ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
4. jул 2020. | година I | број 18
знамените личности xx вијека УМЈЕТНИК ПОСТМОДЕРНИСТИЧКОГ СПОЈА НЕСПОЈИВОГ
Између Рамба и Амадеуса MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Н
обелова награда рок звијезди Бобу Дилану за књижевност као да нас је натјерала да се запитамо што је то данас литература заправо. Да ли се наш однос према тексту и текстуалности неповратно промијенио? Да ли смо још увијек спремни или још горе, способни за изазове језика, за стрпљење читања и расчитавања, за мишљење у и о ријечима? У срцу нашег новог односа према књижевности је, у ствари, технолгија. Баш као што је еволуција самог Дилановог стила, његових концертних наступа, као и промјена имиџа и креда била у вези са његовим преласком са акустичне гитаре уличних протеста на електричну гитару свјетске славе. Без моде албума, винилних плоча на 33 обртаја не би, рецимо, било замисливо ни Диланово ремек дјело „Highway 61 Revisited“ – гдје је традиционалну форму блуза и кантрија повезао са савременошћу битничког сензибилитета, са Керуаком и Гинзбергом, са поп културом и поп артом, са модерношћу самом. А кроз пјесме које су стварале једну нову врсту филма самим ријечима, наративне обрте и говор уз пратњу музичких инструмената умјесто чистог
НА ЗРНУ ГРАШКА
М
ама је, најмлађа од четворо дјеце, одрастала скромно. Вјероватно, мада о томе није говорила, чешће гладна него сита. У тим страшним данима послије рата, када су најприје остали без оца, а потом и без мајке, није било лако не љутити се на живот, научити вољети га и радовати му се. А она, упркос свему никада није очајавала. Увијек насмијана, руку широм пружених према људима и животу. Види се то на фотографијама из њене младости. Да, истина је: младост је увијек лијепа. Упркос рату, у инат смрти родитеља и сиромаштву. Кад сам је као дијете које је стријепило да га не задеси њена судбина испитивала о тим годинама, рекла ми је да ју је спасила поезија. Многе пјеснике не бих можда никад ни открила, бар не на начин да их још и заволим, да је мамин мираз била земља у Срему, а не кофери пуни књига, углавном поезије. Од ње сам за крај осмог разреда за одличан успјех добила збирку савремене свјетске поезије са посветом: „Воли поезију као што ја волим тебе. Јер живот
пјевања, он је постао претеча данашњег репа и хипхопа. Профано и сакрално се спајају у Дилану баш као и америчка приповједачка традиција са радикланим и револуционарним музичким експериметом. Али зар исто не би могло да се каже и за Рамба Амадеуса у једном другом простору и времену, у балканском и црногорском контексту? Већ његовим умјетничким псеудонимом сугерише се постмодернистички спој неспојивог, различитих епоха, традиције и модерности. Само име Рамбо потиче из сфере холивудског акционог филма са пропагадним предзнаком, док је Амадеус средње име Моцарта, онога богом вољеног, генијалног музичара и композитора. Између ових крајности у самом имену Рамбо Амадеус, могла се наслутити оригиналност његовог умјетничкг пута повезивања органске визије и модерне технологије. Баш као Дилан. И Рамбо је феномен превирања у времену и промјене епоха. Рамбов први албум „О туго јесења“ из 1988, чији је излазак коинцидирао са крајем једног историјског доба али и са распадом Југославије, био је издат на винилу и аналогног је звука, примитиван, својеглав али и анархично модеран. Сва остала
МИХАЕЛ МАЗОХЛ
Иза свега се назире један снажан морални став спрам варљивог и превртљивог свијета идеолошких превара… Рамбо, чини се, налази своје етичке оријентире у Његошевој духовности. Слика музичара, пјесника тако постаје и призор моралног визионара, „проводника“ прича, наше посљедње везе за оностраним и недокучивим
РАМБО АМАДЕУС
његова остварења нијесу само настала у сјенци ратова на Балкану, од Словеније до Косова, већ су постали производи дигитализације, пропуштени кроз компијутере и на ЦД-у, дио једне нове стварности гдје парадигми више нема и све дјелује дозвољено. У исто вријеме Рамбо упорно повезује традиционално црногорско насљеђе приповедања уз музички фон гусала, са реп логиком политичког ангажовања. Спонтано откривеним постмодрнистичким умјетничким изразом на тај начин, он је успио да осмисли потпуно нову семантичку вриједност једног до тада нечувеног поетичког става, постајући близак Ди-
лану у том смислу. И баш као што су најбоље Диланове пјесме попут секвенци неког могућег филма у жарким бојама усковитланог подсвјесног, тако Рамбо ствара своје музичке филмове од пар минута између стихова и музике. Таква је, рецимо, кратка музичка прича - филм аутобиографског сјећања „Халид инвалид Хари“. А попут баладног приповједања „Смрт попа Мила Јововића“, интерпретирајући форму и стих усмене епике, Рамбо Амадеус као да ослушкује ехо старих легенди али у музичком ритму фанки бас гитаре. Он у ствари пропушта оно наслијеђено и традиционално кроз ироничну машину постмодерни-
стичке реевалуације сатиришући и једно и друго истовремено. Таквог храброг постмодернистичког дјела у нас заправо и нема. А посебну врсту научно-фантастичног жанровског израза открива и на књижевном плану у пјесми „Мотел Чернобил“, визуелно у тексту и значењски у наговјештајима. Детаљима обичног, дневног живота сугерисао је друштвени тренутак једне епохе из које потиче наративни догађај – нуклеарна катастрофа. Иза свега се, као и код Дилана, назире један снажан морални став спрам варљивог и превртљивог свијета идеолошких превара. Али, док Диланов морал долази из љевичарске поезије Вудија Гатрија и роматичне безкомпромисности Артура Рембоа, Рамбо, чини се, налази своје етичке оријентире у Његошевој духовности. Слика музичара, пјесника тако постаје и призор моралног визионара, „проводника“ прича, наше посљедње везе за оностраним и недокучивим. Као што је Дилан у свом поздравном говору, по примању Нобелове награде, поручио припадницима академије: „Враћам се Хомеру још једном, који каже: Пјевај у мене, о Музо и кроз мене испричај причу. Тако је Рамбо испричао многе приче, надахнут античким музама, а користећи се модерним средствима, својим реп музичким и текстуалним ритмом.
Посљедњи боем Тај који је увијек „могао понеки осмијех да слаже“, „заточеник жуте гошће“ како су пјесници називали туберкулозу, и што је за наслов књиге о њему „искористио“ Максим Вујачић, вољен је и данас и цијењен и неће бити препуштен забораву
је кратак, а сећања остају.“ Међу тим књигама, више налик свесци него књизи, било је и Друмовање Вита Николића. Тек много година касније сазнала сам да је и ту прву и сљедећу збирку поезије Сунце, хладно ми је објавио о свом трошку! Његове пјесме сам знала и прије него ми је књига стигла у руке, јер их је она често говорила. То није било ништа необично. Осим Витових стихова знала је напамет и Ракића, и Јесењина, и Парунову, и Миљковића, и Брану Петровића... Ипак, било је мало чудно што је из његовог живота знала и неке детаље и износила их са сигурношћу какву имаш кад си неког позна-
вао лично. Не само што тада није било интернета, већ су и биографије пјесника на корицама књига биле веома штуре. Кад сам је питала како зна да је рано остао без родитеља, да је слабог здравља, или да је велики боем и да је духовит, рекла је да јој је све то испричала једна Никшићанка коју је упознала на Правном. Е, сад, можда је то био и Никшићанин, али је мојој мами било лакше да о њему говори у женском роду. И ето, преко те „никшићке везе“ и ја сам заувијек завољела Вита, а његовим пјесмама враћам се као старом планинском вријелу да се опет напијем свјеже воде, како је, отприлике, мој професор Јован
Христић описао осјећај поновног откривања великих пјесника. Кратким и немарним увидом у његову биографију лако би се могло рећи да га је тежак живот - године проведене на лијечењу на Бежанијској коси или у Брезовику гурао у кафану и боемштину. Ту су и стихови који би то потврдили: Ни оца, ни мајке, ни адресе (Јесен на далеком друму), Све се свело у прозорско окно, комад неба и облак што плови... (Болнички фрагменти), Ја сам био кафански и више ничи (Интима)... Али живот и умјетност нијесу разломак и не могу се тако једноставно сравнити. Тај који је увијек „могао понеки
MИЛИЦА ПИЛЕТИЋ осмијех да слаже“, „заточеник жуте гошће“ како су пјесници називали туберкулозу, и што је за наслов књиге о њему „искористио“ Максим Вујачић, вољен је и данас и цијењен и неће бити препуштен забораву, како се за живота бојао. Овај текст завршићу подсјећањем да је Вито дуго година писао за Побједу, али сматрајући уређивачку политику ратнохушкачком, 1991. године одлучио је да је напусти. Три године касније, умро је. У сну. „Испада ето да сам био диван. Смрти, моја једина грешко“, написао је посљедњи боем у Посљедњој пјесми.
2
4. јул 2020.
ИЗУЗЕТНЕ ЦРНОГОРКЕ: СЛАВНЕ УНУКЕ ВОЈВОДЕ МАРКА МИЉАНОВА
У ЗЕМЉИ ЧУДА
Велики људи
MАРИЈА ПЕРОВИЋ
П
исати о великим људима... Иако се у Црној Гори поистовјећује термин велики и висок, можда се брка и у другим крајевима на језицима које сви разумију, не знам како да се одредим према теми. Лакше би ми било да пишем о високим људима, колико се ја сјећам, КК Будућност је имао успјеха. А предуслов да би били кошаркаш је да будете високи, код нас велики. Схватам да кошаркаши, рукометашице и ватерполисти нијесу тема. И када јесу велики. Тражим велике у другом контексту. Велики људи из свијета, и тамо има малих, никада не инсистирају на националним државама. У њима се добро осјећају, раде и живе грађани. И сви скупа, на примјер, Шведску осјећају својом државом. То је циљ, не декларативни него и суштински сваке уређење државе у 21. вијеку, макар оних које немају предуслов у вјерском и националном. Не очекујем да фундметалистичка држава поштује све грађане. Тамо је вјерски идентитет - најважнији и припрадност одређеном кодексу. Али очекивала сам да ће се у Црној Гори појавити више великих и одговорних људи који ће помирити већину становника Црне Горе. Снага државе не показује се полицијом и војском. Било да је САД у питању, било да је Црна Гора. Поред неупоредивог, по више основа, ал’ опет. Велики би данас, а и увијек, био неко способан за договор.
НЕКАД И САД, ПОЛИЦИЈА РАДИ СВОЈ ПОСАО Лично позањем једног високог човјека, бившег политичара Славка Перовића. Ако напишем да је велики, учио ме и он да се никада неко свој у том контексту не помиње. Знам да је био у прилици, а није, да никада не би извео полицију на грађане. Полиција је стајала испред њега, због идеје о самосталној Црној Гори, као што данас полиција стоји испред других грађана који немају идеју самосталне Црне Горе. Полиција само ради „свој посао“. И контекст се мијења, и то знам. И људи могу да промијене ставове, нијесам по том питању тврдоглава. Мијења се онај који ради на себи. Уводимо програм на Универзитету, учење у цијеложивотном контексту. У то вјерујем. Али некако не вјерујем у контекст - полиција и војска по улицама. Било да је код нас, било да је у комшилуку, било да је тамо далеко. А ја памтим све кон-
тексте. Мучно ми је било као средњошколки, а данас пунољетној одраслој грађанки... да гледам полицију на улицама. Идентитетски стално се осјећам исто, лично, тугујем за СФРЈ и у њој сам била Југословенка, па Црногорка... оном која је свој културни, спортски, и све остале процвјете – јер је у њој грађанима било боље него данас, имала осамдесетих година. А онда је почела игранка са војском и полицијом. Која и данас траје, ма како се моје привремене и сталне адресе звале. Видим усташе и четнике, у контексту не ратних него жанровских филмова, видим и вампире по улицама. Они који једнако мисле на примјер у средњем вијеку или 1918. и данас. Да не помињем 1941. И питам се гдје су партизани? Можда су им опет у контексту филма „вампири исисали крв“.
БРЕНД ЗА ЦЈЕЛОЖИВОТНО УЧЕЊЕ А не видим велике људе који ће примијенити мото Марка Миљанова - Јунаштво је кад браниш себе од другога, а чојство је када браниш другога од себе. Не видим, али познато је овима у мом блиском окружењу да ја понекад не желим да видим. Нестрпљива сам. Ал’ волим да учим. Попут војводе Марка Миљанова који се опсименио у педесетој. Бренд за цјеложивотно учење, у времену реклама и слогана - можда да га предложим Унверзитету као заштити знак програма. Био је градоначелник Подгорице и написао двије књиге. Вољела бих да видим да су кључне за морални идентитет грађана Црне Горе. Притом се себе од другога односило на ратовање са Отманским царством, а чојски моменти на суживот Куча и Арбанаса. И међусобни живот свих племена у Црној Гори. Кучи и Арбанаси је промјенљиво, немогућност суживота је константна. Не знам да ли је био Марко Миљанов висок, ал’ је био велики. Да није био велики и као ђед женског дјетета, не би женско дијете завршило на балетској школи у великом и тада турблентоном свијету прве половине 20. вијека, а затим као супруга Френка Лојд Рајта. Огилвани је и васпитање дало могућност да покуша немогуће. Она је прочитала ђедове књиге и усудила се. Не знам, можда је шифра у цјеложивотном учењу свих у Црној Гори, али ајде да будемо велики тако што ћемо се чути и потражити - највеће или најмање заједничко рјешење. Бићемо велики тако што ћемо сачувати нас од нас самих. Онај или она ко постигне да сви нашу државу осјећамо својом, биће неко ко се имао зашта и родити. Ја га не видим, али да се вратим на лично... Ко зна, можда некада не умијем да видим. Знам да није нико од постојећих четника, усташа, вампира, а и партизани су побјегли у шуме. Можда је баш неко ко је цјеложивотно спреман - да учи.
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
Жене за понос
Сваку успјешну жену може пратити једнако успјешан и креативан мушкарац. Амелија Милена Гвозденовић и Олгивана Лојд Рајт, уз своје пријатеље и садружнике Николу Петановића Наиада и Френка Лојд Рајта, заслужују дубоко поштовање и више мјеста у нашим ćећањима
С
редином осамдесетих година прошлога вијека, припремајући грађу за израду Енциклопедије Црне Горе, у тадашњем Лексикографском заводу Црне Горе, наилазили
смо на велики број имена са штурим подацима, који нијесу могли пружити више детаља због чега би неко требало да добије јединицу у енциклопедији. Дуго времена након тога настављено је, у другим околностима и другим поводима, трагање за личностима које су Црну Гору њедриле, бориле се за њу или је часно представљале. Тако су нам, приликом припреме за реализацију документарног филма о Николи Петановићу Наиаду, пјеснику, филозофу и борцу за обнову Црне Горе, враћени у ćећање и многи други његови савременици из Сједињених Држава, са чијим смо потомцима посредно или непосредно контактирали. ТренутАМЕЛИЈА МИЛЕНА ГВОЗДЕНОВИЋ не околности пореметиле су приредио Гордан Стојовић
Бићемо велики тако што ћемо сачувати нас од нас самих. Онај или она ко постигне да сви нашу државу осјећамо својом, биће неко ко се имао зашта и родити
неке од планираних истраживања, прегледа трагова и интервјуа, припреманих годинама са америчким пријатељима. Зато је данашњи прилог више један компримовани текст о изузетним ликовима, чије се биографије и животни путеви преплијећу и само гледани у цјелини омогућавају да схватимо значај и сваког од њих појединачно. Ово представља само цртице за животописе изузетних Црногорки, унука војводе Марка Миљанова, Амелије Милене Гвозденовић и Олге Лазовић, познатије као Олгивана Лојд Рајт (Olgivanna Lloyd Wright) и мушкараца са којима чине јединствену појаву – Николе Петановића Наиада и Френка Лојд Рајта (Frank Lloyd Wright), према мишљењу многих, навећег свјетског архитекте. Пошто смо раније писали о Петановићу, чији је рад најпотпуније освијетлио Гордан Стојовић, поновићемо само најосновније. Никола Петановић Наиад (Подгор, Црмница, Књажевина Црна Гора, 1892 – Сан Франциско, САД, 25. јануара 1932) био је велики интелектуалац и од домовине заборављени борац за слободу и достојанство Црне Горе. Наиад је један од најзаслужнијих Црногораца у САД, први који је писао текстове на енглеском језику. Његово визионарство се огледа у идејама и сновима који се сада остварују. Године 1927. покренуо је у Сан
ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ КОЈИ ЈЕ ДАО ПОСЕБАН ДОПРИНОС КОНСТИТУИСАЊУ САВРЕМЕНЕ МОНТЕНЕГРИСТИКЕ: РАДОЈЕ РАДОЈЕВИЋ
Визионар ријетке одважности
М
еђу црногорским интелектуалцима који су од краја 60-их година XX вијека дали посебан допринос конституисању савремене књижевне, језичке и културне монтенегристике посебно мјесто припада Радоју Радојевићу. Ријеч је о аутору који се снагом неупитних научних аргумената супротставио укоријењеној хегемонијској концепцији негирања црногорске националне самобитности и басташно стао у одбрану темељних вриједности црногорскога идентитета, својим дискусијама, огледима, освртима, полемичким текстовима и студијама ударајући темеље критичкога проучавања црногорске историје, књижевности, језика и културе. Радојевић је рођен у Мокром код Шавника 14. фебруара 1922. године. Основну школу завршио је у Шавнику. Био је учесник НОР-а. Након ослобођења радио је у Министарству културе Србије, Трговинској комори и Институту за испитивање лековитог биља у Београду.
Писао је прозу, осврте, приказе, полемичке чланке и књижевноисторијске и културолошке огледе и студије. Године 1969. настанио се у ондашњем Титограду. Нестао је на Великој плажи крај Улциња 6. маја 1978. године. Радојевићеви полемички осврти у другој половини 60-их година XX вијека, а особито иступ на скупу „Црногорска култура и путеви њенога развоја“ 1968. године у ондашњем Титограду, означили су прекретницу у приступу проучавању црногорске културе и идентитета. На томе је скупу Радојевић у дискусији изнио основне премисе црногорске критичке хуманистике: Категорички одбијам, не само овдје него било гдје, да расправљам о томе да ли постоји црногорска нација и национална култура. Сматрам да то ни у ком случају не може бити ни предмет расправе на овоме скупу. Исто тако одбацујем, као ненаучне, буржоаско-идеалистичке шпекулације са ‚националним особе-
АЛЕКСАНДАР РАДОМАН ностима’, ‚индивидуалностима’ и сличним терминолошким заобилажењима, помоћу којих се жели продужити третман црногорске нације и црногорске културе у складу са старим буржоаско-националистичким и хегемонистичким интересима појединих друштвених групација у Југославији. (...) Кад постоји нација, постоји и национална култура као основни елемент националног бића, као неотуђиво културно насљеђе и богатство нације. Општи значај црногорске националне културе за све народе Југославије, па и за друге уколико њени домети досежу, ничим није умањен ако се она сматра оним
3
4. јул 2020.
што јесте: црногорском, ако се у школским програмима, антологијама, уџбеницима и свим могућим другим видовима не третира као саставни дио неке друге националне културе. У томе, а потом и цијеломе низу текстова, било засебних расправа или полемика, Радојевић је покренуо бројна важна питања везана за третман црногорске нације и културе, попут питања аутокефалности црногорске цркве, постојања црногорскога језика и црногорске књижевности, те других атрибута црногорскога идентитета. Ипак, средишње мјесто у његовим истраживањима припадало је изучавању црногорске књижевности. Црногорској књижевности Радојевић је као проучавалац приступао с неколико позиција: као антологичар усмене прозе, као историчар књижевности и као књижевни критичар, неријетко полемички оријентисан. Његови књижевноисторијски радови обја-
понекад скроман осмијех, опрезан покрет, пар бесмртних Бајронових стихова - урезаних у њен ум - који означава њен пут, испуњено предсказање пјесника Витмена, будућег творца срећног свијета, успјех многих напаћених генерација, тријумф аспирација, анђео вјечности -
она је принцеза за мене и моје велико задовољство је у честом сусретању и приликама да разговарам са њом на начин на који не презире, већ је заинтересована да сазна нешто стварно њеном површном разумијевању, штавише стварно њеном филозофском уму.
Храбрим иступом Милена Гвозденовић доспјела је у центар пажње због филма „Весела удовица“ (снимљен 1925. године). По истоименој оперети, филм снимљен у Холивуду, у потпуности је прерадио основну причу, убацујући Црну Гору и породицу краља Николе у негативан
контекст. То је познати холивудски клише о „лошим момцима“ или разузданим принчевима из малих земаља и оних које у датом моменту нијесу популарне. Приказивање филма довело је до протеста наше емиграције широм Америке. Милена Гвозденовић, „Црногорска Јованка Орлеанка“ у Холивуду прекида једну представу, уз оштре протесте, тражећи да се забрани приказивање филма. Када је Никола Петановић Наиад умро у својој четрдесетој години, уз сумње да је отрован од агената Краљевине Југославије, Милена Гвозденовић се на гробљу „Српско-Црногорског литерарног и добротворног друштва“ из Сан Франциска, дирљивим говором опростила од њега. Касније је живјела у Фресну. Данас Амелија Милена Гвозденовић почива на гробљу у Лафајету, Калифорнија. Причу о Олги Ивановој Лазовић, другој унуци Марка Миљнова, која је имала филмски занимљиву каријеру и животну путању, од родне Црне Горе, преко Русије до Америке, ђе је имала судбоносни сусрет са Френком Лојд Рајтом, свјетски најпознатијим архитектом, који је између осталог пројектовао и музеј Гугенхајм, а Олга му била муза, оставићемо за наредну прилику. Потребно је мало више простора за особу чији је некролог објавио Њујорк тајмс и о којој је снимљен документарни филм. Олгивана Лојд Рајт, стасита, лијепа и мудра Црногорка, бринула је о насљеђу свога мужа Френка и поштовала своје исходиште. Често се говори да иза сваког успјешног мушкарца стоји јака жена. Узимајући у обзир све из биографија унука Марка Миљанова могли бисмо мало модификовати ову изреку (на страну то што поодавно мислимо да су Црногорке бољи дио Црне Горе). Можда би правилније било рећи да сваку успјешну жену може пратити једнако успјешан и креативан мушкарац. Амелија Милена Гвозденовић и Олгивана Лојд Рајт, уз своје пријатеље и садружнике Николу Петановића Наиада и Френка Лојд Рајта, заслужују дубоко поштовање и више мјеста у нашим ćећањима.
вљени су у књизи Токовима црногорске књижевности 1978. године, док су бројни есеји, полемике и расправе обједињени у књизи
Оспоравана култура, коју је зналачки припремио Радојев брат Данило 2006. године. Роман Мученици публикован је 2005. године као резултат приређивачкога рада Данила Радојевића. Радоје Радојевић учествовао је у приређивању четири драгоцјене антологије црногорске усмене прозе публиковане у престижној библиотеци „Луча“ Графичкога завода, односно ка с н и ј е Н И П Побједа. Прецизније речено, Радојевић је приредио те предговором и поговором снабдио антологију црногорских народних легенди Вилина гора и антологију црногорских народних бајки Ватра самотвора. Смрт га је спријечила да посао на приређивању антологија народних басни и
прича финализује. Тај посао довршио је његов брат Данило, па је за антологију басни Кад је све зборило, за коју је Радоје направио избор, Данило написао предговор и поговор док је за антологију прича Потопно вријеме Данило допунио Радојев избор и књигу опремио предговором и поговором. Промјена друштвено-политичкога контекста и чињеница да је Црна Гора данас независна држава једва да се одразила на третман црногорске књижевности и њенога укупнога културног насљеђа. Још увијек су у нас бројнији примјери посвајања наше баштине или њенога третмана који је својевремено Војислав П. Никчевић дефинисао синтагмом „Црна Гора у генитиву“, а у новије вријеме и хибридни појмови попут скареднога назива наставнога предмета којима се свјесно пукушавају маргинализовати и потријети сви трагови црногорске националне, језичке и културне самосвојности. Утолико је дјело Радоја Радојевића данас драгоцјеније свједочанство постојаности отпора тежњама ка потирању и нестанку повијесне меморије црногорске. Најважнији Радојевићеви чланци, као и његова библиографија коју је израдила Љиљана Липовина публиковани су у књизи Студије и огледи из монтенегристике коју је 2012. године објавио Институт за црногорски језик и књижевност. Радоје Радојевић припада узано-
ме кругу утемељивача савремене монтенегристике. Суптилнога дара да уочи чворишне проблеме књижевнога текста и да понуди луцидна тумачења неразјашњених или мање познатих феномена црногорске књижевности, с јасном свијешћу и визијом о посебности црногорске националне културе и ријетком одважношћу да се супротстави официјелним и увријеженим традиционалистичким посвајањима црногорскога духовнога насљеђа, Радоје Радојевић је супериорно отварао нове странице савремене монтенегристике, израстајући у својеврсну метонимију црногорске интелектуалне борбе и отпора асимилацији и потирању.
montenegro-canada.com
Франциску часопис Montenegrin Mirror (Црногорско огледало) и утемељио Одбор за суверену и самосталну Црну Гору. Покретање часописа Montenegrin Mirror било је почетак пријатељства и љубави (прикривене) између Милене Гвозденовић и Наиада. Отмена и храбра Црногорка, поносна на своје поријекло, обратила се Петановићу сљедећим писмом, датираним 3. јуна 1927: Тек сам јутрос прочитала прво издање Црногорског огледала и у тренутку сам се испунила са толико лијепих осјећања која су ме инспирисала да Вам одмах напишем писмо. Читајући часопис схватила сам да се наша херојска, Славна Црна Гора поново уздиже из мртве тишине. Многи су мислили да је наша земља мртва и да су сви наши велики хероји нестали и заувијек заборављени. Људи као што је био Војвода М. М. Дрекаловић и многи други наши јунаци. Као Црногорка и унука Војводе Марка увијек сам била поносна као и данас што сам на моје црногорско име. Због тога сам имала много потешкоћа у разном ситуацијама са многим нашим несрећним земљацима. Одувијек сам имала жељу да неко узме пенкалу у руке и на енглеском почне писати о нашој земљи и њеним херојима. Ја вјерујем да ће Ваш рад допринијети америчкој цивилизацији и да ће незаборавна јуначка дјела наших предака бити изузетно занимљива Американцима. Од сада мој драги брат и ја ћемо Вас помагати свим нашим снагама и у међувремену Вам шаљем мој први новчани прилог од 377 УСД. Шаљем најљепше поздраве Вама и свој мојој браћи Црногорцима. Искрено и са поштовањем, Ваша Амелија (Милена) Гвозденовић.“ Како је и обећала, Милена Гвозденовић наставила је рад и агитацију за успјешно дјеловање Одбора и часописа. Стигла је и у Сан Франциско да непосредно помогне Петановићу. Наиад пише о њој, пјеснички, надахнуто, називајући је често „Црногорском Јованком Орлеанком“: МОЈА АМЕРИЧКА ПРИНЦЕЗА. Гледам је често. Брз поглед, ход,
ОЛГА И ФРЕНК ЛОЈД РАЈТ У ЦРНОГОРСКОЈ НОШЊИ
4
4. јул 2020.
КОНТРОВЕРЗНИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ И ПУБЛИЦИСТА, МЕЂУРАТАНИ ЉЕВИЧАР, САРАДНИК УСТАШКОГ РЕЖИМА, ПОРАТНИ ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК
Извод из матичне књиге Савића Марковића БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
Штедимлија јесте био сарадник злочиначког режима у НДХ и због тога је одслужио пристојну казну. Обриси његовог националистичког мрачњаштва евидентирани током рата нијесу присутни у многим његовим важним студијама, нарочито не оним које су штампане послије 1945. године. Једини проблем с њима било је њихово доскорашње игнорисање, јер је сваком проучаваоцу његова дјела пријетила етикета усташољубља
П
остмодернистички књижевници трагали су за фасцинантним биографијама за своје књижевне ликове. Ловили су животописе и прелиставали енциклопедије, консултовали архиве и читали полицијске извјештаје, домишљали, калемили и прекрајали различите судбине. Тако је настало неколико упечатљивих књижевних ликова у којима је уклесана слика епохе, а који се због свог значаја за општу хуманистику још увијек проучавају. Данило Киш често је истицао лошу страну измишљања, тврдећи да је у свијету који је преживио холокауст све могуће. Његово ремек дјело Гробница за Бориса Давидовича препуно је најневјероватнијих сторија о људским судбинама које су захваљујући Стаљиновој теоријској поставци „марксизмалењинизма“ и пролетерске будности биле итекако вјероватне. Екстреми XX вијека еродирали су многе црногорске биографије, па поједине од њих изгледају као да су изашле из Кишове Гробнице. Једна од таквих је биографија Савића Марковића Штедимлије, контроверзног црногорског интелектуалца и публицисте, међуратног љевичара и сарадника злочиначког усташког режима у Другоме свјетском рату, те поратног политичког заточника. Комплетни животни пут Савића Марковића јесте константна промјена убјеђења с једне и велика интелектуална пасија с друге стране. Његова научноистраживачка дјелатност можда је једино чега се чврсто држао током живота.
РАНИ ДАНИ Савић Марковић рођен је 1906. године у Стијени Пиперској. Додатак његову презимену – Штедимлија, Марковић је узео у част брда Штедим које се налази у његовоме родном крају. Као адолесцент био је убијеђени присталица безусловног уједињења Црне Горе и Србије, те је као добровољац учествовао у бјелашким контракомитиским поћерама. Но, Марковић се рано заинтересовао за комунизам. Основну школу завршио је у родноме мјесту, док је гимназију учио у неколико градова: Подгорици, Пећи, Нишу, Алексинцу, Јагодини и Лесковцу. Толико сељење посљедица је искључивања из школа због комунистичке дјелатности. У Загребу је студирао право и филозофију. Савић Марковић рано је показао склоност ка писању и интелектуализму. Двадесетих година XX вијека отпочиње његов публицистички ангажман који је по количини написаних текстова био један од најплоднијих у држави. Са свега 22 године, а поводом десет година од стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца, објављује књигу, првијенац: Горштачка крв – Црна Гора 1918–1928. у којој критички сагледава посљедице уједињења по Црну Гору. У тој књизи, иако у умотаној форми, евидентно је Марковићево одушевљење Совјетским Савезом. Економски положај Црне Горе сагледао је у њој као катастрофалан,
па је полако отпочео и с преиспитивањем корисности уједињења. У националном смислу Црногорце је видио као дио ширег српског идентитета, али као најчистији дио јужнословенске државе због неприступачне географије и веза с Русијом. Рјешење црногорских проблема Марковић је у духу типичног марксисте видио у производњи, што је била карактеристика свих његових каснијих погледа кад је у питању економија. Од краја двадесетих и почетка тридесетих година XX вијека, Марковић је и те како активан полемичар на разноразне културне и политичке теме у Југославији, нарочито ангажован у сукобу на књижевној љевици. Већ тада је због својих ставова постао енигматична фигура. Док је у економији и социјалној политици све до избијања Другога свјетског рата заговарао марксистичке ставове који су готово потпуно били на линији Комунистичке партије, по питању приступа књижевности био је њен противник. Зато је стао на страну Мирослава Крлеже и полемисао с ударним иглама социјалне литературе из редова КПЈ.
ЦРНОГОРСКИ НАЦИОНАЛИСТА Тридесетих година сели се у Загреб и од тада почиње нова фаза у његову поимању црногорскога питања. Од бјелаша, па затим љевичара блиског комунистима, Марковић ће постати црногорски националиста. За његову генезу од лијевог ка десном важно је поменути двије његове студије Црна Гора у Југославији (1936) и Основи црногорског национализма (1937, у првој верзији названа Црвена Хрватска). У првој књизи још је видан отисак марк-
систичке идеологије, будући да у експликацији црногорске националне посебности цитира Ота Бауера и Јосифа Стаљина. За њега су Црногорци самосвојни народ, али више то није изолован ентитет но супстрат словенског придошличког живља које се измијешало с илирским и влашким домицилима. Посебној критици Марковић је изложио црногорске ујединитеље. У другој пак књизи, Марковић прави нови обрт. Под евидентним утицајем хрватске предратне интелигенције али и радовима Секуле Дрљевића који је писао уводник за Црну Гору у Југославији, Марковић Штедимлија се окреће хрватским коријенима црногорскога народа. За њега није било дилеме да су Црногорци посебан народ, али је изнио непотврђену тезу да су Црну Гору у раноме средњовјековљу населили као дио хрватске народне словенске скупине. Црногорци више нијесу као 1928. године своју културу и изворишта захваљивали Русији и Истоку, већ је по Марковићу на њихово национално сазријевање утицала Западна и католичка култура, све до доласка Немањића који су унијели страни дух византинизма. Напоре Марковића и Дрљевића, те још неких њима блиских интелектуалаца из овога периода треба посматрати као дио тактичке борбе да се раскине с наративом о Црногорцима као дијелу српскога народа јер су рачунали да ће уз националну еманципацију што скорије доћи и економски опоравак.
нова фаза његова живота. Постаје близак сарадник усташког режима радећи при државној пропаганди Независне Државе Хрватске Анта Павелића. Према писању доброг познаваоца његова дјела Стипа Кљајића, Штедимлија пише антикомунистичке и античетничке текстове, покушавајући њихову изворност наћи у великосрпској идеји. Приређивач његових његошолошких студија Данило Радојевић наводи у прегледу његове биографије да се Марковић у НДХ нарочито ангажовао кроз формирање Црногорскога националног комитета, односно Црногорскога уреда преко којег је успио издјејствовати равноправан положај грађана НДХ који се национално изјасне као Црногорци. Радојевић истиче, мада без навођења извора, да су многи православци (Срби) и Јевреји претекли рат захваљујући Штедимлији. Савић Марковић творац је идеје о успостави Хрватске православне цркве, која је требала замијенити Српску. Након слома Павелићеве државе, Марковић бјежи на територију Аустрије, ђе га хапсе Совјети и одводе у логор. Зашто није стријељан и зашто су Совјети одлучили да га задрже, до сада није откривено. У совјетским гулазима остаће десет година, све до 1955. године. Када дође до отопљавања односа између СССР и Титове Југославије доћи ће до екстрадиције заробљеника, те ће Марковић бити враћен у Југославију. Због колаборацинистичке биографије комунисти га осуђују на осам година затвора, од којих је четири провео у Старој Градишки и Голоме отоку. Као затвореник совјетских гулага, Марковић је био изузетан свједок стаљинизма који од 1948. године није био популаран. Због тога му југословенска УДБ-а налаже да запише своја śећања, па тако настаје његова књига Десет година у гулагу, објављена тек 2004. године. Штампање логорских śећања из „Совјетије“ било је веома популарно након разлаза Тита и Стаљина, тако да је југословенска публика тих година имала прилике да чита изузетно сликовите мемоарске записе Вајсберга Цибулског Завјера ћутања коју је као извор за један свој роман користио и Борислав Пекић. Нешто касније издата је и гласовита и превођена књига хрватског комунисте Карла Штајнера Се-
У НДХ Други свјетски рат Штедимлија је дочекао на простору Хрватске, ђе ће и остати током највећега дијела рата. Од избијања сукоба отпочиње
САВИЋ МАРКОВИЋ ШТЕДИМЛИЈА
дам хиљада дана у Сибиру, коју је као што је познато веома цијенио и користио Данило Киш.
ПРИЈАТЕЉ О томе зашто комунисти нијесу ликвидирали Штедимлију не зна се пуно. Непотврђена верзија која се чује по интелектуалним кулоарима казује да је претекао захваљујући залагању његова пријатеља Мирослава Крлеже. Кад је пуштен из затвора, већ видно нарушенога здравља, Штедимлији су одузета сва грађанска права. Многи његови познаници нијесу знали да је жив, а није имао право јавнога дјеловања. Мирослав Крлежа помогао је његовоме ангажовању при Лексикографскоме заводу у Хрватској. Иако се више од деценију и по није бавио писањем, Савић Марковић Штедимлија се посљедњу деценију својега живота посветио плодноме интелектуалном раду. У тој посљедњој фази, очишћеној од национализма и младалачких пасија, написао је велики број запажених и значајних научних радова из црногорске историје, етнологије и његошологије који су објављени у престижним научним часописима. Будући да му је било забрањено да пише под својим именом, Марковић је писао под именом своје жене Љубице Кланчић или под именом својега рођака, сеоскога учитеља Томаша Марковића. Један од највећих парадокса у бурноме животу Савића Марковића Штедимлије јесте што ће његово волуминозно дјело Историја школства и просвјете у Црној Гори бити награђено највећим државним признањем републике (сада и државе) Црне Горе – Тринаестојулском наградом, али ће награда поћи у руке његова рођака Томаша, који је потписан као аутор наведне књиге. Савић Марковић умро је 1971. године. Пред крај живота активно се посветио подршци подизању Његошева маузолеја на Ловћену. Због ангажмана у НДХ Марковића ће Српска православна црква нарочито сатанизовати. Аутори блиски њој попут Растислава Петровића или новокомпонованог стручњака за црногорску историју Александра Раковића, често за критичаре великосрпског национализма из Црне Горе знају рећи да су „црногорске усташе“ изашле из школе мишљења Дрљевића и Штедимлије. Савић Марковић јесте био сарадник злочиначког режима у НДХ и због тога је одслужио пристојну казну. Обриси његовог националистичког мрачњаштва евидентирани током рата нијесу присутни у многим његовим важним студијама, нарочито не оним које су штампане послије 1945. године. Једини проблем с њима било је њихово доскорашње игнорисање, јер је сваком проучаваоцу његова дјела пријетила етикета усташољубља. Како је запазио истакнути чешки Балканолог Франтишек Шистек: „да је Штедимлија случајно погинуо насилном смрћу као противник режима неђе током 1930-их, неколико улица или школа би у Титовој Југославији можда носило име Штедимлије – напредног љевичарског интелектуалца“.
5
4. јул 2020.
КЊИЖЕВНИК ТРАУМАТИЧНОГ „НАДАХНУЋА“: ЧЕДО ВУЛЕВИЋ
Вјеран позиву писца СТЕФАН ТОДОРОВИЋ
Ж
ивот и књижевно дјело Чеда Вулевића доминантно је обиљежено искуством човјека који је преживио логорска страдања и патње на Голом отоку. Као истински умјетник, освјежавајући најболнија śећања, покушавао је саопштити неизречиву стварност атмосфере у којој је смрт свакодневна појава. Суочавајући се с сопственом трагедијом, не бјежећи од истине, не бојећи се зла, пренио је своје животно искуство на њему својствен умјетнички начин, створивши вриједна књижевна дјела и оставивши неизбрисив траг у црногорској књижевности. Рођен је у Трешњеву код Андријевице 1927. године. Учествује у Тринаестојулском устанку, постаје члан СКОЈ-а, затим и КПЈ-а. Након рата завршава Вишу новинарско-дипломатску школу у Београду. Објављује своје прве приче у тадашњим часописима. Због Резолуције Информбироа ухапшен је и депортован на Голи оток, ђе проводи двије године. Након напуштања логора ради као физички радник а затим обавља низ истакнутих културних функција, предśедника Републичког фонда за културу и формира предузеће за производњу и дистрибуцију филмова Филмски студио Титоград у којем је именован за директора.
На слободи остао је вјеран позиву писца, имајући иза себе искуство с Голог отока, једно трауматично „надахнуће“. Завршава рукопис, односно збирку прича с логорском тематиком која нестаје из дома његових родитеља као јасно упозорење да се суздржи од те тематике. Међутим, остаје досљедан унутрашњем пориву и објављује роман Повратак предака у издању Слова љубве из Београда, у којем су примјетне рјечите реминисценције на Голи оток. Након судске пресуде у којој је роман проглашен памфлетом који ће „штетно утицати на омладину због њеног црног песимизма“ цијели тираж ће бити спаљен у дворишту издавачке куће. Постао је аутор првог судски забрањеног романа о Голом отоку, оптужен за противнародно дјеловање, приморан да поднесе оставку на мјесто директора Филмског центра и осталих функција и одузимају му се путне исправе. Романом Повратак предака у којем се ишчитава стварност логора ђе човјек непрестано обитава на рубу понора, лишен сваког смисла, Вулевић нам отвара свој свијет црне маште у којој доминира фигура смрти. Исти тон и атмосфера влада и у роману Душмани, који је објављен код приватног издавача Слободана Машића, и роману Ванредне линије, у издању Књижевних новина из Београда, за који 1991. године добија Тринаестојулску награду. Циклусом ова три романа заврша-
ва прву фазу свог стваралашва посвећену смрти и пропасти, с трагичним елементима који су израз његовог унутрашњег ис-
куства уз разбуктавање имагинације која му је својствена. Новој фази стварања у којој су дешавања поглавито смјештена у
Црној Гори окреће се прошлости, историјској перспективи с романом Макарије от Чрние Гори проблематизујући један од незаобилазних тренутака у историји Црне Горе, у којем романсира судбину штампара Макарија и умјетност печатања књига. Роман објављује у години прославе петстоте годишњице Октоиха и Црнојевића штампарије, као глас противљења тадашњој духовној клими која је доминирала у Црној Гори. Роман прати меланхолична сновидна атмосфера поетске разиграности у којој се преплићу вјеродостојни с фантастичним призорима и догађајима. У његовом посљедњем роману Огртач боје мирте долази до распиривања маште, ониричке сварности оплемењене узвишеношћу и сновима којима се затвара један аутентични животни и умјетнички подухват. Објављује и три збирке прича Бертине партитуде, Пртљаг снова, и постхумно, Налет бочних вјетрова у којима се комбинује фантазија и стварност с примјесама извјесне животне ироније у којој су прошлост и садашњост у дубоком дослуху. Чедо Вулевић је своје животно путовање завршио 2006. године у Трешњеву, у родној кући, оставши досљедан себи и свом књижевном стваралаштву, без обзира на многа прогањања која је доживио. Читањем његових дјела оśећамо да се свакој својој књизи потпуно предавао, а ако знамо и тематику коју је обрађивао, можемо само претпоставити колико је био болан процес стварања.
СТВАРАЛАЦ ОД АКЦИЈЕ, ФИЛОЗОФ И ПРАКТИЧАР ПРОМЈЕНА: СТАНСЛАВ ЋАНО КОПРИВИЦА
П
ривредник, дјелатник, реформатор, доброчинитељ и визионар, човјек загледан у будућност, Станислав Ћано Копривица је дјеловао као фантастично биће. Његова најважнија креативна дјелотворност отпочиње осамдесетих година, са мање од десетак сарадника, да би десетак година касније, Монтеx за црногорске прилике постао гигант са осам стотина запослених. Са мноштвом представништва ова фирма постаје носилац развоја у области металургије, дрвне индуструје, прераде коже, електронике, керамике, текстила, хране и туризма. Услови да се реализују Ћанове замисли нијесу били без отпора, чак и онда кад је Монтеx имао годишњи приход већи од милијарду долара. Биле су присутне снаге противљења промјенама: традиционализам, идеолошка ригидност, аутократска власт, политичка култура, предрасуде. Копривица је непрестано истицао да се друштвена криза не може ријешити договорима, већ тржишном економијом. За то је био неопходан „велики и оштар хируршки нож“ како би се све труло одстранило и како би се савладала бирократска самодовољност и ретроградна патријархално-паланачка свијест. Његово настојање да промијени начин живота људи и да се оствари њихова властитост постала је реалност. Својом харизмом, маштом и вјештином, Ћано је стекао повјерење не само најкреативнијих њему привржених прегалаца него и најширих слојева, оних који су се нашли на друштвеној маргини. Трудио се да се сви они уче освајању вриједности, дисциплини и одговорности. Трудио се да оживи село које је остајало без становиштва. Тако настају предузећа у Бањанима, на Голији, у
Човјек слободе лишен страха Алтруизам Станислава Копривице био је од најбоље врсте, без пукотина. Био је то чин племенитости, безинтересне дарежљивости, моралне културе и емпатије. Било је то осјећање одговорности и посвећености
Враћеновићима, Вилусима, Чеву, Петровићима... Биле су то микрореализације, промјене одоздо, из средишта живота. За црногорске жене, формира „Фабрику без крова“. У њој је радило седам стотина плетиља, ткаља и шваља. А украсна и употребна керамика у Буљарицама заблистала је несвакидашњим сјајем. Увелико се подстицала домаћа радиност и стил слободног рада. Тешко је обзнанити све Ћанове идеје и као предсједника система Montex и као угледног црногорског привредника и као врхунског менаџера у домену привређивања, предузетништва и трговине. Упркос околностима, створено је запажени Sinex, са средиштем у Бечу. Montenegroexport из Никшића постаје прва спољнотрговинска организација оријентисана на развој мале привреде. Из перспективе уског провинцијалног видокруга дјеловало је сумњичаво и што је отварао и представништва у Њујорку, Лондону, Бечу, Будимпешти, Букурешту, Москви, Петрограду, Казању, па чак и у Јужној Африци и Азији. За многе није био довољан аргумент за такву Монтексову оријентацију ни то што је једанаест
одсто црногорског бруто производа долазило од спољне трговине. Да би унаприједио културне институције, Montex се истакао и као покровитељ и финансијер важнијих догађања у црногорској култури. Није изостала ни финансијска помоћ за Град театар у Будви, ни финансирање филмова Вечерња звона Лордана Зафрановића и У име народа Живка Николића. Финансирано је објављивање књижевних дјела црногорских аутора. У Галерији Монтеx, нашло се три стотине слика црногорских умјетника. Није се остваривала ниједна дјелатност у црногорској култури и спорту без помоћи Montexa. Тако су културне и спортске институције имале снажну подршку. Топла струја хуманости од ове некад моћне фирме непрестано је притицала у помоћ онима који пате и који су били у невољи. Алтруизам Станислава Копривице био је од најбоље врсте, без пукотина. Био је то чин племенитости, безинтересне дарежљивости, моралне културе и емпатије. Било је то осјећање одговорности и посвећености. Такво је било и његово политичко настојање да се успостави социјалдемократска алтер-
натива у Црној Гори и слободно црногорско друштво. Као мудар човјек и стваралац од акције, Ћано је био филозоф и практичар промјена. У то нас увјерава и неколико његових мисли: „Ако си ријешио у животу да нешто промијениш, прво почни од себе“. Ту је и опаска: „Немојте се плашити да направите грешку, али немој-
РАТКО БОЖОВИЋ те случајно да вам се деси да је поновите“. Луцидна је и ова рефлексија: „Новац је изузетно тежак господар, али зато нема бољег слуге од њега“. Вриједно је и запажање: „Сиромашан човјек није онај који нема динара у џепу, него онај који нема маште“. Суштинска је мисао: „Бићеш слободан једино кад се издигнеш изнад страха“. А све што је препоручивао било је садржано у његовој одважној и креативној дјелотворности.
СТАНИСЛАВ ЋАНО КОПРИВИЦА
6
4. јул 2020.
КАКО ЧИТАТИ СТВАРАЛАШТВО ФИЛМСКИХ И ДРАМСКИХ УМЈЕТНИКА ЦРНЕ ГОРЕ XX ВИЈЕКА
ЈАНКО ЉУМОВИЋ
В
ажан дио црногорског националног и културног идентитета представљају личности свијета кинематографије и драмских умјетности. Њихова дјела представљају јединствен архив умјетничких и медијских садржаја и текстова, без којих је немогуће сагледати у потпуности црногорски симболички идентитет. Они су репрезентација, која чини нашу свакодневицу, од цитата и идентификације са ликовима које су креирали или глумили, па до академских анализа унутар театрологије, филмологије и студија културе. Њихове каријере на посебан начин причају историју XX вијека Црне Горе, не само културну историју. Они су Црногорци који су стварали унутар Југославије и мањински унутар Црне Горе. Разлози за то су престали да важе тек у XXI вијеку, не само због нестанка државе јединственог југословенског културног простора и обновљене државности Црне Горе, већ и због тога што је, како је то још осамдесетих година прошлог вијека запазио Сретен Перовић, контекст институционалне црногорске културе током социјалистичког периода био вакумиран. Анализа културне праксе, односно организационог устројства продукције и дистрибиције културних и умјетничких садржаја у доба социјализма карактерише Црну Гору као републику у развоју. Коначно Црна Гора је тек у другој половини деведсетих година XX вијека добила прву генерацију дипломираних драмских умјетника, без чијих даљих генерација је незамисливо пратити њен данашњи културни развој. Вратимо се у XX вијек и умјетницима који чине културну репрезентацију Црне Горе. Они су и црногорски и југословенски, српски, хрватски и свјетски. Плурализам могућности припадања у контексту продукције у којој су стварали умјетничка дјела и данас представља понос нације. Некада су и
Симболички идентитет кроз покретне слике
Они су и црногорски и југословенски, српски, хрватски и свјетски. Плурализам могућности припадања у контексту продукције у којој су стварали умјетничка дјела и данас представља понос нације. Некада су и предмет контроверзи или питања колико јесмо или нијесмо урадили за њихове каријере, али и питање колико и данас умијемо и хоћемо да валоризујемо културну историју
предмет контроверзи или питања колико јесмо или нијесмо урадили за њихове каријере, али и питање колико и данас умијемо и хоћемо да валоризујемо културну историју. Пођимо од филмских редитеља који су стварали у периоду социјалистичке Југославије. Велимир Стојановић, Душан Вукотић, Вељко Булајић, Здравко Велимировић, Радомир Шарановић, Крсто Шканата, Влатко Гилић, Крсто Папић, Живко Николић. Њихова не само југословенска, већ и међународна каријера и филмови представљају важан дио приче о Црногорцима XX вијека. Први црногорски дугометражни играни филм Лажни цар, снимљен 1955. године потписује Велимир Стојановић. Сценариста и режисер Душан Вукотић, као кључни актер загребачке школе анимираног филма добитник је Оскара за анимирани филм Сурогат 1962. године. Издвојимо Живка Николића, чији филмови, као и култне телевизијске серије снажно граде визулене, менталитетске и етнографске слике Црне Горе. Његови филмови испитивали су и провоцирали устаљене норме и друштвене ритуале, а укупан опус између митолошког, ониричког и реалистичног уткан је у црногорско културно биће.
продукције која је стварала важан дио приче културног идентитета, оличеног кроз низ представа које су реферисале на значајне личности црногорске историје: Светог Петра Цетињског, књаза Данила, Шћепана Малог, Марка Миљанова, Стефана Зановића, принцезу Ксенију. Драма и позориште у посљедњим деценијама XX вијека, темељно су ПЕТАР БОЖОВИЋ И МИРА ФУРЛАН Љепота порока (Живко Николић, 1986.) одредили еманципаторске политичка авантуре сачувана у сег- тенцијале умјетности и високе Важан дио свијета кинематографије ментима на филмској траци. умјетничке резултате кроз дјела чини и опус сценаристе Ратка Ђудрамских умјетника редитеља и ровића, професора на београдском Захваљујући филму књижевност писаца Бранислава МићуновиФакултету драмских уметности, а као важан дио црногорске култу- ћа, Радмиле Војводић, Благоте када смо код сценаристике не за- ре XX вијека имала је своје екра- Ераковића, Љубомира Ђуркоборавимо и првог црногорског сце- низације, међу којима се посеб- вића, Вељка Радовића, Слобонаристу Владимира Ђ. Поповића, но издвајају филмови настали дана Милатовића и др. Придрупо чијем сценарију је снимљена по дјелима Михаила Лалића: жимо њима и плејаду глумачких филм Воскрсења не бива без смр- Лелејска гора у режији Здравка имена која су и данас важна не ти, у режији Едуарда Бенћивенга Велимировића и Свадба у режи- само за историју филма или поснимљеног у Италији, и премијер- ји Радомира Шарановића. зоришта, већ и за савременог глено приказаног 1922. године у кину даоца: Вељко Мандић, Боро БегоIl grande cinema Volturno. Филм је Причи о личностима кинемато- вић, Слободан Алигрудић, Петар примјер једне мале револуције која графије придружимо значај црно- Банићевић, Михаило Миша Јанније била успјешна, филмска и по- горске драматургије и позоришне кетић, Драгица Томас.
УМЈЕТНИК КОЈИ ЈЕ У АКВАРЕЛ УТКАО ЛИРСКИ И ЗАВИЧАЈНО-ТРАДИЦИОНАЛНИ ИЗРАЗ: РЕФИК АДРОВИЋ САИТ Ш. ШАБОТИЋ у оловци, стварао је и уљаним боУмјетник Рефик Адровић се 1993. године из сликарског, преселио у вјечни свијет. Рано... Имао је педесет двије године. О њему се, готово три пуне деценије након смрти, говори са поштовањем и љубављу. Разлози за то су бројни. Ријеч је о умјетнику суптилног израза и изданку који је у једну од најтежих сликарских техника – акварелу, успио да утка лирски и завичајнотрадиционални израз. Према мишљењу критичара, који су се бавили његовим дјелом, он се сврстава у ред највећих југословенских акварелиста, прије свега, јер је био снажна умјетничка индивидуа, какви су били црногорски акварелисти Петар Лубарда, Мило Милуновић, Милош Мишковић и други. Адровићева особеност била је примјетна у бравурозности акварелних ефеката у домену класичног, чему су снажне темеље поставили европски умјетници у периоду ренесансе, прије свих њемачки сликар Албрехт Дирер. Обдарен посебним даром за сликарство, Рефик Адровић је подсјећао на човјека ренесансног доба у коме су били сублимирани сликарски, вајарски, градитељски, филозофски и многи други таленти. Упркос томе
Сликар по коме се прочуо Баћ
успио је да пронађе свој аутентични сликарски и људски израз, који се допадао људима и пријатељима из његовог окружења. Свједочили су о томе културни посленици након његове смрти. Књижевни бард Заим Аземовић, записао је, о Рефику, између осталог, сљедеће: Ко је Рефика једном упознао и видио његове аквареле, његове таписерије, његове скулптуре од обликованог дрвећа, ко је разговарао и друговао са њим, желио је поново да буде у његовом друштву, да поново види његова умјетничка остварења, а он је умио да се обрадује пријатељу и почасти га радошћу, подијели залогај са њим... Животни пут Рефика Адровића започео је у бихорској Врбици 10. маја 1941. године, у породици која је на свом огњишту осјетила све страхоте и тегобе Другог свјетског рата. Основну школу завршио је у Иванграду (данас Беране), да би средњу Умјетничку школу започео
у Херцег Новом, наставио у Загребу, а завршио у Пећи. У истом граду је, потом, завршио и Вишу педагошку академију. Запослење је пронашао у мјесту Баћ крај Рожаја, гдје је 1963. године почео да ради као наставник ликовног васпитања, допуњавајући норму и часовима из других наставних предмета. У тој необичној оази, која се простире у долини Ибра са обје стране пута који повезује Рожаје и Нови Пазар, Рефик је пронашао завичајне коријене, инспирацију, свјетлост, боје, поезију предјела и откривао мистерију непознатог. Из умјетничке и стваралачке анонимности и самоће изашао је 1971. године, када је уприличена његова прва самостална изложба у Дому културе у Иванграду. Ређале су се, након тога, бројне друге галерије и изложбени простори у којима су љубитељима умјетности представљана његова сликарска умијећа. Нијесу изостале ни награде
– Награда Међурепубличке заједнице Пљевља за сликарство Пиво Караматијевић, 1971. године; Општинска награда за сликарство Рожаје, 1978. године. Иако обрадован тим признањима, Рефик Адровић у свом раду није посустајао. У њему је врела и кључала жеља да остави траг у времену, да мјесто свог боравка учини мјестом у коме се сусријећу и преплићу прошлост, садашњост и будућност, културе и цивилизације, људи различитих убјеђења и стремљења. То је и постигао, па се Баћ прочуо по необичном умјетнику, боему и мјештанину, кога посјећују књижевници, пјесници, политичари, новинари, пријатељи и радозналци. Дио свог живота Рефик је провео у Будви, гдје се потврдило његово раскошно стваралаштво. Сатима је стрпљиво знао цртати портрете знаних и незнаних људи, изграђујући и тај дио свог талента. Поред акварела и портрета
јама на платну, а свестраност доказао је и израдом уникатног намјештаја од дрвета. Са снажном унутрашњом жељом настајали су у периоду до његове смрти бројни радови са различитим мотивима, који данас потврђују мисао да се радило о акварелисти великог домета, који је знао прозријети у боје и њима изразити естетске и психолошко-етичке вриједности. Поменимо само неке: Бихорска невјеста, Рибарев сан, Каблић са грудњачом, Козорог, Живот, Портрет старице.... Након смрти, његови пријатељи и колеге умјетници разврстали су његове радове у неколико циклуса: завичајни мотиви, мртва природа, портрети, приморски мотиви, фантазије и експерименти. Бард акварела Рефик Адровић био је умјетник чаробног природописа који је упозоравао да је човјек оно што остане иза њега. Потврђују ту мисао управо његова дјела и богати стваралачки опус у којем нема наглих промјена и заокрета. Сликајући живот од којег је мало добио, могло би се рећи да је често остајао несхваћен. Ипак, иза њега је остала умјетничка луча која ће обасјавати путеве новим генерацијама акварелиста.
7
4. јул 2020.
РАЗГОВОР СА ЛОНДОНСКОМ СПИСАТЕЉИЦОМ И ПРЕВОДИТЕЉКОМ СУЗАН Д. КЕРТИС
ЛИДИЈА ПЕРОВИЋ
К
ада се посљедњи пут глобално доминантно издаваштво на енглеском језику интересовало за јужнословенске књижевности – или чак источноевропске? Док су неколико источноевропских писаца дисидената били значајни у културним и политичким разговорима током и одмах послије Хладног рата, њихови тиражи су били скромни и њихова имена углавном непозната ширем читалаштву. Превођење и интерес за друге књижевности није најјача страна англофонског издаваштва.
Просвјетитељска мисија издаваштва Кертис већ годинама његује контакте у штампаним медијима и њене књиге неријетко добију осврте и критике у престижним новинама као што су Гардијан или Фајнаншал пост. Није лако пласирати у медије преведене књиге непознатих аутора. Треба знати којем се новинару и критичару обратити, треба читати и пратити све да контактирам писца, нађем новац, баш никаква помоћ не постоји у владама кантона – додала је она.
Како се котирамо ми остали у том погледу?
- Мјешовито. Рецимо Словенија је разрадила одличан систем. Имају институције које финансирају стране преводе и издаваштво, не захтијевају велику папирологију, амбасада овдје у Лондону је од велике помоћи. Имам и билатерални договор са словеначким издавачем Белетрина и заједно смо „извели“ осам нових књига у свијет – наводи Кертис. Хрватска је такође добро организована, каже Кертис, и има министарство културе које је увијек расположено да финансира преводе на енглески. Са кућом В. Б. З. је урадила сличан билатерални договор и објављује једну књигу годишње са њихове листе.
Прошле године се у Сједињеним Државама објавило 718 превода, од чега је нешто висе од 500 била белетристика. Америчко издаваштво објави око 300.000 нових наслова сваке године и то је број који не укључује самоиздавачке пројекте. Поређења ради, Њемци обично објаве више хиљада превода годишње, а у италијанском издаваштву свака друга објављења књига је превод. Али управо превод на енглески најшире отвара врата другим преводима. Издавачи са осталих страна свијета читају дјело на енглеском, ако је превод доступан, како би одлучили да ли да га објаве. У Британији би ситуација била једнако безнадежна за јужнословенске писце да није једне мале али изузетно енергичне и добро упућене издавачке куће по имену Истрос. Истрос је основала и води Лондонка Сузан Д. Кертис, списатељица и преводитељка која је живјела у Хрватској од 2005. до 2011. и која блиско познаје културе региона. Када смо недавно разговарали преко Зума, у њеној канцеларији су биле у току посљедње припреме за објављивање романа црногорске списатељке Оље Раичевић- Кнежевић „Катарина Велика и мала“, који је Кертис открила прошле године захваљујуци В. Б. З-овој награди за најбољи необјављени роман (претходну добитницу, хрватску списатељку Марину Шур-Пухловски, Истрос је такође објавио). Црногорски писци, испоставило се, били су са Истросом од самог зачетка. - Стално сам ишла на књижевне промоције и читала широко док сам била у Хрватској, и често бих се питала, како је могуће да свијет не зна за ове писце - присјећа се Кертис. Одатле се родила идеја издавачке куће која би објављивала искључиво преводе са јужнословенских и њима комшијских језика. - Кад сам поменула идеју мојој познаници из Буксе, који је фантастичан културни центар, издавач и књижара у Загребу, она се одмах сложила да је огромна потреба за таквом кућом, и предложила пет писаца: Роберта Перишића, Андреја Николаидиса, Огњена Спа-
Црна Гора, питам је?
СУЗАН Д. КЕРТИС
хића, Селведина Авдића и Дашу Дрндић. Испоставило се да је за Дрндић већ тада било касно. Кућа Меклехоз је већ била купила енглеска права, а ријечка списатељка већ на путу да постане најпознатији аутор са ових простора у посљедњој деценији. Али Николаидиса, Спахића, Авдића и Перишића, Кертис је прочитала, контактирала и уписала у прву Истрос листу. Тако је почело. Прве четири књиге је финансирала двогодишња субвенција из Фонда за креативну Европу Европске уније. Како је кућа расла и стицала репутацију, Кертис је наставила да се пријављује и добија субвенције, да би се касније окренула субвенцијама које национална министарства културе широм региона нуде за преводе на енглески језик. Иако новац министарстава обично није довољан да покрије читав превод – платити преводиоца је често највећа ставка у буџету – свакако је од помоћи. Стипендије Енглеског савјета за умјетност су још један од начина да се покрију трошкови. Понекад преводилац има неки старији рукопис који није претходно објавио а који воли, као што је Силија Хоксворт донирала њен превод кратких прича Алме
Лазаревске. Једна румунска добротворна установа је финансирала превод Мирче Елијадеа. Како обично нађе писце који је импресионирају, питам је. - Пратим будно све што се објављује на српско-хрватском – назовимо ту групу језика тако, једноставности ради. Запазим која имена циркулишу у препорукама, у разговорима. Идем на сајмове књига, пратим ко је добио „Мешу Селимовића“. За остале земље, ослањам се на контакте који боље познају те земље, али и ту пратим награде, награду Европске уније за књижевност и награду „Балканика“, која је донедавно постојала… Понекад консултујем преводиоце, али не пречесто, јер сви они имају своје љубимце – одговара она.
Објављујете и турске писце?
- Наравно, турски утицај на Балкану је огроман. А турско министарсво културе је врло агилно што се тиче промоције турске књижевности. Имају разних врста стипендија, финансирају преводе, промоције, путовања - објашњава Кертис. - Док, рецимо, ако хоћу да објавим било што из Босне и Херцеговине, искуство ме научило да не очекујем никакву помоћ. Ја лично треба
- Непредвидљива. Понекад добијем одличну помоћ, понекад ништа. Србија - мјешовита. Понекад одбију да финансирају, али не објасне из којег разлога, процедура је нејасна, а понекад имам среће. Кад сам издавала књигу Александра Гаталице „Велики рат“, добили смо велику субвенцију, што је добро, јер је и књига позамашна – одговорила ми је. Чудно ми је, сугеришем, да било ко одлучи да одбије финансирање превода на енглески, јер су такве шансе ријетке за мале језике. - Слажем се. И за разлику од превода на рецимо италијански или њемачки, превод на енглески може дозвати друге преводе. Илустроваћу. Прије неки дан сам добила имејл који ме обрадовао, од издавача у Ирану који ми је раније јавио да је прочитао један од Николаидисових романа, да му се много допао и да би хтио да га преведе. Андреј и ја смо се сложили, и Иранац ме недавно контактирао да јави како књига коначно излази. Наравно, Иран је под санкцијама и у тешкој ситуацији и ни писац ни Истрос није добио никакву компензацију, али океј. Гледамо што је најбитније овдје, да је један црногорски писац сада доступан на персијском језику! Зар то није дивно – каже она. И у највећем броју случајева, „профит“ овога рада издавања јужнословенских писаца није финансијски. Више је дугорочни, културни, на одређени начин просвјетитељски. Кертис се слаже, мада инсистира да никад не жели да не занемари аспект продаје и промоције, оно што омогућава да књиге заиста нађу читаоце.
Читаоци хоће локалне приче Други начин да се досегне страни чи- сљедња књига Даше Дрндић „ЕЕГ“. роман који је смјештен у Словенији, талац је међународна награда, као - Нешто друго што сам примијетила је него словеначки роман који је смјенаграда Европске уније, међународ- да је читаоцима овдје лакше да се за- штен рецимо у Могадишу. Особито ни Букер, или сјеверно-америчка на- интересују за роман из стране књи- ако је то писцу први роман на енглеграда за најбољу књигу у преводу, жевности ако је нарација лоцирана ском. Читаоци хоће локалне детаље коју је овога мјесеца у жестокој ме- у региону гдје писац живи. Лакше ћу – објашњава Кертис. ђународној компетицији добила по- успјети да промовишем словеначки „Катарина Велика и мала“ Оље Ра-
ичевић-Кнежевић која излази овога мјесеца, да узмемо тај примјер, је веома подгоричка, црногорска и старојугословенска, с богатом атмосфером, што је корисно кад се роман покушава описати потенцијалном читаоцу.
Чуда се дешавају Колико успјеха роман добије прелазом на енглески често зависи и од савим непредвидљивих фактора. Телевизијске серије сканди-ноар жанра својим огромним успјехом у Британији индиректно су подстакле преводе романа из скандинавских књижевности. Планетарни успјех Елене Феранте је резултирао додатним преводима италијанских аутора, посебно са југа и из Напуља. Никад не знаш што ће запалити цајтгајст, каже Кертис. - Даша Дрндић има име које је тешко англофонцима да изговоре. Пише огромне књиге које су комплексне и нимало забавне. Али, посљедњих година њен је успјех у англоамеричком свијету феноменалан. Чуда се дешавају. Данас сам прочитала на примјер да је Дедалус Букс, издавач који постоји 25 година, прије неку годину објавио књигу под називом „Нова финска граматика“, аутора Диега Маранија, која се од тада продала у 30.000 копија. Изузетно достигнуће за књигу у преводу! Останимо оптимистични. Чуда се дешавају – каже Кертис. Чуда, и неуморни рад Истроса и културних амбасадора као Кертис, да будемо прецизнији.
Из тога разлога није креирала компанију која би била добротворна организација или као што је често случај у Америци, издавачка кућа при универзитету, и сходно томе не превише забринута за продају. Дакле, како заинтересовати читаоца англофонца? Кертис његује већ годинама контакте у штампаним медијима и њене књиге неријетко добију осврте и критике у престижним новинама као што у Гардијан или Фајнаншал пост. Није лако пласирати у медије преведене књиге непознатих аутора. Треба знати којем се новинару и критичару обратити, треба читати и пратити све. - Ајлин Батерсби која је била књижевни критичар у ирском Тајмсу је била велики заговорник књижевности у преводу. Нажалост, нагло је преминула у саобраћајном удесу 2018. године. Ник Лезард у Гардијану је изузетан критичар који је дуго пратио наш рад. Недавно је Гардијан одлучио да елиминише његов посао! Он сад пише као слободњак. Дакле доста тога је лутрија. Ова два критичара су била врло утицајна, и њихов одлазак оставља велику празнину – сматра Кертис. Најутицајнија критика, чини се Кертис, је она објављена у Гардијану, јер је то једини британски дневни лист који нема платну баријеру. Сви садржаји су слободни да се читају сваком посјетиоцу из свијета.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
4. јул 2020.
Умјетници свјетског реномеа ЦРНОГОРСКИ ВАЈАРИ КОЈИ СУ ПРЕВАЗИШЛИ ОКВИРЕ НАЦИОНАЛНОГ
Љиљана ЗЕКОВИЋ
У
односу на сликарство, вајарство у црногорској ликовној умјетности није довољно валоризовано, посебно ствараоци - вајари који су животни и професионални вијек, стицајем судбинских околности, везали за друге културне просторе. Ако је сликарство, оправдано, постало синоним црногорске модерне, чињеница је да су вајари који су рођењем или поријеклом из Црне Горе стекли високи реноме диљем свијета, од Европе преко Америке и Русије до далеког Јапана. Њима ће бити посвећен овај дискурс у којем ћемо се подсјетит на животни пут и ликовно дјело умјетника који су стваралаштво уградили у иманентне вриједности културних баштина других земаља и свијета, а који припадају црногорском антрополошко-културном спецификуму. Први познати вајар са академским звањем из Црној Гори био је Ристо Пејатовић (Пљевља, 1877-1904). Након школовања у Београду, завршио је вајарство на АЛУ у Прагу, гдје се дружио са познатим хрватским/југословенским умјетницима Влахом Буковцем и Иваном Мештровићем. Сарађивао је са више часописа и држао предавања у Прашком педагошком друштву. Ликовно образовање наставио је на Академији у Венцији гдје је похађао тромјесечни курс технике клеса-
Ако је сликарство оправдано постало синоним црногорске модерне, чињеница је да су вајари који су рођењем или поријеклом из Црне Горе стекли високи реноме диљем свијета, од Европе преко Америке и Русије до далеког Јапана
ња. Радио је у маниру академског реализма. Добитник је значајних награда: Главне награде Чешке за вајарство (Умирући јунак) и Прве државне награде владе Србије за скулптуру поводом стогодишњице Првог српског устанка (биста Карађорђе). Био је један од оснивача илустративно-сатричног листа „Тропар“ (Беогад, 1893-1895). У његову част у Пљављима је установљена награда међународног карактера за карикатуру „Ристо Пејатовић“. Кћерка свештеника Милоша Велимировића из краjа код Андријевице Вукосава Вука Велимировић (Пирот, 1988 – Београд, 1965) била је прва академски школована вајарка са ових простора (срп. вајарство). Учила је на Умјетничкој школи у Београду (1911-14). Школовање је наставила у Паризу на
Јевгениј Викторович Вучетић
приватној Académie de la Grande Chaumière, у атељеу чувеног вајара А. Бурдела и на Academie des Beaux Arts/ Ecole Nationale (191923). У Риму 1924. ради на Accademia di San Luca код проф. професора E. Feraria. У скулптури његује класичну љепоту и изражава се у духу академског реализма, са дискретним искораком према веризму и натурализму. Радила је портрете многих јавних личности, међу њима и бисту Петра II Петровића Његоша (Српска патријаршија у Београду) која нажалост није сачувана, али њен изглед је овјековјечен на фотографији која је сачувана у породичној фото-документацији. У Гостиљу Брајовића (Бјелопавлићи) 1989. рођен је вајар Јанко Брајовић који је свој живот и дјело посветио идеји о „ускрснућу“ неза-
висне Црне Горе. Са четири године породица се сели у Ријеку Црнојевића, у непосредној близини зимовника Краља Николе. Брајовић од малена показује сколоност према вајарству. Краљица Милена га са 11 година (1900) шаље у Рим код краљице Јелене Савојске, гдје учи вајарство и упознаје се о дјелима чувених ренесансних скулптора. Након повратка у Црну Гору учествује у Балканском рату (тешко рањен на Бардањолу, Скадарски фронт) и I свјетском рату. Са краљем Николом 1916. одлази у егзил. Послије краћег боравка у Француској одлучује да се не враћа у Црну Гору. Губљењем њене независности 1918. сели се у САД и на Чикашком умјетничком институту обавља нискоквалификоване послове. У међувремену ради бисте, споменике и слободну скулптуру. Враћа се у Европу. Због политичког дјеловања неколико пута хапшен у Италији и утамничен у Београду (1922-1924). Након бјекства из затвора одлази за Беч, а затим Француску. Први успјех доживјео у Лондону 1925. након излагања мермерне скулптуре Исуса Христа са подигнутим рукама (Симбол мира, намјењен за зграду УН у Њујорку). Одлази 1924. у САД и ради бисте истакнутих јавних личности, затим у Канаду (Ванкувер, 1928). Постаје цијењен као интернационални умјетник портретне и споменичке скулптуре коју је радио по поруџбинама и на основу конкурса. Најчешће ради попрсја; свјетских владара, државника, политичара, академика, нобаловаца, сликара, пјесника, генерала, свештеника... у Европи, Сјеверној и Јужној Америци - Енглеској, САД, Канади, Мексику, Куби, Сан Салвадору, Гватемали, Хондурасу, Панами, Колумбији, Еквадору, Перуу, Чилеу, Аргентини... Његово чувено дјело, биста индијанског поглавице Jolaće (Yaulache, 1933, бронза), налази се у Тејт галерији у Лондону. Посљедњи пут је презентована јавности 2004. Вајао је познате црногорске личности: краљицу Милену која сједи и краља Николу на коњу; попрсје П. П. Његоша, (урађено прије 1916, а доказ о његовом постојању је резгледница штампана на Цетињу 1921). Барељеф Збијег (или Погребна поворка у Црној Гори, Њујорк) посвећен је црногорским избјеглицама 1918. Према писаним изворима, имао је намјеру да након повратка у Црну Гору (1948) у мермеру овјековјечи личности из Горског вијенца. Скулптуру интимистичког – лирског проседеа ради у класичном маниру од лирске префињености: Виолинисткиња, Скептицизам, до покрета снажног унутрашње набоја: Жилавост, Човјек будућности. Умро је 1948. у Ванкуверу (Канада). Његова урна положена је на Цетињу (1952). Једно од значајних имена руског и свјетског вајараства XX вијека био
скулптура Вукосаве Велимировић
је Јевгениј Викторович Вучетић (Јекатеринослав, 1908 – Москва, 1974). Рођен је у породици интелектуалаца. Отац – Црногорац, по природи нагао и горд по карактеру. Мрачан и задубљен у горка размишљања, он је сложено преживљавао догађаје (М. Нехезина) које је преживљавала Русије за вријеме Октобарске револуције, мајка - префињена дама А. А. Стјуарт била је руско-француског поријекла. Наклоност према скулптури показује још у ђачким данима. На Ростовској умјетничкој школи стиче класично образовање код проф. А. С. Чуњенова и А. И. Мухина, како у третирању форме тако и употреби камена као вајарског материјала. Двије године студира на Академији уимјетности у Лењинграду. Приређује прву самосталну изложбу цртежа Средње Азије. Био је учесник Отаџбинског рата. Као представник социјалистичког реализма аутор је меморијалних скулптура које реализује у монументалним димензијама. Урадио је: највишу скулптуру на свијету Мајка отаџбина (102/62 м) у Кијеву (1967), којој предходи Мајка отаџбина (в. 82 м; мач 32 м) у Стаљинграду (1956/9-67) посвећену херојима Стаљинградске битке; скулптуру Мачеви и плугови која се налази испред УН у Њујорку; споменик Војнику ослободиоцу у меморијалном комплексу совјетским војницима погинулим у борбама за Берлин. Аутор је бројних јавних споменика, као и барељефа у Московском метроу. Носилац је великих државних одликовања и награда СССР. Био је члан/потпредсједник Академије умјетника Совјетског Савеза. Мада припада млађој генерацији вајара, пажњу бих скренула на још једно име - Радована Рајка Бошковића (Црна Гора, 1947 – Јапан, 2006) који је завршио Умјетничку школу у Херцег Новом 1966. и АЛУ у Београду. По завршетку студија путује по Европи (Париз, Франкфурт, Венеција, Праг). Од 1993. живи у Јапану. Настанио се у Асахикави на острву Хокаидо гдје се одржава Свјетски фестивал леда. Његове скулптуре у леду освојиле су најзначајније награде овог фестивала (Љубав у леду, Савршен облик). Етеричност и прозрачност која карактерише његове слике (излагао у Метрополитен музеју у Токију), нашла је одраз у вајарским дјелима. Повремено радио у Одјељењу за едукацију министарства културе у Асахикави гдје је промовисао историјске и културне вриједности Црне Горе. Умјесто наративног закључка на крају бих поставила питање: Да ли можемо говорити о историји црногорског вајарства баз имена и дјела умјетника (XIX и XX в.) који су као индивидуалности сваки на свој начин превазишли оквире националног и постали дио међународне ликовне сцене?