ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
29. август 2020. | година I | број 26
ЦЕТИЊЕ ЦЕТИЊЕ: МАГНЕТНО ЈЕЗГРО И МЈЕСТО ОДАKЛЕ ЈЕ ПРВА ИСKРА СЈЕKЛА
Ц
етиње није настајало као остали градови. Нијесу властела, занатлије и трговци градили палате, улице и тргове, већ су владари и монаси довели послугу да им служе и израђују мачеве и штампарску пресу. Послије Дукље и Зете, које су се са другим словенским земљама насталим на насљеђу Византије међусобно бориле за превласт, на Цетињу, новој пријестоници, 1482. године, рођена је Црна Гора. Посна земља и пушка су храниле и челичиле горди народ коме је слобода била изнад живота. Вјековима је ова земља била лишена сваког добра и напретка. Са Цетињем у центру, црногорска племена, сурова од борбе са непријатељима и међусобних сукоба, градила су државни савез заснован на ратничкој етици, слободи и правди. Поштовали су Бога и човјека, а уважавали изабране вође. Мала медитеранска држава на лимесу царстава, цивилизација и култура, под сталном опсадом великих, била је принуђена да се бори за опстанак. Црнојевићи су у четрдесет година своје владавине ударили темеље мудре политике. Иван Црнојевић, „отац Црногораца“ и његов насљедник били су праведни господари. Земљу су давали својим поданицима, али су им одузимали кад учине невјеру. Знали су сарађивати са сусједима који су им радили о глави. Kао владари ренесансне свијести били су ослоњени на Европу и њена достигнућа, што најбоље показује ћирилска штампарија на Цетињу и улога коју су инкунбуле Ђурђа Црнојевића вјековима имале широм словенског православног свијета. Црна Гора је послије Црнојевића пала у ропство, а Цетиње разорено. Петровићи су подигли Манастир из кога ће као владике руководити отпором никад сасвим покорене Црне Горе. Цетињска митрополија је била једини прави феудалац у Црној Гори.
KУЛТ СЛОБОДЕ Таложила се вјековна традиција борбе и растао култ слободе. Странци су запазили да „Црногорци живе под оружјем и од оружја“. Мукотрпно се одржавало заједништво племена, владике кумиле и заклињале на слогу. Kроз битке и државничку далековидост је растао политички и духовни ауторитет владика и суверена из династије Петровић који су пресудно утицали на стварање црногорске државне заједнице. Нереалне династичке амбиције краља Николе, политика српске Владе и не-
Предуго и организовано се црногорска судбина претежно усмјерава према туђим моделима и интересима. Вријеме је за освајања будућности према сопственој мјери. У том смислу, сваки кутак Црне Горе треба да осјећа одговорност за своју домовину стево васиљевић
Марко ШПАДИЈЕР
Темељ и понос Црне Горе
У РУКАМА НАМЈЕСНИКА СПЦ - Цетињски манастир
вјера ратних савезника довели су 1918. до губитка самосталности Црне Горе. Општецрногорски збор као надплеменска институција која одлучује о најважнијим државним пословима, траје од 1500. године, а Цетиње остаје, како каже историчар Глигор Станојевић, „магнетно језгро“ Црне Горе. Растом и развојем Црне Горе, Цетиње богати своју пријестоничку функцију. Послије изградње Биљарде, Његошеве резиденције, почиње развој Цетиња, а од Берлинског конгреса и међудржавног признања, добија урбану форму. Дворски живот, дипломатија, војска, трговина, занати, школе, новине, културна дешавања дају градској динамици модерну ноту. Не само што је у Његошевом смислу „одавде прва искра сјекла“, већ су одавде потицале све идеје о ослобођењу и руковођено акцијама за стварање Црне Горе каква је данас. Подловћенска Црна Гора се ширила поштујући различитости по вјери, језику и народности својих нових грађана. Она је постала један државни ентитет по заједничкој судбини својих различитих дјелова, који су били изложени снажним по природи и посљедицама различитим утицајима. На Цетињу је зачета модерна Црна Гора у свим правцима. Од Цетиња почиње развој државних институција, школства,
издаваштва, новинарства, здравства, спорта…
СПОМЕНИK ТРАЈАЊА На Ћипуру су остаци Двора Црнојевића, двор Петровића, Манастир, Биљарда, гувно на коме је засиједао Општецрногорски збор и бријест под којим је правду дијелио посљедњи црногорски суверен. На том малом простору су међаши вишевјековне историје Црне Горе. Са Влашком црквом, Ловћенском вилом, Орловим кршом и зградама амбасада европских земаља, комплетира се визуелна легитимација Цетиња, којом се храни понос сваког њеног грађанина. Ћипур као историјска башта у којој је узгајана црногорска државотворна свијест и калио црногорски поглед на свијет и морал, позива на ходочашће све поштоваоце црногорке прошлости. На том мјесту је синтетизовано огромно искуство у вођењу државних послова, горчина због неправде моћних и туге због домаће издаје и неслоге, што савременицима, који се руководе геслом „Да је вјечна Црна Гора“, даје драгоцјене поуке. Управо због тога што је Ћипур споменик трајања, гордости и славе Црне Горе, непријатељи црногорске независности и националне самобитности Црногораца настоје да га отму и понизе. Владан Ђорђевић, предсједник Владе Србије је
крајем прошлог вијека рекао црногорском министру вањских послова „Призрен вам треба, гладници једни! А не знате да ћемо вам и Ћипур узети, по коме славном имену називате се некаквим ушљивим племићима“. Пријетња изречена Гавру Вуковићу остварена је у наше вријеме. Ћипуром и Цетињским манастиром господари намјесник СПЦ, затире и у камен затуца све црногорско. Црнојевићи су нелојалнима одузимали имања, а када је Црна Гора посустала у изградни Његошева маузолеја на Ловћену, општина Цетиње је преузела иницијативу. Тренутак је да Цетиње тражи од државе да преда Цетињски манастир Црногорској православној цркви и поврати историјски спокој на Ћипуру.
ДУХ НЕПОKОРНОСТИ Послије Другог свјетског рата пријестоница Црне Горе је пресељена у Подгорицу, која је преузела одговорност за Црну Гору, као републику у СФРЈ. Цетиње, стара пријестоница и град херој са педесет својих грађана окићених овим партизанским одличјем, остављено је да умире као стари немоћни родитељ. Цетиње је потом, захваљујући индустрији, накратко оживјело и задобило нову препознатљивост. Деградацију је доживјело када је његово градско руководство по-
звало „АБ револуционаре“ и српске паравојне јединице да утјерују дух Подгоричке скупштине у само срце црногорске вертикале. Убрзо се показало се да у њему живи дух непокорности и суверености. Заставу тог духа подигао је Либерални савез, а отпор су организовали сви који су црногорством задојени. Деценије транзиције однијеле су у понор цетињску радничку класу и средњи сталеж, а пензионери, чиновници, незапослена омладина, као ни библиотеке, архив, музеји, нијесу могли да обнове динамику друштвеног и културног живота, па се град нашао на апаратима за вјештачко одржавање. „Цетиње не ради“, графит из тог доба најбоље илуструје стање у коме се град налазио. Kрајем деведесетих година прошлог вијека, а нарочито послије референдума 2006. године, када се црногорска државна политика вратила у матицу националног интереса, Цетиње је озакоњено као пријестоница Црне Горе. Постало је оно што је увијек било - историјски симбол и врело суверенистичке енергије. Понешто је учињено на његовој ревитализацији. Повезано је модерном цестом до мора и Подгорице, створени услови за Универзитет умјетности, пресељено Министарство културе, а плански се ради на основу посебног Закона о пријестоници. У великом смо закашњењу и разним оскудицама у коришћењу потенцијала које нам Цетиње пружа за модерно сагледавање прошлости. Предуго и организовано се црногорска судбина претежно усмјерава према туђим моделима и интересима. Вријеме је за освајања будућности према сопственој мјери. У том смислу, сваки кутак Црне Горе треба да осјећа одговорност за своју домовину. Направљени су важни кораци у том правцу, али нам предстоји напорно путовање за превазилажење наслага прошлости и изградњу заједништва и самосвијести о Црној Гори као демократској грађанској држави коју ће штитити и вољети сви њени грађани. Да није живјела духом Цетиња, Црне Горе не би било. Цетиње је изгубило потенцијал да одржава хомогеност земље, али својим историјским значењем и симболиком остаје непресушни извор државног поноса и патриотског јединства.
2
ПЕТОВЈЕКОВНО ТРАЈАЊЕ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА И ЊЕГОВА СТОГОДИШЊА ОКУПАЦИЈА ОД СПЦ
стево васиљевић
Што се тиче Црне Горе, она у државном смислу заједно с националним Црногорцима постоји упркос вама, очуше Гојко, вашем извитопереном цетињском митрополиту и дјеловању ваше СПЦ, која сто година перманентно ради на урушавању Црне Горе, Црногораца, црногорске слободне мисли и њеног слободарског духа
Н
емогуће је говорити о Цетињу а да се истовремено не говори о Црној Гори и црногорском народу, чију судбину дијели у свом петовјековном трајању. Промишљања о тој судбини наводе нас на вјековну и непрестану борбу за остварење и уживање слободе, о човјековој исконској потреби да буде слободан. О поимању слободе као нечему што се ужива рођењем и што ће перманентно заокупљати црногорскога човјека и његово битисање. Најчешће се Цетиње и црногорска слобода везују за период османског освајања свијета и отпора црногорскога народа тадашњој најснажнијој војној и политичкој сили у свијету. Превиђа се да славни отпор османској империји представља само један сегмент и период везан за црногорску слободну мисао и њен слободарски дух у више од хиљадугодишњем битисању њенога народа. Оснивањем града Цетиња 1482. године, црногорски се слободарски дух у вријеме османских освајања настанио у цетињско поље и његову суру, камениту околину у којој обитава и данас. Иван Црнојевић, подигавши дворац и Манастир на Цетињу засновао је град под Ловћеном који ће постати политички и духовни центар из којег ће се управљати Црном Гором. Испоставиће се да утемељење новог града постаје прекретнички и један од најзначајнијих датума црногорске политичке и културне историје. Догађаји и процеси који ће се одвијати на Цетињу све до данас ће имати утицаја на развој цјелокупне свијести црногорскога друштва и бити један од пунктова за одбрану и заштиту слободе. Упечатљив начин господарења Зетом/Црном Гором династије Црнојевића, њихова тежња за очување духа властитога народа оснивањем штампарије и печатањем књига на Цетињу, у условима борбе за голи опстанак представља један изниман подухват који говори о величини и узвишеност њихова духа. Визија Ивана Црнојевића коју су у дјело спровели Ђурађ Црнојевић и штампар „Макарије от Чрние Гори“ с помоћницима је величанствено свједочанство Цетиња и Црне Горе записано у историји европске културне баштине.
ПОЧЕТАК СЛАВНОГ ПЕРИОДА Након династије Црнојевића, избором Данила Шћепчева за митрополита, родоначелника династије Петровић Његош, на Збору 1697. године почиње славни период ослобођења Црне Горе вођеног са пријестоног Цетиња. Владика Данило обнавља цетињски манастир на темељима некадашњег дворца из времена Црнојевића симболички спојивши свјетовну и духовну власт. Цетињски манастир све до подизања Биљарде 1838. године, представља
ђорђевићевске политике доживјеће пораз али оставиће одређене посљедице на црногорску свијет, највише због одржавања тога духа дјеловањем Српске православне цркве, институције којој је та политика удијелила садашњу форму и сврху дјеловања.
СЛОБОДАРСКА МИСАО ПОБЈЕЂУЈЕ
СЛАБА ЈЕ ПРОЛАЗНОСТ ОЧУХА ГОЈКА КОД БОГА - Предизборна литија у Подгорици, август 2020.
резиденцију цетињскога митрополита, односно резиденцију црногорских владара, мјесто политичке и духовне моћи, у чијем атријуму и испред којег су се, на чувеном манастирском гувну, доносиле судбоносне одлуке од државног значаја. У том периоду захваљујући својој снажној личности, великом дјелу и преданости црногорском народу Петар I Петровић Његош проглашава се за светитеља – Светог Петра Цетињског понијевши име града, уписавши га и у свете хришћанске списе. Мудри и просвјетитељски поступци владара династије Петровић Његош обезбиједили су Цетињу незаобилазно мјесто у слободарској историји црногорскога народа. Поред политичког и државног центра припада му и примат у многим културним областима. На Цетињу се оснива прва државна основна школа, затим Богословско-учитељска школа, Женски институт, Књажевска реална гимназија, обнавља штампарија, формира се Цетињска читаоница, главно културно жариште Цетиња с циљем „умног усавршавања, развијања друштвеног живота и његовања националних осјећања“. На Цетиње долазе школовани људи са стране, тзв. „извањци“ који су цијенили Цетиње и били добродошли сматрајући га уточиштем слободних људи. Ликовни ствараоци попут чешког сликара Јарослава Чермака, француског графичара Теодора Валериа, хрватског ли-
ковног ствараоца Влаха Буковца били су међу оним умјетницима који су допринијели да свијет упозна Црногорце, њихову борбу и начин живота. Између осталог, људи с Цетиња су били први из Црне Горе који су снимљени филмском камером и присуствовали некој филмској пројекцији, такође, мјесто у којем је снимљен и први филм о Црној Гори и у Црној Гори.
БИЈЕЛИ ТЕРОР ЗАУСТАВИО РАЗВОЈ Културна и духовна надградња и развој Цетиња трајаће све до Првог свјетског рата, чије ће окончање довести до преседана да Црна Гора, држава која се борила као чланица савезника држава побједница након рата буде издана и окупирана од сопственог ратног савеза. Захваљујући великим силама које су прећутно подржавале бијели терор, монструозни злочиначки подухват који је затирао име Црне Горе покушавајући да на сваки начин убије свијест Црногораца о њиховој самобитности, долази до нестанка црногорске државе. Цетиње је у овим догађајима било један од центара, окупирано од српске војске, чије ослобођење од стране бораца за Право, Част и Слободу Црне Горе на Божић 1919. године није успјело. Након ове битке услиједиће незапамћени терор српске војске, жандармери-
је и плаћених бјелашких контаркомитских одреда над учесницима Божићног устанака, њиховим фамилијама и сарадницима који су у духу црногорске слободарске свијести пружали отпор окупацији и анексији Црне Горе. Борци за Право, Част и Слободу Црне Горе остали су вјерни својој отаџбини и њихова стравична жртва остаће свједочанство једне велике неправде учињене Црногорцима од стране најближег народа и савезника. У новоформираној државној заједници вођеном великосрпском политиком Карађорђевића, Цетиње остаје управни центар али не више Црне Горе него Зетске Бановине. Нова власт на све начине покушава да потре црногорску културу и сјећање, а ђе то не може због свевремености остварења црногорске традиције, присваја као достигнуће српскога народа. Симболи града се уништавају, попут ископавања бријеста који је подсјећао на краља Николу под чијом крошњом је примао Црногорце, мијења се лице града подизањем споменика Александру Карађорђевићу и изградњом нове управне зграде Зетске бановине. Покушава се формирати нова свијест, како код Цетињана тако и осталих Црногораца, потурајући им се окупаторски дух и култ Немањића умјесто сопствене слободарске етике прожете црногорским династијама Војислављевића, Балшића, Црнојевића и Петровића Његоша. Перфидни наум Кара-
Карађорђевићка творевина и политика неславно завршава захваљујући комунистичким кадровима и припадницима социјалне литературе чији ће постулати социјалне правде бити привлачни Црногорцима односно њиховој слободарској мисли. Вођени тим осјећањима подиће један од најславнијих устанака у нашој историји – 13. јул, а потом и обновити црногорски субјективитет у новоформираној Југославији насталој након Другога свјетскога рата, којој је Цетиње дало педесет народних хероја међу којима и Цетиње као град херој. Вријеме комунистичке владавине Црној Гори вратило је име и статус државности у мјери коју су уживале и остале републике. Међутим, процеси у области културне традиције и баштине црногорскога народа, односно њена борба за равноправан статус међу осталим народним традицијама није доведена до краја. Усљед бојазности од појаве национализама и великонационалистичких пројеката, због којих је на крају и уништена Југославија, комунистички режим није дозволио да се црногорска традиција ослободи великосрпских претензија. Слабљењем система након Титове смрти, оживјеће духови прошлости који ће узети маха и под чијим притисцима ће поклекнути црногорско друштво служећи великосрпским интересима, којима ће се одупирати невелики број појединаца недозволивши себи да их лаж предводи. Услиједиће трагични догађаји деведесетих година прошлога вијека у којима ће Цетиње сачувати здраву свијест и имати свијетлу еманципаторску улогу освјешћивања црногорскога друштва. Током ратних дешавања Цетиње постаје мјесто просвјећења црногорскога друштва у чијем процесу, организације и удружења оснивана од њених грађана дају изузетан допринос и значај у прометејском освјетљавању истина о сопственој држави и народу, истовремено трасирајући њену будућност самосталне државе с европским вриједностима. Шаљући поруке црногорским грађанима да слиједе слободарску историју Црне Горе, да у временима ширења међунационалне и међувјерске мржње слиједе етику, морал и чојске примјере својих славних предака. Да не дозволе да их води лаж него истина о црногорској прошлости, чијом спознајом се долазило до ослобођења Црне Горе. Да не пристану на још једно убијање Црне Горе савезништвом с Милошевићем, злочинима над Дубровником, Хрватском, Босном и Херцеговином што су грађани
ЛАЖИ „ЦЕТИЊСКОГА“ МИТРОПОЛИТА
Стара мржња, нови фалсификат
Цетиња окупљени око Либералног савеза Црне Горе одбијали и сачували образ Црној Гори поруком с Дворског трга – „Са Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче.“
ПРИЈЕСТОНИ ГРАД СЕ НЕ ДА ОКУПИРАТИ Данас се Цетиње и Црна Гора суочавају с још једним покушајем убијања њенога слободарског духа и самобитности наводном „одбраном светиња“. Пуч покушава да спроведе окупаторски самопрозвани цетињски митрополит Амфилохије Ристо Радовић, који није за потоњих тридесет година, градом Светог Петра Цетињског прошетао више од два пута. Једном у пратњи српског Обилића Жељка Ражнатовића Аркана и његових злочиначких тигрова, који су пуцали на грађане Цетиња уз благослов и пјесму Амфилохијевих клетви, наводно „бранећи“ Цетињски манастир од Цетињана. А други пут кришом, усљед цетињске музгавице, изјута у шест ура успио је с својим свештенством прошетати до цркве на Ћипуру, која се налази 30 метара од Цетињскога манастира, покушавајући произвести још један фалсификат о Црној Гори, да ето и Цетиње „брани светиње.“ Вјероватно, иритиран непристајањем грађана Цетиња да се одрекну црногорскога слободарског духа, у скупштинску салу Црне Горе шаље четничког војводу, недостојног помена, да у складу с хришћанским достојанством и духом СПЦ упути пар ријечи о њиховом срамном виђењу Цетиња. У самој пријестоници шаље самопрозваног Цетињанина очуха Гојка Перовића да шири окупаторске светосавске мисли, Цуцу који се није подизао на Цетињу и у себи не носи цетињски дух. Такође, и он повријеђен због немогућности одржавања протестних литија на Цетињу, послије молебана одржаног у Цетињском манастиру кроз сузе поручује: „молимо нашу браћу која су јуче ишла другим улицама, да дођу овдје с нама. Јер нема нама молитве без њих и ја се молим богу, да литија која прва крене из Цетињског манастира буде с њима. Да идемо и да се молимо богу заједнички, јер нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.“ Наравно, очух Гојко је фалсификатор и демагог попут му наопаког цетињског митрополита. Цетињани нијесу ишли „другим“, него својим слободарским улицама, покушавали су доћи у Цетињски манастир али су злочиначким пушкама и клетвама растјеривани. Испоставило се да прва литија која је кренула из Цетињског манастира након говора очуха Гојка, она до цркве на Ћипуру, изјутра по цетињској музгавици, кад је Амфилохије успио виђети Цетиње и ван свог затамњеног џипа. Како можемо утврдити, слаба је пролазност очуха Гојка код бога јер му не би услишена молитва да шета заједно с „њима“. Сигурно грађани Цетиња неће ићи и молити се заједно богу с онима који их не уважавају, не признају, проклињу, називају погрдним именима, па ће и та жеља захваљујући њиховом дјеловању очуху Гојку остати ускраћена. Вјеровано је Цетињском манастиру кукавна молитва без Цетињана и сигурно праве молитве „без њих“ нема, нити ће је бити док год се Цетињски манастир не ослободи окупаторског духа. А што се тиче Црне Горе, она у државном смислу заједно с националним Црногорцима постоји упркос вама, очуше Гојко, вашем извитопереном цетињском митрополиту и дјеловању ваше СПЦ која сто година перманентно ради на урушавању Црне Горе, Црногораца, црногорске слободне мисли и њеног слободарског духа.
Засигурно да Амфилохија добро боли чињеница што је мртви „каплар Фрања Јосифа“ и четрдесет година послије смрти и даље популарнији међу Црногорцима од митрополита црногорско-приморског. Зна ли несрећни митрополит „цетињски“ да ће Броз остати упамћен по успјешноме стварању једне респектабилне државе, а да ће он остати упамћен по животу који је протраћио у покушају да уништи државу коју су градили они на чијем трону данас ćеди?! стево васиљевић
Жеља ће вам бити да шетамо заједно Стефан ТОДОРОВИЋ
3
29. август 2020.
29. август 2020.
Бобан БАТРИЋЕВИЋ
Ц
рногорска јавност иако навикнута на реторичке малверзације и лажаве конструкције, клетве, ксенофобију и шовинизам Амфилохија Радовића, одавно није чула срамнији његов говор но онај од 19. августа 2020. године на обронцима Бјеласице. Свака његова ријеч била је негација функције и звања које покрива, а све што је рекао била је стара мржња и нови фалсификат. Митрополит, који се због неуспјеле трке за мјесто српскога патријарха одлучио постати мандатар црногорске Владе, позивао је мимо свих црковних стандарда црногорске грађане да заокруже његове петоколонаше и фалангистe с његових литија. Као прави skandalmaker Амфилохије Радовић је том приликом употријебио историјске аргументе јер је неопходан нови црногорски пут, очишћен од „брозоморске“ филозофије. Рекао је да грађани сада треба „да гласају за вјечно људско достојанство и за оне који су ходили тим путем вјечног људског достојанства, а не за оне који су крвљу обагрили Божић и 1919. и 1941. године и који и данас темеље на тој и таквој лажној идеологији, безбожној и антибожној, будућност Црне Горе“. Није неопходно бити проучавалац прошлости па увиђети невиђену количину бесмислица и нелогичности у само једној артикулисаној мисли митрополита Радовића, али зато треба бити изузетно безобразан, бескрупулозан и злонамјеран па успјети изрећи овакве лажи и вриједносне судове без икакве етике.
ЗАМЈЕНА ТЕЗА Прво, назвати багром божићне устанике из 1919. године који су оружјем бранили Црну Гору од српске анексије и били заклети своме краљу Николи I Петровићу-Његошу, може само бјелашкочетничка обијељена брада која живи од историјскога сновиђења без образа, чињеница и постулата. Тај Божић су обагриле контракомитске бјелашке чете, српска војска и жандармерија који су својим казненим репресалијама вршили бесрамни и дотад у модерној Црној Гори готово невиђени и нечасни терор над црногорским становништвом. Амфилохијевским рјечником речено, ти затирачи Црне Горе из периода гашења Божић-
НЕГАЦИЈА ФУНКЦИЈЕ - Амфилохије Радовић се обраћа окупљеним у ноћи 26. децембра 2019.
нога устанка дух су „александроморе“ коју сад промовишу његове листе а које и симболично наступају у бијелим кошуљама и бијелим мајицама. Друго и важније, маштовити и артистички митрополит се у току свога мисаоног порођаја занио, па је у жељи да појача свој реторички исказ поред чувеног Божића из 1919. године поменуо и „крвави Божић из 1941“. Ваљда му се тако слагало „од Божића до Божића“ као у оној омиљеној му пјесмици „од Тополе до Тополе“. За тај Божић ни наука, а вјерујем ни чаршија још нијесу чуле. На православни Божић 7. јануара 1941. године, Краљевина Југославија, а тиме и Црна Гора као њена (захваљујући славним бјелашким јунацима) безимена територија, нијесу биле дио ратнога сукоба, нити је још било дошло до формирања четничких и партизанских јединица, а Хитлер још није био напао Совјетски Савез. Што се то збило на Божић 1941. године у Црној Гори можда ће нам митрополит објаснити на некој од наредних јахта-литија или можда у некој од предизборних дебата које му по понашању и дјеловању више приличе од Цетињскога манастира који деценијама узурпира.
ЛАЖ ПО ЛАЖ Послије измишљенога и само њему знаног „крвавог Божића 1941. године“ Амфилохије Радовић се у стилу другоразредног sci-fi сценаристе пребачио на нову трасу судара прошло-будуће. Оне који нијесу на линији његова бога и које не треба гласати митрополит је оптужио да Црну Гору хоће да граде на „брозомори“ и духу фашизма Секуле Дрљевића. Како „брозомора“
и Секула Дрљевић могу ићи заједно ако знамо да је црногорска „брозомора“ још 1941. године Секулу Дрљевића и његову клику означила као највеће издајнике црногорскога народа, назвавши их „потрпезним кучкама Пирција Биролија“ – то још нијесмо утврдили. А кад смо већ код Секуле Дрљевића, нека се запита митрополит зашто су ти „најугледнији Црногорци“ на челу с ратним злочинцем Павлом Ђуришићем, које је по ко зна који пут лажно уздигао а које су побиле усташе, морали бјежати из Црне Горе и с ким су се повлачили? Је ли му познато да се за четнике и нацисте пјевало: „Јуришлије и Тедески бију као гром небески“? Вјероватније је да дух нацизма данашњом Црном Гором ипак шири онај ко четнике Павла Ђуришића назива „најугледнијим“ Црногорцима. Но, не мори Црну Гору Броз колико мори митрополита чим га онако ђилкошки ваби као „каплара Фрања Јосифа“. Да ли је познато митрополиту да су бројни Срби с територије Босне и Хрватске које су биле у склопу Аустроугарске Царевине били мобилисани у њезиној војсци и да су се многи од њих показали као лојални борци Фрања Јосифа? Зна ли да је чувени фелдмаршал Светозар Боројевић био Србин? Е исто као они, тако је био мобилисан и металски радник Јосип Броз, касније југословенски маршал, доживотни предсједник и најпризнатији герилски војсковађа у Европи током Другога свјетскога рата. Засигурно да Амфилохија добро боли чињеница што је мртви „каплар Фрања Јосифа“ и четрдесет година послије смрти и даље популарнији међу Црногорцима од митрополита црногорско-при-
морског. Зна ли несрећни митрополит „цетињски“ да ће Броз остати упамћен по успјешноме стварању једне респектабилне државе, а да ће он остати упамћен по животу који је протраћио у покушају да уништи државу коју су градили они на чијем трону данас ćеди?!
ОДБРАНА СИМБОЛА ОКУПАЦИЈЕ И напомена за још једну лаж – „брозомора“ није срушила Његошеву капелу на Ловћену. „Брозомора“ је уклонила капелу коју је подигао краљ Александар Карађорђевић и која није имала никакве везе с капелом коју је у част својега стрица Светога Петра Цетињскога подигао Његош. Александрова капела била је симбол српске окупације Црне Горе, а приликом њеног подизања није испоштовано ниједно архитектонско обиљежје претходнице, већ је урађена у посве другачијем маниру. Оригиналну Његошеву капелу оштетиле су аустроугарске гранате током Првог свјетскога рата, а не безбожнички комунисти задојени „брозомором“. Колико је Александар био далеко од првобитне капеле коју је саградио Његош говори чињеница да се и он водио мишљу подићи маузолеј и за њега ангажовати никога друго до Ивана Мештровића, истога онога којега је упослила „брозомора“. Митрополите, боље вам је да се не доваћате историје у јавним наступима, јер ће будући истраживачи ваших недјела имати превише материјала да начине једну нову „Историју бешчашћа“, лишену борхесовске имагинације, а препуну Ваших лажи и подметачина које сипате као цетињске кише новембром.
АРХИТЕКТУРА И УРБАНО НАСЉЕЂЕ
У ЗЕМЉИ ЧУДА
Марија ПЕРОВИЋ
У
имагинарном Маконду из Маркесових „100 година самоће“ и „Пуковнику нема ко да пише“ постоји реченица да нијеси ниоткуда ако немаш гроб у Маконду. Мој отац је сахрањен на Цетињу, и мој ђед. А ја не знам ђе ћу, иако бих највише вољела да буде Цетиње, као мој Макондо из Маркесових романа. Мој прађед спустио се на Цетиње из Цуца, био је перјаник на двору краља Николе. По казни је отишао у Рудине, округ никшићки. По породичној митологији, краљ га је по казни тамо послао, јер му је рекао - господару, ја зету (Петру Карађорђевићу) не би ништа вјеровао. На крају су му жандари ставили самар као магарцу и извели га на никшићку пјацу. Ал по предању остао је Цетињанин. Ђед Вукашин говорио је сљедеће: „Када би као дијете изашао у Цетиње, рекао бих – добар дан амабасадорима - француском, руском, турском, аустријском... а сада се немам коме ни јавити“. Ђед је рођен 1907. Када је одрастао био је илегални припрадник народноослободилачког покрета и послије
стево васиљевић
Митско мјесто попут Маконда Другог свјетског рата живио је на Цетињу. До краја је патио за амбасадорима на Цетињу. Мени је Цетиње, увијек био митски град, нешто попут Маконда, дио породичне надреалне традиције. Знала сам причу о Стевану Перовићу Цуци, Његошевом сестрићу, пјеснику и политичару. Убијеном по легенди јер је био моћан да угрози власт. У банским становима код бабе и ђеда, поред велике библиотеке, о књигама и књажевима се причало и када би се по цетињском парку шетало, и у Дворац ишло и испод портрета мозаика краљице Јелене, расправљало да л’ је она од свих кћерки најљепша. Мени је увијек била занимљивија Ксенија. Имала ми је „савременије“ лице. Увијек сам слушала да Николини су синови били скоро па ни за шта. Ђед би данас у теорији, сумњам да је тако било у пракси, сем када му унука Марија, није у питању, био феминиста. Када боље размислим по разлици између онога што ми је говорио и реалности, био је попут лика из Маркесових романа. Тако да је мени Цетиње нешто као лик из литературе, и данас када у њему радим и студенте учим како да причају своје приче. А оне саме по себи нијесу реалне, и учим их као и мој ђед мене да они одлучују о свему. Ако буду храбри и одговорни. И ја сам негдје надреална јунакиња, док ходам по Цетињу, и од немогућности стварам могућност. И судећи по том малом кругу, јер наш факултет је мали, полази нам за руком. Тај мит о немогућем о којем су ме у породици научили.
ЦЕТИЊСКИХ 100 ГОДИНА САМОЋЕ - Каријатида у Његошевој, Цетиње, март 2007.
И све је на Цетињу - знак. То је једини град на свијету у којем је прва владарска резиденција Биљарда, названа по друштвеној игри и билијарском столу. У којем је Двор мален споља, а раскошан унутра. У којем се играо голф и тенис, све прво било од грађанског друштва, у граду који је то-
лико мален, да је питање - да ли би по урбанистичким плановима био град. Ал’ је по значењу био. То прво често није пратило друге. И често није праћено од других, тако да на неки начин Цетиње и данас живи својих - 100 година самоће. Само је било и у грађанском рату
у Југославији, и као град херој из Другог свјетског рата, и онда када га је основао Иван Црнојевић повлачећи се са Скадарског језера испред Отоманског царства. И притиснута митовима, користим иронију - да тај простор окружен суровим планинама, није ниједно царство ни занимало, сем као знак. А Цетиње јесте знак слободе. Више од урбанистичке цјелине. И зато је слободу и губило. Цетиње је и данас згодно да буде означено. Лично ми је слобода појединца у породичној историји везана за Цетиње. А та слобода је коштала. И питање је да ли је као неки постмодернистички диксурс, или да одемо раније надреални, на адекаватан начин забиљежена и у неухватљивој умјетничкој причи - којој учимо студенте. Чини ми се да је у данашној збиљи - све што Цетиње значи најчешће предуслов за разноразне трговине у којима ћемо основну монету - Цетиње заборавити, већ сљедеће недјеље. Шта год да буде, Цетиње ће бити попут Маконда, окружено у сто година самоће у причи у којој немате неког сахрањеног у неком мјесту, не зна се одакле сте. И без обзира не све митове, није важно гдје ћемо се сахранити, важно је како ћемо живјети. А Црна Гора треба да живи и кроз Цетиње са све амбасадорима које мој ђеђ није могао да сусретне. И кроз прву штампарију, и ограду испред Влашке цркве у којој су пушке за слободу преточене у ограду. И кроз сву мудрост коју Цетиње може да представља а за коју се, када год да неко тргује Цетињем, не можемо суштински борити. Јер мало нас, изузев неколико хиљада Цетиња све оно што Цетиње представља осјећа суштински својим. А Цетиње – би требало да буде дио сваке приче. Па нека буде и домаштана. Јер сваки простор мора да има своју бајку, и свој роман - ако хоће да траје. И због свих имена, која су значајна за Црну Гору, а која су вјечно, попут ових из Маркесових романа, остала на Цетињу.
КАКО ЧИТАТИ ЦЕТИЊЕ
Град који привлачи свијет Јанко ЉУМОВИЋ
У
Црној Гори ријетко формално мијењамо мјесто пребивалишта, јер близина градова не указује велику потребу за тим адиминистративним чином. Ипак сам једва чекао да ми се то деси и ево већ газим другу деценију Цетињанина из Никшића. А када сам једним поводом добио позив да као Цетињанин потпишем петицију, тек тада сам схватио да сам то суштински постао, јер како су ми рекли ми смо то рођењем, а Ти си то постао личним избором. Цетиње је град у коме се најинтимније осјећа релација градчовјек. Град интензивног симболичког и визуелног идентитета. Мјесто сјећања које се примјењује и на меморијске подлоге и на културне референце са идентитетском намјеном. Град дивних и занимљих грађана, суграђана, студената, пролазника, умјетни-
Милија Павићевић, ЦТ парк (2009)
ка. Садашњих и оних из минулих времена. Овог августа сам у пролазу срео Фаруха Шехића, босанскохерцеговачког писца, који ће неко вријеме бити становник града. А истим поводом, кроз међународни програм Традуки резиденција за писце упознао сам и македонског младог писца Петра Андоновског и хватског писца Бранка Чегеца, чију књигу Цетињски рукопис жељно ишчекујем. Овај поглед на град или на читање Цетиња, нужно мора бити интиман, јер како другачије одговорити на позив да пишеш о Цетињу, него са осјећањем привилегије живота у граду који посједује велики број могућности да откријеш њего-
ве многоструке тачке сусрета и да живиш дух мјеста. Или како је на слично питање у есеју Како читати град Милан Попадић одговорио „Вјерујем, исто онако како треба и живјети у њему – уживајући“. Дакле, уживање! Или простор историје приватног живота. Текст и рукопис, који уз различите друге артефакте настаје и траје. Поглед који означава имагинације простора. И не само архитектура, књижевност, сликарство, фотографија, позориште или филм кроз који читамо Цетиње, и не наравно само историја или политика које дају одговоре на његову историју и трајање. Репрезентације стварног, геополитичког, симболичког и фиктивног текста који нуди архив о Цетињу неисцрпан је основ за продукцију садржаја.
5
29. август 2020.
29. август 2020.
Прве године живљења на Цетињу произвеле су осјећај да он може бити Амстердам Балкана. Нијесу то само куће, низови кућа Његошевом или Бајовом улицом. Или врата и прозори, или посебно прозори на крововима кућа. Некада заиста тако малих кућа, да подсјећају на куће за лутке, како Амстердам описује Дубравка Угрешић. То је и отвореност или како ми у Црној Гори волимо рећи слободарски дух. Рецимо, Цетињски бијенале. Примјер естетског и еманципаторског пројекта, који је јасно указивао и провоцирао јавност на контекст деведесетих година XX вијека чије ефекте и данас живимо. Његов архив би и данас био пожељан да се укаже или покаже, да обновимо сјећање на боравак Јусуфа Хаџифејзовића и његов рад Од кича до крви само је један корак. Бијенале јесте био свијет на Цетињу, јер Цетиње привлачи свијет. Управо је поглед Другог чинио и даље чини живим цетињски архив. Иако је Цетиње типичан и доминантан црногорски град, слојевитост присуства другости у њему, и на тако малом простору, даје му дух европског града. Узбудљиво је посматрање и читање зграда које свједоче различита времена и стилове, куће које би могле да испричају причу о себи и њеним становницима и нама данас. Често замишљам такве изложбе и имам потребу да сагледам различите артефакте који свједоче живот града, различите слојеве јавне или
приватне историје. Од зграде бившег посланства Отоманске империје гдје је сада смјештен Факултет драмских умјетности, до Банских станова или куће Вујовића. Да је Државни архив Црне Горе динамичнија и креативнија институција било би таквих изложби, динамичнији и креативнији као што то ради један умјетник не само својим дјелом, већ и сасвим обичним листањем штампе на некој од тераса у Његошевој улици. Милија Павићевић. И онда та чудесна природа, јер перспектива сваке улице завршава на брдо, шуму, камен. Његова два парка, која га чине градом у парку, и без обзира што није саграђен уз неку воду, близина воде Скадарског језера или Јадранског мора даје му значај пупка Црне Горе, као што је то Риети за Италију. Не по стварним географским дужинама физичког центра што је случај Риетија, већ по имагинацији и лакоћи промјене погледа, перспективе, климе, културе и људи. Или Ободин, који је као спачек (Citroen 2 CV) међу фрижидерима, примјерци чији власници не само да их воле, него и свједоче да још увијек раде, или како се у Лексикону YU митологије може прочитати да су пронађена три нераспакована Ободина у Титовој вили на Бријунима. Спазили их новинари при уласку у вилу након осамостаљења Хрватске и закључили да су били резерва. Итд, итд.
Простор опредмећене црногорске историје Урбана матрица Цетиња је непогрешиво смјештена у подловћенској долини. Све што је ту изграђено са Манастиром: Биљарда, Двор, Црква на Ћипуру, Орлов крш, два парка формирана 1894. са млином Ивана Црнојевића и Владичином баштом, представља Црногорски форум, непоновљиву архитектонско амбијенталну, друштвено-историјску, аутентичну урбану творевину са најзначајнијим симболичким вриједностима једне државе
Слободан МИТРОВИЋ
Д
ок су сви градови у Црној Гори настајали на средњовјековним венецијанским или отоманским слојевима, Цетиње се одмах изградило као западноевропска варош. Цетиње нема сличности са околним градовима. Оно је млад град, датира из XV вијека, а потпуни развој доживљава у XIX, изграђујући се одмах на модерним урбаним искуствима. Ријетко се деси да су фундаменти једног града духовност и књига, а Цетиње је управо настало из Манастира и штампарије у подловћенском долцу. Чињеница да је овим градом владало седам Петровића (1697-1918), да су били пјесници и писци, дуготрајно је усмјерила Цетиње ка стварању једног хуманистичког града. Уобичајена, природно-економска логика о настанку градова је овдје изостала, што је куриозитет у историји градитељства.
Са Петровићима почиње организовање државе, када спонтана и обичајна правила трансформишу у законе, па (1796) Петар I доноси Стегу а већ (1798) Општи црногорски и брдски имовински законик. Формирају Гвардију и Перјанике (1831), а Петар II излази из Манастира (1838), када је руски инжињер Јаков Николајевич Озерцковски изградио објекат типа утврђења, прозван Биљарда. У њој се смјештају резиденција, Сенат, Гвардија, гостински простор. То је први објекат послије Манастира Ивана Црнојевића (1484) у Подловћенској долини. У години када је Његош умро (1851), Цетиње има Манастир, Биљарду и неколико приземних кућа. У прве двије деценије владавине књаза Николе, удаљено од Манастира, формира се спонтано Катунска улица (данас Његошева). То је прва урбана осовина Цетиња и модерне Црне Горе. Прво се гради објекат за госте, хотел „Локанда“ са 22 кревета (1864). Слиједи (1867) Палац – Двор у којем живи са породицом и управља Црном Гором, Господар – Књаз. „Ђевојачки институт“ је прва средњошколска женска установа (1869). Градња болнице Данило I (1873) је пријеко потребна за лијечење рањеника из сталних ратних сукоба. Спиридон Гопчевић снима постојеће стање Цетиња (1875) и формира први урбанистички план са приказом хидрографије у Цетињском пољу. Књаз Никола тражи помоћ из Далмације, Француске, Италије, Аустрије, Чешке, долазе све врсте инжињера, стручњака, просвјетара…
БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС 1878. „Мала Књажевина у брдима“ постаје 27 суверена европска држава, са проширеном територијом од 4.420 км2 на 9.400 км2. Превладава мир и тек сада се може бавити планском изградњом друштва и државе. Архитекта Јосип Сладе Шиловић из Трогира долази 1877. године. Добија статус „инжињера extra statum“ (данас главни урбаниста). Са њим почиње свестрано урбано планирање Црне Горе и Цетиња: путеви, мостови, копнена и обална инфраструктура, дворци, приватне куће, цркве и др. По његовом пројекту (1884) почиње градња Зетског дома (позоришта, музеја, библиотеке), првог јавног објекта културе. Књаз Никола каже: „Књига неће омлачити нашу јуначку крв“. Опште друштвени развој, школовање у иностранству, долазак инструктора, просвјетара, предузимача, развој трговине и занатства, све је у замаху изградње Цетиња и државе. Предузимачи са приморја: Терзовић, Лепетић са мајсторима из Боке пристижу колико год влада велико сиромаштво.
УРБАНИЗАЦИЈА Урбана матрица Цетиња је непогрешиво смјештена у подловћенској долини. Све што је ту изграђено са Манастиром: Биљарда, Двор, Црква на Ћипуру, Орлов крш, два парка формирана 1894. са млином Ивана Црнојевића и Владичином баштом, представља Црногорски Форум, непоновљиву архитектонско амбијенталну, друштвено-историјску, аутентичну урбану творевину са најзначајнијим симболичким вриједностима једне државе. Тај аутентично изграђен простор и данас посједује специфичан genius loci јер њим корачају, у њему и данас живе аутохтони потомци десетину пасова сердара, војвода, перјаника, чиновника који су стварали Црну Гору. То је простор опредмећене црногорске историје. Двије паралелне улице Катунска и Бајова (регулацију урадио Ј. Сладе) су постале нуклеус око којих се развијао град. Дипломатска посланства су распоређена на растојањима што је омогућавало квалтетно структурирање око њих. Профил улица је: широк тротоар, кунета, дрворед са липама, улица ширине седам метара па опет дрворед, кунета тротоар. Први булевар, улица са четири траке, дрворедом по средини и са страна се формира 1910. Јединствен је примјер Цетињског урбаног пејзажа, гдје се свака улица завршава брдом. Мали тргови: испред Локанде, Влашке Цркве, Ловћенске виле, Балшића пазар, Дворски трг, органски су микро простори, амбијентално специфични, који стимулишу дух заједништва у граду. Насеље се плански трансформише у осмишљену цјелину. Урбанистич-
стево васиљевић
4
ЦРНОГОРСКИ ФОРУМ СА ОРЛОВОГ КРША - Цетиње, новембар 2007.
ки планска градња је доказ организованог друштва, државе која има развојни циљ. Оригинална Цетињска урбана матрица блокова стамбених кућа са собама према улици, а кухињом и боравком, према интимним унутрашњим зеленим баштама, тражи научно изучавање. То су ријетки примјери урбаног идеала становања у контакту са природом, у центру града.
ЕВРОПСКИ ГРАД Дипломатска посланства европских држава су уткана у урбану форму и живот града. Својом архитектонском љепотом и умјетничким садржајима, побуђују на естетски и културни доживљај са драгоцјеним утицајем на опште цивилизацијски, технолошки и културолошки развој града и његових становника. Архитектонску специфичност свакако чини цетињска урбана сценографија приватних и јавних фасада улица и тргова. У амбијенту таквог естетског мизансцена и садржаја настала је енергија и пулс града аутентично креативног духа у којем живе еманциповани грађани и талентовани појединци са интернационалним успјесима. Дворац пријестолонасљедника Данила (Плави дворац), Аустроугарско, Руско, Француско, Италијанско посланство, Велике Британије, Орлов крш, Владин дом, Кућа Вуковића, репрезентативна су архитектонска дијела ампира, необарока, неоренесансе, модерне, примјерена европским градовима. Свеукупним просвјетним и друштвеним садржајима Цетиње је израсло у сопствени културни и идентитетски државни центар, што је резултирало проглашењем пријестонице Краљевине Црне Горе (1910). У том часу на Цетињу су у послу десети-
не архитеката из свијета: Паклер, Корадини, Балака, Магуљанин, Пол Годе са Огист Переом, Белада, Арно и десетине других. Мало се који владар може похвалити као краљ Никола I да је из једног рудиментарног камењара за 50 година изградио и еманциповао једну брдску земљу и град Цетиње у европски урбани градић. Цетиње је примјер гдје се може научити шта је урбанизам, шта је архитектура, шта је кућа, шта значи људска заједница у једном граду. То је град синтезе природе, пејзажа, архитектуре и културе, што га чини хуманим обитавалиштем по свим дефиницијама. Са Балканским ратовима почиње стагнација и слиједи Први свјетски рат.
ИСТОРИЈСКО ИГНОРИСАЊЕ 88 ГОДИНА Губитак државности 1918. и детронизација династије Петровић, значила је одузимање политичке, финансијске и свих других самосталности у креирању живота Цетиња и Зетске Бановине, на шта је сведена Краљевина Црна Гора. Дипломатска посланства су конфискована са свим њиховим умјетничким вриједностима, добијају пренамјену. У четвртој деценији XX вијека гради се Бановина, основна школа, гимназија, чиновнички станови. То су објекти мега-структура, насилно уметнути у урбани миље града са конфликтима у простору и данас очигледни. Када један објекат нема хармоничну околину, колико год био лијепа архитектура, указује на нестручан однос према урбанизму града. Исто се десило са Народном банком (1972). (данас „Галеријом Дадо Ђурић“) у каснијем социјалистичком периоду.
Други свјетски рат и Социјалистичка револуција су донијели крај свих илузија о пријестоном граду Цетињу. Уставом Нове Социјалистичке републике Црне Горе из (1946). Цетиње је укинуто као пријестоница, а Титоград је проглашен за главни град Црне Горе. Све институције државе: Влада, Скупштина, војска, милиција, позориште, Побједа и сва уредништва и надлештва су исељени. Титоград није имао одговарајућу структуру чиновништва, па су и цетињске породице пресељаване. Електроиндустија „Обод“ за коју Цетиње није имало раднике, довела је хиљаде радника са стране, што је оваквим механичким приливом новог становништва произвело демографске и друге социјалне промјене грађанског живота. Материјална супстанца града пропада. Културна опстаје, захваљујући баштиницима, који личним радом, културном и националном етиком, посебно писаном рјечју одржавају: Манастирску ризницу, Музеје, Централну библиотеку, Државни архив, црногорску периодику, институције културе. Несистематизована знања о урбанистичком и развојном планирању, када је моћ политике испред урбане учености, немилосрдно су коштала град Цетиње. Послије политичке амнезије (19182006), Цетињу се симболично враћају прерогативи обновљене државе Црне Горе. Својом трансформацијом од пријестола Краљевине до Управе Зетске Бановине, Социјалистичког индустријског града са повратком симболичког пријестоног статуса, град се данас поново идентификује са националном историјом и тражи своју одрживост. Сам град Цетиње је апсолутни национални урбани субјект.
6
7
29. август 2020.
29. август 2020.
ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЦЕТИЊУ
ПРВО ЗАВАЗДА
Приче о слободарској књажевини
Цетиње није легенда, већ људско чињење
Бојка ЂУКАНОВИЋ
Драган Б. ПЕРОВИЋ
Изузетне су слике онога што је сер Артур Џон Еванс на Цетињу видио и забиљежио тога дана. Радосна вијест стигла је већ око два и по сата до дворца на Цетињу. Гласници су одмах упућени да објаве да књегиња жели да нешто важно саопшти. За пет минута читав град је био у покрету и народ се гомилао испред дворске капије
С
вака прича о настанку, развоју и значењу Цетиња доима се бајковитом. Приче о малој али ратоборној и слободарској књажевини и њеној пријестоници високо у брдима, гдје се „виде призори који могу изгледати као остварења најфантастичнијих описа романтике или историје“ (Вилкинсон, c. 1848) подстицале су радозналост научника, дипломата, војсковођа, адмирала, авантуриста. Многи значајни људи, чија су имена заузела постојана мјеста на страницама свјетских енциклопедија, били су први странци који су посјетили Цетиње. Француски пуковник Виала де Сомиер (1813), саксонски краљ Фридрих Август II (1838), италијански ботаничар Бартоломео Бјазолето (1838), чувени британски археолози сер Џон Гарднер Вилкинсон (1844) и Артур Еванс (c.1877), публициста и дипломата Александар Дивајн, романописац Џојс Кери (1912), те писац и филозоф, нобеловац Бернард Шо (1929), само су нека од низа имена у чијим су записима, скицама и цртежима трајно сачувана њихова сјећања на Цетиње. Чини се занимљивим пратити кроз те записе како Цетиње настаје; како у историјски релативно кратком времену израста од неколико кућа, „a collection of houses“ (Нил, 1861), до колекције посланстава и амбасада водећих свјетских сила – Русије, Турске, Аустроугарске, Велике Британије, САД-а, Италије, Француске, Бугарске, Србије, Њемачке…
МАНАСТИР КАО ЦЕНТАР Када је пуковник Сомијер посјетио Црну Гору 1813. године, она је била „једина европска земља у којој нема ниједног града, па чак ни насеља које би се могло упоредити са градом“. На путу до Манастира, углавном су могли да примијете „бројне бунаре дуж цетињског поља“, али им је сама природа приредила незабораван спектакл. У први сумрак, записује Сомиер, „грабећи напријед, поред језера, примијетили смо безброј свјетлуцавих зрака. Јасно и брзо су правиле кривуље, које као да су полазиле од наших ногу, а губиле се у разним правцима“. Изгледало им је заправо као да „хиљаду звијезда пољем јури“. Њихово чуђење забављало је мјештане. Полако су схватили да су у питању „крилати инсекти“ који свјетлуцају у мраку таквом јачином да вам се чини да око вас круже снопови свјетлости. Први пут су видјели свице. Манастир, који је Сомијер описао као резиденцију осредње величине, био му је интересантан по томе што је „опасан дебелим зидом, са пушкарницама, због чега личи на мало утврђење“; а „црква је веома лијепа, добро освијетљена и величанствено једноставна.“ И саксонски краљ Фридрих Август II посјетио је Црну Гору 1838. го-
„Књегиња је тада изашла на балкон и усред нијеме тишине обавијестила гомилу да је Никшић заузет. Покушала је да прочита пјеснички телеграм свога мужа, али је пресјечена громким покличом ’Живио!’ и плотуном из пушака и џефердара својих оданих поданика. Поздрављајући масу руком и руком јој шаљући пољубац, књегиња се повукла.“ Оно што је услиједило скоро је немогуће описати. Народ се таласао улицом. Пуцало се, пјевало и скакало од радости, биљежи Еванс. „Стари ветерани, озбиљни и кршни горштачки џинови, пали су један другоме око врата и пуни радости љубе један другог. Рањеници су се међусобно помагали, спремали и из болнице спотицали о штаке да учествују у радостима… Велика, стародревна манастирска звона и звоно са куле горе на камену звонила су непрестано. Бронзани топ, дар братске кнежевине, извучен је, и артиљеријска ватра је објавила сваком планинском селу пад Никшића. Грмљавина побједоносне јеке преносила се преко планинских врхова“.
МИТРОПОЛИТ ПРВИ
Цетиње, Х. Ф. Винингтон-Инграм, 1843.
дине, слиједећи своја интересовања за ботанику и минералогију, и као гост Петра II Петровића Његоша, био угошћен у Цетињском манастиру, којега је том приликом и нацртао.
НОВА ЗАПАЖАЊА Када је британски дипломата, оријенталиста, путописац и романописац Ендрју Арчибалд Пејтон посјетио Цетиње 1849. године, и он је стекао утисак да је то ипак „само утврђени самостан, на падини брда, окружен раштрканим кућама“; међутим, „испод њега се у равници налази велика нова владина кућа која је пројектована у Котору, Palazzo del Vladika, или Архиепископска палата. И гостионица је новоизграђена и боља него
што сам очекивао; горе сам нашао чисту собу, опремљену на европски начин, са добрим креветом за удобност путника који долазе из Котора; доњи спрат је нека врста хана за локално становништво“. Цетиње се неминовно архитектонски и урбано развијало пропорцијонално развоју Књажевине, тако да у сљедећим деценијама слиједе већ описи града, са главном улицом, кратком, свега око 150 метара, али занимљивом. „То је живописна улица, толико широка да би могло паралелно да се вози троје или четворо кола читавом дужином. Састоји се у потпуности из једноспратних и двоспратних кућа, све обојене различитим бојама, у блиједим тоновима, сивим, плавим, лимун жутим, зеленкастим, ријетко двије у истој
нијанси. Неколико кратких улица одваја се под правим углом, и оне су читаво Цетиње које није обухваћено главном улицом. На крају улице саграђен је Гранд хотел, врло пристојан угоститељски објекат, са добрим смјештајем за тако мало мјесто и кухињом којом руководи француски кувар…“ (П. Е. Хендерсон) Оксфордски професор, чувени британски архитекта, сер Томас Грахам Џексон, описујући Цетиње осамдесетих година деветнаестог вијека записао је да је „најновије чудо овога мјеста… велика полу завршена грађевина која треба да садржи позориште, читаоницу, библиотеку и музеј, све под једним кровом“. Славни енглески археолог, сер Артур Џон Еванс, који је од 1898. године вршио ископавања на острву Криту, гдје је открио преисторијске градове Кносос и Фестос и читаву, до тада скоро непознату минојску културу, вршио је археолошка и географска истраживања и у Црној Гори. У његовим записима (Илирско писмо XVIII), на примјер, забиљежена је и атмосфера „заносне радости“ која је завладала на Цетињу 8. септембра 1877. године, на вијест о освајању Никшића.
ПЈЕСНИЧКИ ТЕЛЕГРАМ
Цртеж из путописа "Црна Гора какву смо је ми виђели" Атола Мејхјуа (1880.)
Еванс наводи да му је војвода Пламенац касније казао како је његово височанство, књаз Никола, сједећи са њим и турским командантом непосредно послије предаје града, у веселом расположењу дао одушке својим осјећањима у „пјесничком телеграму“ којим је јавио књегињи о паду Никшића. Изузетне су слике онога што је Еванс на Цетињу видио и забиљежио тога дана. Радосна вијест стигла је већ око два и по сата до дворца на Цетињу. Гласници су одмах упућени да објаве да књегиња жели да нешто важно саопшти. За пет минута читав град је био у покрету и народ се гомилао испред дворске капије.
Еванс гледа како „најсвјетовнији црквени достојанственик“, црногорски митрополит почиње и води коло на зеленој ливади, „“баш тамо између брежуљака и рушевина цркве коју су уништили Турци прије неколико стољећа и Бријеста правде“, а ратници, у паровима, играју „неку чудну варварску ратну игру.“ Увече је коло обновљено испред дворца, наставља Еванс. Иако је Цетиње било извјесно расвијетљено, дворски зидови и врата били су обасјани дугим редовима лојаних свијећа. Испред дворских врата, народ је образовао велики круг и предњи ред посматрача држао је упаљене свијеће и обасјавао простор. На дворским степеницама сједјела је књегиња, између својих госпођа, а мали Данило стојао је на капији скоро међу другим посматрачима. „Два стара сенатора, чији су дани игре давно прошли, рекао би човјек прије једне генерације, ступају напријед у круг и отварају коло усљед олује одобравања! Затим су млади ратници преузели игру – „оро“! У свијетлом, бијелом, црногорском одијелу – у необичној одјећи за Цетиње – на капију дворца излази, једна по једна, јато дивних дјевојака. Ово су сроднице самога књаза. Међу њима је и сестра његова, жена војводе Пламенца, сада управника Никшића. Ту је млада и прелијепа жена књажевог рођака Божа Петровића, хероја и спасиоца Црне Горе. И оне долазе да у част народних представника учествују с њима у колу. Ништа не може превазићи њежно достојанство ових принцеза међу принцезама. Њихови достојанствени покрети пријатан су контраст оном необичном игрању људи. Ништа није изгубљено у овој свијетлој природној одјећи; сваки њихов покрет само је природна љупкост. Забациле су на страну своје тамне мараме и дуге црне плетенице таласају се на додир повјетарца. Призор је из Хомерових времена, и ово су заиста истински облици давне прошлости! Њихово се играње назива „оро“ и могло би бити „choros“ неког божанственог јелинског фестивала.“
Оно је неугасло легло слободарске искре, која ће завазда гријати свако црногорско непокорно срце. Значај Цетиња и његов сјај и духовну вертикалу није могла унизити и потамнити ни непријатељска паљевина ни окупаторско рушење ни ружење којекаквих одрода. Цетиње с Ловћеном, као и Црна Гора, стоје у вјечној „својој вољи и слободи, а то значи у слави“
В
јерујемо да је већини од нас када се помене Црна Гора прва мисао Цетиње, с Ловћеном, као што се при спомену Цетиња под Ловћеном, без разлике асоцира на Црну Гору. Можда је то понајбоље сублимисао „Чика“ Ратко Ђуровић, у ванредној књизи/зборнику „Саздање Цетиња – извори и легенде“, коју је приредио Радослав Ротковић, поводом великог јубилеја – 500 година од оснивања Цетиња! Књигу, која по много чему завређује да се поново публикује, објавио је Лексикографски завод Црне Горе, Титоград, 1984. У уводу Ратко Ђуровић каже: „Саздање Цетиња је епохални чин у црногорској историји!“ С Црнојевићима Цетиње почиње да бива упориште државне и националне традиције и од њих се устаљује назив Црна Гора. Стварали су државу и развијали колективну свијест Црногораца! У првој државној штампарији на свијету, само тридесет осам година послије Гутенберга, на Цетињу су 1483. почели штампати „душеспасне књиге“, ширећи писменост и божје слово у друге крајеве и државе! Тим „првим“ које се јавља у разним областима и разним временима, a креће са Цетиња, укратко ћемо се подćетити у наставку. Одважни и цивилизовани Црнојевићи били су претече новога доба! Представници ове династије знали су да је култура оно највредније што остаје и што ćедочи о једном народу. Уз прву свјетску државну печатницу, преносећи Црнoгорску митрополију на Цетиње, Иван Црнојевић је 4. јануара 1485. утемељио Црногорску аутокефалну цркву и лично, а не нико са стране, поставио првог цетињског митрополита Висариона и викарног епископа Вавилу. Први црногорски законик „који је узаконио господар зетски Иван Црнојевић“, у ствари је и први закон о азилу. Он је основа за прави манифест слободе који је изрекао Петар I: „Нека су врата наше слободе сваком слободу иштућем отворена!“. Слободарство као морални постулат и основа црногорскога чојства. „Отуда, Цетиње није легенда, већ акција. Људско чињење.“
ГОЛФ КЛУБ И КЊИГА ИЗ СЕКСОЛОГИЈЕ
Тоциљање и тенис-омиљени спортови
НОВА КУЋА, БИЛИЈАР И КЛАВИР Први билијар у Црну Гору донио је Петар II Петровић Његош. Смјестио га је у своју резиденцију, изграђену 1838. године по нацрту Јакова Озерецковског, названу у почетку Нова кућа. Касније је, због билијара, смјештеног у „сенаторској дворани“, названа Биљарда. Због билијара Његош је трпио критике околног свештенства и штампе. У Новинама сербским критикован је због дружења са руским капетаном Коваљевским и Французом Антидом Жомом. Говорило се да Жом има антирелигиозни утицај на Његоша, јер га савјетује да носи француско одијело умјесто народне ношње, да га учи да се забавља играјући шах и билијар, а да лијепа и образована Жомова супруга није остала имуна на Његошев дух и стас. Помињали смо и оптужбе да је владика, „запа у вртлог западњих мисли, читајући талијанске и француске пјеснике“. За Биљарду је везана и појава првог клавира у тадашњем слободном дијелу Црне Горе. Донијела га је кнегиња Даринка приликом удаје за књаза Данила, 1855. године. Пошто је потицала из богате породи-
Ко зароби себе у туђина, пјева против родне груде Осим као резиденција Петровића, не, у недостатку муниције, књаз Биљарда, која је основа урбани- Данило је наредио да се претостичке цјелине Цетиња, служи- пе слова из штампарије и кров ла је и за смјештај разних дру- са Биљарде и да се од њих напрагих институција. Једно вријеме ве меци. Рекао је: „Ако буде Црне у њој је радила Његошева штам- Горе – биће и штампарије“. Ниједпарија, а била је смјештена и бо- на жртва за слободу није мала, јер гословија, гимназија, Ђевојачки без ње вам не вриједе зграде и боинститут итд. Симболички су се гатство. Ко зароби себе у туђина, преко Биљарде срели духовно и само чека да га непријатељ стави материјално. Када је Омер-па- у златни кавез, из којега ће пјеваша напао Црну Гору 1852. годи- ти против родне груде.
це Квекић из Трста, поријеклом из Херцег Новог, почела је да уређује Биљарду и уводи дворску етикецију. У Биљарди се одвијао државни и друштвени живот. У дугим цетињским ноћима мијешали су се звуци клавира и гусала. За кнегињу Даринку везује се и појава првог кишобрана у Црну Гору, чије је ношење изазивало чуђење и понекад подсмијех – „сестре и невјеста књаза Данила шетају лумбрелином, као машкаре“. Неђе се као куриозитет наводи да су почетком ХХ вијека и мушкарци у Црној Гори почели да носе кишобран. На крају, за вријеме аустроуграске окупације, у дворишном дијелу Биљарде направљен је Рељеф Црне Горе. Због времена и начина настанка „Рељефна карта Црне Горе представља јединствен споменик те врсте у Европи“.
У КОРАК СА РАЗВИЈЕНИМ СВИЈЕТОМ Током дужег времена мира након Вељег рата (1876-1878), Црна Гора настоји да ухвати корак са развијеним свијетом, успијевајући колико је могуће у датим околностима. Без обзира на све, ти успјеси нијесу мали. Како каже Вукоман Џаковић: „Укратко, не може се оспорити чињеница да је за вријеме Николине владавине Црна Гора остварила економски и просвјетни напредак већи но у читавој прошлости прије његовог доласка на пријесто и двадесет пута већи но доцније у саставу Краљевине Југославије.“ Развитком школства и популаризацијом гимнастике, нарочито се, уз културне и друштвене дјелатности, развијају и многе спортске дисциплине, нарочито оне познате као „господски спортови“ – тоциљање (клизање), мачевање, тенис, голф. У неким од тих области Црна Гора и Цетиње су први или међу првима у ближем и даљем окружењу. Преглед података о
мање занимљиви. Цетиње, тј. Црна Гора, су вјероватно једно од првих мјеста ђе се на јужнословенским теренима почео играти. По неким тврдњама тениски терени су постојали непосредно по завршетку Вељег рата. Но, као званични податак за почетак тениса узима се 1894. година. Тада су енглески и њемачки листови извијестили о мечевима на Цетињу, па чак и да књаз Никола добро игра тенис (вјероватно је ријеч о неком од његових синова, иако је Никола током школовања у Паризу био у прилици да упозна овај спорт): „Када њемачки цар вриједно замахује рекетом, зашто би онда за њим заостајао црногорски књаз?“. Неколико официра из британске флоте је тада поćетило Цетиње и одиграло мечеве са домаћинима, на добро одржаваном терену (што би могло значити да је тенис почео да се игра доста раније). Учесници са црногорске стране у овом првом тениском мечу били су обучени у традиционални „дрес“ – „Црногорска национална ношња са богатим златним везом замијенила је јакну од фланела, тако да је живописношћу надокнадила оно што је можда изгубила на удобности“. Има тврдњи да је након тога у једном моменту на Цетињу било 11 тениских терена!?
појединим спортовима прикупио је из разних извора и систематизовао Бранислав Бориловић, један из групе вриједних истраживача наше прошлости. На Цетињу се 1891. формира „Друштво за гимнастику, тоциљање и борење“. У склопу овога Друштва радила је мачевалачка секција, као модерни спорт, јер је мачевање, наравно, раније било присутно у црногорској војсци. Неки британски истраживачи су писали да Црногорци „баратају јатаганом са ужасавајућим ефектима“. Одржаване су приредбе, а чланове породице Петровић обучавали су страни учитељи мачевања. Остала је анегдота, када је један италијански мачевалац, наступајући доста уображено, показивао своје вјештине. Наишао је Александар Лексо Саичић, школовани официр, учесник више ратова и врсни мајстор са сабљом. Он је у двобоју, током руско-јапанског рата 19041905, побиједио јапанског самураја. Италијан то није знао, па је невољно, да не губи вријеме, изашао у сусрет официру, који је „хтио мало да проба“. Онда су услиједиле сцене као у цртаним филмовима. Саичић је прво Италијану откинуо дугме испод грла, а потом са двије еполете. Италијан се нашао у чуду, збуњен и постиђен и ćутрадан је нестао са Цетиња.
КЛИЗАЊЕ И ТЕНИС Посебно је на Цетињу било популарно тоциљање, тј. клизање, које је издвојено из Друштва, усвојило свој „Устав“, 30. октобра 1892. О тоциљању и лијепо уређеном терену, са ноћном расвјетом, ćедочио је Хенрих Ангел, Норвежанин, који је донио прве скије у Црну Гору. Да би љубитељи тоциљања могли тренирати током периода када нема снијега, на Цетињу је 1910. подигнут први терен за котурање (скејтинг), направљен од бетона. Ни почеци тениса нијесу ништа
Први Голф клуб код нас, а вјероватно и у овом дијелу Европе, отворен је 20. јуна 1906. године. Покровитељ овога клуба била је књегиња Милица-Јута, родом Мекленбург – Стрелиц, из Њемачке, супруга пријестолонасљедника Данила. Тако је једној жени припало да у једном типично мушком друштву и исто таквом спорту, изведе први – почасни, ударац. Да се у овом кратком прегледу не заборави још једна значајна првина. Вјероватно је да је на Цетињу објављена прва књига из сексологије на свијету, коју је написао први наш, а можда и свјетски сексолог, др Теодоридес Клеант, Грк, који је био стипендиста црногорске владе. Оснивачем се сматра швајцарски научник др Огист Форел (Auguste Forel, чији се лик налази на новчаници од 1.000 швај. франака), који је на француском језику 1905. године објавио књигу „Полно питање“, чиме је постао предводник нових истраживања. Међутим, сматрамо да првијенство у овој научној дисциплини припада др Теодоридесу који је пуних 10 (десет!) година раније, 1895. на Цетињу написао књигу „Тајне брачне љубави“. Иначе, др Теодоридес Клеант је и наш први музички критичар. Много још првина везано је за Цетиње, трају и настављају се. „Као стварно и надвременско, Цетиње трајно задржава своју историјску улогу и своје живо значење у свијести Црногораца.“ Но, коме је национална свијест помрачена, томе нема лијека. Цетиње је чувар идентитета! Оно је неугасло легло слободарске искре, која ће завазда гријати свако црногорско непокорно срце. Значај Цетиња и његов сјај и духовну вертикалу није могла унизити и потамнити ни непријатељска паљевина ни окупаторско рушење ни ружење којекаквих одрода. Цетиње с Ловћеном, као и Црна Гора, стоје у вјечној „својој вољи и слободи, а то значи у слави.“
ЦЕТИЊСКИ СИМБОЛ ДОМОЉУБЉА: ЛОВЋЕНСКА ВИЛА
Црногорски Кип слободе
Димитрије ПОПОВИЋ
Т
И у најтежим тренуцима црногорске историје, од старог и модерног доба, свијест о слободи била је бескомпромисно постојана. Славно лице Цетиња окруњено је вијенцем вјечне слободе. Зато историјски и духовни темељ старе пријестонице и новог модерног града Цетиња живи као трајно извориште, надахнуће и подстицај
о дјело великог црногорског вајара Риста Стијовића иако настало у почаст и славу погинулим родољубима, постало је такође својеврсни симбол слободе. Има неке дирљиве животне ироније да су они који су долазили из Америке, земље слободе, да бране слободу своје домовине, страдали прије него су се изложили погибељи на ратном попришту Балкана. Цетињска Ловћенска вила јест црногорски Кип слободе Када ми је 4. јануара 2013. године уручена Повеља „Иван Црнојевић“ у Народном музеју Црне Горе на Цетињу, у свечаној сали која носи име оснивача овога града, у ријечима захвале истакао сам да је уз камен темељац црногорске пријестонице симболички била положена и књига. У ондашњој пустоши цетињског поља, у том огољелом подловћенском долцу гдје су владали сурови услови за живот, уз перманентну борбу и бригу за опстанак, Иван Црнојевић доноси штампарију и штампа књиге. Овај социолошко културни феномен указује и освјетљава бит оног општељудског егзистенцијалног проблема. Јер човјекова потреба за културом и умјетности и у најтежим околностима неговог постојања по себи имплицира појам слободе. У слободи или у тежњи за њом човјеково биће посебно кроз културу и умјетност стиче свијест о себи и свијету којем припада, оплемењујући се осмишљава своје постојање. Кад се кућа разори као што је разорена штампарија Црнојевића оно што остаје након рушевина, како је говорио Мартин Хајдегер јест идеја градње. Та идеја градње је исконска човјекова потреба за стварањем. Она је неуништива виталност која је карактерисала дух Цетиња и у најтежим околностима његове бурне историје. Тако се давно заметнута клица слободе развијала упркос многим недаћама као темељна вриједност црногорског бића, као услов опстанка у којој Свети Петар Чудотворац Цетињски види божанску привилегију. У својим Посланицама, истичући њену важност упозорава Црногорце „... уздржите своје поштење и славу и да утврдите вашу предрагу вољност и слободу, коју ви је Бог дао мимо сваког народа на свијету...“. Ова дивинизација слободе обавезује да се безувјетно требало
тикулише се даром поетске мисли. Умјетношћу се изражава моћ у немоћи. Много прије Унамуна, Његош је својим дјелом изразио оно и за наше поднебље толико карактеристично „трагично осјећање живота“ што нам је познато као чувена синтагма великог шпанског мислиоца. Међу догађајима из новије историје који је посебно обиљежио потребу за слободом била је трагедија 328 црногорских добровољаца који су погинули у потапању брода Бриндизи надомак албанске луке Сан Ђовани ди Медова, на Бадњи дан 6. јануара 1915. године. Ова трагедија као величанствени израз домољубља транспоновна је у достојно спомен- обиљежје, у умјетничко дјело, скулптуру названу Ловћенска вила која је постала један од најмаркантнијих симбола Цетиња. То дјело великог црногорског вајара Риста Стијовића, иако настало у почаст и славу погинулим родољубима, постало је такође својеврсни симбол слободе. Има неке дирљиве животне ироније да су они који су долазили из Америке, земље слободе, да бране слободу своје домовине, страдали прије него су се изложили погибељи на ратном попришту Балкана. Цетињска Ловћенска вила јест црногорски Кип слободе. Када сам први пут видио ту скулптуру, било је то у данима моје ране младости, видио сам је из њеног профила. Та је монументална фигура жене оставила на мене снажан утисак. И данас сматрам да је изражајна снага тог умјетничког дјела посебно занимљива кад се гледа из профила. Премда је у начину обликовања тијела, одјеће и симбола које жена држи различита од познатог Кипа слободе, што стоји на острву Елис на ушћу ријеке Хадсон у Њујорку, наметнула ми се њихова сличност. Вјероватно због персонификације коју амерички кип представља, а исказан је у његовом пуном називу Слобода просвјетљује свијет.
МАЧ КАО СУДБИНА
Ловћенска вила, рад Риста Стијовића, Цетиње 1939. године
борити и жртвовати за њу, слободу, и по сваку је цијену изборити. И у најтежим тренуцима
црногорске историје од старог и модерног доба свијест о слободи била је бескомпромисно посто-
Снага богате прошлости града Када размишљам или пишем о Цетињу, о неговим посебностима настојећи избјегавати, колико је могуће, она општа мјеста, нужно ми се намеће једна сентиментална, приватна нота, која се односи на оца мога прађеда, попа Лаза Поповића Јабучанина, који се сматра првим црногорским мемористом (Мемоари попа Лаза Јабучанина, ЦИД, Подгорица, 2003.). У књизи Цетиње - споменици архитектуре аутора Уроша и Душана Мартиновића на једном мјесту пише: „Поред Мана-
стира тада је на Цетињу постојала само Сионица, приземна зграда подијељена „плетером“ у три одјељења коју је подигао Петар I за потребе Сената, као и прва приватна кућа (из 1832) коју су подигли Перо Томов, Његошев брат и поп Лазо Поповић (Јабучанин) с намјером да у њој држе крчму“. Од тих скромних почетака изградње Цетиња до спектакуларног развоја градитељства, посебно у првој половини XX стољећа, управо потврђује цетињски феномен што се очитује
кроз брзу преобразбу у модеран град. Духовита надреалистичка разгледница рађена у фото-монтажи из времена јубилеја 1910. показује футуристичку визију пријестонице као захукталог града који користи сва достигнућа модерне цивилизације. Данас у озрачју великог јубилеја, 110 година Краљевине Црне Горе видим стару пријестоницу у новој перспективи, града који своју будућност изграђује на потицајној снази своје богате прошлости.
јана. Славно лице Цетиња окруњено је вијенцем вјечне слободе. Зато историјски и духовни темељ старе пријестонице и новог модерног града Цетиња живи као трајно извориште, као надахнуће и подстицај за креацију који се налази и препознаје у његовом genius loci, у оном духу мјеста, које овај град и његово поднебље чини посебним.
ПРОКЛЕТСТВО КАО ДАР Имајући у виду све разноликости и богатства црногорског културног бића Вељко Влаховић је записао да је „Црна Гора дар и проклетство“. Са аспекта горе наведеног, за разлику од мисли великог Црногорца и интелектуалца, рекао бих да је проклетство такође дар. Када Његош у Горском вијенцу пише: „да је иђе брата у свијету - да пожали ка да би помога“, тај егзистенцијални вапај пустињака цетињског ар-
9
29. август 2020.
29. август 2020.
У испруженој руци према небу Бертолдијева скулптура Слободе држи високо подигнуту бакљу. Стијовићев кип Ловћенска вила држи исукани мач. Слобода се добија и брани мачем. Љепота Ловћенске виле огледа се у њеном ставу, у одлучном кораку и достојанственој мирноћи лица, у поносном и пркосном држању чија самоувјереност на високом постаменту пружа слику импресивне снаге и ненаметљиве сензуалности. Горњи дио тијела је с мјером истурен напријед, напетог торза и чврстих груди. Такав покрет наглашава у профилу фигуре чулну облину њене женствености посебно у доњем дијелу тијела (због недостатка финијег израза не могу употријебити уобичајену ријеч ради избјегавања вулгаризације описа), тако да њена самоувјерност и стаменост изазива привлачност и респект. Окренула је леђа цркви (Влашкој цркви) што је могло код осјетљивих хришћанских моралиста изазвати осјећај бласфемије, али елеганција и строгост у њеном држању неутралише све могуће пројекције мисли о њеном положају, чак и оне да
Да је вјечна – у скулптури
ГРАД КАО МЕТАФОРА ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА
Средиште човјекомјерности Мирјана ПОПОВИЋРАДОВИЋ
Н
Студија за скулптуру урађена поводом великог јубилеја, 110 година Краљевине Црне Горе
Као рођени Цетињанин и као умјетник сматрам да се важни јубилеји црногорске историје требају обиљежити и формом умјетничког дјела у духу времена кад је дјело стварано. Поводом великог јубилеја, 110 година Краљевине Црне Горе урадио сам студију за могућу скулптуру која својим формалним карактеристикама и симболичким значењем одговара сврси за коју је урађена. База скулптуре која се налази на црном постаменту с уклесаном јубиларном годином, чини троугласта прозрачна форма у којој се налази стилизирана силуета Црне Горе у данашњим границама. Форма прозрачне, отворене пирамиде симболизује стабилност и вјечност државе. Са страна троугластог облика уздужу се два симетрична геометријска елемента, попут крила или једара (Црна Гора је и медитеранска земља). Шиља-
вила гледа према Ловћену, односно према западу, одакле су несретни добровољци кренули на погубан пут. Она је, Слобода, самодовољна себи. Потребна свима. Са исуканим мачем којег чврсто држи у десној руци више ме подсјећала на жену ратника, на црногорску амазонку, него на митолошко биће њежне виле необичне љепоте и „чаробне моћи“. Благо, валовите извијене оштрице мача показују профињен вајаров сензибилитет и изразит смисао за форму. Мач је истовремено и пламен, онај што „слободом просвјетљује свијет“ чији се облик готово идеално усаглашава и стапа са стојећом фигуром брончане хероине. У лијевој руци држи пружајући сплетен ловоров вијенац, јасног симболичког значења. Неком литерарно поетском асоцијацијом тај ме вијенац подсјетио на камени вијенац цетињске котлине, на обруч брда и планина међу којима доминира Ловћен с Његошевим гробом на Језерском врху. Тај камени обруч ствара осјећај у човјековој свијести као да га истовремено штити и као да му пријети. На симболичан начин будио је у мени мисао о ограниченој човјековој спознајној моћи. Стога се добија
сте форме ова два метална елемента (цијела скулптура би била израђена од инокса) могу такође асоцирати на круну, на слово „М“ (Montenegro) на апстрахиране врхове планина. По средини композиције уздуже се високи исполирани елемент, произишао из стилизиране форме мача. Стреми висинама симболизирајући слободу и стабилност црногорског пута у будућност. Скулптура - споменик великом јубилеју била би висока 30 метара. По мојој замисли (ако би се стекли услови за њено реализирање) желио бих да буде постављена на Ђиновом брду. Освијетљена по ноћи својом би формом асоцирала на неку, „приземљену“ звијезду. Уколико се не стекну услови, остат ће барем документ да је постојала жеља да се трајно, на умјетнички начин, обиљежи ова велика годишњица.
потреба да се тај обруч размакне, да се прошири, да се види што је „тамо“ да се открије или спозна што је с ону страну, онамо гдје далеко за Ловћеном залази сунце. С прозора моје родне куће на Цетињу јасно се види за многе Црногорце та митска и света планина. Рана спознаја да се на врху Ловћена налази гроб у којем почива Владика Раде „најмудрији и најљепши човјек свога доба“ како су говорили стари Цетињани, стварала је у мојој свијести узбудљиву мисао, не без одређеног метафизичког значења. Смрт доминира животом. Надвисује га. Пјесников је гроб на висини између неба и земље. Та гранична тачка спајања живота и смрти буди мистични рефлекс о непрестаном процесу смјењивања, свјетла и таме, пламтења и утрнућа, луче микрокозма. Такође, географска условљеност Цетиња, те подловћенске котлине, посебно у ведрим звјезданим ноћима, стварао је амбивалентни осјећај да сам истовремено јако високо и на дну. Човјек постаје свјестан његошевске и не само његове поетско филозофске констатације да је људско биће тајни свијет за себе међу осталим тајанственим свјетовима.
апуштајући Котор и јадранску обалу, пењући се ка брдима и унутрашњости Црне Горе, путник не само да се суочи са наглом промјеном угла гледања, новим крајоликом и вегетацијом, већ и са једним новим осјећањем себе у простору. Одједном је Бококоторски залив импресивна, ватрометна геометрија која пуца пред очима као на длану, небо постаје свод готово црквене закривљености и божанске близине, а брда моћни сапутници. Клима је оно што се мијења исто тако, дах у ваздуху са надморском висином. А сусрет са старом, црногорском пријестоницом Цетињем, сједиштем владара и владика у прошлости, данас градом-музејом и спомеником културе, на висини од 670 метара, доноси и посебну врсту притиска код слијепочница због разријеђеног ваздуха и неприступачног терена. Неки чудни осјећај бодре малаксалости обузме човјека прије него што се и домогне цетињске заравни или му поглед падне на прве камене куће малога града окруженог стијенама. Тај притисак у ваздуху због надморске висине старе црногорске пријестонице, као и кршна изолованост самог мјеста, мора да су били утицајни фактори у судбоносној одлуци тадашњег владара Зете Ивана Црнојевића да главни град своје младе државе пресели са Обода у долину око ријеке Цетине, 1482 године. Јер, чини се, као да су брда сама својом архитектоничношћу у себи крила и снијевала идеју града. И тај невидљиви а могући град Иван Црнојевић је препознао као сједиште државе и средиште њеног идентитетског отпора.
ПРИРОДНА ФОРТИФИКАЦИЈА Брда сама око Цетиња, њихова форма и распоред, сугеришу неку врсту природне фортификације. А идеје самобитности и слободарства су тако од почетка биле уткане у саму бит тог немогућег мјеста и на њему изграђене горштачке урбаности, његов reason d’etre. Црнојевићи су, заправо, већ 1493. баш ту штампали прве књиге међу јужно-словенским народима. Али, исто тако, та жеља за просвећеном посебношћу имала је своју цијену у крви. Тако је гвоздена ограда на Влашкој цркви била изливена од
турских пушака као симбол љутини отпора и мрачној спремности да се иде до краја. А Цетиње само било је пустошено отоманским упадима 1692, 1714. и 1785. У првом од тих напада, историјски записи преносе, опкољени браниоци цетињског манаситра запалили су складиште барута дижући, тако, у ваздух не само манастир и себе у њему, већ и много турских нападача около. Тако и данас улазак у стару црногорску пријестоницу носи са собом и атмосферу готово ратничке тишине, и неке нарочите горштачке аскезе. Цетиње је на први поглед сво од камења и у камену. Далеко од било каквог осјећања комфора или луксуза, али пуно неумољиве узвишености која ослобађа друге од себе, држећи их на дистанци али и собом намеће вјеру у лични став и сопствене моћи. Ниједног пријестоног града, међутим, нема без великих умјетника, можда зато што је у крајњој инстанци само градитељство умјетнички чин. И као што ће град свјетлости, пријестоница Француске, заувијек бити обиљежена „Звонарем Богородичине Цркве“ Виктора Игоа, тако ће Цетиње увијек бити мјесто рођења Горског вијенца, епског спјева на нивоу Хомерове Илијаде, владике, владара и умјетника Петра II Петровића Његоша.
ПРЕПОРОД КРЕНУО СА ПЕТРОВИЋИМА Модерни препород Цетиња, заправо, и почиње од династије Петровића. А кључни допринос даје књаз Данило који води борбу за ослобођење од отоманске доминације, али и за консолидацију државне власти покушавајући да сломи племенски отпор појединих црногорских братстава и кланова и уједини Црногорце око идеје Цетиња као средишта државотворности. Изградњом Биљарде 1838. сам Његош је пресудно допринио не само даљој архитектонској препознатљивости брђанског центра горде самобитности, већ и легенди о чувеном билијарском столу у главној соби на првом спрату по коме је цијело здање онда добило име. А његови напори да се црногорска пријестоница градитељски обогати дали су замах урбанизацији која је доживјела врхунац по препознавању Црне Горе као независне државе на Берлинском конгресу 1878. и за вријеме владавине краља Николе. Оно што и данас недвосмислено дефинише Цетиње је управо та посебна врста умне и сведене урба-
ности, свијест о мјери у форми и простирању, која зрачи у атмсофери мјеста у аристотеловском смислу поимања ријечи „мјесто“, кроз свепристно прожимање прошлости и садашњости, и живи дијалог традиције и модерности. Стјеновити предио је ограничио димензије брђанске пријестонице када се гледа из далека, али унутар градског језгра, пролазећи поред амбасада, театра, биоскопа, музеја и разних дворских здања има се утисак да је сам град знатно монументалнији и већи. Ради се о посебном феномену познатом у теорији архитектуре као „групна форма“ који Цетиње до извесне мјере дијели са градом као што је Котор. Оба ова града урбаним рјешењима и богатсвом фасадне архитектуре на малом простору, стварају утисак разноликости која се онда у оку посматрача претвара у илузију просторне раширености.
ВИДОВИТИ ПУТОКАЗ Поставља се, међутим, питање како тако мали и скроман град од једва 14.000 становника и превасходно историјске важности може да поново добије на модерној релевантности у конкуренцији бијесне раскоши мегалополиса данашњице? Одговор на то питање је, вјерујем, вишеслојан. Али, можда, прије свега треба погледати још једном трагичне слике које нам преко сателита стижу из свијета ових дана. Пусте улице Њујорка, на којима усамљени пролазници носе маске и клоне се једни других. Маске носе чак и пси негдје у Мадриду, у Шпанији. А биоскопи у Риму не раде. На терасама некада популарних, славних ресторана сједе усамљена маскирана лица као осуђеници на неку нову врсту унутрашњег егзила. А слични призори стижу нам из Мексико Ситија и Сеула, гдје су простори убрзаног, згуснутог развоја преко ноћи постали жаришта опаке нове болести. Пандемија вируса ковид-19 претворила је тако мегалополисе свијета у изумируће диносаурусе неодрживог развоја. А Цетиње у тмини крша свијетли и даље својом континуираном неосвојивошћу. Оно је својом аскетском урбаношћу, стоичком организованошћу и човекомјерношћу не само у великој мјери избјегло пандемију вируса већ, можда, прерасло тако и у неку врсту видовитог путоказа новог развоја, метафоре одрживости и повратка на ону људску мјеру не само у име опстанка на овој планети већ и у име једног узвишенијег смисла. Фото: Yуyа Матсуо
8
Повратак на људску мјеру
10
Н
ТЕАТАР НА ЦЕТИЊУ
Прво Царица а онда Зетски дом
А
рхеолошки налази са Короњине свједоче да је човјек још од неолита присутан на Цетињскоме пољу. Кад су у Подловћенски долац дошли Црнојевићи с намјером да ту граде дворац, а затим и манастир, затекли су домове староćедилаца расуте по ободу поља и малу цркву са неколико десетина стећака. До данас су сачувана само два стећка, од којих једноме треба посветити посебну пажњу у покушају да прочитамо могуће поруке о друштвеноме животу на Цетињскоме пољу под крај 14. и почетком 15. стољећа.
Лука И. МИЛУНОВИЋ
Настајање и појава прве верзије Балканске царице, књаза Николе I снажно ће, почетком осамдесетих година 19 стољећа, покренути позоришни живот. Књажева драма први пут приказана на Цетињу почетком 1884. године покренула је редовни позоришни живот о којему ће неуобичајено издашно писати домаћа, па и страна периодика
На једној страни ликовно украшенога стећка представљен је копљаник на коњу са благо уздигнутим копљем на чијем се врху, одмах иза бодила, налази прстенаста форма (вијенац) што држимо чува причу о побједникуславодобитнику са завршене игре - надметања на некоме важноме турниру. Крајем 15. стољећа на ренесансноме Цетињу буја живот: стварају умјетници, раде занатлије, долазе трговци, граде се куће, преписују се књиге, кују мачеви... Припрема се тешка одбрана од долазеће опасности, али и појављивање најљепших цвијетова умјетности, занатства и науке тога времена: црногорских инкунабула. Вјерујемо да МАСКЕ, са два пута отиснутога „Е“, те СВИРАЦ, са пет пута отиснутога „К“ у Псалтиру с посљедовањем кроз стољећа носе директне поруке и свједочанства о бављењу сценском умјетношћу на Цетињу и у држави Црнојевића крајем 15. стољећа.
Копљаник на стећку код Влашке цркве
Перо Почек, Коло
стране, позориште на Цетињу развија веома богату позоришну продукцију, док, са друге, у Црној Гори се покрећу процеси који ће довести до озбиљнога колабирања позоришне мреже.
НА ПОЧЕТАК Крајем априла 1946. године, послије трећега засиједања ЦАСНО-а позориште на Цетињу ће официјело измијенити назив. На заглављу плаката за представе ће, уз актуелни грб Црне Горе, умјесто Црногорско народно позориште стајати: Народна република Црна Гора народно позориште. У годинама које слиједе позориште на Цетињу ће изгубити републички статус, постати општинско, полупрофесионално, да би из године у годину радећи с а д о м и н ат н о а м ат е р е с к и м анасамблом полако губило дах.
НАРОДНО ГЛУМОВАЊЕ Стољећа која слиједе непосредно послије пада династије Црнојевића можемо посматрати и као велику, чврсту мембрану веома слабе пропусне моћи која ће, све до снажнијега покретања прегнућа у 19. стољећу, снажно детерминисати обим дјелатности из културнога миљеа. Мада у периоду који помињемо нема снага, а ни времена за потребан развој културе и умјетности у погодним приликама: на поćецима, ćедницима и беćедама, нарочито за вријеме поклада, народни дух ће кроз разне приказе, те како је у литератури названо народно глумовање, чувати склоност ка сценском изразу. Овђе треба имати на уму сталну, вишеструку, интензивну повезаност Цетиња са градовима у приморју, нарочито Котором. Држимо наиме, да се кроз односе Цетиња и Котора може, фигуративно речено, испричати црногорска историја током близу пет стољећа. Мада атмосферу почетком друге половине 19. стољећа Његош слика ријечима: ,,У Црној Гори, ...нема хотела, ....нема позоришта ни балова“, ипак су на Цетињу већ написана и штампана драмска дјела, ,,Грлица“ доноси текстове о дрмаској умјетности, а управо штампани Требник пише и о машкарању као у латинским земљама. У својим пјесмама и драмским дјелима, којима широм отвара врата театру, Петар II Петровић ће описати позоришне представе и друге сценске форме.
УЗЛЕТ У РАЗВОЈУ КУЛТУРЕ Знатан узлет у развоју културе уз разне форме сценске умјетности на
Зетски дом, пред премијеру
Цетињу доноси десетљеће пред Вељим ратом. У литератури се помиње представа ,,Кап отрова“ (1864. г.), слике из Знајева ,,Шарана“ (1873. год.). Остварује се гостовање Марина Стијепића са члановима драмске групе, Друштва ,,Јединство“ из Котора (1870. и 1871. год.). На Цетињу се формира драмска група која даје представе (оперете) 1873. и 1874. године. Представе које су приказују у недовршеноме крилу болнице режира Петар Суботић, о музици се стара Антон Шулц, диригент Црногорске војне музике, док кулисе ради књажев љекар, Француз, Феврије. Овај период развоја театара на Цетињу и Црној Гори који ће се завршити гостовањем стране професионалне трупе непосредно послије Вељега рата можемо фигуративно назвати: Од Горскога вјенца до Балканске царице. Настајање и појава прве верзије Балканске царице, књаза Николе I снажно ће, почетком осамдесетих година 19 стољећа, покренути позоришни живот. Књажева драма први пут приказана на Цетињу почетком 1884. године
покренула је редовни позоришни живот о којему ће неуобичајено издашно писати домаћа, па и страна периодика. Те, 1884. године, коју означавамо годином позоришта у Црној Гори почела је на Цетињу изградња Зетскога дома – првога здања намијењена позоришту и другим културним, научним и уопште јавним потребама. Бујан почетак домаће драмске продукције, који ће се са Цетиња ширити по другим градовима Књажевине, није међутим имао потребан континуитет, па до оснивања д о м а ћ е га п р о ф е с и о н а л н о га ансамбла 1910. године у позришноме животу доминирају гостовања страних путујућих трупа (проćечно скоро сваке друге године).
КОНАЧНО ИНСТИТУЦИЈА Прослава јубилеја књаза Николе I (50 година на пријстолу и златни пир) донијеће, кварат вијека послије почетка изградње позоришнога здања, свечано отварање и почетак рада државне институције културе - домаћега професионалнога позоришта. Судбина обновљене краљевине Црне Горе неће дозволити да ова, и за много веће народе и
државе веома значајна институција, дуже ради. Краљевско црногорско народно позориште имаће само двије редовне позоришне сезоне (1910/11. и 1911/12. год.). До сљедеће представе домаћега професионалнога позоришта под кровом Зетскога дома требаће да протечу безмало двије пуне деценије. Цетиње међутим и у тим тешким временима показује приврженост и потребу за театром о чему бјелодано свједочи рад Цетињскога позоришнога друштва. Професионални театар – Народно позориште Зетске бановине почиње давати представе у Зетскоме дому септембра 1931. године и уз краће прекиде у раду ипак остварује продукцију до почетка Другога свјетскога рата. Ново домаће професионално позориште, односно државна институција - Црногорско народно позориште, практично ће почети са радом у Зетском дому неколико дана по ослобођењу Цетиња (13. XI 1944. год.). Прва представа новоустановљенога позоришнога ансамбла приказана је Зетскоме дому крајем новембра 1944. године. У годинама које слиједе, са једне
11
29. август 2020.
29. август 2020.
Крајем седамдесетих година Зетски дом ће се наћи међу тешко оштећеним з д а њ и м а о д ката с т о ф а л н о га земљотеса и постати неупотребљив до санације и ревитализације. Завршетак радова на Зетскоме дому свечано је означен драмским програмом, који је приказан 19. децембра 1992. године. Током посљедње деценије 20. стољећа позориште под кровом Зетскога дома се поново буди... Фебруара 1994. године догодила се »Принцеза Ксенија од Црне Горе: Изгнаничка тугованка дома Петровић« Радмиле Војводић. Ова представа публици, иначе снажно притиснутој тешким проблемима свакодневице: тумачи, буди и обдржавати наду, снажи и сабира силе. Случај је хтио да почетком 1995. године, на годишњицу премијернога извођења »Принцезе Ксеније од Црне Горе«, Скупштина Републике Црне Горе донесе: »Одлуку о оснивању јавне установе ,Краљевско позориште Зетски дом‘ ». Од 2002. године ЈУ Краљевско позориште Зетски дом има редовну драмску, музичку и издавачку продукцију, успјешно развија међународну сарадњу, добија висока признања и награде... Цетиње – пријестоница Црне Горе - поново је уписана у списак европских градова који имају државну позоришну институцију и редовни репертоар.
епосредно након Другога свјетског рата Цетиње враћа статус истинскога културног центра Црне Горе. Отварају се културне, научне и просвјетне институције, попут Педагошке академије, Института за проучавање историје црногорског народа, Земаљске централне библиотеке, Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе и природних ријеткости, Државнога архива НР Црне Горе, позоришта Зетски дом, Ловћен филма и сл. На Цетињу је у поратним годинама формирано и Повјереништво Савеза књижевника Југославије за Црну Гору, потом Удружење ликовних умјетника Црне Горе и Школа ликовних умјетности.
Важан је културни тренутак наступио 1946. године кад је покренут књижевни часопис Стварање чији су први уредници били тада водећи црногорски писци Михаило Лалић, Мирко Бањевић и Јанко Ђоновић. На Цетињу је штампана и Побједа, а покренута је и издавачка кућа Народна књига, доцније и Обод. У поратноме периоду Цетиње је било стециште бројних писаца, па су у њему боравили, радили и стварали Ерих Кош, Пуниша Перовић, Ратко Ђуровић, Чедо Вулевић, Михаило Газивода, Павле Зорић, Вељко Мартиновић... Поред Стварања на Цетињу су покренута још два значајна књижевна часописа - Сусрети (од 1953. до 1963. под уредништвом Божа Булатовића, Радослава Ротковића, Сретена Перовића и Сретена Асановића), усмјерени на промоцију књижевнога подмлатка, те од 1969. године ревија Овдје, која је завидни рејтинг међу југословенским културним часописима остварила у периоду од 1970. до 1974. године под уредништвом Марка Шпадијера. Вриједно је споменути и „књижевне кружоке“ у Библиотеци које су водили Ратко Драговић и Бањо Шарановић. Културни замах из поратних година прекинут је централизацијом културе и умјетности на републичком нивоу и пресељењем политичкога, а потом и културнога центра у Титоград, чиме Цетиње неправедно остаје на културној и друштвеној периферији. У овом ћемо тексту кратко подćетити на културни амбијент на Цетињу у крајем XX вијека и на неке од најзначајнијих црногорских писаца који су рођени или су живјели и стварали на Цетињу у томе периоду.
ОПЕТ СЕ УЗДИЖЕ Стање културне стагнације трајало је све до средине 80-их кад се на Цетињу оснива Књижевна општина Цетиње, а у оквиру ње и занимљива издавачка дјелатност те часопис за књижевност, културу и друштвена питања Арс. Међу ауторима који су дјеловали у оквиру Књижевне општине нашли су се писци и публицисти Младен Ломпар, Милорад Поповић, Славко Перовић, Љубомир Ђурковић, Сретен Зековић, Борислав Цимеша и др. Ријеч је о нуклеусу црногорскога еманципаторска покрета који ће почетком 90-их резултирати формирањем националних културних установа, Црногорскога друштва независних књижевника, Црногорскога ПЕН центра и Матице црногорске. Покретање часописа Арс имао је циљ да направи отклон од комунистичког културног и политичког естетског канона који је већ био на заласку. Књижевна општина Цетиње направила је за то вријеме прави мали културни кружок који је Цетиње издигао изнад локалних оквира на шири регионални ниво, прије свега издаваштвом, а онда организовањем значајних културних догађаја: кино пројекција, изложби, књижевних трибина итд. на којима су учествовали умјет-
КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРА НА ЦЕТИЊУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВИЈЕКА
Гласници слободе
Етхем МАНДИЋ
Пјесници и писци који су обиљежили крај XX вијека на Цетињу и који су направили заокрет ка модерним и модернистичким проседеима и естетски и политички се приклонили слободнијем и космполитскијем духу у умјетности су у првоме реду Александар Лесо Ивановић, Павле Ђоновић, Младен Ломпар, Љубомир Ђурковић и Милорад Поповић ници попут Томажа Шаламуна, Воја Шиндолића и др. Први број часописа за књижевност, културу и друштвена питања Арс, објављен је 1986. године. Чланови прве редакције часописа били су Младен Ломпар (главни уредник), Крсто Мијановић, Славко Перовић, Милорад Поповић и Борислав Цимеша. Концепцијски, дизајнерски, и одабиром сарадника Арс је од самог почетка, у иначе суморном провинцијском културном миљеу Црне Горе, најављивао један нови, модернији сензибилитет и већу отвореност у односима између алтернативних и дисидентских културних и политичких концепата. Арс је и тада па све до данас остао једини часопис из Црне Горе који је и у најширем контексту ондашње Југославије имао становити реноме озбиљне књижевне публикације. Људи који су били окупљени око овога часописа својим књижевним радом и писањем најављивали су ратну и клеронационалистичку катастрофу која је задесила земље бивше Југославије. Због својих неортодоксних ставова Арс и његов издавач Књижевна општина Цетиње нашли су се на удару ондашње комунистичке олигархије, па је излажење часописа присилно обустављено према директиви Предсједништва Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе. Покрет који је имао широк културнодруштвени захват угушен је крајем осамдесетих од стране комунистичких власти под оптужбом за националистичке тенденције. Часопис Арс наставља да излази 1999. године у издању Црногорскога друштва независних књижевника и Отвореног културног форума.
ГРАД УМЈЕТНИКА Цетиње је имало богату културну историју и заиста је град умјетника и пјесника. Специфична атмосфера и градски амбијент изродио је велики број умјетника и културних радника. Није без значаја за културну историју овог града и чињеница да је неко вријеме прије рата на Цетињу као дијете живио Борислав Пекић, а послије рата Данило Киш. Поготово кад је у питању Данило Киш на чији је живот и поетику Цетиње и одрастање на Цетињу оставило дубок траг. Данило Киш живио је на Цетињу до свршетка гимназије. О томе каква је била атмосфера на Цетињу тих послијератних година друштвене и културне провинцијалности и монотоније Киш је писао у књизи Горки талог искуства: ,,Тамо (на Цетињу), као што знате, кише падају месецима, или су бар тада падале.
вла Ђоновића је необичан догађај у црногорској књижевности и умјетности, онај издвојени глас који нас фасцинира својом необичношћу и разликом у односу на оно што су поетски трендови у вријеме у којем је стварао, макар из данашање критичарске перспективе посматрано. Особено мјесто међу цетињским пјесницима припада Младену Ломпару. Прва фаза његовог стваралаштва одликује се истанчаним лирским казивањима. Окренут је језгровитим језичким склоповима и стиховима љубавне тематике. Одлучан преврат ка другачијим начинима испољавања започиње 1991. када објављује Простор изгубљене свјетлости. Ломпарова поезија је подвргнута разноврсним експериментима и укључивању прозе у пјесничко ткиво текста, са снажнијом употребом имагинације.
Рад Милене Јовићевића, 2013. година
Ето једне од погодности да човек остане у кући или да се завуче у библиотеку. Живот је у то време, живот младих поготово, био до ужасавања монотон, очајнички провинцијалан, депримантан и несрећан. Нас су још и на матури шишали до главе, касарнски, војнички, по провинцијској логици и провинцијским педагошким начелима, ондашњим, како би убили у нама све тзв. пориве, како би нас упутили на књигу, као да смо имали било какве друге могућности за бекство, осим књиге. Мислим да ме разумете. Није било игранки осим гимназијских, нешто у стилу старовремених балова, где сам ја, у духу романтичарске, Sturm und Drang, у бити ларпурлартистичке, старомодне, провинцијске побуне, с пуно смисла за мартирство и са жељом да се издвојим од ошишаног крда, стајао сам на подијуму, такође ошишан до главе, и свирао виолину!“ Пјесници и писци који су обиљежили крај XX вијека на Цетињу и који су направили заокрет ка модерним и модернистичким проседеима и естетски и политички се приклонили слободнијем и космполитскијем духу у умјетности су у првоме реду Александар Лесо Ивановић, Павле Ђоновић, Младен Ломпар, Љубомир Ђурковић
и Милорад Поповић. Ако је тачна формалистичка тврдња да се историја књижевности састоји „у томе да пјесници канонизирају и уводе у њу нове форме, које су већ давно постале својина општега пјесничког језичног мишљења“ (Шкловски), онда се то у црногорској књижевности понајвише може тврдити за цетињске пјеснике и писце. Најзначајнији пјесник модерне црногорске поезије је Александар Лесо Ивановић. Лесо је поводом свог рођења писао: „Ја сам био много више равнодушан према датуму рођења него према чињеници да сам уопште рођен.“ Цетињска годишња доба у његовој поезији постају свеприсутна. Сви који су икад стали на цетињски камен могу да препознају природу у његовим пјесмама, а они који нијесу могу само да пожеле да је виде, макар на трен. Пјесник слику природе обликује обузет ријетким духовним стањем „у којем он тако лако, у некој врсти зачараности, у свакој ствари проналази драгоценост која је у њој сакривена.”
ИЗДВОЈЕНИ ГЛАС Павле Ђоновић је романтичарски пјесник и пјесник сплина, близак поетици симболизма. Поезија Па-
Премда је у књижевним круговима препознат у првоме реду као драмски писац, Љубомир Ђурковић је са своје три књиге поезије оставио значајан траг у црногорској поетској продукцији. Његова је поезија, биљежена током 80-их и 90-их година XX вијека, на трагу постмодернистичких поетичких статегија, обиљежена фрагментарношћу, цитатношћу, стилским и језичким иновацијама, но у њену подтексту зрцали се снажан хуманистички импулс. Милорад Поповић аутор је осам књига поезије, два романа и више књига и есеја на тему црногорског националног питања. Поповићева поетска метафорика креће се пољима гротескног виђења свијета. Гротеска је најважније обликотворно начело ране поезије Милорада Поповића. Гротеском разбија слојеве у друштвеној хијерархији моћи и своди их на тјелесно, на свакодневно и на ниско. Повезује их у подземљу јер само се у том амбијенту бришу друштвене границе. Као и велики број ангажованих пјесника, Поповић ствара сопствену бескласну утопију. На концу, његова поезија остварује смисао само кад је отпор моћи и центрима моћи. Посматрани у контексту токова савремене црногорске књижевности, цетињски пјесници и писци те Цетиње као књижевна географија њен су препознатљив и темељни топос, поготово након распада Југославије и крајем XX вијека, кад часопис Арс поново наставља окупљати водеће регионалне и свјетске писце и прикључује се као важан књижевнокултурни центар рецентним тенденцијама постјугословенске књижевности.
РАЗВОЈ ЦРНОГОРСКИХ ОРУЖАНИХ СНАГА
Срђа МАРТИНОВИЋ
И
сторија црногорске војске стара је колико и историја црногорске државности. Њен развој може се пратити још од Дукље, преко Туђемилске битке 1042. године, затим Скадарских ратова које су водили Балшићи, у којима је и погинуо Балша II у борби код Берата 1385. године, предводећи војску у одбрани независности. Ипак, на Цетињу се она уобличила, устројила и постала оно по чему је и данас памтимо. У борби за одржање независности и слободе, на јачању војске радила је и династија Црнојевића. Војни позив представљао је једно од најзначајнијих колективних вриједности тадашњега црногорског друштва. Услови непрестанога ратовања за одбрану својих територија оставили су снажан траг на њену (војну) организацију и карактер. За Црну Гору тога времена можемо рећи да је била попут војничког логора, предодређена за војнички одбрамбени живот и герилу. У таквим околностима сваки мушкарац способан за оружје у случају рата био је војник. Са снажном племенском свијешћу, окосницу црногорске војске сачињавали су племенски одреди. На њихову челу налазили су се најчешће кнезови као главари племена. Већа војна јединица била је састављена сједињавањем два или више племенских одреда, коју су сачињавали борци с простора једне нахије, на челу са војводом или сердаром као највишим војним командантима. Врховни командант црногорске војске био је владар, односно поглавар државе.
СТАЛНЕ ФОРМАЦИЈЕ До успостављања сталних војних формација дошло је на почетку владавине Петра II Петровића када су формирани Сенат, Гвардија и Перјаници. Иако су те институције имале превасходно цивилна овлашћења и задатке, имале су подстријек за брже уобличавање црногорске војске. За вријеме књаза Данила, 1854. године, долази до значајне реформе црногорске војске. Војска је подијељена на десетине и стотине, на челу с десечарима (десетарима) и стотинашима, док су племенским јединицама командовали новоустановљени племенски капетани. Наведена лица осим војне вршила су и цивилну власт. Официрски, подофицирски и војнички чинови разликовали су се по грбовима на црногорским капама. Стричевим корацима реформе црногорске војске, кренуо је и књаз Никола. На почетку његове владавине 1863/64. године извршен је војни попис према којем је црногорска војска бројала 25.000 војника, уз могућност мобилисања додатних 10.000 војника. Та војска није имала родове, а квалитетнији развој артиљерије отпочео је 1866. године, као и обука артиљеријскога официрског кадра. Исте године, отпочела је обука за пјешадијске и артиљеријске официре на Цетињу.
ФОРМИРАЊЕ МИНИСТАРСТВА Од 1871. године чинови у црногорској војсци су: командир, поткомандир, официр, водник и десечар. У томе периоду црногорска војска састојала се од шест бригада, 23 батаљона и седме бригаде Гарде, састављене од шест батаљона, као и једне брдске батерије.
Војска стара колико и држава
Војни позив представљао је једно од најзначајнијих колективних вриједности тадашњега црногорског друштва. Услови непрестаног ратовања за одбрану својих територија оставили су снажан траг на њену (војну) организацију и карактер. За Црну Гору тога времена можемо рећи да је била попут војничког логора, предодређена за војнички одбрамбени живот и герилу
ПОЛА МИЛЕНИЈУМА НА ПРАВОЈ СТРАНИ ИСТОРИЈЕ
Камени пријесто слободе Вукота ВУКОТИЋ
О
давно су пјесници и путописци Цетињу нађенули име „камени пријесто слободе“. Заиста, својом пет вјекова дугом историјом, Цетиње се показало као духовно, морално, слободарско, државотворно, национално средиште и окупљалиште Црне Горе и Црногораца. У читавом том периоду, било је примјер и носилац националног идентитета, креатор и предводник државе кроз тешке стазе и богазе наше историје. Већ од самог почетка, када је господар Иван Црнојевић на Цетињском пољу изградио свој двор и манастир, 1482. године, Цетиње се нашло у вихору историјских догађаја. Нова пријестоница добила је улогу новог мјеста окупљања слободарских племена и ратничких дружина у покушајима да се одбрани суверенитет од насртаја моћне Османске царевине. Најбољи израз тих тежњи је свакако далековиди потез црногорског господара Ђурђа Црнојевића, да и поред перманентне
Краљ Никола врши смотру црногорске војске у новим униформама 1910. године на Цетињу
Бригаде црногорске војске биле су: Катунска, Херцеговачка, Бјелопавлићка, Ријечко-црмничка, Пиперско-братоножићко-ровачка, Морачко-васојевићка и бригада Гарде. Бригаде је сачињавало четири батаљона, осим Пиперско-братоножићко-ровачке бригаде, која се састојала од три батаљона. Свака од шест бригада давала је један батаљон од 500 војника који су сачињавали бригаду Гарде јачине око 2.000 војника. Истом уредбом формирана је и војна интендантура и војна музика. За развој црногорске војске важна је 1874. године, кад је у оквиру реформе државне управе, на Цетињу формирано одјељење (канцеларија) задужено за управљање војним пословима. То одјељење је у ствари претеча Министарства војног које је формирано 1879. године након Вељега рата. Нова уредба о организацији и попису црногорске војске донешена је 1880. године. Тада је и уведен чин бригадира у црногорској војсци.
ВОЈНИ СТАН За потребе увећане црногорске војске изграђен је Војни стан на Цетињу који је свечано отворен 2. августа 1896. године, кад је и формирана Стајаћа војска као редовна црногоска војска, која је у почетку имала један батаљон. По уредби од 1. септембра 1896. године служба у Стајаћој војсци трајала је четири мјесеца, тако да се за период од годину могло смијенити три класе војника, а сваки круг службе обухватао је око 500 војника. Први Закон о организацији Министарства војног донешен је 1903. године. На Цетињу је исте године основана Војничка школа из које су излазили млади потпоручници црногорске војске. Треба напоменути да се заправо радило
Војни стан на Цетињу у којем је била смјештена Стајаћа војска и Официрска школа
о својеврсној црногорској војној академији и par exselans вискообразовној институцији. Према формацији из 1906. године црногорску војску сачињавало је 11 бригада с 96 батаљона. Бригаде су биле: Катунска, Ријечко-црмничка, Приморска, Никшићка, Вучедолска, Зетска, Спушка, Бјелопавлићка, Колашинска, Дурмиторска и Васојевићка. Доношењем Уредбе о формацији цјелокупне Војске Књажевине Црне Горе 2. септембра 1908. године дошло је до нове реорганизације црногорске војске. Том уредбом успостављене су дивизије као највеће сталне војне јединице. Војска је била састављена од Врховне команде, Министарства војног, команде виших јединица (дивизије и бригаде), родова војске (пјешадија, артиљерија и пионири) и помоћних родова. Према војној формацији, територија Црне Горе подијељена је на четири дивизијска, 11 бригадних, 52 батаљонска и 322 четна округа.
Чинови у црногорској војци били су: потпоручник, поручник, капетан, командир, бригадир и дивизијар.
ВОЈНИ ЗАКОНИ Даљи развој црногорске војске као једне од најважнијих институција у држави која је била бранилац суверенитета и стожер државне моћи, водио је 1910. године до доношења Закона о устројству Министарства војног, Закона о устројству Војске Књажевине Црне Горе, Закона о војним судовима и низа других прописа који су уређивали војну област. Родови оружја били су пјешадијски, артиљеријски и пионерски, а струке су: генералштабна, војно-инжењеријска, војно-техничка, војно-судска и интендантска. У Првом балканском рату 191213. године црногорска војска била је подијељена у три одреда: Приморски, Зетски и Источни. У Другом балканском рату 1913. године црногорска војска учествовала је са њеним Црно-
13
29. август 2020.
29. август 2020.
горским (Дечанским) одредом. Након балканских ратова у којима су ослобођени нови крајеви, црногорска територија је знантно увећана, што се одразило и на формацију војске. На ослобођеним подручјима формиране су двије дивизије: Пета дивизија са ćедиштем у Пљевљима, с Пљеваљском и Бјелопољском бригадом и Шеста дивизија, са ćедиштем у Пећи, која је била састављена од Пећке, Рожајске и Плавско-гусињске бригаде. У Првом свјетском рату црногорска војска била је подијељена у четири одреда: Ловћенски, Херцеговачки, Старосрбијански и Санџачки. Касније су формирани и Дрински и Которски одред. Црногорска војска уочи Првог свјетског рата, формацијски, била је подијељена у шест дивизија с 16 бригада и таква формација је остала све до нестанка Црне Горе као самосталне државе. Обновом црногорске независности 21. маја 2006. године формирана је Војска Црне Горе.
угрожености државе, оснује прву штампарију на словенском Југу. Тај чин, што би га ми данас назвали одрживим развојем, имао је за циљ да црногорско име сачува од заборава и остави траг њиховог постојања на овим просторима. И након слома феудалне државе, Цетиње је наставило своју историјску улогу пријестонице и окупљало племена и братства вођено новом мисијом ослободилачке борбе између два моћна сусједа, Турске и Венеције. Управо ту се наново зачиње клица националне свијести, превасходно на секуларним и антифеудалним основама, која ће кроз три стољећа мукотрпне борбе изњедрити модерну црногорску државу и нацију. Племенска заједница која се полако формирала на простору четири нахије била је основ пружања отпора непријатељу и фактор окупљања осталих племена и много шире од данашњих територија Црне Горе. Препознајући ово постављање као исправну страну историје и црква се под династијом Петровић Његош прикључила, преиначавајући свој дотадашњи феудални карактер, и ставила на њеном челу, дајући јој тиме међународни легитимитет. Поново у центру ових збивања нашло се Цетиње, као фактор окупљања и изворишна тачка слободарског покрета. Свој ход на тој исправној страни историје Цетиње је скупо платило, јер је пет пута било пљачкано од Турака. Ипак, вишевјековна борба за ослобођење се исплатила и већ од краја XVIII вијека Црна Гора
стево васиљевић
12
ИВАНБЕГ - Цетиње, новембар 2007.
креће са стварањем институција модерне државности. Владике, а онда и књажеви Петровићи, знали су да је једини начин да се сачувају тековине борбе за слободу, увођење регула и закона како би
Црна Гора стала у ред цивилизованих европских држава. Као некад господар Ђурђе, знали су да се слобода брани и књигом и пером, једнако као и оружјем. Поново, Цетиње је било у жижи тих
догађаја и сједиште свих тих институција. Слом државе Петровића, 1918. године, није означио и крај улоге Цетиња као пријестоног града Црне Горе или боље Црногораца. За девет деценија заједничке државе Јужних Словена, Цетиње је знало да окупља, сабира и чува идеју црногорске самосвојности и државности. Није то било само пуко сјећање на државу Петровића, већ жива меморија на слободарски дух ових планина и тековине њене борбе за слободу. И у том периоду, Цетиње је знало да препозна дух времена и поново стане на побједничку страну историје. Тако ће се на Цетињу оформити и прва ћелија Комунистичке партије, као зачетак нове слободарске приче, које ће нашој пријестоници додати ореол града хероја. Зато ће устаници првог општенародног устанка у Европи, 13. јула 1941. покушати да заузму Цетиње, као симбол духа слободе и вишевјековне борбе против тираније. На крају, у периоду социјализма, иако губи и формално статус пријестонице, Цетиње остаје замајац нове индустријализације и привредног напретка Црне Горе. Одишући пет вјекова дугом традицијом Цетиње је знало да се избори и сачува дух националног идентитета Црногораца. Најбољи примјер за то је чињеница да се залагањем градског руководства Цетиња одржао пројекат маузолеја на Ловћену. Тиме је Цетиње још једном показало свој непогрешиви инстинкт да буде и остане на правој страни историје.
14
15
29. август 2020.
29. август 2020.
Његошева улица некад и сад ЉЕПОТА ПРИЈЕСТОНИЦЕ КРОЗ УМЈЕТНИЧКЕ ОБЈЕКТИВЕ
Упоредо са повећањем града и броја становника у Цетињу, Његошева улица, дужине 950 метара, мијењала се, осавремењавала и урбанистички модернизовала, нарочито посљедњих деценија XIX вијека. Између 1891. и 1894. године, у њеном доњем дијелу, подижу се и уређују два сјеновита градска парка са елементима вртне архитектуре, укупне површине седам хектара ких умјетности из које звуци класичне музике оплемењују град.
МАЈА ЂУРИЋ
ЈАВНЕ ГРАЂЕВИНЕ
Д
јетињство сам провела на Цетињу, у Његошевој улици број 36. Ритам живота кућа пратио је годишњи календар. Љетње врућине измамиле би жене да изнесу столице и сједе, свака испред своје куће. У јесен су се припремала дрва, зими је слиједила борба са снијегом који је достизао огромне висине. Чим би дошло прољеће, живот се селио у дворишта са задњих страна кућа. И наша башта била је пуна миришљавих питомих ружа, јоргована… Дрвени сто у шареном хладу ораха, разговори са комшијама преко камених ограда… Управо тих сцена пуни су наши породични албуми. Можда сам и зато почела и сама да се бавим фотографијом… Иза кулиса кућа Његошеве улице… За Његошеву улицу карактеристичан је и мирис липа у јуну и јулу. Испод крошњи липа смјештене су кафане - храмови цетињског угоститељства. Повремено се липе посијеку због болести и тада је улица празна и пуста, попут уста безубог човјека. На липе се и данас рајснеглама причвршћују смртовнице. Кад умре неко млад, смртовнице су плаве. На црним смртовницама увијек стоји крст или петокрака. Пуно је у нашем граду било плавих, не знам зашто. Ваљда се опасно живјело, возило брзо… Схватила сам да сам у озбиљним годинама када сам и сама почела да их читам. Фотографија Крста Ђуричића - Сима Цуце, како чита коме мора ићи на саучешће, права је слика из данашње свакодневице.
ПРВО НАСЕЉЕ Прво урбанистичко исцртавање града Цетиња представља план М. Ковачевића из 1860. Видљиво
Рудолф Мосингер, Цетиње, Катунска улица, 1910.
је да осим Манастира, Биљарде и цркве на Ћипуру постоји формирано насеље од 34 куће грађене у низу уз двије улице: Дворску (данашњи Дворски трг) и Катунску (данашња Његошева улица) које се сијеку и на укрштању стварају трг на коме су се налазили велико стабло храста и бунар. Његошева, настала на правцу главног пута према Ловћену, постаје окосница структуре града. Ту су се налазиле најљепше приватне куће, најлуксузније радње, државне институције. Уочљива је диференцијација становништва: Катунску и Дворску улицу насељавају главари, Бајову трговци, а у Медовини живе занатлије и сиромашније становништво. Градске улице освјетљавају се фењерима, посађени су дрвореди липа, куће се граде солидније и, од 1870. године, када се доноси и Уредба о забрани покрива-
Атеље фотографски Марка Вујовица
ња кућа сламом, све чешће добијају спратове. Упоредо са повећањем града и броја становника у Цетињу, Његошева улица, дужине 950 метара, мијењала се, осавремењавала и урбанистички модернизовала, нарочито посљедњих деценија XIX вијека. Између 1891. и 1894. године, у њеном доњем дијелу, подижу се и уређују два сјеновита градска парка са елементима вртне архитектуре, укупне површине седам хектара. Дворски парк урађен је у француском, а Градски парк у енглеском маниру.
РЕЗИДЕНЦИЈА ЗА СВА ВРЕМЕНА У Дворском парку 1895. изграђена је елегантна резиденција пријестолонасљедника Данила у којој је живио до 1916. године. У рези-
денцији касније се смјешта гимназија (1919-1947.) Плави дворац (друго име за резиденцију), у стилу касног ампира, у XX вијеку коришћен је као галерија за изложбе и бијенала, а од 2010. године постаје резиденција предсједника Црне Горе. У дворишту, резиденција 1910. године добија тениски терен на којем Лука Комерио фотографише принцезе на ролшуама и базен гдје се снимају фотографије дворјана у барци. Иза и испред Плавог дворца, са обје стране Његошеве улице, простиру се паркови који су чест мотив разгледница - посебно Градски парк са љетњиковцем. Паркови су снимани панорамски, са позиције брда поред пута којим се улази у Цетиње. У комшилуку је, не мање грациозно, Енглеско посланство саграђено 1912. године. Архитекта Харти замислио га је као енглески љетњиковац. У њему се послије II свјетског рата налазио клуб Културних и јавних радника - стјециште цетињских интелектуалца и умјетника. У мом дјетињству, 80-их година XX вијека, у Енглеском посланству организована је библиотека. Данас је ту смјештена Академија музич-
Између два свјетска рата (19181941), када је Цетиње било управни центар Зетске бановине, у Његошевој улици граде се јавне грађевине. Хипотекарна банка, дјело арх. Богдана Несторовића, подизана је од 1934-1936. године, у духу еклектицизма, са импозантном фасадом високог каменог степеништа и статуама које представљају Црногорку и Црногорца у народној ношњи. Зграда се после II свјетског рата користила за управну зграду електроиндустрије „Обод“, а данас је у њој смјештено Министарство културе. Ту је и Француско посланство, зграда у art-nоuvo стилу, прекривена застакљеним плочицама. Неминовно, већина зграда и кућа добила је другу намјену. Деља, лик из романа Библиотекар, Марка Шпадијера, када одлучи да прошета Његошевом улицом до Титовог трга, каже: Шетња Цетињем је као ходање између кулиса по историјској позорници послије представе. Сачувани су костими националне драме, али се тај комад више не даје. Настала је збрканост, здањима која су грађена за једну намјену, дати су нови садржаји... У поратном периоду, губљењем функције административног центра Републике, многа здања су остала без адекватних садржаја, те су осуђена на пропадање. Грађено је на мјесту дотрајалих објеката, и тако су подигнуте зграде: СДК, Електрона, Бека итд. које се на различит начин уклапају у постојећу цјелину. Цетињани се шале: Кад би краљ Никола данас оживио, познао би сваку кућу!
РИЗНИЦА НАЈЉЕПШИХ КУЋА Цетињска стамбена кућа еволуира ка савременом изгледу и потребама проевропског стила и градске културе живљења. Спратне куће настале су и као посљедица недостатка пословних приземних простора у главној улици. Граде их многе имућније и трговачкозанатлијске породице. Горњи дио Његошеве улице ризница је це-
Плави дворац
Хотел Гранд
тињских, репрезентативних породичних кућа подигнутих за јубилеј прославе 1910. године које су одредиле дјетињство града. Кућа Ђукановића, грађена према пројекту власника, инжињера Марка Ђукановића, популарно названа Четири годишња доба, због бетонских фигура на главној фасади, чини се да је урађена под утицајем париских вила. Кућу Лепетића, касније Црногорска банка, а данас Музеј новца ЦБЦГ, на самом измаку вијека, као своју породичну кућу на броју 110, гради Милош Лепетић, већ афирмисани неимар. Кућа Вукотића (1910), грађена по пројекту инжињера Јована Магуљанија, први је објекат стамбене намјене од армираног бетона на Балкану, у авангардном кубистичком стилу. У типичној једноставној, спратној цетињској стамбеној кући у низу, налази се апотека са аутентичним ентеријером. Отворена је 1878. године, као прва државна апотека у Црној Гори. Приватизовао је Херцеговац Јово Дреч, а њен посљедњи власник, Крсто Матановић – Ћеклић, преселио је у своју кућу у Његошевој улици. У закупљеним приватним кућама отворене су двије занатске школе. Прву те врсте у Црној Гори, за везиво златом, свилом и концем помоћу шиваће машине, држао је заступник Сингеровог друштва, Ристо Рундо, док је финансијер друге књиговезачке школе и радионице (1904) био Максимилијан де Мек.
кодневица. Црно-бијела разгледница са насловом Цетиње: Главна улица пут нове вароши; поглед од Балшића пазара, приказује један обичан дан, пса луталицу, шетаче - неке обучене у ношњу, а неке у комбинацији ношње са грађанском одјећом, калдрмисани тротоар од финог камена са каналима, кунетама за кишу (отворени атмосферски канал), куће окићене заставама. Уобичајени живот Његошеве улице на тренутак прекинуо би само фотограф – изазвао пажњу неких грађана и дјеце који су у једној групи стајали и гледали што се дешава. Ту су и већ постављене бандере за расвјету које је град добио изградњом прве електричне централ у Црној Гори, 1910. године. Касније се електрична енергија постепено уводи и у градске куће. То су забиљежили и многи посјетиоци као и Д. Конрад, који каже: „Особито за љетњих ноћи, читав град се прелива у радосним бојама природног свијетла и умјетног електричног освјетљења“. Бројне кафане, биоскоп Гордића, хотел Империјал, пансиони, љетње баште са музиком и остали садржаји давали су Цетињу изглед типичног европског града тога времена.
Његошева хотел Њујорк
ЗНАЧАЈ ЖИВЉЕЊА НА ЦЕТИЊУ
ГРАД БЕЗ ЖУРБЕ Цетиње није никада у журби. Шетајући, наилазите и на дивне, потпуно различите, визуре попречних улица. Тамо гдје се Његошева сијече са Дворским тргом, види се краљевски дио Цетиња, са Змајевом улицом. На крају Његошеве улице простире се савршен културни пејзаж са брдом Орлов крш. У сљедећој улици, Дечанској, између кућа блиста пејзаж са Манастиром и Табљом. Иван-бегова се завршава, како каже Паскал Делпеш, супруга писца Данила Киша - у стијенама. На Цетињу је било њежности. Цетињска госпоштина је нешто посебно… Скромне куће грађене по мјери човјека. Све улице Цетиња сливају се у Корзо. Шета се тачно одређеном рутом, од Ружине трафике до енглеског посланства и тако - што више кругова. Главна шпица је од 19-22 сата. Ако туда нијесте прошли током дана, ако нијесте сашли у пјацу, као да нигдје нијесте били. Високи прозори наших бака били су пуни цвијећа, махом бегонија, и лијепих јастучића на које су се оне наслањале и проматрале дешавања и шетње овом главном окосницом града куда су сви они што су држали до себе - морали проћи. Историју главне улице најлакше је пратити на фотографијама гдје је можемо, као археолози, листати у разним периодима, слој по слој,
ОЛГА ТОНЦИ ДАРЕ, приватна архива, Његошева улица
или ући у оквир слике тадашњег живота града. Мотиви који највише привлаче пажњу фотографа у доњем дијелу Његошеве улице су Ђевојачки институт (1871) и неизбјежни Гранд хотел – Локанда. Велики број фотографија снимљен је са горњих спратова хотела. На тим фотографијама најлакше су уочљиве трансформације улице. Историјски познат под називом Локанда, хотел је изграђен 1864. године, као први хотел у Цетињу, са рестораном и осам соба - камара. Касније је реконструисан и дозидан, а промијењено му је и име у Гранд хотел. Локанда није била само преноћиште, она је била много више од хотела. Била је стјециште сусрета многих познатих домаћих и иностраних личности, а пружала је и низ активности за забаву и разоноду.
ВЈЕЧНА ИНСПИРАЦИЈА Роман Мома Капора, Зелена чоја Монтенегра описује дешавања у
њему 1876. и партије покера у зеленом салону између Осман-паше и пуковника Темела. У њој се играо и билијар, шах, организовале су се игранке, маскенбали, забаве официра, дочеци Нове године, избор за мис Црне Горе… Вјероватно неко од гостију хотела 1892. године шаље и прву разгледницу Црне Горе у свијет, са мотивом Цетиња, аутора Крижека. У Локанди је у првој деценији XX вијека било смјештено дипломатско представниство САД. Након земљотреса 1979. године објекат је срушен. У мојој улици отвара се и неколико фотографских атељеа: 1905. године, у кући број 88, дворски фотограф Ђорђе Ђорђевић; у кући број 90, атеље Ловћен Марка Вујовића 1917. године; са друге стране улице атељеи Бранка Мартиновића и Тонћија Крстићевића, 30-их година XX вијека, као и још неколико фотографских атељеа у попречним улица-
ма. Испред њихових објектива у луксузним атељеима, опремљеним по европској моди, дефиловала је еманципована грађанска класа, дворјани, странци, сељаци. Огласе, рекламе њихових радњи, налазим у старим новинама, које бих у љетњим мјесецима, кад би послије ручка све заспало у хладу, посуђивала и читала у Народној библиотеци Његош, у некадашњој згради задружног дома у горњем дијелу улице. Пуно је странаца фотографа снимало Његошеву улицу – нпр. Рудолф Мосингер, Идит Дарам, Клара Сипрел, Људевит Гризбах, Франтишек Кратки… Те фотографије је, као предложак, користила читава плејада значајних цетињских издавача разгледница: повлашћена књижара П. М. Калуђеровић, Н. Г. Гоулли, Р. Биљановић, В. Н. Мартиновић, Н. Кнежевић, А. Рајнвајн и М. Вујовић. Тема разгледница било је све ново што се градило, али и сва-
Данашња пошта, на укрштању Његошеве улице и Пете пролетерске бригаде, данас је мало мање видљива од крошњи зграда хотела Њујорк. Пошта је саграђена 30-их година прошлог вијека, на локацији прве цетињске кафане која је потицала из 1832. године. У новије вријеме, према пројекту Вукоте Вукотића, саграђено је бочно крило Поште са мансардним поткровљем. Средишњи дио Његошеве улице био је и поприште догађаја - колажа једне серије футуристичких разгледница Црне Горе са доцртаним трамвајима, који иду жицама али на небу, летећим балонима, колима. Срећом, трамваји нијесу кренули овом улицом - остала је и данас мирна, пјешачка зона. На фотографијама и разгледницама приказиване су бројне поворке, сватови, сахране, као и дуготрајни радови на изградњи улице - преправке, доградње, копања. Наиме, 1910. трајали су радови на изградњи водовода, а Његошева улица прекопавана је и 1936. године. Није само тада, али – како тада, тако и до сада, па људи веле: Јад те наша’ ка’ цетињске улице! Са нашом улицом расли су чувени сликари, архитекте, историчари, глумци, оперски пјевачи, други умјетници и пуно пионира у некој професији или занату, чудаци, особењаци, важни и лако заборављиви људи, који су кратко стварали историју града, а затим нагло из ње ишчезли. У име њих, осјећам се као чувар адресе моје Његошеве улице и мога Цетиња, јер живјети на Цетињу, значи бити осуђен на интимност са историјом.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
16
29. август 2020.
ЖИВОТОТВОРНИ ИСТОЧНИК ЦРНОГОРСКЕ ЛИКОВНЕ СЦЕНЕ
Љиљана ЗЕКОВИЋ
Ц
етиње као вјековни државни, духовни и културни центар Црне Горе од друге половине XIX вијека постаје „живототворни источник“ црногорске ликовне умјетности. Владарске резиденције (Биљарда, Двор), захваљујући европски оријентисаним црногорским суверенима: Његошу, књазу Данилу, књазу/краљу Николи, постале су простори гдје су сакупљана и презентована умјетничка дјела која су осим естетске имала репрезентативноисторијски карактер. Они постају претече данашњих галеријских /музејских поставки, које су се на европским дворовима појавиле знатно раније (почетком XVI вијека). Њихови аутори били су странци и извањци који су априорно направили значајан искорак у секуларизацији ликовне умјетности на тлу данашње Црне Горе, и који су започели неминован процес њене интеграције у савремене европске културне токове.
Гејзир разбуђене ликовности
Појашњење ове парадигме треба тражити, поред историјских и друштвених околности које су Цетињу дали јединствено мјесто у државотворном и културном миљеу Црне Горе, у његовој магичној атмосфери и наднаравној димензији која је оним „одабраним“ омогућила да кроз ликовни језик изразе персоналне визије које су унутрашњим оком откривали у узвишеним предјелима genius loci
ва у оживљавању ликовног живота Црне Горе. Наиме, послије Другог свијетског рата на Цетињу се формирају прве образовне и културне институције: Атеље при Министарству просвјете, 1945; Умјетничка школа, 1946; музејске и галеријске институције: Умјетничка галерија /Умјетнички музеј, 1950; струковно удружење УЛУЦГ; ликовна манифестација салонског типа („13. Новембарски салон“). Сасвим природно из овог просвјетно - културног језгра касније се оснива Факултет ликовних умјетности, 1988; Ликовна школа „Петар Лубарда“, 1989; међународно Цетињско бијенале, 1991. године.
Уз име земље ратника који су одњеговани на херојским, узвишеним традиционалним и етичким идеалима, временом се искристалисала, сасвим оправдано, синтагма - „Земља сликара“ (О. Перовић). У овом, чудесном антрополошкокултуролошком процесу примарну улогу одиграла је вјековна црногорска пријестоница које поста-
Александар Ацо Пријиц, Цетиње, 1953 (1)
је „гејзир разбуђене ликовности“. Појашњење ове парадигме треба тражити, поред историјских и друштвених околности које су Цетињу дали јединствено мјесто у др-
Петар Лубарда, Јутро (Поглед с Ловћена 1958.)
Перо Почек, Вршидба
жавотворном и културном миљеу Црне Горе, у његовој магичној атмосфери и наднаравној димензији која је оним „одабраним“ омогућила да кроз ликовни језик изразе персоналне визије које су унутрашњим оком откривали у узвишеним предјелима genius loci. Пратећи хронолошки развојне путеве црногорске ликовне умјетности која припада периоду модерне и постмодерне, подсјетимо се првих школованих умјетника који су се крајем XIX и почетком XX вијека враћали у Црну Гору, на Цетиње, као дворски сликари и педагошки посленици (Михаило Врбица, Анастас Боцарић, Марко Греговић, Илија Шобајић). Ипак као пионире модерне у антологијским прегледима црногорске умјетности издвајају се Перо Почек и Ђоко Поповић, који су својим дјелом направили значајан искорак од академског реализма ка планеризму и импресионизму.
вине СХС/Краљевине Југославије, умјетници се и даље ликовно образују у разним културним центрима региона и Европе: Умјетничкој школи у Београду, Бечу, Прагу, а прије свега, у европском и свјетском културном бастиону Паризу. Формира се плејада сликара у којој доминирају Цетињани: Петар Лубарда, Мило Милуновић, Михаило Вукотић, Милош Вушковић, Јован Зоњић, Саво Вујовић. Оно што бих посебно истакла је да је родни крај био душа њиховог сликарског Ја. У периодима када је, из разних разлога, постојала опасност у скретање њиховог ликовног израза у маниризам, они су попут феникса васкрсавали, како је рекао П. Лубарда: почевши баш одавде, од своје колијевке. Њихова улога била је незамјенљи-
Ако данас виртуелно „прошетамо“ градом, на оној тзв. „сунчаној страни улице“ видјећемо уписана златним словима имена сликара, рођених Цетињана, од којих су многи стекли интернационалну репутацију: Перо Почек, Петар Лубарда, Мило Милуновић, Јован Зоњић, Михаило Вукотић, Саво Вујовић, Милош Вушковић, Бранко Фило Филиповић, Миодраг Дадо Ђурић, Мило Павловић, Пуро Ђурић, Михаило Јовићевић, Смаил Караило, Ђорђе Правиловић, Војо Татар, Митко Булајић, Анђелко Арнутовић, Димитрије Поповић, Милија Павићевић... оних који су својим стваралачким вијеком дали незамјенљив допринос његовој ликовној репутацији: Гојко Беркуљан, Ацо Пријић... као и бројних умјетника који су се на ликовну сцену појавили након цетињског „златног периода“. Од креативних импулса зачетих на Цетињу – црногорском Пантеону умјетости, можемо пратити стваралачки континуитет црногорског сликарства XX и XXI вијека.
Након губљења државности 1918. у новој позицији/непозицији, унутар новостворене државе Краље-
Гојко Беркуљан, Хумци, 1956.