Our Past 16 by National Museum Kraljevo

НАША ПРОШЛОСТ

COLLECTION OF PAPERS

OUR PAST 16 NATIONAL MUSEUM KRALJEVO HISTORICAL ARCHIVES KRALJEVO

УДК 93/94

ISSN 0550–4317

ЗБОРНИК РАДОВА

НАША ПРОШЛОСТ 16 НАРОДНИ МУЗЕЈ КРАЉЕВО ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КРАЉЕВО

КРАЉЕВО 2015

Уређивачки одбор мр ВЕРА БОГОСАВЉЕВИЋ ПЕТРОВИЋ, ДРАГАН ДРАШКОВИЋ, др КОСТА НИКОЛИЋ, проф. др КАТРИН ОРЕЛ (Француска), проф. др АЛЕКСАНДАР ПАЛАВЕСТРА, проф. др РАДИВОЈ РАДИЋ, др ЉУБОДРАГ П. РИСТИЋ, РАДОМИР РИСТИЋ, проф. др АЛЕКСИС САВИДИС (Грчка), др МИХАЕЛА СИМИОН (Румунија), проф. др МИРОСЛАВ ТИМОТИЈЕВИЋ, др ВРБАН НИКОЛАЕВ ТОДОРОВ (Бугарска), ВЕРА ФИЛИПОВИЋ Уредници ДРАГАН ДРАШКОВИЋ РАДОМИР РИСТИЋ

На корицама: Застава Антонија Ристића Пљакића Историјски музеј Србије, З 6/2076 На седмој страни: Архив САНУ, Војводска диплома Антонија Ристића Пљакића, 1811, Инв. бр. 536 Зборник радова НАША ПРОШЛОСТ штампан је уз финансијску помоћ Града Краљева и Министарства културе Републике Србије

Садржај / CONTENTS

СТУДИЈЕ STUDIES

Срђан Катић Милољуб Арсић

Рударство Чемерна и Троглава (16–17. век) Mining at Čemerno and Troglav (16th-17th centuries)

Антоније Ристић Пљакић војвода карановачки Antonije Ristić Pljakić – the Duke of Karanovac

Краљевски трговачки кредитни завод The Royal Trade Credit Institute

Јована Кулунџија

Слика Манастира Милешеве и околине у белешкама путописаца 17. и 18. века The Picture of the Monastery of Mileševa and Its Surroundings in the Records of Travel Writers in the 17th and the 18th Centuries

Душан Мијовић

Панчићева проматрања геодиверзитета и куриозитета Србије Pančić’s Reconnaissance Survey on Geodiversity and Curiosities in Serbia

Иван М. Бецић

АРХИВИСТИКА И МУЗЕОЛОГИЈА ARCHIVAL SCIENCE AND MUSEOLOGY Радомир Ристић

Нада Љушић

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелеча (1833) The Census of Kharaj Payers of Jošanica, Upper Ibar and Jeleč (1833)

Правилник за теренску службу при катастарском премеру у 1892. години The Rule Book for Field Service in the Cadastral Survey in 1892

143

Татјана Драгићевић

Збирка инвентара цркава и коренитог иметка црквених општина у Архиву Српске православне епархије будимске The Collection of Inventories of Churches and the Whole Property of Church Municipalities in the Archives of the Serbian Orthodox Eparchy of Budim

159

Јасминка Марковић

Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића Gusle Players from the Studenica District at the End of the 19th and the Beginning of the 20th Centuries in the Written Documents of Tihomir D. Djordjević

175

Ана Стијеља

Добрила Главинић – Кнез Милојковић Наше и стране добровољне болничарке у ратовима за ослобођење Dobrila Glavinić – Knez Milojković Serbian and Foreign Volunteer Nurses in the Liberation Wars

209

Бошко Ракић

Надлежности архива на заштити архивске грађе и у вршењу јавних овлашћења The Jurisdiction of Archives in the Protection of Archive Material and the Exercise of Public Authorizations

217

Барокна палата – Музеј уметности у Темишвару Tha Baroque Palace – The Timişoara Museum of Art

229

Музејски програм као индикатор друштвене кохезије The Museum Programme as an Indicator of Social Cohesion

235

Живети у Краљеву 1939–1941. Living in Kraljevo 1939–1941

245

Музеј као банка сложених културних података Museum as a Bank of Complex Cultural Data

263

Виктор Нојман Марчела Опреску Катарина Живановић

Биљана Сикимић Татјана Михаиловић

Прикази BOOK REVIEWS Ангелина Милосављевић Ault

Тумачити Рембранта, Народни музеј Црне Горе/ ЦИД, Цетиње/Подгорица 2015, стр. 192. приредио и превео Зоран Гаврић To Interpret Rembrandt, The National Museum of Montenegro / CID, Cetinje / Podgorica 2015, 192 pages edited and translated by Zoran Gavrić

279

Ђурђија Боровњак

Манастири Овчарско-кабларске клисуре Народни музеј Чачак, Службени гласник Београд 2012, стр. 399. Делфина Рајић, Милош Тимотијевић The Monasteries of the Ovčar-Kablar Gorge The National Museum Čačak. Službeni Glasnik Belgrade 2012, 399 pages, Delfina Rajić, Miloš Timotijević

283

Карановац–Краљево у српској штампи 1858–1903 Народни музеј Краљево, Краљево 2015, стр. 561. приредио мр Славољуб Маржик Karanovac–Kraljevo in the Serbian Press 1858–1903 The National Museum Kraljevo, Kraljevo 2015, 561 pages, edited by MA Slavoljub Maržik

285

Манастир Дренча, Од рушевине до храма, Завод за заштиту споменика културе Краљево, Едиција Капител, Краљево 2015, стр. 232. Гордана Гаврић, Мирко Ковачевић The Monastery of Drenča, From a Ruin to a Temple, The Institute for Cultural Heritage Preservation Kraljevo, Edition Capital, Kraljevo 2015, 232 pages Gordana Gavrić, Mirko Kovačević

287

Бојана Миљковић Катић

Радован Бунарџић

Срђан Катић

Историјски институт, Београд

РУДАРСТВО ЧЕМЕРНА И ТРОГЛАВА (16–17. ВЕК)*

Апстракт: Рад се бави до сада мало познатим рудником сребра, олова и гвожђа Чемерно, названим по истоименој планини. На основу нових, османско-турских извора утврђени су положај главних рудишта, време када је рудник почео с радом и годишња производња. Посебна пажња посвећена је околним селима која су припадала руднику, као и оним нешто удаљенијим, која су такође имала улогу у организацији пословања. У прилогу је представљен попис радничког хаса из 1592. године, због јединствене структуре и важних података које садржи. Кључне речи: Османско царство, Смедеревски санџак, Стари Влах, Моравица, рудник, хас, сребро, олово, гвожђе, кнез Рудник Чемерно представља велику непознаницу за историографију. Василије Симић га у најопширнијем прегледу историје рударства на овим просторима уопште не помиње.1 То је први посредно урадио Милан Васић, који је, бавећи се мартолосима, у дефтерима Смедеревског санџака из друге половине 16. века пронашао записе о мартолосима рудника Чемерно.2 Потакнут тиме, Симић је припремајући књигу о рударству гвожђа средњовековне Србије и Босне, обратио пажњу и на остатке рударских и топионичарских радова на планинама Чемерно и Троглав. На основу теренских истраживања и ранијих резултата опште геоло шке проспекције, направио је карту, коју је назвао „Стари радови на производњи гвожђа на Троглаву и Чемерну” (в. карту бр. 1) и сву пажњу обратио је на пет топионица гвожђа на речицама Дубочица (2) и Лопатница (3), које су се налазиле у подножју Троглава.3 Иако је Симић направио велики број веома корисних карата старих рударских радова широм Србије и Босне, карта Троглава и Чемерна садржи значајне пропусте, који могу да наведу на погрешне закључке.4 Из наслова би се тако могло закључити да уцртани свртњеви (окна) означавају места на којима је вађена гво здена руда. Стари рудари су, међутим, руду гвожђа копали површински, због чега та места, како наводи и сам Симић, још увек нису откривена,5 па је извесно да су сви свртњеви на карти настали копањем других врста руде. Сем тога, поред симбола за топионице пише да су то троскишта топионица гвожђа, иако је од 11 уцртаних гвожђе ливено само у поменутих пет, од којих су три топионице на Лопатници биле новијег датума и највероватније су првобитно имале другачију намену.6

UDK BROJEVI: 94:622.341(497.11)" 15/16"(093.2) 314.117(497.11)"16"(093.2) 911.37(497.11)"16"(093.2) ID: 222118924

* Рад је резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије Од универзалних царстава ка националним државама. Друштвене и политичке промене у Србији и на Балкану (Ев. бр. 177030). V. Simić, Istorijski razvoj našeg rudarstva, Beograd 1951.

2 M. Vasić, Martolosi u jugoslovenskim zemljama pod turskom vlašću, Djela, knjiga XXIX, Odjeljenje istorijsko- -filoloških nauka, knjiga 17, Sarajevo 1967, 122. 3 В. Симић, Рударство гвожђа средњовековне Србије и Босне, Рударски институт Београд 1988, 168–169. 4 Сима Ћирковић је у прегледној монографији о старом српском рударству преузео Симићеву карту с истим називом и коментарима, што га је навело да рудник Чемерно не сврста ни међу 50 најзначајнијих рудника на Балкану у 16. веку (С. Ћирковић, „Предузетништво и рударско право”, и „Завршна разматрања: Рударство у развоју земље”, у: Старо српско рударство, Београд – Нови Сад 2002, 82, 196–197). 5

В. Симић, Рударство гвожђа, 168.

На терену су сачувани остаци још неколико топионица, које нису унете у карту. Приликом рекогносцирања екипа Народног музеја из Краљева је 1985. године евидентирала топионице у селима Толишница и Пропљеница (Подаци из документације Народног музеја у Краљеву, преузето из: 6

Карта 1. В. Симић, „Стари радови на производњи гвожђа на Троглаву и Чемерну”7

Д. Булић, Насеља и становништво, „Земље” Моравице (XIV – средина XVI века), докторска дисертација одбра њена на Филозофском факултету Универзитета у Београду 2014, 178). 7

В. Симић, Рударство гвожђа, 168.

Исто.

На касно античко или рано византијско рударење на Троглаву можда би посредно могло да укаже утврђење над Лопатницом, у близини Богутовачке Бање, које датира из тог времена (Д. Булић, Извештај са сондажних истраживања Богут града, Археоло шки преглед 2/3 (2004/5) 2008, 72–73).

M. Vasić, Martolosi, 122.

11 Başbakanık Osmanlı Arşivi (BOA) İstanbul, Kamil Kepeci Tasnifi (KK) d. 4989/2, s. 173; BOA, Bâb–ı defteri, Başmuhâsebe Kalemi Defterleri (D.BŞM) d. 20, s. 187; BOA, Maliyeden Müdevver defter (MAD) d. 255, s. 304.

На основу анализе Симићеве карте, јасно је да се главна рударска и топионичарска делатност одвијала на западним обронцима Чемерна, због чега је рудник и назван по истоименој планини. Формирање одреда мартолоса упућује на експлоатацију племенитих метала, што потврђује и успутна Симићева опаска да је у топионицама на западним обронцима Чемерна топљена оловна руда.8 Пошто су стари рудари пратили сребром богате жиле галенита, које су биле присутне на оловно-цинканим рудиштима, у топионицама је, поред сребра, као секундарни производ добијано и олово. То значи да су окна на Чемерну била на оловно-цинканим рудиштима, као и да су топионице на Осоничкој и Јасенској реци производиле сребро и олово. На Троглаву је било оловно-цинканих, а можда и бакарних рудишта, која су првобитно опслуживале топионице на Лопатници. О рударству Чемерна и Троглава у предосманском периоду нема помена у историјским изворима, нема археолошких налаза,9 као ни саских назива у локалној топонимији. Познато је само да је рудник радио крајем педесетих година 16. века када је пописиван Смедеревски санџак и када су у вилајетски дефтер први пут заведени мартолоси који су га обезбеђивали.10 Рудник Чемерно не помиње се у финансијским дефтерима из четрдесетих и већег дела педесетих година 16. века, који садрже податке о закупима неколико десетина рудника широм Румелије. Стога је врло извесно да је отворен непосредно пре или током пописивања санџака 1559–1560. године.11 Тачно време отварања може се одредити на основу података о закупима Чемерна. У Османском царству сви државни приходи, па и они од рудника, издавани су у трогодишње закупе. Они нису скраћивани ни у случају превременог раскида закупа, јер је нови закупац морао прво да заврши текући, па тек потом да започне следећи, трогодишњи циклус. У расположивим изворима закупе Чемерна налази10

Срђан Катић

мо већ шездесетих година: 1564, 1567. и 1570. године.12 Пошто је три године пре закупа из 1564. рудник радио, а девет година раније (1555) то није био случај, први закуп Чемерна могао је да почне само 1558. године. Сви закупи поменутог рудника почињали су на Невруз, персијску Нову годину, која пада на пролећну равнодневницу, што значи да је почетни датум првог закупа био 21. март 1558.13 Чемерно је отворено у време великог полета османског рударства, који је био посебно изражен у Смедеревском санџаку. Током педесетих, шездесетих и седамдесетих година 16. века, у тој провинцији, поред Чемерна отворени су веома значајни рудници: Кучајна (злато, сребро и олово), Мајданпек (бакар) и Бах (гвожђе), као и мањи рудници олова и сребра Авала и Рудиште. С производњом су почеле и ковнице новца у Кучајни и Београду, као и велика постројења за израду гвоздене муниције у Баху и оловне у Руднику, Кучајни и Београду.14 У 15. и 16. веку примарни рударски производ било је сребро. У неким рудни цима оно је обрачунавано у топионицама као нерафинисано, а у другима тек након рафинације у чистиљама као чисто сребро. У Чемерну се радило о чистом сребру, чија производња није била велика.15 До 1570. њен годишњи просек био је око 41 кг, а од тада па до краја века око 51 кг чистог сребра, од којих је десетина припадала држави.16 У Царству је све произведено сребро одношено у ковнице новца, а у случају Чемерна то је била ковница у Кучајни.17 Она је одабрана премда је ковница у Новом Брду била знатно већег капацитета и нешто ближа, а разлог је што су Чемерно и Кучајна припадали Београдском, а Ново Брдо Скопском надзорништву царских прихода.18 Исковане акче враћане су у Чемерно и након што би на име таксе на ковање за државу била одвојена четвртина, преостали новац дељен је власницима сребра.19 Олово добијено у топионицама припадало је власницима цехова и копачима, а опорезовано је тек приликом продаје, па се због тога не наводи у документима везаним за закупе. Приближна производња олова се стога може одредити само на основу неке будуће анализа руде и оловних троскишта на Чемерну и Троглаву. Олово је имало широку примену, а највише је коришћено у грађевинарству и за израду пушчане и малокалибарске топовске муниције. Највећи купци били су држава и велики задужбинари, док је остатак продаван у самом руднику, или на трговима великих градова. Најближе радионице у којима је прављена муниција биле су у Руднику, па је део олова из Чемерна тамо одвожен. У другој половини 16. и у 17. и 18. веку, закупу рудника Чемерно припадали су и рудници гвожђа на Троглаву. У условима закупа рудника и хаса Чемерно из 1588. године изричито се наводи да ће закупац сопственим средствима отворити нови рудник гвожђа, што указује на то да је вероватно постојао и стари. Било је предвиђено да сав приход од производње гвожђа припадне закупцу.20 Према стању топионица и троскишта, може се закључити да је прво отворен рудник гвожђа у близини топионица на речици Дубочици. Гвожђе добијано у тамошњим топионицама обрађивано је у самоковима, о чему сведочи и локални топоним Самоков. Мањи део производње подмиривао је потребе рудника Чемерно за разноврсним алатима и разним потрепштинама од гвожђа, док је већина продавана на локалном тржишту и тржиштима у околини.21 Из услова закупа других рудника, види се да је било уобичајено да закупац поред гвожђа добије и бакар и злато уколико их је било у руди.22 Изостанак ове одредбе у закупу Чемерна могао би да значи да их на тамошњим рудиштима није било. Ипак, за доношење таквог закључка потребно је више аргумената, тим пре што су на троскиштима Лопатнице нађени трагови топљења бакра.23

Рударство Чемерна и Троглава (16-17. век)

12 BOA, İbnü’l–Emin Tasnifi (İЕ), Maden I, No 15; D.BŞM, d. 67, s. 14–15; MAD 654, s. 244, 281. 13 D.BŞM, d. 67, s. 14–15; MAD 654, s. 244, 281; MAD 6148, s. 65; MAD 864, s. 5; MAD 2707, s. 2; D.MMK 22453, s. 3; BOA, Bâb–ı Defteri, Baş Mukkataa kalemi defteri (D.MMK) 22703, s. 12– 13; D.MMK 22453, s. 3.

С. Катић, „Улога Јевреја у отварању и развоју рудника Кучајна и Мајданпек у другој половини 16. века”, Годишњак за друштвену историју, 1–2 (2001) 7–17; С. Катић, Рудник Мајданпек XVI–XVIII век, Османски документи о руднику Мајданпек, Мајданпек 2009; С. Катић, „Тврђава Авала (Гјузелџе) 15–18. век”, Историјски часопис, LXIV (2015), 253–271. 14

Чистиља – калхана (kаl–hâne) рудника Чемерно највероватније се налазила на месту Калиште у осаоничком засеоку Бошковићи, на којем су уочени остаци зиданих објеката и шљаке (Подаци из документације Народног музеја у Чачку, преузето из: Д. Булић, „Земље” Моравице, 179).

У недостатку годишњих извештаја о раду рудника, приближну прои зводњу чистог сребра одредили смо према количини која је била уговорена у трогодишњим закупима. До 1570. она је износила 40.000 тебри ских дирхема (3,072 гр) чистог сребра (122,88 кг), а од тада 50.000 дирхема (153,6 кг). İЕ, Maden I, No 15; D.BŞM, d. 67, s. 14–15; MAD 654, s. 244, 281. 16

17 D.BŞM d. 67, s. 14–15. О кучајнској ковници новца у том периоду види опширније: С. Катић, „Обрачуни ковнице златника у Кучајни из 1562/63. и 1570/71. године”, Мешовита грађа (Miscellanea) 31 (2010) 123– 135; S. Srećković, Akches (Süleyman I Kanuni, 926–974) Beograd 2003.

Надзорништва су најчешће обу хватала територију једног санџака, ређе два, а само је Београдско вршило контролу над закупима – мукатама у четири санџака: Смедеревском, Крушевском, Зворничком и Сремском. Београдском надзорништву припадало је између 20 и 25 закупа: рудника, ковница новца, солана, пиринчаних поља, скела, хасова и разних пореза и такси (MAD 654, s. 1–319; MAD 1838, s. 1–242; MAD 6148, s. 1–152).

D.BŞM d. 67, s. 14–15.

MAD 5581, s. 117а–117б.

Симић је сматрао да је за ливење топовске муниције коришћено свако гвожђе од кога се могла излити кугла, па је претпоставио да су и у поменутим топионицама вероватно ливене гвоздене кугле (В. Симић, Рударство гвожђа, 168). То није тачно јер је за ливење коришћена само руда гвожђа богата никлом, која је гвожђу давала природне одлике челика, што је било ретко, па је стога у Османском царству гвоздена муниција прављена само у неколико рудника.

Раднички хасови

22 BОА, Maden mukâtaasi kalemi, D.MMK, 22703, s. 13; С. Катић, „Закупи рудника и хасова Жежна из 1585/6. и 1591/2. године”, Мешовита грађа, Miscellanea, XXXIV (2013), 95. 23 В. Симић, Рударство гвожђа, 168– 169.

Тако су, на пример, на радничком хасу рудника Кучајна, села у Нахији Звижд плаћала само филурију по 24

У Османском царству сваки значајнији рудник имао је свој раднички хас (işçi hâs). Његов статус, међутим, није био исти и зависио је од потреба рудника, броја становника, локалних обичаја и других чинилаца, а било је и случајева и да насеља у оквиру истог хаса имају различите обавезе и привилегије.24 Села радничког хаса рудника Чемерно уживала су основне повластице. Била су ослобођена од свих уобичајних намета и ванредних давања (avariz-i divaniye ve tekalif-i orfiye), а харач и овчарина су им умањени и разрезани отсеком. Плаћали су ушуре на пољопривредне производе и неке од такси. Поједини становници радничког хаса одлазили су на сменски осмочасовни рад у руднику, по недељу дана, и у том периоду добијали су 15 акчи за трошкове. После неколико недеља одмора поново су позивани на рад у рудник. Они који су били задужени за испоруке по трошних материјала добијали су по акчу за товар дрвета, а три за товар ћумура.25 Убикација насеља која су улазила у састав радничког хаса Чемерно важна је због утврђивања локације главног и припадајућих рудника, као и путева коришћених за транспорт. Првобитни хас чинила су четири села Смедеревског санџака: Осоница, Горња Лука, Каона (Kaonina) и Губеревци.26 У неколико документа из шездесетих година 16. века, изричито се наводи да се рудник налази код села Осоница, што се поклапа с најобимнијим остацима рударских радова на Симићевој карти, који су уписани југоисточно од поменутог села.27 У извори-

Карта 2: Раднички хасови Чемерна у другој половини 16. века и села мартолоса 1560. 12

Срђан Катић

ма се Осоница назива и Осаница,28 с исквареним варијантама Ошаница, односно Оспаница.29 Из контекста је, међутим, потпуно јасно да се ради о истом селу, па се тако, на пример, у попису санџака из 1572. за становнике села Оспаница наводи да даноноћно обављају службе у руднику Чемерно.30 Горња Лука се налазила поред Осонице, док су села Каона и Губеревци била удаљена од ње 15–20 километара у правцу североистока. То потврђује да су и у раној фази рада рудника Чемерно била отворена и рудишта на северним обронцима Троглава, те да су обе планине већ тада представљале јединствену рударску регију (в. карту бр. 2). У закупу из 1567. године хас је увећан новим насељима с територије Смедеревског санџака, којих је од тада било укупно 15 и тај број, упркос заменама појединих села, није мењан до краја 16. века.31 Ако се упореде пописи радничког хаса у Нахији Пожега Смедеревског санџака из 1572. и 1592. године види се да су за две деценије промењена три села (в. табелу бр. 1). Остала села, која се помињу у оба пописа, имала су исте или незнатно измењене називе, осим када се ради о селу Горушица. Оно се више не наводи у пописима и данас не постоји, а име му је сачувано у називу потока. Пошто тај поток протиче кроз село Милатовићи, које се уме сто Горушице наводи у млађем попису, врло је извесно да се радило о истом селу с два имена, или спајању суседних села. 1572.

1579.

село

ку

не

б.м

пр

Му

Осаница (д)

–

2982

4940

Лиса (д)

–

9892

11281

Лопаш

–

3886

3215

Садовац/Саовац

Саовац35

–

3801

5190

Вукојевица/Вучковица

Вучковица

–

2770

9080

Скрвић/Ђурковци

Ђурковци

–

4614

3715

Горња Котражица

Котража

–

3961

9355

Доња Лука (д)

Луке (д)

–

5041

6550

Околовац

Околац36

–

2395

2460

Горичанци

Горичани

–

2362

1980

Богапанац/Богатанац

Богутовац

–

7000

5134

Горушица

Милатовић [и]

–

3070

5190

Ћиће37

Драгосињци

–

7736

6307

Негорац

Вранеш[и]

–

3701

9160

Владимир

Пилатовић[и]

1 9 (2ч)

4560

4005

416

215 67 771

87 562

УКУПНО

1572.

1592.

5+ч

1572.

1592.

упис приход приход

кући, док су села у нахијама Млава, Тополовнук и Пек–Голубац уживала основну повластицу, плаћајући порезе по глави (D.BŞM, d. 61, s. 1–88; TD 316, s. 76–122). İЕ, Maden I, 15; MAD 2775, s 1836; BOA, Evâmir–i maliye kalemi defterleri (D.EVM) 26278, s. 134, 154.

MAD 2775, s. 1797–1798.

Исто; MAD 654, s. 281.

28 Име Осаница наводи се у пописима радничког хаса Чемерно из 1572. и 1592 (MAD 4552, s. 5; KK, Maden Kalemi, d. 5168/2, s. 11–12). Тај назив дуго се одржао, па је уписан и на Ђенералштабној карти Краљевине Србије из 1894 (1 : 75 000, Г. 7, Ивањица). 29 Пописи санџака из 1560. и 1572 (BOA, Tapu Tahrir Defterleri (TD) 316, s. 700; TD 517, s. 87–88). 30 TD 517, s. 87. Упореди читање: А. Аличић, Турски катастарски пописи, Чачак 1985, III, 216.

İЕ, Maden I, No 15; MAD 2775, s. 1797–1798; MAD 654, s. 281; MAD 4552, s. 5; KK, Maden Kalemi, d. 5168/2, s. 11–12.

32 Скраћенице: дербенд (д), кућа (ку), неожењени (не), мартолос (м), браћа мартолоса (б.м), примићур (пр), муслиман (му), читлук (ч), уписани (упис), док су курзивом обележена неубицирана села. 33 Подаци из два недатирана пописа хаса рудника Чемерно у Нахији Пожега, идентични су с онима из опширног дефтера Смедеревског санџака из 1572. године. Једина разлика је у томе што се у њима изричито наводи да се ради о селима радничког хаса, док су у вилајетском дефтеру уписана као царски хас (MAD 4552, s. 5; Tapu ve Kadastro Genel Müdürlüğü, Kuyud–ı Kadime Arşivi (TKGМ. KKА. TD 388 (425) s. 15; TD 517, s. 86–97). 34

Табела 1. Пописи хаса рудника Чемерно у Смедеревском санџаку из 1572. и 1592. 32

KK, Maden Kalemi, d. 5168/2, s. 2–12.

По распореду насеља, може се закључити да су се становници села: Осоница, Луке, Лиса Вучковица, Милатовићи, Котража, Ћиће, Богутовац и Околац највероватније бавили рударским пословима, док су остала била задужена за снабдевање и транспорт (в. карту бр. 2). Та села простирала су се у два правца, према северозападу, путем ка Пожеги (Лопаш и Пилатовићи) и у правцу истока и североистока, према долини Западне Мораве (Горичани, Драгосињци, Вранеши и Саовци).38 Касаба Чемерно помиње се само у попису хаса из 1592, у вези са таксом на пазар, која је прикупљана у том рударском насељу.39 Поменута касаба није упиРударство Чемерна и Троглава (16-17. век)

35 Данас село Саовци североисточно од Врњачке Бање. 36 Село више не постоји, а име и некадашња локација сачувани су у називу планинског врха Околац (1023 м), на јужним обронцима Троглава. 37 Село Ћиће је запустело још крајем 16. века. Налазило се у близини истоименог планинског врха (1208 м), на јужним обронцима Троглава.

38 MAD 4552, s. 5; TKGМ. KKА. TD 388 (425) s. 15; KK, Maden Kalemi, d. 5168/2, s. 2–12. 39

KK, Maden Kalemi, d. 5168/2, s.12.

40 С. Катић, Татјана Катић, „Рудник Жежна и рударство Рогозне и Подбуковика у 16. веку”, Историјски часопис 59 (2010) 197–224; С. Катић, „Закупи рудника и хасова Жежна из 1585/6. и 1591/2. године”, Мешовита грађа, Miscellanea, XXXIV (2013), 85–102. 41 MAD 2775, s 1189. Постоји и могућност да због специфичности пописа хаса из 1592. године, у којем су наведене само појединачне земљи шне дажбине (KK, Maden Kalemi, d. 5168/2, s. 2–12), у њему није убележен део становника. То се пре свега односи на стручна лица која се нису бавила пољопривредом ни као споредном делатношћу, а поседовала су само окућнице, које нису биле предмет опорезивања. 42

KK, Maden Kalemi, d. 5168/2, s. 2–12.

MAD 654, s. 281.

44 Село Херчик се у попису села хаса из 1570. наводи самостално, а у пописима Босанског санџака из 1541. и 1604. као дербенд у Нахији Барча, с другим именом Калудра. Приређивачи објављеног пописа из 1604, ово село читали су као Хрчић, а убицирали су га као Калудру северно од Пријепоља (MAD 654, s. 281; MD 211, s. 171; Opširni popis Bosanskog sandžaka iz 1604. godine, II, obradila Snježana Buzov, priredila Lejla Gazić, Sarajevo 2000, 331–332). О селу Ерчеге види опширније: Д. Булић, С. Катић, „Градина Ерчеге, Средњовековни град на Јавору”, Споменица др Тибора Живковића, Историјски институт, Београд 2016, у припреми за штампу. 45 Село Рожце је у попису радничког хаса написано самостално, док се у катастарским дефтерима из 1541. и 1604. наводи као Међуречје с другим именом Рожце (MAD 654, s. 281; ТD 211, s. 193; Приређивачи пописа из 1604. читали су ово село као Ружица. Opširni popis Bosanskog sandžaka iz 1604. godine, II, 310–311). Пошто су данас Рокци и Међуречје два суседна села, јасно је да су настали из поменутог, а да је облик Рожце, односно Рожци временом промењен у Рокци. 46

сана ни у једном дефтеру Смедеревског, Босанског и Зворничког санџака, а њени житељи нису увршћени међу становнике хаса. То се може објаснити једино посебним статусом места, у којем су живели професионални рудари и рударски стручњаци, ослобођени свих пореских обавеза. Бавећи се османским рударством већ смо се сусрели са сличном појавом, насељем Жежна, које се налазило поред истоименог рудника на планини Рогозни.40 На табели бр. 1 уочљив је велики пад броја становника (57,76 %) и повећање прихода за 29,2%. Оваква нелогичност највероватније је била последица преласка на прикупљање дажбина по кући, што је утицало на укрупњавање домаћинстава и стварања породичних задруга, чиме је смањиван број пореских обвезника, али не и укупан број житеља.41 Део становника радничког хаса укључио се у рударске, топионичарске и друге пратеће послове, што је довело до социјалног раслојавања. То најбоље илуструје попис хаса из 1592. године, који је као прилог представљен на крају рада. У њему су забележене појединачне пореске обавезе плаћане за земљишне поседе, које су биле у распону од 85 до чак 860 акчи.42 Поред претходно поменутог радничког хаса у Смедеревском санџаку, рудник Чемерно добио је 1570. године још један раднички хас у Босанском санџаку, који је сачињавало 10 села Нахије Стари Влах у Новопазарском кадилуку.43 Седам села хаса било је у горњем току реке Моравице. Од изворишта и обли жњег села Херчик (Ерчеге), које се налазило на левој притоци Ношници,44 насеља су се низала низводно: Глеђица, Косовица, Рожце,45 Будожеља, Прилике и Радаљево. Од Глеђице у правцу северозапада налазила су се још три села: Деретин, Брезова и Мочиоци (види слику бр. 2).46 Већина села, гравитирала је ка рудиштима око Осонице, док се само за Херчик, Брезову и Мочиоце са сигурношћу може рећи да су била задужена за транспорт и обезбеђивање путева. Положај села Брезова и Мочиоци указује на коришћење бочног пута који је повезивао Чемерно и Дубровачки друм. Нахија Стари Влах и њених десет села извесно су припадали руднику Чемерно и крајем 16. века.47 Важно је истаћи да је помен Нахије Стари Влах из 1570. најстарији у до сада познатим османским изворима.48 У овом случају термин нахија је вероватно имао значење географске, а не административне области, јер се у дефтерима Босанског санџака из 1541. и 1604. године Стари Влах не помиње, а села која су припадала хасу била су уписана у нахијама Моравица и Барча.49 Ипак то је важан показатељ да је назив Стари Влах још тада коришћен у народу и влашкој организацији, а био је добро познат и османској администрацији.50 *** У Османском царству сви државни приходи, па и они од рудника издавани су у закупе, који су трајали три године, а од краја осамдесетих година 16. века шест година. У Чемерну је део закупа обрачунаван у чистом сребру, а део је био готовински и потицао је од дажбина убираних у селима радничког хаса рудника.51 Натурални део представљао је уговорену производњу чистог сребра, од које је држави припадала десетина и четвртина искованог новца. Од отварања рудника до почетка велике инфлације средином осамдесетих година 16. века, поменути приходи повећани су само једном, почевши од закупа из 1570. године (в. графикон бр. 1).52

MAD 654, s. 281.

Срђан Катић

MAD 5581, s. 117а–117б.

Стари Влах се као назив административне области први пут наводи тек 1641. године (H. Šabanović, Bosanski pašaluk, Sarajevo 1982, 181–182).

Нахији Моравица припадала су села: Глеђица, Будожеља, Рожце, Прилике, Радаљево, Брезова и Мочиоци, а Нахији Барча села: Херчиг, Косовица и Деретин (MD 211, s. 168– 198; Opširni popis Bosanskog sandžaka iz 1604. godine, II, 306–336). 49

Приликом формирања мартолоског одреда рудника Бах ферманом од 12. 3. 1573.године, утврђено је да локални мартолоси плаћају дажбине „по обичају Старог Влаха” (R. Anhegger, Martoloslar hakkında, Türkiyat Mecmuası, İstanbul Üniversitesi Türkiyat Enstitüsü tarafından çıkarılır, cilt VII – VIII, 1940–1942, cüz 1, İstanbul 1942, 314; М. Vasić, Martolosi, 133). И у овом случају се такође мисли на шири географски простор, чији су становници плаћали влашке дажбине.

Графикон 1: Структура закупа мукате рудника и хаса Чемерно.53

Готовински део закупа односио се на приходе с радничког хаса рудника Чемерно у Смедеревском санџаку, који су зависили од броја села, насељености, начина опорезивања, као и већ поменутог пада вредности акче.54 На графикону је приметно да су приходи хаса у прва три закупа (1558–67) много мањи него у наредним, а главни разлог је што су до 1567. хасу припадала само четири села, да би се од тада њихов број усталио на 15. Због економских разлога, рудник и хас Чемерно повремено су издавани у закуп с другим мукатама. У закупу из 1573–76. припојени су им приходи хаса Моровић, док је у наредном то био хас чије име није наведено (в. графикон бр. 1). У другој половини осамдесетих и почетком деведесетих година 16. века у заједни чки закуп увршћени су рудници Авала и Рудиште.55 Готово сви закупци Чемерна били су муслимани. Њихова доминација у закупничким пословима у односу на хришћане карактеристична је за другу половину 16. века, а била је посебно изражена у новим рударским срединама, попут Чемерна.56 Од хришћана се наводи само кнез Рајак у закупу од 1570. до 1573. године. Тај закуп је за Чемерно уједно био и најзначајнији, због чега ћемо му и посветити више пажње. О самом Рајаку нема података у документима који се односе на закуп. Међутим, у попису Смедеревског санџака из 1560. године уписана је беле шка у којој се наводи да је читлук у селу Врбице,57 који је раније припадао бившем војводи Алију, у власништву кнеза Рајака из Ужица.58 Највероватније се радило о истој особи, о чијем богатству сведочи и куповина великог земљишног поседа од санџакбеговог скупљача пореза. Сви закупци морали су да обезбеде гаранције јемаца. Кнез Рајак их је имао шест. Четворица су били муслимани из махале Часне џамије у Кратову, један муслиман био је из Сарајева, а једини хришћанин Рајко, син Јована, био је из самог рударског насеља Чемерно, што сведочи о Рајаковим разгранатим пословним везама. Да би договорио услове закупа, кнез Рајак је отпутовао у Београд на састанак са службеницима Београдског надзорништва царских прихода. Он их је обавестио да су села додељена хасу 1567. удаљена од рудника и без довољно радно способног становништва и затражио да се она замене одговарајућим селима, такође с територије Смедеревског санџака. Рајак је предложио и да се од десет села из Нахије Стари Влах, која припада Кадилуку Нови Пазар у Босанском санџаку формира још један раднички хас рудника Чемерно. Он је гарантовао да ће у том Рударство Чемерна и Троглава (16-17. век)

D.BŞM, d. 67, s. 14–15, 18; MAD 654, s. 244, 281; MAD 864, s. 5; MAD 2707, s. 2; MAD 5581, s. 117а–117б; MAD 6148, s. 65; D.MMK 22453, s. 3; D.MMK 22703, s. 12–13. 51

İЕ, Maden I, No 15; D.BŞM, d. 67, s. 14–15; MAD 654, s. 244, 281. Захваљујући инфлацији иста количина сребра 1570. вредела је 16.000, а 1592. године 27.969 акчи (KK, Maden Kalemi, d. 5168/2, s. 2–12. О инфлацији у поменутом периоду види: Ş. Pamuk, A Monetary History of the Ottoman Empire, Cambridge University Press, 2000, 131–148). 52

53 Графикон обухвата само првих седам закупа, јер су се у том периоду одиграле најважније промене везане за приходе мукате Чемерно.

Приходи 10 села из Нахије Стари Влах извесно нису припадали закупу рудника Чемерно, као ни Београдском надзорништву. Они су вероватно представљали посебан закуп, који је био у надлежности финансијских институција у Босни. 54

MAD 5581, s. 117а–117б.

D.BŞM, d. 67, s. 14–15, 18; MAD 654, s. 244, 281; MAD 864, s. 5; MAD 2707, s. 2; MAD 5581, s. 117а–117б; MAD 6148, s. 65; D.MMK 22453, s. 3; D.MMK 22703, s. 12–13. 56

Данас вероватно Врбице, приградско насеље Ариља. 57

TD 316, s. 491. Упореди читање: А. Аличић, Катастарски пописи, III, 117.

MAD 654, s. 281.

60 Тако је, на пример, у два закупа Чемерна (1579–1585) за поправку џамије султана Сулејмана у касаби Рудник исплаћено укупно 50.000 акчи, док је у три закупа (1576–1585) за тромесечне принадлежности азапа у тврђави Смедерево исплаћивано по 44.431 акча (D.BŞM, d. 67, s. 14–15).

случају доћи до повећења производње за четвртину и прихода хаса из Смедеревског санџака за 10.000 акчи (в. графикон бр. 1). Главни службеници Београдског надзорништва подржали су Рајакове предлоге, које је потом одобрила Порта.59 Од Рајаковог закупа уговорена производња чистог сребра и бројност села на два радничка хаса нису мењани до краја 16. века. Од закупа Чемерна већи део новца слат је у царску благајну, док је остатак био намењен за поправке јавних грађевина, за плате тврђавских посада и за принадлежности чланова рударске управе.60 У неколико закупа из седамдесетих и осамдесетих година 16. века. наведена је сума од 21.840 акчи за трогодишње дневнице чланова рударске управе.61 Укупан износ дневница службеника од 20 акчи карактеристичан је за мање руднике сребра, у којима су била уобичајена дневна примања емина од 10 акчи, писара од 6 акчи и шафара – надзорника од 4 акче. Тај износ био би још мањи да емин и писар нису били задужени и за вођење хаса, па им је део новца исплаћиван и по том основу.62

D.BŞM, d. 67, s. 14–15, 18; MAD 5581, s. 117а. 61

У поменутом закупу из 1570. године, Мехмед син Ибрахима и Меми син Мустафе из махале Часне џамије у Кратову преузели службе емина и писара у Чемерну с дневницама од 12 и 5 акчи, од којих је 10 исплаћивано из прихода рудника, а 7 од хаса (MAD 654, s 281).

***

M. Vasić, Martolosi, 122.

TD 316, s. 471, 492, 499, 501, 522. Васић није уочио мартолосе у Добрачи, Северово је читао као Шљиварево, а Котољевац као Кулиновчу (M. Vasić, Martolosi, 122). 64

За несметано пословање рудника безбедност је била веома важна. М. Васић је у попису Смедеревског санџака из 1560. године, у пет села Нахије Ужице пронашао мартолосе, мартолоску браћу и синове, укупно 16 лица, повезаних с рудником Чемерно.63 Број мартолоса, као и њихових синова, браће и братанаца, који су представљали резерву, био је, међутим, много већи. У поменутом дефтеру, они су у Ужичкој нахији уписани у 6,64 а у Пожешкој у 5 села.65 У свакој нахији формиран је по један буљук од 10 мартолоса и резерва од по 9 лица, што је укупно 38 уписаних.66 Нахија Ужице село

TD 316, s. 691–692, 700, 713–714.

TD 316, s. 471, 492, 499, 501, 522, 691–692, 700, 713–714. 66

Скраћенице су: мартолос (м), син мартолоса (с. м), брат мартолоса (б. м) и братанац мартолоса (бр. м). 67

Данас део села Горачићи.

Данас село Бреково.

Село се налазило у атару села Милатовићи или поред њега. 70

Доњи Грабовац се највероватније налазио у атару села Вича, у којем постоје потес и извор Грабовац (К. Јовановић, Горње Драгачево, антропогеографска проматрања, СКА, Српски етнографски зборник, књига XI, Насеља српских земаља, књига V, Београд 1908, 401). Сем тога, наведена локација уклапа се и у распоред села у којима су уписани мартолоси. 71

72 Село Котољевац било је дербенд, који је штитио кланце Преканац (Трешњевица), Малич и Маленица, а

Нахија Пожега м

Б[ј]елуша

Горња Брекова69

Добраче

Котољевац72

Латвица

с. м б. м б. с 1

село

с. м б. м

Шандра68

Горушица70

Доњи Грабовац71

Горња Котражица73

Ошаница

Северово

УКУПНО

1 1

1 4 1 1

Табела 2.67 Мартолоси у нахијама Ужице и Пожега 1560. године.

У наредном периоду, број мартолоса је знатно повећан. Према дефтеру из 1572. године, они су уписани у 30 села и с резервом их је било укупно 60.74 Сви активни мартолоси рудника Чемерно, као и они из резерве уживали су слободне баштине, које су биле ослобођене десетка и свих шеријатских да жбина.75 Може се претпоставити да су, попут осталих мартолоса који су штитили руднике током целе године, и мартолоси Чемерна плаћали по кући један 16

Срђан Катић

златник (филурију), без обзира на то колико је одраслих и за рад способних мушких сродника живело у њој.76 Када мартолос више није могао да обавља службу, због смрти, старости или теже болести, наслеђивао га је најстарији пунолетни син, или неко од ближих рођака.77 Уколико је до престанка службе дошло због занемаривања или напуштања исте, буљук је попуњаван погодном особом из неког другог села.78 Крајем осамдесетих година 16. века привилегије мартолоса Чемерна биле су угрожене, па су они у два наврата упутили жалбе Порти, које је подржао и тадашњи емин и закупац рудника, тимарник Хаџи Синан из Ужица.79 У њима се наводи да се у кадилуцима Ужице, Пожега и Чачак налази 50 слободних мартолоских баштина, које су однедавно локалне спахије, санџакбегове војводе, па чак и поједини емини настојали да опорезују, посебно након смрти неког од мартолоса. То је довело до осипања њиховог броја, занемаривања службе и осетног пада безбедности. Стога је Порта наредила надзорнику и кадији-инспектору Београдског надзорништва да утврде број мартолоса Чемерна и да ангажују нове до потребног броја, као и да њихове баштине више нико не угрожава.80 Ипак, у првој деценији 17. века баштине мартолоса су опорезоване, мада у умањеном износу, а приход од њих припао је мукати Чемерно.81 *** На основу до сада наведеног може се закључити да је рудник Чемерно био мали рудник сребра, али да је имао значајну пратећу производњу олова, као и посебне руднике гвожђа, а можда и бакра. За османску администрацију рудник је очито био вредан улагања, јер су му додељена два радничка хаса, обезбеђени мартолоси и статус самосталне мукате, што су услови које је имало свега 25–30 рудника у Румелији. До када је рудник Чемерно радио, не можемо тачно да утврдимо. Чињеница је да је био активан у првим деценијама 17. века, али због недостатка релевантних извора не знамо да ли је затворен пре или током Бечког рата (1683–1699), тек у закупима из ратног и поратног периода у закупу Чемерно више се не помиње рудник, већ само његов хас, тј. приходи од села.82 Рудник гвожђа у подножју Троглава код Лопатнице вероватно је обновљен у време аустријске управе (1718–1738),83 или након поновног успостављања османске власти и радио је до пред крај 18, а можда и почетком 19. века. То се може закључити из сведочанстава које је 1876. године, пролазећи тим крајем, забележио Милан Ђ. Милићевић, као и из очуваности тих топионица и њихових троскишта.84

данас је део села Ступчевићи. Упореди: A. Аличић, Турски катастарски пописи, III, 117–118. 73 Од села Горња, Доња и Средња Котражица формирано је село Котраже, данас Котража. 74 Писар често није правио разлику између активних мартолоса и резерве, па се због тога нисмо упуштали у разраду ових података. О распореду мартолоских села види: Д. Булић, „Земље” Моравице, 254–255. 75

İE, Maden I, No 15.

76 С. Катић, „Стварање мартолоских одреда у копаоничким рудницима Плана, Заплана и Беласица”, Крушевачки зборник 13 (2009), 73–77. 77

MAD 2775, s. 1828.

78 Два случаја напуштања службе забележена су међу мартолосима Чемерна 1566. године у селима Брекова и Котољевац (MAD 2775, s. 1838/1, 1838/2). Према попису из 1560, мартолос из Брекова није имао за службу дорасле сроднике, док су мартолосу Николи, сину Ђуре из Котољевца, у мартолоској резерви били син Манојло и брат Рајко (ТD 316, s. 471, 492). Шест година касније за Николу се наводи да је напустио службу и отишао, очигледно без одобрења власти, јер је уместо њега постављен извесни Рајак из села Горња Лука (MAD 2775, s. 1838/2). Он је очигледно предано обављао ову дужност, јер се 1586. године, као једини мартолос у поменутом селу наводи његов син Рајко (TKGМ. KKА, TD 168 (184) s. 143a). 79

MAD 2707, s. 2; D.BŞM, d. 67, s. 18.

İE, Maden I, No 15.

MAD 2707, s. 2.

82 Р. Тричковић, Београдски пашалук 1687–1739, приредио Н. Шулетић, Београд 2013, 233. 83 О присуству Аустријанаца на Чемерну сведочи топоним Белендор(ф) у засеоку Бошковићи села Осоница, на којем су уочени остаци рударских и топионичарских радова (Подаци из документације Народног музеја у Чачку, преузето из: Д. Булић, „Земље” Моравице, 179). 84 М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876; В. Симић, Рударство гвожђа, 169.

Рударство Чемерна и Троглава (16-17. век)

ПРИЛОГ: ПОПИС ХАСА РУДНИКА ЧЕМЕРНО ИЗ 1592. ГОДИНЕ85 2.) дефтер појединачних прихода од ушура на житарице и осталог,86 као и других такси с хасова рудника Чемерно, од 1. Невруза, који је био 16. Џумаделахира 1000. године (30.03.1592) у држању Пирија емина, у периоду закупа сарача Насуха село Горичани (Goriçan) од прихода Драгојло Радич, од вредности жита и осталих такси 360 од прихода Богдан Раша, од вредности жита и осталог 450 од прихода Радул Петре, од вредности жита и осталог 340 од прихода Јован Рашко, од вредности жита и осталог 250 од прихода Предан Рајко, од вредности жита и осталог 280 од прихода Младен Балтић, од вредности жита и осталог 300 укупно 1980 село Ђурковце/и (Gürkofçe) од прихода Рајчин Радосав, од вредности жита и осталог и других такси 430 од прихода Никола Јован, од вредности жита и других такси 410 од прихода Вујица Вукодраг, од вредности жита и осталог 430 од прихода Радан Вукоје, од вредности жита и осталог 390 од прихода Бајо Ребрић, од вредности жита и осталог 415 од прихода Рајко Вукоје, од вредности жита и осталог 320 од прихода Вукој Иван, од вредности жита и осталог 300 од прихода Михајло Селак, од вредности жита и осталог 415 од прихода Вукодраг Драгиша, од вредности жита и осталог 220 од прихода Радоје Истепан, од вредности жита и осталог 85 3.) од прихода Радивој Пеја, од вредности жита и осталог 300 укупно 3715

KK, Maden Kalemi, d. 5168/2, s. 2–12.

86 Тип дефтера, који садржи дажбине сваког појединца, представља извод из пописа санџака, а поред хасова био је уобичајен и за зеамете и тимаре. Међутим, за разлику од општих пописа, чији су преписи слати у престоничку дефтерхану и тако већином сачувани, ова врста дефтера остајала је на терену, па их данас у архивима има веома мало. То нас је и определило да поменути дефтер у целости објавимо као прилог раду.

село Богутовац (Bogutofça) од прихода Богдан Јован, од вредности жита и осталог 620 од прихода Рајак Рајин, од вредности жита и осталог 263 од прихода Радул Рајко, од вредности жита и осталог 670 од прихода Рађа Радоје, од вредности жита и осталог 540 од прихода Вукосав, од вредности жита и осталог 282 од прихода Цветоје Марко, од вредности жита и осталог 372 од прихода Вук Шаин, од вредности жита и осталог 230 од прихода Радивој, од вредности жита и осталог 560 од прихода Радан калуђер, од вредности жита и осталог 362 од прихода Пеја Цветко, од вредности жита и осталог 520 од прихода Ђура Зорко, од вредности жита и осталог 245 од прихода Вујица доселац, од вредности жита и осталог 205 од прихода Радосав ковач, од вредности жита и осталог 265 укупно 5134 село Околац (Okolaç) од прихода Драгојло Грбац, од вредности жита и осталог и других такси 370 од прихода Павле Илић, од вредности жита и осталог 320 од прихода Радука Радич, од вредности жита и осталог 460 од прихода Рајак Младен, од вредности жита и осталог 440 18

Срђан Катић

4.) од прихода Цветко Радивој, од вредности жита и осталог 250 од прихода Вукоје Никола, од вредности жита и осталог 320 од прихода бадухаве поменутог села 300 укупно 2460 село Пилатовићи (Pilatovik) од прихода Грдац Цветко, од вредности жита и других такси 570 од прихода Радосав Вукоје, од вредности жита и осталог 445 од прихода Павун Драгиша, од вредности жита и осталог 450 од прихода Крагуј Билић, од вредности жита и осталог 410 од прихода Радован Вуксан, од вредности жита и осталог 465 од прихода Јован Радукич, од вредности жита и осталог 330 од прихода Радоје Вуксан, од вредности жита и осталог 350 од прихода читлука Диване Курд, од вредности жита и осталог 485 од прихода читлука Хаџи Синан, од вредности жита и осталог 500 укупно 4005 село Саовци (Saofça) од прихода Цветко Никић, од вредности жита и осталог и других такси 367 од прихода Предан Радич, од вредности жита и осталог 291 од прихода Павун Вукодраг, од вредности жита и осталог 647 од прихода Вучихна Хрејак, од вредности жита и осталог 304 од прихода Цветоје Грбан, од вредности жита и осталог 467 од прихода Никола Радоје, од вредности жита и осталог 146 5.) од прихода Милашин Новак, од вредности жита и осталог 635 од прихода Вукман Радосав, од вредности жита и осталог 302 од прихода Преја одбачен (el-merdud)87 од вредности жита и осталог 554 од прихода Радосав Вукоман, од вредности жита и осталог 302 од прихода Војин Иван, од вредности жита и осталог 205 од прихода Ђура Радашин, од вредности жита и осталог 365 од прихода Цветко Павловић, од вредности жита и осталог 250 од прихода Вукмир Радосав, од вредности жита и осталог 290 укупно 519088 село Лопаш (Lopaş) од прихода Степан Живко, од вредности жита и осталог и других такси 457 од прихода Која Смољан, од вредности жита и осталог 565 од прихода Радосав Божко, од вредности жита и осталог 527 од прихода Радосав Милован, од вредности жита и осталог 416 од прихода Манојло Радул, од вредности жита и осталог 223 од прихода Дабижив Радул, од вредности жита и осталог 382 од прихода Велимир Дејан, од вредности жита и осталог 465 од прихода Вукоје доселац, од вредности жита и осталог 180 укупно 3215 село Вранеши (Viraneş) од прихода Вукaц Радосав, од вредности жита и осталог 620 од прихода Вукоје Јаков, од вредности жита и осталог 720 6.) од прихода Радован Милован, од вредности ушура и осталог 540 од прихода Петко Радул, од вредности ушура и осталог 145 од прихода Радивој Грубач, од вредности ушура и осталог 760 од прихода Стојан Обрад, од вредности ушура и осталог 610 од прихода Рајак Радохна, од вредности ушура и осталог 715 од прихода Манојло Радоје, од вредности ушура и осталог 730 Рударство Чемерна и Троглава (16-17. век)

87 Није јасно због чега је Преја заслужио надимак који значи одбачен, презрен, изопштен. 88

Тачан износ је 5125 акчи.

од прихода Лазар Рајко, од вредности ушура и осталог 470 од прихода Радивој Пеја, од вредности ушура и осталог 410 од прихода Вукоје Владисав, од вредности ушура и осталог 550 од прихода Рајак Радосалић, од вредности ушура и осталог 620 од прихода Стојко ковач, од вредности ушура и осталог 600 од прихода Радич Билић, од вредности ушура и осталог 520 од прихода Лепоје Петковић, од вредности ушура и осталог 600 од прихода Јован Милко, од вредности ушура и осталог 560 укупно 9160 село Драгосињци (Dragosinçe) од прихода Рајко Станко, од вредности ушура и осталог 258 од прихода Петар Павле, од вредности ушура и осталог 500 од прихода Милош Петре, од вредности ушура и осталог 447 од прихода Ковач доселац, од вредности ушура и осталог 244 од прихода Рача Јован, од вредности ушура и осталог 618 од прихода Степан Радич, од вредности ушура и осталог 620 од прихода Илија Степан, од вредности ушура и осталог 800 од прихода Ђура Ђуша, од вредности ушура и осталог 400 7.) од прихода Вукдраг Манојло, од вредности ушура и осталог 760 од прихода Радосав Милија, од вредности ушура и осталог 800 од прихода Малета Видовић, од вредности ушура и осталог 860 укупно 6307 село Милатовићи (Milatovik) од прихода Рајак Павун, од вредности ушура и осталог 775 од прихода Радосав Радука, од вредности ушура и осталог 775 од прихода Петре доселац, од вредности ушура и осталог 775 од прихода Рајак Радич, од вредности ушура и осталог 680 од прихода Војин Бранко, од вредности ушура и осталог 650 од прихода Иван Јаков, од вредности ушура и осталог 400 од прихода Живко Огњан, од вредности ушура и осталог 455 од прихода Павле Вукман, од вредности ушура и осталог 400 од прихода Манојло Малета, од вредности ушура и осталог 280 укупно 5190 село Котража (Kotrаja) од прихода Рајан Грубан, од вредности ушура и осталог 300 од прихода Радосав Вуча, од вредности ушура и осталог 630 од прихода Радука Станко, од вредности ушура и осталог 540 од прихода Вукоман Вукосав, од вредности ушура и осталог 540 од прихода Војин Цветко, од вредности ушура и осталог 470 од прихода Стојан Петко, од вредности ушура и осталог 290 од прихода Вранеш Вучихна, од вредности ушура и осталог 400 од прихода Живко Милош, од вредности ушура и осталог 520 8.) од прихода Живко Ђура, од вредности ушура и осталог 620 од прихода Дука Радојица, од вредности ушура и осталог 800 од прихода Вук Радосав, од вредности ушура и осталог 625 од прихода Радул Радоје, од вредности ушура и осталог 760 од прихода Вукоје Радосав, од вредности ушура и осталог 800 од прихода Јован Војин, од вредности ушура и осталог 740 од прихода Хреља Радука, од вредности ушура и осталог 550 од прихода Јован Влатко, од вредности ушура и осталог 220 од прихода Вукоман Пеја, од вредности ушура и осталог 200 20

Срђан Катић

од прихода бадухаве становника поменутог села 350 укупно 9355 село Вучковица (Vuçkofça) од прихода Вукман Радул, од вредности ушура и других такси 610 од прихода Цветко Павле, од вредности ушура и осталог 520 од прихода Вуја Милаш, од вредности ушура и осталог 575 од прихода Добровој Ракић, од вредности ушура и осталог 410 од прихода Радосав Вучко, од вредности ушура и осталог 650 од прихода Дујко Алан, од вредности ушура и осталог 400 од прихода Лазар Малета, од вредности ушура и осталог 500 од прихода Радивој Пеја, од вредности ушура и осталог 630 од прихода Живко Марко, од вредности ушура и осталог 510 од прихода Хрејак Вуја, од вредности ушура и осталог 650 од прихода Радиша Петковић, од вредности ушура и осталог 620 од прихода Хрејак Петковић, од вредности ушура и осталог 560 од прихода Радосав Раденко, од вредности ушура и осталог 400 од прихода Раја Војин, од вредности ушура и осталог 460 9.) од прихода Милутин Марко, од вредности ушура и осталог 390 од прихода бадухаве поменутог села 360 укупно 908089 село Лиса (Lisa) дербенд од прихода Јован Милосав, вредност дербендских дажбина 450 од прихода Петак Петре, вредност дербендских дажбина 220 од прихода Јаков Радоје, вредност дербендских дажбина 300 од прихода Рајин Петре, вредност дербендских дажбина 230 од прихода Илија Јован, вредност дербендских дажбина 380 од прихода Обрад Братул, вредност дербендских дажбина 110 од прихода Вукој Братул, вредност дербендских дажбина 230 од прихода Петко Драгиша, вредност дербендских дажбина 320 од прихода Вукдраг Вукман, вредност дербендских дажбина 340 од прихода Радоје Петар, вредност дербендских дажбина 300 од прихода Рајан Радосав, вредност дербендских дажбина 400 од прихода Радуле Радул, вредност дербендских дажбина 200 од прихода Радиша, вредност дербендских дажбина 400 од прихода Драгиша Петко, вредност дербендских дажбина 220 од прихода Ивша Ракић, вредност дербендских дажбина 110 од прихода Радосав Каран, вредност дербендских дажбина 240 од прихода Огњан Павле, вредност дербендских дажбина 200 од прихода Зован Раденко, вредност дербендских дажбина 200 од прихода Вукдраг Радивој, вредност дербендских дажбина 460 од прихода Селак Предраг, вредност дербендских дажбина 211 од прихода Преја Ђура, вредност дербендских дажбина 200 од прихода поп Јован, вредност дербендских дажбина 190 10.) од прихода Рајин Цветко, вредност дербендских дажбина 190 од прихода Вук Васил, вредност дербендских дажбина 300 од прихода Рајак Гордан, вредност дербендских дажбина 400 од прихода Војин Радан, вредност дербендских дажбина 300 од прихода Никола Радивој, вредност дербендских дажбина 400 од прихода Вукоман Радука, вредност дербендских дажбина 220 од прихода Павун Степан, вредност дербендских дажбина 230 од прихода Радован Вучета, вредност дербендских дажбина 200 од прихода Радивој Добросав, вредност дербендских дажбина 200 Рударство Чемерна и Троглава (16-17. век)

8245

од прихода Вукдраг Милета, вредност дербендских дажбина 100 од прихода Херак Радосав, вредност дербендских дажбина 210 од прихода Радован Радич, вредност дербендских дажбина 220 од прихода Савуле Миленко, вредност дербендских дажбина 280 од прихода бадухаве поменутог села 2120 укупно 11281 село Луке (Luke) дербенд од прихода Рајча Никола, вредност дербендских дажбина 320 од прихода Живко Јанко, вредност дербендских дажбина 320 од прихода Станимир, вредност дербендских дажбина 290 од прихода Радул, вредност дербендских дажбина 300 од прихода Радосав, вредност дербендских дажбина 350 од прихода Војин, вредност дербендских дажбина 280 од прихода Вукоје Иван, вредност дербендских дажбина 300 од прихода Душман Радул, вредност дербендских дажбина 320 од прихода Пеја Милко, вредност дербендских дажбина 400 од прихода Вукдраг, вредност дербендских дажбина 240 11.) од прихода Вукман, вредност дербендских дажбина 240 од прихода Вучихна, вредност дербендских дажбина 320 од прихода поп Радосав, вредност дербендских дажбина 320 од прихода Стојан, вредност дербендских дажбина 560 од прихода Владисав, вредност дербендских дажбина 110 од прихода Радан, вредност дербендских дажбина 190 од прихода Јанко, вредност дербендских дажбина 250 од прихода Младен, вредност дербендских дажбина 240 од прихода Живко, вредност дербендских дажбина 100 од прихода Вучихна, вредност дербендских дажбина 240 од прихода Цветко, вредност дербендских дажбина 100 од прихода Продан, вредност дербендских дажбина 240 од прихода бадухаве поменутог села 520 укупно 6550 село Осаница (Osaniça) дербенд од прихода Вучихна, вредност дербендских дажбина 300 од прихода Никола, вредност дербендских дажбина 280 од прихода Петош, вредност дербендских дажбина 220 од прихода Вукман, вредност дербендских дажбина 190 од прихода Цветко, вредност дербендских дажбина 160 од прихода Јаков, вредност дербендских дажбина 100 од прихода Илија, вредност дербендских дажбина 110 од прихода Вуковој, вредност дербендских дажбина 320 од прихода Соја, вредност дербендских дажбина 160 од прихода Манојло, вредност дербендских дажбина 120 од прихода Вујча, вредност дербендских дажбина 120 од прихода Раја, вредност дербендских дажбина 180 12.) од прихода Добромир, вредност дербендских дажбина 220 од прихода Радиша, вредност дербендских дажбина 130 од прихода Стојан, вредност дербендских дажбина 110 од прихода Рајак, вредност дербендских дажбина 150 од прихода Радосав, вредност дербендских дажбина 210 од прихода Вујич, вредност дербендских дажбина 200 од прихода Радохна, вредност дербендских дажбина 200 22

Срђан Катић

од прихода Русмир, вредност дербендских дажбина 100 од прихода Радивој, вредност дербендских дажбина 300 од прихода Хреља, вредност дербендских дажбина 200 од прихода Рајак, вредност дербендских дажбина 330 од прихода Радосав дунђер, вредност дербендских дажбина 230 од прихода бадухаве поменутог села 300 укупно 4940 од прихода пашњака рудника Чемерно, годишње 600 УКУПНО приход поменутих хасова 88 161 од прихода пазарнe таксе касабе Чемерно 240 од прихода ушура на сребро рудника Чемерно и четвртине ковнице новца у готовини за шест година по 16 666 дирхема, миријски ушур 932390 УКУПНО 97 740 Потпис: Написано са знањем убогог Синана, кадије Београда, муфетиша печат

Рударство Чемерна и Троглава (16-17. век)

90 Ставка од 16.666 дирхема сребра представља годишњи износ раније поменутих трогодишњих закупа од 50.000, односно шестогодишњих од 100.000 дирхема сребра. У то време, 16.666 дирхема сребра вредело је 93.230 акчи, а државна десетина наведене 9323 акче.

Srdjan Katić Summary MINING AT ČEMERNO AND TROGLAV (16th-17th CENTURIES) The mine of Čemerno was named after a mountain. It was located on its western slopes, near the village of Osonica. It was opened in 1558, and soon the works also started on the northern slopes of the mountain of Troglav. Both mountains made a unique mining region. Mining works were carried out on lead-zinc mine sites, and the excavated ore was melted in smelteries to obtain silver and lead. The annual production of silver was not large, about 50 kilograms on average. Two iron mines operated at Troglav, too. Two işçi hass, out of 15 villages in the nâhiye of Požega in the sancak of Smederevo and out of 10 villages in the nâhiye of Stari Vlah in the sancak of Bosnia belonged to the mine of Čemerno, and a unit of martolos was assigned to it as security. The mine and the hâs of Čemerno were together leased for the period of three years, and from 1588 for the period of six years. Almost all lessees were Muslims, and only the headman (knez) Rajak is mentioned as a Christian. Silver and lead mines stopped their operation in the 17th century, while the iron mine operated in the 18th century as well, and probably even at the beginning of the 19th century.

Срђан Катић

Милољуб арсић

Историјски архив Краљево

UDK BROJEVI: 355:929 Ристић-Пљакић А.(093.2) 94(497.11)"1804/1813"(093.2) ID: 222120716

АНТОНИЈЕ РИСТИЋ ПЉАКИЋ ВОЈВОДА КАРАНОВАЧКИ

Апстракт: У раду се говори о карановачком војводи Антонију Ристићу Пљакићу, Карађорђевом зету, који је био ожењен његовом најстаријом ћерком Савом. Прати се његова делатност на организацији власти у ослобођеној Србији, као и његово учешће у борбама вођеним на јужним и југоисточним границама Београдског пашалука на фронту од Старог Влаха па до реке Расине и Великог Јастрепца. Као велики војвода он је 1813. године именован за главног команданта на том делу фронта, а све локалне војводе су му биле потчињене. Говори се и о његовом животу у емиграцији у Аустрији, Бесарабији и Влашкој, све до његове смрти 1832. године. Изнета су сећања и запажања његових савременика; затим ставови аутора који су касније писали о њему као контроверзној али значајној личности из доба формирања српске државе почетком XIX века. Кључне речи: Пожешка нахија, Карановац, војвода Антоније Ристић Пљакић, Карађорђева наређења, Делиград * О Антонију Ристићу Пљакићу, војводи карановачком, оригинална документа, писма, наређења и друга историјска грађа говоре једно, док његови савременици и каснији аутори стварају сасвим другачију слику. Шта су узроцу томе, те шко је са ове дистанце докучити, али је од интереса да изнесемо и њихова гледишта и ставове. Лазар Арсенијевић Баталака, говорећи о добрим и лошим особинама Карађорђа и поредећи га са кнезом Милошем, каже за Карађорђа: „Он је само Антонија Пљакића, свога момка, учинио војводом карановачким, давши му и своју најстарију кћер Саву за жену, и у томе се здраво преварио, јер је овај човек врло тешка иступљења над људима чинио, у чему је свагда притајиван био од Карађорђа.”1 Пошто је Баталака био хроничар Првог устанка, а и савременик тих догађаја, свакако да није могао овако нешто да напише, а да нема поузданих извора. Сима Милутиновић Сарајлија, савременик и добар познавалац прилика и догађаја из тог времена, у својој „Србијанки” Антонија Ристића Пљакића назива „мали царе Карановца града”, али одмах додаје „нек и тебе правда не мимоиђе”. Он затим наводи да је Пљакић прво постао Карађорђев зет, онда војсковођа, а затим деспот и тиранин па га Милутиновић пореди са римским царем Калигулом. Он наводи и разлоге за те своје тврдње. Говори о томе како је Пљакић хтео да казни брата попа Николе Костића из Мрсаћа, „који му је свуд водио војску и војевао што је боље могао а за име и славу истога”. Уместо да га за те за-

Сава, супруга Антонија Ристића Пљакића (Карађорђева ћерка), копија НМКЛ

Лазар Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, Београд 1899, стр. 836–837. 1

Архив САНУ. Војводска диплома Антонија Ристића Пљакића, 1811, инв. бр. 536

2 Симеон Милутиновић Сарајлија, Сербианка, Липиска 1826, стр. 107– 111.

слуге похвали, Антоније Пљакић га је казнио мртвом шибом, што је тада било равно смртној казни. „Уфатив га, наказиват стао на тржишту посред Карановца. Кроз хиљаду и двестотин људи дванаест пута вамо и онамо да протрчи мртве шибе саме”. Међутим тај несретник видевши сигурну смрт не хтеде „момак кроз параду и утече међу Кујунџије, све ваљане и отресне момке, коино га брже међусе зграбе, заклонитга и одбране од Пљаке”. Видевши то Пљакић је и сам потрчао за окри вљеним да га казни „ал кад виђе да сви за оружје, а он назад псујућ и претећи”. Због овога је, како наводи Милутиновић, Пљакић „опањкао и оклеветао” војводу јошаничког Димитрија Кујунџију код Карађорђа, па је војвода допао „у тавницу и жељеза љута, а да врти сваки дан топове”.2 У истинитост овог догађаја не треба сумњати јер је познато да је Милутиновић као савременик и учесник догађаја веома поуздан и сигуран сведок. Да је податак да је војвода Кујунџија био осуђен и да је био на робији тачан, види се из Карађорђевог протокола. Под бројем 957 од 20. августа 1812. године стоји: „за Димитрија записато је овако даон у апсу стоји док се за право нађе имјеније (имање) његово колико на писму шаљемо дасе расположи и прода идасе поплаћа тужитељем његовим којеје он од собара Починио од 1809 года априје штоје било 26

Милољуб Арсић

оно настрану а после нион ни синови његови данебуду више народне стрешине за преступљенија његова…”.3 Међутим, о осуди војводе Димитрија постоје и другачији подаци. Тако Лазар Арсенијевић пише да је војвода Кујунџија, када је успостављено примирје између устаника и Турака 1811. године и када је трговина оживела, а сви путеви били сигурни и безбедни, са својим момцима, без ичијег знања, напао на један трговачки караван и сву робу запленио па део плена послао и Карађорђу. То је била углавном фина чоја, кадифа, свила проткана златом, гајтани и ширити, чија је вредност била око 400 дуката. Због тога је Димитрије почетком 1812. године предат Великом суду народном, где је признао учињено дело. Осуђен је на робију у оковима, а опљачкану робу морао је да врати њиховим стварним власницима.4 Такође из Карађорђевог протокола се види да је једна делегација Горњоибрана ишла чак у Београд да се жали на војводу Димитрија. Дакле, из свега овога се може изве сти закључак да он није осуђен само по жељи Пљакићевој и да га није осудио Карађорђе већ Велики суд народни и то за више кривичних дела. Сима Милутиновић Сарајлија Пљакића назива „тај проклети Пљако”, затим „пакосник” који се „гробовима своје браће дичи и убија теке да г’се боје”. Али пошто је војвода Пљакић био жив када је „Србијанка” била објављена (1826. године), Сарајлија га нигде не помиње пуним именом и презименом већ ставља само његове иницијале (прво и последње слово имена и презимена), што је доказ да се плашио војводине реакције. Антоније Ристић Пљакић – војвода карановачки

Деловодни протокол Карађорђа Петровића, Крагујевац – Топола 1988, стр. 69–70.

Велибор Берко Савић, Карађорђе – документи, стр. 1643. 4

5 В. Караџић, Историјски списи, књ. II, Просвета, Београд 1969, стр. 86–87.

Пљакићев савременик Тома Милиновић пева о њему: „Пљакић Анто војвода је био Карановца, и ту је живио, Он се ђешто немило владаше, Јере братску крв прољеваше, И без суда готов и без правде, Па га зато народ мрзет стаде”. Вук Стефановић Караџић у својим Историјским списима наводи да када су Миленко Стојковић и Петар Добрњац устали против Карађорђа, који је настојао да ограничи њихову војводску власт, онда им је Милош Обреновић понудио помоћ од две хиљаде момака. Пошто они буду протерани из Србије, Карађорђе са зна за Милошево писмо упућено Миленку и Петру и преда Милоша Совјету да му се за ту кривицу суди. У Милошеву одбрану тада су устали Карађорђев секретар Јанићије Ђурић и Карађорђев зет Антоније Пљакић. Зашто су они то урадили, тешко је утврдити, поготову када се види да је Милошева кривица постојала.5 Милош овај Пљакићев гест никада није заборавио и због тога је касније, када је Пљакић био у избеглиштву у Бесарабији, био вољан да му одобри да се врати у Србију, али то нису одобрили људи из његове најближе околине. Када је кнез Милош од Турака откупио Пљакину синовицу Петрију, снаху Хаџи Продана Глигоријевића, Вук Караџић бележи да је Милош то урадио „за љубав Антонија Пљакића, што је с њиме лепо живио и у великом пријатељству био”. 28

Милољуб Арсић

Међутим из једне касније преписке види се да се однос кнеза Милоша променио према Пљакићу јер је Пљакић отворено осуђивао Милоша због убиства Карађорђа. Када је Карађорђева жена Јелена тражила помоћ од кнеза Милоша, он јој је преко свог човека Гаврила Поповића, послао новац и наредио му да га лично преда Јелени, а ако она не буде жива, да новац преда њеном сину. У том пи сму стоји: „Поздравите ми сина Карађорђева, да се од Пљакића удаљи и с њим не састаје, јербо је он човек суров, туп и прави тиранин, он и пре такови овде био, па се и тамо није памети научио; а Пљакићу кажите, да за њега нећу да знам; доставите му и то да ћу се потрудити, да дође на онаково мјесто, које је за његово блебетање заслужио.”6 Милан Ђ. Милићевић готово да нема лепе речи за Антонија Пљакића: „Не зна се ни за једно јуначко или родољубиво дело, које би овај човек био учинио за својега века. Шта се год о њему прича само је чудо и покор.” Потом наводи низ примера, углавном на основу сведочења савременика, како би ову своју тезу доказао. Пљакић је посекао просјака који је од њега затражио милостињу. Сину једног врачара пребио је десну ногу и леву руку, а онда га везао и обесио коњу за ункаш да би га на крају убио. Неку бабу, за коју је чуо да је вештица, живу је испекао усред Карановца. Кмету села Неваде Петру Грковићу, када је рекао да у његовом селу нема врачара, Пљакић је пружио голу сабљу пљоштимице рекавши, ако нема врачара, а ти ми позлати сабљу. Да би спасао живот, кмет је целу сабљу прекрио новцем и тиме задовољио разјареног војводу. И према својој жени Сави, Антоније Ристић Пљакић – војвода карановачки

Архив САНУ. Списак села под командом Антонија Ристића Пљакића, 1811, инв. бр. 770

Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије, Београд 1897, стр. 399.

Карађорђевој ћерки, такође се односио нељудски јер јој се „од страха мужевљева одмах развије пупак”.7 Милићевић наводи још један догађај везан за Пљакића из времена када је војвода после напуштања Делиграда стигао у Карановац, а потом отишао својој кући у Каменицу. Коста Бунарџић из Дедеваца, иначе ожењен Пљакином синовицом, сведочи о следећем догаћају. Када су војводу испратили преко Мораве, на Милочајској скели, „и онда се ижљубисмо и растасмо. Пљака уседе на коња и пође, па се окрете и рече нам: – Чувајте се Радосава Јелечанина и попа Николе из Мрсаћа; то су Турске улизице! – Рекавши то ободе коња и оде. – Е, брате, наставља Коста: то нам војвода рече. А не погоди, у оно несрећно време, ова су два човека заклањала народ, као мајка своју децу”.8 Константин Ненадовић говори сасвим другачије о војводи Пљакићу: „Антоније Ристић, кога су прозвали Пљакић… био је средње висине, лепа стаса, лепа струка, смеђ и у лицу леп човек и подужи румени образа. У нарави говора био је лепоречив, носио је на себи војводско одело и господски је живео. Он је био добар јунак, његова дела напред су у неколико увршћена, поред исти он се у повећој части налазио у шанцу у Топољаку и код Делиграда, ког је он и оснивао и чувајући ту страну од Ниша са Турцима се тукао.”9 И Ненадовић примећује да о Пљакићу „неки писци нису баш лепо говорили” па га узима у одбрану говорећи да је он по наређењу Карађорђевом прогонио турске уходе који су се посебно били појавили у Србији те 1813. године предсказујући народу пропаст и изазивајући код њега дефетизам. А ако се узме у обзир да је Пљакић био задужен за југоисточну границу Србије, која је била највише изложена турској шпијунажи, онда се могу схватити и његови поступци. Са шпијунима и врачарама све војводе су се сурово обрачунавале, што се може видети и из Карађорђевог протокола, па Пљакић није био изузетак. Редак је био случај да је ко од војвода без суда и без знања Карађорђевог то смео чинити. Ако би ко од војвода и учинио тако нешто, био би стављен под суд и кажњен, као на пример војвода јошанички Димитрије Кујунџија. Карађорђе је према свима био исти, макар у питању био и његов рођени брат, зет или најбољи пријатељ. Наредио је да му убију оца и брата Маринка, а мајци је на главу набио трмку са пчелама. Да је Пљакић радио незаконито, Карађорђе му то свакако не би опростио. Ненадовић посебно истиче Пљакићеву храброст приликом одбране Делиграда у јесен 1813. године. И када је чуо да је Карађорђе напустио Србију, војвода Пљакић је са другим војводама пружао снажан отпор Турцима још 40 дана, све до Митровдана. Шанац су напустили тек кад им је нестало хране и џебане. Тада су се договорили те се једне тамне ноћи извуку са војском а празан шанац оставе Турцима.10 *

7 М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд 1979, стр. 547–550. 8

Исто, стр. 205.

9 Константин Ненадовић, Живот и дело великог Кара–Ђорђа, Беч 1884, стр. 253. 10

Исто, стр. 251.

Антоније Ристић рођен је у селу Каменица, године 1781, у Рудничкој нахији. Када је Карађорђе Петровић са устаницима кренуо на утврђени Рудник 27. фебруара 1804. године са циљем да исти освоји и попали, а Турке из њега истера, у помоћ су му дошли Милан Обрановић и Милић Дринчић са Рудничанима, међу којима је био и Антоније Ристић. У борбама око утврђеног Рудника Антоније се посебно истакао као храбар устаник. Том приликом убио је карановачког муселима званог Пљака, те га због тога прозову Пљакићем и под тим презименом био је касније познат у целом Београдском пашалуку док се његово право презиме Ристић готово није ни користило. Антоније је тада био млад и веома наочит момак, а како се показао као веома одважан и храбар, брзо је запао за око Карађорђу, те га 30

Милољуб Арсић

Ангелина Гаталица, Биста Антонија Ристића Пљакића, НМКЛ, инв. бр. 177

он узме за свога момка. Према неким сведочењима, Антоније је био добар свирач (гајдаш) па је и то био разлог да га Карађорђе, који је волео добру свирку, узме у своју пратњу. На почетку устанка Карађорђе је уз себе увек имао писара Јанићија Ђурића, барјактара Танаска Рајића и три момка: Антонија Пљакића, Петра Јокића и Але ксу Дукића. Касније се број Карађорђевих момака попео на 40, а често и више, а они су били све бољи од бољега. Буљубаше (капетани) у Карађорђевој гарди били су: Петар Јокић, Антоније Пљакић и Милован Гарашанин. Када је покушано мирење устаника и београдских Турака на инсистирање аустријског генерала Женејна априла 1804. године у Земуну, у Карађорђевој пратњи поред угледних устаничких вођа био је и Антоније Пљакић. Такође, када је вожд ишао на састанак са Аганлијом, ради преговора о примирју, у село Дрлупа, у његовој пратњи је био и Пљакић. У августу 1804. године из Босне у Београд долазио Бећир-паша, како би умирио Србе а Пљакић је са осталим ратницима учествовао у свечаном дочеку босанског паше. Гаја Пантелић, који је одрастао са Карађорђем и био његов пашеног, овако описује упознавање Пљакића са Карађорђем: „Обегенисао сам га. Био је млад и нема га у свој војски лепшег, па сам му говорио: ’Ајде да дођеш нашем господару Ђорђу, он ће тебе држати како Мула Јусуф Узун Мемеда, тако ћеш ти код њега бити’. Он ми каже: ’Како ћу ја њему, ко ће мене њему пријавити?’ – ’Ја ћу те пријавити’. ’А ко је код њега најближи?’ – ’Јанко Катић и арамбаша Станоје’. Он онда рече: ’Јанко ми је зет, ја ћу Јанку и мене ће Јанко тамо пријавити и наместити’. И тако је свршено.”11 Антоније Ристић Пљакић – војвода карановачки

Гаја Пантелић, Казивања о српском устанку 1804. године, Београд 1980, стр. 15–136. 11

Прота Матија Ненадовић, Мемоари, Београд 1969, стр. 69. 12

13 Велибор Берко Савић, Карађорђе – документи, Горњи Милановац, 1988, стр. 1563.

Прота Матија Ненадовић у својим мемоарима описује један Пљакићев подвиг који се одиграо маја 1804. године у борбама око Београда. Приликом испада Турака из утврђеног Београда један одред устаника из Крагујевачке и Рудничке нахије буде разбијен и том приликом у Топчидерској реци се удави 17 Рудничана, а око 20 момака затвори се у једну турску кућу са два спрата. Турци опколе кућу у којој су били Пљакић и поп Стојан са 16 момака и из ње се бранили ватром из пушака. Но Турци продру у један део зграде и запале је и кућа почне да гори. Кад то виде, остали устаници који су се нашли у близини са Карађорђем и протом Матијом похитају у помоћ заробљеним саборцима те растерају Турке. „Сад они из куће и из пламена изађу, црни као Арапи, које од дима а које од барута. Од онда мене Пљакић прозове побратимом. То је било 9. маја, лицем на летњег св. Николу 1804. г.”12 У народној песми „Бој на Карановцу” видимо да Карађорђе одвраћа Васу Чарапића да не иде на мегдан Згуру Мемед-аги, па народни певач каже: „Но ја имам мога зета Пљаку и под њиме хитра бедевија и на њој су четворе кубуре нек изађе Згури на мегдана. Оде Пљака Згури на мегдана. А да видиш чуда великога, када Туре очи искрвави па на Пљаку јуриш учинило, куда не би косић пролетео, туда Пљака са свом бедевиом”. Према народном певачу, Згуру су једва савладали и главу му одсекли остру жнички Чола, Ђука из Јагњила и Васа Чарапић, а Пљакић је једва живу главу извукао, те се није показао нарочито вештим мегданџијом. Петар Јокић у свом сведочењу помиње један интересантан догађај у коме је учествовао и Пљакић. Када је Карађорђе хтео да освоји Београд на препад, са групом одабраних устаника пошао је ноћу тајно на извршење планираног задатка. „С десна иде Главаш а с лева Пљакић и то тако близу да су њини коњи главе на сапи његовом наслонили.” А онда је „неки калуђер звизнуо мачем да му главу одсече (Карађорђу) но коњи се тргоше и он само врхом свати и испод уха до јабучице расече кожу и месо закачи. Чим он то учини, потеже Пљакић пиштољем калуђера. У то Главаш опали и калуђер се стропошта с коња”.13 Када су устаници на Петров-дан 1805. године заузели Карановац, Карађорђе је за карановачког војводу поставио капетана Радича Петровића, који се посебно истакао приликом заузимања Карановца и Ужица. Иако је био у одмаклим годинама и као аустријски капетан уживао аустријску пензију, чим је букнуо устанак, он се прикључио устаницима. Велике услуге учинио је устаницима нарочито при копању шанчева и других утврђења, што је научио док је служио у аустријској војсци. Приликом опсаде Београда крајем 1806. године Радич је тешко рањен и једва је преболео. Од тада је углавном био у Београду, где је 1808. године био члан београдског магистрата (суда). Из тих разлога он није могао бити карановачки војвода па је на то место Карађорђе поставио Антонија Пљакића. Пљакић је од тада углавном боравио у Карановцу, где је још Радич Петровић почео изградњу шанца, који је он довршио. У карановачком шанцу направио је себи кућу, где је у време затишја најчешће боравио, а одлазио је и у родно село Каменицу, где му је живео брат Павле Ристић. Данас се локалитет где се налазио устанички шанац у Карановцу зове Пљакин шанац и ту се налазе бисте војводе Антонија Пљакића и Јована Курсуле, чувеног мегданџије, родом из оближњег села Цветке. У свим биткама у којима је учествовао Карађорђе, све до краја 1806. године, уз њега је био и Пљакић. Пратио га је из битке у битку, а уз њега је био и у време затишја. Нешто касније Пљакић се помиње у војсци војводе Младена Миловано32

Милољуб Арсић

вића, а после ослобођења Крушевца Младен га шаље да утврђује шанац Топољак. У једном писму митрополита Леонтија влашком кнезу Испилантију из априла 1807. године, каже се да се у Карановцу налази Антоније Пљакић и да под својом командом има 2000 војника, који се налазе према Новом Пазару. На основу тог документа претпостављамо да је Пљакић већ крајем 1806. или почетком 1807. године био именован за војводу карановачког. Све до 1808. године има мало писаних података о Пљакићу и његовој делатности, а из каснијег периода сачуван је велики број писама која су упућивана са разних страна војводи Пљакићу будући да је он био задужен за одбрану ју жних граница устаничке Србије. Из 1808. године сачуван је један интересантан помен о Пљакићу као приложнику Манастира Студенице. После битке на Дежеви 1806. године Турци су гонили устаничке одреде све до Манастира Студенице, који су том приликом и запалили. Он је убрзо поправљен прилозима Карађорђа и Младена Миловановић, а међу приложницима налази се и војвода Пљакић. То се види из записа на рукопису који је пронашао Милан Ђ. Милићевић и објавио у Гласнику српског ученог друштва 1867. године, а који гласи: „Помјани Господи, дом и род Антонија Пљакића, брата јего Павла, мати јего Ристу, сестру јего Јеросиму, сина јего Теодора, сина Павлова Николаја, супругу Павлову Ружицу и супругу Антонијеву Саву…”. Из једнога писма које Карађорђе из Тополе упућује Правитељствујушћем совјету августа 1808. године, види се да је он добио поуздане податке да је 300 турских одметника (вероватно крџалије) ударило на српске страже у Горњем Ибру и студеничком крају, где је границу чувао војвода Пљакић. Међутим новопазарски паша је на време обавестио Пљакића, тако да су ти одметници спремно дочекани од српских стража, а када се заметнуо бој, Србима су притекле у помоћ посаде оближњих шанаца, тако да су одметници били одбијени, а њихов предводник је у овој бици погинуо. Од устаника погинула су двојица, а двојица су рањена.14 Из Сјенице, 2. априла 1809. године, Карађорђе јавља Антонију Пљакићу, који се тада са својом војском налазио на Рудну, да је заузео Нову Варош, где је оставио српску посаду са два топа, а да је опколио Сјеницу и пише, да се нада да ће је ускоро освојити. Када њу освоји, кренуће са пола војске на Пријепоље, а другом половином на Пазар и зато наређује Пљакићу да „друм на Рогозни затвори” и да „бере војску што више може”, а да поручи и Димитрију Кујунџији, војводи јошаничком, да са својом војском дође и буде заједно са Пљакићем на Рудну. Неколико дана касније Карађорђе опет јавља Пљакићу да планира на Пазар да удари али „не знам како се може к теби доћи”.15 Он мисли да би могло најлакше Голијом да се стигне до пред Пазар и тражи да му пошаље „вешта човека” који би га могао превести до Рудна „да Турци не опазе”. Са собом би довео два топа „московска”, а када би дошао на Рудно, лакше би могао да направи план напада на Пазар. Од Пљакића Карађорђе тражи да му обезбеди барем хиљаду војника који се сада налазе под његовом командом. Само два дана касније Карађорђе јавља из Сјенице да је добио Пљакићево писмо из кога је сазнао да се Пљакић још више приближио Пазару и да су друмови на Рогозни у турским рукама. Саветује га да се не приближава много Пазару, да обавезно изгради шанац тамо где се сада налази и да се добро чува од Турака. Потврђује да му је доносилац писма буљубаша Максим Берисављевић показао куда се може војском и топовима проћи преко Голије и стићи у Пљакићев логор. Њему и војводи Димитрију Кујунџији шаље муницију.16 Карађорђе 27. априла 1809. године пише Пљакићу из ослобођене Сјенице, „коју смо данас заузели” и из „које данас јесмо полак Турака из града сасвим ис пратили на ћабу да више не дођу”, па му јавља да ће са пола војске и пола топова поћи на Пазар. Он тражи да му Пљакић поново пошаље буљубашу Максима Берисављевића, који зна пут преко Голије којим ће стићи у логор „на Буковце”, а који је удаљен од Пазара сат и по хода. На крају му саветује да се добро чува тур Антоније Ристић Пљакић – војвода карановачки

Исто, стр. 404.

Исто, стр. 511.

Исто, стр. 506.

Исто, стр. 511.

Исто, стр. 541.

19 Константин Ненадовић, Живот и дело великог Кара–Ђорђа, Беч 1884, стр. 207. 20 Велибор Берко Савић, Карађорђе – документи, стр. 592. 21

Исто, стр. 626.

Радош Љушић, Вожд Карађорђе, Београд – Горњи Милановац 1995, стр. 71. 22

Велибор Берко Савић, Карађорђе – документи, стр. 731. 23

Исто, стр. 742.

ске преваре.17 Међутим Пљакић није послао Карађорђу буљубашу Максима, што се види из писма које Карађорђе шаље из Чачка 2. маја. Он и даље планира да нападне на Пазар и поново моли Пљакића да како зна овлада друмовима на Рогозни, а да ће он са великом војском доћи пред Пазар. Из писма се види да су са Пљакићем и војводе Аврам Лукић и Димитрије Кујунџија. Из Карађорђевог писма Родофиникину од 26. маја 1809. године може се видети да су Турци, како је Пљакин момак казао Карађорђу, ноћу ударили изненада на обадва његова шанца и да су их са свих страна опколили. Већ 30. маја Карађорђе јавља Пљакићу да је разбио пећког Нуман-пашу на Сувом долу и да ће тог дана кренути на Пазар: „са свом оправом са топовима и кумбарама и војске доста имамо”, него га моли да му пошаље Радосава Јелечанина, који добро познаје овај крај како би их довео до Пазара. Од Пљакића тражи да заповеди Павлу Цукићу и Димитрију Кујунџији да се са својим устаницима приближе Пазару, што је био знак да је Карађорђе планирао да удари на утврђени Нови Пазар.18 Карађорђеви устаници напали су Нови Пазар, који су бранили пећки Нуман-паша и пазарски Капетан-паша са 12.000 војника и 10 топова. После дуже опсаде Турци понуде предају под условима да под оружјем са женама и децом могу да напусте Пазар и да оду у Босну. Карађорђе прихвати њихове услове, али када су Турци почели да напуштају утврђени град, онда се неки Пљакићев војник, видевши у једног Турчина леп сребрни пиштољ маши да га узме како би га купио, али Турчин се уплаши, скреше и убије Србина и тако договор о предаји пропадне.19 Карађорђу у то време стигну црне вести о погибији војводе Стевана Синђелића са његовим Ресавцима на Чегру, те он напусти опсаду Новог Пазара и похита ка Морави како би Турке зауставио. Следеће вести о Пљакићу јесу из августа 1809. године. Он се тада налазио у логору Ђакову (Студеница). Карађорђе му тада наређује: „Држите се што боље можете; сада је време или одержати се или изгубити се. Ја сам собом трчим и дању и ноћу непрестано по логорима и по збеговима и терам и последња човека.”20 Пљакић јавља Карађорђу из Ђакова да је послао свога брата Павла Ристића, Николу Смиљанића и Радосава Јелечанина са 600 момака против Шашит-паше, да је од Турака отео један збег и да је у Старом Влаху на Јанковом камену направио шанац, као и да шаље чете свуда по друмовима. У октобру Карађорђе наређује Пљакићу, Лазару Мутапу, Јоксиму Карамарковићу и Димитрију Кујунџији да покупе што више војске и да дођу у Ћуприју како би одатле кренули у помоћ Вељку Петровићу јер су се нека влашка села у Црној Реци окренула против устаника и сада сарађују са Турцима.21 Све до маја наредне године немамо поузданих вести и података о стању на јужном фронту али посредно се може закључити да већих сукоба није било. Из једног Пљакићевог писма сазнајемо да је он у том периоду извршио попис пореских глава, затим попис дошљака и строседелаца и попис погинулих устаника на територији под својом влашћу. Такође, види се да је Пљакић тада био боле стан („да сте јоште врло болесни са једном ногом”) и да се налазио на лечењу код своје куће у Каменици. Када је пак 1813. године, после слома устанка, прешао у Аустрију, приликом издавања пасоша константовано је да је Пљакић храмао на једну ногу, а рану је задобио приликом гушења једне побуне у Карановцу јер је народ био незадовољан увођењем ратног пореза.22 Крајем маја 1810. године Карађорђе тражи да му Пљакић спреми војску и то један део, а други део мора бити по шанчевима на граници. Са том војском и војском из Нахије крагујевачке, као и оном под командом Лазара Мутапа, Карађорђе планира да крене Русима у сусрет према Вељковој крајини.23 Наређује му да појача одбрану шанца у Шавранима, а он у „среду креће са војском на Ћуприју”. Моли га да Хаџи Продану у Старом Влаху пошаље 1000 ока жита за издржавање посаде у шанчевима, а да јави Милошу Обреновићу да исто уради и жито пошаље кнезу Максиму Глигоријевићу.24 34

Милољуб Арсић

Септембра 1810. године Карађорђе издаје заповест Пљакићу, који је тада био у Карановцу, да покупи што више јечма и другог стрног жита, све то самеље и пошаље у Ћуприју и Параћин јер је требало издржавати велику руску војску која је дошла у устаничку Србију. Трговци нека по вилајету покупе говеда за клање и нека их дотерају, а народу ће бити плаћено када се војна оконча.25 Убрзо после тога стиже друга заповест где се изричито налаже да Пожешка нахија обезбеди 300 говеда, 20.000 ока брашна и 20.000 ока зоби за српску и руску војску која треба да крене према Делиграду.26 Пљакићу је 19. децембра 1810. године упућена позивница да дође у Београд о Малом Божићу на скупштину, али је опоменут да понесе покупљен порез, затим да попише колико има топова, кремења, барута и тобџија.27 Скупштина устаничких старешина одржана је од 8. до 10. јануара 1811. године и на њој су чланови Правитељствујушћег совјета, команданти, војводе и кнезови положили заклетву на верност и покорност Карађорђу. Они су то потврдили својим печатима и потписима, а међу њима под редним бројем 9 био је и Антоније Пљакић. Сва власт – управна, судска и законодавна – нашла се у рукама вожда Карађорђа. Он је донео Указ о организацији и раду Правитељствујушћег совјета народа српског који су сачињавали Младен Миловановић (војска), Миленко Стојковић (инострана дела), Доситеј Обрадовић (просвета), Јаков Ненадовић (унутрашња дела) и Сима Марковић (финансије). У сагласности са Совјетом Карађорђе је издао и дипломе војводама у којима су назначени њихова права, обавезе, дужности, а означена је и територија над којом су они били „господари”. Међу сачуваним војводским дипломама је и диплома Антонија Пљакића. У дипломи се истиче да се Пљакић потврђује за војводу карановачког („Вам власт дајемо с кнежином карановачком управљати и с њом полно заповедати”) и да је дужан све одлуке Совјета и Вожда да спроводи у дело, али да становништво у својој кнежини не сме да угњетава. Убудуће сва наређења у војним стварима и све захтеве везане за снабдевање устаничке вој ске Пљакић ће добијати од попечитеља војног господара Младена Миловановића. Војвода је био обавезан да формира суд (магистрат) у Карановцу. Суд је требало да сачињавају два или три кмета, који ће наређења и упутства добијати од Совјета. Потребно је било установити и мезулане у Карановцу, Трстенику, Гучи и Пожеги. Карановачка кнежина морала је да пошаље у Београд 10 тобџија и 5 добошара како би се што боље извежбали. Војвода је био дужан да у сваком селу постави кметове. Истовремено им се одузима судска власт, за коју је од тог тренутка задужен Магистрат, а у крупнијим стварима Совјет. Војвода нема права да се меша у духовне и црквене ствари, које су у надлежности митрополита. У случају да не поступа по наређењу и упутствима Карађорђа и Совјета, војвода је могао бити лишен старешинства. На крају дипломе ставља се до знања за шта коме у Совјету треба да се обрати и ту су наведене области деловања свих попечитеља и Петра Тодоровића, „великог судије вилајетског”. Додатак уз диплому био је и списак села у Капетанији карановачкој над којима је власт имао војвода Пљакић. То су: Видово, Међушчешће (Међувршје), Таковраћ (Паковраћа), Белино (Бељина), Рипаге (Риђаге), Придворица, Егдино (Јездина), Лозница, Атеница, Кулиновци, Дрвари, Трнава, Балога (Балуга), Ежевица (Јежевица), Вилуша (Виљуша), Баница, Острушати, Липника (Липница), Слатина, Рајац, Прешеће, Пећница, Качулица, Заочани (Жаочани), Чиршинци, Нукић (Кукићи), Заблаће, Лазац, Смудиноге, Сашниле (Самаиле), Црна Бара, Чиршаће, Адрани, Волковци (Бољковци), Сушина Река (Мусина Река), Врдила, Буковица, Роћевићи, Пекчаница, Лопатница, Маглиће, Прогорелица, Конарево, Залуже, Чибуковац, Јарчујак, Грдица, Сирча, Камичари (Камиџора), Карановац, Рибница, Камичари (Камиџорци), Змајевице (Змајевац), Замчања, Матаруге, Готовац, Крушевица, Ковачи, Брезна, Бељаница (Мељаница), Драгосињци, Отроци, Метикош, Ратина, Заклопача, Врба, Вранеши, Вукушица, Подунавци, Липова, Хрисовци (Рсовци), Руђинци, Осаоница, Оџаци, Црнишава, Стари Трстеник, Почековина, Губеревци, Балосава, Сибница, Врбет, Банчетина (Бајчетина), Антоније Ристић Пљакић – војвода карановачки

Исто, стр. 793.

Исто, стр. 821.

Исто, стр. 839.

Исто, стр. 876–877.

Исто, стр. 876.

Исто, стр. 937.

Исто, стр. 992.

Исто, стр. 1004.

Закута, Петропоље, Милаковац, Печеноге, Милавчићи, Витковци, Витановци, Чукоевац, Стубал, Угљарево, Лозна, Паштрма, Кнежевац и Липовац.28 Пропратно писмо са војводском дипломом Пљакићу је послато 16. јануара 1811. године и из њега се види да је Карађорђе у договору са Совјетом одредио да Нахија карановачка треба да прикупи 14.000 гроша пореза. Да би се то урадило, војвода је имао обавезу да са кметовима попише пореске главе како би се порез равномерно распоредио; затим од тог новца да исплати мезулане, а остатак новца у року од 10 дана да донесе у Совјет и да преда попечитељу финансија. Из писама се види да су две мезулане (у Карановцу и Трстенику) остале под управом Пљакића, а остале две (у Гучи и Пожеги) биле под управом проте Милутина Илића, војводе драгачевског.29 Ове промене у организацији власти нису одговарале појединим војводама који су хтели да буду неограничени господари у својим нахијама па су незадовољни почели да пружају отпор Карађорђу. Међу њима су се посебно истакли Петар Добрњац и Миленко Стојковић, па их је зато Карађорђе и протерао из Србије. Због мањих немира у њиховим нахијама Карађорђе позива Пљакића 11. марта 1811. године да одмах дође у Пожаревац како би се буна у зачетку угушила. Из овога се може видети да је Карађорђе имао неограничено поверење у свог зета војводу Пљакића. Неколико дана касније 18. марта Карађорђе и Совјет налажу Пљакићу да у Делиград пошаље 5000 ока кукуруза. Антоније Пљакић био је најближи Делиграду, у коме је посада остала без хране. Око преношења кукуруза требало је да се постара сам војвода.30 У мају Пљакић јавља Карађорђу да су у Пазар дошли босански, пећки и ђаковачки паша и да врше припреме како би ударили на Студеничку, Јошаничку и Пожешку нахију. Због тога му Карађорђе шаље топове, а војвода је био дужан да топовима обезбеди послугу и употреби их тамо где је сматрао да су му најпотребнији.31 Карађорђе тражи од Пљакића да што пре похвата хајдуке који су се појавили на граници Пожешке нахије и суседне нахије војводе Лазара Мутапа, а ако не може да их похвата, „а ти поби како можеш најбоље”. Но ни после месец дана хајдуци нису били похватани. Карађорђе тражи од Пљакића обавештење шта се дешава на граници према Пазару и налаже му да шаље уходе у Турску како би се информисао куда Турци одлазе.32 Он 11. јануара 1812. године у договору са Совјетом шаље свим војводама и командантима „настављеније”, тј. упутство о надлежностима и о раду у нахијама. Оно се може сматрати допуном војводским дипломама и у њима се појашњавају и прецизирају нека наређења која су до тада била прилично нејасна. Тако се на пример, каже да се војводе не мешају у судске послове које врши магистрат, с којим је војвода дужан да сарађује. Сваком члану магистрата одређена је годишња плата од по 400 гроша, а писарима од по 360. Било је предвиђено да се мезуланџије издржавају од новца који свака пореска глава мора да плаћа. Нахија карановачка требало је да сакупи годишње 13.000 гроша пореза, а сама варош Карановац 1000 гроша. Војводе су могле казнити бегунце из војске и оне који се на позив не одазивају највише „кроз 300 момака трипут да прођу”, док капетан може војника казнити са највише 25 удараца штапом. Војводе могу казнити и капетане под својом командом, али ту пресуду морају да потврде Совјет и сам Вожд. Ко „напразно меће пушке” треба да буде кажњен са 25 батина и затвором, а ко удаје девојку не може за њу тражити више од 12 гроша, у супротном биће кажњен. Ова наређења морала су бити објављена у нахијском магистрату како би људи знали да се према њима управљају. „Настављеније” су потписали Геогије Петровић и Младен Миловановић, председник Совјета. Из Карађорђевог протокола види се да је 16. јуна 1812. године тражено од карановачког магистрата да саслуша Петра Пајовића, кнеза из Каоне, а поводом тужбе двојице дошљака који су се жалили на кнеза да их угњетава. Истога дана писано је и Пљакићу да ухвати Петра Пајовића и да га пошаље у Тополу „са да36

Милољуб Арсић

вуџијама”. Неколико дана касније поново се наређује Пљакићу да што пре пошаље Петра Пајовића везаног, али да са њим буду и она два сиромашка што се на њега туже (давуџије). Наређено му је такође да спреми 500 товара жита и зоби и да сачека нову заповест где да их носи. Затим, да пренесе наредбу војводама Радосаву Јелечанину и Димитрију Кујунџији да се не свађају око територија којима управљају, да држе оно што су и до сада држали, а њихов спор ће бити решен на првој скупштини.33 Већ 4. јула 1813. године Пљакићу стиже заповест да сву војску „до потоњег човека” истера у логоре ради обуке и егзерцира, да шанчеве утврди, путеве прокрчи и до следеће заповести не напада Турке. Пљакић шаље извештај шта се дешава на делу границе коју он обезбеђује, а онда од Карађорђа тражи сагласност и упутство како да замени неко робље. Наређено му је да јави Горњо ибранима да оду у Београд ради своје жалбе на војводу Димитрија Кујунџију.34 Из једног документа из августа 1812. године види се да Карађорђе предлаже да руски цар (Његово императорско величанство) одликује неке војводе златном медаљом за верност и јунаштво, а међу поменутима се налазио и војвода Антоније Пљакић.35 Из Карађорђеве канцеларије фебруара 1813. године писано је Пљакићу да се јави када му буде потребна џебана како би му била послата, а он би је даље по по треби прослеђивао. Такође, наређује му се да иде у Крушевац „да јемчи момке за Цукићеву похару што су га похарали и када се пронађе да нам јави”. Убрзо Пљакић одговара да није „Цукићеву похару нашао” и тиме се та преписка завршава. Нешто касније војвода добија друго писмо где му се наређује да пошаље људе из Кнежине трстеничке са колима и секирама војводи Здравку како би му помо гли да утврди шанац у Топољаку. Ту наредбу Пљакић је био дужан да пренесе и капетану Ђорђу Симићу и војводи Анти Симоновићу, који такође треба да пошаљу своје људе да утврђују поменути шанац.36 Из исте канцеларије у априлу Пљакићу стиже наређење да прекине сваку трговину са Турцима и осим меда, масла и животињских кожа, ништа друго не шаље у Турску; да скрене пажњу буљубаши Марку Здравковићу и попу Радосаву Ботунском да не подстрекују народ на непослушност, а ако у томе не успе, да их пошаље у Тополу.37 Следеће писмо Пљакић добија 12. априла. У њему је било наређење да у Белу недељу буде спреман са својом војском како би их послали тамо где буде потребно у борби против Турака. Само два дана касније Пљакић поново добија наређење да скупи што више војске „од оне неуписане” и да одмах иде у Крушевац како би са тамошњим војводама „претерао народ из Жупе преко Мораве”, као и да нареди војводама Радосаву Јелечанину и Аћиму Шућуру да уклоне народ са границе у унутрашњост, а на границу да изведу војску и да се добро чувају од Турака.38 Убрзо стиже ново наређење да се и стока уклони са границе и са оних праваца куда ће Турци нападати, а чим се појаве, одмах да се нападају и одбијају од границе. Како се мењала политичка ситуација, тако се мењају и наређења која је Пљакић добијао од Карађорђа и Совјета. Другог маја Пљакић добија наређење из кога се види да Карађорђе преговара са Турцима о миру па у складу са тим треба „с њима у миру и пријатељству да живи”, али да се турске преваре добро чува и доста војске код себе да има. Препоручује му се да похватане злочинце ако су из Нахије крагујевачке, пошаље у Тополу, а ако су из његове кнежине, да њихова кривична дела опише па ће добити наређења шта са њима да уради.39 Због сукоба са војводама Павлом Цукићем и Петром Молером, Карађорђе пише Пљакићу да ако на својој територији примети ову двојицу, одмах их ухапси и њему преда, а ако не буду хтели да се предају, да их побије и њихове главе пошаље у Тополу. Ту исту заповест да пренесе војводама Радосаву Јелечанину, Вујици Вулићевићу, Петру Ђукићу, Анти Симоновићу, Ђорђу Симићу и Милошу Сарановцу. Али убрзо после тога Карађорђе се измирио са Цукићем и Молером и зато јавља Пљакићу да ову двојицу „не задева за досадашње погрешке”, а да се они шаљу својим кућама и да им се „да свака рукопомоћ и заира”.40 Антоније Ристић Пљакић – војвода карановачки

33 Деловодни протокол Карађорђа Петровића, Крагујевац – Топола, 1988, стр. 49. 34

Исто, стр. 65.

35 Велибор Берко Савић, Карађорђе – документа, стр. 1207.

Деловодни протокол Карађорђа Петровића, стр. 83–85. 36

Исто, стр. 104.

Исто, стр. 109.

Исто, стр. 117.

Исто, стр. 124.

Исто, стр. 121.

Исто, стр. 133.

Велибор Берко Савић, Карађорђе – документа, стр. 1264. 43

Деловодни протокол Карађорђа Петровића, стр. 139.

Међу војводама се јавља све веће незадовољство према Карађорђу због чега је он позвао на одговорност драгачевске војводе Ђоку Протића и Новака Бошковића због „њиовог непослушанија и неисполненија наше заповести и Совјетски, и угњетаваније народа и не одговарања на наша и Совјетска писма”. Због тога они су лишени старешинства, али су им војводска звања остављена због њихових пређашњих заслуга. Међутим како се од тог тренутка Карађорђе није могао на њих поуздано ослонити, поставља за команданта драгачевског (који остаје и карановачки комадант) војводу Антонија Пљакића и под његовом влашћу од тада су били војводе Ђока Протић, Новак Бошковић и Милић Радовић.41 Средином маја 1813. године Пљакићу стиже наредба да нађе мајсторе који би припремили још 600 плоча да се патоше црква, с тим што се из наредбе не може видети о којој се цркви ради нити се може извести закључак од чега тражене плоче треба да буду. Вероватно су у питању биле камене плоче. Затим, тражи се од Пљакића да шаље поуздане људе у Турску како би сазнао намере Турака, „а она два момка који су дошли из Сереза да задержи код себе као и проче своје момке” (вероватно да се ради о српским шпијунима).42 Већ почетком јуна Пљакићу стижу вести да ће рата са Турцима бити врло брзо и да се због тога што пре спреми и нареди свим војводама под својом командом да скупе војску како би одмах мо гли напасти Турке. Од ратних планова које је урадио Карађорђе пред туску офанзиву за све војводе, када су Руси због рата са Наполеоном потпуно препустили Србију на милост и немилост Турцима, сачуван је само ратни план за фронт којим је командовао Пљакић. За главног команданта на југоисточном фронту са седиштем у Крушевцу, од Старог Влаха па до реке Расине и Великог Јастрепца, одређен је Антоније Пљакић. Под његовом командом биле су нахије Пожешка, Пазарска, Крушевачка и Старовлашка. Он је био обавезан да са ове територије мобилише трупе за граничне гарнизоне по шанчевима и да одвоји део војске која ће бити у резерви, а која ће се ангажовати тамо где буде потребно. Шанчеве је морао снабдевати храном и муницијом и слати им помоћ, а робље штитити и испраћати у унутрашњост слободне територије. Под његову команду стављене су следеће војводе: Хаџи Продан Глигоријевић, Ђока Протић, Новак Бошковић, Милић Радовић, Радослав Јелечки, поп Филип Студенички, Коста Куриловачки, Милош и Петар Ђукић, Ђорђе Симић, Анта Симоновић, Здравко и Стреља, Риста и Нешко. Одређено је колико војника нахија мора да мобилише: Пожешка нахија 4000, Пазарска – 2000, Крушевачка и сједињене нахије Лесковачка, Прокупачка и Вучитрнска – 3000 а кнежина Хаџи Проданова 600 војника. Наведени су и шанчеви на том делу фронта и назначено је колико је у њима морало бити војника. У шанцу у Студеници морало је бити 300 војника, у шанцу у Горњем Ибру 300; у шанцу у Карановцу 200; у Хаџи Продановом шанцу 300; гарнизон у Кожетину 300, гарнизон у Крушевцу 600 и у шанцу у Топољаку 300 војника. Дакле у шанчевима 2300 војника, а у резерви, као покретне трупе, 6300 војника. Резерва је подељена на два дела и требало је да буде лоцирана на два места, половина да прискочи у помоћ тамо где буде потребно, а половина да буде послата тамо где врховни вожд буде захтевао.43 Пет дана од како је Пљакић добио поменути план, послато му је 20 товара пушчане муниције и 4 бурета топовске; војводи Радосаву послато је 8 товара, Радовићу 5 товара, Новаку 5 товара и Филипу 6 товара. Пљакићу је наређено да одмах обиђе границу на свом делу фронта, да је добро утврди, старешинама да нареди да добро чувају џебану, а народ да „прегне” у планине.44 Већ 23. јуна Пљакићу стиже ново наређење којим је проглашена општа мобилизација и престанак сваке друге активности, а шаље се и Прокламација о „народној светој војни”, која треба да се прочита целом народу и војсци. „Одмах сву вашу војску да искупите, и која ће вам војска у резерви бити, ону у резерву поставите, а у шпанце гарнизоне метите, као што вам је у плану послатом назначено. И онолико сваки војвода да има војске искупити и Вама предати колико је на кога у плану расположено, и 38

Милољуб Арсић

тако до три дана да вам буде сва војска готова, јер Турци ће на нас до три четири дана наступити. Особито вам препоручујем да закажете свима војводама вашим, и тако свима људима да се јави да калуђери и попови церкве и манастире оставе, трговци трговину своју, мајстори мајсторију своју, земљоделци сваки своје пољ ске работе и воденице и све друго да оставе и сви и стари и млади да пођу, и ви свакога да истерате, и тако сви сложно и једнодушно да устанемо и да бранимо и нас и отечество наше од непријатеља нашег.”45 Месец дана после ове прокламације, Карађорђе писмом јавља Пљакићу да је задовољан досадашњим његовим радом на утврђивању и одбрани јужног фронта и саветује му да део резерве буде око Крушевца и уз Расину, а други део нека буде на Берановцу, одакле може најбрже стићи тамо где буде потребно. Младен Миловановић моли Карађорђа да нареди војводи Пљакићу да са својом војском дође у Делиград јер он мора са војском из Делиграда да иде у помоћ хајдук Вељку Петровићу. Карађорђе 23. јула наређује Пљакићу да са својом војском што пре крене ка Крушевцу како би осујетили продор Турака од Делиграда низ Мораву и тражи од њега, пошто понестаје џебане, да се она добро чува, „као очи у глави”. Још је већи проблем са оловом, кога такође нема довољно те му Карађорђе том приликом шаље онолико колико има, а пише да ће му касније послати још и више када му нужно буде. Тражи да Пљакић провери да ли су Вујица Вулићевић и Лазар Мутап напустили своје шанчеве и наставља: „И боље вам је сви помрети него шанчеве оставити и непријатељу дати”.46 У августу Пљакићу стиже наредба да сву војску којом командује („до последњег човека”) одведе у одбрану Делиграда, а на граници према Пазару да оста ви само страже. Ко од војвода ову наредбу не буде испоштовао, саопштава Карађорђе, главом ће платити без сваке милости па „ко био да био”. Пљакић је ову наредбу испоштовао јер се у септембру са својом војском налази у Делиграду, где му Вожд јавља да је „пожаревачка нахија издала” и због тога тражи од њега да се Делиград чврсто држи и чува јер „ако се то место упусти сачувај боже, после ће све пропасти”. Али убрзо Пљакићу стижу вести да је део турске војске заобишао Делиград и да иде према Костолцу. Препоручује му се да се добро слаже са заповедником Делиграда војводом Илијом Барјактаревићем и Вујицом Вулићевићем и да су дужни Делиград да држе у српским рукама по сваку цену.47 Ситуација на фронту према Делиграду постаје све тежа па Карађорђе наређује Пљакићу да помогне суседним нахијама и њиховим војводама да што више војске прикупе и пошаљу на Делиград. „Самном нека прете, да ћу ја сам заћи и палити који би издао и побегао”, пише Карађорђе.48 Да је он на то био спреман, знала је већ цела Србија и у то нико није сумњао па је Пљакић у писмима слатим војводама наводио да за своју непослушност могу „и живот изгубити као Живко Кладовски”. Већ је било познато да је војвода Живко Константиновић због предаје Кладова Турцима био осуђен на смрт и погубљен. Убрзо после пада Делиграда војводи Пљакићу стизале су све горе вести, а када је Карађорђе са великим бројем војвода напустио Србију и прешао у Аустрију, сваки даљи отпор турској сили био је безнадежан. Устаничка војска се распала, а сваки војник је трчао својој кући да спасава своју породицу склањајући је у збегове или преко Саве и Дунава у Аустрију. Војвода Пљакић је напустио Карановац и отишао својој кући у Каменицу јер су његова жена и деца већ били напустили Србију заједно са Карађорђем. Видевши да је пропаст потпуна и да Турци све што стигну стављају под нож, он се неко време крио у близини своје куће у Каменици, а онда је прерушен у турско одело успео да побегне у Аустрију, где се прикључио српским избеглицама. Из једног документа земунског магистрата од 7. октобра 1813. године види се да је Магистрат одобрио забрану располагања имовином српских старешина који су пребегли из Србије на аустријску страну, а међу њима био је и Антоније Пљакић. Укупна вредност тада пописане имовине, чији су власници били Карађорђе, Младен Миловановић, Јаков Ненадовић, Антоније Ристић Пљакић – војвода карановачки

Велибор Берко Савић, Карађорђе – документа, стр. 1275. 45

Исто, стр. 1300.

Исто, стр. 1316.

Исто, стр. 1319.

Исто, стр. 1324.

Исто, стр. 1331.

Исто, стр. 1363.

Исто, стр. 1436.

Исто, стр. 1448.

Исто, стр. 1483.

Лука Лазаревић, Стојан Чупић, Сима Марковић, Вујица Вулићевић, Павле Поповић, Јоца Миловановић и Антоније Пљакић, износила је 43.893 форинте. Сва та имовина продата је на лицитацији како би се обештетили разни трговци и лиферанти, аустријски поданици који су снабдевали устанике разним потрепштинама, пре свега муницијом. Укупна вредност пријављених потраживања била је 295.064 форинте.49 У једном документу аустријске провенијенције од 2. децембра 1813. године пописане су српске стрешине које су обављале државне послове последњих година устанка и наведене су команде и нахије у којима су они заповедали. За карановачку команду стоји да је био одговоран Антоније Пљакић – командант.50 Треба напоменути да Пљакића нема на списку српских старешина чије је изручење од генералне команде у Банату тражио велики везир Хуршид-паша 13. децембра 1813. године, а на коме су се налазиле готово све знатније српске војводе које су напустиле Србију. Из једног писма које шаље Карађорђев син Алекса 5. маја 1814. године из Петрограда своме оцу, види се да је са Карађорђем и Антоније Пљакић јер га Алекса изричито поздравља. Следеће вести о војводи Пљакићу налазимо у вези са спором који је вођен између Карађорђа и архимандрита Мелентија Никшића септембра 1814. године. Њему је приликом бекства из Србије Карађорђе дао на чување 4000 дуката. По повратку из Штајерске на путу за Русију Карађорђе је свратио у Карловце, где му је била породица и послао свога зета Антонија Пљакића код Мелентија у Манастир Фенек да тражи остављени новац. Са Пљакићем Хаџи Мелентије није хтео ни да разговара на ту тему, а Карађорђу је поручио: „Будући да немаш за овде никака дозвољенија да дођеш, то ти пођи откуд си и дошао”.51 Касније се Карђорђе жалио на Хаџи Мелентија и руском цару због ових новаца и на крају је овластио кнеза Милоша да их од Хаџи Мелентија узме и потроши на народне потребе. У списку српских старешина који су пресељени у Русију, из марта 1815. године, а који је сачињен у Кишињеву, види се колико је новца за издржавање дато коме од њих. У том списку Пљакић се не налази међу командантима већ је свр стан међу војводе и њему је одређено 1500 рубаља помоћи. Када је Карађорђе добио одобрење да из Хотина оде у Петроград, априла 1816. године, он је са собом повео поред Младена Миловановића, своје секретаре Јанићија Ђурића и Лазара Теодоровића, капетана Михајла Чардаклију и свога зета Антонија Пљакића.52 У једном допису руској царској управи (министру унутрашњих дела Јосифу Петровичу Козадављеву) из јуна 1816. године, Карађорђе жели да исправи неправду учињену Антонију Пљакићу и Михајлу Чардаклији, који су сврстани у обичне чиновнике. Он пише: „Први од њих (Пљакић) је био командант и под својом командом имао је 8 војвода, и према томе једнак са осталим командантима, који су добили 2.000–3.000 рубаља.”53 Свакако да је он ово урадио по наговору Пљакића, који је, као његов зет, увек био у његовој близини. Нешто касније, 20. септембра 1816. године, Карађорђе моли да издејствује царску помоћ у износу од 600 дуката за исплату дуга избегличких српских породица на име превоза и других трошкова насталих пресељењем тих породица из Аустрије у Хотин, у Бесарабији. На крају те молбе приложен је и списак избеглица, у коме је назначен и број чланова сваке фамилије, а међу њима наведена је и фамилија Антонија Пљакића од пет чланова: он, супруга, два сина и ћерка. За превоз ових избеглица од Петроварадина до Хотина ангажовано је 56 коња са запрегама.54 Из писма Михајла Теодоровића Германа кнезу Милошу 15. јула 1817. године, у коме он јавља да је Карађорђе без сагласности руских власти побегао из Бесарабије незнано куда, може се закључити да је Карађорђе намеравао да пређе у Србију и да га треба тражити или по манастирима или код Вујице Вулићевића, Павла Цукића или Антонија Пљакића. Што се тиче Пљакића, Герман није био добро обавештен јер Пљакић тада није био у Србији, барем према познатим исто40

Милољуб Арсић

ријским изворима, али остали наводи су се убрзо показали као тачни јер када је Карађорђе прешао у Србију, прво се обратио Вујици Вулићевићу, који је по наређењу кнеза Милоша и организовао његово убиство. Пљакић је са супругом Савом имао више деце. Син Коста (Константин) рођен је у Сибињу 1814. године и касније је био ађутант код кнеза Александра Карађорђевића, свога ујака. Имао је чин пешадијског мајора и умро је у Београду око 1853. године. Други син Димитрије рођен је у Хотину 1816. године. Трећи син Аћим (Јаким) рођен је 1821. године такође у Хотину, био је срески писар и није имао потомства као ни Коста. У Хотину је рођен и четврти Пљакићев син Јован 1826. године, али је он, као и његов брат Димитрије, рано умро. Ћерка Марија рођена је 1828. године, била је удата за капетана Антонија Павловића и имала је бројно потомство. Из те породице потиче наша позната сликарка Милена Павловић Барили. Док је живео у Србији, Пљакић је и пре сина Косте имао деце, али су она рано помрла. У једном запису у Манастиру Студеници помиње се његов син Теодор. Пљакићева жена Сава умрла је у Београду код свог сина Косте 1847. године и сахрањена је код Палилулске цркве, где ће касније бити сахрањен и Коста. Антоније је умро 1832. године у Чернецу, у Малој Влашкој, где је и сахрањен, те није доживео да види Србију коначно ослобођену од турског ропства.

Антоније Ристић Пљакић – војвода карановачки

Miloljub Arsić Summary ANTONIJE RISTIĆ PLJAKIĆ – THE DUKE OF KARANOVAC Antonije Ristić Pljakić, the Duke of Karanovac from 1807 to 1813, was a very controversial person in Serbian history at the beginning of the 19th century. Being married to Karadjordje’s eldest daughter, Sava, and to a great extent protected by the authority of the supreme leader, he ruled the territory assigned to him (the nahia of Požega) using cruel methods, so his contemporaries had bad memories of him. Even later writers, while speaking about him, mostly presented his negative characteristics and his bad deeds, whereas the preserved archive material from that period provides a completely different picture about him. His role was especially important in 1813 when Pljakić was the commander-in-chief, above all dukes, on the south-eastern front, defending Serbia against Turkish incursions, particularly in the trenches at Topoljak and Deligrad. He was classified among great dukes, such as: Janko Katić, Jakov Nenadović, Petar Dobrnjac, Milenko Stojković, Mladen Milovanović, Luka Lazarević, Milan Obrenović, etc. which speaks about his reputation and importance in the then insurrectional Serbia. After the failure of the uprising, he experienced the fate of other Serbian dukes who left Serbia in 1813. He lived in Austria and Bessarabia, wandering from pillar to post, and died in Wallachia in 1832, in the town of Cerneti, where he was buried. He was not allowed to return to Serbia for which he had fought, firstly as Karadjordje’s soldier, and later as the Duke of Karanovac. His family, i.e. his wife Sava, sons Kosta and Aćim and daughter Marija, returned to Serbia and continued to live there. His family line ended with the death of his sons who did not have children, whereas his daughter Marija had numerous descendants.

Милољуб Арсић

ИВАН М. БЕЦИЋ

Институт за српску културу Приштина/Лепосавић

UDK BROJEVI: 336.71(497.11)“ 1924/1938“(093.2) ID: 222121740

КРАЉЕВСКИ ТРГОВАЧКИ КРЕДИТНИ ЗАВОД

Апстракт: У међуратном периоду Краљево је било место предузимљивих људи, првенствено припадника трговачког слоја становништва. Жеља за оснивањем новчаног завода није значила само могућност за акционаре да дођу до повољних кредита, већ је носила у себи и утицај не само на привредне, већ и политичке токове места. Иако су у Краљеву још из предратног периода постојала два локална новчана завода, 1924. године основан је још један. У раду је, на основу архивске грађе и релевантне литературе, приказан историјат ове установе. Кључне речи: Краљевски трговачки кредитни завод, Лазар Кузмановић, Краљевска акционарска штедионица, економска криза, Акционарско друштво Матарушка Бања, исплата штедних улога Први светски рат проузроковао је у Краљевини Србији демографску катастрофу и веома велико материјално страдање. За аграрну државу чија је индустрија била тек у повоју, процењени материјални губици од чак седам милијарди златних франака, значили су урушавање напора да се Србија развије у довољној мери да се њено становништво не бори првенствено за преживљавање, већ и побољшање квалитета живота, какав се већ могао видети у средњоевропским и западноевропским државама. Највећи губици српске привреде били су у пољопривреди, али су и банке, које је требало да као кредитори потпомогну развој привреде, претрпеле ратну штету у висини од 100 милиона златних франака.1 Број новчаних завода у Србији 1919. године био је осетно мањи него пре Великог рата. Осим Управе фондова, као државне финансијске установе, и Привилеговане Народне банке Краљевине Србије, у Београду је затечено још 45 приватних новчаних завода, а у осталим деловима Србије 87. Укупно су постојала 132 новчана завода, што је чинило око 2/3 од броја банака пред избијање Првог светског рата.2 Услед велике ратне штете и пострадалости, известан број новчаних завода није био у могућности да настави са радом и био је принуђен да обустави пословање или да се, услед недостатка средстава, припоји неком од јачих новчаних завода. Потребе за новцем утицале су да се већ до краја 1922. године број банака у Београду повећао на 48, док је у осталом делу Србије нарастао на 100.3 Број банака није био релевантан показатељ финансијске снаге појединих покрајина у новоствореној Краљевини СХС. Како по броју, тако и по висини капитала, постојала је велика диспропорција. Источни део државе карактерисао је велики број локалних, финансијски нејаких новчаних завода, тако да је у 1919. години, од целокупног капацитета новчаних завода на Хрватску и Славонију отпа-

1 Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815–1941, Успорени напредак у индустријализацији, Београд 2004, 203. 2 Пред балканске ратове у Србији је постојало 179 новчаних завода. (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Алманах 1921–1922, Загреб 1922, свезак I, део III. – 6. д 125) У међувремену, њихов број је нарастао на око 200, јер су, осим банака основаних током 1913. и 1914. године, део српског банкарског апарата постале и банке са простора Косова, Метохије и Јужне Србије (Македоније).

Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, I, Београд 1988, 76. 3

дало 60,43%, Словенију 20,72%, Србију 5,84%, Војводину 5,05%, Босну и Херцеговину 4,58%, а Црну Гору 0,85%.4 Током првих послератних година уочљиве су велике потребе за обновом и изградњом земље и висока инфлација. Такво стање погодовало је трговачким и грађевинским делатностима, па је и знатан број новчаних завода у Краљевини СХС базирао своје пословање на овим привредним гранама. У инфлаторном периоду, који је трајао до почетка 1923. године, од изузетног значаја за пословање банака била је могућност узимања повољних кредита од Народне банке Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Све до 1924. године каматна стопа Народне банке износила је 6% по есконту и 7% по ломбарду.5 С друге стране, приватни новчани заводи зарачунавали су знатно вишу каматну стопу, што им је уз повољне кредите код Народне банке доносило добру зараду. Од 1919. до 1922. године активна каматна стопа кретала се између 7%–12%. У првој половини 1923. године забележила је нагли скок и достигла 20%–24%.6 Уз камату, банке су на одобрени износ кредита зарачунавале и провизију, која се кретала од 0,5% до 1% месечно, што је значило још 6% до 12% камате на ону која је уговором била предвиђена. Емисиона установа је током 1921. и делом 1922. године давала кредите свим финансијским установама које су их тражиле, али их је онда не само обуставила, већ и редуцирала, и то у моменту када се обуставом инфлације, у односу према куповној вредности динара, осетила извесна несташица новца. Већ од априла 1922. године Народна банка редуковала је 10% одобрених кредита, али је због сезонских потреба обуставила ову меру. Међутим, од 1. јануара 1923. године обу ставила је давање нових зајмова по есконту, а све већ одобрене кредите умањила је за 10%, а есконтовање меница по већ одобреним кредитима продужила је у новим границама.7 Потрес изазван оскудицом кредита утицао је на то да су многе банке морале да обуставе своје пословање, или су се, за дуже време, уклониле са тржишта индустријских инвестиционих кредита и тако створиле услове за дубљи продор иностраног капитала, што је било супротно жељама политичке елите земље. Дефлациона политика министра финансија др Милана Стојадиновића и јачање динара утицали су да се број финансијских установа током 1924. године смањио. Престали су са радом или су под стечај пали првенствено они новчани заводи који су ангажовали свој капитал у дугорочне кредите привреди, пре свега у индустрији.

4 Smiljana Đurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije (1918–1941), Beograd 1986, 40.

Година

Број банака

Број филијала

Укупно

1922. 1923. 1924. 1925.

641 654 651 666

374 357 306 293

1015 1011 957 959

Табела 1 Банкарски апарат у Краљевини СХС8

Народна банка 1884–1934, Београд 1934, 310. 5

Новак Поповић, Душан Мишић, Наша домаћа привреда, фактори, стање – унапређење, Београд 1929, 60.

Народна банка, 152.

8 Архив Југославије, Збирка Добривоја Стошовића, фонд 81, ф.1, а. ј. 1 (у даљем тексту АЈ, 81–1–1), Банкарство и осигурање.

Из Табеле 1 уочљиво је да је број новчаних установа у 1924. години био најмањи, што је последица промене ситуације на новчаном и кредитном тржишту. Број банака које су обуставиле своје пословање реално је био већи, јер је, без обзира на кризу, у 1924. години дошло до оснивања извесног броја нових завода. Разлоге томе треба тражити у великој потреби за кредитима, што је омогућавало да се наплаћују изузетно високе камате. Почетком 1924. године обична камата износила је 24%, али је понегде била не само 30%, већ је достизала чак и до 40%. Без обзира на овако високи проценат камате до кредита се није могло лако доћи.9 Ви44

Иван М. Бецић

сина каматне стопе је једно од најочитијих мерила за просуђивање правог стања у привреди, јер што је држава привредно развијенија, камате су ниже. Особеност Краљевине СХС била је и у томе што се висина каматне стопе веома разликовала по покрајинама. Најнижа је била у Словенији, као привредно најразвијенијој, а знатно виша у Босни, Херцеговини и Јужној Србији. Један од неколицине новчаних завода основаних у 1924. години био је Краљевски трговачки кредитни завод. Високе зараде које су банке остваривале, али и жеља да се удружи капитал ради заједничког улагања утицали су да се у Краљеву оснује нова банка, поред два постојећа новчана завода, Краљевске привредне банке и Краљевске акционарске штедионице. Половином априла 1924. године потребну документацију за оснивање банке поднели су: Лазар П. Кузмановић, трговац; Милан Ј. Јовичић, трговац; Никола Чукулић, опанчар; Алекса Н. Јелесијевић, трговац; Велисав Томовић, трговац; Миодраг Јовановић, пекар; Тодор Шевић, инжењер; Милан Тодосијевић, хотелијер; Бранислав К. Паштровић, адвокат, и Радомир Ј. Јовичић, трговац.10 Статутом предвиђени назив установе био је Краљевска трговачка банка, међутим, промена имена уследила је веома брзо, тако да је одобрење за рад од стране Министарства трговине и индустрије од 14. априла 1924. године гласило на Краљевски трговачки кредитни завод. Главница од 2.000.000 динара била је подељена у 2000 акција од по 1000 динара. Висока номинала акције говори о томе да су оснивачи били сигурни да располажу довољном количином капитала и да им је жеља била да се капитал користи за улагања у којима је већина акционара већ учествовала. Према Статуту предвиђено је да Краљевски трговачки кредитни завод обавља чисто банкарске послове и то на тај начин што ће да: – кредитира трговачка, индустријска и грађевинска предузећа; – прима улоге на штедњу по уложним књижицама и текућим рачунима; – даје зајмова на хартије од вредности по оцени Управног одбора и по текућим рачунима на подлоге које Управни одбор прими за сигурне; – даје зајмове на менице и – врши наплате и исплате за туђ рачун и прима на чување све вредности.11 Управни одбор Трговачког кредитног завода бројао је седам чланова, а Надзорни одбор пет. Мандат чланова управе трајао је годину дана, док је расподелом добити предвиђено да се 10% уплаћује резервном фонду, да тантијема члановима Управног одбора износи 6%, да тантијема члановима Надзорног одбора износи 3%, док би се директору и особљу Банке исплаћивало 4% зараде. Статутом је планирано и отварање специјалног фонда, који би служио за помоћ изнемоглим и болесним банчиним чиновницима.12 У први Управни одбор изабрани су: Милан Ј. Јовичић, Велисав Томовић, Лазар П. Кузмановић, председник, Миодраг Јовановић, Никола Чукулић, Тодор Шевић и Милан Тодосијевић. Чланови Надзорног одбора постали су: Бранислав К. Паштровић, Божидар Црвчанин, трговац, Јеврем Планојевић, трговац, Манојло Манојловић, трговац, и Драгутин Ненадовић, трговац.13 Највећи број акционара Трговачког кредитног завода био је из Краљева, али их је било и из Ушћа, Лесковца, Ужица, Београда и Чачка.14 По опробаном рецепту који се користио у највећем броју акционарских новчаних завода у Краљевини СХС, акционари су уписивали до 30 акција, будући да су са тим бројем остваривали право на 10 гласова, што је, према важећем закону, био максималан број. Зато су као акционари уписивани чланови породице и тиме је одређена породица за исти уложени новац била у могућности да располаже са већим бројем гласова, чиме су представници породице могли бити бирани у банчину управу и тиме обезбедити утицај на пословну политику завода и уживати статутом или правилима предвиђене принадлежности. Седиште Краљевског трговачког кредитног завода било је на Тргу краља Александра на броју 30.15 Поред краљевачког новчаног завода, на југоистоку Краљевски трговачки кредитни завод

9 Ivo Belin, Problemi naše valute, studija za sanaciju naše privredne krize, Zargeb 1924, 5. 10 АЈ, Фонд Министарства трговине и индустрије, 65–1313–2297, Уверење Суда краљевске општине од 12. априла 1924. 11 АЈ, 65–1313–2297, Статут Краљев ске трговачке банке у Краљеву. 12

АЈ, 65–1313–2297, Исто.

13 АЈ, 65–1313–2297, Уверење Суда краљевске општине од 29. јула 1924. 14 АЈ, 65–1313–2297, Списак акционара који су депоновали признанице Краљевског трговачког кредитног завода за I збор акционара 20. јула 1924. 15 АЈ, 65–1313–2297, Пријава фирме Краљевског трговачког кредитног завода од 20. маја 1932.

Иван Бецић, „Привредна банка А. Д. – Лебане”, Лесковачки зборник, XLVI, Лесковац, 2006, 162; Мил. Р. Гавриловић, Развитак банкарства и привреде у Јужној Србији, Скопље 1931, 24. 16

И. М. Бецић, „Краљевска акционарска штедионица (1885–1941)”, Наша прошлост 15, Краљево 2014, 103.

АЈ, 65–1313–2297, Извештај Краљевског трговачког кредитног завода министру трговине и индустрије од 5. марта 1926.

АЈ, 65–1313–2297, Рачуни изравнања Краљевског трговачког кредитног завода од 1924. до 1927. 19

АЈ, 65–1313–2297, Извештај Упра вног одбора Краљевског трговачког кредитног завода од 19. фебруара 1927. и Извештај Управног одбора Краљевског трговачког кредитног завода од 3. фебруара 1929. 20

21 Милутин Стакић, „Висока каматна стопа и проблем скупоће”, Српски књижевни гласник, књ. XX, 5, Београд, 1. март 1927, 387–388.

У 1926. години чланови Управног одбора добијали су по 100 динара за свако дежурство у Банци, а чланови Управног и Надзорног одбора добијали су по 100 динара за сваку седницу. У 1928. години висина надокнаде остала је иста, али су надокнаде за седнице смањене на 60 динара по седници. (АЈ, 65–1313–2297, Извештај Управног одбора Краљевског трговачког кредитног завода од 19. фебруара 1927. и Извештај Управног одбора Краљевског трговачког кредитног завода од 3. фебруара 1929) 22

Краљевине СХС у 1924. години основана су још четири новчана завода: Јаблани чка кредитна штедионица у Лебану, Нишка есконтна банка, Власотиначка кредитна банка и Урошевачка привредна банка.16 У првој години у којој је Краљевски трговачки кредитни завод радио током целе године, на простору Краљевине СХС осетила се стагнација у пословима и потреба за кредитима је смањена. Међутим, криза се није одмах осетила у краљевачком крају и потреба за кредитима била је још увек велика. Комитенти Банке били су првенствено трговци и занатлије варошани, док се земљорадницима излазило у сусрет у мери у којој се то могло учинити. Један од чинилаца који је утицао на пословну политику Банке била је сигурност пласирања новца, па се земљорадницима почело излазити у сусрет пошто је банчина управа увидела да су се они добро одазивали својим обавезама. Најважније банчино улагање ипак није било везано за кредитирање приватних лица, већ је било у уској вези са пословањем Акционарског друштва Матарушка Бања. Ово предузеће основано је 1907. године, а због начина свога пословања, у годинама пред избијање Првог светског рата налазило се на списку новчаних завода у Жичком срезу.17 Главница овог друштва износила је до 1925. године 2.000.000 динара, а друго коло акција у вредности од милион динара уписано је те године. Како је Трговачки кредитни завод уписао готово половину номиналне вредности акција (920 акција по 500 динара) и како су чланови Управног одбора били и у управи Друштва Матарушка Бања (председник Управног одбора био је Милан Јовичић), јасно је да је првенствени циљ највећих акционара Трговачког кредитног завода био обезбеђивање средстава за даљи развој Друштва Матарушка Бања. Друштво је раполагало великом зељишном површином на којој су била подигнута купатила са зградама, што је, према тржишној вредности, представљало велики капитал за локалне појмове. Успешност пословања Друштва Матарушка Бања уочљива је и на основу добити за 1925. годину, која је износила 566.200,09 динара.18 Остварена добит није дељена већ је служила као резерва за даља улагања у развој Бање и средства помоћу којих је вршена докапитализација Друштва. Добит коју је Трговачко кредитни завод остваривао још је један показатељ политике његовог пословања. У 1924. години она је износила 35.484,51 динара, у 1925 – 18.326,38, у 1926 – 17.430,65, док је једино у 1927. години добит представљала значајну ставку пословања и износила 119.000 динара, од којих је исплаћена дивиденда акционарима од 100.000 динара (5%).19 Зарада је углавном ишла на отпис акција АД Матарушка Бања да би се на тај начин повећала њихова вредност. Од 1926. године Банка је поседовала акције Друштва у вредности од 1.398.250 динара, док је вредност акција у поседу Банке 1928. године износила 1.430.762 динара, тј. готово половину капитала.20 Економска криза у краљевачком крају осетила се у већој мери 1927. године, а на државном нивоу ова година оцењена је као једна од најтежих. Суша је поново утицала на пад извоза, забележен је велики број стечајева, обустављања послова, смањење боја запослених и промета. Обиље новца на тржишту постало је свакодневница, а тумачено је опадањем увоза и извоза, неупосленошћу многих инду стријских и спекулативних капитала, који у општој стагнацији послова нису мо гли наћи пласман, стабилношћу валуте, чиме се подстицала штедња итд. Иако је непласираног капитала било доста, и даље се за позајмице морало рачунати на високу каматну стопу. Она је у одређеној мери утицала да су сви производи, нарочито индустријски, били веома скупи и нерентабилни. Висока камата, од 18%– 20%, била је последица високе режије банака и њиховог превеликог броја, али и коришћења прилика да се акционарима деле дивиденде од 10%, 15%, па и 20%.21 Услед кризе, у свим слојевима друштва осећала се потреба за финансијском потпором, па банчина управа није улагала већа средства у Друштво Матарушка Бања, те је за ову годину поделила дивиденду акционарима. Смањена је каматна стопа по свим банчиним пословима, као и трошкови режије.22 46

Иван М. Бецић

Попут осталих банака, Трговачко кредитни завод кредитирање клијената вршио је путем есконта меница и текућих рачуна. Будући да је највећи обим средстава улаган у Друштво Матарушка Бања, до новца за кредитирање грађана и привредника Завод је долазио захваљујући улозима на штедњу и знатном кредиту Народне банке. Стагнација послова од 1925. године значила је и осетно повећање улога на штедњу у банкама. У великом броју банака штедни улози били су вишеструко увећани у наредним годинама и утицали су да банке располажу обиљем новца, који је, уместо за привреду, највећим делом служио за кредитирање земљорадника. Висина штедних улога у Трговачко кредитном заводу је већ на крају 1928. године била седмоструко већа у односу на 1924. годину, а логи чна је претпоставка (будући да документација није сачувана) да су они наставили још драстичнији раст до избијања банкарске кризе у Краљевини Југославији. Ова претпоставка своју реалну подлогу има у чињеници да је у 1937. години висина штедних улога била деветосруко већа у односу на 1924, без обзира на то што су, од избијања кризе, штедни улози у приватним новчаним заводима доживљавали константан пад и њихова исплата била је готово једини облик пословања многих банака. Према неписаном правилу које је владало током међуратног периода, партијска припадност водеће личности банке одређивала је политику кредитирања. У Србији тога времена добро се знало која је банка „радикалска” а која „демократска” и према политичким критеријумима опредељивали су се и банке и клијенти. Како је становништво увек било „гладно” кредита, банке су били својеврсни регрутни центри бирача. Један од оснивача Трговачко кредитног завода и дугогодишњи председник њеног управног одбора Лазар Кузмановић био је у више наврата кандидат Народне радикалне странке у Жичком срезу, а за народног посланика биран је 1927. и 1931. године.23 Година

Главница

1924. 1925. 1926. 1927. 1928.

1.417.450 2 000 000 2 000 000 2 000 000 2 000 000

Есконт меница 673.930 – 971.750 1.278.360 1.184.900

Текући рачуни 235.089 – 601.771 355.205 514.288

Улози на штедњу 166.473,77 828.318 892.245,10 815.409 1.158.881

Резервни фонд 3942,72 5775,35 41.409 47.409 47.409

Табела 2 Главне позиције Краљевског трговачког кредитног завода 1924–1928 (у динарима)24

Наговештај великог поремећаја у економским односима на глобалном плану био је слом берзе у Њујорку („Црни четвртак”) октобра 1929. године. Стабилност и напредак америчке привреде били су прдуслов благостања у Европи, па је повезаност светске економије значила „извоз” кризе из САД у Европу и друге делове света. Услед кризе, САД су биле принуђене да повуку кредите које су дале државама у западној и централној Европи, што је водеће европске привредне силе оставило без потребног капитала и ставило под удар кризе. Драстичан пад обима светске трговине, која је 1929. године износила 68.500.000.000 долара на 24.000 000.000 долара 1933. године, снажно је заоштрио економске супротности у свету.25 Да би заштитиле своје интересе, државе Европе, Америке и Азије уводиле су ригорозне рестриктивне мере и контролу девизног пословања и извоза капитала. Криза се у Европи осетила током 1930. и 1931. године и погодила је све сегменте привреде. Ефекти збивања на светском нивоу нису одмах изазвали негативан утицан на привреду и банкарство у Краљевини Југославији. Као аграрна Краљевски трговачки кредитни завод

23 Владан Виријевић, Краљево, град у Србији 1918–1941, Краљево 2006, 125, 150. 24 АЈ, 65–1313–2297, Рачуни изравнања Краљевског трговачког кредитног завода од 1924. до 1938. 25 Чедомир Попов, Од Версаја до Данцига, Београд 1995, 267.

Joso Lakatoš, Privredni almanah jugoslovenskog Lloyda, Zagreb 1929, 6. 26

27 Smiljana Đurović, Državna intervencija u industriji Kraljevine Jugoslavije 1918–1941, Beograd 1986, 109.

Mijo Mirković, Ekonomska struktura Jugoslavije, 1918–1941, Zagreb 1952, 64.

Nikola Vučo, Agrarna kriza u Jugoslaviji 1930–1934, Beograd 1968, 197.

земља у којој је три четвртине становништва живело од пољопривреде, сточарства и рибарства, Југославија се није одмах нашла на удару кризе. Пад југословенских хартија од вредности у иностранству изазвао је чак позитиван ефекат јер је омогућио репатрирање обвезница зајмова под веома повољним условима. Тиме су смањене обавезе према иностранству, повећане су девизне резерве, а значај домаћег тржишта хартија од вредности је порастао. Међутим, стање у пољопривреди погоршавало се свакодневно. Услед катастрофалног пада цена пољопривредних производа од 1930. године дошло је до слома целокупне трговине житом. „Маказе цена“ између вредности инду стријских и пољопривредних производа довеле су сељаштво до руба пропасти. Док је један плуг у Југославији 1920. године коштао 700 динара или 360 кг пшенице или 509,4 кг кукуруза, у 1934. години плуг је коштао 920 динара или 868,8 кг пшенице или 1295,7 кг кукуруза.26 Јасно је да је жестина аграрне кризе утицала не само на куповну моћ земљорадника, већ и на повећање задужености сељаштва. С друге стране, инвестиције банака показале су се као непрофитабилне и ненаплативе тако да су банке остале без новчаних средстава за пословање. Криза поверења изазвана неизвршавањем обавеза великог броја банака према штедишама многе од новчаних завода довела је у стечај или банкротство. Како су банке остајале без средстава, било је немогуће даље финансирање индустрије и трговине. На овај начин изазван је низ стечајева привредних предузећа, што је значило и пад националног дохотка великог броја земаља, што је изазвало и смањење државних и јавних прихода, па је коначан резултат био велики буџетски дефицит. У југословенском банкарству криза се осетила током друге половине 1931. године, а нарочито у последњем тромесечју, када се ушло у опасну фазу кризе поверења, јер је током септембра и октобра дошло до праве навале на шалтере и подизање улога. Смањење обртних средстава и немогућност сељаштва да одговори својим кредитним обавезама ставило је многе банке пред нерешив проблем. Дугови сељака представљали су проблем још од 1925. године, па је држава априла 1929. године основала Привилеговану аграрну банку, чији је основни капитал дотирала са 700.000.000 динара, а који је уз помоћ кредита Народне банке, Поштанске штедионице и Државне хипотекарне банке, као и уписом зајма, повећан на 1.300.000.000 динара.27 До 1932. године постојало је 709.525 дужника којима је пољопривреда била основно занимање. Приватним новчаним заводима пољопривредници су дуговали 32,18% укупног дуга од 6.982.000.000 динара.28 Да би заштитила земљораднике, држава је интервенисала на тај начин што је 19. априла 1932. године ступио на снагу Закон о заштити земљорадника, којим је уведен мораторијум на исплату сељачких дугова. Мораторијум, који је у почетку уведен на 90 дана, прописао је да се земљорадници договоре са повериоцима о начину плаћања дуга. За новчане заводе то је значило престанак рада у банкарском духу, па је највећи број њих прешао у стање ликвидације дотадашњих послова, по чему је 1932. година постала најтежа за пословање банака. Мораторијум на отплату дугова константно је продужаван, а тенденција Народне банке и Министарства трговине и индустрије да се каматна стопа максимизира ограничавала је могућност зараде која је могла бити постигнута на основу тржишних кретања. Мораторијумом је капитал банака био заробљен, а евентуално побољшање стања у пољопривреди није било на видику. Према процени Привилеговане агра рне банке, приход у новцу од пољопривреде, по одбитку потрошње у натури, могао је 1934. године да износи 1451 динар по кући, тј. месечно 121 динар, односно 4 динара дневно, што значи да би на једног члана сеоске породице долазила сума испод једног динара.29 Ситуација на новчаном тржишту тешко је погодила и Трговачко кредитни завод. Банчино пословање било је сведено на исплату штедних улога и регулисање других обавеза по доспећу, док је могућност обављања послова који би до48

Иван М. Бецић

нели зараду била искључена. До 1938. године штедише су исплаћиване новцем који се нашао у Банци до избијања кризе и смањивањем основног банчиног капитала. У моменту када је потражена заштита, Трговачко кредитни завод предао је на утужење менице у вредности од 176.983 динара, док су менице предате Привилегованој аграрној банци вределе 1.154.948,50 динара. Према важећем закону, вредност предатих земљорадничких меница умањивана је за 25%, тако да је губитак по овом основу износио 385.108,50 динара. У банчином портфељу налазиле су се менице у вредности од 113.150 динара, док су менице предате суду вределе 227.107 динара. Банчини клијенти по текућем рачуну били су, практично, само Краљевска акционарска штедионица, за 256.481,75 динара, и Друштво Матарушка Бања, за 58.522,79 динара. Банка је дуговала Народној банци 181.150 динара, док је дуг штедишама прелазио 1.500.000 динара. Распоред штедних улога био је такав да је суме до 10.000 динара имало 78 штедиша (укупно 196.059 динара), док је преко 10.000 динара имало тридесет комитената (1.311.951 динар), а највећи је била Краљевска акционарска штедионица (300.237 динара). За дате кредите Банка се хипотекарно обезбедила код председника Управног одбора Лазара Кузмановића за 100.000 и Војислава Радосављевића за 200.000 динара.30 Комисија за давање мишљења о условима за добијање заштите констатовала је да је априла 1938. године Трговачко кредитни завод поседовао акције Друштва Матарушка Бања у вредности од 1.075.962,40 динара, што је износило више од половине капитала Друштва.31 Вредност ових акција у слободном промету била је већа од номинално исказане у билансу. Протестованих и утужених меница било је у вредности од 356.840 динара, а по протестованим меницама било је интабулационог покрића некретнина у вредности од 120.000 динара. По текућим рачунима главни дужници су били Краљевска акционарска штедионица и Друштво Матарушка Бања. Ова дуговања била су обезбеђена реалним покрићима у вредности од 300.000 динара. Како су укупна дуговања Банке износила 2.268.861,99 динара, а реална потраживања 2.548.074,12 динара, комисија је изнела мишљење да се Трговачко кредитни завод могао користити заштитом и она је одобрена 13. априла 1938. године.32 Година

Главница

1937. 1938.

1.609.538,38 1.217.737,46

Есконт меница 470.073 465.063,38

Текући рачуни 371.579,54 410.725,90

Улози на штедњу 1.508.010 1.415.080

Резервни фонд – –

Табела 3 Главне позиције Краљевског трговачког кредитног завода 1937–1938 (у динарима)33

У молби за одобрење стављања под заштиту, Управни одбор Краљевског трговачко кредитног завода изнео је своје виђење економске ситуације у држави од избијања кризе 1931. године и дао својеврсну критику дотадашњих мера влада за њено превазилажење. Чланови Управног одбора сматрали су да се овој кризи без преседана крај није могао предвидети, а да мере предузете од стране државе нису уродиле плодом јер нису спроведене по унапред утврђеном плану. „Пружене заштитне мере земљорадницима у виду одлагања плаћања обавеза помогле су да се они одрже у животу, али не и да убрзају њихово оздрављење, док је код других привредних грана то изазвало онемогућавање пословања. Здрава мера је снижење камате, али није донела конкретне резултате јер постоји неповерење код штедиша. Осим тога камата је једнака за све, а познато је да мањи новчани заводи имају веће режијске трошкове.”34 Изнели су и да је пословање Завода отежано и због вишегодишњег неизвршења од стране власти оних предмета за које је Завод платио високе судске тро Краљевски трговачки кредитни завод

30 АЈ, 65–1313–2297, Рачун изравнања Краљевског трговачког кредитног завода и Пречишћени биланс од 31. децембра 1937.

Очито да је основни капитал Друштва Матарушка Бања током тридесетих година био смањен са 3.000.000 на 2.000.000 динара. 31

АЈ, 65–1313–2297, Мишљење Одсека Министарства трговине и индустрије за заштиту новчаних завода.

33 АЈ, 65–1313–2297, Рачуни изравнања Краљевског трговачког кредитног завода од 1924. до 1938. 34 АЈ, 65–1313–2297, Молба Краљевског трговачког кредитног завода од 21. фебруара 1938.

35 АЈ, 65–1313–2297, Молба Краљевског трговачког кредитног завода од 21. фебруара 1938. 36 АЈ, 65–1313–2297, Извештај о раду у 1938. години и закључни рачуни поднети на збору акционара Краљевског трговачког кредитног завода од 26. марта 1939. 37 АЈ, 65–1313–2297, Молба Краљевског трговачког кредитног завода од 4. октобра 1938.

шкове. Сматрали су да је такав приступ подстакао и уредне дужнике да дозволе утужење јер су рачунали са тиме да се извршења неће обавити. С друге стране, улагачи нису желели да разумеју тежину ситуације и отпочели су са утужењима. Банка је смањила режијске трошкове на минимум и спровела строгу штедњу, али није била у могућности да одговори обавезама према штедишама и повериоцима. Примања од Привилеговане аграрне банке, на начин на која су била предвиђена, никако нису могла да служе као гаранција да ће се удовољити штедишама и повериоцима. Из тих разлога Трговачки кредитни завод био је принуђен да затражи заштиту, на основу Уредбе о заштити новчаних завода и њихових веровника од 23. новембра 1934. године.35 Банчин посао у 1938. години свео се на есконт неземљорадничких меница, преосталих по предаји земљорадничких меница Привилегованој аграрној банци. Банка је исплатила дуговања од 130.000 динара и смањила обавезе по текућем рачуну за 50.000 динара. Исплате су извршене од прихода по преосталим меницама и по пријему ануитета од земљорадничких. У овој години остварен је губитак од преко 61.000 динара, за који је управа нагласила да не би био толики да је извршен дефинитивни обрачун са Привилегованом аграрном банком. Недостатак новца појединих клијената онемогућио је да се уновче нека потраживања и за њих је био покренут судски поступак. Тенденција смањивања банчине главнице настављена је и у овој години и она је на крају године износила 1.217.737,46 динара. Смањење главнице било је последица делимичног отписа текућег рачуна Јеврема Планојевића још из 1937. године и 25% од износа меница предатих Привилегованој агра рној банци. Да би располагао са округлом сумом главнице, Трговачки кредитни завод затражио је и добио одобрење за смањење главнице на 1.200.000 динара.36 Тешко стање у коме су се нашли краљевачки новчани заводи током економ ске кризе утицало је и на њихово међусобно пословање. Трговачко кредитни завод имао је константне пословне односе са Акционарском штедионицом, али је потреба за готовим новцем нарушавала партнерски однос. Завод се још 1931. године задужио код Краљевске акционарске штедионице за 650.000 динара, а у залог је дао 1300 акција Акционарског друштва Матарушка Бања од 500 динара и 50

Иван М. Бецић

6500 акција истог друштва од 100 динара. Временом је Трговачко кредитни завод смањио дуговања и од почетка фебруара 1938. године дуговао 200.000 динара, док је вредност акција које су остале у залогу износила више од 650.000 динара. Завод је још раније прихватио обавезу да до краја 1938. године исплати цео дуг, али банчина управа, с обзиром на ситуацију, није била сигурна да ће бити у стању да то изврши. Из тих разлога, замолила је министра трговине и индустрије да јој одобри ново задужење за 200.000 динара, које би наменски искористила за отплату дуга, и тиме била у стању да повуче акције. Отплата кредита извршила би се продајом имања дужника Милоша Трифуновића у вредности од 130.000 динара или потраживањима од Привилеговане аграрне банке.37 Односи са Краљевском акционарском штедионицом остали су затегнути и наредне године. Трговачки кредитни завод изплатио је управи Краљевске акционарске штедионице 23. јануара 1939. године 22.798 динара на име камате. Са крајем 1939. године, Акционарска штедионица је тражила исплату камате од 5,5%, без обзира на заштиту коју је Трговачки кредитни завод уживао. Управа Завода није на то пристала и случај је завршио пред судом. Окружни суд доделио је Акционарској штедионици право на 2%, што је била камата коју су уживали сви „стари повериоци“. Даљи сукоб настављен је у 1940. години, у којој је Акционарска штедионица тражила и исплату камате 15 дана пре рока, али како Трговачки кредитни завод није располагао кованим новцем, понудио је исплату у 3% обвезницама Привилеговане аграрне банке, или да управа Акционарске штедионице сачека да се новац сакупи. Акционарска штедионица је упутила жалбу Министарству трговине и индустрије у којој је навела да јој камата није плаћена. Трговачки кредитни завод доставио је документа која су потврђивала да је другом краљевачком новчаном заводу исплаћено 6000 динара на име камате, уз напомену да није упознат зашто поменута банка није повукла представку. Образложење на захтев да се камата исплати у „звечећој валути” Завод је образложио да је ковани новац, уколико би дошао до њега, користио за плаћање пореза, исплату обавеза према Народној банци, за залоге, исплату приреза, закупнине локала, судских такси, персонала и сиромашнијих улагача, којима су улози давани и мимо распореда, уколико су били у нужди.38 Избијање Другог светског рата на подручју Краљевине Југославије омело је краљевачке новчане заводе не само да приходују, већ и да врше исплате штедних улога.

Краљевски трговачки кредитни завод

АЈ, 65–1313–2297, Извештај Краљевског трговачког кредитног завода од 21. децембра 1940.

Ivan M. Becić Summary The Royal Trade Credit Institute Although two local monetary institutes operated in postwar Kraljevo, in 1924 the third one started its work – the Royal Trade Credit Institute. Most shareholders of this institute, the most important of them being Lazar Kuzmanović, were, at the same time, shareholders of the Joint-Stock Company Mataruška Banja, which was founded in 1907. The main goal of the founders of the bank was to pool funds in order to credit the Joint-Stock Company Mataruška Banja because the operation of this institution was very profitable. At the same time, the main person in the Bank, Lazar Kuzmanović, realized the possibility, as the chairman of the Managing Board of the financial institution, to increase his popularity and accomplish his political ambitions. He was twice elected Member of Parliament, in 1927 and 1931, on the list of the National Radical Party. Operations of the bank during the second half of the twenties were successful, which also holds for the Joint-Stock Company Mataruška Banja. Breaking out of the world economic crisis and its destructive effect on the agriculture and private banking in the Kingdom of Yugoslavia prevented monetary institutions from operating in banking sense. As farmers made the absolutely dominant number of clients of the bank, their inability to repay loans brought the Royal Trade Credit Institute into the situation to reduce its operations to repayment of debts and savings deposits. Even this form of bank operations was impossible when the Second World War broke out on the territory of the Kingdom of Yugoslavia.

Иван М. Бецић

Краљевска акционарска штедионица (1885–1941)

Јована Кoлунџија

Балканолошки институт САНУ Београд

UDK BROJEVI: 821.09(4)-992“14/16“ 271.222(497.11)-523.6-9 ID: 222122508

СЛИКА МАНАСТИРА МИЛЕШЕВЕ И ОКОЛИНЕ У БЕЛЕШКАМА ПУТОПИСАЦА 17. И 18. ВЕКА*

Апстракт: У раду се на основу писаних сведочанстава, путописа, представљају Манастир Милешева и његова околина у 17. и 18. веку. Како се манастир налазио на једном од најважнијих друмова према Цариграду, велики број путника је прошао овим крајем и оставио своја запажања. Поређењем путописних бележака може се закључити како је живот око манастиру и у њему функционисао у ово доба. Кључне речи: Манастир Милешева, путопис, путописац, Пријепоље Лијепа црква саграђена дивље мјесто собом реси, ка је именом посвећена загар краљици од небеси. Олтар висок њу одвијева гдје Исукрст пропет сташе око кога најка дјева а веће слике златнијех сјаше. Находе се ту тјелеса стране у скрињи Саве Света… Ј. Палмотић Средином 19. века, када су српски научници почели да се баве историјом Срба под Турском, која је до тада била обавијена велом незнања, велику помоћ у том раду пружaла су им писана сведочанства страних писаца који су путовали Балканским полуострвом. Путници су бележили своја виђења предела и градова кроз које су прошли и оставили сведочанства о људима које су успут сретали.1 Они су се кретали Цариградским друмом, чији су темељи постављени у римско доба (Војни друм – Via Militaris). Овај пут је од античких времена представљао најзначајнију саобраћајницу која је спајала централну и југоисточну Европу са Малом Азијом и Средњим истоком. Посебно битну улогу добио је у време турских освајања и велики број европских путника пролазио је њиме – царска посланстава из Беча у Цариград, ходочасници, трговци итд.2 Путници, било чланови посланстава или ходочасници, били су већином учени људи коју су често у својим путним дневницима осим итинерера бележили и податке како о земљама тако и о животу становништва, па је овај књижевни род богат информацијама за изучавање епохе турског доба. Не може се увек тврдити да су све информације из дневника тачне, пошто се често историјске чињенице мешају са народним предањима, али никако не треба занемарити важност путописа, јер они су драгоцени извори за етнографију, социологију, топографију, историју уметности. Једно од главних питања у истраживању путописа је колико је слика коју они пружају реална и да ли се помоћу сегмената нечијег запажања може креирати јаснија визија прошлости?

* Текст је настао током рада на проје кту Дунав и Балкан: културно‐историјско наслеђе (пројекат број 177006) у Балканолошком институту САНУ, који финансира Министарство за просвету, науку и технолошки развој. 1 Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика XVI–XVII век, Београд 1961, 5. 2 Олга Зиројевић, „Цариградски друм од Београда до Софије (1459–1683)”, Зборник Историјског музеја Србије, 7, Београд 1970, 3–196.

Р. Самарџић, нав. дело, 7.

4 Ј. Ристић, „О историчној важности успомена стари путника неки, кои су кроз Србиу прошли а особито Бертрандона де ла Брокиера”, Гласник Друштва србске словесности, 6, 215–216.

Carl Thompson, Travel Writing, Roaeledge 2011, 8–50. 5

6 Светозар Радојчић, Милешева, Београд 1963, 50–51.

Војислав Кораћ, Марица Шупут, Архи тектура византијског света, Београд 2005, 277–279. 7

Војислав Ј. Ђурић, Византијске фре ске Југославије, Београд 1974, 34–44.

Иако користећи архивску грађу можемо створити потпуну представу о неком добу, ипак не можемо бити потпуно сигурни у исправност свога суда ако не саслушамо и речи непосредних сведока. Веродостојност архивских података је релативна као и истинитост личних бележака и без њиховог узајамног допуњавања нема реалне слике прошлости.3 Историчар Јован Ристић у свом тексту из 1889. године „О историчној важности успомена стари путника неки”,4 позива српске историографе да проучавају стране путописе, јер како каже „белешке ови путника надокнадиће можда у нечему губитак млоги наши домаћи извора”. Путописи су занимљиви и због разноликости интересовања њихових аутора.5 Запажања појединаца који су приближно у исто време пролазили истим крајевима, понекад су сасвим различита. Док једни детаљно објашњавају како су били дочекани у каравансарајима и хановима, други више пажње посвећују становништву и локалним обичајима и често их у неверици бележе; треће фасцинира градња бедема око градова, а постоје и они који своје текстове пишу одушевљени верским објектима и животима око њих. Поређењем путописа из једне епохе можемо колико-толико створити комплетну слику о одређеном крају. Пријепољски крај се почетком 17. века налазио под турском влашћу. Варош је имала исламско-оријентални изглед. Значајну улогу у њеном формирању имао је извесни хоџа Абдурахман, који је у Пријепољу саградио џамију и око ње направио прву муслиманску махалу, а нешто касније подигнута је и сахат-кула. Међутим у Пријепољу су већину чинили хришћани, који су имали 10 махала и око 300 становника. Они су имали своју цркву посвећену Светом Јурају (не зна се како је изгледала). Пријепоље је почетком 17. века постало административно-судско седиште и добило је статус касабе. У њој су живели Турци и хришћани, који су се прете жно бавили занатством и трговином, а добар део становништва бавио се и земљорадњом. На тај начин су испуњавали обавезе према херцеговачком санџакбегу.6 Манастир Милешева грађен је као задужбина краља Владислава од 1218. до 1219. године. Архитектонски припада монументалној рашкој школи, коју одли кује склад византијских и романичких елемената.7 Главна манастирска црква има једнобродну основу, покривена је куполом а у оквиру грађевине постоје три олтарске апсиде. Централна апсида је широка, док су преостале две мање а певнице су ниже. Забележен је податак да је звоник који се налази на улазу у манастир заједно са куполом у западном делу дозидан у 19. веку. Све милешевске фреске настале су у периоду између 1222. и 1228. године.8 Од 1236. године живот манастира је врло буран. Тада су из Великог Трнова пренете мошти Св. Саве и Милешева је постала други по значају манастир српског средњовековног краљевства. Године 1377. у Милешеви је крунисан босански краљ Твртко. У 16. веку у манастиру је радила штампарија. Године 1594. Турци су изненада ушли у манастир и на опште запрепашћење монаха однели ћивот са моштима Св. Саве да би их спалили у Београду. Био је то велики губитак како за манастир тако и за сав српски народ. Живот у манастиру и око њега се након овог догађаја значајно променио. Ипак, током 17. века овај податак се прећуткује, а милешевски монаси шире веровање, по Влашкој, Молдавији и Русији, као и међу страним путницима који су прошли кроз манастир, да су мошти и даље у њему. Пријепоље се налазило на једном од главних путева ка Малој Азији и Бли ском истоку. Почетком 17. века, иако су то на Балкану била тешка и немирна времена, много се путовало. Кроз Полимље су пролазили бројни трговци, амбасадори, посланици, дипломате и остали путници и сви су они оставили мноштво података о овом крају. Сачувани списи углавном се односе на Манастир Милешеву а ређе на варош Пријепоље. У њима су честа претеривања у описима али то свакако не умањује њихову вредност. Поред европских путописаца белешке су остављали и калуђери који су сачували детаље недоступне путницима и на тај начин спасли од заборава многе догађаје битне за историју овог краја, односно Манастир Милешеву. Први путописац који је прошао кроз Милешеву био је Арнолд Харф 54

Јована Колунџија

(Arnold von Harff) 1499. године.9 Касније, у 17. веку, најзначајнији европски путописци који су прошли овом облашћу и писали о њој су барски надбискуп Марин Бици (Marin Bizzi), француски дипломата Лефевр (Lefebvre), путописац Луј де Хеј (Louis de Hayes, baron de Kormanen), Евлија Челебија и други.10 Марин Бици је био барски надбискуп и управитељ Будванске бискупије. У оквиру Будванске митрополије биле су Барска, Олгунска, Свачка, Пулатска, Скадарска, Дривастска, Дањска и Старосрпска бискупија па је Марин Бици кренуо у обилазак ових жупа да би видео какво је стање католичког народа и свештенства, издавајући одређена упутства „да се зло што пре искорени а добро још боље учврсти”. Барски надбискуп је у пријепољски крај дошао у лето 1610. године из правца Новог Пазара. Своје утиске о овом делу Србије и другим које је видео на путовању написао је у извештају папи Павлу V, под називом Relatione della visita fata da me Marino Bizzi, Arcivescovo d’Antivari, nelle parti della Turchia, Antivari, Albania e Servia. О Пријепољу и Милешеви је забележио следеће: „Те вечери рано стигосмо у неки каравансарај тј. конак направљен за путнике који се састоји од једне приземне просторије где се без разлике примају на коначиште људи и коњи, припремају јела, имајући празну просторију. Следећег јутра рано устадосмо јашући тог читавог дана кроз многе лепе пределе, али сувише пусте и необрађене, а навече стигосмо до тврђавице Rocca Partita у један сличан каравансарај; а у дану који је следио навече остависмо са десне стране утврђење Милешевац, разуме се на добро грађеном место, над једном литицом за коју се може тврдити да је неосвојена, у свему слична тврђави у Котору, го споде Венецијанске од које преко једну миљу даље види се леп манастир назван св. Сава са више од сто калуђера, са црквом покривеном оловом, где се налази, кажу калуђери његово тело али га не показују, и кажу да је Синан-паша полазећи у Угарски рат запалио. Увече стигосмо у Пријепоље на реци Лиму, варош без зидина као и све остале.”11 Марин Бици је оставио кратак описа самог манастира али довољан да констатујемо да је манастир био „жив”. У белешци се ипак може приметити доза скептицизма. Наиме, намерник није видео тело Св. Саве, већ је само на основу исказа монаха сазнао да га је Синан-паша „запалио”. Осим Марина Бициа записе о Милешеви са почетка 17. века оставио је и путописац Лефевр који је у својству секретара француског посланства на Порти, прошао кроз пријепољски крај у августу 1611. године, на путу од Дубровника ка Цариграду. У свом дневнику који је касније објављен – чува се у Националној библиотеци Француске у Паризу – он је записао да су у среду 17. августа напустили град Пљевље и после више сати путовања стигли до реке Лим, и да су њеном обалом стигли до вароши Пријепоље, за коју каже да „ни она, као ни предходне није затворена, а куће су, као и другде дрвене и ниске”. Пише да се овде нису задржавали већ су наставили пут од око два сата до места Милешево, „где има црква звана Свети Сава и при њој манастир калуђера грчког обреда, којих је двадесетак на броју и који посетисмо. На унутрашњим зидовима овог манастира више путника је написало своје име, па међу њима и Господин Брев, по чему расуди смо да је туда прошао Господин де Ланком путујући као посланик, јер га је речени Господин де Брев тада пратио као племић у његовој свити. Ови калуђери су сиромашно обучени и сиротињски живе; на себи немају него по кошуљу и једну бедну хаљину исте боје као у француских капуцина, отворену спреда до пупка, без појаса и дугмета, тако да им се види трбух, а у већине је хаљина и подерана на више места. Једни беху без ципела, а други обувени, али су сви имали капе с два уха с онима које зову ’a la coquarde’ спреда изрезану, љубичасте боје. Носе велике косе које им у нереду падају по раменима, тако да, са својим мршавим лицем, изазивају велику самилост кад се виде. Међутим све што је у унутрашњости њихове цркве у доста добром је реду и све живописано. Опрема за обављање богослужења је у доста рђавом стању, све старо и већином истрошено. Ту нам дадоше Слика Манастира Милешеве и околине у белешкама путописаца 17. и 18. века

9 Драган. Р. Николић, Европски путописци о Милешеви, Пријепоље 1994, 80. 10

Д. Р. Николић, нав. дело, 53.

11 Фрањо Рачки, „Извештај барског надбискупа Марина Бициа о својем путовању год. 1610 по Албанији и Старој Србији”, Старина ЈАЗУ, XX, Загреб 1888, 126–127.

Р. Самарџић, нав. дело, 156–162.

Р. Самарџић, нав. дело, 173–174.

пуно врло добрих црних дамаских шљива. Каравансарај не ваља ништа, ал у њему има добра чесма. Пошто смо остали у цркви пола сата и помолили се Богу, поново узјахасмо на коње и поново кренусмо нашим путем према планини.”12 Овај путописац дао је најисцрпнији опис целог краја и самог живота у манастиру и, осим података о броја монаха, све остале напомене се готово поклапају са онима које су оставили други путници тог времена. Из његовог дневника може се видети како су калуђери изгледали и шта су носили. Такође, сазнајемо да је црква била живописана, што је драгоцен податак, јер сличних описа из тог доба нема. У лето 1626. године истим путем прошао је Луј де Хеj, барон Де Корманен, посланик француског двора. Он се кретао Дубровачким друмом ка Цариграду са задатком да од султана издејствује право на заштиту католика и монопол у Персији. По повратку у Париз објавио је своје белешке под називом Путовање на Исток Г. Луја де Хеја, барона Де Корманена Дубровачким друмом 1626. Аутор је оставио кратак опис манастира и околине: „Пошто се напусти пљеваљска област, наилази се на врло брдовит и шумовит крај, који домаћи зову Звијезда. Велики број разбојника који се обично налазе у овој шуми чине пут врло опасним и због тога се не пролази без велике пратње. Излазећи из ове планине, наилази се на врло леп манастир калуђера назван Милешево св. Саве који поседује много имања у земљи. Када смо туда пролазили у манастиру је било 80 калуђера који нас примише са великим знацима љубави. На пола дана од овога манастира налази се долина Милошев До, где се завршава Херцеговина и почиње Краљевина Босна.”13 Као што се може видети из белешке, барона Де Корманен је о Милешеви оставио само неколико реченица: о називу манастира, броју калуђера (који варира од путописца до путописца) и њиховој љубазности. Један од најзначајнијих турских путписаца, Евлија Челебија, прошао је овим делом Србије два пута (1662. и 1664) и забележио низ битних података о пријепољском крају. Своја путовања по крајевима Отоманског царства од 1630. до 1670. године Челебија је описао у десет свезака, у којима је записао мноштво вредних географских, историјских, културолошких и етнографских појединости. На првом путовању није оставио неке посебно вредне описе пријепољког краја, али 1664. године на путу од Београда до Дубровника, пише исцрпан извештај о вароши Пријепољу и тврђави Милешевац. Занимљиво је да Евлија Челебија уопште не описује манастир Милешеву, вероватно зато што у њему није ни боравио. Међутим варош Пријепоље до детаља описује: „То је у стара времена био велики шехер. Када је Освајач пошао да освоји Босну, он је снагом Ахмед-паше Херцеговића, освојио и ову варош.” Наставља да је „то угледан кадилук у рангу кадилука од три стотине акчи”. Такође, бележи да је Пријепоље место које „се састоји од двије касабе”. Једна је Горња Вакуф-касаба на реци Лиму, на почетку Фатиховог моста, и у њој се налази Ибрахим-пашина, џамија за коју пише да „је врло удобна и привлачна џамија, са једним минаром, а прекривена је ћерамитом, има два велика хана и удобно малено купатило”. Идући из те касабе према истоку обалом Лима, кроз гробље, стиже се у вакуф-касабу Доње Пријепоље: „То је врло сигурна касаба. Ова је напреднија, љепша и већа од Горњег Вакуфа. У Доњој вароши има свега десет махала а међу њима је и река Милешева. Четири су хришћанске а шест муслиманских махала. Ту има и четири стотине и осамдесет шест даском покривених, пристојних и тврдо зиданих кућа са виноградима и баштама. Већином су у старом стилу и приземне. Ту има десет џамија са михрабом. Џамија Хусејин-паше је удобна и доста посјећена. С друге стране ријеке Милешеве на врху дрвеног моста је Везнедер-агина џамија. То је пространа и свијетла џамија. Пред њом има једна чудна сахат-кула. Глас њена звона чује се чак из града Милешева. Има стотину дућана. Клима је доста блага. Сви становници носе потјесне арнаутске чакшире разне боје, а говоре босански, српски, бугарски и латински. Већина становника су једри момци, и сви иду голих цјеваница, пашу сабље, мачеве, дуге ножеве и бодеже и иду потпуно на56

Јована Колунџија

оружани. Каткад њихове газије иду у четовање према млетачком граду Котору. Те су газије смиони, храбри и весели момци.”14 Еблија Челебија је описао и град-тврђаву Милешевац, који је лежао и непосредној близини манастира.15 Забележио је да је то чврста, камена грађевина која има један спрат, диже се са литице, има 12 кула, на неким местима је оштећена од топовских ђулади али су бедеми бастиона и грудобрана у добром стању и утврђени. У утврђењу се налази двадесетак пристојних, даском покривених кућа, мала Фатихова џамија, чатрња, складиште муниције и „лијепа гвоздена капија која се отвара према северу”. У 17. веку о Милешеви и крају у коме је подигнута писали су и дубровачки путници. Њихове белешке и запажања нису били детаљни као горенаведени али су свакако значајни. Они су у својству дипломата, путника, трговаца, министара, песника и мисионара на путу од града Светог Влаха ка Цариграду пролазили или краће време остајали у Пријепољу и Милешеви. Међу њима издваја се историчар и писац Јакета Лукаревић, који је као дипломата Дубровачке републике више пута прошао овуда. Посебно занимљива је његова белешка из 1605, у којој пише: „Област се зове данас војводством светог Саве по гробници овог свеца, сахрањеног у том месту и који се тамо налази.”16 Ова реченица иде у прилог тврдњи да се заиста веровало да су мошти Св. Саве и даље у манастиру. Истовремено она нас тера на закључак да ни путописи врло учених људи нису увек сасвим поуздани. Двојица песника, Јакета Палмотић и Никола Бунић путовали су крајем лета 1667. године за Цариград у својству поклисара Дубровачке републике.17 Пошто су се кретали Дубровачким друмом, прошли су милешевским крајем. Палмотић је написао и песму о томе како је изгледао манастир али је изнео и два нетачна податка: најпре да су мошти свеца у Милешеви а потом да манастир није посвећен Богородици већ Христовом успењу. Последња два путника која су била у Милешеви пре пожара јесу властелини Сабо Маринов Манчетић и Ораст Сабов Рањина, који су овуда прошли 1673. године и записали да су разгледали манастир рашких духовника, где су видели неке обреде који они врше при литургији. Никаква нова сазнања из њихових бележака се не добијају, нити они детаљније описују обреде које су видели.18 Никола Бошковић трговац са сталним боравиштем у Новом Пазару био је у Милешеви и пре и после њеног разарања 1688. године. Описујући манастир бележи: „Манастир светог Саве, пре него што су га Турци разорили и спалили био је покривен оловом и бројао је седамдесет духовника, а у његовој пребогатој ризници, препуној тешког злата и сребра, било је много православних црквених ствари.”19 Из његовог текста, осим уобичајених података о томе коме је црква посвећена, како је била покривена, и колико је монаха у њој било, дознаје се и да је Милешева имала изузетно богату ризницу. Овај текст је значајан зато што је вероватно последњи забележени опис Милешеве пре пожара у 17. веку. Никола Бошковић био је посебно заинтересован за благо из ризнице па је куповао украдене ствари из Милешеве које су Турци понекад кришом продавали. Нашао је тако „једну краљевску круну за коју се говорило да се чува од старих краљева” и једну кутијицу од позлаћеног сребра, на којој је српским словима било написано да је унутра комадић дрвета од светог крста. За кутијицу и комадић часног крста монаси су приповедали да им је као поклон послала царица Мара. Бошковић је овај комадић часног крста дуго чувао, а његов син га је, после очеве смрти, поклонио исусовачком манастиру у Дубровнику. Бошковић је имао још једну сличну кутијицу у којој је наводно била рука Светог Саве, али ју је нажалост изгубио.20 Тако се милешевско благо расуло по свету. Битне појединости о манастиру и овом крају сачуване су и у делима самих монаха. Анонимни калуђер је записао да је 2. јула 1623. године била поплава и Слика Манастира Милешеве и околине у белешкама путописаца 17. и 18. века

14 Евлија Челебија, Путопис, Одломци о Југословенским земљама, Сарајево 1967, 154–160. 15

Д. Р. Николић, нав. дело, 63.

16 Мирослав Пантић, „Милешева и Дубровник у књижевности”, Сеоски дани С. Вукосављевића, VIII, Пријепоље 1980, 134. 17

М. Пантић, нав. дело, 137.

М. Пантић, нав. дело, 135–136.

Мирослав Пантић, „Дубровчанин Никола Бошковић и рашке старине”, Зборник ликовних уметности, 8, Нови Сад 1972, 240–258. 19

Д. Р. Николић, нав. дело, 67.

Д. Р. Николић, нав. дело, 56–59.

С. Радојчић, нав. дело, 50–51.

Д. Р. Николић, нав. дело, 73.

Д. Р. Николић, нав. дело, 79.

Д. Р. Николић, нав. дело, 80.

да је „набујала Косатица однела игуманију, болницу и пет двокровних ћелија”. У овим тешким временима Милешевом су управљали игуман Теодосије, саборни старац Исаија, елисијарх Саватије и економ Мелентије, који су желели да је сачувају од потпуне пропасти покушавајући да успоставе нове дипломатске одно се са Русијом, Влашком, Молдавијом и Турском. Обраћајући се царским дворовима, монаси су носили вредне поклоне из ризнице. Године 1627. игуман Теодосије је отишао у Москву и тамо описао манастир истичући да је „прекривен оловом, да има осам олтара и да је црква живописана златом и мозаиком”. Око 1633. године нови старешина постаје монах Василије. У његово време у манастиру ради преписивач Захарије и до нас су доспела два његова рукописа: Псалтир из 1633. и Службеник из 1635. године. Старешина манастира подстиче књижевни рад, и успоставља нове односе са турским властима и осталим европским државама.21 Захваљујући донацији, 1657. године калуђери су осликали наос фрескама и тако сачували живопис од пропадања.22 Осим новчане помоћи добијали су и разне књиге, највише из Русије. Крајем 17. века, тачније 1688. године, Милешева је била спаљена и опљачкана а о овим временима је остао мали број записа. Због честих сукоба Аустрије и Турске, путни правац преко Балканског полуострва долинама река Дрине, Лима и Ибра у 18. веку помера се на север, на долину Мораве и Нишаве. Тако Полимље и Подриње остају запостављени. Европа почиње да гради нове путеве и шири нове начине путовања док западни део Турске царевине остаје без већег броја добрих друмова, промета робе и путника. Малобројни сиромашни трговаци и оби чни путници који су и даље путовали овом трасом имали су проблема на сваком кораку. Стазе су биле испресецане провалијама или рекама, па су путници често морали да силазе са коња, нападали су их разбојници и хајдуци, а коначишта су била у лошем стању. У оваквим условима је почетком 18. века и Пријепоље дочекивало путнике. Међу првима био је поклисар Дубровачке републике Ловро Џонов Соркочевић, који је у пролеће 1700. године носио поверљива документа своје владе на Порту. Он је записао да је Пријепоље „мала варош на Лиму”, као и да је Милешева: „Храм Светог Саве (је) сагорео и опустео”. Шест година касније истим путем из Дубровника на путу ка Цариграду прошли су и властелин Марин Маројица Кабужић и песник Џон Антунов Растић. Они су у Пријепољу провели два дана и записали да су видели „манастир грчкијех калуђера у Милошеву Долу”, али у каквом је стању био не говоре.23 У другој половини 18. века стање у Турском царству је било још горе. Стални немири и буне неповољно су утицали и на становништво али и на путнике. Они готово да и нису ишли Дубровачким друмом, који је био изузетно опасан због разбојничких дружина. Због таквог стања не постоји јасна слика Пријепоља и манастира овога периода. Међутим, сачувани су скромни записи два европска путника. Један је био Јован Христијан Енгел (Johann Christian von Engel), слу жбеник ердељске дворске канцеларије и неуморни путник Хабзбуршке монархије. Крстарио је по Босни, Србији и Бугарској и прикупљао податке о овим областима. Имао је и организовану службу путника-обавештајаца који су радили за њега. На основу прикупљених података написао је књигу Историја о Србији и Босни, која је штампана на немачком језику у Бечу 1801. године.24 На основу извештаја једног од својих обавештајаца, Јован Христијан Енгел је оставио врло кратку белешку о Пријепољу: „Пријепоље је мало место” – ништа детаљније и прецизније се не зна. Други путник из овог времена био је уважени француски дипломата Феликс де Божур (Felix de Beaujour). Он је у свом дневнику 1795. године написао да је „Пријепоље варошица” а за Манастир Милешеву је рекао да је спаљена и као годину пожара навео 1792. Било је то седмо страдање храма. До своје обнове у 19. веку Милешева је била без крова, у мраку и без манастирског братства. Тек средином 19. века уз помоћ угледних пријепољских трговаца у манастир се враћа живот.25 58

Јована Колунџија

Путописи на узбудљив и занимљив начин реконструишу једно друго време, када се није путовало због доколице или престижа. Путник 17. и 18. века наилазио је на многобројне проблеме у току свог путовања: путеви су били лоши, често испресецани шумама и потоцима, а на њима су се дешавала пљачкања. Да би своје утиске и догађаје на неки начин сачували од заборава, путници су их савесно бележили у путним дневницима, и тако учинили велико добро будућим генерацијама; јер ови путописи, поред тога што документују време у ком су настали, представљају и откривено сећање на прошлу садашњост до које се ни на један други начин не може доспети.

Слика Манастира Милешеве и околине у белешкама путописаца 17. и 18. века

Jovana Kolundžija Summary The Picture of the Monastery of Mileševa and Its Surroundings in the Records of Travel Writers in the 17th and the 18th Centuries The monastery of Mileševa is located near the town of Prijepolje. It was built as the foundation of King Vladislav from 1218 to 1219. By its architecture, it belongs to the monumental Raška School, which is characterized by the harmony between Byzantine and Romanesque elements. All frescoes from Mileševa were painted in the period between 1222 and 1228. From 1236, the life of the monastery was very turbulent. The relics of St. Sava were transferred from Veliko Trnovo and Mileševa became the second most important monastery in the Serbian mediaeval kingdom. In the 16th century (1594), when the Turks suddenly broke into the monastery and took away the reliquary with the relics of St. Sava in order to burn them in Belgrade, the life in the monastery and around it changed greatly. During the 17th century, the fact that Mileševa remained without its patron was kept secret, and the monks from Mileševa spread the belief that the relics were still in the monastery. Prijepolje was situated on the main route from Europe toward Turkey and the Near East. At the beginning of the 17th century, although the Balkans saw difficult and unquiet times, people travelled a lot. Numerous merchants, ambassadors, envoys, diplomats and other travellers who left a multitude of data about this area passed through the valley of the Lim river. All those writings mostly refer to the monastery of Mileševa, and sometimes to the small town of Prijepolje. They frequently contain exaggerated descriptions, sometimes unchecked information or personal observations, but it certainly does not diminish their value. The most important European travel writers who passed through this region and wrote about it in the 17th century were the Archbishop of Antivari Marin Bizzi, the French diplomat Lefebvre, the travel writer Louis de Hayes, baron de Kormanen, and Evliya Çelebi. In this period, travellers from Dubrovnik as well as monks themselves also wrote about Mileševa. In the 18th century, the situation in the Ottoman Empire was even more difficult. Constant unrests and rebellions affected both the population and the travellers who almost did not use the Dubrovnik road. This road was extremely dangerous because of bandits who robbed and killed travellers. Due to such a situation, there is no clearer picture of Prijepolje and the monastery from that time. Besides documenting the time in which they were written, the mentioned travel records represent a memory which has come from the past to the present in order to be kept for the future.

Јована Колунџија

Душан Мијовић

Завод за заштиту природе Србије

UDK BROJEVI: 551(497.11)(091) 58:929 Панчић Ј. 5:929 Панчић Ј. ID: 222124044

ПАНЧИЋЕВА ПРОМАТРАЊА ГЕОДИВЕРЗИТЕТА И КУРИОЗИТЕТА СРБИЈЕ

Апстракт: Истраживања геодиверзитета Србије у XIX веку која је спровео Јосиф Панчић и подаци, локалитети и налази које је забележио, представљају веома занимљиву грађу у којој се налазе елементи који се сада означавају као геонаслеђе. С обзиром на вишеслојност самог појма, у раду су анализирани геообјекти које је наводио у својим теренским маршрутама, начин прикупљања података и формирања базе података, терминологија коју је увео у геонауке. Такође су наведена и залагања на популаризацији особености геолошке грађе Србије, која је у то време била мање познат део Европе. Кључне речи: геодиверзитет, геонаслеђе, терминологија, историја, Јосиф Панчић Увод При проучавању историје и развоја природних наука у Србији модерног доба, Јосиф Панчић представља незаобилазну личност, не само као родоначелник великог броја дисциплина, већ пре свега као ерудита који је умео да схвати, покрене расветљавање или методолошки постави проблеме које су његови ученици или сарадници даље истраживали и решавали. Анализирајући Панчићев допринос утемељењу геологије у нас, задивљујуће је колико широко је посматрао и успевао да постави „међаше” изучавању геодиверзитета. Србију су походили и геолошки истраживали пре Панчића, барон Хердер (1835), А. Буе (1836– 1838) и А. Викенел (1842), који су рекогносцирали или регионално картирали геолошку грађу Србије и описали је према савременом принципу и на страном језику. Ипак, тек када је 1853. године Панчић постављен за професора природних наука на Лицеју у Београду (Јовић В., 1998), започето је са систематским и методолошким приступом геологији, образовањем кадрова и опремањем минералошког кабинета. Упоредо са тим, обогаћивана је збирка минерала, стена и фосила.1 Збирка минерала и стена коју је Панчић затекао на Лицеју, потиче од Поклон збирке барона Фон Хердера, коју је кнез Милош Обреновић добио 1835. године. Та иницијална збирка имала је 500 примерака минерала и стена сакупљених широм света. Будући да је Фон Хердер дошао у Србију на позив кнеза Милоша да изврши истраживања рудишта и рудних појава, „оне све руде, што је на путешествију своме по Србији нашао, и однео у Крагујевац, у лепоме реду овде оставио, све е нумерисао и потписао од куда је који” (Архив Србије, по А. Здравковић, у С. А. В. фон Хердер, 1835, репринт 2014)2. Збирку су до Панчићевог доласка употпуњава-

1 Више о томе код Симић В. (1960, 33–36).

О колекцији минерала в. Хердер С. А. В. фон (2014, 116–121). 2

Портрет Јосифа Панчића

3 ”Geodiversity is the natural range (diversity) of geological (rocks, minerals, fossils), geomorphological (landforms, processes) and soil features. It includes assemblages, relationships, properties, interpretations and systems (Dixon, 1996, after Panizza M., 2009; 33–42).

ли професор Вук Маринковић и питомци српске владе који су завршили Рударску академију у Шемницу (сада у Словачкој и зове се Банска Штиавница п. пр.). Такође су прикупљани детаљнији подаци о појавама, хемизму вода и другим елементима геодиверзитета, па и регистроване необичне и занимљиве појаве и облици рељефа, називани куриозитетима иако су они у већини представљали школске примере. Геодиверзитет се у новије време, тачније од 80–их година 20. века, на основу бројних дефиниција, посматра као скуп елемената неживе природе и процеса који их стварају и модификују. Према Диксону (Dixon), геодиверзитет представља природни сет геолошких (стене, минерали, фосили), геоморфолошких (облици рељефа, процеси) и земљишних типова. Геодиверзитет обухвата склоп, односе, власништво, интерпретацију и системе.3 Геодиверзитет су у врло сличном оквиру дефинисали и Ерикстад (Erikstad, 1999), Греј (Gray, 2004), и други. Међутим, дефинцију која посматра геодиверзитет у систему природних наука дао је 2000. М. Стенли (M. Stanley), који геодиверзитет дефинише као разноврсност геолошке средине, појава и активних процеса који чине предео, стене, минерали, фосили, земљиште и остали површински депозити који омогућују оквир живота 62

Душан Мијовић

Фотографија Јосифа Панчића

на Земљи (Мијовић Д., Николић М., 2011). Такође су издвојене везе геодиверзитета са биодиверзитетом, па и културним диверзитетом. Посебно значајан део геодиверзитета који омогућава расветљавање историје Земљине коре, али и живота на Земљи, представља геонаслеђе. Геонаслеђе чине све геолошке, геоморфолошке, педолошке и посебне археолошке вредно сти настале у току формирања литосфере, њеног морфолошког уобличавања и међузависности природе и људских култура, које имају изузетан научни и културни значај (Декларација научног скупа „Геонаслеђе Србије”, 1998). Према Брокексу и Семениуку (Brocx M. & Semeniuk V. 2007) геонаслеђе обухвата светске али и локалне геолошке појаве, магматских, метаморфних и седиментних стена, стратиграфска, структурна, геохемијска, минералошка, палеонтолошка, геоморфолошка, педолошка и хидролошка обележја свих размера која су од научног или културног значаја, имају информације о историји Земље и могу да служе за истраживање, едукацију или поређење.4 Посматрајући опус који нам је Панчић оставио, запажа се да су готово сви наведени елементи, а безмало и појмови, у неком виду поменути, регистровани или назначени. У томе се огледају Панчићев дар и осећај за природу. Панчићева проматрања геодиверзитета и куриозитета Србије

4 ”Globally, nationally, state–wide, to local features of geology, such as its igneous, metamorphic, sedimentary, stratigraphic, structural, geochemical, mineralogic, palaeontologic, geomorphic, pedologic, and hydrologic attributes, at all scales, that are intrinsically important sites, or culturally important sites, that offer information or insights into the formation or evolution of the Earth, or into the history of science, or that can be used for research, teaching, or reference (Brocx M. & Semeniuk V, 2007, p.53).”

Теренска истраживања

Адакале

2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12

Ак паланка (Бела Паланка) Алексиначка бања (Соко Бања) Бабин Зуб (Стара планина) Бања Пролом, Бањска река (Куршумлија) Барска река (Копаоник) Бегбунар (код Голупца, Ђердап) Београд, Авала Бели Рзав (Тара) Бељаница (Биљаница) Блаце (језеро) Бољетин (Ђердап)

13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30

Речно острво на Дунаву близу Текије

Крупачко врело Термалне воде Ерозивни облици рељефа Термалне воде Кањон, водопад Извор Минералошко-петролошко наслеђе Извориште Купасти крас Тресава Профил клауске фације или клауских слојева, са претежно амонитском фауном; кањон Бољетинске реке Борачке стене, Борачки камен (Борачки Ерозивни облици рељефа крш, Кнић) Брестовачка бања Термалне воде Брњица (Ђердап) Кањон Велика Муртеница Видиковац Велики Штрбац (Мироч, Ђердап) Видиковац Власинско језеро Тресава Вратна (Неготин) Велика, Мала и Сува прераст на Вратни Врело код Алексинца Минералне воде Врело Црнице (Кучај) Врело Врначка бања (Врњачка бања) Угљокиселе минералне воде Вршка чука Видиковац Вукан (Велики и Мали Вукан, Хомоље) Видиковци Гамзиград Термалне воде Гобела (Гобеља, Копаоник) Цирк Велика Гобеља Голија Клисуре: Стругарска, Брезовачка Горњак Горњачка клисура Гребен (брдо) (Ђердап) Профил дубоководних творевина доње креде (кречњаци и лапорци) Гределичка клисура (Грделичка) Клисура 64

Душан Мијовић

Заштићено

Евидентирано

Изгубљено геонаслеђе

Геонаслеђе

Врста геоелемента

Редни број

Место / Потес

Иако је веома тешко са потпуном сигурношћу реконструисати Панчићева теренска истраживања, зато што истраживач у 19. веку није имао техничке погодности као данас, поједине стазе и путеви више не постоје, трасе кретања нису бележене на прецизним картама, а често су исказиване и „на потесу од… до…”, ваља запазати да су она била већином по местима или локалитетима који су сада евидентирани за заштиту или заштићени као природно добро. Осим године када је вршио испитивања, називе месаца је писао великим почетним словом, у чему се види утицај западне школе али и кодекс писања у 19. веку. За истраживања је користио и термин развидети и промотрити. Током својих истраживања, Панчић је често и по неколико пута обилазио одређена подручја, на основу чега се запажа да је вршио реамбулацију података. На основу Панчћевих итинерера по Србији (Панчић Ј., 1998 а, 1998 в), најпре су издвојена 262 места на којима је вршио истраживања, дакле није само прошао кроз њих. Потом је извршена додатна селекција тих места и издвојена су 123 места или појаве које и представљају објекте геодиверзитета и у оквиру њих су обележени објекти геонаслеђа, којих има 81 (прилог 1).

Потопљено 1971. г. изградњом ХЕ Ђердап + + + +

1998. г. 2009. г. 1993. г.

2007. г. 2015. г.

+ + +

+ +

1993. г.

1993. г. + 1993. г. 2006. г. 1957. г.

+ + + +

+ + + + +

1993. г. 2001. г. 1993. г.

31 32 33 34 35 36

60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74

Тресава Угљокиселе минералне воде Клисура Кањон Тресава Профил лијаских седимената са остацима копнене макрофлоре Долина Дјетиње (Ђетиње, Ужице) Клисура Долина Глочаница (Клочанице, Кучај) Клисура Долина Рзава Клисура Долина Студеница (Голија) Клисура Жагубица Врело Млаве Ждрело Профил континенталног и морског развића (доња/ средња јура) Археометалуршки комплекс површинских манифестација рударења Жељин, Плана Дубровачка колонија из 12. века Звезда (Биљешке стене, Тара) Видиковац Златибор Мачкатска површ Злотска клисура Кањон Лазареве реке Извор Ракош (Сува планина) Врело, Високопланински крас Валожја Јавор (Василин врх) Видиковац Јагодња (Мачков камен, стари рудници) Видиковац Јанков камен, Голија Цирк Јанков камен Јастребац Видиковац Језера под Црепуљником (Голија) Кошаниново језеро испод Црепуљника Јелашница Јелашничка клисура и Чукљенички прозорац изнад Царевих корита Јелица (Чачак) Видиковац Јошаничка бања Тресава Мало језеро, термалне воде Каблар и Карадаг Овчарско–кабларска клисура Западне Мораве Кобиљан (Рудник Горњи Милановац) Видиковац Козник (Жупа) Видиковац Копаоничке Куле (највероватније Црног- Видиковци лавске стене) Копрен Тресава Косјерић (Бурма брдо) Профил са фауном мекушаца ценоман-турон Костолац (Дунав) Пескови и блата Крупачко језеро (Пирот) Тресава на врелу Бездан Крчмар – Беђировац Цирк Крчмар Лазарева пештера (Злот) Лазарева пећина Лалиначка бара (Слатина) Ниш Природна језера Ломница (Крушевац) Угљокиселе минералне воде Манастир Тумане Бигар код Манастира Тумане Матаруге (Матарушка бања) Термалне воде Мачкат Укљештени меандри Сушице у Мачкатској површи Миџор Видиковац Мокра Гора Извориште Мучањ Извориште Неготин (блата) Пескови и блата

75 76 77 78 79 80 81

Овчар Одвраћеница, Голија Озрен Околина Ваљева Околина Врања (Врањска бања) Околина Ивањице (Прилички кисељак) Околина Пирота (Басарски камен)

37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59

Дајићко језеро (Голија) Даросава (киселе воде) Део Ибарске долине Дервента кањон (Тара) Дивчибаре Добра (Ђердап)

Овчарско–кабларска клисура Западне Мораве Видиковац Видиковац Дегуричка пећина Термалне воде Угљокиселе минералне воде Видиковац

Панчићева проматрања геодиверзитета и куриозитета Србије

2001. г.

+ + +

1993. г. + 1993. г.

+ + + + + +

+ + +

2001. г. 1995. г.

1993. г. + + +

2000. г.

2001. г.

+ +

2001. г. 1995. г.

+ +

2000. г.

1993. г. + +

2009. г.

+ + +

1993. г. 1995. г. 2015. г.

+ + + + + +

2009. г. + 2009. г. 2005. г. Потопљено 1984. г. изградњом ХЕ Ђердап II 2001. г.

+ + +

2001. г.

82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123

Околина Смедерева (Кулич и блата) Петничка пећина (Ваљево) Понор (Стара планина) Потес Делиблато–Алибунар–Паланка Потес око Голупца (дуж Дунава од Рама до Усја) Потпећка пећина (Ужице) Преконога Радочело (мајдан мрамора) Студеница Радујевац Рибарбања (Рибарска бања) Ртањ (врх Шиљак и падина) Рудник (Велики штурац, Островица) Русомача (Росомача) (Стара планина) Самоновска река (Самоковска река, Копаоник) Св. Никола (Стара планина) Семетешко језеро (Копаоник) Сиколе, Сиколска река (код Неготина)

Стари ток Велике Мораве Петничка пећина Увала Понор и туфури Делиблатска (Банатска) пешчара Рамско-голубачка пешчара Потпећка пећина Преконошка пећина Петролошко наслеђе Пескови Термалне воде Ерозивни облици рељефа Палеовулкански рељеф Сутеска Росомачке реке Тресава

Видиковац Тресава Профил мокрањског флиша; сутеска Сиколске реке са водопадом на Мокрањској стени Сићево Сићевачка клисура Паланачки кисељак (Смедеревска Паланка) Угљокиселе минералне воде Смрдан бара (Бања Ковиљача) Сумпор-водоничне минералне воде Старица (брдо), Мајданпек Видиковац Стрешер (Власина) Видиковац Стрмостен (клисура Ресаве) Клисура Горње Ресаве Студена (подно Суве планине) Врело Студеница (Голија) Клисура Сухо Рудиште (Суво Рудиште, Копаоник) Крчмар вода Суходол (Суводол, код Зајечара) Бигар Суводолске реке Суха планина (Сува планина) Високопланински крас Валожја Тисница Клисура и епигенија Тиснице Топли До Долински меандар Темштице Торник (Златибор) Видиковац; флувијалне површи на Златибору Треска (врх Шиљак, Копаоник) Видиковац Тупанац (Стара планина) Видиковац Увац Укљештени меандри Ушће Тимока у Дунав Најнижа тачка Србије (28 м н. в.) Хисар (Прокупље) Епигенија Топлице Црни Рзав Извориште Чигота, Златибор Видиковац Читлучка пећина (Алексинац) Врело Моравице Џевринска стена (између Неготина и Кладо- Џеврински слојеви ва) Шетоње Врело Штула Видиковац Прилог 1 Упоредни преглед теренских тачака Панчићевих истраживања и објеката геодиверзитета и геонаслеђа.

Душан Мијовић

+ + + +

1950. г. 2009. г. 2002. г.

+ + +

1997. г. 2005. г. 2001. г.

+ + + + +

+ + 2009. г. 1993. г. 2009. г. 1993. г. 2009. г.

+ + + + +

+ 2001. г. 1993. г. 2009. г. 2015. г.

+ + + +

2009. г. + 1993. г. 1993. г. 2006. г.

+ + + + + + +

Анализом издвојених објектата, запажа се да је Панчић бележио и видиковце иако они не представљају морфолошки облик. Они су му највероватније служили за сагледавање територије, разгледање пластике рељефа и увид у могућа станишта.5 Укупно је навео 24 видиковца, међу којима су врх Рудника (сада Цвијићев врх), Миџор, са кога је разгледао Стару планину и западну Бугарску, врх Копаоника (сада Панчићев врх), Мачков камен, са кога је осматрао Подриње, врх Јастрепца, са кога је посматрао Поморавље и Топлицу, Јанков камен на Голији6 и други.

Панчићев маузолеј на Панчићевом врху (Копаоник) у зимском амбијенту

Панчић није био геоморфолог али се запажа да је међу наведеним објектима геодиверзитета забележио бар понеки објекат од свих генетских типова рељефа у Србији. Највише објеката припада флувијалном и површинском крашком рељефу, а међу њима доминирају клисуре и кањони, укупно 18 објеката. Клисуре које сада представљају заштићена природна добра, а Панчић их је назначио као рефугијуме живог света, јесу Сићевачка, Јелашничка, Горњачка, Горње Ресаве, Суваје, Клочанице, Градца, Овчарско–кабларска и кањони Раче, Бољетинске реке, Лазареве реке… Такође је забележио и десетак великих врела и извора, и што је посебно значајно, осам бања, које су представљале најзначајније минералне изворе и 1900. године на Париској изложби, када је представљана Краљевина Србија. У специјалном издању Преглед рудишта у Краљевини Србији, Д. Антула констатује да је „Србија веома богата минералним изворима, а да је као најзначајније издвојено укупно 12 бања, односно: Врнци, Паланачки кисељак, Аранђеловац, Ломница, Врањска бања, Рибарска бања, Соко–бања, Брестовачка бања, Шарбановачка бања, Гамзиградска бања, Нишка бања и Смрдан Бара” (Мијовић Д., 2011, 6). Значај бањских места у Панчићево доба огледао се и у старању државе да се, на основу Закона о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља (1881), бање и минералне воде „у Србији имају научно испитати и то у хемијском, геолошком, лекарском, економском и архитектонско‐инжењерском погледу” (Поповић Љ., 1996, 64). Бањски простор је плански уређиван, најпре за Сокобању (1834–1835), а потом за Буковичку бању (1865–1866), Врњачку бању (1868) и Бању Ковиљачу (1902) (Митровић Г., 2004, 52). Панчићева проматрања геодиверзитета и куриозитета Србије

5 „С оближњег вр`а најузвишеније точке целе Србије (по Вик`нелу 5986`)(Панчићев врх, п. а.) наслаждавали смо се величанственим погледом, обкољујући нас предела: на југу и западу Албаније и бреговите Босне, на северу Србије шумом застрте и по видимом равне са појединим висовима између који смо могли разликовати: Штурац, Омољску планину, чукарасти Стол и Црноречкој и Ртањ, на истоку Јастребац, Суву планину а иза ње вр`ове маглом застрте високог Балкана.” (Панчић Ј; 1998 в, 22)

„С овог узвишеног и голог брда смо сматрали пределе иза нас лежеће Србије а нарочито висове Златибора, Мучња, Овчара, Столова, Жељина и Копаоника, пред нама пак Сјеничко и Пазарско поље са Ђурђевим стубовима, а у даљине снегом покрите горостасе Турске Шар планине и два чудновата чукара кучког Кома.” (Панчић Ј; 1998 в, 15).

7 „Панчић је тада знао само за десетак врста магматских стена (гранит, сијенит, габро, дијабаз, порфир, трахит, фонолит, долерит, диорит, серпентинит), а отприлике толико и седиментних (рожнац, фтанит и лидит, лимнокварцит, лончарски камен, кречњак) и метаморфних стена (кварцит, микашист, хлоритошист, талкшист, гнајс, амфиболит) у Србији. Навео је сва места где се они појављују, било да их је сам посетио, било на основу Хердерове књиге.” (Јовић В; Пантић Н., 1998, 335).

Преузето из Споменице 60–годишњица Српског геолошког друштва, 1891– 1951, 123.)

Према Јовићу и Пантићу (1998), Панчић је разликовао по десетак стена из све три групе7, због чега има свега десетак објеката палеонтолошко-геолошког наслеђа (прилог 1). Ипак, треба нагласити да је међу тих десетак објеката профил клауске фације или клауских слојева из кањона Бољетинске реке, профил Гребен у Ђердапу, за који се и данас сматра да представља комплетну геолошку историју Србије, како је то приметио Јован Жујовић. Значајно је и да је „Панчић сакупио прву збирку амонита са Гребена код Доњег Милановца, који ће доцније постати светски познати локалитет у палеонтологији” (Јовић В., Пантић Н., 1998, 332). Будући да је Панчић био свестан везе између гео и био диверзитета, у прегледу објеката налазе се готово све веће тресаве – Дајићко језеро, Кошаниново језеро, Власинска тресава, тресава Блацко језеро и друге, које су означене и у Инвентару објеката геонаслеђа Србије (Карамата С., Мијовић Д., ур., 2005). Овој групи објеката припадају и пешчаре – Делиблатска, Рамско-голубачка, код Кладова и друге површине под песковима које је Панчић истраживао (прилог 1). Приликом теренског рада, Панчић је обилазио и мајдане, активне и напу штене руднике, али и места на којима су се задржали трагови рударења и прераде руде (Беђировац на Копаонику, Самоковска река, Жељин), па и понеку средњовековну некрополу (на Тари). На основу тога у прилогу 1 има и геоархеолошких објеката који припадају геонаслеђу. Посебан куриозитет међу локалитетитама које је Панчић истраживао представља острво Ада кале на Дунаву, које се налазило наспрам Текије, а потопљено је 1971. године изградњом ХЕ „Ђердап”, услед чега представља изгубљено геонаслеђе. Острво је било чувено и по аутохтоној сорти винове лозе званој адакалка, а вероватно је имало и неку другу ботаничку врсту карактеристичну за Србију. Занимљиво је поменути да Панчић није навео прерасти код Манастира Вратне, на основу чега може да се претпостави да их није видео, једнако као што није препознавао циркове Јанков камен, Крчмар и Велика Гобеља, у којима је сакупљао флору. Сви објекти геодиверзитета које је Панчић истраживао или навео приказани су на карти објеката геодиверзитета и геонаслеђа (сл. 4). При прегледу карте треба имати на уму да је Србија у доба Панчића имала много краће границе него сада, и да већина регистрованих објеката данас представља геонаслеђе. Та чињеница указује на вредновање елемената геодиверзитета, понајвише морфолошких, које је Панчић спроводио приликом избора места и локалитета која је истраживао. Резултатима Панчићевих теренских истраживања, од значаја за историју геонаслеђа у нас, треба додати и прикупљање метеорита који су пали на територију Србије 1877. године у Алексиначком округу, труд да се они сакупе, сачувају, испитају и обзнане стручној јавности у Европи. Његова залагања да се минерал милошин, који је открио барон Хердер 1835. године, а знатно касније утврђено да је хромска врста халојзита, запази ван Србије представљају промоцију гео– специфичности.

Душан Мијовић

Карта објеката геодиверзитета и геонаслеђа према истраживањима Јосифа Панчића

Панчићева проматрања геодиверзитета и куриозитета Србије

Један од сокобањских метеорита8

База података

9 „Судећи по овим одговорима мислим да ћемо овим путем много којешта упознати, које путујући геолози и минералози у својим брзим путовањима редко докучити могу и надам се да, ако г. Окружни лекари буду своја сматрања наставили, као што су почели и као што то важност ствари заслужује, ћемо имати за кратко време уз оно што је по Србији А. Буе нашао и у свом делу о европској Турској описао, што је Барон Хердер путујући на позив блаженопочившег књаза Милоша по Србији покупио и Лицеју нашем оставио и што се приликом разних путовања питомаца Лицеја по Србији прибрало, приличан материјал за физиографију Србије по струци минералогичној, које је тим важније што се на минералогичном саставу какове земље оснива већина одношаја, који утичу на земљеделску и индустријалну радњу, на лакоћу саобраштаја и развитак трговине, пак и на здравље житељства… Када стигну одговори свију окружних лекара, ја ћу Друштву резултате у изводу јавити”. (Архив САНУ 8–1861), по Јовић В., 2002, 35).

Као веома систематичан и вредан научник, Панчић је био свестан да и поред великог теренског рада који је изводио, није могуће обухватити све крајеве Србије и да су му потребни сарадници на прикупљању података. Будући да се знатно више бавио биологијом, да би успео да принови податке о геологији, претежно о минералним сировинама као основи развоја друштва, јула 1860. године покренуо је преко Друштва Србске Словесности геолошку анкету (Јовић В., 2002). У то време готово да није било геолога, па је анкетни лист упутио окружним физикусима (лекарима) јер су и они слушали јестаственицу током студија. Анкета је садржала десет питања: 1. Има ли у округу какових руда и гди, копају ли се, или јесу ли се кад и када од прилике копале? 2. Пере ли се где злато, дали се млоги људи занимају тим послом и плаћају ли зато правитељству какове порезе? 3. Има ли у томе округу и где кречнога камена, жеже ли се тамо креч и колико од прилике на годину, дали се извози и камо тај креч? 4. Има ли мекога камена за зидања кућа, има ли тврдога камена за калдрму, има ли песка и шлунка? 5. Има ли тамо добро земља за правлења цигала, ћерамида, црепула, фуруна и лонаца; правили се која од речени ствари? и камо се извози? 6. Има ли бруснога камена, и правели се од њега брусови и белегије? 7. Има ли тамо камена за жрвњаве, вадили се и камо? Ако тамо тога камена нема од куд добављају тамошњи народ жрвњаве? 8. Има ли каменога угља, копали се и камо се извози? 9. Има ли тресета и употребљује се као гориво? 10. Има ли какових пећина, како се зову јесули дубоке, дали се нашло у њима какових костију, има ли у њима воде? Јосиф Панчић је био свестан значаја прикупљање података и њихове систематизације. Због тога је након првих одговора, написао Друштву Србске Словесности допис9 у којем се виде сврха и циљ анкете.

Душан Мијовић

Факсимил писма које је написао Јосиф Панчић 1862. године10

Анализирајући седам приспелих одговора, кроз призму геодиверзитета и потенцијалног геонаслеђа, у прилогу 2, са поједностављеним одговорима, запажа се: У Ужичком округу има руда сребра и гвожђа, у Ваљевском има руде олова, док у осталим окрузима нема руда према сазнању информатора. Трагова злата нема ни у једном округу изузев наговештаја у Књажевачком. Изузев у Смедеревском округу, у свим осталим окрузима има кречног камена и жеже се. У Ужи чком, Шабачком, Алексиначком, Ваљевском и Књажевачком округу има камена за грађевинарство, док у Јагодинском и Смедеревском има махом шљунка и песка. Глиништа има у свим окрузима. Брусног камена нема у три округа. Камена за жрвањ (воденични камен) има у три округа, а у Шабачком округу се њиме снабдевају из Теочака у Босни. Каменог угља има у четири округа, док тресетишта нигде нису забележена. За историју геонаслеђа најинтересантније је питање бр. 10, да ли има пећина и шта се у њима налази. На основу тог питања, први пут су убележене у „базу података”: пећина у Добрачама (пл. Маличе), пећина у Црнокоси, пећина на Мокрој гори (Ужички округ); пећина у подножју Ртња („Ледена”, у ствари Сеселачка пећура, Алексиначки округ); много пећина у долини Јабланице и Градца (Ваљевски округ), Дегурићка пећина и друге пећине ваљевског карста. Највише пећина набројао је др Стеван Мачеј из Књажевачког округа: три пећине у Преконоги, данас Панчићева проматрања геодиверзитета и куриозитета Србије

10 Преузето из Панчић Ј. (1998 в): Студије и преписка; Јовић В., ур. (1998): Сабрана дела Јосиф Панчић, књ. 7, Завод за уџбеника и наставна средства, Београд.

Ред. бр.

Ужички округ

Шабачки округ

Јагодински округ

руда сребра и гвожђа

нема руда

2 3

нема трагова злата има кречног камена и жеже се камена за грађевинарство има

нема трагова злата има кречног камена и жеже се има тврдог камена у Поцерини

нема трагова злата има кречног камена и гори се има меког камена и шљунка и песка

има глиништа

има брусног камена

има глиништа на има глиништа много места нема брусног камена има брусног камена

има камен за жрвањ

8 9

има каменог угља нема тресета

пећина у Добрачама, у Црно- нема пећина коси, код Карантина мокрогорског

нема камена за жрвањ нема каменог угља нема тресета

има камена за жрвањ има каменог угља нема тресетишта нема пећина

је утврђено да су део јединственог система под називом Преконошка пећина; Попничка пештера, сада Попшичка пећина; пећина Пандирало и пећине у Нишевачкој клисури; пећине Самар и Језава у Копајкошари, све по ободу Сврљишких планина; Манастирска пећина у Суводолу, пећина Бараница и друге. Мачеј наводи и водопад Топлик. Такође даје податке и о фосилним налазима пећинског медведа – Ursus speleus и сабљастог тигра – Smilodon fatalis, али и народним обичајима. Фосили мастодонта, сурлаша из фамилије мамута, налажени су у песковима и шљунковима у Смедеревском округу. Тако се ових 15–ак пећина, један водопад и неколико фосила могу сматрати зачетком инвентара геообјеката. Сада Инвентар објеката геонаслеђа Србије броји око 800 објеката у оквиру 18 група (Карамата и Мијовић, ур. 2005). У Инвентару се поред објеката геонаслеђа in situ, налазе и објекти ex situ, као што су музејске збирке и посебно вредни примерци минерала, стена, руда и фосила.

Душан Мијовић

Алексиначки округ нема руда

Ваљевски округ има руде олова

нема трагова злата нема трагова злата има кречног камена има кречног камена много камена за грађеви- камена за грађевинарство има нарство има има глиништа

има глиништа

нема брусног камена нема камена за жрвањ нема каменог угља нема тресетишта

има брусног камена меког нема камена за жрвањ нема каменог угља нема тресетишта

пећина у подножју има пуно малих Ртња пећина

Књажевачки округ

Смедеревски округ

има златне руде код с. нема руда Варош. Такође и бакарне шљаке у с. Зорановцима, и остаци Муфлове фуруне. нема трагова злата има кречног камена много камена за грађевинарство има

нема трагова злата нема кречног камена нема грађевинског камена, има шљунка и песка има глиништа има глиништа и то добрих има брусног камена нема брусног камена има камена за жрвањ нема камена за жрвањ има каменог угља има каменог угља нема тресетишта можда има тресета око Паланке има пуно пећина нема пећина, има фосила mastodonta у шљунку

Прилог 2. Геодиверзитет према сазнањима окружних физикуса

Терминологија Као професор јестаственице на Лицеју, Панчић је предавао „све предмете из природне историје (ботанику, зоологију, минералогију с геологијом)” (Јовић В., 2002, 115). И мада је пре њега постојала слабо развијена рударска и делом геолошка терминологија коју су унели у језик шемнички питомци (Иван Матић, Ђорђе Бранковић, Василије Божић и Стеван Павловић)11 и инострани рударски инжењери по позиву Совјета, осећала се потреба за савременом и потпуном геолошком терминологијом. Због тога је приликом писања уџбеника Минералогија и геологија за ученике Лицеја, Панчић имао веома важан и тежак задатак. Поред малобројних података о геолошкој грађи Србије, требало је оформити стручну терминологију која ће одговарати међународно успостављеним терминима али и имати лексику српског језика за стене, земљиште или минерале распрострањену у народном говору. Приликом увођења страних термина, а они су били у већини, морао је да прави преводе и кованице у духу српског језика. За минерале чији називи у савременом српском језику почињу на слово Џ, користио је слово Ђ. Па ипак, поједини називи су збуњујући и непрозирни (мачје око, цигљане руде…), а поједини са лоше изведеном паралелом из народног назива (бол, икрац…). Будући да се ослонио на немачку и француску геолошку школу, и служио уџбеницима Карла Фридриха Наумана и Франсоа С. Беданта, изненађује колико је добро обавио задатак. У томе му је свакако помогао и Ђура Даничић, са којим се саветовао око превода и транПанчићева проматрања геодиверзитета и куриозитета Србије

11 Више о њима код Симић В. (1960, 103–118).

Фотографија Јосифа Панчића са Јованом Жујовићем, геологом, и Лазаром Докићем, зоологом.12 Биста Јосифа Панчића у Свечаној сали САНУ у Београду. Аутор је вајар Ђорђе Јовановић.13

Преузето из Споменице 60–годишњица Српског геолошког друштва, 1891–1951, 25.

https://www.google.rs/search?q=josif +pancic+slike&tbm=isch&imgil=QUb Cqic7Z23CuM%253A%253Bx_iTdFMTXZFbDM.

скрипције страних термина које је морао да задржи (писма 45 и 166, Панчић Ј. 1998 в, 166–167, 326–327). Свој допринос имала је и Школска комисија Министарства просвете Кнежевине Србије, која је прегледала и одобрила уџбеник 1867. године. „И колико је успео у томе сведочи и чињеница да је данашња геолошка терминологија углавном заснована на овој Панчићевој књизи, да се највећи број термина до данас задржао (уз мале правописне измене), а само мањи број термина је временом потиснут и заборављен” (Јовић В., Пантић Н., 1998 б, 335). Геолошки термини које је увео, а нису задржани у стручној терминологији: дејствујући вулкани – активни вулкани, подземни убао (resservoirs) воде – издан, минералне трошке – одломци минерала, терма – бања, седиментарне или таложне стене – седиментне стене, нептунске стене – плутонске стене, летећи или живи песак – еолски песак, а живи песак је тло захваћено флуидизацијом, племе – група, утисак – отисак, скамењење – петрификација, окаменотина – фосил, окаменотина препотопских животиња – фосил, фела – врста, тузла – слани извор, аеролит – метеорит. Јосиф Панчић је увео и известан број географских термина из народног говора у стручну литературу. У прегледу су дати само термини који се нису одржали у стручној литератури: пунта, затон, затока, драга, брдо – хум (око 65 м), плоча (plateau), звезда (ballon), клик, стрмен, горска мрежа (планински систем, п. пр.), кланац, врата, пролаз, алпине – високе горе (до 2000 м, алпе или алпијске горе), склад (слој седимента, п. пр.), камена трошка (одломљени блок, п. пр.), геологијска доб (геолошка старост, п. пр.), област реке (слив, п. пр.), брзац–брсци (брзак, п. пр.), слежна граница (снежна граница, п. пр.; највероватније изведено од леда), летећи песак (еолски песак, п. пр.), камење (стене, п. пр.), крој (облик, п.пр.). Треба поменути и Панчићев покушај увођења минералошке и петролошке терминологије потпуно у духу српског језика, где се јасно одражава његов занос 74

Душан Мијовић

Србијом. Као термини који су романтичарски по својој конструкцији, издвајају се: бисерна сига, белуткова сига, билинска гладилица, бол бусени гвожђац (лимонит), вапнац, ватрени опал, горски сапун, горски кристал, гуанит, зеленац, зрнасти вапнац, зрнасти сивац, шкриљави сивац, икрац (солитни вапнац), кварц (белутак), камен од убоја?, конгломерат зрнца, кремен, лончарски камен, лиственик, мачје око, милошин, мрамор, пешчар зеленца, пловућац, бигар, сига, смеђи угаљ, стипса, стипска стена, туфа зеленца, ћилибар. Терминологија коју је Панчић увео имала је веома велики утицај на ученике. Ако се посматра историјски моменат када је терминологија настајала, онда се ваља подсетити да је Србија у то време водила и даље дипломатску борбу за ослобађање и уједињење српског народа и да је то у нас било доба предромантизма. Као доказ томе служи геолошка терминологија коју је крајем 19. века сачинио и објавио Јосиф Пецић, професор геологије у Књажевачкој гимназији. У тој терминологији, која представља први покушај увођења потпуно српских или у духу језика посрбљених назива (Димитријевић М., Мијовић Д., 2010/2011), виде се и Панчићеви покушаји, јер се у њој налазе исти или мало модификовани поједини термини али и начин прављења кованица. На основу тога, може се закључити да је Јосиф Панчић био претеча романтичарске геолошке терминологије, која је свој процват остварила управо у његовој терминологији. Закључак Иако су термини геодиверзитет и геонаслеђе уведени крајем XX века и још увек представљају на неки начин новину у геонаукама, у делима Јосифа Панчића запажа се добра основа на којој се развијало истраживање геодиверзитета у Србији. Вреднујући издвојене елементе из Панчићевог опуса, у светлу историјског развоја идеја које су довеле до геонаслеђа у нас, издваја се: – Покушај да се изван теренских података првих геолога који су рекогносцирали и регионално истраживали Кнежевину Србију, утврди геолошки састав, забележе морфолошки облици и појаве; – Прикупљање фосила са појединих локалитета, сада означених као геонаслеђе, и формирање збирки, које су познати палеонтолози XIX века детерминисали; – Увођење јасних и лепих геооблика и појава – школских примера у уџбеник Минералогија и геологија (брдо Бурма, Ташмајдан у Београду, Рибарска бања...) који данас представљају званично објекте геонаслеђа; – Формирање прве базе података о геодиверзитету Србије и мреже повереника који су имали задатак принављања базе; – Формирање прве базе података о објектима са вишеслојним значајем, геоморфолошким, геолошким и археолошким, као што су пећине, што је доказано у Инвентару објеката геонаслеђа Србије (2005); – Део геолошке терминологије који се није задржао а сада представља језичко, културно али и геонаслеђе; – Покушај увођења романтичарских геолошких термина, претежно за минерале, чиме се сврстао у зачетнике ове терминологије у нас. Допринос Јосифа Панчића геонаукама, на основу спроведеног истраживања представља историју геонаслеђа у Србији јер је својим теренским и научним радом остварио резултате који су савременим вредновањем свих научних дисциплина које се баве геодиверзитетом, означени као геонаслеђе. Овом приликом желим да се срдачно захвалим Бојани Ракочевић на енглеском преводу и Живку Вукасовићу на техничкој изради карте. Панчићева проматрања геодиверзитета и куриозитета Србије

Споменик Јосифу Панчићу у Универзитетском парку у Београду, постављен 1897. године. Аутор је вајар Ђорђе Јовановић.14

https://www.google.rs/search?q=josi f+pancic+slike&tbm=isch&imgil=2lL4 pC3B1OHa1M%253A%253BziUFfuf9x D7pmM%253Bhttps.

Литература Антула Д. Ј. (1900): Преглед рудишта у Краљевини Србији за Париску изложбу 1900; Рударско одељења Министарства народне привреде, Београд, 135. Brocx M. & Semeniuk V. (2007): Geoheritage and geoconservation – history, definition, scope and scale; Journal of the Royal Society of Western Australia, 90: 53–87. Гавриловић Љ., Белиј С., Симић С. (2008): Хидролошко наслеђе Србије – прелиминарна листа; Заштита природе, бр. 60/1–2, Завод за зштиту природе Србије, Београд, 387–396. Димитријевић Б. ур. (1954): Споменица 60–годишњица Српског геолошког друштва, 1891–1951; Просвета, Београд, 177. Димитрјевић М., Мијовић Д. (2010/2011): Заборављена геолошка терминологија из 19. века природњака Јосифа Пецића; Флогистон, Музеј науке и технике, Београд, 33–51. Ђорђевић В., Ђорђевић П., Миловановић Д. (1991): Основи петрологије; Наука, Београд, 223. Erikstad L. (1999): A holistic approach to secure geoconservation in local physical planning, In: Barettino D., Vallejo M., Gallego E. (eds.) Towards the balanced management and conservation of the geological Heritage in the New Millenium. Sociedad Geologica de Espana, Madrid, 69–72. Карамата С., Мијовић Д., ур. (2005): Инвентар објеката геонаслеђа Србије, из Архива Националног савета за геонаслеђе Србије, Завод за заштиту природе Србије, Београд, I–XXXVI. Јовић В. (2002): Одговори окружних лекара на геолошку анкету Друштва српске словесности из 1860; у Јовић В.: Из историје геологије у Србији; Јантар група, Београд, 34–55. Јовић В. (2002): Јосиф Панчић као геолог; у Јовић В.: Из историје геологије у Србији; Јантар група, Београд, 133–148. Јовић В., Пантић Н. (1998): Поговор (за Јестаственицу III, Минералогија и Геологија), 331–339; у: Јовић В., Пантић Н. ур. (1998): Сабрана дела Јосиф Панчић, књ. 9, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 339. Мијовић Д. (2011): Коришћење и заштита лековитих вода и пелоида као јединствених природних добара Србије; Заштита природе, бр. 61/2, Завод за заштиту природе Србије, Београд, 5–20. Мијовић Д., Стефановић И. (2008): Инвентар објеката геонаслеђа Србије – од идеје до оптималног модела; Заштита природе, бр. 60/1–2, Завод за заштиту природе Србије, Београд, 359–365. Мијовић Д., Драгишић В., Никић З. (2008): Инвентар хидрогеолошко наслеђе Србије; Заштита природе, бр. 60/1–2, Завод за заштиту природе Србије, Београд, 397–410. Mijović D., Nikolić M. (2011); Geodiversity of Serbia – part of the natural resourcs: in Cvetkovska Ocokoljić V. Eds. (2011) Proceedings of 1th International Conference „Harmony of Nature and Spirituality in Stone; Belgrade, 125–130. Митровић Г. (2004): Бање у Србији, (52–55); у: Митровић Г. ур. ВОДА – Смисао трајања; Министарство културе Републике Србије и Друштво конзерватора Србије, Београд. Panizza M. (2009): The Geomorphodiversity of the Dolomites (Italy): A Key of Geoheritage Assessment; Geoheritage, Springer, 52. Панчић Ј. (1998 а): Флора кнежевине Србије и Додатак флори кнежевине Србије; Татић Б., Диклић Н., ур. (1998): Сабрана дела Јосиф Панчић, књ. 1, Завод за уџбеникe и наставна средства, Београд, 47–65, 547–557. Панчић Ј. (1998 б): Јестаственица, књ. III, Минералогија и Геологија; Јовић В., Пантић Н. ур. (1998): Сабрана дела Јосиф Панчић, књ. 9, Завод за уџбеникe и наставна средства, Београд, 339. Панчић Ј. (1998 в): Студије и преписка; Јовић В., ур. (1998): Сабрана дела Јосиф Панчић, књ. 7, Завод за уџбеника и наставна средства, Београд, 525. Поповић Љ. (1996): Архивска грађа као некоришћен извор за урбанизацију и развој бањских места у Србији; Зборник радова II стручног скупа Стратегија урбанизације и развоја бањских и климатских места Југославије; Стална конференција градова и општина Југославије, Сокобања, 62–67. Симић В. (1960): Из скорашње прошлости рударства у Србији; посебна издања, књ. 9, Завод за геолошка и геофизичка истраживања, Београд; ИП „Рад”, Београд, 33–36. Stanley M. (2000): Geodiversity; earth Heritage, iss 14, Royal Society for Nature Conservation, Ludlow, UK, pp. 15–18. Хердер С. А. В. фон (2014): Рударско путовање по Србији спроведено 1835. године по налогу Владе Кнежевине Србије; Службени гласник, Београд, 121.

Душан Мијовић

Dušan Mijović Summary PANČIĆ’S RECONNAISSANCE SURVEY ON GEODIVERSITY AND CURIOSITIES IN SERBIA The research on nature in Serbia, which was conducted by Josif Pančić in the nineteenth century, represents a significant material containing different elements depending on the focus of observation. As Pančić taught geology and mineralogy at the Lyceum within the syllabus jestastvenica, a study on nature, he recorded geological and geomorphological sites representing geodiversity of Serbia in his field research and travel with students. He could not much rely on earlier research data because they were few and mostly the result of reconnaissance or regional research. Based on Pančić`s itineraries in Serbia, 123 sites or phenomena representing the geodiversity sites have been selected and 81 geological heritage sites have been marked within them (Table 1). Their distribution is shown on Map 1. In his research on geological diversity of Serbia, Josif Pančić mostly recorded morphological phenomena in the relief, such as closed depressions, valleys, gorges, canyons, tufa accumulations, springs, sand deposits, mires and mountain peaks called viewpoints. Although viewpoints are not a morphological form, Pančić used them for observing the territory, plasticity of the relief and possible habitat types. The review of geosites includes the fossil profiles and the occurrence of various rocks, especially serpentinites, considering the fact that serpentinophytes occur on these soils. In addition to these sites, he recorded the former mining sites or the sites of ore processing. These records were the starting point for the formation of data base of archaeological sites. Pančić also recorded well-known quarries, coal mines, and even the findings of chalk in the surroundings of Mačkat on Zlatibor mountain, which was many years later recorded by Jovan Cvijić, too. Many of these sites, phenomena or landscapes are nowadays considered geological heritage sites. The great contribution of Josif Pančić was the launch of a survey on geodiversity in the then districts of the Principality of Serbia because the creation of the first systematic geosites database was thus initiated. In addition to data on mineral resources and their use, the sites with elements of geoheritage, which were then considered the curiosities of nature, were also registered. In that way certain caves, waterfalls, fossil remains and archaeological finds were registered. In order to understand the significance of this survey, it should be mentioned that the Inventory of Serbian Geoheritage Sites was first published in 2005. The geological terminology introduced by Josif Pančić in geosciences in Serbia indicates the concern to find Serbian folk expressions, but also Romantic translations of technical terms in addition to the official translation or transcription of foreign terms into the Serbian language. Research results obtained by Josif Pančić in his holistic approach to the study of nature and particularly geological diversity of Serbia belong, according to all their elements, to the historical development of the idea of geological heritage in Serbia.

Панчићева проматрања геодиверзитета и куриозитета Србије

Душан Мијовић

Радомир Ристић Краљево

UDK BROJEVI: 314:336.225.3 (497.11)“1833“(083.81) ID: 222124300

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелеча (1833)

Апстракт: Уз препис пописа харачких глава (тефтера) за Јошаницу, Горњи Ибар и Јелеч из 1833. године у овом прилогу су описани разлози за његов настанак и историјске околности у којима је сачињен. Поред основног карактера пореске књиге анализом су истакнути и остали садржаји који попису дају вишеструки значај и могућности употребе. Кључне речи: порез, харач, Јошаница, Горњи Ибар, Јелеч Процес преласка из феудалног у грађанско друштво у Србији је текао упоредо са националним ослобођењем. Започет је Првим, настављен Другим српским устанком и дугом дипломатском борбом уз помоћ Русије. Године 1815. кнез Милош је успео, на основу 8. тачке Букурешког мира, да уместо Турака скупља и исплаћује царски порез. Следеће, 1816. године је у народно име закупио царске спахилуке а нешто касније постаје и посредник између раје Срба и њихових спахија. После објаве Другог хатишерифа, 1830. године, спахијама је забрањено да сами или преко својих људи скупљају десетак и остале приходе. Од 1831. године спахијски приходи су прикупљани према посебним кнежевим упутствима. Читлучење је сузбијено 1833. године. Исте године, Трећим хатишерифом утврђена је једна сума за све данке српских сељака и Кнежевине Србије према султану и спахијама. Извршење је почело од Митровдана (26. октобар/7. новембар) 1833. године, који се узима као дан када је престало турско феудално уређење у Србији.1 Напори да се Кнежевини прикључи и део Новопазарске нахије који је био у саставу Карађорђеве Србије, добили су замах након Првог и Другог хатишерифа, а нарочито су појачани од марта 1831. године, када је тај простор обишао Р. Сашаљски, члан руско-турске комисије. Трећим хатишерифом, 1833. године, прикључење је ушло у завршницу. Да би испунила обавезе из Трећег хатишерифа, Кнежевина Србија је крајем 1833. године обавила попис мушког становништва ради наплате арача (харач, главарина), пореза и пореза на неожењене (момачки, бећарски порез) и у Новопазарској нахији, на простору Капетаније Јошаница са Горњим Ибром и у делу Јелечке капетаније, у селима између река Рашке и Ибра.2 Кључ, тј. села Јелечке капетаније између река Рашке и Ибра, пописана су овом приликом јер се рачунало да ће припасти Кнежевини као простор који је био у саставу Карађорђеве Србије. То потврђује и наслов са 33. стране овог пописа „Капетанија Јелечка, која села припадају између Ибра, и Рашке, ове године Турком Арач изплаћен, премда нису знали у погодби”.3

Детаљно у: Михаило Гавриловић, Милош Обреновић I, II, III, 1908, 1909, 1912; Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), Београд 1986, 45–55. 1

Тефтер арачких глава, нахија Новопазарска, капетаније: Моравска, Јошаница, Студеница за 1833. годину, Архив Србије Београд, Збирка тефтера, књ. 617. Због обимности тефтера публикован је само део који се односи на Капетанију Јошаницу са Горњим Ибром и део Јелечке капетаније. 2

3 Тада је „Наплаћено Јусуф бегу у Нове Пазар на 223 Арача 2720 гроша и 24 паре” (АС, Збирка тефтера, књ. 617, 38).

4 П. Коцебу је као члан руско-турске комисије 23. априла 1831. године израдио посебну карту на основу које је извршено разграничење Турског царства и Кнежевине Србије (Р. Љушић, нав. дело, 40). 5

Р. Љушић, нав. дело, 41–42.

6 Занатлија који прави вреће, зобнице, покровце и друго од козје длаке.

Међутим, предео Кључа није био унет у Коцебуову карту4 па је приликом успостављања границе почетком 1834. године, остао изван Кнежевине упркос великом заузимању кнеза Милоша, који је преко брата Јована, комесара и пограничних капетана настојао да се и ова област припоји Кнежевини.5 Попис је обухватио само мушка лица и иде од појединца у оквиру куће, села или засеока до капетаније. Поред имена и презимена активних и потенцијалних пореских обвезника, записани су и подаци који одређују успостављање пореске обавезе – године старости, брачни статус и евентуални разлог за олакшице или потпуно ослобођење. У оквиру једне куће пописивани су мушки чланови, прво старешина па остали, углавном од старијих ка млађима – отац, стриц, браћа, синови, синовци/братучеди, унуци и на крају слуге. Деца браће у истој кући навођена су одмах иза очева а тамо где је одступано од овог правила, припадност је појашњавана почетним словом очевог имена. Ипак, крвне везе у многим случајевима нису јасно записане и због тога овај попис у неким деловима не може да буде поуздан извор за родослове иако спада у најстарије, до сада познате, поименичне пописе становника овога краја. Поред најближих крвних сродника, у више примера, чланови кућних заједница били су пасторци, шураци, таст (старац), деца без родитеља (сиротани) и слуге. Деца-сирочићи којима је мајка била жива, уписивана су у самосталне куће са појашњењем да су „сиротани” или „удовичин”. У попису се ретко помињу занимања. За највећи број становника она се подразумевају, то су земљорадња и сточарство. Међутим, у попису препознајемо и носиоце власти, свештенике, занатлије, чувара реке, пољака и слуге. Од званичника наведени су Филип Прибаковић из села Прибак, капетан јошанички, Стеван Лабчевић из Рогца, кнез у Суду у Карановцу, Јовица Радивојевић, кнез из Горњег Казновића, Милисав Пајовић, буљубаша из Бање (Јошани чке), Милоје Угринић, пандур из Барине, Танаско Колашинац, пандур из Доњег Казновића, пет кметова и пет бирова. Петорица свештеника (часни оци) пописана су са својим породицама: Јаков у засеоку Баре, прота Јосиф у селу Дубока, Стеван у Кравићу, Петар у Поцесју и Јаков у Горњој Рудници. Попис наводи само двојицу занатлија, један је био ковач а други мутавџија.6 У селу Равни пописани су један рибар, који чува Гокчанску реку, и један пољак. Двадесетак кућа имало је слуге који су уписивани уз остале укућане као појединци или као родитељи са децом. По правилу, деца млађа од седам и старији од осамдесет година нису плаћали арач. Поред њих било је појединаца који су потпуно или делимично ослобођени пореских давања. На десној страни табеле, у напомени, као разлози за ослобођење од пореских обавеза навођени су болест, инвалидност, деца без родитеља (сироче, сиротан), сиромаштво, старост, вршење јавних послова, два или три ожењена сина, смрт у току пописа, боравак у најму изван куће и села и награде за пријављивање оних који избегавају попис. Шездесет девет особа је због болести или инвалидности (мучан, бесомучан, слеп, ћорав, глув, нем, учамало од болести, килав, грбав, кљаст, луд, манит, алосан (полудео), болест покостице, сломио ногу, сакат, богаљ, богаљаст, осушена нога и „убивен од дрвета”) делимично или у потпуности ослобођено пореских давања. Због сиромаштва пореске олакшице добило је шесторо а због старости деветнаесторо људи. Радован Обреновић из Равни, који чува Гокчанску реку, ослобођен је пореза по наредби господара Јована („рибар који чува вокчану реку од пореза изван по Н. Е. С. Г. Јована”). Двојица су умрла у току пописа и за њих није плаћен било какав порез. 80

Радомир Ристић

Порез на неожењене плаћан је од петнаесте године па је разумљиво да су петнаестогодишњаци били најбројнији међу неожењенима, мада их је било и ожењених. Осим у неколико случајева, бећарски порез и порез нису плаћани истовремено. Најстарији члан у кући није увек био уписан на првом месту, односно као старешина јер су стари, болесни и немоћни очеви уступали старешинство синовима. Овај попис је обављен пре увођења званичних евиденција о рођењу, венчању и смрти (матичних књига) и порески спискови нису састављени на основу њих већ непосредним обиласком села и кућа од стране пописивача и месних званичника као чланова пописне комисије. Године старости одређиване су непосредним увидом и слободном проценом. Код старијих, већ активних обвезника, није се нарочито пазило при одређивању година те су сувише често изражаване бројкама 20, 30, 40, 50 или 60. Одређивању година код деце придавала се већа пажња да би се тачно знало када доспевају за пореске обавезе. Међу 2499 пописаних мушкараца, двадесет пет их је са 80 година, што значи да су при самом крају обавезе да плаћају арач. Тројица имају 85, шесторица 90, један 95, један 97, тројица 100, двојица 105, један 110 и Радул Косовац из Бадња 120 година! Како се долазило до података, показују примери из напомена: „Вучко Терзић јемац за своје село Сеоце”, „показао ми 15 арача и нашао сам све по реду гди су кои сакривени”, или „кмет који је истраживан за сакривена 30. арача кои су се пронашли у истом селу”. У кућама је било и до петнаест мушкараца. Додавањем истог броја женских7 особа могло би се закључити да је у тим кућама живело по тридесетак чланова. Резиме овог пописа можемо сагледати и кроз табелу: Р. Капетанија Број села Број бр. – предео и заселака кућа

Број Неожењени Пореске Харачке мушких главе главе глава

Јошаничка

323

1537

224

524½

1093

Јелачка

312

118

224

Горњи Ибар

143

650

231

441

Укупно

540

2499

355

874½

1758

Посматрано у целини, у Капетанији Јошаница са Горњим Ибром и у делу Јелечке капетаније 1833. године пописано је 95 села и заселака са 540 кућа, у којима је живело 2499 мушкараца, међу њима је 355 неожењених, 873 ½ пореске и 1758 арачке главе. Кад се овом броју мушких глава дода исти број женских, онда се закључује да је на овом простору било око 5 000 становника, а у кућама (домаћинствима) живело у просеку по 9 чланова. * Попис је рађен пре Вуковог правописа и зато није могао бити пренет (преписан) у буквалном смислу. И поред тога истрајавало се да оригинални текст буде што верније приказан са свим оновременим особеностима и без правописних исправки. Одступања су вршена код транскрибовања старих словних знакова у савремене, нпр. Я – ја; э – је, е; Й – ј; ї – иј; лъ – љ; ля – љ; нь – н; нъ – њ, ње; ня – ња; Ө – т. За слова „ћ” и „ђ” употребљаван је исти знак „ћ” (Ћорћевић –Ђорђевић). Слово „ј” је употребљавано само као велико на почетку имена (Јован, Јосиф). Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

7 Однос мушких и женских становника на нивоу већих јединица је око 50 : 50. На нивоу куће он може бити другачије, у корист једних или других, па је процена веома релативна.

Често, због недостатка простора у рубрици, презимена су писана скраћено, што је означено тачком (Обренов.). Скраћивања нису допуњавана. Места која нису била читљива означена су са више тачака. * Попис (тефтер) арачких глава из 1833. године је прворазредни историјски извор који, осим што приказује пореске обавезе, подробно показује и разграничење Кнежевине Србије и Турске царевине на подручју Јошанице, Горњег Ибра и Јелечког Кључа. У њему се налазе и драгоцени подаци за проучавање демографских, социјалних и здравствених прилика. Посебно је користан за ономастичка и генеалошка проучавања. Новопазарска Јошаница под капетаном Филипом Прибаком

8 Попис Капетаније Јошаница почиње редним бројем 5, а под претходним бројевима од 1 до 4 су Ново Село, Курилово, Врнци и Гоч, који припадају Капетанији Морава.

Радомир Ристић

Неожењени

Арач

Радисав Марковић Стеван син Здравко синовац Петар „ Радое Ђурђевић Милан син Василије „ Вукоица Видоевић Недељко син Луко „ Сретен „ Милисав Милоиковић Вукосав син Милосав „ Миленко „ Симо „ Милија „ Милован Николић Милосав брат Миљко „ Милисав „ Станое „ Никола отац Анђелко Марковић Димитрије брат Симо син

Порез

Име и презиме

Године

Р. бр. куће

5. село Гокчаница8

55 9 20

1 1 1

60 9 2 50 12 9 7 50 13 20 8 9 2 38 18 8 15 7 60 25 10 4

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1

7. 8.

10. 11. 12.

Милош Милоиков. Деспот син Радосав „ Јаблан Милуновић Милош синовац Миленко син Милисав слуга Михаило Вученић Милентије брат Симо син Антоније Мина Милутин Михаило Видоевић Петар син Филип Видоевић Милован брат Гаја Видоевић Вукоица син Стеван „ Андрија „

Церје 13 Михаило Стеванов. Милутин брат Никола син Ника брат Милош М. син Вукоица М. син Миљко и Миленко „ 14 Петар Вученић Владисав син Сима „ Милош „ 15 Вучић Ердоглија Милов. шурак 16 Јован Вукадинов. Радован стриц Јевгеније син 17 Радован Илић Тимоти. син Василије „ 18 Ђока Јовановић Вукоица син 19 Младен Жарчани

70 35 25 30

0 1 1

7 20 38

1 1

10 10 40 18 36 26 40 15 10 8 60 70 30 20 15 12 1 30 10 7 4 40 12 30 60 1 40 7 2 40 2 35

1 два сина ожењена 1 1 бесомучан 1 сиротан 1 1 у Крушевцу наплатио порез и арач 4 гроша Г. кап. Пери Лазаревичу 0 0

1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

21 22

23 24

25 26 27 28 29

30 31

Радован Ђоровић Алекса син

60 25

Петар син Ћиро Лазо Јоксим Здравко Милоичев Јован син Илија Павловић Симо брат Андреја брат Милован синов. Милое „ Ћиро син Миленко синов. Анђелко „ Јован Марковић Милош син Димитрије Павлов. Сава брат Вукоица синовац Јевта син Петар „ Андрија „ Панта и Евгеније Тома Мијатовић Вукоица син Лазар „ Милосав Васиљевић Величко бра Ника Ваимиловац Јевто син Вукосав „ Ђока Дошљак Митар син Вукосав Видоевић Танаско син Миладин унук Милан „ Милош Жупањац Пантелија син Вукоица „ Трифун Ђурков. Радосав брат Милош син Милован „ Димитр слуга Стеван син

10 9 8 7 40 5 45 40 35 18 16 10 1 3 50 10 38 25 15 8 7 7 6 50 10 9 30 15 60 25 4 50 4 80 25 7 4 60 15 10 50 40 20 6 20 1

Радомир Ристић

1 1

1 1 1

1 1 1 1 сакат у леву ногу 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 глув, стар 1 1

1 1 1 1 1

1 1 1

1 0 у Н. ... .... у Брезови К. Пера Лазар. 1 1 1 1 1 Ново Сеоц

богаљасто, немо и глуво

33 34 35

36.

Гаја Ђорђевић Павле синовац Коста син Антоније син Милета „ Наидан син Вукосав Милосављев. Миленко брат Симо син В. Живан Ћурковић Мијаило Жупањац Никола брат Јован братучед Велочко Тодосије „ Филип син Наидан син Милован Милисављ. Цветко брат Ђурко „ Милета „ Милан „ Аврам „

60 25 20 15 11 3 40 15 10 50 45 40 30 26 20 7 3 50 40 30 10 2 3

Равни 37 Антоние Шибалија Ђорђе брат Василије син Симеон „ 38 Петар Ђурађев. Максим брат Павле син 39 Раденко Милоев. Милић син Здравко „

45 35 16 10 50 25 12 60 20 18

Сима унук Никола Милисављ. Јован син Мијаило „ Коста „ Раденко „ Милић М. син Јанићије син Милосав „ Милан брат

1 100 60 40 50 45 7 2 1 20

40.

1 1

1 1 1 1 1

1 1 1 1 глув, сиромашак 1 1 1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 два сина ожењена 1 0 показао ми 15 арача и нашао сам све по реду гди су кои сакривени

1 0 1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

41.

42.

43.

44.

45. 46.

47.

Вука Обреновић Вељко брат Милић синов. Милосав син Радисав „ Милун „ Радосав „ Вукоман Обренов. Симеон син Мијаило „ Сава В. син Петроније Јанићије синов. Стеван „ Јован „ Милан Радисављев. Петар син Милета брат Павле „ Милое син Наидан „ Крсман Чешибаћић Симо син „„ „„ Јаков Ђорђевић Сидор син Радосав „ Петар „ Никола „ Симеон „ Наидаин „ Симо Павловић Миленко Косовац Лука брат Милов. старац Јеремија син Михаило Марковић Илија брат Вукоица син Аксентије „ Јанићије „ Милан „

Радомир Ристић

50 60 8 7 1 5 2 70 35 30 18 2 1 7 2 70 45 35 18 1 1 30 7 3 2 69 35 30 12 8 7 1 25 28 18 80 8 50 40 15 9 7 2

1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 биров 1 1 стар 1 1 1 1 1 1

48.

49.

50. 51. 52. 53. 54. 55.

56.

57.

Никола Васиљков. Максим син Симо „ Петар „ Јован „ Милосав синов. Глигорије „ Милосав „ Миљко „ Анђелко „ Стеван Жупањац

80 25 18 10 8 20 12 8 7 7 50

Вукадин брат Вукоица син Марко слуга Радич слуга Петар син Танаско Жупањац Милутин син Вукоман Ђорђевић Обрад син Миљко „ Петар Павловић Милосав брат Марко „ Милутин Жупањац Милета син Мијаило Обренов. Јован синов Радован Обренов.

40 8 30 25 1 40 5 48 12 8 8 7 5 40 4 50 15 76

Милое син Јаков син Милован „ Никола Милоичев Ника брат Вукосав син Вукоман синов. Радосав син Андреа Милоичев. Филип брат Милош „

38 4 1 40 30 14 9 20 38 35 20

1 1

1 1 1 1 сиротан 1

1 1 1 рибар кои чува вокчану реку од пореза изван по Н. Е. С. Г Јована 1

1 1

1 стар 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 кмет који је истраживан за сакривена 30. арача кои су се пронашли у истом селу 1 1 1 1

1 1 1 1

1 1 1

богаљ и мучан

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

58.

59. 60. 61. 62. 63.

Цветко Радосављев. Јанићије син Петар „ Милић „ Мијаило „ и Раде пољак Јаков Видоевић Милов. син Милое Новаков.

50 15 10 9 4 25 25 1 60

Сава син Јован Новичић Раденко син Милош „ Марко Шкодрић Вукадин Паја Боровац Мијаило Рудњанин

15 50 25 3 40 10 30 60

Илија син Милован Милисав. Цветко брат Ђурко „ Милета Цветко

20 60 25 20 2

Багаш под Биљановац 6. за сеок Багаш 1. Радован Бојанић Илија брат Мијаило синовац Стеван син Ил. Павле „ Ил. Милан Р. син Милета „ Јевта Или син Вукоман „ Петар брат

60 50 25 20 18 16 14 10 7 50

7. за сеок Баре 1. Ч. Отац Јаков Коста син Вукосав „ Милосав Слуга 2. Милован Чешљарац Миленко син Милета „ Милан „

40 10 4 25 50 20 15 5

Радомир Ристић

1 1

0 1 1

1 1 0 0 0 32

1 1 1 1 1 1 0 Сиромашак доказао ми Араче сакривене 1 1 1 1 1 1 0 у Карановцу наплатио К. Пери Лазар 0 0 0 0 0

201

1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

9 1 1

1 1 1

1 1 1 1

бесомучан

Јаков Медаровић Глишо син Илија пасторак Васиљ син Радосав Марковић Миленко брат Раденко „ Јаблан „ Милета „ Раденко Џенгелов. Милосав син Мијаило „ Симо „ Јован „ Спасое „ Сава „

40 20 4 3 45 20 25 9 7 60 30 25 15 5 8 2

за сеок Корлаће 7. Вучко Терзић јемац за 60 свое село Сеоце Милован син 25 Мијаило „ 12 Дамњан „ 7 8. Вучко Милисављев 55 Богое син 20 Максим „ 15 Спасое „ 12 Неделко „ 8 Јевгеније унуче 1 Петар „ ½ 9. Петар Милисављев. 50 Миљко син 14 Милош „ 10 Стеван „ 8 Миленко „ 7 Анђелко „ 2 10. Ђурко Петровић 40 Милисав син 18 Марко „ 7 Вукоица „ 2

1 1

1 1 1

1 0 1 1

1 два сина ожењена 1 1 1 сакато осушена му нога

1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1

1 1 0 глуво и немо

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

11.

12. 13. 14. 15.

Милета Радисављев. Риста брат Павле „ Тимотије „ Илија „ Петар син Вукоица „ Станко „ Тодор „ Марко синовац Милентије „ Васа Јаковљевић Милош слуга Сава Милисављ. Анђелко син Милисав Радић Милое Лужњанин Радован син Радул. „ Јован „ Ђорђе „ Андрија „

8. село Курићани 1. Цветко Милоевић Лука син Милош син 2. Јован Ристовић Васиљ син Милентије „ Петар „ Крсман „ Јаблан „ 3. Јовица Ристовић Богое син Вучета брат Вуксан син 4. Мато Гоиковић Никола братуч. Вукоица син Павлић „ 5. Мијаило Ристовић Вукоица син Алексије „ Стеван „ Благое „ Вукосав пасторак 6. Симеон Ристовић Максим син 90

Радомир Ристић

50 40 30 25 20 12 10 7 8 6 1 40 15 45 3 20 60 30 25 10 5 1

60 18 5 50 18 15 10 8 4 80 35 16 2 40 15 7 5 50 20 16 13 5 5 50 2

1 1 1

1 1

1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 0

1 1 1

1 1 0 1 1

1 1 стар 1 1 0 лудо и мучно и глуво

1 кмет 1

1 0 учамело од болести 1 1 1

1 1

1 стар 1 1

1 1 1

1 1 1 1

8. 9. 10. 11. 12. 13.

Симо Милетић Илија братучед Василије син Илии. Максим син Сретен Марјан Милетић Павле брат Вукосав син Петко Милетић Јован син Радосав Милутинов. Димитрије син Марко Михаилов. Михаило Јовановић Коста син Павле Јовановић Ћиро брат

9. за сеок Дрење 1. Андрија Бегчић Ћирко син Димитрије „ 2. Петар Бегчић Јован син Симо „ Анђелко „ Трифун син Марко „ вац Илија „ „ 3. Атанаско Бегчић Видое син Петар „ Милое „ 4. Мијаило Бегчић Илија отац Живан син Максим син Илиин Тимотије „ „ Ђорђе „ „ Јован „ 5. Гаја Дрењанин Вук брат

40 25 5 4 1 42 25 2 25 10 42 10 36 35 5 30 12

80 30 20 80 30 25 20 5 2 1 65 12 10 4 30 66 30 16 12 9 3 25 20

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 биров

1 1 1 1 7

1 1 1 1

1 1 4

1 1 30 1 в....., .... 1 1 1 покостица, болест 1 1 1

1 1 1

1 0 1

1 1 два сина ожењена 1 1 1 1

1 1 18

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

10. село Раковац 1. Петар Раковчанин Јнко син Тома „ Лазар Јан. син Милош „ Вукое синовац Филип „ 2. Милутин Раковчан. Глигорије син Стеван „ Милован „ 3. Ристивое Раковчан. Ћиро син Симо „ Наидан слуга 4. Величко Раковчан. Димитрије син Недељко „ вац 5. Агатон Раковчан. Милош брат Марко син Стеван „ Јеремија „ Теодор „ Филип „ Танаско 6. Мијаило Раковчан. Андреја брат Јаков „ 7. Милосав Раковчан. Симо син Петроније „ Мијаило „ Алекса „ Александра Теодосие 8. Мића Раковчан. Лазар син Теодор „ Јован „

Радомир Ристић

90 45 40 7 5 5 4 58 25 13 8 50 20 8 20 60 25 1 45 25 15 14 12 7 1 1 45 30 20 50 25 18 15 13 8 6 45 15 10 3

1 1

1 1 1 1 1 1

1 1 1 1 1

1 7

килав и мучан 1 за свое село добро стои 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

килаво

11. село Бања 1. Вукоица Ђоровић Станко брат Јевто „ Милош син Марко М. брат Јанко М. „ Тома „ Јосиф Ст син Андрија „ Милован „ Миљко „ Јованац „ Филип „ Вукосав „ Алемпије „ 2. Милета Вељков. Анђелко брат Милован син Стеван „ Алекса „ Сава „ Милош „ Миленко „ Радосав „ Василие „ Филип „ 3. Гаврило Пајовић Милисав брат Коста „ Милош син Вукосав „ Симо „ Вукоман „ 4. Милосав Радованов. Илија брат Јеремија „ Симона „ 5. Радован Миљковић Милета братучед Ћиро брат Риста Р. син Максим „ Вељко „

60 40 30 24 20 18 18 17 17 12 9 6 6 3 2 50 30 20 18 17 16 12 10 6 4 2 60 40 30 10 8 3 5 40 30 20 10 45 35 30 10 8 1

Бања и Чомага 6. Јован Јевтовић Милое син

90 48

1 1 1

0 1 1 1 1 1

0 3 ожењена сина и кмет 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1

0 1 1 1 1

1 3 ожењена сина 1 1 1 1 1 1 убијен од дрвета 1

1 1 1

1 0 буљубаша 1 1 1

1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

у Студеницу у .....

кљасто и сакато

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

7. 8. 9. 10.

11. 12. 13. 14. 15.

16.

17.

18.

19. 20.

Јован Илић Милета син Митар Маринков. Крсман син Павле Арсениевић Павле Илић Милое брат Милош синовац Алемпије син Тодор „ Миленко „ Филип „ Иван Терзић Мата син Милован Мијаило Јованов. Коста Вукенић Арсеније брат Никола Вукенић Тодор син Спасое „ Јован Богданов. Јосиф син Сретен „ Мијаило „ Сава „ Радисав Богатић Здравко син Милош „ Тома „ Игњат Богатић Вучић син Тривун „ Коста „ Радко Џомага Агатон син Леша „ Коста... „ Атанаско Павловић Риста синовац Радисав воденичар Вукосав син Петар „ Станко „

Радомир Ристић

66 28 60 1 50 55 40 25 15 6 3 1 65 15 8 28 20 15 40 3 2 80 40 25 17 10 70 30 20 10 40 25 5 1 80 25 20 1 20 10 76 10 7 6

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 сиротно 1 1 биров

1 ½ 1 1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

½ 1

1 1 1 1 1

за сеок Велеш 21. Милован Лекић Коста син Симо „ Филип „ Милан унук Мијаило „ 22. Никола Лекић Јован син Васа „ Стеван „ 23. Мијаило Марковић Стеван брат Радован „ Милош „ Наидан „ 24. Андреја Вележ Симо брат Милош син Филип „ 25. Јован Веселинов Петар брат 26. Вучета Рачић Мартин син Стеван „ Ристо „ Анђелко „ 27. Милован Чоло Илија син Матеја „ Никола „

70 35 30 20 10 6 60 20 18 7 35 25 20 7 2 36 26 20 3 70 36 60 26 20 12 9 70 20 18 9

12. село Црна Глава 1. Никола Јеленковић Митар брат Вукосав син Мата Н. син Вукое М. син Ћирко М. син Димитрије В. син Василије „ Милое В. син Сретен „ Ђорђе М. син Недељко „ „

80 70 35 30 28 15 13 20 7 5 3 1

1 1

1 1 25

0 1 1

1 два сина ожењена 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

0 1 1

1 сиромашак убоги 1 1 1 1 1 1

1 1 1 44 ½ 92

1 1 1

1 стар грбав и мучан 1 1 1 1 1 1 1

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

Тривун Живковић Крсман синовац Никола „ Филип Тр. син Марко Кр. брат Јован Тр. син Ристо „ „ Лазар „ „ Вукосав Кр. син Тодор Вил. „ Милун „ Милија „ Јосиф Петровић Јоксим брат Алемпије „ Гаврило Јо. син Антон „ „ Василие „ Илија слуга Јован Богдановић Димитрије брат Гаврило „ син Арсеније синовац Костадин „ Милош „ Миленко „ Петроније „ Максим Тодоров. Јован син Ристо „ Филип синовац Тома син Арсеније „ Милосав „ Алекса „ Радивое Ђорђевић Тома Радивоев брат Павле брат Радул „ Урош Рад. син Атанаско Пав. „ Стеван Рад. син Димитрије Пав. „ Ника Том. син Милош Пав. син Филип Том. „ Ћирко „ „ Гаја „ „ Алемпије „ Радомир Ристић

66 38 30 28 26 28 20 15 6 3 2 1 30 28 20 8 5 3 20 60 45 18 15 12 12 7 6 45 20 12 16 10 7 3 1 75 40 60 70 30 25 18 16 14 12 10 8 2 2

1 1

1 1 1

0 1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 0 сакат у ногама 1 1 1 1 1 1 1 1

10.

11. 12.

Милое Милетић Лазар брат Риста братучед Павле син Василије син Мијат Атанаско Мечкар Антоније синовац Коста син Филип слуга Мијаило Мечкаровић Веселин син Јаков син Јевто унук Миленко Радовчевић Илија брат Мијаило син Милош „ Милета „ Недељко Карачић Петар син Илија „ Јаков Томовић Петар брат Младен „ Анђелко син Пантелија „ Илија „

13. село Добрчин 1. Алекса Лакшневац Мијаило син Милое „ Јован „ Вукосав синовац Васа синовац Дишо син Милан унук Миленко унук Анђелко „ Милое слуга 2.

Милован Томовић Михаило син Мијаили „

50 30 15 7 4 1 45 6 4 20 75 35 20 4 45 40 7 6 1 66 35 20 35 20 18 10 5 2

75 30 28 20 19 13 15 7 2 1 12 60 30 25

1 1

1 1 1 немо и глуво и манито 1

1 сакат у десну ногу

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1

1 1 1

1 1

учамело и болешљиво

63 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1 1

у Трестенику код Прокића

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

4. 5. 6.

7. 8. 9. 10.

Ђорђе Лужњанин Вучић син Лука унук Јанићије „ Јован „ Ђорђе Марић Милић Јовановић Тривун син Филип „ Мина Јововић Томо син Ристо син Јанићие „ Милош Недељко син Илија Јововић Гаја Јововић Мијаило син Милија „ Милутин Бојовић Филип син Неделко „ Радисав Лечневац Илија син

14. село Шутановић 1. Никола Бегчић Ристивое син Милован „ Јован „ Благое унук Алемпије „ Вукосав „ Вукоман „ Мина „ 2. Илија Марић Марко брат Јован синовац Миленко „ Младен „ Милое Иван „ Маринко синов.

Радомир Ристић

100 50 18 12 6 45 48 7 4 40 20 12 8 7 2 45 42 6 2 45 3 2 80 45

75 35 30 25 12 5 3 3 1 45 40 10 8 4 2 1 15

1 1

1 1 1 1 0 сиротан

1 0

1 0 бесомучан

1 12

1 1 25

1 1 1

1 1

1 1 1 0 1 1 1

килав

1 1 1 1 1

1 1 1 1

Милош Радуловић Паун брат Јован „ Васа син Милован „ Аврам „ Марко „ Илија „

45 40 35 5 3 3 2 4

15. село Бачевица 1. Анта Раковчанин Стеван син Петар „ 2. Никола Раковчан. Младен брат Симо син Василије „ Ђорђе „ вац 3. Миленко Раковчан. Милић брат Илија „ 4. Милован Раковчан. Милош син 5. Јован Максић Младен син Ристивое „ Ђорђе син Милош „

60 8 5 50 30 25 20 12 30 20 18 40 4 60 25 20 6 5

16. село Пискања Горне 1. Вучко Грчајац Симо син Вукоман „ Радосав „ Илија „ Панто „ Милован „ Теодор „ 2. Миленко Гаврилов. Павле шурак Јован син Стојан „ 3. Ника Јаснић Милош брат Вукоица син

80 45 15 13 12 10 6 2 26 20 1 1 45 20 5

1 1 1 1

1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

0 1 1

1 два сина ожењена 1 1

1 стар 1 1 1 1 1

1 1

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

Илија Дубовац Савко син Тома „

40 18 1

долне 5. Тодор Кашић Јован брат Радисав синовац Глигорие „ Сава „ Тома „ Илија син Милун „ Петар „ Јевто „ Симо шурак Милован син 6. Стојан Вучинић Ђорђе син Никола син Петар „ 7. Симон Распоповић Вукоман син Миљко син Василије „ Јован „

55 46 25 20 18 15 7 3 2 1 25 3 66 30 6 2 68 30 20 8 7

17. село Лучна 1. Димитрије Ивковић Ђорђе брат Радивое слуга Павле син Јевђеније „ Вукоман „ 2. Милета Јевђенијсев Вуја син Ђоеђе син 3. Јован Михаилов. Тривун брат Дамњан син 4. Милета Терзија Миленко син 5. Арсеније Симонов. Петар брат

65 40 60 7 1 2 50 30 7 35 20 1 48 7 20 18

100

Радомир Ристић

1 6

1 1

0 1 1 1 1

1 кмет биљановачки 1 килав 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 27

13 1 1

1 1 1 из Мораве Ранеша. 1

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1

за сеок Кремић 6. Миљко Тодоровић Глигорије син Максим „ Милутин унуче Миленко „ Сава 7. Илија Томовић Тодор брат Симон „ Аксентије „ Арсеније Спасое“ Вукоман син Никола „ Прока, Анђелко Вукадин 8. Ђорђе Недељковић Вукоман син Алекса брату. Лука „ 9. Милое Митров син Јован син Јаков „ Илија Радован пастор. Богдан „ Василје „ Раико ковач 10. Илија Стеванов. Лазар брат Милета „ 11. Јован Мијатов син Стева син

76 35 30 7 4 1 40 30 20 18 14 12 8 3 1 1 70 20 10 8 45 20 15 12 10 5 1 40 20 18 3 30 5

18. село Жутица 1. Јован Караџић Ђорђе брат Андрија синов. Петроније „ Јанићије „ Антоније „ Миленко „ Анђелко „ Дамњан „

45 28 20 15 13 10 8 7 2

1 1

0 1 1

1 два сина ожењена 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 у десну руку сакато

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

101

Миладин Богоев. Агатон брат Симо синовац Аћим „ Јован „ Стеван Михаилов. Петар син

48 21 12 10 5 45 3

за сеок Гочолаво 4. Јован Дубравац Аћим брат Богдан „ Алемпије син 5. Мијаило Митровић Тодор син Митар „ Тимот. „ 6. Мијаило Медаров. Стеван син

40 30 25 8 80 45 8 3 45 7

за сеок Прибој 7. Милован Главчић Ђорђе син Милосав „ Милисав „ Иван 8. Новко Радосављевић Арсеније син Ћиро „ Никола „ Јован „ 9. Паун Ристовић Агатон син Мијаило „ Вукоман „ Дамњан „ 10. Риста Распоповић

40 15 10 5 10 50 20 18 12 7 70 30 20 4 2 36

19. село Биљановац 1. Стеван Вељков. Милосав син Радосав „ Атанаско „ Нићивое „ 2. Мијаило Кариклија Стеван син Никола слуга

40 10 7 2 1 56 20 15

102

Радомир Ристић

1 1

1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 14

1 34

1 1 1

килав и мучан

4. 5.

Вучић Немчевић Милета брат Милисав „ Смиљко син Арсеније Медаровић Милета син Вук Анђић

30 20 18 5 35 2 60

за сеок Покрвеник 6. Радул Џенгеловић Нићивое син Радован „ Никола „ Милое „ Ђоко унуче 7. Радован Ковачевић Стеван син Васиљ „ Ристо „ Петар синовац Луко „ 8. Милош Ковачевић Димитрије брат Коста „ Васа син Теодор „ Мијаило „ Илија „ Димитрије „вац Стеван син

46 20 18 9 5 4 60 46 20 18 3 20 45 40 30 8 5 2 1 3 2

20. село Плана 1. Милутин Воимил Трифун син Јован син Тр. Мијаило „ Јосиф „ Петар „ Милосав „ унук Јаков брат 2. Милош Баринац Милета брат Радован „ Алекса син Радосав „ Сава „ 3. Милое Баринац Јаков син

110 65 20 16 10 5 1 25 45 35 26 8 5 2 40 5

1 1

1 1 1

0 1 1

1 два сина ожењена 1 1 1

0 1 1 1

1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1

кљакаво и сакато

немо а мучно

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

103

Пупа 4. Петар Џингелов. Милета син Спасое „ Милован „ Милован слуга 5. Радоико Џингелов. Петроније син Јован „ за сеок Жупања 6 Јован Вељковић Милета син Вукоман „ 7. Милош Вељковић Филип син Марко „

38 8 7 3 28 50 26 15

1 1

1 1 1 1

1 1

40 8 5

1 1

1 стар 1

1 1 1

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1 килав 16

80 38 2 75 35 25

Засеок Жерађани 4. Милета Луковић Радосав брат Вукосав син Анђелко „ Вукое „ 5. Милић Петров. Симон син Богић „ Јован „ 6. Панта Недељков. 7. Петар Новковић 8. Илија Бојовић Вукосав син 9. Илија Жерађанин Гаврило син 10. Младен Лужњанин

45 30 5 2 1 75 20 18 12 25 20 28 1 70 30 80

Радомир Ристић

1 1 1

45 12

21. село Главе 1. Радован Цвејо Атанаско син Вукоман „ 2. Мијаило Главчић Вукосав син 3. Коста Воимиловац

104

1 1

кљасто и сакато

22. село Дубраве 1. Анђелко Ђоровић Петар брат Симо Ан. Син Игњат Анђ. пасто. Вукосав брат Милош син 2. Радован Каро Никола брат Илија синовац Тодор „ Милош „ Филип „ 3. Никола Пековић Милое брат Анта син Симион „ Милован Пантелија 4. Јован Пековић Павле син Агатон син Тодор „ 5. Милоико Јаснић Младен син Филип „ Милић „ Мијаило „

65 35 20 25 17 2 45 40 13 8 5 1 45 40 10 2 2 10 60 25 20 12 60 30 25 15 1

23. село Боћа 1. Недељко Лазовић Игњат син Мијат „ Милета „ Јанићије Наидан унук 2. Марко Божанић Аћим брат Сава син Стеван „ Василије „

60 30 20 15 4 1 40 30 10 6 4

1 1

1 1 1

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1

1 1

1 4

0 1 1

алосно и мучно 1 1 1 1 1 два сина ожењена 1 1 1

0 1 1

1 два сина ожењена 1 1 1

1 1

1 1 1

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

105

Милован Џомага Милутин син Величко „ Алекса „ Тодор „ Миљко Грковић Сава син Тома „ Веселин Грковић Илија син Јевто „ Ђорђе син Симо Грковић Јован син Ђорђе „ Ристо „ Петар „ Милош „ Алексендра Грковић Танаско син Мијаило „ Ћира Обрадовић Миленко синов. Јаков „ Вукоман „ Милан „ Теодосије „ Стоико „ Радован Удовичић Никола брат Јован „ Симо Удовичић Милисав брат Триун „ Јован Бисерчић Вукаило син

66 38 30 4 1 45 20 3 60 30 25 1 48 15 12 10 6 4 40 10 3 50 25 20 8 7 5 2 26 20 9 36 18 7 60 15

24. село Коваче 1. Вукоица Теодоровић Мијаило брат Марко син Василије „ Луко „ Милош „ Димитр. синов. Панта „ Аћим унук Ћиро „

60 40 25 20 16 1 7 5 3 1

4. 5.

7. 8.

9. 10. 11.

106

Радомир Ристић

1 1 1 5

0 1 1

1 два сина ожењена 1 1

1 1

0 1 1

1 два сина ожењена 1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 34

1 1 17 0 1 1

1 кмет 1 1 1 1 1 1

Гаврило Теодоров. Агатон син Богое син Ђорђе „ Симо „ Крсман слуга Вукоица Милован. Гаврило брат Моисило „ Јевто син Танаско „ Тодор „ Симо синов.

25. село Барина 1. Димитрије Угринић Милое брат Милета „ Крсман „ син Милош Јован „ Миленко „ Јосиф, и Мијат Вукое син 2. Миљко Михајлов. Радован брат Тодор „ Анђелко син Максим „ Симо „ 3. Милета Михајлов. Пантелија син Јавта слуга 4. Недељко Танасков. Милосав брат Милое „ Антоније син Димитрије „ Мијаило „ Милован „ Јевта Милов. Миленко „

55 20 18 7 3 20 60 46 29 15 13 5 3

60 40 35 13 10 9 5 2 1 50 40 25 20 3 2 45 5 15 40 30 20 12 10 9 8 2 1

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1 1

1 1 пандур 1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

107

Васиљ Филимон. Милован син Ћиро „ Алекса „ Милун „ Филип Радула Васиљков. Рада брат Миленко „ Крста „ Мијаило „ Спасое „ син Младен „ Милан „ Петроније „ Мијаило Радисављев. Агатон синов. Симо „ Милета „ Милисав „

70 30 25 20 2 1 45 40 35 20 25 10 8 5 2 50 10 9 8 5

зе сеок Јелакце 8. Јован Вукмиров. Миљко син Петар „ Ђорђе синов. 9. Петар Пановић Милија син 10. Пана Филимонов. Никола син Радован „ Јован „ Јовица „ Јосиф „ Милоико син Милан „ Анђелко

66 30 16 5 30 3 105 50 16 10 9 8 5 4 1

зе сеок Пецић 11. Мијаило Пецић Јован синовац Милош син Миленко „ Тодосије Милан „ Мијат „

65 40 10 6 5 3 1

108

Радомир Ристић

0 1 1

1 два сина ожењена 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1

1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1 1

1 1

1 кмет 1 1

немо и глуво, сакато

12.

13.

14.

15.

Ристо Кљаић Марко син Ћирко „ Лука „ Мијаило „ Милета „ Мијаило Пецић Јован брат Јаков „ Смиљко „ Аврам „ Ђорђе „ Јаков Пецић Гаврило син Никола син Радивое „ Милић Пецић Милов. брат Милош „ Милое „ Петар „

26. село Дубока 1. Филип Миковић Ристо синовац Милић „ Миљко „ Димитрије слуга Иван син Ф. Петар син Јован „ 2. Паун Живановић Вукоица син Филип „ Мијаило „ 3. Никола Живановић Симо син Марко „ Лука „ 4. Јевто Николић 5. Стеван Михаилов. Вукосав син Милое „ Миленко „ Милован „ Симо „ Јосиф с. Вуко. Василије „ Танаско „ Милош „

55 20 18 15 10 9 30 25 20 18 9 2 50 25 20 2 20 18 16 15 10

38 25 15 9 25 10 6 2 60 30 25 1 60 26 20 15 30 80 35 30 25 20 16 6 4 9 2

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1 64

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1 3 сина ожењена 1 1 1 1 1

1 0 1 1 1

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

109

6. 7.

Пантелија Мијатов. Ђурђе син Радован „ Ч. Отац прота Јосиф Димитрије брат Алекса брат Симо „ Агатон „ Аксентије син Јефрем „ Груица „

27. село Вукчевић 1 Гаја Лазаровић Томаш брат Јован син Петар „ Анђелко „ Милун „ Недељко „ 2. Никола Лазаревић Ника син Мијаило „ Јаков „ Милић „ Јован унук Младен „ 3. Ђорђе Лазаровић Миленко брат Коста синов. Милоико „ 4. Иван Павловић Милош брат Милован „ Милић синов. Радосав син Милан Стеван Мијаило

110

Радомир Ристић

50 10 5 30 25 20 16 10 3 2 1

60 45 20 12 5 7 2 65 25 20 15 10 4 2 35 45 4 1 60 50 20 10 7 9 1 3

1 1

0 глув и мучан 1

1 0 у Љубостињу 1 1

1 1

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1

0 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1

28. село Прибак 1. Филип Прибаков. Агатон брат Симо „ Јанићије „ Василије „ Антоније Јосиф „ Теодосије „ Петар слуга Милен „ 2. Гаврило Маринков. Миленко брат Милован „ Воин синовац Филип синов. Аксентије „ Танаско „ Вукоица „ Милов. пастор. Милун „ Милош „ Јован „ Наидан „ 3. Милое Вељковић Арсеније брат Јован „ Драгоило „ 4. Илија Ристовић Риста син 5. Тодор Митров. Милош син Милан „ Тодосије „ Радое „

28 35 20 15 8 4 6 3 40 30 60 46 30 25 12 10 8 6 7 5 4 3 1 40 30 20 18 60 15 48 12 8 6 9

1 1

1 1 1

1 1 1 1

капетан

кљасто, и сакато

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 23

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

111

29. село Рогце 1. Стеван Лабчевић Јован брат Спасое „ Симо „ Павле Ст. син Агатон Јо. син Лазар Ст. „ Илија Ј. „ Аврам „ Крсман „ Атанаско „ Ђурђе „ Матеја „ Петар „ 2. Анта Црноглавац Јова брат 3. Живан Рилаковић 4. Илија Рилаковић Агатон Маринко син Марко „ 5. Сава Раковчанин Петар син Живан „ Симо „ Милета син 6. Сретен Кљаић Живан син Живко „ Лазар „ 7. Сава Рилаковић Милош син 8. Савко Дубравац Симо син Милоико „ Аксентије „ Милоико „ Стеван „

80 50 40 30 25 20 19 16 12 13 12 5 2 1 40 6 66 65 26 20 10 60 30 36 35 1 60 12 5 3 50 12 55 25 8 6 4 1

Ивље 9. Радое Миљковић Димитрије син Тодосије „ Јосиф „ Игњат „

40 9 7 5 4

112

Радомир Ристић

1 1 1

1 1

1 1 1 1

0 кнез у суду Карановцу 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

10.

11.

Мијаило Миљковић Милош брат Радован „ Јован синовац Боја „ Здравко „ Јефрем „ Митар „ Марко Миљковић Никола брат Лазар „ син Миленко „ Вучко слуга

Дунићи 12. Недељко Дунић Милош син Јанићије „ Марко „ Василије синов. Аврам „ Симо „ Јевгеније „ 13. Илија Дунић Милое син Јаков син Вељко „ Марко „ Ристо син Диша „ Ђурђе „ Јосије „ Миленко „ Благоје „ Вићентије „ Живадин „ Мина „ Милисав „ 14. Милутин Дунић Милован син Стеван „ Мијаило „ Гаврило „ Богдан „ Арсеније „ Милоико „

35 28 20 6 3 2 2 1 46 26 15 10 3 70 25 15 9 13 10 6 4 78 35 30 28 26 20 14 10 7 5 4 1 2 1 1 76 35 30 25 20 9 12 4

1 1

1 1 1

1 1 1 1

сироче

1 1

1 1 1 1 1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1

0 1 1 1

1 3ри сина ожењена 1 1 1 1 1 немо и глуво

слеп и ћорав

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

113

Поточари 15. Гаврило Алексендр. Мијаило син Ђорђе „ Крсман „ Милисав „ Костадин „ 16. Илија Алексендр. Симо син Младен „ Проко „ Стеван унук Јован „ 17. Симо Филипов. Филип брат 18. Ђорђе Стојановић Милован син Ђурђе „ Величко „ 19. Максим Стојанов. Симо син Вукоица „ Тодор „

65 20 13 6 5 2 50 20 14 8 3 1 30 20 45 8 4 1 35 7 3 1

30. село Воимилов. 1. Коста Воимилов. Аврам син Милош „ Стеван „ Милош пастор. Јован „ Милутин „ Марко „ Јаков „ 2. Рака Воимиловац Петар син Теодор „ Анта „ 3. Милое Лачневац Јован син 4. Милое Јанковић Милић брат Васил сестрић 5. Миљко Јанкови. Сава син Илија син

79 35 30 25 10 7 3 2 1 46 15 12 6 45 1 48 40 3 45 10 6

114

Радомир Ристић

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 1

0 1 1 1

1 3 сина ожењена 1 1 1 1 1

1 1 1

1 1

зе сеок Попово 6. Илија Попчић Василије братуч. Вилимон „ Милое „ Никола „ Ћиро „ Стево „ Сава „ Јосије „ 7. Радован Попчић Вукосав син Вучић „ 8. Тимотије Попчић Милош брат 9. Никола Попчић Марко син Јован „

45 40 25 30 16 12 6 3 2 60 8 6 20 8 45 15 6

31. село Koпривница 1. Радич Џингелов Богосав брат Михаило син Василије „ Вукоман „ 2. Сава Копривљан Милета синов. Вукоица син Вукоман „ Симеон „ Лазар „ Стеван унук 3. Миљко Максимов. Аврам син Илија „ 4. Милић Максимов. 5. Миладин Максим. Коста син 6. Васиљ Аврамов. Михаило брат Милосав „ 7. Милета Арсенијевић Коста брат Милош „

65 40 20 3 1 50 20 15 13 10 4 1 40 10 4 45 35 8 45 18 15 25 15 12

1 1 4

1 1 1 4

1 1 1 1

1 1 1 ожењен о Петроводну 1 1 1 0

1 1

1 1 1 биров 1

1 15

1 1 1

1 1

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 18

1 10

бесомучно

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

115

32. село Ланоевићи 1. Стеван Дубча Василије синов. 2. Стеван Никић Тодор син Марко „ 3. Панта Карачић Милутин син Алекса „ Мијаило „ Јован „ Величко „ 4. Глишо Карачић Павле син Радое „ Милош „ 5. Радован Карачић Раденко син Ђорђе „ Миљко „ 6. Андреја Карачић Илија син

1 1 1

1 1 1 1

1 1 1

42 12 8 4 38 5

1 1 1

за сеок Радешће 7. Јован Кошанин Младен син Вукоица „ Теодор „ 8. Јован Миљков. 9. Радоико Спасоев. Благое син Сава „ Милош „ Илија слуга

50 19 5 2 58 48 10 8 4 25

1 1

1 1 1 1

33. село Роичић 1. Теодор Маринков. Танаско брат Никола „ Веселин син Ђорђе „ Ћирко „ Нико „ Ристо „ Симо „ Јанићије „ Агатон Тан. син Јован унуче Алекса „

56 40 30 20 18 16 12 8 1 9 3 4 1

116

Радомир Ристић

70 20 40 2 1 45 20 10 8 5 2 40 10 7

1 1

10 1 1 1 1

1 21 1 1 1 1 1 1 1 1 1

Аћим Ћирковић Савко син Ристо син Димитр. „ Василије „

60 30 7 2 1

0 1

0 ћорав и сакат 1 1

2 5 11 Село Мачковац, које припада Жупи „8 кућа, 12 пореских глава, 19 Арача наплаћено преко Јова Арачије нап. и примљено по 12 гроша – 228 гроша” (АС, Збирка тефтера, књ. 617, 33) 34. село Гувниште 1. Стеван Благоевић Милосав син Вучко „ Јевто „ Јован „ Никола пастор. Ђорђе синов. Вукоица „ Тодор „ Радоица „ Вукоман „ Јаков „ Миленко „ Арсен „ 2. Павле Јовановић Тома брат Јаков син Андрија „ Ђока „ Јован „ 3. Никола Јованов. Димитр. син Стеван „ Вук „ Бошко „ Ђоко „ 4. Деспот Јованов. Милош синов. Панта „ Анта „ Стеван „ Вучета „ Милић „ 5. Петар Јованов. Вук син Јован „ Обрад слуга Ристо син

90 48 40 38 35 18 8 5 4 3 2 1 ½ ½ 50 40 20 16 4 2 60 25 20 15 5 1 50 20 18 17 16 5 2 48 18 16 10 3

1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1

1 1 1 1

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

117

8. 9.

10.

Мина Ивановић Васко брат Димитрије „ Аћим „ Сава „ Давид „ Јанићије „ Милое Благоевић Милов. брат Атанас „ Тодор син Симион „ Спасое Богоев. Арсеније син Јаков Петровић Велко брат Тома син Милета „ Агатон Благоев.

за сеок Џепе 11. Милутин Ћирковић Мијат брат Дамњан „ Дамњан братучед Андреја „ Симион „ Филип „ 12. Радован Бановић Панта брат Кузман „ Јосиф „ Андреја син Марко „ 13. Милета Јовановић Миладин син Ристо „

118

Радомир Ристић

35 20 18 15 12 5 3 45 40 30 3 1 50 7 30 25 3 1 25 35 30 25 20 18 4 3 45 40 35 20 4 2 30 10 5

1 1 1

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1

„Капетанија Јелечка, која села припадају између Ибра и Рашке, ове године Турком Арач изплаћен, премда нису знали у погодби”

1. 2.

5. 6. 7.

Радивое Бијанић Јанићије син Вукоман „ Ч: Отац Стеван Симо син Мијаило „ Видосав „ Милутин „ Милоико ... Јован Радосављев. Величко брат Мијат синовац Радован „ Петар „ Тиодор „ Павле „ Коста „ Дража Ћубрк Радоица син Радоња Вучина „ Јовица Вириев. Новица брат Милан син Павле Вириевић Радисав Матков. Милија син Миленко „ Павле „ Димитрије „ Лазо „ Милое „ Лаза Радоевић Арсен брат Стеван син Ћирко слуга Недељко Рашковић Ђорђе син Јован „

80 12 8 1 1 15 10 45 80 25 13 10 6 4 1 48 12 7 4 50 36 48 65 30 14 12 8 4 2 48 40 8 20 40 8 4

1 1

Арач

Порез

Неожењен

Име и презиме

Године

Р. бр. куће

1. село Кравић

0 1 1 0 1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 0 1 1

стар и мучан бесомучан

сакат у руку

у пазару арача

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

119

2. село Луково 1. Стеван Рогић Лазо брат Лука „ Петко син Риста „ Милен „ Васа „ Петар слуга 2. Милосав Антов. Ристо брат Радосав „ Раденко синов. Јевто „ Андрија „ Ђорђе „ Никола „ 3. Лука Антов. Јевто син Милутин „ Симо „ Миливое „ Андрија „ Милисав „ Јован „ Илија „ 4. Радован Симон. Васко син Симион „ 5. Никола Антов. Паун син Павле „ ... „ .... „

50 40 30 16 10 7 3 25 45 40 30 20 15 7 3 1 100 45 40 35 30 10 7 3 1 50 15 6 45 6 5 2 1

село Ораово 6. Радое Лопаћан. Дмитр син Милета „ Јован „ Петар „ Васиљ слуга Вукоман Милан Симо „ Милун „

80 40 30 25 24 12 4 4 3 1

120

Радомир Ристић

1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1

1 1 1 1

0 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1

стар

3. Вршак 1. Ђорђе Коматов. Крсто син Павле брат Милун „

90 40 25 3

Биочин 2. Радисав Виријевић Аксентије брат Радоица „ Филип „ Никола син Илија „ Вукоман „ Миленко „ Милован „ Вучић „ Јован „ Симо „ 3. Милосав Виријев. Лаза брат 4. Боја Коминац Јоксим брат Јован син Самаило „ Филип „ Јевта „ Веселин „

50 45 40 35 12 10 6 5 4 1 1 1 35 30 70 45 25 13 12 9 8

за сеок Плавково 5. Радое Бугарин 6. Крсман Бијанић Младен синов. Димитр. „ 7. Тома Степанов. Ђорђе брат Милое син Јосиф „ Гаја „ Симо „ Јаков „ Стоико Томов. 8. Никола Степанов. Танаско брат Јанићије синова. Милое „ 9. Вуксан Прчвара Вукоман брат

45 50 25 20 60 40 15 10 7 6 5 60 50 40 8 3 30 8

1 1

0 1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1

килав и мучан

сакат у ногу

стар

1 1

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

121

10.

Вукоман Јаковљ. Јован брат Вучета „ Милутин Вукосав. Петар син Стеван „ Ристо „

25 20 12 60 20 13 9

село Туцић 12. Јован Радоиков. Константин син Павле син 13. Никола Радоиков. Антониј син Коста „ 14. Милутин Марко. Јанићије синов. Тимотије „ 15. Младен Степанов. Радован син Милосав „ Риста „ Јово „ Јосиф „

60 12 9 50 13 10 45 10 7 30 10 7 6 3 2

4. село Батник 1. Василије Гаврилов. Вукадин брат 2. Лаза Ристовић Недељко брат Јосиф син Симо „ Илија „ 3. Јевто Чорбић Танаско брат Јован „ Јоксим „ Јанићије „ Мијаило „ 4. Тома Арсенијев. Милое синов. Агатон „ Арсеније „ 5. Панта Томов. Симо син Васа „ 6. Симон Чорбић

20 18 45 40 7 3 2 50 40 20 18 15 2 90 45 20 8 50 15 10 45

11.

122

Радомир Ристић

1 1

1 1 1 1

1 1 1

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 0 1 1 1 1 1 1 1

слеп и мучан

за сеок Паноево 7. Пано Паноев. Павле Пановић Милан брат 8. Милосав Панов. Стеван син Станиша „ Димитрије „ Периша „ Јоксим „ Васиљ „ 9. Милета Тиосављ. Мијаило син Милое „ Илија „ 10. Стеван Дробњак Тодосије син 11. Радован Јованов. Коста син Риста „ Величко „ Глигорије „ 12. Илија Ђурков. Јован син Пантел. „

... 20 15 60 30 25 20 18 15 1 60 20 15 12 60 3 60 25 20 15 2 60 20 5

Мрмоње 13. Комен Јованов. Тодосије син Милое „ Риста „

40 30 25 20

Глучце 14. Марко Јованов. Јован син Јанићије „ Андреја „ 15. Јован Радулов. Иван братучед Јанићије брат Радоица „ Недељко „ Сава „ синов. Милутин „ Вукашин „

60 18 12 10 50 30 25 20 10 5 3 1

1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1

0 1 1

1 1 1 1

1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1 1 1

умрео

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

123

5. село Кућане 1. Нешо Обрадовић Тодор син Јевта „ Ђорђе „ 2. Коста Велимир. Милосав син Милета брат Павле „ Вукадин „ Андрија „ Алексије „ 3. Милован Дрман. Радован брат Милутин „ Јанко „ Миленко 4. Лазар Дрман. 5. Милутин Боров. Јован брат Јанићије умрео 6. Вучић Филипов. Никола брат Мина син Јован „ Милан „ отац 7. Симон Радован. Јован брат Милан „ Милосав „ Мијаило „ Милија „ Милое „ 8. Јован Јовичић Аксентије син Никола „ Стеван „ Арсеније „ Илија „ 9. Јован Вичетић Стеван син Петар „ Радован „ 10. Милисав Дрманић Вукоман син

124

Радомир Ристић

70 35 30 20 60 30 25 20 18 6 4 60 40 13 6 2 30

0 1 1 0 1 1 1

0 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

40 30 5 1 1

1 1

40 30 20 10 8 4 2 66 30 28 12 4 3 60 10 8 2 40 2

1 1

1 1 1 1 1

0 1 1

1 1 1 1

1 1 1

кљасто

умрео

сакат

килав

под Паноевићи 11. Василије Колачин. Неша син 12. Лазо Колашинац Радоња син

50 3 40 2

6. Кончулићи 1. Милија Виријевић Петар синовац Стеван “ син Вукоман „ Вучина „ Јанићије „ Милован „ Тодор „ 2. Милић Лешевић Милета синов. Дамњан „ Саво „ .... Милета слуга 3. Мина Добрић Спасое синов. Симо „ „ 4. Милан Глушчевић Антоније син Милета „ 5. Стојан Ду.... 6. Кузман Бугарин

70 30 20 18 12 5 3 2 50 32 10 7 20 30 8 2 1 45 6 3 40 50

7. Гњилица 1. Радоико Виријевић Петар брат Миленко синовац Никола „ Микаило „ Милош „ Коста „ 2. Јоксим Томовић 3. Алекса Томовић Ђорђе брат Радован „ Јован „ 4. Вукоман Марков. 5. Мартин Виријевић Милован брат

70 30 15 10 7 6 2 40 40 30 20 15 30 30 20

1 1 1

1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

биров

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

125

засеок Супљани 6. Мијаило Филипов. Радое стриц Милоико син Милош слуга 7. Василије Милоиков. Недељко брат Коста син 8. Алекса Вучковић Атанаско брат Здравко „ 9. Боја Јелић Шарац Стеван брат 10. Илија Марковић Атанаско син Јанко „ 11. Јован Анђић Вулић син Миленко Ристовић

30 85 1 20 40 25 1 14 6 3 40 8 45 7 4 40 1 6

1 1

1 0

1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1

ћорав и сакат

удовичин

сакато

1 сироче

39 118 223 Наплаћено Јусуф бегу у Нови Пазар на 223 Арача 2720 гроша и 24 паре.

Горњи Ибар „Горњи Ибар – Новопазарска под Јошаницом са Горњим Ибром под Филипом Прибаком”

126

Радомир Ристић

38 50 35 7 20 1 40 30 20 18 5 4 1

Неожењен

Арач

Ч: Отац Петар Радосав брат Милета „ Антоније „ Јевто слуга Јован син Милутин Рашковић Јоксим брат Радосав син Радован „ Милосав „ Милета „ Милое синов. Милија „

Порез

Име и презиме

Године

Р. бр. куће

8. село Поцесје

0 1 1

1 1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1

4. 5. 6.

Милош Рашковић Миљко брат Вукоица сестрић Миленко „ Сава „ Јаков Ђурковић Глигорије син Дамњан „ Сава Вукоманов. Миљко отац Вучко син Милић Вукоман. Василије син Максим „ Тодор „ Нићивор „ Ђурђе Вукоманов. Петар син Јован „ Маринко брату. Милосав Вукоман. Димитр. син Радован „ Ристо Никола „ Лазар унук Јован „ Милија „ Ћирко „

9. село Бељак 1. Радосав Деспотовић Симион син Марко „ Гаврило „ Мијаило „ 2. Марко Ковач Филип син Јован „ Вучко слуга 3. Тодор Илић Петар син 4. Миленко Михаилов. Вучић син 5. Радосав Бељак Димитрије син Павле син Стеван „ Марко „

45 35 10 4 3 40 5 3 20 60 26 60 30 25 30 1 75 35 20 9 80 35 25 20 18 8 5 3 2

75 35 30 20 2 45 12 2 15 30 3 68 30 79 40 8 2 20

1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1 1

0 1 1 1

1 глув 1 1 1 1 стар 1 1 1 1 1

0 1 1 1 1

0 1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 богаљ

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

127

6. 7.

Димитрије Николић Тодор син Илија Михаилов. Павле син Ристо син

35 3 70 30 20

10. село Рудница Горња 1. Ч. Отац Јаков Василије син Јован син 2. Јоксим Вучићев. Витор синовац Костантин син Ђорђе „ Јевто „ 3. Илија Вучићев. Симо син 4. Игрутин Филипов. Крста син Јевта син

45 4 2 40 13 8 7 3 35 2 25 4 2

за сеок Шипарчина 5. Милован Лазић Стеван брат Мијаило „ Јован М. син Миленко „ Ристо „ Обрад „ Томо „ Петар „ Анђелко „ Радосав „ Илија „ Панта „ Крсто „ Јефрем „ Агатон „ 6. Риста Шеперко Милош син Јован „ Милан „ Павле „ 7. Мијаило Бачанин Вучета брат Стеван син „ Милисав „

105 85 66 25 20 18 15 13 11 9 12 8 7 2 1 1 40 9 6 4 1 45 36 10 4

128

Радомир Ристић

1 2

1 1

1 1 1 17

1 1

1 1 1 1

1 из Рикова дошљак

0 1 1 1

0 килав и мучан 1 1 1 1 1 1 ћорав у десно око 1 1 1 1 1

1 1

у наиму Рогозн. глув, и нем

Бабин поток 8. Милое Кнежевић Симо син Ристо „ Никола „ Маринко „ Милован „ Петар слуга 9. Јован Пргомеља Стеван син Јаков „ Сретен „ Гаврило „ Танаско „ Мијаило „ 10. Радован Соџанац Јаков син Недељко „ Милун „ Милутин 11. Петар Јавтић Павле брат Милета „ Димитр син

70 40 25 18 16 3 12 75 25 20 18 15 12 10 68 25 16 7 6 40 30 20 7

11. село Островица 1. Сава Покимица Тоша брат Милован „ Тиодор „ 2. Живко Глувчевић Вукоица брат Јаблан „ Јанко „ 3. Јавто Покимица Арсен брат Аксентије „ Мијаило „ Алемпије „ 4. Петар Секулић Павле брат

50 40 35 2 30 20 16 12 48 40 20 18 3 30 7

Рвати 5. Милија Коминац Јанићије син Иван „ Јефрем „ Веселин „

55 10 7 2 1

1 1 1

1 1

1 1 1 10

1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 изпросио девоику 1 1

1 1 1 о Петроводни ожењен 1 42

1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 сиромашан 1

1 1 1

бесомучан и сакат

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

129

Ђурица Поцесјанин Сава син Мијаило син Теодосије

65 15 12 8

12. село Долни Казновић 1. Трифун Колашинац Павле брат Никола братуч. Танаско „ Анђелко син Иван „ Вучина „ Вукадин „ 2. Ђорђе Павловић Јевто брат Никола син Петар „ 3. Тиодор Ивановић Радивое брат Риста син 4. Радисав Коматов. Марко отац Илија син 5. Радисав К....... Живко син 6. Милован Радичев. Павле брат Радован „ 7. Лука Мишутић 8. Антоније Ђуричић 9. Сава Требаљевац Цветко син 10. Павле Илић 11. Вукосав Вићоев....... Максим брат 12. Миленко Ћурчић Игњат брат Младен син Јован „ Ристо „ Ђорђе „ Јаблан „ Васиљ „

50 40 30 26 5 3 1 1 40 30 5 4 45 20 1 50 97 1 50 20 30 20 15 20 25 40 6 45 25 6 45 40 20 4 1 5 3 1

130

Радомир Ристић

1 7

1 1 1 1

8½

1 1 1 1 19

1 1 1 1

1 1 1 1 пандур

1 1

1 1 1

1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

богаљ

13. село Горњи Казновић 1. Милутин Биочанин Филип син Јован „ 2. Стево Биочанин Витор братучед Анђелко брат Михаило „ Филип „ 3. Петар Настић Петроније брат Милисав „ Аксентије син Лука „ 4. Симо Прњак Танаско брат Ђорђе синовац Димитрије „ Вук „ 5. Пана Прњак Никола брат Ђорђе „ Мијаило синов. Јован „ Ристо „ Димитрије „ Јосиф „ Вукоица „ Теодосије „ Петар „ 6. Благое Радотић Радован пасторак Глигорије „ 7. Јован Грк Мијаило син Велимир „ Ристо „ Тиодор „ 8. Милић Грк Симо син Ђорђе брат Јован син Нестор „ 9. Лука Грковић Ђорђе син

45 6 3 35 20 12 8 5 45 40 25 10 1 45 30 15 13 1 60 45 18 16 12 10 9 8 6 5 1 45 15 5 55 28 20 8 7 40 30 20 3 2 50 15

1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 0 сироче 1 1 1

1 1

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

131

10.

11. 12.

13. 14.

Михаило Лештан. Радован брат Јаблан „нац Спесое син Тодор братанац Глигорије „ Риста син Мата „ Јован „ Миладин „ Милосав „ Анђелко „ Тодосије Гркић Раденко Лештан Сава брат Никола син Сава „ Димитрије Гркић Стеван брат Тоша „ Јовица Радивоевић Јован брат Мијаило „ Младен „ Јевто „ Ћирко „ син Тиодор син Ристо синовац

Присоиник 15. Ђорђе Вучићевић Андреја зет 14. село Рвати 1. Драгутин Ко.... Деспот брат Давид „ Здравко „ Риста „ Вукашин син Милета „ Милосав „ Милош „ 2. Радивое Кошанин Арсеније син Василије брат Максим „ Богдан „син Анђелко „ 132

Радомир Ристић

65 45 20 15 12 10 8 7 6 4 5 3 40 50 40 12 5 25 40 20 50 40 30 25 20 12 6 4 85 30

60 45 40 35 20 2 8 4 3 45 40 35 2 3

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1 1 у пазару кнез 1 1 1 1 1

1 1 1 1

1 233

1 52

1 1 1 1

1 1 1 1 1 1

1 1 1

мучан

3. 4. 5.

Марко Кошанин Вукоман син Стојан Јаблановић Милован син Јаков Метешанин Ђорђе брат Драгутин „ Вукадин син Аћим Јовичић Јанићије син Крсман „

95 10 40 5 70 45 40 3 48 8 2

Доброевина 7. Стеван Џомага Мијаило син Миленко „ Паун унук

80 45 40 3

Скугуровица 8. Ђорђе Пановић Танаско брат Миленко „ Никола синовац Јевгеније „ Ристо „

45 40 28 5 2 1

15. село Долња Рудница 1. Милое Пеић Андрија син Димитрије брат Тимотија син 2. Мијаило Каранов. Јаков брат Никола „ Ћирко „ Ника „ 3. Илија Коминац Мина син Маринко „ 4. Стеван Чаитин. Симо син 5. Глигорије Бошњак 6. Јован Трикош. Вукосав син Радоица брат Милан „ Ристо „

40 35 3 40 30 20 7 1 78 35 15 60 30 48 60 18 15 7 2

1 1

1 1 1

1 1

1 стар и килав 1 1

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1

бесомучан

1 1 1 1 1 1 1 1 1

сакато

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

133

из Исева 7. Илија Ђуричић Сава брат Ђорђе „ Теодос син Митар „ Јован „ Никола синов. Игњат „ Петар син Јован слуга Марко мутавч. Вуксан син

60 40 30 20 16 12 10 9 3 20 15 1

16. Бистрица 1. Марко Мишутлић Симо брат Никола „ Тимотије син

60 40 20 2

Бадња 2. Радул Косовац Лазар син Сава „ Вукосав „ Иван „ Јанићије „ Стеван „ Максим „ Ристо „ Милинко „ Павле „ Милија „ Тодосије „ Јован „ Василије 3. Леонтије Карачић Петар син Радосав „ Антоније „ Анђелко „ Сретен „ Јован „ Вукоман „ 4. Арсеније Карачић Петар син

134

Радомир Ристић

1 1 6

120 60 50 40 30 8 12 9 8 9 8 6 2 1 1 80 48 40 16 4 2 1 60

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1

1 1

1 1 1

1 1 1 1 сломијо ногу и сакат 1 1 1 1 1 1

1 1

1 8

1 килав 1 1 1 1

1 19

17. Радоевина 1. Вучић Петковић Тома брат Павле „ Милош син Милосав „ Радован „ 2. Илија Поповић Тодосије син Сава слуга Тиодор 3. Аксентије Попов Радован брат Милић брат

60 40 30 7 4 5 65 6 20 7 25 8 4

Драгодањ 4. Симо Остраћанин Иван син 5. Илија Ћировић Дамњан син

70 35 48 2

Павлица 6. Иван Кнежев. Вукадин син Јоксим „ Јовица Анто... 7. Никола Остраћан Алемпије син Младен „ Гаврило „ Јаков „ Милета „ 8. Радосав Ђоров. Тимотије брат Атанаско „ Ђорђе син Пантелија 9. Марко Остраћан. Јован син Благое „ Милан „ Миленко

1 1 1

1 1 1 1

1 1 1

1 1

1 1 1 1 1

0 1

1 1 1

55 25 20 18 60 25 20 15 7 3 50 40 28 3 1 60 12 7 2 1

1 1 1 1

13 ½ 27

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

135

18. село Ораја 1. Милош Миковић Димитрије син Максим „ Милић Гаврило Коста унук 2. Ћирко Илић Лазо син Јаблан „ Мијаило слуга 3. Милосав Ерчић Стеван син Антоније „ Петар „ Димитрије „ Сава синов. Илија „ 4. Вучић Ристовић Ника син Ђорђе син Милован „ Вукоица „ Гаврило „ 5 Андрија Миковић Антоније брат Тодор брат Симо син 6. Мијаило Анђић 7. Илија Миковић 8. Радосав Петров. Здравко слуга 9. Вуја Милосав. Вукоман син Павле син Анђелко

60 25 20 18 8 3 80 40 7 20 90 40 30 20 2 1 1 70 35 26 20 5 3 40 26 23 1 40 45 30 20 42 12 8 2

19. село Исево 1. Дамњан Црешничан. Милутин син Марко „ син Симион „ Мина „ 2. Милета Пешак Никола син Стеван „ 3. Јаков Станисављ.

80 48 8 4 3 40 3 2 50

136

Радомир Ристић

0 1 1

1 1

1 1 1 1 1 1 1 1 1

слеп

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1

1 стар 1 1

2. куће у једно

Село Лисина 4. Милован Бачанин Мијаило брат Мијат „ Ћирко „ син Јаков братанац Стеван „ Нестор „ Ристо „ Филип „ Сима „ Јован „ 5. Милован Ђоровић Атанаско син Тодосије „ Пантелеја Јевто Ат. син Димитрије „ Недељко „ Крстое „ Јован „ Дачо „ 6. Милисав Јовановић Лука син Наидан „ 7. Вучета Јанковић Никола син Јевђеније „ Стеван „ Марко „ 8 Мина Јанковић Сава брат Јаблан син Павле „ Милић отац Чаитина 9. Петар Бачанин Миљко син Милосав „ Воин „ Максим „ 10. Петар Чаитин. Анта брат 11. Ђорђе Колашинац 12. Видосав Јаворац Спасое брат Иван „ Анта „

48 40 38 15 12 10 8 5 4 3 1 70 35 30 15 12 7 5 4 2 1 70 30 1 65 20 7 5 3 30 20 3 2

60 30 8 4 1 45 20 60 12 4 3

1 1

1 1 1 1 1 1

кмет

1 1 1 1 1 1

0 1

1 сиромашан 1

1 1 1

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1

1 1

1 0 у Карановцу наплаћено 1 1 сироче гушаво, немо и глуво

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

137

20. село Семетеш 1. Радое Секулић Радисав брат Никола братучед Радоица син Тодор „ Глигорије „ Антоније „ 2 Јовица Секулић Јовко брат Милосав син Мијаило брат Милован син Андрија син Јовков Ђорђе син Илија „ 3. Никола Вучковић Вукоман „ Вукосав „ 4. Јован Вукоев. Илија син Јаков „ Гаврило „ Радивое „ Радован синовац Тривун „ 5. Лазар Крушевац Васил брат Антоније „ Јеремија „ Вукоман „ Тимотије „ Тиодор „ Марко унук

60 35 30 20 5 4 1 60 80 30 25 20 20 4 1 50 5 4 75 40 30 20 18 5 2 50 40 30 20 9 3 3 1

21. Ново Село 1 Велисав Живковић Ђорђе син Димитрије „ Филип „ Агатон „ Лука „ Милош синовац Радован Ф. син Петар Ђор. син

105 55 45 40 20 15 5 1 1

138

Радомир Ристић

1 1

1 1 1 1

1 1 старац 1 1 1 1

1 1 1

0 1 1 1

1 1 1 1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1

1 1 1

1 1 1 1 1

престаријо и мучан

3. 4.

Радисав Милићевић Петар син Симион „ Риста „ синовац Илија Милићевић Јаков син Максим „ Пана Џеперковић Милисав син Радосав „ Антоније „ Никола „ Здравко брат Аксентије „ Јован „ Атанаско Младенов. Радоико брат Антоније „ Јевтимије син Јанићије „ Иван Милићевић Мијаило син

80 55 45 2 80 60 42 70 40 30 25 15 10 5 1 40 20 18 3 2 60 20

22. село Муре 1. Милић Николић Антоније син Радосав „ Никола синова. Маноило „ Сава „ 2. Мијаило Николич Тодор син Анђелко „ Спасое „ Јаблан „ Јован „ 3. Пантелија Максимов. Стеван син Нестор „ 4. Кузман Максимовић Милета син Милое „ Глигорије „ Веселин унук 5. Видосав Милосављев. Јован син

50 25 20 7 5 2 48 25 20 15 7 1 40 4 2 45 20 18 10 1 50 3

1 1 1 1 1

1 1

1 6

1 1

1 стар 1 1 1 стар 1 1 1 1 богаљ и сакат 1 1 1

1 1 1 отишао у Н. пазар

1 1 21

10 0 1 1

1 1 1 1

1 1

1 1 1 1 1

1 1

1 1 1 1

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

139

7. 8.

9. 10.

Арсеније Мијаиловић Михаило син Милош „ Петко „ Мирко син близан. Мијаило Ђорђевић Ристо син Алексије „ Јован Илић Лазар син Стеван „ Вуча „ Тиодор Стевановић Симон Илић Филоп брат

23. село Тиоче 1. Боја Котлаић Стеван син Јован „ Јосиф „ Милисав „ Василије „ 2. Милић Савић Милое брат Живко „ Витор „ М. Тодор „ 3. Петар Савић Тривун син 4. Сава Цветић Ђорђе слуга 5. Мијаило Цветић Илија брат Драгић „ Јевгеније син Агатон „ 6. Павле Поповић Сава брат Миленко синовац Стеван син Василије „ 7. Пана Џомага Стеван син Милош „ Гаврило Терзија

140

Радомир Ристић

45 10 8 1 1 45 4 1 60 26 20 4 45 25 20

70 35 20 18 4 2 45 40 26 10 5 65 26 45 20 48 40 30 3 3 36 30 20 6 4 65 30 20

1 1

1 1 1

1 5

1 1

1 1 1

1 8

1 сакат у руку де.. 1 у Жупу Ракић 24

1 1

1 стар и ћорав 1 1 1

1 1

1 1 1 1

1 1 1 1 1 1 1

1 1 1

1 1

1 1 1

1 1

1 1 1 1 22

24. село Јариње 1. Стеван Нинић Тодор син Јован „ Спасое „ Ристо „ Вуле „ 2. Јевто Јаношевић Петко синовац Аксентије „ Радосав „ син Јован „ Атанаско „ Јанићије „ Петар синов. 3. Андреја Мијатовић Јаков брат Иван „ Јован „ син Мијаило „ 4. Анто Пешак Филип син Димитрије брат Тодор син Јован Мијатовић

70 38 35 30 5 2 50 20 10 8 6 3 3 28 45 40 30 4 2 48 10 5 3 40

Шарпељани 5. Милија Вуксановић Бошко слуга Сава син Радоица „ Петар „ Станко „ Риста и Јанићије 6. Илија Митровчан. Марко син

50 40 15 10 7 2 1 52 1

1 1 1

1 1 1 1

1 1 1

1 1

1 дошљак из Турске

1 1

1 1 1 1 1

бесомучан

Попис арачких глава Јошанице, Горњег Ибра и Јелача (1833)

141

Radomir Ristić Summary The Census of Kharaj Payers of Jošanica, Upper Ibar and Jeleč (1833) In order to fulfil the obligations from the Third Sultan’s Edict, at the end of 1833 the Princedom of Serbia carried out a census of its male population for the purpose of collecting kharaj (tax per head), taxes and bachelor tax both in the Novi Pazar nahiyah, in the territory of the Jošanica captaincy with the Upper Ibar and in the region of the Jeleč captaincy, in the villages between the rivers of Raška and Ibar. The census covered only male persons, from an individual within a household, village or hamlet up to the captaincy. In addition to the names and surnames of active and potential tax payers, it included the data which defined the tax obligation – age, marital status and a possible reason for tax abatement or complete exemption. Those who were recorded were male members within a household, first the head of the household, and then the others, mostly from the elder ones down to the younger ones – father, uncle, brothers, sons, nephews, grandsons and, finally, servants. There were examples in which the members of households, besides the closest blood relatives, were sons-in-law, brothers-in-law, father-in-law, children without parents and servants. Occupations were rarely mentioned in the census because agriculture and cattle breeding were implied for the largest number of listed population. However, besides peasants and cattle breeders, in the census one can also recognize the holders of power, priests, craftsmen, riverkeepers, field keepers and servants. As a rule, children below seven and adults above eighty did not pay kharaj. There were individuals who were completely or partly exempt from tax obligations because of their illness, disability, poverty, old age, performing public works, two or three married sons, death during the census, because they worked as hired labourers away from home and village, deserved prize for reporting those who evaded the census or were children without parents. On the whole, the census of 1833 in the Jošanica captaincy with the Upper Ibar and in the part of the Jeleč captaincy covered 95 villages and hamlets having 540 houses with 2499 men, among them 355 single, 873 ½ tax payers and 1758 kharaj payers. When this number of male heads is added by the same number of female ones, then it can be concluded that there were about 5000 people in this region, and each household had 9 members on average. The census (defter) of kharaj payers of 1833 is a first-class historical source which, besides presenting tax obligations, also shows detailed demarcation between the Princedom of Serbia and the Ottoman Empire in the territory of Jošanica, Upper Ibar and Jelečki Ključ. It contains valuable data for studying demographic, social and health circumstances. It is especially useful for onomastic and genealogic studies.

142

Радомир Ристић

Нада Љушић

Архив Србије, Београд

UDK BROJEVI: 349.418:35.077 (497.11)"1892"(094.7) 349.418:528.44(497.11)"1892"(094.7) ID: 222124556

ПРАВИЛНИК ЗА ТЕРЕНСКУ СЛУЖБУ ПРИ КАТАСТАРСКОМ ПРЕМЕРУ У 1892. ГОДИНИ

Апстрак: Рад је настао на основу претходно објављене студије у којој је наглашен покушај премера целокупне територије Краљевине Србије, предвиђен законским пројектом у Министарству народне привреде 1889. године, до практичног приступања премеру 1890. године. Анализирана су Правила за привремено премеравање земљишта пре катастарског премера, којима је дата могућност сопственицима имања/пореским лицима да могу своја имања да премере пре катастарског премера целе земље. На крају је представљен Правилник за теренску службу при катастарском премеру у 1892. години. Кључне речи: катастарско премеравање, триангулација, план-скице, пописне књиге, катастарске дивизије, Катастарски одбор У претходном раду „Катастарски одсек и премеравање Краљевине Србије”, објављеном у часопису Историјског архива Јагодине, Корени VI, 2008. године, стр. 23, није представљен (анализиран) овај правилник јер није био доступан аутору. Пронађен је накнадно, у току сређивања архивске грађе фонда Министарства финансија, Одсека катастарског. У објављеном раду било је речи о покушају премера целокупне територије Краљевине Србије, проблемима који су постојали и који су онемогућили остварење постављеног циља. Идеја о премеру државе датира од Спасовске скупштине 1834. године, када је покушано да се њом реши проблем сељака у стицању потпуне правне својине над земљом коју су обрађивали, до практичног приступања премеру јуна 1890. године. Катастарско премеравање Краљевине Србије било је предвиђено једним од четрдесет три законска пројекта, израђена у Министарству народне привреде 1889. године у елаборату Наш привредни програм, са циљем унапређења свих грана економије. Један од законских пројеката био је и Предлог Закона о премеравању и уједињавању непокретних имовина, којим се истицало да је од велике важности, поред комасације непокретних имања и триангулације целе земље, израда катастра и баштинских књига. Исте године је и чланом 93 Закона о непосредном порезу предвиђен катастарски премер Краљевине Србије у облику триангулисања четвртог реда по општинама на основу којих се вршио разрез пореза.1 Потреба за поновним катастарским премеравањем целе земље осећала се од 1884. године, кад је нетачним и несавесним радом Комисије за попис и оцену земљишта многим појединцима и држави нанета неправда.2

Стенографске белешке Народне скупштине, Београд 1889, 1796; Закон о непосредном порезу, Зборник закона, 45, 558. 1

Стенографске белешке, 1895/96, 553.

У циљу уклањања ове неправде, Катастарски одбор је у сарадњи са Пореском управом прописао правила по којима се појединим сопственицима допушта да преко стручних лица врше премер и оцену свога земљишта и пре катастарског премера. Овим правилима за привремено премеравање земљишта пре катастарског премера, која су прописана 1890. године, дата је могућност пореским лицима да могу захтевати премер земљишта ради исправке нетачног премера из 1884. године, у пописној књизи имања Б, и тиме регулисати исплату пореза на земљиште. Према овим правилима, свако ко је желео да премери једну или више парцела, или целокупно имање, морао је да се обрати са захтевом министру финансија, преко надлежних власти. У захтеву је био дужан да упише име и презиме, округ, срез, општину и село, као и препис извода из пописне књиге по обележеном формулару, који председник дотичне општине оверава. Молба са захтевом за премер добија се код Општинског суда, када се наплати прописана такса и прилепи на првом захтеву. За сваки нов табак/образац плаћа се мања вредност од претходне у таксеним маркама. Општински суд је дужан да молиоцу изда овакву листу, попуњену и оверену, која ће се и сматрати званичним актом када се заведе у протокол и надлежним путем пошаље министру финансија на разматрање. Уз сваку пријаву дотични суд је дужан да састави скицу, приближни план, и премери сваки засебан комад (све парцеле) молиоца. Истинитост премера оверава дотично општинско лице, које је извршило премер и које је општински суд овластио решењем на пријави. Извршени премер општина шаље министру на даљи рад. Било је предвићено да ако се докаже да су премери били погрешни, вршилац премера буде законски кажњен, а премер изврши окружни инжењер, о трошку окривљених. Награда за премер плаћа се инжењеру по закону за рад на терену уз обрачунате путне трошкове. За израду плана/скице, прорачун и утрошени материјал инжењер не добија никакву надокнаду. Премеру присуствују и потписују га подносилац захтева, комшије и кмет или одборник (кога одреди Општина). Ако се контролним премером покаже већа или мања површина од уписане, Пореска управа наређује да се изврши исправка у пореским књигама, изузимајући оно што је спорно. Исправка се врши црвеним мастилом и у рубрици примедба уписују се датум и број решења Пореске управе. Иста се исправка врши и у пописним књигама Пореске управе. Министар контролише све радове окружних инжењера и у случају неких неправилности, исправка премера се обавља на трошак дотичног инжењера. Исправке земљишта обухватају исправке процене земљишта, пренос вла сништва, продају земљишта, докуп земљишта, наследство, трампу, размену имања и друго. У прилог овим правилима објављујемо предмет привременог премера имања Степана Алексића, земљоделца из Горње Врањске, у Поцерском срезу Подринског округа, са захтевом (молбом) за премер земљишта (сл. 1); изводом из пописне књиге „Б” имања са премером из 1884. године, и новим премером (сл. 2); скицом премера из 1894. године, са прорачуном у атару општина Враштанске и Шишарске, коју је мерио, цртао и рачунао Мил. Милићевић, п. инжењер у оставци (сл. 3) и предлогом Пореске управе упућеним министру финансија да се изврши исправка података у пописној књизи „Б” имања (сл. 4). Министар финансија је маја 1905. године укинуо ова правила као непотпуна и неупотребљива, а са гледишта државних интереса штетна, посебно због техничких послова, јер је премеравање по њима примитивно и поверено неспремним и нестручним лицима, услед чега добијени подаци нису имали никакве гаранције за тачност. Укидањем ових правила, а на основу члана 125 Закона о непосредном порезу, министар је исте године прописао нова Правила за привремено премеравање земљишта пре општег катастарског премера земље ради регулисања државних дажбина/пореза на земљиште, посредством пореских одељења. 144

Нада Љушић

Сл. 1 Захтев за привремени премер имања

Катастарски одбор је израдио Правилник Земљомерске школе, која је наменски основана 1890. године на основу члана 11 Закона о Пореској управи, поре ским одборима и порезницима с циљем да се обезбеди школовани, стручан кадар за потребе катастарског премера Краљевине Србије. Ученици Земљомерске школе су обављали практичне радове у катастарским дивизијама. Катастарске дивизије су биле обавезне да шаљу Катастарском одбору месечне извештаје за сваког ђака о резултатима тачности рада и количини месечног посла, владању за време рада и ван рада, водећи рачуна о савесности и ревности при раду, успеху и другом.3 Дивизије су биле разврстане у четири округа. Прва катастарска дивизија припадала је Подринском округу, а дивизијар је био Милан Маринковић; друга Топличком, дивизијар Милош Милошевић; трећа Рудничком, дивизијар Светозар Јовановић и четврта Крушевачком округу, дивизијар Влада Тодоровић.4 ДиПравилник за теренску службу при катастарском премеру у 1892. години

145

АС, Мф, Пр. ф XII, р. 115, 1893.

Шематизам Краљевине Србије, Београд 1892, 144.

Сл. 2 Извод из пописне књиге „Б” имања

5 Закон о Пореској управи, пореским одборима и порезницима, Зборник закона 45, 563. 6 Стенографске белешке, 1895/96; 1896, 597.

Др Милорад Недељковић, Истрија српских државних дугова, Београд 1909, Сузана Рајић, Биографија поузданог обреновићевца, Београд 2007, 198.

АС, Мф, Пр. ф XXIV, р. 55, 1894.

визијари су се мењали у току постојања школе. Катастарски одбор је прописивао и формуларе за пореске и катастарске књиге у којима су се заводили катастарски премери и оцене земљишта.5 Катастарско премеравање Краљевине Србије почело је јуна 1890. године у Општини јаребичкој, Срезу јадранском, Округу подринском и трајало је до Петровдана 1895. године, када се наредбом министра финансија одустало „јер се сувише упутио странпутицом, сувише је скупо стајао. Изнео је више него што је Аустрију стала Босна и Херцеговина. Коштао је више него што кошта у другим земљама. Због тога је тај рад обустављен за целу земљу”.6 Финансијске и политичке околности у држави, као и недовољан број иску сних стручних људи утицали су да се законски утврђени пројекат не изврши до краја. Држава је имала велики буџетски дефицит, а узроци су били у великим „летећим дуговима и не наплаћеним ануитетима”. Била је у прикривеном банкротству.7 За четири године катастарског рада премерено је 58.100 хектара триангулисане површине, а снимљено је детаља 37.600 хектара, и укупно нацртано на картоне 23.610 хектара. На катастарском премеравању земље радили су и ђаци Земљомерске школе,8 што је и предвиђено овим правилником. Питање катастра и премера земљишта поново се појавило новембра 1904. године, када је тадашњи министар финансија др Лазар Пачу поднео Народној скупштини Предлог Закона о извршењу катастарског премера Краљевине Србије, наводећи званичне разлоге за извршење. Између осталог навео је да ће: 1) катастарски елаборати послужити свим техничким, привредним, и инду стријским студијама и пројектима; 146

Нада Љушић

Сл. 3 Скица премера имања са прорачуном из 1894. године у атару општина Враштанске и Шишарске.

2) Министарству грађевина послужити и олакшати студију траса железничких, изградњу путева и др.; 3) Министарству народне привреде послужити за разне привредне реформе, као што су комасација имања; осигурање од града; регулацију река, речица и потока која плаве земљишта; исушивање бара итд.; 4) Министарству војном катастарске секције послужиће за израду боље ђенералштабне карте итд.; 5) Министарству финансија омогући ће праведан разрез пореза и олакшати преуређење пореског система, а да би се то постигло, неопходно је да се тачно утврди површина земљишта појединих сопственика и 6) судској власти послужити као пуноважна основа за решавање свих спорова око својине, јер ће катастар припремити све што је неопходно за модерну баштинску књигу и убаштињење сваког сопственика.9 Општим одредбама овог закона предвиђено је да се премер изврши на основу триангулације вишег реда, по правилнику који је донет 1905. године. Овим питањем бавила се српска влада и у време Првог светског рата. У том циљу израђен је нови нацрт будућег закона о катастру земљишта, који је усвојен тек у новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1928. године.10

Правилник за теренску службу при катастарском премеру у 1892. години

147

Стенографске белешке Народне скупштине, Београд 1905, 1290–1292.

Илија Живковић, „Потребе друштва за геодетским радовима”, 50 година Геодетске техничке школе у Београду, Београд 1974, 3.

Сл. 4. Предлог Пореске управе да се изврши исправка у пописној књизи „Б” имања 148

Нада Љушић

* Априла 1892. године министар финансија је у циљу остваривања ефикаснијег рада на терену, а на основу претходно прописаних Правила за привремено премеравање земљишта пре катастарског премера (који је анализиран у тексту) и Правилника Земљомерске школе (који није доступан аутору рада), прописао правилник за рад на терену у катастарским дивизијама. Правилником је утврђен програм рада у пољу, у постојећим, старим дивизијама. Радови у пољу обухватали су: – снимање детаља (триангулација и полигонизирање); – тахиметријско снимање (обухвата тахиметријско прорачунавање детаљних тачака помоћу логаритама и Јорданових таблица); – нивелисање (које почиње од нулте тачке, коју представља камена балега од 40 цм у квадрату и најмање од 1 м до 1, 20 м висине, треба да буде над земљом око 30 центиметара); – радове у бироу (заводи се стални биро, који податке добијене од дивизија прикупља, срачунава и израђује планове-скице. За обављање ових послова, свакој дивизијској секцији дозвољено је изнајмљивање канцеларија, а трошкове кирије одобраваo je министар). Правилник у целости објављујемо. У тексту није вршена никаква интервенција лекторског карактера, приказан је оригиналан текст. ПРАВИЛНИК За теренску службу при катастарском премеру у 1892. години I За овогодишњи катастарски рад утврђује се следећи програм: 1. Радови се имају наставити у старим дивизијама, и то: у округу Подринском, Крушевачком, Топличком и Рудничком, под именом: I дивизија Подринска, II Топличка, III Рудничка, и IV Крушевачка. 2. Дивизије се деле у секције но тако да I и II дивизија имају по 4 секције, а III и IV по 3. 3. Предвиђени персонал за рад у дивизијама овај је: Милан Маринковић инж[eњер] мини[старства] грађ[евина] Влад[а] Тодоровић инж[eњер] жел[езничке] дирекције Михајло Валента инж[eњер] Окр[уга] топличког Милош Милошевић инж[ењер] Окр [уга] крајинског Јован Банић инж[ењер] Окр[уга] подунавског Милутин Сарић под. инж[ењер] Окр[уга] топличког Драг[утин] Матић под. инж[ењер] Окр[уга] рудничког Рака Мутавџић инж[ењер] вој[но] тех[ничког] завода Јован Камочај прив[атни] инж[ењер]. Окр[уга] крушевачког Љубомир Цветковић под. инж[ењер] Окр[уга] рудничког Петар Бојић под. инж[ењер] Окр[уга] подринског Мита Видаковић под. инж[ењер]. Окр[уга] врањског Сима Шевић под. инж[ењер]. жел. дирекције Чед[омиљ] Младеновић под. инж[ењер]. Окр[уга] подунавског Ник[ола] Несторовић под. инж[ењер]. Окр[уга] пожаревачког Јосиф Кригл прив[атни] инж[ењер] Пера Манојловић техничар Душан Милојевић техничар. Правилник за теренску службу при катастарском премеру у 1892. години

149

II Устројство дивизије 1. Шефови дивизија морају бити инжењери или официри, а шефови секција инжењери или млађи официри. 2. Министарство финансија водиће званичну кореспонденцију само с дивизијама а ове са својим секцијама. 3. Персонал за овај рад састојаће се од инжењењра, подинжењера, официра и ђака земљомерске школе, а за време школског распуста могу се употребити и ђаци техн[ичког] факултета, II, III, и IV године, а могу се употребити и приватни инжењери, који би сведоџбом доказали, да су за тај рад способни. 4. Код сваке дивизије образује се биро за рачунање и цртање за време самог рада. 5. Кад се радови прекину онда се израчунавање и тачно цртање врши у сталном бироу у Минитарству финансија. 6. Главни надзор над целим особљем врши се из Министарства финансија преко катартарског одбора. 7. Дивизијара поставља министар финансија претписом на предлог катастарског одбора. А. Дужности дивизијара 1. Он води надзор над целим радом, и распоређује персонал према потреби и способности по секцијама. 2. Он је шеф администрације, и по његовом налогу, а на његов предлог катастарски одбор отпушта и кажњава поједине чланове секције, а исто тако унапређује добре. 3. Он води рачуна о плати и издацима, и на његов потпис њему одређена благајна издаје потребну суму. 4. Он у споразуму са шефовима секција прима и отпушта фигуранте, и води рачуна о њиховој заради, што после подноси на испату. 5. Њему је стављено у дужност, да стоји у непосредној административној вези са свима властима, и да од њих може тражити помоћ, а тако исто и позвати их, да отклоне и казну сваку немарљивост од стране општинских власти или одупирање и спречавање појединаца при премеру. 6. Он води надзор да ли се практична обука врши над ђацима замљомерске школе целе дивизије према прописима правилника за пом[енуту] школу. В. Шефови секција Њихова је дужност да у погледу инструкција руководе премере, да воде надзор над персоналом, и да на дивизијарев позив раде све оно, што би им у погледу премера било наређено. С. Приватни инжењери и геометри Стоје у погледу дисциплине и одговорности као и активни чиновници. Они могу бити кажњени укором, платом, а на предлог дивизијарев и отпуштени. Ђаци замљомерске школе имају се за цело време рада на терену строго управљати по правилнику за исту школу и овом теренском правилнику, и стоје непосредно под шефом секције. 150

Нада Љушић

Д. Раденици Раденици, фигуранти бирају се од добрих, млађих, посужних и окретних људи, а у колико је могућно, да су писменији и из места, где се премер врши. Њих предлаже дивизијару општински одбор, и одређује им дневницу. Њихова ће дневница за прве дане бити једнака, но при даљем раду дивизијар ће општинском одбору предложити, коме треба надницу повисити, као вредном и способном, коме оставити, коме смањити, а кога отпустити. Осим ових раденика свака секција, без учешћа општинског суда, бира себи по 2 стална радника, којима ће се зарада рачунати месечно, а која не може бити већа од оне, коју општински суд одређује дневничару. Сем ивих раденика може свака секција по одобрењу дивизијаревом узети писмене и интелигентне раднике, који ће осим других послова бити употребљени за писаре при тахиметрији, полигонисању, итд., надница оваквих радника не може бити већа од 2 и по динара. Раденике исплаћује сваких 15 дана дивизијар из кредита, који му је на опште премеравање дат, а по списку, који ће како дивизијар тако и општински суд оверити. III Вршење исплате и плате персоналу Из кредита одобреног на катастарско премеравање земље према броју персонала одредиће се било код касе окр[ужног] начелства, било код среске касе довољан кредит за целу дивизију, а по споразуму са главном државном благајном. На привремене признанице дивизијара, благајна ће изадвати почасне суме дивизијару, које се морају најдаље до 5. идућег месеца заменити оригиналним документима, које је дивизијар оверио. Дотична благајна, дужна је ово у одређеном року извршити, иначе ће дивизијари подносити жалбе министру финансија. IV Време рада Рад на терену трајаће у месецу Априлу, Мају, Септембру и Октобру по 9 часова дневно, а у Јуну, Јулу и Августу по 10 часова дневно. У ово се време не разуме долазак на место рада и повратак. Полазак на рад бива с одређеног зборног места, на које су дужни скупити се сви чланови секције. Недолазак на зборно место на време, сматра се као изостанак. Време изласка и повратка с рада одређује дивизијар у договору с шефовима секције и с обзиром на горњу тачку. Сви чланови једне секције морају се овог прописаног времена држати, а ко од овог одступи кажњаваће се. V Казне Казне ће изрицати у секцији шеф секције како над ђацима, тако и над осталим персоналом, о чему ће дивизијара извештавати, а њу ће дивизијар одобрити или одбацити према величини и стварности кривице. Правилник за теренску службу при катастарском премеру у 1892. години

151

Све извршене казне или опомене, укоре итд., дивизијар ће саопштити сваког месеца министру финансија. Казне су ове: Опомена, писмена опомена, писмени укор или новчана казна од 1-10 динара теренске дијурне. За ђаке земљомерске школе вреде одредбе правилника за земљомерску школу. За веће новчане казне или отпуштање дивизијар ће затражити одобрење министра финансија преко катастарског одбора. Свако техничко лице, које при катастру врши премере, дужно је премере прецизно и савесно вршити. Ако би грешке потекле усљед немарљивости дотичног лица, онда ће трошкови око исправке оваквих, нетачних премера, пасти на терет дотичног лица, пошто се о томе шефови секција и дивизијар увере, и поднесу на решење катастарском одбору. VI Кишно и ветровито време, празници и недеље Само се недеља сматра као одмор целог дана, а рад о празницима бива пре подне у бироу. Ну празници остају као радни дани на терену, ако су у радно време предходили кишни или ветровити дани. Дивизијарима се оставља у дужност, да према потреби радова, празничне дане употребљавају за теренски рад или у бироу, о чему ће свагда своје писмене наредбе издавати. У време кишних и ветровитих дана послови се врше у бироу и то: од 7-12 пре, и од 2 и по до 6 и по по подне према добу времена. Теренска дијурна за све дане, па био рад у бироу или у пољу, исплаћује се сваком члану по месечном хонорару, који је ниже изложен. VII Дијурне, путни и подвозни трошак Кад отпочне рад у дивизији, од тог дана и дијурна отпочиње. Чланови катастарског одбора, који врше привремени надзор над дивизијама, имају на име путног и подвозног трошка накнаду по закону од 19. фебруара 1892. године о дневници, подвозни и селидбени државних чиновника и служитеља. У име накнаде за рад на терену и време бављења у дивизији припада сваком члану кастарског одбора дневно по 15 динара. Дивизијару на дан 12 динара; месечно 360 дин. Шефу секције на дан 11 динара.; месечно 330 дин. Инжињеру на дан 10 динара; месечно 300 дин. Подинжењеру на дан 8 динара; месечно 240 дин. Ђаку В[елике] Школе на дан 6-7 динара; месечно 180 до 210 дин. Ђаку земљомерске школе на дан 5 динара; месечно 150 дин. Техничари, који нису државни чиновници, могу према способности добијати месечног хонорара од 210 до 330 динара, но тако, да им првог месеца одреди овај хонорар катастарски идбор, који се према извешћу дивизијара може повисити или смањити према способности и вредноћи. У име подвозног трошка платиће се свима указним инжењерима и подинжењерима по закону према плати, а и по истом закону у име нужног подвозног трошка за неуказне чиновнике и ђаке. 152

Нада Љушић

VIII Осуства Одсуства даје дивизијар на предлог шефа секције, које не може бити дуже од 3 дана без путовања у преко нужним приликама, о чему ће дивизијар увек известити министра финснија, иначе се писменом молбом обраћа сваки преко дивизијара, који о њој даје мишљење министру финансија. Ни дијурна ни путни трошак за време одсуства не припада том лицу. Указни и неуказни чиновници дужни су јавити се дивизијару, ако желе време у недељу провести ван рејона дивизије, а за ђаке земљомерске школе вреде одредбе правилника за исту школу. IX Болести и лечење Инжењери, подинжењери, шефови секција и дивизијар имају за време болести цео додатак ако болест траје 10 дана; а ако болест траје 30 дана, онда половину додатка за цео месец, и ако болују у месту становања дивизије; ну ако затраже лечење ван круга дивизије, и ако та болест траје више од месец дана, онда за идуће дане не добија никакве дијурне, него ће му се само подвозни трошак издати. Као рејон дивизије сматра се прва оближња болница или окружна варош. Ђаци земљомерске школе, дијурнисте и раденици, који се на раду разболу, шаљу се првој болници на лечење, а на трошак дотичне благајнице по одобрењу г[осподина] министра унутрашњих дела. X Радови у пољу Тријангулација и полигонизирање на сва четири места има се отпочети од 1. маја. Но условљава се, да се у овој летњој пракси изврши не само тијангулација и полигона мрежа, у оним општинама, које ће се овог лета детаљно снимити, него и тријангулација у општинама, њима суседним, које ће се идуће године снимити. Које ће се општине идуће године снимати решава министар финансија на предлог катастарског одбора и Пореске управе. Пре почетка мерења углова, има се саставити скица тригонометријске мреже с каквим угломером. А обележавање тригонометријских тачака бива по чл. 9. правила за катастарски премер. Обележавање накнадних, триг[онометријских] и важнијих полигонских и тахиметријских тачака по слици на стр. 5. катастарског правилника, и то бар свака 5-та. Остале полигонске и тахиметриске тачке утврђују се с једном подземном цеви. Радови у пољу имају се вршити саобразно инструкцијама, и ни једно одступање не дозвољава се, док дивизијар не изиште дозволу од катастарског одбора. Утврђује се, да се сви радови у плодним равницама, селима, варошима, варошицама и у опште у пределима, где је земљиште скупо, детаљно снимају координатном методом, но за сада у купираном терену и тахиметром. У земљишту купираном и брдовитом детаљна премеравања имају се предузети само тахиметром, полазећи од полигонских влакана, који су самостално одређени. Неплодна земљишта, већи државни и општински комплексни, кршеви и шуме имају се обимном методом снимити, пошто се утврде чешће триангулационе и полигоне тачке, које мотају бити везане за главне трианг[улационе] тачке III и IV реда или накнадне тачке. Правилник за теренску службу при катастарском премеру у 1892. години

153

XI А. Снимање детаља Радови се имају вршити овим редом: 1. Трујангулација и полигонизирање морају бити готови у свему тако, да ђаци земљомерске школе по положеном испиту могу одмах радове око детаљног снимања отпочети. 2. Детаљне радове за ову годину радиће ђаци земљомерске школе, а осим њих и приватни техничари с мањом спремом, као и млађе године ђаци Велике школе. В. Тахиметриско снимање Пошто правилник „о катастарском премеравању” не садржи прописа за тахиметр[ијско] снимање, то се за сада укратко утврђује следеће: 1. Тахиметриске стације сматрају се као полигоне тачке, и имају се свагда у вда положаја дурбина читати, а осим тога њихова дужина мериће се два пута летвама или пантљикама, где год је ово могућно и без великих тешкоћа. На свкој тахиметријској стацији треба нулту тачку лимбуса орјентисати на рачуном нађени азимут дотичне полигонске стране, на који се тахиметриски влак надовезује. Рејон за снимање детаљних тачака са тахиметриских стација не сме изнети више од 100 метара. Изузетак је за оне тачке, које нису границе парцела, но служе за карактеристику терена, да им дужина визуре може бити и до 200 метара. Тачке, које су несигурно прочитане због даљине једне стације, треба поново прочитати с друге оближње стације. Где год је могућно, имају се тахиметриске стације везивати за оближње полигонске тачке, но при овом дужине страна није потребо мерити летвама или пантљиком. Читање одсека на летви мора бити на сва три конца. Тахиметриско прорачунавање детаљних тачака бива помоћу логаритама или Јорданових таблица. С. Нивелање Нивелање почиње у свакој дивизији од нулне тачке, коју представља камена белега од 40 цм у квадрару и најмање од 1.0 м до 1.20 м висине, а вири над земљом бар 30 цм. Ове тачке имају се поставити на склонитом месту, које је под надзором: у портама, код судница, итд., а врши се засебно за триангулациону а засебно за полигону мрежу. Границе грешака за нивелање триангулационих тачака III и IV реда су 5 цм на 1 км, а код полигоне мреже на свки километар по 8 цм. Д. Бироски радови 1. У току ове године има се завести стални биро, који ће добивене податке од дивизија прикупљати, срачунавати и израђивати у одговарајуће планове према инструкцијама, а по потреби и локал за то одредити с потребним персоналом. 2. Ради сигурнијег контролисања радова, условљава се, да се прорачунавање триг[онометријских] и полиг[оних] мрежа приближно израчуна на месту премеравања у дивизијама. За детаљно снимање имају се унети привремено израчунате координате полиг[оне] мреже заједно с линијама за детаљисање у листове, на којима се детаљно снимање врши. На овако спремним листовима отпочиње се детаљно снимање по правилнику за детаљно снимање. 154

Нада Љушић

3. Срачунавање тахиметријских тачака у тахиметр[ијским] карнетима има се извршити дефинитивно на месту премеравања, а по могућству унети у мрежу. 4. Ради извршења послова под 2 и 3 могу дивизијари изузетно од тачке под IV и у радне дане сав персонал или један потребан део употребити на бироско рачунање и цртање. 5. За извршење бироских радова дозвољено је свакој секцији узети под кирију канцеларију. Величину закупне цене за канцеларије одобрава министар финансија. Ну ако би било на расположењу непотрбних окружних, среских или општинских зграда за биро, онда ће се оне првенствено узети. XII Обележавање општинских, среских и сеоских приватних међа Површине и границе, који уђу једанпут у катаст[арске] планове имају правне вредности (тач. 3. чл. 93. зак. о пор.), и да би се избегла свака неправилност и сваки даљи неспоразум обележавање међа извршиће се на овај начин: 1. Дивизијар, који руководи премер обратиће се актом среској и општинској власти, и јавити у ком се атару имају обележити и показати поједина имања. 2. Општинске власти позваће у одређени дан све сопственике имања и њихове комшије, за масе туторе, а за притежаоце, који не живе у том месту или њихове заступнике или њих саме. За легате њихове управнике, а за среска и окружна имања њихове заступнике, и на послетку за државна добра државног правобраниоца. За међународне границе прописаће Министарски Савет особени правилник. 3. У одређени дан изаслаће дивизијар једно техничко лице, које ће у присуству среске и општинске власти, као и лица именованих под тач. 2. на лицу места извршити обележавање граница на сваку горе именовану међу и парцелу на свима угловима и спорним границама. 4. Белеге за ово обележавање морају бити постојане и служити дуго година. И по томе оне су од неотесаног чврстог камена, који се укопава 60 цм у земљу, а 10 цм вири над површином земље. У пределима где не би било камена, могу се сталне белеге извршити јаким растовим кољем, које је карбонисано-нагорело. Коље треба да буде најмање 1 метар дугачко и 10 цм у квадрату. А у пределима где нема камена, а где је дрво скупо, обележавање бива помоћу шупљих цигаља, које се закопавају 50-60 цм у земљу. 5. Одређено техничко лице показиваће на којим местима треба ударати белеге, саставиће правилну скицу на лицу места с назначењем имена сопственика и броја парцела из пописне књиге Б у 1884. години. У исто време оно ће с општинским часником водити редован протокол, како белега и свију података, да ли сопственик има тапију или не, да ли има спора око заузећа или не, итд. 6. Овај записник вршиће се на особеном формулару, у коме су уписане парцеле од 1884. годинес површином тада пријављеном, и потписаће га сви присутни чланови. 7. Ако се покаже спор око заузећа, онда ће се спорно место одмах избележити кољем или белегама у присуству ових лица, и по том унети у катаст. премер с напоменом, да је спорно. Кад се спор буде регулисао судским путем, онда ће се ресултат спора доставити Пореској управи, која ће према томе наредити исправку у катаст[арским] плановима и пореским књигама. 8. Где су границе искривудаве и где их је могућно другачије регулисати, одређено техничко лице понудиће сопственике, да границу по каквој практичној Правилник за теренску службу при катастарском премеру у 1892. години

155

линији исправе с обзиром: да регулисане површине буду приближно једнаке, па ако на то пристану, он ће је одмах избележити, и ово унети у протокол и у скицу. У случају непристанка он се неће у даљи поступак упуштати. 9. Ако би сопственици зажелили трампу или размену појединих парцела, и таква изјава забележиће се у записник са назначењем, да ли се утрампљава једна или више парцела, или један њен извесан део, и поименце који из поп[исне] књ[иге] ”Б”[имања] 10. Кад се овако обележе границе, и састави записник, онда при дефинитивном премеру општина шаље сваког радног дана једног или више одборника или часника општинског суда, који ће бити присутан премеру. 11. Све промене земљишта како за време катаст[арског] рада тако и доцније дужна је општинска власт доставити среској, а ова Пореској управи. 12. За неизвршење радова под1 и 2 дотични дивизијар жалиће се одмах општинској или среској власти или министру финансија, који ће нужне наредбе или казне прописати. 13. Министар финансија својим расписом доставиће свима властима, како се имају све белеге за катастар чувати и одржавати с погледом на S. 375. тач. 2. кривичног закона. XIII Дужности административних власти 1. Среска и општинска власт одазваће се свагда на дивизијарев позив ради службених послова у катастру. Исто тако општински суд за време докле год траје премер у једној општини дужан је одредити једног или више чланова или одборника, који ће непрекидно бити уз дивизијара или шефа ради потребог објашњења и других званичних односа. 2. Ако би због немарљивости општинског суда произашла штета или ма каква по катаст[арски] премер, дивизијар ће ово доставити среској власти, која ће од представника општине или часника извиђајем штету накнадити. XIV Контрола Главну контролу над свима радовима вршиће какастарски одбор а редовну контролу над извршеним премерима дужан је вршити непрекидно шеф секције односно дивизијар. Редовна се контрола састоји: а, у контролном рачунању полигонских влакана; б, код координатне методе бива узимањем нових контролних базиса или полигона; в, код тахиметрије са поновним снимањем на појединим станицама; и г, све контролисане радове дужан је дотични контролор оверити, нађене примедбе и мере уписати црваним мастилом у дотични карнет или лист. Главни контролори дужни су своје контролисање такође оверити, и о свему поднети извештај Министарству финансија. Прваилник теренског рада има се званичним путем послати свима властима оне територије, где се премер врши.

156

Нада Љушић

15. Априла 1892. год. У Београду. Чланови катастарског одбора: М[арко] Ј. Ђурковић Проф. М[илан] Ј. Андоновић Милан Недељковић Љуб[омир] Николић Министарство финансија 15. Априла 1892. год. Пореска управа ПРБр. 6901 Одобравам „Правилник за теренску службу при катаст[арском] премеравању у 1892. год.” Председник министарског савета министар иностраних дела и заступник министра финансија, Ник[ола] П. Пашић с. р.

Правилник за теренску службу при катастарском премеру у 1892. години

157

Nada Ljušić Summary THE RULE BOOK FOR FIELD SERVICE IN THE CADASTRAL SURVEY IN 1892 The text presents the review of the paper “The Cadastral Department and Surveying of the Kingdom of Serbia“ published in the journal of the Historical Archives of Jagodina, Koreni VI, in 2008, which deals with the attempt of surveying the whole territory of the Kingdom of Serbia foreseen by the legal project of the Ministry of National Economy in 1889, with the aim of improving all branches of economy. This legal project envisaged the Law on Surveying and Combining Immovable Property, which, besides consolidation of immovable property and triangulation of land, emphasized the high importance of elaboration of cadastre and land registers. The need for cadastral surveying of the whole country dated from 1884, when the incorrect and careless work of the commission for inventory and evaluation of land caused damage both to individuals and the state. Elimination of this injustice enabled the application of the prescribed Rules for Temporary Survey of Land before Cadastral Survey, which allowed tax payers to require that the state should provide the survey of their land in order to correct the incorrect survey of 1884, and then to regulate the land tax. The rules are completely analysed with the stated practical example. They also mentioned the cooperation between the students of the Land Surveying School and cadastral divisions, where the students had their practice and gained knowledge so that they could, after finishing their school, become professionals necessary for land surveying of the Kingdom, as foreseen by the Rules. The Rule Book for Field Service in the Cadastral Survey in 1892, for field work in cadastral divisions, which was based on the previously elaborated rules, was prescribed for the purpose of accomplishing more efficient work on land surveying. The Rule Book was published with its original text. It covers XIV chapters which define both the survey and the corresponding activities, such as: organization of division, working time, penalties, control, etc. Chapter X under the title “Field Works“ gives a detailed list of work processes (detail surveying, tacheometric surveying, levelling and office works).

158

Нада Љушић

Татјана Драгићевић Архив Србије, Београд

UDK BROJEVI: 271.222(497.11)735:336(439)"1896"(093.2) 930.25:271.222(497.11)-773(439) ID: 222125068

Збирка инвентара цркава и коренитог иметка црквених општина у Архиву Српске православне епархије будимске

Апстракт: Рад се односи на црквене инвентаре сачуване у Архиву Српске православне епархије будимске и њихов значај за проучавање црквене историје. Осим кратког описа Збирке, у целини је представљен Инвентар Српске православне епископије будимске у Сентандреји из 1896. године. Кључне речи: Сентандреја, инвентар, црква, икона, епитрахиљ, стихар, крст, жезло Под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића 1690. године, у Сентандреју и околна места доселило се више хиљада српских породица. Срби су на обали Дунава подигли цркву‒брвнару, посвећену јеванђелисти Луки, где су положили мошти кнеза Лазара. За неколико деценија подигли су чувене сентандрејске цркве Саборну или Београдску1, Благовештанску или Грчку, Преображенску, Пожаревачку, Ћипровачку, Оповачку и Збешку, као и више од шездесет цркава у местима која су населили. Царским патентом од 1695. године митрополит Јефтимије Поповић потврђен је у звању будимског епископа, чиме је успостављена Будимска епархија са седиштем у Сентандреји. Крајем XVII века, Срби су у Сентандреји били већинско становништво, са огромним утицајем у јавном и културном животу, док је данас њихов број сведен на неколико десетина породица. Један од најпознатијих Срба Сентандрејаца, Јаков Игњатовић, писао је: „и кад у Сентандреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, мирисно зеленило покров, а звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови остаће као споменици њиховог духа и живота”. Осим драгоцених грађевина, сведок постојања и живљења Срба у Мађарској је и архивска грађа која се чува у Архиву, који постоји у оквиру Црквено-уметничке збирке Српске православне будимске епархије у Сентандреји, заједно са Библиотеком и Музејом. Рад на прикупљању, евидентирању, заштити и сређивању архивске грађе у Сентандреји започео је 1984. године, после иницијативе која је потекла из Архива Србије 1970. године и траје до данас. У Архиву Српске православне епархије будимске чува се 46 административних фондова, 3 фонда душтава, 3 задужбинска фонда, 4 лична фонда, 20 збирки и издвојена грађа разних фондова која се због значаја чува у каси. Збирка црквених инвентара формирана је издвајањем инвентара из расуте грађе приликом формирања фондова. Обухвата више од хиљаду инвентара из 67 црквених општина Будимске епархије, отворена је, јер се и даље врши преу-

Динко Давидов, Сентандрејска Саборна црква, Београд 2001.

зимање архивске грађе. Због техничких карактеристика (величине) смештена је у кутије различитог формата. У кутијама је задржано два или више примерака инвентара за исту црквену општину и годину. Инвентари су састављени на српском, мађарском, латинском и грчком језику. Честу су вођени заједно за црквену и школску општину. Готово сви инвентари су оверени печатима и потписима. Најстарији инвентар је из Манастира Српски Ковин из 1773. године, али се масовно воде од почетка XIX века. Грађа је у добром стању, осим печата који су крти и лако ломљиви. У каснијем периоду инвентари су вођени на обрасцу „Инвентар српског православног народно-црквеног коренитог иметка”. У инвентарима се често налазе и изводи из катастра на мађарском језику, поседовни листови, као и пописи становништва и домова. У Збирку су уврштени и инвентари заклада којима је нека црквена општина управљала. Инвентари су у XVIII и већим делом у XIX веку вођени на обичним или ишпартаним табацима папира, у слободној форми, а обим је зависио од богатства и опремљености цркве. У уводном делу дат је опис и кратак историјат цркве за коју су вођени, опис проскомидије, мушке и женске припрате, торња, порте, посуда за вршење црвених обреда, попис свештеничке одеће, фелона, стихара, епитрахиља, наруквица, појасева, марамица за причешће, чаршава и пешкира, икона, крстова, антимиса, покривала за путир, богослужбених књига, намештаја. Сви предмети су описани по бојама, врсти тканине, материјала, футроли или кутији у којој се чувају. Посуде које се користе за вршење црквених обреда пописане су обично по врсти материјала од којих су направљене (бакар, калај, сребро). У инвентарима је навођена и непокретна имовина коју црква поседује. Инвентари су рађени у више примерака, од којих је један достављан Дијецезалној конзисторији. У инвентару Саборне цркве у Сентандреји из 1805. године, наводи се да је зидана од камена, креча и песка. Света трпеза и олтар, као и проскомидија, направљени су од црвеног мермера. Освештао ју је епископ будимски и ердељски Дионисије Новаковић 26. јануара 1764. године. Поред величине и изгледа цркве, описан је и торањ: „Покривен бакром и богато позлаћен 1790. в нешже три звона, великое от 809 to. средње от 370 to. малое от 75 to. У торњу магаза с железними врати, в нејзе книги содержајутст.” Пописано је 35 икона и 150 књига, међу којима „Евангелије у кадифи с позлаћеним сребром оковано лета 1754”, „Евангелије у розен фарб кадифи, сребром оковано лета 1735”, „Литургија от лета 1691”, „Требник мали бечки лета 1795”, „Толкованије неделних евангелија”, „Службеник мали с корицама”, „Катихизис”, „Беседи С, Јована Златоуста”, „Благовестник”, „Великопостних поучени рукопис”, „Поученија нарочитих праздником”. Посебно место у инвентару имају сребрне фигурице које се дарују Богородици приликом молитве: „Человек в венгриском одејанији на коленах молјашћех”, „Жена стојашћах”, „Десна нога”, „Сердце”, „Рука десна с граном и бисером кићена”. У 1805. години у Саборној цркви било је 17 свештеничких фелона. Детаљно су описани врста платна од које су шивени, као и везени мотиви од сребрних и златних нити. На првом месту пописан је бели фелон који је добијен на поклон из Москве. У инвентар се на крају уписују умањења која су настала од претходног инвентара, као и прибављења: „две сребрне ноге на икони чудотворној пресвете Богоматере, једна росијскаја рубља, око, мушка фигура”. На истом табаку назначене су разлике приликом ревизија инвентара до 1809. године. Инвентар је оверен и потписан. Често се у инвентарима налазе и пописи вина и посуђа у подрумима, спискови обвезница и штедних рачуна. Крајем XIX века за вођење црквених инвентара уведени су штампани обрасци „Инвентар српског православног народно-црквенога коренитог иметка”. У формулар су увођени подаци о земљишном поседу, црквеним здањима и осталим покретностима. Наведени су назив сваког предмета, његова вредност и количина. 160

Татјана Драгићевић

Инвентар Српске православне епископије будимске у Сентандреји из 1896. године израђен је на табацима штампаног формулара на 11 листова. Писан је Вуковим писмом, српским језиком. Даје детаљне податке о имовини Епископије и њеним приходима. Епископија је поседовала 10 јутара винограда, 6 јутара ораница, 8 јутара ливада, 1 јутро баште, рит, двориште. Осим рита, који се издавао у закуп, остало земљиште се обрађивало у сопственој режији. Поред куће за епископа од 12 соба, чија је вредност била 6000 форинти, имала је и кућу за баштована у вредности од 200 форинти. Обе куће су приземне. Највећи део Инвентара односи се на „Остале покретности”. Из тог дела се црпу драгоцени подаци за етнографска и језичка истраживања, као и проучавање црквене историје. На почетку Инвентара пописани су богослужбени предмети и свештеничка опрема, затим следе пописи покућства, који су вероватно рађени по просторијама, јер се поједини комади намештаја помињу више пута. За етнологе је посебно занимљив део Инвентара који чини попис покућства и намештаја у епископској резиденцији. Мноштво чинија за сосове, чаша за шампањац, тањирића за десерт, салвета, као и справа за сладолед, ковчег за хлађење хране и пића, недвосмислено говоре о култури становања у XIX веку.

Збирка инвентара цркава и коренитог иметка црквених општина у Архиву Српске…

161

Инвентар Манастира Српски Ковин Инвентар Саборне цркве у Сентандреји

1. 2. 3.

4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.

2 чаша која служи за освештавање вина. 3

кутија, футрола.

4 делови одеће православних свештеника. 5 штап који епископ добија приликом хиротонисања. 6 Арсеније Стојковић, епископ будимски од 1853. до 1892. године. 7

део ђаконске одежде.

15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 162

НАЗИВ Позлаћен мали сребрни путир у кожном тоболцу 3 У папирној кутији од загаситог црвеног броката, свилом и златом везена архијерејска мантија Архијерејски окрут, златоткани, зеленом свилом постављен, и то: епитрахиљ, појас, наруквице, сакос, сребрно-ткани, златом везени омофор, зелене свиле стихар, сребрно-ткани надбедреник,4 златом извезена два убруса за архијерејски жезао5 У дугачком тоболцу архијерејски жезао од слонове кости с натписом: „Арсеније Стојковић”6 итд. Стара од црвеног броката архијерејска мантија Епитрахиљ златом везен Златоткани, цвећем извезени епитрахиљ Од белог броката, са жутим свиленим ројтама епитрахиљ На зеленој свили везени убрус за архијерејски жезао Љубичаста жуто постављена архијерејска мантија Од белог броката арх. сакос Један пар наруквица од црвене свиле Избелела свештена архиј. мантија Златоткани, црвено постављени омофор са зеленим окрајцима и прапорцима Од платна стихар црвено постављен Један пар наруквица од црне кадифе Наруквице од беле свиле Исте такове старе Наруквице од конофоса старе Црвено постављени стихар од зелене свиле Плави покривач за аналогију Стихар од загасите свиле са црвеним тракама Црвеним платном постављен фелон од беле свиле Плаво постављен стихар од белог платна Жуто постављен фелон од црвеног дамаста Стари стихар од љубичастог дамаста Отворено‐црвени избељени орар7 са зеленом ивицом 2

Татјана Драгићевић

Вредност

фор 10

200

550

1 / / /

40 5 8 2

/ 2 / /

5 2 6 40

/ 2 2 2 2 / / / /

8 1 – – – 6 1 3 8

/ / / /

1 5 4 –

пов

50 80 20 10 50

Примедба

Колико комада?

Ред. број

Инвентар Српске православне епископије будимске у Сентандреји 1896. године

28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39.

40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57.

Црвена свилена жуто везена марама Од белог српског платна стихар Црно‐црвена свилена марама Сребрна умиваоница и ибрик Сребрна мала кадионица Сребрни округао служавник за митру8 и троуг. за панаију У дугачкој кутији плаво постављеној архиј. окрут среброткани и везени: Епитрахиљ, појас, наруквице, надбедреник, сакос и омфор У плавом свилом постављеној кутији сребром ткана и извезена архиј. митра нижа Тако иста митра виша У белом свилом постављеној кутији златом везена архиј. митра од црвене кадифе У кожној кутији округао служавник и троуг. за архиј. митру и панаију са епископским грбом У великој и дубокој кожној кутији сребрна, изнутра позлаћена емајлираним иконама украшена и „Стојковић Арсениј” итд. исписана умиваоница и велики ибрик У дугачкој кутији љубичасто постављеној архиј. сребрни жезао у три комада са натписом „Арсениј Стојковић” У кожном тоболцу стари архиј. жезао У црвеној љубичасто постављеној кутији сребром оковани и копчама снабдевени архиј. чиновник У старом кожном црвеном тоболцу црвена златом везена архиј. митра Сребрни дикирион и трикирион9 у засебним блеханим тоболцима При освећењу цркве употребљене прегаче и наруквице Свете мошти и свето миро У старом кожном тоболцу камењем окићени сребрни ручни крст Књига: Свето Јеванђеље у црвеној кадифи сребром оковано У дрвеној кутији освећени и потписани антимиси Сребрна шоља 7 већих и 17 мањих обредних црквених књига Сребрни позлаћени путир Златоткани појас са велике две позлаћене сребрне токе Пешкири од српског платна за брисање руку архијереја Сребрни дискос, звездица и копље 2 анколпије10 на бакарном ланцу Бројанице од корала без крста

/ / / 2 / 2

– 1 – 50 30 20

600

200

1 /

200 25

100

/ /

10 40

–

– /

– 30

–

/ 24 / /

2 – 40 8

–

3 2 /

20 – 2

20 10

–

Збирка инвентара цркава и коренитог иметка црквених општина у Архиву Српске…

архијерејска капа.

свећњаци са две или три свеће.

или енколпија – кутијица са реликвијама која се носи на грудима. 10

163

ормарић, узидан или причвршћен за зид. 11

гарнишна.

58. Ћилибарске бројанице без крста 59. Напрсни загаситим распећем с обе стране украшени и камичцима окружени крст са засебном розетом 60. Златан напрсни крст са емајлираним распећем с једне, а васкрсењем с друге стране, украшени, камичцима окружени, о прстену висећи са већим аметистом 61. Драп диван 62. На дувару сахат, што четврти репетира 63. Конзолни сто политиран 64. Сахат са провидним стаклом за бројке и малом фијочицом 65. Долап11 за прање политиран и њему спрема за умивање 66. У истом разни предмети од порцелана и блеха 67. Пљуваоница 68. Ноћни долап од премазаног блеха с а мраморном плочом и ноћном посудом 69. Политирани кревет са рамом и федер‐мадрацом 70. Плави простирач по кревету 71. 2 црном кожом пресвучене столице 72. У златно уоквирене слике /предели/ 73. Икона „Араоска мати божја” у златном оквиру 74. 4 мале иконе 75. Свилом везени лик св. Стефана првомученика у оквиру 76. Икона „св. Богородица” окружена разним угодницима на папиру у бојама 77. Велика уоквирена икона „Каменисање св. Стефана првомученика” 78. Шпанска ограда око пећи 79. 2 карнисе12 са белим завесама 80. Лустер од бронза позлаћен са стакленим призмама и светњацима 81. На поду прострт прикован кармилски ћилим 82. 2 једнокрилна шифоњера, политирана 83. Гарнитура: 2 канабета, 2 фотеља и 14 столица црвеним лиснатим плишом пресвучени 84. Мала златна уоквирена слика 85. 2 уоквирене масном бојом израђене слике Краља и Краљице 86. 2 „Предела“ на платну, уоквирена 87. Већа златно уоквирена икона 88. Мала икона 89. Велико златно уоквирено огледало 90. Већа златно уоквирена икона 91. Мања икона у златном оквиру 92. Слике насљедника престола Рудолфа и Стефаније 164

Татјана Драгићевић

/ /

8 8

/ / / /

16 18 1 6

–

– / 2

1 1 1

1 2 4 1 4 1

1 1 4 10 – 10

1 – 1

– 1 1

1 2 18

4 10 –

2 2

– 25

2 1 1 1 1 1 2

2 2 – 3 2 – 20

20 –

50 50

93. 94. 95. 96. 97. 98. 99. 100. 101. 102. 103. 104. 105. 106. 107. 108. 109. 110. 111. 112. 113. 114. 115. 116. 117. 118. 119. 120. 121. 122. 123. 124. 125. 126. 127. 128. 129. 130. 131. 132.

2 „Предела” у златном оквиру Мали лик у оквиру „Јерусалим” у златном оквиру Икона Христа Спаситеља анђели с трубама у златном оквиру Иконе: 12 апостола у златном оквиру Иконе: 2 пророка у златном оквиру Од бронзе позлаћен лустер с а стакленим призмама 2 високе пљуваонице Овални салонски сто Политирани мали долап По патосу прострт ћилим 3 карнисе са белим завесама Сребрн венац Арсенија Стојковића у златном оквиру под стаклетом Жуто превучена гарнитура (канабе, 6 столица) Политирана наслоњача 2 уоквирена „Предела” Икона „Распеће” у оквиру Две иконе: Рождество и васкрсење Христово у оквиру 2 велике иконе и то: св. Јован крститељ и св. Никола чудотворац 2 уоквирене слике: грб епархијски и алпски цвет 2 политирана стелажа за књиге Велики стари политирани писаћи сто са фијокама Политиран сто за болесника Од бронза, позлаћени лустер са стакленим призмама 2 карнисе са завесама Извештан по поду ћилим Мали под ноге ћилимац 2 пљуваонице Мастионица са светњаком Гвоздена пљуваоница Справа од ливена гвожђа за држање кишобрана и штапова Зелено превучено канабе и 6 столица Политирани сто Везен дивански јастук Политиран са све фијоке долап Политиран долап са знаком „Sz. A” Од порцелана црвен бокал са вештачким цвећем Огледало у златном оквиру 2 лика масном бојом израђена Венац под стаклом у оквиру

2 1 1 1

2 – – 10

12 2 1

24 4 2

2 1 1 1 – 1

– 2 2 6 3 50

7 1 2 1 2

10 5 1 5 4

2 1

2 5

1 1

1 3

– 1 1 2 1 1 1

2 1 – – – – 1

7 1 1 1 1 1

12 3 – 2 3 –

1 2 1

2 – –

10 50

40 10 50 10

50 50 30 80 40

Збирка инвентара цркава и коренитог иметка црквених општина у Архиву Српске…

165

133. 134. 135. 136. 137. 138. 139. 140. 141. 142. 143. 144. 145. 146. 147. 148. 149. 150. 151. 152. 153. 154. 155. 156. 157. 158. 159. 160. 161. 162. 163. 164. 165. 166. 167. 168. 169. 170. 171. 172. 173. 174. 175. 176. 177. 178. 179. 180. 166

Шпански зид крај пећи 2 мала лика 2 иконе „Марија и ангел” (Благовести) Политиран сто са фијоком Карниса са завесом Стари ћилим Политирани кревет са рамом Сламњача, мадрац, 3 јастука, јорган и чаршав Стари избељени покривач Политиран ноћни долап Сто политиран са фијоком Политиран за умивање долап и у њему сав прибор 2 лика Марија Терезија и Јосиф Под стаклом лик Краља и Краљице Под стаклом уоквирена икона Високи двокрилни шифоњер Карниса и завеса Стари ћилим Сто за извлачење, стари 23 старих столица Стара наслоњача Стари креденац 12 растлица од никла Сребрних старих 12 ножева и 12 виљушака 10 сребрних старих кашика 11 сребрних старих кашика Кашика за вариво Кашика од никла за млеко 4 сребрна сланика Посребљена канта за кафу са служавником 8 овалних тањира за сос 12 плавих шоља за теј и тацни са златном ивицом 8 плаво‐ивичних чинија са заклопцима 79 плаво‐ивичних тањира 35 разних кафених шоља и толико тацни 10 већих и 5 мањих тањира 4 мале кафене шоље и 4 тацне 3 кашичице за јаја 5 разних порцелан‐ствари 3 сосје са поклопцима и кашикама 27 плавих тањира 3 шоље за сос 18 тањира за дезерт 6 двоувих чинија за печење 12 већих чинија за печење и салату Преса за салвете Ноћно кандило од блеха 2 бела простирача за сто Татјана Драгићевић

1 2 2 1 – 1 1 7 1 1 1 –

– – 3 1 1 – 2 8 – 1 1 4

40 50

1 1 2 1 1 23 1 1 12 24 10 11 1 1 4 2 8 24

– 1 1 6 – – 5 10 1 4 1 16 20 8 5 – 10 5 32 2

16 79 70 15 8 3 5 9 27 3 18 6 12 1 1 2

2 15 8 1 – – – 1 5 1 1 2 6 1 – 2

40 80

50 20 – 40 50

50 80 20

50 40 12 50 50 40 20 80 40 20

181. 182. 183. 184. 185. 186. 187. 188. 189. 190. 191. 192. 193. 194. 195. 196. 197. 198. 199. 200. 201. 202. 203. 204. 205. 206. 207. 208. 209. 210. 211. 212. 213. 214. 215. 216. 217. 218. 219. 220. 221. 222. 223. 224. 225. 226. 227.

4 већа чирака од никла посребљена Ноћна лампа 4 троугласта бојадисана долапа Пљуваоница Икона: Грчка велика плаштаница13 у златном оквиру 17 митрополитских и епископских ликова 2 мале иконе Бродарски сахат 2 карнисе са завесама Прибор за кађење пећи 4 дугачке чиније за рибу 5 тањира за дезерт 24 плавим цветићима украшена тањира за дезерт 29 плавих великих тањира 12 чаша за бордо 24 чаша за вино 20 мањих чаша дезертних 18 чаша шлифованих14 за шампањ 20 чаша обичних за шампањ 20 чаша за воду 26 чаша шлифованих са ушицама 6 чаша обичних са ушицама 20 чаша винских 16 чаша за воду 1 четка за сто Боца за воду 6 чашица за ракију Зелен стаклени служавник Округао сто за извлачење Мали бојадисани астал Сунчани сахат у кутији Гвоздени кревет са сламњачом, мадрацем, 3 јастука, чаршавом и јорганом Плави диван са 2 јастучића 6 црних дрвених столица 1 сламња столица Стари бојадисани долап за држање лавора Једна карниса Прибор за грејање пећи Разбијено огледало у оквиру Икона: Три пустињака Три иконе на даскама Кухињски сто Даска за мешњу Мерило Постоље 10 ком. кухињског посуђа од бакра Бакарни лонац са поклопцем

4 1 4 1 1

8 – 2 – 5

17 2 1 – – 4 5 24

34 2 1 2 – 8 – –

29 12 24 20 18 20 20 26 6 20 16 1 1 6 1 1 1 1 8

5 1 2 1 2 2 1 1 – 2 3 – – – – 5 1 1 10

3 6 1 1 1 – 1 1 3 1 1 1 1 10 2

5 3 – 1 – – 1 2 3 1 – – – 5 3

20 40 10

50 – 10 30 94 80 20 70 80 90 10 16 04 24 – – 20 20 12 10

50 10 10 30 10 10 20

Збирка инвентара цркава и коренитог иметка црквених општина у Архиву Српске…

13 платно са насликаним или извезеним Христовим телом, непосредно по скидању са крста. 14

167

брушених.

дрвена посуда за мешење хлеба.

чивилук.

228. Аван за шећер, справа за прављење снега и млин за кафу 229. 2 лонца од блеха 230. 20 ком. разног кухињског посуђа 231. Справа за сладолед 232. Разни емајлирани судови 233. 5 тепсија од блеха 234. 4 велике емајлиране варјаче 235. Различитих чинија 236. 3 сос‐шоље 237. 14 тањира 238. Велики кухињски сто са фијокама 239. Клупа на којој вода стоји са две канте 240. Кухињски астал с прекрштеним ногама 241. 2 деже с гвозденим обручима 242. Стари долап са 2 фијоке 243. Постоље са мерилом од жутог бакра 244. Штипалица за шећер и чекић 245. 2 славине од месинга 246. 6 разних слика 247. Жуто бојадисан кревет 248. Даска за мешњу 249. Једне наћве15 250. Бачвица за прављење масла 251. Кухињски долап 252. Велики астал 253. Бојадисани кревет 254. Двокрилни бојадисан шифоњер 255. Бојадисани сто 256. Мало огледало 257. Мала клупа 258. Петролеумска лампа 259. Децимална вага 260. Постоље за воће итд. 261. 1 долап 262. Астал са прекрштеним ногама и 3 клупе 263. 2 питле и 2 блехане канте 264. Црни аван и дугачко туцало 265. Празне флаше, нож за сламу и 4 дрвене виле 266. Једно црвенкастом кожом превучено канабе 267. 1 стари клајдершток16 268. 6 старих столица 269. Загасито премазан сто 270. Политиран сто 271. 4 портрета 272. 2 мале иконице 273. Огледало са политираним оквиром 274. 2 иконе 275. Долап са 3 фијоке 276. Мали сто 168

Татјана Драгићевић

5 2 20 1 5 4 3 14 1 3 1 2 1 2 2 6 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 4 4 2 – 1 1 6 1 1 4 2 1 2 1 1

1 2 1 10 – – 3 – 1 1 1 – 1 1 5 – 6 – 1 – – – 1 1 – 2 – – – – 5 2 2 1 1 1 2 5 – 1 – 1 2 – – – 1 –

60 40 50 10 20 30 40 50

20 – 10 30 40 20

50 20 50 10

30 80 50 40 50 20 20

277. 278. 279. 280. 281. 282. 283. 284. 285. 286. 287. 288. 289. 290. 291. 292. 293. 294. 295. 296. 297. 298. 299. 300. 301. 302. 303. 304. 305. 306. 307. 308. 309. 310. 311. 312. 313. 314. 315. 316. 317. 318. 319. 320. 321. 322. 323. 324.

Стари долап за умивање са лавором Стара клупа 4 питле 2 стара покровца Стари кревет На ногама креветац 3 пара серсама Постоље и чивилук са серсам Дрвени чивилук за рухо Велики дрвен сандук Разна дрвенарија: дугачке лотре17, лопате, ашови, мотике, грабље, чивилук и дебеле даске Изашка кола Лајта на коли Велики дрвен кавез за живину 6 већих и мањих дрвених када 18 мањих и већих буради 3 отворене велике каце Једна мала преса Једна велика преса Један квеч18 за грожђе 3 мала буренцета 2 решета за грожђе Расута када са гвозденим обручима Олук за кљук19 1 фртаљ и 1 ручка за прављење вина Једна стара роља Једна када Једна катланка за котао 2 велике лестве зелене боје Од бронзе лустер позлаћен Шпански зид Сламњача 4 несвршене, масном бојом рађене слике 2 иконе 3 карнисе 1 икона 2 карнисе 8 већих и мањих слика под стаклом Огледало у златном оквиру Икона Разних старих књига Стари политирани кревет 2 слике под стаклом Обновљено политирано канабе Долап за умивање са разним стакленим и порцуланским судовима 2 иконе под стаклом Светњак од никла Црни политирани астал и четка за астал

2 1 4 2 1 1 1 1 1

1 1 6 18 3 1 1 1 3 2 1 1 2 1 1 1 2 1 1 1 4 2 1 8 1 1 1 2 1 2 1 2

– – 1 – – – 30 1 – – 5 10 3 6 54 45 1 25 3 – 1 3 1 – 1 1 2 10 3 – – – 3 3 2 2 5 3 2 3 10 2 2 2

40 40 20 50 25 20 50 25

50 40 16

2 1 3

Збирка инвентара цркава и коренитог иметка црквених општина у Архиву Српске…

мердевине.

муљач.

воће (грожђе) у једној фази ферментације.

169

325. 326. 327. 328. 329. 330. 331. 332. 333.

врста посуде са поклопцем и дршком

велика дрвена посуда за прање.

334. 335. 336. 337. 338. 339. 340. 341. 342. 343. 344. 345. 346. 347. 348. 349. 350. 351. 352. 353. 354. 355. 356. 357. 358. 359. 360. 361. 362. 363. 364. 365. 366. 367. 368. 369. 370. 170

Икона св. Тројице Наслоњача Долап са 4 фијоке политиран Долап стари политиран, писаћи сто са 2 фијоке 5 разних портрета архијереја Портрет цара Фердинанда без оквира 1 ћилим 5 ножева, 5 кашика, 3 кашике за кафу, једна кашика за чорбу, сланик, карафиндл, све од кинасребра Стари долап и у њему старо порцуланско и стаклено посуђе Кошар за ношење јела са 5 шоља Мали жути аван Стари кревет, сламарица, јастук и јорган Мали премазани сто Стари бакарни котлић Бројанице од стакла, имитација игала Један комад увоштена платна 2 вазне за цвеће Ћилим за стругање обуће Од конопца исплетен стругач за обућу 2 метера ћилима над постељом 1 ћилим над постељом 1 срњећа кожа учињена пред креветом 2 завесе од руског платна Ковчег за хлађење јела и пића Канта за воду бојадисана Један дубок леген20, обојадисан 22 метера ћилима Велика мајолика лампа висећа 1 карафиндл од кина сребра 3 шафоља21 разне величине 2 велике дрвене чабрице за маст 2 блехане канте за воду 1 тестера средња на лук 3 ашова, 3 мотике и 1 гвоздена лопата 1 колица за ђубре 1 трагаче нове оковане 1 гвозден кухињски сахат Телеграфско звонце са батеријама Блехана музлица 4 креветска чаршава 21 пешкир 18 навлака за јастуке 5 стаклених тацлица на светњаке Велике дрвене бројанице Коцкасти ћилим 2 запушача са славиницом Татјана Драгићевић

1 1 1 2 5 1 1 21

3 2 3 3 5 – 1 6

–

6 1 4 1 1 1 1 2 1 1

2 – 3 – 1 3 2 2 5 1 2 1 3 2 35 2 2 26 18 9 5 4 2 1 2 1 4 3 60 1 6 4 11 – – 2 –

1 1 2 1 1 1 1 3 2 2 1 7 1 1 1 4 21 18 5 1 1 2

80 50 50 80 80 80 50

30 10 26 51 11

371. 372. 373. 374. 375. 376. 377. 378. 379. 380. 381. 382. 383. 384. 385. 386. 387. 388. 389. 390. 391. 392. 393. 394. 395. 396. 397. 398. 399. 400. 401. 402. 403. 404. 405. 406. 407. 408. 409. 410. 411. 412.

Остаци од штофа за одејанија 6 тацлица на светњаке Стара штрцалица Разне справе 32 олеандера са шафоља 2 премазане баштенске клупе Велико корито и шафољ За 12 особа сто за извлачење 1 простирач преко стола 12 дрвених столица са платном превучених Велика висећа лампа Велики диван са отварањем за постељу ноћу 12 метери ћилима Ликови Његове Св. преузв. Г. Георгија, патријарха српског и 4 дијецезална Епископа у вештачки израђеним оквирима На 4 прозора завесе На два прозора ролетне и јастучићи 2 црвене стаклене вазне за цвеће Креденац политиран, горе и доле на два крила са мраморном плочом Дрвени служавник Лампа о дувару 5 метери ћилима Једна бибероница, извајац, гладилица, 3 тацне за пепео и за црно вино славинице Простирачи за служавник, плаво‐бели салветићи за кафу, 1 простирач са ројтама 36 метери ћилима Лампа о дувару на гвозденој ручки Чивилук Велико огледало у оквиру Справа за држање кишобрана и штапова Клајдершток Ноћни долап са два суда Гарнитура за умивање од белог чистог блеха емајлираног Ведро за прљаву воду 2 метера ћилима над постељом Мадрац у три дела На прозору завеса и ролетне 1 кревет са федер мадрацом у 3 дела Над креветом загасит ћилим По кревету загасит покривач Ноћни долап са судом и мраморном плочом Мајолика светњак од месинга са кутијом за жигице Долап за умивање са 2 фијоке и 2 крила, великим огледалом и мраморном плочом Гарнитура за умивање од финог порцелана

1 – 1 1 19 5 1 36 3 42 35 50 12 16

2 1

16 6 2 36

6 1 32 2 2 1 1 12 1 1

1 1

10 20 70 10

1 1 4 2 5

1 1 1 1 1 3 1

1 1

40 3 2 3 1 6 6 5 2 2 6 5 20 3 3 30 5

50 10

Збирка инвентара цркава и коренитог иметка црквених општина у Архиву Српске…

171

413. 414. 415. 416. 417. 418. 419. 420. 421. 422. 423. 424. 425. 426. 427. 428. 429. 430. 431. 432. 433. 434. 435. 436. 437. 438. 439. 440. 441. 442. 443. 22

шпорет.

Мађаревић.

Порцеланско ведро за прљаву воду Биде жуто бојадисан изнутра, емајлиран Увоштено платно Двокрилни шифоњер са два одељка Загасит диван са савијеним мадрацем Пред истим ћилим загасит Једна срнећа кожа учињена Мали политирани асталчић Ниска округла пљуваоница Зелена ноћна лампа Завесе и карнисе на 2 прозора и ролетне на један прозор и једна пљуваоница Зелено‐загасите вунене свиле гарнитура: канабе и 6 фотеља Писаћи сто загасите боје са чојом Дрвена фотеља за писаћи сто Завесе и ролетне на два прозора и јастучић Лампа и лустер од стакла Ћилим Пљуваоница Црвенкасто‐загасите боје ћилим Једноставан ћилим под столом Загасито‐свилена црвено‐злаћеним лишћем искићена гарнитура: канабе, 4 фотеље, 2 столице Консол – огледало, орахове боје, политиран, са белим мрамором Велико огледало орахове боје, политирано Лампа и лустер од стакла 3 округле ниске пљуваонице Политирани сто На три прозора завесе, ролетне и јастучићи 2 електрична звонцета из сваке собе и са обе улице Нов велики гвоздени шпархерт22 Лик Њег. Св. Преузв. Г. Георгија, патријарха Епископска библиотека (св. 2613)

1 1 1 1 1 1 1 1

5 6 3 60 20 5 3 6 1 7 15

160

1 1

60 6 10 30 30 1 40 25 160

1 2 3 1

50 30 3 25 16 20

2 1

50 2613

50 1661

Из епитропске седнице Епархије будимске држане у Св. Андреји 13/25. септ. 1896. Георгије Марјановић Јеремија Мадваревич23 епарх. бележник Епископ будимски Евген Думча епитроп Јован Димшић епитроп

172

Татјана Драгићевић

Tatjana Dragićević Summary The Collection of Inventories of Churches and the Whole Property of Church Municipalities in the Archives of the Serbian Orthodox Eparchy of Budim The Archives of the Serbian Orthodox Eparchy of Budim keeps valuable archive material of Serbian provenance that was created in the territory of the Eparchy of Budim in the 18th, 19th and 20th centuries. The material is classified into the fonds of administration, fonds of societies and fonds of endowments, then personal fonds and collections. The Collection of Inventories of Churches and the Whole Property of Church Municipalities was created from scattered material during formation of fonds while the archive material was arranged. The collection contains more than a thousand inventories from sixty-seven church municipalities. Particularly important inventories are those for the churches whose material has not been completely preserved or handed over to the Archives. The introductory part of each inventory had a description of the external appearance of the church, time of construction, time of consecration, description of the bell and the interior of the church. It was followed by the inventory of immovable property, liturgical objects, priest’s vestments, as well as furniture and objects for everyday use. One of the more important parts of the inventory is the inventory of church libraries, which at that time had even several hundreds of books. I hope that this paper will partly contribute to studying church history, but that it will also be of use to art historians, ethnologists and other researchers.

Збирка инвентара цркава и коренитог иметка црквених општина у Архиву Српске…

173

174

Татјана Драгићевић

Јасминка Марковић Историјски архив Краљево

Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

UDK BROJEVI: 784.4:787.1/.4(497.11) "18/19"(093.2) 025.17:39(497.11) 39:929 Ђорђевић Т. ID: 222125324

Апстракт: У личном фонду Тихомира Д. Ђорђевића (1907–1997), који се чува у Историјском архиву Краљево, у оквиру разноврсне архивске грађе, налазе се и подаци о народном усменом стваралаштву са простора некадашњег Студеничког среза. Реч је о јединственом етнолошком материјалу, који је сакупио Тихомир Д. Ђорђевић, учитељ, професор и школски надзорник Среза. У овом раду пажња је посвећена гусларима с краја 19. и почетка 20. века. Кључне речи: Гусле, гуслари, песме Гусле заузимају посебно место у српској традиционалној култури. Поузданих података о времену и месту њиховог настанка нема. Мишљена истраживача су подељена и своде се на словенско порекло гусала, познато пре досељавања на Балкан1 и на творевину источњачке културе, која је заживела у Европи у периоду од 8. до 10. века.2 Први подаци о гуслама код Јужних Словена долазе од Византинаца, из прве половине 7. века, за време цара Маврићија, када се помињу два ухваћена шпијуна са дрвеним инструментима. Гусле се помињу и у 10. веку, у једној беседи против богумила.3 Како су доспеле до нас и постале саставни део наше народне традиције, није познато. У литератури се често наводи податак да је Стефан Немања 1189. године гуслама дочекао германског владара Фридриха Барбаросу.4 Нешто поузданији подаци о неговању гусларске традиције код нас јављају се у писаним изворима из 13. века. У Житију Светог Саве хвалећи Стефана Првовенчаног, Теодосије Хиландарац је записао како „гуслама благородне весељаше, као што је обичај самодршца”.5 По Константину Јиречеку, српски гуслари се помињу 1415. године и на двору пољског краља Владислава Јагеловића и краљице Јадвиге. У 16. веку, царски изасланик из Беча, Словенац Бенедикт Курипешић, путујући за Цариград, забележио је народне певаче и гусларе које је сретао кроз Србију.6 Спорадични записи о гусларима и народним песмама јављају се у 17. и 18. веку. И пре Вука Стефановића Караџића појединци су скипљали народно усмено стваралаштво. Са посебним одушевљењем то је радио архимандрит Лукијан Мушицки, који је подстакао Вука да отпочне значајан рад на прикупљању народних предања. Посебан допринос у Вуковом даљем раду и афирмацији народног стваралаштва дали су словеначки научник Јернеј Копитар и немачки научник Јаков Грим. У то време, за европску књижевност појава српских народних песама представљала је право откриће и сензацију.

1 Владислав Ивановић, Гусле у збирци Етнографског музеја Црне Горе, Зборник етнографског музеја у Београду, Београд 2001, 489 (у даљем тексту: В. Ивановић, Гусле у збирци Етнографског музеја Црне Горе).

Загорка Марковић, Народни музи чки инструменти, Каталог изложбе, Етнографски музеј Београд, Београд 1987, 32 (у даљем тексту: З. Марковић, Народни музички инструменти).

Мирослав Митровић, Где сви ћуте оне говоре, Каталог изложбе, Етно графски музеј Београд, Београд 2014, 11 (у даљем тексту: М. Митровић, Где сви ћуте оне говоре). 3

В. Ивановић, Гусле у збирци Етно графског музеја Црне Горе, 489. 4

5 М. Митровић, Где сви ћуте оне говоре, 11.

В. Ивановић, Гусле у збирци Етно графског музеја Црне Горе, 489. 6

Тихомир Д. Ђорђевић (1907–1997) у радној соби, ИАК, ЛФ ТДЂ, Иб. 59.

7 Тихомир Д. Ђорђевић, Рашка и околина, СИЗ културе Рашка, Рашка 1987, 793. 8 Студенички срез је формиран 1887. године, приликом административно-територијалне реорганизације Краљевине Србије. У његов састав су, поред 11 општина Студеничке капетаније, ушле и 4 општине из Јошаничке капетаније. Део данашње територије рашке општине, који је по ослобођењу од Турака 1912. године био у саставу Дежевског среза, 1947. године је припојен Срезу студени чком. После Другог светског рата, до 1947. године Студенички срез је био у саставу Чачанског округа. Укинут је 1955. године и заједно са Жичким срезом ушао је у састав Краљева чког среза, који је постојао до 1967. године, када су срезови укинути. (Владан Виријевић, Студенички срез 1918–1941. друштвено-економске и политичке прилике, Историјски архив Краљево и Центар за културу „Градац” Рашка 2000, 10; Радослав Д. Павловић, Становништво и насеља општине Рашка у функцији привред– ног развоја, Етнографски институт САНУ, Београд 1995, 10) 9 Историјски архив Краљево (= ИАК), Лични фонд Тихомир Д. Ђорђевић (ЛФ ТДЂ), Иб. 11 и 59.

Вук Стефановић Караџић је поставио темеље српској народној књижевности, фолклористици, етнографији и етнологији. Његов пут следили су многи виђени и учени Срби, као што су Сима Милутиновић, Петар Петровић Његош, Богољуб Петрановић, Валтазар Богишић, Вук Врчевић и други. Међу сакупљачима народног усменог блага новије генерације био је и Ра шчанин Тихомир Д. Ђорђевић (1907–1997), учитељ и професор српскохрватског језика и књижевности, који је свој просветно-педагошки рад започео 1926. године у Македонији, а од 1930. године до пензионисања, радио у Рашки и околини. Осим што је био друштвено-политички ангажован, писао је поезију и бавио се фотографијом. Као дописник листа Политика допринео је афирмацији рашког краја. Сакупио је драгоцену етнолошку грађу и објавио запажене прилоге у разним стручним и научним часописима. Аутор је неколико монографија и књига, као што су Рашка и околина и 125. година основног школства Рашке.7 Захваљујући свестраности и односу према родном крају и народној традицији, Тихомир Д. Ђорђевић је, у свом богатом истраживачком и сакупљачком опусу, између осталог, оставио и податке о гусларима, чуварима и преносиоцима народног усменог стваралаштва, и то из следећих места некадашњег Студеничког среза:8 Баљевац, Беоци, Биниће, Брвеница, Варево, Велење, Вртине, Глушци, Гњилица, Гостирадиће, Градац, Драганићи, Казновиће, Кравиће, Кремиће, Крушевица, Курићи, Кућане, Луково, Милатковиће, Муре, Носољин, Панојевиће, Пињаж До, Плешин, Побрђе, Радошиће, Раковац, Рашка, Рвати, Ројчиће, Себимиље, Сремче, Супње, Черење, Трнава, Шипачина. Ђорђевић је из ових четрдесетак села прикупио податке о гусларима и забележио песме које је чуо од њих и других казивача. Сачувани материјал указује да је реч о периоду с краја 19. и почетка 20. века, а у њему се осликавају политичке и друштвено-економске прилике и промене на овом простору. Записи Тихомира Д. Ђорђевића о гусларима и гусларским песмама Студени чког среза који се чувају у Историјском архиву Краљево9 важан су део националне поетске и музичке традиције и својеврстан извор за проучавање фолкора овог краја и српског фолклора уопште. Циљ овог рада је да отргне од заборава носице и чуваре усменог културног наслеђа данашњег рашког краја, о чијој умешности, надахнућу, маштовитости и памћењу, можда најбоље говоре песме које су сами испевали. 176

Јасминка Марковић

Подаци о гусларима су фрагментарни, углавном садрже годину и место рођења, ређе смрти, информације о образовању, занимању, учешћу у ратовима за ослобођење српског народа, кратак опис о гусларском умећу и афинитету, тј. како је и од кога гуслар научио да гусла, какав му је био репертоар, коју врсту песама је волео, да ли је био склон да сам опева неки догађај, где је најчешће наступао и како су слушаоци реаговали на његову интерпретацију. Ретко су описане физичке и психичке особине, карактер и понашање гуслара. За гусларе је карактеристично да су били самоуки или да су гуслање научили од укућана и пријатеља. Инструмент су преносили са колена на колено, а било је и оних који су га израђивали за себе и друге. Углавном су се бавили сточарством и земљорадњом, а понеки и занатом, најчешће ковачким, рабаџијским и дрводељским. Већина евидентираних гуслара је учествовала у ратовима 1912– 1918. године. Промена друштвеног уређења и појачана индустријализација после Другог светског рата, утицале су на њихово ангажовање у оближњим државним предузећима. Гуслари Студеничког среза су интерпретирали познате народне епске и лирске песме, а они умешнији су били хроничари свога времена. Кроз песму су описивали разне догађаје из друштвеног и свакодневног живота. Наступали су на разним скуповима, али су свирали и за „своју душу”, укућане, пријатеље и комшије. Уобичајена одредница за већину била је да „је волео да гусла и да је радо слушан”. Међу евидентираним гусларима није било жена, али их је било међу казивачима песама. О казивачима или сакупљачима народног стваралаштва, међу којима су били и Ђорђевићеви ученици, осим имена, презимена и одакле су, нема других података. Временско одређење о томе када су настали записи, обављена истраживања и разговори, не постоји. У сачуваном архивском материјалу, поред података о гусларима, забележене су и епске песме које се односе на разне догађаје из националне и локалне историје, али и песме са лирским и шаљивим мотивима. Творци песама се деле на познате и непознате, мада су добрим делом записана само имена казивача. У овом раду издвојено је неколико песама које су гуслари сами испевали или их је Ђорђевић чуо од казивача, као и две предизборне гусларске песме из Рашке, настале пред Други светски рат. Кроз епске песме евоцирана су и проживљена колективна сећања, а кроз лирске су изражена појединачна осећања. Дуге и једнообразне форме карактеришу епске, а краће и разноврсне лирске песме. Заступљено је и неколико лирско -епских песама, односно балада (тужан садржај и трагичан завршетак) и романси (весели садржај и срећан крај). Тематика је разноврсна и променљива под утицајем друштвено-политичких промена и уређења. У том контексту, језик се креће у распону од архаичног до модерног. У песмама се јавља мешавина екавског и јекавског наречја,10 што говори о пореклу становништва, јер су се на овом простору одиграла значајна метанастазичка кретања. Становништво је пореклом из Старог Влаха, са Косова, из Црне Горе и Херцеговине. Носилац је динарске културе са особеним антрополошко-етнографским, психолошким и културолошким одликама, које се рефлектују и у сачуваним гусларским песмама. У овом крају, гусле су „везане за епски расположену патријархалну средину”,11 која се одликовала племенско-родовском, задружном и сеоском организацијом и сточарским начином привређивања. Будући да је сачувана грађа садржајно неуједначена, гуслари Студеничког среза са данашње територије општине Рашка су разврстани по азбучном реду места из кога потичу, а у оквиру њега дати су биографски подаци по имену и презимену. По истом принципу, пописани су и гуслари o којима нема детаљнијих података, као и појединци који су у својим кућама само чували инструмент. Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

177

10 Према Тихомиру Д. Ђорђевићу, у овом крају заступљен је косовско -ресавски, зетско-сјенички и шумадијски говор, тј. сва три народна говора зетско-сјенички, источни или екавски, јужни јекавски и млађи херцеговачки говор (Рашка и околина, Рашка 1987, 219). 11 Загорка Марковић Благојевић, Народни музички инструменти Југославије, Каталог изложбе, Етнографски музеј, Београд 1958, 47.

1. Баљевац 2. Беоци 3. Биниће 4. Брвеница 5. Варево 6. Велење 7. Вртине 8. Глушци 9. Гњилица 10. Гостирадиће

11. Градац 12. Драганићи 13. Казновиће 14. Кравиће 15. Кремиће 16. Крушевица 17. Курићи 18. Кућане 19. Луково 20. Милатковиће

21. Муре 22. Носољин 23. Панојевиће 24. Пињаж До 25. Плешин 26. Побрђе 27. Радошиће 28. Раковац 29. Рашка 30. Рвати

31. Ројчиће 32. Себимље 33. Сремче 34. Супње 35. Черење 36. Трнава 37. Шипачина

Баљевац Алекса Јовичевић (?) је био рудар. У тренуцима доколице гуслао је народне јуначке песме. Запамћен је по томе што је спевао неколико песама о штрајку рудара против капиталистичке експлоатације пре Другог светског рата. Нешо Распоповић (1889–1954) је учествовао на Солунском фронту и добитник је одликовања за заслуге у борби. За ревносну службу династији Карађорђевић, краљ Aлександар I му је поклонио сат са посветом. Између два рата био је председник Општине Баљевац и заменик народног посланика Велимира Курсулића за Срез студенички. Волео је да гусла и наступа на свечаним скуповима. Знао је више јуначких народних песама, а једна од њих гласила је: 178

Јасминка Марковић

…Народ беше у сенци године Хиљаду деветсто дванаесте Петар први беше се забрин’о За свој народ што с’ у ропству гуши Њему треба слободно да дише Одмах зато ситне књиге пише Па позива представнике редом Београду, престономе граду Да му дођу све војводе славне Генерали, млади капетани Да сви чују шта им поручује: „Браћо моја, децо и ратници, Земље моје храбри заточници Пет векова већ је прохујало Како стару славу сахранисмо На крвавом на пољу Косову Дође време да се окупимо И Турчину рата објавимо Оковану браћу одробимо Сад имамо праха и олова И челичних убојних топова Ето кличе са планине вила: ’Нек се једном нађу браћа мила На грудима народа једнога Уништимо паше и везире Аганлуке – турске кованлуке Зар можемо мирно посматрати Раја ради, а Турчин се слади Раја ради, а Турчин одвади Раја проси и Турчину носи И небу се досадило страве Од Егејског мора до Мораве”. Кад је краљу говор завршио Сва скупштина на ноге скочила Пред мудрим се краљем поклонила И оваке речи говорила: „Хвала краљу, хвала господару Што си за то скупштину позвао Сви ћемо те радо послушати Да Турцима рата објавимо Петвековно робље одробимо Осветимо косовске јунаке На Косову спомен подигнемо Где је пала кнез Лазара глава Крај тулбета турског цар Мурата Нека леже један крај другога к’о два брата у смрти једнака.” Кад то зачу краљу од Србије Присутнима даде наређење: „Ајте децо у своје команде Све резерве одмах покупите И границу војском оснажите Батерије граници крените Муниције доста припремите Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

179

Ја ћу ситну књигу написати И послати гордоме Стамболу На колено турскога султана: Већ је прошло петстотина лета Како си нам у госте дошао Време дође да се кући пође Зато госте, к’о што се ваљаде Врати златне кључе од градова Златну круну српског кнез Лазара Ако ли ми то послати нећеш Спреми војску какву теби драго За Косово нудим Куманово Да јуначки мејдан поделимо И сабљама међу омеђимо Па шта коме Бог и срећа дадну.” Кад је султан књигу проучио И видео шта у њојзи пише Дубоко се царе замислио. Све смислио једно учинио По Стамболу абер испратио Позвао је паше и везире: „Чусте л’ ферман од српскога краља Који тражи земљу и градове Што су српски од старина били Ако му их вратити нећемо Ми морамо с њиме ратовати За Косово нудити Куманово Није раја што зелена травa Један косац петсто да обара Ко ће поћи, можда неће доћи”. Кад то чуше паше и везири Султану су ’вако говорили: „Не бој нам се стари господару Лако ћемо Петру отписати: Србија је земља на вулкану У нашем је писано Курану Да ће земља царство променити И са њима аге и субаше Што одавно више нису наше Земљу куже, султана не служе А за круну српскога Лазара Ми ћемо се бити до послетка За Косово тражи Куманово Ко остане нека му припане”. … Ниче раја к’о из земље трава Паде магла од земље до неба Почеше се пунити откопи Око тврдог града Куманова Људском крвљу костима јуначким А некаква невидљива рука Записа у књизи историје: „Куманово освети Косово И прослави име Србиново”! 180

Јасминка Марковић

Радош Пешовић (1898–1945) бавио се земљорадњом и радио је у Ибарским рудницима каменог угља. Гуслао је колегама разне јуначке песме које је учио из песмарица. Нарочито је слушан на скуповима у зимским часовима. Гуслајући почињао би овако: Род родила под градом јабука Гледала је са града девојка Гледала је па је говорила: „О, јабуко јадне ли смо среће Свак те бере за свакога ниси Свак ме проси за свакога нећу Млад ме проси за старог ме дају Старо момче, дрво јаворово Киша пада, јавор дрво труне Ветар дува, јавор дрво љуља Сунце грије, јавор дрво суши Младо момче ружица из баште Киша пада ружицу залива Ветар дува ружицу развија Сунце сија ружа руменија”. У Баљевцу су познати гуслари били и Дражо Јаснић, Миленко Јеумовић, Ранко Јаснић, Саво Вуковић и други. Беоци Агатон Читлучанин (1837) је био сведок многих зулума које су Турци спроводили по пограничној територији и у овом крају. Старији људи су причали да је највише певао о зулумима, али и о српским јунацима и борбама за ослобођење од турске владавине. На сеоским седељкама је уз гусле забављао присутне. Поживео је 90 година. Борисав Читлучанин (?) је учествовао на Солунском фронту. Као гуслар je био познат међу својим земљацима, а и даље Вукашин Пењишевић (?) је био ковач. Учествовао је на Солунском фронту. Гуслао је на разним скуповима, али највише у кругу своје породице. Од њега је гуслање прихватио његов унук Љубо Пењишевић. Десимир Пењишевић (1924) је почео да гусла још као дечак. Окупљао је децу и људе око себе. Песме је и сам смишљао. Певао је о прељама, плетиљама, Семетешком језеру и шаљиве песме. Драган Станчић (1914) је завршио основну школу, а гуслањем се бавио од своје петнаесте године. Наступао је на скуповима и приредбама у Беоцима и Рашки. Био је познат по интерпретацији песама „Руско-јапански рат” и „Бој на Мишару”. Љубомир Мојовић (?) је био земљорадник. Учествовао је на Солунском фронту. У млађим годинама се бавио зидарством, а у позном добу плео је корпе од прућа. Описан је као човек високог раста, крупних очију, седе косе. Гуслањем је најчешће забављао своје унуке. Међу онима који су волели да понеку песму одгуслају били су Витомир Станчић, који је гуслање научио од Драгана Станчића, затим Јовица Гајтановић, Петко Читлучанин, Рајко Трифуновић и учитељ Светислав Трифуновић.

Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

181

Биниће Предраг Букара (?) је гуслање научио од оца. Највише је гуслао укућанима али је био присутан и на сеоским игранкама. Омиљена песма му је била „Зидање Скадра на Бојани”. Међу гусларима из Бинића помињу се Драгиша Томовић, Милутин Врндић, Милутин Живковић и Танасије Пендић. Гуслали нису, али су у својим кућама „за успомену” инструмент чували Витомир Врндић, Богомир Љубичић, Браниша Котуровић, Жарко Живковић, Миленко Поповић, Миломир Пендић и Милоје Љубичић. Брвеница

Миломир Веселиновић

Миломир Веселиновић (1928) је почео да гусла од трећег разреда основне школе. Записано је да се од гусла није одвајао и да га је КУД „Јарослав Гвозденовић” ангажовао на приредбама за грађане. Обично је гуслао песме из хајдучког циклуса и из НОБ-а. Наступао је у Сјеници, Мрчајевцима, Краљеву, Прељини и другим местима. Предраг Андријанић (?) је знао лепо да гусла и израђује инструмент. Поред гусала правио је бурад за ракију, коју је продавао на пијаци у Рашки. Радомир Гвозденовић (1913) није био вичан певању уз гусле, али је правио и продавао гусле. Тимотије Андријанић (?) је био заљубљеник у гусле. Знао је велики број народних песама. Томо Гвозденовић (?) је био познат по лепом гуслању и певању. Варево Драгиша Јеленковић (1929) је рођен од оца Јевтимија и мајке Ангелине. Потицао је из породице средњег имовинског стања. Завршио је четири разреда основне школе у Рашки. Живео је на свом имању и бавио се земљорадњом. Kао дете, док је чувао стоку, почео је да прави гусле и да учи да гусла. Велење Десимир Барлов (1905) је основну школу завршио у Градцу. Као један од виђенијих људи у селу више пута је биран за кмета села. Волео је да гусла и често је певао о хајдуцима и ускоцима. Познати гуслари у овом селу били су Душан Џодић и Гвозден Раковић. Вртине Драгутин Питић (1878) је рањен на Солунском фронту. Гуслао је војницима у рову. После ослобођења је био жандарм. Позиван је на разне скупове да пева и са задовољством је слушан. Љубомир Терзић (?) је био жандарм, па сеоски кмет. Песме је сам осмишљавао и радо је био слушан. Наступао је на скуповима, али је највише гуслао укућанима или на позив, код пријатеља, о празницима. Пимен Терзић (?) је био хроничар свога времена. Уз гусле је опевао разне догађаје. Једна од његових песама је и „Погибија Фрања Фердинанда у Сарајеву”, 182

Јасминка Марковић

коју су слушаоци пратили са великом пажњом. Многи од њих били су сведоци слома Хабзбуршке монархије. Радомир Ђурђић (1934) је био веома талентован гуслар. Често је из разоноде гуслао о неком јунаку. Био је члан гусларског друштва „Вук Караџић” у Београду. Глушци Миладин Мишовић (1891) је научио да гусла од оца, кога су Турци убили и изломили му гусле. Певао је косовске и покосовске песме и често је додавао понеки стих. Наступао је на свим сеоским скуповима у околини. Зими је посећивао комшије, које је забављао певајући и гуслајући. На Солунском фронту је рањен у ногу. Гњилица Вукајло Минић (1858) је на гозбама певао народне јуначке песме и био је радо слушан. Добио је надимак „учитељ народа” јер је стално саветовао народ да се бори за слободу. Петар Кривчевић (1897) се због деформитета ногу није бавио земљорадњом, те је научио дрводељски занат. Сељацима је правио чабрње, точкове за кола, а женама разбоје. Живео је у кућерку крај Ибра и скелом је превозио људе. У старости је готово ослепео. Био је добар гуслар. Знао је да свира и кларинет, гајде и свиралу. Теодор Тодо Пејчиновић (1897) је гуслао од десете године и највише је волео ускочке песме. Био је високог стаса и плаве косе. Ишао је на прела и забављао присутне. У Гњилици су се гуслањем бавили и Венцеслав Димитријевић, који је наследио гусле од Тода Пејчиновића, Гмитар Мартаћ и Миљан Димитријевић. Гостирадиће Драгослав Вујанац (1932) је основну школу завршио у Брвеници. Почео је да гусла 1948. године чувајући овце. Углавном је гуслао укућанима. Његова омиљена песма била је „Костреш Харамбаша”. Градац Бранко Јовановић (1908) иако није учио школу, знао је да пише и чита. Гуслао је одмалена, највише у зимским данима код своје куће. Напамет је знао више народних песама. У Градцу су познати гуслари били Александар Чорбић, Владо Милојевић, Којо Раковић, Светомир Петровић, Стеван Јовановић, Томо Раковић и други. Гуслање је неговано у кућама Богољуба Бошковића, Војислава Симића, Илије Раковића, Јеремије Бошковића, Никодина Чорбића, Уроша Котуровића и Храни слава Николића. За гусларе у Градцу и његовим засеоцима Тихомир Ђорђевић је забележио да их је било у прошлости и у његово време. Податке о њима дали су Вера Бошковић, Живота Барлов, Милија Јовановић и Миодраг Џодић.

Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

183

Драганићи Аврам Марковић (1881–1976) био је у комитским одредима. Учествовао је у Првом светском рату. Рањен је у борби код Косовске Митровице. Заробљен је и одведен у немачко заробљеништво. За њега кажу да је изузетно лепо гуслао. Драгић Марковић (1929) је основно образовање стекао у Трнави. Завршио је средњу Економску школу, а Економски факултет је студирао у Приштини. Радио је у Електродистрибуцији. Научио је да гусла од оца и ујака. Певао је песме из ра зних циклуса и био је радо слушан. Врх гусaла му је био украшен коњском главом. Ђорђе Белобрковић (1860–1932) запамћен је по лепом гуслању и певању јуначких народних песама. Саво Сако Стојановић (1879–1955) учествовао је у ратовима 1912–1918. Гуслао је, кажу, и пре кадровског рока и наставио је и после 1918. године. Напамет је знао више песама. Често је певао: Ој, Тлачино Ој, Тлачино, дивна ли си! Само да испричам, Што можда сви знамо, Наши људи знају ил не знају, Да бандита у селу чувају. Он је гори од свакога врага, Он с ђаволом умије да вража. Са змијама јури стару жену, И туче је у кућеру њену. Бесан Миле много диго уши, Стару баку пребио у тмуши, Сад се њему цело село смије: Омладинац старе жене бије! Јесте л’ видли младога хероја, Што у џепу има два пиштоља. Где сте сада прави комунисти, Да се једном с бандитом пречисти! Мора брате и они да схвате, Тог бандита за врат да ухвате. Ако и то помоћи не може. Онда удри, па помози Боже!… (Казивач Душа из Тлачине) Тиодор Марковић (1867–1938) важио је за веома интелигентног сељака. Грађани Општине трнавске бирали су га за председника. Волео је да чита и био је претплаћен на лист Правда. Пред крај живота је радио као воденичар. Песмом уз гусле је забављао муштерије док су чекале да се жито самеље. Знао је напамет више народних песама, како јуначких тако и шаљивих. Посебно је волео да пева песме „Буна против дахија”, „Иво Сенковић и ага од Рибника”, „Бој на салашу” и друге. Казновиће Алесије Ћурчић (1885) је још као дечак певао уз гусле. Узор му је био деда, од кога је научио бројне јуначке песме. Волео је да пева и гусла песму „Женидба Поповић Стојана”, као и песме о Бају Пивљанину, бојевима на Новом Пазару и 184

Јасминка Марковић

Страхињићу Бану. У рат је отишао 1912. године. Гуслао је војницима и официрима. Учествовао је у пробоју Солунског фронта. Погинуо је као официр на Кајмакчалану. Богољуб Нинчић (1883) је према казивању доживео дубоку старост. Умро је у 90. години живота. Учествовао је у ратовима 1912–1918. године. Знао је лепо да пева и гусла. Божидар Зечевић (1880) је учествовао у ратовома 1912–1918. године. Био је граничар и знао је да гусла. Забележено је да се три пута женио и да је у старости правио ткаљама брда за ткање предива. Умро је у 94. години живота. Гвозден Ђорђевић (1858) је волео да гусла и пева „јер у његово време друге разоноде у овом крају није ни било”. Посебно су у његовом извођењу слушане песме „Кнежева вечера” и „Урош и Мрњавчевићи”. Преци су му се доселили из Топлице. Коста Радивојевић (?) је учествовао у ратовима 1876–1878. године, а омиљена тема коју је опевао уз гусле била је рат између Бугара и Турака. Марко Виријевић (1889) је учествовао у ратовима 1912–1918. године и у пробоју Солунског фронта. Често је певао, како је говорио, своју песму: Освајање града Леша Закукала сиња кукавица На гвозденој тој ћуприји Лешкој У невакат, кад јој време није По Божићу о Светом Јовану. То не била кукавица сиња Но то била Арнаутка витка Испод цркве Светог Јована Беше брате близу Санђована Кукајући вако проговора: „Авај, сине млади капетане У Скопљу си школу изучио У Стамболу испит положио Цар ти сине дужност поверио Да предводиш силну турску војску Преко сломне – кршне Албаније Ал те, сине лоша срећа срела Те те српска погубила војска Баш у крају кршне Албаније Код некаквог бора зеленога…” Милутин Радивојевић (1889) је похађао основну школу у Рашки. У рат је отишао 1912. године и доспео у заробљеништво. Волео је да сам измишља песме или да импровизује у извођењу. Једна од његових песама је и „Бој на Новом Пазару”. Саво Тодоровић (1885) је још као млад заволео гусле и није се од њих одвајао. Лепо је певао и био радо слушан. Умро је око 1912. године. Симо Грковић (?) је учествовао у балканским ратовима 1912–1913. године. Волео је да гусла песме о Косовском боју. Његова песма је: Поранио од Удбине Мујо Поранио од Удбине Мујо Прије зоре на петнаест дана Па отиде у горње подруме Те одседла вранца бијелога Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

185

Одседла га седлом по трбуху А заузда уздом испод репа Па се њему међу уши баци И потера пољем узанијем Сретоше га два печена зеца Њих терају два одрана кера Чекају их два ослепела ловца Препаде се од Удбине Мујо Мртав паде здрав ка кући дође Али тамо има шта да види Отац му се у колевци ваља За мајку се скупљају сватови Док се братац старији порађа. (Казивач Миломир Танасковић из Казновића) Тодосије Ђорђевић (1875) води порекло из Топлице. Учествовао је у ратовима 1912–1918. године. Гуслао је војницима у рову. Волео је да пева песме о женидби Милића Барјактара, цару Лазару и царици Милици. Кравиће Велимир Мартаћ (1906) је гуслао још од чобанских дана. Песме је учио од свог суседа Сава, са којим је заједно гуслао на славама, већим скуповима у селу, али и шире. „Његов глас се утапао у звук гусала па га је било милина слушати.” Вучета Матовић (1920) је важио за једног од истакнутијих гуслара у свом селу. Драгомир Ковачевић (?) је био родом из Требевића, али је живео у Кравићу. Заволео је да гусла још као дечак, те је гудалу прилазио с љубављу. Гусле је правио по својој вољи. За време Другог светског рата био је у заробљеништву у Немачкој. Спевао је песму о заробљеничком логору Јован Колашинац (1905) је из Казновића, али је живео у Кравићу. Знао је да гусла, али је то ретко чинио пред већим скупом, јер га је као познатог газду било срамота. Нићифор Поповић (1926) је био радник. Волео је да у слободно време гусла и пева, посебно својим друговима. О њему је записано: „Када пева у својој кући, покупе се комшије и радо га слушају. Воли песме које се односе на ослобођење Србије из времена Првог српског устанка.” Саво Вукадиновић (1861) је био познат по томе што никада није хтео да гусла о поразу српске војске, јер га је то подсећало на петовековно ропство под Турцима. Зато је увек певао победничке песме. Симион Поповић (1926) је био веома чувен и радо слушан гуслар у свом крају. Певао је у време народних светковина и приликом извођења неког народног обичаја, углавном песме везане за Први и Други српски устанак. Умро је врло млад. Кремиће Александар Вујовић (1894) је знао лепо да гусла и пева. Радио је у Рашки 30 година као општински деловођа и шест година у Социјалном осигурању. У старости се није одвајао од гусала. Највише је гуслао међу својима и пријатељима. Његову песму је забележио Дамњан М. Ђорђевић, службеник Поште из Рашке. 186

Јасминка Марковић

Нема мира у Београду Књигу пише Амире везире, Из бијела града Београда, У дивану, у највишој кули, Исламаху, на Калемегдану. Не пише је чим се књига пише, Но је калем у лице ударио, Наточио крви из образа, Па је шаље цару у Стамболу, По најбољем своме Татарину, Цару јавља о турскоме јаду: „Падишаху, а пророков сине, Влашка гуја подигла је главу Да Турцима више нема мира У славноме граду Београду. Сваког дана пуна је чаршија, Од бевера и од зулумћара, Под атима и добрим оружјем, Те од српске силе и бијеса, Сав се ислам у подне затвара. Шаљи индат граду Београду Иначе ће Београд узети. Настало је пошљедње вријеме, Поста раја градовима глава. Михаило војску сакупљује, Из Србије и из Шумадије, И сакрива пушке и мерзере. Раја снује Турке да окује, Да осваја села и градове, Да поруши куле и џамије, Да погази раза и образа, Да булама лице разголити, Да Турцима своју веру даде, Да погази вјеру Пророкову, Да наметне намет на вилајет, Од Турчина арач да узима. Ој, султане, турски родитељу, Ил’ нам шаљи праха, ил’ аскера, Ил’ имаме да мртве сахране. Није шала иљаду жандара, Све жандара турскије душмана, Капиџике турске одборнике, У град јадне Турке затворише, Нашу луду дјецу преплашише. Цјелог дана тутње и бијесне, На атима кроз турске махале, Убијају слуге и гавезе, Нападају жене и дјевојке, И на твоју срамоту нам прете, Да ће наске скоро отправити У Турћију, у Анадолију. На џамији у доњој чаршији, Намјестили стреле и крвнике, Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

187

Па шенлуче кано на паради, Убијајућ младе кајмакаме, Муселиме, оџе и имаме, Одаџије и младе ловџије. … Ој, султане турски родитељу, Ил’ нам шаљи праха јал аскера, Ил’ имаме да мртве сахране!” Мало време за тим постојало, Још ни ефта није прошла дана, Баш у петак, а у турски светац, Са града су угледале страже, Чудног света на стамболска врата, На капији београдског града, Како мртав виси о концу. Мртво Туре језик исплазило, Турској кули и турском везиру. Трчи чауш са највише куле, Да везиру лошу вијест јаве: „Господару, Амире везире, Недалеко од стамбол капије, Виси неко Туре на конопцу, И рукама на град показује.” Млад везиру на ноге скочио, Нема кад ни да се обуче. Не облачи ковчали чакшире, Не намешта струка ни сарука, Не обува на ноге кондуре, Већ босоног трчи из одаје, И пење се на највишу кулу. А када је очима видео, У Турету младу обешену, Препознао свога Татарина, По коме је књигу отпослао, Свијетломе цару у Стамболу, Све мислио на једно смислио, Па се своме јаду досјетио Да у акшам, и то може бити, Он сам смјени Туре са вешала, Јер је раја борбу изабрала, И бијесом својим показује, Да с’ не боји цара ни везира. Грдан страх га бјеше ухватио, Те у поноћ под заштитом мрака, Он утече главом безобзирце, Скелом преко ладнога Дунава, Право оде босанском везиру. Василије Вилимоновић (1880) је упркос проблему са десном руком одушевљавао присутне интерпретацијама на гуслама. Највећи део живота провео је чувајући овце. У познијим годинама правио је каце и самаре за коње. Био је и ловац. Знао је доста песама, највише из хајдучког и косовског циклуса. Једна од његових песма је „Маркови зулуми”, коју је од њега чуо и прибележио Дамњан М. Ђорђевић. 188

Јасминка Марковић

Маркови зулуми Састали се девет везирова Девет силних пашиних синова Сваки од њих бурунтију гради Свих девет их шаљу у Стамболу На кољено цара честитога: „Падишаху, сунце из Стамбола Падишаху и оче и мајко Ти погуби Краљевића Марка Ил с’ овако дурати не море. А тако нам дина и амана И великог поста Рамазана Сви оћемо у Стамбол провалит И на Марка тужбе принијети И теби ће диван омрзнути Када чујеш шта се амо збива Од како је гавран поцрнио Сиви соко небу полетио Није већи зулум наступио У прилепском пустом вилајету. Господству се измета не чини Беговима не чине темана Турско ухо селамета нема Пропиштала Турадија млада Од зулума Краљевића Марка. Празне су нам азне и подруми Ког пошаљем да тражи арача Тај се више у дворе не враћа. Празне су нам избе и одаје Где гођ пође Турче, момче младо Да за харем женскадију тражи Марко стиже за хевту раније И ђе нађе лијепу ђевојку Удаје је за своје кметове. Све ожени млада бескућника Који царе нигђе ништа нема А и да би чудо веће било Оба кумства Марко придржава Сваком новом голотрбовићу Даје свога у кумство топуза Старог свата сабљу крвопију. Не сме Туре свате ни гледати А камоли ђевојку отети На срамоту цару у Стамболу!” Кад је цар књигу проучио И видео шта му књиге кажу Књиге чита, грохотом се смије Па овако друге отписује: „Децо моја, девет везирова Ела те ми брзо у Стамбола Милог госта никад није доста Не можете цару додијати Ђе имаде пива и јестива Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

189

За буљуке младих јаничара Наћи ће се мјесто у вр’ совре За бегове цареве синове. Ал’ бегови, моја дјецо драга У мог Марка ви ми не дирајте Марко ми је ћуди дурновите Лако тешка потеже топуза А сама му скаче димискија А ни оне које Марко чува Јер ко има заштитника Марка Немош рећи ниђе никог нема Но дођите мени на дивана Волим виђет пашинске синове Но Маркове курјачке бркове Двапут су ми тужбе долазиле На посинка Краљевића Марка Двапут сам се с Марком састануо Двапут сам се животом играо А за срећу трећег пута нећу. Није Марко из шуме печурка Дете мане, одмах глава пане Но дођите гости ми будите Цар ће наћи за свије ђевојке Измеђ својих лала и везира Да бирате па да уживате А у Марков топуз не дирајте”. Радоје Милетић (?) је радио у предузећу „Југоазбест” у Корлаћу. Често је гуслао пошалице да би засмејао своје другове са посла. Једна од њих је: Прва брачна ноћ Кад сам сејо за удају била Лепа бејах ко у гори вила Ал’ да видиш шта старији знају Мене моји хоће да удају Ја се с једним дечком заволела И тек што сам љубав отпочела И са другим тек се запричала Ал’ немој казивати ником Језик сејо за зубе завежи Кад заснежи кожа ми се јежи На данове који ми прођоше У недељу сватови дођоше И цркви ме младу одведоше Ту се венча са мојега дику Сви сватови у кола седоше Његовој ме кући одведоше Сећаћу се од сад па до века Свекрва ме пред кућом дочека А мени се моје лице мења Јер се мени за довече спрема Пију вино и једу колаче Срце моје само што не плаче 190

Јасминка Марковић

Јер све мислим како ћу да прођем Кад вече у собицу дође У собици мој драги сеђаше Добро нешто извадио тврдо Учини се велико ко брдо Што затвараш очи Моја душа хоће да искочи Сва сам била ко гудало крива Али сејо остала сам жива. Крушевица Гусле су се у Крушевици чувале у кућама Добрише Мачужића, Илије и Момира Пантовића, Павла Симоновића и Сибина Бошковића. Курићи Крсман Јоковић (?) је гуслао од петнаесте године. Лети се бавио земљорадњом, а зими је био посвећен гуслама. Обично је сам смишљао песме. Неке су почињале овако: Чујте браћо и драга дружино Нема куће где ишао нисам Ни казана де ја пио нисам И очица да љубио нисам Ни кревета де лежао нисам... Кремиће је добро за јариће, А у Лучну ибрици се граде, У Жутице жене паликуће, У Корлаћу многи виногради, У Курићу добри попевачи, У Пискањи многи робијаши, У Кушићу шуме посечене, У Жерађу многе кучке лају А у Боће, колико ко хоће, Док у Плани, нико то не брани, Црна глава дубоки вагани… (Казивач Иван Јоковић из Курића) Кућане Аксентије Маринковић (1880) није похађао школу. Знао је лепо да одгусла неколико народних јуначких песама у кругу својих пријатеља и мештана. Ананије Кочовић (1888) је гуслао и певао на задовољство својих укућана. На Солунском фронту се показао као неустрашиви борац и због тога је био цењен међу својим друговима. Василије Тодоровић (1900) је био је слеп на једно око. Чувајући козе као мали, научио је да гусла и пева. У зрелим годинама је био веома тражен гуслар. Певао је код пријатеља на славама и на другим сеоским скуповима. Глишо Дрманац (1912) је завршио основну школу у Никољачи. Радио је у РО „Брвеник” као пословођа. У тренуцима одмора гуслао је радницима. Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

191

Данило Кочовић (1854) је живео сто година. Његове гусле, у време када је овај податак забележен, стајале су, према казивањима сведока, у његовој кући изнад огњишта. Диконије Кочовић (1905) се бавио земљорадњом. Није ишао у школу, али је научио да гусла. Певао је својим комшијама. Драго Јевђић (1903) је рођен у Рудници али је живео у Кућанима. Радио је као стражар у каменолому у Бисини. Гусле је наследио од оца и није се одвајао од њих. Јован Павловић (1898) је љубав према гуслама наследио од деде, од кога је научио да гусла и пева још као мали. Кажу да се није одвајао од њих. После дедине смрти укућани су гусле сакрили на таван да их Турци не пронађу. Касније их је Јован скинуо са тавана и преуредио. Често је позиван на разне скупове, где је певао о хајдуцима и јунацима из косовског циклуса. Омиљене песме су му биле „Бановић Страхиња” и „Милош у Латинима”. Јово Марковић (?) је имао гусле. Једно време су стајале окачене на зиду. Ка сније је почео да гусла. Љубомир Кочовић (1917) је гуслао у слободно време, обично после завршених пољских радова. Маринко Јовичић (?) је рођен у Драганићу али је живео и радио у Кућанима. Гуслао је у доколици. Милентије Дрманац (1860) је био најбољи гуслар у овом крају. У његову кућу долазили су сви Дрманци и Никићи да га слушају када гусла и пева. Своје умеће на гуслама пренео је на сина. Инструмент му је оставио у наследство. Миљан Димитријевић (1891) је завршио основну школу у Никољачи. За време Турака био је кмет. Имао је гусле и знао је добро да свира и пева на њима. Никодин Маринковић (?) је забележен само као гуслар. Других података о њему нема. Записано је да је, у овом крају најбројнија, породица Милорада Дечевића (1910), каменоресца, у кући чувала гусле али их није користила. Луково Гаврил Драшковић (1868) је био турски чипчија. Протеран је са имања јер се није слагао са агом. Гуслању га је научио отац. Толико је био заинтересован да добро гусла, да је ишао у друга села да слуша гусларе како би од њих испекао занат. Записано је да је присутне одушевљавао својим наступима. Певао је по саборима пред манастирима и у кућама својих пријатеља. Гвозден Глишовић (?) је наследио гусле од предака. Гуслао је још као дечак. Његове омиљене песме биле су „Буна против дахија” и „Бој на Мишару”. Поред његових карактеристика, записано је „Мало је данас кућа у којима се могу видети гусле, па их нема ни у овом крају под Буковиком.” Миладин Белоица (?) је важио за гуслара који је лепо свирао и певао. Радо су га слушали и стари и млади. Много пута је истицао како су гусле сачувале наш народни језик, обичаје и историју. Своје знање пренео је сину Раши Белоици. Милатковиће Драгомир Вуковић (?) је био добар калемар, а даровитост за певање и свирање је наследио од оца, који је правио гусле од храстовине. Учествовао је у борби за ослобођење Новог Пазара 1912. године. Немци су за време рата ушли у његову кућу и бацили гусле у ватру, „вероватно зато што су знали да гуслање окупља људе и бодри их против њих”. Знао је много песама из различитих циклуса. 192

Јасминка Марковић

Недељко Пењовић (1881–1951) наставио је да свира на гуслама свога оца. Рањен је на Солунском фронту. У рату је био до 1918. године. Раденко Џоговић (1905–1944) се бавио земљорадњом. За њега постоји прича да је научио да свира на гуслама које је пронашао у шуми. Пошто је био непи смен, песме је учио слушајући друге док му читају. Наступао је по сеоским скуповима. Поред научених песама, говорио је и своје, које су се односиле на ратне сукобе чији је био очевидац. Славомир Дамњановић (1911) је био воденичар, ковач и риболовац. Гусле је научио да свира чувајући овце и говеда. Био је вешт и да их направи. Волео је да окупља младеж око себе. Често је и сам измишљао песме. Знао је да свира и свиралу, кларинет и хармонику. Муре Василије Лазаревић (?) је знао да гусла. Умро је млад. Жарко Гакаљ (1937) био је вичан гуслању. Свирао је мештанима док се није одселио у Ужице. Новица Краговић (1896–1932) бавио се земљорадњом. Мештани су га запамтили по добром гуслању и лепом гласу. Тиодор Краговић (1898) је од свог оца научио да гусла. Записано је да је „Већ 1920. године врло добро баратао гуслама” и да је често позиван на скупове. Био је писмен и песме је учио из књига. Забележено је да су у својим кућама гусле имали Агатон и Живорад Гаљка и Предраг Милутиновић. Носољин Видосав Тиосављевић (?) је био призећен у Носољину. За њега је записано: „Кроз звиждук куршума у рову у време Балканских ратова и у Првом светском рату певао је уз гусле војницима куражећи их да се не плаше непријатеља. На тај начин је развијао љубав према отаџбини за коју се војници боре да би је ослободили од окупатора. Певајући, он је истовремено и сам импровизовао песме о борбама које су се око њега одвијале.” Његове збирке песама са темама из балканских ратова Немци су пронашли и спалили. Јован Шаловић (1877) је важио за једног од бољих гуслара у свом крају. Гусле није испуштао ни на бојиштима. Певао је о јунацима и догађајима који су служили за пример и тако бодрио српске војнике да истрају до коначног ослобођења. Славо Симовић (?) је радо гуслао песму која се односи на борбу Срба против непријатеља 1941. године.12 Знате л’ браћо, јесте л’ запамтили Кад су Немци рата заратили У хиљаду деветој стотини Четрдесет првој години То је било шестога априла Над Србијом раширише крила Ту осташе да нам годинају Немци кренуше даље да ратују Са Русима оно да се бију Ал’ Србима то већ мило није Па почеше осниват партије Неки оде уз брзе четнике Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

193

Исто, Иб. 59.

Неки оде – наке партизане Народ дижу да Русију бране На Краљево напад учинише Против Немца борбу отпочеше Два месеца ратове водили Док их Немци не беху одбили Све до Рашке несретнога града И ту беше од Србина јада Партије се браћо завадише Међу собом борбу зајадише Жалост браћо, а како да није Када Србин свога брата бије Истим млеком мајка задојила Партија их сада раздвојила Кад то чуше Турци од Пазара Ударише преко Бање старе Па Србију почеше да пале До Кућана па и брате више Све то редом Турци попалише Попалише село Милатковиће Па пређоше и у Драганиће Кад дођоше према Носољину Осетише никакву милину У том селу храбри људи беху Пред Турчина бегати не хтеху Већ заклоне добре ухватише И Турчину отпора дадоше А што беше Вучковићу чеда Тај Турчину ни макнути не да Чим га спази пушка њему плане Живо Туре са земље нестане Ал’ ето ти милом Богу хвала Стиже оздо једна чета мала Једна чета славних хранитеља То је војска наших бранитеља Поседоше терен Носољина Отворише борбу на Турчина Стераше их до цркве Петрове Нек упамте све српске синове. Панојевиће Бранко Патричевић (1920) је у слободно време гуслао друговима и колегама са којима је радио у каменолому Градина. Највише је волео да изводи пошалице. Видосав Вељовић (?) је рођен у Белој Цркви у Црној Гори, одакле је дошао у Батњик, а одатле у Панојевиће. Бежећи од турског терора селио се из места у место. Знао је веома добро да гусла и то му је била најдража забава. Гуслању га је научио деда, Црногорац, у чијој се породици неговала гусларска традиција. Вуле Мутавџић (1902) се бавио земљорадњом, највише повртарством. Знао је да гусла. Глишо Вељовић (1936) је одмалена, слушајући прадеду, заволео гусле. Највише је гуслао у зимским вечерима, а наступао је и на сеоским приредбама. Добро је свирао и на фрули. Бавио се земљорадњом. Умро је у 80. години живота. 194

Јасминка Марковић

Милисав Вељовић (1881–1961) рођен је у Панојевићу, али је неко време био житељ Батњика. Одатле је отишао у Јабланицу, из које је морао да побегне. Поново се доселио у Панојевиће, где се и оженио. Бавио се сточарством. Имао је неколико стотина оваца и коза. Волео је понекада да узме гусле у руке и запева, и то обично у зимским часовима.13 Никола Вељовић (1924) је, као и остали његови земљаци, неговао гусларску традицију. Забављао је своје укућане и комшије. Волео је песме хајдучког циклуса. Нићифор Ристовић (1900) је био земљорадник. Гуслање је научио чувајући овце и козе, али највише од оца, који је био добар гуслар. Волео је песме о Краљевићу Марку и хајдуцима. Певао је на саборима, славама и другим скуповима. Волео је често и да се нашали. Једну његову шаљиву песму је забележио Здравко Диклић. Гусле моје од јавора сува А гудало дрво шимширово Загудите танко гласовито Нек ве чује мало и велико Међ људима шта је некад било Кад се жени који куће нема Са девојком која само дрема Дивни свати кад се покупише Неки пешке, неки су на коња Кад су дошли девојачком двору Видели су чудо невиђено Леба нема, свак за совром дрема Бригом својом свак се заођео Ал’ су свати задовољни били Хитри момци ракију пронашли Па се свати добро понапили И девојку из куће повели Гусле моје мало погудите Ви сте клете чапром поднапете Поднапете чапром од телета Нек се чује шта је даље било… Петар Павловић (?) је био радник у каменолому, у месту званом Градина. Гусле је наследио од деде. Често је гуслао колегама на послу и комшијама у селу, које су волеле да га слушају. Од старијих гуслара у Панојевићу помињу се још и Јевто Дикић, Јевто Поповић, воденичар, Стеван Ристовић и Танаско Живковић. Пињаж До Радош Премовић (?) је био земљорадник. Преживео је два светска рата. Војницима у рову, уз гусле и песму, уливао је наду, бодрио их да истрају у борби и дочекају повратак својим домовима. У песмама је борбе тумачио на свој начин. Плешин Александар Пашајлић (?) је заједно са Тимотијем (нема података о коме је реч) свирао по саборима и скуповима. Њих двојица су још као младићи били чувени свирачи. Позивали су их на војничке испраћаје. За време служења војног рока забављали су другове песмом уз гусле. Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

195

Исто, Иб. 11.

Миодраг Мареновић (1914) је још као ђак основне школе у Трнави гуслао својим друговима. Учитељ Мико Виријевић га је ангажовао да гуслањем увелича школску славу Светог Саву. Миодраг је био присутан и на сваком сеоском прелу. Гуслао је песме из различитих циклуса. Његови наступи, посебно у Чачку, били су запажени и похваљени. Митар Мирковић (1905–1961) важио је за доброг гуслара. Гусле му је направио Момир Пашајлић. На његовој дршци је била изрезбарена изувијана змија, а на врху коњска глава. Гусле су у Плешину имали и Велизар, Миљојко и Ратко Пашајлић. Побрђе Аранђел Маричић (?) је, као и већина, учио занат од старијих гуслара. Поред јуначких песама везаних за Краљевића Марка, волео је да гусла и пошалице и тако забавља присутне. Певао је, кажу, „из дубине душе” и одушевљавао окупљен свет. Јован Милошевић (1913) се још као дечак дружио са гуслама и почео да пева. Заносно је певао јуначке песме, а и сам је смишљао шаљиве песме о својим земљацима, које су биле радо слушане. Милун Бељаковић (?–1913) гуслао је од своје 11 године. Борио се против аустро – угарске војске. Причало се да је умео тако лепо да пева да су га присутни слушали са дивљењем. Гусле је носио свуда са собом. Једна од његових песама гласи овако: Друмом језди на коњу девојка Гледали је до два побратима Једно јесте Краљевићу Марко Друго јесте Милош од Поцерја Гледали је па су говорили Боже мили лијепе девојке При ријечи при којој су били Она трже тешку топузину Па је баци за калпак на главу Узе Марко тешку топузину Па је диже себи до рамена Ал’ је Марку врло криво било Што је јача девојка од њега Па он узе шестоперну стрелу Те устрели на коњу девојку Паде јадна на зелену траву Ал’ говори лијепа девојка: „Зашто Марко да од Бога нађеш Мислила сам за тебе ћу поћи.” Кад је Марко ријеч саслушао Удари се руком по колену Прскоше му од чоје чакшире Па говори Краљевићу Марко: „Можеш ли ми ране преболети Да ја идем у Мироч планину Да ја тражим по Мирочу биља Да ја лечим твоје ране љуте.” Ал’ говори лијепа девојка: „О, не иди у Мироч планину 196

Јасминка Марковић

О, не тражи по Мирочу биља Не могу ти ране преболети.” То изусти и душу испусти. Радошиће Војислав Младеновић (1892) је до 18 године чувао овце. Учествовао је у ратовима 1912–1918. године. Борио се на Церу, а једно време је био и на Западном фронту у енглеској и француској војсци. Учествовао је и у бици на Дарданелима. У војсци је научио да чита и пише. После пробоја Солунског фронта дошао је кући. Био је вичан певању и гуслању. Забележено је да се од гусала није одвајао. Певао је о српским јунацима и њиховим подвизима, али је и сам смишљао понеку песму када је хтео да се нашали. Драгољуб Јевђић (1903) је научио да гусла од свог деде. Знао је велики број народних песама. Певао је по позиву на скуповима и међу радницима. Драгомир Кошанин (1902) је волео да гусла о хајдуцима и ускоцима. Правио је и пошалице на рачун својих комшија када би се нашли у некој незгодној ситуацији. Радослав Вељовић (1923) је наследио гусле од оца. Волео је да пева о Копаонику и Стевану Мусићу. Тодор Радуловић (1870–1950) је био заробљен у Првом светском рату, али је 1915. године побегао из заробљеништва и поново се прикључио српској војсци. Умео је лепо да гусла и био је омиљен међу војницима. Волео је да пева о хајдуцима и ускоцима. Сам је смишљао песме о својим друговима и командантима. Гусле је умео да направи и од војничких чутурица. Кући се вратио 1919. године. Раковац Живорад Бекчић (1908) је у родном месту провео детињство и рану младост, служећи код богатих газда. По доласку из војске наставио је да обрађује земљу са породицом. У ропству је провео 11 месеци. Интересовање за гусле је показао још као мали, а у осмој години је овладао овим инструментом. Гусларске песме је научио у кругу породице. Певао је на свадбама, славама и сеоским скуповима, а једна од песама које је изводио, гласи: Љубавна песма Била једна лепотица мала По имену Верица се звала Кад њој било шеснаест година Испроси се за једног јединца За јединца за свога комшију По имену Бору занатлију. Њина љубав била нешто трајна Трајала је три месеца равна И четврти кад је наступила Бора Вери љубав отказао Неће Бора да губи прилику Хоће Бора просит мираџику. Неће Вера љубав да им квари Да се меша у љубавне ствари У суботу у очи недеље Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

197

Мисли Бора да буде весеље Кад дјевојке увече венце вију Вера оде Бору пред авлију. „Знаш ли Боро кад си долазио Какве си ми дарове носио?” Маши Вера руке у џепове Те извади Борове дарове Виде Бора шта ће с’ њима бити Да ће Вера њега погубити. Окрену се и поче да бега Нећеш Боро, нећеш ми утећи Ја ћу млада покрај тебе лећи Три су метка Бору престигнули Са душом су Бору предвојили Али пиштољче из близине бије Шест метака Веру погодише. Верина је мајка то дочула А Борова мајка докукала: „Јао Боро, јао једини сине Зар се тако за љубави гине”. (Заблежио Миодраг Бекчић из Раковца) Рашка Тихомир Д. Ђорђевић је забележио и две предизборне гусларску песме у Рашки. За прву је записао: „Овај предизборни плакат записао сам од Дежевца који је издат у време избора када су посланички кандидати били Тихомир В. Шарковић, народни посланик среза дежевског, доцније краљев сенатор кога су подједнако гласали, како Срби, тако и Муслимани (Нови Пазар) и Живко Шушић, бивши окружни начелник Рашког округа кога су гласали већином Срби среза дежевског. Избори су обављани 1931, 1935. и 1938. године.” Чујте Срби, чујте Муслимани, Сад будите најбољи јарани, Те гласајте Шарковића Тика, Јер то вам је нашег рода дика. То је Србин од српскога рода, За кога је светиња слобода. Подједнако воли сваког брата, Сиромашка као и богата. Он не слуша свакојаке гласе, Јер врлине њега увек красе. Као нашег дичног официра. А то може некога да дира. :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: Зато браћо сви сложно гласајте, Шарковићу поверење дајте. Дајте њему и никоме више. ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: За слободу и ми сада знамо, Ми гласове Шушићу не дамо. … Још на крају ове песме мале, 198

Јасминка Марковић

Да изрекнем нешто мало шале: Почујте ме Шушићевци ово, Зар не знате шта ће бити ново? Чим избори доврше се ови, Позваће вас овдашњи попови, Да њихову пољубите руку, Да опросте ову вашу бруку, Да замоле светога Илију, Да грехове опрости вас свију, Да учине дугу богомољу, Нек вам Бог да бар памет побољу. Другу предизборну песму Ђорђевић објашњава следећим речима: „Ово је једна врста изборног плаката из 1938. године када се Велимир Веља Курсулић као пoсланички кандидат среза студеничког (на радикалској листи) борио против Станоја Петровића који је био посланички кандидат на листи Удружене опозиције, на чијем челу је био Влатко Мачек. Крајњи резултат је победа Велимира Курсулића са огромном већином добијених гласова.” Поклич са Опленца 1. децембра 1938. године Са Опленца Глас се чује благи Шумадинци ви јунаци драги Сећате л’ се оне муке тешке Кад пређосмо Албанију пешке И одосмо на Крф на сред мора Ради спаса и ради одмора Сећате л’ се кад бој изгубисмо Отаџбину када напустисмо Па одосмо свуд по белом свету Као пчела по пролећном цвету Наше мајке пролеваху сузе Непријатељ сву нам земљу узе Угаси се наше српско име Непријатељ ругаше се с њиме Ал’ Бог не хте да српство пропадне Већ да оно још славно постаде Ми нађосмо себи пријатеља Помогоше да с’ очисти земља Од душмана проклетих Германа И свих других противника нама Данас јесте двадес’ лета раних Како Срби постадоше славни Истераше проклету аждију Проширише малену Србију У границе силног цар Душана Очистише земљу од душмана Прибише се редом брат уз брата Брат Словенац, Србин до Хрвата Сви се братски тако сјединише Да се никад не поделе више Да би могли лакше одолети Сваком оном који њима прети То јединство траје двадес’т лета Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

199

Ал’ добисмо душмана проклета Који сасвим наопако ради И он хоће браћу да завади Да би дошо земљи на управу Да предводи народ и државу Још се браћо ово преговара Да он Загреб престоницом ствара Не признаје државну заставу И он тражи засебну државу Још не дође на свети Опленац Да положи мученички венац Јутрос место државне прославе Наредио скидање заставе Хрватима он свима нареди Да тај празник за њих ништ не вреди То је браћо доктор Мачек Влатко Кој би српство уништио слатко Нит’ је Србин, Хрват ни Словенац Нит’ је њему стало за Опленац Већ Франковац наш душман проклети Који мисли само да се свети Зато браћо мене послушајте Поверење њему ви не дајте И онима што се с њиме слажу Јер највећег душмана помажу Њима није стало за државу Притиска их тежња за управу Раније су на управи били Сад су таква места изгубили Стога, браћо мене упитајте Изнад свега јединство чувајте Курсулићу ви гласове дајте. Рвати Благоје Покимица (1881–1957) завршио је основну школу у Павлици. Између два рата, као члан земљорадничке задруге, уживао је велики углед и важио је за доброг комшију. Гуслао је од своје 12 године на разним скуповима, славама или кад неко од њега то затражи. Омиљена песма му је била „Јетрвице Адамско колено”. Богољуб Рашковић Бубац (1918) из рватског засеока Поцесје, гуслао је више за себе него за публику. Обично је певао о Милошу Обилићу, Краљевићу Марку и другим јунацима. Васа Раденковић (1848) је био земљорадник и ратник. Волео је да гусла. Оби чно је после неког боја или сеоског догађаја, на свој начин, опевао оно што се одиграло. Једна од његових песма гласи: Ево браћо шта ћу да вам јавим! Баш у Саву хтедо да с удавим Кад од равног одступасмо Срема Ноћ бејаше, месечине нема У којој је помрчина била Из које је тија киша лила Ја се јесам вадио од кала 200

Јасминка Марковић

Да ми обућа не би пропала. Ја сам браћо ишо поред Саве Крај обале куда има траве И кад муња из облака сева Моја нога омаче лијева. Тад ме моја дружина видјела За бијеле ухватише руке Избавише од велике муке. Бог им дао и здравље и срећу Ја обалом више ићи нећу Нећу ићи више поред Саве Па да газим и блато без траве… (Казивач Милисав Радуловић из Рвата) Коста Костић (1854) је био земљорадник. За њега кажу да је успешно гуслао и певао. Гостовао је и у Нишу и Београду. Умро је у Крагујевцу. Љубомир Деспотовић (1897) је завршио основну школу и први разред Пољопривредне школе у Краљеву. Гусле је сам направио. Наступао је на прелима и разним скуповима. Волео је да пева песме „Косовка девојка”, „Болни Дојчин”, „Ропство Јанковић Стојана”. Мирко Деспотовић (1891) је почео да гусла још као дечак. Волео је да свира на скуповима. Учествовао је у Првом светском рату. Момчило Колашинац (1923) је научио да гусла од свог деде Дамњана. Велики број песама је знао напамет. По занимању је био бравар. Радио је у предузећу „27. септембар”. Из Сочанаца је отишао на мираз у Вртине.14 Предраг Кнежевић (1914) је радио као службеник. Волео је да гусла. Ратомир Кнежевић (1915) је био по занимaњу кројач. Бавио се гуслањем. Певао је војводи Момчилу, Марку Краљевићу, Старини Новаку и Милошу Обилићу. Спевао је песме „Мода” и „Заузеће Новог Пазара”. Зузеће Новога Пазара У хиљаду деветој стотини Четрдесет и првој години Јесен беше на домаху зими Кад се српска војска уједини На граници Новога Пазара Српску браћу ропства да спашава Пред њима је дичан војвода Трифуновић од српскога рода Ја, какав је родила га мајка Тај би био с хиљаду Турака Ордија се сва са њиме дичи И новим га Обилићем виче А он само храбри војску своју Припрема је жестокоме боју Једно јутро беше освануло Из даљине ниче коњаниче Коња гони, Трифуновића тражи Да му налог свог војводе јави Трифуновић скочи и запита: „Какав гласа ил наредба хита?” Коњаниче само ово каза: Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

201

Исто, Иб. 59.

„Да се више ништа чекат неће Него да се војска Пазару покреће На Бисини великоме вису Где свачије ноге стигле нису.” Војска орна боја и мегдана Налог чека свога господара Тада Турци љуте крвопије Српску ватру ватром поздравише Трифуновић дичан војвода Налог даде да труба зајечи Да тад крену српски соколови Ал’ да видиш Трифуновић Света Он довати срчана дурбина Да размотри шанце на Бисини Дурбин пусти, коњаника викну Коња гони тобџијама јави Нек топовске спреме карабине И удесе нишанске дурбине Овако се узалуд борити Силну ћемо војску изгубити Нас душманин из шанчева стреља А од нас опасности нема Коњаник иде, тишина завлада Тајац наста ка у гробу црну Пешадији подај наређење У зелену траву нек легају Гранатама место нек оставе Док на једном сила, ука тресну И обави чудесна небеса Од Турака јаде направише Који оста бежати стаде До Пазара града белога И на граду затворише врата. (Забележио Родољуб Кнежевић из Рвата) Славољуб Сочанац (1929) из рватског засеока Сочанци, научио је да гусла после 1948. године. Певао је ђацима песме из НОБ-а, а међу омиљенима му је била тема о Николи Продановићу, кога су противници његових идеја убили у непосредној близини Манастира Павлица. Ројчиће Драгољуб (1902) и Константин Тодоровић (?) су чувајући овце по врлетима Копаоника, уз помоћ гуслара Петра Тодоровића, научили да гуслају. Драгољуб је волео да пева о Краљевићу Марку и Старини Новаку. Између два рата, Драгољуб је радио у руднику, на стругари и по воденицама као воденичар. Душан Савковић (1928) је рођен у гусларској породици. Гуслање је научио од оца. Кажу да су на истим гуслама гуслали његов прадеда, деда, отац и он. У време када је ово забeлежено: „Гусле су још очуване и види се да су биле лепо грађене. Сада је набавио нове”. Био је велики познавалац народне књижевности. Волео је да пева о боју на Косову, Краљевићу Марку, Скадру на Бојани, смрти Томића Мијата итд. 202

Јасминка Марковић

Петар Тодоровић (1883–1949) био је ковач и добар ловац. За време Првог светског рата био је сеоски кмет. Гуслању га је научио стриц Сава. Знао је напамет доста јуначких песама. Раденко Анђелковић (1943) је сам научио да гусла. На разним скуповима, славама и међу пријатељима је изводио песме из Другог светског рата. Радио је у грађевинском предузећу „Брвеник”. Колеге су га често терале да им пева уз гусле. Родољуб Радо Тодоровић (1927) је још као дечак био заинтересован за гусле и упоран да савлада вештину гуслања. Певао је и гуслао на разним скуповима, оби чно у зимским вечерњим сатима, и то о бици на Једрену, Јанковић Стојану итд. Био је запослен у СНО и МНОО у Рашки, а радио је и код геолога на истражива чким радовима. Од гусала се није одвајао. Саво Тодоровић (1875–1945) je гуслао од малих ногу. У Првом светском рату је гуслао војницима у рову, храбрећи их да истрају у борби. Слушао је Саво 1912. године како Турци довикују Србима: „Срби су Власи ситни ко ораси, а ораси ко лешњици, а лешњици ко брабоњци!” Али ни Срби нису остајали дужни Турцима. Узвраћали су: „Српске сабље под облаке, секу турске главе, те се главе по земљици ваљају!” Тиодор Савковић (1881–1911), кажу, није се одвајао од гусала и лепо је певао. Гуслању га је научио Родољуб Тодоровић. Певао је нарочито у време месница. За њега је написано да је једне ноћи „вро жито”, а да је уморне коње пустио на пашу. Турци су прешли Ибар, прикрали се и одвели коње, а њега су убили на гумну. У Ројчићу су се гусле чувале у кућама Константина Анђелковића и Милана Савковића. (Казивачи Милорад Тодоровића и Миломир Кошанин) Себимиље Лазар Јаћовић (1908) је имао „ишаране” гусле, које је израдио Момир Пашајлић. За њега кажу да је гуслао „на задовољство присутних”. Миљојко Ивановић (1888) је учествовао у ратовима 1912–1918. године и на Солунском фронту. У Другом светском рату је помагао Народноослободилачки покрет. Као гуслар, наступао је на Радио Београду и Радио Краљеву. Учествовао је на Фестивалу у част 40-годишњице оснивања Савеза комуниста. Репертоар му је био разноврстан. Поред старијих, певао је и песме о бомбардовању Београда 1941. године, као и песме „Пета офанзива”, „Ослобођење Југославије” и друге. Гусле са дршком у облику јелена направио му је Момир Пашајлић. Момир Пашајлић (1899) био је познат гуслар и вешт градитељ овог инструмента. Израдио је преко 50 гусала, а научио је да их прави у затвору. Певао је на скуповима где се окупљала младеж. Омиљена песма му је била „Женидба од Задра Тодора”. Сремче Коста Дамњановић (1895) је почео да гусла у својој 25. години. Главни учитељ му је био отац. Често је сам састављао и записивао песме да их не би заборавио. Словио је за правог народног гуслара. Кажу да су му песме биле очаравајуће, поучне и лепо прихваћене од слушалаца.

Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

203

Супње Микаило Алексић (1882–1912) имао је бројну породицу и радио је као надничар. Важио је за једног од бољих гуслара. Гуслао је на прелима, по сеоским кућама и код комшија. Певао је тужне народне песме, јер село Супње надомак Рашке за његовог живота није било ослобођено од Турака. Ослобођено је на дан његове смрти. Гусле је израђивао сам, по свом укусу. Миљојко Роглић (1908) је био рабаџија. Од Василија Гашовића је научио гуслање. Певао је код комшија или код нечије куће, обично када би се увече окупила омладина на игру „козања”. У војску је ступио 1929. године. Био је резервни официр. У војсци је гуслао својим друговима. Певао је о Милошу Обилићу, Бановићу Страхињи и другим косовским јунацима. Волео је да смисли и понеку шаљиву песму да би засмејао другове. Обично би почињао да пева: Гусле моје од јавора сува Што ве Србин пет векова чува Послушајте, драга браћо, мила: „Гуска воду из решета пила Кобила јој у кљун доносила Крмача се на сламу попела Од крмаче брже птице нема Још да су јој од купуса крила Тад би нама за вечеру била”. Черење Радомир Вуковић (1904) је постао један од бољих гуслара, захваљујући својим земљацима Максиму Крчаку и Мирку Вуковићу. Слике бојева и јунака из наше народне поезије које су му казивали, дубоко су се урезале у његовој свести. Од њих је научио да гусла. Пријатељи су га често позивали у своје домове. Омиљене песме су му биле о Косовском боју. Осим што је био добар гуслар, бавио се земљорадњом, ловом и риболовом. Песму би почињао овако: Шећер шећо, прошена девојко Запрошена па се разболела Долазише два мила ђевера Доносише лека из далека Снао наша можеш преболети Преболећу ваша бити нећу Ваша ме је обедила мајка Да сам вашег брата опчинила Ја га нигде ни видела нисам Сем једама код воде студене Пружи руку даде ми јабуку А ја њему везено јаглуче Везла сам га три године дана. (Казивач Миломирка Лазаревић из Побрђа)

204

Јасминка Марковић

Трнава Недељко Бројачевић (1882–1955) научио је да гусла чувајући овце по Голији. Гусле му је правио отац, који је такође знао лепо да пева и гусла. Био је ратник. Породица га је сахранила са гуслама „јер је за живота био њихов заробљеник”. Обрад Курандић (1912) је веома успешно завршио Шумарску школу. Осим шумарске, обављао је и друге дужности. На саборима и светковинама гуслао је, свирао је на кларинету и бубњу. Гусле у Трнави имали су Велимир Чуповић и Новица Радивојевић, а било их је и у још неколико кућа у селу. Шипачина Вујица Чеперковић (1925) је по занимању био зидар, а гуслању га је научио отац Јеврем. Почео је да гусла као ђак и често је наступао на разним скуповима. Понекад би окупио раднике и одгуслао им неку од косовских песама. Жарко Чеперковић (1926) је научио да гусла од стрица, још као ђак основне школе у Шипачини. Привлачио је велику пажњу на скуповима на којима је учествовао. Гуслао је по селима и прелима, свадбама, мобама. Поред његовог имена записано је: „Данас, иако је железничар, гусле не оставаља”. Јаћим Чеперковић (1893–1941) гуслао је „добро и с љубављу”. Погинуо је у Другом светском рату. Јеврем Чеперковић (1880–1953), како кажу његови мештани, „највише (је) гуслао у време Петровданских врућина и Савових љутина”, тј. када су велике врућине па не може у пољу да се ради и у зимским данима када престану радови. Гуслао је одмалена до краја живота. Гуслање му је била нека врста заната, коме је научио и сина Вујицу. И отац и син певали су песме о Краљевићу Марку и вилама. Симболика гусларског наслеђа На простору некадашњег Студеничкиг среза гусле и гуслари су били веома цењени и омиљени. Упркос бројним догађајима и променама, гусле су биле део народног живота до првих деценија прошлог века. Успомену на овај народни инструмент и поезију у овом крају данас чувају гусларска и културно-уметничка друштва. Гусле су биле саставни део свакодневице појединца и заједнице, носиоци и чувари памћења и разноврсних духовних творевина. Даровити појединци и групе своју живу и од предака наслеђену, неписану традицију преносили су са генерације на генерацију. Расположење слушалаца зависило је од садржаја песме и умешности гуслара да је изнесе. Уско везане за живот и обичаје, друштвено-економске и историјске околно сти, гусле, као традиционални народни производ и драгоцено изражајно средство становништва Студеничког среза одликује слојевитa симболика значења. Гусле су биле носилац и показатељ друштвеног статуса. Власницима су означавале породично порекло и место на друштвеној лествици. Сам гуслар имао је посебан статус и углед у заједници. Овај инструмент је био главни пратилац разноврсних народних скупова, свечаности, забава и породичних окупљања, посебно о Божићу, славама и празницима. Претежно су певане епске песме, ређе лирске, углавном љубавне и шаљиве. У кући, одмах иза иконе и кандила, гусле су заузимале посебно место као реликвија и преносиле су се са колена на колено. Украшаване су зооморфним мотивима, као што су змија, аждаја и коњ, затим флоралним, попут листа храста и грожђа и геометријским мотивима у облику таласастих, цик - цак, правих и коГуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

205

Гусле, НМК, Етнолошка збирка, инв. бр. Е=202 (фотографија Александар Маричић)

сих линија и кругова. Антропоморфни мотиви, тј. ликови владара и истакнутих јунака у борби против туђинске власти, означавали су стварне заштитнике и чуваре српског народа. Гусле су биле важан медијум и средство комуникације, чија су форма, садржај и идејна порука егзистирали у поретку: пошиљалац поруке – гуслар, средство комуникације – гусле и прималац поруке – слушалац. У традиционалном друштву гуслар је био високо цењена личност и важан преносилац информација. Красили су га морал, поштење, човекољубље, ви спреност, духовност, наративност. У непосредном контакту са слушаоцима, уз одређену уметничку креативност, гуслар је размењивао и прикупљао информације, промовисао разноврсне теме и идеје, покретао емоције и реакције, слао поруке и поуке. Слушаоци су активно учествовали, износећи своје мишљење, импресије и расположење, одобравајући или негодујући на одређене догађаје и личности, идентификујући се у позитивном и саосећајно саучествујући у негативном смислу. Једном речју, гусле су један од симбола националног и културног идентитета српског народа, који су, како је забележено у списима Тихомира Д. Ђорђевића, становници некадашњег Студеничког среза неговали на особен начин, у духу традиције. 206

Јасминка Марковић

Jasminka Marković Summary Gusle Players from the Studenica District at the End of the 19th and the Beginning of the 20th Centuries in the Written Documents of Tihomir D. Djordjević The gusle tradition was deeply rooted in the former Studenica District. The data about gusle players in this area at the end of the 19th and the beginning of the 20th centuries were collected by Tihomir D. Djordjević, teacher, professor and school inspector in this district. The material is kept within his personal fund in the Historical Archives Kraljevo and represents interesting material for studying folklore in general. The preserved data from some forty villages of the Studenica District provide details not only about gusle players, their personal characteristics, skill, shrewdness, creativity and affinity, but also about a wider social-political circumstances and changes. Thanks to gusle players, who were guardians and bearers of cultural heritage and identity, various events from social and everyday life have been transferred to songs and woven into collective memory. It is interesting that gusle players were mostly self-taught or taught by older members of their families and friends. Most of them participated in the wars between 1912-1918. They were cattle breeders and agricultural workers, rarely craftsmen, and in the postwar period they were engaged in industrial production. They interpreted their songs in ekavian and jekavian dialects, which speaks about different origin of the population and their migrations in this territory. Gusle was a constituent part of everyday life, through which the people of this region expressed their national affiliation, system of values and feelings. Gusle players were very important and esteemed individuals, chroniclers of their time, guardians of unwritten history and folk tradition, which they passed down from generation to generation.

Гуслари Студеничког среза с краја 19. и почетка 20. века у списима Тихомира Д. Ђорђевића

207

208

Јасминка Марковић

Добрила Главинић Кнез Милојковић НАШЕ И СТРАНЕ ДОБРОВОЉНЕ БОЛНИЧАРКЕ У РАТОВИМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ

UDK BROJEVI: 355.415.6-055.2 (497.11)“1914/1918“ 94:364.65-054.73(497.11)“1914/1918“ ID: 222127372

Приредила АНА СТЈЕЉА

За нама је више од годину дана од када је прослављен јубилеј – стогодишњица од избијања Великог рата. За протекле готово две године, тема Великог рата обрађивана је са много аспеката који су дали увид у кључне догађаје и њихове главне протагонисте у периоду 1914−1918. године. Чини се да су се научни истраживачи посебно осврнули на улогу жена у Великом рату. О томе се много мање знало, те је из тог разлога улога жене у свим ратовима за ослобођење, веома интересантна и вредна истраживања. Посебно је занимљиво прочитати сведочења непосредних учесника који су оставили неки писани траг о овом сегменту српске историје. Добрила Главинић Кнез Милојковић, новинарка и хуманитарна радница, у аманет нам је оставила један веома занимљив рукопис који се данас чува у Историјском архиву Београда. Рукопис под насловом „Наше добровољне болничарке у ратовима за ослобођење” говори о оним женама које су својим хуманитарним радом али и политичким агитовањем и пружањем финансијске помоћи, у великој мери помогле српском народу. Ауторка истиче како наше, тако и стране хуманитарне раднице које су се својим врло пожртвованим радом, вођеним љубављу према српском народу, истакле у борби за ослобођење. Дајући кратак историјат женских друштава, Добрила Главинић Кнез Милојковић наглашава значај хуманитарног рада знаменитих Српкиња. Оно што посебно даје на значају овом тексту јесте истицање читаве једне плејаде страних болничарки и хуманитарних радница које су својом храброшћу, личним залагањем и великим ентузијазмом, ризикујући чак и своје животе, пружиле значајну помоћ српском народу и тако му помогле у одсудном историјском тренутку. Овај рукопис, те његово приређивање и објављивање, свакако су значајни, посебно зато што пружају још један увид у улогу и значај српских и страних добровољних болничарки и хуманитарки током ратова за ослобођење. НАШЕ И СТРАНЕ ДОБРОВОЉНЕ БОЛНИЧАРКЕ У РАТОВИМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ1 Настањен вековима на балканској ветрометини и на светском друму, наш народ је осуђен на непрекидну борбу за опстанак. У тој борби није заостајала ни српска жена. Васпитана и задојена традицијама ратне болничарке Косовке девојке и неустрашиве сељанке са Рудника, која је знала да поврати усколебани морал устаника и да их врати на бојиште у мушку борбу с непријатељем, тим примерима је следовала и брзо притицала у помоћ свом народу у свакој његовој невољи. Годи-

1 Овај рукопис, налази се у оквиру породичног фонда Главинић, под бројем ИАБ-1119-К 49 3.2.4. и похрањен је у Историјском архиву Београда. Текст рукописа откуцан је латиничним писмом, на писаћој машини и има укупно 10 куцаних страна. – Прим. прир.

Тифтик (tur. tiftik) – ангора. Прим. прир. 2

Хуманитарна радница, супруга Симе Лозанића и мајка Јелене Лозанић. Станка Лозанић, рођена Пачић, пореклом је из породице Вучић-Перишић. – Прим. прир.

4 Лејла Пеџет (Dame Louise Margaret Leila Wemyss Paget, 1881−1958), енглескиња племенитог порекла која се у балканским ратовима и Великом рату истакла као мисионарка и болничарка у оквиру страних хуманитарних мисија у Србији. За њен хуманитарни рад, краљ Александар Карађорђевић одликовао ју је Орденом Светог Саве. – Прим. прир.

Односи се на Александру Хартвиг, супругу царског руског посланика. – Прим. прир. 5

Односи се на Јулију Штрандман, супругу руског војног аташеа. – Прим. прир. 6

Едвард Шлајмер (1864–1935) био је пионир модерне словеначке хирургије. – Прим. прир. 7

Имена страних лекара наводимо онако како стоји у рукопису, како их је сама ауторка навела, иако по свему судећи не одговарају у потпуности именима лекара у изворном облику. – Прим. прир. 8

Михаило Петровић (1863−1934), санитетски бригадни генерал, пуковник југословенске војске, први српски хирург. Био је оснивач Хирур шког одељења Војне болнице у Нишу. – Прим. прир.

Никола Крстић (1878−1947), доктор који је учествовао у Првом светском рату и зачетник модерне трансфузије крви. У научном чланку под насловом „Лекари утемељивачи ортопедске хирургије” аутора Марка Бумбаширевића и Александра Лешића, објављеном у часопису Српски архив за целокупно лекарство: орган Српског лекарског друштва, Год. 132, св. 5/6 (2004), на страни 198, наводи се да се почетак развоја ортопедске хирургије у Србији везују за др Николу Крстића. Наводи се још и да са др Хиршефелдом, др Крстић даје прву директну трансфузију крви, а на Солунском фронту и прву трансфузију конзервисане крви. – Прим. прир. 10

11 Лекар из Пирота који се школовао у Грацу и Бечу. Као учесник у ратовима 1912−1918, одликован је Карађорђевом звездом за подвиг на Гучеву. – Прим. прир.

не 1876. у неравном боју и одбрани границе код Алексинца, од далеко јачег бројно непријатеља, на позив владарке, књегиње Наталије, сакупиле су се у двору младе Београђанке, и на предлог хумане друштвене раднице Катарине Миловук, управитељице Више Женске школе, започет је организован рад српских жена − ратних болничарки. Основано је прво Београдско Женско друштво за помоћ рањеницима, на челу са првом изабраном председницом Катарином Миловук и њеним помоћницама у управи из угледних београдских кућа. Друштво је одмах основало своју ратну болницу и окупило на раду многобројне добровољне болничарке. Поред неге и превијања рањеника, у чему су их обучавали болнички лекари, оне су припремале и „тифтик”2 као завојни материјал и шиле рубље за рањенике. Исто друштво наставило је рад и у Балканском рату, и под председништвом заузимљиве Станке Лозанић3 отворило је и издржавало 16. београдску резервну болницу, исхрањујући и негујући у њој, уз помоћ својих многих ревносних добровољних болничарки, око 2500 рањеника. У пружању самарићанске помоћи рањеницима, истакле су се и женске организације Кола српских сестара. Оне су основале 4. резервну болницу у просторијама свога Дома у Београду за време Балканског рата 1912/1913 годину, уз обилну помоћ Леди Лелије Пеџет,4 супруге енглеског посланика, баронице Гризингер, супруге немачког посланика Слијебена, супруге немачког конзула Артаманова, руског војног изасланика,5 и супруге отправника послова руског посланства, Страндмана.6 У то време на челу Кола српских сестара била је Љубица Луковић, са секретаром Делфом Иванић. У овој болници су радили наши и страни лекари: професор dr von Etingen, dr Walther Gebl из Келна, dr Hubert Getis из Келна, dr Jan Lewit из Прага, dr Bettingen из Немачке, dr Edo Šlajmer7 из Љубљане, dr Krečenc8 из Италије, и више лекара из Србије: сан. пуковник др Михајло Петровић,9 др Никола Крстић,10 др Сима Петровић,11 др Богиња Барјактаровић12. Болница је имала на раду око стотину добровољних болничарки и више медецинара. Један од добровољних болничара био је Вењамин Таушановић13, доцнији владика пожаревачки. Болница је отворена 13. октобра 1912. године а престала је са радом 26. августа 1913. Кроз ову болницу прошло је на лечењу око 1000 рањеника, од њих 80 официра и једна жена-комита, Софија Јовановић.14 Рањеници су били са Куманова, Битоља, Прилепа, Скадра и из Албаније. Хумано друштво „Књегиња Љубица” на челу са својом неуморном председницом Милком Свет. Вуловић и секретарицом Савком Радичевић учествовало је такође у организовању добровољне женске болничке помоћи. Оно отвара 1914. године у „Друштвеној задужбини”, у „Дому милосрђа” и Штимљу на Косову, Склониште за ратне инвалиде и води бригу око њиховог опоравка. На раду је и добровољна болничарка, књижевница и песник, Јелена Димитријевић, која својим ведрим расположењем подиже дух око рањених и болесних војника. Српска жена поднела је велике жртве у минулим ратовима. Председница Кола српских сестара Љубица Луковић, залаже се пожртвовано по болницама Ваљева и Ниша којом се приликом тешко разболи од тифуса и умире у Нишу 1915. године. Ова велика жена, после смрти, одликована је ретким одликовањем у оно време, медаљом Флоранс Најтингал.15 Др Зорка Поповић-Бркић, шеф војне болнице у Шапцу приликом повлачења разболи се од тифуса и умире у Врњачкој бањи новембра месеца 1915. године. Др Зорка Јовановић, исто тако ради у окружној болници у Крагујевцу, разболи се и умире 1915. године. Др Ева Насничка-Нитницка,16 лекар неуморни Нишке војне болнице разболи се исто од тифуса и умире у Нишу 1914. године. Дарија Александровна,17 добровољна болничарка, пратећи V пук II позива, херојски је погинула на Гучеву. Касија Милетић,18 била је такође жртва пегавог тифуса у Ваљеву, негујући болеснике и рањенике у болници. Једна од оснивачица Кола српских сестара Надежда Петровић, академски сликар и добровољна болничарка Пољских болница за време Балканских ратова 1914. године долази у Ваљево, носећи рубље и лекове које су добили као помоћ из 210

Добрила ГлавинићКнез Милојковић

Енглеске за наше рањенике и болеснике, тамо се зарази негујући рањенике и болеснике и умире од пегавог тифуса. Анка Луковић, једна од оснивачица Друштва „Књегиња Љубицаˮ, једна је од најстаријих добровољних болничарки која је у својој 75. години живота обављала ову дужност на опште задовољство. Име ове ретко заслужне жене помиње се још у првим ратовима за ослобођење, а доцније је видимо у Балканском и Европском рату. Ова херој-жена не негује само рањенике и болеснике по варошким болницама, већ иде свуда са српском војском и радила је под најнеповољнијим околностима тако да се и сама разболела од колере и једва остала у животу. Међу добровољним болничаркама, видно место заузима Драга Спасић, једна од оснивачица Београдске oпере, која је за време Балканског рата у Нишким болницама неговала болеснике и рањенике. Сем поменутих добровољних болничарки, било је још много других из Београда и других крајева наше земље чија су имена, на жалост, остала непозната а које су исто тако несебично и са пуно пожртвовања неговале наше рањенике и својим радом биле заслужне за српски народ. У Балканском и Првом светском рату истакле су се својим залагањем и многе стране добровољне болничарке: из Америке и Енглеске, Немачке, Француске, Италије, Русије, Пољске, Чехословачке, Аустрије итд. које оснивају код нас болнице о њиховом трошку и негују добровољно наше рањенике и болеснике. Међу њима су најбројније и најдуже на раду енглеске, у саставу више упућених мисија. Међу овим женама нарочито се истиче Леди Лелија Пеџет, по казивању Делфе Иванић, наше добровољне – ратне болничарке у Београду, Љешу и Драчу, интимне пријатељице Леди Пеџет, да је ова Леди велики добротвор нашег народа. Муж Леди Пеџет, Сер Ралф Пеџет био је 1910. године британски посланик у Београду, када је Леди Пеџет била председница Друштва за заштиту животиња у Београду. Делфа Иванић, била је врло често у њеном друштву и користила ту прилику да јој прича о херојству српског народа и пожртвованости српске жене, те је тако Леди Пеџет, заволела српски народ и српску жену. Још много раније Леди Пеџет, чула је о српском народу од свога деде Адмирала лорда Пеџета који је једном приликом, крстарећи по Јадранском мору, дошао и до Цетиња у посету Владики Његошу. Њен свекар, Сер Огастас Пеџет, некадашњи енглески амбасадор у Бечу био је лични пријатељ Краља Милана, а њена тетка Ами Пеџет веома имућног стања, за време Првог светског рата, своју вилу у Ници претворила је у резервну болницу, где је неговала српске рањенике и болеснике који су тамо доспели после повлачења српске војске преко Албаније. Из велике љубави према српском народу Леди Пеџет је основала болницу у Скопљу на дан 4. новембра 1914. године коју је издржавао Сербиен Релијеф фунд.19 Прва мисија коју је водила Леди Пеџет бројала је 54 члана, од којих 5 лекара – међу њима се налазио Др. Морисон,20 професор Университета – који су стигли из Лондона у Скопље са 20 вагона санитетског материјала. Ова болница је у прво време имала 380 кревета. После појаве пегавог тифуса у српској вој сци, када се број болесника пео до невероватне висине, Леди Пеџет проширује ову болницу преко недовршених зграда у Скопљу, остављених од Турака, тако да се број болесничких постеља повећава на 2000 кревета. Негујући наше боле снике, ова врла и пожртвована Енглескиња и сама се разболи од пегавог тифуса и једва је остала у животу. Одлази на кратко време у Лондон на опоравак и враћа се натраг у скопљанску болницу где продужава са својим пожртвованим радом на нези рањеника и болесника. Приликом повлачења српске војске, умољена је од стране српских власти да се са српском војском повуче из Скопља како не би пала у ропство Бугара. Леди Пеџет, одбила је ову понуду и остала је на челу своје болнице у Скопљу заједно са својим рањеницима и болесницима. На овом положају, неизбежно је пала у ропство Бугара, но и тада није напустила своју дужност све до часа, док је и последњи рањеник и болесник прездравио и одведен у бугарско ропство. Тек после тога, Леди Пеџет враћа се својој домовини из Бугар Наше и стране добровољне болничарке у ратовима за ослобођење

211

У научном чланку Љубинке Трговчевић под називом „Докторати студената из Србије на немачким универзитетима”, објављеном у Историјском часопису, књ. XL−XLI, 1993−1994 (Београд 1995), на страни 253, наводи се да је од школске 1908/09. године женама било омогућено стицање највишег образовања, те да су тако, у ово време, докторске титуле стекле три српске држављанке, међу којима је и Богиња Барјактаровић. – Прим. прир. 12

Епископ Венијамин Таушановић (1884–1952), био је трећи епископ обновљене Епархије браничевске. Крштени кум био му је Никола Пашић. – Прим. прир. 13

Прва жена борац у српској војсци, добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912. до 1918. и добитник 13 одликовања. – Прим. прир.

15 Флоренс Најтингел (Florence Nightingale, 1820−1910), Енглескиња која је основала службу медицинских сестара. Била је део прве групе жена које су отишле на фронт (током Кримског рата) како би се као медицинске раднице старале о рањеницима. – Прим. прир.

Односи се на др Еву Месницки, која је заједно са још 11 других страних лекара страдала 1915. године, када је Ниш био ратна престоница Србије. – Прим. прир. 16

Рускиња Дарја Александровна била је добровољна болничарка у Петом пешадијском пуку другог позива, који је 1914. године био на Кодиној глави у дивизијској резерви. Исте године, Дарја је спаковала завоје и лекове и обавестила команданта да иде да превија рањенике Другог батаљона. Погунула је када је граната погодила земуницу у којој се она налазила. – Прим. прир. 17

Касија Недић Милетић једна је од оснивачица Кола српских сестара. Године 1915. умрла је у Ваљевској болници од пегавог тифуса, негујући рањенике. – Прим. прир. 18

Serbian Relief Fund, тј. Српско потпорно друштво основано је у Лондону на самом почетку Првог светског рата и званично је постојало све до 1921. године. – Прим. прир.

Др Р. М. Морисон (R. M. Morison) био је део лекарске екипе, у оквиру Друге јединице британских фармера, која је пре свега имала улогу да санира оболеле од пегавог тифуса. – Прим. прир. 20

21 Др Елси Мод Инглис (1864−1917), шкотска лекарка и сифражеткиња која се у току Првог светког рата иста кла својим радом у оквиру шкотских војних болница. Била је прва жена која је добила највише српско одликовање – Орден белог орла. – Прим. прир. 22 Добруџа (рум. Dobrogea, буг. Добруджа) је историјско-географски регион у југоисточној Европи који деле Румунија и Бугарска. Јужни део Добруџе се налази у Бугарској − познат и као Јужна Добруџа, а средњи и северни у Румунији − Северна Добруџа, која је румунски излаз на Црно море. – Прим. прир.

Професор др Владимир Станојевић (1886−1978), бригадни генерал који је учествовао у ратовима као трупни лекар командир пољских и резервних болница. Био је члан санитета Прве српске добровољачке дивизије током ратовања у Добруџи, крајем лета, почетком јесени 1916. године. Свој ратни дневник, објавио је у књизи Моје ратне белешке и слике. – Прим. прир.

24 Драгослав Ј. Поповић (1878−1920), био је санитетски бригадни генерал, начелник Санитетског одељења V армијске области. – Прим. прир. 25 Санитетски капетан прве класе који је, поред др Станојевића, био члан санитета Прве српске добровољачке дивизије током ратовања у Добруџи, крајем лета, почетком јесени 1916. године. – Прим. прир. 26 Меџидија (рум. Medgidia, тур. Mecidiye) – град у југоисточном делу Румуније, у историјској покрајини Добруџа. – Прим. прир. 27 Елинор Солто (Eleanor Soltau), лекарка која се налазила на челу прве Болнице шкотских жена у Крагујевцу. – Прим. прир.

Др Кетрин Макфејл (Katherine S. Macphail, 1887−1974), шкотска лекарка и добровољна болничарка која је за време Првог светског рата дошла у Србију. Била је оснивач и дугогодишњи руководилац дечје болнице у Сремској Каменици. – Прим. прир.

29 Леди Мјуријел Херберт (Muriel Herbert), чланица Српског потпорног фонда. – Прим. прир. 30 Др Алиса Хачисон (Alice Hutchinson), стигла је у Ваљево 1915. године, организујући болницу која је била под њеном управом. – Прим. прир.

ске преко Румуније и Русије. Леди Пеџет вршећи своју дужност била је као војник на мртвој стражи; за свој пожртвовани рад одликована је највишим српским орденом Св. Саве I степена са лентом. Умрла је у Лондону 1958. године а пред саму смрт стално је говорила о српском народу и Србији, о данима проведеним код рањеника и болесника, малог али херојског српског народа. Поред многозаслужне Леди Пеџет, за наш народ, велика заслуга припада и Мис др Елиси Инглис,21 шефу Шкотске мисије, у Крагујевцу, Добруџи22 и Одеси, када су је на дан 21. септембра 1916. године дочекали др Влада Станојевић,23 др Драгослав Поповић,24 др Божа Јанковић,25 који су доцније са њом отишли у Меџедију.26 Др Елисе Инглис, стигла је у Крагујевац и тамо је са својом Мисијом отворила Прву болницу шкотских жена на српском земљишту, чиме је доказала велику љубав за српски народ и за његову пожртвовану и праведну борбу. Др Елису Инглис, шефа и вођу женских лекара Шкотске мисије, српски војни и лекарски ауторитети као и српски народ неће никад заборавити, јер су је сматрали нашим највећим борцем и самарићанком нашег напаћеног народа. Др Инглис никад није заборавила српску жену, ни Србе, па је 1916. године објавила у енглеској књизи „The English Women” чланак о „Трагедији српског народа”. Она је у Великој Британији припремила величанствену прославу „Косовског дана”, који је њој пружио велике радости а српском народу материјалног и моралног успеха. Одржала је поред тога и на стотине предавања о легендарном Краљу Петру I – патриоти који се повлачио кроз Албанију као и о његовој домовини и његовим храбрим војницима. Велика љубав и одушевљење ове велике жене према српском народу и нашој домовини види се из њених написаних речи која је по други пут преживела с нама нашу народну голготу. Међу овим херојским женама морамо неизоставно споменути велике заслуге: Леди Флоренс Маркс, Лордо Молнс, Францес Робинсон, Сенис Клер, др Елонору Солтај,27 др Катарину Мацфел,28 Леди Миријел Херберт29 из Енглеске, Др. Солото, Др. Алисе Хачесон,30 шеф Мисије Шкотских жена стигла је у Ваљево на православни Божић 1914. године. Др Хелен Макгрегори ступила је на рад у Инфективно тифусно оделење у Крагујевачкој болници заједно са Енглескињом др Луизом Рос.31 Како је 1915. године пегавац немилосрдно косио, како у војсци тако и у народу ова пожртвована жена разболи се од пегавог тифуса и умире, док је њено тело сахрањено на крагујевачком гробљу. Ускоро за њом умиру од исте заразе и болничарке Гордон, Мајншал и Мис Фрезер. У јеку епидемије, из лекарске Мисије умиру Мис Агнес I Ирис, др Емзле Хатон, која је неуморно сарађивала у болници на Солунском Фронту, доцније у Врању, у Ортопедском заводу под Авалом, и нарочито се истиче у борби против маларије и других врсти грозница. Интересантно је поменути да је др Емзле Хатон још у оно доба говорила перфектно српски и била је шеф болнице у Острову. Сестре Маргарета Гринлис, Линд, а посебно Мис Винфред Флис, која је познати енглески писац – лингвистичар и на Солунском фронту била шофер у мисији Харлеј; научила је српски и написала енглеску граматику са фонетиком за Србе, коју је Наша држава штампала 1928. године. Мис Сандес32 и Мис Хаверфилд33 основале су на Солунском фронту кантине за војнике у селима Петели, на Челаку и испод Кајмакчалана. По ослобођењу наше земље прешле су у Београд и наставиле самарићански рад у нашој разореној земљи и у оскудном народу, разносећи и делећи прикупљене добровољне намирнице и ствари по селима и варошицама. У том пожртвованом раду је оболела и умрла у Бајиној Башти, где је и сахрањена на гробљу крај цркве. Захвалан народ јој је на гробу подигао скроман споменик са натписом на њему: „Овде почива тело племените Евелине Хаверфилд, пореклом Шкоткиње, из лозе III баронета Абингер.” Умрла 21. 3. 1920. године жртвујући свој живот за српски народ. Радила је неуморно у Југословенској Дивизији у Добриџи и основала Дом за српску сирочад у Бајиној Башти.” 212

Добрила ГлавинићКнез Милојковић

Мисис Харлеј34, жена-јунак на бојишту, својим неустрашиво пожртвованим радом, изашла је из оквира делатности ратне болничарке и ушла у нашу ратну историју. Стигла је у Солун у тренутку кад се наша војска под навалом непријатељ ске војске са Севера и Истока повлачила ка Ђевђелији. У том тренутку наше велике ратне невоље, хитно је упућена у помоћ нашем санитету у месецу октобру 1915. године. Била је на челу своје добро опремљене пољске болнице, и исто тако добро опремљеног аутомобилског санитетског оделења. Принуђена да заједно с нашом војском из Ђевђелије одступи у Солун, сачекала је у месецу јуну 1916. године долазак са Крфа реорганизоване и преоружане наше војнике, и са њом кренула у поседање Солунског фронта у саставу I Армије, на правцу Битоља и Кајмакчалана. Имала је сада под својим енергичним и умешним руководством попуњене јединице, Пољску болницу и санитетско аутомобилско оделење, прва под вођством одличног лекара и одушевљеног пријатеља српских рањеника, др Емзли Хатон,35 и друго под вођством брзог и сналажљивог шефа жена-шофера, мисис Евелин Хаверфилд. Пошто је заузела са својим одредом додељени јој положај код Острова, улетела је ускоро, у месецу августу 1916. године, у акцију, у најодсуднијем тренутку прве битке, коју је започео непријатељ ради пробоја фронта и освајања Солуна. У тој бици, завршној славним победама наше војске на Кајмакчалану и на Црној Реци код Битоља, јунак-жена са своје две кћери, Едитом и Флором, са својим помоћницима Хатоновом и Хаверфилдовом, и целим својим санитетским оделењем, показале су не само јунаштво без страха, него и брзу и смишљену сналажљивост у пружању хитне помоћи нашим храбрим борцима, кад им је она највише требала. После завршених првих бојева, Мисис Харлеј се дала на нов посао са својим помоћницима. Предузела је преко својих утицајних пријатеља у Енглеској и Америци акцију за обавештавање јавности о потреби хитног пружања помоћи српском санитету и његовим рањеницима, и о потреби масовног прикупљања добровољних прилога и набавке санитетске опреме за српску војску. Преко потребна нашем санитету, а лако и брзо покретна санитетска аутоколона Мисис Харлеј, била је у радној вези с Пољском болницом у Острову, и припадала одсеку фронта I наше Армије. Том одсеку фронта припао је и Битољ, који је после ослобођења био непрекидно бомбардован од блиских тешких непријатељских топова. У данима најјачег бомбардовања, Мисис Харлеј је редовно одлазила у тај град и односила и делила оскудном грађанству помоћ у храни и оделу. Наши команданти су неустрашиву енглеску болничарку и пријатељицу наше војске и нашег санитета упозоравали на опасност честих одлазака у тај град. Као и обично, отишла је са своје две кћери у Битољ да дели битољском грађанству помоћ и 7. марта 1917. године приликом тадашњег бомбадовања града, кад је у соби сређивала донете поклоне грађанству, улетео је комад непријатељске распрснуте гранате кроз разбијени прозор, погодио је у главу, и она је пала на лицу места мртва... Пренета је са војничким почастима у Солун и сахрањена на војничком гробљу у Зејтинлику. Српска војска је из захвалности на подигнутом споменику исписала ове речи: Жртви варварства Мисис Харлеј На твом гробу уместо цвећа Израшће захвалност Срба За твоја племенита дела, Твоје име преносиће се Од генерације на генерацију. Инспирисан њеним јуначким самарићанским подвигом, наш ратни академски сликар Миловановић36 овековечио је њен лик израђеном сликом „Мисис Харлеј у Битољу”. Сестра команданта енглеске војске на западном фронту, маршала Френча, била је супруга Шкотланђанина из старе племићке породице. Наше и стране добровољне болничарке у ратовима за ослобођење

213

31 Елизабет Рос (Elizabeth Ross, 1878−1915), једна од првих жена која је дипломирала медицину у Глазгову. У Србију је стигла као волонтерка и дала велики допринос мисији шкотских болница у Србији. Умрла је од пегавог тифуса и сахрањена је у Крагујевцу. – Прим. прир.

Флора Сандс (1876−1956), била је енглеска болничарка те једина жена официр српске војске за време српског рата. За своје ратне заслуге, одликована је са седам медаља. – Прим. прир.

Шкотска баронеса Евелин Хаверфилд (1867−1920), била је суфражеткиња и војна болничарка која је у Србију дошла 1915. године са болницама шкотских жена. Свој живот посветила је пружању помоћи српским рањеницима, сиротињи и сирочади. Била је управница пољске болнице у Бајиној Башти, где је и умрла и по сопственој жељи сахрањена. – Прим. прир.

34 Катарина Мери Харлеј (1853−1917), племенита Енглескиња и велика добротворка српског народа. – Прим. прир. 35 Изабел Емзли Геловеј Хатон (Isabel Galloway Hutton, 1887−1960), шкотска лекарка која је у склопу мисије шкотских болница учествовала у Првом светском рату. За своје заслуге награђена је Орденом белог орла. По њој је названа средња медицинска школа у Врању. – Прим. прир. 36 Михаило Миловановић (1879− 1941), српски сликар, вајар и писац. Био је један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, те ратни сликар Врховне команде српске вој ске у Првом светском рату, и аутор чувених портрета српских војвода. – Прим. прир.

Наш познати песник Милосав Јелић37 овековечио је ову херој-жену у својој песми: ХАРЛЕЈ У царству вечне радости и мира, Док за њом плачу девојчице босе, Без скрипта, блеска круне и порфира, Краљицу наших топлих срца носе. Страхотном смрћу небо нам је узе, А најлепши ће спровод да је прати, Народа једног који вечно пати, Олуј уздаха и бисер од суза. О, он је данас очврс’но у вери, Сунце ће знатно опет да се роди, Земља ће наша бити у слободи, Јер за њу гину албиона кћери. Витешки роде, шта ћемо ти дати, До захвалности страсне у срцима, До жеље силне да вечно прати, Владај Британијо над морима свима!

Милосав Јелић (1883−1947), српски песник, познат као аутор ратних песама. Своју поезију је објављивао у Забавнику, у чије је претежно парнасо-симболистичко песништво унео опонашање народних песама. Његова родољубива поезија представља најзначајнији производ српске ратне лирике. Најпознатија ратна збирка Милосава Јелића је књига поезије под насловом Србијански венац. – Прим. прир.

Мабел Ен Сент Клер Стобарт (1862−1954), Енглескиња која је руководила пољском болницом и пратила српске ратнике преко Албаније. – Прим. прир. 38

Ову књигу Сент Клер Стобарт је посветила престолонаследнику Александру Карађорђевићу и српском народу. – Прим. прир. 39

Mrs Leslie Wilson. – Прим. прир.

Едвард Бојл (Sir Edward Boyle, 2nd Baronet, 1878−1945), члан Балканског комитета, који је помогао оснивање хуманитарног друштва Српски потпорни фонд. – Прим. прир.

Мис Сент Клер Стобард,38 члан угледне енглеске породице и познати енглески писац, није била ни болничарка ни лекар, него жена која је имала срца за хумана и социјална дела. Замољена је од Управе Српског потпорног фонда у Лондону да организује санитетску Мисију за Србију. Приликом оснивања планиране болнице, одлучено је да она буде пољског типа, под шаторима, лакопокретна, снабдевена кухињским посуђем и ратним хируршким прибором. Мисија је брзо организована, и стигла у Солун са своја 45 члана, од којих је било 7 жена лекара, потребан број нижег и вишег стручног особља – болничарског, са потпуном болничком опремом. Из Солуна, Мисија је отишла у Скопље, Ниш и Крагујевац; у овом последњем граду, Мис Стобард основала је 4 сеоске и две друмске амбуланте за крагујевачки округ; у њима је прегледано на хиљаде сеоских болесника, који су добили бесплатно лекове. Кад су плануле борбе на фронту, Мис Стобард је понудила своје услуге и тамо. Основала је „Прву енглеско-српску Пољску болницу”. Кад је Војвода Путник потписивао наредбу о њеном постављењу за командира те болнице, прве такве јединице у нашој оперативној војсци, додао је „Мис Сент Клер Стобард својим пожртвованим радом стекла је свако поштовање и поверење”. Болница је придодата на службу Шумадијској дивизији I позива; повлачила се с нашом војском од Смедеревске Паланке до Скадра; тада је предала болнички материјал на располагање нашој Врховној команди, а онда је с особљем отпутовала у Енглеску. Мисис Сент Клер Стобард, ова пожртвована, храбра и херој-жена у покрету, јахала је увек на свом црном коњу, као шеф своје Пољске болнице и савладала је све напоре непрекидног марширања, дању и ноћу, колико пута без хлеба и воде! Са својом Мисијом провлачила се кроз Албанију заједно са нашом војском. По доласку у своју земљу објавила је књигу Огњени мач у Србији и на другим местима39; у својој књизи је топло и с великом љубављу писала о јуначким делима наше војске, и описала рад своје Јединице у борбама и при повлачењу преко Албаније. Одржала је 34 конференције о Србији, њеној храброј војсци, њеном санитету, као и о пожртвованости српске жене. Наш ратни сликар Ђорђе Ранкин овековечио је њено племенито ратно дело у нашој војсци израдом њеног лика из тих историjских дана. Мис Вилзон40 била је члан Српског потпорног фонда док су Сер Едуард Боел41 и његова мати Леди Боел, једна од најугледнијих племићких и филантроп214

Добрила ГлавинићКнез Милојковић

ских породица организовали помоћ за наше избеглице које су се нашле у Солуну 1916. године без икаквих средстава за живот. На предлог Релив Фонда, француска Влада пристала је да Фонд установи „Колонију српских избеглица” на Корзици. Тако је избегличка колонија остала на Корзици све до 1918. године а последње избегличке групе вратиле су се тек априла 1919. године у своју разрушену Домовину. Овај наш несрећни народ, напаћене жене и децу пригрлила је на своје груди ова дивна жена, као најбоља мајка, Леди Боел,42 те су је наши из захвалности назвали „Српском Мајком”. Мис Вилзон, члан оснивач „Српског потпорног Фонда” у Лондону, по доласку на филантропски рад у нашу земљу брзо је научила наш језик, а по повратку у своју земљу штампала је више лепих и исцрпних написа о нама и нашој земљи. Најзначајнија је њена књига „Портрети и скице из Србије”. Мис Вера Холм и Маргарит Кер, свесрдне и пожртвоване болничарке на служби нашег Санитета, оставиле су такође лепе успомене у нашем народу. Мис Лоремор, археолог из Кембриџа, уступила је за време рата своју кућу српским избеглицама, и радила је неуморно у болници у Острогу. Велике заслуге за наш народ има самарићанка и писац, Швајцаркиња из Цириха г-ђа Стурзенгер,43 која је задужила српски народ у време Балканских ратова својом негом код наших рањеника и подижући им дух својим изванредним дописима које је слала на немачком језику за Швајцарску. Поред поменутих добровољних ратних болничарки, заслужни за српски санитет и српску војску, сличне заслуге стекли су и многи новинари страних држава који су дошли у нашу земљу за време Балканског и Првог светског рата, и обавештавали светску јавност о нама и нашим ратним напорима. Историчари нашег ратног санитета остају задужени задатком да умногоме допуне изложене податке и да их допуне подацима који су слабо познати. Завршавам стиховима племените Српкиње Каје Вуковић44 која је наш дуг захвалности изразила речима: „Погинулим мир пепелу, Вечан помен њихој сени, А њихове жртве остају нам У вечитој успомени.” Добрила Главинић Кнез Милојковић (1900–1987), новинарка и уредник часописа Време од 1930. до 1941. године, те организатор хуманитарних акција и члан многих женских друштава. Добитница је Ордена Светог Саве IV реда и почасне дипломе Удружења официра Корпуса Руске царске војске и Морнарице у Краљевини Југославији. Добрила Главинић је била супруга архитекте Милана Главинића, сина чувеног Косте Главинића. Такође, била је рођака српске књижевнице Јелене Ј. Димитријевић (1862−1945). Добрила Главинић Кнез Милојковић бавила се и фотографијом и захваљујићи њој Историјски архив је у периоду од 1969. до 1978. године добио велику количину архивске грађе, међу којом је и велики број фотографија јавних личности тог доба, дешавања из културног и јавног живота. Поред рукописа под називом „Наше и стране добровољне болничарке у ратовима за ослобођење”, изашлог из пера Добриле Главинић, у породичном фонду Главинић, налазе се и документи везани за ауторкину рођаку, српску књижевницу Јелену Ј. Димитријевић, као и њихова заједничка фотографија, направљена на Бледу 1939. године

Наше и стране добровољне болничарке у ратовима за ослобођење

215

42 Леди Бојл (Lady Constance Jane Knight Boyle,1855−1944), хуманитарна радница при Црвеном крсту, која је заједно са својим сином Едвардом помогла оснивању Српског потпорног фонда. – Прим. прир.

Катарина Клара Штурценегер (1854−1929), болничарка и публицисткиња из Цириха. – Прим. прир.

Каја Вуковић Каћуна (1882−1962), српска песникиња. Године 1912. објавила је збирку поезије У данима среће. – Прим. прир. 44

216

Добрила ГлавинићКнез Милојковић

Бошко Ракић

Историјски архив Краљево

UDK BROJEVI: 930.25:35.076(497.11) 930.25:005.922.5/.7(497.11) ID: 222127628

НАДЛЕЖНОСТИ АРХИВА У ЗАШТИТИ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ И ВРШЕЊУ ЈАВНИХ ОВЛАШЋЕЊА

Апстракт: Текст говори о стварној и месној надлежности архивских установа, као и њиховим јавним овлашћењима на заштити архивске грађе са аспекта законских решења која су недовољно прецизна, што проузрокује проблеме у практичном функционисању архивске службе у целини. Кључне речи: стварна надлежност, месна надлежност, јавна овлашћења, архив, архивска грађа, регистратурски материјал, регистратура, управна организација, стручни надзор, управни надзор Стварна и месна надлежност Правна лица у чијем раду настаје регистратурски материјал и архивска грађа у зависности од оснивача, функција, надлежности и њихове унутрашње организације, могу бити од локалног, регионалног, покрајинског и републичког значаја. Закон о културним добрима1 (чл. 37) прописује обавезу правних лица, без обзира на функцију и значај, да означавају, датирају, чувају, класификују и архивирају регистратурски материјал, одабирају архивску грађу и излучују безвредни регистратурски материјал на основу одобрења надлежног архива и предају архивску грађу на трајно чување надлежном архиву. Исти закон чланом 76 прописао је да архив врши стручни надзор у регистратурама над архивирањем, чувањем, стручним одржавањем и одабирањем архив ске грађе, као и излучивањем безвредног регистратурског материјала, налаже предузимање мера за отклањање утврђених неправилности. Члан 85 даје овлашћење министру културе да утврди који ће архив и за коју територију обављати послове заштите архивске грађе и регистратурског материјала. На основу ове одредбе министар културе је донео Решење о утврђивању територије архива,2 у коме је прецизирано да локални архиви покривају територију тачно наведених општина, покрајински за органе и организације Аутономне покрајине Војводине односно Косова и Метохије. У овом решењу не помиње се републички архив, што је правна мањкавост, а било је логично да стоји „Ахив Србије надлежан је за органе и организације Републике Србије”. Закон о културним добрима у чл. 79 дефинише Архив Србије као централну установу, која остварује увид у стање архивске грађе и предузима мере у вези са њеном заштитом и коришћењем, пружа стручну помоћ и унапређује рад на заштити архивске грађе и савременим методама рада, стручним усавршавањем радника који раде на заштити архивске грађе, води централни регистар архивске грађе и

Службени гласник РС, бр. 71/94.

Службени гласник РС, бр. 7/96.

3 Историјски архив Краљево, Досије регистратуре Привредног друштва „Електросрбија” – Краљево. 4 Архивски преглед, Београд бр. 1/69, стр. 74.

Службени гласник РС, бр. 80/92, 10/93 и 14/93.

образује и води компјутерски информациони систем за архивску грађу. Из овакве дефиниције Архива Србије као централне установе заштите архивске грађе, проистекло је тумачење да је он надлежан за регистратуре републичког значаја. Овако дефинисане надлежности архивских установа отварају питање односа између стварне и месне (територијалне) надлежности, пре свега у погледу стручног надзора, давања сагласности на листе категорија регистратурског материјала, одобравања излучивања безвредног регистратурског материјала и преузимања архивске грађе. Ако би се Решење о одређивању територија архива поједностављено тумачило, могао би се извести закључак да је локални архив надлежан за све регистратуре које се налазе на територији града и општина које покрива, без обзира на то да ли је регистратура основана у општинама (са седиштем и статусом правног лица) или је основана за територију Републике Србије или града Београда а у општинама се налази испостава (служба, деташирана јединица, експозитура, филијала неког државног органа, посебне организације или привредног друштва и сл.). Овакво поједностављено тумачење није прихватљиво. Органи и организације основане на нивоу Републике са надлежностима за њену територију који имају седиште у Београду или у неком другом граду, са својим испоставама и филијалама у унутрашњости Србије у надлежности су Архива Србије, јер је овај архив надлежан да врши стручни надзор, да даје сагла сност на листе, да одобрава излучивање безвредног регистратурског материјала и да преузима архивску грађу на трајно чување када се стекну законски услови за све регистратуре од републичког значаја. Такође, сва привредна друштва, банке, осигуравајуће куће, чији је оснивач град Београд или им је пословно седиште у Београду, а имају своје експозитуре, филијале, испоставе у градовима унутар Србије а немају статус правног лица, у надлежности су Архива Града Београда. Што се тиче привредних друштава, банака, са пословним седиштем у неком од градова или општина у Републици Србији, који имају делове предузећа, експозитуре у другим општинама, надлежан за заштиту архивске грађе је архив на чијој се територији налази пословно седиште тог предузећа или банке. Пример: За привредно друштво „Електросрбија” са седиштем у Краљеву, које је имало своје огранке – електродистрибуције у Шапцу, Лозници, Ваљеву, Ужицу, Чачку, Јагодини, Лазаревцу и Крушевцу, надлежан је био све до краја јула 2015. године Архив у Краљеву, где је седиште овог привредног друштва.3 Међутим, од јула 2015. године, када је извршена реогранизација ЕПС-а и формирана нова привредна друштва са седиштем у Београду, надлежност на заштити архивске грађе је за огранке Електродистрибуције са Архива Краљева прешла на Архив Града Београда. Члан 93 Закона о културним добрима прописује да се архивска грађа и регистратурски материјал настали у раду државних органа и организација, јединица локалне самоуправе, политичких организација, установа и предузећа, верских организација и појединаца не могу распарчавати и чувају се као целина – архивски фонд. Кад разматрамо питање која је од архивских установа у оквиру овако дефинисане стварне и месне (територијалне) надлежности дужна да поступа на основу поверених јавних овлашћења у домену стручног надзора, морамо имати у виду принцип недељивости и поштовања целине фонда, који је општеприхваћен у архивистици. Практично, не може се делити фонд Министарства пољопривреде, Републичког завода за стастистику, Републичког фонда за социјално осигурање, јер сви организациони делови и испоставе ових органа изван седишта Министарства и посебних организација које се налазе ван њиховог пословног седишта припадају јединственом фонду и не могу се одвајати. Упутство о одређивању критеријума о формирању архивског фонда4 прописује да се архивски фонд не може делити у више установа и мора се чувати као целина. Принцип недељивости архивског фонда подупиру и Уредба о канцеларијском пословању органа управе и Упутство за њено спровођење5. Тачка 124 218

Бошко Ракић

наведеног упутства прописује да се регистратурски материјал настао у раду подручне јединице органа државне управе ван њиховог седишта чува десет година у подручним писарницама, а након тога одабрана грађа доставља се надлежним органима државне управе у њиховим седиштима (министарствима у Београду). Стварна надлежност је одређена Законом о културним добрима, у коме се каже да архив (мисли се на архив без обзира на то да ли је локални, покрајински или републички) врши послове из чл. 76 и 79 овог закона. Међутим, поставља се питање: Који архив у оквиру тако дефинисане стварне јурисдикције је надлежан за коју регистратуру од локалног, регионалног, градског, покрајинског и републичког значаја? Одговор би требало да пружи Решење о утврђивању територија надлежности по коме архиви, како је у Решењу утврђено, обављају делатност заштите за територију општина које су назначене у решењу. Сада се логично поставља питање да ли за све регистратуре или само за регистратуре које су основане на подручју седишта и територије надлежности архива? Једни тумаче да је локални архив надлежан за све регистратуре које се налазе на територији коју покрива, независно од тога ко их је основао, да ли је у питању регистратура од републичког или локалног значаја, односно да ли јој се пословно седиште налази на територији надлежности тог архива или ван ње. Овакво тумачење занемарује све констатације које смо навели у вези са разграничењем надлежности, а пре свега, чињеницу да је нелогично да је за давање сагласности на Листу категорија регистратурског материјала са роковима чувања за регистратуру од републичког значаја надлежан републички архив, а да је за ту исту регистратуру кад је у питању стручни надзор, одобравање излучивања и преузимање архивске грађе, надлежан локални архив на чијој се територији налази организациона јединица (испостава те републичке регистратуре). Овакво тумачење било би прихватљиво и правно утемељено да је архивска служба у Србији организована као јединствена и да је локални архив организациона јединица републичког (државног) архива, што сада није случај. Тада би смештај преузете архивске грађе, по логици недељивости архивског фонда, био би на једном месту. Из свих побројаних разлога прихватљиво је тумачење да су локални архиви надлежни за регистратуре од локалног или регионалног значаја, покрајински за регистратуре покрајинског значаја а Архив Србије за регистратуру од републичког значаја. Питање разграничења надлежности између архивских установа над архивском грађом и регистратурским материјалом било је предмет и претходних закона о заштити архивске грађе. За наше разматрање илустративан је Закон о архивској грађи и архивској служби из 1967. године.6 У чл. 35 тог закона прецизно је дефинисано да републички архив врши заштиту архивске грађе настале у раду органа и организација Републике, покрајински за архивску грађу од интереса за покрајину, изузев оне која је дефинисана као грађа од републичког значаја, а регионални и општински архиви заштиту архивске грађе настале на подручју за које су архиви основани, изузев архивске грађе чију заштиту врши републички односно покрајински архив. На основу овог закона донето је Упутство о разграничењу надлежности између архивских установа над архивском грађом,7 које је још на снази и примењује се у раду архива, иако је у међувремену донет Закон о културним добрима, који разграничење надлежности није прецизно дефинисао. Теоријски посматрано надлежност је овлашћење органа за решавање одређених управних ствари. Само је надлежан орган меродаван да решава у одређеној управној ствари. Надлежност не може да се мења било договором странака, било договором органа или органа и странака, изузев у случајевима и под условима одређеним законом. Надлежност архива у заштити архивске грађе и вршењу јавних овлашћења

219

Службени гласник СРС, бр. 12/67.

Стручна упутства Архивског већа Србије, Архив Србије 1973. године. 7

Стварна надлежност је право и дужност органа да решава о истоврсним стварима из одређене управне области односно материје. Стварна надлежност се регулише прописима којима се регулише односна управна област. Месна надлежност подразумева право и дужност органа да управне ствари за које је стварно надлежан решава на одређеној територији. Месна надлежност се одређује према територији на којој орган врши послове и задатке. Она има за циљ да одреди територијалне границе деловања органа из надлежности, тј. који ће од више стварно надлежних органа да поступа у конкретним случајевима. Стварну и месну надлежност не одређује Закон о управном поступку (ЗУП) већ материјални прописи, прописи о организацији и територијалној подели. Када је у питању заштита архивске грађе, стварну и месну надлежност дефинишу Закон о културним добрима и прописи који су донети на основу њега а односе се на питање надлежности. Међутим, да се не би дошло у ситуацију да једна ствар не може да се реши зато што надлежност уопште није одређена или су одредбе о томе недовољне, ЗУП је предвидео неке одредбе о стварној и месној надлежности које имају супсидијарни и презумптивни карактер. Те одредбе се могу примењивати само ако у односним прописима нема одредбе о надлежности или су оне непотпуне. Одредбе закона којима се уређује надлежност органа принудног су карактера и не могу се мењати договором странака, осим ако је то законом одређено. Због тога су сви органи и организације дужни да у току целог поступка пазе на своју надлежност. То се односи и на архиве као установе, односно управне организације, које врше одређена јавна овлашћења. Повреда надлежности (било стварне или месне) јесте незаконита и служи као основ за ништење акта. Од тог обавезног правила могу се чинити изузеци у случајевима одређеним законом. Промена надлежности може се извршити путем делегације, деволуције (супституције), реквизиције, пророгације и заменом надлежности. Делегација надлежности постоји онда кад орган надлежан за решавање у управној ствари пренесе решавање по тој ствари на други орган било истог било нижег степена. Промена надлежности на овај начин не може се вршити без законског овлашћења. Архив Србије није до сада вршио пренос надлежности на локалне архиве јер Закон о културним добрима не предвиђа могућност преноса надлежности. Супституција надлежности постоји онда када орган вишег степена преузме вршење одређене управне ствари из надлежности органа нижег степена. Ова промена надлежности могла би се вршити између органа који се налазе у међусобним односима, уколико би то законом било дозвољено. Овај облик преноса надле жности до сада није коришћен, јер Архив Србије није преузимао надлежности локалних архива а ни закон не предвиђа такву ситуацију. Реквизиција надлежности постоји онда када орган надлежан за вршење одређене управне ствари повери другом органу да обави неке процесне радње у вези са том ствари. Орган у овом случају задржава за себе право да реши саму ствар. Заправо, овде се ради о пружању правне помоћи. Овај модел у примени је у архивској служби, јер Архив Србије повремено тражи од локалних архива да обаве неке процесне радње (да остваре увид и дају мишљење, да ли је предлагање за излучивање безвредног регистратурског материјала чији су рокови чувања истекли за регистратуре од републичког значаја обављено у складу са прописима). Пророгација надлежности постоји онда када се два органа споразумеју изричито или прећутно о промени надлежности за решавање одређене управне ствари, у случајевима и под условима одређеним законом. Ако су по једној ствари истовремено месно надлежна два органа, надлежан је онај који је први покренуо поступак, али се могу споразумети који ће од њих водити поступак. У архивској служби није било случајева да су по једној ствари (нпр. давање сагласности 220

Бошко Ракић

на Листу категорија регистратурског материјала са роковима чувања, доношење решења о одобравању излучивања) надлежни и Архив Србије и локални архиви. Замењивање надлежности постоји онда када се вођење поступка и решење управне ствари одузима од једног органа и поверава другом. Оваква врста промене надлежности постоји у случајевима изузећа службеног лица овлашћеног за вођење поступка. У досадашњој пракси није било случајева да се прогласи изузеће службеног лица локалног архива за вођење поступка, а да решавање питања преузме Архив Србије. Када би се такав случај и појавио, Закон о културним добрима не предвиђа могућност замене надлежности. Сваки орган врши службени рад у границама свог подручја и само у изузетним околностима може извршити радњу ван свог подручја, али је дужан да одмах о томе обавести орган на чијем је подручју ту радњу извршио. О сукобу надлежности и како се он решава у архивској служби, у последње време вођене су расправе. Било је случајева да републичке регистратуре деташиране у подручним јединицама округа, градова и општина постављају питање надлежности поступања локалних архива над њиховим канцеларијским и архивским пословањем. За наше разматрање врло је интересантна могућност пружања правне помоћи. Под правном помоћи подразумева се вршење појединих радњи у поступку за рачун другог органа и по његовом захтеву. У ове радње спадају, на пример, саслушање сведока, давање одређених података и обавештења, стављање на ра сполагање списа итд. Потреба за пружањем правне помоћи може да настане у два случаја: 1. када се у току поступка који води орган појави потреба да се изврши нека радња и изван његовог подручја; 2. када орган који води поступак нађе да би било у интересу лакшег и бржег обављања одређене радње или у интересу економичности да их обави други орган овлашћен за предузимање такве радње. У првом случају ради се обавезној правној помоћи, пошто орган не може да обавља радње ван свог подручја, а у другом о факултативној помоћи, када их из разлога рационалности и целисходности поверава другом органу. Правну помоћ могу да траже државни органи, као и предузећа и друге организације (укључујући и архив), који имају јавно овлашћење за решавање у управним стварима. Замољени органи и организације дужни су да пружају ову помоћ у границама свог подручја и делокруга одмах, а најдоцније у року од 30 дана од пријема молбе. Правна помоћ се тражи молбом (замолницом). Молбом се не може тражити од замољеног органа да реши неку управну ствар, већ да за потребе молиоца обави неку радњу у поступку. Примена дела Закона о културним добрима у Србији, који се односи на стварну и месну надлежност према регистратурама, у досадашњој пракси архива кретала се у три правца: 1. Локални архиви (општински, међуопштински) вршили су стручни надзор над свим регистратурама, давали сагласност на листе категорија (само за оне чије је пословно седиште на територији коју покривају), одобравали излучивање безвредног регистратурског материјала и за регистратуре чије је пословно седиште (основане и регистроване) на територији месне надлежности ових архива и за делове републичких регистратура чије се деташиране јединице налазе на територији ових архива. Овај начин примене Закона о културним добрима, када је у питању стварна и територијална надлежност, био је највише заступљен. Он би имао своје утемељење да архивска служба представља јединствену службу у организационом погледу, као што су то Републички завод за статистику или Републички завод за социјално осигурање. Ипак, када је у питању архивска служба, то није случај, јер су сви архиви самостална, посебна правна лица. Надлежност архива у заштити архивске грађе и вршењу јавних овлашћења

221

Службени гласник РС, бр. 30/2010.

2. Архив Србије је вршио стручни надзор, давао сагласност на листе, издавао одобрења за излучивање и преузимао архивску грађу регистратура од републичког значаја. Од локалних архива, користећи могућност правне помоћи − замолницом је тражио мишљење у вези са захтевом за излучивање безвредног регистратурског материјала делова републичких регистратура који се налазе на територији ових архива. Локални архиви су вршили стручни надзор, давали сагласност на листе категорија регистратурског материјала и одобравали излучивање документације чији су рокови чувања истекли, за све регистратуре које имају пословно седиште (основане и регистроване) на територији градова и општина које архив покрива. 3. Локални архиви су све захтеве за излучивање делова републичких реги стратура са терериторије коју покривају, по ЗУП-у, прослеђивали Архиву Србије као стварно надлежном у решавању, с тим што су уз прослеђени захтев, применом могућности правне помоћи, достављали и извештај са мишљењем у вези са регистратурским материјалом који се предлаже за излучивање. Овај начин разумевања стварне и територијалне надлежности примењиван је у оним ситуацијама када су се локални архиви оглашавали ненадлежним за поступање по захтевима делова републичких регистратура који се налазе на територији коју покривају. Дилеме и разлике у поимању и тумачењу стварне и месне надлежности у поступању архива су се интензивирале када је рађен Нацрт закона о архивској грађи и архивској служби. Било је и неколико стручних расправа и све оне су ишле у том правцу да питање надлежности архива кроз будући закон о архивској грађи и архивској служби треба прецизније регулисати. Такође, став да локални архиви могу вршити послове стручног надзора, одобравање излучивања за регистратуре од републичког значаја, није се показао одрживим из једноставног разлога што Архив Србије никада није могао да пренесе надлежност поступања за републичке регистратуре на локалне архиве, јер за то не постоји утемељење у постојећем Закону о културним добрима. Нови закон о архивској грађи и архивској служби је прилика да се ово питање регулише трајније. Ако би се прихватио концепт државног архива, по коме би сви архиви били државни а мрежа архива представљала јединствену службу у програмском, организационом и кадровском смислу, у форми посебне установе са овлашћењима управне организације, било би решено и питање надлежности. Сваки архив би имао надлежност на својој територији, без обзира на то да ли је регистратура од локалног или републичког значаја. Уколико се пак не прихвати концепт државног архива, потребно је прецизирати шта су надлежности локалних, међуопштинских, покрајинских и републичког архива и за које регистратуре су надлежни, као што је то предвиђао Закон о архивској грађи и архивској служби из 1967. године. Док се питање стварне надлежности прецизно и целовито не реши, доношењем новог или изменом постојећег закона, подзаконских аката и стручних упутстава архивске службе, Радна група за разматрање актуелних проблема у службама заштите архивске грађе ван архива у архивима Србије, коју је формирала Матична служба Архива Србије, заузела је став и дала стручно мишљење у вези са превазилажењем законских мањкавости у погледу стварне надлежности архива у Србији. У случају када се покрајински, међуопштински и општински архиви оглашавају ненадлежним за поступање према организационим јединицама републичких регистратура на својој територији, поступиће се у складу са чланом 56 тачка 4 Закона о општем управном поступку8 и захтев за излучивање ће проследити републичком архиву, као стварно надлежном. Уз прослеђени захтев за излучивање покрајински, међуопштински и општински архиви ће доставити стручно мишљење, на основу претходног увида у стање регистратурског материјала предложеног за излучивање. Када републички архив прими захтев за излучивање од подручне јединице републичке регистратуре чији се део налази у унутрашњости Србије, при222

Бошко Ракић

меном модела правне помоћи, замолницом ће тражити од покрајинских, међуопштинских и општинских архива стручно мишљење. На основу извршеног увида у стање безвредног регистратурског материјала предложеног за излучивање, покрајински, међуопштински и општински архиви доставиће републичком архиву стручно мишљење у циљу доношења решења. Решење проблема надлежности архива може бити и у стриктној примени Уредбе о канцеларијском пословању органа државне управе и Упутства о канцеларијском пословању органа државне управе, односно о увођењу праксе да се надлежном архиву за одобрење излучивања регистратурског материјала чији рокови чувања су истекли, обраћа само централна писарница органа државне управе а не подручна јединица ван седишта органа државне управе. Архиви и вршење јавних овлашћења Поред органа управе, у управној структури постоје и управне организације, које се разликују по више битних елемената. Управне организације се образују за обављање стручних послова и с тим пословима повезаних управних послова. Основни принцип код њиховог оснивања је, дакле, обрнут у односу на органе управе. Док органи управе врше превасходно управне и уз њих поједине стручне послове, управне организације превасходно врше стручне послове и уз њих поједине управне послове. Стандардни круг послова управних организација представљају статистички, метеролошки, плански, архивски, номотехнички и слични послови.9 Као основни облици управних организација појављују се: заводи, дирекције, архиви, секретаријати, агенције. Они могу да се оснивају у саставу министарства и као самостални. Архиви су основани као самосталне установе за обављање стручних послова на заштити архивске грађе, а врше и одређена јавна овлашћења. Према томе, архиви су установе за заштиту архивске грађе, али су с обзиром на јавна овлашћења која врше, истовремено и управне организације. У последње време озбиљније се анализирају постојећа законска решења која регулишу поступање архива као управних организација које, поред стручних, обављају и одређене управне послове. Њиховом анализом дошло се до закључка да ту има доста мањкавости, недоречености, па и нарушавања основних начела општег управног поступка. Тако се једно од основних начела – двостепеност поступка, ни у једном случају не примењује (нпр. када архиви вршећи јавна овлашћења доносе решења). У решењима које доносе сви архиви у Србији нема правне поуке коме се странка може жалити уколико је незадовољна решењем. То се односи на решења којим се архивска грађа утврђује за културно добро, води јавна евиденција – регистар архивске грађе и решења, којима се одобрава излучивање документације чији су рокови чувања истекли. Архиви су надлежни да дају сагласност на листе категорија регистратурског материјала са роковима чувања које доносе органи и организације у чијем раду настаје регистратурски материјал и архивска грађа, с тим што није јасно прецизирано какву форму има сагласност, да ли решења или обичног писаног акта. У постојећем Закону о културним добрима није предвиђена жалба на решења која доноси архив, нити то коме се она упућује. Поставља се питање на који начин решавати о жалбама на решења која доносе установе у првом степену вршења јавних овлашћења. Према ЗУП-у, када надлежни орган доноси првостепено решење, законом треба одредити орган који ће решавати по жалби. То може да буде орган недржавне организације, орган државне управе, а ако то законом није одређено, по жалби решава орган државне управе надлежан за одговарајућу област. На решења локалног архива жалба би се могла уложити републичком архиву као централној и матичној установи заштите архивске грађе у Србији или органу управе за послове културе, тј. Министарству културе. Надлежност архива у заштити архивске грађе и вршењу јавних овлашћења

223

Слободан Вучићевић, Милан Бјелић, Управно право, Београдска пословна школа, Висока школа струковних студија, Београд 2010, стр. 41.

Стручни надзор архива

10 Милан Влатковић, „Управни надзор у управном систему Републике Србије”, Сл. гласник РС, Београд 1997.

Архиви као установе које врше одређена јавна овлашћења нису овлашћени и да врше управни надзор већ стручни надзор над архивским пословањем органа и организација у чијем раду настају регистратурски материјал и архивска грађа. Управни надзор је трајна, континуирана делатност органа државне управе у вршењу надзора над законитошћу рада, надзора над законитошћу аката и инспекцијског надзора над радом предузећа, установа и других организација и грађана у погледу поступања у складу са законом и другим прописима и општим актима.10 У управном надзору проверава се да ли се понашање надзираног субјекта одвија у складу са законом и другим прописима. Ако то понашање није у складу са законом, примењују се утврђена овлашћења како би се такво понашање отклонило и ускладило са прописима. Стручни надзор се у предузећима, установама и другим организацијама и органима усмерава на контролу стручних метода и поступака рада карактери стичних за одређено предузеће или установу, у зависноти од делатности коју они обављају. Стручни надзор у установама образовања и школства, здравства, шумарства и сл. подразумева контролу начина рада и метода, којима се дата делатност обавља и којима се остварују њени циљеви. Тако се у школи контролише методика извођења наставе, у здравству увођење стручних и других метода којима се побољшава здравствена заштита. Према томе, у овом случају не ради се о контроли органа државне управе већ стручних организација, мада понекад такав надзор зависно од организацијских решења може бити смештен у државни орган (нпр. школски надзорници). Тај надзор се не врши управно-правним методама него методама предвиђеним за одређену струку и у њима се не проверава и не оцењује управни, већ стручни рад, карактеристичан за поједину делатност. Санкције најчешће нису исте садржине као оне у оквиру управног надзора. Оне су, пре свега, усмерене на отклањање слабости у струци, сарадничког су карактера и иду ка бољем обављању делатности, док су оне које проистичу из управног надзора, најчешће репресивног карактера. Спровођење јавних овлашћења од стране архива приликом стручног надзора над архивирањем, чувањем, стручним одржавањем и одабирањем архивске грађе, као и излучивањем безвредног регистратурског материјала, који се налази ван архива, није у домену управног надзора. С тим у вези, овлашћење архива да налаже предузимање мера за отклањање утврђених недостатака (у погледу заштите архивске грађе и регистратурског материјала), по циљу који треба да постигне, а то је усклађивање понашања субјекта надзора са прописима, поприма обрисе инспекцијског надзора, али у формално-правном смислу нема тај карактер и форму. Стручни надзор који архиви врше над канцеларијским и архивским пословањем регистратура резултира израдом записника о извршеном стручном надзору са мерама које су наложене за отклањање утврђених недостатака. Међутим, остаје отворено питање везано за све надзоре: да ли мере које се налажу треба да имају форму решења са свим елементима управног акта које оно треба да садржи. Пракса већег броја архива у вршењу стручног надзора је да се сачињавају записници о стручном надзору са наложеним мерама без доношења решења. Један мали број архива сачињава записник о стручном надзору и доноси решење, које садржи наложене мере. Решење садржи мере, одговорно лице на које се оне односе и рок у коме их треба реализовати. Постојећи Закон о културним добрима не регулише прецизно поступак стручног надзора, тачније шта по извршеном стручном надзору архиви доносе, само записнике или записнике и решења, као ни њихову форму. Служећи се аналогијом прописа који регулишу управни и стручни надзор, архиви поред записника треба да доносе и решења о наложеним мерама. Контролним прегледом архиви утврђују да ли су и у којој мери наложе224

Бошко Ракић

не мере реализоване и у случају да нису реализоване и да њихово неспровођење има за последицу да је архивска грађа као културно добро оштећена или уништена, могу покренути спор пред судом, против лица која угрожавају архивску грађу или се не придржавају мера њене заштите. Сама чињеница да архиви имају право активне легитимације и покретања кривичног и прекршајног поступка, тражи да они у поступку стручног надзора на поуздан и законом прописан начин утврде све чињенице у вези са непридржавањем мера заштите архивске грађе, које је довело до њеног оштећења или уништења. Активност архива у регистратурама се најчешће своди на превентивно деловање и на њему се и завршава, што за потпуну заштиту архивске грађе није довољно. Превентивно деловање архива у форми давања налога, инструкција и стручне помоћи има утицаја на један број субјеката, на који се односи у одређеној мери. Ипак, све је већи број оних који такво деловање архива приме к знању, али на спровођењу наложених мера раде врло мало или уопште не раде, што за последицу има да нам је архивска грађа као културно добро све више угрожена. То све упућује на закључак да поред превентивног деловања архива мора да постоји и репресивно, тј. да архиви против лица која не спроводе наложене мере или се не придржавају мера техничке заштите архивске грађе, морају покретати спорове пред судом, тј. прекршајне и кривичне поступке, у случајевима када јавна тужилаштва то не раде. Архиви нису овлашћени да субјектима над којима се врши надзор, код којих је утврђена одређена неправилност у погледу чувања и коришћења архивске грађе, изричу мере, већ за учињен прекршај или кривично дело могу покренути прекршајни или кривични поступак пред надлежним судом. До сада су архиви првенствено деловали превентивно долазећи у ситуацију да просто мољакају одговорна лица у регистратурама да ураде и спроведу оно што им је наложено, а представља законску обавезу. Таква пракса једноставно обесмишљава рад установе која врши одређена јавна овлашћења у делу заштите архивске грађе ван архива. Архиви су у досадашњем раду избегавали да покрећу спорове пред судом против лица која угрожавају архивску грађу или се не придржавају наложених мера техничке заштите, као и да покрећу прекршајне и кривичне поступке. Веома је мали број случајева у којима су архиви подносили кривичне и прекршајне пријаве. Ти захтеви су најчешће одбацивани јер стручни надзор није био праћен адекватним записницима и решењима који би поуздано утврдили да одређено правно лице и одговорно лице у њему није спровело наложене мере а што је за последицу имало уништавање архивске грађе. Управни надзор над архивима Ситуацију додатно отежава чињеница да је Министарство културе од 2002. године у великој мери редуковало, да не кажемо укинуло, вршење надзора над спровођењем Закона о културним добрима, укључујући и део надзора над установама које се баве заштитом културних добара. Надзор над законитошћу рада уста нове врши надлежни орган управе а над установом чији је оснивач Република надзор врши надлежно министарство. Полазећи од ове законске одредбе надзор над радом Архива Србије врши Министарство културе, а над радом општинских и међуопштинских архива орган локалне управе. Међутим, Закон о културним добрима прописује да установе културе као што је архив могу да почну са радом ако испуњавају посебне услове у погледу просторија, техничке опреме и стручног кадра, које прописује министар културе. Дакле, Министарство културе утврђује испуњеност услова за почетак рада у обављању делатности заштите архивске грађе. Такође, Министарство остварује увид у стање архивске грађе која се чува у архивима и контролише испењеност услова за њено чување. Из оваквих овлашћења проистиче да надзор над законинитошћу рада архива врши МинистарНадлежност архива у заштити архивске грађе и вршењу јавних овлашћења

225

ство културе иако се као формални оснивачи јављају општине, односно градови. Надзор над законитошћу аката које доносе архиви предвиђен је у случају када архив доноси акт о утврђивању архивске грађе за културно добро, предвиђена је могућност жалбе, по којој, у другом степену, решење увек доноси министарство надлежно за послове културе. Такође, предвиђен је инспекцијски надзор над спровођењем Закона о културним добрима који обавља Министарство културе. У вршењу инспекцијског надзора Министарство културе је овлашћено да прегледа културна добра (архивску грађу), контролоше испуњеност услова за њено чување, одржавање и коришћење, наређује привремене мере у случају да прети опасност да се културно добро уништи, оштети и обавештава архиве о запаженим неправилностима на заштити и коришћењу архивске грађе. Ако овлашћено лице министарства, приликом вршења надзора, установи да пропис није примењен или је неправилно примењен, донеће решење којим ће се наложити отклањање утврђених неправилности у одређеном року. Уколико се неправилности не отклоне у остављеном року, Министарство културе ће установи културе (заводу, архиву, музеју и др.) привремено забранити обављање послова заштите архивске грађе, док се уочене неправилности не отклоне.

226

Бошко Ракић

Boško Rakić Summary THE JURISDICTION OF ARCHIVES IN THE PROTECTION OF ARCHIVE MATERIAL AND THE EXERCISE OF PUBLIC AUTHORIZATIONS The real and territorial jurisdiction of archival institutions in the Republic of Serbia in the protection of archive material has not been legally solved in a sufficiently precise manner, which causes problems in practical functioning of the archive service as a whole. Besides their professional jobs, archives are entrusted with certain public authorizations which classify them among special administrative organizations, and even here the existing regulations do not provide operation of archives with full capacities of a public institution and a separate administrative organization. The system of public authorizations performed by the archives has not been consistently and completely regulated according to the law as in other similar institutions, which results in the fact that the archives are not able to perform the assigned authorizations with their full capacity. The scope of professional supervision performed by the archives over the archive operation of creators and holders of archive material is very limited. There is neither strict organization of procedures and ways of acting in every phase of professional supervision nor precisely defined rights and authorizations of both the supervisory subject (archive) and the supervised object (registry offices which are the subject of professional supervision). The measures required by the archives during professional supervision do not have adequate legal power so that they have half-way effects. As the professional supervision over archives, i.e. institutions of protection is performed by the central Archives of Serbia, as the republic-level institution, and it is an activity of general and social interest, it is necessary for the archive service to be organized as a unique service in the sense of its organization, function, programme and staff. Archives must be state-owned and centralized. Since they perform the same type of jobs on the protection of public archive material, it is necessary for them to possess the same authorizations and responsibilities and to apply the same methodology in their work. The organization of archives which has so far been based on the division of archives into state and local archives does not contribute to the quality protection of public archive material. Elaboration of the Law on Archive Material and Archive Service should create conditions for the archives to perform the entrusted jobs of professional supervision, within the public authorization, with full capacity and authoritatively, which is not the case at the moment. Only a centralized archive service through the concept (model) of the state archives in the Republic of Serbia and the standardization of measures of technical protection of public archive material can ensure full protection of the “Archival Fonds of Serbia” and prevent destruction and disintegration of the public archive material which is being created.

228

Бошко Ракић

Виктор НОЈМАН, Марчела ОПРЕСКУ Музеј уметности у Темишвару

БАРОКНА ПАЛАТА – MУЗЕЈ УМЕТНОСТИ У ТЕМИШВАРУ

Апстракт: У првом делу рад прати историју Барокне палате (Темишвар), зграде која је, током готово 300 година постојања, често мењала назив и намену. Осврћући се на њене архитектонске одлике и промене које је претрпела у градитељском и фунционалном смислу, пратимо и друштвено-историјске прилике у Темишвару, све до данашњег тренутка, када је у Барокној палати смештен Музеј уметност, чијим колекцијама је посвећен други део рада. Кључне речи: Барокна палата, Темишвар, Музеј уметности БАРОКНА ПАЛАТА Након пораза Турака код Петроварадина (данас Нови Сад) 1716. године, принц Еуген Савојски (1663–1736), један од славних војсковођа династије Хабзбург, одлучио је да освоји тврђаву у Темишвару и област око ње, која је 164 године била део Отоманске империје. Ова одлука је била мотивисана добрим стратешким положајем тврђаве, који се показао током војних сукоба у XVI и XVII веку. Према Пожаревачком мировном споразуму из 1718. године, Темишвар и већи део Баната дати су хабзбуршкој династији. Цар Карло VI је потписао одлуку којом је успостављена банатска управа, а Темишвар је постао главни град једне од најмлађих покрајина Царевине. До 1751. године, административне структуре су биле војне, а гувернери су имали двојне функције: војну и цивилну. Први генерал-заповедник и гувернер банатске управе био је Клаудијус Флоримунд Мерси, гроф Мерси Даргентје, познат и као гроф Мерси (1716–1734). Између 1751. и 1778. године, град је имао цивилну управу. Први цивилни председник банатске управе био је Дон Франческо де Паула Рамон, маркиз Перлас, данас познат као гроф Вилана Перлас (1753–1768). У поређењу са периодом када је град био под отоманском владавином (1552–1716), династија Хабзбург је наметнула ригорозније планиран концепт развоја града, са правоугаоно постављеним улицама у којима су изграђени главни градски тргови. Током целог XVIII века, грађевине су биле подизане по ободима тргова. Био је то период у којем је Темишвар дефинисао свој изглед кроз архитектонски стил који је подсећао на централноевропски барок. Међу одликама барокних здања у граду, треба поменути њихову просторну хијерархију: приземље је имало административну или трговачку намену; собе за становање су биле окренуте ка улици; из унутрашњих дворишта се кроз засвођени пролаз приступало дограђеним деловима. Зграде су имале приземље или је-

UDK BROJEVI: 725/727(498)(091) ID: 222127628

Декоративни елемент који се користи за украшавање врха лука, а који приказује гротескну главу човека или животиње. 1

дан спрат и уравнотежену силуету сачињену од симетричних фасада, чију су структуру у вертикалном и хоризонталном правцу одређивали стубови, испу сти или венци. Палату Старе префектуре из Темишвара, која је каснија постала позната као Барокна палата, одликује иста архитектонска строгост. Као и друга здања из XVIII века, она је настала као део грађевинске обнове до које је дошло у крајевима тек припојеним територији Хабзбуршког царства. Била је симбол царске моћи. До краја Другог светског рата, у Барокној палати је био смештен административни центар, и то у њеном приземљу, а на првом и другом спрату су живели државни чиновници. За готово 300 година постојања, Барокна палата је често мењала име, у зависности од преовлађујуће политике и административнe управе града. Изградња је текла у фазама, у исто време са изградњом Главног трга, Трга катедрале или Трга уједињења, како се данас зове. То је довело до стварања конфигурације града у XVIII веку. Мада до раздвајања цивилне и војне управе није дошло све до 1751. године, аустријски војни инжењери су већ 1730–1740. предлагали да се подигне зграда која би припадала цивилном гувернеру, резиденција пројектована у складу са тргом. У истом периоду, саграђени су римокатоличка катедрала (између 1736. и 1772. године), православна епископална црква (између 1744. и 1748. године) и споменик Свете Тројице (1740. године). За Председнички двор је изабрана јужна страна трга. Овде су, између 1733. и 1735. године, подигнуте зграда Рударске канцеларије и, поред ње, Канцеларија војног новца. Почевши од ове две зграде, које су залепљене једна за другу, кренуло се са изградњом Барокне палате. Најпре су просторије које гледају на Трг катедрале биле од мањег значаја, зато што је земљиште на којем је трг направљен било мочварно, са траговима рачвања Бегејског канала. Главни прилаз је направљен преко трема са маскароном1, који је смештен на западној страни зграде, а који се данас чува као прозор. Године 1752. Стара градска кућа, тако названа због функције коју је имала за време немачко-српске управе градом, била је двоспратна зграда. У задњем дворишту је имала дограђене делове – амбаре и оставе. Приземље је припадало управи Банатске канцеларије и служби Канцеларије војног новца. Године 1754. Стара градска кућа је уређена као резиденција првог председника цивилне управе, грофа Вилана Перласа, и у једном периоду је била позната као Председнички двор/палата. Просторије за становање председника налазиле су се на првом и другом спрату, а приземље се користило за канцеларију и службу одашиљања. Проширена је она страна зграде које је гледала на трг и то тако што је подигнут трем, који је сачуван до данас. Састављен је од зашиљеног лука, који је наглашен украсом једноставног профила и класичном гирландом инспирисаном империјалним барокним стилом. Фасаду Двора одликује раскошна барокна декорација, са две врсте плетеница које се наизменично пењу уз стубове, парапете и украсе изнад прозора. Године 1774. Председнички двор је проширен додавањем зграде која је била идентична постојећој, али окренута као њена слика у огледалу, чиме се добило друго унутрашње двориште, до којег се долазило кроз један засвођен пролаз. На нивоу фасаде, помпезна декорација која потиче из почетне фазе изградње поједно стављена је коришћењем једног биљног мотива који је примењен на нивоу стубова. Када је Беч 1778. године одлучио да реорганизује овај регион тако што ће га ставити под надлежност мађарског управног већа, стари окрузи су постали грофовије, а Барокна палата Грофовијски дом. У њој су органозоване просторије за заменика префекта и државне чиновнике и затвор за грађане који су починили кривична дела. У старом крилу, у приземљу, радило је Грађанско рачуноводство. Између 1849. и 1861. године, Барокна палата је постала административни центар новоосноване аутономне области Српске Војводине и Тамишког Баната и 230

Виктор Нојман, Марчела Опреску

била је директно подређена Бечу. Изузев неких поправки и кречења у сиво, што је урађено 1858. године, на згради нису вршене никакве веће интервенције. Крајем XIX века, Барокна палата је претрпела трансформацију и добила данашњи облик. Модификације су изведене према укусу тог доба, као допринос времену, којим се тврди да било која интервенција на некој згради мора да буде извршена иновирањем и проналажењем стила који илуструје савремену архитектуру, чиме се занемарује барокно наслеђе. Стил XVIII века, познат и као „тривијални copf стил”, сматран је застарелим. Као последица тога, предлагана је рестаурација путем такозване „стилске пурификације”. Њу је између 1885. и 1886. године извео Јаков-Жак Клајн (1855–1928), градитељ и архитекта пореклом из места Чернивци. Након интервенција, главни део зграде, који је раздвајао два унутрашња дворишта, био је порушен. Испод крова је саграђена мансарда са погледом на главни трг, а собе су издељене на мање целине. Барокна декорација је уклоњена са фасаде. Рељефни украс је нестао, а прозори су добили правоугаоне надвратнике са истоветним венцима. Декорација у зграфито-техници, која је требало да покрије таванске плоче и ограде прозора, намењена фасади, никада није довршена. Са намером да Барокна палата асоцира на особености француске неоренесансе, у духу у којем је архитекта Јаков Клајн осмислио горепоменуту интервенцију, пројекат је укључивао богату декорацију арматуре материјализовану кроз два спољна стандардна носача. Они су били замишљени у облику грифона и стајали су на угловима зграде према Тргу уједињења. После Другог светског рата, Барокна палата је постала седиште Агрономског факултета Политехничког института у Темишвару, који је касније назван Банатски универзитет пољопривредних наука и ветеринарске медицине. Започети 1983. године, најновији радови на рестаурацији Барокне палате резултирали су њеним делимичним отварањем 2006. године. Рестаурацију изводе тимови архитеката и градитеља, чијим интервенцијама координира Министарство културе. Смештена у историјском средишту града, на тргу који је обележен елементима барокне архитектуре, данас је Барокна палата седиште Музеја уметности у Темишвару, институције од великог значаја за савремени културни живот, која чува локалне, националне и универзалне уметничке вредности и привлачи бројне туристе. Барокна палата ‒ Музеј уметности у Темишвару

231

МУЗЕЈ УМЕТНОСТИ У ТЕМИШВАРУ – Кратка презентација Музеј уметности у Темишвару је основан 1. јануара 2006. годинe, а израстао је из Уметничког одсека Банатског музеја, у граду Темишвару – најзначајнијем граду покрајине Банат и граду у којем је почела анти – комунистичка револуција 1989. године. Близина мађарске и српске границе даје етничку и културну разноликост овом граду који пружа добродошлицу туристима и пословним људима из целе Европе. Зграда у којој се налази Музеј уметности у Темишвару јесте велика Барокна палата коју је пројектовао архитекта J. Клајн, а подигла аустроугарска влада у 18. веку (1752–1754), на Тргу уједињења, некадашњем административном центру града. Музеј уметности у Темишвару баштини преко 6000 дела: слике, гравуре, скулптуре, декоративну уметност и намештај. Слике припадају периодима од италијанске ренесансе до европске и румунске уметности 20. века. Такође обухвата најзначанију колекцију слика банатских уметника од 18. века до данас. Главни део Галерије европске уметности се састоји од донације Зигмонда Ормоса (1813–1894), веома важне личности у културном животу банатске регије, значајног колекционара и оснивача првог музеја у Темишвару. Колекција европске уметности садржи слике од 15. до 20. века које припадају италијанској ренесанси, фламанској, холандској, немачкој, аустријској, француској и мађарској уметничкој школи. Колекција религиозне уметности Баната се састоји од преко 1000 дела, углавном насликаних на дрвету. Ова колекција пружа могућност идентификовања склоности локалних градитеља цркава (румунског и српског порекла) и приказује дела најзначајнијих локалних сликара 18. века, међу којима су: Недељко Поповић, Андреј Андрејевић, Стефан Тенецки или Ђорђе Ђаконовић. Прелазак са оригиналних икона на дрвету на оне сликане на платну, што су практиковали уметници из Баната у 19. веку, илустрован је колекцијама Михаила Велчелеана, Димитрија Туркуа, Николаја Хаска, Николаја Марасескуа. Иконографски материјал колекције религиозне уметности указује на два правца, традиционални и западни, које карактерише уметничко стваралаштво намењено православним заједницама из мултиетничког и мултиконфесионалног Банатског региона. 232

Виктор Нојман, Марчела Опреску

Колекцију уметности 19. века из Баната установио је Зигмонд Ормос (1813–1894), који је сакупио, заједно са делима европске уметности, и слике које су потписали локални уметници, као што су Имре Вицкелети, Елек Самоси, Антон Фиала, Николај Попеску, Еде Комлоси или Водицки. Касније је колекција обогаћена неокласичним пастелима Анселма Вагнера, бидермајер портретима Габора Мелега и Кароља Броцког, „примитивистичким” радовима Димитрија Туркуа, или реалистичким портретима Јоана Зајкуа, којима се илуструје правац банатског сликарства у периоду од преко 120 година. Крајем 19. века, дошло је до раскида са бечком школом уметности. Отуда портрети Јаноша Валдера, који се школовао на Академији уметности у Будимпешти, или жанровске сцене Адолфа Хумборга, који је био под утицајем сликарске школе Дизелдорфа, или радови Стевана Алексића, који се школовао у Минхену. Колекција међуратне уметности Баната илуструје нове уметничке токове: конструктивизам, кубизам, експресионизам и постимпресионизам: Александру Поп, Оскар Суханек, Катул Богдан, Аурел Чиупе, Атанасије Демијан Алберт Варга, Стефан Соњи, Јоан Исак, Стефан Јегер или значајан Јулијус Подлипни, да поменемо само неколико најважнијих сликара тог времена. Из тог међуратног периода настала је музејска колекција скулптура, са радовима уметника као што су: Фердинанд Галас, Андреј Гал, Себастијан Ротшинг и Дезидерију Новак. Колекција савремене уметности садржи радове уметника из друге половине 20. века. У току тог периода, Темишвар је постао један од најважнијих и најдинамичнијих центара авангарде у Румунији. Групе као што су Сигма и 111 биле се добро познате на националном и међународном нивоу. Корнелију Баба, један од најчудеснијих румунских сликара 20. века, има посебно место у Музеју уметности у Темишвару. Овај мајстор је своја најзначајнија дела донирао народу Темишвара, у знак сећања на године које је ту провео као млад уметник. Отварање музеја поклопило се са прославом стогодишњице рођења овог сликара. Колекција декоративне уметности се састоји од око 1500 дела и подељена је на изразите потколекције: намештај, керамика, стакло, сатови, ћилими и уобичајени предмети од метала и дрвета. Када се говори о њиховом уметничком значају, дела из ове колекције имају одлике европског стила од 18. века до почетка Другог светског рата. Историјски и статистички гледано, она потврђују европску и румунску израду преко радионица и фабрика у којима су настала.

Барокна палата ‒ Музеј уметности у Темишвару

233

Victor Neumann, Marcela Oprescu Summary The Baroque Palace – The Timişoara Museum of Art With the arrival of the Habsburgs (the Treaty of Požarevac, 1718), the look of Timişoara considerably changed in relation to the one from the time of the Ottoman Empire. Development of the town was planned more rigorously, with a rectangular plan of the streets in which the main squares of the town were built. That was a period when Timişoara defined its appearance through the architectural style which resembled the baroque of Central Europe. The Palace of the Old Prefecture from Timişoara, later known as the Baroque Palace, was erected in the spirit of that building renewal. In its almost 300 years of existence, the Baroque Palace has changed its name quite often depending on the dominant policy and the administrative re-establishment of the town. Its construction was accomplished in stages, simultaneously with the construction of the Main Square, the Dome Square, or the Union Square, as it is known today. Having been the President’s Palace and the Shire House in the 18th century, and the administrative centre of Serbian Vojvodina and Timiş Banat in the 19th century, the Baroque Palace got its today’s appearance at the end of the 19th century. After the Second World War, the Baroque Palace became the seat of the Faculty of Agronomy of the Timişoara Polytechnic Institute, later named the Banatul University of Agricultural Sciences and Veterinary Medicine. Initiated in the year 1983, the most recent restoration works on the Baroque Palace resulted in its partial opening in 2006, and since then it has housed the Timişoara Museum of Art. The Timişoara Museum of Art has more than 6000 works of art: paintings, engravings, sculptures, decorative art and furniture. The paintings range from the Italian Renaissance period to the 20th century European and Romanian art. There is also the most important collection of paintings created by Banat artists from the 18th century to the present day.

234

Виктор Нојман, Марчела Опреску

Катарина Живановић Музеј историје Југославије

Музејски програм као индикатор друштвене кохезије

Апстракт: Институције наслеђа широм света све чешће прибегавају примени нових приступа у управљању, развоју савремених модела свог деловања и проналажењу алтернативних извора финансирања настојећи да се прилагоде турбулентном и брзо променљивом окружењу. Покушавајући да постану видљивији и пожељнији, отварају се ка заборављеној публици нудећи јој нове, атрактивне садржаје. Неоспорни су резултати постигнути последњих деценија (или година када је реч о Србији), али стиче се утисак да је мотив институција наслеђа за промену углавном везан за финансијски аспект. У највећем броју случајева у питању је суочавање са економском кризом и смањеним јавним буџетима, без довољне освешћености о друштвеној улози музеја и његовом значају за друштвени развој и развој друштвене кохезије. Управо из тих разлога овај рад има за циљ да, у односу на већ прихваћену друштвену улогу музеја, расветли могућности коришћења музеја не само као заговорника друштвене кохезије, већ и као ефикасне алатке њеног развоја. Кључне речи: друштвена кохезија, нове музеологије, Музеј историје Југославије Редефинисана улога музеја Основна карактеристика новог музеолошког оквира је друштвена релевантност, а она као кишобран окупља нове приступе попут: музеологије заједнице, популарне музеологије, активне музеологије, партиципативне музеологије, екомузеологије, територијалне музеологије и сл. (Van Mench, Meijer Van Mench 2011), које све могу да се подведу под друштвену музеологију у ширем смислу те речи. Заједнички именилац за све ове теоретске правце, без обзира на разлике, јесте изразита веза између музеја, заједнице и места. Од 70-их година прошлог века, упоредо са музеологијом, развијали су се и музеји са редефинисаном сврхом, организационом структуром и активностима. Циљ ових музеја је да оду корак даље не само од аристократских збирки куриозитета, већ и од гигантских комплекса – музеја храмова у којим се гомилају предмети који сведоче о националном престижу подстичући романтичарски поглед на прошлост. Међутим, данас, без обзира на вишедеценијске покушаје промене, већина музеја је и даље традиционална. И поред масовног покушаја подмлађивања у виду савременог музејског фејслифтинга – нових архитектонских решења и дизајна, нових техника презентације и метода за повећање ефикасности образовног рада, многи традиционални музеји нису успели да изађу из кризе. Овакви

UDK BROJEVI: 069.1 069.51:93/94(497.11) ID: 222129164

Оснивачи радње која продаје белгијски, а сада већ и интернационални колач вафл искористили су игру речи пошто waffle на енглеском значи и блебетање и створили иновативан концепт у чијем је центру била телевизијска емисија која се из радње емитовала уживо, а у којој су учествовали купци. Ова продавница у исто време је била јавна лабораторија која је окупљала људе из свих сфера друштвеног живота у дијалогу, експерименту и копродукцији културе. Пројекат је функционисао као ресторан, продукцијски ТВ студио, друштвени катализатор и бизнис. Нажалост, ова радња више не постоји.

2 Кућа о батани – Casa della batana (https://www.batana.org) основана је 2004. године у Ровињу. Користећи батану, најпрепознатљивији традиционални пловни објекат, овај екомузеј прати континуитет материјалног и нематеријалног поморског наслеђа, али и свакодневни живот Ровињана повезаних са морем. Батана је приказана као живи носилац приморске традиције, али и као кохезиони фактор различитих етницитета, првенствено италијанског и хрватског. Овај музеј, користећи материјал из свог документарног центра, развија иновативне програме, који се реализују током читаве године и који третирају различите теме од старих заната и гастрономије до традиционалне музике. Иако је овај музеј првенствено окренут локалном становништву, веома брзо је постао туристичка атракција. 3 Последњих година забележене су нове иницијативе у вези са развојем екомузеја, попут оних у Голубинцима, Ибарској долини и Сењском руднику. Чињеница да се њихов развој везује првенствено за туризам, а не друштвену кохезију, као и да се инсистира на развоју институције, пре него на примени принципа, говоре у прилог чињеници да су екомузеји у Србији тек у повоју. 4 Модел интегративног музеја разви јен је око концепта цивилизације Квебека, али и цивилизације читавог света. У оквиру пет кључних тема – окружење, језик, ресурси, свет имагинације и људско тело – развијен је велики број подтема. Теме су повезане цикличном везом са значењима, приступима и функцијама у оквиру музеја, дајући могућност калеидоскопског ишчитавања концепта.

музеји стварају општи утисак престижа, уско специјализоване научне посвећености и препознају се првенствено као инструмент истраживања и документације, а тек онда, углавном због обавеза према финансијерима, као средство популаризације и едукације. С друге стране, последњих четрдесетак година развијају се нови музеји попут: музеја комшилука, музеја цивилизације, 2.0 музеја и сл., односно, музеја заједнице у ширем смислу те речи. Први примери музеја заједнице су заправо музеји комшилука, који су почели да се развијају још шездесетих година прошлог века (Kinard 1985), а данас стичу изузетну популарност будући да су принципи музеја комшилука саставни део многих програма и пројеката од малих уметничких галерија до великих националних музеја. У најбоље примере спадају мањи музеји попут Винг Лук музеја азијско-пацифичко-америчког искуства из Сијетла, или Вафл продавница1, која заправо и није музеј у правом смислу те речи, из Питсбурга. Међу успешним примерима су и велики национални музеји као Отворени музеј у Глазгову, који је 1989. године одлучио да отвори своје депое за чланове локалне заједнице (ученике, особе трећег доба, затворенике и сл.) и да им без ограничења препусти на коришћење своје збирке за изложбе и истраживања. Оно што је музеј у Глазгову омогућио са тродимензионалним објектима, Бруклински музеј је учинио у електронској сфери – понудио онлајн преглед и допуну документације за око 100 000 предмета. Најпознатији представник музеја заједнице је екомузеј. Овај сегмент музеолошке теорије, али и музејске праксе се пре свега односи на нову идеју холисти чке интерпретације наслеђа према којој музеј може испунити своју сврху, коју му намеће ново постиндустријско доба, само ако делује унутар свога природног и социјалног окружења, а не изолован од њега. Наиме, насупрот специјалистичком занимању за специфичне предмете и објекте у пракси традиционалног музеја, који је омеђен својим зидовима и публиком коју чини научна елита, екомузеј се распростире на целој територији заједнице и бави се комплексним интеракцијама људи и њиховог окружења. Улогу кустоса професионалца у традиционалним музејима сада преузимају чланови локалне заједнице који су у сржи екомузеја: они су истодобно чувари, преносиоци и корисници колективне меморије коју слави екомузеј. Током четири деценије постојања екомузеј је на различите начине дефинисано своје принципе (Riviere 1985, Rivard 1988, Vergo 1989, Davis 2011). Иако присутан широм света (највише у Француској, Италији и скандинавским земљама), овај концепт није у потпуности заживео у југоисточној Европи. Једини његов прави представник у читавом региону је Кућа о батани2 из Ровиња, док у Србији, без обзира на сад већ прихваћено коришћење термина, екомузеји нису развијени.3 Ширењу опсега музеализације доприноси и развој концепта интегрисаног музеја (Van Mench, Meijer Van Mench 2011). Као императив развоја музеја у савременом друштву, овај приступ доводи се у везу са интердисциплинарношћу, организационом повезаношћу, јединством свих облика наслеђа и њиховом свеобухватном везом са заједницом. Један од успешних примера интегрисаних музеја је Музеј цивилизације у Квебеку, који је отворен 1988. године.4 Мрежа наслеђа (heritage web) још један је од концепата развијених да би се оснажила интеграција музеја у друштво. Концепт који је поставила Кети Џеј (Gее 1995) замишљен је као оквир за развој партнерства различитих институција окупљених око идеје да деле заједничке вредности (заштита, јавни приступ, друштвена сврха). Слично овоме развијени су и други концепти попут културне организације памћења (енг. cultural memory organization), предела културних информација (енг. curtural information landscape), складишта културног садржаја (енг. warehouses of cultural content), који промовишу интегративне перцепције наслеђа и културе (Lorcan 1999, Gill, Miller 2002). На све ово може се гледати не само као на нове документационе моделе, већ и као на нове моделе и медијуме интерпретације наслеђа. Концепти екомузеја, музеја комшилука и других но236

Катарина Живановић

вих типова музеја дуго су третирани као бунтовнички и алтернативни, међутим, њихов утицај и улога су се последњих година знатно променили. Изазови савременог друштва попут: климатских промена, загађења животне средине, нестанка биљних и животињских врста, пораста сиромаштва, утицали су на препознавање важне улога оваквих иницијатива у подршци одрживим концепатима који су дефинисани у бројним међународним конвенцијама попут одрживог развоја, културне и биолошке разноврсности, промоције интеркултурног дијалога, заштите нематеријалног наслеђа и заштите предела. Начин на који је Т. Шола окарактерисао екомузеј може се применити и на остале нове видове музеја и преузети као манифест музеја XXI века. Он наводи да је екомузеј музеј по мери потреба заједнице, да је мање музеј чињеница, а више процес, мање институција, а више акција и реаговање. Примећује и да збирка овог музеја није хијерархијски конципирана, већ представља последицу активне сарадње са околином. У актуелној дилеми између имати и бити, овај нови музеј опредељује се за бити. Он није украс друштвене средине, него његово огледало (Šola 2011). Даљи развој музеја није могуће замислити без шире примене нових принципа. Једино на тај начин биће могуће, тачније примерено коришћење термина музеји XXI века, који више неће бити музеји у ужем смислу те речи, већ заговорници креирања и коришћења наслеђа за развој заједнице и развој друштвене кохезије. Полазишта за разумевање процеса друштвене кохезије Друштвена кохезија као веза између економског развоја, друштвених промена и политичке акције један је од приоритета великог броја влада широм света. Дебате о друштвеној кохезији можемо пратити у два правца – у оквиру друштвеног и политичког дискурса који се, иако доста различити, често преклапају. Друштвена кохезија је предмет проучавања више академских дисциплина попут: социологије, психологије, политичких наука и др. Овај термин у науку је у XIX веку увео француски социолог Емил Диркем, који лојалност и солидарност идентификује као кључне факторе друштвене кохезије (Dirkem 1972). Док се академски дискурс развија у правцу концептуалних дебата са повременим излетима у емпиријска истраживања, политички дискурс тежи изналажењу јединствених друштвено-политичких програма и интервенција. Бројне националне и међународне институције широм света баве се развојем социјалне кохезије фокусирајући се на проналажење решења специфичних проблема. Међу најзначајнијим националним пројектима су: истраживања која спроводи канадска влада (Jenson 1998), проучавање друштвеног капитала у САД (Putnam 2000), активне дискусије у Аустралији, Новом Зеланду и Великој Британији. На транснационалном нивоу најзначајнији помак направили су Савет Европе и Европска комисија, као и Европска фондација за побољшање животних и радних услова. Друга два изузетно значајна транснационална актера су Светска банка и Организација за економску сарадњу и развој (ОЕCD). Без обзира на угао посматрања и методе истраживања, аутори се слажу да је друштвени развој процес координације друштвеним променама који доводи до благостања, а да је друштвена кохезија један од сегмената, односно последица тог развоја. У етимолошком смислу кохезија се дефинише као карактеристика групе чији су сви делови блиско уједињени. Као и у биологији, где је кохезија живих организама резултат везе између њихових основних елемената (молекула), друштвена кохезија је резултат везе између појединаца. Кључне речи које објашњавају овај процес су везе и јединство. Почев од Диркема, многи теоретичари су друштвену кохезију доводили у директну везу са колективним вредностима и веровањима која су се дуго сматраМузејски програм као индикатор друштвене кохезије

237

ла кључним фактором развоја друштвене кохезије и који су окосница често цитиране дефиниције канадског теоретичара Џејна Џенсона (Jenson 1998). По овом теоретичару, друштвена кохезија подразумева изградњу заједничких вредности, смањење неједнакости и осећај припадности колективу са заједничким изазовима. Овај теоретичар као основне елементе друштвене кохезије препознаје: припадање, укљученост, учешће, признавање и легитимност. За сваки од ових елемената он препознаје и супротност, попут изолације, искључености, одбачености, негирања и нелегитимности. Следбеници ове парадигме сагледавају друштвену кохезију као противтежу економском развоју, односно нео-либерализму, који је изазвао читав низ друштвених и политичких проблема, попут пораста сиромаштва, погоршања здравља становништва, губитка поверења у јавне институције. Паралелно са дефиницијама које у својој основи имају вредности, развијају се дефиниције у којима је кључна реч заједништво, а друштвена кохезија се ра зуме као промоција стабилних, кооперативних и одрживих заједница (Matarasso, Chell, 1998). Последњих година о друштвеној кохезији све се мање размишља као о резултату заједничких вредности, а све више као о смањењу друштвене искључивости, као о фреквенцији друштвене интеракције (Elster 1989: 298). Односно, друштвена кохезија се сагледава као последица медијације конфликата. На тај начин уместо креирања заједничких вредности као императив се поставља признавање различитости. Управо из тих разлога главни задаци су управљање конфликтом и развој толеранције. Без обзира на то да ли се кохезија разуме као резултат креирања заједничких вредности или пажљивог комуницирања различитих вредности, улога музеја је неоспорна, јер управо они подједнако креирају и комуницирају вредности. Оно што је за музеје изузетно значајно је разумевање овог појма заснованог на премиси да ниједно друштво није у потпуности кохезивно; те да је кохезија пре идеал којем свако друштво треба да тежи одржавањем, побољшавањем и прилагођавањем променама које се дешавају у различитим сферама живота (www. inkluzija.gov.rs). Такође, важно је сагледавање друштвене кохезије пре као процеса него стања, тј. као осећаја посвећености, жеље и способности да се живи заједно у хармонији. Лисабонски самит Европског савета, који је одржан 2000. године, поставио је пред Европску унију циљ да постане најконкурентнија и најдинамичнија привреда у свету заснована на знању, способна да оствари одрживи развој са већим бројем квалитетнијих радних места и већом друштвеном кохезијом. Овим је друштвена кохезија проглашена једним од три кључна стратешка циља Европске уније. Опредељеност Србије ка европским интеграцијама, као и усклађивање наших система и стандарда са Европском унијом, овај процес дефинишу и као приоритет наше земље за наредни период. Из тог разлога је у оквиру Кабинета председника Владе за европске интеграције успостављен Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва, а 2003. године је усвојена Стратегија о смањењу сиромаштва. Ова стратегија има, тачније имала је за циљ три основна циља: – Динамичан и инклузиван економски раст, са фокусом на отварању нових радних места и повећању износа зараде у конкурентнијем приватном сектору, – Спречавање настанка нових случајева сиромаштва оспособљавањем угрожених категорија становништва да искористе све предности нових могућности за запошљавање, – Одржавање и унапређење заштите за најугроженије категорије становништва, посебно у најнеразвијенијим крајевима, ефикасним пружањем постојећих и нових услуга. Ови стратешки правци деловања подразумевају ефикасну примену постојећих и дефинисање нових програма, мера и активности директно усмере238

Катарина Живановић

них на најсиромашније и социјално угрожене групе (деца, стари, особе са инвалидитетом, избеглице и интерно расељена лица, Роми, рурално сиромашно становништво и необразовани), посебно у неразвијеним подручјима. Усмеравањем акција на групе најугроженијег становништва обезбедило би се не само њихово преживљавање, већ би се створила и шанса за равноправни приступ запошљавању, здравству и образовању. Управо у овом сегменту институције јавне меморије, а нарочито музеји, могу да препознају своју улогу и путем нових програма и пројеката промене устаљену праксу. На тај начин истраживање, прикупљање, чување и комуницирање остатака материјалне културе из прошлости не би били сами себи циљ, већ средство за друштвени развој. И поред чињенице да данас ова стратегија више представља начелну опре дељеност Србије ка Европској унији него оперативне смернице за изградњу бољег и праведнијег друштва, интересантно је да је овај документ усвојен много раније него слични документи у већини других земаља широм света. У међувремену стратешки приступи развоју друштвене кохезије су промењени у свету од тзв. негативног ка позитивном приступу, односно од концепта смањења сиромаштва, незапослености и неједнакости ка концепту генералног побољшања квалитета живота. Будући да нови приступ разумевања феномена друштвене кохезије пружа готово несагледиве могућности коришћења музеја, очекујемо да ће ревидирана стратегија смањења сиромаштва, или будућа стратегија друштвене кохезије, односно жељно ишчекивана стратегија развоја културе или нова стратегија музеја осигурати солидан оквир националним институционалним и појединачним иницијативама да дају озбиљнији допринос друштвеном развоју. Музеј као генератор друштвене кохезије – допринос Музеја историје Југославије Да би се постигла нова вредност музеја као места друштвених промена које воде до благостања, неопходно је извршити детаљне и широко постављене измене на нивоу политике институција, стратегија, циљева и праксе. Музеји и друге институције јавне меморије не треба само да уступају своје просторије за презентацију тема у вези са инклузијом, којима се баве друге организације, већ треба да делују проактивно, да развијају партнерства и пројекте као део успешне сарадње, а стучњаци музеја треба да одиграју активну улогу у обрађивању ових тема кроз нове интерпретације постојећих збирки и документације. Развој друштвене кохезије, кроз укључивање представника заједнице у доношење одлука у вези са стратешким развојем, као и питањима програма, обе збеђивање приступа особама са инвалидитетом и развој садржаја за најразличитије циљне групе на нивоу препознавања и првих корака, присутан је и у музејима у Србији. Међутим, улога и одговорност музеја према друштвеној кохезији и повећању друштвене укључености су много шири, а пут ка стављању музеја у функцију оваквог развоја је дуг и захтеван, уз много претњи, али и могућности. Савремена литература даје различите прегледе и методе промене музејске праксе у циљу значајнијег прихватања одговорности и свеобухватнијег сагледавања њихове друштвене улоге (Flaming 2005). Будући да се ради не само о промени праксе, већ и става запослених у институцијама, процењује се да је неопходно пет до седам година да би се музеј, али и нека друга институција наслеђа у транзицији, поставио на пут друштвеног развоја. Било би пожељно да се промене спроведу усаглашено и „одоздо” и „одозго”, тј. да жеља за променама буде подједнако јасно видљива и кроз промену државне културне политике, али и кроз промену активности институција и појединаца. Да ли ће музеји одговорити на изазове Музејски програм као индикатор друштвене кохезије

239

савременог друштва, зависиће од читавог низа фактора међу којима лична иницијатива и посвећеност имају посебан значај. Препознајући своју друштвену улогу Музеј историје Југославије (МИЈ) укључио је елементе развоја друштвене кохезије у процес дефинисања стратешког плана. Развој друштвене кохезије не само да је схваћен као део друштвене одговорности институције, већ и као професионални изазов друштвене заштите вредности бивше државе чије наслеђе музеализује, смело доводећи у везу приступ друштвене кохезије са политиком социјалистичког развоја Југославије. Усмереност Музеја ка развоју друштвене кохезије огледа се у свим сегментима плана стратешког развоја, од визије и мисије, преко принципа, циљева и акти вности, при чему је друштвена кохезија сагледана као оквир будућег развоја. Визија: Музеј историје Југославије је отворена институција међународног значаја која иновативном интерпретацијом прошлости покреће различите актере на активно сагледавање садашњости. Мисија: Музеј историје Југославије је место отвореног дијалога и размене знања и искустава о друштвеним и културним појавама 20. века. Иновативним приступом јединственим збиркама и сачуваним сведочанствима о Југославији, музеј посетиоцима и корисницима нуди јединствен доживљај кроз излагачке, едукативне и анимационе програме. Илустрација 1: Визија и мисија МИЈ дефинисане у Стратешком плану 2014–2018.

Визија и мисија Музеја наглашавају отвореност музеја за размену мишљења, знања и искуства са различитим актерима, док принципи које Музеј заговара наглашавају опредељеност ка друштвеној кохезији кроз инклузивност, партиципативност и доступност. Принципи: Стварање услова за инклузију и широку партиципацију различитих актера у музеју показује ново тумачење власништва над наслеђем, као и сагледавање проширене улоге публике, односно заједнице. То значи да ће музеј омогућити представницима различитих организација и група не само да дају свој допринос у избору тема и програма, већ и да буду директно укључени у све фазе процеса од селекције елемената наслеђа до комуницирања њихових вредности. Једна од основних вредности музеја је и доступност, под којом се подразумева подједнако физичка и ментална доступност, односно разумљивост. На тај начин се осигурава укљученост нове публике, попут лица са инвалидитетом, сиромашних грађана, становништва са нижим степеном обра зовања, припадника различитих етничких група и верских опредељења, као и деце. Овај принцип полази од претпоставке да је право на наслеђе део основних људских права, односно да сви имају право на коришћење наслеђа и на допринос његовом обогаћивању, уз обавезу поштовања како властитог, тако и културног наслеђа других. Принципи, вредности, интерпретација, па и само наслеђе су промењиве категорије које се креирају у односу на савремени контекст – идеологију, политику, економију и научне парадигме. Зато је изузетно важно да музеј подстиче критичко промишљање, као и представљање различитих виђења истих догађаја, докумената, или података. Илустрација 2: Принципи стратешког развоја МИЈ 240

Катарина Живановић

Четири од шест дефинисаних општих циљева такође наглашавају концепт друштвене кохезије од препознавања значаја друштвене заштите, тј. коришћења и осигуравања шире доступности фонда, преко развоја толеранције и успостављања дијалога различитих актера, до промоције одрживог развоја и поштовања људских права. Такође, музеј је препознат и као полигон за доживотно учење, покретач мобилности стручњака и иницијатор размене искустава и идеја. Будући да је програм музеја директно наслоњен на стратешки оквир, програмске активности такође у себи садрже елементе који подстичу бољи квалитет живота, поделу одговорности и развој интегритета. Допринос развоју друштвене кохезије, и поред чињенице да је тешко дефинисати квантитативне индикаторе, може се мерити кроз број различитих заједница које музеј окупља, број дискусионих програма отворених за суочавања различитих мишљења и развој толеранције, број бесплатних програма у музеју, учешће музеја у промоцији људских права и реализацију хуманитарних акција. Општи циљ 3: Испунити комплексне музеолошке стандарде заштите – МИЈ ће у наредном периоду подједнако водити рачуна о правној, превентивној, техничкој и друштвеној заштити. Нарочита пажња биће посвећена истраживању и повећању доступности фонда. Општи циљ 4: Реализовати балансиран, друштвено релевантан и иновативан програмски садржај – МИЈ је препознао улогу модератора у процесу помирења, развоју толеранције и успостављању дијалога различитих актера. Развијајући богат програм Музеј жели да да свој допринос повећању квалитета живота, промоцији одрживог развоја и поштовању људских права. Општи циљ 5: Афирмисати комплекс МИЈ као популарно место за учење, дијалог, забаву и одмор – МИЈ је комплекс у чијем саставу су три објекта и парк. Он је зелена оаза, место сећања, али и амбијент за развој нових могућности. Општи циљ 6: Позиционирати Музеј као релевантну партнерску институцију, кроз интерсекторску и институционалну сарадњу на националном, регионалном и међународном нивоу – Повећање мобилности стручњака музеја, размена искуства и идеја са свим заинтересованим странама, као и формирање мултидисциплинарних тимова за имплементацију вишегодишњих пројеката препознати су као приоритети Музеја у наредном периоду. Илустрација 3: Општи циљеви дефинисани у Стратешком плану 2014–2018.

Пројекат израде сталне поставке, који је покренут још 2009. године, на најбољи начин подржава поделу одговорности кроз укљученост различитих заинтересованих страна на регионалном нивоу, попут представника бивших музеја револуције народа и народности, истраживача, уметника, колекционара, учесника у друштвеном и политичком животу СФРЈ – бивших акцијаша, носилаца Штафете младости, политичких руководилаца и сл. Тематске изложбе интерпретирајући музејски фонд и осветљавајући различите југословенске феномене подржавају побољшање квалитета живота кроз инклузију, партиципацију и лични развој. Музеј настоји да у селекцији тема, прикупљању грађе, интерпретацији фонда и промоцији изложби укључи различите заједнице водећи рачуна не само о њиховим жељама, већ и о њиховим потребама. У том смислу нарочито се издвајају изложбе: Фигуре сећања, која је замишљена као платформа за интеракцију са сведоцима времена; Југо, моја Југо, чију основу чине гастабајтерска Музејски програм као индикатор друштвене кохезије

241

сведочанства; изложба Графички дизајн у ЈУ, кроз укључивање подмлатка дизајнерске сцене у Београду, Соколи, уз подршку садашњих активиста овог поктета, и сл.). Анимационо-едукативни програми углавном су намењени одраслој публици и подржавају концепт доживотног учења (Разговори о Југославији – razgovori@ mij.rs; Бајскултура – bajskultura@mij.rs), али у последње време све више енергије музеј улаже и у креирање радионица за најмлађе и породице подстичући јачање веза, колективног знања, осећаја припадности и заједничких вредности (Отворени депо у Кући цвећа, Манифестација Дружење са фићом, радионице за особе са инвалидитетом и др.). Музеј се одазива бројним друштвеним акцијама и иницира помоћ деци без родитељског старања и свратиштима за децу улице. Анализирајући програме Музеја у протеклих десет година јасан је тренд ра звоја програма који омогућују различитим заинтересованим странама да узму учешћа и да дају свој допринос интерпретацији музејског фонда, као и да искажу свој став у вези са актуелним питањима. Отвореност и критичност музеја из године у годину постају све видљивији кроз његове планове. Међутим и поред разумевања значаја и успешног сагледавања улоге музеја у процесу развоја друштвене кохезије, у Музеју историје Југославије направљени су тек први кораци. Основне препреке будућем развоју су првенствено непрепознавање овог процеса у културној политици на националном нивоу, као и чињеница да инсистирање на повећаној видљивости, броју посетилаца и осигуравање ванбуџетског финансирања, форсирајући квантитет и економску оправданост, развој друштвене кохезије готово маргинализују. За озбиљнију посвећеност развоју друштвене кохезије кроз музејске програме потребно је обезбедити додатну едукацију кустоса, јачање везе између ра зличитих заинтересованих страна, као и умрежавање музеја са сличним институцијама широм региона. Ове активности најбоље би било реализовати кроз пројекте иницирајући регионално партнерство и користећи европске фондове, а потом позитивна искуства инкорпорирати у свакодневну праксу МИЈ.

242

Катарина Живановић

Литература Corsane, G. (2006) Using Ecomuseum Indicators to Evaluate the Robben Island Museum and World Heritage Site, Landscape Research, 31 (4): 399–418. Davis, P. (2011) Ecomuseums: a sense of place. London and New York. Dirkem, E. (1972). O društvenoj podeli rada. Beograd: Prosveta. Elster, J. (1989) The Cement of Society: A Study of Social Order, Cambridge University Press, Cambridge. Flaming, D. (2005) Managing Change in Museums – Keynote Address, u: The Museum and Change, International Conference, 8–10 November 2005, National Museum, Prague, Czech Republic. Gill T., Miller P. (2002) Re–inventing the Wheel? Standards, Interoperability and Digital Cultural Content, D– Lib Magazine 8 (1), http://www.dlib.org/dlib/january02/gill/01gill.html. Jenson, J. (1998) Mapping Social Cohesion: The State of Canadian Research, Canadian Policy Research Networks Inc. Kinard, J. (1985) The neighbourhood museum as a catahstfor social change, Museum 37 (4): 217–223. Lorcan, D. (1999) Scientific, Industrial, and Cultural Heritage: A Shared Approach. Ariadne 22, http://www. ariadne.ac.uk/issue22/dempsey/ Matarasso, F. and Chell, J. (1998) Vital signs: mapping community arts in Belfast, Comedia, Stroud, Gloucestershire. Putnam, R. D. (1993) The prosperous community: social capital and public life, American Prospect, No. 13 Rivard, R. (1988) Museums and Ecomuseums: Questions and Answers u: John Aage Gjestrum and Marc Maure, Okomuseumboka – Identitet, Okologi, Deltakelse, 123-128, Tromso: ICOM Norway. Rivière, G. H. (1985) The Ecomuseum: An Evolutive Definition, Museum, 37 (4) 182–183. Šola, T. (2011) Prema totalnom muzeju, Centar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i Narodni muzej Kruševac, Kruševac. Van Mensch, P. Meijer-van Mensch, L. (2011) New Trends in Museology, Museum of Recent History, Celje. Vergo, P. (1989) The New Museology, London: Reaktion.

Музејски програм као индикатор друштвене кохезије

243

Katarina Živanović Summary The Museum Programme as an Indicator of Social Cohesion Social cohesion implies the capability of a society to ensure the well-being of all its members, to minimize inequalities, avoid divisions and develop equal chances for all. This concept is omnipresent in national and transnational policies all around the world. Although it is included in the Poverty Reduction Strategy for Serbia, social cohesion is not widely recognized as the purpose of existence of national institutions, particularly cultural institutions and museums. In the past years, the results achieved in that direction by civil society organizations have been increasingly noticeable, while those of national institutions have been hardly visible. The Museum of Yugoslav History is one of the institutions which carefully build their strategic framework supporting the basic elements of social cohesion, such as better quality of life, division of responsibilities and development of integrity. The annual report of the Museum clearly presents a large number of different communities gathered by the Museum, discussion programmes open for confrontation of different opinions and development of tolerance, free programmes, as well as programmes for promotion of human rights and humanitarian actions. It is possible to define all these measurable indicators as the indicators of development of social cohesion, i.e. indicators of contribution of the Museum to the development of this process. In order to create preconditions for a broader social involvement of the Museum of Yugoslav History, besides the change of its strategic framework, it is necessary to ensure permanent education of its custodians, which will help in the creation of an atmosphere in which experts share common values and are ready to do everything to enable all those interested to feel invited to take part in the creation of museum programmes. Also, it is extremely important for future museum interpretations to be based on compromise as little as possible, and to be based on a dialogue as much as possible, which may, but does not necessarily have to, lead toward consensus. Although the Museum of Yugoslav History is clearly determined to support social development, further progress is not possible without a more serious support of other organizations, especially relevant ministries, through the development of transparent policies, strategies and instruments of its implementation.

244

Катарина Живановић Краљевска акционарска штедионица (1885–1941)

Биљана Сикимић Балканолошки институт САНУ, Београд

UDK BROJEVI: 94:316.728(497.11)“ 1941/1944“(047.53) ID: 222129932

Живети у Краљеву 1939–1941.

Апстракт: Рад садржи дословни транскрипт разговора са Даницом Јовичић (1920) из Зрењанина и њено сведочење о стрељању талаца у Краљеву међу којима је био и њен супруг Милутин Мартинов, браварски ратник у Фабрици вагона. Осим помињања конкретних жртава стрељања, саговорница током разговора осветљава и свакодневни живот у Краљеву непосредно пред почетак Другог светског рата и током рата. Значајан део разговора посвећен је другим жртвама стрељања пореклом из Баната и њиховим породицама. Кључне речи: усмена историја, Краљево, Други светски рат, Банат Транскрипт разговора који следи прилог је персонализацији жртава масовних страдања кроз аутобиографску нарацију, која осветљава свакодневни живот индиректних жртава ратних злочина – чланова прородица стрељаних у Краљеву. Драгоцени сведок, Даница Дана Јовичић, рођена је као Даница Бербаков 1920. године у Милошеву. После смрти оца добија очухово презиме Бојанић, које ће удајом 1939. године променити у Мартинов, и коначно, још једном, 1951. године у – Јовичић. Даница се 1939. године удала за Милутина Луту Мартинова, стрељаног 1941. године у Краљеву. Милутин Мартинов рођен je 1911 (према подацима Силвије Крејаковић)1 или 1913. године (по мишљењу Данице Јовичић), у Српској Црњи у Банату. Мајка му је рано умрла, па је петоро деце (сестре Јела, Ружа и Нена, и брат Душан) остало на старању оца Александра. Када је имао дванаест година, отац га даје на занат у Зрењанин (тада Велики Бечкерек), где постаје мајстор-бравар и ради у Жељезничкој радионици. На позив Фабрике вагона из Краљевa сели се у Краљево, где се као подстанар 1939. године жени Даницом. Милутинов брат Душан такође је страдао у Другом светском рату. Осим продичних сећања на супруга Милутина Мартинова, Даница Јовичић саопштава важне биографске податке о својим пријатељима и комшијама, жртвама стрељања у Краљеву, али и о другим личностима значајним за локалну историју Краљева и Зрењанина. Захваљујући изузетном памћењу Данице Јовичић, осветљен је и свакодневни живот у Краљеву непосредно пред почетак рата и током прве године рата. Нарација тече из женске перспективе, тако се мушкарци – мужеви, браћа, синови – могу индиректно, накнадно препознати. Угледни људи из Бечкерека управо су тако описани: о једној неименовај краљевачкој жртви само узгред сазнајемо будући да је у питању супруг Даничине другарице, мале Наде – девојачко

1 Силвија Крејаковић, Идентитети жртава стрељаних у Краљеву 1941. године, Музеј жртава геноцида Београд 2013, 171.

презиме Маринков – иначе сестре у то време веома познатог мотоциклисте Славка Маринкова, победника на предратним великим мото-тркама у Земуну.2 На молбу истраживача, Даница Јовичић се накнадно сетила још неких личних података о жртавама стрељања које је поменула у разговорима. У угластим заградама наведени су подаци са званичног списка стрељаних. Милева Карајовић [1903], [рођена у Крагујевцу], лекар из Краљева Тодор Тоша Кузмановић [1907], рођен у Липљану, телеграфиста на Желе зничкој станици Сретен [Арсен] Кумабајац [1889], рођен у Елемиру [бравар у Фабрици вагона] Милутин Лута Мартинов 1913 [1911], рођен у Српској Црњи, бравар у Фабрици вагона [Војислав] Воја Миленковић [1926], рођен у Ђунису, живео у Ћуприји код стрица, ученик [VI разреда] гимназије у Краљеву [Симон] Рамшек [Рамшак] [1909], [рођен у месту Пољчане] Словенац, ваздухопловац [пилот на Аеродрому] Васа Тадијин [Тадин] [1900], рођен у Арадцу [столар у Фабрици вагона] Жика [Жива] Фишћа [1901], рођен у Перлезу [столар у Фабрици вагона] Разговор се објављује у форми транскрипта, без икаквих језичких измена, изостављени су само неки приватни подаци, а та места су у тексту означена угла стим заградама. Разговор су водиле Биљана Сикимић (Б. С.) и Марија Стефановић (М. С.) у стану Данице Јовичић у Зрењанину 2. и 17. јануара 2016. године. Кућа Драгише Воштинића у Главашевој улици у којој су становали Милутин и Даница Мартинов

Todor Malbaški, Zrenjanin, Skupština opštine Zrenjanin 1966, 531. 2

[2. 1. 2016] Б. С.: Ја бих молила ако можете да се Ви сетите тога, јер је то важно, важно је људима у Краљеву да знају Вашу причу. Па знате шта. Ја ћу то укратко да Вам кажем. Имала сам осамнајст година кад сам се удала у Краљево. Отишла сам одавде. Други људи, други менталитет, друге начине, све. Имала сам један леп брак, али је он био кратак. Ја сам имала дваес једну годину кад су га стрељали, мужа. Он ми је био мајстор. Радио је у Фабрици вагона. Краљево је била паланка, село. Одједном се то уздигло и, Фабрика вагона и пољопривредно добро, и ваздухопловне школе, било је у успону. Дошао је рат. И ја кажем: „Јесте Ви комуниста?” Није требало више ништа. Ви сте мој непријатељ. Ја кажем: „Тај ради са партизанима.” Тај је био стрељан. То је била катастрофа. Краљево је платило цех. Да је то неколико хиљада радника, затворити Фабрику вагона, где је било три хиљаде радника, побили и за неколко дана. Ту сам изгубила мужа, само дваес седам година је имао. Када сам мислила да сам на успону, да сам најсретнија жена. Останем у другом стању два месеца, изгубим и дете. Живела тамо, не знам шта је са мојима, моји у Зрењанину. Отац ми је био, па ето тако, Србин био, солунац, они му прете, једни причају: „Немамо везе са Краљевом и са светом.” Онда су дошли Мађари, побили. Сестра једна. Моја мајка, ја сам била мала, ни не памтим оца, кад ми је отац умро, и моја мајка остала са мном, као удовица. Живела је у Бечеју и ујак је има четворо деце, деда, баба, све је то било тешко, доћи још код снаје, и са дететом, и све. И да Вам кажем, овај, ето, удала сам се и мислила сам да сам најсретнија. Изгубим њега, двадест седам година, најлепше године. А машту имали, имаћемо кућицу, били смо подстанари. Па имаћемо ово, па оно. Све се то срушило за дваес четри сата. А шта би било још да смо имали деце? Каква је ту била катастрофа, што су имали троје-четворо деце? Шта да Вам кажем, јад, беда и глад. А кад сам отшла у Крагујевац, онда сам видела да је Крагујевац још гори од Краљева. Црни Крагујевац. Сва деца побијена, свака кућа, оне старинске куће, она турска калдрма. А у сваком прозору дечак насликан са ђачком капом и мало барјакче на пола копља. То је катастрофа било. Ја ка246

Биљана Сикимић

Даница и Милутин Мартинов испред Железничке станице у Краљеву (Даница у светлој хаљини)

жем – шта смо ми тако скривили? Да овако прође један народ, један град, два града срушити за неколко дана. И шта да кажем? Нег ме тешило што смо све биле исте, само што су жене биле у тежем положају које су имале деце. Ми смо могле и да гладујемо тог дана, али оно је плакало, нема хлеба. Ја кажем, знате шта, све што дође, не поновило се, само рат никад. Што кажу, онај наш Зоран Петровић, рат и барут. И тако, шта да Вам кажем, ето. И после тога неколко месеци дођем. Везе немаш с Банатом, немаш ништа. Родитељи ту стари, не знају шта је с оном сестром. Мајка ми се после преудала, остала удовица са мном, затекла девојчицу. Мој очув је био удовац, предобар човек, више него рођени отац. И ја ништа, везе немамо нико. Нит она има из Земуна, нит ја имам из Краљева са мојима родитељима. И тако, после неколко месеци, некако успем. Путовали смо пет-шест дана, Краљево, Горњи Милановац, до Београда да дођеш. Мост срушен, радила скела. Моји ме чекали на овој станици. Дознали су да сам ја жива, да ми је муж стрељан. Моште мислити како. Имали крсну славу, Светог Николу. Обоје седе стари и плачу. Две ћерке, не знају где су им деца. Само рата не! Ја кажем, да је човек и гладан, пребродиће тај дан. Али рат, ко год га жели нек му буде у кући! И тако кажем, ето, та моја младос, најлепше године, како сам провела и то. Да сам била само паметнија и школована, какав Рат и мир! Да сам писала своју биографију. А шта да радим. Вратим се после неколко месеци, једва сам успела да дођем у Зрењанин, да дођем код моји. Они чули да сам жива, јадни, чекају свако вече на станици и ја дођем. И шта мисте, једне ноћи ја сањам. Знате шта је било, срећом, било другарство што смо се све скупљали, исте судбине. Никад ниси спаво у својој кућу. Немци после дошли у станове и то. Нег нас је то држало, и та сиротиња, и деца око нас, и све смо казли – биће боље. И кад сам ја дошла, једну ноћ сањам како сам ја дошла код моји родитеља и моја мама кувала паприкаш са сувим ребрима и нешто има. И један хлеб велик, умешен. И ја плачем код тетка Јелене, пријатељи који су ме удали за овог мог мужа, сад што је. И ја плачем: „Тетка Јелена.” „Дано, шта ти је, сине?” „Јао, тетка Јелена, ја сам се пробудила од стра, што сам сад страшно сањала, и радост и тешко шта. Да сам отшла код моји и они отворили врата и на шпорету стоји паприкаш и један хлеб, тако.” „Па”, каже, „зато што мислимо, немамо шта да једемо, па. Увек мислиш на то кад нешто немаш.” И тако да Вам кажем, успела сам да дођем код моји, успео мој зет из Земуна да сестру пребаци, а она у другом Живети у Краљеву 1939–1941.

247

Милутин Мартинов са сестром

стању. Зет ми био из Милошева. Пребаци ту сестру, она треба да се породи, усташе. Он држо неку радњицу, неку кафаницу, ту се састајали усташе, а он је радио за партизане, и све је то било страшно. И тако, дошла сам код моји и ту је била моја судбина. Нисам могла да радим нигде, где да ме запосле. Кад су питали у фабрику чарапа, каже: „Шта је?”. „Муж је стрељан.” Каже: „Комунисте не примамо.” Де су, јадни, били комунисти то, па дознали би све. Они су људи напредни, радници. Значи, две-три хиљаде сви били комунисти? Знало се ко је био комуниста. Ја сам знала у Краљеву, то су били двоје-троје, моје комшије који су били штампарски радници. Штампарију је држао неки Митровић, приватник, ту је био Мила један Михајловић, који је отеран у Немачку. Ту је био један Слоба. Знало се њи двоје-троје који су. Стварно, знало се. Да раде, били су омладинци и све. А цела фабрика, сви били комунисти? Није био нико. Ко је био? Па видли смо сад кад је био рат, ко је био, напред је био Пеко, па овај, па онај, јер су били школовани. Је л’ отишла цела радничка класа? Је л’ цели батаљон у Ужицу побијен, раднички батаљон, па јесу то све били комунисти? Тај дечко са ђачком капом? Каже, Шваба гледа: „Ово је дете, још се није ни бријало.” Стрељан. А шта су Роми? Неписмени. Они били сви комунисти? Није, то је била политика таква Хитлерова да нас поништи, да опљачка Јевреје, да побије Цигане, а нас ће отерати у Сибир. Ја сам имала Швабу, комшија, кад сам дошла, он чуо да сам ја дошла код моји и види: „Добар дан, комшинице.” Дошо на одсуство. „Да ја Вас нешто питам.” „Питајте”, реко, „госн Фириг, шта.” „Какви сте ви Срби?” „Па”, реко, „људи ко и ви.” „Не”, каже, „ја одем у Босну. И одемо да побијемо целу породицу. А дечаци”, каже, „гледају, сузу не пусте. Шта је, каки је то народ да не плачу деца?” Реко: „Знате шта, госн Фириг, валда од страха па се скаменили.” Човек некад, кад му се нешто деси, ни сузе нема. „Ја не знам који је тај народ. То све треба побити.” Мени он то прича. И шта, кажем, срећа. Не знам шта да кажем. Свугде има ђубради, нисам националиста, има ђубради нас, ако ћемо се гледати. Има гро такви. Али, кажем, не знам како смо прошли, прошли смо. [...] Б. С.: А где сте у Краљеву живели? [...] Знате где сам живела. У Краљеву је најдужа Улица Карађорђева, да. И сад, ту је Суд, знате где је Суд, па адвокати. Имала сам Вуковић Радојицу, комшију адвоката, и био је ту онај Илија, он је био, имао је највећу, најлепшу кућу код Суда преко, била кућа. Имо је неко презиме, да л’ македонско, Илија Кочичевски [Кочички], тако некако, жена му умрла, да. А ја сам становала, Главашева улица, идете прва улица па десно. Ту је била стара кафана „Женева”. А преко је био паркић. Доле степенице, идемо на Ибар. Б. С.: Знам, знам. Да. То је најдужа Карађорђева била. А то је била мала, уска улица која иде на Чачанску, увек смо звали Чачанска цеста. И то је била кратка улица, јако. Било с једне стране и с друге, да. А после је Карђорђева била до краја, докле је била, најдужа улица је за мене била Карађорђева, да. Е, тако сам ја у Краљеву. Ето, најлепше године, две-три године и изгубила све. Знате шта је, ту је била Главашева улица, а овде, на ћошку, стара кафана „Женева”. Пређеш преко, ту је парк. Идеш доле, био један паркић. И доле се спустимо, ту је Ибар. Била једна чесма, писало Милијина [Мирина] чесма, да. И шта да Вам кажем, овај, да. Ту смо ми становали, поред „Женеве” је био један Воштинић, он је изидао спратну кућу.

248

Биљана Сикимић

Успомена са железничког курса за испитивање Божићеве кочнице у Загребу, Милутин Мартинов други слева, средњи ред

Б. С.: Воштинић? Да, да. И жена му била одавде, Милица, имао је и двоје деце, а он сељак био, кажем, ал био богат, напредан, направио спратну каћу. С једне стране што гледа „Женеву” из дворишта, ту је било четир стана, с друге стране четир. Осам станова ту било. Онда, то је било уређено. У оно време је било то и скупо, ал је Во штинић узо мог мајстора, он је био универзалан мајстор. Он је то чуо за њега, мој муж је из Црње, Српске Црње, он је код Швабе једног чувеног изучио занат. Он је био шеф. И Воштинић дозно за њега, ал ето, каже: „Ви дођ’те”, каже, „ту, и платићу Вам само да се.” Имали и воду у кући, мош’те мислит, у оно време, да. То је био, он је имо све једнособне станове. И тако да мој муж добије тај, од Воштинића узмемо тај стан. Били смо сретни, ја га уредила, право дете, осамнајст година, само гледам у њега. „Ју, како сам наместила у креденац, ју, што ми је лепо.” Он дође, ја кажем: „Луне, погледај.” „Јао, што си лепо наместила.” А мене нигде нема, ја ликујем од среће. Ал кажем, тако смо имали машту бујну како ћемо. И једном дође муж, каже: „Еј, да ти кажем шта има ново. На крају Карађорђа, овај, ове улице”, каже, „продају се неки плацеви. И нама фабрика, радницима, ’оће да ми то откупимо на кредит. И да зидамо нама кућу.” Јесте периферија, ал мож’ да узмеш да имаш и башту, и све. Јао, ја сва сретна, правићемо ми тамо нама кућицу, имаћемо и деце, и све то. Све се срушило. Боже, да не верујете да је то могло за један дан да нестане све. Ето, кажем, ту смо становали код тог Драгише Воштинића до стрељања, док. Ту су, из моје куће су многи изгубили. А имали смо, ето, комшије, ја сам се уклопила, млада, са њима. И сви су ме вукли: „Дано, Дано, ’ајде код нас.” Тако, било ми је лепо, али. Б. С.: А јел᾿ се сећате кад су Немци ушли у Краљево? Како да не. На улици смо и сачекали. Моште мислити, то је био дан поподне. И држи неки, поп Јараковић био. И поп Јараковић, у порти се сви скупили у цркви, народ. И он држи говор. Каже: „Браћо Срби, боримо се, не дајмо ни туђем голубу да прелети преко наше територије. Боримо се.” Каже: „Немци су већ ушли, не знам, у Београд, иду овамо.” И наиђе један извидница, каже: „Људи, бежите.” Живети у Краљеву 1939–1941.

249

У Српској Црњи на излету 1935. године, Милутин седи на кочијама, први с десне стране

Каже: „Немци ушли.” Камиџора један мост се звао, да. Каже: „Прешли су Камиџору”, каже, „ево ту су у центру.” И поп Јараковић каже да се разиђемо. И ми се сви разишли, и ја дођем ту, код, на ћошку код „Женеве”, и ми се ту скупили, и видимо, извидница, иду са два моторбицикла, одуд долази војска, у Краљево ушли. Е, то је било то Краљево, то је било пролеће, знате кад се заратило, до октобра су били они. И само чујеш: „Стрељање.” Онај от’шо у партизане, онај тамо, онај овамо, и шта да Вам кажем. Било је страшно. Кажем, не поновило се никад. Знате шта ја кажем, моје, моје је прошло, жао ме за ову децу нашу, зар они треба све да доживе? Да доживе рат, да доживе глад, да изгубе родитеље и све. Колко је ту деце остало без родитеља, како с’ то плакало, како је било страшно. А моште мислити они, они стрељани у кругу те фабрике вагона, сами себи копали гроб. И сад ти одеш тамо, кад су Немци већ после то дозволили, кад се отворило, сад ти не знаш где је тамо, где је овамо. Био један кафеџија, исто у Карађорђевој улици, у центар, ту је био Суд, па на другом ћошку Мика Радивојевић. Он је имо три сина, сва три су му сина стрељани. Он је држо кафану, овако на углу, сва три студента. Он је умро јадан, пустио овако браду, он је умро од муке, а жена још живела неколко година после тога, Стојанка. Каже, оде тамо на ону умку па плаче на један крај, плаче, не зна три сина на ком су сахрањени. Кажем, трагедија. Да л’ смо били ми криви, шта смо ми Срби скривили, можда и јесмо. Б. С.: Кажите ми како су дошли да га ухапсе? [...] У Фабрици вагона, затворили Фабрику вагона. Радници треба да узађу у два сата. То је била огромна хала, огроман улаз, капија. Они су то затворили и раднике нису пустили да изађу напоље. А ми не знамо шта је. У два сата дува Фабрика, они излазе. Фабрика не дува, излази један Сретен добошар. Његова жена била одавде, имали су једног посина Ацу. Чика Сретен добује, ми сви на ћошку код „Женеве” и он јавља овако, каже: „Људи, радници су затворени не могу д’ изађу. Ко некога има нека у корпицу нешто пошаље од хране ил шта било, и да то напише и да преда у општину.” А ми у плач сви. Затворени. А кад погледаш, сваки други радио у Фабрици вагона. Причала сам, Краљево, да није било, Краљево би било, толико почело градити се и све то. И да Вам кажем, ми онда жене поче250

Биљана Сикимић

ле плакати, шта ћемо, свака нешто спаковала шта је имала и однесемо у Општину, запишемо тамо за кога, то су ови из Општине однели тамо, да л’ су добили да ли нису. Блокада града. Полицијски час, дотле и дотле не сме да се изађе. Само чујеш пуцњаву. Ако сте знали где је Ратарско имање, горе на брду тамо. Они са Ратарског имања право су гледали у Фабрици вагона. И ја да Вам кажем, ту је станово један, био ваздухопловац, један Словенац, неки Рамшек. У истој тој згради смо становали. И био један, онда је тамо била кафана, овај, била је „Париз”, и била она, Боже, не знам како се звала, сад је то „Турист”, да. Ту је била апотека „Перланж”, и ту су били, да, ти трговци и то. И дечко је радио из мог комшилука, чика Милије, што држо „Женеву”, имо пуно деце. Чика Милија Грбић, он је имо и Белу, и Црну и, шесторо деце је имо. Он држо мало ту кафаницу кад је оно пијачни дан у Краљеву, ту се навратило да се попије, неки ћевап, и тако, увек је ту било неки’ гостију. И његов син Милан је радио у, у кафани, јао Боже, сад не могу да се сетим како се звала. Тај хотел се звао, какав хотел, сад је хотел „Турист”, онда је била прчвара. И он дође, и њега затворили. И после није било довољно већ су и по кућама купили. И њега, онда се борио кафеџија, ту су и Немци долазили. „Европа” ил како се звала, не могу да с’ сетим. И ту су и Немци долазили у ту кафану, и онда је интервенисо газда од кафане да пусте тог Милана малог Грбића. Он је био конобар, ту учио, фино једно дете. И он био пуштен. И дође код оца ту у кафаницу, а радио је преко дана у ту кафану. И он мене зове. „Млада”, загрлио ме, плаче, „знаш, знаш с ким ти је отишо”, каже. „С ким?” Каже: „Он и овај Словенац.” Каже: „Загрљени су изашли њи двоје, и”, каже, „тако су загрљени”, каже, „отишли на стрељање.” И он ми је први казо, каже: „Њи двоје су тако загрљени”, каже, „све по двоје су.” Они нису много пуштали, по двадесет некол’ко, јер то би се разбежало. Него сами себи копали раке. Они са митраљезима, одуд, ископаш како позади те убију и ти паднеш доле, већ си закопан. Ту је била трагедија, ту је отишла младост. Не смем некад ни да причам како ми је жао и тешко, и тако. Дошла сам ту код моји, и ту рат и беда. Кажем, ја сам генерација, најлепше године како сам преживела. [...] Б. С.: А јел’ се сећате можда шта сте му послали, шта сте спаковали у тај пакетић што је однет Вашем супругу? Знате шта, све смо кувале ручак, жене, спремили. Два сата дува, чује се, Фабрика вагона дува. До два сата радили радници. И онда шта је ко, ја хлеб мало, нешто шта сам имала и кувано, и данас не могу да се сетим. Да л’ је било нешто густо, неки чушпајз, шерпица једна. Све то упаковала у један цегер и записали тамо чије је. Метла, још сам му метла његову неку, већ је то био октобар, да л’ сам му метла неки капутић, не знам шта је. Да, имао је он три фртаља једну јакницу, и моште мислити у том џепу била је и моја лична карта. Знате, хаос, сви плачемо. И у Општини смо сви однели, ја сам, сваки смо написали за тог и тог. И онда су они прозивали, тај један по један изађе из те хале, узме то своје. Да л’ су они узели, да л’ су појели ил то Швабе побацале. Ми нико не знамо шта је било са том храном. Пон’о је ко шта има на брзину, да с’ то спакује, гладни. Два сата, мужева нема, не дува ни Фабрика. Док није Сретен дошо, добошар, да нам каже. Шта да Вам кажем, верујте ми, то је било страшно. А кад си погледо, да ниси ти сам, да су још толико око тебе. Само су биле мајке, то је. Мајка се, како је страшно све то, да изгу биш своје дете и да то све. Не знам. Б. С.: А јел’ било начина да се они вама јаве? Да ли су биле могућности да вам пошаље неку цедуљицу, да вам јави како је тамо? Нико. Живети у Краљеву 1939–1941.

251

Б. С.: Нико? Не знате да је неко добио неку цедуљицу? Не знам да л’ је неко добио, ја не знам. Ми нисмо добили. Б. С.: Вама се није јавио никако? Нико. Ни’ се нико јавио ни мени, ни целој околини ту. Да. Па су неки причали да су неки побегли, знате, да се то. Па дошло ослобођење, чекала сам, чекала. Од тог нема ништа. Какви – побегли, па да је био у иностранству, да су га одвели, па ваљда више после десет-петнајст година би се јавио. Ја сам тако седела десет година. Кад је мом мужу било десет година, ја се удам поново. Ипак сам била само дваес једна година. Била сам пуна живота, пуна, да. И знате шта, удала сам се, била је то судбина. Мој брак је био леп, али верујте, да би свака жена пожелела мужа каквог сам ја имала. [...] Б. С.: А, кажите ми, после стрељања кад су вам дозволили да дођете на то гробље? Дозволили су, ваљда, идуће године, некако. Онда је било расписано у Оп штини. Ту је био неки наш Србин, тамо је радио. Каже: „Дођите са дозволом, мож’ да идете четрнајстог октобра парастос.” Онда смо имали директан воз до београдске станице. Од Београда имали смо већ за Краљево. И у Краљево смо тако били, ето, на станици које ди, још тамо пријатељи били, ја сам имала своје пријатеље који су ме дочекали: „Дано, бићеш код нас.” Моје другарице одавде одведем. Има из Зрењанина, доста су стрељани у Краљеву. Б. С.: [...] Још их је било из Зрењанина? У, кол’ко је њи’ било, Арадац! Б. С.: А јел’ можете да се сетите неких људи? Па знате шта, могу да се сетим. Одавде била је једна Ката, Боже, Миђарова, онда је била ту, у Нушићеву кућу су имали. Звала се Ђуђа, плава онако била жена, пуна. Ко сад да би’ ту кућу нашла у Нушићеву. Ту, с десне стране, била једна прека кућа, бела. Oнако она била, имала крупне зелене очи, била лепа жена, онако. Њен је муж. Онда је било из Кикинде, било из Елемира, Арадац. Из Зрењанина била опет мала Нада. Моште Ви, кад су ту били, њен брат је био чувени моторбициклиста, мали Славко. Да. И она је била мала Нада, и њен муж је стрељан. И онда смо се ми скупљале тако. Јер свака од нас је имала понеког у Краљеву. Кад си ту рођен, изгубио си своју породицу, куда ћеш? И тако, шта да Вам кажем. Тако да смо ми после сваке године имали право да одемо на, на тај гроб. Б. С.: А, они су и даље остали заједно, тако како су стрељани? Гробови нису дирани? Да, гробови стоје тако. Не знам како је сад, нисам била, не памтим. Знам само кад смо отишли, било већ мало да можемо да видимо, то је био један огроман круг. И сад у том кругу, чула сам да су поставили некакав, да обележе. И сад, Ви не знате где је то, нису ту били гробови па да каже, ево, да су моји двоје-троје. Ми не знамо где је, на којој је страни мој муж пао, да.

252

Биљана Сикимић

Б. С.: Никада нисте установили где је заправо? Да, да. Само је после било, била је градска библиотека, па је био неки, не могу да с сетим, у Краљево, тамо било је у Општини, био је списак стрељани. Није, нису све ни успели ни да упишу. Немци су водили под којим бројем. Б. С.: А Ви сте нашли Вашег супруга на том списку? Да, нашла сам га, да. Нашла пријатеље неке, и тако. Шта да Вам кажем, било је то страшно, ал ево. Преживело се и то. Б. С.: А да ли су биле неке жене стрељане? Јесу. Прва жена је била Милева Карајовић, ако сте били у Краљеву мош’те знати Драгутин Карајовић и докторка му жена била, Милева. Они нису имали деце. Она је била међу првим женама стрељана. Б. С.: А зашто? Зато што су, кад су хтели, затворили Немци децу, ученике, тамо је већ Ва здухопловна нека као школа почела, кажем, у Краљево кад се уђе, и онда је она Милева дала паре. Каже, они нису имали децу, она и муж лекари, а муж јој био наш лекар. Он је мене и абортирао кад сам пала и то. Она је дала паре да децу не, не убијају. Они нису имали деце. И замис’ ти, неко ј’ казо да је она комуниста, како она помаже. Било је ту и лажи, морамо признат да смо једно друго и потказали, били смо покварени у неким стварима. И да Вам кажем, Ви сад невини, а он каже: „Ти си радила то и то”, и ти си готов. И онда је Милева била стрељана. А доктор Карајовић, то се мени десило да изгубим дете. Дошли су неки џандари, шта ја знам, из куће у кућу да морамо да идемо ми да беремо неки кукуруз тамо негди, да идемо према неком селу, питај бога где. Да се комунисти не крију у кукуруз, та који кукуруз. И сећам се, ми, и та моја проводаџика, моји пријатељи који су ме удали за овог мог другог мужа, идемо ми да то беремо. А само можемо, ништа, то нам је плата да донесеш кући мало кукуруза. Нас пет-шест породица заједно. Спавали смо и по земљи, само да смо заједно. И, замис’те, беремо ми тај кукуруз, оно већ, мош’те мис’ти, октобар, половина октобра, све суво, у цегере можемо да донесемо. И ја идем, тако и те моје комшинице, биле су две младе, били смо нераздвојне комшије, биле из учитељске школе у Крагујевцу. И ја само једном се онесвестим и паднем у једну бару. И моја та Соња, проводаџика моја што ме удала за Стеву: „Лале, шта ти је?” Брена, њена колегиница, Олга, можда сте и знали те породице, тамо Огњеновићи. И ја, никако да се освестим, и они мене подруку и идемо кући, идемо у Краљево. И дођемо ми, Тоза овај, знате што певач, његов отац је имо тамо кафану, ни сад не могу да с’ сетим, на периферији. Идемо до чика Тозе. И ушли смо тамо и сели, и он, чика Тоза, дај мени нешто, чај, шта је скувао. Ја болна. Ја сам осетим крварење, вруће. Ја прокрварила. И дођемо ту и они одма’ јаве, Соња и те моје комшије, јако смо лепо живели, они су ме тако разумели, ко дете била сам од ти старији. А он је наш био лекар, он је нас волео, доктор Карајовић, свугде нас је обилазио и тако. И они јаву, каже: „Ено”, каже, „Дана”, каже, „од мајстора”, каже, „жена.” „Шта је било?”, каже он. И он дође и доведе једног колегу. И данас се не сећам тог гинеколога. Знам да је био млад, имао је он тамо и кућу негде, Караџићева улица или где. И дође он и ја одем код тог лекара, како сам отишла. И тај лекар после је стрељан био, тај гинеколог. И он изврши абортус, запушили ми прозоре и све, и сад ће Карајовића, већ је почело да се прича, побегне у партизане. Из партизана га после ослобођења поставе за директора Матарушке бање, да. И тако, ја сам ту тај абортус, ето, преживела тамо, и шта да Вам кажем. Живети у Краљеву 1939–1941.

253

Б. С.: А његова супруга је стрељана. А како је он избегао? Ја не знам како је избего, да л’ се он негде крио, како је било, не знам. Мени то никад није било јасно да је он дошао, да су ноћу мене одвеле комшије код тог његовог колеге. Само знам да су запушили фењерче неко и да брзо изађем, та моја Соња и колегинице дошли су по мене, да. Ја сам отшла и тамо сам лежала и тако. Није ми било ни добро, имала сам после неких последица ту доле и шта да Вам кажем. То је све било на брзину. И тако да, да сам, ето, изгубила и то дете тамо, и мужа и, шта да Вам кажем. Тако неки детаља једва се и сетим. Некад легнем, верујте, па не могу да спавам. Онда вратим филм назад. Које је то године било? Како се звао тај комшија, како се звала она комшиница? ’Оћу целу улицу да, да се приберем, онда станем, блокира и не да. Ћути, баба! Онда, јао, сетим се, да. [...] Знам, први, прву жртву сам видела, јао Боже, Раде Вилотијевић, он је био обешен, била апотека, да л’ је он био Јеврем, „Перланж”. Апотека, ту до хотела, ту је било, ту трговачки центар је ту био. И био још један апотекар Тоша, поред Гимназије, знате где је? Б. С.: Да, наравно, у центру. Да. Е, ту је била апотека. Тоше, сви смо га звали, био јако духовит апотекар. Одеш код њега: „Девојко, што имам лепе помаде.” Он је био и безобразан некад да исприча и неки виц, и. Био је добар јако човек. Јер свега две апотеке су биле приватне у Краљеву. А испод апотеке прву жртву обешену, то је био тај Раде. Б. С.: А као комуниста је обешен? Комуниста, да. Био комуниста, то сви су. Неки су чак и знали неке. Углавном да неко је казо Немцима, и ту га Немци обесили. [...] Б. С.: Ви сте одмах заправо отишли? Нисте дуго после стрељања остали? Нисам, остала сам. Па да, то је био октобар, а ја сам вал’да дошла крајем децембра, да, крајем децембра. Баш сећам се да било већ, Божић се славио. А на први дан Божића овде смо гледали обешене на Житном тргу. Ту је био обешен онај, докторке Цветков, Рада, она је била моја школска другарица, њен муж је био лекар. Он је родом био из Елемира, он је ту обешен. И ту су били пуно обешени. Тако су направили Немци кад идемо у цркву, знате, Божић, ту су били на Житном тргу. И сад мисим да тамо има плоча. [...] А зет ми био из Милошева, од сестре. И, овај, како да не. Ми смо отишли у Црњу, пошто је он радио, добио неколико дана и дошо. Каже: „Знаш шта”, он мени каже, „ми ћемо се венчати ако оћеш у манастир Жичу. И видећеш”, каже, „како су лепи манастири, каква је околина богата, па да видиш ово, па да видиш Сопоћани из не знам ког века, наши манастири.” Рашка је била некад српска престоница. Да. И тако он мени то све причо, кад сам ја, стварно сам заволела. П’ онда идемо пешке, Краљево, шта је то било да дођеш до Манастира Жича. Б. С.: Да, да, то може пешке и сад. Пешке смо увек ишли. Онда одемо у Жичу, па после пређемо у Матарушку Бању, Ибар, купамо се тамо. То је мене одушевило, јер мени то било лепота. Дигод сам кренула, нешто ново сам видела. И тако ми је било, ја сам Краљево обожавала. 254

Биљана Сикимић

Б. С.: А та фабрика је тада била нова? Јесте, јесте, знате зашто, то су отворили фабрику, ал требало је стручњака. Ви сад треба мене да обучите, ја не знам ни шраф да зашрафим. И онда су они то расписали, ко год дође. Овде је била, каже, радионица, звало се железничка радионица. Ту су позвали стручњаке. Б. С.: И овде је исто била фабрика, у Зрењанину. Да, да, у Зрењанину. Из Зрењанина су наши мајстори отишли тамо, да и’ подуче. Онда су они примили раднике који немају везу, запослили су, мораш да запослиш, треба обучит те раднике. И тако да је мој муж, гро њи је отишло. Много је Војвођана и стрељано, кажем, и из Кикинде. Били су једни пријатељи, Бранко, они су били из Суботице, он и жена, нису имали деце. Дивни једни били људи. Било је из Арадца, било из Елемира, одакле из Елемира, од Маријине маме стриц из Елемира био који је тамо стрељан с мојим мужем. Б. С.: А како су се они звали? Јао, Боже, Кумбајац, из Елемира, да. Сретен се он звао, имао је жену Кату, и једну ћерку је имао, из Елемира су. Он је стрељан с мојим мужем тамо, да. И онда је та Минђарова Ката, онда је ту, Ђурђинка се звала, Боже, имали су они неки надимак, из Нушићеве улице, да. Ту из Нушићеве улице знала сам неколко породица, да. Б. С.: А он је, значи, већ радио тамо кад сте Ви стигли у Краљево? Он је тамо био. Већ година дана ил две, да. Он је тамо већ радио. И онда имао једног свог друга који је ту био из села. А ја сам имала бабу у Стајићеву и моја другарица једна се уда. А он је исто био из Стајићева али већ тамо радио. И ожени се једном мојом другарицом. И једног празника, не знам да л’ је био Ускрс, шта је био, мој ће муж ићи у Црњу, а да сврати код Љубе мало, ту. И мене другарица да обиђе, Љуба, и ја се упознам. То су биле судбине. Да. Упознам се и, то је било лето, па да, кад су имали, валда августа сам се ја већ удала, да. А замисте, моје венчање, седамнајсти август, датум и за овог мужа седамнајсти. И тако, кажем, ето, удала се и била сретна. Он је био велики мајстор, био човек, а ја млада, знате, па мало луцкаста. Никад нећ заборавити, он каже: „Знаш шта је, ти си млада, мораш да мислиш кад примим плату, морамо прво дати газди.” Паушално било струја. Био један Француз, само виче: „Госпоџа, тринест и по динара.” И тако. А ја млада, примио плату, а ја одем па видим у град. Имали смо лепо предсобље, па видим тако лепу стазу. Заборавла да ће доћи инкасант да наплати кирију. И баба лепо, купи. Кад је он дошо, каже: „Па колко?” Ја кажем колко сам. „Па имаш пара?” „Немам, већ још мало.” А Краљево само петком била велика пијаца. Сад ће бити пијаца, а ја потрошила. А ту све били просветни радници, станари до мене. Једни учитељи стари били, сви су они мене познавали, а ја мала па се правим важна. Па правим штрудле, а они дођу: „Јао, код младе.” Биле две професорке, једна била докторско дете ал је знала и да скува и све. А била једна Лепа Михајловићка, била дебела, њен муж био Воја из неког села, ту је имала једну Олгицу, родила после не знам колико година. И она дође код мене, Воја, професор и он, каже: „Млада, да Вас питамо нешто”, каже: „ви Војвођани стално правите неке колаче. Кад дођем код вас, мириши штрудла, месите супу.” Ја сам то све знала, онако ко дете сам морала да научим, такво је време било онда. Каже: „Имамо две служавке. Једна чува Олгицу”, родила већ, што кажу, није било време. Каже: „А ова једна Миља, једна Милијана, обе удовице, јадне.” А ја видим кад оне украду, и шта да кажем, да. ПомаЖивети у Краљеву 1939–1941.

255

ло од хране тако однесу, је л’. Ова двоје деце има, ова двоје деце. Ова чува, само на ваздух поред Ибра да шета са малом Олгицом. Њојзи треба, неко недоношче јадно било. А ова друга, као, кућна помоћница она ће да кува и да ради. И сад Воји памет, а Лепа нема везе са кувањем, нема ништа, да. Она је само знала, на р је говорила, а друга колегиница професорка из Чачка била, докторско дете, каже она: „Шта је била”, каже, „моја колегиница Лепа да Вас пита?” Каже: „Идем код Дане мале, да видим кол’ко, десет кила шећера нестало брзо. А нису прављени ни колачи.” Она нема везе кол’ко иде у лењу питу. Она мож да каже, Милијана, иде кило. То сам ’тела да Вам кажем, тако сам живела, то све били просветни радници на том мом улазу. Били једни стари, јако добри Тошићеви, и, шта сам тела, Боже, нешто са тим, да са тим мојим, с том мојом стазом. И ја сад ћутим, и плакала сам. Он само каже: „Мораш да водиш рачуна. Ти си још млада. Ти с’ то видела, свидело ти се, имаш у џепу паре, је л’, купићу ак’ ми се допада.” И ништа, он је отишо на посао, каже да ја узајмим. Да зајмим, мајстор, знаћеду већ да зајмим, а ти ћеш да зајмиш од ових професора ту. Ја ћутим. Имам ја још нешто, али ниси ти овде имао ни фрижидер, ни ништа. Тако купиш пола киле меса да га скуваш. И ја плачем, кад једном, а имали смо, сваки стан је имао и звонце на вратима, био најмодернији онда стан. Кажем, никад не би ја тамо тај стан узела да није био мајстор мој муж. Хидрофор смо имали, воду у кухињи. То је било супер. Сви били једнособни станчићи, а лепи. И ја седим у предсобљу, тако мало седим, и шта ћу, сутра пијац, зазвони неко на врата. Отворим ја врата: „Добар дан.” Гледам, непознат човек. Каже: „Извините, јесте Ви чика Влајкова ћерка из?” Није био Зрењанин онда, шта је било? Б. С.: Бечкерек. Да. Ја кажем: „Јесам.” Каже: „Поздравио Вас тата.” Кажем: „Уђ’те унутра.” У предсобљу, онај сточић, седне тај човек. Каже: „Знате, ја сам се јавио Вашем тати да ја долазим у Краљево службено.” А он није радио у фабрици него, не знам, опет се требала отворити нека фабрика дрва, не знам, шумар неки Риза [Рижа] био чувени тамо, онај, секо шуму, и шта ја знам шта је било. Каже он мени, каже: „Па, тата се једи”, каже, „што нисам, што није знао да ћу доћи јер да је знао да Вам баба нешто, да Вам мајка нешто спремила.” „Јао”, реко, „је л’ су добро?” Каже: „Добри су.” „Поздрав’те га.” А он узо овако, из џепа извади, каже: „Тата на брзину ни’ ништа имао да Вас поздрави, ево Вам дао дваес динара.” А на дваес динара онако, краља, малог Петра глава. Кад сам ја видла дваес динара, јао, сутра пијаца, имам и пиле и кромпир, имам све то. „Јао”, реко, „ништа немам. Ајде да Вам скувам кафу?” Каже: „Извинте, журим, воз имам тад и тад.” Кажем: „Поздравте га и каште да сам добро и тако.” И онда сад, кажем, има Бога. Ја плачем, он ме грдио, а младос’ лудос’. И он дође, ја кажем: „Јао, знаш ко ми био?”, реко, „Бата нас поздравио.” „Шта је реко?” „Ево, две банке.” Реко: „Је л видиш да има нечег, јаче силе.” Ја плачем, срамота ме д’ идем да зајмим и од њега, и све. Он је ипак био неки ауторитет, људи га поштовали као великог мајстора, и све. И тако се, ето, завршио тај живот, скућили ту мало куће и правићемо плац, и купићемо плац и куће, све се срушило. Да верујеш за један дан, испратиш га изјутра на посо. Још некад: „Ајде,кажи шта да кувам.” Никад се више није ни вратио, ни ништа. Да ми је неко казо ово је задње што га пратиш на посо. [...] М. С.: Бако, како си ти дошла из Краљева до Зрењанина? Како си путовала? Па, путовала сам после два месеца. Није било никакви возови да иду. Онда ови, што кажу, теретни воз. Марвенски су га звали. Ми смо путовали валда неколко дана. Краљево, онда шта је, Чачак, па Горњи Милановац, па од Горњог Милановца треба ићи за Београд, па три дана. Само свака од нас имала је понеког 256

Биљана Сикимић

познатог да одседнемо. Тако једну ноћ касно стигли, једна Катица што причам, њен муж добошар, овај, и она каже: „Имам ја овде једне рођаке, сви идемо тамо.” На патос ћемо спавати до зоре. А скела прелазила преко. С оне стране Овча, ту је било, овај, један воз увек постављен за Зрењанин. И тако ја, тамо смо били заједно, једну породицу поведем код моји, а они су били из Арадца, њен муж стрељан Васа, и она две девојчице. Она је радила дуго у пошти, Милица Тадијин и Горица. Она је била удата за бака Јелиног једног Меленчана, заборавила сам њихово презиме. И тако ми кренемо. Дође један човек који је био тамо отправник возова и каже: „Дано, и ти”, каже, „Нево, крените ноћу са децом. Јесте”, каже, „марвенски, има тамо пуно и ствари, ал кад стигнете, не знам.” И ми, јадне, дале неке ствари, испомесиле неке погаче да понесемо мало нешто да имаш да једеш. Три дана до Београда. Стоји, никад да кренемо, у станици. И, кажем, ноћ је била кад смо дошли ту. М. С.: А јесте ли имали документа? Није ту ни кондуктера било, какви кондуктер. Б. С.: А лична Ваша документа? Рекли сте да Вам је лична карта била код њега? А ја нисам имала никакви документа. Него, замисли, било је само до четир сата, пет слободно кретање, полицијски час. [...] И сад не мош’, зауставе те на улицу у Краљеву, легитимишу. И моја лична карта и његова. И замисли, кад сам ја паковала њему храну ја му дам и тај три фртаља. Знаш како се уплашио, оно добошар, они су сви затворени у хали, ништа се не зна за њи. Причала сам и Биљи. Онда ми у Општини, јави добошар да спремимо нешто хране, шта било, и нешто од одела да им пошаљемо, у Општину однесемо. И свако да напише у чега спакују за кога је. И онда тамо и прозивају па су то дали. Да л’ су и добили ел нису. А у томе је била моја лична карта и његова. М. С.: А ти ниси знала, ти заборавила да извадиш? Ди си се сетио онда? Бога ти, плаче цео народ, узбуркали се, да се сетиш да џепариш, је л’? И он је, и сад ја не могу д’ изађем, ал опет било добри људи. Били су ту два-три комуниста које смо ми знали, и мој покојни муж је знао за њи’. То су били најнапреднији типографи. То су били штампарски радници. А штампар је био неки Митровић, држо, приватно је ту био, у Краљеву и ту је радио Слоба, Мила, те Соње брат. Ја сам знала да дођем код њега и све и он је увек тако говорио. М. С.: Како се презивала та Соња твоја? Михајловић. И да ти кажем, овај, а у штампарији је радио Слоба, његов друг и све. И сад мени треба лична карта, не смем д’ изађем. И чује Слобина та једна другарица Олга, каже: „Дано, наместиће ти личну карту, само дај сличицу једну”, каже, „да се залепи.” И мени Слоба направи. Слоба и био још један, један је био обешен, причала сам, Раде Вилотијевић. Он је био испред апотеке, прву жртву обешену сам видела. А колко је ту било и деце и све. Мајо, не повратило се! [...] Б. С.: Кажите ми, јел’ било приче зашто су заправо стрељани? [...] Шта су људи говорили? Ето, људи су говорили то, да су казали да су ти радници, јел’ каже: „Ко ће бити комуниста него радничка класа?” Сигурно нису казали за оног богатог адЖивети у Краљеву 1939–1941.

257

воката или другог, него у радионици, све то радници. И каже, ето тако, да сарађују са комунистима, и ово и оно, и онда шта је било? Кол’ко пута било убијен неки Немац, за једног Немца кол’ко је било. Они то нису питали. Јел’. Затворили Фабрику вагона, каже: „Сви сте затворени.” Људи изненађени, треба у два сата да иду. Ми, жене, чекамо, не дува фабрика. Шта је то? Прича добошар Сретен, лупа, на ћошку била једна кафана „Женева”, ту је било раскрсница и доле Ибар. И он нама јавља, каже: „Радници затворени, таква и таква ситуација.” Што су и’ затворили? Комунисти. А знаш зашто? Ту је била грешка, де је сад мој муж отворено да буде комуниста, то је била државна служба. Ти су чуво то парче хлеба. Само су они могли да имају пензију, поштари и тако то. Сигурно онај што радио код приватника, код шнајдера, па кад дође старост он је падао од глади, пара нема. А они су били, то је била државна, пошта, железнице, то је било државно. М. С.: Имао свој комад хлеба. Да. Радили су тамо и то су најбољи мајстори били. Они нису питали ни ко си ни шта си. Једноставно изводили, причају, по дваес њи’, копају себи раке, с оне стране постављени митраљези, кад дођу, виде кол’ка је дубина, они само падају. Није то била мала шала, некол’ко хиљада. Откуд ја знам на ком месту је мој муж сахрањен? То је један круг огроман, та хала је била велика. Каква Хала спортова, какви! Ту би некол’ко хиљада радило. Краљево да није страдало, Краљево се тако почело да… То је била паланка. Б. С.: А ту су и Роми страдали? И Цигане су стрељали у Краљеву? И Цигана је било, ал највише Цигани страдали у Крагујевцу. Тамо су била сиротиња, један део Цигана, највише било они чистачи, да. Па није Десанка наша Максимовић и описала то. Једног дана на високом Балкану. Циганчићи страдали, јадни они, били комунисте! Њему је требао број. [Наставак разговора, 17. 1. 2016] Б. С.: Да ли знате да л’ су неки свештеници били стрељани? Е па, само сам слушала, ако је тачно, ја сам отишла, да је стрељан поп Обућина, као свештеник, он је био. А причала сам за попа Рада, заборавила сам, знам да је држао говор у порти, да. И да је стрељан. Ја сам дошла већ овде и неко ми, после та моја, која ме удала, каже: „Стрељан је и поп Обућина.” Да. Поп Обућина није био лош човек, чак је и помаго јер његова сестра је била, овај, она је била правник, Персида Вуковић Обућина. Радила је у суду и онда, знам, поп је долазио и кући и тако. Једне ноћи смо рекли да ће бити не знам шта, паљење преко Ибра, неко минирање и онда наиђе поп Обућина и каже: „Ајдете”, каже, „ту, комшије моје, код Персиде, код мене да преспавате тамо.” И жену му знам Јелену. И тако, ето, то знам за попа. Али су причали, да л’ је то тачно, да је био поп један Булић у Чачку и да су њега убили. Да. Да је поп тај Булија, каже. Он је био као командант, па су после опколили, негде била база и тамо били као скојевци, ко је био, и да су, да су то пронашли ал да је био тај Булија као командант неки. И знам да смо ја и тетка Јелена отишли у Чачак, он је живео у Чачку, и после је то неко причо: „Знаш, Дано”, каже, „на сред бела дана убили поп Булију, Булића.” Да. Он је био, село Тавник, има ту код Краљева, да. И ти моји пријатељи су тамо живели, он је био поп тамо, Булија. Имо жену, има сина Слободана, жена му је умрла, причала сам [...] да је та моја тетка Јелена дојила тог малог Слобу, осто дете на сиси, и тако. А њен син, причала сам, типографски радник или штампарски радник, Михајло258

Биљана Сикимић

вић Мила. И он је био са друговима, и негде у базу, где су били, опколили и ту, и’ изда их неко, и поп Булија је био тамо командант. И Јелена то чула, пошто су били у Тавнику, он свештеник, а чика Љуба Михајловић био трговац, јел’ тако. И каже: „Јао, идем да молим Булију”, каже, „па мој Мила је затворен тамо, син.” И оде она у Чачак, каже, нашла га, каже: „Шта је, Јелена?” „Јао”, каже, „брате”, каже, „Буле,” каже, „чујем да ми је син затворен. Помози му”, каже. А он каже: „Знаш шта, Јелена, ако је комуниста, ја му не помажем. А ако није, биће пуштен.” А она клекла, прича, плакали су, каже: „Кунем те у твога Слобу кога сам млеком задојила, пусти ми дете.” Знаш. И после Мила, син, от’шо за Матхаузен, отеран. И кад је дошло ослобођење, они били тамо, не знам ко је ослободио Матхаузен. И он је дошо, после пет дана је умро ту, кад је дошо из Немачке, из логора, да. Можда Ви знате, она Соња Радак, та која ме удала за мог деда Стеву, то је брат био њен. Тај Мило Михајловић, што је, причала сам, Слоба, штампарски радници. Они су стварно били напредни, и тако. Причала сам да сам, стрељан муж са мојом личном картом и да ми Слоба направио у штампарији, исекла неку сличицу. Ниси смео д’ изађеш, полицијски час и тако. Шта да Вам кажем, и тако да, да је Мила, ето то знам за тог попа. И ко је то после причао, ја сам већ дошла овде, каже: „Замисли, усред бела дана”, каже, „убили поп Булића.” Булију, звали га Булија, да. И каже: „Замисли, и поп”, каже, овај, „Обућина”, каже, „стрељан.” Да л’ је тачно, ја после сам отишла. Знате како, онда моја та Соња се удала, отишла овде негде у Србобран, где, па смо се разишли, друштво. Било је такво време, да. И тако да Вам кажем, ето, кол’ко, то сам чула да су попови, а да л’ је још који поп, не знам, да. Б. С.: И још су ме замолили да Вас питам да ли је било парастоса за погинуле, за стрељане? Да Вам кажем, нешто су тако мало обележили, ово стрељање у Краљеву. Б. С.: Парастос нисте никада давали? Па знате шта, лично ми, жене, кад одемо тамо, ми смо от’шле, на гробљу и не знам да л’ је био који свештеник ил није, не знам. Ми смо однеле тамо цвеће, и жене смо, тамо смо. Ишли смо тамо онај круг где су стрељани, да. Онда, ко зна где је мој, у ком крају је. Тако да смо ми жене одавде читава композиција нас одве ла у Краљево, онда смо, жене, тамо то обавиле. Не могу да се сетим да л’ је, да л’ је био који поп. Нешто искључим, верујте, да. Не мож’ човек сваке појединости да се сети, да. И тако да, то сам чула за Булића да су га убили тамо партизани, комунисти, а да је стрељан Обућина, да. Б. С.: А спомињали сте да сте прошли и кроз Крагујевац. Ви сте видели, кад сте ишли из? Знате шта, ја сам отишла кад је то мало престало, смирило се, знате, и већ смо могли да се крећемо. Онда је тамо била учитељска школа. И та моја проводаџика Соња, још две другарице, ако познајете Краљево, ту је била ова Олга Ранитовић и била Обрена Васовић, отац је био учитељ, тамо тај део од Главашеве, па онда лево била једна уличица, да. И да Вам кажем, овај, онда смо ми, онда Соња каже: „Ајде, Дано, да ми помогнеш да преселимо наше ствари.” Нема предавања, нема ништа, рат. Онда сам први пут видела у Крагујевцу, то је за мене тако сабласно све деловало, оне кише, она турска калдрма, оне кућице. У сваком прозору ђачка капа, знаш како се онда носило, бројке, и барјакче на пола копља. То је жалосно било, Крагујевац какав је био. Било и Краљево, али Крагујевац је више стрељан, да. У Крагујевцу био онај Завод за, она, она фабрика оружја. Кажу да су ту јако много, и много Роми су страдали, Цигани, да. Живети у Краљеву 1939–1941.

259

Б. С.: А Роми у Краљеву? И у Краљеву је било. А знате како сам чула у Краљеву, знате, то је легенда, то свако прича, Ви сте испричали мени Вашу верзију, а ја сам чула од оног то. Каже да, кад сте били, кад је било то стрељање, да су Роми загртали, да. Онда су, каже, Швабе били паметни, нису они тели да изађу. Када су ови отворили капију, па беште, неки би побегли, јел’ тако? Нег’ су они били по двадесет-тридесет излазили из оне хале, сами себи копали раку. И како? А митраљези, каже, били постављени и кад онај отприлике види оно, само митраљез покоси, они падају. Да. И каже да су после Роми ишли и затрпавали, Цигани ишли то. Ето тако, било је, а Роми су много у Крагујевцу. Чистачи обуће, они су највише, јадни, страдали. И они комуниста? Били неписмени, јадни, ко је, који комуниста! И тако да Вам кажем, Биљана, кол’ко се тога сећам. После сам ја дошла код моји овде. Причала сам, дуго нисам знала шта је код моји родитеља, рекли су да су дошли Мађари. Ако су дошли Мађари, мој отац први ће бити на тапету, знате како је било, добровољци, солунци, а служио си војску и бегао из Аустроугарске. [...] Б. С.: А шта можете још да кажете о Вашем супругу, о Милутину? Па, знате шта да Вам кажем, мој Милутин је. Мајка је умрла јако млада. А мој свекар Александар остао са петоро деце. И слушајте, и остало су петоро деце код мог свекра, све једно другом до ува. А мој Милутин је имао дванајст година, мо жда сам причала, тринајст, кад га он дао за шегрта у Зрењанин код једног Немца. А он је имо велику радионицу и ту и онда он дао њега за шегрта тамо. А други му брат, старији од њега, он је от’шо у војну школу. И остану три ћерке. Једна је била моји година, једна је била Нева, најмлађа, Јелена. Три ћерке и два сина остало мом свекру. И онда је, кад је мој Милутин завршио занат, запосли се у железничку радионицу овде у… Е, онда се после у Краљево, причала сам да се тек основало то. Краљево је било у, што кажу, у повоју онда. То је, то је била паланка, био Карановац, знате да је то некад био Карановац, да. И кажем Вам, онда се то основало, онда добију овде у радионици, каже: „Мајстори, да идете у Краљево да обучите.” Млади људи се запослили, нема, не зна онај ни шта је брава, ни ништа. Тако да су отишли, гро Војвођана је отишло из радионице, отишло за Краљево. И тако се он тамо запослио и живео тамо и дошо преко неке опет моје другарице која с’ тамо удала, дође и тако с’ упознамо, судбина, и ја се удам за њега триес девете године, и ево, четрес прве он стрељан, и тако, ето. То је био живот, била младост. Краљево се мени допадало, ја не волим равницу, а не знам зашто. Мене тако убија кад путујем од Београда довде. Ако је зима, видиш снег, ако је лето, само видиш ону тулузину, видиш тамо. Волела сам, кад сам ја отишла у Краљево, па кад сам ја видела ону лепоту, брдовито, па отишла тамо доле, знате оно насеље Рибница. Боже, ми тамо идемо код неки пријатеља, први пут сам се опила у животу. Ко код Лале вруће, „Ајде”, каже, „сад ћемо шумадијски чај.” Не знам ја шта је. Видим ја, Зага, исто муж радио с мојим мужом, лонац, греје се врућа ракија. Каже: „Ово ти је чај.” А ја пробам, што је то лепо. А ја једно, па друго, једаред ја не могу да гледам. Кажем, он ме гура, каже: „Немој, то је ракија.” Где су Лале грејали ракију, ни кафа, то није ни било. Вруће ракије, сад идемо, кишица била, па треба да пређемо из Рибнице да уђемо у центар. А ја пијана, а он ме грди, једва довуко до куће. Каже: „Пази”, па каже, „чај”, а мени пријало, вруће, оно машице угрејале. То је мени толико било лепо, шта ја знам, знате како, млада особа, дошла из једне друге средине. Јао, па они манастири, па то је мене одушевило. И он мени обећа да ћемо се венчати. [...] Онда кад сам видела Сопоћане, па видела Студеницу, то је мене одушевило толико. Каже: „Знаш шта.” А овде је био само грађански брак, ми смо се у Општину венчали. 260

Биљана Сикимић

Б. С.: А Ви сте се у Зрењанину венчали? Не, у Црњи, одакле ми муж. И каже: „Знаш шта, кад будемо решили да се венчамо у цркви”, каже: „ево, бирај манастир који ’оћемо.” Мене Жича одушевила, па Матаруге. Некако, ја сам толико волела то. Да ме неко пито где би изабрала, јел’ би Чачак, јел’ би Крушевац, ту. Тај део мени јако леп, ту. Волела сам и реку и Расину, све је то мене одушевило. Ал тако је то све било кратко и шта сам могла тамо да останем. Причала сам, у другом стању, у другом месецу изгубим дете. Знате како је то било, јао што је то било језиво. Па онда пронели вест да су ми оца овде убили Мађари. Кажем, у Земуну усташе, сестра у Земуну. Моје сестре муж био кожарски радник и држо неку кафаницу, тамо се скупљали све радничка класа. Не знаш шта је, немаш вести, везе никакве, да. И тако, после дознам ја да су, да су Немци овде, да нису Мађари дошли. Они су у Бачкој били, тамо. А усташе у Хрватској. И тако, шта да Вам кажем, Биљана, некако смо успели. Три-четир дана, пет, не знам ни колко смо путовали. Моја једна пријатељица, двоје деце, а њен муж био исто стрељан, ту место Арадац. Каже Нева мени: „Јао, Дано”, каже. А комшија је био отправник возова у Краљеву. Каже: „Знаш шта, долазе”, каже, „једна-две, марвенска, што каже, кола”, каже, „да идете за Београд. Кад ћете стићи не знам, само да дођете до Београда.” Мост срушен, била скела, Ви то не памтите, Ви се нисте ни родили, да. И да Вам кажем, ми кренемо, моја та Нева Тадејин, две девојчице, и нас три-четир, још која породица, кренемо. Сад, стићемо. Нико не зна овде за своје шта је. Само смо дознали да Мађари нису дошли, мени било лакше јер мој отац као солунац, увек су му претили. И тако, дођемо ми до Београда, три дана. Јао, Краљево, Чачак, Горњи Милановац. Десет дана путовања, никад до Београда да стигнеш. Некако смо имали среће, у Београд дођемо и та моја, једна што ишла са нама, каже: „Имам ја рођаке”, каже, „у Београду, оно насеље. Била једна Нана, каже: „Дано, нек ти је сретан пут. Ал идеш овако Макензијевом улицом, па онда идеш, знаш, Македонском, па идеш право Краља Александра, па идеш до Цветкове кафане.” „Мани”, реко, „баба Персо”, реко, „па ни не знам кад ћу стићи.” „И кад дођеш до Цветкове кафане.” И она мени ако стигнемо па немамо везе да пређемо, она ми дала где ћу: „Идеш овом улицом, па.” Реко: „Нано, не знам ни кад ћу стићи до Београда.” И тако смо, кажем, некако имали срећу. После три-четир дана путовања, понели смо мало, шта смо тамо имали за храну, и стигнемо до Београда. Скела радила, мост срушен. И тако смо некако прешли. С оне стране било постављено једно два-три воза, локомотива, кад смо прешли. И дођемо у Зрењанин и ту код моји дођемо. То је била таква жалост, ја дођем код моји и водим ту моју пријатељицу и две ћерке. Она оставила зидану кућу у Краљеву, муж је стрељан, и моји тако јадни родитељи седе тако. Па, Божић је валда био. И ми лупнемо. Свако вече чекали, те вечери нису дошли да чекају. Каже мој отац: „Жено”, каже, „хладно је, ево”, каже, „ми десет дана на станици чекамо да ће она доћи.” И лупнемо у прозор, јао, кад је моја мајка вриснула, то је тако било жалосно. Никад то нећ заборавити. Празник, они кували тамо, нико ручао није. Некад смо имали, славу славили, пуна кућа, Божић долази. Кад сам ушла тако јадна, жалосна, празник, беда. И после чули за сестру да и она. И није прошло једно време, мој зет преко везе пребаци моју сестру. А она треба да се породи са ћерком. А он је био родом из Милошева, тај мој зет. Имао је тамо стрица и шта ја знам. [...] Како је то било страшно, Боже, Биљана, па глад, па беда. Ништа немаш. Шта ћеш у Краљеву? И онај сељак што имо чуво за себе. Није ни мого он. То све били радници, нико, ми нисмо имали резерве, да си имо замрзиваче, да си нешто. Одеш, купиш, то данас скуваш, што остало поједеш за вечеру да не прокисне. Хоћу да кажем, било је, био је тај живот тако тежак и све. И овде сам, ето тако, преживела. [...] Живети у Краљеву 1939–1941.

261

Б. С.: А како сте јавили родитељима Милутиновим? Па знате шта је, то се већ причало, зато што је из Црње било две-три породице који су стрељани. Била је једна која је имала троје деце. И то опет, преко везе, знаш. И онда је било и железничари наши су били напредни. Ако у Краљево одете, на станици, мора да постоји једна црна табла и пише „Стрељани”. Мој комшија, Тодор Кузмановић, он је био, овај, телеграфиста. Црна табла, на станици краљевачкој је било. То вероватно да нису скинули, што би скидали, да. Е, он је био избеглица из Липљана, са Косова, да. И он је, и он је стрељан. Зато што, кад Немци су, онда су ишли по кућама још и купили. Оно што су затворили, онда по кућама ’де су кога нашли, да. И тај мој комшија Тодор, Тоша, жена му била из Ћуприје, Злата, не знам где је он ишао, из болнице, нешто је био да се прегледа и жена Злата га води. Наиђе немачка патрола. И каже ова да је он, каже, из шпитаљ, болестан. Они га узму, каже, они ће да га лече. Одвели тог Тодора, Тошу, никад га више нисмо ни видели. Стрељан. А што је он стрељан, што је стрељан Воја, Воја, пиле моје рођено. Није имао, не знам који разред гимназије. Био леп, високо дете, ко лутка је био. И њега су нашли на улици и одвели, да. Никад више се није јавио. Убили су га, да. Кад после се ослободило, ја одем у Краљево, сиђемо на станици, кад погледам – табла. Погледам, Кузмановић Тодор, за тог Тошу, комшију, каже телеграфиста и још неколко њи’ тамо су радили на станици. Била веза, наши су опет одржавали, јављали, кад ће који воз, кад ће где да. Да није било тога, ипак су помагали наше другове.

262

Биљана Сикимић

Biljana Sikimić Summary Living in Kraljevo 1939–1941 The paper contains a literal transcript of the conversation with Danica Jovičić (1920) from Zrenjanin and her testimony about the shooting of hostages in Kraljevo. Her husband Milutin Martinov, a locksmith in the Wagon Factory, was among them. Besides mentioning the concrete victims of the shoooting, during the conversation the collocutor highlights the everyday life in Kraljevo immediately before the beginning of the Second World War and during the war. Special attention is paid to the other victims originating from Banat and their families.

Живети у Краљеву 1939–1941.

263

264

Биљана Сикимић

Татјана Михаиловић Народни музеј Краљево

МУЗЕЈ КАО БАНКА СЛОЖЕНИХ КУЛТУРНИХ ПОДАТАКА

Апстракт: Рад се бави могућностима промене схаватања мисије музеја и његових задатака. Реч је о потреби да се граде документациони и информатички корпуси не само колекција, већ и контекста и ширег друштвеног окружења, који у јед– ном тренутку трансформишу музеј у банку сложених културних подтака преко које је могуће тумачење и разумевање културе и друштва. Предочени су примери пројеката који су реализовани или конципирани у Народном музеју у Краљеву, са циљем да се велика и глобална тема каква је средњи век размотри у светлу интегративног приступа. Кључне речи: музеј, документација, култура, средњи век, Жича Пером птице лакоперке цртам Жичу ластавицу, и шапућем: Благо менке, градим кућу Источницу! Мошо Одаловић, Жича пчелино чедо (2008) Да је тезаурација темељ традиционалног музеја, сасвим је јасно. То подразумева да је документација о колекцијама главни задатак кустоса, чувара за друштво драгоцених предмета. Као и сваки темељ, ни музејски се не мора доводити у питање, али се зато намеће ново: шта ћемо градити на њему? Све више је говора о томе да је крајње време да се ова стара друштвена институција адаптира у сасвим нови музеј, сходно потпуној промени друштва, која се у међувремену догодила. У основи ова промена почиње променом начина мишљења самих кустоса и њиховог схватања природе посла којим се баве, у којем постоји отворени простор који се може проширивати и мењати. Када је документација збирки у питању, постоји известан проблем са оним што можемо назвати фрагментацијом знања. Методологија је јасна и оправдана у делу у којем се тражи обрада сваког појединачног елемента, сваког предмета у колекцији (темељна документација по: И. Маројевић, 1993, 165–166). Али често се завршава на овоме (што је иначе и законска обавеза или тзв. законски минимум) и као да подстиче код кустоса ментални процес који бисмо могли назвати „бирократизацијом ума”. Са тим иде и потреба да се позиција оправда уредним

UDK BROJEVI: 069.5:904“653“ (497.11) ID: 222130956

Подразумева се да је овом процесу претходило реорганизовање документационих форми у много функционалнији систем (Михаиловић Т. 2006), као и да је процес информатизације делатности на завидном нивоу.

испуњавањем ове „обавезе”. Отуда су и могућности интерпретације најчешће сасвим затворене у оквире саме збирке, као јединог простора из кога се гради метасвет изложбе. Проблеми настају и када је дискутабилно припадање врсти збирке, односно када се слојеви музеалности предмета шире у више научних поља, док методологија обраде захтева изричито сврставање у само једно, које треба да одреди врсту збирке у којој ће се предмет чувати и обрадити. Последица је фрагментовање саме музеалности предмета. Међутим, документацију колекције можемо схватити као само један елемент у градњи новог музеја, важан, али ипак само један, недовољан за тумачење прошлости или неког контекста. Недовољан, јер је свака збирка по својој природи скуп предмета настао различитим типовима селекције, па отуда често произвољна слика, зависна од друштвених околности, само делимично компетентна, у којој кључни делови често недостају. Наравно, овде је већ наметнут један од императива промене: тумачење прошлости, а не тумачење предмета, не изложбе предмета, већ предмети као елементи музејског наратива о изабраним темама. Зато је веома важно додати документацију контекста као следећи елемент, који ће отворити вишедисциплинарни приступ тумачењу, а затим и документацију ширег друштвеног окружења, преко којег се позиционира читав контектс. На овај начин у једном тренутку стижемо у ТАЧКУ ПРОМЕНЕ. То је тренутак када документација прераста у сложену, слојевиту културну информацију, у ресурс који има димензију не само историјског, већ и социолошког и антрополошког тумачења, који води разумевању процеса у друштву и култури, стицању спознаја.1 Покушаћемо да објаснимо овај концепт на примерима одређених пројеката реализованих или конципираних у Народном музеју у Краљеву. Први се тиче сликара Владислава Маржика, првог школованог сликара у Краљеву, који је „постао је страствени хроничар свакодневних промена изгледа Краљева” (Михаиловић М. 1987, 161), тако да његов опус има и драгоцени документарни карактер за урбанизам града. Колекција у Музеју броји 107 најзначајнијих дела уметника и, уз материјал о изложбама, чинила би први елемент темељне музејске документације. Прво проширење или документација контекста се сада односи на евидентирање свих музеја и приватних лица која поседују дела уметника и комплетну стручну обраду целовитог опуса, са тачним лоцирањем свих дела. Научна интерпетација која је уследила (Михаиловић М. 1987), донела је у току истраживачког процеса кореспонденцију са свим установама у Чешкој, где се уметник (Чех по народности) школовао. У документацију би улазила и хемеротека која се односи и на уметникове изложбе и на дела и коментаре о њима у јавности. Трећу целину која обухвата широко окружење представљају биографија уметника и његове породице у историјском контексту са комплетном архивском грађом, библиографија радова о уметнику, као и библиографија радова самог уметника. Поред велике ретроспективне изложбе коју је Музеј припредио 1998. г., а коју је пратила монографија, последњим кораком може се сматрати и публиковање књиге уметниковог сина Славка Маржика под називом Маржикови (2006). У књизи он појашњава улогу свог деде Јосифа, војног лекара, који је у Краљеву био управник војне болнице и ту остао да живи и свога оца, сликара Владислава. У књизи Славко Маржик покушава да објасни шта је ову чешку породицу довело у Србију, трајно везало за Краљево и начинило делом његове историје. Занимљиво је да је први производ који је Музеј направио за сувенирницу мапа са репродукцијама Маржикових цртежа старог Краљева. На овај начин долази до темељне промене у позиционирању установе. Музеј није само власник најважнијих дела конкретног уметника, већ званични носилац пуне документације о њему, стручног и крити чког вредновања његовог дела. Документација се схвата као свеукупност података, интерпретација и идеја и прераста у културолошки ресурс. Музеј (конкретно Милорад Михаиловић, историчар уметности) је подстакао и локално удружење ликовних уметника, УЛУК, да име овог сликара, првог академски школованог у 266

Татјана Михаиловић

Краљеву, узме за своје. Њихова галерија се данас у колоквијалном, као и у говору јавних медија, назива „Маржик”.2 Данас када у Краљеву више нема Маржикових (потомци су се одселили за Београд), а на месту њихове куће је никла вишеспратница, они остају, са пуним правом, да живе у топусу града, а Музеј је у овом случају остао на висини задатка: као носилац потпуне, сложене културне информације о овој чешкој породици, којој Краљево тако много дугује, и у стицању и у очувању свог идентитета. Како је реч о једној релативно уској и локалној теми, можемо приметити битне промене у приступу. Пре свега утемељење у природи наслеђа којој се прилагођава методологија рада. Интердисциплинарни приступ (уметност, историја, архитектура, урбанизам) подразумева се као нужан у раду на откривању слојевитости музеалног богатства саме колекције, али проширивање рада преко нивоа збирке и обједињавање различитих аспеката, воде ка новој функционалној целини, у моделу реорганизоване документације (Михаиловић Т. 2006, 175–176). Нови квалитети се откривају у могућности сагледавања извесних процеса који су се одиграли у домену културе, као и њихових нијанси и богатства. У погледу методологије истраживања, без обзира на то о којој је научној дисциплини реч, потребно је да се изврши прилагођавање уопштених модела конкретним потребама и специфичностима баштинског ресурса који се истражује. Другим речима, потребно је извршити модификације и тежити изналажењу бољих решења следећи особености конкретног сегмента наслеђа или појединих његових аспеката. Поред укључивања стручњака и сарадника из различитих научних дисциплина, у области интерпретације изузетне резултате може дати и сарадња са уметницимa. Међутим прави изазов јесте једну велику и глобалну тему, као што је средњи век, разматрати у светлу интегративног приступа истраживању и интерпретацији. У оквиру територије коју покрива Народни музеј у Краљеву (општине Краљево и Рашка), то има пуно оправдање, јер је реч о територији на којој се формирала средњовековна држава Немањића са краљевским (Студеница, Жича, Градац), као и властелинским задужбинама (Нова Павлица, Манастир Кончул), десетинама малих цркава, посебно око Студенице и на територији Рашке, утврђеним градовима (Маглич, Брвеник, Борач, Честин), бројним некрополама и цркви штима, односно археолошком мапом која јасно осликава структуру феудалног друштва (прилог 1). Ту се отвара једно од врло важних питања у позиционирању музеја комплексног типа, тзв. завичајног музеја, и промени схватања његових задатака и надлежности, односно његове мисије. Споменике категорисане као споменике од изузетног значаја, од којих неки улазе у светску културну баштину као непокретна културна добра, закон ставља под надлежност републичких институција заштите (Републички завод за за штиту споменика културе; Закон о културним добрима, чл. 80), док се археоло шки и др. (покретни) материјал из исте целине према културној политици предаје Народном музеју у Београду (пример Студенице), који је дефинисан као установа која репрезентује националну баштину. Чини се да ова законска решења непосредно утичу на распарчавање културне баштине са трајним издвајањем покретног материјала из његовог контекста и, с друге стране, осиромашењем споменика за покретни материјал који га тумачи, појашњава, даје му животност и потврђује историчност. Другим речима долази до разбијања пуноће контекста културног добра, при чему се покретни материјал похрањује у удаљене депое, одакле ће изаћи у јавност можда једанпут у две или, ако има среће, у једној деценији, и то опет у некој музејској галерији.3 Поставља се питање где је у таквом контексту место „локалног” музеју, чија „престижност” лежи у једноставној чињеници да постоји, живи и дела на територији на којој егзистира базно културно добро, са својим укупним историјским и археолошким наслеђем, тј. у изворном контексту. Али и више од тога, јер је то управо мера „његове завичајности”, у којој је он живи Музеј као банка сложених културних података

267

2 „У Маржику се вечерас отвара изложба…” „Нова скупштина Маржиковаца поводом…”, уобичајно је у говору локалних медија.

3 Велика изложба Благо манастира Студеница (изложба оригиналног материјала) реализована је у Галерији САНУ 1989. г. Следећа под називом Студеница – осам векова сликарства отворена је 2010. г. (изложба копија фресака).

Прилог 1: Део карте средњовековних налазишта Краљева и Рашке

баштиник своје средњовековне прошлости (у овом случају), као снажне мере локалног идентитета са којом се живи, али је и активно истражује. Истовремено она је и део ширег идентита целог друштва, а музеј се појављује и као посредник између ова два круга. Управо у том простору налазе се могућности за промену става, односно ново, другачије размишљање музејских радника о сопственој мисији. Нов музеј може пре свега свој фокус да помери ка интерпретацији као главном циљу, у односу на најбогатији и најкомплекснији културни слој у својој околини. У том случају ситуација се потпуно мења и отвара се широко поље рада. Кључни су изградња и развој интегративног приступа укупном корпусу средњовековне баштине коју посматрамо. Основа за градњу приступа је прикупљање и обједињавање резултата истраживања различитих научних дисциплина, с тим што музеј не мора нужно бити носилац научних пројеката. Полази се од историјских извора и њихових научних интерпретација, извори који су у највећој мери већ обрађени и публиковани, али их, с друге стране, има врло мало када је у питању средњовековно друштво. Отуда се као добра методолошка основа препоручује регионално истраживање, посебно када је у питању територија ране државе, тј. „регионално у функцији откривања општег” (Калић Ј. 1988, 5). Из овога следи потреба да се „подаци за регионалну историју доследно и систематски прикупљају у знатно ширем хронолошком оквиру од уобичајног – практично до наших дана” (Калић Ј. 1988, 6), што је у вези и са изразитом дијахронијом неких појава. Наиме, вишевековни живот Срба у границима Османског царства је довео до формирања патријархалног друштва као „носиоца једне ретроградне кул268

Татјана Михаиловић

туре и фолколорног менталитета” у коме су остали „конзервирани многобројни садржаји из минилух времена… из продуженог средњег века” (Група аутора, 2004, 11). Отуда су у многим случајевима извори из модерног доба сасвим валидни, а један од њих је и катастар, где су подаци о предтурском друштву „утопљени у савремену ономастичку грађу… и може се препознати средњовековна лексика, нарочито она из повеља у данашњим приликама” (Калић Ј. 1988, 7–8). Зато музеј себе треба да схвати као валидну базу података комплексног типа, која је структурирана да истовремено похрањује историјске, археолошке, уметничке и етнографске податке груписане у оквиру методологије систематског истраживања сваког села, који се већ тим приступом стављају у функцију тумачења контекста. Овакав приступ води ка основном послу музеја: мапирању културних добара и археолошких налазишта средњег века, уз евиденцију свих институција које су радиле у области медиевалистике на датој територији и прикупљање резултата њиховог рада. Када је мапа (повезана са базом података) успостављена (прилог 1), она сама по себи прилично јасно даје слику сегмента средњовековног друштва у централном делу његове територије и даље смернице за рад. Археолошка истраживања, међутим, локални музеј својим властитим ресурсима, може систематски усмерити ка одређеном аспекту средњег века, као што је, рецимо, истраживање становништва4 на својој територији. Овакво усмерење омогућује сложенију интерпретацију: с једне стране, даје податке о некрополама, које су увек негатив насеља. Сама насеља се проналазе много теже, јер су током историје девастирана и, најчешће сукцесивно, њихов материјал је уграђиван у нова насеља. Некрополе такође пружају слику о социјалном статусу сахрањених, релативној бројности становника у насељу, континуитету живота. Уобичајни пронађени материјал пружа увид у ношњу и кићење сеоског становиштва, његов укус, платежну моћ и отвара могућности социолошке анализе. Такође, указује индиректно на путеве културних утицаја, развој домаћих радионица и заната, последице отварања краљевских рудника током развоја државе (веће присуство сребра) и сл. С друге стране, сам остеолошки материјал даје могућност за антрополошке анализе, које имају огроман потенцијал за разумевање про шлих људских популација и позната су под термином биоархеологија. Применом стандардних антрополошких макроскопских и микроскопских метода добијамо важне палеодемографске податке: стопе наталитета и морталитета, очекивани животни век, раст, величину и густину дате популације. Проучавањем палеопатолошких промена на костима добијамо битне податке о болестима у прошлости. У домен антрополошких анализа спада проучавање исхране, мишићних маркера стреса (који указују на специфичне физичке активности), биолошког наслеђа и биодистанце. Потенцијал представља и идентификација скелетних остатака историјских личности и њихова детаљна карактеризација. Поред традиционалних (морфолошких) метода, у новије време све је заступљенија примена физичко‐хемијских метода при анализама остеолошког материјала (тзв. молекуларна антропологија). Анализе древне ДНК отварају могућности утврђивања генетичке биодистанце, сродничких веза, као и одређивање пола врло фрагментованих или дечјих скелетних остатака. Анализа стабилних изотопа (угљеника, стронцијума итд.) указује на разлике у исхрани популација, али и на географско порекло индивидуа, што омогућава проучавање миграција становништва (White, T. D., Black, T. M., Folkens, P. A. 2012).5 Чврсто повезивање ова два истраживања кроз све фазе (од рада на локалитету до публиковања) води до знатно унапређене могућности интерпретације живота становништва и релевантних реконструкција. Када су ова истраживања систематски укључила у себе претходни рад у катастру и исто ријске податке, могућности истраживања самих насеља су битно проширене.6 Археолошка истраживања додирују различите сфере, посебно приватног живота: од основних као становање, јело и пиће, кухиња и трпеза, преко одевања и кићења, путева и путовања, фунерарне и култне праксе, државних обаМузеј као банка сложених културних података

269

НМК је дефинисао научно истраживачки пројекат Истраживање становништва у околини манастира Жиче, који је требало да систематично приступи истраживању средњовековних некропола тако што би се сваке године истраживао неки од локалитета и лагано градила једна комплексна слика. 4

Овом приликом захваљујем колеги Предрагу Радовићу, антропологу, на помоћи и сугестијама у вези са овом проблематиком. 5

6 Музеј може, уколико има стручних капацитета, да сам организује све ове видове рада, али може понудити сарадњу и независним истраживачима, усмерити рад волонтера или формирати заједничке пројекте са научним установама. Међутим, веома је битно да резултати, материјал и могућност финалне интерпретације остану у музеју.

7 У септембру 2009. године Народни музеј у Краљеву спровео је пројекат Истраживање фресака у фрагментима у фонду НМК у сарадњи са Катедром за средњовековну уметност Филозофског факултета у Београду (др Драган Војводић), који је организован као студентска пракса са дипломцима и постдипломцима ове катедре. Том приликом је обрађен комплетан фонд фресака у фрагментима. 8 Прва истраживања овакве врсте спроведена су током 2010. године на фрагментима првобитног жи чког живописа у Народном музеју у Краљеву. Узорке су узеле проф. Иванка Холц-Лајтнер (Катедра за физичку хемију Математичког факултета у Београду) и Милица Стојановић, хемичар Народног музеја из Београда.

веза, као што је ратовање, које обухвата наоружање и изглед ратника, или кључне економске гране попут организације рударства и металургије. Али тек повезивањем археолошких, антрополошких, историјских и уметничких података могуће је створити потпуније обрисе слика прошлости и комплекснија тумачења друштава: „разумевање тог особеног и нама необичног света, са његовим идеалима, постигнућима и противречностима” (Група аутора, 2004, 10). Књига Приватни живот у српским земљама средњег века (приредиле С. Маријановић Душанић, Д. Поповић) у том смислу представља добро утемељен методолошки оквир који окупља низ аутора који су дефинисали многа поља средњовековног друштва које је могуће интерпретирати. Музеј међутим мора створити и предуслове за материјализацију оваквих тема, и у том смислу је драгоцена израда копија (реконструкција) у области костима, као и наоружања и опреме ратника. „Одевање може бити сеоско, градско, аристократско, али и монашко, свештеничко и војничко. Сложеност живота подразумева и одевање особено за поједине позиве и занате или нарочите активно сти (одело за лов)” (Б. Поповић, Б. Цветковић, у: Група аутора, 2004, 367). Богати ликовни материјал који се јавља на фрескама даје у великој мери могућност оваквих реконструкција. Поготову је занимљив у средњовековној Србији, која је градила своју културу између Византије и Запада. Иконична слика тзв. средњовековног ратника недостаје у музејској реалности, апсурдно, упркос интензивној ратничкој традицији и пракси током овог периода и места које елемент ратништва има у схватању националног идентитета, изграђеног управо око битке витезова каква је била Косовска. С друге стране, валидне копије оружја могу послужити за експерименте којима би се истраживала природа повреда евидентирана у антрополошким истраживањима. Подразумева се такође сарадња са стручњацима за ове врсте материјала. Уметност средњег века свакако је главни корпус који се користи у изложбама о средњем веку, посебно сликарство, које је готово основна тема у изложбеној пракси о овом периоду. У процесу истраживања подразумева се систематично прикупљање података о свим мањим црквеним објектима на датој територији и уређивање маргинализованих фондова попут фресака у фрагментима, као и фрагментоване камене пластике. У овом случају музеј може остварити сарадњу са компетентним инстанцама7 и извршити потпуну обраду фондова, која их претвара у активне ресурсе за истраживање, као и нове експонате за излагање. Они су такође идеални материјал за истраживање сликарске технологије, односно да се применом метода физичко‐хемијских анализа истраже пигменти којима су фреске сликане, што није урађено у нашој средини за уметнички најважније ансамбле средњовековног сликарства. Ово омогућује да се у интерпретацији пружи увид у свет средњовековних сликара: пигменте, палету и предлошке које су користили. Овакве врсте анализа за наше средњовековно сликарство су на самом почетку8 (Холцлајтнер‐Антуновић И. и др. 2011) и у том смислу су објављени само извори, и то тек крајем XX и почетком XXI века (Медић М. 1999, 2002, 2005). Приступ подразумева и развој стратегије интегративне документације, која обухвата многобројне аспекте у грађењу целовитих информацијских корпуса. Она подразумева и систематско снимање средњовековних цркава, укључујући и велике задужбине. Једну врсту градње дигиталног фонда независног од оног који поседују друге институције, са намером да се успостави већи број сигурних центара у којима се чува фото-фонд овог приоритетног дела културне баштине. У овај процес би спадали и систематско преузимање и дигитализација грађе о непокретним културним добрима ради остваривања потпуне документације покретне и непокретне баштине исте целине. Подразумева се и дигитализација старе, класичне фото-документације, настале посебно током 60-их и 70их година, драгоцене јер бележи стања споменика и материјала из тог времена, због промена које су се десиле у међувремену. Након тога следи повезивање доку270

Татјана Михаиловић

ментације различитих дисциплина (археологије, архитектуре, уметности, историје, етнологије) за исте целине, обично црквене, које су и споменици културе и археолошка налазишта, у оквиру којих се истовремено јављају како грађевински објекти тако и некрополе, али и трагови активног култа и веровања која спадају у домен етнологије (посебно на црквинама) и које су мера живог, аутентичног односа окружења према баштини. У политици градње збирки музеј може активно настојати да постане чувар материјала средњовековних целина9 на својој територији, како би спречио распарчавање баштине и био у могућности да, где год постоје ризнице, уреди нове музејске поставке од покретног материјала, или доведе стање ризнице на репрезентативан и престижан ниво, у складу са статусом самог споменика, укључујући конзервативне стандарде (Студеница је речити пример овакве потребе). Музеј на терену је оперативан и може да излаже материјал који поседује изван своје зграде, јер је у могућности да га контролише и у дислоцираним поставкама. Оваква политика би подигла презентацију средњовековне баштине на сасвим нов ниво, омогућила пун доживљај културног добра у његовим многим и богатим аспектима и извела материјал из депоа у активни живот, у његово властито окружење. Поред тога музеј би могао да званично обради ризнички материјал у власништву манастира према методологији обраде музејских предмета и тиме створи у бази података комплетан ресурс баштине за своје споменике, подразумевајући детаљно дигитално снимање, будући да црква не поседује стручни кадар обучен за рад са културним добрима. Тиме се ова културна добра, без обзира на правно вла сништво, инкорпорирају у банку података културних добара у Србији, у смислу пројеката какав је „етернитас” Народног музеја у Београду. Најважније од њих публиковали су ранији истраживачи споменика, али никада потпуне податке. Кроз ове послове музеј увећава и значај своје друштвене позиције у могућностима пре свега заштите, а затим едукације, промовисања и излагања. Ова настојања могу се посматрати као процес финог ткања у коме се не јављају само златне нити баштине високе аристократске класе, већ комплексно, систематско грађење које одражава укупност живота феудалног друштва, укључујући и скромне налазе сеоског становништва, различите укусе, нивое и аспекте живота. Важну улогу у формирању збирки представљају и колекције копија три главна уметничка корпуса са територије краљевачког музеја. Први је свакако сликарство и фонд копија фресака, који је изграђен на високом нивоу током 60-их година кроз знамениту школу копирања фомирану око Зденке Живковић.10 Галерија фресака у Београду је у периоду 1967–1972. године спровела изузетно важан пројекат копирања фресака у црквама у рушевинама, чиме „копија фреске добија вредност документа, утолико пре што смо сведоци пропадања живописа у рушевинама и да оно што смо раније видели на неким рушевинама данас тако више не изгледа” (Живковић З. 1980, 17). У овом случају копија је у функцији самог проучавања јер „пружа могућност анализирања сликарског поступка, редослед пропадања сликарског слоја, што може дати драгоцене податке за проучавање једног споменика” (Живковић З. 1980, 18). Од 16 публикованих цркава 5 припада територији коју покрива НМК и било би добро да се колекција допуни овим изузетним материјалом. Колекција копија камене пластике односи се пре свега на пла стику Богородичине цркве у Студеници. Последња је колекција средњовековних рукописа коју је према наруџбини НМК из 50-их година урадила Зага Јанц, у техници акварела на папиру, данас готово јединствена у земљи. Даља градња ове колекције, али на вишем технолошком нивоу подразумевала би ручно рађен материјал за писање попут пергамента, који одговара оригиналу, боје ручно рађене према средњовековним рецептурама које одговарају или су приближне оригиналима. Нова колекција би се формирала не само од рукописа важних за сам историјат уметности минијатура, као што је то случај са постојећом колекцијом која прати главни ток од Мирослављевог јеванђеља до штампане књиге, већ и од Музеј као банка сложених културних података

271

НМК је извршио примање материјала са археолошких истраживања свих важних средњовековних целина: манастири Жича, Градац, Нова Павлица, Кончулић, средњовековни град Маглич и низ мањих цркава, осим Манастира Студенице, са територије за коју је надлежан. 9

Поред саме Галерије фресака у Београду, највеће колекције имају Народни музеј у Краљеву за XIII век и Народни музеј у Крушевцу за моравску школу.

Овај метод заступа уметник Слободан Луковић, уметник-калиграф и професор у Уметничкој школи у Краљеву (предмет Писмо, Луковић С. 2008), у својим студијама средњовековне калиграфије. 11

оних страна одређених рукописа, који илуструју улогу посредника коју је вршила минијатура између раличитих врста и техника ликовне уметности, попут камене пластике, дубореза, златарства и касније графичке опреме првих штампаних књига (Радојчић С. 1950, 6). Сарадња са одређеним уметницима, попут Слободана Луковића, отвара специфичне могућности: понављање комплетне средњовековне технологије и постављања уметника у позицију писара у одређеном времену, на тачно одређеном месту где се ствара рукопис, као део уметниковог приступа и поступка.11 Музеј на тај начин може да користи ресурсе своје средине у формирању јединствених и оригиналних колекција високе вредности. Копије рукописа представљају изванредан начин да се изложе многи листови једне књиге, за разлику од оригинала, где је могуће је изложити само две стране. Копије рукописа украшених минијатурама пружају увид у сложене аспекте средњег века који су везани за књигу, писменост, ученост, сликарство и активну делатност преписивања књига у манастирима. Оригинални материјал попут фресака у фрагментима и камене пластике, са дигиталним фондом непокретне баштине укључујући сликарство, архитектуру и пластику, са колекцијама копија фресака, пластике и рукописа, представљају сада, уколико посматрамо само ниво уметности, богати ресурс за сложену интерпретацију високог комуникативног потенцијала у односу на публику. У оквиру рада у поменутим областима подразумева се и повећање способности стручних ресурса саме установе, које укључује едукацију конзерватора у областима попут фресака у фрагментима, припреме за њихову презентацију и специјализације за поједине материјале. Културолошке студије би се односиле на проучавање утицаја средњовековне баштине на даљи развој културе кроз време након завршетка средњег века, њену улогу у обликовању идентитета народа и његовом очувању током турске власти, као и њеном утицају на савремену културу, као инспирације многих савремених уметничких дела (ликовна уметност, књижевност, филм нпр.). Посебно је занимљив живи утицај којим она и даље делује унутар културе, као и положај средњовековне баштине у савременом идентитету и његово позиционирање у свести, и колективној и појединачној, посебно у властитом окружењу. Можда се чини да овакви ставови произлазе из задатака и мисије музеја. Зато ћемо узети пример једног културног добра, споменика културе какав је Манастир Жича. Саборни карактер Жиче, као седишта новоуспостављене архиепископије почетком XIII века, када Св. Сава сабира „ипате и војводе, тисућнике и сатнике, и мале заједно са великима” и „све своје епископе и игумане и све црквене служитеље” (Теодосије 1984, 137), и објављује Синодик православља, а након тога крунише свога брата Стефана за првог српског краља, кључни је део баштине овог манастира који дефинише његову историјску позицију. Управо је овај, основни жички апсект био инспирација Књижевном клубу из Краљева да оснује тзв. Жи чки духовни сабор окренут поезији, 1992. године, не слутећи у том тренутку размере покренутог културног процеса. Већ следеће године у ову манифестацију се као главни организатор укључила градска библиотека, а онда и друге институције културе (Народни музеј, Краљевачко позориште, Завод за заштиту споменика културе из Краљева) и сам Манастир Жича. До 1995. године Жички духовни сабор прерастао је у највећу годишњу културну манифестацију у Краљеву. „Окосница манифестације је песничка награда Жичка хрисовуља, која се додељује песнику чије укупно дело представља високу вредност у савременој српској књижевности, који израста на магистралним токовима српске песничке традиције, делотворно је спајајући са песничким токовима свога времена. У мноштву књижевних награда у нас Жичка хрисовуља се издваја својом симболичком вредношћу, као и зборником о добитнику, који остаје као белег о манифестацији и трајан допринос проучавању савремене српске поезије” (Гвозденовић А. 2011, 15). Институције попут Народног музеја укључивале су се својим великим научним скупови272

Татјана Михаиловић

Прилог 2: Преглед савремених књижевних дела инспирисаних Жичом (избор)

ма и округлим столовима,12 као и великим изложбеним пројектима. Након 20 година то је једна од важних националних манифестација, чији резултат су бројне публикације како о песницима, тако и појединачне стручне публикације, од којих су неке капиталног каратера.13 У њеном средишту је Жича сама, а песничко окупљање (сабирање) на овој манифестацији је допринело увећању књижевних дела о Жичи, као и подстицању реторике у низу жичких беседа лауреата награде, које су посебно публиковане (прилог 2). У том аспекту она постаје средишња тачка око које се и из које се стварају нови слојеви културе14, а које подстичу богати слојеви саме баштине. Све оно што су Жичи векови донели, или тачније сурово одузели у уметничком и материјалном смислу, премештајући је често у имагинарни простор памћења. Историја ове цркве је историја перманентног страдања и обнављања (прилог 3). Након 70 година раста у уметничком и духовном смислу, следи седам векова континуираног девастирања. Готово да нема велике цркве која је имала у тој мери окрутну судбину, делећи је са народом у ком је подигнута. Чини се да је и у очима толико различитих непријатеља током историје, почев од краја XIII века, када је заиста била црквено и државно средиште, а потпуно необично током потоњих векова, закључно са II светским ратом, увек била основна мера идентитета Срба, чијим се рушењем симболично потврђивала победа (приМузеј као банка сложених културних података

273

Округли сто: Очување културног наслеђа (1994), научни скуп ЖИЧА историја, уметност (1995), научни скуп Рудо поље – Карановац – Краљево (1996).

13 Зборник радова истоименог научног скупа Жича историја, уметност (Краљево 1996), у себи је сабрао научне резултате свих дисциплина везних за средњи век у том тренутку и представља до сада најважнију публикацију о Жичи. 14 Краљевачка библиотека је током трајања манифестације променила своје име у Народна библиотека Стефан Првовенчани, и за свој лого узела један од жичких орнамената.

Прилог 3: Кругови страдања и обнове Жиче кроз векове

274

Татјана Михаиловић

лог 3, црвени кругови). „У једном тренутку залетеше се три штуке. Једна за другом, раздирући својим криком небеса и, као џиновска огромна три јајета, испустише три бомбе испред себе на манастир, које као блиц сјајнуше брзином муње и у том тренутку обави огроман густ облак Велику цркву и сав манастир. Страшна експлозија задрма околину. На лепом сунчаном дану Жича се, кроз оне смртоносне облаке, још једном и још једном зарумени, као тешки рањеник у самртном ропцу који крвари и пада, и крст заједно са северним кубетом као да нестаде у облаку, сруши се на земљу, или узлети у небеса. Мени грунуше сузе и не могући лако да их шакама бришем, гласно зајецах…”, писао је о својим сећањима архимандрит Јован Радосављевић, тада дечак који је стајао на рубу жичке шуме 10. октобра 1941. године, манастирски искушеник код владике Николаја (Радосављевић Ј. 2003, 138). Четири дана касније немачка војска је започела масовно стрељање око 2200 грађана Краљева, према критеријуму 100 Срба за једног убијеног Немца, а Жича је још једном, седам векова након свог оснивања, поделила са народом страдалну судбину. Оно што је импресивно, с друге стране, јесте непрекидни труд да се црква поново обнови, посебно онда када државе више није било (прилог 3, плави кругови). „Многа уписана имена прелата српске цркве, на зидовима запустелог жи чког храма, сведоче да пређашња слава није заборављена ни када је био делимично порушен нити прекинута брига о њему у најтежим временима” (прилог 4) (Чанак‐Медић М., Кандић О. 1995, 65). У старању о Жичи садржана је брига за место које нас сабира, које је наше језгро, које нам је наш пастир спремио да се у њега враћамо и да кроз њега постојимо, тако што преко њега знамо ко смо. Она спада у она места која Хајдегер означава као ствари које су окућења, која пружају окриље, и њихово произвођење јесте суштина грађења (Хајдегер М. 1982, 98). Крајем XX века долази до везивања за тај необични аспект жичке баштине и Жича се увек изнова гради у низу књижевних дела (прилог 2). Она је непрекидни процес градње који делује унутар културе: овде је однос баштине и савремене културе узајаман и прожимајући, жичка ба штина је инспирација за нова дела, а нова дела постају део жичке баштине, дајући јој нове слојеве, увек нематеријалне. У једном готово поетском и свакако духовном смислу, судбина Спасове цр кве као да је одређена судбином њеног патрона на земљи, да страда и васкрсава. Истовремено, то је прича о изгубљеној лепоти, о сталном одузимању од преостале уметничке баштине, која се данас може наслутити само преко „упечатљивог унутрашњег простора и сразмера њених унутрашњих архитектонских делова, који нису нарушени упркос бројним изменама” (Чанак‐Медић М., Кандић О. 1995, 65). У свом пуном сјају, у својој немерљивој лепоти, Жича живи само у књижевном простору који је једини памти као такву. Описујући кључни догађај Стефановог крунисања Теодосије говори о његовој радости, не због венца (круне) који је само пролазна ствар овога света, него „што је толико много било сабрано са свију страна и што су видели цркву његову како је веома красна”, толико да је свако ко је видео мислио да је „небо на земљи” (Теодосије 1984, 139). Доментијан извештава да су браћа Стефан и Сава са великом љубављу градили велику архиепископију: „украсише је изванредно божанстеним лепотама и светим сликама, и прекрасним бојама извајану поставише је” (Доментијан 2001, 215). За овог ученог монаха „Жича је невеста из Песме над песмама и црква Христова која се припрема као византијска царска млада” (Радојчић С., 1982, 207). Да није реч само о топосима средњовековне књижевности, потврђују најновија физичко-хемијска истраживања пигмената на фрагментима првобитног оригиналног живописа, пронађеног у јамама (Холцлајтнер‐Антуновић И. и др. 2011). Она показују да је црква била „осликана најскупљим материјалима тако да се лазурит користио не само на најистакнутијим хијерархијским и најважнијим местима, него генерално, а позлата је рађена на позлаћеним листићима калаја, који су у то време били скупљи Музеј као банка сложених културних података

275

Прилог 4: Записи са зидова жичког храма публиковани у првој монографији о Жичи, Влад. Р. Петковића, Београд 1911.

од самих златних листића” (Холцлајтнер‐Антуновић И. и др. 2011, 96). Истраживање фрагмената је потврдило и претпоставку да нису позлаћивани само ореоли светих, већ и орнаменти и покриване читаве позадине, уз златом писане ћириличне натписе (Златић‐Ивковић З. 2006, 22). Али њену изворну лепоту и уметност не можемо више срести на земљи, као ни њеног патрона, па је отуда њена баштина сасвим духовна: у Жичу се не иде да се види оно што је тамо, попут одласка у Студеницу или Сопоћане, већ да се сретнемо са оним што оку није доступно. Наравно, треба имати у виду да је њен контекст (православна црква) жив и дејствујући, непосредно као активни манастир и посредно као жива вера у људима. За вернике са речју Жича спојен је појам „светиње над светињама”, уливен је у њено име као смисао, као живи осећај/доживљај и као емоција. Њено име се не изговара равнодушно, она није једна од многих старих цркава, већ има посебно место у менталном простору верника одређено дубоким доживљајем највише светости. Ни ово није, наравно, тек случајно убеђење, већ у памћењу очувана прворазредна баштина, улога и смисао коју је Жичи наменио и реализовао Сава Немањић. Наиме, у развоју култа реликвија у Србији преломна фаза се догодила управо у Жичи. Након латинског освајања Цариграда 1204. г. долази до нове прерасподеле светих реликвија и део њих долази у Србију захваљујући путовањима и труду Св. Саве. Жичка повеља помиње честице Часног крста и реликивије Христових страсти, Богородичину ризу и појас и руку Св. Јована Крститеља, као и делове моштију апостола и мученика (Поповић Д. 2000, 17). Свака од њих понаособ је представљала највеће драгоцености, а све заједно сабране на једном месту, у Жичи, део су целовитог програма који је „носио у себи експлицитну идеју о Јерусалиму и Светој земљи – једну од носећих у хришћанском свету из раздобља крсташких ратова… Другим речима – сабирањем и излагањем реликвија које припадају главним протагонистима јеванђеоских збивања стварао се нарочити амбијент, једана врста супституције Свете земље” (Поповић Д. 2000, 21–22). Иконографски програм поткуполног простора сионске редакције (Тајна вечера, Одашиљање апос276

Татјана Михаиловић

тола, Силазак Св. духа на апостоле), истиче улогу апостола који су „заузели у Жичи место које им припада у једном идеалном систему поновљеног изгледа цркве коју је Христос основао, а апостоли довршили”, тј. у Жичи се остварује „образ матере свију цркава”, тј. Сионске цркве (Тодић Б. 1990–1991, 30). Преношење образаца Свете земље је било у функцији Савине идеје водиље о стварању „савршеног” народа чију ће историју водити Божја промисао (Поповић Д. 2000, 23). Отуда је прва катедрала у којој је објављен Синодик православља, истовремено била супституција прве цркве на земљи за Србе, светиња изнад свих светиња, место ходочашћа. Првенство Жиче остаје трајно у култури, независно од њене материјалне појавности, независно од урушене уметничке и архитектонске аутентичности, оно остаје у категоријама памћења, као снажна мера чувања фундаменталних вредности на којима је култура зачета, које су усмено и писмено преношене са генерације на генерацију током векова, и на тај начин постале основа националног идентитета, језгро које га је очувало током дугих периода тешке историје. О томе сведочи и чињеница да је управо она прва обновљена међу средњовековним споменицима и прва научна монографија у Србији посвећена је њеној архитектури, фрескама и историји (аутора Владимира Петковића у три броја Старинара за 1906, 1907. и 1908. годину). Народни музеј у Београду чува прву колекцију стручних фотографија, која броји око 7000 негатива на стаклу и односи се на преко 300 локалитета, насталих од 1907. године до Другог светског рата. Oснову ове колекције поставило је 80 првих снимака начињених у Жичи, из 1907. године (Прерадовић Д. 2006, 32), који су и послужили Петковићу за објављивање монографије. Поред тога, што је сасвим неочекивано, са Жичом у Србији почиње копирање фресака, као кључна активност на очувању културне баштине. Сликар Пашко Вучетић копирао је три фреске из Жиче и поставио основу будуће знамените колекције копија фресака Народног музеја (Прерадовић Д. 2006, 32). Насупрот овој општој димензији стоји позиција Жиче у односу на оне који живе у њеном окружењу, за које је она црвена тачка на емотивној мапи завичаја, што би била посебна тема за истраживаче. Оваква проблематика баштине је изузетно слојевита и у њеној сложености може да је разуме само музеј као институција смештена у окружењу културног добра.15 У наведеном примеру, Музеј се појављује као посредник између различитих нивоа идентитета по вертикали времена и по хоризонтали од општег ка локалном и обратно. Ово има динамичну димензију перманентног пулсирања, јер је у средишту локалног само културно добро, које има жижну магнетну силу привлачења ка себи и зрачења из себе. Реч је о процесима „преплитања као гибајућој сили” у ткиву културе (Булатовић Д. 2009, 8), у којима је музеј и посматрач и учесник у тежњи да разуме и да сачува. Генерално овакав концепт приступа средњовековној култури отворио би једној установи, каква је у овом случају Народни музеј у Краљеву, широку могућност да прерасте у валидну, репрезентативну установу, метафорично дефинисану као „Музеј Рашке државе”. Установу способну да говори другачијим наративом о средњем веку на самој територији која га баштини, окружену изворним споменицима који и даље делују. Тако би у процесу децентрализације културе, коме се тежи у процесу стварне демократизације друштва, у изворном историјском простору постојала маркантна установа способна да открива једну прошлу цивилизацију, трага за њом и у савременој култури и покуша да је тумачи широко користећи највалидније ресурсе укупне науке и културе. Поред тога, као место у коме се чува материјал Музеј би могао постати живо место истраживања, учења, специјализација, као на својим ренесансним почецима, отворен стручњацима различитог профила који би радили у сегментима које он кадровски не покрива. Као резултат, добили бисмо обрађене фондове и концентрисано комплексно знање. С друге стране, властити интердисциплинарни потенцијал користили бисмо за сложене културолошке студије стварајући са обе стране банку сложених кулМузеј као банка сложених културних података

277

15 Изложба НМК ДОБА СВЕТЛОСТИ српска уметност XIII века (аутори С. Новчић, Т. Михаиловић) реализована 2007. г. поводом 8 векова Манастира Жиче, један је од пројеката базираних на промени начина на који се посматра и доживљава баштина, са тежњом да приближи могућности разумевања средњег века неупућеној публици. САНУ је прихватила ову изложбу, излагањем у својој галерији, као своје учешће у обележавању јубилеја.

турних података. Све би водило ка кључном циљу самог музеја: комуникацији и презентацији високог квалитета, ка разумевању баштине и препознавању њених благотворних вредности, које се опиру јефтиним политичким манипулацијама и доприносе развоју. Пример који је наведен, говори заправо о могућностима промене схватања мисије музеја. „Ако Истину будемо тражили само у знаности, Љепоту само у уоквиреним сликама, а Господа само у храмовима, бит ћемо баш ту где јесмо: очајни, изгубљени и сами у тамном, неразумљивом бескрају… Музеји су метафора и метаморфоза стварности, начин да се стварност схвати изван, изнад и можда поред статистичке или знанствене анализе” (Шола 2002, 34–35). Начин да се слојеви и врло старе баштине, каква се наводи у нашем примеру, препознају у савременој култури, и више од тога у нашем сопственом систему вредности, који смо примили, и не знајући, из старих извора. Да управо то можемо да откривамо у музеју, да дубље разумевајући властиту културу и њене изворе и путеве постанемо њени освешћенији наследници, они који умеју да користе њене вредности за хармонизовање друштва, али и сопственог живота.

278

Татјана Михаиловић

Библиографија Булатовић Д. (2009) „Музеализација стварније будућности”, Музеји 2, Београд, 7–16 Гвозденовић А., Савић М. (2011) Преображења – 20 година Жичког духовног сабора, каталог изложбе, НМ Краљево Група аутора, (2004) Приватни живот у српским земљама средњег века, приредиле Маријановић‐ Душанић С., Поповић Д. Београд Доментијан (2001) Житије Светога Саве, превод др Љиљана Јухас‐Георгиевска, издање на српскословенском др Томислав Јовановић, Београд Закон о културним добрима Службени гласник РС, бр. 71/94 Златић-Ивковић З. (2006) „Најстарије жичко зидно сликарство на похрањеним фрагментима фресака”, Наша прошлост 7, Краљево, 9–28 Холцлајтнер-Антуновић И. и др. (2011) – Холцлајтнер-Антуновић И., Марић-Стојановић М., Бајук-Богдановић Д., Андрић В., „Анализа пигмената са фрагмената фресака и посуда похрањених у Цркви Светог Спаса Манастира Жича”, Наша прошлост 12, Краљево, 89–97 Калић Ј. (1988) „Прилог методологији проучавања српског средњевековног друштва”, Историјски часопис књ. XXXV, Београд, 5–21 Живковић З. (1980) „Промене вредности боја на фрескама полусрушених српских цркава”, Копије фресака из српских средњовековних цркава у рушевинама, каталог изложбе, Београд Луковић С. (2008) Слободан Луковић калиграфија, илуминације, каталог изложбе, НМ Краљево Маројевић И. (1993) Увод у музеологију, Загреб Маржик С. (2006) Маржикови, Краљево Медић М. (1999, 2002, 2005) Стари сликарски приручници I (1999), II (2002), III (2005), Београд Михаиловић М. (1987) „Сликар Владислав Маржик, 1896–1981”, Наша прошлост 2, Краљево, 147–167 Михаиловић Т. (2005) „Реорганизација документационих форми у Народном музеју у Краљеву”, Наша прошлост 6, Краљево, 151–179 Поповић Д. (2000) „Sacrae reliquiae Спасове цркве у Жичи”, Манастир Жича зборник радова, Краљево, 17–33 Прерадовић Д. (2006) „Фотодокументација о средњовековним споменицима Народног музеја у Београду”, Наша прошлост 7, Краљево, 29–49 Радојчић С. (1950) Старе српске минијатуре, Београд Радојчић С. (1982) „Злато у српској уметности XIII века”, Одабрани чланци и студије (1933–1978), Београд – Нови Сад Радосављевић Ј. (2003) Живот и страдања Жиче и Студенице пред рат, под окупатором и после рата (1938–1945), Нови Сад Теодосије (1984) Житије Светог Саве, превео Лазар Мирковић, Београд Тодић Б. (1990–1991) „Иконографска истраживања жичких фресака XIII века”, Саопштења XXII– XXIII, Београд, 25–40 Хајдегер М. (1982) „Грађење, становање, мишљење”, Мишљење и певање, Београд, 83–103 Чанак‐Медић М., Кандић О. (1995) Архитектура прве половине века у Рашкој, Споменици српске архитектуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд Шола Т. (2002) Маркетинг у музејима или о врлини и како је обзнанити, Београд White, T. D., Black, T. M., Folkens, P. A. (2012) Human Osteology. Elsevier Academic Press

Музеј као банка сложених културних података

279

Tatjana Mihailović Summary Museum as a bank of complex cultural data A remarkable change of the social environment in the 21st century indirectly requires a change of mission of the museum which should respond to these challenges if it wants to remain a valid and necessary social institution. It seems that the museum must make several new steps in order to leave the position based on the presentation of collections and become a place where it is possible to interpret (understand) society and its history in modern communication frameworks. To make this process possible, it is necessary to have interdisciplinary scientific work which tends to build documentation and information corpora, which refer not only to the study of objects, but also to their context and a wider social environment, as well as reflections in modern culture. The beginning of the paper states an example from the National Museum in Kraljevo, which illustrates good practice in this sense. It is about the Czech family Marzik – one of its members was Vladislav Marzik, the first academytrained painter from Kraljevo – which represents a relatively small and local topic, but which showed noticeable and important changes in the approach, which is interdisciplinary (art, history, architecture, urbanism). Here the museum appears not only as the owner of the most important works of the concrete artist, but also as the official holder of the complete documentation about him, about the professional and critical evaluation of his opus, realized through an integrated approach. Hence, the documentation appears as the totality of data, interpretations and ideas and transforms into a cultural resource. New qualities are reflected in the possibility of understanding certain processes that have happened in the domain of culture, as well as their nuances and wealth. However, the real challenge is to consider a big and global topic, such as the Middle Ages, in the light of an integrated approach to the field of work (research and interpretation). Within the territory covered by the National Museum in Kraljevo (the municipalities of Kraljevo and Raška), it is fully justified, because it is the basic territory where the Nemanjićs’ mediaeval state was established. This opens a very important question in the positioning of a museum of complex type, the so-called local heritage museum and the change in understanding its tasks and responsibilities, i.e. its mission. The key point for development of the integrated approach is collection and uniting of the results of research of different scientific disciplines, but the museum does not necessarily have to be the holder of scientific projects. If it has professional capacities, it can organize a lot of forms of work on its own, and it can also offer cooperation to freelance researchers, direct volunteers’ work or create common projects with scientific institutions, but it is very important that the results, material and the possibility of final interpretation remain in the museum. The original material like fresco paintings in fragments and stone sculptures, with a digital collection of immovable heritage, including painting, architecture and sculpture, and with collections of copies of frescoes, sculptures and manuscripts, now represents, if only the level of art is observed, a rich resource for complex interpretation with a high communicative potential toward the public. It can be added by archaeological material as well as by the potential of analyses of anthropological material for studying the mediaeval population and their way of living, migrations and health. This way of work is presented on the second example from the surroundings of Kraljevo, but this time a big one, of national importance, such as the monastery of Žiča. It considers different nonmaterial aspects of Žiča heritage, which were laid in the foundation of national identity, but which, on the other side, represent a vivid point of development of new layers of culture and art, which appeared in Kraljevo itself and Žiča within the complex cultural manifestation, Žiča Spiritual Gathering, Days of Transfiguration, which has been lasting for more than 30 years. Museum as a place where material is kept may become a vivid place of research, study, specialization, as it used to be during its Renaissance beginnings, open to experts of different profiles, who would work in the segments which are not covered by the museum staff. The results would be processed fonds and concentrated complex knowledge. Its own interdisciplinary potential would be used for complex cultural studies creating on both sides a bank of complex cultural data. All that would lead to the main goal of the museum itself: high quality communication and presentation, understanding of heritage and recognition of its beneficial values, which resist cheap political manipulations and contribute to development.

280

Татјана Михаиловић

Тумачити Рембранта

Народни музеј Црне Горе/ЦИД, Цетиње/Подгорица 2015, стр. 192 Приредио и превео Зоран Гаврић Не постоји ниједан преглед историје уметности који делу холандског уметника Рембранта ван Ријна (1606–1669) не посвећује велику и посебну пажњу. Готово по правилу, та пажња и говор о Рембранту почиње карактеризацијом „велики уметник”, чиме се имплицира да се до дефиниција овог појма и одговора на питање о критеријумима за одређивање величине једне уметничке појаве може доћи увидом у Рембрантово постигнуће. Одатле, онда, произлази питање о природи тог постигнућа. Одмеравали га бројем његових остварења, необичношћу његовог стила, тиме што је одбацивао унапред задата иконографска решења или технолошке праксе, што је имао велики број следбеника, популарношћу тема које је обрађивао, емотивним доживљајем посматрача, или пак митовима, легендама и анегдотама који се испредају о њему и његовом делу – свеједно, оно што је увек у средишту стварне пажње јесте његово дело, чија свеобухватна рецепција успоставља основни критеријум његове величине. Оно је и даље предмет интересовања не само науке о уметности, него и многих сродних дисциплина, чија тумачења зависе од генералног погледа и метода који се у њима примењују. Та тумачења, као и увек када је реч о „великом уметнику”, ако уопште држе до себе, не полажу право на изведеност до последњих консеквенци. На то право, разуме се, не полаже ни књига која је недавно изашла из штампе – први зборник расправа о Рембранту који се појавио у нашој култури и науци – у средини која одавно вапи за сличним садржајима: Тумачити Рембранта, приређивача, аутора уводне расправе и закључне студије, историчара и теоретичара уметности проф. др Зорана Гаврића. На овој књизи Гаврић је радио током неколико година, систематски, читањем екстензивне литературе, улазећи у проблеме Рембрантове уметности, да би аналитички извео њене основне проблеме и појмове. Током тих година истовремено је, на Факултету примењених уметно сти Универзитета у Београду, држао курс о уметности барока, са посебним освртом на уметнички проблем групног портрета у барокном сликарству и теоријски проблем односа видеће–виђено. Стилски и значењски слојеви Рембрантовог опуса, како примећује и сам проф. Гаврић, тумачени су различитим терминима. Али ниједан од тих дискурса, упркос свим разликама у методама, није могао да избегне тешкоћу да једну особену стваралачку биографију и њене учинке помири са једном од дефиниција феномена барок, којем је као владајућием изразу у уметности 17. и 18. века, бар у хронолошком смислу, пут прокрчила архитектура. Границе барока су биле променљиве, а његови заступници су припадали различитим уметничким праксама, негујући и развијајући његов језик на мање или више самосвојне начине, градећи индивидуалне изразе. Због тога нас, и то са добрим разлогом, приређивач, у своме уводном тексту, упућује у проблем такозваног „дводелног Рембранта”, „мита” којем је наука о уметности дуго робовала, тумачећи његово дело паралелно, као дело истинског представника барока, с једне, и као дело посебљене уметничке личности, која надилази уметност времена у коме је живела, с друге стране. Изазов прављења зборника, какав је и овај о Рембрантовом сликарству, садржи замке које сваки приређивач мора од почетка имати у виду. И пре него што приступи захтевном истраживачком раду и обради одређеног предмета, ту се претпоставља постигнуће сасвим одређене целине, чији делови граде посебно сазвучје. Тек то сазвучје оправдава тезу зборника. Своју тезу аутор овог зборника именовао је као однос видећег и виђеног у Рембрантовом сликарству. До ње он долази полазећи од разабирања уметничких проблема у чија је разрешења овај холандски уметник, један од најзначајнијих представника епохе барока, током читаве своје каријере улагао све своје мисаоне и стваралачке напоре. Да је тај 281

проблем у Рембрантовом стваралаштву постављен веома рано, како каже приређивач овог зборника, показује једна његова слика са две обједињене митоло шке теме. Реч је о слици Дијана, Актеон и Калистa, чији се „иконографски садржај заснива на двема темама, односно двема сценама из Овидијевих Метаморфоза”, чији је заједнички именитељ управо виђење, и то тако што у једној од њих метаморфоза Актеона следи као казна за то што је видео Дијанину наготу, а на другој, метаморфоза нимфе Калисте следи као казна за то што је Дијана видела њену трудноћу. Заједнички именитељ ових сцена, како закључује Зоран Гаврић, јесте управо виђење, а иконографско језгро слике „није садржано толико у фигури Дијане, колико у релацији видеће–виђено, чији је она једини носилац”. Тиме је у изричитом смислу у сликарство уведен основни сазнајнотеоријски проблем релације субјект–објект, којим се у посебном подручју опажања Рембрант бавио на предмету групног портрета. На основу тога приређивач се одлучио да у обзир узме оне расправе меродавних аутора, које не само да представљају незаобилазну литературу у изучавању Рембрантове уметности, него и испуњавају управо тај услов да у њима садржане анализе непосредно дотичу овај проблем. Аутори тих расправа, у преводу самог приређивача, представљају велика имена науке о уметности: Јан Бјалостоцки, Алојз Ригл, Макс Имдал, Волфганг Штехов, Кетрин Скален, Ларс О. Ларсон, Маргарет Дојч Керол, Кенет Крејг и Бенџамин Бинсток. Упркос свим разликама у методама уз помоћ којих приступају тумачењу Рембрантовог сликарства, Зоран Гаврић их је до неке врсте помирења довео управо захваљујући томе што готово сви они као основни тон узимају оно што је Алојз Ригл, методом стилске анализе, поставио у своме тумачењу Рембрантових групних портрета као решења проблема помирења унутрашњег и спољашњег јединства сликовног простора, или у терминима теорије опажања: однос између јединства сликовног простора и простора посматрача. У расправи о слици Сукнари, из 1662. године, Ригл је показао како је Рембрант проблем групног портрета решио на тај начин „што су све фигуре на слици, с једне стране, субординисане једном говорнику до унутрашњег јединства, али с друге стране, истовремено и посматрачу до спољашњег јединства”. Тако, на пример, Макс Имдал, у својој расправи о Рембрантовом Часу анатомије доктора Тулпа, показује да оно што се догађа на овој слици јесте „размена речи”, у којој посматрач учествује као онај који слуша „разговор, ако се разговор разуме као такав комуникативан акт који је са аспекта неког заједни чког интереса начелно и од почетка одређен моћи суђења како оног који говори, тако и оних који га слушају – ако је, дакле, разговор условљен у некој могућности узајамне субординације, то јест, неке принципијелне равноправности не само у смењивању, већ исто тако у једновременом говорењу и слушању”. У ра справи о Рембрантовом цртежу рађеном према слици Сузана у купању Питера Ластмана, код кога је Рембрант неколико месеци учио, Макс Имдал, после минуциозно спроведене компаративне иконичке анализе, закључује да Ластманов приказ апелује на посматрачево знање о сцени без којег би приказани акт био важнији од саме сцене и догађаја, док на Рембрантовом цртежу све фигуре опстоје у подређивању једној од њих произведеној индивидуалној целини, у којој је одлучујуће то што виђење Сузане у купању треба да послужи за кривоклетство, без обзира на њен одговор на уцене оних који је виде, чије намере она прозире већ у тренутку сазнања да је виђена. У трећој од четири расправе којима је овај велики историчар уметности заступљен у овом зборнику, Макс Имдал полази управо од Риглове тезе о холандском групном портрету, по којој се Рембрантов непроцењиви учинак у разрешењу овога проблема огледа у режији унутар овог рода слике, чије је најважније постигнуће помирење унутрашњег и спољашњег јединства слике, које своју кулминацију достиже на његовој слици Сукнари, и то тако што „на сцени остварена група суштински постоји у томе што она посматрача сценски и просторно доводи 282

у везу са собом као противну страну”. Уз помоћ иконолошке анализе, с друге стране, Бенџамин Бинсток, у расправи под насловом „Видеће представе или скривени мајстор на Рембрантовим Представницима (Сукнарима)”, као кључ за одгонетање оног „Ригловог питања”, узима уметникове припремне цртеже за ову слику, рађене на рачуноводственим књигама приказаних личности током њиховог договора са уметником о наруџбини. Учинак помирења унутрашњег и спољашњег јединства остварен је тако што је на самој слици приказан догађај у којем портретисани сукнари гледају у те припремне цртеже и у Рембранта који је „испред” њих, управо на оном месту које ће касније заузети сваки посматрач ове слике. У основну тезу приређивача, захваљујући до краја промишљеном и доследно спроведеном избору расправа за овај зборник, без остатка се уклапају анализе Волфганга Штехова о Рембрантовим приказима теме из христолошког циклуса Вечера у Емаусу, сцене препознавања која је дуго била предмет интересовања западњачке уметности у целини, чији иконографски садржај овај барокни мајстор увек изнова узима из Јеванђеља по Луки („Тада се њима отворише очи и познаше га. И њега нестаде.”). Колико год то на први поглед, пре свега с обзиром на тему, изгледало немогуће, исто то важи и за расправу Кенета К. Крејга о Рембрантовим приказима закланог вола, о којима је у науци о уметности владало готово неподељено уверење да они представљају идеју смрти, или су у некој вези са темом momento mori, „иако је готово свако веровао да у случају Закланог вола има више него што се нуди очима”. Овај аутор, међутим, пошто је претходно спровео обухватну егзегезу теме повратка блудног сина, доказује да, у Рембрантовом случају, прикази закланог вола нису ништа друго него визуелно пречишћене сцене поновног виђења оца са изгубљеним сином. Ниједан од аутора ових расправа, разуме се, у аналитичком поступку није могао да заобиђе проблем светлости у Рембрантовом сликартву. Она је уједињујући моменат сликовног простора у Рембрантовој уметности. Овој теми је приређивач зборника посветио посебну пажњу, у својој закључној студији о боји, светлости и ономе што именује теоријски термин холандског језика тога времена: houding. Тим разматрањем се заправо заокружује понуђени теоријски модел, али у исто време отвара могуће ново поглавље у тумачењу Рембрантове уметности. У значењску вишеслојност термина houding, чија је појмовна непрозирност, иначе, у снази од почетка његове теоријске употребе, аутор нас уводи уз помоћ студије о светлости Волфганга Шенеа, који као одређујуће узима ренесансно учење, по комe сва даља извођења светлости разговетно следе из поделе на природну и вештачку. Тек на основу ове поделе могућа су сва даља разврставања, како у теорији тако и у пракси, на врсте светлости и сенки, односе између светлог и тамног, а онда и њихово тумачење у погледу на локалне, специфичне стилске или националне модалитете. Према Шенеовим анализама, у Рембрантовом случају у игри су: извор светлости, властита светлост тела, и одатле изведена светлећа светлост и осветљавајућу светлост. Специфичност ових појављивања светлости у Рембрантовом сликарству постаје разговетна када се она упореде са основним модалитетима: природна светлећа светлост и сакрална светлећа светлост, које су у снази у сликарству 17. века. До ближег спецификовања термина houding, које спроводи брижљивим распетљавањем овог сложеног теоријско-практичног чвора, доводи нас поређење са решењима овога проблема у уметности италијанског барока, тачније њеног водећег представника Каравађа. Овај уметник је, са своје стране, применом властитог решења (tenebroso), средишње партије сликовног поља, као што је инкарнат, сводио на вредности отеловљене светлости. Користећи колористичке вредности пигмента, као самосталног носиоца светлости, тактилне и квантитативне вредности превођене су у чулне квалитете, чија је функција стављана у службу темпоралности, и то у изричитом смислу изворне барокне естетике. Под утицајем венецијанске сликарске школе, која је пријатност за око стављала испред дословног подражавања стварности, у Ка283

равађовој уметности се на тај начин остварује италијански идеал тога времена, познат као concinnitas (склад, хармонија), чије порекло води из античке реторике. С друге стране, Рембрант се, као сликар протестантске Холандије, одлучује за темпоралност сугерисану напетим односом између светлости и сенке, како то показује Волфганг Шене, при чему светлећа светлост представља апсолутни услов појављивања ствари и одређује њихов симболички карактер. Иако упознат са могућностима каравађовског решења, Рембрант се на крају одлучује за леонардовски третман дифузне светлости, која „на најбољи начин омогућава приказивање ствари, моделовање тела, тако да не разара јединство предмета и иако унеколико растаче њихову форму”. Један од такозваних уметничких задатака, са којим су се „рвали” још уметници ренесансе, а онда и уметници барока, био је да се у оквиру сликовног поља, на-баш-том-месту, нагласи онај моменат покрета, става или радње, који ће до очигледности довести његова просторна и временска одређења. Суштина тог задатка, дакле, била је да се бојом и светлошћу „сликовно време” разреши уз помоћ „сликовног простора”. Сад се показује онај дубљи смисао термина houding, у 17. веку, у Холандији, највероватније коришћеног у значењу става, положаја фигуре, или позе, увек у односу на нешто, који се у Рембрантовом сликарству изричито везује за просторно-временску хармонију, којој није потребно дошаптавање наративног предлошка, спрегнуту у сасвим одређени моменат. Промашити управо тај моменат значило би, како то подвлачи и Л. О. Ларсон, у студији из ове хрестоматије, „дати утисак укочености и беживотности”. Тако се темпоралност Рембрантове слике остварује не толико захваљујући композиционим решењима, каква су позната још у уметности једног Ђота, колико захваљујући боји, и то као светлосној еманацији материјалног пигмента. Утолико се термин houding не може до краја разумети ако се не одмери заједно и паралелно са терминима gloed (сјај), vlakheid (раван, плошност) и krachtig (моћан, величанствен, снажан). Узети заједно као целина колористичких решења, они представљају супстрат на којем Рембрант гради своје сликарско умеће. Већ из кратких осврта на неке од расправа из овог зборника може се закључити да је пред нама једна од оних књига какве често недостају и богатијим културама. По свом садржају и приређивачевој тези она, из очигледних разлога, треба да привуче пажњу не само историчара уметности, и уметника, због поука које могу да за свој рад изведу из присутних анализа, него и делатника из сродних дисциплина какве су филозофија уметности и теорија уметности. Пажљивом и усредсређеном читању свих петнаест расправа у овом зборнику, са истовременим освртањем на репродукције уметникових дела, увелико доприноси решење графичког обликовања, чији је аутор Миле Грозданић, велики мајстор свог заната. Такво читање омогућује, пре свега, то што су све репродукције у овом зборнику „апотекарски тачно” распоређене непосредно уз делове текстова који се на њих односе, а онда и ширина ступца која не замара очи, и посебно, графичка решења уводних страница у сваку од ових расправа, која избором детаља већ назначују о чему ту треба да буде речи. Овакве књиге, као и свугде у просвећеном свету, представљају драгоцен принос науци о уметности и њеном академском опстојању. Оне нас, уз то, подсећају и на поуке оног великог историчара културе и уметно сти, да до разумевања унутрашње садржине времена и света најпре можемо доћи разматрањем репрезентација духа, постигнућа, између осталих, и уметника, чија је једна од функција да то знање пренесу потомству. Ангелина Милосављевић Ault

284

Манастири Овчарско-кабларске клисуре Народни музеј Чачак, Службени гласник Београд 2012, стр. 399 Делфина Рајић, Милош Тимотијевић

У издању Народног музеја Чачак и издавачке куће Службени гласник, 2012. године изашло је из штампе друго допуњено и измењено издање монографије Манастири Овчарско-кабларске клисуре ауторског тима Делфине Рајић, историчара уметности, и др Милоша Тимотијевића, историчара. Монографија је конципирана у виду комплексне и целовите студије у којој је представљен целокупан корпус сакралног наслеђа Овчарско-кабларске клисуре, које се у последњим деценијама изнова нашло у жижи интересовања, како стручне тако и шире јавности. Сакралном градитељству околине Чачка и живописне клисуре централне Србије на Западној Морави савремена историографија одредила је значајно место. Највећи број сачуваних споменика који су део јединствене споменичке целине, на овом подручју Србије припада периоду последње деценије 14. века, од када сежу њихови почеци. Брижљивом реконструкцијом њиховог историјског постања, монографија Манастири Овчарско-кабларске клисуре критички и документовано прати њихов развој кроз даљи, нешто бурнији период турске владавине, када су поједини од њих обнављани и подизани, затим сеже кроз 19. и 20. век, време интензивне градитељске активности, па све до данашњих дана које карактерише рад на коначној валоризацији и конзерваторској заштити ових манастира. Аутори ове драгоцене монографије су реномирани стручњаци, по примарној вокацији историчар и историчар уметности, који су значајан део свог животног и истраживачког ангажовања посветили проучавању, разумевању и тумачењу културне историје чачанског краја, историји цркве и црквене уметности на подручју западне Србије, о чему сведоче и бројни заједнички радови на овом пољу.1 Вишегодишња истраживања историјско-уметничког комплекса манастира на подручју Овчарско-кабларске клисуре, потврђен ауторски тим Рајић–Тимотијевић заокружио је овом монографијом. Рад на систематизацији података у вези са споменицима ове групе крунисан је детаљним топографским прегледом, чиме је дат значајан допринос проучавању историје, уметности и архитектуре црквених споменика са овог подручја, а издавачка делатност Народног музеја Чачка обогаћена можда и најрепрезентативнјим издањем у оквиру своје делатности. Монографија је луксузно опремљена и штампана у колору на 399 страна. Текст прати обиље илустрација и фотографија, такође посебно снимљених за ову прилику. Књига је стуктурно конципирана у два дела: општи, уводни део (1– 102) и монографска поглавља посвећена појединачним манастирима (103–371). Богата библиографија, речник стручних и мање познатих појмова, индекс личних имена и иконографски регистар, као и резиме на енглеском језику, заокружују ово изузетно издање. У оквиру уводног излагања дата је исцрпна и прегледна синтеза до данас тумачених сазнања којима се новим излагањем реконструишу досадашња и актуелизују проблематике најновијих истраживања. Ранија тумачења, превасходно изнета у првом издању монографије (Чачак, 2004), базирана на фундусу познатих елаборација, обогаћена су и допуњена новим сазнањима, критичким приступима и анализама. Грађа је обједињена у студиозну и прегледну целину, третирана подробнијим и слојевитијим приступом, те друго издање ове монографије доприноси једном новом „читању” сакралног комплекса Овчарско-кабларске клисуре, изнова указујући на његов историјско-уметнички значај настао у широком временскм распону, од позног средњег века до данашњих дана. Обновљену слику о животу на манастирским поседима употпуњавају подаци о њиховим подвижницима, члановима монашке заједнице, као и значајним историјским личностима које су ту гостовале и деловале, дати кроз сачуване историјске изворе. 285

Д. Рајић, М. Тимотијевић, Манастири Овчарско-кабларске клисуре, Чачак, 2004; исти, Ризница Прошлости. Овчарско-кабларска клисура и њени манастири, Чачак, 2005; исти, Манастири Овчарско-кабларске клисуре – водич, Чачак, 2006; исти, Културна ризница Чачка: од праисторије до савременог доба, Чачак.

Историјско-друштвени контекст споменичког наслеђа манастира Овчарскокабларске клисуре представљен је анализом положаја, статуса и улоге датих манастира, као и теоријским разматрањем архитектонске структуре објеката, вредно сти њиховог сликарства и иконописа, као и богате ризнице и артефаката које чувају у својој заоставштини. Аутори тумаче значај проучаваних објеката у општем контексту сакралног градитељства и уметничких стилова неколико епоха и указује на њихову вредност. Реконструишући дату слику о манастирима, и монашкој заједници, аутори се ослањају на бројне сачуване путописе и мемоарску грађу, као и своје раније објављене радове о овој теми, те релевантну литературу, валоризујући досадашњу и посредно актуелизујући проблематику свог истраживања. У топографском прегледу, који чини други део књиге, детаљно је представљено свих дванаест манастира, који чине просторну целину (Ваведење, Вазнесење, Јовање, Успење, Никоље, Преображење, Савиње, Благовештење, Илиње, Кађеница, Света Тројица и Сретење). Сваки објекат је дат кроз тумачење сачуваних података и докумената, од оних који се тичу њихове изградње и реконструкције до оних, у мањем обиму расположивих, о њиховим ктиторима, градитељима, иконописцима. Преглед манастира понуђен је топографски прецизно и географски доследно, формиран по типу бедекера, тако да читалац може лако имати увид у анализе које се односе на одређене грађевине. Методолошки, прегледним излагањем систематизованих чињеница, реконструише се историјско-уметнички аспект појединачних споменика. У естетској анализи инсистира се на фактографском материјалу, истичу се специфичности архитектуре и обликавања објеката, који са својим природним и створеним окружењем чине јединствену целину. Тумаче се правила просторног обликовања и организација целокуног комплекса, потом сликарство – фреске и иконопис, те њихове стилске особености, као и богослужбена и рукописна заоставштина. Издање је и луксузно ликовно-графички опремљено. Визуелној естетици овог издања доприносе савремен графички израз, изузетне фотографије, од којих је већина дело Саше Савовића, чији се уметнички опус посебно бави овим подручјем, као и велелепни снимци из ваздуха, наменски израђени за ово издање. Монографија је одликована и признањима: наградом „Ступље” (Бања Лука, 2012), као и двема наградама Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” из Чачка – „Исаило А. Петровић”, за дизајн, и „Даница Марковић”, за издавачки подухват године. Неоспорно је да књига Делфине Рајић и Милоша Тимотијевића Манастири Овчарско-кабларске клисуре представља значајан истраживачки подухват, као и да доприноси домаћој историографији у домену проучавања историјско-уметничког и сакралног корпуса на подручју Овчарско-кабларске клисуре. Она је незаобилазна литература свим будућим истраживачима ове теме, али такође она превазилази узан круг стручних читалаца и подједанко успешно комуницира са широм читалачком публиком и свим заинтересованим за истраживање националне прошлости. Ђурђија Боровњак

286

Карановац–Краљево у српској штампи 1858–1903 Народни музеј Краљево, Краљево 2015, стр. 561 Приредио мр Славољуб Маржик

У издању Народног музеја Краљево изашла је 2015. године књига Карановац– Краљево у српској штампи 1858–1903, збирка грађе коју је приредио мр Славољуб Маржик, геолог по професији, истраживач по вокацији и историчар по резултатима овог рада. Славољуб Маржик уложио је у ову књигу не само знање, већ и истрајност и стрпљење прегледајући све сачуване бројеве током три и по деценије излажења пет дневних листова и једанаест листова који су излазили два до три пута недељно, два месечника и једног часописа који се појављивао два до три пута месечно. Тако је обезбедио да сви подаци о Карановцу, касније Краљеву, објављени у новинама и часописима нађу место у овој обимној збирци грађе (561 страница). Материјал који је прикупио садржи веома различите податке о теми коју је изабрао. Захваљујући томе, добили смо одличну књигу, која нуди обиље података из друштвене, политичке и економске историје Краљева. Пред нама су цртице из различитих области живота једног града – подаци о постављењима чиновника, избору посланика, бекствима из затвора, о поклонима и добротворним акцијама, изградњи путева, обавештења о одржавању вашара, промени презимена, смрти чланова породице, јавном одрицању од дугова. Пред нама су огласи којима се рекламирају производи, тражи и нуди посао, оглашавају продаје, лицитације, стечајеви, ортаклуци, оснивање и затварање радњи и предузећа. Пред нама су и важне студије о појединим темама, од којих се прва појавила већ 1869. године и изазвала дугу и оштру полемику о значају и економским перспективама Милановца, Карановца и Чачка после изградње инфраструктуре. Годину-две касније појавила се и друга, у којој су анализирани стање и могућности пољопривреде у граду и околини и предложена два амбициозна плана ра звоја града. Први план – отварање Ратарске школе, остварен је тек 1882, а други, још амбициознији, план о Трговачкој задрузи чијим би капиталом Морава постала пловна и тиме омогућен извоз локалних производа реком, остао је неостварен. И наоко ситне вести прештампане у овој књизи о Краљеву омогућавају да се ишчита важна грађа, од значаја за друштвену историју. На пример, на основу пословног обавештења неког трговца из Карановца о његовом пословном партнеру и суграђанину, сазнаје се да су јеврејски трговци из Београда кредитирали карановачке трговце. На основу текстова и огласа откривамо такође како се мењала лексика у угоститељству, и како се од хана и механа, преко гостионица, сти гло до хотела. Разна обавештења грађанима пак упућују нас у технике снабдевања, издавања државних и приватних добара, одржавања и коришћења прелаза преко река. Ту су извештаји са састанака Подружнице Женског друштва, изборних скупштина и других друштвених догађаја. Сазнаћемо како су текле скупштине и исплаћиване дивиденде акционарских друштава, како су уџбеници, школски прибор и књиге продавани преко поткњижара итд. Обиље различитих података чини ову књигу незаобилазном за многа истраживања друштвене, економске и културне историје Србије у другој половини 19. и почетком 20. века, јер мноштво ситница које прате суштински важне податке омогућавају истраживачима друштвене историје свестрану анализу, реконструкцију и интерпретацију. Донекле изненађује да су објављивани прилози о Краљеву већином из друштвене и економске сфере (уколико се не рачунају објаве о постављењима и другим одлукама државних власти). Такву структуру вести вероватно је условила жеља, у неким случајевима и законска обавеза, грађана и привредника, да јавно, путем новина, огласе своје пословне интересе, приватно-правне послове и личне вести. Тек од почетка деведесетих година учесталији су прилози с политичким темама (партијски избори, зборови, полемике, отворена писма и слично), па и политички обрачуни. 287

Грађа коју је објавио Славољуб Маржик није само драгоцена, већ и врло практична за коришћење, јер је приређивач на једном месту објединио расуте, често и тешко доступне податке. Тако обједињени, они откривају чињенице које би било тешко уочити у мноштву других информација у штампи и периодици. Из ове књиге искристалисала се, на пример, јасна слика уобичајене новинарске праксе у Србији током друге половине 19. века и на почетку двадесетог. Из ње видимо да су чланке о Краљеву објављивали претежно дописници из места – суграђани, да су најчешће јавно изобличавали неправилности у деловању појединих служби, предлагали различита побољшања у њиховом раду или су саопштавали податке и износили предлоге и процене могућности развоја појединих делатности у граду и околини. Ишчитавањем ове књиге пада у очи да су ретко када ови извештаји били потписани пуним именом и презименом. Најчешће су штампани анонимно или потписивани иницијалом, само именом или псеудонимом. Аутори чланака који нису живели у Краљеву пак опширно су извештавали о несвакидашњим, а значајним догађајима (посети краљева Милана и Александра Обреновића и миропомазању краља Александра у Жичи, прослави годишњице Косовске битке итд.), уколико нису били путници који су остављали путописне белешке о граду и околини. Сакупљене и на једном месту презентоване вести о Краљеву из српске штампе јасно су показале које су теме и локална збивања привлачили пажњу српске јавности, тачније, колико су престоничку јавност, у којој је излазила велика већина новина и листова, и политичку елиту Србије, која се око њих окупљала, интересовале прилике у тој средини. Поред тога, књига Славољуба Маржика чини добар путоказ другим истраживачима локалне историје. Сабирање и објављивање грађе о другим градским насељима у Кнежевини и Краљевини Србији, које би могла да подстакне ова књига, било би велики допринос проучавању културне и друштвене прошлости земље и, уз то, поуздан ослонац за компаративне анализе развоја друштва, привреде, културе, па и политичке ангажованости појединих средина и престонице Србије. Бојана Миљковић Катић

288

МАНАСТИР ДРЕНЧА ОД РУШЕВИНЕ ДО ХРАМА

Завод за заштиту споменика културе Краљево, Едиција Капител, Краљево 2015, стр. 232. Гордана Гаврић, Мирко Ковачевић Књига посвећена Манастиру Дренчи у основи говори о резултатима археолошких истраживања и о конзерваторско-рестаураторским радовима предузетим на обнови Храма Ваведења Богородице. Дело је ауторског тима који је и извео поменуте радове. Залагањем и упорношћу Гордане Гаврић и Мирка Ковачевића археолошки су испитани и обновљени остаци средњовековне цркве која је потом „предата” Епархији жичкој да је врати првобитној намени. Гордана Гаврић и Мирко Ковачевић нису сматрали да је тиме посао који су предузели завршен. Одмах после истраживачких и извођачких активности, здушно су прионули на такозвани писани рад, што је врло брзо резултирало свеобухватном монографијом о обновљеном храму моравске архитектуре. Књига је подељена на тематске целине. Прва поглавља је написала Гордана Гаврић. У њима су саопштени најважнији подаци о географским и историјским условима у којима је подигнут Манастир Дренча. Манастир са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице смештен је у издуженој мањој котлини Дреновачког потока, која припада Доњој или Правој жупи, познатом виноградарском крају. Питома Александровачка жупа је природно повезана са долинама великих река: Мораве, Ибра и Топлице. Благородна жупска клима богата водом, погодна је за пољопривреду и сточарство, што су уочили и припадници најстаријих неолитских заједница чија станишта су документована у ширем манастирском окружењу. У манастирској порти али и у самој цркви, посведочено је присуство металодобних култура. У брдима је документован простор богат рудним лежиштима. Она су свакако привукла пажњу новопридошлих Римљана. Судећи по откривеним остацима терми на локалитету Јабланица у Плешу, али и по бројним случајним налазима, Римљани су поред експлоатације руда, такође развијали пољопривредну производњу и сточарство. Уз живо предање које у Плешу памти Цркву Светог Илије, ауторка заокружује слику раније прошлости Велике жупе и уводи нас у Немањину Расину. Тако се у средњем веку звала жупа у којој се налази Дренча. По историјским изворима, на простору Расинске жупе била су три властелинства: студеничко, манастира Дренча и челника Радича. Набрајајући средњовековне манастирске целине и цркве у ширем окружењу Дренче са нагласком на властеоским задужбинама подигнутим током 14. и 15. века, Гордана Гаврић истиче повољну градитељску и уметничку климу која је, упркос тешким околностима, створена у време кнеза Лазара и деспота Стефана. Следе поглавља посвећена историјским изворима о Манастиру Дренчи, резултатима археолошких истраживања Богородичиног храма и гробља, као и манастирског конака и порте. Питања ктитора и времена подизања Дренче, темеље се на познатом историјском извору, Доротејевом свитку. Ради се о повељи писаној на пергаменту, брзописом карактеристичним за српску ћирилицу с краја 14. века. Издата је у Манастиру Жичи 1382. године, а данас се чува у светогорском манастиру Пантелејмону. Повељу су издали ктитори Дренче, монах Доротеј и његов син Данило (потоњи патријарх Данило III), који су уз допуштење кнеза Лазара и благослов патријарха Спиридона подигли манастир. Како је Дренча у народу позната као црква Душманица, у науци је већ прихваћено мишљење да су ктитори манастира били деспот Иваниш (у монаштву Доротеј) и његов син Душан (у монаштву Данило), те отуда назив Душманица. Међутим, Гордана Гаврић нуди нове резултате, добијене антрополошком анализом скелетних остатака из кти289

торског гроба, који доводе у питање ову општеприхваћену претпоставку, сугеришући да би даља компаративна истраживања могла разрешити новонасталу дилему. Осврћући са на досадашње истраживаче и проучаваоце Манастира Дренча, од великих Михаила Валтровића и Драгутина Милутиновића до свестраног Радомира Станића, она нас уводи у период савремених истраживања, који је (иако без археологије) започео 1952. године, ради израде пројекта за конзерваторскорестаураторске радове. Свакако су најзначајнија археолошка истраживања која је спровела управо Гордана Гаврић, започета после архитектонских интервенција на изради серклажа, када се наишло на камену поклопницу гроба, касније опредељеног као ктиторски. Ови радови изнедрили су пројекат Обнова Манастира Дренча. Током трајања пројекта истражена је унутрашњост храма и спољне зоне око њега. Испоставило се да је грађевина триконхалне цркве развијеног уписаног крста, која је декоративно зидана сигом и опеком, плитко утемељена од ломљеног камења и речних облутака у кречном везиву. Веома девастирани под цркве и недостатак уломака фреско-малтера, ауторка с правом приписује претходним рашчишћавањима терена која су вршена без учешћа археолога. Истражена је ктиторска гробница у југозападном делу цркве, зидана од модрог шкриљца. Поред гробова ктитора, у западном травеју су истражена још 4 гроба, као и део гробља формираног око цркве. Текст о археолошким исходима исцрпно је документован цртежима и фотографијама основа, пресека и профила, допуњен топографским планом и веома прецизном оријентацијом цркве, до пола степена. У овом поглављу треба издвојити оштећене опеке са људским ликом, невешто изведеним утискивањем прстом, пре печења. То је јединствени налаз из ђаконикона, али нажалост, није откопан у археолошки интактном слоју већ у простору који је претходно прекопаван у оквиру архитектонских или конзерваторских радова, чиме је његов значај знатно умањен, а археолошка анализа сведена на дескрипцију. Несумњиво је да ће у будућности овај налаз бити предмет даљих специјализованих археолошких истраживања. Археолошким истраживањима порте, предузетим ради дефинисања услова за изградњу конака, претходила су геофизичка испитивања о чијој методологији, обиму и резултатима постоји исцрпан одељак на крају монографије, потписан од стране Момира Вукадиновића. На простору западно од цркве откривени су темељни остаци конака из друге половине 14. и прве половине 15. века, чија северна просторија је, судећи по налазима фреско малтера, сигурно била трпезарија. Истражени манастирски конаци из овог времена су ретки, па је тим значајнија археолошка грађа публикована на страницама ове узорне књиге. Резултати археолошких истраживања допуњени су каталогом покретних археолошких налаза, који је урадио Војкан Милутиновић. Предмети су подељени по врсти материјала од ког су израђени и по намени коју су имали, а описи поткрепљени фотографијама и цртежима. Гордана Гаврић пак издваја налаз фрагментованог зооморфног изливника крчага обликованог у виду неке фантастичне животиње издуженог врата, који је раритетан налаз на простору средњовековне Србије. Сличан примерак луксузне посуде типа акваманиле пронађен је само током истраживања Манастира Милентије. После анализе и хронолошког опредељења археолошког материјала, истраживач указује на кратко трајање манастирског живота и одбације некадашњу идентификацију Дренче са манастиром Калугере. Наглашава да се у турском попису из 1516. године, у селу Дренча помињу бројеви кућа и воденица, број неожењених и удовица, али не и сам манастир, због чега закључује да је већ тада био потпуно напуштен. Мирко Ковачевић је аутор одељка о архитектури, која је обрађена по следећим поглављима: Историјат архитектонских истраживања манастира, Затечено стање Цркве Ваведења Пресвете Богородице, Пројекат обнове манастирске цркве, Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви и Ентеријер Цркве Ваве290

дења Пресвете Богородице. Сва досадашња грађа која се односи на архитектуру цркве систематично је прикупљена и веома детаљно публикована, почев од првих архитектонских снимања која су 1874. године обавили Валтровић и Милутиновић као изасланици Српског ученог друштва. У целини су пренети сви њихови цртежи основа, изгледа, пресека и детаља, као и текстови које су ова двојица врхунских истрживача сачинили о цркви Душманици. Мирко Ковачевић с правом сматра да је њихов рад задобио вредност коју имају историјски извори. Ипак, архитектуром Дренче се највише бавио Бранислав Вуловић који је и сачинио Пројекат обнове цркве Манастира Дренче. У књизи је исцрпно и до најмање ситнице дат преглед истраживачких радова које је Вуловић предузео, као и његов Пројекат рестаурације цркве, урађен 1984. године. Због свега прикупљеног и прегледно публикованог, монографија о Дренчи је, делом, својеврсни фактографски документ, али и омаж претходницима уз велико поштовање исказано за њихов рад, што најбоље говори о високим етичким начелима која красе Мирка Ковачевића. Број прилога, нарочито фотографија у боји, омогућава да се испрати компликован процес конзерваторско-рестаураторских радова предузетих на обнови Цркве Ваведења Богородице и уређењу њеног ентеријера. Задатак који је обавио архитекта-конзерватор резултирао је лепотом и складом обновљеног средњовековног храма моравске школе. У Завршним разматрањима аутори закључују да све напред наведено указује да је црква у Дренчи грађена око 1380. године и то, како су показала археолошка истраживања, из основа, што Доротејев свитак и наводи. Сматрају да је општеприхваћена идентификација потоњег монаха Доротеја са световним властелином Иванишем доведена у питање резултатима антрополошке анализе и да би значајно полазиште за разрешење овога био запис у Берлинском јеванђељу. Аутори немају дилеме да је црква у Дренчи, као триконхос развијеног типа, од самог почетка грађена са намером да постане манастир. Када се ради о плану, начину градње и каменој декорацији узоре виде у храмовима у њеном окружењу, који су јој претходили или су грађени истовремено када и Дренча. * Минуциозно прикупљени и сабрани на једном месту, најзначајнији пионирски, а потом и стручни покушаји да се расветли прошлост Манастира Дренче, хронолошки и прегледно објашњени и публиковани, са свим дилемама које су из тих истраживања проистекле, уз укључивање савремених метода у археолошким истраживањима, говоре о веома одговорним и искусним истраживачима са јасно зацртаним циљем да се проникне у заборављену прошлост и да се Храму Ваведења Пресвете Богородице врати бар део сјаја који му је од првог момента градње био намењен. Иако је драгоцени Доротејев свитак већ био предмет посебних истраживања и објављивања, чини се да је, поред квалитетне фотографије у препису и транскрипцији на савремени језик, требало да добије посебно место у објављеној монографији, што би допринело целовитости сагледавања обновљеног манастира, о чијем оснивању и завету свитак говори. Заиста су ретки култни објекти у Србији који су имали среће да буду сачувани писани подаци о њиховом оснивању, као што је случај са Манастиром Дренча. Доротејев свитак написан је давне 1382. године, само неколико година пре, за српски народ и балканске просторе, судбоносне Косовске битке, када на нашем тлу почиње вишевековна борба за прости опстанак народа и хришћанства. У монографији су цитиране речи првог истраживача Дренче, Михаила Валтровића, исписане крајем 19. века (некако у исто време када Валтровић чини прве кораке да оснује и постави на савремене темеље националну српску археологију), које гласе: „црква носи белеге прошлог и наступајућег времена у разви291

тку архитектонских облика…” Требало је да прође готово цео век у коме нема вести о манастиру, па да се његовом проучавању и покушају обнове манастирске цркве посвети Бранислав Вуловић. Још неколико деценија остаци средњовековне светиње су „чекали” агилну службу заштите из Краљева, која је под руководством једног од аутора ове студије, археолога Гордане Гаврић, за десет година спровела истраживања и обезбедила, за наше прилике огромна средства, за обнову манастирског храма и конака. Свакако да велика одговорност и заслуга припадају архитекти Мирку Ковачевићу, чијом стручношћу су обновљени и подигнути објекти цркве и конака, на благодет православних верника и радост поштовалаца хришћанске уметности. Књига о Манастиру Дренчи је пред Вама. На моје велико задовољство, топло је препоручујем. Радован Бунарџић

СПИСАК АУТОРА др Срђан Катић Историјски институт, Београд Милољуб Арсић архивски саветник, историчар, Историјски архив Краљево др Иван М. Бецић Институт за српску културу Приштина/Лепосавић Јована Колунџија Балканолошки институт, САНУ др Душан Мијовић Завод за заштиту природе Србије Радомир Ристић архивски саветник, историчар, Краљево Нада Љушић виши архивски помоћник I врсте, Архив Србије, Београд Татјана Драгићевић виши архивиста, Архив Србије, Београд Јасминка Марковић архивиста, Историјски архив Краљево др Ана Стијеља Београд Бошко Ракић виши архивиста, Историјски архив Краљево проф. др Виктор Нојман, др Марчела Опреску Музеј уметности у Темишвару др Катарина Живановић Музеј историје Југославије др Биљана Сикимић Балканолошки институт, САНУ Татјана Михаиловић музејски сарадник, археолог, Народни музеј Краљево

Зборник радова НАША ПРОШЛОСТ 16 Издавачи НАРОДНИ МУЗЕЈ КРАЉЕВО Установа културе од националног значаја ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КРАЉЕВО

За издаваче Драган Драшковић Милољуб Арсић Лектура и коректура мр Ана Гвозденовић Превод мр Наташа Павловић Графички уредник Драган Пешић Графичка обрада Ајова, Краљево Штампа Интерклима – Графика Тираж 600