The Culture of Remembrance

Силвија Крејаковић Сузана Новчић Култура сећања Ко не памти изнова проживљавa

НАРОДНИ МУЗЕЈ КРАЉЕВО 1

2

Силвија Крејаковић Сузана Новчић

Култура сећања Ко не памти изнова проживљавa

3

4

Култура сећања Ко не памти изнова проживљавa1

На другој страни: Стојан Ковачевић, Композиција I, сериграфија

Миха Малеш, Кмет убија витеза у Крушком, 1973, сериграфија

Бранимир Џони Штулић, „Слобода” у ЕП групе „Азра”, Југотон, 1982.

2 Ђорђе Павићевић, Политичко памћење: нормални случај и патологије, РЕЧ, 77/23, Београд, 2008, 71.

3 Пјер Нора, Сјећање и повјест, Дискрепанција, свеска 8, број 12, Загреб, 2007, 136.

4 Алаида Асман, Рад на националном памћењу, Београд, 2002, 54.

1

Сведоци смо да је данашњица прекривена дугом сенком прошлости, тачније експанзијом садржаја о култури сећања, политици сећања и заборава, као и свих друштвених образаца, идеолошких система и културних симбола који доводе до измештања читавих пракси памћења. Тај својеврсни „процват прошлости” Алаида Асман вишеразложно тумачи2: а) као крах великих прича и идеологија које су пре свега оријентисане према будућности, б) постколонијална ситуација у којој су се нашли народи који су били лишени своје историје, традиције и културе, в) посттрауматском ситуацијом после Другог светског рата и Холокауста, г) нестајањем генерација сведока траума; и д) дигиталном револуцијом у комуникацији. У истим оквирима, који се односе на феномен „убрзавања прошлости” говори и Пјер Нора, наглашавајући да је „сврешено са идеологијама утемељеним у сећању, идеологијама које су ублажавале прелаз из прошлости у будућност или онима које су указивале шта будућност треба задржати из прошлости, било у име реакције, прогреса или револуције.”3 Управо та својеврсна историјска драма, дефинисана као крах великих прича и идеологија које су пре свега оријентисане према будућности, директно дотиче и наше поље истраживања, где се симболи прошлости, у „свечаним говорима, поменима, мимоходима, статуама, сликама и националним споменицима”4 стално мењају, а тиме и наново постављају питање наше одговорности према рецентној прошлости. У перцепцији прошлости, пригодно одабрани датум меморијала,14. октобар, поистовећен је са датовањем трагедије, која је, према аутентичним изворима, трајала од рација и затварања талаца у локомотивску халу, од почетка октобра, до извршења стрељања у данима од 15. до 20. октобра 1941. Чини се да је стога, седам деценија касније, Други светски рат још увек несавладана прошлост, када су у питању не само врсте ратних злочина, утврђивање и идентификовање људских губитака, индивидуалне трауме преживелих унутар система огромног концентрационог логора званог „Велики рајх”, али и њихов ехо који одзвања у потоњим генерацијама. Стога је полазиште истраживања око културе сећања усидрено у самом догађају, немерљивој трагедији 5

у дугој повести краљевачког подручја и првом слоју запамћеног места краха хуманости у трауматичним сећањима преживелих талаца; следе гледишта актера догађаја зараћених страна: искључиве идеологије нацизма, која је кроз наредбе о стрељању 100 цивила за 1 убијеног немачког војника, маркирала лице Србије трајним белезима и, са друге стране нишана, поглед устаника на опсади Краљева — сведочанства најближа времену одвијања трагедије. Методолошко исходиште истраживања теме налази се у слоју сећања код послератних нараштаја, усвајаном у директном породичном контексту, или конструкцијама у јавној свести у комеморативној пракси. Напослетку, изложба је реконструкција односа реалне, а довољно страхотне слике прошлости сачуване у аутентичним меморијабилијама, уметничким сликама у музејским збиркама као азилу и митологизованих наслага у јавном дискурсу. | Силвија Крејаковић, Сузана Новчић Ђурђена Залушки Харамија, Окупација, 1974, линорез

6

Mапа злочина

На мапи људског страдања у II светском рату, масовна одмазда над цивилним становништвом у Краљеву од 15. до 20. октобра 1941. представља ратни злочин против човечности које је починио Вермахт, регуларна немачка војска. Устанак против окупационих власти се током августа и септембра 1941. разбуктао деловањем одреда два антифашистичка покрета – партизанског и Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО). У циљу његовог гушења, Врховна команда Вермахта, казнене мере претворила је у „одмазде које треба да погоде целокупно становништво Србије“. Наредбe Вилхелма Листа, војног заповедника Југоистока и командујућих немачких генерала у Србији, Паула Бадера, те Франца Бемеа, садржавале су разрађен план спровођења „безобзирних и неодложних мера“, међу којима и масовних одмазди у размерама 100 живота цивила за 1 убијеног немачког војника и 50 за рањеног. Оружани напади устаника на немачки гарнизон у Краљеву, у којима је погинуло 14, а рањено 10 немачких војника, били су непосредан повод за дословно спровођење наредби. У ланцу војне одговорности немачког Вермахта, оперативни командант за читаво подручје борби у рејону Краљево – Горњи Милановац – Крагујевац, мајор Ото Деш, командант 749. пука 717. дивизије, чије је седиште било у Краљеву; мајор Кениг, командант гарнизона у Крагујевцу и командант места Краљева, Алфонс Мациович – непосредно су одговорни за масовне одмазде у Шумадији. Плакатиране наредбе немачке Команде места увеле су Ванредно стање са преким судом у Краљеву од 15. октобра и истог дана, упериле цеви митраљеза у таоце из локомотивске хале: раднике, службенике и шегрте из краљевачких фабрика, железничаре, запослене у Општини, Среском начелству, служби Поште и телеграфа, у Окружном и Црквеном суду, у Ратарској школи и Гимназији; у грађане рацијом покупљене из кућа, са улица и из градске болнице, под сумњом да су рањени на устаничким положајима... Истовремено су казнене јединице на низу мањих стратишта и на кућном прагу убијале мештане околних села. Мапирани трагови нечовештва сачувани у историјским изворима, у поименичној евиденцији 2196 стрељаних талаца на губилишту у Лагеру од 15. до 7

20. октобра 1941, говоре о личним, породичним, демографским губицима. Највећи број стрељаних талаца био је у најплодотворнијем животном и радном добу, између 25 и 55 година, али су међу жртвама биле и oсобе млађе од 18 година. Стога се посредне последице масовне одмазде у Краљеву сагледавају и у броју породица које су остале без хранитеља, у броју ратне сирочади, у разореној привреди и демографској статистици. Краљево, као место запослења становништва различитог порекла, узраста, делатности, навика — у међуратном периоду, или као избегличко уточиште у рату — постало је њихово неумитно исходиште.

Плакат: Ванредно стање са преким судом, Краљево, од 15. Х 1941.

8

архиве памте, а споменици заборављају?5

5 Kerwin Lee Klein, From History to Theory, Berkeley: University of California Press, 2011, 124.

6 Yehuda Bauer, Rethinking the Holocaust, Yalle University, 2001, 150.

7 У логорском жаргону термин „musselmanner”, ходајућа машина, означавао је логораше, Bauer Yehuda, нав. дело, 19.

8 НМК, Историјска збирка: последње поруке талаца, инв. бр. 71; инв. бр. 218; инв. бр. 117; инв. бр. 118; инв. бр. 180; инв. бр. 1616; инв. бр. 1617.

9 Bruno Betelhajm, Viktor Frankl, Ubijanje duše, ur. Žarko Trebješanin, Beograd, 2004, 66.

10 Bruno Betelhajm, Individualno i masovno ponašanje u ekstremnim situacijama u: Bruno Betelhajm, Viktor Frankl, Ubijanje duše, Beograd, 2004, 57.

11 Краљево октобра 1941 – казивања преживелих, ур: Радивој Јоветић, Владимир Бережнов. Издавач: Општински одбор ССРНС, Краљево, 1966.

12 Станко Петковић, Савко, Крушевац 2005, 54–55. Сат је као меморијалну драгоценост, породица Савка Николића, по његовој жељи, 2010. поклонила Народном музеју у Краљеву.

Сведочанства са места трагедије: први слој сећања | Што је временска дистанца већа у односу на Други светски рат, број оних са непосредним искуством и сећањем је све мањи. У уверењу да „сећање није само слаба трска на коју се не можемо ослонити” и да још постоје „документи који ходају на две ноге”, призвали смо у помоћ забележена сведочења најближа догађају.6 Она су кључна за разумевање оновремених догађаја – крајње понижавање појединаца у огромном броју, зверска убиства батином, метком и гасом…7 О последњим данима живота затворених у локомотивској хали, најпотресније говоре својеручни записи талаца на парчету хартије која се могла пронаћи — поруке послате породицама.8 На основу њиховог садржаја – брига о породици више него о даљој, личној, неизвесној судбини: „пази на децу”, „за мене ништа не брините” и потреба за животним стварима (попут капута, дувана, бријача...) и логорашког искуства психоаналитичара Бруна Бетелхајма и Виктора Франкла, можемо да претпоставимо да су таоци у Лагеру ишчекивали да ће да наставе своје породичне животе.9 Без сазнања о масовним егзекуцијама у селима око Шапца, ове наде будиле су и депортације заробљеника из Априлског рата у војне логоре. Психолошким категоријама надања талаца у краћем року, потом како се боравак у логорима продужавао, регресијом и апатијом, могуће је објаснити ретке покушаје групних пробоја преко логорских жица и ограда.10 Ипак, са места страдања, испод лешева, спасла се неколицина талаца, чија су казивања потресна мемоарска сведочанства.11 Трајне трауме са самог стратишта, сем преживелих талаца, носили су и радници Фабрике авиона и Ватрогасне чете, одређени да под немачком стражом сахрањују стрељане: „Од 16. октобра радили смо по читав дан и сахрањивали по 2–3 групе… Около смо гледали лешеве, крв и били умрљани крвљу по одећи и телу. Такви смо радили, спавали и такви устајали. За нас је све, и време стало. Као да смо на дан затварања легли и у све наредне дане сањали страшан сан… Можда је теже од смрти било узети усмрћеног или тешко рањеног за руку, и вући, друга или познаника, у раку. Нарочито је тешко кад леш проговори, као друг из фабрике, Словенац: узми сат за моје – успомена… ако их не нађеш.”12 Многе породице су у октобарском стрељању изгубиле више својих чланова. Дубоко, као неизбрисив белег, Љубинка Симовић-Блажић упамтила је последње кораке талаца, међу којима су били њен отац Живан Блажић, железничар, и браћа Милорад (1914), Михаило (1918) и Радосав (1920): „Спремила сам му хлеба јер друго није хтео и поздравила се с њим, пољубила му руку, пошао је два корака и окренуо се. Извадио је из џепа свој сат, лонжин и новчаник с новцем и рекао ‘нека ово остане, требаће вам… Пратила сам погледом све док ме нису други Немци отерали у кућу. Како су ми обећали да ће оца вратити то сам стално очекивала његов повратак и погледала из дворишта према железничкој 9

станици одакле је увек долазио, с обзиром да нам је кућа у непосредној близини… Угледала сам колону људи која излази из града преко железничке рампе и иде правац Железничке радионице. Није ми било тешко препознати оца који се поштапао. Очајање и туга била је све већа и коначна, јер су претходног дана (13. Х) затворена и друга ми два брата (Милорад је већ раније био затворен). Наде за повратк није било, јер су нам забранили и храну да им носимо, а коју смо носили у општину а одатле се колима возила затвореницима у Лагер и делила по адресама које су назначене на пакетима, корпама, торбама… Почела је прва предвечерња магла и сумрак око 17 часова, 15. Х, а у кругу фабрике видела сам колону људи како их Немци постројавају. Из куће нисам смела гледати, јер је прозор био директно према њима… Дана 16. Х (четвртак) била је велика магла и сипила је ситна киша. Око 10 часова, завучена у подруму своје куће зачула сам гласове – многе неодређене гласове. Велика колона железничара, сви у униформама, ишла је лагано, праћена наоружаним Немцима са обе стране колоне и сви су у глас дозивали – вероватно своје породице и тражили помоћ или се опраштали од њих. На крају колоне видела сам мога оца последњи пут како, наслањајући се на штап одлази у смрт.”13 У разумевању оновремених догађаја важна су и сведочанства настала на устаничким положајима, нарочито када је документација која прати догађај великим делом једнострана и штура, немачке војне провенијенције. У немачким на10

Легитимација и последња порука упућена родитељима из Лагера, Александра Лозанића, шегрта у Фабрици авиона

Изјава Љубинке Симовић, рођене Блажић, годиште 1922, забележена 4. 10.

1961. НМК, документација Спомен-парка.

14 Naređenje generala Boehmea od 14. X 1941. Zbornik NOR-a, тоm I, кnj.1, dok. br.

218, 535–536.

15 Новости, орган Штаба НОП одреда „Др Драгиша Мишовић”, бр. 2, 16. октобар 1941, Чачак, чланак „Српски фронт”, 3.

13

Железнички фењер, оставштина Миливоја Крпића, скретничара

ИАЧ, Писмо Радослава Веснића упућено Архиву, 12. децем­бра 1967, НМК, препис. Детаљније: Драган Драшковић, Стање у Краљеву октобра 1941 – Покушаји да се спречи и прекине стрељање талаца, Зборник радова: Краљево октобра 1941. Краљево, 2003, 85–111.

17 Павле Јакшић, Над успоменама, I–II, Београд, 1990, 143; 158–160.

18 Драгољуб М. Михаиловић, Рат и мир ђенерала – изабрани ратни списи, I, Београд, 1998, 35–37.

19 Јован Радосављевић, Живот и страдања Жиче и Студенице под окупатором (1938–1945), Манастир Хиландар 1993, 166–168.

16

редбама истицано је да у току затварања талаца: „нарочито треба хапсити рођаке устаника… Хапшење ових талаца обухвата мушке рођаке од 15 година на више и жене устаника. Ове рођаке сместити у концентрационе логоре. Мушки сродници има да се стрељају за случај немачких губитака, према одредбама упутства Опуномоћеног командујућег генерала у Србији бр. 2848/41, од 10. Х 1941.”14 У историјским околностима заједничке опсаде партизанских и одреда ЈВуО, устаника истоветног менталитета, порекла, понетих успехом краткотрајног ослобођења Ужица и Чачка, координиране из заједничког командног штаба у Дракчићима, треба посматрати илузију о општенародном устанку: „Краљево ће бити гробница Хитлеровских бандита и издајника српског народа! Краљево мора бити ослобођено!”15 Да је на одустајање од даљих напада у којима је „фашистичкој сили” нанет губитак од укупно 20-ак погинулих и рањених и на повлачење опсаде, више утицао слаб разорни ефекат но ојачани немачки гарнизон, од страшне слике „мртвог града”, стрељаних сродника, пријатеља, комшија, „ван шуме”, потврђује сећање Радослава Веснића, професора, члана делегације упућене у јеку одмазде, у име грађана и општинске управе, уз одобрење немачког команданта места, на преговоре са устаницима.16 Наднет „над успоменама”, Павле Јакшић, ондашњи командант краљевачког одреда, кроз суочавање са нереалном одлуком за напад на немачку тврђаву – Краљево, у њој, ипак не налази поводе за масовне одмазде, ставом: „да је половина српства изван раније Карађорђеве, тада Недићеве Србије, формиране 29. aвгуста 1941. била стављена под геноцидни нож пре него што је показала било какав отпор окупаторско-квинслишкој власти”.17 Крв на рукама „џелата”, потекла услед наредби с врха војне и управне власти Рајха, у којима су усидрени узроци масовних одмазди у вредоносним судовима једног наспрам 100 живота, продубила је јаз између партизанско-равногорских ставова о даљим конфронтирањима или пасивизацији и жртвовању цивилних живота као еквиваленту краткорочним борбеним постигнућима.18 Сећања епископа Николаја Велимировића, који је потресен догађајима клечао пред немачким командантом града Алфонсом Мациовичем молећи за обустављање стрељања, бацају ново светло на духовну димензију страдања, потирану у инструментализованом памћењу епохе:19 „Када су безбожни властодршци постројили у Краљеву 2.200 грађана разног узраста и пола, ненаоружаних и невиних, да их стрељају због 22 њихова војника погинула… Драгослав, црквењак наше катедрале, стојећи у строју пред стрељање, узео је да мирно чита Нови завет. Приметивши да ће непријатељ убрзо да пуца из митраљеза, он затвори свету књигу и метну у недра, па онда викну из свег гласа: Не бојте се смрти, браћо, Христос Воскресе! У том плотуни загрмеше и 2.200 хришћанских тела оборише на земљу, док 2.200 душа узнесе се на небесну војску мученика за веру Христову. Јер макар да је неко од њих и грешан био, као разбојник на крсту, отишао је у рај зато што је 11

пред смрт исповедио васкрсење Христово. То су све моја духовна чеда, из моје тужне резиденције. Кам да сам и ја са њима с таквом славом отишао из овога света у бољи… Знајте да врлине предака не спасавају небрижне потомке.”20 Напослетку, цитираћемо књижевника Ивана Ивањија, заточеника Аушвица и Бухенвалда, да је о примарним сећањима у наративима „жртава” ипак забележено у литератури, а да не знамо шта мисле и кажу „џелати”: „Они вероватно не читају наше књиге, не посећују наше изложбе, не застају пред нашим споменицима. Е па њима у инат ваљда треба да учинимо оно мало што можемо — да понудимо своје сећање… Ваљда смо то дужни нашим покојницима.”21 12

Списак страдалих са територије Жичког среза – састављен по наређењу Окружног начелства, Краљево, 28. V 1942, прва од 29 стране

Владика Николај, Беседа на Васкрс, Чикаго, 1946. http://www.spc.rs/sr/sveti_ vladika_ nikоlaj_hristos_vaskrse_0 21 Ivan Ivanji, Moć sećanja i nemoć reči, u: Podsećanje na zločine. Rasprava o genocidu i ubistvu naroda, Platoneum i Savez jevrejskih opština, Novi Sad – Beograd, 2001, 30.

22 Reich Citizenship Law, September 15, 1935, Documents on the Holocaust, Selected Sources on the Destruction of the Jews of Germany and Austria, Poland and the Soviet Union, Yad Vashem, 1999.

23 Bruno Betelhajm, Viktor Frankl, nav. delo, 64–65.

24 Логор Бањица. Логораши 1941–1944. Књиге заточеника концентрационог логора Београд – Бањица, I–II, Историјски архив Београда, 2009, 22–23.

25 Венцеслав Глишић, Још једном о великом злочину у Краљеву, Краљево октобра 1941, Краљево, 2003, 222–223.

26 Варирање бројева потврђују новински извештаји Ибарских новости: „преко пет хиљада људи” (1954, 1960), „преко 6000 грађана Краљева и осталих крајева наше земље” (1953, 1954), „близу седам хиљада краљевачких жртава” (1954), да би се крајем 50-их тај број пео од „око 7 хиљада људи, жена, ђака и деце” (1956, 1957, 1958), до најзад, „преко 7500 родољуба” (1959). Број од 6000 стрељаних се усталио у медијима после 1960. године, уз изузетке када се додају речи око, преко или више од (1961, 1963, 1965, 1970, 1982, 1984, 1985) којима се тај број релативизује. Наведено према: Љубодраг П. Ристић, Обележавање годишњице стрељања у Краљеву 1941. године (1946–2000) – Компаративно истраживање извештаја у јавним гласилима Политика и Ибарске новости. Краљево октобра 1941, Краљево, 2003, 245–246.

20

„Заточеници” бројева: жртве као нечујни учесници историје | Сходно расистичкој идеологији о различитој вредности људских живота, нацистички систем је био одвише јак да би појединац, цивил могао да разбије његову стегу над својим животом.22 Индивидуални отпор гушен је сатеривањем у групе које је режим могао да надзире примењујући методе за одвраћање од индивидуализма — систем талаца и колективног кажњавања.23 У концентрационим логорима или привременим затворима, попут локомотивске хале у Лагеру, злочинима је увек претходила дехуманизација: људски животи, имена, ликови, професије, судбине, године, стечена искуства – постају „логорски број”, који је лако прецртати, поништити, избрисати, заборавити.24 Начињене статистике „бројева”, „имена”, „судбине” истовремено су полазиште и потресно сведочанство без кога се не могу разумети године Другог светског рата, сагледати погубности идеологије нацизма. Исписани у низу „бројеви” говоре о људима стопљеним у масу тешко препознативих обриса у колонама које замичу на губилиште иза високог зида и бодљикаве жице. Уписивани у историјским изворима они су „заједнички именитељ” хиљадa сасвим различитих судбина, ликова, убеђења, старосних доби, делатности… Дехуманизацијом, дезинтеграцијом – појединац је са положаја аутономног субјекта или особе, сведен у логорима и транспортима на број, или на машину, у бојевима у топовско месо. У послератној колективној пракси жртве и њихови идентитети, постали су заточници митских бројева у апологетици политике и идеологије. Реална слика трагедије сачувана у историјским изворима, изгубила се у низу митских представа о броју неименованих стрељаних талаца, којима се лицитирало спрам друштвено-политичких захтева на јавној сцени: „… о чему смо водили бесплодне дискусије лицитирајући од 2.000 до 6.000 стрељаних талаца, уместо да сачинимо њихов списак по имену и презимену како су то урадили Јевреји за своје жртве… Велики ратни злочин немачке војске, за оно време био је као да је бачена атомска бомба на Краљево. Данас се свет ужасава над злочином терориста у Њујорку, а о злочину у Краљеву, који је пропорционално већи, мало се зна у свету”.25 У понављаним матрицама о „стрељању пола житеља Краљева”, прокламовани бројеви варирали су од око 6 000 до 7 500, утврђујући се на подацима да је Краљево дочекало окупацију са 12.000 до 15.000 становника.26 Формирању идеологизованих матрица, послужиле су представе о „непрегледним транспортима” избеглица које су у октобру стизале у Краљево и одмах, из вагона извођене на лагерско стратиште. Ово демантују реалне околности блокаде града у октобру, када су ојачању немачког гарнизона у Краљеву били неопходни војни транспорти: „На железничкој станици и на споредним колосецима, било је око 100 до 150 вагона са избеглицама. Пошто су у питању породице са покућством, није могло бити више од два домаћинства у вагону, десетак 13

Фарбарско одељење Железничке радионице (ФВК) — последња групна фотографија

лица по вагону, значи да је у вагонима било око 1.000 до 1.200 избеглица… Ако се узме у обзир и да је на станици било 300 вагона оружја и муниције, тешко би могло бити више вагона са избеглицама на свега два колосека”.27 Оновремени извори говоре да су многе избеглице из Словеније, из НДХ (Хрватска, Босна, део Војводине), пресељеници са Косова и Метохије стизале у Краљево још од јула, налазиле привремене послове и смештај у околини, а због обезбеђења докумената, хране и огрева за предстојећу зиму, пријављивале се Комесаријату за избеглице и пресељенике.28 Део стрељаних талаца из избегличког корпуса стога је обухваћен списковима који су настали према наредби Окружног начелства (бр. 4353 од 24. марта 1942). Без упоришта у анализи немачких војних докумената и без увида у војне распореде и надлежности јединица Вермехта, међу којима је 717. дивизија као извршилац стрељања у Краљеву и Крагујевцу, долазило је до произвољних тумачења у послератној историографији: „У историографији је долазило до нетачности у третирању броја стреља­них и због тога што се није имало у виду да се подаци из операцијског дневника 717. дивизије, о стрељању 4.300 талаца за одмазду не односе само на Краљево или Крагујевац, већ да је у питању укупан, сумаран број јер су батаљони 749. пука били распоређени у оба града и извршили стрељање, да је командант пука Ото Деш наредио оба стрељања; да су цифре за Краљево и Крагујевац, извора – операцијског дневника 717. диви­зије, за 14

Коча Јончић, Краљевачки октобар 1941, Београд, 1971, 383.

28 Ново време (година I, 27. јул 1941, бр.

71, 6) наводи 1500 избеглица у Краљеву у јулу 1941, а шест месеци касније 2230 (год. II, 18. фебруар 1942, бр. 245, 4). У Списку избеглица Среског одбора Комесаријата за збрињавање избеглица и пресељеника, до 9. септембра 1942, евидентирано је 795 изгнаних породица (2285 особа) у Краљеву и околини (Рибница, Грдица, Адрани) од којих је 139 према уписима у напоменама „стрељано”.

27

Железничари Краљева, пред рат

Коча Јончић, Рецензија рукописа Мирослава Стаменовића: „Стрељање октобра 1941. године – у светлу материјалних доказа сачуваних у Народном музеју у Кра­љеву”, Београд, 30. маја 1987, документација НМК.

30 Наведено према: Ђорђе Станковић, Српски медијски мартиријум, Историја и сећање – студије историјске свести, Београд 2006, 123.

31 НМК, Историјска збирка, инв. бр. 89. Списак је потписан и оверен у Среском начелству, 28. маја 1942.

29

Краљево 2.000, за Крагујевац – 2.300. Постоји претпоставка да су и у Краљеву и у Крагујевцу збирно узи­мане после рата ове цифре, као да се обе односе на свој град. После су даље повећане, понекад и произвољним проценама (лично ми је познато)”.29 Клаус Шмидер, немачки војни историчар, имајући увид у дешифроване тајне извештаје из Србије у немачким војним архивима, изнео је тврдње о улози Вермахта у масовним егзекуцијама: у Мачви и Шапцу — 4400 становника, а у Крагујевцу 2343 одраслих и деце. Једино за Краљево не износи ни приближан број стре­љаних.30 Од бројева се мора поћи да би се жртвама поново вратио идентитет. Јер, иза броја, уписаног у аутентичним списковима насталим (према наредби Окружног начелства) у управама фабрика, школа, начелстава, судова, општина, налази се име и презиме, датум и место рођења, занимање, место живљења, понекад и брачни статус… Штури и не увек прецизни подаци о „бившем животу” страдалих цивила у укупном броју од 1965 жртава, међу којима је 1680 „стрељаних у Лагеру”— забележени су у Списку лица са територије Среза жичког која су изгинула за време комунистичких нереда, од 28. маја 1942.31 Како је одмазда за погинуле и рањене немачке војнике вршена на огромном рејону који је покривала 717. дивизија Вермахта у Србији 1941, у садржају наведеног списка, нашли су се подаци о страдалима ван Лагера, до краја 1941. (од немачке казнене експедиције, од граната, у кући, од партизана, од четника…). Поменути злочини на 15

Списак чланова Жандармеријске чете стрељаних у Лагеру, састављен 11. IV 1942.

16

Група радника и службеника на свечаности у Фабрици авиона, пред рат

низу мањих стратишта (у Сирчи, Шумарицама, Витановцу, Ковачима, Жичи)… и у селима око Горњег Милановца и Крагујевца, уз бројна убиства на кућном прагу, захтевају шира истраживања како не би „упали у замке” искључивости највећих стратишта у Лагеру у Краљеву или крагујевачким Шумарицама. Ово отвара нове полемичка попришта: да ли су и у ком обиму у „замци” прокламованих бројева на оба највећа стратишта, биле заробљене остале цивилне жртве и вредности њихових живота?

Јулија Матејић, Дискурс постгенерације. Сећање и идентитет потомака починилаца холокауста, Филозофија и друштво, Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, бр. XXIII (3), 2012, 78–90.

33 Wiseman, Hadas and Barber, Jacques P (2008), Echoes of the Trauma. Relational Themes and Emotions in Children of Holocaust Survivors, Cambridge, University Press, XV: 230–231.

32

Ехо трауме и сећање: осврт на прошлост | Сећање утиче на свестан, или несвестан, појединачни, групни или колективни однос према догађајима у прошлости. Лични и колективни идентитети почивају на памћењу, као ехо сећања, или осврт на сопствену или наслеђену прошлост.32 Како су истраживања показала, доживљена траума, нарочито када су у питању трауматична искуства масовних ратних злочина, има дугорочне последице не само на савременике, већ и на потомке који немају примарно искуство.33 Стога успостављени термин ехо трауме подразумева посредно преношење искуства трауме и проживљена искуства предака, уз временски отклон и кроз мисаоно понављање трауматске ситуације: „Иако су многе од њихових успомена постале моје, увек ми је било јасно да губитак који су они доживели никада неће бити мој. Да сам патила, има17

ла бих аутентичне успомене. Било ми је потребно много година да схватим да не само што су сећања моја, већ је и део бола мој.34 Памћење као врста архиве подразумева одређене интерпретације, прераде, реконструкције онога што је ускладиштено. Сећање као активни процес повезивања сачуваних информација, емоција, сензација условљено је друштвом и са позиција садашњице представља захват у прошло „бира и послужује се из памћења.”35 Имајући у виду да се појединац не може сећати онога што није искусио, да уколико је сам догађај почетак, памћење представља резултат, траг сећања (mnemozis) не може да постоји код постгенерације. Наративи потомака страдалих у геноциду и његовом екстремном облику – Холокаусту, у ратним злочинима против човечности, почињеним у Краљеву и Крагујевцу, махом се могу груписати у две врсте запамћених садржаја: сећања о ономе што су посредно доживели, чињенице које су усвајали у свом породичном окружењу и оно што су у социјално-културном миљеу сазнавали и научили о прошлости. Њихово памћење и сећање своди се на тумачење, реконструкцију, подражавање и ревитализацију прошлости (mimezis). Присуство блискости које потоње генерације имају према трауматичном догађају, нарочито услед страдања чланова породице, суграђана, чија болна искуства присвајају и памте преко прича, слика, окружења у ком су одрастале, успоставило је термин постпамћење, или постсећање.36 О трауматичном детињству и одрастању сведоче забележена сећања о прикупљању талаца 18

Уверење да је Петар Перуткић, бравар Фабрике авиона у Краљеву једини хранилац породице Милан Дир, ваздухопловни капетан, одбио је намештење у НДХ и спас од стрељања — породична фотографија у Краљеву

Paula S. Fass, Inheriting the Holocaust. A Second-Generation Memoir, New Brunwick, 2009, 3.

35 Alaida Asman, O metaforici sećanja, REČ: 56: 121–135. Beograd, 121.

36 Marianne Hirch, Surviving images: Holocaust Photographs and the Work of Post-memory, The Yale Journal of Criticism, vol. 14:15–37, 2001.

34

Василије Обрадовић, земљорадник из Витановца, стрељан је уз синове Светислава и Љубишу Миодраг Марковић, апотекар из Краљева, стрељан је уз синове Предрага (1921) и Милорада (1923)

Из разговора са Бисенијом Грбић, рођеном Перуткић, ћерком стрељаног Петра Перуткића, НМК, 2011.

38 Из разговора са Душанком Васиљевић, рођеном Гедуљан, ћерком стрељаног Петра Гедуљана, НМК, 2012.

37

за Лагер, међу којима и њихових очева: „Била је блокада и нигде из куће нисмо могли да изађемо. Пуцњава се чула издалека. Отац се спремио за посао после дуже времена, јер због опсаде фабрике нису радиле. Сви смо будни. Отац седи са мајком крај шпорета и шапућу да ми не чујемо, да се не уплашимо. На крилу држи најмлађу сестру. Немци на врата лупају, отац отвара… Грубо га гурају на улицу, где су постројили комшије са рукама изнад главе. Немци носе око врата металне плочице – када сам их касније виђала, бежала сам.”37 Празнину насталу услед породичних губитака, у одрастању ратне сирочади Краљева и животу удовица које махом нису биле запослене, продубљену окупационим околностима — страхом, немаштином, неизвесношћу, нису могли да надоместе комеморативни говори и игрокази. Од крстова са именима, запаљених свећа, до сведочења, фотографија и података које су остављали у музејској и архивској документацији, породице стрељаних чувале су сећање на ближње, као сидро које трага да се укотви у запис имена на месту надгробног споменика: „Отац, Рус из Одесе, млад је дошао у Краљево, где се запослио у Фабрици авиона и оженио се Косаном из Сирче, нашом мајком. Нисам га запамтила, имала сам само три године када је стрељан, а сестра, рођена само седам дана после стрељања, никада га није упознала, чула, загрлила. Увек сам осећала болну празнину када су друга деца помињала оца…”38 19

Оригинални спискови стрељаних састављени су у Управама фабрика, установа, железнице, школа, од 10. до 18. IV 1942.

20

Дамска торбица од перли стрељане Љубице Ристић

Pierre Nora, Between Memory and History: Les lieux de mémoire, 7 vols. (Paris, 1984– 92), Representations no. 26: 7–24. 1989.

40 Милорад С. Јовић, Образован је Иницијативни одбор за оснивање Народног музеја, 29. новембар, орган народног фронта, бр. 18, Краљево, 20. мај 1948, 1.

39

Места сећања | Места сећања (lieux de mémoire), онако како их је француски културолог Пјер Нора дефинисао, представљају нешто што је временом или људском вољом постало симболично материјално или нематеријално наслеђе, попут музеја, гробаља, споменика, архива, светилишта.39 Где се налазе фрагменти праве историјске прошлости која се разграђује како би се реструктуисале представе о њој? Супротно дефиницији по којој су музеји искључиво места у којима се чува прошлост, у музејима у којима се артефакти истражују, преиспитују, контекстуализују… сачувана прошлост постаје садашњост. Јер, живот сећања постоји првенствено у историјском времену, у делима која споменик доводе у постојање, и коначно — делима која се предузимају у светлу меморијализоване прошлости. Фрагменти историјске стварности, прикупљани од почетака рада Народног музеја у Краљеву и као окосница првих музејских збирки, нису представљали оно што је одабрано, претворено у слику, популаризовано знање о прошлости.40 Меморијабилије (memoriabiliae): лични документи стрељаних талаца у Лагеру (личне карте; легитимације; радне књижице; војне исправе; последње поруке) и њихови предмети (механизам сата, железни-чки фењер, таба­кере, чешљеви за косу, чутура за воду…) представљају стога поуздане тачке додира између два света — фактографског и фиктивног, прошлости и садашњости. Оне појмовно утврђују реалне размере злочина, врсту ратног злочина, починиоце злочина, жртве. У меморијалном наслеђу су и потврде немачке Команде места — издате породи­цама о стрељању ближњих током децембра 1941. и предмети у садржају других збирки Историјског одељења (Плакати, леци; Архивалије и Фотографије 1941–1944), који контекстуализују страдања у рату. Спискови „оних који се после октобра нису јавили на посао” – настали у управама фабрика, установа, школа, којима су у Среском начелству, 28. маја 1942, у сумарној евиденцији смрти – Списку лица са територије Жичког среза који су погинули у време комунистичких нереда придружени и занатлије, трговци, свирачи, домаћице… Жичког среза, страдали на различите начине — аутентични су извори првог реда и полазиште сваког озбиљног истраживања. Они садрже имена, трагове о пореклу, месту запослења, годишту –„обичних људи”, предуго осуђених на изопштење и анонимност „укупних бројева”. Хронолошки најближи стрељању, настали од 10. до 26. апила 1942, спискови су именовали — стрељане раднике и службенике: Железничке радионице (Фабрике вагона); Фабрике авиона; Шумско-индустријског предузећа Миљка Петровића; запослениe у установама: Техничком и одељењу Финансијске контроле при Среском начелству; ПТТ-у; Среском суду; Државном тужилаштву; Окружном суду у Краљеву; Жичком црквеном суду; Шумској управи; Железничкој станици; Ложионици; Секцији за одржавање пруге; учитеље Народних школа и школских надзорника, професоре Средње пољопривредне школе и Гимназије; чланове Жандармеријске чете и Ватрогасне 21

чете.41 У Списку погинулих са територије Општине Рибнице, евидентиране су жртве рата страдале на разне начине до половине 1943, међу којима и лагерске. У Списку избеглица у Краљеву, Среског одбора Комесаријата за избеглице и пресељенике, забележени су подаци о стрељаним члановима избегличких домаћинстава.42 Аутентичне изворе података о стрељанима представљају и поименично, по парохијама вођени протоколи умрлих СПЦ и матице покојних Римокатоличког жупског уреда у Краљеву.43 Деловодник злочина окупатора и вдокументација Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, као званични документи легалног органа једне државе, били су основа за оптужницу ДФЈ пред Савезничким војним судом у Нирнбергу, 1947.44 Бројеви које наводе спискови стрељаних нису сасвим прецизни, нити апсолутни, а понајмање — коначни. То су ипак једини бројеви који истраживачима стоје на располагању и много су поузданији од слободних процена и лицитирања која настају с намером да се увек „коначан” број, најчешће исказује у складу са политичким и идеолошким убеђењима онога ко суди о прошлости. Оно што је сачувано у музејским збиркама — опредмећеним, наративним и писаним изворима, поставља пред меморијализацијом дилему: хоћемо ли се сећати свих жртава појединачно или свих појединачних жртава заједнички.45 На трагу Броделовог размишљања да у историјским збивањима „нису најаутентичнији 22

Чланови оркестра — Лазар и Милорад Ђорђевић, међу бројним ромским жртвама У меморијалној баштини: личне карте Станислава Живковића и Милеве Карајовић

Спискови су настали према наредби Начелника Округа краљевачког бр. 4353, од 24. марта 1942, НМК, Архива Окружног начелства, I-1037.

42 НМК, Историјска збирка, Списак избеглица, инв. бр. 1029.

43 Град Краљево, Одељење матичне службе: протоколи умрлих Српске православне Цркве и матице покојних Римокатоличког жупског уреда у Краљеву.

44 Током рада ове комисије настао је, на основу доказа, Списак жртава злочина, у прилогу Одлуке о утврђивању злочина за мајора Ота Деша, команданта 717. посадне дивизије Вермахта.

41

они учесници који праве буку”, да поред њих, „постоје други учесници који се не чују”— свака страница књига Поменика у сталној поставци Народног музеја у Краљеву, посвећена је по једној лагерској жртви.46

Фото-албум из краљевачке гимназије — Љубише Митровића, студента

Меморијални простор: постављање сцене и избор датума за једну трагедију | Непосредно после извршене одмазде, немачке наредбе спречавале су на стратишту окупљања у духу традиције.47 Духовне сенке историјски засноване прошлости протежу се од првих излазака родбине на гробље, октобра 1942, уз дозволе окупационих власти, помене и подизање крстова са уписаним именима ближњих, о чему сведоче први послератни плакати.48 Како се уобличавало јавно сећање на прошлoст од када је оружје утихнуло? Стара спомен-обележја ратницима погинулим у ратовима 1912–1918. препуштена су зубу времена и уклањана из видног простора и из колективног сећања, јер она су могла да укажу на неку другу „светлију историју”.49 Истовремено су разбележене хумке из периода 1941–1945. постајале јавни меморијални простори, захвални полигони за музичко-сценске спектакле и политичке говоре. Место страдања и гробља, постали су и формално упориште споменика. Епилог политизације сећања је у спомен-парковима на местима страдања.50 О пресудном упливу политичких одлука на постављање, или уклањање споменика, захвате у уређењу града и меморијалних целина, сведоче и оне донете на свечаној седници НО општине Краљево 1959, када је у част 40-годишњице КПЈ и 15-годишњице ослобођења Краљева и Дана Републике откривен Споменик отпора и победе. Одлуке донете том приликом, у сали предузећа „Електро Србија” далекосежно су се рефлектовале. Лагерско гробље преименовано је у „Парк октобарских жртава”, а споменик ратницима погинулим 1912– 1918. премештен је из центра града, према захтевима „даљег урбанистичког уређења”.51 Иницирана је и изградњa Спомен-парка као неопходне институције са надлежношћу над меморијалном целином: гробља стрељаних, партизанског гробља и парка са тек постављеним Долинаровим спомеником.52 Комеморативна пракса у виду Октобарских свечаности концептуално је утврђивана, од састанка који је КПЗ Србије, са Општинском конференцијом ССРНС Краљева, организовала 8. септембра 1967. у Београду. Изводима из дијалога културних и јавних радника оба града, редакција Октобра под насловом „Разговор о Октобарским свечаностима” отворила је простор за јавну дебату и изношење предлога.53 Говорећи о дотадашњој комеморативној пракси „да 14. октобра у Краљево долазе групе грађана из свих крајева земље… увек буде десет до двадесет хиљада присутних”, „увек су држани пригодни говори, полагано је цвеће и венци”, Радивоје Јоветић је истакао 1965. годину, као прекретницу у организовању свечаности: „Први пут изведен је рецитал родољубиве пое23

Јединице НОВЈ, одмах по ослобођењу Краљева, 30 . ХI 1944. на лагерском гробљу

Rajnhart Koselek, Oblici i tradicija negativnog sećanja, „Kultura sećanja” i pisanje istorije, Podsećanje na zločine.

Rasprava o genocidu i ubistvu naroda, Platoneum – Savez jevrejskih opština Srbije, Novi Sad – Beograd, 2011, 32–42, 37.

46 Фернан Бродел, Списи о историји, Београд 1992, 22.

47 Naređenje generala Boehmea od 10. X 1941. Zbornik NOR-a, тоm I, кnj.1, dok. br.

203. 502–503: „4. Prilikom zakopavanja streljanih treba paziti da se tamo ne stvaraju srpska svetilišta (hodočašća). Stavljanje krstova na grobove treba sprečiti…”

48 НМК, Збирка плаката: Помени стрељанима 1946–1949, инв. бр. 1283–1286.

49 Зоран М. Јовановић, Зебрњак. У трагању за порукама једног споменика или о култури сећања код Срба, Београд – Горњи Милановац, 2004.,167–168.

50 Зоран М. Јовановић, нав. дело, 27.

51 Политика, број 16641, година LVI, Београд, среда 2. децембар 1959, 1–4, 2: „Овој свечаној седници присуствовали су Петар Стамболић, претседник Савезне на45

зије. Међутим, по општој оцени присутних на гробљу, организатори Октобарских свечаности најбоље су поступили прошле године (1966): у граду је био организован разноврстан и квалитетан уметнички програм, док су на самом гробљу полагани венци, испаљен почасни плотун, фабричке сирене су свирале. Ту је био и оркестар железничара из Марибора, док су чланови Народног позоришта из Београда казивали родољубиву лирику проткану сећањима преживелих.”54 У концептуалном решењу обележавања трагедије, где се „увек двојило шта дати мртвима, а шта живима”, поред различитих предлога, преовладала је потреба за подизањем споменика: „Мислим да за споменик нема замене нити у спомен-библиотеци, нити у спомен-позоришту.”55 Уследили су замашни подухвати изградње споменичког комплекса унутар Спомен-парка — сведочанства владајућег друштвено-историјског и естетског начела. Симболиком пресечених стабала, попут Лотосовог цвета на јасеновачком стратишту, где је настрадао највећи број православних хришћана, атеистичка идеологија изражавала је свој однос према животу и смрти.56 Сећање је измештено у материјалну форму споменичког комплекса са амфитеатром, местом за бројну публику. Одбори за прославу утврђивали су програме октобарских свечаности, дневни ред и присуство представника републичких и општинских: одбора СУБНОР--а, 24

родне скупштине Србије, Милош Минић, претседник Извршног већа Србије, чланови СИВ-а Авдо Хумо и Слободан Пенезић, генералпотпуковник Павле Јакшић и др.”

52 ИАК, фонд: СО Краљево, Одлука о изградњи Спомен-парка у Краљеву, бр.

15735, 26. 12. 1960. Одлука је донета на основу чл. 46 Закона о народним одборима општина (Службени гласник НРС, бр.

29/52) и Одлуке о усвајању генералног урбанистичког плана бр. 04-689/1 1958.

53 Октобар, год. II, бр. 19, Краљево, октобар 1967. У рубрици: „Разговор о Октобарским свечаностима”, транскрибовани су изводи из говора: др Коче Јончића и Радивоја Јоветића, Александра Ковачевићa, Владимирa Бережновa, Мирославa Чангаловићa, Александрa Павловићa, Владимирa Маравићa, Младенa Ољачe, Василија Тапушковићa, Божe Марковићa и др. У закључку, наведена је намера редакције да отвори сталну рубрику у листу о овој теми.

54 Радивоје Јоветић: Штошта је већ урађено…, Октобар, год. II, бр. 19, Краљево, октобар 1967, 3.

55 Божа Марковић: Нема замене за споменик, Октобар, год. II, бр. 19, 5.

56 Милан Матић, Мит и политика, Радничка штампа, Београд, 1984, 22.

57 У програму октобарских свечаности 1973, међу наведенима су и делегације Привремене револуционарне владе јужног Вијетнама и „слободарског народа” Камбоџе. НМК, документација Спомен-парка.

58 Краљево октобра 1941 – казивања преживелих, Краљево, ур: Радивој Јоветић, Владимир Бережнов, Краљево, 1966.

59 Дилема око назива авио-меморијала 1968, (Меморијал краљевачки октобар или Меморијал братство-јединство) није довела у питање предлог председника одбора СУБНОР-а, Мијата Јовановића „да би представници 6 Република, који искачу из једног авиона и полажу венце изразила солидарност наших народа”. ИАК, фонд: KПЗ, Записник са састанка Одбора за прославу, 17.9.1968, несређена грађа.

60 Мирослава Лукић Крстановић, Спектакли ХХ века: музика и моћ, Етнографски институт САНУ, Београд, 2010, 26.

Комеморација на лагерском гробљу, 1953.

конференција ССРН-а и ССО-а, делегација републичких скупштина, друштвено-политичких и радних организација из братских градова, али и делегација из земаља са актуелним жариштима у борби за социјализам.57 Пригодно одабрани датум кроз централне комеморативне свечаности, или манифестације Октобарских свечаности (14. октобра), сводио је размере трагедије на само један дан. Тиме су се потирале размере злочина који је, према историјским изворима и наративима преживелих и сведока, трајао од 15. до 20. октобра 1941.58 Фокус Октобарских свечаности (са пратећим програмима у музеју, позоришту, меморијалним такмичењима), тада је усмераван ка споменичком комплексу. Дилеме око назива меморијала унутар Октобарских свечаности нису доводиле у питање њихов спектакуларни садржај и средства која је Одбор за прославу усмеравао ка њиховој реализацији.59 У конструисању колективног памћења, у посебне друштвене позорнице вредности, ставова, мишљења и понашања, погодно средство био је спектакл, као посебан наративни доживљај, који паралише историју и сећање.60 Јавне, масовне представе у смени републичких програма, биле су образац и одраз друштвеног поретка, његова експресија, рефлексија, креација, његово огледало.61 Организовано понављање броја стрељаних и дана стрељања, смештеног у „14. октобар”, у календару јубилеја, послужили су формираној представи приликом церемонија, комеморација, у новинским извештајима, школским 25

уџбеницима и колоквијалном говору.62 Егземпларна смрт испуњавала је јавни простор као симбол друштвеног јединства оновремене Југославије.63 Своје историјско оправдање, смењиви републички програми имали су у различитом пореклу талаца стрељаних у Краљеву.64 Перцепција породица стрељаних пак бацала је и другачије светло на Спомен-парк: „Желео сам да покажем деци где лежи њихов деда далеко од своје рођене Словеније. Моја деца су упорно тражила место где је записано име њиховог деде Алојза Пенеша, што сам им ја обећавао да ће видети на месту где је стрељан. Све што сам видео, изгледало је као да смо стигли у арену са гладијаторима за време римског царства, где као да тек сада очекују своје жртве. Од срца ми се родило питање зашто те жртве нису добиле оно поштовање које заслужују.”65 Јавна свест, у сталном конфликту са упоредном традицијом, није се темељила на рационалним основама.66 Прихватање митологизоване слике није рационално објашњиво, осим у домену психолошког, да је на савременике утицала трагичност догађаја до тада незапамћеног у историји краљевачког подручја. Опела и парастоси над хумкама стрељаних — духовне нити које воде од подножја стуба изнад земних остатака, као хоризонтале и које се преплићу са вертикалом духовног трајања, у симболици Часног крста — враћени су на место страдања 1992, у време нових ратних сукоба. Поставља се питање: да ли ширећи илузију националног памћења, илузију која је окамењена, привидно постојана, споменик треба да замени рад друштва на култури сећања, уколико: „што се мање сећање доживљава изнутра, оно више постоји на скелама које га окружују и спољашњим знацима”?67 Или, да ли споменици треба да обављају посао памћења уместо нас самих? Конструкције памћења: политизација прошлости | Сећање на Други светски рат, грађено на меморијалима, комеморативним свечаностима, споменицима, „црно-белој” меморијској матрици, било је део званичне репрезентативне културе Социјалистичке Југославије и извор њеног историјског легитимитета. Конструкција сећања у званичној репрезентативној култури Србије, повезивала је националне устанке XIX века са устанком 1941. и исказе традиционалне слободарске свести 27. марта замењивала са искључивом улогом КПЈ у организацији демонстрација. Крагујевачка и краљевачка трагедија 1941. послужиле су као погодна средства за политичке обрачуне. Поменуте у телеграмима железничара Краљева и радника ВТЗ „21. октобар” у Крагујевцу, где се наводи „да су злочини вршени по наређењу Драже, а у име краља Петра”, упућеним у апологетици осуде Драже Михаиловића у Београду јуна/јула 1946, почеле су да се устаљују бројке о 6000 стрељаних талаца у Краљеву и 7000 у Крагује26

Летак: прикупљање средстава за изградњу Спомен-парка, 1971. Мирослава Лукић Крстановић, нав. дело, 56.

62 Алаида Асман, Рад на националном памћењу, Београд, 2002, 54–56.

63 Олга Манојловић-Пинтар, Смрт и култура сећања, Приватни живот код Срба у XX веку, Београд 2007, 904.

64 Silvija Krejaković, Urška Štrle, Rekvijem za harmoniku: Slovenci u kontek­stu masovne odmazde u Kraljevu, Dve domo­vini/ TwoHomelands, 33, Inštitut za slovensko izseljenstvo in migracije SAZU, Ljubljana, 2011, 73–88.

65 Спомен-парк у Краљеву између пројекта и остварења, Ибарске новости, бр.

1364, 2, 11. 10. 1979.

66 Andrej Mitrović, Raspravljanja sa Klio: o istoriji, istorijskoj svesti i istoriografiji, Sarajevo, 1991, 69–71.

67 Pierre Nora, Between Memory and History: Les lieux de mémoire, Representations no. 26, Paris, 1989, 13.

68 Драган Драшковић, Немачка војска поново прелази преко нас Срба. Краљева­ чки октобар 1941, Наша прошлост, бр.

61

Изградња Спомен-парка, 1973.

10, Краљево, 2009, 131–134; Ненад Ђорђевић, Крагујевачка трагедија у престоничкој штампи 1945–1947, МЖГ, Прилози истраживању злочина геноцида и ратних злочина, Београд, 2009, 288–290.

69 Душан Крстић, бивши председник Општине Краљево, оптужен је и стрељан по пресуди Војног суда у Чачку од 22. априла 1945. као „активан помагач и саучесник у масовном убијању у Краљеву” и поред сведочења свештеника Драгослава Обућине, оптуженог по истој пресуди, пред среским повереништвом Земаљске комисије да је Душан Крстић предао мајору О. Дешу (команданту 747. пука) Резолуцију са „молбама грађана да прекине стрељање”.

70 Eric Hobsbawm & Terence Ranger, The Invention of Tradition, Cambridge University Press, Cambridge, 1984. Превод на српски језик: Измишљање традиције, Библиотека ХХ век, ур. Иван Чоловић, Београд, 2002, 6–8.

71 Исто, 16.

вцу.68 Традиционална религиозна и грађанска пракса модификовала се и институционализовала за нове политичке циљеве у форму измишљене традиције. Да би се утемељила у колективној свести, била су неопходна понављања симбола жртвованог пролетеријата и родољуба преко којих се успостављао континуитет са трауматичном прошлошћу, и њима супротстављени симболични свет народних непријатеља, колаборациониста, издајника радничке класе…69 На трагу закључка Хобсбона и Рејнџера (Hobsbawn, Ranger) како интереси садашњице мењају тумачења прошлости, а актуелни политички захвати одређују која верзија прошлости ће се памтити, налазе се готово сва комеморативна обележавања на лагерском гробљу.70 Где су стари обичаји живи, исказани кроз старе социјалне праксе, даће, парастоса, молитве, помена — „традицији не треба ни оживљавање ни измишљање”.71 Првим послератним плакатима, ожалошћене породице страдалника позивале су суграђане да 14. октобра у 11 часова изађу на „свечани помен невиним жртвама незапамћеног фашистичког терора, на гробљу стрељаних”.72 Перцепција смрти и однос породице према прецима и покојницима, укорењен у народној традицији, појачавао се политичким дебатама, пригодним говорима на месту људског страдања, бола и меморије. Незаобилазни у конструисању сећања, говори политичара, илуструју генезу контроверзе око броја стрељаних талаца, варирање прокламованих броје27

У првој посети Ранковићеву 7. Х 1951, Ј. Б. Тито положио је венац крај спомен-обележја на лагерском гробљу

Плакат: Програм Октобарских свечаности, са одлуком о додели прве Повеље против насиља и рата — Ј. Б. Титу, 1972.

ва, чак и када су изговорени од стране истог политичара. Тако, Александар Ранковић, члан Политбироа ЦК КПЈ, чија се смена са функција у то време никако није могла наслутити, у изборној агитацији за Народни фронт, у граду који тада, 21. марта 1950, већ носи име по њему, говори: „…Краљевачки одред збио је тада окупатора у сам град, али ни мучка издаја Драже Михаиловића… који је наредио да четнички одред, напусти опсаду Краљева, ни зверства окупатора у граду, ни масовно стрељање 2.800 радника, омладине и грађана Краљева, као и сељака из околине — није могло да угаси пламен ослободилачке борбе.”73 Непуну деценију касније, 29. новембра 1959, приликом откривања Споменика отпора и победе, Александар Ранковић, тада потпретседник Савезног извршног већа осврће се на мученичку прошлост Краљева: „У жељи да уништи и сломи отпор, да застраши не само грађане Краљева, него и осталих места, окупатор је у овом граду само за десет дана октобра месеца 1941. стрељао преко пет хиљада радника, сељака, жена и деце, међу којима и велики број радника и избеглица из Словеније, Македоније, Војводине, са Косова и Метохије. До ослобођења, окупатор је у Краљеву и околини стрељао још око две хиљаде родољуба.”74 Од 1967. године новински чланци и плакати, обједињују политичке скупове и културне манифестације и спортска такмичења и меморијале под јединственим називом Краљевачке октобарске свечаности.75 Иако упућујући на историју, октобарске комеморације кроз спектакле, политичке говоре, доделе Повеље за

72 НМК, Збирка плаката: Свечани пето-годишњи помен, октобар 1946, инв. бр. 1283; Свечани шестогодишњи помен, 1947, инв. бр. 1284; Свечани седмогодишњи помен, 1948. инв. бр. 1285; Свечани осмогодишњи помен, 1949, инв. бр. 1286.

73 Јединство нашег народа гаранција је наше победе и остварења срећног живота радних људи, Борба, 21. март 1950, 1.

74 Политика, број 16641, година LVI, Београд, среда 2. децембар 1959, 3.

75 Љубодраг П. Ристић, Обележавање годишњице стрељања у Краљеву 1941. године (1946–2000) – Компаративно истра­ живање извештаја у јавним гласилима Политика и Ибарске новости у : Краљево октобра 1941, Краљево, 2003, 249–250.

76 Статутом општине Краљево утврђено је: „да за изузетне заслуге у остваривању братства и јединства народа и народности Југославије, учвршћивању независности земље и њеног положаја у међународним односима, борби за мир у свету”, Скупштина општине може додељивати повељу Против насиља и рата – за мир у свету. Прва Повеља додељена је Ј. Брозу

28

мир у свету и подигнуте споменике, покопавале су реалну, а довољно страшну прошлост, испод слојева митова, оралне и окамењене верзије историје.76 На челу институције Спомен-парка, сарађујући на музејским подухватима прикупљања сведочења, фотографија и предмета у комуникацији са породицама жртава, у сталној организацији Октобарских свечаности, Радивоје Јоветић имао је непосредан увид у успостављене политизоване конструкције сећања: „Приликом организовања октобарских свечаности у Краљеву и у сличним приликама, употребљава се бројка од 6.000. Ту цифру јавно износе представници власти, политичких странака и организација, те грађани Краљева уопште… Постоји отворена бојазан да би неко од њих, или неко други, ко би се усудио да изнесе другачије тврђење, односно да утврди да је октобра 1941. у Краљеву стрељано мање од 6.000 људи, био изложен јавним критикама јер ето, он, Србин и Краљевчанин умањује размере фашистичког злочина.”77

Повеља против насиља и рата — Слободану Милошевићу, 1994.

Титу, 1972, након чега су њени добитници били: Густав Влахов (1973), Франц Лескошек (1974), Родољуб Чолаковић (1975), Спасенија Цана Бабовић (1976), Јован Веселинов (1977), Крсто Попивода (1978), Владимир Бакарић (1979), Сергеј Крајгер (1980), Коста Нађ (1981), Цвијетин Мијатовић (1982), Светозар Вукмановић Темпо (1983), Павле Савић (1984), Лазар Мојсов (1985), Марија Вилфан (1986), Павле Грегорић (1987), Угљеша Даниловић (1988), Зорка Секуловић (1989), Блаже Конески (1990), Данијел Шифер (1993) и Слободан Милошевић (1994). СО Краљево 1991. и 1992. Повељу никоме не додељује сматрајући то гестом протеста против рата и насиља (ИН, 1991, 1992). Од 1995. Повеља престаје да се додељује. Наведено према: Љубодраг П. Ристић, нав. рад, 259–260; Љиљана Ђорђевић, Мирослав Стаменовић, Кад нам је Тито био гост, Краљево, 1981, 49–50.

77 Rade Jovetić, Masovno streljanje u Kraljevu u oktobru 1941, Jugoslovenski istorijski časopis, br. 1-2/1999, poseban otisak, Beograd, 1999.

Пред изазовима: историографија и „култура сећања” | У аналогији са сликом Холокауста, за коју и поред усредсређене и свеобухватније истраживачке делатности, ипак постоје оправдане сумње модерне историографије да се у друштвено-културном сећању неће створити на „наковњу историчара, него у топионици романописаца”, слику о злочину против човечности у Краљеву, далеко више су стварали публицисти него историчари.78 Од 80-их година прошлог века, све се више разграђује и дели југословенска историографија у ставовима о садржају југословенске идеје, националног питања, починиоцима и жртвама масовних злочина, улози у антифашистичким покретима, карактеру револуције.79 Разградња конструкције заједничког сећања на Други светски рат, најављивала је и нестанак Југославије. Суочавање са прошлошћу, спрам ратних злочина, успоставило је на крају прошлог века нова полемичка попришта како у Србији, тако и у Немачкој.80 Изложба: Рат истребљења. Злочини Вермахта 1941–1944. коју је 90-их XX века приредио Хамбуршки институт за социјална истраживања у неколико немачких градова, узбуркала је немачку јавност, изазвала расправе у Бундестагу и протесте неонациста због представљања злочина „свете” и „часне” немачке војске Вермахта.81 Стога су значајна истраживања Валтера Маношека о злочинима Вермахта у околини Шапца, Краљеву и Крагујевцу, заснована на архивској грађи, публикована у каталогу наведене изложбе и у монографији о ратним догађајима у Србији 1941/1942.82 Упоредне студије немачких, аустријских и српских историчара имају функцију да идентификују, објективизују, објасне…83 У историјској компарацији, док се немачки јавни дискурс суочавао са експлицитним злочинима које је Вермахт сврстао у раван са злочинима СС-а, Гестапоа, повећано је интересовање за историју у домаћој јавности, што се временски подударило са распадом државе, друштвеним и 29

економским потресима и ратом.84 Уз то, нестанак идеолошке матрице, као оквира за формирање вредносних система у друштву и науци, требало је да за историчаре и историјска истраживања формира погодну „стајну тачку” о „белим мрљама” у историографији о Другом светском рату.85 Ипак, у конструкцијама културе сећања које су уследиле у некадашњим југословенским републикама, како је политичким елитама у признању државности некад екстремних фашистичких творевина, било неопходно да задрже декларативно државно меморисање антифашизма, отворен је простор за ревидирање историје Другог светског рата у правцу национализовања антифашизама и потискивање његове универзалне основе.86 Насупрот овоме, у званичној репрезентативној култури Србије, била је ово реакција на вишедеценијски заборав отпора фашизму губитничке стране, превасходно ЈВуО и коришћење појма антифашизма у служби искључиво комунистичког антифашизма, захвалног за етикецију сваке критике актуелног поретка. Локална историографија Краљева је имала све карактеристике опште исто­ риографије, исписиване по „инспиративном” упутству које су вође југословенске револуције нудиле, а чије су последице: удаљавање од реалности, појава митова, пренаглашена политичност, идеолошка искључивост, губитак историјског мишљења и његова замена партијским ставом…87 Са позиције истраживача прошлости и новинара, приступ лагерском стрељању до 1989, када из штампе излази њена књига, Јелена Петровић коментарише: „У мноштву ствари, историчари су остали дужни податка колико је људи у Краљеву заиста стрељано октобра 1941.

30

Лагерско гробље — место страдања, бола и меморије 78 Yozef Haim Yerushalmi, Zachor: Errinnere Dich! Judische Geschichte und judisches Gedachtmis, Berlin, 1988, 100. Цитирано према: Hajnc D. Kitštajner, „Kultura sećanja” i pisanje istorije, Podsećanje na zločine.

Rasprava o genocidu i ubistvu naroda, Novi Sad – Beograd, 2011, 306–331, 317.

79 Милан Ристовић, Коме припада историја Југославије?, Годишњак за друштвену историју, 1, Београд, 2013, 133–143.

80 Венцеслав Глишић, Још једном о великом злочину у Краљеву 1941, у: Краљево октобра 1941, Краљево, 2003, 226–227.

81 Ausstellungskatalog, ”Vernichtungskrieg. Verbrechen der Wehrmacht1941 bis 1944”, Hamburger Institut fur Sozialforschung, Hamburg, 1996.

82 Walter Manoschek, Serbien. Partisanenkrieg 1941: Das Massaker in Kraljevo, у: каталог изложбе 50–54; Walter Manoschek, „Serbien ist judenfrei”, Militarische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42, R. Oldenbourg Verlag Munchen, 1993, 155–158.

Изрази породичне и грађанске традиције над хумкама ближњих, упоредо са „измишљеном традицијом“ Октобарских свечаности у Спомен-парку

83 Јирген Кока, Упоредна историјска истра­ живања: немачки примери, Годи­шњак за друштвену историју, год. I, св. 2, Филозофки факултет у Београду, 1994, 149–158.

84 Мирослав Јовановић, Клио и Јанус – лицем у лица, Годишњак за друштвену историју, год. I, св. 2, Београд, 1994, 173–184.

85 Андреј Митровић, Расправљања са Клио. О историји, историјској свести и историографији, Сарајево, 1991, 193–195.

86 Тодор Куљић, Анти – антифашизам, Годишњак за душтвену историју 1-3, Београд, 2005, 171–185.

87 Љубодраг Димић, Рат и историографија, у: Краљево октобра 1941, Краљево, 2003, 207.

88 Јелена Петровић, Живот у Ранковићеву, документи, сведочења, Краљево, 1989, 265, 268.

Јасно је да нам податке о томе дају политичари. Нормално, не Ранковић, већ је податак о броју стрељаних свакако ствар краљевачких политичара… Историју наравно пише ко преживи и ко победи, али неки догађаји ипак заслужују озбиљнији приступ, односно целу истину, а о краљевачким жртва­ма је још нисмо чули.”88 Историја не треба и не може да буде „преведена” у превасходно квантификујућу друштвену науку. Ипак, историјске појаве могу бити свестраније објашњене уз употребу квантификујућих података. Тако број и његово поређење, постају неопходни у настојању историчара да рационализује појаву коју проучава, да је ближе одреди, објасни у проверљивој емпиријској равни. Задржавање на непоновљивим, личним подацима о „обичним” људима без оружја и војне одговорности које је рат претворио у објекте идеологија тоталитарних система, политизација прошлости у бројчане, обезимењене податке, а историографија у пратеће секвенце великих војних подухвата зараћених страна, представљало је стога полазиште истраживања и рада у музејској меморијализацији. Култура сећања наше епохе гради се помоћу наративне носталгије и емпатије, својеврсних односа кројења памћења и потискивања у заборав, поновног оживљавања у виду опомене, или као подстицај. | Силвија Крејаковић

31

Љубица Сокић, Парк, 1973, темпера

32

Од спомена до заборава: Југословенски сликари за Спомен-парк у Краљеву

Итало Звево, Алаида Асман, Дуга сенка прошлости. Култура сећања и политика повести, 2011, стр. 15.

90 Алаида Асман, Дуга сенка прошлости, Култура сећања и политика повести, Београд, 2011, стр. 64.

91 Pierre Norra, Sjećanje i povijest, Diskerepancija, svezak 8, broj 12, Zagreb, 2007, str. 140.

92 Лидија Мериник, Култура заборава, Култура сећања: 1945. Повијесни ломови и савладавање прошлости, Загреб, 2009.

89

„Садашњост диригује прошлости као члановима неког оркестра. Њој су потребни баш ти тонови и ниједни други. Тако се прошлост појављује, час као дугачка, час као кратка. Час зазвони, час занеми. У садашњици је на делу само онај део прошлости чији је циљ да ту садашњицу осветли, или пак замрачи.”89 Уводни цитат, кроз симболику музичког изражавања, објашњава културу сећања као оркестар, којим увек диригује политичка/владајућа елита. Зато је прошлост неизвесни, симболички ниво, чији конструкт директно зависи „говорећи језиком Валтера Бењамина, од ступања у констелацију читљивости са идејама данашњице”90. Питања шта памтимо и зашто, шта заборављамо и како, говоре у прилог чињеници да је прошлост увек актуелни, отворени друштвеноисторијски конструкт и широко поље интервенција, где се веома често оживљавају али и укидају колективни и идентитетски обрасци. То значи да неки догађај записан у званичној историји производи увек нове рефлексије, чији аспекти зависе од контекста и „жеље друштва понесених својом трансформацијом, која подижу, установљују, одређују и уздржавају”91 прошлост. Променом идеолошких и политичких оквира процеси организованог заборава и потискивања се убрзавају и радикализују. „Прошлост се брише у име новог почетка. Споменици културе, називи улица, приватни и јавни систем симбола постају колатерална штета у процесу превиђања континуитета сећања и успостављања неке нове друштвене моћи.”92 Шта се дешава када идеологија провали у систем вредности, која се историја чува и конструише у музејском механизму, зашто и како истраживати прошлост, у овом случају уметност која је означена као неважна за професионално вредновање и који су то критеријуми њене валоризације, и на крају какву симболику има тако потиснута и маргинализована уметност?

33

Систем уметности социјалистичког модернизма и меморијални паркови као мутантске структуре нове епохе | Спомен-обележја музејских предмета представљају својеврсни идеолошки имагинаријум који у нашим историјским условима гравитира од памћења до заборава, од подобности до непожељности. Спомен-места, спомен-збирке, спомен-предмети увек су одређени друштвеним и политичким околностима и одлукама, те тако чине централни, парадигматски наратив у изградњи монолитних идеолошких система, али и у његовој деконструкцији. Или прецизније, како је то истакао В. Бењамин, не постоји ниједан документ о цивилизацији који није у исто време и документ о варварству. Они су зато најбољи примери транспозиције колективног памћења и сведоци обликовања и одбацивања одрећених вредности и тема које партиципирају са владајућом идеологијом. Случај збирке уметничких дела чији је пун назив Југословенски сликари за Спомен-парк у Краљеву, представља један од примера где је визуелна продукција настала као део одређене културно-политичке ситуације, тачније као образац културне матрице једног уређеног социјалистичког друштва и како је због тога, две деценије касније, доласком нових вредности, осуђена на „заборав и пропаст, будући да је идентификована са пролазним политичким митом, а не са неким вишим естетским или концептуалним пројектом”.93 Зато је ову колекцију немогуће сагледати и интерпретирати као аутономни, уметнички феномен и ван историјског контекста времена и баштине којој припада. Уосталом, „уметничко сведочанство мора се одгонетнути у социјалној функцији, приписати социјалном слоју, намени, чак и у оним аподиктичким ситуацијама када се инсистира на апсолутној аутономији уметничког продукта.”94 За њено читање потребно је размотрити и укључити широко, проблемско културно-политичко поље једног веома плодног и полетног периода града Краљева, у чијим се локалним оквирима може пратити организовани културни и уметнички систем на нивоу „друге социјалистичке Југославије”. Овакав свет уметности, конструисан од самог врха власти, као чврст и сложен механизам, у литератури је назван „социјалистички модернизам или умерени модернизам”95. Овај термин разјашњава две кључне одреднице тадашњег времена, социјалистички јер детерминише тадашње друштвено уређење, модернизам јер објашњава уметнички систем и његову типологију у периоду 1950– 1980. године. Термин „социјалистички модернизам” Ј. Денегри је обја­снио као уметничку климу, владајуће духовно расположење и институционалне апарате света уметности унутар меког самоуправног југословенског социјализма96, док га М. Шуваковић именује као доминантну бирократски подржану уметност у Југославији97. У том чврстом и умреженом систему, вршена је стална актуелизација колективног идентитета и успостављен је један нови семантички пејзаж, 34

Бранко Шотра, Херцеговка, дрворез

Л. Мереник, Култура заборава, Култура сећања: 1945. Повијесни ломови и савладавање прошлости, Загреб, 2009, 127.

94 Драган Булатовић, Баштина као brand или музеј као економија жеље. Да ли робна марка улази у музеј или је из њега произашла, Годишњак за друштвену историју 2–3, Београд, 2004, 145.

95 М. Шуваковић, Културна политика од социјалистичког реализма до социјалистичког модернизма, Историја уметности у Србији XX века, 2, 2012.

96 Јеша Денегри, Југословенски уметни­ чки простор, Идеологија поставке музеја савремене уметности, Музеј савремене уметности Београд, 2011, 21.

97 Мишко Шуваковић, Културна политика од социјалистичког реализма до социјалистичког модернизма, Историја уметности у Србији, Београд, 2012, 368.

93

Спомен-парк у Краљеву, хумке стрељаних оивичене мермерним елементима који симболишу стабло пресечено у свом расту

Олга Манојловић Пинтар и Александар Игњатовић, Простори селектованих меморија: Старо сајмиште у Београду и сећање на Други светски рат, Култура сећања: 1941. Повијесни ломови и савладавање прошлости, Загреб, 2008, 95.

99 Олга Манојловић Пинтар, Упросторавање идеологије: споменици Другог светског рата и креирање колективних идентитета, Београд, 2005.

100 Олга Манојловић Пинтар и Александар Игњатовић, Простори селектованих меморија: Старо сајмиште у Београду и сећање на Други светски рат.

101 P. Norra, Sjećanje i povijest, Diskerepancija, svezak 8, broj 12, Zagreb, 2007, 145.

102 Светлана Бојм, Будућност носталгије, Геопоетика, 2005, Београд, стр.180.

103 Силвија Крејаковић, Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941, Музеј жртава геноцида, Београд, 2013.

104 Олга Манојловић Пинтар и Александар Игњатовић, Простори селектованих меморија: Старо сајмиште у Београду и сећање на Други светски рат, 2008.

98

који је на свим уметничким пољима имао задатак да велича револуцију и социјалистичку изградњу и да буде идеолошки чист у циљу. Он је био органски део свеукупног развојног друштвено-политичког амбијента, где је како истиче О. Манојловић Пинтар, „сећање на Други светски рат представљало најважнију инстанцу”98 у конструисању колективног идентитета. Посебно важни су били простори комеморације страдалима у Другом светском рату. Они су као места „упросторавања идеологије”99 именовани као меморијални паркови или споменпаркови. На територији тадашње Југославије, они постају носиоци такозваног меморијалног модернизма, где је „идеја југословенског заједништва добила континуитет, уз избегавање проблематизовања непријатних питања”.100 Њихова сложена, „хибридна и мутантска”101 структура, од споменичких композиција, преко музеја, амфитеатара и позорница, до уређених стаза и објеката за посетиоце, била је простор континуиране исценације прошлости, патње и страдања, где су се најтрагичнији догађаји и датуми претварали у празнике, свечаности, масовна окупљања грађана, где је историја требало да добије нови смисао. Њихова основна функција је била управо у конструкцији памћења, јер како је истакао Умберто Еко, заборављање, нарочито ако је насилно, има своје стратегије, „аrs oblivionalis делује путем присилне збрке и умножавања лажних синонима: заборављамо не укидањем већ наметањем; не одсуством, већ умноженим присуствима. Другим речима, ако нас уметност сећања може водити стазом историјских рушевина, уметност заборава опчињава нас спектакуларним, потпуно реконструисаним палимпсестима спекулација”.102 У послератној историји Краљева најважније место сећања на Други светски рат било је место стрељања талаца, познато као Лагерско гробље, где су у октобру (од 15. до 20) 1941. године јединице Вермахта извршиле масовну одмазду над цивилима у кругу Фабрике вагона. Након те трагедије, град је преживео трауматску нормализацију и враћање у живот103, а место страдања је постепено добијало сложено иконосферу, где су се перманентно „користиле” и глорификовале цивилне жртве. Начини читања и промене у интерпретацији ове трагедије, пре свега у броју страдалих и именовању жртава и злочинаца, па потом у (ре) конструкцији самог места сећања: од помена октобарским жртвама, преко Октобарских свечаности до опела жртвама, сведоче о једном „нестабилном односу према рецентној прошлости”104. Простор стратишта, постаје као парк сећања, носећи идеолошки механизам, којим се локална историја, а тиме и локална средина уклапала у нове идеолошке склопове, кроз перманентно (ре)интерпретирање краљевачке трагедије, Другог светског рата уопште и идеја југословенства.” Поред места сећања, где се формира и кристалише историјски контину­ итет, пресудна је активност друштвено-политичких заједница и радних организација, које подстичу активно сећање и процес чувања историјских чињеница.

35

Оснивањем друштвене организације Фонд за изградњу Спомен-парка у Краљеву, 1966. године званично се ствара културно-политички генератор, која на микроплану Краљева својим концептом и програмом, кроз октобарску трагедију, генерише доминантни систем вредности, кроз читав низ манифестација и комеморација, културних, уметничких, педагошких и спортских догађања, уз укључивање великог броја локалних, али и југословенских друштвених организација, као и појединаца, интелектуалаца и радника, пре свега у култури и образовању (књижевника, песника, сликара, професора и наставника). То је била устаљена матрица укључивања локалних средина у југословенско друштво и модел перманентног неговања јединственог југословенског идентитета. Крагујевац, Крушевац, Ниш, Марибор и многи други градови оформили су спомен-паркове, као места ходочашћа нове идеологије. Фонд за изградњу Спомен-парка у Краљеву постојао је до 1993. године, када је његова организациона структура расформирана и када је један део документације, предмета и колекција уметничких дела, под називом Југословенски сликари за Спомен-парк у Краљеву, предати на чување Народном музеју у Краљеву. У анализи тадашње културне политике, Фонд за изградњу Спомен-парка у Краљеву је сасвим сигурно вертикала, око које се ствара читав систем краљевачке културно-уметничке формације на свим пољима. Исте, 1966. године оснива се часопис Октобар, који, како наглашава уредништво, узима овај назив „из пијетета према страдалницима које је овај град и ова околина дала у минулом рату, а нарочито из пијетета према шест и по хиљада родољуба стрељаних октобра 1941. године”105. У оквиру часописа, који се бавио темама из културе, уметности, историје књижевности, социологије и слично, такође је континуирано актуелизована краљевачка трагедија, кроз конкурсе за драму, песму, причу и друге књижевне жанрове о краљевачком октобру, као и рецитале, сценско-позоришне представе и слично. Поред тога, у оквиру Фонда покренут је 1976. године часопис Краљевачки октобар, где су интерпретиране теме, документа и подаци о стрељању у Краљеву, доказујући ону Норину да се сећање најбоље „легитимише кроз два начина: повијесни и литерарни”.106 Прецизније, идеја о оснивању једне овакве институције иницирана је још почетком шездесетих година, на комеморативним и општинским седницама, па је тако 14. октобра 1963. године донета одлука о изградњи Спомен-парка октобарским жртвама јер је у политичким и друштвеним круговима изнето мишљење да би „тај дан требало искористити за академије, концерте, позоришне представе, изложбе и друге облике културних манифестација”107. Једно од решења за краљевачки парк сећања, у овом периоду, дао је и Богдан Богдановић, парадигматични стваралац ове епохе и најпродуктивнији аутор меморијала на територији тадашње Југославије. Пројекат, који је као макета, презентован стручној јав36

Часопис Краљевачки октобар, 1978, издавач Дирекција Спомен-парка

105 Октобар (Краљево, година I, бр. 1, април 1966. – година XXV, октобар 1990) 106 P. Norra, Sjećanje i povijest, Diskerepancija, svezak 8, broj 12, Zagreb, 165.

107 Ибарске новости, Монументални парк и октобарске свечаности, 18.10.1963, 23.

108 Радомир Ристић, Место стрељаних и покопавање талаца у Краљеву – Гробље стрељаних 1941, у: Краљево октобра 1941, Краљево, 2003,185.

Часопис Октобар, година VI, број 65–66, 1971; Пројекат Спомен-парка и аутори пројекта са сарадницима

Between Memory and History: Les Lieux de Memoire, Pierre Nora, www.history. ucsb.edu 110 НМК, Историјска збирка 111 Раде Јоветић, Револуција на камену, 1978, Краљево, 32.

112 Ибарске новости, Идејно решење Спомен-парка, Жири донео одлуку, 11.12.

1970, 7, 8.

113 Исто 109

ности, предвиђао је интегралну целину из више делова, од споменика Отпора и победе, аутора Лојзе Долинара, преко централног дела Гробља стрељаних, до Капије слободе, високе 25 метара, која би визуелно доминирала целим простором. Други предложени пројекат био је много скромнији и подразумевао је само велике громаде, симболичког значења, које би биле смештене на Грдичкој коси, изнад самог Гробља стрељаних.108 Од тих почетних идеја и пројеката ништа није заживело, али је зато број манифестација и догађаја на месту сећања постајао све већи и обимнији. Рецитали, представе, сценски и меморијални програми почели су систематску дисеминацију политике сећања, зато што више не постоји, како то каже П. Нора, milieux de mémoire, право окружење сећања109, односно спонтано сећање. Ипак, поред симболичних вредности, најважније је било успоставити материјално, функционално окружење, где би сећање могло да опстане или где би заборав могао да се спречи. Фонд за изградњу Спомен-парка у Краљеву кренуо је 1970. године у практичну реализацију идејних архитектонско-споменичких решења. Чак је у фебруару исте године у Политикином забавнику расписан конкурс за име Спомен-парка, на који је пристигло чак 4300 предлога, од којих ни један није заживео. Убрзо након тога, јуна 1970. године Скупштина општине Краљево и Савез архитеката, расписао је конкурс по утврђеним условима и програмом за идејно решење Спомен-парка са спомен-гробљем.110 Пројектом Спомен-парка предвиђено је: уређење хумки стрељаних родољуба и партизанских хумки и мермерних елемената који симболишу стабло пресечено у свом расту, изградња стаза и зелених површина – простор око хумки је поплочан турском калдрмом од црвеног камена, који симболише крв, затим, изградња водоводне и канализационе мреже, изградња амфитеатра на северном делу /Грдичка коса/, изградња подземног пешачког прелаза и музеја посвећеног октобарским жртвама.111 Стручни жири, који се састојао од представника локалне власти, познатих архитеката из свих југословенских република, бораца и уметника, од дванаест приспелих радова, прихватио је рад аутора Спасоја Крунића и Драгутина Ковачевића112, који се састојао од: пешачког прелаза који је директно водио у укопани музеј, хумки, изнад којих су задржане ваљкасте мермерне форме, на којима би била урезана имена стрељаних. Измештено партизанско гробље преобликовано је и проширено у гробље заслужних грађана и великана. Централни део зазимао би споменик од армираног бетона и полираног алуминијума. Меморијални плато је решен у облику амфитеатра. На источној страни од њега налазило би се водено око, „као праелемент живота”.113 Од предвиђеног пројекта до данас, преобликоване су хумке и изграђени амфитеатар и сцена, иако је цео пројекат окарактерисан као „непосредан и хуман, једноставан и експресиван… чији концепт смирене монументалности, класичног архаичног изгледа (реминисцен37

Цртеж идејног решења Спомен-парка у Краљеву

ција на грчка светилишта), оставља посетиоца у центру догађаја”.114 И након свих идеолошких (зло)употреба и недоречености самог пројекта, који није ни дочекао своју потпуну реализацију, он и данас открива истину свих места сећања: „онa су бастиони који подупиру наше идентитете… јер, када би успомене заиста живеле места сећања би била непотребна и обрнуто да повијест није посегнула за њима, да их деформира, обликује и окамени, не би ни постала места сећања”.115 Ништа није тако невидљиво као споменици116 | Притом у топографији Краљева већ су се издвојили својом монументалном „идеологизованом реториком” споменици чији су аутори познати уметници и изразити представници социјалистичког реализма, затим велики број биста локалних народних хероја, као и велика продукција спомен-плоча и обележја.

38

Ибарске новости, Првонаграђени рад, 18. 12. 1970, 2.

115 P. Norra, Sjećanje i povijest, Diskerepancija, svezak 8, broj 12, Zagreb, 144.

116 Р. Мусил, М. Шуваковић, Ка социјалистичком модернизму – југословенски скулптори и монументална скулптура у Србији, Историја уметности у Србији XX века, Београд, 2012, 322.

117 Р. Јоветић, Револуција на камену, 1978, Краљево, 4.

118 Исто 119 P. Norra, Sjećanje i povijest, Diskerepancija, svezak 8, broj 12, Zagreb, 138.

114

Биста народног хероја Драгослава Богавца, 1959

Биста народног хероја Рада Вилотијевића, 1959

Постоље нестале бисте народног хероја Живана Маричића, аутор Ото Лого, 1964

Након Другог светског рата, у Краљеву је, као и на простору целе Југославије, подигнут велики број спомен-плоча и других обележја „палим родољубима, револуционарима, херојима, знаним и незнаним великанима југословенске револуције и народоослободилачког рата”.117 Спомен-плоче су почетком 50-их година подизане стихијски и уз иницијативу локалног становништва, „анонимни неимари бирали су трајни материјал до кога су могли да дођу и на њима уклесивали имена у знак сећања на најславније синове ове земље”118, све док политика сећања није постала део етаблираних политичких организација. Окружни комитети КПЈ, градски и месни одбори СУБНОР-а били су задужени за легитимизацију прошлости, али понајвише за будућност, коју треба припремити кроз читав „арсенал нужан за њен властити рад”.119 Том арсеналу је поред масовних спомен-плоча, припадао и велики број биста народних хероја, које су постављане у градске паркове, на централне тргове, у школска дворишта и фабричке просторе. Репрезентативан пример представљају бисте народних хероја у Парку хероја, које је подигао Срески одбор СУБНОР-а 1959/60. године: бисте Драгослава Богавца, Рада Вилотијевића и Олге Јовичић Рите. Велики број портрета народних хероја, пола века касније постаће мета деструкције и катарзе, јер су они симболи и гласници моћи, и као такви, често су постајали жртвени јарци на које су пројектовани страхови и љутња. Такав однос показује и нестала биста народног хероја Живана Маричића у кругу Фабрике вагона у Краљеву, чији је аутор Ото Лого. Све то говори о једном сложеном систему сећања и супституисању меморије у јавном простору, које креира држава, кроз представу новог човека и новог друштва. Како истиче Л. Мереник, „политичко-уметничка пракса нове државе најпре је моћно манифестована у формама споменичке скулптуре”120. Парадигматични пример представља монументални споменик Отпора и победе словеначког вајара Лојзе Долинара, који је свечано открио Александар Ранковић 1959. године. Посвећен је палим ратницима, борцима и жртвама фашистичког терора. Градски одбор СУБНОР-а Краљево иницирао је акцију демонтирања споменика (групе од 15 фигура) који се налазио у Јајинцима и монтирање у парку код Железничке станице у Краљеву, симболички га повезујући са Споменпарком. Својом монументалном композицијом, изражајним покретима, хероизованим ликовима који симболишу револуционарни патос, он представља прави стилски прототип, који на најсугестивнији начин „отелотворује идеологију социјалистичког реализма и концепта уметности и власти унутар послератне Југославије”.121 Како је то истакао М. Б. Протић, „Покушај хероизовања лика у ствари открива потребу социјалистичког реализма за покретом, великом темом и причом – спомеником. Окренут колективној представи, споменик треба да досегне и материјализује њену битност – не обрнуто да је сам развије и под39

стакне. Језик је издвојен из садржаја и подређен, претопљен у литерарно читљиву тему… иконографски слој је и ту најбитнији, потискује друге слојеве уметничког дела, онемогућава слободно обликовање, а тиме и значење и духовну надградњу форме”.122 Споменик Таоц, аутора Ота Лога, откривен је 1967. године, у кругу Фабрике вагона. Споменик је подигао колектив Фабрике вагона. Поред споменика је плоча са именима радника Фабрике, који су изгубили живот током НОБ-а и револуције. И овај споменик такође представља „једну истински скупоцену инвестицију у културу овог периода”.123 Монументална фигура, која доминира читавом околином транспарентни је носилац идејности, „асексуални рудиментарни симболички носилац снаге, воље, ентузијазма, вере и послушности”124. Споменичка дидактичка, меморијална, портретска и агитационо-пропагандна скулптура је најсугестивнија и најмонументалнија, као парадигматски продужетак политике и моћи, „уперена против себе самог, против традиционалне дидактичке функције споменика, односно његове тенденције да замењује прошлост, којој би требало да упућујемо наше рефлексије”.125 Историја – ноћна мора уметности126 | Колекција уметничких дела под називом Југословенски сликари за Спомен-парк у Краљеву представља својеврсну збирку слика, графика и цртежа бројних аутора са некадашњег југословенског простора, насталих крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века. Она је као целовита и у ту сврху осмишљена збирка требало да представља сталну поставку подземног меморијалног музеја, у оквиру Спомен-парка у Краљеву. Пошто се један такав амбициозни пројекат није реализовао, ова збирка је, након две деценије „подстанарског живота”, доспела у Народни музеј. То је време деведесетих година прошлог века, дубоке политичке кризе и промене идеолошке реторике, када настају нови симболи – „означитељи нових режима у успону”127, као и нови политички говори у уметно­сти. На сцени је опет беспоштедни иконоклазам, изразите деструкције, када се из државних и јавних институција, школа и домова културе склањају сви визуелни симболи бившег друштва и режима, а музеји постају „санаторијуми за друштво у кризи”128, за сопствене поставке са револуционарном и НОБ тематиком и сву (не)пожељну баштину коју треба одложити на неко време. Симптоматичан је „живот” ове колекције, који иде у прилог тези да социјалистички модернизам, упркос монолитном идеолошком поретку није хомогена уметничка формација и да поседује бројне и слојевите особине, „од типолошких до егзистенцијалних распона, од умерених до радикалних, од локалних до интернационалних, од тесно интегрисаних у колективне организације, до индивидуално аутономних положаја и понашања уметника у конкретним ис40

Споменик Таоц, аутор Ото Лого, 1967 Л.Мереник, Култура Заборава, Култура сећања: 1945, Загреб, 2009, стр. 131.

121 Л. Мереник, Идеолошки модели: српско сликарство 1945–1968, Београд, 2001.

122 Исто 123 М. Б. Протић, Југословенска скулптура 1870–1950, Београд, 1975.

124 Лидија Мереник, Идеолошки модели: српско сликарство 1945–1968, Београд, 2001.

125 Исто 126 М. Шуваковић, Ка социјалистичком модернизму – југословенски скулптори и монументална скулптура у Србији, Историја уметности у Србији XX века, Београд, 2012, 322.

120

Споменик Отпора и победе, аутор Лојзе Долинар, 1959

127 Л. Мереник, Култура заборава, Култура сјећања: 1945, 2009, Загреб, 139.

128 Л. Мереник, Уметност и власт 1945 –1951, Београд, 1998 129 D. Bulatović, Nadrastanje muzeologije – heritologija kao opšta nauka o baštini, Beograd, 2014.

торијским приликама”129. Настанак колекције Југословенски сликари за Споменпарк пример је локалне уметничке иницијативе, која је тесно интегрисана у колективне, пре свега културне организације. Фонд за изградњу Спомен-парка у Краљеву бавио се пре свега припремама за изградњу комплексног меморијалног центра, као и осмишљавањем програма и културних меморијалних манифестација, које ће се током година претворити у Октобарске свечаности. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века кренула је велика акција сређивања и изградње, која је требало да се реализује по фазама. Међутим, за реализацију оваквог пројекта требало је много више новца од буџетом планираног, па се тако кренуло у низ хуманитарних акција и других облика помоћи ради сакупљања средстава. Једна од њих, поводом 30-годишњице обележавања стрељања, била је организација изложбе на тему: „Против насиља и рата – за мир у свету”. Рад на концепцији изложбе, 41

начин позивања сликара, њихов број, препуштени су Организационом одбору, који су чинили: Музеј савремене уметности у Београду и сарадници Дирекције за изградњу Спомен-парка – Миодраг Маравић, уметник и управник Културнопропагандног центра, Стеван Арсић Стив, уметник и наставник ликовног образовања, Ђорђе Симић, уметник и наставник ликовног образовања, Влада Маравић, правник из Београда. Планирано је да изложба буде традиционалног, продајног карактера и да се одржава сваке године у октобру. Након објаве позива уметницима, уметничким удружењима и локалним срединама, уследила је акција прикупљана уметничких дела, на коју се одазвао велики број уметника из тадашње Југославије, из свих република, од Словеније до Македоније. Преко 110 уметника поклонило је своје радове, од којих су неки, „иако различитих генерација, уметничких школа и схватања”130 припадали самом врху југословенске етаблиране уметности: М. Б. Протић, Љубица Сокић, Максим Седеј, Отон Полок, Миха Малеш, Божидар Јакац, Воја Станић, Лукатели Антон, Бранко Шотра, Драгослав Стојановић Сип, Момчило Антоновић и многи други. Окосницу изложбе чинила су дела младог краљевачког сликара Душана Петровића, који је заједно са својим суграђанима стрељан октобра 1941. године. Као студент београдске Академије ликовних уметности, био је један од најталентованијих Милуновићевих студената. И у тексту каталога, који потписује М. Б. Протић, прича се гради око овог младог уметника: „Херојски је погинуо тај осетљиви младић истањених нерава чија је глава подсећала на грчку скулптуру … неколико његових дела биће окосница будуће збирке и сачувани траг на овог истинског уметника.”131 Због квалитета, али и неочекиваног квантитета уметничких радова који су поклоњени, а уз консултације са Миодрагом Б. Протићем, тадашњим директором Музеја савремене уметности, одлучено је да се дела задрже и изложе у будућем меморијалном музеју. У каталогу изложбе, која је отворена 1974. године у згради Скупштине краљевачке општине, Протић је истако: „Краљево је племенитим даром југословенских уметника добило изванредно богату збирку, која би се уз извесан труд могла осмислити, концептуализовати као језгро једне галерије, значајне установе културе, као споменик солидарности и захвалности данашњих генерација онима који су пали у борби за нову визију живота и стварања.” Највећи део ове колекције чине графике, „као парадигма популизма и као први облик Поп/уларне/ културе кроз супротстављање високој култури”132, а остатак чине слике различитих жанрова: пејзажи и представе улица и градова, мртве природе, портрети и аутопортрети и на крају апстрактне композиције. Међутим, ови уметнички радови нису никада добили планирани музејски простор, па су убрзо након изложбе смештени у канцеларијске просторе Скупштине општине Краљево и других друштвених организација: Царине, Електросрбије, Дома војске Југославије, Културно-просветне зејднице и Омладин42

Каталог изложбе Југословенски сликари за Спомен-парк, октобар, 1974

130 Ј. Денегри, Елементи система уметно­ сти социјалистичког модернизма, Поклон СИВ-а Савременој галерији Зрењанин 1963, Зрењанин, 2013, 4.

131 М. Б. Протић, Југословенски сликари за Спомен-парк, текст у каталогу изложбе, Краљево, 1974.

132 Исто 133 Л. Мереник, Идеолошки модели: српско сликарство 1945–1968, Београд, 2001.

134 НМК, ЦСА: досије бр. 128, Збирка уметничких дела 135 Надежда Чачиновић Пуховски, Естетика, 1988, Загреб, 140.

136 Д. Булатовић, Историја уметности и заштита уметничког наслеђа, Повеља, часопис за књижевност, уметност, културу, просветна и друштвена питања, нова серија, број 2, 1995, 29.

137 Jan Biaiatostocki, Povijest umjetnosti i humanističke znanosti, Zagreb, 1986, 7.

Душан Петровић, Угао собе, цртеж оловком

Д. Булатовић, Историја уметности и заштита уметничког наслеђа, Повеља, часопис за књижевност, уметност, културу, просветна и друштвена питања, нова серија, број 2, 1995, стр. 26.

139 Жан Клод Лебенштајн, Драган Булатовић, Музеј као слика свијета, Гласник Народног музеја Црне Горе, нова серија, књига 2, 2005–2006, стр. 110.

140 Слободан Мијушковић, Прва „последња” слика, Геопоетика, Београд, 2009.

138

ске задруге Краљево. Након две деценије, тачније 1994. године, када долази до промена политичко-друштвених вредности и одбацивања свега што нам је до јуче било свето, већина дела је смештена у Народни музеј Краљево, док су нека неповратно нестала или у документацији обележена ознаком траже се. Под теретом своје прошлости она још увек чекају да их заодене музејска изузетност или тачније „још једну проверу критеријума”.133 Који су то критеријуми које ова дела (не)испуњавају и можемо ли их свести само на „проблематичну визуелност коју наша култура назива именом уметничког дела” или им омогућити да говоре и суочити их са „њиховом очитом контекстуалношћу”.134 Јер у случају ових музејских предмета, историјски потенцијал надмашује уметнички. Тачније, за њихово дешифровање и „улазак у музеј” важно је сагледати и интерпретирати њихов сведочанствени потенцијал, они постају извор за читање неограниченог броја информација које емитују као припадници једне епохе. А епохе и времена имају своје митове, симболе и владајуће идеје и није „никакав грех ако се једно време залагало више за једну ствар, а мање за другу.”135 Важно је разумети и сачувати тај метапроцес, целину доспелих вредности, које се не огледају само у уметничкој вредности (аутор, дело, школа, стил), већ у историјској и друштвеној анализи одређених феномена и чворишта. „Повјесничар уметничких појава мора постављати питање о њиховом контексту, о њиховом положају у ткиву друштвеног живота и у гравитацијском пољу идеолошких конфликата.”136 Ова дела су још један изузетан пример зашто и како уметност настаје, како се перципира, како се историјски мења, зашто се неке ствари прихватају, па одбацују, које су то полуге уздизања из обичног, стварног света у свет музејских вредности. Разумевањем тог нивоа баштине, проширује се научни корпус историје уметности на контексте рецепције и интерпретације, на разумевање „историзовања феномена уметничког (стварање, рецепција, документовање)"137, као и улоге музејског простора „да понуди уметничка дела као предмете, предмете једног наслеђа названог култура.”138 Закључак би можда био онај В. Бењамина, с почетка текста, да је полеђина сваке културе варварство, или можда умерене, али не мање јаке речи С. Мијушковића „да уметност није толико глупа да не види да ствари помера неко други”139 или нешто друго, а да је на нама да је сачувамо и интерпретирамо као део наше културе, баштине и на крају самих себе. | Сузана Новчић

43

Драгослав Стојановић Сип, Замршен случај, 1973, сериграфија

44

Списак уметника и дела из Збирке Југословенски аутори за Спомен-парк у Краљеву 1. Анђелковић Радуле, Зелена слика, 1972, уље на платну, 81 x 63 2. Арсић Мирослав, Моторцикл, акватинта, 19 x 25 3. Арсић Мирослав, Мотоцикл V, 1974, акватинта, 40 x 33 4. Арсић Стеван Стив, Неми сведоци, 1970, уље на платну, 70 x 50 5. Арсић Стеван Стив, Последња молитва октобру, 1966, уље на платну, 60 x 50 6. Барбуловић Селимир, Топчидерска ресторација, уље на платну, 45 x 60 8. Божинов Георги, Портрет, 1974, уље на платну, 63 x 45 9. Босанац Миленко, Вијетнам II, 1968, темпера, 120 x 120 10. Босић Драгољуб, Композиција, комбинована техника, 100 x 120 11. Босић Драгољуб, Младост, 1974, уље на платну, 110 x 90 12. Босић Драгољуб, Поглед са мог прозора, пастел, 110 x 90 13. Варга Марија, Сицилијански пејзаж, 1967, акварел, 32 x 50 14. Велиоња Агнес, Обитељ, 1972, уље на платну, 54 x 80 15. Гаспари Максим, Аутопортрет, 1969, темпера, 36 x 32 16. Гвоздић Сава, Врлет, 1973, уље на платну, 46 x 73 17. Гојко Антун, Без назива, уље на платну, 68 x 52 18. Гуво Маријан, Трубадур, 1972, темпера, 60 x 42 19. Драмлић Светозар, Породица, 1974, уље на платну, 70 x 50 20 Драшковић Илија, Почетак и крај, 1970, акварел, 53 x 32 21. Ђурђе Теодоровић, Под црвеном заставом 1914, уље на платну, 1959, 160 x 90 22. Жежељ Олга, Миријево, 1941, уље на платну, 41 x 31 23. Жежељ Олга, Партизан, 1941, угљен на папиру, 62 x 49 24. Живковић Иванка, Без назива, 1969, акварел, 70 x 50 25. Залушки Харамија Ђурђена, Окупација, 1974, линорез, 46 x 66 26. Зеи Златко, Каменито граниште, 1971, уље на платну, 68 x 99 27. Јовић Милутин, Контраст II, уље на платну, 67 x 59 28. Јовановић Александар Бириљ, Жигосање, 1974, 34 x 22 29. Јоцић Гордана, Прозори, туш-перо, 92 x 62 30. Јурак Драго, Дворац пред пећином, 1973, туш на папиру, 50 x 70 31. Кастрати Адем, Мали цртачи, комбинована техника, 1973, 80 x 67 32. Ковачевић Стојан Гранде, Композиција I, сериграфија, 25 x 31 33. Ковачевић Стојан Гранде, Композиција II, сериграфија, 35 x 50 34. Кос Иван, Приморски мотив, 1973, акварел, 69 x 58 35. Кочевски Димитар, Продукт једног рата, 1971, темпера, 25 x 31 36. Кукић Јован, Мотив из Ритопека, уље на платну, 60 x 35 37. Лазаревић Грујица, Снежна обала III, 1972, уље на платну, 43 x 61

38. Ловренчић, Иван, Тихи живот, 1974, комбинована техника, 44, 5 x 60 39. Лугарич Албин, Халозе I, 1974, уље на платну, 100 x 108 40. Лукатели Антон, Јока Балетић, партизанка, графика 35 x 50 41. Лукатели Антон, Јосип Бепо Бенковић, сликар, графика, 35 x 50 42. Лукатели Антон, Наше племе изгинути неће, графика, 35 x 50 43. Лукатели Антон, Сестре Мартиновић, графика, 35 x 50 44. Лукатели Антон, Сусрет Ђока Павичевића са сином, графика, 35 x 50 45. Љубинковић Каћа, Плава кућа са папагајем, 1972, уље на платну, 54 x 65 46. Малеш Миха, Жалец, 1965, гравура, 29,5 x 50 47. Малеш Миха, Играчица, 1956, литогравура, 37 x 26 48. Малеш Миха, Кмет убија витеза у Крушком, 1973, ситотиск, 29, 5 x 39, 5 49. Малеш Миха, Петровче, 1955, литогравура, 32 x 39,5 50. Маравић Милорад, Сусрет, 1973, уље на платну, 90 x 105 51. Маржик Владислав, Нова среска ветеринарска амбуланта у Ранковићеву, 1950, цртеж оловком, 35 x 30 52. Маржик Владислав, Нова кланица у Ранковићеву, 1952, цртеж оловком, 45 x 32 53. Маржик Владислав, Нова пијаца у Краљеву, 1953, цртеж оловком, 45 x 32 54. Маржик Владислав, Изградња нове сточне пијаце у Ранковићеву, 1953, цртеж оловком, 45 x 32 55. Маржик Владислав, Стара кланица у Краљеву, 1953, цртеж оловком, 23 x 33 56. Мартиновић Милан, Листање, 1974, сериграфија, 35 x 44 57. Матејић Велимир, Жаба сањалица, 1967, дрворез, 43 x 31 58. Миленковић Радослав, Мртва природа са чајником, 1973, уље на платну, 67 x 53 59. Милићевић Радојица, На реци, 1972, темпера, 15, 5 x 24 60. Митриновић Драгутин, Мртва природа, уље на платну, 54 x 65 61. Митровић Витомир, Композиција, темпера, 63 x 48 62. Млинаревић Сретен-Мискин, Курирова смрт, уље на платну, 90 x 80 63. Непознати аутор, Композиција КР 7, линогравура, 93 x 64 64. Непознати аутор, Рађање, линогравура, 79 x 50 65. Непознати аутор, Христос, линорез, 34 x 21 66. Новицки Витолд, Истамбул, уље на платну, 75 x 94 67. Нојић Слободан, Мртва природа, 1971, уље на платну, 60 x 84 68. Петрић Анте, Рибе, 1974, уље на платну, 60 x 50 69. Петровић Душан, Угао собе, цртеж оловком, 20 x 31 70. Полак Отон, Старо место, 1974, перо, туш, 47 x 57,5 71. Поточник Владо, Cogito II, 1973, уље на платну, 1973 72. Приможич Тошо, Словенска Горица, уље на лесониту, 51 x 47 45

73. Продановић Божидар, Предео из Шумадије, 1971, акварел, 68 x 49 74. Протић Б. Миодраг, Композиција са шкољком, 1973, уље на платну, 120 x 114 75. Ракиџић Јован, Спавач, 1973, уље на платну, 40 x 30 76. Самарџић Добривоје Боро, Сукоб и резултат x, 1973, уље на платну, 100 x 80 77. Седеј Максим, Ко је одсекао дрво, 1973, акрил, 130 x 100 78. Слоцки, Из циклуса „Моје гротеске“, 1970, литографија, 56 x 42 79. Слоцки, Из циклуса „Моје гротеске“, 1970, литографија, 56 x 42 80. Слоцки, Поље, 1970, литографија, 56 x 42 81. Сокић Љубица, Парк, темпера, 40 x 60 82. Спироски Перо, Пејзаж, 1974, уље на платну, 65 x 46 83. Сретеновић Димитрије, Фреска – спомен младости, уље на картону, 45 x 45 84. Станимировић Бранислав, Залазак сунца, 40 x 50 85. Станимировић Бранислав, Спомен-парк, 1971, темпера, 35 x 49 86. Станић Војислав, Дегустатор, 1973, уље на платну, 30 x 28 87. Станковић Милић (Милић од Мачве), Тврђава Маглич са чашом отрова, 1972, комбинована техника, 28 x 26 88. Станковић Милић (Милић од Мачве), Црвена гопођа Жича, 1972, комбинована техника, 30 x 267,5 89. Симић Ђорђе, Улцињ, 1974, комбинована техника, 42 x 55 90. Стојановић Драгослав Сип, Замршени случај, 1973, сериграфија, 36 x 30 91. Стојановић Трајко Косовац, Из циклуса „Златни олтари”, 1973/74, комбинована техника, 33 x 59, 5 92. Струмениковски Ранко, Жеђ за слободом, 1970, ситотиск, 30 x 43 93. Теодоровић Ђорђе, Под црвеном заставом, 1959, уље на платну, 160 x 80 94. Тодоровић Владислав, Знак 109, уље на платну, 120 x 100 95. Турински Живојин, Стуб, уље на платну, 64 x 38 96. Ћирић Милорад, Пиран, 1974, уље на платну, 52 x 38 97. Хорват Драгица, Композиција, 1972, цинкографија, 32 x 25 98. Хорват Драгица, Општина у Грацу, 1972, бакропис, 21, 5 x 30 99. Цихач Витолд, Композиција, уље на платну, 100 x 70 100. Четић Милан, Београдска периферија, уље на платну, 65 x 54 101. Шотра Бранко, Без назива I, дрворез, 50 x 39 102. Шотра Бранко, Без назива III, дрворез, 32 x 25 103. Шотра Бранко, Благај, 1950, дрворез, 25 x 31 104. Шотра Бранко, Две стене, 1956, дрворез, 40 x 50 105. Шотра Бранко, Јама, дрворез, 32 x 28 106. Шотра Бранко, Крш, 1959, дрворез, 50 x 40 107. Шотра Бранко, Стена, 1958, дрворез, 50 x 40 108. Шотра Бранко, Херцеговка, дрворез, 50 x 40

46

Владислав Тодоровић, Знак 109, уље на платну

Библиографија Извори Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, Vojnoistorijski institut JNA Beograd, tom I, knj. 2, 1949; tom VI, knj. 1, 1952. Народни музеј Краљево: Историјска збирка: Реалије и меморијални предмети – ­­ Меморијабилије; Архивалије (1941–1944); Плакати и леци (1941–1944); Фотографије. Народни музеј Краљево: Збирка уметничких дела. Град Краљево, Одељење матичне службе: 1) Протоколи умрлих Српске православне цркве (1941–1945); 2) Матице покојних Римокатоличког жупског уреда Цркве Св. Миховила у Краљеву (1933–1948).

Reich Citizenship Law, September 15, 1935 (1999). Documents on the Holocaust, Selected Sources on the Destruction of the Jews of Germany and Austria, Poland and the Soviet Union, Yad Vashem, Israel. Периодика Новости – орган Штаба НОП одреда „Др Драгиша Мишовић”, Чачак, 16. октобар 1941, бр. 2. Ново време (Београд, година I, 27. јул 1941. бр. 71; год. II, 18. фебруар 1942, бр. 245) Политика (Београд, 2. децембар 1959, број 16641) Ибарске новости (Краљево, 11. октобар 1979, бр. 1364) Октобар (Краљево, година I, бр. 1, април 1966 – година XXV, октобар 1990) Литература Adorno Teodor V., Šta znači rad na prošlosti, REČ 57, Beograd 1999, str. 49–57 Асман Алаида, Рад на националном памћењу, Кратка историја нема­чке идеје образовања, Београд 2002. Асман Алаида, Дуга сенка прошлости, Култура сећања и политика повести, Београд 2011.

Albvaš Moris, Kolektivno i istorijsko pamćenje, REČ 56. 2, Beograd 1999. str. 122–135 Baldani Juraj, Jugoslovensko angažirano socijalno i revolucionarno kiparstvo, Zagreb 1977.

Bartov Omer, Hitler’s Army, Soldiers, Nazis and War in the Third Reich, Oxford 1992.

Bauer Yehuda, Rethinking the holocaust, Yalle University 2001.

Berk Piter, Istorija kao društveno pamćenje, REČ 56, Beograd 1999, стр. 83–92 Betelhajm Bruno, Frankl Viktor, Ubijanje duše, Beograd 2004. Бењамин Валтер, Есеји, Београд 1974.

Biatostocki Jan, Povijest umetnosti и humanističke znanosti, Zagreb 1986. Бојм Светлана, Будућност носталгије, Београд 2005. Бонито Олива Акиле, Модерна уметност 1770–1970–2000, Бeograd 2006. Бродел Фернан, Списи о историји, Београд 1992. Булатовић Драган, Историја уметности и заштита уметничког наслеђа, Повеља, н. с. година XXV, број 2, Краљево 1995, 24–29. Булатовић Драган, Баштина као brand или музеј као економија жеље. Да ли робна марка улази у музеј или је из њега произашла, Годишњак за друштвену историју 2–3, Београд 2004, стр. 137–148. Булатовић Драган, Баштинство или о незаборављању, Крушевачки зборник 11, Kрушевац 2005, 7–20.

47

Булатовић, Драган, Музеологија и/као херменеутика, Гласник Народног музеја Црне Горе, нова серија, II књига, Цетиње 2005, 109–121 Weiss John, Ideology of Death. Why the Holocaust Happened in Germany, Chicago 1996.

Wiseman Hadas, Barber Jacques P., Echoes of the Trauma. Relational Themes and Emotions in Children of Holocaust Survivors, Cambridge 2008. Глишић Венцеслав, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944, Београд 1970.

Denegri Ješa, Pedesete: teme srpske umetnosti, Novi Sad 1993. Денегри Јеша , Југословенски уметнички простор, Идеологија поставке музеја савремене уметности, Београд 2011. Димић Љубодраг, Рат и историографија, у: Краљево октобра 1941., Краљево 2003, 197–220.

Ivanji Ivan, Moć sećanja i nemoć reči, Podsećanje na zločine. Rasprava o genocidu i ubistvu naroda, priredjivači: F. Knige i N. Fraj, Novi Sad – Beograd 2001, 1–31. Јовановић М. Зоран, Зебрњак. У трагању за порукама једног споменика или о култури сећања код Срба, Београд – Горњи Милановац 2004. Јончић Коча, Краљевачки октобар 1941, Београд 1971. Краљево октобра 1941 – казивања преживелих, уредници: Радивој Јоветић, Владимир Бережнов, Краљево 1966.

Klein Kerwin Lee, From History to Theory, Berkeley 2011.

Koselek Rajnhart, Oblici i tradicija negativnog sećanja, „Kultura sećanja“ i pisanje istorije, Podsećanje na zločine. Rasprava o genocidu i ubistvu naroda, Novi Sad – Beograd 2011, 32–43.

Krejaković Silvija, Štrle Urška, Rekvijem za harmoniku: Slovenci u kontek­stu masovne odmazde u Kraljevu, Dve domo­vini/TwoHomelands br. 33, Ljubljana 2011, 73–89 Конертон Пол, Како друштва памте, Београд 2002, стр. 24–37 Крстановић Лукић Мирослава, Спектакли ХХ века: музика и моћ, Београд 2010.

Kuljić Todor, Kultura sećanja: teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Beograd 2006. Куљић Тодор, Анти - антифашизам, Годишњак за душтвену историју 1–3, Београд 2005, 171–185. Манојловић Пинтар Олга, Упросторавање идеологије: споменици Другог светског рата и креирање колективних идентитета, Београд 2005. Манојловић Пинтар Олга, Смрт и култура сећања, у: Приватни живот код Срба у XX веку, Београд 2007, 897–908. Манојловић Пинтар Олга, Игњатовић Александар, Простори селектованих меморија: Старо сајмиште у Београду и сећање на Други светски рат, Култура сећања: 1941. Повијесни ломови и савладавање прошлости, Загреб 2008, 95–113.

Manoschek Walter, „Serbien ist judenfrei“- Militarische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42, Munchen 1993.

Manoschek Walter, Serbien. Partisanenkrieg 1941: Das Massaker in Kraljevo, u: Vernichtungskrieg Verbrechen der Wehrmacht 1941 bis 1944, Hamburg 1996, 50–54 Мереник Лидија, Уметност и власт 1945–1951, у: Quadrifolium pratense, Детелина са четири листа, Београд 1998, 9–18. Мереник Лидија, Идеолошки модели: српско сликарство 1945–1968, Београд 2000.

Merenik Lidija, Kultura zaborava, Kultura sećanja: 1945, Povjesni lomovi i savladavanje prošlosti, Zagreb 2009, str .127–139. Мијушковић Слободаn, Прва „последња“ слика, Београд 2009. Митровић Андреј, Нови поредак и југоисточна Европа (Немачка и Италија према југоистоку Европе почетком Другог светског рата), у: Устанак у Југославији 1941. и Европа. Београд 1973, 185-209.

Mitrović Andrej, Raspravljanja sa Klio: o istoriji, istorijskoj svesti i istoriografiji, Sarajevo 1991.

Nora Pierre, Between Memory and History: Les lieux de mémoire, 7 vols. (Paris, 1984–1992), Representations no. 26, 1989, 7–24.

Norra Pierre, Izmedju sjećanja i povijesiti, Diskerepancija, svezak 8, broj 12, Zagreb 2007.

48

Петрановић Бранко, Србија у II светском рату (1939-1945.), Београд 1992. Попадић Милан М., Грађење памћења: просторно-меморијски систем музеолошке вредности, докторска дисертација, Београд 2011. Протић Миодраг Б., Југословенски сликари за Спомен-парк, Краљево 1974. Протић, Миодраг Б., Уметност на тлу Југославије, Скулптура XX века, Београд 1982.

Steinbücher Rudi, Oj, zdaj gremo. Slovenski izgnanci v Kraljevu. Ljubljana 1988.

Fass, S. Paula, Inheriting the Holocaust. A Second-Generation Memoir, New Brunwick 2009.

Fuko Mišel, Riječi i stvari. Arheologija humanističkih nauka, Beograd 1971. стр. 99–110.

Hirch Marianne, Surviving images: Holocaust Photographs and the Work of Post-memory, The Yale Journal of Criticism, vol. 14:1, 5–37 Hobsbawm, Eric & Ranger, Terence, The Invention of Tradition, Cambridge, 1984. Чачиновић Пуховски Надежда, Естетика, Загреб 1988. Шола, Томислав, Есеји о музејима и њиховој теорији, Загреб 2003. Шола Томислав, Према тоталном музеју, Крушевац, Београд, 2011. Шуваковић Мишко, Историја уметности у Србији XX века, Ка социјалистичком модернизму – југословенски скулптори и монументалана скулптура у Србији, Београд 2012, 303–322.

49

50

Summary After seven decades, it seems that the Second World War is still an unconquered past when it comes not only to establishing and identification of the scale of crime and human losses but also to their echo which reverberates in post-generations. Hence, the starting point for research on the culture of remembrance is anchored in a historical event — shooting civilian population at the largest place of execution in Kraljevo, but not the only one, in October 1941. The war crime against humanity committed by the German Wehrmacht units was carried out due to the exclusive Nazi ideology about the value of a hundred lives of civilians in Serbia for one killed German soldier, and fifty for a wounded one. In retouching the picture of perishing at the place of execution called lager, the authentic fragments kept in the museum collections are historical sources, original artistic and other objects and documents of shot civilians, among them Serbs, Slovenes, Russians, Roma — both those who had been employed in Kraljevo between the two world wars and refugees due to the occupation circumstances, as well as the works of artists from the former Yugoslavia that were inspired by the scale of the tragedy. The focus of the exhibition is directed to the relations between the real, but sufficiently horrific scale of the October perishing, which is described by the memorial museum heritage and narratives of the hostages who survived, and a different, mythologized picture of the tragedy created in the public discourse of the after-war Yugoslavia. The Reich ideology was characterized by exclusiveness and intolerance, established even since the Race Laws of 1935, and implemented in concentration camps, in transports, at places of execution, by reducing persons to numbers, without names and surnames, origins, families, privacy… ”The long shadow of the past,” in which the identities of victims were annihilated, extended to commemorative practice and victims ”confined” in the total, proclaimed numbers in political speeches, pieces of art, monumental sculpture and musical-scene performances in programmes. The politicized past was adopted at the place of execution and graveyard turned into the Memorial Park, during October Ceremonies, on every 14th October. In the perception of the past, the appropriately chosen date for the memorial ceremony was identified with the dating of the tragedy, which, according to the authentic sources, lasted from the raid and detention of hostages in the locomotive hall, from the beginning of October until the execution of shooting from 15 to 20 October 1941. The creation of myths and the acceptance of a mythologized picture are not rationally explicable, except in the domain of the psychological, that the contemporaries were under the influence of the tragicalness of the event unprecedented in the history of the Kraljevo region until the first year of the war. Museological undertakings of establishing individual identities of victims and consequences of their totality, investigations of preserved historical sources and observations of artistic expressions of pain and memory in the museum collections as an ”asylum” were not made unnecessary by the mythologized representations perceived by post-generations. Therefore, the methodological backbone of the presented topic is in the universal messages of the culture of remembrance that oblivion would mean amnesty not only for those who committed the crime but also for the crime itself, and the ultimate death of the victims.

Миодраг Б. Протић, Композиција са шкољком, 1973, уље на платну 51

Каталог 1. Ђорђе Теодоровић, Под црвеном заставом, 1959, уље на платну, 160 x 80 2. Слободан Нојић, Мртва природа, 1971, уље на платну, 60 x 84 3. Стеван Арсић Стив, Последња молитва октобру, 1966, уље на платну, 60 x 50 4. Антун Гојко, Без назива, уље на платну, 68 x 52 5. Радослав Миленковић, Мртва природа са чајником, 1973, уље на платну, 67 x 53 6. Милорад Маравић, Сусрет, 1973, уље на платну, 90 x 105 7. Владислав Тодоровић, Знак 109, уље на платну, 120 x 100 8. Миодраг Б. Протић, Композиција са шкољком, 1973, уље на платну, 120 x 114 9. Милутин Јовић, Контраст II, уље на платну, 67 x 59 10. Адем Кастрати, Мали цртачи, 1973, комбинована техника, 80 x 67 11. Милорад Ћирић, Пиран, 1974, уље на платну, 52 x 38 12. Живојин Турински, Стуб, уље на платну, 64 x 38 13. Драгутин Митриновић, Мртва природа, уље на платну, 54 x 65 14. Каћа Љубинковић, Плава кућа са папагајем, 1972, уље на платну, 54 x 65 15. Витолд Новицки, Истамбул, уље на платну, 75 x 94 16. Милић Станковић (Милић од Мачве), Тврђава Маглич са чашом отрова, 1972, комбинована техника, 28 x 26,5 17. Милић Станковић (Милић од Мачве), Црвена гопођа Жича, 1972, комбинована техника, 30 x 26,5 18. Ђорђе Симић, Улцињ, 1974, комбинована техника, 42 x 55 19. Георги Божинов, Портрет, 1974, уље на платну, 63 x 45 20. Владислав Маржик, Нова пијаца у Ранковићеву, 1952, цртеж оловком, 45 x 32 21. Владислав Маржик, Нова среска ветеринарска амбуланта у Ранковићеву, 1950, цртеж оловком, 35 x 30 22. Драгослав Стојановић Сип, Замршени случај, 1973, сериграфија, 36 x 30 23. Стојан Ковачевић Гранде, Композиција II, сериграфија, 35 x 50 24. Антон Лукатели, Сусрет Ђока Павичевића са сином, графика, 35 x 50 25. Антон Лукатели, Сестре Мартиновић, графика, 35 x 50 26. Антон Лукатели, Јока Балетић, партизанка, графика 35 x 50 27. Антон Лукатели, Јосип Бепо Бенковић, сликар, графика, 35 x 50 28. Јован Ракиџић, Спавач, 1973, уље на платну, 40 x 30 29. Војислав Станић, Дегустатор, 1973, уље на платну, 30 x 28 30. Драгица Хорват, Композиција, 1972, цинкографија, 32 x 25 31. Драгица Хорват, Општина у Грацу, 1972, бакропис, 21, 5 x 30

52

32.

33.

34.

35.

36.

37.

38.

39.

40.

41.

42.

43.

44.

45.

46.

47.

48.

49.

50.

51.

52.

Ранко Струмениковски, Жеђ за слободом, 1970, ситотиск, 30 x 43 Александар Јовановић Бириљ, Жигосање, 1974, 34 x 22 Бранко Шотра, Јама, дрворез, 32 x 28 Бранко Шотра, Без назива III, дрворез, 32 x 25 Бранко Шотра, Благај, 1950, дрворез, 25 x 31 Велимир Матејић, Жаба сањалица, 1967, дрворез, 43 x 31 Миха Малеш, Петровче, 1955, литогравура, 32 x 39,5 Олга Жежељ, Партизан, 1941, угљен на папиру, 62 x 49 Миха Малеш, Кмет убија витеза у Крушком, 1973, ситотиск, 29, 5 x 39, 5 Димитар Кочевски, Продукт једног рата, 1971, темпера, 25 x 31 Милан Мартиновић, Листање, 1974, литографија, 35 x 44 Отон Полак, Старо место, 1974, перо, туш, 47 x 57,5 Слоцки, Из циклуса Моје гротеске, 1970, литографија, 56 x 42 Ђурђена Залушки Харамија, Окупација, 1974, линорез, 46 x 66 Миха Малеш, Играчица, 1956, литогравура, 37 x 26 Љубица Сокић, Парк, темпера, 40 x 60 Миха Малеш, Жалец, 1965, гравура, 29,5 x 50 Бранко Шотра, Херцеговка, дрворез, 50 x 40 Мирослав Арсић, Моторцикл, акватинта, 19 x 25 Душан Петровић, Угао собе, цртеж оловком, 20 x 31 Стојан Ковачевић Гранде, Композиција I, сериграфија, 25 x 31

29

14

9

4

3

12

6

10

5 53

54

13

15

2

18

11

16

17

33

28

23

50

39

41

24

32

25

27

44 55

46

38

37 56

21

20

42

26

48

43

35

34

36

30

19

31

57

58

НАРОДНИ МУЗЕЈ КРАЉЕВО Установа културе од националног значаја www.nmkv.rs

Силвија Крејаковић Сузана Новчић Култура сећања Ко не памти изнова проживљавa Издавач: Народни музеј Краљево / За издавача: Драган Драшковић Аутори текстова: Силвија Крејаковић, Сузана Новчић Аутори изложбе: Силвија Крејаковић, Сузана Новчић Лектура и коректура: Ана Гвозденовић / Превод: Наташа Павловић Техничка припрема: Олег Романов, Маријана Нешовић Конзервација предмета: Ненад Димитријевић, Раде Пајовић Фотографија: Срђан Вуловић Дизајн публикације и фонта Epigraph: Драган Пешић Техничка реализација: Драган Војиновић, Владан Пејковић, Слободан Миленковић Графичка припрема: Ајова Штампа: Интерклима графика Тираж: 300 Краљево, 2015

59

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 316.75(497.11)(083.824) 341.322.5(497.11)"1941"(083.824) КРЕЈАКОВИЋ, Силвија, 1971Култура сећања: ко не памти изнова проживљавa / Силвија Крејаковић, Сузана Новчић; [превод Наташа Павловић ; фотографија Срђан Вуловић]. Краљево: Народни музеј, 2015 (Краљево : Интерклима-графика). - 57 стр. : илустр. ; 21 x 23 cm Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 46-49.

ISBN 978-86-85179-64-8 1. Новчић, Сузана, 1969- [аутор] a) Култура сећања - Краqево - Изложбени каталози b) Жртве рата Краљево - 1941 - Изложбени каталози COBISS.SR-ID 218150668 60