Народни музеј Краљево
1
Превела Гордана Тимотијевић
Наслов оригинала: louis mahrer BORA Erzählung Издавач: Wachau-Verlag 1947 Alle Rechte Vorbehalten Copyright 1947 by Wachau-Verlag Krems Gedruckt bei Faber, Krems, öffentl. Verw. Ferd. Goldmann 2
Луис Марер
3
Десетар Алојз Марер
4
ЛУИС МАРЕР ‒ БОРАЦ ЗА ПРАВДУ У НЕПРАВЕДНОМ РАТУ Као млад војник немачког Вермахта, Бечлија Луис Марер је регрутован у радио-телеграфску јединицу за прислушкивање. Од јесени 1943. године, прекомандован је у централну Србију, у чету везе за прислушкивање радио-веза партизанских јединица. На тој дужности, био je сведок суровости немачких јединица у којима почињу да опадају морал и дисциплина, a после вишегодишњег ратовања појављују се умор, хаос, неморал и склоност ка уживањима позадинског живота. С друге стране, посредно али снажно, Марер је осећао снагу надолазећег, ослободичаког, партизанског покрета. Војник који је проживео и преживео тешкоће Другог светског рата на ратишту у окупираној Србији, када се ослободио стега војничке дисциплине и униформе, уобличио је, 1947. године, своја још увек свежа сећања и јаке емоције у невелики историјски роман под симболичним називом Бура. Последње две године рата, Луис Марер је провео у Србији, у Западном Поморављу између Крушевца, Трстеника, Врњачке Бање, Краљева и Ужица. То је простор који је он добро упознао и могао га је узети за позорницу радње, претапајући своје ратне успомене, пуне емотивног набоја, у узбудљиву ратну драму. Кроз судбине два ратна друга, Алфреда Кронека и Герхарда Шмила, Марер је настојао да представи дилеме, страхове и најзад, одлучност двојице немачких војника који су успели да у ратном вихору сачувају праве људске вредности и да се, према 5
сопственом суду и савести, приклоне праведној, слободарској страни. Идеолошки истомишљеници, по убеђењу лево оријентисани Кронек и Шмил су, током ратних дана постали пријатељи, који су, нашавши се у улози коју нису ни бирали ни желели, један другом постали исповедници. Кроз приче о предратном животу, о времену „док си још био човек и док си живео“ они су стицали међусобно поверење које је нарасло до опасне „игре са смрћу“. Корени незадовољства Кронека, Шмила и њихових немачких, најчешће недекларисаних истомишљеника, којих је са приближавањем краја рата бивало све више, били су у нељудском понашању немачких официра и војника према гладној деци у Пољској, транспорту украјинских девојака у немачке фабрике оружја, претресу српских домаћинстава у околини Трстеника, масовном стрељању становништва у Крагујевцу, односу према рањеној и заробљеној партизанки, вести да је у Виници побијено око 9000 људи, махом Јевреја... У драматичности и трагичности поменутих тренутака, Марер је нашао објашњења и оправдања за одлуку својих јунака, Кронека и Шмила да, упркос војничкој заклетви и могућим драстичним казнама, помажу непријатељу с друге стране борбене линије. Такви разлози су се, очигледно, гомилали и у Мареровој ратној стварности и касније множили у романескној имагинацији. Тако Кронекова и Шмилова наклоност према партизанским јединицама расте до једва прикриване аверзије према понашању немачких војника и официра и истовремено, припадика четничких јединица. Зато је њихова одлука да, приликом прислушкивања радиовеза партизанских јединица, својим надређеним ускраћују тачне информације или прослеђују дезинформације чиме су битно утицали на ток борбених дејстава. У жељи да помогну партизане, достављали су им податке и шифре изложивши се великој опасности, и на крају, пожелели да пређу у планину, у прву партизанску јединицу. 6
Иако је роман књижевни првенац Луиса Марера, аутор је поседовао изузетну моћ запажања па је оставио сведочанства о животу србијанског града и села у рату, раслојеном Београду и идеолошки подељеном становништву Србије; о немачкој „гвозденој солдатесци“ састављеној од деморалисаних или индоктринираних појединаца које мане, дилеме и страхови воде у злочин или правдољубивост, о Циганкама и цурама из војничких бордела, о партизанима, „тим божјим проклетницима који су им покварили уживање у овој лепој, топлој земљи, богатој винима, и другим радостима“... У таквом ратном гротлу, где су живот и морал губили сваку вредност, Марер је распусни живот војника у близини фронта, смрт и страдање, вешто супротставио нежним, суштински различитим, романтичним везама војника Шмила, као вапај из рова човека који тражи мир породичног дома. Описе природе Западног Поморавља Марер уноси у свој текст када му је потребно да наговести неки догађај или да, симболичним сликама, подвуче радости живљења супротстављајући их суровости и драматичности стварног, војничког живота. Каткад је спретно истицао метеоролошке околности као најаву предстојећих догађаја. Отуда мартовска олуја грми три дана да би, после ње, засијало Сунце и појавили се маслачци а људима засијала лица „пуна радости и очекивања.“ На другом месту, употребио је потпуну и јасну симболику: „Онда је воз кренуо на запад, а Сунце на истоку је потамнело.“ О све јачем партизанском покрету Марер (односно његови јунаци у књизи), могао је прикупљати информације од илегалаца, преко радио-станице или, што је мање вероватно, од становништва по кафанама. Као сушту супротност том, још непознатом али именом главнокомандујућег обележеном покрету, ставља четнички покрет који се, запарложен у војничким неактивностима, бори са сопственима манама. Док су партизани, које нису имали прилике да сретну осим неколико илегала7
ца у Краљеву, у Мареровој књижевној представи уживали све симпатије Алфреда Кронека и Герхарда Шмила, четници, без функционалне главне команде, као сарадници и Немаца и Енглеза, склонији борби против партизана него против окупатора, изазивају код ове двојице немачких војника изразито негативан став. Јасно и нескривено је њихово задовољство вестима да неке четничке јединице прелазе партизанима те да би и Бугари то исто чинили када би могли. Да ли је то била објективна слика - није од пресудне важности за једног романописца без књижевног искуства који своје дело ствара 1947. године, а ни за потоњег читаоца. У таквој, црно-белој али не и сувише поједностављеној представи зараћеног света, најнесрећнији лик Марерове драме, оличење ироније ратног вртлога је Кронеков и Шмилов собни друг, Ерих Милер, пијаница и насилник, несрећник кога рат одводи у безумље крађе, силовања и убиства. У Мареровој имагинацији, Милер бежи баш четницима и твори мучну представу о колаборацији поједних припадника војски које су на прагу пропасти. Па ипак, таквом криминалцу, контрасти судбине и непредвидива логика рата, опраштају троструку смртну пресуду, док Шмила, јасни морални ставови и повезаност са партизанима, одводе пред стрељачки строј. У сликању понашања различитих војски, Марер није штедео ни немачку војску чији је припадник био. Разочаран што се нашао на страни окупатора, он кроз улоге својих јунака уочава њене мане и са приближавањем краја рата, све јасније одваја окореле нацисте од обичних војника који се радују крају ратне апокалипсе. Пун је презира према официрима и војницима који су верни Вермахту и Хитлеру, и наравно, с радошћу указује на то да је пуно оних који су с друге стране. Врхунац неприхватања његових јунака, па вероватно и њега самог, да припадају војсци која је чинила злочине, је тренутак у коме Герхард Шмил, пред стрељање, узвикује да он, као Аустријанац, не признаје немачке законе. Знајући да није усамљен у својим правед8
ним идејама, згрожен над страхотама рата, главни јунак Кронек – као, вероватно, и његов литерарни отац, Марер – нашавши се „пред понором патње у целом свету“, није песимиста, већ је уверен да ће доћи време „када ће похлепа и мржња престати и када ће човек постати човек.“ То је, с јаким утемељењем, била коначна порука читавог овог књижевног дела и основно уверење писца Луиса Марера у ослобођеном Бечу. Може се, повремено, стећи утисак да се Марер, градећи свој роман, с тешкоћом бори да успешно направи преплет несумњиво живих сећања и фикције која, сигурно, такође израста из преживљеног. Постоје, опет, у Мареровом делу фрагменти који су, на први поглед, резултат фикције, али пажљиво читање ипак наводи на сумњу да им ту није најбоље место, да штрче из главног тока приче. Међутим, баш ти детаљи добрано личе на доживљено, на нешто што Марер, као лепу вињету, није хтео да препусти забораву. Јасно је да су симпатизера партизанског покрета, ако не декларисаног комунисту онда свакако левичара по опредељењу, Луиса Марера били обузели послератно одушевљење победом над нацизмом и дух слободе. Његов роман, уствари његова романсирана сећања на ратне дане проведене у централној Србији, писана тек – или већ –две године по завршетку рата, носе нескривену, можда у неким детаљима и моментима и необјективну слику збивања у Србији. Уосталом, са дубоким и чврстим осећањем правде, емотивни Марер је слушао или видео бројне ратне злочине, и са неизбрушеним талентом да своје доживљаје уобличи у литерарну форму, имао је право на слободу описа, макар то било на штету докуметарности коју очекује историчар, али на задовољство читаоца, који поред чињеница, очекује, разуме и упија пишчеве емоције. „Ово је књига о младом јунаку, о дубоком пријатељству и о непоколебљивој вери у један нови свет“ – забележио је аутор, Луис Марер, у уводној речи своје књиге. Стварајући своје књи9
жевно дело непосредно по завршетку рата, док су му сећања на сукобе два идеолошка света и личне трагедије свих оних које је сретао са обе сукобљене стране још била свежа, обузет хуманошћу и weltschmerz-ом који су неки његови сународници носили још из претходног, Великог рата (1914–1918), Марер је био понет вредностима опште, људске слободе, храбрости и поштења те је без дилеме и гриже савести величао делатност Алфреда и Герхарда као супротност тада општеприхваћеној, генерализованој слици о немачкој војсци. Зато је ова књига – ратни роман Луиса Марера дубоко хумана, топла, емотивна прича коју је, на својим ратним искуствима, изградио војник немачке војске у окупираној Србији. На судбинама двојице војника који нису у првим борбеним редовима али који, мерећи живот универзалним вредностима, одлучују да се упусте у борбу за онакву слободу и онакву правду какву они у том тренутку поимају, Марер склапа њихове неодвојиве судбинске мозаике. Један његов јунак, Герхард Шмил, „борац за победу великог, новог столећа које ће доћи“, страда у неумољивој ратној логици, док други, Алфред Кронек, преживљава да би сачувао сећање на сличне, бескомпромисне, правдољубиве и слободољубиве саборце. Иако то аутору, можда, није био циљ, читалац ће лако у Алфреду Кронеку препознати Луиса Марера. Упркос недостатку чврсте хронологије, у Мареровом делу могу се тражити и историјске чињенице. Мада без јасне фактографије, радња романа је смештена у добар историјски контекст. Могуће је да би се оно што је Марер испричао могло проверити – уколико се, наравно, могу наћи одговарајући документи или, још боље, сведочанства савременика. На жалост, докумената је мало а сведока још мање. Општа слика ратне ситуације у Србији од новембра 1943. до краја рата је, мање – више, позната. Нова историографска истраживања је, свакако, могу мењати, али људске судбине оних који су, мимо и више 10
од својих малих живота, захтевали и општу правду и слободу, у свој њиховој универзалности остају непромењиве. Ток радње Мареровог романа може деловати архаично, понекад патетично или чак наивно, делом превазиђено у композиционом смислу. Међутим, мерено аршинима које су бранили Кронек и Шмил а којима је располагао и Марер када је градио своје ликове, његово дело није изгубило ништа од вредности које је имало када је објављено на немачком језику. Народни музеј Краљево, објављује књигу Бура Луиса Марера, захваљујући сину Луиса Марера, господину Волфгангу Мареру који је, при првом сусрету у Врњачкој Бањи, прихватио понуду Народног музеја из Краљева и, заједно са сестром др Евом Рихтер Марер, одобрио превођење очеве књиге и уступио Музеју права на објављивање књиге на српском језику за Републику Србију. Сваки читалац, удубљен у причу о судбини Кронека и Шмила, који својим дубоким осећањем за општу правду свакако нису били усамљени, ће несумњиво и с разлогом, осећати захвалност за овакав гест породице Марер. др Љубодраг П. Ристић
11
12
СРБИЈА
Зелено све је, лето почело. Ветар таласа тополе младе. У кукурузу жене раде, марама црвена скрива чело. Плодова много на кола стало, На пијац крећу пре но што сване. У подне дудови рашире гране, У хладу спава Циганче мало. У ноћи кућа жарки сјај има, Миришу руже из баште мале, У слатко вино све чежње стале, А искре светле у очима. *
*
*
Снажна олуја дивље, у налетима, Кроз поље хуји, Кукуруз се један уз други привија. Стење воденица. Небеска плавет Пада на реку која од страха дрхти. Шуморе крошње. Ка кући, без даха, јури Љуба. Црни облак је прати! Кобна се смрт на Србију спушта. 13
14
У тамној ноћи, кроз мађарску земљу, котрљају се точкови, њихово журно клопарање испуњава вагон, а између се чује споро и отегнуто дисање и хркање војника који иду на одсуство. Ударање о шине постало је одједном јасније и спорије и од тога се Алфред Кронек пробудио. Све га је болело, клупа је била тврда и неудобна, тело згрчено. Помислио је: Мост... дугачак мост... овде би могла да буде Сава! Онда се окренуо к зиду и наслонио главу на шињел, с намером да опет заспи. Али одједном се зачула бука и шиштање око воза, ударале су даске стављене наместо разбијених прозора, клопарао је лим на крову вагона, а кроз пукотину, нарочито на страни где су била врата, у испарења препуног вагона улазио је леденохладан ваздух. Звиждање и завијање се из минута у минут појачавало, од хладноће су цвокотали зуби, и нико више није спавао, а дошаптавања у тами била су све гласнија: „Проклета кошава!“ Воз се зауставио на једној станици. Ветар је био још јачи, снажно завијање и хујање, ломљење и крцање испунили су ноћ. На железничкој станици, на којој није било ни живе душе, дивље се љуљало неколико светиљки. У возу на суседном колосеку, рикала су говеда. Почео је да се хвата лед. Одједном тишина. Месец је изшао иза облака и стајао изнад равнице кроз коју је воз полагано пролазио. С времена на време, засветлели би бели зидови кућа са малим прозорима. 15
Промицала су велика, богата, успавана села, иза чијих су дворишта штрчале крошње крушака и вишања. Дуги краци усмљених ђермова бацали су аветињске сенке, а с времена на време би, као бели костури мртвих животиња, промицали комади разбијених и са шина избачених локомотива и вагона. Воз је стигао у Југославију. Алфред Кронек је покушао да поново заспи. До Београда је било још далеко! Требало је да стигну тек ујутру. А било му је и свеједно када ће се стићи, јер нико није чезнуо за трупом. Затворио је очи, није хтео да мисли ни на шта, али збркани дроњци сећања су се појавили и он није имао снаге да их отера, иако су га мучили. Видео је себе како јури преко полигона, док око њега гомила вежбача, питомаца, кевће као у хајци; угледао је бретонски град на мору са стеновитом обалом и припитог официра који се стропоштао са високог зида на кеју; разазнао је камене плоче, које су некада биле Компјењ док га немачки бомбардери нису претворили у хумку за неколико хиљада људи; видео је дроњаву пољску децу како трче поред воза и вичу „Хлеееба... молим Вас, хлеба“, чуо је глас мекленбуршког поручника, учитеља уз то, који говори: „Да нико од вас није овим животињама дао нешто да ждеру!“ Онда му се пред очима појавила слика једног париског бордела, у коме је наредник, који jе био плав као прасенце и који се стално церио, изводио „vingt quatre poses de faire l’amour“, и сцене са железничке станице у Виници, где су украјинске сеоске девојке затворили у сточни вагон, да их одведу у немачке фабрике оружја. Стари очеви качили су се за пречаге решетки а треперави поточићи сливали су им се низ образе и као бисери остајали на сребрним брадама. Онда су, дуж воза, ишли стражари и кундаком по рукама ударали очеве који су се хватали за хаљине своје деце. Затим је воз кренуо на запад, а сунце на истоку је потамнело. 16
Сетио се и последњег дана у Бечу - седео је код пријатеља сликара, у атељеу и чуо да су у пропагандној компанији у Витепску готово сви били Хитлерови противници, осим новинара који су фабриковали вести о јуначким делима, а да се нису ни примакли фронту. Онда је, одједном, испред себе видео уредно наслагану гомилу костију и лобања у катакомбама цркве Св. Стефана испод које су сакрили два аутомата и пакетић муниције, које је сликар из Русије донео са собом „за случај револуције“. После тога су опет седели горе, у поткровљу, пили изванредни Chatreux и по стоти пут наводили све знаке скорашњег слома немачке власти у Европи и Аустрији. Видео је себе како стоји на Источној железничкој станици и како његова жена испрекидано, с муком се трудећи да јој у гласу ништа не примети, понавља: „Врати се... немој да ти се нешто деси! Чујеш ли?“ Њему се стезало грло. Привио ју је уз себе и једва је изустио: „Збогом!“ До Винер Нојштата пут му је био познат, а онда више не. По први пут је ишао на југоисток, јер је до сада углавном био стациониран у Немачкој. Био је радио-телеграфиста, обучен да прислушкује непријатељскe војнe радио-станице, што значи, и сваку малу радио-станицу, помоћу које се споразумевају војни штабови, армије, дивизије, оклопне бригаде и остали. Тако се радило свуда у Вермахту, у форми шифрованих радиограма, које је прислушкивао и покушавао да дешифрује, да би преко њих могао да добије сазнања о „непријатељском положају“. Осим тога, тражено је да се одреди правац и место радио-станице, и на основу тога и положај штаба који се увек налазио у близини. Служби за прислушкивање немачко руководство придавало је велики значај, јер су захваљујући њој, у борби против Француске и у првим недељама рата против Русије, постигнути изненађујући успеси. 17
Алфред Кронек је био премештен у нову јединицу на Балкану, јер је у старој постао политички сумњив. Шеф, неки мајор Хемке из старе пруске официрске породице, добио је „као жишка“ врелу, поверљиву поруку (коју је, свакако, писар чуо кроз врата и пренео онима којима је требало) да је десетар Алфред Кронек („онај са наочарима и орманом пуним књига, господине мајоре“) својом причом уносио пометњу. Шта је рекао? Па, не би могло тачно да се каже, али о паду Мусолинија, на пример, причао је да му је једна стара млекарица, на питање шта она каже на то да је Дуче отишао, простодушно одговорила: „Па, то је, ваљда, почетак!“ Цела соба „са допуштењем, господине мајоре, било је ту двадесет четворо људи“) громко се на то смејала. Тако је, дакле, захваљујући Дучеу и млекарици, Алфред Кронек седео у возу за Београд и чекао да сване. Толико је било хладно да више није могло да се спава. Очи су га пекле, осећао је прљавштину и имао јаку жељу да се опере, обрије и да се после тога добро наједе. Коначно је почело да свиће. Из кућа у великим селима плодне, а сада, како то у јесен бива, опустеле равнице поред Саве, извијао се дим. Поред бунара виделе су се жене са дебелим, босим ногама, како поје стоку. Били су то Немци коју су се населили овде где је земља била најплоднија, све сами богати сељаци са архаичним говором. Београд, када ће Београд? Коначно је воз ушао у често рушену провинцијску железничку станицу. Са перона је, кроз пролаз ограђен гвозденим решеткама, према излазу, надирала густо збијена сивозелена река од више стотина војника. Тешке цокуле са клинцима ударале су о плочник, очи на тамним, уморним и необријаним лицима гледале су тупо и мрзовољно. Неколико водника у кожним панталонама и белим повезима на рукама урлало је на смену: 18
„Командно место за фронт, десно – висока зграда!“ „Грађевинска трупа ’Организације Тот’ – лево, према баракама!“ „Морнарица – за мном!“ Поцeпани, дроњави полуодрасли момчићи кружили су, као мушице, око ознојене, неме реке људи и пришаптавали понеком: „Продајете нешто – никс?“ „Цигарете – екстра прима – две сто динара.“ Алфред Кронек није знао шта би поцепана, босонога, мршава и бедна деца могла да купе од њега. „Траже ћебад, ципеле, кошуље, муницију, купују све, све!“ мрмљао је човек до њега који је, како изгледа, био стари ратник на Балкану, и додао „онда то препродају скупље! 3000 динара дају за обично војничко ћебе, 8000 и 9000 за шарени босански покривач који је неко негде здипио.“ „А зашто?“ „Онда све то препродају даље – четницима у Србији или партизанима у Црној Гори или Хрватској!“ Разговор би Алфреду био занимљив, али стигли су до команде, која се налазила у високој модерној згради и која је била поштеђена разарања. Невероватна гужва – нико се није сналазио. У великој мрачној сали пуној смрдљивог дима и тешког мириса коже, зноја и неопраног рубља које војници нису однели, једва да је могло да се нађе место за прљавим столом, за којим су на стотине војника пили црно пиво, жвакали своје следовање, играли карте или спавали, наслонивши главу на руке. Сасвим позади, у углу, била су два шалтера, где се печатирају исправе за одсуство и добијају обавештења о месту чете. После два сата чекања, у гужви у којој није могло да се дише, Алфред је добио обавештење: „Рано ујутру, у 6 сати, брзи воз до Сталаћа, даље уским колосеком до Врњачке Бање – централна Србија.“ Алфред је био задовољан што је коначно сазнао куда иде, кад је са ужасом установио да му је из ранца украдено ћебе. „Да“, смејали су се они који су седели около – „мазни... ти ноћас једно!“ Алфред је љутито викнуо: „Па да и ја будем свиња, коју треба стрпати у затвор!“ Али нико га више није слушао, јер су крађе међу друговима овде на Балкану биле уобичајене, и 19
овде војници ни о чему другом не причају, осим о ценама ћебади, пиштоља, ципела, кошуља, о ценама вина, шљивовице и ракије, о Циганкама и цурама; и љутито, бојажљиво, у пола гласа, о партизанима, тим божјим проклетницима који су им покварили уживање у овој лепој, топлој земљи, богатој винима и другим радостима. Алфред је предао на чување свој тешки пртљаг - опет су у њему, између кошуља и гаћа, биле књиге. Једино пушку није предао. Ставио ју је на раме и пошао у град. У излозима је видео безвредну ситнурију, јефтине парфеме, лош пудер, бескорисни кич сваке врсте – увезену робу из Немачке као накнаду за месо, кукуруз, вино и за бакар из Бора који је у рату важан. Брзо се попео уз брдашце и одједном се нашао на дугачкој, широкој и живахној улици, главној трговачкој улици Београда и пред високом зградом, обложеном светлозеленим, храстовим даскама. Свуда около били су биоскопи, кафеи и ноћни локали, сви пуни немачких службеника, агената Гестапоа, привредних експерата; пуни Срба које облаче најбољи париски кројачи и који своје ароматичне цигарете припаљују новчаницама од по хиљаду динара. На улици су безбројни просјаци, препродавци цигарета, девојке по свим ценама; а унутра, у кафанама, трговци цигаретама и земљопоседници, акционари рудника и шефови новина разговарају са, овде, уопште не тако храбрим и расистички оријентисаним Берлинцима и Бечлијама о Немачкој Југоисточној банци, о Кредитном заводу, о Првом дунавском паробродском друштву, о „Београдским новинама“ и тако даље. Нису ови локали за простог војника. Он иде у војничке домове, у горњи који носи име „Принц Еуген“, или у доњи, где може да попије танко пиво, неизбежну и потпуно безукусну црну кафу, ако има среће добије хлеб са мармеладом; да прочита новине са фронта - на првој страни последњи Гебелсов го20
вор, а на задњој да види оскудно одевену слатку немачку девојку и да после једног сата, теран досадом, побегне одатле и поново крене у бескрајну, монотону шетњу улицама, и да се готово обезнани када му у нос удари облак најјачег парфема неке жене, лепе као са филма. И Алфред је ишао овим улицама, чак је у једном малом локалу, у сутерену, попио чашу црног вина, иако му је цена била колико и његова плата за пола недеље. Једна цура је замолила да јој припали цигарету и позвала га к себи – за 4000 динара. Бечки железничар је седео ту, поред, и објаснио му: „Знаш, она је из војничког бордела. Својих тридесет данас је већ апсолвирала – али од тога не може да живи, јер тамо сме да тражи само педесет. Од тога, половину мора да да Вермахту. А хлеб, само мали хлеб, кошта 600 динара. Онда увече тражи још неког – за целу ноћ.“ Напољу су, под стражом, у дугој колони, пролазили цивили. „Арбајтен“ каже српски келнер, „Немачка – мобилизација!“ Ту су жене, безмало деца, радници, сељаци. Око њих су жандари, као овчарски пси. Воз излази из станице. Убрзо пада ноћ. Алфред је у мраку набасао на биоскоп. Са пушком међу коленима, гледао је недељни журнал. Најмарљивији радници, најбоље оружје, најхрабрији ратници, најблиставије победе. Све сами суперлативи за Немачку! После тога главни филм: Вредни, изнад свега радни, генерални директор, у својој заузетости не примећује љубав марљиве секретарице која пожртвовано ради за њега, све док му пријатељ не скрене пажњу на то, и тако даље... Како је тужно, мисли Афред Кронек, што се милиони људи у хиљадама биоскопа свакога дана хране таквим лупетањима! Да, да би сви прогутали ово Уфино ђубре, да би сви куповали солингер џепне ножеве и вирцбуршки клозетпапир, чувену булрихову со и бајеров аспирин, е, зато ја морам да седим са пушком овде у Београду. Обузела га је нека 21
нејасна малодушност док се, саплићући се кроз мрачне улице, враћао до команде. Ту је предао књижицу и добио прљаво, поцепано ћебе које је сумњичаво гледао. Бацио се, онако обучен, на један од два двоспратна дрвена пољска кревета. Плашећи се да му нешто не украду, ципеле је ставио под ћебе и везао их за хозентрегере. Само што је спустио главу, заспао је чврсто и без снова. Одједном су се кроз мрачну просторију разлегли страшни звиждуци. Узвици „Аларм, аларм!“ повици „Приступи.“ Урлање „На оружје! Ручне гранате!“ Лењо, псујући себи у браду, са спратова су силазили војници и саплитали се низ мрачне степенице. Доле су их сачекивали официри, викали на њих, делили их, издавали заповести, издавали противзаповести. Маса је лењо носила све. После једног сата чете су, коначно, стајале у немој ноћи обасјаној месечином. Људи су се смрзавали, спавали стојећи. Нико није ништа питао. Пролазио је други, пролазио трећи сат. Неки су се искрадали из реда и нестајали. Било их је све више. Чека се. Отишли су скоро сви официри, само је водник још ту. У даљини се понекад зачују пуцњи. „Проклети партизани“ мрмља неко и наставља да спава стојећи. Неподношљиво је хладно. Коначно, пред јутро, покупљене су ручне гранате и могло је да се спава још један сат. А онда је требало да се крене возом према југу, у српску земљу.
22
У баштама Врњачке Бање, сада у новембру, цветају последње руже. Црвеножуте и полуотворене, имају у јесен браонкасту боју. Овлаш се наслањају на прљаве стаклене кугле које се јарко плаво и сребрно сијају на касном, пријатном сунцу. Између стабала крушака и шљива, која окружују вилу „Мостар“, суши се рубље. Понесено лаким ветром, на земљу пада жуто лишће и прави шарени, меки тепих, налик прекрасним шареним покривачима и вуненим ћилимима, каквих овде има у свакој соби. Живахни, црни и накострешени прасићи, играју се испред улаза и због њиховог звонког скичања плави војник скида поглед са књиге коју чита, наслоњен на стуб врата. На малом пољском сточићу поред њега стоји телефон, чаша, флаша са црном кафом, фишек са тамноплавим грожђем са којег, с времена на време, откине понеко зрно и убаци га у уста. Та уста су нежна као у девојке, али сасвим благо, као да се дуре, искривљена због црвеног, оштрог ожиљка на левом образу. Изнад горње усне блистају златни брчићи, нос одаје својеглавост, као благо аустријско небо сијају очи испод густих обрва, које су готово састављене а изнад њих диже се младо, радосно, слободно и одважно чело, са њега се наставља валовито поље златних, местимично, као тамним сенкама прошараних, увојака. „Јесам ли на правом месту – вила Мостар?“ пита Алфред Кронек, „упутили су ме да се овде сместим.“ 23
„Да, да“, одговара војник који врши дужност стражара, „јеси ли ти нов?“ „Да, премештен сам овде код вас!“ „Из Франкфурта?“ „Не, не као допуна из Франкфурта, упутили су ме директно из Прислушног центра Вермахта. „Охо“, рекао је чувар, „занимљиво! Сигурно си имао јаку протекцију, кад си могао ту да служиш!“ „Како да не“, насмејао се Алфред Кронек, јер му се стражар одмах свидео. „Зар бих био овде да имам протекцију? Па, нисам добровољац!“ „Тако, значи“, насмејао се стражар. „Хајде, иди горе! На првом спрату има још један слободан кревет. Иначе, ја сам Герхард Шмил.“ „Алфред Кронек из Беча.“ „Онда смо земљаци, сервус!“ „Сервус – видимо се касније!“ „Да, касније.“ Алфред је нашао слободан кревет и бацио на њега ранац и торбу са рубљем. Хтео је да одмах оде доле и разговара са момком, да се код њега распита о односима у овој јединици и у овој земљи, да учврсти познанство. Данима већ, од кад је после кратког одсуства отишао из Беча, једва да је са неким проговорио и ово ћутање, које је трајало дуго, притискало га је као нека унутрашња брана. Уз то се осећао и усамљеним у новом окружењу. Како је добро кад имаш некога ко може да ти помогне да се снађеш! Брзо се умио, пресвукао кошуљу ознојену од пута, појео парче сира, а онда сишао низ дрвене степенице. Како се разочарао када је поред стражара видео високог, дебелог наредника, чистокрвног баварског сељака са досадним 24
лицем, подбулим од пива. Алфред је чуо да су причали о књизи коју је Герхард држао у руци. Момак је покушавао да нареднику, а још више себи самом, објасни шта му је у овим описима ископавања и налазишта у старој Троји, у Вавилону и Ниниви, у Исфахану и Самарканду било толико занимљиво. Нису га само стари глинени ћупови, остаци цигала, мозаици на подовима, навели да у војничкој књижари купи ту књигу. Било је у њему неке тамне тежње да баци свеобухватни поглед на историју, да види, на даљини од преко хиљаду година, као кад се са високог брда гледа на широку, далеку равницу... Сада је историју доживљавао тако близу, тако непосредно, а није могао да је схвати. Зато је хтео да је држи даље од себе, испитујући, не учествујући, и да царску палату Персепоља види поред Нове канцеларије Рајха. Наредник који га је слушао није схватао шта се то збива у глави младића. За њега је све једноставно. Раније је, наравно, све било рђаво и празно! Али сада! Сада прича о бесмртности расе, о вечности нације, о челичној снази рата. Зашто њега толико занима та вечност нације, пита га опрезно млади војник. Зато што... зато што... да, зато што је до 1935. био без посла, јер су њега, сина ситног бакалина у дуговима, због недовољног успеха и глупе туче најурили из гимназије, а онда га је немачки Вермахт узео к себи и после кратке, напорне обуке понудио му леп живот. И ето, сад је „већ наредник”! Алфред је прошао поред њих и кренуо да се прошета. Врњачка Бања, са својим вилама, пансионима, хотелима и баштама, најлепше је место централне Србије. Бањом је чине један топли сумпорни извор и један квалитетни извор киселе воде. Од Мораве удаљена готово један сат хода, приљубљена је уз брежуљке пуне винограда, који према југу прелазе у планине обрасле густом шумом. Свежа планинска речица расхлађује место, густе алеје штите шетаче од сунца. Лепо је да се живи 25
овде - има и књижара са француским романима, биоскоп, добри фризери, један изванредан мали ресторан, купатило, сасвим модерно лековито купатило у ком се узлупа срце ако се предуго остане у њему. Овде је штаб Друге оклопне армије, која је у лето 1943. била тешко поражена на Орелској линији фронта у Русији, и одатле повучена, с намером да после капитулације Италијана учврсти немачку позицију. Овде је седиште генерала Рендулића који је позван да трајно стабилизује немачку власт на Балкану и да беспоштедно сломи устанак становништва на овом простору. За ову сврху му на располагању стоје бројне нове елитне јединице, и то: 1. брдска дивизија, озлоглашена СС-дивизија „Принц Еуген“, јединице падобранске ловачке дивизије, једна полицијска дивизија и многе друге. Ту су још и јаке бугарске трупе, Власовљеви козаци, домаћи фашисти, такозвани Љотићевци и шуцкори српског квислинга Недића. Свима њима је требало да пође за руком да сломе устанак у Црној Гори, Херцеговини и Босни, да тамо униште партизане, да угасе пожар антифашистичког народног рата. У самој Србији, треба да буде спречено формирање већих партизнских јединица, пре свега уз помоћ четника пуковника Драже Михаиловића, министра војске краљевске Југословенске емиграционе владе у Лондону, који је већ у овим данима, више или мање отворено, видљиво иступао као савезник Немаца против сопственог народа. Такво је било стање у Србији крајем ове 1943. године. Наредних дана Алфред Кронек је постепено упознавао људе из чете. То су, пре свега, дозлабога лењи подофицири који су се обавезали на дванаестогодињу службу, преводиоци за све балканске језике, као и за руски и енглески, картографи, математички обучени шифранти и велика група за радио-прислушкивање и радио-гониометрисање. Више од половине чете 26
су студенти, остали су шофери, прецизни механичари, радиоспецијалисти итд. Алфред сада седи осам сати дневно у сали са много радиоапарата, са слушалицама из којих се чује непрекидно пуцкање и шуштање, дивљи хаос звукова, и од једног, већ увежбаног друга учи да претражује неке познате таласне дужине на основу радио-саобраћаја Титових партизана. Кажу му знак распознавања, јер у етру све збркано жамори. То су позиви дужине једног минута, са једним позивним знаком, на пример fma, у Морзеовој азбуци овако – – – – , онда знак qsa? = како ме чујете?, qtr = имам поруку за вас, итд. Онда се преузима та порука. Она се увек састоји од групе бројева, које се под рукама дешифранта претварају у војне поруке: „Положај Прве пролетерске дивизије је непромењен.” „Ујутру пресеците пут код..., поведите са собом рањенике.” „У зору започните напад у правцу...” Свакога дана, понекад и два пута на дан, ове поруке се прикупљају и предају оперативном одељењу, затим иду у одељење 1. ц, које је задужено за непријатељске положаје. Један препис остаје у чети и радио-везисти понекад имају увид у њега. Алфред се престравио када је видео шта се овде дешава. Једнога дана, за време паузе за ручак, Алфред је ишао поред малих, у бело и зелено обојених тезги које су окруживале пијац где су, у ово време, трговци отворених уста спавали иза хрпа црног грожђа и црвених јабука, љуте паприке и мирисног дувана. Није било живе душе, само је један Циганин, из чијег је џепа на капуту вирила флаша шљивовице, посрћући прошао са великим медведом који уме да игра, и продужио према последњој крчми у месту. Док је пролазио, лењи, дебели трговци су отварали по једно око да би сачували тезге од његових 27
окретних прстију. Код последње тезге стајао је купац, војник, коме су мерили алву. „Здраво, сервус!” „Сервус!” „Је ли скупо?!” „500 – 10 дека – продао сам пар чарапа!” „Ах, тако!” „Хајде, узми парче!” Ишли су заједно преко малог моста који је пресецао речицу, затим улицом, најпре између вила, а онда узбрдо, поред винограда, колским путем који је бивао све лошији, и одједном се нашли пред великом, тамном црквом од црвене цигле изграђеној у масивном кружном византијском стилу, на чије велике лукове одозго гледају врхови брда. Око цркве се налази мноштво гробова, између њих се пружа стара винова лоза; ту су усправне и срушене надгробне плоче, обрасле коровом и трњем. Нема ограде око овог хаоса од гробља, никакав пут се не провлачи кроз њега. На зид цркве наслања се стари, иструлели ковчег, разна старудија, сасушени венци; у једном ћошку су разбијене глинене посуде – али око ове оазе смрти блиста и светли земља под чистим подневним сунцем, са падина одјекује сквичање свиња и звончићи оваца које пасу, а топла, плава измаглица даљине пружа се преко јужних обронака обраслих шумом. У све то меша се живахни плавичасти дим који се уздиже над јаркоцрвеним крововима кућа у долини. „Одакле ти тај ожиљак на образу?” пита Алфред младог друга. „Из Русије! Једне ноћи смо постављали опрему да бисмо прислушкивали телефонске разговоре Руса. Прикрали смо се, нас тројица, зашли прилично далеко, међу прве непријатељске положаје и поставили жицу у дубок снег. Изненада, испред нас је нешто севнуло. Бацио сам се на земљу. На мање од двадесет 28
метара од мене заштектао је митраљез, с десне стране зачуо се крик, ја сам остао да лежим непомично. Пуцњава се појачала, од преко пута су одговорили на ватру, умешали су се лаки минобацачи и одједном, на лицу и нози сам осетио ударац од ког сам се готово онесвестио. Крв и делови зуба су ми испадали из уста, нисам могао да дишем на нос, лист ми је горео, обузео ме је безмерни страх. Враћао сам се пузећи на стомаку – сатима! У зору су ме увукли у ров – мене, јединог преживелог из групе.“ „Јел’ било озбиљно?“ „Вратили су ме у Варшаву, да ми изваде комаде који су доспели иза носне дупље. Дуго нисам могао да једем, болело ме је чак и кад пијем, страшно сам тада смршао.“ „Да ли сте, у тој групи за прислушкивање, успевали да много сазнате? “ „Обично не – само понекад нешто. Ја сам био преводилац.“ „Ти онда знаш руски? “ „Чак прилично добро. Од оца сам научио чешки, а онда ми руски није био тежак.“ „После рањавања си дошао овде?“ „Не одмах, најпре сам... знаш, дуго сам био у Варшави, много месеци, мислим, скоро десет! Лепо – и горко време.“ „Зашто горко? Имао си болове?“ Погледао је Алфреда и није знао да ли да прича даље. Али његова потреба да растерети душу била је већа од страха и он приђе новом, мало старијем другу и поче тихо, с погледом који се губио на далеком, плавом хоризонту, да се исповеда: „Била је ту једна сестра. Кети се звала. Црна коса, веселе очи, живахна, безмало као дете, а радознала. Неговала ме је, много се трудила, удовољавала ми свакој жељи. Волео сам је! Био сам љут кад је имала слободан дан. Знала је то и смејала се. 29
Следећег дана би према мени била нежнија него обично. Сваког трећег, четвртог дана доносила је свеже цвеће у собу. Једнога дана га није ставила на велики сто у средини просторије, већ поред мог кревета. ’Грехард ће пазити на ово’ рекла је ’картароши увек оборе вазу.’ Разумео сам је. Ускоро сам могао да устајем, да обављам мање послове, а кад ми је било још боље, радио сам у канцеларији стационара. Сатима смо разговарали, једно другом испричали свој живот, све ситнице из њега. То јој је помагало да лакше остане будна. Капци су јој, ипак, често падали, наслонила би главу на моје раме и спавала. Дежурао сам уместо ње. Тихо, да не примети, спуштао сам пољупце на њену косу. Једнога дана сам схватио да се само прави да спава. Смејала се мојим нежностима и понудила ми усне. Ти ноћни сати у ординацији бивали су све лепши. Све више смо се заљубљивали једно у друго. Имао сам девојку у Бечу и – заборавио сам је. Хтео сам да се оженим са Кети. Била је из Брауншвајга, ћерка пешадијског пуковника. Чак је и једно ’фон’ било у његовом имену.” „Је ли била лепа?“ „Да, већ сам рекао - црна коса, заносно лице из којег зрачи топлина. Мале, једре усне, а иза њих ред блиставобелих зуба. Дакле, једног дана сакупиле су се све сестре са одељења, лекари и болничари да прославе рођендан главне сестре. Као помоћник у канцеларији, и ја сам био позван. Било је, најпре, сендвича и колача, а онда вина и ликера, све више и више. Сви смо се прилично опустили. Играли смо фоте, плесали и пили. Кети је била жестоко припита. Без престанка се смејала. Хтео сам да будем насамо са њом, и одвео сам је напоље у један пролаз. Љубили смо се. Алкохол је нашу љубав ослободио телесних кочница. Рекла је да жели мало да прилегне и позвала ме да јој правим друштво. Увукла ме је у њену собу. Друга сестра, која је ту становала, још је била на прослави. Легла је на кревет и смејала 30
се. Савио сам се преко ње и љубио је силовито. Повукла ме је ка себи, било је мрачно, и ја сам је узео, први пут. После, отприлике, четири недеље, рекла ми је да је трудна. Мора да се то десило оне прве вечери. За време посла јој је често било мука, а једном се онесвестила када је лекару, који је чистио апсцес, додала стерилну газу. Гледали су је подозриво са свих страна. Стално сам јој говорио да се венчамо. Најчешће ништа није одговарала, у најбољем случају рекла би – ’касније’. Нестала је сва њена ведрина, њено весело, дечје биће, које ме је освојило. Мислим да је кришом плакала, мада је никад нисам затекао. Моја љубав ми се, без сумње, и даље допадала, само ми је недостаја њена расцветаност. Мислио сам да је уобичајено да се удате жене тако понашају према својим мужевима. Нисам о томе много размишљао. Имала је моју реч, шта сам друго могао и шта је друго требало да радим? Једнога дана ми је рекла да је о свему писала оцу, пуковнику из Брауншвајга. Заборавио сам да кажем да није имала мајку. Одрасла је у једном пансиону. Неколико дана касније показала ми је телеграм: ’Долазим у петак. Тата.’ Мени је то било у реду, сада ће се, свакако, све расчистити. Мојим родитељима и девојци код куће сам већ одавно писао да ћу се оженити. У петак сам био јако нестрпљив. Замолила ме је да сачекам док она не разговара са оцем. Лежао сам у кревету, покушавао да читам, али сам стално замишљао тог старог човека пред којим треба да се појавим. Не знам зашто, али мислио сам да мора да има белу браду, онакву какву је имао мој учитељ у првом разреду. На крају, више нисам могао да издржим, устао сам и отишао горе, до њене собе. Ту сам, кроз затворена врата, чуо промукло, љутито викање и ухватио неколико речи: ’крв твоје мајке’ а онда видео Кети како плачући јури из собе. Један глас се обрецнуо на мене: ’Јесте ли Ви тај – уђите.’ Стајао сам пред 31
малим, седим официром који је имао лице сасушене птице грабљивице. Очи су му биле као месингана дугмад на униформи, није било усана, као да су уста била само прорез на сивој, набораној кожи, на којој је био углављен један одвратно велики монокл. Није било беле браде. Нисам знао како је требало да ословим тог човека. ’Оче’ нисам могао да превалим преко усана. ’Господине пуковниче’ ми се чинило да још мање одговара... ’Ко сте Ви?’ ’Ја сам – ако допуштате – ускоро муж Ваше ћерке. Ја је волим...’ ’Глупости! Име, чин, занимање у цивилству. Шта је Ваш отац?’ ‘Мој отац је машиновођа. Ја сам сам у једној штедионици почео да. ’ ’Из источног дела, зар не?’ ’Да, ја сам из Беча.’ ‘Да, само сте за то добри! Да заводите пристојне девојке! Ништаријо! Ничему се не надај. Ти си потпуно полудео! И машиновођа треба да буде... Укратко, драги мој, будите срећни да Вас нисам стрпао у затвор, пропалице прљава! Напоље!’ ’Али!’ ‘Напоље, рекао сам!’ Поздравио сам га по војнички и изашао. Ништа нисам схватао. Као скамењен попео сам се на кревет и зурио кроз прозор. Предвече сам кренуо да тражим Кети, али је нисам нашао. Из операционе сале сам чуо женски глас како цвили и вришти. Тада нисам схватао да је то био њен глас. Следећег дана сам отпуштен из болнице и без одсуства послат назад на фронт. Ћер32
ку и оца никада више нисам видео, њена адреса ми је непозната. У болници више није била.“ Герхард је ћутао. Од узбуђења му се лице зацрвенело. Алфред није знао шта да каже о овако страшном догађају. „Знам“, рекао је Герхард после неког времена, када се поново смирио, „питаш се зашто сам ти све ово испричао.“ „Зашто?“ „Схвати ме, од тада ни у шта више не могу да верујем, ни у шта више! Јединство народа? Смешно! Зато што је мој отац машиновођа, а не ’фон’ – о, Боже! Верујеш ли ти у нешто? Имаш ли још... идеале?“ Алфред је оклевао, онда је рекао тихо али чврсто и одлучно! „Да, имам – само друге. Боље.“ Младић се насмејао: „И њих ћеш изгубити, чекај само!“
33
Алфред и Герхард су постали пријатељи. У војсци нису много причали, ишли уве0че су у крчме или код жена, или у биоскоп. Морао си да имаш некога коме можеш да причаш о ономе што је било раније, док си још био човек и док си живео. Ах, каква је слобода била на универзитету! Ако ћемо искрено, ничег посебног ту није било. Било је досадно читати старе оде и коментаре Отфрида фон Вајсенбурга. Али сада, после свега, висока сала читаонице и стотине лампи са зеленим абажурима у њој изгледају као сан, а двориште универзитета по сунчаном дану, кад колегинице скупе колена, наслоне главе на стубове тако да сунце засија на њиховим лицима, личи на стару, блажену Аркадију. Алфред се сетио једног таквог поподнева, мало пре краја летњег семестра. Било је тихо, ниједан корак није се чуо на камењу пешачких стаза у чијим су угловима, уредно почишћени и скупљени на гомилу, стајали комади биста старих јеврејских професора које су са постамента срушили студенти који су певали песму „Подигните заставу високо”. Бубе су зујале међу грмовима обасјаним сунцем, на белој мермерној глави Алме матер махао је репом један кос, грмови ружа су блистали, главе осталих научника су тихо спавале, а изнад, у светлоплавом троуглу неба, сасвим горе високо, брујала је једна летилица. О томе је Алфред хтео да прича. 34
„И ја сам хтео да студирам”, рекао је Герхард, „али ми је недостајала матура.” „Положи је сад – ратну матуру! Помоћи ћу ти! ” „Чему?” „Па, хоћеш ли да се вратиш у штедионицу? Тражиће после рата способне људе.” „Ко зна шта ће бити после рата.” „Све ће бити ново, другачије, боље! Неће више бити независних држава! Настаће једна велика унија и са капиталистима је готово! ” „Па, ја нисам од оних који у то верују и можда...“ „Не, не! Они неће победити, запамти! Имам једног пријатеља у Бечу, он је сликар. Он много тога зна, ради прелепе слике! Мало се код њега још осећа Сезан.“ „Ко је то?“ „Један Француз. Има велики утицај на све модернисте, али шта сам хтео да кажем? Да, пријатељ, увек је говорио: „Они имају лошу, погрешну, лажну уметност и зато не могу да победе.“ „Па, чекај мало...“ „Да, има ту нечега! У њиховој уметности се одмах види да је погрешно све што кажу. На дуге стазе, погрешан принцип не може да победи.“ „Вероватно си у праву. Али, ипак, јаки су они.“ „А шта се то сутра дешава? У подне, у један сат све мора да буде спремно за покрет.“ „Јенку, куриру су у Трстенику украли мотор кад га је на неколико минута оставио испред једне кафане. Ми треба да идемо тамо да га тражимо.“ „Где је Трстеник?“ 35
„Неколико километара одавде, на путу за Крушевац.“ Сутрадан се чета утоварила на неколико камиона и одвезла до Трстеника. Свако је код себе имао шездесет метака муниције, ту је био и митраљез. Поделили су људе. „Овде, у западном делу места, у такозваној Циганској мали, која се простире до железничког насипа, могу да се крију извесне информације о мотору”, рекао је поручник који је водио акцију. „Мотор мора да се нађе. У случају отпора, беспоштедно употребити оружје! Јасно?” „Јасно!” Половина људи је брзо опколила четврт, Алфред и Герхард су стајали један поред другог на железничком насипу а испред њих су биле баште с поврћем, амбари и штале. Куће су биле смештене уз пут. У њих су ушли преводиоци и виком и ударцима кундаком истеривали људе на ливаду, где је требало да буду саслушани. Поређали су мушкарце, жене, децу, једне поред других, у линији, а испред њих поставили митраљез. Једна старица се од тога толико уплашила, да је добила срчани напад, па су је спустили да легне испод дрвета. Једно младо девојче је почело да се скида. „Бар да се одело сачува“, рекла је. Војници су се церили. Инспектор је питао за мотор. Сви су тврдили да ништа о томе не знају. Дао им је три минута да размисле. Ни после тога нико није дао конкретне податке. „Можда ту, можда тамо“, говорили су, наводили суседне општине где су знали четнике. Из машингевера су пуцали тик изад њихових глава. Жене су вриштале, грлиле децу и стискале их уз широке сукње. Један младић је изненада пришао инспектору и почео да га дави. Неколико удараца кундаком га је оборило на земљу. Из носа му је шикнула крв. Везали су га и убацили у ауто. Саслушање је наставило. У међувремену су други, који су били опколили малу, наступајући концентрично, прочешљали куће и колибе из 36
којих су били истерани људи. Тражили су мотор у кесама за паре, фиокама, по шифоњерима и креветима. Неколико срећника нашло је минђуше, сребрне сатове, други су под блузе трпали кошуље. У свакој кући је било буре с вином. Пио је колико је ко хтео, а остатак се просипао. Један келнер из Штутгарта је, подмукло се клиберећи, насуо своју воду у флашу која је била до пола пуна шљивовице. Један студент технике из Кенигсберга је журно тражио добро очуван женски веш и трпао га у широке панталоне. Остали су се смејали: „Хоћеш ли то сам да обучеш Љубинки?“ Љубинка је била једна од четири девојке у војничком борделу који је недавно отворен у Врњачкој Бањи. Била је с приморја, из једне далматинске луке. „Хоћеш ли и даље да се жениш с њом?“, исмевао га је други. „Зна та шта ради.“ Овог плавог, вижљастог момка је црнокоса, мала ђаволица држала у својој власти. Одговорио је псовком и наставио да претура по фиокама и корпама за веш. Герхард је стајао поред дрвеног бурета и јео густи, црни пекмез од шљива.„То није твоје!“, рекао му је тихо Алфред. Герхард је одмах оставио кашику, осврнуо се око себе, видео момка из Кенигсберга како плави доњи веш гура под јакну и рекао: „Имаш право, не морам да будем онакав бедник!“ „Код куће су сви пристојни људи“, рекао је Алфред, „а види шта раде овде? У Француској нам је једном поручник рекао да морамо да имамо империјалистичко држање. Е, овде га имамо!“ „Империјалистичко држање? Баш лепо изгледа!“ Обојица су изашла напоље, у двориште, где је пас на ланцу лајао као луд, да умало сам себе није задавио. Два сипљива рудара из Рура, којима је униформа ландарала око њих, засула су животињу камењем. 37
„Куш, смрдљива џукело“, викнуо је један. „Ја ћу му избити зубе, ако не затвори њушку!“ Парче цигле је погодило пса изнад ока. Одскочио је уназад, зацвилео тужно, а онда се опет окомио на ланац. „Остави пса на миру!“, рекао је Алфред. Обојица су се померила. Герхард је пребледео од беса: „Како неко може тако нешто да уради! Животиња не може да се брани! Какве су то свиње кукавичке!“ „Ни они нису ништа друго, до јадни пси на ланцу. Годинама су били без посла. У јами су им иза леђа стајали надзорници, а рад на надницу цедио је из њих зној. Е, сад и они хоће једном да буду господари, да чине неправду, да муче. Па, свеједно да ли пса – или Србина.“ Герхард је око себе гледао војнике који су локали, крали, рушили. Као да их одједном види онако како их никада пре није видео, сасвим другачијим него до сада. „То што је лош, човек не понесе из куће“, умиривао га је Алфред. „Доћи ће време, када ће похлепа и мржња престати, кад ће човек постати човек.“ „Причаш као проповедник“, рекао је Герхард. Мотор нису нашли. Да би ублажили неуспех, ухапсили су неколико људи и одвели их у затвор у Бању. Стара жена испод дрвета, која је добила срчани напад, лежала је сасвим мирно и тихо. Вижљаста девојчица од око дванаест година чучала је поред ње и плакала. Једна друга, старија жена, пришла је и умрлој прекрстила руке на грудима. Брзом вожњом су се враћали назад, до места на ком су били смештени. На једним колима су сквичале две свиње. „Направи нешто боље од тога, кувару“, довикнуо је један подофицир, „а не само оне твоје ћуфте!“ Притом је чизмом лагано гур38
нуо црне, накострешене прасце, које је кувар утерао у преграду од дасака у којој је држао дрва за ложење. „Кад бих само знао чему све то“, рекао је Герхард кад су ушли у собу и бацио ознојни шлем на кревет. „Због профита.“ „Да? За профит. Ти си, стварно...“ Алфред одмахну главом. „Ти не! Али други га имају.“ Пролазили су дани. Почеле су кише и једног јутра у баштама се појавило плавичастобело иње. Престале су дуге вечерње шетње у слободно време, већ је било сувише хладно. Зато су сада собе биле пуне људи који су играли карте, писали писма, пили и јели. Неки су причали вицеве или говорили о теми број један – о женама. То је могло да потраје сатима. „Знаш ли неку праљу Герхарде?“ питао је Алфред. „Знам, неколико кућа одавде.“ Заједно су отишли тамо, најпре кроз узани пролаз на великом дворишту, који је био отворен, а онда уз уске степенице које су водиле до ниских врата. Покуцали су и један женски глас довикнуо је на немачком „Слободно!“ Кроз мало предсобље ушли су у већу собу, која је истовремено служила и као кухиња. Старија, прилично дебела жена, стајала је поред гвозденог шпорета и стављала кнедле од гриза у супу. „Добро вече, Марушка“, рекао је Герхард. „Добро вече, Штрици, ти деране“, одговорила је стара и насмејала се. У младим годинама је у Бечу била куварица код грофа Бартошија и од тада је сваког Бечлију звала „Штрици“ и то је била реч одмила у њеним широким, већ прилично безубим устима. „Јеси ли донео прљаве кошуље?“ „И моје“, рекао је Герхард, „и мог пријатеља! Он је, замисли, из првог бецирка.“ 39
„Ох“, рекла је стара. „Биће да јесте.“ Оклевала је док је гледала Алфредову похабану униформу и рекла: „Барон, свакако, нисте – студент вероватно?“ „Он је доктор, Марушка.“ „Доктор? – Хм, може бити. Тај Хитлер, он не држи до учених људи.“ „Јесте ли Ви Немица?“, питао је Алфред. „Да, сада сам, душо моја – фолксдојчерка, како би се рекло. Муж ми је умро пре четири године, био је Србин и удајом за њега и ја сам постала Српкиња. Да, а пре, кад сам била неудата, била сам Мађарица, иако само по оцу! Мајка ми је била из Трансилваније, говорила је и немачки.“ „Онда се Ви сад радујете.“ „Да се радујем? Зашто? Радила сам као Мађарица, радила сам као Српкиња, радим и сада и зарађујем хлеб за себе.“ „Али сада, ипак, имате извесне повластице?“ „Повластице? Да, код Срба сам имала повластице када су у зиму 41, у устанку, протерали Немце одавде.“ „Какав устанак? Ми о томе ништа нисмо чули. Причајте нам.“ „Да, било је то у зиму, тада су свуда дизани устанци, протерали су Вермахт све до Београда. Овде у Бањи је било нас седамнаесторо Немаца, мислим, цивила. Двојица су била из Гестапоа и били су овде омражени, страшно омражени, имали су на савести неколико живота и они су, само они, стрељани тамо иза, у шуми. Остале су ставили у један камион, одвезли до близу Београда, до немачких оружаних снага.“ „А Вас? “ „Мене су оставили овде. Ништа нисам имала, ни радњу, ни новац, ништа, само сам радила. Добра си, Марушка, иако си Немица, рекли су ми.“ 40
Врата су се отворила и једна млада сувоњава жена ушла је са хрпом свеже опраног, сувог веша. Бацила га је у велику корпу и иза белог ормана извукла даску за пеглање. Алфред је приметио да је соба била веома чиста, везене „куварице“, са српским и немачким изрекама, висиле су на зидовима, а на малом прозору, тесно збијене, стајале саксије са цвећем. На једној од „куварица“ је јаркожутом вуном била извезена глава малог краља Петра. „Моја заова“, рекла је стара и показала на малу жену. Алфред је хтео да јој пружи руку. Из два браон ока, осенчена дубоким тамним ивицама, погодио га је поглед пун мржње, презира и бола. Жена је изашла из собе, а да се није ни поздравила. „Љуба. Не може ни да вас погледа“, уздахнула је стара. „Не у униформи.“ „А зашто?“ питао је Герхард. „Живела је у Крагујевцу, са мужем и два сина, један је имао петнаест, други седамнаест година. Млађи је ишао у гимназију, старији је хтео у морнарицу, али је отац био против. Устанак је био прошао, и тако, једног дана, седели су за ручком, врата су се отворила, ушао је поручник са два подофицира, видели су једног човека и два младића и повели их са собом.“ „Са собом? Куда са собом?“ „Да, ни то не знате. Седам хиљада људи стрељали су у једном дану, у граду који није већи од Бадена код Беча, где сам са мојим грофом боравила шест година.“ „И сва тројица су...“ Стара је климнула главом. „Ништа више о њима није чула! Али вас у униформи не може никад више да види. У глави јој није баш све како треба. О, мој боже, о, боже, ова времена...“ 41
„Дођи, убаци твој веш овде, идемо!“ рекао је Герхард. На лицу му се појави нешто мучно, нешто мрачно. Напољу је рекао помало нервозно: „Од кад си ти против Хитлера?“ „Одувек. Још као дете плашио сам се када мој отац озбиљно и забринуто каже: ’Борци с фронта’ – или касније кад маршира домовинска гарда. Ја сам морао у Раднички дом. Приправност. Увек су то били исти. Једном су оца довели кући свог крвавог. А био је добар човек, никада није пио, нас децу никад није ударио, све троје нас је дао да студирамо.“ „И шта си ти против свега тога урадио?“ „Много сам размишљао, много разговарао.“ Герхард се насмејао и с љутњом у гласу рекао: „Од тога нико ништа нема – треба их убити као бесне псе! То би животу дало други смисао!“ „Сами то не можемо“, рекао је Алфред замишљено, али се у себи радовао што је Герхард био на путу да има слично мишљење. Герхард као да је, на неки начин, погодио Алфредове мисли, и готово надмено је рекао: „Ти причаш, а ја ћу једнога дана то урадити!“ „Кронек!“ „Господине наредниче?“ „Сутра идете са мном у команду. Ујутру у четири сата. Под пуном ратном спремом!“ „Разумем, господине наредниче.“ Алфред је отрчао до Герхарда: „Хеј, морам сутра да идем са њим!“ „И ти? Добро је, бићемо заједно!“ У четири сата ујутру, шесторица људи са два пријемника, дакле две групе за прислушкивање, утоварила су се у мали руски форд, једно заплењено возило и једини ауто у чети који 42
је био поуздан. Ту су антене, слушалице, земљоводи, папир, посебни формулари за пријем партизанских радио-порука, храна за неколико дана, ручне гранате, један лаки митраљез – „Је ли све ту?“ „Да, све је ту!“ „Онда, покрет.“ Било је много мрачно и страшно хладно. Могли су да се увију у ћебе и да спавају, али пут је био толико лош, да их је било страх да им се све кости не поломе. Почело је да свиће и да пада киша. Возили су се дуж српске Мораве, стално према западу. Иза Ужица су почињала брда, бела брда са танким слојем снега који тек што је пао. Ауто се веома споро кретао по кривудавим, стрмим путевима који су водили за Херцеговину. Туда су ишле и дуге колоне пешадије, комора, брдска артиљерија, повремено и лаки тенкови. Могао је да се препозна рунолист на униформама Прве брдске дивизије, да се виде СС-јединице, бугарска коњица на малим, јаким коњићима и да, заиста, са њима је туда, против партизана, ишао и читав корпус српских четника у енглеским униформама, наоружаних немачким пушкама. „Да не поверујеш шта се овде дешава“, рекао је Берлинац. Кола су се увече зауставила у једном планинском селу, у подножју пута који је ишао преко планинског превоја. Овде је био командни пункт дивизије у коју су били упућени. У потпуном мраку склопили су антене, поставили апарате; већ су двојица из прве смене од шест сати, узели слушалице и гласно и јасно чули су се радио-сигнали партизана који су били близу, горе у брдима. Кроз мали прозор ниске брвнаре видело се продорно севање и чули се потмули ударци топова. „Мучно је шта се овде дешава“, рекао је опет Берлинац. Друга двојица, која су у поноћ предала дужност, бацила су се на земљани под и заспала. Двојица срећника, који су тек ујутру преузимали смену, отишла су у село да краду кокошке. 43
После једног сата дошао је путнички ауто са дешифрантом и декриптантом, који су на основу примљених позива и порука требали да утврде односе у комуникацијама. Први радиограми већ су били ту и њихов посао је почео. У десет сати увече, штабу дивизије била су достављена прва обавештења. „Шта има ново?“, питао је Герхард дешифранта. „Ништа посебно! Наша артиљерија је осула баражну ватру на један пут, јер сматрамо да ће туда доћи појачање партизанској јединици која горе држи превој.“ „Нова порука!“ Дешифрант ју је узео и после десет минута рекао: „Наша ватра је без дејства, јер се снабдевање јединице врши из пећине на самом превоју. Порука је важна!“ са тим је истрчао из куће и пошао према јединој већој згради у месту, у којој је био смештен командни штаб. И заиста, за четврт сата су се горе, у брдима, зачули потмули удари и севање. Ноћ је прошла мирно. Радио-везисти су задремали за својим апаратима – у ушима више нису чули ни једно мало „пип“ – главе су им пале на сто – спавали су. Остали су некажњени јер је вођа групе, један виши наредник, у суседној просторији гласно хркао. Следећег дана била је велика гужва. Примљене су гомиле порука и дешифрант је имао пуне руке посла: „Немачка брдска артиљерија гађа висинске положаје наших јединица. Мали губици.“ „Непријатељске извиђачке трупе нападају. Доведен заробљеник. Изјављује да се трећи пук СС-дивизије „Принц Еуген“ спрема да нападне превој.“ Одговор: „Држите положаје. Непријатељ већ напада из правца А... и из долине Ф... Бугари стоје код М... Покушавају да нас опколе.“ 44
На основу порука видео се даљи ток борбе. СС-пук коначно напада у десет сати пре подне и трпи тешке губитке. Тражи подршку тенкова. Ватром њихових топова још једном је одбијен напад. До превоја има још 400 метара. „Јуриш!“ Јаки, чврсти и ухрањени сељачки синови из Трансилваније, Бачке и Словеније трчали су погнути преко голих крашких стена. Одједном, неколико партизанских митраљеских гнезда, која су до сада била нема, се разбесне и неколико лаких граната се распрсну по стенама. Сви падоше доле - мртви, рањени, остали потражише заклон. Порука о томе гласила је: „Напад на делу испред наших положаја на превоју, сломљен. Непријатељ се повлачи са губицима. Атамович.“ У другим деловима је за партизане ситуација била много гора. Повлачили су се. Обруч се стезао око њих – челични обруч смрти. Поруке су то јасно говориле. Следећег дана као и оног после њега, опкољени простор се и даље сужавао. Обухватао је још само три села и неколико планинских ланаца. Унутра је 3600 бораца и скоро толико рањеника. Леже у жбуњу, у шипражју, на голом снегу. Села су, по правилу, бомбардована. Авиони у ниском лету сејали су смрт на путевима. Једва да је било лекара. Жене и девојке трудиле су се око оних који су крварили, али недостајали су завоји, лекови. Ножевима и секирама ампутирали су размрскане ноге и руке и секли гране да би направили носила. Боси, поплавелим рукама, вукли су људе кроз снег, преко брда, кроз шуме, кањоне и пећине. Радио-везисти више нису дешифровали своје поруке. Уморни су, гладни и бедни. Четвртог дана је било релативно мирно. Немачко руководство је прегруписало петоструко надмоћније трупе. Јутро треба да донесе концентрични напад и ликвидацију опкољених. Победа је сигурна. Преко пута, у командном штабу се пије – јер све је у реду. Слатко, црвено српско вино клизи низ грло 45
и пуковник Јаспер изува чизму, пуни је до врха и пружа је од уста до уста! „Олош треба протерати!“ „Ти не можеш ни да слутиш, ти плашљиво лане, ти...“ виче пренапрегнутим, мутирајућим дечачким гласом поручник Феликс. Његов ађутант и бечки барон Шварцерл говори смејући се без престанка, за себе, као покварена грамофонска плоча: „Људи, ви сте барабе, људи, ви сте барабе... ја волим људе...” притом по ћели, црвеној од вина, глади без престанка, као дете, нордијског јункера, којем на носу увек виси једна капљица. Герхард и Алфред су преузели смену у седам сати увече. „Пазите“, рекао је колега који је предавао смену, „најављена је важна порука!“ „Добро“, рекао је Герхард и ставио слушалице. После неколико минута дошао је и дешифрант: „Шмил, пази, дакле овако, штаб корпуса ће предати још једну заједничку поруку за све подређене партизанске јединице. Вероватно планирају пробој!“ „Преузећу шта дође! Ако ништа не дође, онда ништа! Па, ја сам познат као један од најбољих прислушкивача! Остави ме на миру!“ Дешифрант се вратио у суседну просторију. „Герхарде“, прошапутао је Алфред. Овај је мало померио слушалице са ува: „Шта?“ „Колико их има преко, у обручу?“ „Шест или седам хиљада, кажу.“ „Они се боре за своју слободу!“ „Хм“, Герхард је замишљено климнуо главом. У соби, иначе, није било никог осим њих. Алфред се брзо пребацио на телефонију, напустио је своје таласе и слушао Лондон. На свим фронтовима успеси против Немаца! Црве46
на армија напредује. Многи градови су поново узети. Велики напад на Келн. Две подморнице потопљене. Новости преноси свом пријатељу. „Они неће добити поруку!“ каже Герхард одлучно. Алфредове очи засијаше! Човек без мане је тај Герхард! Неустрашив! Кад би га открили... Мало после тога Герхард је скинуо слушалице и ставио их на уши Алфреду. Са крчањем – што је био знак велике близине радио-станице – предавана је група за групом, бројеви, много, много бројева, толико хитно очекивана порука, наређење за ту ноћ! А Герхард је са подругљивим осмехом писао на свом папиру: „xs! Јаке сметње у ваздуху! Нагомилана фреквенција других предајника! Пријем немогућ!“ Дешифрант чека – ништа! Зове телефоном шеф одељења за непријатељске положаје 1. ц – ништа! Герхард једе јабуку, једну за другом, смешка се весело! Глача је о панталоне, сече на кришке, опуштено скида семенке – он зна: Ове ноћи ништа више неће стићи, јер није ни записао завршни сигнал: qrx прекосутра 0800 sk sk Крај до прекосутра – ако све буде како треба! Наредног јутра су, потпомогнута тенковима, јуришала на теснац два пука. Нису наишли ни на какав отпор. Положаји су празни, свуда је тако. У селу О. напали су са свих страна. Није било живе душе. Прочешљали су шуме, 47
клисуре, пастирске колибе. Свуда трагови крви, мула, босих сељачких ногу. Према југу, у најнепроходнијим, најгушћим шумама, на завејаним брдима, на залеђеним козјим стазама, стајали су четници. Изненадни ноћни напад пуном и последњом снагом, одбацио их је и уништио. Оставили су све своје оружије и логор и побегли. Убрзо су партизани јели њихов хлеб, испрезали њихове коње и јурили на њима даље према југу – према Црној Гори – у слободу. Вукли су рањенике, оружје, сандуке са муницијом, радиостаницу. Ишли су даље у дроњцима, без обуће, кроз лед и мраз, преко брда, кроз шуме без пута, преко река без мостова, путевима којима иде непријатељ, невидљиви, нечујни. А када је дошло то „прекосутра 08.00 сати“, дат је њихов положај – 120 км јужно. Вест коју су јавили главном штабу, пренета је даље. „Дођи“, рекао је Герхард, „да узмемо и ми једну кокицу! Заслужили смо!“ Ишли су путем према потоку на чијој је обали била једна мала воденица. Када су дошли на камени мост, преко којег је колски пут водио у брда, у сусрет им је дошла чета од 20 припадника војне полиције. Усред њих је једна девојка – везана. На густој, кестењастој коси носи титовку са звездом. Лице јој је бледо, мирно. Из танких, бледих усана слива се танка нит црне крви. Изгледа да су је тукли. Одело јој је поцепано, ноге изранављене и босе. Руке везане на леђима су црвеномодре, јер јој се конопац, који држи вођа, усеца дубоко у месо. Велике браон очи светле и у њима сија нешто сасвим другачије од света који око себе може да види. Алфред се згрозио. Воља за кокицом их је обојицу прошла. Један сат касније, из зграде штаба зачули су се страховити крици. Малобројни становници села, који су још били оста48
ли, као да су ишчезли. Дуги, потресни крици, као кад се коље животиња. Пре мрака је на најнижој грани дуда, испред једине сеоске гостионице, на предвострученом, лаком телеграфском каблу, висило голо тело девојке. Жутоцрвено и хладно сунце које је залазило иза брда, преливало се ватрено преко обронака и пресијавало у тмурним, замагљеним прозорским окнима брвнара, иза којих су се, тако се понекад на тренутак чинило, могла видети лица искривљена од мржње. Однекуд се зачуло жалосно мало звоно. Зимски ветар провлачио се кроз косу обешене и кроз поцепане углове великог плаката са Титовом сликом и обећањем од милион динара у злату за његову главу, који је био залепљен на врата цркве. Једно шугаво куче лизало је крв која је са дршке бајонета, забоденог у стидницу девојке, капала на земљу. Следећег јутра вратили су се назад.
49
У Краљеву, „краљевском граду“, нема расцветалих ружа, нема топлих извора, нема ни вила богатих и ситих. Али зато, без престанка пада киша, јануар, фебруар, март и већ све тоне у блато. Од велике, чађаве Железничке станице, на коју се наставља радионица за поправку вагона, излази се на широку, калдрмисану улицу која води до трга, у чијој средини се налази сиви споменик који надвисује све ниске куће, поређане унаоколо - бронзани ратник, који у десној руци држи пушку, а у левој заставу српског краљевства. Одаје почаст погинулима у Првом светском рату, јер су Срби, од свих народа који су у рату учествовали, процентуално имали највише губитака. Убијена је половина њихове целокупне армије. Oстали део града не одаје почаст погинулима, јер оставља утисак неуредног, прљавог и простог града. Није се исплатило то зашта су пали, за ту Југославију династије Карађорђевић! У граду је мало модерних зграда: касарна војног аеродрома, неколико стамбених блокова за железничке чиновнике, апотека која продаје само немачке лекове, две или три адвокатске виле и зграда полиције. Све друго су, више или мање, кућерци облепљени блатом, стиснути у четири улице које зракасто воде од трга. Кажу да у овом великом селу живи 13 000 људи – пита се човек, где! Ту је премештен део чете, јер је речено да ће у овој варошици имати несметани пријем. Неколико аутомобила је довде 50
превезено пругом уског колосека и то на краткој деоници од само 30 километара! Толико се штеди бензин! Сада се, натоварени техничким апаратима и разноврсним старудијама које војне јединице имају обичај да стално вуку са собом, од истоварне рампе котрљају полако кроз град, ка стрмом брежуљку на западу града, на ком се налази неколико кућица и једна двоспратна жута зграда. То је стара Пољопривредна школа, у којој је сада смештено одељење за падобранско-ловачку обуку СС-јединице. „Где ми је наслоњача?“, виче Алфред, „нема ми наслоњаче!“ Овај цивилини намештај је, једноставно, понео са собом из старог стана и чувао га љубоморно као предмет из неког другог, лепшег света – без униформе. Свако је са собом вукао неку такву ствар: стари грамофон, ноћни сточић, своју виолину, раскошно урамљену слику са венчања, своју свилену пиџаму. Преко те ствари се, свом својом чежњом, повезивао са слободним, грађанским животом, са домом, са женом. Алфред се свим срцем везао за ову столицу од прућа. У слободно време имао је обичај да у њој седи поред пећи и чита Штифтерово Позно лето, ту бескрајно спокојну, јасну и лепу књигу, у којој је било тако мало сенки, као да је на сунцу. А сад је та наслоњача нестала! „Наредник ју је одвукао у своју собу!“ „Дођавола!“ Алфред је у себи кувао од беса. Није се осећао само покраденим, не, већ и најдубље пониженим, униженим и увређеним овом силом, бесмисленом, бездушном силом једног подофицира, баварског сељака који се дрзнуо да узме његов последњи комадић цивилне човечности! Могао би да га задави, могао би да се успротиви због ове старе плетене столице, због свог осрамоћеног Ја! Његове љутите мисли одлутале су ка последњим извештајима. Берлин изнурен, успеси Руса. „Све треба да поруше, све да побију, све да униште! Још много више! 51
Још много више! Колико је мртвих прошле ноћи могло да буде у Берлину? Неколико хиљада? Управо тако! Колико су мојих старих плетених столица могли да узму ти пси! Хиљаде? – сувуше мало! Жене, деца...“ Алфред се нагло заустави у овом низу својих мисли. Видео је мајке и децу у подрумима за противавионску заштиту, чуо их је како плачу, како од страха вриште при сваком налету бомби од којих земља подрхтава, од којих се светла гасе. Полако је бивао несигуран у свој бес и на крају је осећао само трагичну потрешеност пред понором патње у целом свету, у ком су његове стиснуте груди само један мали део. Осетио је сажаљење према самом себи. „Зашто си тако бесан?“, питао га је Герхард. „Код њега је моја наслоњача!“ „Код кога?“ „Код оног баварског бурета пива! Твог пријатеља!“ „Охо, мог пријатеља? Јел’ то зато што често разговарам са њим? Он је необразовани идиот, то знам, али понекад се од њега сазна нешто што је добро да се зна! На пример, о премештају за Краљево – за то сам знао три дана пре осталих!“ „И?“ „Ко зна зашто је то добро!“ „Али моја наслоњача...“ „Донећу ти је!“ На то Герхард оде у једну од четири мале куће десно од Пољопривредне школе и после четврт сата се врати – са столицом! „Како си то извео?“ „Једноставно сам је узео, ето!“ Алфред му се дивио! Тако је храбар, у свему. Лево од велике ружне зграде налазиле су се још две кућице са по два мала балкона. У последњој, на самој ивици 52
брежуљка, с предивним погледом на Ибар који је текао поред града све до испод аеродрома, и ту се уливао у Мораву, смештена је пријемна станица. Свуда около су огромна антенска постројења. Поред велике просторије, одвојена од ње само прислоњеним вратима, налази се најпрозрачнија собица. Нема у њој ниједног целог зида, али има троја врата и један прозор, тако да промаја дува као у кућици за птице. Ту треба да живе Алфред и Герхард са још двојицом из чете, са Ерихом Милером и Јоханом Скрауком, које нису ближе познавали. Поставили су по два расклиматана кревета, наравно на спрат; поред тога, у оближњој коњушници нашли су сто са три ноге. Прикуцали су му летву, опрали прљавштину, ставили око њега три празна сандука и поново освојену столицу од прућа, старим пак-папиром покрили ружноћу стола, однекуд се нашла и пепељара, на средини стола – реклама за „Нусдорферско пиво“. Поред ње је, прве вечери горела оскудна Хиндебургова свећа, при којој једва да су могла да се нађу уста. Наложена је и пећ. Завршен је премештај – ужас сваког војника. Човек се осећа скривено, као кртица у својој рупи. Једнолично... без догађаја протицали су дани у Краљеву. Шест сати на дужности, дванаест сати слободно, дан и ноћ, стално смењивање. Сваке недеље узбуна под оружјем, сваке недеље контрола одеће и опреме, омражена због ситничарских малтретирања, од којих су немачки наредници направили уметност. Стално си уморан, раздражљив и нервозан. Нередовно се спава – тек сваке треће ноћи допадне једна цела ноћ. Пуцање и пиштање у ушима, певање и ударање Морзеових знакова целих шест сати разарају нерве, јуре брзином од 100 до 120 слова у минуту. Главни Титов штаб, команда на Вису, предају их тако брзо! Штабови корпуса су, хвала Богу, мало спорији! Поруке се гомилају, у дебелим свежњевима носе их у Врњачку Бању, 53
где дешифранти седе над њима. Сами радио-везисти, који су поруке чули, не знају шта у њима стоји! Само једном недељно долази инспектор Шустер код њих и објашњава положај да би их ободрио да још тачније обављају пријем, да још ревносније траже нове радио-станице, да буду још буднији. Из дана у дан успоставља се слика, коју немачко руководство ствара о партизанским јединицама. „Енглези су на острво Вис истоварили мале брдске топове. Америчког су порекла.“ „Партизани су конструисали нови мерни уређај за бацач граната. Треба да је бољи него код других армија.“ „У Црној Гори влада глад. Оно што баце енглески авиони, није довољно.“ „Мале, локалне борбе никада не престају. Веће се сада, у зимским месецима, после неуспеха Немаца у Херцеговини, не предузимају.“ „Ревносно се врши политичко образовање бораца. Недостаје обућа.“ „Капетан Ђурић је са својом јединицом у Македонији из четника прешао у партизане, јер је сазнао за отворену Михаиловићеву издају и поздравио је политички циљ Народноослободилачке армије да оснује ’Федерацију слободних народа Балкана’“ „Черчилов рођак код Тита.“ Алфред и Герхард су пажљиво слушали шта инспектор прича. Проучавали су карте и били веома забринути. Шта све они не знају! Колико жртава то кошта! „Да немамо вас, радио-прислушкиваче, морали бисмо овде да имамо десет дивизија више!“ рекао је једном причљиви господин. „Ми морамо да им забиберимо чорбу“, каже Герхард, „да им запушимо уши.“ 54
„Њихова слобода је наша слобода! Без њих нећемо истерати Прусе из наше земље!“ „Да, то је наша дужност према човечанству и према домовини! Американци ће разорити Беч, ако се ускоро не заврши са оним лудаком, Хитлером!“ „Морамо да потражимо везу!“ „То је опасно!“ „Веома – ником овде не можеш да верујеш! Све сами агенти, шпијуни, обавештајци!“ Герхард је већ течно говорио српски. Добро разуме и Бугаре, јер их у варошици има триста. Тргују добрим цигаретама, тимаре коње, и осим тога ништа друго не раде. Да их неко пошаље против партизана, половина би их пребегла к њима. У коњушници иза Пољопривредне школе налазе се школске клупе. И поред забране, цепкају их и ложе њима пећи док се не усијају. Спрема се кувано вино а дрвена чабрица са српским пекмезом од шљива, који има посебно добар укус, стоји на столу. Пеку се јабуке и пуше бугарске цигарете. Све то плаћа Ерих Милер, нови собни друг! Средње је висине, има снажан грудни кош, и има обичај, кад је пијан, да у њега удара као орангутан; има мишиће као медвед, песнице са којима једним ударцем може коња да убије и лице као у детета – или злочинца, ако се изненада у њему пробуди брутална похлепа. Поуздан је, готово да поштује Алфреда, ради уместо њега тешке послове, али не открива одакле му толико новца да тако живи и да може себи да приушти да тако живи. Пијан је скоро сваког дана и тада се, са прљавим ципелама, не свлачећи се, стровали на сламарицу. Да се окупа, падне му на памет највише једном недељно, али сваког другог дана иде код фризера да му помадира косу, да би на својој прљавој лобањи осетио руке једне српске девојке, коју Алфред зове „Ботичелијев анђео“, толико је лепа! 55
Једнога дана Герхард је разрешио ствар: „Продаје анодне батерије“, шапнуо је Алфреду. „Скоро свакога дана краде једну или две из пријемног магацина и носи једном Србину, доле у варошици.“ „Откуд знаш?“ „Гледао сам га. Неопрезан је.“ „Кад бисмо знали да ли их продаје Титовом агенту или неком четнику! Можда бисмо могли да обавестимо партизане да су њихови начини шифровања откривени!“ „Свуда около у брдима су четници. Михаиловић има овде своје најјаче позиције.“ „Да пробамо.“ „Да, да пробамо.“ Једне вечери се Ерих с тешком торбом испод руке спуштао полако низ брдо. Алфред и Герхард су га сачекали. „Куда носиш те анодне батерије?“, питали су одмах. Он се престравио, почео да муца, онда се насмејао и рекао: „Немојте да ме одате, иначе је готово са куваним вином и прасећим печењем.“ „Добро, де, није нам у интересу да те предамо“, рекао је Герхард, „само хоћемо да упознамо Србе којима то носиш!“ „Зашто?“ питао је атлета подозриво. Герхард се насмејао: „Нећемо ти се убацивати у посао, гарантовано! Ово има неки други разлог!“ Ериха је то умирило и повео их је са собом. Упознали су високог, мршавог и елегантног Србина, једног од тројице адвоката у варошици. Имао је лепушкасту младу жену и малу ћеркицу. Његов стан је модерно уређен и веома чист. Блештеће бело везено платно, теписи, порцелан и високе чаше за пенушаво вино уметнички брушене у Чешкој. Из тога се пије ста56
ри француски коњак. Млада жена се смеје помало плашљиво и нуди гостима колаче и пециво. Ерих се понаша најпре сметено, као џиновска беба, касније, под дејством јаког пића, морале су његове колеге да га смирују, да не прави неред. Тврди да за батерије добија веома мало, само 500 динара по комаду, и да зато хоће да демолира стан. Заводењене и укочене очи, често су се задржавале на младој жени. Срећом, адвокат не разуме немачки. Герхард прича са њим на српском, Алфред на француском. Тако се добро споразумевају. Брзо се испоставило да је он четнички официр. Не воли Немце, али више од њих мрзи комунисте, Тита, Хрвате, Русе. „Енглеска банка ће да победи!“, виче са подигнутом чашом на лошем балканско-француском и диже поглед на слику дечака у плашту за крунисање која виси изнад његовог брачног кревета. Лоши отисци у боји са сликама Петра као ученика у Лондону, као поручника РАФ-а, као југословенског краља, слободно су се продавали и под немачком окупацијом. Да овде после рата треба да влада Петар са Михаиловићем, а не Тито, у томе су већ у потпуности сагласна господа у Берлину и Лондону. Али „Енглеској банци“ је још потребна балканска крв! Они бацују оружје а британски официри за везу искачу у шуме. Из ноћи у ноћ звижде авиони између звезда и траже сигнална светла партизана, као и четника. Партизани са падобрана узимају аутоматске пушке и ручне гранате и боре се против фашистичке надмоћи, за слободу свих малих народа на овим просторима. Четници користе енглеско оружје да би се борили против енглеског оружја које имају партизани. И енглески народ све више увиђа њихову издају. Обмањују га објашњенима: „Нисмо још довољно јаки да бисмо се борили против Немаца. Најпре морамо да формирамо и наоружамо наше јединице. А пре свега, мора да буде побеђен наш унутрашњи непријатељ – Тито!“ 57
А да би народу бацали прашину у очи, чинили су подлости, као што је ова: У Краљеву, испред Војничког клуба, зауставља се војна, сива, луксузна лимузина. Отварају се врата и искаче један го голцијат човек. За њим један други, мршав и сед и – једна девојка са дебелим ногама, која има муке да своје велике груди покрије руком, док другу користи као смоквин лист. Све троје су пролетели поред великих прозора војничког клуба, иза угла, у задње двориште. Ускоро је за то знао читав град. Једна четничка јединица блокирала је пут од Крагујевца, зауставила ауто генерала П., свукла њега, његовог возача и једну помоћницу за вести и пустила их да иду даље. То је Михаиловићев рат против Хитлера. Са овим што су досад сазнали, Герхард и Алфред не могу ништа! Неће упозорити партизане, неће штитити југословенску крв. Герхард и Алфред ћуте о позивним знацима и фреквенцијама, порукама и шифрама и одлучују да траже даље.
58
Ериху су све више попуштале кочнице. По читав дан је био пијан. Анодне батерије нису више биле довољне да покрију његове потребе за новцем. Осим тога, баварски сељак је постао опрезан и с времена на време је пребројавао кутије. Ерих се испомагао тако што је из болнице крао медицинске инструменте и продавао их једном овдашњем лекару. После неколико дана здрпио је бицикл и препродао га за неколико хиљада. Са канапа за сушење крао је веш цивила и утапао га на пијаци. За продају бензина из војних резерви следовала је смртна казна – он је то ипак радио. Радили су то сви возачи, али он је био најбесрамнији! Јединица је добила два коња, да би се штедео бензин. Требало је да Ерих буде задужен за њих! Био је увређен због деградирања у кочијаша, продавао је зоб, гонио гладне коње узбрдо и низбрдо, све док један није липсао. Мрзео је војску само зато што га је приморавала на известан ред и службу. Свакога дана је слушао Лондон и све чешће говорио: „Ја нећу да учествујем!“ У подножју брда, где пруга пресеца пут, стоји нахерена, трошна кућица. На првој просторији нема врата, ни прозора. Нема никаквог намештаја, а под је пун прљавштине и ђубрета. На задњем зиду су прислоњена врата. Мали, дроњави, мршави и незамисливо прљави Циганчићи јуре тамо амо. Иза куће 59
је канал поред железничког насипа. Пун је воде и полузалеђен. По њему они шљапкају својим босим ножицама и пуштају бродиће од комадића дрвета. У другој просторији је на поду хрпа крпа, а у једном углу, директно на земљаном поду, гори ватрица. Испред ње се излежава полуодрастао младић и пуши. На крпама леже две девојке у дречаво шареним хаљинама, са нашминканим уснама, међу којима опуштено виси цигарета. Велике, златне минђуше им се клате испод блиставо црне глатке косе и појачавају егзотичну чаролију лепих циганских лица. У прљавом лонцу на гвозденој решетки изнад ватре, једна стара жена, меша нешто. Иначе, ничег више у тој просторији нема. Кад падне ноћ, стара заложи пећ и обе девојке, међу малом децом, која више ништа не гледају, пред младићем који проси цигарете, почињу свој посао. Припити војници улазе тетурајући се, хватају девојке за груди, испод сукње, баце им неколико новчаница од сто динара, које су тако нове да миришу на свежу штампарску боју, и сруче се преко Циганки, по реду, уз охрабрујућа довикивања осталих. Сада је Ерих свакога дана ту. Пева и игра са Вардом, старијом девојком, поклања јој жуту мараму, цигарете и користи је кад год и колико хоће. Она га се плаши, али јој се и свиђа због његове надљудске снаге. Једном руком би могао да је згњечи као муву. Налива јој вино у грло, један литар, и два и она се онда тако развесели! Од смеха јој се из уста просипа црвени сок и као крв слива преко браде, између груди. Онда га Ерих пије, помешаног са пудером, ружем и прљавштином и његова опијеност расте до екстазе. Ако се деси да тад неко други дође до врата, Ерих га обори на земљу. У згради Пољопривредне школе смештено је одељење СС-а за обуку ловачко-падобранске јединице која је управо дошла са Самоса, острва у Егејском мору и која је готово искључиво била састављена од људи који су били осуђивани од стране војног 60
суда. Тамо су обилато пљачкали и кофери су им били пуни свилених чарапа, дамског веша, текстила, сатова и накита. Кад би се ноћу њихова стража, при обиласцима, срела са стражом радио-везиста, причали би о томе. Сањали су о Египту, који су хтели да освоје и где би било свега да се узме. Ерихове очи су похлепно сијале у мраку. За пар свилених чарапа би, можда, могла да се има и нека Српкиња, иако се готово ниједна није упуштала са Немцима. И Варда би се радовала! Уходио је и шпијунирао. Две ноћи касније Алфред и Герхард су га видели како се искрада из собе и враћа се тек после сат времена. Из једне собе СС-а украо је три кофера пуна покрадених ствари и закопао их у оближњој шумици. Тамо их нико неће тражити, мислио је, јер у недостатку клозета, војници су толико запрљали ову шумицу да није имало где да се уђе. Наредног поподнева уследило је велико претраживање куће. Сумњало се на Ериха, преровали су му ранац, сламарицу, читаву собу, и нису нашли ништа. Увече је отишао у Војнички дом и изигравао Тарзана, што значи да се понашао као огромни орангутан, онда је, као индијски факир, кроз образ, са унутрашње стране према спољашњој, пробио шиваћу иглу и провлачио конац који је био у њој и бојио се у црвено. Једна мала капљица крви пресијавала се тамно на његовом образу. Онда је голим рукама савијао тешку гвоздену шипку, што иначе нико у сали није могао да уради. На крају је, гласним и припитим гласом, рецитовао једну дугу и скарадну песму о војницима и официрима, одвратно урлао, док су се помоћнице за вести и сестре Црвеног крста постиђено смејуљиле. Само је управница Дома, једна старија дама из Кила, напустила салу. Пре десет сати локал се испразнио. Ерих је брзо сручио једну чашу за другом и отетурао се напоље, на округли, мрачни трг. Дувао је јак ветар и ледене капи су му ударале у лице. 61
Шкрипутале су табле продавница и месингани знаци изнад фризернице. Ту и тамо су падали црепови са кровова. Ерих се отетурао до циганске куће. Извалио је врата и урликнуо као Тарзан. Са пламеноцрвеним лицем, незграпним телом, животињски похлепним погледом, изгледао је, заиста, као чудовиште из прашуме. Од његовог урлика, деца су почела преплашено да плачу и бојажљиво се сакрила у крпе. Извукао је из џепа фину, свилену, изгужвану спаваћицу: „Варда! Варда!“ На несрећу, није је било. Негде ју је неко одвео. Ту је била њена сестра. Ерих није веровао да није ту, мислио је да се негде сакрила од њега или да је са неким другим, па је почео да претражује просторију. Рио је по крпама, онда је изашла бака. Деца су се још више уплашила и почела да вриште. Он их је ударао. Била је ту и једна девојчица од око 11, 12 година, мршава и прљава, у сузама. Ухватио ју је за руку и забленуо се у њу. Дете је покушавало да се отргне. Одједном ју је бацио на под и сјурио се на њу. „Ерик, нема још ни четрнаест..“ вриштала је стара. „Дете је, дете, Ерик...“ и покушала да га одвуче од ње. Друга деца и младић су га ухватили за рамена. Отресао их је као медвед псе и одбацио на зид. Девојчица је покушала да побегне. У свој тој гужви, неко је са куке на зиду оборио петролејску лампу. Пала је на земљу и разбила се, а запаљени петролеј ухватио је сламу и крпе. За неколико секунди запалила се цела просторија. Ерих је побегао. Цигани су јаукали и кукали. Дошли су људи, српска стража, али пошто око колибе није било кућа, пустили су је да скроз изгори и рекли: „Добро је да ове срамоте више нема!“ Али Ерих се уплашио. Сутрадан је целог дана вребао около без речи, с немирним, успламтелим очима и црвеним мрљама на лицу, као да је у грозници. Алфред и Герхард су га гледали и мислили да се сигурно нешто посебно десило. Кад су предвече остали насамо са њим, питали су га: 62
„Шта је с тобом данас?“ У том тренутку, неко је покушао да уђе, а пошто су врата била закључана, викнуо је: „Отвори!“ Био је то вођа чете, поручник Битерл. Ерих је пребледео. „Нисам ту“, задахтао је, скочио тихо напоље, на балкон и са те стране држао врата. Герхард је отворио и рекао: „Пажња! На степеницама је четворо људи...“ „Добро, Шмил. Где је Милер?“ „Не знам, господине поручниче.“ „Кад сте га последњи пут видели?“ „Пре једног сата, отприлике. Господине поручниче, отишао је.“ „Зар он нема данас стражу?“ „Свакако, господине поручниче, трећа смена.“ После извесног времена, Ерих је изашао из свог скровишта и рекао: „Добро, сигурно ће да се врати!“ и гласом који је дрхтао, али у ком је било и одлучности, додао: „Мене неће ухватити! Само да не одем још једном у кажњеничку чету, то је страшно! Три месеца сам у Финској радио у том циркусу! Никад више. Боље да одмах умрем!“ „Јеси ли ти украо кофер?“ „Ти си то био?“ „Морам да бежим, одмах! Доћи ће ноћас по мене! Осећам! Неће ме ухватити!“ Алфред у Герхард су се забринули. Пред Ерихом су несмотрено рекли много тога што би могло много да им нашкоди. Са њим су, доле у граду, били код четничког официра. Кад би се то 63
дознало – и њих би ухапсили. Партизани још увек ништа нису знали о њиховим радио-порукама. Ерих неће ћутати, неће сигурно! Поред дивље снаге и умешности да чини преступе, ипак је глуп и плашљив. Тако су барем они мислили, и гледали на његово хапшење као на велику опасност. „Куда намераваш да одеш?“ Eрих је руком показао према северу, где се у подножју брда, са оне стране Мораве, налазило неколико села. Сваки пут, када би се увече румено сунце, спустило на њихову тамну шуму, кровови би светлели као ужарени бакар, а бели зидови кућерака сијали као образи девојке угрејане срећом. Ноћу су тамо светлела јака светла, гасила се, светлела, нестајала, сигнали упућени преко, ка брдима на југу, са чијих је врхова долазио одговор у црвеним, плавим, жутим одсјајима. Тамо су, код сељака, седели четници, пили вино, играли карте, пуцали у ваздух и грлили жене, док би њихови мужеви ишли у оближњу храстову шуму, да ухвате свињу за њих. Увече су њихови официри причали о неделима комуниста, хрватског олоша који је, наводно, тамо негде, пресекао тестером неког попа, обешчастио цео један женски манастир, отерао сву стоку. Причли су да су комунисти женама секли дојке и од њих правили дуванкесе и слали их у Москву, на поклон Стаљину. У селу Х. су, кажу, једног српског сељака разапели на крст, јер није хтео да изда свог драгог, доброг краља Петра у Лондону и да пева „Интернационалу“. Али, ближио се дан освете! Они, четници, понос и слава Србије, свима ће њима пререзати вратове, истребити их и уништити, све, мрске Хрвате, плашљиве Словенце, лажљиве Далматинце, од Бога проклете невернике, Муслимане, Македонце, шугаве псе, Албанце – све – све! Тако су причали, пили, махали оружјем, старим турским сабљама и модерним машингеверима, широким ножевима за клање и белгијским пиштољима. Сељаци су се, један уз другог, тискали у неком углу, јели своју суву, истрошену проју и ћутали. 64
Тамо је Ерих хтео да иде. Четнички официр ће га сигурно одвести до њих, нема сумње. Алфред и Герхард су се погледали и климнули главом. Да, боље је да се склони, него да падне у руке тајне полиције. Само да га нико не саслушава. „Идем са тобом доле код четничког старешине“, рекао је Герхард. „А када будеш преко, и са њима дођеш негде где су партизани, ти пребегни к њима!“ Затим му је Алфред пружио руку: „Са срећом!“ Ерих и Герхард су сишли у град и покуцали на врата адвоката. Срећом, био је код куће. Објаснили су му зашто су ту. Србин је завртео главом и рекао: „Треба нам оружје! Ерик, понесите оружје!“ „Моју пушку?“ „Мало је пушка – машингевер!“ Чета је имала само један машингевер. Био је у закључаном подруму. Не може да га узме! Али без машингевера га четник неће превести у села, код својих људи, а да сам тамо иде – немогуће је. Пожурили су назад, низ брдо, и у потпуном мраку тапкали низ степенице, до подрума. Герхард је чувао стражу, а Ерих разбијао браву. Каква је бука то била! Чудо је да нису сви дотрчали! Ипак нису, још не! Ту и тамо чули су се стражари како шљапкају кроз блато, чуло се и неколико веселих гласова оних који су се касно враћали кући. Крррц! Шрафови су искочили. Ослушкивали су у тишини ноћи. Ништа, ништа, нико није дошао. Ерих је, пипкајући ишао поред зидова, саплитао се преко сандука, шипки, котурова са жицом. „Нашао си га?“ „Још не, дођавола!“ „Ево га!“ 65
Ерих се полако пењао уз степенице, са машингевером преко рамена и кутијом муниције у руци. На излазу из варошице, на пружном прелазу, чекао је четник. Шапућући, Герхард се поздравио: „Све најбоље, Ерих!“ „Сервус – па, наврати!“ Тако су се растали на једном споредном путу који је водио кроз поља, да би избегли пругу и немачку стражу. Герхард је журио да се врати, Алфред га је нестрпљиво чекао. „И? Шта је било?“ „Преко је! Узео је и митраљез и украдени кофер.“ „Хвала Богу. Надам се да га неће једног дана ухватити!“ „Ериха? – Никада! Онда би му отишла глава.“ Ватра се угасила и било је страшно хладно. Дувало је и сваки удар ветра напољу пролазио је кроз напрслине и пукотине у свим просторијама. Обукли су дупле гаће, чарапе и пуловере и завукли се под два танка ћебета. Само што су заспали, неко је залупао на врата: „Одмах отварај!“ Алфред скочи из кревета и повуче резу. Џепне лампе му севнуше у лице, наоружани војници јурнуше поред њега: „Где је Милер?“, питао је поручник. „Не знам! Кревет му је празан!“ „Када... “ „Од после подне га нисмо видели!“ Војни жандарми претражише собу. Где је његова пушка – да видимо бројеве!“ „То је моја!“ Моја! Моја!“ Није је било. 66
„Његово рубље?“ „Одавно ништа није имао.“ Гас-маска је још ту, кеса за хлеб са неупотребљивим тврдим двопеком, метална порција, једна прљава рукавица, и ништа више. Чекај, било је још нешто, два писма његовог оца, инжењера из Нирнберга. Понели су их са собом. „Ухватићемо ми њега.“ „Него шта, неће нам умаћи!“ Са тим речима изашли су напоље. „Дођи, верни мој цимеру, хајдемо коначно на спавање, после овог узбудљивог дана“, рекао је Герхард и завукао се у доњи кревет, док је Алфред скочио на горњи, при чему су дрвени ногари стењали, крцкали и љуљали се, као да ће се сваког тренутка срушити. „Лаку ноћ!“ „Бај, бај!“
67
Преко дана је на пијаци владао замршени, шарени метеж; сељачка воловска кола гурала су се између тезги трговаца, били су ту опанчари и продавци старе одеће, сељанке су нудиле испредену вуну и куповале трбушасте, шарено осликане тестије са танким вратовима и широким дршкама, мали прасићи су сквичали и копрцали се на узицама којима су им биле чврсто везане задње ноге, трговци сољу викали су код велике ваге, месари су вештим рукама опипавали овце испод вуне, а гладни, ничији балкански пси немо су ишли око група сељака и стрпљиво вребали шта ће ко да им баци. Тек предвече Трг се празнио, кола су се у дугим колонама котрљала назад у села, групе распричаних жена ишле су поред њих, док су људи водили волове и помало се заводили од испарења шљивовице. Стегоноша на споменику остао је усамљен као црна, оштра силуета под сумрачним вечерњим небом, које је као неко огромно звоно од светлозеленог стакла наткриљивало кућерке збијене око Трга. Одједном је пала ноћ и прогутала пушку и заставу и гвозденог ратника, небо и кућерке. Само на углу, одакле се ишло на станицу, шкиљило је мутно, прљаво светло иза мрачног прозора, кроз који нико у рупи од крчме није могао да се види, јер није опран од последњег крунисања краља. Врата су шкрипала и цијукала кад су их Алфред и Гер68
хард гурнули, да би ушли у доњу просторију, слабо осветљену само једном уљаном лампом и сели за сто покривен излизаном, поцепаном и улепљеном мушемом. Зидови су некад били окречени у зелено, а сада су личили на велике земљописне карте необичних земаља, јер је на многим местима цемент отпао. Острва у зеленом мору изгледа да су била од метака, док су континенти, чини се, настали од столица или бокала који су бацани на зид. У углу поред прозора стајао је прашњав, прљав лијандер у чијем су сандуку са земљом трунули безбројни опушци од цигарета. Једино што је падало у очи, било је неколико једноставних плаката, који су позивали сељаке да предају робу и претили стрељањем „за случај саботаже исхране“. У најдубљем углу био је шанк са два браон бокала, један напуњен црвеним, други белим вином, неколико флаша са клакером отровно зелене, плаве, црвене и жуте боје, низ прљавих чаша без сјаја, које су пре употребе само овлаш умакане у неки бућкуриш који месецима није мењан, и које је онда полухроми, дебели газда који се у поцепаним папучама вукао кроз крчму, стављао гостима на сто. Поред шанка био је четвртасти отвор на зиду, из кога су допирали тако примамљиви мириси лука и печеног меса, да апетит није могло да поквари ни повремено појављивање прљаве старе жене, која је са рукама умазаним крвљу, неочешљана и у подсукњи неодређене основне боје, са ознојеним грудима које су, готово потпуно слободно, висиле као вреће, гурала тањир за тањиром, на којима су, поред сецканог лука, мирисале мале кобасичице од меса, парчићи свињетине пржени у масти или стављени на жицу и испечени на отвореној ватри. Герхард је изненада гурнуо испод стола свог друга и шапнуо му: „То је он!“ Ушао је млади човек у жутој виндјакни и сео за сто поред шанка. Био је мали, имао је дечачко лице, румене образе, весе69
ле кестењасте очи, тамну, меканосјајну косу, руке које су, мишићаве и истетовиране, извиривале из поврнутух рукава превелике јакне и кратке, немирне ноге, које испод стола никако нису могле да се смире. „Кад ћемо да разговарамо са њим?“ „Касније – напољу! Овде би било превише опасно! – погледај, у међувремену, остале који су овде“, рекао је Герхард, „овде, у овој рупи су само људи који имају неки посао! Онај мали момак, тамо, купује и продаје све што му дође под руку. Он је у служби четника и обавља за њих курирску службу. То, уосталом, раде многа већа деца, јер лакше умакну немачкој контроли. Они знају за то и смеју се – имају они свог вођу Михаиловића за себе, и шта би више! Онај велики тамо, са тамним, немирним очима и црном брадом је Недићев шпијун. С времена на време путује за Београд и тамо предаје спискове људи који су осумњичени да су комунисти. Недић их онда затвара, а Немци стрељају као таоце! Овде, за столом поред – не гледај тако упадљиво – протеже се апотекар. Њега плаћа директно Команда места, а он је извештава о свему шта се овде дешава. Он је први поднео извештај да је Ерих преко, код четника, да се шета около у енглеској униформи и да је већ силовао две девојке, што му се, уосталом, не узима за зло. Вође су покушавале да од њега извуку што више могу, али кад је говорио о радио-лозинкама и дешифровању, смејали су му се, ништа нису разумели, или му ништа и не верују.“ „Одакле ти све то знаш?“, питао је Алфред запањено. „Чекај само! Одмах ћеш приметити! Тамо преко, она четворица за столом у углу су чисти шверцери, бензин им је специјалност. Тамо седи човек из тајне полиције, бугарски агент.“ Алфреду је било непријатно. Одједном је осетио како га многе очи испитују, извлаче, издају и за неколико динара про70
дају војном суду. Осим тога, сваког тренутка би овде могла да уђе војна полиција. Био је то „забрањени локал“ и мада скоро увек може да се извуче са изговором да није знао, ипак се у то не може поуздати. „Хоћемо ли да идемо?“ „Одмах – чим он изађе.“ Стварно, после неколико тренутака Мали у виндјакни је устао, бацио на сто новчаницу, коју је хроми газда брзо стрпао у џеп од панталона, крадом на Герхарда бацио поглед, који иначе нико није приметио, и нестао кроз врата. Герхард и Алфред су убрзо ишли за њим преко мрачног Трга, поред Војничког дома и кроз једну улицу ниже која је водила до великог дрвеног моста на Ибру. „Био је радник у војној индустрији у Бечу“, објаснио је Герхард, „одатле је побегао са једном групом, поново се вратио, довео нову групу у Словенију, у планине, код партизана, поновио то још неколико пута, онда се борио код Цеља и Љубљане, на крају је био рањен и послат кући.“ „Јел’ он одавде?“ „Не, он је из радничког насеља код Ниша. Када је дошао кући, нашао је оца и старијег брата убијене, мајку умрлу и спаљену кућу. Два брата и сестра су били негде у партизанима.“ „Шта ради овде?“ „Има овде ујака, бакалина, који о његовој прошлости ништа не зна и хоће да га убаци у Српску државну стражу.“ „Код оних Недићевих фашиста?“, питао је Алфред разочарано. „Да, код њих! Да би боље могао да испуни свој задатак!“ „А, тако“, рекао је Алфред са олакшањем, „и он ће то урадити?“ 71
„Да, сада ћемо све да му објаснимо.“ Дошли су на бедем близу моста, одакле су се чули спори кораци страже како долази и одлази. Пре него што су га сустигли, скренули су са улице, спустили се низ насип и ишли преко песка и шљунка на плавном делу поред реке, до једног спортског терена, где их је Мали, код првог гола, чекао. Приметили су га тек кад су били тик испред њега, јер је Месец само понекад израњао иза великих облака који су јурили одатле као стадо огромних, црних, водених бивола. Тихо су ударали таласи Ибра о стубове моста и запљускивали даске старог, незграпног воденог точка који је покретао једноставну воденицу на керепима. Осећао се топли ветар са Јадрана и као да је, нејасно, певао о пролећу, које ће ускоро, победнички, стићи овамо. Ветар је разнео речи које су прошапутале три усамљене прилике, разложио их тако да нико није знао шта је овде изговорено, ниједан четник, ниједан Немац, и однео их даље, низ широку долину Мораве, до Крушевца и Ниша и у руднике Бора, где је радницима и сиромашним сељацима дошапнуо: „Дођите горе на Јастребац! У Србији почиње борба!“ У овим брдима западно од Ниша, која досежу до хиљаду и шесто метара и која су пуна густих шума, из земље, ових дана, ничу многе српске партизанске бригаде. Немци, који су мислили да су у Србији, уз помоћ Михаиловића, били сигурни и чије су борбене трупе биле далеко у Босни и Црној Гори, били су изненађени овим догађајима. Тим партизанима је Мали требао да однесе поруку о дешифровању партизанских радио-порука од стране немачких јединица за прислушкивање. Oдлучио је да одмах ујутру оде и хтео је да се врати, отприлике, за недељу дана. Није смео ништа да записује, било би сувише опасно! Тако је покушао да, ако је могуће, запамти све шта му је Герхард причао о фреквенцијама, о зракастом и линијском саобраћају, радном времену и кључевима. 72
Као да су се ослободили дуготрајног, великог терета, Алфред и Герхард су весело и срећно ишли празним ноћним улицама и уз брдо, до њихове куће. „У Виници сам видео како је стрељано 9000 недужних људи, зато што су били Јевреји или чланови партије! Људи, жене, деца, чак и бебе! Морали су сами да ископају гроб и да скину одећу, пре него што су их покосили мецима. Од тада знам да је света људска дужност да се сломи моћ ових животиња, да се уради све, да банда убица нестане!“ Док је то говорио, Алфред се сетио шлеског сељачког сина, који је био код СС-оваца и који је убијао, иако је и сам био отац породице, како му је у возу којим су ишли на одсуство причао: „Знаш, у децу мора више пута да се пуца! Они имају тако мекане кости и тако споро умиру...“ „Ту заклетва више не важи“, рекао је Герхард. „Чак ни присила!“ Алфред и Герхард су наредних дана напето пратили поруке о положају радио-станица. Хоће ли њихова упозорења имати успеха? Да ли су кључеви измењени, тако да ништа више не може да се дешифрује? Прошла је једна недеља, ништа се није променило. Мали се коначно вратио. Признао је да је, кад се вратио у шуму, већину од оних, њему непознатих ствари, заборавио и да је његовим речима мало ко веровао. Постоји ли, уопште, нешто тако о чему он говори? Хтели су, најпре, да чују тачно о чему се ради и послали су са њим једног човека који је требао све да запамти. Био је то млади правник из Београда, који је студирао у Француској. Дошао је са Малим у Краљево, био је ситан чиновник у Пошти, ударао печате на писма и држао отворене очи. Са свих страна су му пристизале вести, он их је класификовао и слао даље. Одмах се упознао са Алфредом и Герхардом који су му све до танчина објаснили. Замолио је да му дају документа. Алфред и Герхард су преписали 73
позивне знакове и таласне дужине радио станица, провалили су ноћу у канцеларију и украли преписе радио-порука, написали тачна правила по којима служба за прислушкивање ради и дали то правнику. Преко ноћи је стигло пролеће. Мартовска олуја је грмела три дана и три ноћи, срушила један антенски стуб, свирала дивље мелодије на жицама, вратила у живот оне који су имали слабо срце! Онда је засијало сунце, засијале су беле раде и маслачци на ливадама, људима су лица била пуна радости и очекивања. Само је армијско одељење за операције забринуто проучавало сиве генералштабске карте и велике зелене мрље на њима. Око области северно од Сарајева описали су велики црвени круг и у њему написали: 1. корпус, око 5000 људи – специјално наоружање. Наредих дана тај круг се у скоковима премештао преко брда, долина и река, према истоку, према Србији. „Овде је, господине генерале, наредба Титовог главног штаба од 25. 2. за 1. корпус - кренути на марш у централну Србију. Циљ: спајање са новоформираним бригадама на планини Јастребац – искључивање политичког и војног утицаја Михаиловићевих четника на простору централне Србије – наши утврђени положаји у Чачку и Краљеву треба да се заобиђу. Ужице треба да се ослободи само ако све буде ишло како треба и ако се тиме не успорава кретање читавог корпуса.“ „Да, драги колега“, узвратио је генерал и завртео главом: „Изгледа да ће Руси да уђу у Румунију, а Титове групе треба да им крену у сусрет, биће то врашки тешко лето.“ „Господине генерале, не мислите, ваљда, да ови одрпани...“ „Морамо да мобилишемо све! Пре свега, много четника, тако ћемо поштедети сопствену крв!“ „Наравно, нек се међусобно поубијају!“ 74
„Али морал и наоружање су им слаби! Пошаљите им 8000 пушака, неколико митраљеза, ручне гранате, али молим Вас, никакву артиљерију, као што тражи Михаиловић. Борба прса у прса, тако ће се поубијати више те фукаре.“ „А где...?“ „Овде!“ Генералов кажипрст је на карти прешао дуж Ибарске клисуре, „Овде, на Ибру ће се зауставити, напасти с бока, са југа и са севера, пешадијска дивизија која је у маршу из Сарајева, напашће с леђа – леп обруч, зар не? Овде ћемо их уништити! То су њихове набоље трупе и за дуже време ћемо бити мирни! Моћи ћемо, можда, да уступимо и неку регименту за источни фронт.“ Ових дана је у служби за прислушкивање владала дупла узбуна. Чувени 1. партизански корпус био је у непосредној близини. Поред сваког радио-везисте који је хватао њихове радио станице, седео је по један официр или наредник и чекао радиопоруке, подсећао на већу пажњу, понекад и сам стављао слушалице на уши и записивао и он. Није смео да се изгуби ниједан звук! Радило се о Србији, радило се о свему! Поред сваког апарата стајали су свежњеви ручних граната и Молотовљевих коктела за уништавање апарата и спаљивање свих писаних материјала у случају изненадног напада. У суседној просторији одјекнула је порука дешифранта: „Српске бригаде не могу више да се дешифрују! Користе нове, непознате кодове!“ Какво узбуђење! И то баш сада, кад су поруке од великог значаја! I. корпус им је ишао у сусрет! Шеф одљења 1ц, које је задужено за непријатељске положаје, рекао је да је Служба за прислушкивање права пропаст и псовао, али тиме се ништа није поправило. Само се више контролисало све што је било у вези са 1. корпусом који је у брзом маршу стигао до Ибра. Алфред и Герхард су били срећни! Коначно успех, макар и мали! Доле у пошти је правник добро радио. Али то је још било 75
мало, још много мало! Од 1. корпуса још се слушала свака реч, знало се свако његово кретање, дневна локација, снабдевање и наоружање, све! Често су Немци знали шта стоји у радиограму још пре штаба коме је порука била упућена, јер су њихови радио везисти често чули лошије и сатима су имали повратна питања и понављања. Ноћу су Алфред и Герхард седели на балкону и гледали ка југу. Иза мрачних, дугих планинских гребена, тамо где Ибар, од албанских планина на граници, стиже овамо кроз уску, дубоку долину, без престанка је севало. Сигурно су партизани покушавали да пређу преко реке, а немачка артиљерија их је тукла. Сутрадан се, доле у крчми, Герхард срео са Малим. „Јуче је једна партизанска јединица била на пет километара од Краљева“, извештавао је он. „Сваки од њих има машинку! Изванредно су наоружани! Јутрос рано је на стотине рањених четника на волујским колима провезено овуда, кроз варошицу.“ „Немци још увек прислушкују све што стиже од 1. корпуса! Зар не можете да их обавестите? То је толико важно!“ „Правник ће то да уради, али дуго траје. Може да се заврши само преко српских бригада горе на Јастрепцу!“ „То је глупо – а баш сад би било важно!“ „Да, Немци се плаше за Србију! Врше масовна хапшења људи пре него што се приклоне Титу. Недићев шпијун, онај високи, мрачни, са црном брадом, тамо преко, иде прексутра јутарњим возом за Београд. Носи у министарство листу од тридесеторо људи из Краљева који треба да буду ухапшени као таоци; међу њима је месни руководилац тајног антифашистичког комитета, лекар Петровић и његова ћерка Љуба. На листи је још десет радника из железничке радионице, два човека из електране и неколико сељака. Остале још не знам!“ 76
„И“ – питао је Герхард – „мора ли на то да се припази?“ „Не“, насмејао се Мали. „Само он има листу и нико други нема препис. Ако не стигне у Београд, проћи ће опет неколико дана док не буду имали нову, а до тада, одвешћемо читаве породице у шуму.“ „Шта ћете да урадите?“ „Ја ћу да га средим – донеси ми револвер!“ Герхард се почеша по глави: „Добро, наравно – да се спасе тридесеторо људи! Тридесеторо другова! Али одакле да узмем револвер?“ Ноћу се Герхард ушуњао у собу баварског наредника који је чврсто спавао и хркао. Соба је мирисала на шљивовицу. Скинуо је футролу пиштоља са опасача који је висио преко наслона столице и тихо, како је и ушао, изашао из просторије. Ујутру је устао један сат раније и Малом, који је био доле у варошици, однео пиштољ. Битка на Ибру је била невероватно жестока. Против 5000 партизана борило се 12 000 Немаца и више од 17 000 Бугара и четника. Ригел је сматрао да корпус не може да пређе реку. Опкољен је и тражено је да буде уништен. Ипак, деветог дана битке, обруч је пробијен и корпус се, у пуној борбеној снази, повукао на запад. Покушај да се Србија заузме је, додуше пропао, али није све изгубљено! Још није завршена руска офанзива у Бесарабији, још нигде није стигла артиљерија, ништа још није изгубљено. Поново ћемо доћи, кажу партизани свим сељацима у местима кроз која пролазе. Шпијун са црном брадом живи са оне стране Ибра у кућици на путу за Крушевац. Ако хоће да иде на железничку станицу, мора да пређе преко моста већ рано ујутру, док је још мрачно као у рогу. На сваком крају моста стоји по један немачки стражар, али на самом мосту, у ово доба, нема ни живе душе. 77
Са том мишљу Мали је загазио у леденохладну воду Ибра и спустио се према стубовима заштићеним дрвеним преградама. Попео се уз њих и сакрио у мраку између греда. Револвер му је био на глави, везан марамом – остао је сув. Нож је држао међу зубима, сада га је узео у руку, јер је чуо кораке како се приближавају. Чекао је, сав напет. Био је то Немац. Пустио га је да прође и остао непримећен. Било му је ужасно хладно али није дрхтао. Онда су се кораци поново приближавали. Висока, мршава силуета агента оцртала се нејасно према слабом светлу звезда када је прошао сасвим близу. Без речи се Мали нашао на неколико корака иза њега, преко рамена га ухватио за браду, забацио му главу уназад и истовремено ножем пресекао гркљан шпијуна. Скљокао се са благим роптањем. Мали је извукао папире из унутрашњег џепа капута, везао танак конопац око груди умрлог и полако, да се не би чуо никакав звук, спустио га у таласе који ће га однети даље у мрак. Онда се и сам спустио низ стубове и пливајући дошао до обале. Стражари ништа нису чули, због њих није био потребан револвер. Листа је сува и у рукама лекара Петровића, а тридесеторо људи је спасено сигурне смрти у дворишту неког затвора. Наредних дана су нестали из варошице. Кроз дубоко плаветнило пролећног неба без облака, уз громко певање, пролазила су јата сребрних птица. Дуге беле траке пруга од кондензације висиле су као огромне заставе на бескрајном небу. Смрт је бескрај окитила заставама, седела је међу челичним перима величанствених лабудова и од Фође се запутила према Београду, према Софији, Плоешти и Будимпешти. Који год да је од ових градова тражила да се у снажном подрхтавању ваздуха сјури на железничке станице и фабрике, касарне и стамбене зграде, пут јој је увек био на висини од седам хиљада метара, управо изнад малог Краљева, у ком је бојажљиво почела да завија слаба сирена. 78
Једва да је та мала стварчица и зацвилела са крова Среске управе, већ је на хиљаде људи, жена и деце појурило у поља и ливаде. Жене су вукле ћебад и постељину, деца су вукла свиње и телад за собом, људи су јахали коње. А у селима, сељаци су подврискивали и играли у колу! „Живео! Живео! Живео им бомбардер, јахач ваздуха из Америке, који је Немцима страшне ударце задао!“, викали су и махали пушкама и старим турским сабљама, или ако то нису имали, моткама и вилама. И радио-везисти су изашли из њихове кућице поред Пољопривредне школе, стали у хлад борова или чучнули поред жбунова шипурка и зурили у ваздух. Три, почео је неко да броји, шест, девет... тридесет, тридесет и шест, шездесет... сто двадесет и више! Читав један сат није престајало брујање мотора. Пуни страха који је био помешан са чуђењем, пратили су сребрне тачке, које су се три по три вукле кроз етар, и мислили на оца и мајку, жену и дете, веренице и девојке, којима су свакога дана и сата у свим деловима царства претили ови ројеви стршљенова који сеју смрт. Могли су да виде понекога поред себе како му заигра угао усне кад помисли да је због њих, можда, већ изгубио стан, радњу или чак неког блиског. Могли су да се сете доброг, увек веселог, паметног и код свих омиљеног друга Копецког, бечког трговца платном, коме се на улицама Београда шрапнел зарио у срце. „А нема ниједног ловца против њих!“ рекао је неко горко и реч је тешка и пуна значења допрла у свест људи који су седели около. Алфред и Герхард су јасно осетили како су сви они, под овим утиском, рат сматрали изгубљеним. Неки су се већ усуђивали да то гласно изговоре, већина је ћутала и није противречила. Неки су мрмљали: „То је глупост! Па, зар мора све да нестане док они одступају?!“ само су тврдоглави Баварац и један службеник суда говорили о вестима о новом оружју разорног дејства! „Коначна победа! Коначна победа!“ блејали су 79
као овце, које слепо верују овну предводнику и које за њим иду у провалију. Наредних дана је сијало сунце на небу иједног облачића и данима је било тако. У то време, дошао је и дан када је Герхард отпутовао на одсуство. У Београду се од бомби које су около грмеле склонио у уски ров, ископан бомбама које су погодиле Железничку станицу, спрао је, затим, прашину и прљавштину са лица; испузао из рупе, и кроз рушевине, кратере и лешеве потражио пут до Савског моста и Земуна, где му је, у општој пометњи, пошло за руком да, без запрашивања против вашки, ускочи у воз који је ишао за Беч. Тако је добио цео један дан и био је због тога радостан и срећан! У купеу је, поред велике гужве, владало дивно расположење. Јер ишло се кући! Да, кући! Какав блажен дан у животу војника! Герхарду је био непријатан само један ваздухопловни наредник са Крита који је, без престанка, причао о својим јуначким делима. Нико га није слушао, јер су свима мисли биле далеко - код жена, вереница, родитеља и деце, код малих башта иза куће, или на пољима, обронцима брда, код крава на планинским пашњацима, или код писаћег стола у канцеларији, где је сада седео неко други, неки непознати човек. Свако је са собом понео по нешто: пар свилених чарапа произведених у Италији и купљених у Албанији, раскошно иштрикану босанску капу, једну флашу слатког ликера крушковца, педесет јаја, вуну, пекмез од шљива, јабуке и слатки кајмак. Све то моћи ће да се поклони, а тај који оде на одсуство, пушиће добре бугарске и грчке цигарете и тиме изазивати завист код свих који код куће морају да пуше никотинизирану морску траву из немачких фабрика. Каква је благодет ишчекивања, какво добро нестрпљење! Само да будеш код куће, да видиш њене очи и да знаш да је била верна, више од тебе самог, мада су све то били случајни грехови, ох, Боже, заборављени, никад учињени! 80
Промицала су мађарска села, замкови, језерца, бескрајна поља, у младој, свежој, зеленој боји. Онда је пао мрак. Герхард се у себи смешкао кад би помислио на девојку са великим кестењастим очима која га је чекала. Дуго је није видео. Скоро две године није био код куће! Две године, да, тако је то кад си на Истоку. После дугог боравка у болници у Варшави, нису му дали одсуство, сигурно због залагања официра из Брауншвајга. „Она, Ирма, сад много плаче, јер си ти тако лош човек“, тако му је тада писала његова мајка. У почетку је био посрамљен због тога, није написао ни једну једину реч! Али како је време пролазило, све више му је пријало што тамо негде, у свету, једна жена плаче због њега, и када је једнога дана дошло писмо од ње у којем је писало да она, и поред свега, није могла да престане да мисли на њега – онда је сео и почео да јој свакога дана пише по једно дуго писмо, и док је сатима тако седео, и у речима и реченицама из писма све више откривао своје срце, своје биће и оно што жели, почео је да се, такорећи писмено, заљубљује у црномањасту, недужну и чисту девојку. Можда и зато што му још није припадала, као она друга, у Варшави, деловала му је још лепше. Покушавао је да је замисли у тамноплавом костиму, са избаченом крагном беле кошуље какву носе младе девојке, као кад ју је последњи пут видео. Тада је била пред својим седамнаестим рођенданом. Осам дана је било остало до њега, али његово одсуство се завршавало и морао је да је остави да слави сама у кругу пријатељица. Сада је имала деветнаест. Да ли се променила? Није му пошло за руком да оживи њену слику. Две године су дуго време – посебно у рату. Шта ће сада да ради код куће? Обући ће цивилно одело, једино које има, и које тешко да му је сада таман, и неспретно ће везати кравату и проћи са Ирмом кроз градски парк, увече, када пролеће мирише тешко и опојно и када преко коже, попут 81
нежних руку, прелази топао јужни ветар. Какав је диван осећај, поново бити човек – три недеље! Сањао је војску, глупи, збуњени створ, и кад се пробудио, воз је пролазио кроз Брук на Лајти. Још један сат! Јутро је било помало тмурно, а руменило са истока као угашено и тамно, али његово срце је било весело, ведро и узбуђено. Коначно, прљавосива и жута дворишта трећег округа, коначно Источна железничка станица, коначно Беч! Сви су похрлили напоље. Герхард је једном железничару тутнуо кутију бугарских цигарета и он га је провео поред контроле кроз одељење за пакете, тако да је и у Бечу избегао запрашивање против вашки. Напољу су тамо и овамо ишле девојке, жене са торбама за куповину, деца са школским ранчевима, мушкарци у цивилу. Аутомобили су се котрљали улицом, звона трамваја звонила, а један полицајац регулисао је саобраћај. „Шта би било да никуд нисам ишао! Шта да није било никаквог рата!“ мислио је он и помало несигурно се освртао око себе. „Мој живот је постао сасвим другачији, више ништа немам од свега тога! Зашто није и свима другима све постало другачије? Зашто још толико има оних који могу да спавају у кревету, да имају бели душек, да једу из белог тањира, да иду у кафетерију и да имају рандеву? Тамо су, заиста, један момак и једна девојка! Дођавола! Притом она уопште не изгледа као странкиња – он можда још мање! Како се само гледају!“ Нешто горко стеже Герхарда за грло. Осетио се превареним, одбаченим. У трамвају нико на њега није обраћао пажњу. Изгледа да је само његов велики ранац побуђивао негодовање, јер је у тој гужви заузимао много места. Други су га, отворено, са завишћу гледали. Кондуктерка га је, без устезања, замолила за једну цигарету. Код Опере је гужва постала запрепашћујућа. Псовали су, грдили на свим језицима новоуређене Европе. Један петнаестогодишњи гимназијалац је у углу вагона љубио 82
школску другарицу, а између тога причао о ногама глумице и плесачице Марике Рек. Преко крагне његовог плавог капута била је избачена кошуља Хитлерове омладине, на лицу му се оцртавала бледа замореност а у очима је било нечега што би се могло упоредити са оним када у мају ледени дан уништи младе, зелене изданке. Коначно је Герхард могао да изађе. У бескрајном широком низу пружале су се фасаде стамбених зграда ХајлигенштерерХофа, који се раније звао Марксхоф, Герхард је тражио прозор стана девојке и два степеништа даље, стан својих родитеља. Хвала богу, све је било у реду! Нигде није било трагова бомбардовања! Мајка му је била чудна жена! Увек је била мршава, али Герхарду је изгледало да је сада још мршавија. Имала је нечег крутог, чврстог у свом карактеру, а иза тога се, као у некој великој, тврдој ораховој љусци, скривало трајно незадовољство које је њоме овладало. Понекад би пожелео да има округласту и пријатну мајку, која би се смејала, плакала, грдила и понекад га помазила по коси, онако, сасвим поносна на великог сина и пуна мајчинске љубави. Други су имали такве мајке, али његова је била другачија. Била је ћерка високог официра, не посебно згодна, не посебно љубазна; све у свему, била је као њено свирање клавира: без топлине, без предавања, без мекоће и поезије. Отац јој је погинуо, мајка је умрла, млада република је њене последње круне учинила безвредним. Морала је да иде да шије. Најтеже јој је, и више од телесне патње, било то што је по цео дан морала да слуша оговарања и брбљања жена које су радиле са њом. Када су говориле о љубавним стварима и притом све, отворено, називале правим именом, она би побледела од беса и осећала се као да је у блату. Да би побегла из оваквог окружења, удала се за једног железничара и била му је коректна, вредна супруга, која је мали стан, децу и мужевљеву одећу 83
држала у добром реду, а кревет чист. Ипак, у дну душе овом увек веселом, пријатном раднику, који је у говору мало заносио на „чешки“, никада није опростила свој социјални пад и с времена на време би му упутила примедбе пуне мржње, како су њене дечје собе биле другачије. Посебно овај „чешки“ начин говора њеног мужа, који је увек погрешно изговарао преглашено „у“ као „и“, и уместо „Ви“ говорио „Вама“, увек је изнова подбадао њен понос и пошто је једном заувек морала да му се потчини, светила се кроз хиљаде малих победа свог интелекта. Герхард се није радо задржавао у кући, мајка се трудила да буде добра према њему и сигурно се радовала што је био ту, али није могла сасвим да изађе из своје тврде коже. Често је излазио, али с разлогом једино увече, када је ишао да сачека Ирму испред конструкционог бироа на Шубертовом Рингу, где је радила код једног архитекте. Опростила му је варшавски догађај, мада се још увек осећао ожиљак од ране коју је задао њеном срцу. „Свака жена мора једном да опрости, али ако то чешће чини, онда себе понижава!“ рекла је и Герхард се и даље чудио овим речима. „Тако је постала зрела и јака – и невероватно лепа! И хода као кнегиња“, рекао је Герхард сам себи и био поносан на оно што има. Увече су ишли у биоскоп, у позориште, посебно у оперу. Ирма је волела музику. Предавала јој се потпуно, свом својом душом, чак и својим телом. Герхард је осећао да би начин на који се предавала тоновима гласова са позорнице и оркестра морао да буде исти као када би њему потпуно припала. У својим пољупцима, увече, у тами парка, у великом луку капије градске општине, није ишла тако далеко. Била је страсна, из вечери у вече све више, али на начин који је био самосталан и који се држао граница. Она се није топила у ватри љубави, нешто у њој је увек било на опрезу: Опасност! – Бежи! 84
Ипак, свакога дана су све више били привржени једно другом. Све више су заборављали рат, кратко време које су имали, самоћу и дуге месеце чекања који ће доћи. Причали су о сасвим другим стварима: како то да Месец има ореол – како би изгледала хаљина која би одговарала уз брош који би дали да се направи од једне старе сребрне рубље. Герхард је, док је био у Србији, намеравао да јој прича о свим новим замислима о будућности народа и њихових држава, које је тако често размењивао са Алфредом. Велеград – планска привреда – овде је све то заборавио. Само ујутру, када је био без ње и када би гледао новине, љутио се због њихових лажи и сећао се раја који ће доћи и који су они хтели да створе. Једном, после лошег пропагандног филма, на који су случајно отишли, почео је да јој објашњава како треба да изгледа нови свет после овог рата: „Срећа људи“, рекао је помало патетично, „почиње тек када престане искоришћавање сваке врсте од стране приватног власништва над машинама, сировинама, великим пољопривредним добрима, разумеш. Зато...“ „А – твоја срећа?“, упала му је благо у реч, јер је све то сматрала прилично чудним и бесмисленим и хтела је да га одвоји од тога. Кад ју је зачуђено погледао, не знајући на шта је мислила, додала је са малим осмехом: „Зар ти ја нисам довољна? Треба ли ти више?“ Онда је, иако су били на прометној улици, узео њену руку и више пута је пољубио и ћутао о томе што је њој изгледало неважно. Да, и њему самом изгледало је да то није толико важно поред мириса њене коже, фине струје која је пролазила кроз њега када би руком прошао преко њене танке пролећне хаљине или кад би седели једно поред другог или кад би му ветар у лице донео прамен њене косе, при заласку Сунца обојене у златно. У последњој недељи одсуства Ирма је узела слободно и решили су да отпутују у Вахау. Њена тетка је живела тамо и надала се да ће од мајке добити дозволу да са њим буде сама. 85
„Дајте ми да понесем велики балон“, рекла је родитељима, „донећу вам вино, спакујте ми и картон за јаја!“ „Па, иди код тетка Еме, али буди добра – и без глупости!“ Дунав је текао испод прозора собице коју су им дали Ирмини рођаци. Око прозора извијала се лоза и тамнозелени листови вирили су радознало унутра. На другој страни реке, преко пута куће, простирала се, попут неке натмурене животиње, густо пошумњена падина брда. Сунце јој је гледало преко црних рамена и светлуцаво и врело спуштало се на воду и гасило на терасама винограда окренутих према југу. Ирма је најпре поцрвенела и није хтела заједно са Герхардом у собу. Али кућа је била пуна људи, радника са стране, Француза из Бордоа и Украјинаца из Николајева, који су радили у виноградима. Герхард би морао да буде са њима, у уској, малој штали или на поду. Зато је попустила и дала му стару, црну кожну софу која је стајала уза зид прекопута њеног кревета, изнад ког је висила стара слика Мајке Божије са уграђеним сатом. Када се сат навије, одзвањала је неколико минута једноставна, побожна мелодија. Ирма је легала испод плаво карираног покривача који је навукла све до браде, и довикнула му: „Сада можеш да дођеш да спаваш.“ Герхард се вратио у мрачну собу, отворио капке на прозорима и гледао реку. Од Месеца, преко воде, па све до прозора, водио је, кроз ноћ, узак, сребрни мост. Герхарда је обузела чаролија светлости на огромној воденој маси која је испод хучала. Ирма је лежала у страху и очекивала да ће он покушати да дође код ње у кревет. Герхард је у тами осећао њен страх, осећао га је као духа који је, велики, седео у соби иза његових леђа. Њега је, заиста, нешто терало да крене ка њој, да започне борбу за њу. Она би се бранила, много – знао је то, али да ли ће се икада поновити једна оваква ноћ? Сребрни мост на реци је светлео, котрљали су се тамни таласи, синули би за тренутак и 86
губили се у тами. Негде су се чуле мачке, топао мирис јоргована допирао је понекад кроз хладан ваздух који се дизао са воде. Сада је живот овде, мислио је Герхард, сасвим близу. Као да сам нешто попио, такву навалу осећам у крви, у глави, у срцу, свуда. Нешто попут неког тешког, слатког вина, неког тамноцрвеног. У Србији има таквих која су потпуно испуњена врелином. Хтео је да се окрене ка њој, али нешто га је задржавало да то не уради. Била је то, вероватно, бојазан да све не уништи: сребрни мост на води, спокојство собе, њено дисање поред њега. Није се померао. Напољу је тихо текла река и у соби време... До малочас је њено дисање било кратко и брзо, сада је постало мирно и споро. „Спава“, помислио је Герхард, најпре помало разочарано, онда са таласом љубави према њој: „Тако треба! Не треба да помисли да је само због тога волим!“ Тихо је дошао до свог лежаја и почео да се свлачи. „Пусти још једном ону песмицу да одсвира“, рекла је изненада. „Па, она не спава“, обрадовао се и окренуо мали кључић на слици. Опруга у кутијици се огласила, а онда је тихо зазвецкало: „Марија, из твог срца црвене руже ничу...“ Свирање је престало. „За три дана морам да се вратим“, рекао је изненада, клекао поред ње и спустио главу на ивицу кревета. „Бојим се...“ Привукла га је к себи и пољубила. Очи су јој биле пуне суза: „Ништа не сме да ти се деси“, прошапутала је, „волим те! Мораш да се вратиш, разумеш!“ Приљубили су се једно уз друго, тражили су једно друго. Напољу је шумела река. Коначно, када је са високе сеоске 87
цркве одзвонило два сата, уморни и са олакшањем утонули су у сан. Месец је сијао изнад куће, у штали је један Украјинац у сну викао „Катја, Катја“, Дунав је текао према истоку, а рат је био далеко. Ујутру су изашли у виноград. Ишли су ћутке, чврсто загрљени. У тишини, без речи, осећали су колико су им близу била срца, колико су дубоко, после ове ноћи, једно другом припадали. Како је другачији био свет сада, колико дражи, чистији, лепши! Сваки лист у жбунићима изгледао је зеленији и свежији, сваки цвет зове бељи! Пут се сужавао и пењао уз брдо. Уским степеницама пењали су се са терасе на терасу. Она је ишла испред. Герхард је гледао траке њене кецеље везане у црвену машну и одједном му се учинило да су у овој машни садржане све девојачке дражи које су биле у њој, које су га привлачиле, пожурио је ка њој и хтео да је пољуби. У том тренутку, између чокота лозе, мало дубље испод њих, одјекну снажан врисак. Она се отрже из његовог загрљаја и поцрвене. Герхард погледом потражи одакле је дошао тај мушки глас, претворен у дивљу рику. Између дугих редова лозе која је сламом била везана за нове дрвене штапове који су се, као да су од злата, сијали на Сунцу, корачале су повијене жене са белим и црвеним марамама на главама, полако, чуло се звонко ударање гвоздених мотика које су копале око чокота. Жене, могло је да их буде пет или шест, певале су тихо једну од многих дугачких песама украјинске степе, пуних благе сете, о Татарима који су дошли и повели жене са собом, а децу која су плакала код куће... и баш ту појавио се велики, снажни човек јаркоцрвеног лица, подадулулог од вина и почео да урла. Герхарду је засметало што је овог мирног, сунчаног јутра, неко тако простачки викао. Као да му је тиме нешто разрушио! Хтео је одмах да оде. Али испод је почела свађа: „Ти не добар! Ти не добар!“ Одједном је медвед у доколеницама и панталонама до испод колена ишчупао из земље један штап, преполовио га преко ко88
лена и почео њиме по погнутим леђима да удара жену која је ту радила. Било је то превише! Герхарду је одједном било као да је неко ударио његову Ирму! Прескочио је камени зид на тераси, дошао до човека, узео другу половину штапа који је овај бацио, и без речи, два пута лево и десно по лицу ударио робовласника који је пренеражено гледао у њега: „Да бијеш жену, битанго прљава, да ти ја покажем!“ Без иједног јаука, без речи, кажњени се окрете и побеже према селу. Герхард се најпре беспомоћно осврнуо око себе, испустио штап и отишао. Жене су гледале за њим зачуђено, без речи и рукавима брисале сузе из очију. После једног сата, дошао је жандарм и питао за војника који је ту спавао. Герхард се јавио. „Ударили сте управника винограда! Шта сте мислили! Знате ли ви да је он заменик партијског вође у месту? Да нисте војник...“ „Али он је био жену“, рекао је Герхард. „Шта – ове лење руске курве – оне то и заслужују! Предлажем Вам да што пре нестанете одавде, иначе лоше Вам се пише!“ Ирмини рођаци су кукали и пожуривали их да крену. „Мој Боже, ако је сад он киван на нас! Нећемо више добити плави камен, нити раднике са стране, Франци ће нам то запамтити. Како није могао бар мало да се савлада! Због неколико Рускиња.“ Исте вечери отпутовали су за Беч. „Баш си усијана глава, Герхарде“, рекла му је Ирма на растанку и пољубила га као дечака који је добио ћушку. Притом је била и помало поносна на њега. А он се тог дана осећао као да се ослободио нечега што је већ дуго вукао са собом. „Требало је да га још више протресем“, рекао је. 89
Две вечери после тога ишао је на станицу. Сви су га пратили. Ирма је плакала. Мајка га је саветовала: „Буди добар! Ваљано обављај своју дужност! Пиши сваке недеље!“ Из ње је говорила официрска ћерка. „Нек ти буде добро“, говорио је отац „тамо доле, код Босанцима!“ „Код Босанаца“, исправљала га је мајка. Воз је кренуо и Герхарду је било као да су се покидале све везе које су спајале његово срце са онима који су на перону стајали и махали. Што су се точкови брже окретали, све више је осећао да је поново у моћи нечег мрачног, великог, непријатељског, нечег што му не допушта никакву вољу, што га приморава, савладава, гони кроз земље и краде му живот. „Проклета војска!“ Ирмина светлозелена хаљина ишчезла је у даљини. Герхард је затворио очи и мислио на ноћ у Вахауу. „Прва брачна ноћ! Заиста, лепа, велика прва брачна ноћ!“ Насмејао се: „Свет је као светло, велико стабло јабуке са блиставим црвеножутим плодовима! Једном ће свако имати своју јабуку,“ говорио је сам себи, „живот без муке, без брига...“
90
Аларм! Звиждуци, вика, аларм! Лупање вратима, одјеци удараца чизмама у ходу, аларм! Журни кораци, гурање у мрачним ходницима, саплитање преко уских степеница, звецка оружје, оштро и звонко... Још су сијале звезде. Орион, ловац, сишао је међу тамна брда. Истовремено је засијала светла трака на истоку. Чета по чета, јединица по јединица, стајало је падобранско-ловачко одељење СС-а. „Мирно!“ Чете су непомичне као тамни пањеви на путу испред школе. Једино је међу њима немиран командантов пас. Као дух се провлачио кроз јутро које свиће. „Поглед на десно!“ Испред постројене војске забрундао је и рапортирао један промукли глас. Онда је говорио командант: „Хајл Хитлер, другови!“ Одговорио му је отегнути узвик „Хајл“, који је звучао као завијање дивљих демона у брдима и клисурама, нељудски, тмурно, застрашујуће. 91
„Идемо одмах у борбу! Велики задатак, пун опасности, је пред нама! А успех, јер ништа друго и не постоји, биће од великог значаја! Дајте све од себе, покажите какву сте добру обуку овде прошли. И још нешто! Свакоме од вас, ко се данас буде добро показао, избрисаћу по неколико година казне! То је у вашем интересу! Јесте ли разумели!“ Алфред је стајао у близини и слушао. Био је на дежурству, па је тако био сведок ове узбуне у рано јутро. Шта ли планирају? Мора да је нешто посебно? Јако га је узнемирило што није знао, па није могао ни да опомене, ни да помогне. Колоне су већ марширале низ брдо, кроз варошицу и према аеродрому. Прве црвене муње севнуле су преко сивог јутарњег неба када су тешке машине забрундале према западу. Са потмулим зујањем пролазили су јункерси, један за другим. Шта би то могло да буде? Пре подне је стигао позив из чете: „Строго надгледати Титов главни штаб! Наши падобранци су извршили десант из ваздуха на Титово главно склониште. Већ се и сами боре у том месту.“ Радио-станица главног штаба је изненада прекинула рад и од њих се више ни глас није чуо. Тако су пролазили сати. „Ухватили су их!“, ликовали су многи. Баварски наредник је телефонирао на сваких пет минута. А онда је, сијајући од радости известио: „Ухватили су оног пса Тита и једног Черчиловог рођака!“ Алфреда је нешто проболо кроз срце и побелео је као зид: „Ухватили су Тита! Јунака овог народа! Симбола борбе за слободу!“ У очима су му се, од беса, стида и туге, појавиле сузе. Нико није приметио јер су се убрзо сви веселили, галамили и драли: „Ура! Ура!“ „Овде је рат завршен!“ викнуо је неко. 92
„Треба му скинути кожу!“ „Па онда утрљати бибер!“ Колико јутрос су добили лоше вести са источног фронта, да је рат изгубљен, а сада славе и дају прогнозе о победи. Наредник је причао да је напад посебно био усмерен на тројицу људи - Тита, као вођу партизанског покрета, шефа његовог штаба, једног необично способног официра из бивше југословенске војске и Черчиловог рођака који се налазио у посебној мисији код Тита. И сва тројица су сада ухваћени. За Алфреда су ове речи биле мучење! Јер још увек није било све како треба са променом шифара и сарадњом, мислио је, јер они још све ово знају захваљујући дешифрованим радиопорукама! Пребацивао је себи. Вероватно су он и Герхард много мало урадили. Обузео га је очај. Прошао је један дан и нису стигле никакве нове поруке. Утученост се није скидала са Алфредовог срца. Све је узалуд! Сви ризици, све опасности – узалуд! Увече се причало да се и даље воде борбе у месту где се налазио Главни штаб и на околним брдима, тамо негде у Босни и да је већ изгинула половина падобранаца. Алфред је прислушкивао. Изгледа да са десантом није баш све штимало. Следећег јутра се чуло да Тито није заробљен! Ухватили су само неке америчке новинаре... Алфред се осећао као да је сунце синуло иза мрачних облака! Није заробљен! Није у рукама Гестапоа! Смејао се, смејао, и камен му је пао са срца! Слобода је живела, борила се, победила! Како је стајало у стиховима на летку који му је Герхард једном превео: Ко је Тито? Ми смо Тито, 93
Тито је народ бораца! И поново је ту била радио-станица Главног штаба. Мирно, у равномерно брзом ритму слала је у етар своје Морзеове знаке. Они који су само пре неколико сати узвикивали „Победа, победа!“, изјављивали су сада да су они увек говорили, да са тим партизанима, тим суманутим лудацима, човек никада не може да буде начисто. Два дана касније дошао је Герхард са одсуства. Одмах су заједно отишли код правника, доле у Пошту, да би са њим разговарали о могућности још ближе сарадње. Свакога дана је требало да добија материјал, тачне податке о ухваћеним радиостаницама од стране службе за прислушкивање, број и садржај њихових радио-порука итд. Мали, који је већ поносно и са осмехом ишао около у униформи српске полиције а притом, неприметно опомињао људе који су требали да буду ухапшени, затвореницима дотурао храну и писамца, а некима чак и помагао да побегну из полицијског затвора, свакога дана је, у одређено време био у једном малом, запуштеном, неугледном парку да би писане податке, које је Герхард преводио на српски, примио и однео правнику. Како их је даље носио у шуму, Алфред и Герхард нису знали. То за њих и није било важно. Једнога дана, кад их је пре заласка сунца чекао у парку, Мали је био прилично узнемирен и блед. Није хтео да преузме цедуљу са подацима. „Данас, не“, рекао је „јер су ухватили једног нашег курира, једног момчића! Ено га код нас у ћелији број пет и ујутру рано ће да буде саслушан, са свим оним што уз то иде, наравно. Батинаће га до смрти ако не каже шта је писало на цедуљи коју је прогутао кад су га ухапсили. Он ме познаје и ако проговори – изгубљени смо. „Је ли је поуздан?“ „Не знам, не верујем му много.“ 94
Одлучено је да се не виђају три дана. Била су то три дана страха, нервозног трзања на сваки корак пред вратима. Али прошла су, а да се ништа није десило и треће вечери, када су се Алфред и Герхард пажљиво приближили жбуњу у парку, у сусрет им је пошао Мали смешкајући се. „Све је у реду“, рекао је „ништа се није десило!“ „Је ли момак био чврст?“ „То је занимљива прича“, одговорио је Мали. „Ја сам пре саслушања дошао у његову ћелију и рекао му: „Ако држиш језик за зубима, вероватно ти следују батине, и то много. Али како проговориш, ја ћу те упуцати!“ На саслушању сам стајао иза њега и нисам рекао ни реч. Пуковник му је ударао шамаре и шутирао чизмом по цеваницама. Када после једног сата ништа од њега није извукао, ни милом, ни силом, а већ му је било и време за други доручак, наредио ми је да момка одведем у ћелију и да га батинам док не призна. Одвео сам га, дакле, у ћелију, добро је закључао за собом и ударао волујском жилом по сламарици, док је момак, наслоњен на зид, из свег гласа толико урлао, да је пуковник морао да га чује у свом стану. Онда смо и нас двојица доручковали и ја сам отишао код пуковника и обавестио га да се затвореник заклео да не зна ништа и да ништа није прочитао. „Добро“, рекао је пуковник на то, „мора да му се приђе са друге стране! Још је млад и невешт! Пустите га да иде и мотрите са ким се среће! Тако ћемо ухватити целу банду.“ Тако сам пустио момка из ћелије, строго му забранио да следећих недеља тражи правника и – па, то је све!“ Око три недеље после Герхардовог повратка, и десанта на Главни штаб Народноослободилачке армије, догодило се нешто велико: Главни Титов штаб је свим подређеним јединицама издао наређење да одмах обуставе радио-комуникацију, јер се на основу многих чињеница дошло до сазнања да Немци слушају и дешифрују радио-поруке. Специјалисти су већ урадили 95
нове кодове који су преко брзих курира послати свим штабовима. Док они не стигну, сваки саобраћај је строго забрањен. Ова порука – била је то последња која је дешифрована од стране Главног штаба – одјекнула је у штабу армије и код армијске групе у Београду као бомба. Дешифранти су радили дан и ноћ, али узалуд. Проценат очитаних порука пао је са 80 на мање од пет и то су углавном била неважна техничка обавештења. Шеф одељења 1. ц, задужен за обраду непријатељских положаја, чупао је косу, обележавао на картама велике знакове питања и говорио да је као риба на сувом. Када су Алфред и Герхард чули ову сензационалну вест из уста баварског наредника, који је због нових наредби о штедњи папира, казнених мера, итд, био позван у чету, погледали су се као да су извукли неки велики лоз, отишли у своју собу, и тамо, од среће и радости, почели да се боксују и да играју. Одједном је Алфред стао, насмејао се и рекао: „Ово мора другачије да се прослави! Склонио сам, још од Божића, једну флашу шампањца! Требало је да буде за одсуство, али данашњи дан је важнији од одсуства! Моја жена ће ми то опростити!“ Притом је извукао флашу из сламарице, где ју је држао, и окренуо жицу запушача. „Морам и ја нешто да урадим у част овог дана и шампањца!“ рекао је Герхард и почео да пере војничке лончиће који неколико недеља нису била опрани и унутра су били потпуно тамни. Онда се зачуо прасак запушача, вино се пенушало у сјајним алуминијумским лончићима, куцнули су се, при чему се није чуо никакав јасан звук, и Герхард је рекао: „За слободу!“ „За слободу и срећу свих људи!“, узвратио је Алфред. Онда су попили и са сјајем у очима изашли напоље, на балкон. Сребрно је текао Ибар кроз зелена поља и ливаде, испод, у долини, фина, плавичаста измаглица лежала је на шумовитим брдима на југу, из лугова пуних врба светлеле су рушевине манастира Жича, који су разрушили немачки авиони када су у 96
зиму 1941. и 42. године угушили устанак. Алфред је узвикнуо: „Заробљени смо у овом гнезду! Тако бих волео да шетам, да истрчим у ово зеленило! Хајде да, без обзира на опасност, одемо данас тамо, преко! Хоћу да видим чувене старе фреске, којих још треба да има у разореној манастирској цркви!“ „Добро“, рекао је Герхард, „хајде да одемо! Нека нам свеци које тамо будемо видели, заштите наше грешне путеве.“ „Сељаци нам ништа неће учинити, а четници иду само на оружје, сатове и прстење. Све ћемо то оставити код куће! Узећу само оловку и мало папира, да направим скице.“ „Боље би било да фотографишемо.“ „Шта ти пада на памет! За апарат би нас четници убили чим нас виде. Не, бићемо срећни ако сачувамо ципеле и похабане униформе.“ После два сата пешачења по врелом поподневном сунцу, стигли су до рушевина манастира. Монашки конаци су били потпуно разрушени, само је један једини, стари испосник, живео у рупи подрума, држао једну козу и живео од милостиње сељака. Сама црква била је мање оштећена и могла је касније да се обнови. Њени унутрашњи зидови били су, заиста, прекривени предивним средњевековним фрескама, чије су боје имале моћну, тамну снагу, живост радње која више није била византијска, тајновиту, за Алфреда и Герхарда често неразумљиву симболику, посебно код, готово експресионистичког приказа апокалипсе. Чудно је било и то што су свим ликовима, све докле може да се дохвати, биле изгребане или избијене очи. „То су урадили Турци после освајања земље.“ , рекао је стари испосник, „јер су се плашили да ће их погледи ликова омађијати и зачарати. Када им узму очи, украду им душу, убију их!“ „Ми смо им узели уши“, рекао је Герхард, „хоће ли од тога да умру!“ Али испосник није разумео. 97
Истог дана тајна војна полиција је добила наредбу да тражи кривца или кривце за заказивање службе за прислушкивање. Полиција је била уверена да је Ерих, који је био преко, код четника, превише испричао и да је неки од четничких официра одао тајну партизанима. Одлучили су да ухвате Ериха. Једне недеље ујутру, отишло је пет жандарма у село где се налазио Ерих са својом четничком бригадом. Тражили су његово хитно изручење. Четнички командант је, пак, изјавио да је Ериху дао часну реч да га неће изручити, па ће тако и учинити. Петоро жандарма повукло се необављена посла. Неуспех их је наљутио, па су у једном суседном селу, у којем није било четника, почели да убијају живину и прасиће и да прете женама. Баш кад су кренули да једну младу жену, чији је муж био у заробљеништву у Немачкој, баце у трску од кукуруза, људи из села су упали у кућу, разоружали жандарме и испребијали их. Са модрим и натеченим очима и поцепаних панталона, без оружја, дошли су у Месну команду Краљева. Ову срамоту Немци, наравно, нису могли да дозволе. Са неколико стотина људи напали су село које је било криво, а уз то још и три суседна села, запалили их и пустили да изгоре, до последње куће. Четници су се повукли, сходно наређењу њиховог шефа који им је запретио да се не боре против Немаца. Гледали су како жандарми бацају бакље на кревете, пале трску од кукуруза испод кровова, котрљају бурад са вином у своје аутомобиле и пљачкају све што, некако, може да се претвори у новац. Читава два дана у небо су се дизала четири стуба дима. Мирис паљевине, који је гризао за очи, осећао се у целој долини Мораве. Након тога, почели су преговори са Михаиловићевим штабом. Требало је да он изда наредбу за Ерихово изручење, а заузврат би добили једног српског официра који је, због преваре, лежао у затвору у Врњачкој Бањи. Михаиловић је издао наређење команданту Шумадијске бригаде, у којој се Ерих налазио, али овај то, једноставно, није хтео да испуни и грубо је 98
одговорио. Међу високим четничким вођама владала је слаба дисциплина. Свако је хтео да буде сам свој господар, да буде мали, независни разбојнички старешина и да води самосталну политику и рат. Михаиловић и његови енглески, као и немачки пријатељи, нису код њих уживали велики углед. Ерихово изручење је, дакле, за сада изостало.
99
Крвљу натопљен Ибар 100
Варошица Краљево 101
Трг у Краљеву 102
Пољопривредна школа у Краљеву, радио централа за шпијунажу
Врњачка Бања, седиште немачког армијског руководства 103
Сада су се догађаји преплитали. Чета је била премештена у градић Трстеник, неколико километара испод Врњачке Бање, јер се Краљево више није чинило сигурним. Градић се налазио директно на стрмој обали Мораве, која је дивље шумела преко огромних стена. Јунско сунце је пекло калдрму на пијачном тргу, где су поједини сељаци, испружени спавали на земљи, испод неколико искривљених багремова, или у јарку поред пута, све док, негде око четири сата поподне, не прође највећа врућина. Златни крст на новој, ружној цркви сијао је на подневном сунцу а у великој, белој згради државне управе, која је јединици служила као касарна, војници су, готово умирали од врућине и жеђи. Одједном је, кроз све пролазе и собе, прострујала једна реч – инвазија! Радио-везисти су објавили вест после подневне смене. Сви су нервозно викали: Шта – где – ко? – инвазија на каналу! Кренуло 11 000 авиона. – Огромна флота – Примљено. Ускоро су то знали и цивили. У великим, сеоским гостионицама, које су биле отворене према улици, дошаптавали су се писари из среске управе, а дебели трговци вином и жустро су говорили: „Биће овде пре Руса – Михаиловић је био у праву, а не Тито!“ 104
Младе, згодне жене, ћерке из средњег сталежа, студенткиње из Београда, у отменим градским хаљинама и њихови елегантни каваљери, сат пре заласка сунца, јер је напољу постало подношљиво, шетали су широком главном улицом и осмехивали се једни другима. Мирисале су руже у баштама малих вила, где је провинцијско грађанство, сачињено од трговаца, службеника, адвоката и попова водило сит, лењ живот и као да је говорило: „Живот је леп, живот са женама које имају усне нашминкане јаркоцрвеним кармином и шешириће париских модискиња. Све ће остати онако како је увек било, лежаћемо на њиховим младим, једрим грудима и ту цветати и венути. Енглеска, то је уређени свет за богате трговце вином и њихове жене, за њихове летњиковце и ружичњаке, такође и овде, у Трстенику.“ Ах, те руже! Никада и нигде нису Алфред и Герхард видели толико много ружа, толико дивних ружа које су блистале у свим бојама и тако опојно мирисале! Сатима су, пред вече, могли да шетају поред ограда и башта и да се опијају топлим, слатким и тамним мирисима или да се одушевљавају пламтећим жаром или сомотским сјајем жутих и белих цветова. Онда су, будним очима, сањали о времену које ће доћи, када жене неће, као сада Српкиње, пролазити поред њих, а да их не погледају, када ће ноћи поново бити пуне мистерије љубави, а не овакве, са сламарицом и легијом стеница, као у трстеничкој згради државне управе. Једва да је могло више да се издржи ово чекање слома немачке војне моћи, слободе и живота, жена и забаве, људске вредности и свега, свега што је требало да се врати. Са овом жудњом, са којом се у овом јужном крају чезнуло за женама, у којем су се, као у стакленику, ослобађала узаврела осећања, са истом елементарном жељом за избављењем чекале су се вести из Нормандије! Овако или онако, говорила је већина, само да се рат заврши! 105
После тога, следио је други ударац: жестока руска офанзива! Источни фронт је уништен. Минск је пао! Финска моли за мир! Црвени тенкови се у моћном надирању котрљају према западу. У селима која је Михаиловић сматрао својим, ноћима су седели сељаци око малих група партизана, који су певали своје песме, причали о борби народа и издаји четника, о неопходности да се уједине Хрват, Србин и Црногорац, да се земља да ономе ко је обрађује, да се више не плаћају неподношљиво високе закупнине.И почели су полако да климају главама и да памте песме, а младићи, који су се крили због наредбе о регрутацији коју су објавили Михаиловићеви генерали, добровољно су одлазили на планину Јастребац. Смејали су се када је Немце стигао трећи ударац: Румунија капитулирала! Руске армије марширају на Букурешт! Нафтна поља код Плоештија у опасности! Главни Титов штаб послао је наредбе у планине и села где су се налазиле бригаде, дивизије и корпуси партизана, али официри у генералштабу са црвеним пругама на панталонама и моноклима на очима нису више знали шта је стајало у овим радио-порукама. Герхардов рад је имао пун, трајан успех! Официри су, бледи у лицу, само стајали над картама, више им није пријала ни најбоља шљивовица. Герхард је писао правнику у Краљево, јер су сада могли само писмено да комуницирају: „Драги друже! Сматрам да је овде посао завршен. Желим да дођем к вама, у планину, да се борим са оружјем. Обавести ме како могу да дођем до прве партизанске јединице. Само још чекам Алфреда који је отишао у Београд на неколико недеља, Срдачан братски поздрав, Герхард“ 106
Није се стварно потписао са „Герхард“, јер је, наравно, имао тајно име. Дао је ово писмо једном железничару који је свакодневно носио поруке за Краљево. Одговор је био кратак: „Остати!“ Најпре се у Герхарду нешто побунило: „Шта значи остати? Може ли он да ми наређује? Може ли да ме спречи да се борим?“ Али онда је победио здрав разум: „Да, бораца имају много а вести из Вермахта више вреде него два човека више у борби. Ако им ипак пође за руком да дешифрују поруке, ко ће да упозори партизанске радио-станице?“ И остао је. Тих дана је ухваћен Ерих, што значи да су га четници продали Немцима. Заиста је продат за неколико сандука ручних граната и нешто санитетског материјала. Положај Михаиловићевих хорди био је све тежи. Народ се окренуо против њих, партизани су разбијали њихове јединице где год би их нашли, све више су морали да траже заштиту код Немаца, а њима је заштита била још потребнија. Тако су изручили Ериха. Једнога дана су га јако напили и онда са њим играли његову игру „Тарзана“. Рвали су се са њим и пустили га да их својом снагом победи. Онда су му везали руке, а он је покидао конопце. Узели су јаче, он их је опет покидао. Онда су га преварили да пусти да му вежу руке и ноге. Колико је био пијан, није ни приметио да су, поред конопца, ставили и једну танку жицу и тиме му свезали ноге изнад чланака. Ерих је узалуд цимао конопце. Почео је тешко да дише, лице му је било црвено и модро, жиле на слепоочницама су искочиле, али ништа није помогло. „Чекајте мало“, смејао се он, али један од момака је изненада звизнуо и на овај знак су сви побегли одатле. У истом тренутку се на њега сјурило десет жандарма који су стајали иза оближње куће. Ерих је урлао као рањена звер, надвоје је покидао жицу на рукама, лежећи на поду, песницом избио зубе једном од момака, да су му из уста куљали крв, комади зуба и пљувачка, али тад је добио 107
четири или пет јаких удараца кундаком по лобањи и изгубио свест. Кад се пробудио, имао је дупле лисице и ланце на ногама. Босог, крвавог, са поцепаном кошуљом и животињски тупим погледом, одвели су га у затвор у Врњачкој Бањи. Преко једног затвореника који је био пуштен, Ерих је, неколико дана касније, послао Герхарду једну малу цедуљу, на којој је невештим, дечјим рукописом стајало да он на саслушању ништа неће рећи о њему и Алфреду. Могу да буду мирни. Обојица су одахнула! Хвала Богу! Ипак је овај Ерих, упркос свему, био један добар момак! Кад сам нешто обећа, он и одржи реч. Батинама или претњама, ни на шта не би могли да га присиле! И стварно, пред иследником који га је саслушавао четири недеље ни реч није проговорио. Зато су четници дали тачне податке о Ериховој делатности. У селима се све више претварао у дивљу звер, осрамотио је неколико жена, свакодневно је био потпуно пијан и по налогу високих четничких вођа, починио је три, други извештаји кажу пет, убистава. У шумадијским селима знају га сви сељаци и плаше га се. Једнога дана прострујала је около вест да је Ерих побегао. Он се стварно ослободио окова са ногу, покидао ланце између лисица на рукама. Када се зачуо прасак због дизања у ваздух оближњег поткопа који је изграђен као склониште за штаб армијских команданата, својим огромним телом је ударио у гвоздена врата и после неколико покушаја успео је да избије куке из зида. Извукао се, побегао у оближњу шуму, ту се крио једну ноћ и следећег дана. Теран глађу, отишао у једну сељачку кућу и молио за посао. Четници су га после тога поново издали Немцима и Ерих се, дупло окован, вратио у свој затвор. Тада је било готово са Ериховом снагом. Био је блед, кожа му је, од таме ћелије и танке супе, постала некако сунђераста и он је пропадао као птица грабљивица у кавезу. Испитивања су се настављала, на све је одговарао равнодушно и гледао смрт 108
пред собом. Само је о Алфреду и Герхарду ћутао, онако како је обећао. Тајна полиција је у току испитивања Ериха, све више била уверена да он није био узрок издаје у служби за прислушкивање. Он је, додуше, четницима причао понешто о делатности чете, али га они нису ни разумели. Сам Михаиловићев штаб, који је такође озбиљно прислушкиван и дешифрован, што је Ериху било познато и што је он признао да је четницима рекао, није мењао свој кључ, а чак ни бригада којој је Ерих припадао није радила ништа слично. Партизани мора да су са друге стране добили сазнања о деловању службе за прислушкивање! То је произилазило и из чињенице да је тајни код једног корпуса, који је, после много рада једини поново дешифрован, одмах повучен из саобраћаја. Тада је Ерих већ одавно био у селима и ништа о томе није могао да зна. Постојала је, дакле, нека непосредна веза! Руске трупе су стигле до ушћа Дунава. Са балкона Букурешта, изнад нафтних торњева Плоештија, виориле су се црвене заставе. Партизани су са запада надирали у Србију, прешли су несметано и неприметно Ибар, ту остали у борбама цело пролеће, потукли четнике и уништили их код Бруса, око 20 километара јужно од Трстеника, где је била смештена чета за прислушкивање. Тиме је у Титове руке пала цела јужна Србија, све до долине Западне Мораве, не узимајући у обзир чврста немачка упоришта. У селима се играло и певало, меци су звиждали према Крушевцу, гореле су железничке станице. Из ноћи у ноћ чули су се на тамном небу авиони за снабдевање, а преко дана су изнад путева вијугали партизански ловачки авиони. Тесно приљубљени уз брда, гађали су на 30 метара изнад земље и одмах су, од ватре из њихових пушкомитраљеза, горели камиони и локомотиве. Ови Титови летачи су за Немце представљали ужас на путевима. 109
Алфред и Герхард су седели у једној малој кафани. Авиони су зујали у тишини, поподневно сунце се пресијавало на калдрми улице. Газда је ставио главу на сто, чврсто спавао, дишући равномерно. Исто то је, испред врата, радио и један огроман вучјак. Вино у чашама је било топло и неукусно. Као да је читав градић спавао сном Трнове Ружице, јер ниоткуда се није чуо никакав глас, никакав корак, ништа. И један и други војник су затворили очи, ноге су им биле уморне од врућине, сва крв им је била у глави и чинило се као да лењо тече кроз вене. Више су висили него што су седели на столицама, и нису више били способни ни за какво размишљање. Одједном су издалека чули неку чудну музику, какву до сада никада нису. Била је, на неки начин, нехармонична, жалосна или боље речено, као јадиковка; у њиховим ушима имала је призвук оријенталне монотоније. Испрва су и један и други помислили да је то почетак чудног, грозничавог сна, али звуци су се све више приближавали низ улицу која је долазила од Бруса и убрзо били праћени клопарањем кола по џомбастој калдрми. Алфред и Герхард су, поред газде, изашли на врата. На челу дуге колоне четника ишла је музика - високи, мршави момци са српским капама, забаченим на потиљак, са великим тубама и кларинетима у устима, боси и поцепани. За њима су стотину сељачких кола покривених трском од кукуруза, вукли тешки, упрегнути волови. На колима су лежала по четворица рањеника, на другима, покривени платном, мртви. С времена на време, уморним рукама, млади момци који су ишли пред колима, подизали су бичеве на волове, али они, и поред тога, нису направили ниједан бржи корак. Следиле су трупе у распуштеном поретку. Неки су ишли тротоаром, неки посред улице, боси, уморни, од сунца изгорелих, ознојених лица и поцепаних кошуља. Многи су били рањени и кроз беле завоје цурила је крв. Пушке су им висиле преко рамена, са цевима окренутим надоле. Флаше од шупљих тикава клатиле су се за њиховим појасевима, праз110
не. Прошла су једна волујска кола са радио-станицом. Неки су иза њих носили акумулаторе и котурове са жицом. Повремено би се виделе заставе, шарене, са чудним грбовима, али и оне су биле уморне, непомичне. Изгледале су као мртве заставе. Ускоро је цела варошица била пуна ових људи. Један стари камион који је вукло четири пара волова, прошао је поред нечујно, као дух. Музика се више није чула, али су стално пролазиле нове чете и ишле према мосту, где је пут пресецао реку и водио на север. Са својих прозора посматрали су их становници варошице, трговци, службеници и адвокати и без речи, са тужним, уплашеним очима гледали њихове срушене наде. Многи мештани су били у кафани, пили су и уздисали. Герхард је разумео понешто од онога што су међу собом шапутали, наиме да су ковачке калфе, железничари, грнчарски радници и сиромашнији сељаци из суседних села били за Тита. „Опљачкаће нам подруме са вином!“ „Јеси ли закопао прстење и сатове?“ „Склоните боље одело! Види ме, идем у ритама!“ У кафану су ушле три чудне прилике, два мушкарца и једна жена. Сви су носили чисте, испеглане енглеске униформе са неким југословенским ознакама на рукаву. Мушкарци су имали по два пиштоља за појасом и пушкомитраљез преко рамена. Браде су им биле прошаране понеком седом. Жена у панталонама и браон јахаћим чизмама је, играјући се, швићнула јахаћим прутићем кроз ваздух. Њена браон војничка кошуља била је јако затегнута преко чврстих, не превише великих груди и допуштала да јој се види прелеп врат. Имала је тамнопуто, отмено и младалачко лице, које је било у чудном контрасту са њеном седобелом, правом косом, равно подшишаном до испод потиљка. Могла је да има око 30 година, мада њена старост, због супротности између младалачког изгледа и седе косе, једва да је могла да се одреди, и личила је на биће из неког другог света, из царства мрачних прича, суђаја и вам111
пира. Није проговарала ни реч. Црте лица су јој биле као непомични мермер, а њене очи, беле и као да су слепе, биле су чудно празне. Чинило се као да види ствари са оне стране, за коју нико није ни слутио да постоји. „Колегиница из варварске Колхиде, мислио је Алфред и зурио у њу. Нико није проговорио ни реч. Газда јој је бојажљиво примакао чашу вина, али га њене усне нису ни дотакле. У том тренутку ушао је дечак, једва да је могао да има дванаест година. Ишао је право према жени, сео испред ње, скинуо са рамена гусле, мали инструмент са само једном жицом, затворио очи, забацио главу, гудалом прешао неколико пута дивље преко оне једне жице инструмента који је држао међу коленима и почео да пева. Били су то стихови, стихови једног старог епа! Ред за редом имао је исту, једноставну мелодију, после сваког реда прелазио је преко гусала, које су жалиле, певале о борби и дрхтећи замирале. Неки стари јунак извукао је мач, ударио, задобио ране и умро. Гусле су уздисале. Затворених очију, као слепи пророк, певао је дечак песму. Укочени, као опчињени, пратили су Срби његове речи. После једног сата, крв је уздрхтала у слепоочницама људи, ни они нису ни дотакли вино. Лешеви људи прекрили су Косово поље, српска крв је текла Ситницом, Приштина је горела. А турски цар је, натмурен, јахао преко мртвих, на север. Са продорним узвиком и дивљим јецајем гусала заврши се песма, дечак устаде, као да се пробудио, саже лепу, црнпурасту главу и без речи напусти кафану. Људи скочише, покушали су да га зауставе, нудили му вино, али он је отишао. Жена је седела непомично. Онда су она двојица са брадама заплакала, дрхтећи од тихих јецаја. Подигла се олуја и носила прашину по улицама. Прве муње севнуле су жуто преко зидова, далека грмљавина се приближавала. Жедно су се подигле траве. Ветар је покидао уморне руже и са грана отресао зреле трешње. Онда се потпуно смра112
чило, на калдрму су пале прве крупне капи, као тешки бакарни новчићи, и одједном се сручила киша, обилна, попут бујице – али као спас и избављење.
113
Баје – Сен Ло, Кан – Лизје – Фалез, милиметар по милиметар напредовале су инвазионе трупе. Онда је фронт пукао код Авранша, тенкови шермани котрљали су се на југ и скренули према истоку. Дошли до Рена, Ле Мана, Орлеана, Париз је устао да се бори, друга инвазиона армија пристигла је са Средоземног мора, Француска је била слободна! Руско напредовање дошло је до Висле. Између немачких окупационих трупа, које су биле концентрисане у пет великих места у Србији, потпуно непримећен, умарширао је партизански корпус попреко кроз земљу, све до Дунава, па до Ђердапа и преко велике реке пружио руку Црвеној армији, која је довде дошла из Влашке. Предстојао им је заједнички напад на Београд. Деморалисаност немачких трупа расла је из дана у дан. Шеф чете за прислушкивање, млади берлински адвокат и либертиниста, који је спавао са сваком од прљавих играчица које су ради „опслуживања трупа“ лутале около и који је, пред својих триста људи испао смешан када му је у великој трпезарији монокл пао у супу, сваке седмице је понављао забране „слушања непријатељских хушкашких радио-станица“ и пре114
тио сваком кога ухвати да ће га изручити ратном суду. Али то ништа није помогло. Свако ко је имао прилику, слушао је Лондон, Москву, Глас Америке и преносио њихове вести. Људство се поделило на две велике групе, у којима су били они који су били за и они који су били против Хитлера. Број оних који су били против, свакодневно се повећавао. Ако су најпре међу њима били само старији, сада су се придруживали и млади људи. Фашисти су се састојали од две строго подељене и карактерно веома различите групе. Већи део чинили су људи који су били бескрајно глупи, понизни према онима изнад њих и подли према потчињенима. Знатан део међу њима, били су млади подофицири. Плашили су се за своје бедне повластице, добар живот пун „ића и пића“ и ужасавали се краја рата у страху да ће опет морати да раде. Поручници и капетани долазили су из њихових редова и били су у потпуности од њихове сорте. Када је Штауфенбергова бомба промашила свој циљ и када је Гестапо ликвидирао опасне генерале са читавим њиховим породицама и пријатељима, три дана и три ноћи су без прекида пили од радости – не због тога што је њихов фирер био спасен, како су рекли, већ због тога што и даље могу да ждеру, лочу и да јуре курве. У борбеним трупама није било тако, али у јединицама у штабу и јединицама за информисање живели су ови момци као бубрег у лоју. Поред њих, било је „искрених нациста“. Већина их је имала убеђења стечена на служби у Хитлер-југенду, мислили су да се боре за велике идеје и свој народ, одушевљавали се хероизмом, патили због призора реалне стране пруског милитаризма, великонемачке корупције, моралне пропасти и поредили се са бургундским коњаницима, који су отишли у земљу дивова, да би тамо пали за дату часну реч. Они су били искрени, али не мање глупи од других! Само што је та њихова глупост била окићена храстовим листовима... 115
Хитлерови противници били су јединствени у мржњи и презиру према режиму. Сваке вечери, када би дежурни подофицир прошао кроз просторије, сакупили би се у великој сали, где су спавали преводиоци за енглески и правили „спектакл“, како су они говорили, што значи да су славили победе савезника тако што су једни другима додавали чајник пун вина, причали политичке вицеве, имитирали Гебелсове говоре, при чему је један викао:“Хоћете ли тотални рат?“ а сви су урлали „да“ и умирали од смеха гледајући карикатуре, које је неко нацртао и које су носиле наслов „После коначне победе“. Лондонски магазин „Punch“ би ових дана сигурно дао неколико стотина фунти за производе немачког борбеног морала, кад би му дошли пред очи. На њима се види Геринг као портир испред једног хотела у ком су се собе изнајмљивале на сат. Преко дебелог стомака носи живописну униформу и са евнуховским осмехом на лицу прима напојницу од једног грешника који са високо подигнутом крагном и ободом шешира навученим преко лица, журно и покајнички напушта хотел. Следећа слика била је смело урађена са мало набацаних потеза оловком: на углу једне берлинске улице стајао је Гебелс као дечко који продаје новине и узвикивао:„Напад, напад“. Један мали пас презриво је подигао ногу поред његових мршавих ножних листова. Трећа и последња слика приказивала је Адолфа у панталонама пумпарицама и кућном огртачу од зеленог карираног енглеског штофа, поцепаном на рукаву, како се са подигнутим кажипрстом обраћа једном малом дечаку који, са папирном капом у облику шлема и дрвеним мачем, стоји пред њим. Испод тога пише: „Он пропагира један нови покрет и објашњава програм партије.“ Више од тога на овим скуповима није било. Герхард није много често учествовао у томе, јер му сва та гужва није деловала довољно озбиљно. Више је волео да се са јасно лево оријентисаним људима, који су били спремни не само да говоре, већ 116
и да раде, шета по кукурузним пољима са оне стране Мораве и да се мирно саветује о конкретним стварима. На пример, како би могле да се појачају саботаже, шта треба да се ради у случају партизанског напада на варошицу, како би могла да се узму возила ако би дошло до неких догађаја због којих би било неопходно да се побегне, и тако даље. Ова група, која је покушавала да се стварно бори и по томе се разликовала од оних који су све стављали на коначну победу Енглеске и њу чекали, бројала је осморо људи. Поред возача и механичара у чети, имала је још људи који су јој били симпатизери. Када су енглески и амерички тенкови доспели до немачких граница и продрли у Белгију, сви су мислили да ће се рат завршити за неколико дана. Герхард је био сам, јер је Алфред опет био на неколико недеља прекомандован за Београд. Увече је ишао у кафане у којима су седели Срби и разговарао са њима о рату, скором крају немачке власти и о блиској потпуној Титовој победи. Многи су се саглашавали са њим, поздрављали га као пријатеља и друга, други су сматрали да Енглеска неће то дозволити – мислили притом на своја банковна примања добијена од трговине вином са Немцима. Неки су само ћутали и обавештавали најближи четнички штаб преко Мораве, да овде неки Аустријанац у немачкој униформи агитује за комунисте. Вест је ишла даље до команданта корпуса, од њега до немачког официра за везу, који ју је одмах проследио тајној полицији. Она је прислушкивала! У Трстенику, где се налазила чета за прислушкивање? Стој! Морало је нешто да се уради! У варошицу је послато пет шпијуна, два у војничким униформама, три у српској сељачкој ношњи са браон сукненим панталонама, са опанцима на шарено извезеним чарапама. Али Герхарду је била скренута пажња на њих и он их је избегавао. Тих дана тајна полиција добила је и једно друго обавештење: 117
„У пошти у Краљеву је један Титов агент. Издаје лажне личне карте са бројевима који одају припадност партизанском покрету.“ Када је правник тог дана, била је средина августа, изашао из поште и кренуо у своју собу у којој је становао неколико кућа даље, чекао га је Мали у униформи Српске државне жандармерије. Донео му је неколико таквих личних карата које је на дежурству оверио правим полицијским печатом, да их преда друговима, неколико кратких порука од поверљивих људи, као што је порука железничара да Немци скупљају велики број празних вагона, које ће укључити у транспорт трупа и једно Герхардово писмо у ком пише да Михаиловић у једној радиопоруци Немцима хитно моли за муницију и оружје, као и за санитетски материјал. Стање његових јединица је безнадежно. Читаве регименте прелазе код партизана. Правник се смејао, срећан, кад је то прочитао и рекао: „Нико му више неће веровати да није издајник! Стара Србија је без славе у свом умирању, али је утолико више славна у свом рођењу!“ У том тренутку, на шљунку испред његове куће нагло је закочио један камион, искочили су наоружани жандарми и кренули према кући, поломили ограду и јурнули уз степенице. Двојица партизана су извадила револвере из џепова и нациљали према вратима. Неко је викнуо: „Руке увис!“ Онда су истовремено одјекнула два метка и вођа у официрској униформи пао је на под. Онда је из карабина, према соби, севнуло више метака. Правник и Мали су искрварили на лепом црвеном тепиху, који је некада служио за молитве Алаху. Жандарми су претражили просторију. Нашли су лажне исправе, Герхардово писмо и када су развалили даску на поду, директно испод прага, више важних извештаја о служби за прислушкивање и старо Герхардово писмо: 118
„Сматрам да је овде посао завршен. Желим да дођем к вама, у планину, да се борим са оружјем. Обавести ме како могу да дођем до прве партизанске јединице. Само још чекам Алфреда који је отишао у Београд на неколико недеља.“ Било је шест сати увече. У то време је Герхард на трстеничкој железничкој станици чекао Алфреда да се врати из Београда. Око петнаест до седам, пругом уског колосека, лагано је пристигао воз, весело звиждећи. Радосно, као да су двоје заљубљених, поздравила су се два пријатеља. „Лепо је што си дошао да ме сачекаш, Герхарде!“ „Радује ме да си се вратио! Потребан си ми!“ „Да ли се нешто десило?“ „Не знам – испричаћу ти – а иначе нико толико много не разуме шта се дешава у свету, као ти! Само са тобом може разумно да се разговара!“ „А сада конкретно, шта није у реду?“ „Мислим да ме прате! Послали су овде петорицу шпијуна!“ „Хм, то не ваља. Ради ли се сигурно о теби? „Изгледа да су ме одали четници! Много сам причао по кафанама.“ „Како је то било неопрезно!“ „Сматрао сам да је рат завршен и да више нема никакве опасности.“ „Због тога што си причао не могу ти ништа, ако осим тога нема ничег другог.“ „Шта би могло да буде осим тога? У Краљеву је све у реду. Писма и одговори редовно иду тамо и овамо.“ „Добро, видећемо. Изгледа да непосредне опасности нема. Немој више ни са ким да разговараш. И писма остави на дуже време!“ 119
„У праву си! – Хоћеш ли доћи данас у Војнички дом? Братке са својим људима прави забаву. Каже да ће то бити прави антифашистички и дефатистички кабаре. Момци су у таквом расположењу да би и самог Хитлера исмејали на позорници. Пипел ће само да гледа!“ Пипел је био мали потпоручник из категорије искрених нациста. Нико га није волео зато што је руководио недељним вежбама и људе који су били и по двадесет година старији од њега третирао као да су у Хитлер-југенду. Омиљена песма му је била „Хаја Сафари“, она коју су певали војници у Африци и за коју никад није превише урлања. Био је много глуп. И поред тога, или управо због тога, водио је „Активности чете у слободно време“. Није примећивао ништа лоше у томе што ће Братке, берлински уметник на виолини и прави „салонски бољшевик“ са четворицом својих да изведе у овој „веселој вечери“. Имали су малу бину и импровизовали су завесу од два ћебета. Прва сцена је показивала једна врата. Изнад је стајало „Старачки дом“. Два седа човечуљка са седим брадама излазе, један је у колицима а други са два штапа. Показују, жалећи се, своје наредбе о постављењу. Куда сад треба да иду у педесет и седмој години рата, за који им је њихов фирер обећао коначну победу. У чету за прислушкивање у Трстенику. Јечећи и стењући, одлазе, али пре тога, на врата старачког дома каче таблу: „Затворено због прекоманде.“ Слика 2 приказивала је њихово пријављивање код наредника чете. Он се показао са своје најлепше, људске стране. Назвао их је лењим свињама, а они су казали: „Јавол! Разумем!“ Браде им је одсекао тупим кухињским ножем, итд. Слика 3 их је приказивала како праве бункере за заштиту од ваздушних напада. Чињеница да је шеф дан раније сестру из Црвеног крста довезао аутом из војне књижаре и да ју је тек ујутру вратио, свима је стављена до знања: 120
„До сада смо ископали толико много ових дубоких рупа, да су велике шансе да нам се чета у њима изгуби”. „Да их онда повеземо са нама?“ „Како – да их повеземо?“ „У ауту!“ „Па, не иде то тако, Густаве!“ „Како не иде? Шеф је, на пример, различите рупе довозио овде аутом и враћао их назад!“ У међувремену, излази конферансије. Прича вицеве, као што је овај: „Ја треба овде да причам, али нећу. Коначно, треба да причају Килски морнари!“ и одлази. Пипел, потпоручник, не схвата ништа, без обзира колико то невероватно изгледало, смеје се и радује се због „својих момака“. Низ слика се завршава повратком свих главних каплара после срећно извојеване коначне победе. Сви чинови у чети морали су да им буду на услузи. Наредник је био чистач ципела, спроводник је управљао инвалидским колицима, баварски наредник је служио пиво итд. Шеф је требало да музе козе – јер се тако добро разумео у женски душевни живот! Много су се смејали простим и скарадним војничким вицевима, радовали се намерама! После тога су пили још сат времена и тешке главе се враћали на спавање. У повратку је Герхард рекао Алфреду: „Знаш, правник ми је послао партизанске исправе.“ „Је ли? Са фотографијом?“ „Да, са фотографијом. Ту ми је, у новчанику.“ „За име бога, немој да је около носиш са собом.“ „Морамо да је рано ујутру сакријемо!“ „Да, одмах рано ујутру.“ 121
Било је касно, пали су уморни на кревете и одмах заспали. Собе су им биле једна поред друге. Алфред је спавао можда сат времена, када је неко са треском провалио врата: „Је ли Шмил ту?“ „Соба до мене“, промрмљао је Алфред и одмах поново заспао, јер су се овакви упади дешавали готово свакодневно, кад су радио-везисте будили због смене, и кад су их тражили а нису могли да их нађу. Тек ујутру је сазнао – и био блеђи од зида, да је Герхард те ноћи ухапшен. Сунце је сијало у белој јари, као сваког дана, велики точак за воду окретао се споро, стењући, а један танки поточић текао је од њега кроз дрвене жлебове, а од њих даље у суседна поља, где су слатке диње заокругљивале своје главе. Тамнозелене шуме кукуруза, височије од човека, нису помериле ниједан лист, сељанке које су радиле у виноградима повлачиле су своје црвене повезаче са ознојених чела, померале блузе које су им се, мокре од зноја, лепиле за леђа, бацале, на крају, мотике, седале под први дуд, протезале вреле ноге и спавале. Оморина је говорила да, као и сваког дана, неће изостати олуја. У Алфредовој глави било је мутно и тешко. Једва да је био у стању да исправно мисли док је у рано поподне ишао сам поред Мораве и покушавао да смисли шта да ради сада, после Герхардовог хапшења. Најбоље је да иде у шуме код партизана! Али свуда около су били четници, који би га одмах изручили. Није знао српски језик, није више имао никакву везу, од кад су правник и Мали у Краљеву убијени. Док је тако размишљао, сетио се да у његовој бележници има реченица које би, у случају хапшења могле тешко да му наштете. Одмах се вратио, извукао малу сиву свешчицу из ранца и почео да цепа поједине стране. Дошао је, отприлике, до пола, када је иза себе чуо један оштар глас: „Кронек!“ 122
„Да.“ Дугачки, смешни инспектор Шустер стајао је испред њега са машинком упереном у његове груди. „За мном! Не, идите испред мене – у службене просторије. Алфред је ишао испред њега низ степенице. Колена су га болела, као да су се одједном укочила. Мозак му је стао, једва да је могао да ухвати и једну мисао. Када је ушао у службену просторију, видео је ухапшену целу лево оријентисану групу и још неколико других људи. Чували су их шеф, наредник, два жандарма, и један инспектор тајне полиције. Нико ни реч није проговорио. Доведено је још двоје људи. Онда је жандарм ишао са сваким понаособ у његову собу и претресао пртљаг и кревет. Алфреду је било још горе кад је помислио на исцепане стране свог дневника које су, на дохват руке, стајале на некој врсти нахткасне поред његове сламарице. Брзо је покупио све своје књиге и веш и ставио их на сто на средини собе, поред тога, испразнио цео свој ранац. И док је млади жандарм претурао по стварима, листао књиге и прикупљао писма да их понесе, брзо је, рукама које су дрхтале и једва да су га слушале, смотао дневник у купаће гаће, које су се сушиле на прозору, и гурнуо свежањ на симс. Жандарм ништа није приметио. Онда је узео ћебе, кашику, сапун и пешкир, мањерку и пратио жандарма назад до службене просторије. После једног сата стигао је камион. Попели су се у њега, жандарми су сели поред њих с машинкама на готовс и мотор је кренуо. Бојажљиво и кришом гледали су преводиоци за енглески са својих прозора, само је један млади доцент историје уметности имао храбрости да се гласно опрости од ухапшених, при чему је Братке, уметник на виолини и аранжер фамозне „веселе вечери“, који је такође био ухапшен, успео да му дошапне: „Мој кофер – чланска карта!“ Код претреса је потурио туђ кофер јер је знао да је у његовом била стара чланска карта Комунистичке партије Немачке из времена пре 1933. Жандарм није приметио за123
мену. Историчар уметности је одмах отишао у Браткеову собу и уништио књижицу. Камион се кретао према Врњачкој Бањи. Зауставили су се у дворишту електране која није радила и која је била окружена бодљикавом жицом и свуда унаоколо строго чувана. У њеној близини била је једна кућица која је коришћена као помоћни затвор. У њој није било ничега, осим седам уских, мрачних ћелија. Мали прозори са решеткама били су толико високо да се нису могли ни дохватити, тако да је у ћелијама преко целог дана било мрачно. Намештај се састојао од две поломљене парковске клупе које су требале да служе за спавање и седење и од којих су после само једног сата болеле све кости, јер су пречаге биле неједнаке висине, а понегде их није ни било. Ту су их двоје по двоје, затворили и пуштали их напоље само три пута дневно на пола сата, да једу. Дани су пролазили, један за другим и ништа се није дешавало, никакво саслушање, ништа. Поједини су били очајни. Свакога дана је до бодљикаве жице долазио столар из чете и доносио им ранац пун крушака и снабдевао их цигаретама, колико је могао. Припадао је симпатизерима. Ни он није знао ништа ново о целој овој ствари. Али Братке, берлински „салонски бољшевик“, како су га у шали звали, подизао им је расположење. Гласно, да може да се чује у свим ћелијама, причао је анегдоте и политичке вицеве. Настављао је своје „веселе вечери“ у затвору. Притом је тешио малодушне и подизао их својом ведрином и привидном безбрижношћу. Алфред је морао да призна да се још никад у свом животу није толико смејао као ових дана када је са Браткеом био у истој ћелији. Притом, никада до сада није имао тако мало разлога за смејање. То је могло и да се сазна када су га са свима осталима, једне недеље пре подне, одвели у оближњу велику вилу на саслушање. Када је, као последњи у реду ушао у малу канце124
ларију, стао је прекопута дебелог, хитрог инспектора тајне полиције, који га је ухапсио. Инспектор је почео одмах озбиљним гласом: „Црно Вам се пише, Кронек!“ „Није ми позната никаква кривица.“ „Пустите то, нема сврхе! Ево, ово писмо је писао Ваш пријатељ Шмил.“ Читао је наглас: „Сматрам да је овде посао завршен. Желим да дођем к вама, у планину, да се борим са оружјем. Обавести ме како могу да дођем до прве партизанске јединице“. А ово је изговорио споро и наглашено: „Само још чекам Алфреда који је отишао у Београд на неколико недеља.“ Инспектор је ставио цедуљу испред себе, погледао Алфреда строго и рекао: „Алфред, то сте Ви, зар не? Ви сте хтели са њим у партизане! Ви знате шта ту пише!“ „Извините, господине инспекторе“, рекао је Алфред и чудио се својој смирености, „ја не видим да то стоји на цедуљи! Никада, ниједном речју, нисам другу дао повода, да би он могао да схвати да ћу са њим ићи у партизане.“ „Мислите да сам будала? Зашто би Вас иначе чекао?“ Тада се Алфред сетио да је једном, пре неколико месеци, разговарао са Герхардом о могућности заједничког саслушања, мора да је то било у некој вези са Ериховим бегом код четника. Тада су се договорили да кажу да Алфред треба да узме од Герхарда писмо за његове родитеље. У овој ситуацији је то било потпуно без логике, само једно изненадно сећање, и он је рекао: „Мислим да је, пошто сам са њим био пријатељ, хтео да ми преда писма за његову жену и родитеље. Много ми је о њима 125
причао, и сигурно је хтео да их ја лично предам кад будем ишао на одсуство. Не видим неки други разлог.“ Инспектор се зачуди. „Добро“, рече кратко, питаћу Шмила!“ позва стражара и нареди му да позове Герхарда. Ћутке је чекао да овај дође и нервозно ударао оловком по столу. Алфред га је посматрао. Био је још млад, добро избријан, низак и веома корпулентан, брз и одлучан у покретима, а на његовом лицу мешале су се пријатне и чврсте, грубе црте. Није изгледао интелигентно, али се у његовим погледима џелата скривао умни човек. Алфред се чудио колико је он сам био равнодушан, сасвим другачији него при хапшењу. Следећи минути, једна реч из Герхардових уста требало је да одлучи о његовој смрти или животу, о потпуној слободи или стрељању, али његова свест, на неки начин, није примала к знању опасност. Занимао се гласовима у дворишту, шумом водоскока у башти, сликама на зиду, шарама на тепиху. Читаво време му се чинило да му је размишљање потпуно било искључено, иако је на сваку реченицу инспектора јасно и сигурно одговорио. Герхард је ушао. Руке су му биле везане лисицама. Инспектор га је одмах питао: „Шмил, зашто сте чекали Алфреда Кронека када сте хтели да пребегнете у партизане?“ „Он је Бечлија, као и ја! Зато сам хтео да му предам два писма која је он, првом приликом, требало да преда мојој жени и родитељима.“ „Спашен!“ прође Герхарду кроз главу, али без радости, без узбуђења. „Добро“, рече инспектор готово равнодушним и благонаклоним гласом Герхарду, „Можете да идете!“ Герхард пође к вратима, не погледавши Алфреда и подиже своје чврсто везане, бледе и као у девојке нежне руке да отвори врата. У том тренутку Алфред викну: „Герхарде!“ 126
Један поглед, сјајан, бескрајно далек и пун надземаљског плаветнила погоди га из Герхардових очију; његова мека, дечја уста се осмехнуше, његово тамно, дечачко лице било је чисто као драгоцени восак, ланци на лисицама зазвецкаше кад су њихове руке стисле за поздрав. „Збогом, Алфреде! Све најбоље... у животу.“ „Збогом, Герхарде.“ Врата се затворише, инспектор рече нешто као „пушта се у недостатку доказа“ и оде, а Алфредове ноге отказаше послушност. Осети како му на очи навиру сузе. Обузе га узбуђење и протресе га, узбуђење са мешавином патње због Герхардовог изгубљеног живота и среће да га он због тога није мрзео, да је – захваљујући његовој помоћи – смео да живи! Његове крупне, сјајне очи још увек су га гледале, тамноплаве очи које се не могу заборавити, нити угасити! Расправа ратног суда против Ериха одржана је једног уторка пре подне и против Герхарда истог дана, после ручка. Обе су биле кратке и формалне, јер је резултат истраге у оба случаја био јасан и исцрпан. Ерих је због дезертирања, издаје земље, убиства, силовања и крађе три пута осуђен на смрт и на двадесет година затвора. Урлао је као животиња у самртном страху и морали су да га завежу и одвуку назад. Герхард је, с обзиром на необориве доказе, партизанску легитимацију са његовом сликом, писма и изјаве шпијуна и четника све признао, али је увек наглашавао да се само он може сматрати кривим. Нико други га у чети није подржавао, нити је ичије симпатије имао! Нико други није знао за његову делатност. Уосталом, он је Аустријанац и не признаје немачке законе. Само је силом био у Вермахту. Када је тужилац, један кошчати мајор са ожиљцима на лицу и седим брчићима који су изгледали као да су их мишеви 127
гризли, питао Герхарда колико је добијао од партизана за вести које им је преносио, погледао га је презриво и одвратио: „Мислио сам на седам хиљада мртвих у Крагујевцу који су били убијени. Моја награда је у томе да се више не убрајам у њихове убице! Новац никада нисам добио, а никад га не бих ни узео.“ „Зашто сте све то радили?“ питао га је председавајући на крају испитивања. „Хтео сам да се тиме борим за слободу свих народа, а такође и за моју домовину. Желео сам слом Хитлерове владавине.“ Са овим речима стајао је слободан и храбар пред њима, без обзира на то што су му руке биле везане. Његове очи показивале су хладан презир. Али понекад су биле благе и сјајне, када је изговарао реч „слобода“, када је рекао „будућност“, „мир и правда“. Онда им је, у кратким цртама одржао предавање о узроцима рата и разлозима неизоставног пораза. Неки су га слушали ћутке и нису могли да не обрате пажњу на овог младог, храброг човека, „чистог идеалисту“, како га је назвао бранилац. Други су зевали, досађујући се. И тужилац је признао да је он „веровао да све ради из племенитих мотива.“ Војни суд га је, због издаје земље, осудио на смрт. И он и Ерих уложили су захтеве за помиловање.
128
Ноћ је била спарна, притиснута страшним сновима. Гамад је гризла кожу а покривачи су били тешки на уморном, презнојеном телу. Алфред Кронек се више пута пробудио, гледао загаситу, црну таму око себе, слушао лагано дисањe других који су се баш као и он немирно окретали на слами, да су им кревети јечали и стењали и поново тонуо у сан. Имао је осећај да je изнад реке. Да, стајао је на гвозденом мосту који је пружaо два велика црвена лука преко Мораве. Али мост се није наслањао ни на какво тле, имао je само челична ребра. Алфред се грчевито држао за њих и гледао како испод њега протиче тамна, мутна бујица. Одједном му срце стаде! Ношен водом прошао је Герхард и звао у помоћ, тако гласно, да се све орило – а ипак, као да то више нису били прави гласови. Био је то неми врисак. Глава му је била крвава и пуна зеленкастог муља. Очи су гледале укочено и ужаснуто! Такав је прошао испод моста. Алфред је покушао да му пружи руку, али ухвати га вртоглавица, изгуби ослонац и очајнички се ухвати за гвоздене шипке. Моћне струје повукоше Герхарда у своје дубине. Алфред врисну и пробуди се – сав у зноју. Сети се да је пре неколико дана заиста видео како Морава носи леш мушкарца са страшном раном на леђима. Сви купачи су ужаснуто пожурили да изађу из реке и са обале гледали убијеног, кога је вода 129
полагано носила. Отуд је дошао сан, помислио је и хтео поново да заспи, када је из дворишта зачуо звук мотора. Неко тешко возило било је пред капијом. Погледао је на сат. Казаљке сата, које су нејасно светлеле, показале су пола четири. Онда је чуо одјеке чизама које су пролазиле поред врата. Биле су све ближе и ближе и одједном, врата су се отворила и неко је викнуо: „Кронек! Устај! У четири сата да си доле! Пушку да понесеш – без муниције!“ „Шта – ја?“, викнуо је Алфред зачуђено али овај је већ био изашао и отварао и затварао друга врата. Шта је то било? Брзо се обукао, узео пушку, што је чудно – без муниције, коју је иначе, по наредби, стално требало да има уз себе! Извади метке из шаржера, веза опасач и низ мрачне степенице сиђе у предворје, где се, уз слабу петролејску лампу, поред врата наслањао стражар и борио се са сном. „Шта се дешава? Знаш ли нешто?“, питао је Алфред. „Не“, одговорио је он и глава му је пала на груди. Полако се скупило четрдесеторо људи. Нико није знао шта је то значило. Били су ту сви преводиоци за енглески, онда они који су били заједно са Алфредом ухапшени, па после пуштени, сви стражари и један поручник, сви са шлемовима. Официр је проверавао пушке и шаржере да ли су били празни. „Будало, ово је требало да оставите“, грдио је неког ко је у шаржеру имао још пет метака. Морао је да их врати у собу. Онда је дошао камион и повезао их на пут, према западу. Свитало је. Ту и тамо би се иза ограда зачуло кукурикање петлова и лајање паса. Дрвеће је стајало поред пута попут мрачних утвара, мотор је прегласно брундао у тишини, нешто је стискало груди. Пут је водио до једног малог брда. Видело се небо изнад Крушевца како се прљаво руменело и магла која се дизала из долине. Било је хладно због ветра који се у вожњи осећао. Алфред је мислио на свој сан, на Герхарда – одједном је 130
осетио као да му нека песница притиска срце! У тренутку му поста јасно куда се возе... Ерих је 28. августа обавештен да му је одобрено помиловање. Три пута је био осуђен на смрт и сада му је живот био поклоњен, боље речено посуђен. Требало је да га, у једној специјалној чети, жртвује за Немачку. „Три пута сам осуђен на смрт, а ипак нисам погубљен!“ Смејао се, певао, од радости разбио столичицу у својој ћелији. Његови бледи, надувени образи су се зацрвенели и он поче да звижди једну шаљиву песмицу. Герхард који је седео неколико врата даље, чуо је одмах за то и помислио, са новом надом: „Три пута – и они су га помиловали? Да ли су им толико потребни људи? А ја сам само једном – немам ни прекршаја као он! Можда...“ Његова нада постала је готово радосна извесност, када су га увече истог дана, из ове строго чуване зграде, одвели у мали затвор код електране, где су били Алфред и остали и где је било уобичајено да се смештају само лакши случајеви. Можда ће нас послати на торпедо са људском посадом, мислио је, или у јуришну чету. Тада ћу им умаћи, сигурно! Знао је да се ближи крај рата! Сваког дана би могло да се догоди нешто што би га спасло, што би га за сва времена ослободило. Вероватно је то било само питање дана, сата! Мислио је на своју малу, плавокосу Ирму, на њене велике, драге, верне очи и обузимала га нежност према њој. Како је само тада, када је лежала у кревету у винској кући на обали Дунава, док је он стајао крај прозора, гледао сребрну реку и није се усуђивао да јој приђе, она рекла „Пусти песмицу, да одсвира још једном.“ Онда је у сличици зазвецкало: „Марија, из твога срца црвене руже ничу...“ 131
Ах, та ноћ! Да, он је припадао њој, само њој! Шта хоће сви други од њега? Шта га овде задржава? Шта га је брига за све друго? Била је ту једна млада, мала, плава жена, нико на свету не би могао на њу да се наљути, а он је само њој припадао! Зашто су јој га одузели? Па она га је волела! Да, она га је волела! Зашто га, једноставно, не пусте да иде? Осећао је како његово срце чезне да преко брда и шума, преко мора и река побегне к њој! Била је живот, његова вољена! А живот је тек почињао, био је пред њим као широка земља у пролеће, пред њим су се смењивале жетве које ће доћи, још сребрнозелене. Још се осећао јаким да, из године у годину, у широком луку замахује косом, док се сунце, попут златне кугле, буде котрљало небом. Какав ће свет бити тада – тада – после рата! Нестаће зло и лажи – сви ће спознати истину за коју се он борио и умало дао свој живот. Које истине? Ах, оне о кућицама окупаним сунцем са цветним баштама около, у којима радници проводе своје слободне вечери, оне о сјајним купатилима у којима радосне, лепе мајке купају своју несташну децу, оне о огромним тракторима, који брекћу по широким њивама, а не да ознојени, јадни сељаци свој живот, беспоштедно, губе у раду; оне о светлим, сунцем обасјаним школама, где сви уче, сви; оне о огромним бродовима на пурпурним морима, на којима се плеше; оне о авионима који круже око звезда, који... ах, хоће ли да се све заврши и да се мисли само о свету који је слободан, праведан и леп? Ићи ће на факултет и учити нешто што је корисно и што ће помоћи да се изгради нови свет! Никоме неће рећи шта је овде радио и колико је пропатио. Нико не треба да зна! Али носиће то у себи као нешто јако, као језгро свог најскровитијег бића, као свест да је био борац за победу великог, новог столећа које ће доћи. 132
Инспектор му је, када је наредио премештај у други затвор, оставио на столичици паклицу цигарета. Била је то добра, блага врста и он је пушио једну за другом и осећао се притом весело и лако. Није више осећао лисице на рукама, заборавио је на њих. Плавичасти дим се у малим облачићима и финим спиралама полако дизао у висину и брзо се, захваћен струјом ваздуха, извлачио напоље, између решетки на прозору. Са њим су, напоље у свет, излазили и Герхардови снови. Следећег јутра, у пет сати, зачагарао је велики кључ у брави и Герхард се пробудио на парковској клупи која му је служила као лежај. „Тако је мрачно у овој рупи!“ рекао је неко испред врата и он је чуо како се стражар брзо вратио да из стражарнице донесе свећу. Зачу се стругање шибице и врата се отворише. Светло обасја Герхардове очи навикле на таму, тако да није одмах приметио да је дошао председник ратног суда. Али кад га је препознао по сјају његових златних зуба, који су светлуцали на треперавом сјају свеће, обузе га страх и срце му се попе до грла: „Живот – или смрт?“ „Молба за помиловање је одбијена. Врховни командант за југоисток...“ „Када...“ „За један сат.“ Герхард се стропошта на клупу. Његове руке су негде тражиле ослонац, али лисице су зазвецкале, увезале се и он паде на страну. Официр је напустио ћелију и ушао је неко други. Носио је мали месингани крст преко сивозеленог капута од финог камгарна, а у рукама му је био пехар са хостијом. Герхард га је гледао одоздо очима које су изгледале да више ништа не разумеју. „Зар нећете да се исповедите?“ рекао је армијски свештеник, „Бог ће Вам опростити! Покајање чисти душу! Људи се 133
управљају по њиховим законима, Бог по његовим! По законима људи морате да умрете, још овог јутра, али по божјим законима можете да живите вечно, ако очишћеног срца ступите пред њега, када се покајете за оно лоше што сте урадили, када се Ви...“ Герхард је покушао да говори, али није успео. Грло као да му је било везано страшним стиском који је гушио. „Живот није вредан тога! Он је мука и кривица, пораз, невоља и патња! Са оне стране живота је стварна светлост, тамо је сјај и слава! Не допустите да овај сат, Ваш последњи, прође, сједините се са Вашим господом Богом, да Вас он к себи узме, покајте своје грехе, исповедите...“ Герхард се изненада усправио! Надланицама својих везаних песница обриса очи које су се влажно сијале на црвенкастом светлу свеће. „Ја... ја...“, он се притом осмехну болним осмехом који као да моли за извињење, „ја заиста, не налазим, ја не налазим – никакав грех!“ „Шта Вам пада на памет! Ваша велика кривица према отаџбини, Ваша заклетва на верност... “ Ту се Герхард поново прибра. Лице му је бледо, провидно као восак. На образу је, таман као плавоцрвени полумесец, стајао ожиљак, поред бледих усана које су се једва покретале док је говорио: „Немам ни због чега да се покајем. Ни због чега! Све је било добро што сам радио. Опет бих то урадио – ту га нешто угуши, поче да дрхти, онда се прибра и са новом чврстином рече: „Да, одмах бих то поново урадио.“ „Размислите, да појединац није у стању да распозна... “ „Знам да сам у праву! – Оставите ме самог.“ „Али Ви морате да умрете! Вечност... “ 134
„Идите, молим Вас!“ Када је Герхард остао сам, наслонио се на хладни бетонски зид, једва се држао на ногама, мислио је да ће се срушити. И поред тога није сео. Имао је осећај да ће му, ако стоји, време спорије пролазити. Свећа на клупи је горела све више и више и као песак међу прстима, цуреле су секунде. Тешки камион је пролазио поред бодљикаве жице која је окруживала мали затвор, поред и изнад уског колског пута који је водио у повртњаке, жбуње и ливаде. У подножју шумовитог брега, недалеко од једне мале сељачке куће са кровом од црвених црепова и белим, окреченим зидовима, камион се зауставио и четрдесеторо људи је изашло. Сијале су се чизме, мокре од росе, магле су се дизале из равница и шума, пепељаста јутарња светлост падала је на лица и Алфреду изби хладни зној на челу, када је испред себе видео црни дрвени стуб, окружен свеже набијеном земљом. Поручник је још једном проверавао муницију и пушке и одсечним, простачким гласом рекао: „Е, сад ћете да видите шта се дешава оном ко је државни непријатељ! Ви да одбаците фирера! Нек вам ово данас буде за наук! Сви сте ви под сумњом! Сви који сте овде!“ Притом је испруженом руком показивао на целу колону која је пред њим стајала у ставу мирно. Онда је поручник у тренутку видео неког из армијског штаба како долази на ливаду; окренуо се к њему и поздравио га с блазираним осмехом. Дванаесторо људи из неке друге чете марширало је овамо. У тишини јутра грубо су одјекивале команде њиховог вође: „Напуни – пушке!“ Зачагараше челични затварачи и меци уђоше у цев. Алфред задрхта као лист врбе на ветру, зуби му зацвокоташе. Морају да гледају када Герхарда... Поручник га је гледао. 135
Изненада стиже један сиви ауто. Изађоше председавајући ратног суда и свештеник а онда Герхард са два жандарма. Лице му је било бело као зид. Ипак је хитрим, чврстим кораком ишао према стубу. Добош удари мукло и претеће. На истоку се црвено жарило небо и снажна светлост подиже се изнад долине и као течни челик букну преко брда. Добош ућута. Неко ужурбано прочита пресуду на смрт и одбијање молбе за помиловање. Свештеник се наже и прочита Герхарду речи из Библије. А он је стајао право, као духом одсутан, погледа упртог у светлост. Вештим рукама, жандарми свукоше капут са Герхардових рамена, тако да је остао у белој кошуљи без крагне, и набацише око њега конопац који је требало да веже његово тело за стуб. Када су преко очију хтели да му ставе белу мараму, одмахнуо је главом и гласно и мирно рекао: „Мора ли тако? Хоћу да гледам сунце!“ И прислони плаву главу на црни стуб, тако да је могао да гледа пламено руменило јутра које је буктало изнад дрвећа и жбуња. Никада још није Србија била толико пуна сјаја и лепоте као у овом тренутку! У сто хиљада бисера сијала се роса у надземаљској светлости, златно су се жариле зреле јабуке у тамнозеленим постељама дрвећа, плави гроздови, тешки и слатки, висили су у жбуновима и баштама а високо на успламталом небу певале су шеве! Онда се једна чудовишна, огромна врата победоносно подигоше преко хоризонта! Герхардова уста се осмехнуше... „Пали!“ Одјекнуше плотуни. Седам меткова погодише срце, тело је стајало усправно, а онда паде напред и, задржано конопцем, оста да виси изнад мрке земље. Тамно и брзо текла је крв.
136
Све више и више дизало се сунце изнад Србије! Велика и плодоносна била је јесен у моћним бојама. У жутим шумама кукуруза певале су жене док су брале клипове, смејали су се винари и тешко, слатко, презрело грожђе сипали у корита за муљање, подвикивали су момци од радости а златноцрвени плодови падали су са дрвећа у девојачке кецеље и стари сељаци у белим панталонама и тканим ланеним кошуљама смешкали су се, јер је испод кровова мирисао дуван. Србија је била слободна! Ноћу, као лопови, извлачили су се из земље туђинци који су дрско, разметљиво и са челичним песницама били дошли! Ноћу, јер су се дању бојали Титових ројева стршљенова у ваздуху, напуштала су господа генарали земљу, своје штабове и трупе. Километрима дуге колоне ишле су од Ниша и Крушевца на горе, и од Краљева на север, назад преко Саве. Са планина су у долине силазили партизани, спржени од хладноће и врућине, али са пламом у очима, руски тенкови су се котрљали путевима. Народ је играо, узвикивао „Тито! Тито! Тито!“ и ратнике посипао воћем, вином и цвећем. Михаиловић, издајник, побегао је са Немцима, његови другови и пријатељи су се посакривали у мишје рупе. Поред Немаца, немих погледа пуних мржње, бугарске дивизије су се повлачиле на исток, према домовини, да би се, на 137
једва ослобођеној територији у борбама удружили са словенском браћом. Из Грчке, према северу, лутали су распуштени, изгладнели одреди преко ледених превоја, кроз маларичне баруштине и трновите шуме. С крвавим ногама умотаним у крпе, без оружја, дрхтећи од грознице, жваћући сасушену траву да би бар нешто појели, измучени дизентеријом, вукли су се остаци немачке армије у Грчкој кроз празна и спаљена села Македоније и Црне Горе, која су они разрушили, и дрхтали од завијања олује и вукова у мртвим рушевинама, црним од дима. Негде код Врњачке Бање, лежао је покопан Герхард, без крста, без цвећа. Млади партизани су ишли улицама, преко путева и ливада, под руку са црнооким, насмејаним девојкама и певали о слободи и срећи. У хотелу „Морава“, некадашњем војничком дому, свирала је музика и играло се. Даље, као олуја која одлази, чула се иза Краљева далека грмљавина топова, са места где су се Немци покушавали да задрже раскрсницу. У једној кући са осветљеним прозорима руски официр свирао је на клавиру део из Шостаковичеве велике пете симфоније. У парку, поред хучних топлих извора, одјекивали су радосни звуци хармонике. Горе на небу појавиле су се светле, велике звезде, али нико још није спавао. Као да је цела земља постала једна једина, велика, дубока песма... Нико од свих тих радосних људи није знао за Герхардов изгубљени гроб, за његову младу, узаврелу крв коју је упила земља. Али та земља и хор звезда певали су са њима и Герхардов дух, дух младости и слободе, био је у тој песми. Дунуо је ветар, и шумећи међу дрвећем у баштама и шумама, засвирао као на харфи, прихватио песму и однео је у ново јутро.
138
139
Народни музеј Краљево www. nmkv.rs
Луис Марер БУРА Издавач Народни музеј Краљево За издавача Драган Драшковић Предговор др Љубодраг П. Ристић Превод Гордана Тимотијевић Лектура Драгана Типсаревић Графички дизајн Драган Пешић Штампа Интерклима графика Тирaж 500 Краљево, 2016
140