ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
13. jun 2020. | година I | број 15
однос према петру ii петровићу његошу
О
дувијек сам се оптерећивао питањем коју количину информација, у основној школи, а коју у средњој треба, кад је ријеч о Његошу, понудити ученицима да им прво Његоша не огадимо, него га учинимо толико привлачним да му се ученици сами, и без наставника враћају и откривају нова привлачна мјеста, да сами надограђују оно што су једном у школи чули, али и траже нова тумачења и богатије интерпретације. Није важно да ли заиста човјек ради у учионици, или о сличним питањима размишља као интелектуалац који просто жели да неопходне информације о Његошу постану својина што већег броја младих грађана Црне Горе.
Кров СЛОВО О НАЈВЕЋЕМ ПЈЕСНИКУ СЛОБОДЕ
Има ли у свјетски познатој литератури писца, попут Његоша, који је својим дјелом тако синтетизовао вјековно национално искуство, тако моћно изразио морално и друго суштаство властитог народа? Нијесу ли то Пушкин, Шекспир, Бајрон, Данте?
Посебно се забрињавамо над питањем колико потенцијалних наставника су у стању да знања о Његошу тако преносе на ученике да избјегну бројна кривотворења и крволочну политизацију која је крајем деведесетих тутњала овим простором? Каква и колика је педагошка деликатност потребна да ученицима исламске вјероисповијести на првом кораку не омрзнемо Његоша, већ га учинимо саставним дијелом и њиховог, разумије се, позитивног културног и моралног насљеђа? На само овом питању требало би испитивати дозрелост будућег наставника за рад у учионици.
се противу потурица у Његошевом Горском вијенцу наводно боре. Давно је превазиђена и потрошена сценографија која означава голему надмоћ Османског царства над инокосним црногорским народом. Уосталом, послије одласка Османлија са Балкана, бивало је на балканским просторима и других ратова у којима су некадашње „потурице“ бивали патриоти, а некадашњи борци противу потурица најочигледнији издајници. Колико деликатна материја, какво искушење за сензибилног и друштвено одговорног наставника?
Уосталом, преци данашњих и сјутрашњих ученика исламске вјероисповијести баш су исте особе, дакле и потурице и они који
Морам, баш овдје испричати догађај из личног искуства. Била је највјероватније 1993. година. Фашизација православног црногор-
ског становништва доведена до апсурда. Пролазе и црногорским друмовима војни камиони из којих нам наша браћа, рођаци и кумови показују фашистички знак у облику три прста. Иду да штите Југославију убијајући Муслимане, односно Бошњаке, и Хрвате. Иде се на Дубровник, дивља у Мостару... Кажем пријатељу Петру Вујовићу, адвокату из Цетиња: „Видиш ли, мој Перо, да дефинитивно нестаје Црна Гора? „Не“- одлучно одговара Петар – и наставља „не може Црна Гора да пропане“. „Како не може?“ – кажем ја. „Зар не видиш што се догађа?“ „Не може“ – понавља Перо и наставља „Црна Гора има кров“. „Какав то кров, Перо?“ „Она има Његоша“ – поентира Перо.
Можда се неко одмах неће сложити са Пером, можда ће неки помислити да је у питању само једна од пожељних фраза, али нико при том неће узтврдити да Перов аргуменат нема своје оправдање и довољну логику. Поставимо себи овакво питање: да ли би Црна Гора представљала лакши плијен за њене данашње потенцијалне предаторе да нема Његоша? Није тешко одговорити. Уосталом, није случајно Његошева слика ношена испред крволочних поворки због тога да се Црногорцима сугерира утисак да је у нељудском походу на читаве мирне југословенске народе Његош са њима. Срби су, ипак, прије Црногораца потегли Његошеве слике, јасно показујући да Његоша никад нијесу разумјели. Слиједила их је у стопу црногорска деградирана маса. Вјероватно да некадашњи митингаши не би толико теглили Његошеве портрете да се кренуло у борбу само против Хрвата? Не, али је требало сугерирати да је дошло вријеме дефинитивне побједе над Османском империјом, што је потврдио својом изјавом и Ратко Младић, и тако се тријумфално осветити Турцима за петсто годишње српско ропство. Уосталом, тачно петсто година Србија данас касни за реалношћу, претварајући при том и Србе из Црне Горе у још закашњелијег и затуцанијег губитника. Поставимо опет овакво књижевно теоријско, да не кажемо естетско питање: има ли у свјетски познатој литератури писца, попут
Рајко ЦЕРОВИЋ Његоша, који је својим дјелом тако синтетизовао вјековно национално искуство, тако моћно изразио морално и друго суштаство властитог народа? Нијесу ли то Пушкин код Руса, Шекспир или Бајрон код Енглеза, Данте Алигијери код Талијана, можда неки Шота Рустевели код Грузина? Због чега је Његош у своме временски кратком животу скоро деценију жртвовао одричући се писања, док није схватио да његови земљаци, живјећи у инокосним условима, имају што да као трајну вриједност поруче цивилизацији. Прије тога био је дубоко разочаран, у односу на своју Црну Гору, достигнутим степеном цивилизацијског развоја европских земаља, које је стигао да посјети. Нигдје није видио такво пијанство слободом као у властитом завичају, ни једна друга земља га није могла одгајити као највећег пјесника слободе за које свијет зна.
Умјетник као владар ФЕНОМЕН КОЈИ ТРАЈЕ КРОЗ ВРИЈЕМЕ
Мирјана ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
У
мјетност и власт не иду заједно. Једно је плод маште и често ирационалне самосвојности док је друго у вези са судбинама народа и тако неријетко у знаку готово суровог прагматизма. Ријетко се зато умјетник и владар срећу на истом мјесту, а камоли у истој личности. А управо се тако нешто, изван свих устаљених правила и конвенционалних очекивања десило у Црној Гори с почетка 19. вијека са црногорским владиком Петром II Петровићем Његошем. Кроз његов успон на сам врх власти 1831, одједном, представа о умјетности подиже се на највиши државни ниво. Више од тога. Његошево стваралаштво, његов набој и замах, снага филозофске, метафизичке визије далеко је превазишла његова државничка достигнућа. Он је постао владар који је, прије и изнад свега, био ненадмашан умјетник,
мистик и визионар. И тиме је он прерастао у врсту феномен који траје кроз вријеме, али који му исто тако и одољева. Само је можда, у једном другом времену, Вацлав Хавел, у Чешкој, успио да умјетнички занос повеже са конкретном влашћу, али историјски контекст је био савим други. Тренутак Његошевог успона на власт је био тренутак изузетне политичке комплексности борбе за државну самосталност Црне Горе и њен културни идентитет. И та политичка реалност је нашла одјека у његовој умјетности. Али Његош није од умјетности стварао онај имагинарни вишак који би оправдао политичко дјеловање. За њега је умјетност била врхунски израз људског битисања који је он снијевао на Ловћену, у то доба највишем врху. У тој свијести о одвојености политике и умјетности, о тешкоћи људских избора и драми људских судбина, крије се Његошева цивилизацијска улога која се често запоставља кроз различите интерпретације његових остварења. Незаобилазно је да је одјек античко-грчког стваралаштва и традиције, који је пронашао дијахронијски израз у развојном току европске културе, на посебан начин на црногорском тлу, наставио кроз његову Лучу
Микрокозму и Горски вијенац, умјетничко-мисаоне вриједности Илијаде и Одисеје. Али док је Хомер остао умјетник без лица, утонуо у таму времена, и без стварних биографских података, Његошев лик, његова слика и прилика, снага погледа у горским очима, живи су и конкретни. Та конкретна страна његове божанске надарености је оно што је отежавало његову контекстуализацију у различитим историјским околностима. Његов лик је сликан и пресликаван, често вулгаризован и злоупотребљен у дневно-политичке сврхе. Међутим, дијалектичка амбивалентност синтагме „умјетниквладар“, односно, контрадикторност свјетова које су означавали, учинили су да један добар дио Његошеве мисли и визије остане изван симболичког система уобичајене рецепције дневне критике и тренутне моде на теоретско-књижевној сцени и у домену политичког израза. Најсликовитије је то показивала судбина његових посмртних остатака који су више пута били сељени из цетињског манастира на Ловћен и назад, а зависно од дневно-политичких прилика и потреба да се користи Његошева умјетничка слава и симболичка вриједност његовог
ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ Анастас Јовановић, 1847. или 1851. снимљено фотографским поступком калотипије
имена у име непосредне политичке добити. Тако је изузетност Црне Горе баш у појави владара-умјетника, Петра II Петровића Његоша, превазишла симболичну историјску дневност и њена збивања тога доба. На извјестан начин постала је случајем културолошког типа, оваплоћење Платонове идеје у Држави, о филозофу-умјетнику као иделаном владару. Али је исти тај феномен „владара-умјетника“ одредио Црну Гору за времена која долазе. Дилеме Његошеве визије, питања која је он поставио, слике херојског држања и моралног битисања, саставни су дио идентитетског дефинисања са којим се Црна Гора и данас носи.
2
13. jun 2020.
ОГЛЕД О ЛОВЋЕНСКОЈ ВИЛИ И ПЈЕСНИКУ
Црногорски колоси Ловћен је изњедрио Његоша. Вила му је дала махове да се с том планином изједначи у снази и величини. На крају се скрасио на самом њеном врху, чинећи је вјечитим симболом и неисцрпним извориштем слободе. Претварајући је у неугасиви пламен црногорског самопоуздања и трајања заузимале посебно мјесто. Прије их је било на свакој планини. На Кому су живјеле комске, на Ловћену ловћенске. Њихове су биле неприступачне пештере на недоступним врховима. Њихови су били зелени пропланци и гувна гдје су врхле жито и играле коло. У народној митологији се вјеровало да на Ловћену живи вила која утиче на временске прилике. Једна ствар је у томе необична. Наша народна поезија свједочи да су штитиле људе који су живјели на њиховој планини и упозоравале их на опасност. Ступале су с њима и у побратимство. Дешавало се, штовише, да живе са смртницима. Али није све било до њих, већ и до људи. Вила се могла заскочити ако би јој се сакрила кошуља док
се купала. Тада је ишла за отмичарем, могла се и удати за њега. Прије или касније би ипак одлећела, али дешавало се да остане с мужем заувијек. Ровчани су вјеровали да је било тако с војводом Вуксаном Булатовићем, који се по повратку из ропства у Скадру упознао с вилом и живио с њом у једној пећини на Кому на неприступачној стрмини. Црногорци су за истакнуте четобаше вјеровали да су присни с вилама. За човјека којега је свуда пратила срећа, нарочито у боју, говорило се да је виловит, да је у дослуху с вилама које су га чувале и помагале му у свему. Такви су понекад и живјели с вилом. Васојевићи су сматрали да је то био случај с њиховим војводом Миљаном Вуковим.
Али, све је то било повезано са великим јунаштвом и истакнутим положајем у племену. Народна традиција никада није доводила виле у везу с духовношћу, нити с поезијом. Ти људски дарови нијесу приписивани њиховом присуству и утицају.
НЕУГАСИВИ ПЛАМЕН С Ловћена је једном пред младог Радивоја долећела жена с крилима. Било је то на Вршању, који се налази иза Врбе и Залаза, „старом илирском катуништу“, ђе су преко љета издизали Томо и Ивана Петровићи. Његош је касније описао тај сусрет у пјесми „Заробљен Црногорац од виле“. Учинио је то у првим годинама своје владавине. Опјевао га је, додуше, мало другачије, не помињући себе у томе. Пред пастира слијеће вила с Ловћена. Управо „Од Ловћена Црногорства вила“ називајући га Драгом Драговићем. Води га пред „китне дворове“ у пећини и оставља га вани, да слуша појање. А пећина пространа „три је топа пребацит не ћаху“. И тако даље. Ко би смио посумњати да се пред младим Радем Томовим још зарана на Вршању није указало то биће и завело га заувијек? Ко би смио и помислити да га Ловћенска вила није одабрала и обдарила да за свог трајања досегне сфеСТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
П
рича о Његошу неодвојива је од приче о Ловћену. Приповијест о тој светој планини је у исти мах и приповијест о пјеснику. Њих су двоје нераскидиво увезани. Ловћен га је породио из својих њедара, геније га је оплеменио окрунивши му литице духовним вијенцем и ореолом слободоумне мисли. С Ловћена је једном, биће негдје око 1820-1823. године, долећела жена с крилима. Била је то „од Ловћена Црногорства вила“ која је завела једног његушког чобанина. По селу се данима и мјесецима причало о томе, а онда је мало по мало, почело да пада у заборав... О планини и пјеснику исписани су безбројни редови, али нико још није угонетао да је Радивоје Томов био виловит човјек. Да је био у дослуху с вилама још од дјечачког доба — док је као чобанин, попут других дјечака с Његуша, чувао стада по ловћенским странама и откривао његове тајне... У планинама су тада још обитавале горске виле, господарице шума. Има их ваљда и сада али су другачија времена па се ријетко појављују. Зазиру од људи. Познајем човјека из Подгорице, професионалног возача, који не воли да вози преко Паштровске горе пред зору. Због вила. Некада су ствари биле другачије. Било је у томе извјесне сличности са Старом Грчком гдје су људи и богови били увезани у свакодневним пословима. Наднаравна бића су испуњавала и некадашњу црногорску свакодневицу. Вијала де Сомијер свједочи да је у доба Његошевог рођења психологија црногорског човјека сва била у знаку натприродног. Било је ту унгрева, вјештица и тенаца. Виле су у томе
ВИЛИНСКИ ДОМЕН Ловћенске стране према Његушима
Слободан ЧУКИЋ ре које су другим смртницима недохватне, да спозна умну силу која торжествује над силним беспорецима? Ловћен је изњедрио Његоша. Вила му је дала махове да се с том планином изједначи у снази и величини. На крају се скрасио на самом њеном врху, чинећи је вјечитим симболом и неисцрпним извориштем слободе. Претварајући је у неугасиви пламен црногорског самопоуздања и трајања. Ко му је други пред смрт, ако не Ловћенска вила, могао дошапнути да је својом умношћу и прегнућем завриједио да се усели у капелицу коју је сам изградио 1845. и посветио своме непролазном стрицу Светом Петру Цетињском? Да попут истакнутих јунака и кнежева из архајског доба, почине на узвишеном планинском трону достојном своје величине. „И кад на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика.“ Тако је записао Љуба Ненадовић, пред чијим су очима израстала оба та страшна симбола. Света планина и ненадмашни Његошев пјев, кроз који је прозборило цијело јужнословенство, постајући свјесно потенција свога језика. Тај је силни језик тек с Његошем почео да језикује - ојезичио се, ослободио свих стега. Избио је еруптивно из дубине страшном затомљеном снагом, уздижући се до крајњих граница. Удар је нашао искру у камену, пјесник је исковао вјечне стихове у планинској громади, одмјеравајући језик њеном величином.
КАКО ЧИТАТИ ПОГРЕШНЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ УМЈЕТНОСТИ
Светац, дипле и гусле Филозофски факултет ваљда није више адреса за тумачења Његоша као свеца, али су многе друге адресе преузеле сличну улогу и улоге које доводе до паратеатарских форми уличних догађаја сличних са почетка приче. Покушаја насиља и насиља које се и даље врти у зонама тумачења Његошевог дјела
И
сторија позоришта биљежи догађаје када је глумцима у пучком позоришту пријетила опасност од насиља гледалаца, који су били згрожени сценама које су гледали. Да ли би војвода Драшко имао сличне намјере да је на Цетињу умјесто у Венецији гледао позориште, или нас његово гледање театра и дан данас само увесељава, као најдивнији интермецо унутар снажне пјесничке и драмске форме Горског вијенца. Поиграо се Његош кроз лик војводе Драшка, и допринио да се образујемо за позориште до дана данашњег, јер не тако давно позориште у Црној Гори доводило је до догађаја који су знали да буду и опсадно стање. Случај представе „Марко Миљанов“ Новака Килибарде у режији Благоте Ераковића из 2000. године. Побуне и демонстрација Удружења племена Кучи. Одбрана позоришта и премијере укључила је и кордоне полиције, достојне оних
који су пуно година касније штитили подгорички Pride. Изван тог узбудљивог догађаја, вратимо се Његошу кроз нова редитељска читања његовог дјела. Од Горског вијенца у режији Бранислава Мићуновића 1997. године, до ауторског пројекта Радмиле Војводић и Паола Мађелија „Његош, ватре“ (2010), и три представе настале у години јубилеја 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша „Његош и ја“ Паола Мађелија, „Сан на Божић“ Лидије Дедовић и „Како расту велики људи (Његош за дјецу)“ Петра Пејаковића 2013. године у Котору. Горски вијенац из 1997. године као ново читање баштине, заправо је био снажан антиратни чин, који је говорио о трагизму међусобног истребљења. Представа је понудила по оцјени театролога антиепско, иронијско тумачење епа. И касније је све било лакше, барем у позоришту.
Право на игру са Његошем оспорено је исте те године, а аутор овог осврта не може ни да замисли како би изгледали текстови аутора чији цитат слиједи, да је гледао каснија читања Његоша или Његоша као инспирацију и полазиште у простору савремених изведбених умјетности. Цитат потписује јеромонах Јован Ћулибрк који у часопису Филозофског факултета у Никшићу “Луча” (број 1-2, Година XIV, Никшић, 1997) објављује текст под називом “Политичка поетика Црногорског народног позоришта – „Горски Вијенац” као жртва Маршаловог плана”. “Светиња се не може претворити у игру.” Даље истиче да је Горски вијенац свештенички умјетнички текст, да је Војвода Драшко у представи жртва Маршаловог плана, јер како истиче аутор есеја и датум премијере поклопио се са педесетогодишњицом Маршаловог
плана. “Ради се о томе да је ова представа истовремено изабрала за узор два потпуно опречна поетичка и политичка модела, чија је смјена на глобалној културној сцени половином осамдесетих означила дефинитиван тријумф Америке над Европом.” Филозофски факултет ваљда није више адреса за тумачења Његоша као свеца, али су многе друге адресе преузеле сличну улогу и улоге које доводе до паратеатрских форми уличних догађаја сличних са почетка приче. Покушаја насиља и насиља које се и даље врти у зонама тумачења Његошевог дјела. Потреба да се бавимо и играмо Његошем данас је још израженија, јер његова злоупотреба не престаје и не посустаје, уз дипле и гусле комбиновано. Као што се то десило у случају Горског вијенца 2010. године у режији словеначког редитеља Дијега де Брее,
Јанко ЉУМОВИЋ након чијег гледања босанскохерцеговачки писац Ахмед Бурић записује: „Разумије ли ико изван овдашњега контекста наше муке и проблеме? Скоро да не. Али, нико их неће ни ријешити, осим нас самих, односно оних који ће пристати да изнова читају Горски вијенац, знањима и апаратом (н)овог времена. Умјетност је, на крају и на почетку, позив на дијалог и промишљање, а никако слијеђење (погрешних) и усађених концепата некога дјела.“ Можемо дакле гледати како неки Његошеви јунаци пију „кока-колу“, док се емитује инструментална тема пјесме „Yesterday“ Bitlsa („Његош, ватре“) или вјеровати Паолу Мађелију који каже да „Његош и ја“, представља жељу за знањем, спознајом величине других и љепоту вољења различитости.
3
13. jun 2020.
О
државање меморије и актуелизација прошлости користи се да би се у народу стимулисао осјећај гордости и поштовања потомака према прецима. Прославе јубилеја и фокусирање друштвене пажње на неку личност из националне историје и културе (а Његош је био то и црквени поглавар приде) излазе из намјере актуелне власти да, користећи значај или величину слављеника, емитује поруке са актуелним садржајем. „Организовано сјећање је стално поновно тумачење садашњости у терминима прошлости, да би се одлучило о будућности“ (Т. Куљић). Модерна црногорска државност и култура почињу са Његошем. Он је сузбио самовољу племена и установио државне институције, започео организовано образовање (отворио прве школе), штампарство (набавио прву штампарију послије Црнојевића), издаваштво (штампао неколико књига), медије (часопис Грлица), библиотекарство (допунио библиотеку Петра I) и тиме ударио темеље културним установама. Међутим, Његош је највише цијењен као пјесник, који је у својем књижевном дјелу синтетизовао народну мисао и морал, а црногорску слободарску праксу уздигао до националног идеала. „Његош је у народном епу открио његову античку мисаону димензију, као Хомер у грчком” (Павле Мијовић) а један је „бројно скучен народ донио човечанству дивно медно-горки плод општељудског сазнања, трагично заносне видљивости, усмерене у токове времена, и унутраг и унапред“ (Вељко Петровић).
НА МАРГИНИ ЊЕГОШЕВИХ ЈУБИЛЕЈА
Пресуда „Пустињаку цетињском“
Марко ШПАДИЈЕР
Србија, која се ослобађала ропства, у романтичном националном заносу је приграбила његово дјело као охрабрење за борбу, а дјелом генијалног ствараоца закитила идеје велике обнове давно изгубљеног царства. Цетињским главарима је годио култ Црне Горе као борбеног пијемонта, па је инструментализацију Његоша за великосрпску политику свесрдно подржавала… Због те политике, Црна Гора је изгубила државу и истјерана из историје
Његош у Црној Гори живи као неупитан култ и највиша мјера пјесништва и мудрости. Његови се стихови уче напамет, рецитују и користе у разговору. Његошем су се зорили црногорски исељеници по Америци, Аргентини и Аустралији, црногорски студенти, комунисти, шпански борци, колонисти по Војводини и другим крајевима Југославије, четници и партизани… У далеком свијету, са Његошем на полици за књиге осјећали су се у домовини. Чак су остављали аманет да их сахране са Горским вијенцем. Обиљежја поштовања за Његоша расута по свијету представљају знакове црногорског идентитета. У Црној Гори и широм некадашње Југославије и свијета било је веома много библиотека, читаоница, школа, градских улица, тргова, културних друштава, клубова, чак и земљорадничких задруга који су носиле Његошево име. У читанкама и другим школским књигама безброј пута су објављени Његошеви стихови и репродуковани његови портрети. Много пута су штампана Његошева дјела у оригиналу и преводу, постављени споменици, игране позоришне представе Горског вијенца и Шћепана малог и снимани филмови... Црногорци се, без обзира ђе живе, каквог су образовања и како се национално исказују, односе према Његошу са идолопоклонством и чини им се да никада није довољно поштовања других према његовом дјелу. Интимизација са Његошем понекад поприма карикатуралне форме, јер га многи држе за сеоски комун на који полажу право и користе како им драго.
УВИЈЕК ИНТРИГАНТНА ТЕМА Накупила се обимна литература о Његошу… Цјеловита библиографија о Његошу даће јаснију слику о фреквентности и територијалној распрострањености издања и присуства теме Његош у
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
НЕУПИТАН КУЛТ
ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА ЊЕГОША Графит у Подгорици
научној и публицистичкој продукцији код нас и у свијету. Постоји и велики број темељних књига и студија које се баве разним аспектима Његошева дјела, као и доста „објашњавачког терета“ и учености у покушају да се шематским методама досегне Његошева „искра тајинствена”. Тема Његош је стално присутна у црногорским медијима. (Примјера ради, библиографија Његош у црногорској периодици 1967- 2004, коју је издала Матица црногорска, садржи 5.314 јединица). Као државник и вјерски поглавар он је имао одговорност да сачува свој народ од глади и болести, да их научи закону и писмености и да учврсти државу. Његош није мистик, нити хришћански мученик. У осами фаустовског кабинета Биљарде он је изгарао у драми стваралачке располућености и колективни народни дух, мудрост и искуство као и своје визије претварао у алхемију ријечи. Његова поетика не почива на медитеранској тежњи за хармонијом, јер су полови драме сувише удаљени, па је „Пустињак цетињски“ створио сопствену космогонију и оригиналну поетску структуру. Његошева поезија не престаје да задивљује читаоце ни послије више од стопедесет година. Да ли је Његошева литература света књига која садржи одговоре на сва питања или пјеснички израз једног архаичног свијета? Као и у свакој великој поезији, свевремено у њој се опире једностраној интерпретацији, а појавно пружа могућност злоупотребе. Дилеме човјека и народа слободног као Бог
и слабог као сламка, могу се читати као јефтин фолклор или вјечита драма, зависно да ли то ради простак или уман човјек.
СЛАВА ВАН ГРАНИЦА ЦРНЕ ГОРЕ Његош је одавно ушао у предање, памћење и школску лектиру па се често његов стваралачки индивидуализам замјењује колективизмом, као нешто „из главе цијела народа“. Раде Константиновић луцидно примјећује да се Његош ломи „између апсолутне поезије и апсолутног сазнаја“ и да је Горски вијенац као „поема рода и за род“ ближа племену, док се Луча микрокозма прећуткује до данас. „Не ради се о незумијевању Луче, већ о разумевању овог микрокосмичко-универзалног, ван-родовоског става коме води усамљивање“. Читав један вијек од рођења и пола вијека од смрти Његошеве дјело је стицало славу ван граница Црне Горе. Горски вијенац је до 1913, када је први пут штампан на Цетињу, имао двадесет издања. Објављен шест пута у Београду, пет пута у Новом Саду, а шест пута у Аустроугарској. Јован Скерлић је написао: „Тај најбољи спев српске књижевности у исти мах је и најпопуларнија, највише издавана и најчитанија српска књига“. У 19. вијеку доста је писано о Његошу, а вриједност његове поезије је брзо запажена. Вук Караџић је у писму Мушицком поменуо Његошев поетски таленат. Ђовани Франчески још 1847. писао похвално о Његошу. Станко Враз,
пјесник и секретар Матице Југославјанске, запазио је генијалност Његоша „ни један српски лист или часопис није ништа споменуо за прекрасне пјесни Луча микрокозма и Вијенац горски, за пјесни нарешене силом дубокости и великих мисли, за пјесни правог врућег надахнућа. За пјесни каквих нема сваколика поезија наша“. Стефан Митров Љубиша је 1852. писао о Његошу „Његови умни производи освјетљавају младу нашу књижевност и без икаквог ласкања могу се класични звати, јер су у народном духу писани, језик је чисто народни. Горски вијенац јесте без двојбе једино драматично дјело југословенски савршено... у Лучи микрокозми Петар је показао дубокост мисли, бистрину разума и недокучиму властитост народног језика.“
СПЕЦИФИЧНА СИМБИОЗА Његош и Црна Гора већ живе у специфичној симбиози. Спољни однос према Његошу умногоме се поклапа са односом према Црној Гори, а у Црној Гори према сопственом насљеђу и сопственом бићу. Култ Црне Горе одржавали су романтични пјесници Ђура Јакшић, Змај, Бранко Радичевић, Лаза Костић, Каћански, док су Васа Пелагић, Јован Павловић и други српски родољуби, који су имали велики утицај у Црној Гори. Његошево дјело пропагирано као романтичарска верзија ослободилачке борбе и „освете Косова“ коренспондира са Начертанијем, српским националним програмом. Све црногорске културне, обра-
зовне и медијске установе водили су и у српском духу усмјеравали Срби извањци, у складу са идејама Уједињене омладине српске. Слободна књажевина и краљевина Црна Гора није била дорасла да искористи аутентично духовно, умјетничко и филозофско насљеђе Његоша за утемељење своје културе. Двор је био задовољан што је један Петровић слављен као српски пјесник јер су тиме додатно легитимисане династичке амбиције на српски престо, а остављен домаћи простор за пјесничку сујету Господара. Његош је препуштен народном сјећају, спонтанитету и интимном осјећају.
У ЈУГОСЛАВИЈИ ТЕК ВРАЋЕН ДОМА
Србија, која се ослобађала ропства, у романтичном националном заносу је приграбила Његошево дјело као охрабрење за борбу, а дјелом генијалног ствараоца закитила идеје велике обнове давно изгубљеног царства. Цетињским главарима је годио култ Црне Горе као борбеног пијемонта, па је инструментализацију Његоша за великосрпску политику свесрдно подржавала. Већ је било „пресуђено“ да је Његош српски пјесник. Због те политике Црна Гора је изгубила државу и истјерана из историје, а од Подгоричке скупштине „од данас нема Црногораца, само Срби“. Између два рата о Његошу је доминирао став Скерлића и професора Високе школе у Београду Павла Поповића, који је Његоша уврстио у Преглед српске књижевности, и као српског пјесника су га третирали Аница Савић Ребац, Перо Слијепчевић, Трифун Ђукић, Иво Андрић, Милош Црњански и други. На жеравици прошлости која је била затрпана пепелом унитаризма и националног обезличења тињала је црногорска самосвијест. У федеративној Југославији Црна Гора је изборила право на постојање и „вратила“ дома свога највећег пјесника, који је већ био поштован југословенски писац. Културни обрасци о Његошу које је створила београдска историјска и књижевна школа били су и даље доминантни. Сваки покушај ревизије тог мишљења дочекиван је као сепаратизам и ненаучни став.
4
13. jun 2020.
П
рије коју годину истакао сам да кад се за коју деценију или вијек какав друштвени аналитичар позабави анализом нашега доба, засигурно ће бити зачуђен како медијску и сваку другу пажњу завриједе гомиле ступидних и бесмислених идеја, а како до јавности не допру или брзо изблиједе ваљане идеје чије би остварење водиле друштвеноме просперитету. Једна је од таквих идеја да је Његош геноцидни пјесник. Колико год била бесмислена и глупа, та је идеја толико пута поновљена да није беспредметно указивати на њезину бесмисленост. А заснована је на деконтекстуализацији појединих стихова из драмских дијалога у Горскоме вијенцу. Његошев Горски вијенац дјело је које приказује црногорски живот у свим његовим сегментима – приказује живот зараћених
ДЕКОНТЕКСТУАЛИЗАЦИЈА, ЗЛО/УПОТРЕБА НАЈВЕЋЕГ ЦРНОГОРСКОГ ПЈЕСНИКА
Његош нашег доба Аднан ЧИРГИЋ
Post mortem му се спочитава геноцидност и антиисламизам због геноцида што су га у наше доба примитивне и необразоване хорде починиле рецитујући његове стихове – извађене из контекста. Те геноцидне хорде дале су тим стиховима нов контекст
„влаха“ и „турака“, њихове гротескне и крваве побједе, ужасне поразе, свадбу и сахрану, доколицу, њихово поимање свијета ограниченог брдима око њих, и њихова несрећног поглавара што до краја тежи да избјегне закулисну (у буквалноме значењу те ријечи) истрагу, којега сви интерпретатори идентификују с аутором дјела, па чак и они који Његошу спочитавају антиисламизам. Његошу се post mortem спочитава геноцидност и антиисламизам због геноцида што су га у наше доба примитивне и необразоване хорде починиле рецитујући његове стихове – извађене из контекста. Те геноцидне хорде дале су тим стиховима нов контекст. Али пришивати Његошу геноцидност због ДЕКОНТЕКСТУАЛИЗАЦИЈА ЊЕГОША тога готово је равИзлог подгоричког бутика но покушају або-
лиције оних који су реално криви за геноцид. Његоша треба вратити његошолозима. Заговорници тезе о Његошу као геноцидноме пјеснику обично истичу ове стихове: Него удри докле махат можеш, / а не жали ништа на свијету! / Све је пошло ђавољијем трагом, / заудара земља Мухамедом, или: Удри за крст, за образ јуначки, / ко гођ паше свијетло оружје, / ко гођ чује срце у прсима! / Хулитеље имена Христова, / да крстимо водом али крвљу! / Тријебимо губу из торине!, или: Но ломите мунар и џамију, / па бадњаке српске налагајте / и шарајте ускрсова јаја, / часне двоје постах да постите; / за остало како вам је драго!, или: Како смрде ове потурице! итд. Овако извучени из контекста, наведени стихови би могли ићи у прилог тези о геноцидним и антиисламским порукама његова дјела. Но занимљиво је да их из контекста једнако извлаче и они који су вршили геноцид у потоњем рату као и они што бране и заступају жртве тога геноцида. Ако се сложимо с њима, закључак је јасан: За геноцид нијесу криви они што су вршили геноцид него Његош који их је томе стиховима подучио. С друге стране, поставља се питање што ћемо с овим стиховима који
не само да су Његошеви но потичу из истога дјела као и они малоприје цитирани: О Стамболе, земаљско весеље, / купо меда, горо од шећера, / бањо слатка људскога живота, / ђе се виле у шербет купају; / о Стамболе, свечева палато, / источниче силе и светиње, / Бог из тебе само бегенише / чрез пророка са земљом владати! / Што ће мене од тебе одбити? / Сто путах сам у мојој младости / из миндера у зору хитао / на твој поток бистри и чудесни, / над којијем огледујеш лице / љепше сунца, зоре и мјесеца. / У небу сам, у мору, гледао / твоје куле и остре мунаре, / с којих су се к небу подизали / у свануће, у дивну тишину, / хиљадама свештени гласови, / гласећ небу име свемогуће, / земљи име страшнога пророка. / Каква вјера с овом да се мјери? / Какав олтар ближе неба стоји? Ко не зна да је ову стиховану апотеозу исламу и Цариграду спјевао Његош, могао би се лако преварити да је ријеч о каквоме исламском пјеснику и мислиоцу. Ако ни то није довољно, ево још стихова који би се извлачењем из контекста могли протумачити као позив на ширење ислама: Гергелезе, крило од сокола, / те на хата у рају полеће, / самовољно, без никаква зора, / пред Пророка приђе да изађеш; / хурије те
дивне заробише / те си нама тако закаснио. / Излаз к нама, часа не почаси, / на твојега крилата халата! / Не заборав’ сабље и миждрака / и твојега бича пакленога, / јер су власи уши подигнули, / да окупиш стоку у торину. / Вуци су ти љуто погладњели; / нек ти сине сабља дамаскија, / да не лају пашчад на Пророка! Ако је коме и ово недовољно, нека прочита Горски вијенац па ће наћи још таквих стихова на основу којих ће, провјереним истрзавањем стихова из контекста, лако моћи да „докаже“ како је Његош заговарао не само происламску но и антихришћанску идеологију. Горски вијенац није историографско него пјесничко дјело и настало је прије више од вијек и по, па га у складу с тим треба и тумачити. А све злоупотребе Његошевих стихова, које су селективно напамет учили они који су довели до крвавога распада бивше државе, потекле су управо због тога што је његово дјело тумачено изван контекста – контекста времена и контекста књижевности. Инсистирање на Његошевој геноцидности само је још један вид злоупотребе пјесника, злоупотребе која у коначници иде на руку онима који су у Његошево име вршили злочине.
ЗЛОНАМЈЕРНА ТУМАЧЕЊА
„Бели орао“ у одбрани српства Ових дана могао се прочитати у штампи и чланак, (Политика, 28. 5. 2020) о најави још необјављеног дјела Момчила Вуковића Бирчанина. Посебно је дио који говори о капели на Ловћену типичан примјер флагрантне произвољности у коришћењу историјских података Вукота ВУКОТИЋ 28.05.2020.) о најави још необјављеног дјела Момчила Вуковића Бирчанина. Посебно је дио који говори о капели на Ловћену типичан је примјер флагрантне произвољности у коришћењу историјских података. Тако, аутор наводи да су по заповијести окупационих аустроугарских снага остаци владике Рада склоњени у Цетињски манастир, и то ноћу, али изоставља чињеницу да је капела већ била оштећена у бомбардовању. Такође, та одлука је била у складу са намјерама из Беча да се на Језерском врху подигне споменик цару Францу Јосефу под називом Чувар Јадрана. Крај рата, 1918. године, их је спријечио у томе. Судбина капеле на Ловћену остала је да се одлучује у новој држави. Испрва је одлучено да се подигне нова капела, 1925, а не да се обнови стара, како се често мисли, што је
одговарало потребама уједињења и династије Карађорђевића. Касније, 30-тих година, дошло се на идеју да се на Језерском врху умјесто капеле и Његошевог гроба подигне храм „интегралном југословенству“. На челу Одбора за
прикупљање средстава био је Бранислав Нушић, а идејно рјешење је повјерено Ивану Мештровићу. Одлуку о градњи усвојила је Скупштина Зетске бановине у септембру 1933. Тако је настао план да се на Ловћену подигне објекат сли-
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Н
и уједном тренутку у ових вијек и по није било лако у Црној Гори и међу Црногорцима, говорити о Његошу. Па ипак, чинили су то многи, од те 1851. године па на овамо, у разним поводима, мање или више успјешно, са великим дијапазоном циљева, па је име великога владике скоро банализовано тако честом употребом. Код нас, дјело владике Рада одувјек је било инспирација за интелектуалце, писце, научнике, који су се надахњивали његовом величином. Како је његово дјело прелазило границе Црне Горе, често је долазило до манипулација и злоупотреба стихова црногорског националног пјесника. Док смо ми стварали посебну научну дисциплину која се бави дјелом владике Рада, све око њега је, на страни, изазивало интерпретације и погрешна тумачења у покушајима да се оспори његов опус или да се присвоји од стране других националних књижевности. О томе се пуно говорило, али данас скоро свакодневно искачу нови примјери, па бисмо се само на њима и задржали. Ево, свједоци смо недавно кад Младен Нелевић, алијас Стефан Немања, изговара стихове „За крст часни и слободу златну!“ у серији стварајући тиме нову парадигму и прије Његоша – Његош! Слично томе, ових дана могао се прочитати у штампи и чланак, (Политика,
чан зигурату древне Месопотамије, уз примјесе староегипатских храмова. Но, након смрти Нушића, Одбор се распао, а средства су проневјерена, иза чега је услиједио велики скандал, па пројекат никад није реалиован. Нова иницијатива за подизање маузолеја на Ловћену дошла је у социјалистичкој Црној Гори. Потреба да се уреди Његошево вјечно почивалиште дошла је из разлога јер је и капела коју је подигао краљ Александар страдала у Другом св. рату од стране Италијана. Искоришћена је већ постојећа иницијатива за градњу маузолеја, овога пута не југословенском уједињењу, већ заиста Његошу. Мада се данас спекулише да је идеја маузолеја настала због антиклерикалне природе власти, у ствари је супротно. Идеја маузолеја је старија, а комунистичке власти су капелу Карађорђевића ставиле на нови грб НРЦГ. Изградња маузолеја поново је повјерена Мештровићу, али је првобитни план одбијен и израђен је нови, који и данас стоји на врху Ловћена. За узор је овога пута изабран Соломонов храм у Јерусалиму. Овако укратко изгледа историјат маузолеја на Ловћену, док све остало представља само малициозност. Зато се и сјећања оснивача „Белог орла“ у Минхену, који у доба изградње маузолеја није ни био у Југославији, не могу узети као валидан извор сазнања.
ЊЕГОШЕВ МАУЗОЛЕЈ НА ЛОВЋЕНУ
5
13. jun 2020.
САВРЕМЕНЕ ПОЛЕМИКЕ
Раде Томов није прћија Радована Караџића Тобожњом одбраном Његошева дјела, политички чиниоци и извориште њихове духовности материјализовано у СПЦ, вулгаризују га, правећи од њега нешто што он никада није био – само српски и само православни пјесник и најмудрија српска глава. Кад би Његош био само то, онда он никада не би био великан
Г
одине 2013. Црна Гора је уз највеће државне почасти прославила 200 година од рођења Петра II Петровића-Његоша. Та трећа по реду Његошева канонизација као националнога пјесника, након оне из 1925. и 1974. године, требала је бити крунисана проглашењем датума Његошева рођења за Дан црногорске културе. Најснажнија политичка партија у Црној Гори – Демократска партија социјалиста, која је у данашњем црногорском јавном мњењу углавном прва асоцијација за власт, те највећи дио процрногорски оријентисаних интелектуалаца позитивно су реаговали на ту иницијативу. Међутим, приједлог тога закона стављен је у шкаф пошто није имао скупштинску већину и то питање није отварано до 2016. године. Двјестогодишњица Његошева рођења показала је све ране унутаридентитетских питања у држави о којима се генерално демагошки расправља. Ни сама тадашња владајућа коалиција није била јединствена по питању односа према Његошу. Иако је власт већински заговарала однос према Петру II Петровићу као вриједности Црне Горе, мањи њен конституент - Бошњачка странка, не само што није узела учешћа у прослави, него су се нешто касније из редова њених високих функционера могли чути оштри антињегошевски тонови. Највише је у томе предњачио Аднан Муховић, некадашњи предćедник парламента општине Петњица који је отворено и у више наврата карактерисао Његоша као геноциднога пјесника.
АМФИЛОХИЈЕ НЕ ОДУСТАЈЕ ОД КАПЕЛЕ Интересантно је навести још један феномен. Поред званичне прославе под покровитељством државе, незваничну је организовала СПЦ и остале просрпске институције у Црној Гори. Увод у њихову „прославу“ Његоша отпочео је Амфилохије Радовић већ 2012. године кад је пред тадашњим премијером Игором Лукшићем и тадашњим предćедником Црне Горе Филипом Вујановићем покушао актуелизовати једну великосрп-
ску идеју с почетка деведесетих, истина, у нешто увијенијој форми. Овај пут није захтијевао рушење велељепног маузолеја, али је тражио да се насупрот њега на Ловћену подигне капела. Та иницијатива коју су помогли сви медији српске профилације, а у скупштинску процедуру покушао као посебан „Закон о обнови капеле Петра II Петровића Његоша“ ставити на гласање један посланик Нове српске демократије, ипак није прошла. Оно што чуди јесте што су на Одбору за уставна питања и законодавство за ову иницијативу као „у складу с Уставом“ гласали посланици тадашње власти – Луиђ Шкреља из ДПС-а те Џавид Шабовић и Хидајета Бајрамспахић у име СДП-а, мада су многи челници обје те партије јавно истицали да је Амфилохијева иницијатива одраз мрачне идеологије. Тадашњи предćедник Парламента Црне Горе и СДП-а Ранко Кривокапић рекао је да је Амфилохијев захтјев атак на темељне вриједности, док је високи функционер те партије у томе тренутку и посланик Мићо Орландић изнио сличне квалификације, упоређујући ову иницијативу с односом који су према Црној Гори имали Илија Гарашанин и Добрица Ћосић. И из редова ДПС-а, нарочито од стране њихова посланика и члана Одбора за уставна питања и законодавство, Миодрага Вуковића стигле су осуде ове иницијативе коју је он видио као перфидни покушај да се Ми-
Бобан БАТРИЋЕВИЋ и грађанској јавности (...) Његош је велики песник и мислилац и те заслуге нико не спори. Такође, он не припада само Србима или само Црногорцима, већ европској култури. Утиска сам да је митрополит Амфилохије сам смислио целу ову причу“ – казао је Ђорђевић српским медијима. Неколико дана касније Сабор СПЦ није прихватио иницијативу јер око тог питања није постојао јединствен став. Према писању београдског Блица, патријарх СПЦ Иринеј и дио владика били су против иницијативе, па се о њој није ни разматрало јер је она у међувремену повучена, иако је приједлог на почетку Сабора већ био предат комисији на разматрање. Тако су те 2013. године и иницијатива власти о проглашењу Његошева рођендана Даном црногорске културе и Амфилохијева о проглашењу Његоша за свеца остале нереализоване.
БИЗАРНЕ ОДБРАНЕ НАЈВЕЋЕГ
Икона са Његошевим ликом из Цетињског манастира
трополија црногорско-приморска СПЦ легитимише као правни субјекат у Црној Гори. Он је притом изразио чуђење према потезу посланика и посланице СДП-а и посланика ДПС-а који су на одбору гласали за ову иницијативу као правно валидну.
КАНОНИЗАЦИЈА МИМО ДОЗВОЛЕ БЕОГРАДА Но, пошто му иницијатива није прошла Амфилохије је 2013. године кренуо у процес проглашавања Његоша за свеца. Тај поступак изазвао је бурну полемику
Бошњачка странка контра свима Ни власт ни Амфилохије не оду- Атмосферу у јавноме простору ногораца. Муховић је још ранистају од својих намјера. Крајем највише је запалила изјава по- је због Његоша знао критикова2016. поново ће датум Њего- менутог члана Бошњачке стран- ти своје сународнике из редова шева рођења бити предложен ке који је изјавио да је „Његош СДП-а који су поćетили Његокао државни празник, али је највећи крвник Бошњака и исла- шев гроб, тврдећи да им мјезбог противљења Бошњачке ма“. Због те нимало извијене и сто није на Ловћену, но на гробу странке Влада повукла прије- националистичке изјаве Мухо- Алије Изетбеговића. Бошњачдлог. Поновна актуелизација вић је доспио у жижу јавности ка странка је због оваквих изтога питања изазвала је вели- и био изложен осуди многих јава била приморана да се деку полемику у црногорској јав- коментатора, на што је у једној кларативно огради, а Муховић ности која се наставила у 2017. телевизијској емисији истакао је гласовима већине одборника години кад се славило 170 годи- да у тузланском кантону живи смијењен с мјеста предćедника на од издавања Горскога вијенца. више Бошњака но у свијету Цр- петњичког парламента.
у Црној Гори и Србији, о њему су писали и регионални медији. МЦП СПЦ на челу с Амфилохијем мимо је дозволе централе СПЦ и прије црквеног Сабора СПЦ који је те године засиједао, 19. маја 2013. године прогласила Његоша за свеца. Направљена је икона на којој је Његош обучен у архијерејске одежде, са свитком Луче микрокозма у лијевој и Црквом Св. Петра Цетињскога у десној руци, која неодољиво личи на капелу коју је подигао Александар Карађорђевић, а не на цркву коју је подигао Његош. На икони је записано Његошево новосветачко име „Св. Митрополит Петар II, Ловћенски Тајновидац“, а она је свечаном литурђијом унешена у Цетињски манастир. Том приликом је из Митрополије саопштено да ће се на предстојећем Сабору СПЦ поднијети приједлог да Његош буде канонизован на свеправославном нивоу. Вјерски аналитичар из Србије и један од најзначајнијих српских интелектуалаца либералне и антинационалистичке орјентације Мирко Ђорђевић оцијенио је Амфилохијев чин као некаконски будући да Његош не испуњава услове да се прогласи светим. „Ово што Амфилохије чини је политички мотивисано и имам утисак да је то покушај да се Његош присвоји само за Србе. Зато с правом постоји велики отпор и у црквеној
Полемике око пјесника дођу тако с времена на вријеме и погоде нас попут временске непогоде. Неки му адвокатишу, неки га шаљу пред војни суд. Црногорски филолог Аднан Чиргић одлично је запазио да напади на Његоша у смислу његове геноцидности у ствари аболирају примитивне и необразоване хорде које су починиле геноцид рецитујући његове стихове – извађене из контекста. „Те геноцидне хорде дале су тим стиховима нов контекст“, записује Чиргић. Једнако штетне попут тих напада јесу и неке одбране Његошева дјела које често немају додирних тачака с изворним Његошем. Одбране Његошеве од стране Демократског фронта и Праве Црне Горе, комотно се могу метнути у кош најбизарнијих и најгротескнијих читања пјесникова дјела. Но, колико гођ та њихова интерпретација изгледала комично, иза ње се крије врло опасан и агресиван политичкокултурни програм који пријети опстанку Црне Горе. Тобожњом одбраном Његошева дјела, ови политички чиниоци и извориште њихове духовности материјализовано у Српској православној цркви, вулгаризују Његоша, правећи од њега нешто што он никада није био – само српски и само православни пјесник и најмудрија српска глава. Кад би Његош био само то, онда он никада не би био великан, те би право својине на његово насљеђе имали искључиво Радован Караџић и Амфилохије Радовић. Изгледа да је у конзумеристичкој филозофији савременога друштва Његош постао нека врста апликације Че Геваре на мајицама, цитат за амбалажу Coca-Cole, бренд за тржиште – економско, политичко или вјерско. Па ко га први присвоји - „његова ђевојка“, што би рекли old Montenegrins.
6
13. jun 2020.
Чуда иза завјеса ЊЕГОШ И ПОЗОРИШТЕ
Надамо се да Његошеве снажне импресије из тршћанскога позоришта, које су исказане стиховима, можемо посматрати и као особену позоришну оцјену чији је аутор личност из слободне Црне Горе, те да тако и црногорска позоришна критика своје настајање може тражити и чврсто ослањати на његову поезију
П
етар II Петровић Његош је у нас интензивно проучаван, али се на ову тему још увијек отварају бројна нова питања. Поготово када интересовањима изађемо из троугла на чијим би, условно речено, тјеменима могли исписати појмове: држава – филозофија – књижевност. Ми ћемо се овђе питати о позоришту. Настојимо уствари да се што боље поставе, или можда прецизније речено да се, ради разоткривања, потпуније отворе питања у нади да ће бити добар подстрек за размишљања. Питамо дакле, пратећи наша интересовања, без амбиција да нудимо потпуне одговоре. Захваљујући својој друштвено-државној позицији (владика и господар), те интелектуалној снази, Његош је, директно или индиректно, могао и морао утицати на многе сфере друштвенога живота у Црној Гори. Држимо веома важним да се његови утицаји у разним областима, макар били са нејед-
наким значајем по важности догађаја, или интензитету појава на које се односе, веома брижљиво, упорно и континуирано истражују до доступних граница. Прилазећи теми нас су и раније интересовали прије свега сценски облици, или садржаји са драмскима карактеристикама у слободној Црној Гори током 19. стољећа, односно што је од тога Његош могао виђети у својој домовини. Настојимо да питамо и о Његошевоме односу према театру уопште. Пратећи остављене трагове овом приликом су ван погледа извођења на сценама Његошевих драмских дјела. Имајући на уму стање архивске грађе у нас, које је лијепо описано у и ауторовоме предговору ,,Шћепана Малога“, ослањамо се на путописе, мемоарске и друге записе, али и на Његошево књижевно дјело. Узимајући Његошево књижевно дјело као ослон за размишљања о догађајима из његовога, или времена које описује, морамо
водити рачуна о бар два момента. Са једне сране, ради се о књижевним творевинама у којима сријетамо умјетничке, а не стварне ликове и ситуације, али паралелно са тим треба стално имати на уму да се дуго времена, па можемо рећи у доброј мјери и до данас, према његошеву књижевноме дјелу (нарочито када је у питању ,,Горски вијенац“) односило много више као према збирци мудрих изрека и савјета за свакодневна животна питања и ситуације (стихови су учени напамет, пјевани уз гусле и често цитирани у згодним приликама) него као према умјетничкоме дјелу. Са друге стране, треба имати на уму Његошеву заинтересованост и веома уважавајући однос према архивима и тамо сабраној грађи, што је знао у више прилика и сам да врло директно покаже. На једноме од својих путовања, у Напуљу, марта 1851. године, Његош је надахнуто причао о Црној
Бијеле неђеље и машкаре О односу православних цркава и њује вјерницима да одлазе и гле- јелу недјељу машкаре: дјеца се натеатра уопште овђе се нећемо пи- дају одјевене и на светковинама, гаре и објесе о себи звона и сватати. Скренућемо међутим, пажњу или у неко друго вријеме...“. Оста- којако друкчије нагрде се, па иду на Требник штампан у Његошевој вљамо будућим истраживањима по селу од куће до куће, те ишту штампарији 1837. године у којему да прецизно утврде да ли је ова- сира, масла, јаја итд...“ Док нам у стоји ово: „...или су се мушкарци кав став у Требнику једноставно Горскоме вијенцу Војвода Драшко, облачили у женску одјећу, а жене преузет из некога изворника или, поред изванреднога описа позоу мушку. Такође, у латинским зе- како вјерујемо, може индиректно ришта и позоришне представе, мљама различите особе су имале да упути на неке облике забава са помиње вреву у градовима кроз чест обичај да се претварају (ма- драмскима и другима садржајима, које је пролазио и каже: ,,Свагда шкарају) и на тај начин су се мно- које су се нарочито о покладама граја бјеше око мене / када хоћах ги наругали црквеним обредима. стољећима дешавале у слободној по граду изаћи“ и прави поређеЗбог одбацивања светиња сви Црној Гори. Изречено у Требнику ња која су за нас у овој прилици разумни људи су такве предава- доводимо у везу са сачуваним ру- посебно интересантна: ,,као у нас ли на екскомуникацију. Такође и кописом Вука Караџића ђе стоји: бијеле неђеље / када се крену мом66. правило шестог сабора забра- „У Црној Гори иду по селима уз Би- чад у машкаре.“
Гори, ђе, како ће записати присутни путописац: ,,нема хотела, ни меканих постеља; нема путева ни шеталишта; нема позоришта ни балова“.
ИГРЕ И ЗАБАВЕ У ДРАМАМА У својима драмскима дјелима Његош неријетко помиње разне облике игре и забаве. У ,,Шћепану Малом“ Књаз Долгоруков пита Теодосија Мркојевића: ,,Имате ли какве год забаве?“. Кнез Јанко се у ,,Горскоме вијенцу“ интересује: ,,А има ли игре у Млеткама, / као ово те се ми играмо?“ У ,,Шћепану Малом“ Његош ће поменути и пеливане: ,, ...они хоће под свакоји начин / да им свијет буде пеливаном.“ У ,,Горскоме вијенцу“ су поменути и наступи акробата: ,,видио сам људе у Млеткама / ђе на коноп скачу и играју.“, те мађионичара, односно хипнотизера. Ријеч позориште (призор, слика, или позорница) Његош иначе више пута користи у посвети и пјевањима ,,Луче микрокозма“. Док у писму које пише из Напуља, крајем јануара 1851. године, док говори о свијету уопште, он поручује: „Свијет је позориште смијешно на којему се треба у различитим и свакобојним маскама приказивати“. Коначно, у ,,Горскоме вијенцу“, кроз уста Војводе Драшка, Петар II Петровић ће нам саопштити да су Црногорци крајем 17. стољећа могли виђети позориште и присуствовати позоришнима представама. Питаћемо се да ли овај књижевни опис можемо посматрати и као својеврсну релацију са стољећима раније оствариванима везама ренесанснога Цетиња из времена Црнојевића са кутурнима струјањима у приморскима и прекоморскима срединама? Војвода Драшко окупљенима главарима и народу врло упечатљиво описује (више од 40 стихова) кућу у којој се у Млецима окупљају на игру (гледалиште, ложе...). Прије него што ће почети да говори о дешавањима са сцене он на изванредан начин, исказује драматичност тренутка на почетку позоришне представе: ,,Док се једна подиже завјеса, / трећи дио од куће отвори. / Боже драги ту да видиш чуда“. Држећи да нема потребе наводити и коментарисати веома познате стихове, тек ћемо као интересантно напоменути како је, почевши од школских приредби до позорнице у Зетскоме дому, управо овај сегмент ,,Горскога вијенца“ најчешће извођен у Књажевини Црној Гори.
ТРОДНЕВНИ БОРАВАК У ТРСТУ Додирнули смо тек неколико камичака из великога мозаика, па је ову причу можда најприкаладније привести крају одласком Петра II Петровића у позориште. Говоримо о тродневноме бораваку у Трсту почетком 1844. године. Током читавога путовања ка Трсту и одмах затим ка Бечу,
Лука И. МИЛУНОВИЋ
Владика пише и за позориште Иако није било позоришта на Цетињу, ту ипак настају и штампају се драмска дјела. Објављују се прилози о драмској књижевности. Владика црногорски, високи православни архипастир, пише и за позориште, стварајући драгуље црногорске књижевности. Тако ће најважнија ауторска дјела 19. стољећа у Црној Гори бити драме у стиху. Прва наша периодична публикација, Грлица, календар за 1838. годину, доноси прилоге са освртом и на дјела драмске књижевности. У објављеноме алегоријскоме тексту Царства поезије указује се на драмске врсте: трагедија, комедија и трагикомедија. У штампарији Петра II Петровића која је почела са радом 1834. године на Цетињу, штампано је и драмско дјело Симе Милутиновића Дика Црногорска. Вијест о штампању овога драмскога дјела доноси и Грлица, ђе се каже: „да је Драма (у V Радња)...“ а затим нам се сопштава које се то позориште има на уму: ,,... ма позориште јој тек хоризонт, а Актуери само умови читатељах, а садрж њен је тровјека историја нарда једнога (т. е. Црногрскога) - !“ Пратећи писање Грлице напоменућемо и то да се 1839. године у опису Дубровачке регије говори и о драмској књижевности (аутори, дјела и пријеводи) те да су тамо, како се истиче: ,,први међу Словенима, при концу XV стољећа основали Театар...“
Његош је издашно писао стихове. Сам боравак у Трсту Његош је описао у, за нас, веома интересантној пјесми „Три дана у Тријесту у мјесецу јануарију 1844.“. Током овога боравка у Трсту Његош је био гост аустријскога намјесника у томе граду, грофа Штадиона, који му указао нарочиту пажњу, о чему налазимо исказ у стиховима: „Те три дана један за другијем / Пировасмо и веселисмо се / У Европе луксу свијетломе“. Прве вечери по доласку у Трст Његош је из ложе свога домаћина посматрао представу опере ,,Роберт ђаво“. Нарочито интересантан је поетски опис утисака са ове представе и посебно наступа ,,грациозне Флоре“: ,,Која одмах зефирним полетом / И погледом својим очараним / Пака’ у рај може претворити / Ка’ даница иза мрачне ноћи / Што засмије своде Уранове.“ Надамо се да Његошеве снажне импресије из тршћанскога позоришта, које су исказане овим стиховима, можемо посматрати и као особену позоришну оцјену чији је аутор личност из слободне Црне Горе, те да тако и црногорска позоришна критика своје настајање може тражити и чврсто ослањати на поезију Петра II Петровића Његоша.
7
13. jun 2020.
П
о Хераклиту, све тече и мијења се. Шелинг је рекао да треба жалити човјека који није у складу са својим временом, а презирати онога који му је потпуно прилагођен. За жива бића прилагођавање је услов опстанка. Диносаури су нестали јер се нијесу прилагодили природним промјенама, за разлику од сисаваца. Човјек се поред природе прилагођава друштвеном окружењу. Нестале су цивилизације, царства, државе, народи, породице. Три су основне стратегије у односу субјеката са окружењем. Једна је да они мијењају окружење према својим интересима и прилагоде га себи. Друга је да се прилагоде и трећа да се, када је окружење веома неповољно, преселе у другу повољнију средину. Прва стратегија је најповољнија, али је готово немогуће реализовати за појединца, а тешко и за друштвене групе. Сељење у другу средину је компликовано, неизвјесно и ствара проблеме избора повољне средине и навикавања на нови амбијент. Прилагођавање тражи одрицања. Однос субјекта са околином је комплексан и динамичан и комбинација је разних стратегија, покушаја, неуспјеха и успјеха. За никога свијет није идеалан и по његовој вољи и то изазива различите реакције, фрустрације, бунт, који је на индивидуалном плану извор неуротичних и психотичних стања, или, како кажу филозофи егзистенцијалисти, стања егзистенцијалне мучнине. То важи и за друштвене групе и организације, које имају различите интересе које је тешко ускладити и постићи релативну стабилност друштвених система у којима сви, или већина, успијевају задовољи битне интересе, прихватајући компромисе. Идеалне државе постоје само у дјелима филозофа и књижевника, иако постоји дугорочни прогрес током историје.
ДРЖАВЕ И ЗАКОНИ Државе почивају на правном систему, законима и другим правним актима, њиховом поштовању и санкцијама за прекршиоце. Ни правни системи нијесу идеални и еволуирају са временом, зависно од бројних унутрашњих и вањских фактора. Алтернатива ефикасном правном систему су анархија и хаос. Поштовање закона је нужно по цијени прихватања неправедне осуде (и Сократ и Исус су је прихватили иако су је могли избјећи), али је за интегритет особе најважнији морал. И морална особа се прилагођава, али не прави компромисе са својом савјешћу у битним моралним нормама. Поставља се питање ко одређује моралне норме, које нијесу исте у разним друштвима и временом се мијењају, те да ли постоје универзалне вриједности валидне у свим срединама и временима. Етика је филозофска дисциплина коју су успоставили Сократ и његови ученици. Предсократовски филозофи су се бавили тумачењем природе и неким онтолошким проблемима. Сократ
ПРОМЈЕНЕ, ПРИЛАГОЂАВАЊЕ И МОРАЛ
Девет држава за само вијек Грађани Црне Горе су промијенили у кратком року пуно држава, политичких, привредних и правних система, разних вањскополитичких стратегија. Мијењала се и културна политика, историјске интерпретације, однос према тзв. идентитетским питањима…
стичке религије, подразумијевају слободну вољу без које нема одговорности. Но, многи филозофи сматрају да је једина слобода у спознаји нужности.
ОПСТАНАК КРОЗ СИСТЕМЕ
И КОНАЧНО НЕЗАВИСНА
Неписане норме о добру и злу Закони нијесу довољан услов нијесу идентичне. Тако су у најза стабилност друштва. Они не познатијим судским процесима могу нормирати све форме по- у историји Сократ и Исус били нашања, којих има јако пуно и осуђени и погубљени у складу није их могуће предвидјети. Зато са постојећим законима, иако су је битан морал, неписане норме били невини, док су многи великоје одређују што је добро и зло, ки злочинци избјегли казни. Соврлина и порок и регулишу по- лон (VII-VI в. пр Кр) је рекао да нашање у једном друштву, без су закони као паукова мрежа у законских санкција. Правне и коју се хватају мали инсекти а моралне норме су повезена али велики је пробијају.
ставља акценат на човјека и морал и покушава да утврди универзалне норме на основу којих треба утемељити здраво друштво умјесто корумпиране Атине тога доба. Платон елаборира Сократово учење и формулише кардиналне врлине, праведност, разборитост, храброст и умјереност, и на њима базирану идеалну државу. Аристотел дефинише етику као практичну филозофску дисциплину и сматра да су врлине средња вриједност између екстрема. Филозофи су у току вјекова развијали етику. По Кантовом категоричком императиву треба се понашати тако да то по-
нашање може бити општи закон друштва, а човјек треба бити циљ а не средство. Енглеска утилитаристичка етика је имала велики утицај на западну цивилизацију, укључујући политику и економију. Њен основни принцип је да дјеловање појединца и институција обезбиједи максимум среће за што више особа. Марксизам је кртиковао постојеће друштво као неправедно и залагао се за стварање комунизма као праведног друштва, али није развио етику. Зато су у име борбе за комунизам правдани насиље и злочини. Право и морал, као и монотеи-
Најважније љубав, вјера и нада Етика је важан дио монотеи- дочи лажно, не пожели жену дам смртних гријеха: охолост, стичких религија. Основа су ближњега, не пожели ниједну блудност, шкртост, неумјередесет заповиједи Старог за- ствар ближњега. Нови завјет ност у јелу и пићу, бијес, завјета, од којих три одређу- дефинише Бога као Љубав, а вист и лијеност. ју однос са Богом, а остале Исус даје заповијед љубави; Насупрот њима стоје четри однос међу људима; поштуј воли Бога изнад свега а бли- споменуте кардиналне и три оца и мајку, не убиј, не чини жњега као себе. Папа Гргур теолошке врлине: вјера, љубав прељубу, не укради, не свје- Велики у VII в. дефинише се- и нада, а најважнија је љубав.
На територији данашње Црне Гора је до почетка XX в. промијењена власт разних држава: Краљевина Црна Гора, Аустроугарска, Краљевина Југославија (која је мијењала име и уставе и углавном била диктатура), италијанска а затим њемачка окупација, социјалистичка Југославија (која је мијењала име, устав и законе и била диктатура), Милошевићева СРЈ (аутократски режим у сталном рату, изолацији и кризи), Заједница Србија и Црна Гора, и најзад 2006. независна Црна Гора. Њени становници су промијенили у току једног вијека 9 држава, режима, идеологија, политичких, економских и правних система, који су пропагирали различити морал, културне моделе, националне идентитете, који су били аутократски, већина диктатуре, а неки окупатори. Да би опстали у тим драматичним условима, морали су се прилагођавати. Многи су емигрирали тржећи боље услове живота, други су се укључивали у идеолошке и оружане покрете да би промијенили ситуацију, а највећи број се трудио да преживи прилагођавајући се. Становници Црне Горе су били увијек подијељени, између сарадника са Турцима и бораца против њих, бјелаша и зеленаша, колаборациониста и борца против окупатора, титоиста и стаљиниста, суверениста и присталиста уније са Србијом, а сви су се позивали на претке, традицију, чојство и јунаштво. Сурови живот кроз историју је створио сурове људе, спремне на крајње жртве и да почине крајње насиље. Они су пречесто били изложени граничним ситуацијама, Хамлетовским дилемама, бити или не бити, и пуни су траума.
ПРОМЈЕНЕ КОНСТАНТА У тим драматичним промјенама се било тешко оријентисати, под агресивном пропагандама, и велика већина је мијењала и још мијења своју идеолошку, националну, партијску и вјерску припадност; четници су постајали комунисти, комунисти поново четници, вјерници атеисти, затим опет вјерници, заговорници уније са Србијом
Антун СБУТЕГА
Етике као науке нема Етика као наука о моралу у Црној Гори није постојала, као ни друге филозофске дисциплине. Вјековима је постојао рудиментарни племенски морал у суровој борби за опстанак и за обнову државе, а племена нијесу имала писаних закона, осим непрецизних обичајних закона, укључујући крвну освету. Архаични морал је нашао израз у дјелима Његоша и Марка Миљанова. Темељне врлине су чојство и јунаштво, чувати друге од себе и себе од другога. По Његошу “јунаштво је цар зла свакојега а и пиће најслађе душевно, којием се пјане покољења”. То су биле непрецизне етичке формулације, па се многи, без обзира на биографије, диче чојством и јунаштвом.
суверенисти, Црногорци су постајали Срби а Срби Црногорци, а бивши Југословени су нестали. Грађани Црне Горе су промијенили у кратком року пуно држава, политичких, привредних и правних система, разних вањскополитичких стратегија. Мијењала се и културна политика, историјске интерпретације, однос према тзв. идентитетским питањима, па су само малобројни у стању да се у томе снађу. То има за посљедицу конфузију, у којој се неки опредјељују за једну опцију из увјерења, други из опортунизма а већина посматра и покушава да преживи. Сократ је тврдио да је за врлину потребно знање и етичка едукација, а овдје предуго влада морална конфузија а образовање се често мијењало према идеолошким промјенама. Зато се многи враћају архаичном и анахроном племенском моралу давних предака, који је најдубље укоријењен у току вјекова. На религиозном плану постоје велике подјеле и анимозитети. Када је у питању кршћанство треба подсјетити да оно треба да проповиједа Исусово учење, да је Бог љубав. ; „Тко остаје у љубави, остаје у Богу и Бог у њему… Ако неко тврди: Љубим Бога, а мрзи свога брата, лажац је; јер ко не љуби свога брата кога види, не може љубити Бога кога не види.“ Но, нови вјерници нијесу у то изгледа упућени. Политичка и привредна елита не даје добре моралне примјере, интелектуална елита је скоро нечујна, а корупција, криминал и ограничења слобода изазивају критике међународних институција, удаљавају од ЕУ. Фридом Хаус је недавно оцијенио Црну Гору као хибридни режим. У свему томе је тешко бити мудар и закључити као Његош да „цијели ови беспоретци по поретку некоме сљедују“ и најзад рећи као игуман Стефан: “Што год дође, ја сам му наредан”.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
13. jun 2020.
ИСТОРИЈА ГРАДИТЕЉСТВА НА ТЛУ ЦРНЕ ГОРЕ — VIII: МИЛОРАД ПЕТИЈЕВИЋ
Модерни градитељ Херцег Новог
Успио је да проникне у градитељске тајне својих претходника који су градили Херцег Нови. Његова дјела сажимају све историјске слојеве града од бедема и Шпањоле до Старог града, Подграђа и култног хотела „Бока“ до соцреалистичких времена. То су историјски и визуелни репери града у који је успио да угради свој печат модерне, која је била и храбра и смјела за питорескни новски пејзаж
Aрхитекта Слободан Бобо МИТРОВИЋ
Х
ерцег Нови је у другој половини XIX и почетком XX вијека био један од богатијих градова на Јадранској обали. Бродовласници, капетани и трговци су имали завидно мјесто у поморској привреди Трста гдје су имали своје фирме, куће са својим породицама и дјецом школованом у Трсту. О овом „златном добу“ Херцег Новог писали су Сеферовић, Палавршић... Материјално богатство грађана у граду има свакако одраза и на његову архитектуру, па су у Новоме грађене богате породичне виле каквих није било на Јужном Јадрану. Виле Антељевића, Комненовића, Милашиновића, Јанковића, Ћурића, Доклестића припадале су грађанској класи високе културе и стила живота што је резултирало вриједним архитектонским дјелима крајем XIX вијека и између два свјетска рата. У амбијенталној архитектури Херцег Новог, у граду медитеранске љепоте: сунца, зеленила, мириса, и граду устаљених лијепих обичаја, развијене музичке и ликовне културе стасао је архитекта Милорад Петијевић (1929 – 2015). Дипломирао је на Техничком факултету у Љубљани (1955. године) код проф. Еда Михевца са пројектом „Урбанистичко рјешење универзитетског центра у Адис Абеби“. Пар година је радио у Љубљани, Сарајеву и Београду да би од 1960. године до пензионисања свој радни и креативни живот провео у Херцег Новом. Док је свијест о градитељском насљеђу тек почињала да се формира М. Петијевић санира, реконструише Канли кулу (1960) у Љетну позорницу. У граду препознају ново вријеме културе на отвореној сцени и догађања у амбијенту, јер је град Херцег Нови једна отворена
ТИТОВА ВИЛА Игало
Био је потпуно слободна, независна личност. Материјално незаинтересован није наплаћивао пројекте, па тако ни за Титову Вилу није хтио хонорар. Изразито племенита душа, знао је и да попусти правилима струке када би издавао урбанистичке услове ако је у питању скромна фамилија која гради себи дом. Сликарством се бавио из своје интиме, излагао са Војом Станићем
МИЛОРАД ПЕТИЈЕВИЋ
симбиоза културног пејзажа, архитектуре, хортикултуре и природе. У вријеме инвестиционе скромности, Туристичко насеље „Топла” (1963), модел је поштовања природног амбијента, ненаметљивости у диспозицији рељефа и мјери туристичке јединице. Микро интерполацијама хортикултуре, тераса, бунгалова – кућица створена је амбијентална туристичка агломерација у срцу града. Хотел „Тамарис“ (1967-68) је мега структура у маниру конструктив-
КАНЛИ КУЛА Херцег Нови
ног функционализма међу првима тог типа у Црној Гори, парадигма најаве стратегије индустријског схватања туризма. Стваралаштво М. Петијевића израста увијек из дате локације, природних услова, рељефа, амбијента и климе. Хотел „Галеб“ у Купарима, (1966) на камењару, у боровој шуми, уз море, гради на принципу контраста у високо естетизираној ликовној сведености, са отворима као прорезима једног лебдећег издуженог корпуса над јаким партерним хоризонталама. Изузетан примјер модерне је побиједио на Југословенском конкурсу и касније добио републичку Борбину награду (1968). Мотел „Дубрава“ је у времену настанка представљао новост у просторној естетици. Док је визуелна
матрица Херцег Новог подразумијевала израстање пропорционално усклађених кућа са класичним косим крововима, Петијевић је подвукао под Савинску Дубраву јаке хоризонтале које су и у микро и макро дистанцама наглашавале нову визуелну ритмику на новској падини ушушканој у зеленилу. Титова Вила „Галеб“ (1976) у Игалу је случај објекта који се ријетким архитектима могао десити у животу. Петијевић, зрели стваралац, не види у томе шансу за атрактивном архитектуром. Он гради објекат суздражане отмености, атријумског раскошног концепта, садржајима у богатој квадратури са природним материјалима, на пропланку са визурама ка мору и према брдима, све у атмосфе-
ри тајновите оазе љепоте. И други његови објекти су занимљиви увијек на свој начин: Стамбено насеље Карача, Клуб Југоле Гракалић (1963) Ентеријер Његошеве крипте у маузолеју на Ловћену (1974); Дом здравља у ХН (70-их год); хотел „Игало“; Породичне виле на Топлој; Пројекат реконструкције Руског гробља на Савини; често је радио у коауторству са арх. Катарином Ђивовић. Био је потпуно слободна, независна личност. Материјално незаинтересован није наплаћивао пројекте, па тако ни за Титову Вилу није хтио хонорар. Изразито племенита душа, знао је и да попусти правилима струке када би издавао урбанистичке услове ако је у питању скромна фамилија која гради себи дом. Сликарством се бавио из своје интиме, излагао са Војом Станићем. Био је аутентичан боем, племените друштвене нарави и омиљен у народу. Добитник је више награда и ордења. Милорад Петијевић је успио да проникне у градитељске тајне својих претходника који су градили Херцег Нови. Његова дјела сажимају све историјске слојеве града од бедема и Шпањоле, Мезалуне, Форте маре, до Старог града, Подграђа и култног хотела „Бока“ до соцреалистичких времена. То су историјски и визуелни репери града у који је успио да угради свој печат модерне која је била и храбра и смјела за питорескни новски пејзаж. Највеће име Југословенске архитектуре арх. Н. Добровић и арх. М. Петијевић продужили су традицију континуираног креативног градитељства Херцег Новог. Данас смо у страху, што се та вјековна амбијентална љепота губи и нестаје посљедњих деценија. Херцег Нови је примјер за уџбенике, како култура амбијента, љепота и просторна естетика оплемењују и хуманизују, ментално надграђују стваралачки дух његових житеља. Та надахнута амбијентална новска стварност је резултирала знатним бројем успјешних креативних личности у свијету из свих области науке и умјетности.
КАНЛИ КУЛА Херцег Нови