ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
1. август 2020. | година I | број 22
дукља ОД ПАПЕ И КОМУНИСТА ДО РИСТА
Чија је наша Дукља?
Ко, зашто и какви дилови спречавају црногорски естаблишмент и институције да уложе труд и напор у афирмацију аутохтоних црногорских и културних вриједности? Зашто се свјесно прећуткују најважнији периоди и домети Црне Горе и њених историјских личности? почиње црногорска историја, али само као дио шире, туђе приче, не можемо а да се не запитамо: Да ли је и Риста комуниста!? Нажалост, завршењем рата није престао историјски „руски рулет“ у коме није било празног шаржера и сваки метак је нишанио Црну Гору.
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
В
јероватно ниједан термин, појам није посљедњих деценија изазивао толико опречних реакција као Дукља и Дукљани. То отвара читав низ питања. Зашто нпр. свако поносно истицање и баштињење тог нашег славног периода изазива тешке фрустрације и огорченост код неких, нарочито код службеника цркве чије је ćедиште у Београду? Зашто, како се пита др Чедомир Богићевић, „укупна црногорска национална културна баштина још увијек лежи под дубоким слојевима кривотворења, митологизиране свијести и сталних дрских негирања и омаловажавања?“. Ко, зашто и какви дилови спречавају црногорски естаблишмент и институције да уложе труд и напор у афирмацији аутохтоних црногорских и културних вриједности? Зашто се свјесно прећуткују најважнији периоди и домети Црне Горе и њених историјских личности? Дукља није само материјално насљеђе старине, везано за разне периоде и народе који су га насељавали и давали му свој печат. Дукља је духовна нит, вертикала миленијумског народног и државног трајања. Она је темељ нашег слободарства и непокорности. Зато се и на њу и њено насљеђе насрће, као на све што има црногорски предзнак и носи све фундаменталне, идентитетске вриједности. Име Дукља се најчешће изводи од имена римског муниципија Доклеа у облицима Диоклеа, Диоклиа, словенски Диоклитија, који од императора Клаудија 49-50. г. н. е. добија стаус „res publica“. Средњовјековни облик Диоклија повезује се са именом цара Диоклецијана. Цар Диоклецијан (284-305), издвојио је југоисточни дио римске Далмације у посебну цјелину, провинцију Провалис (Провалитана/Превалитана). Уз име Диоклецијана и саме Дукље преплијећу се митско и историјско. Зато у насљеђу остају и стварни и митолошки догађаји везани и за старе Грке Александра Македонског, Илире, Римљане. Може Дукља да постоји и у данашњој Пољској и у Кападокији или Сирији, ђе су били гарнизони преторијанаца, који су били тадашњи Дукљани.
ИГНОРИСАЊЕ ПРОШЛОСТИ
ДУКЉА Заштита и валоризација цивилизацијска обавеза
Међутим, само Црна Гора може да баштини права древне склавиније Диоклеје.
ЈЕЗГРО ЦРНЕ ГОРЕ Прва црногорска држава, Краљевство Дукља, настала је на простору Превалитане. Од XI вијека Дукља се почиње називати Зетом, а касније Црном Гором. Налазила се на простору око данашње Подгорице и Скадарског језера (области у каснијем времену подијељене као Доња и Горња Зета и Подгорје). Важно је напоменути да су те области вјековима биле језгро Црне Горе, без обзира који су њени дјелови у појединим периодима били у саставу других сила и држава. Име Дукља за дукљанску/зетску/црногорску државу сусријеће се све до XVI вијека када се, посљедњи пут, помиње у дјелима чувеног црногорског штампара Божидара Вуковића Подгоричанина. Највише се о славним данима Дукље сазнаје из дјела Краљевство Словена, чији аутор је Поп Дукљанин, из XII вијека. Прије свега се то односи на податке и значај Војислављевића, прве дукљанске/ црногорске династије. Ни то не може открити која то истина може сметати било коме да се овај дио насљеђа адекватно истражи и вреднује. Да размотримо пар ствари које бацају мало свјетла на оно чиме се замагљује или настоји посвојити дукљански период цр-
ногорске државе. У некој ироничној, историчној параболи, могло би се рећи да су се на истом фону нашли папа (Ватикан), Коминтерна, комунисти и Ристо! Око 1050. године н. е. папском одлуком хроничарима се налаже да промијене и избаце назив Краљевство Словена, па се употребом мноштва разних имена ствара опша пометња о народима. Пуно послије тога Коминтерна је у СССР-у радила на скривању докумената и извора који нијесу били у складу са прокламованом политиком и тумачењима. Током револуционарног периода и Другог свјетског рата код нас, на то су се наслонили многи заговорници вјечне „љубави и братства“ са Русијом. Занимљиво, најгорљивији су били пресвучени бјелаши, који су у односу на црногорску повијест гајили погледе српских грађанских историчара и у њихово доба формиране СПЦ. Само су умјесто православља пропагирали комунизам, а преко крста метнули петокраку.
(ЗЛО)УПОТРЕБЕ ФАКАТА Комунисти су, као и њихови противници, (зло)употребљавали Његоша и наводну истрагу потурица. Комунисти су поручили представницима колаборациониста да их чека ново „Бадње вече“. Ćећате се вјероватно овогодишње божићне посланице једнога попа СПЦ да Црногорце чекају „крвави бадњаци“. Но, посебна сличност и подудара-
ње налази се у односу на Дукљу и њен значај. Зато је комунистима највише на удару био Секула Дрљевић, који је својевремено с многима од њих био заговорник идеје о „српској Црној Гори“. Дрљевић је права слика да неки Црногорци поврате национално оćећање тек кад их тресне српски кундак. Осим као сарадник окупатора, др Секула им је био трн у оку, јер је износио јеретичку мисао „да смо ми држава још од Дукље“. Комунисти су, по свом затуцаном мишљењу то сматрали фалсификатом, наглашавајући да Дрљевић: „Тиме хоће да наговијести да ми нијесмо Словени него Римљани, преци данашњих Талијана. Овај покварени и продани лудак у стању је да нас полатини само да би омео црногорски народ да се бори у великој братској заједници словенских народа“. Како закључује историчар Драгутин Паповић: „Комунистима није одговарало историјско насљеђе Дукље, јер се није уклапало у њихове идеолошке конструкције о црногорској историји. За њих је било важно словенство, руски култ и рат против нових потурица. Историја Црне Горе је за комунисте почињала од династије Петровића, а Његош је био најприхватљивији историјски узор, јер његов спјев почива на бази сукоба ‚патриота и издајника’.“ Сад звучи познато! Када се погледају прогласи, методи и начин поступања, симболика порука и одређивање што смије бити и одакле
Са највиших мјеста је настављено игнорисање и потискивање угаоног периода Црне Горе. Тако напр. у Историји Црне Горе, издаване почетком седамдесетих година прошлога вијека не помињу се Војислављевићи. Још примитивније заобилажење имали смо 1987. године, када је као додатак Побједи објављен „Програм прославе значајних датума у Црној Гори до 2002. године“, тј. за сљедећих 15 година. Састављачи, Историјски институт Црне Горе и тадашњи ССРН, поред „очигледног незнања показали су и велику дозу зле намјере да све најзначајније датуме из историје црногорског народа потисну и предају забораву“ (аутор овога текста тада је једини имао и дао за ТВ Титоград примједбе на овај Програм). Састављачи нијесу сматрали да би требало обиљежити 950 година од Туђемилске (Барске) битке, као једног од најзначајнијих датума, не само црногорског, већ и јужнословенских народа. Дукља је наједном постала важна и ономе који је пријетио прикуцавањем Дукљана за Везиров мост. Увидио је г-дин Ристо са патронима да им се не уклапа негирање Дукље, јер ако Срби немају с њом везе и анатемишу је, како онда могу доказивати да су Црногорци Срби? Зато су изумили титулу Диоклијског (дукљанског) епископа. Уз титулу су почели и обиљежавати територију (да из пристојности не употријебимо народну ријеч која боље одсликава те њихове радње). Уз окретање главе надлежних, уз пругу, посађену посред Дукље током „руског“ периода Југославије, добили смо канале, а на Мартинићкоj градини љесу с крстом, одакле службеници СПЦ носе камење с изгравираним натписима!? Мали искорак ка враћању самосталности ниjе био и суштински. Остало се претежно у наслијеђеној матрици примитивног, једновалентног „православља“, које је као такво негација правог црногорског бића. Дукљанско насљеђe не смије бити везано за мандате и фотеље и препуштено црноризастим митоманима. Заштита и валоризација црногорског дукљанског периода је цивилизацијска обавеза.
2
1. август 2020.
СПЦ ПОСТАЛА ВЛАСНИК РАНОХРИШЋАНСКИХ ЦРКАВА НА НАЈЗНАЧАЈНИЈЕМ ЦРНОГОРСКОМ ЛОКАЛИТЕТУ
Латинске богомоље српској цркви на дар Још од 1949. године трају иницијативе обједињавања територије Дукље, али до данас то није спроведено. Напротив, 2020. године репрезентативни дио Дукље, по којој смо свјетски препознати, још увијек није стављен под стручну и сваку другу пажњу црногорских институција задужених за бригу о црногорској културној баштини. Зато се, због такве „бриге“, тај дио археолошког локалитета Дукља води у катастру као поклоњен МЦП СПЦ Само од себе се намеће питање како је могуће да 2020. године репрезентативни дио Дукље, по којој смо свјетски препознати, још није стављен под стручну и сваку другу пажњу црногорских институција задужених за бригу о црногорској културној баштини? Данас се тај дио археолошког локалитета Дукља води у катастру као поклоњен МЦП СПЦ, која се води као власник и корисник, замислите - „неплодног земљишта“?! По овим подацима изгледа да је држава Црна Гора 2020. године успјела да од једног од најзначајнијих археолошких локалитета направи - парцелу са „неплодним земљиштем“?!
СПЦ КУПУЈЕ ИДЕНТИТЕТ
МЦП власник парцеле на којој се налазе ранохришћански објекти
У
јеку расправа о Закону о слободи вјероисповијести и друштвеним превирањима које је изазвало његово усвајање, још један од културолошких бисера црногорске баштине је добио новог власника. Простим прегледом на сајту Управе за некретнине Црне Горе види се да је власник парцеле на којима се налазе ранохришћански објекти на Дукљи постала - Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве. Област Дукљанских цркава се налази на источном дијелу античког града Дукље, наспрам улице која тренутно дијели цијели град - на пола. Овај сектор је истражен на један мање темељан начин, у односу на остатак локалитета и тренутно је у много лошијем стању, будући да није ни на који начин по-
стао дио музеја. Мали број откривених и још увјек видљивих структура је уствари напуштен и већим дијелом је прекривен вегетацијом и пузавицама.
ДРЖАВНА НЕБРИГА Завод за заштиту споменика културе Црне Горе, одмах послије оснивања, донио је рјешење (28. јула 1949. године) бр. 496 којим се читав археолошки локалитет Дукља ставља под заштиту закона. Тада је било констатовано да се велики дио археолошког локалитета Дукља налази у приватној својини и да би га требало објединити у једну цјелину… Дакле, још од 1949. године трају иницијативе обједињавања, али као што видимо - до данас то није спроведено.
Потпредсједник Савјета Митрополије Црногорске православне цркве Стево Вучинић мишљења је да је куповином замљишта у Дукљи на коме се налазе темељи три античке цркве, цетињска филијала Београдске патријаршије купила темељ хришћанскога идентитета овога простора. - У једној од њих, највећој, служио је и епископ Евандер из Доклеје који је 451. године, учествовао на Халкидонскоме сабору и потписао симбол вјере која је културно обликовала хришћанску васељену, какву је ми данас познајемо - појашњава Вучинић. Вучинић даље наводи да је СПЦ купила, не само дио Дукље, већ и земљиште у непосредној близини Дукљанскога града на Мартинићкој Градини, једном од śедишта Дукљанско-барске надбискупије, на којем се налазе темељи једне од најстаријих дукљанских цркава. - У Дољанима, у дотицају с простором на коме се налази прво śедиште Дукљанско-барске надбискупије, с остацима двије најстарије античке цркве у Црној Гори које су заштићене, СПЦ је купила околно земљиште и на њему засновала манастир. У сва три случаја, с намјером, да на темељима античких и дукљанских цркава сагради - српске цркве или манастире. На срећу, безуспјешно је покушавала да купи земљиште у дотицају с Пречистом Крајинском у Остросу, такође заштићеним археолошклим локалитетом. Међутим, на Превлаци код Тивта, посредством такозване ЈНА која јој је била поратни власник, дошла је у посјед латинскога манастира из времена краљевине Дукље, и на њему неометано гради српски манастир - наводи Вучинић.
МАРКАНТНЕ ТАЧКЕ ЦРНОГОРСКОГ ПРОСТОРА Потом Вучинић открива још неке интересантне детаље, попут информације да је СПЦ у Пиперима купила шест хектара земљишта с остацима старога манастира, који као такви нијесу уписани у регистар културне баштине, ,,све са намјером да га за рачун Србије обнови“. - Очито и непобитно, Београдска патријаршија купује маркантне географске тачке које оличавају идентитет црногорскога простора, тумачи их као
српске и ставља у функцију београдских империјалних амбиција. То им није тешко с оваквом администрацијом и њеним односом према државноме и националноме идентитету, боље рећи, према Црној Гори и Црногорцима - без којих она нема смисла. Досадашња кадровска политика, у овоме питању, може се мирне душе назвати трговачко-велиздајничком. Томе је, сваки дан гледамо, очито дошао крај! Садашње политичке прилике су такве да је посве јасно да више ништа неће бити као што је било. Чим прије то премудра власт схвати, тим боље и за њих, и за нас и за нашу земљу - категоричан је Вучинић. Дошли смо, дакле, до факта да се Митрополија црногорско-приморска СПЦ води као власник парцеле 1547 на Дукљи са својинском врстом права. На тој парцели се налазе најмање три ранохришћанске цркве које се по неким ауторима помињу и у Љетопису попа Дукљанина. Неспорна је њихова културолошка вриједност за цјелокупну црногорску културно-историјску баштину.
ИВАН КЕРН истој цркви у којој је сахрањен, уздиже на пријесто његовог сина Светолика. Ту су Светолика, архиепископи и епископи посветили и крунисали и од тог дана увријежио се обичај да се у тој цркви, посвећују сви краљеви ове земље - пише Дукљанин. Да ови преписи нијесу једино што је снашло овај најзначајнији археолошки локалитет који посједујемо, и по којем смо препознати, можете видјети и на фотографијама које објављујемо. Наиме, цијелом дужином локалитета према Морачи непознати инвеститор је ушао у, нећете вјеровати, копање канала?! Канала, у дужини више стотина метара, преко археолошког локалитета. Види се гомила ископаног шута са могобројним остацима артефаката. Постоје и очевици који тврде да су се могли видјети и препознатљиви артефакти из римског периода, а и сада се виде темељи неких старијих грађевина до којих се копало. Подгорица је и до сада имала несразмјерно мали број изложених и сачуваних експоната и артефаката са Дукље. Судећи по овим снимцима, тог „доброг старог обичаја“ неће се лако одрећи.
извор: Портал Аналитика
ДУКЉАНИНОВА ЦРКВА СВ. МАРИЈЕ У ГРАДУ ДУКЉА Значајан простор у Љетопису попа Дукљанина, посвећен је Светопелеку, чији се долазак на пријесто поклапа с временом када Бугари примају хришћанство и Цркви Св. Марије која се по Дукљанину налази у „граду Дукља“. Како се наводи у Љетопису, послије успјешне мисије у Бугарској, папа Стјепан VI позвао је мисионара Константина да дође у Рим, а овај је на том путу пролазио кроз краљевство Светопелека. Захваљујући његовом проповједању, Светопелек је примио хришћанство са свим својим краљевством. Хришћани који су раније побјегли у планинска утврђења, добили су од краља Светопелека, благослов да се врате у своја мјеста и да обнове градове, које су им некада пагани попалили и разрушили. Он је такође показао намјеру да према старим повељама утврди раније границе насеља и имања и у том смислу за помоћ се обратио Ватикану и Цариграду. Тако се на великом сабору, који је трајао неколико дана, на Dalmae omnes populos terrae, читане старе грчке и латинске повеље. На завршетку сабора, краљ је крунисан од кардинала Хонорија и то на начин римских краљева. Потом је краљ Светопелек, према садржају старих повеља, својим повељама подијелио покрајине и области свог краљевства и њихове границе и међе „према сливу ријека“. Краљ је такође наредио да се посвете архиепископи, један у Салони а други у Дукљи. Према „старом праву“, одредио је Светопелек, Дукљанску цркву за Митрополију, под чијом су управом проглашене сљедеће епископије: Бар, Будва, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Полат и Сорбеум. Краљ Светопелек, је према Дукљанину, владао 40. година и четири мјесеца, а сахрањен је у Цркви Св. Марије у граду Дукљи, достојно и уз велики свечани спровод. Народ га је уз нарицање ожалио и у
Прокопани канал на Дукљи
3
1. август 2020.
СТАТУС АРХЕОЛОГИЈЕ У ЦРНОЈ ГОРИ ДАНАС
Наука као сервисна комунална служба
З
ашто археологија Црне Горе није наука или зашто је археологија избачена са простора скадарске регије, односно Подгорице? Повод овог обраћања је управо ово зашто. То је садашњи однос и статус археологије Црне Горе, науке која истражује и обогаћује ризницу културе Црне Горе и репрезентује је у свијету. Данас је она избачена са простора скадарског поднебља и Подгорице гдје је најпотребнија и гдје јој је мјесто. У свему је најнезнавеније што се археологија не третира као наука, већ као свака сервисна комунална служба. Кад затреба археолози излазе на терен, погледају или кратко контролишу неко мјесто ако је пријављено као археолошки траг и усмјере га према подручном музеју и то је у најкраћем - једино преостало од црногорске археологије. У току транзиције посљедњих тридесетак година велика зла нанешена су културно-духовном насљеђу Црне Горе. Неповратно је изгубљено на веома суров, груб и разоран, насилан и незаконит начин, те разним крађама, бројним присвајањима и на друге начине огромна културна баштина. Довољан разлог да се овим питањима озбиљно и са пуним правом почну бавити надлежни државни органи и институције културе, јер је то све изостало у назначеном времену. Остаје питање зашто? Уништавање културних добара и свега што иде уз то није неко изненађење за балкански простор. То су вјековима праћена дешавања и проблеми настају као посљедица друштвених околности усљед немира, ратова, освајања, природних катастрофа, потреса, поплава, суша и других недаћа. Сва та стања памти тло Црне Горе. Препознају се по материјалним остацима, видљивим и невидљивим траговима а налазе се свуда, на земљи, мору, језерима, ријекама, практично на сваком кораку, посебно у скадарском поднебљу. Многи предмети доспијевају и у приватне руке најчешће код колекционара који их даље отуђују јер немају обавезу да налазе предају институцијама или музејима. Овим путем губи се и нестаје црногорска културна баштина, док о проблему нико не води ни бригу ни надзор. Опет зашто?
КАРТА ЗА УЛАЗАК У СВЈЕТСКЕ КРУГОВЕ Из опуса археолошких налазишта увијек треба подсјећати на Дукљу коју је свијет упознао крајем 19. вијека. Потом Црвену стијену изнад Билећког језера и Биоче у кањону Мораче. Црвена стијена и Биоче познати су од скоријег датума као преби-
Кад затреба, археолози излазе на терен, погледају или кратко контролишу неко мјесто ако је пријављено као археолошки траг и усмјере га према подручном музеју и то је у најкраћем — једино преостало од црногорске археологије
околности и чињенице истражује, прати и повезује наука, а одговорност припада истраживачима, археолозима, првим тумачима сваког истраживања.
СТРАТЕГИЈА ОСВАЈАЧА
СВИЈЕТ ДУКЉУ УПОЗНАО У XIX ВИЈЕКУ
валишта хомосапијенса, неандерталиса и хомосапијенс фосилиса носилаца културе старијег каменог доба, палеолита, притом, у многоме је освијетљен и начин живота и понашање човјека у леденом добу. Ови подаци уводе Црну Гору у свјетске научне кругове и презентују је као нови простор и нови извор знања о најстаријим културама на планети. Довољан разлог да археологија заузме и завриједи ранг научне институције. За прошлост, за историју Црне Горе, ова наука има посебну улогу и значај по многим питањима и темама. Отвара непозната раздобља историје и открива бројне материјалне трагове културе из свих сфера стваралаштва. Бројне генерације Црногораца или грађана Црне Горе нису имале прилике да на вријеме уче и спознају своју историју, односно укупну прошлост. За црногорску прошлост скадарско поднебље, омеђено висовима Ловћена, Оријена, Комова и других, представља основни, централни, културни и историјски најзначајнији дио. Назначени простор од давнина будио је интересовање по разним питањима. У свакој варијанти у жижу је избијала позиција која се ријечним коритима везивала за југ, за море, за шири медитерански свијет и сличним системом за сјевер, за планинско
залеђе и даље за просторе централног Балкана. Иначе, природа скадарске регије пружала је услове за лагодан живот. Али, позиција регије увијек стоји на првом мјесту и зато је била и остала доминантна мета освајачима којих је било подоста и смјењивали су се често.
СВЈЕСНО ПРЕЋУТКИВАЊЕ Сви окупатори и данашњи отимачи овога простора остављали су и остављају материјалне трагове и друга сјећања сачувана и у формама легенди, митова, лажне историје. Све то заједно данас тражи провјеру, тражи одговор и тражи истину. А истину нуди искључиво наука. У оваквим ситуацијама највише је пружа археологија. То је основни разлог зашто се археологија у Црној Гори занемарује и изгони са простора скадарског поднебља. Археологија тек однедавно прати и открива похаре и разарања простора државе Дукље коју су освојили Рашани - Немањићи. Овај простор опустошен је до те мјере да је престао живот у свим тадашњим градовима у скадарско-бјелопавлићком подручју. У памћењу народа остао је тај сурови печат у односу на друге моћније освајаче попут Аустроугара, Турске и тако даље, иза којих оста-
Ћути струковно удружење О садашњем понижавајућем статусу археологије не разумијем шутњу струковног удружења Археолошког друштва Црне Горе, а није мали број археолога, међу њима има и неупослених. Сви су се спремали да раде за науку коју треба стално унапређивати и развијати. Зато је неопходан заједнички интерес струке. Изгледа остаје стара пракса да само појединци колико толико брину о унапређењу науке. Морам подсјетити и на сљедеће.
OЛИВЕРА ВЕЛИМИРОВИЋ-ЖИЖИЋ
Статус археологије ни у социјали- обједињавања и презентирања стичком периоду битно се не ра- археологије на државном нивоу. зликује од садашњег. Отпори су Збирка је успјешно обављала тај се јављали и тада при сваком по- задатак и, колико је егзистирала, мену да ондашњи Титоград ства- била основни презент археологије ра услове за отварање Археоло- Црне Горе на југословенском, а и шког музеја Црне Горе, основне и на ширем нивоу и као таква била релевантне институције за држа- трн у оку многим културним и друву. Претходница томе циљу била гим посленицима црногорског друје археолошка збирка Црне Горе, штва. То подсјећа на садашње стаоснована као припремна база за ње науке, на стање у друштву и да стварање услова и увида у архе- је однос према држави остао неолошки фонд Црне Горе, па до промијењен.
ју цивилизацијски трагови и данас имају вриједности опште културне баштине. Највише суровости израња на простору Скадарског језера и околине. Управо у првобитном језгру државе Дукље гдје се зачела и стекла хиљадугодишња историја и велики дио црногорске прошлости. О свему најсликовитије говоре археолошка топографија са бројним локалитетима скадарског простора као што су Биоче, Медун, Стара градина, Гостиљ, Матагужи, Куће Ракића, Момишићи, Дукља, Златица, Папратна обод, Жабљак манастирски комплекси, затим многа позната светилишта Оријен, Острог, Дајбабе, Магара и друге. Набрајање може да се настави, а обогаћено је са више стотина нових објеката након стручног обиласка ове територије које вапе за истраживањем широког спектра од пећина, градина, градова, тумула, црквишта и других објеката. Археологија прати и процес генетичког насљеђа археолошких заједница које су живјеле на овом тлу и оставиле материјалне и друге трагове, гене, кодове, а што и како дотиче савремене популације. Све
Стратегија некадашњег освајача државе Дукље, а садашњег отимача и рушитеља културних добара Црне Горе говори све. Чекао се само моменат и моменат се десио. Са распадом Југославије кренуло се јуришом на Црну Гору. Овога пута на удару су кључна културна добра уграђена у темеље државе, културе и историје Црне Горе. По сриједи су Дукља, Оријен, Острог, Магара, Златица, бројни црквени објекти широм земље уз учестале и бројне крађе из цетињских музеја итд. Све ове предрадње су у функцији за подјармљивање Црне Горе српској традицији. Концепција стратегије усмјерена је на освајање територија грађевинарством Риста Радовића. Ничу нови објекти у стилу српске културе, а стари црногорски црквени фонд, препознатљив и богат, преуређује се и прерушава у српско рухо. У центру Подгорице подигнут је највећи и најупитнији Храм Христовог Васкрсења и носи доста симболике. Заузео је централно мјесто у скадарском простору у коме су столовале династије Војисављевића, Балшића, Црнојевића, а не помињу се у историји Србије. У књизи „Историја археологије у новим земљама југоисточне Европе“, издатој 2014. године, историја Црне Горе сведена је на неколике крајње поједностављене и прије свега нетачне реченице, па пише: од осмог до 12. вијека средњовјековна Дукља прикључила се српској држави. Сљедећим вјековима остали су у сталном савезништву са Србијом, да би тек од 1918. године постала саставни дио нове југословенске државе. Као што нас обавјештава српска историја, нема никаквих освајања, нема насиља, нема пустошења итд, али има много храмова београдске патријаршије, а има и гомила мантијаша распоређених широм Црне Горе. Међутим, наш Амфи нема никавих дилема. Пошто он добро господари Црном Гором, размишља потајно да би се радо прогласио петом династијом. Ослачо му трон на коме дуго сједи и са уживањем печата светославље. Ето, може се и тако освајати Црна Гора, али то неће дозволити црногорски народ.
4
1. август 2020.
Дуга традиција писмености ДУКЉАНСКИ ПЕРИОД ЦРНОГОРСКЕ СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
П
оставља се, у првоме реду, питање – што све чини црногорску средњовјековну књижевност, а тиме и књижевност епохе Војислављевића. И, с тим у вези, да ли је ријеч о једнојезичној и једноконфесионалној књижевности или у њен састав улази полилингвално литерарно искуство једне државе и народа. У словенским књижевним историографијама почеци националних књижевности везују се за дјелатност очева словенске писмености, учених Солуњана, Ћирила и Методија. Мисија кодификације националнога писма, стварања првога словенског књижевног језика те увођења Словена у простор канонске цркве од прекретничке је важности за цјелокупну словенску историју. Но, у сјенци тога крупног историјскога постигнућа отвара се питање – да ли словенским националним књижевностима припада и насљеђе које се формира изван круга ћирило-методијевске традиције? Конкретно, и летимичан увид у литерарно стваралаштво дукљанске државе, од IX до краја XII стољећа, које ћемо, слиједећи терминологију Војислава П. Никчевића, именовати дукљанским периодом, показаће нам тек посредне наговјештаје њенога присуства. С друге стране, присуство латинске, а у мањој мјери и грчке писмености, у распону од сигилографских и епиграфских налаза, па до сачуваних манускрипта или њихових познијих пријеписа, несумњиво је. На латинскоме језику, махом у скрипторијима бројних бенедиктинских манастира, пишу се и преписују житија, литургијске књиге и хронике, настају епитафи и правни споменици, док је грчки заступљен на печатима владара и у нешто мањој мјери у епиграфици. Да је трилингвизам битно обиљежје тога пери-
АЛЕКСАНДАР РАДОМАН
Захваљујући генерацији монтенегриста која је од краја 60-их година направила раскид с традиционалистичким приступима црногорскоме културноме насљеђу и идентитету, освјетљавајући његов историјски ход дужи од једнога миленијума, данас о црногорској средњовјековној (али и ранонововјековној) баштини можемо говорити с много више поуздања имајући пред собом релативно богат и истражен књижевни и културни корпус
НАТПИС ИЗ ЦРКВЕ СВ. МАРИЈЕ У БУДВИ 840. г.
ода, посредно нам свједоче и писма папе Александра II из 1067. године, антипапе Климента III из 1089. године те Каликста II из 1124. године, упућена дукљанскобарским надбискупима, у којима се помињу манастири „латинске, грчке и словенске курије“. Дукљански период црногорске књижевности обухвата вријеме од почетка IX до краја XII вијека. Његово битно обиљежје је полиглосија, па су засвједочени трагови латинске, грчке и словенске (староцрногорске) писмености ове епохе. Културна, просвјетна и књижевна дјелатност интензивира се појавом бенедиктинскога монашког реда на Црногорскоме приморју од средине IX вијека, но традиција писмености у градским среди-
нама морала је бити присутна још од раније, о чему свједоче епиграфски споменици из раносредњовјековнога периода. Први је значајнији књижевни споменик дукљанскога периода Андреацијева повеља из 809. године, у којој наилазимо на вишеструке трагове књижевне заоставштине најранијих периода црногорске књижевности, па она документује како остатке локалне црквене традиције, хагиографске литературе (култ Св. Трипуна), тако и правних споменика. У средњовјековној црногорској књижевности особено мјесто заузима корпус текстова који припадају хагиографскоме жанру, а о којима постоје само посредни трагови, као што су текстови настали највјероватније у XI вијеку Житије
Житије владара-мученика Дјело од посебнога значаја за нашу културу и традицију, сачувано само у изводима у Краљевству Словена Попа Дукљанина, јесте Житије Св. Владимира из XI стољећа. То је житије владара-мученика, које припада мартиролошкоме житијном жанру, уз изразите елементе западноевропске хагиографске традиције. Постанак житија везан је за утемељење култа Св. Владимира, који је, баш као и слични примјери у дру-
гим европским срединама, био Румије, ђе се налазио претхриизузетно значајан како за ду- шћански тумул, припадници кљанску државу, тако и за ди- три религије (православци, канастију Војислављевића. Култ толици и муслимани) на ТројСветога Владимира надовезао чиндан износили крст Светосе на претхришћанске обреде га Владимира, а сви учесници подрумијскога краја и постао обреда носили су и по један каснажна тачка духовне иденти- мен. Култ је 2005. године изгуфикације становништва тога био свој изворни карактер кад простора, без обзира на ка- су припадници Српске правоснију религијску припадност, славне цркве уз помоћ тадаа његова симболичка вријед- шње Војске Југославије деваност очувала се све до у наше стирали тумул постављањем дане. Тако су вјековима на врх лимене цркве на врх Румије.
светих мученика Андрије, Петра и Ловра, Житије Светога Владимира и Чуда Блаженога Микуле. Литургијској пјесничкој књижевности припадају текстови настали за потребе црквенога ритуала од којих је сачуван рукопис Лекционара и Понтификала Которске бискупије, из 1090–1123. године, који садржи неумску нотацију, као важно свједочанство музичких традиција те епохе. Најзначајнији књижевни и историографски споменик дукљанскога периода јесте Краљевство Словена Попа Дукљанина, настало у Бару средином XII вијека, по свему судећи прво на словенскоме језику и глагољскоме писму, а потом преведено на латински језик. До нас су допрли само познији латински пријеписи те хронике која је најважнији домаћи извор за раносредњовјековну историју Црне Горе, али и свједочанство богатих књижевних и културних традиција епохе. На основу те хронике сазнајемо о постојању старијих рукописа дукљанске књижевности, попут црквено-правнога списа Metodius, Житија Светога Владимира и др. У хроници је приказана историја Дукље од доласка Гота у римску провинцију Превалис у другој половини V вијека, па све до напада на Дукљу рашкога великог жупана Десе 1148/1149. године. Аутор дјела, анонимни поп Дукљанске надбискупије, у уводу латинске редакције хронике истиче да је спис превео са словенскога оригинала како би дао примјер омладини града Бара која не само што воли да слуша о ратовима, већ и да учествује у њима. Мотиви за настанак хронике су потреба да се укаже на историјска права дукљанске државе и цркве, али и да се потврди право на пријесто једне гране дукљанске владарске фамилије, оне којој припада кнез Радослав који се спомиње као посљедњи владар у спису. Иако до нас нијесу допрле словенске верзије Владимирова житија и хронике Попа Дукљанина, да су словенски оригинали постојали свје-
дочи нам увод у латинску редакцију Дукљанинова дјела у којему се изричито наводи да је ријеч о пријеводу са „словенскога језика“. На рану традицију словенске писмености у Дукљи подśећа и спомен „словенске књиге Metodius“, која је, како се чини, била један од првих правних и црквеноправних споменика насталих у раној фази развоја дукљанске књижевности. На којем су писму настала та дјела, данас се не може поуздано рећи, мада неки посредни докази, као и рукописи Маријинскога јеванђеља, Гршковићевих и Михановићевих одломака Апостола, те епиграфски налаз из XI вијека из Конавала (које у то вријеме припадају Травунији као дијелу дукљанске државе) упућују на закључак да је та најранија словенска писменост на простору данашње Црне Горе могла настајати баш на најстаријему словенском писму – глагољици. Преписивачка дјелатност Димитрија Синаита у XI вијеку, чији се глагољски рукописи налазе у Манастиру Свете Катарине на Синају, а за кога је утврђено да потиче с простора Дукље, посредно потврђују претпоставку о глагољској писмености као битноме обиљежју дукљанскога периода црногорске писмености. Кад је прије нешто више од пет и по деценија у оквиру антологијске библиотеке Графичкога завода „Луча“ објављена књига Предњегошевско доба, у складу с тадашњим поимањима црногорскога књижевног насљеђа сва је црногорска књижевност прије Његоша могла стати у једну књигу, при чему је и то био помак у односу на у то вријеме етаблиране ставове да „књижевност Црне Горе“ почиње од владике Василија. Данас је, међутим, битно другачија ситуација. Захваљујући генерацији монтенегриста која је од краја 60-их година направила раскид с традиционалистичким приступима црногорскоме културноме насљеђу и идентитету, извојевавши право да се оно подведе под придјев црногорски и освјетљавајући његов историјски ход дужи од једнога миленијума, данас о црногорској средњовјековној (али и ранонововјековној) баштини можемо говорити с много више поуздања имајући пред собом релативно богат и истражен књижевни и културни корпус.
Правни споменици Војислављевића Важни су и правни споменици настали у дворској канцеларији Војислављевића, од којих су сачувани само пријеписи Локрумских повеља на латинскоме језику, као и епиграфски те сигилографски споменици, печати архонта Петра на грчкоме, као и краља Бодина и краља Ђорђа на латинскоме и грчкоме језику. Рад дворске канцеларије Војислављевића потврђен је посредно ПЕЧАТ КРАЉА БОДИНА XI вијек
и на основу папских була у којима се поједине папе обраћају дукљанским владарима или прелатима Дукљанско-барске надбискупије, обавјештавајући их о појединостима везаним за статус Дукљанско-барске надбискупије, додјелу краљевских инсигнија и сл. (буле папе Александра II из 1067. године, Гргура VII из 1078. године, Климента III из 1089. године).
5
1. август 2020.
К
ад би Црногорци, иначе народ најлакши под капом, и дефинитивно шампион у одбацивању властите горде прошлости, могао само толико знати да су Барску, односно Дукљанску архиепископију, створили преци Црногораца, а не неког другог народа, високо би уздигли властиту представу о себи и својој славној прошлости. Овако, кукала им мајка, морају да се диве измишљању Српске православне цркве, своје наводне хиљадугодишње аутокефалности? Уосталом, нека и нестане народ као Црногорци, који је у стању да толико поавета, и нека за вјечита времена остану свијету за уклин. Одбацивати од себе несумњиво најстарију хришћанску вјерску и културну установу, која само може служити за понос, не обдјелавати њен врт, не даривати је искрено и од срца, не долазити јој на стална ходочашћа, бар ђака и студената - значи дефинитивно пасти на ниво оних фолклорних сподоба из посљедње клупе Демократског фронта у Скупштини, који чезну за стварањем Црне Горе као средњовјековне православне џамахирије. Црна Гора, као можда једина у свијету, баштини обје хришћанске цркве као државне, баштини и поноси се њима, тачније баштини цјелокупну хришћан-
О РАСКОШНИМ ТРАГОВИМА БИВШЕГ РИМСКОГ ЦАРСТВА
Да је Његош могао знати?
Како би његова пјесничка алхемија, као свјетлећа сонда, синула до својих почетака и славе? Каква би то била поема?
ску традицију. Није краљица Јелена ништа изгубила од конверзије која се догодила било на броду, било у Цркви Светог Николе у Барију. Опет је била и остала достојанствена италијанска краљица и велика Црногорка. Није Црна Гора, ни у њено патријархално вријеме, имала ма каквих предрасуда према Западу и католичанству, укључујући и протестантизам и остале варијанте католичанства. Није случајно да су Црногорци, додуше, ако су Црногорци, лако постајали грађани свијета, а уколико нијесу онда су продужавали главињати за немањићким иконама. Хиљаду пута сам, болно преживљавајући црногорску тврдоглаву неукост, с истинским жаље-
њем помислио што би било да је Његош имао прилике да сазна за Дукљу? Како би његова пјесничка алхемија, као свјетлећа сонда, синула до својих почетака и славе? Каква би то била поема? Ето, и у том смислу, цетињски пустињак је остао „Сирак тужни без иђе икога“. И кад су Петровићи, као краљ Никола, сазнали за Дукљу, морали су, се, што због наводног блиског сродства са Србима, чиме су те исте Србе стољећима као робове тјешили, а знатно више због руске помоћи, правити да се католичка Дукља тобоже на њих не односи. Тако је Никола први пут промрсио кроз зубе, приликом проглашења Црне Горе за краљевину 1910. године, нешто као: Подужи су трагови ове наше краљевине, потичу они још од Михаила
и Бодина, итд. Да се умио мало јаче везати за Дукљу, можда би и његова судбина и судбина Црне Горе изгледала друкчије, бар на краљевом крају? Овако, нигдје, бар на Источном Јадрану, и даље у унутрашњости Балкана, нијесу остали богатији и раскошнији трагови бившег Римског царства, као на територији Дукље, почев од вила рустика, до најразноврснијих видова велике римске цивилизације. Ту, на остацима римског царства, и средишта великог илирског краљевства, цвјета, за своје доба, високо цивилизована Дукља, од које, ма колико се ње одрицали, у многима од релативно богатијих црногорских приморских домова, или наших јавних грађевина, у њиховој основи, упадљиво лијепо стоје
РАЈКО ЦЕРОВИЋ дукљанским клесарским мајсторством обрађени угаони каменови, скинути са дукљанских сакралних или других грађевина. И ако се тиме не треба поносити, ипак ваља рећи, да, поред осталих, наш национални дом лежи и на физичким дукљанским фундаментима. Дуго су се око њих многи отимали, па и онда, као у наше комунистичко вријеме, кад је Црна Гора, и као држава, трајала са непотребно умањеним капацитетом. Можда није на први поглед довољно видљиво, ипак, Црна Гора сазријева корак по корак према себи, проналазећи се у мноштву расутог и дуго отиманог властитог историјског материјала, али и рвајући се са сопственом литијашком и другом примитивом. Биће Црне Горе, чак и захваљујући душманима!
ДРАГОЦЈЕНИ АРХЕОЛОШКИ ОСТАЦИ ГРАДА СА СВОЈСТВОМ „КОЛЕКТИВНОГ ПАМЋЕЊА“
Енигма звана Дукља MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ Ако историју, као што кажу, пишу побједници, онда историју Дукље, античке државе која је постојала на тлу данашње Црне Горе, пишу они који посједују и интерпретирају њене археолошке остатке. Та борба за трагове историје, њихово расчитавање и читање нигдје, заправо, није тако болно актуелна као у Црној Гори данас. Име Дукље се појављуе у више различитих верзија као Диоклетија, Диоклеја, Дукља и касније у византијским списима под именом Зета. А то име, као и разне његове варијације, односиле су се, прије свега, на римски град, урбани и трговачки центар настао још у првом вијеку на територији Зетске равнице, недалеко од данашње Подгорице. Археолошки налази потврђују постојање зграда и палата, утврде и храмова као и триумфални лук и терме, римска купатила тиме сугеришући да су антички господари овога града давали овом локалитету посебан значај, видјевши у њему не само згодну стратегијску тачку, већ и genius loci, простор духа и трајања и мјесто смисла. А према легенди, ту је био рођен и прослављени римски император Диоклецијан. Остаје, међутм, дилема да ли је потоња држава Дукља која се у литератури још помиње и као Дукљанско краљевство, држава Зета, царство Зета, Дукљанска кнежевина добила име по римскоме граду Diocleja који се ту налазио или је у вези са именом илирског племена Доклеати. Та дилема, као и слојеви земље који покривају археолошке остатке нестале дукљанске урбаности, никада не би била покренута са мртве тачке да црногорска државност није обновљена у крвавом вихору распада југословенске федерације. Одједном је кроз ковитлац комадања
Југославије и насилне имплементације пројекта велике Србије пар рушевина у долини Зете, несталог, златног доба римског царства постало извор идеолошког сукоба. За обновитеље црногорске државности име Дукље, њени трагови, њен дух и енигма означавали су отклон од великосрпског шовинизма и доминације наратива о Црној Гори као српској Спарти. Док је за агенте и агентуре иза ширења великосрпског сна археолошка чињеница неке пркосоне другости под именом Дукља представљала трн у оку, изузетак од правила и дискурса и дисонантан тон у идеолошком конструкту по коме је све црногорско, заправо, прије или касније српско. У исти мах драгоцјени археолошки остаци града Diocleja у камену и тишини простора, имају својства, у извјесном смислу, „колективног памћења“ о коме говори К. Г. Јунг. Ради се о својеврсном geniusu loci генераци-
Оно што нас она учи, а што би рецимо гласноговорници СПЦ жељели да оспоре, јесте то да се цивилизација не гради на фантазији о земљи и крви, народу и рату, већ на јасном систему вриједности који преведен у организацију друштва омогућава неимарство такве снаге да његова достигнућа, и дан-данас, чак и као археолошки остаци, плијене љепотом и снагом своје форме ја житеља на том подручију, баш као што је у античкој епохи памтити значило живјети, док је … заборавити било равно смрти. Отуда и борба која траје, и све се више актуализује, за памћење у камену, за трагове Дукље, њеног постојања као историјског факта. Баш као и груба оспоравања чињеница на терену кроз говор игре са заборавом појединих припадника СПЦ који би да сведу раскош дукљанског насљеђа на тек једну од лажних вијести и пуки мит релативизујући, притом, не само историјску прошлост, већ и
подмукло подривајући темеље културе савременог црногорског идентитета заснованог на независности њене државе. Овај феномен памћења, међутим, заслужује пажњу у културном идентитету Црне Горе јер оно што је у средишту енигме зване Дукља је, заправо, цивилизација. Арехеолошки трагови не свједоче само о једном начину живота, већ и о једном цивилизацијском чину који као траг траје у простору и у времену. Оно што нас Дукља учи, а што би рецимо гласноговорници СПЦ жељели да оспоре, је-
КО ПИШЕ ИСТОРИЈУ ДУКЉЕ?
сте то да се цивилизација не гради на фантазији о земљи и крви, народу и рату, већ на јасном систему вриједности који преведен у организацију друштва омогућава неимарство такве снаге да његова достигнућа, као у случају Дукље, и дан- данас, чак и као археолошки остаци, плијене љепотом и снагом своје форме. Коначно, незаобилазна је географска мапа поменуте културне меморије на којој се просторно преклапају genius loci Дукље, Зете и модерне Црне Горе упркос вјековима који су протекли.
6
1. август 2020.
КАКО ЧИТАТИ ВАЛОРИЗАЦИЈУ КУЛТУРНИХ ДОБАРА
ЈАНКО ЉУМОВИЋ
Посао за цијели наредни вијек
Културна добра представљају мјеру националне политике и то добро знају државе које су успјеле у XX вијеку да постигну све оне циљеве који се сажимају у једном, да су постали идентификација националног и културног идентитета. Након тога постали су важан ресурс економског развоја. Индустрија баштине или конзумирање историјских мјеста
Д
укља и шине. Зашто и како? Одговор је прилично једноставан – људска глупост. Или како академик Павле Мијовић далеке 1971. године у студији Озлоглашено насљеђе (репринт издање из 1971. објављено 2016) записује „нити су општине биле дорасле да управљају историјским, културним и природним благом које им је закон ставио у аманет, нити су заводи могли да га ефикасно заштите од пропадања и уништавања, које је најчешће долазило баш од самих власника – општина.“ Расправе о црногорској културној баштини морају поћи од наведене студије, која би требала бити обавезно штиво за сваког доносиоца политичких одлука у Црној Гори, не само због тога што је књига Павла Мијовића једна од првих студија која је проблематизовала питање културног насљеђа, већ и због тога што се ради о дјелу које нам омогућује да данас провјеримо колико смо одмакли од погрешних приступа и
методологија рада. Да оставимо струку по страни, а да одговорност преусмјеримо ка политичарима који су једне године исказали спремност да се дође до свеобухватне анализа стања културних добара у Црној Гори. То је била 2005. година, када је Влада Црне Горе усвојила Извјештај о стању културне баштине у коме читамо алармантан проценат од 66 одсто непокретне културне баштине за коју се процјењује да се тада налазила у лошем стању, „а из разлога: старости културних добара, утицаја времена, неодржавања, недовољног броја квалификованих стручњака из области баштине који би обезбиједили
досљедну примјену законских обавеза које се односе на заштиту културних добара од стране власника и финансијских средстава“. Овај извјештај покренуо је бројне анализе и реформе које су услиједиле у наредним годинама, а које још трају. Проценат је сигурно мањи и није једноставно у првим деценијама XXI вијека надосмјестити нечињење цијелог XX вијека. Дукља и не само она, посао су за цијели XXI вијек. Рецимо Свач. Једног дана биће то уређени археолошки паркови и локалитети који неће служити само науци. Културна добра представљају мјеру националне политике и то добро знају државе које су успјеле у XX вијеку да постигну све оне циљеве који се сажимају у једном, да су постали идентификација
националног и културног идентитета. Након тога постали су важан ресурс економског развоја. Индустрија баштине или конзумирање историјских мјеста. Одсуство садржаја у контексту простора за културу, односно очуване и валоризоване културне баштине, поткрепљује и став хрватског академика, историчара умјетности Игора Фисковића да „умјетност не ствара нација, него простор и културна еволуција“. Баштина је, како то истичу савремени теоретичари, савремена употреба прошлости и ако се њена значења дефинишу у садашњости, онда друштво ствара баштину онакву каква му је потребна. Оно што је важно истаћи у савремености јесте чињеница да културна добра нијесу више само локална или национална потреба. Културна добра важан су дио политика и програма међународних организација које својим универзалним приступом доводе до пожељних промјена на домаћем те-
рену. У коначном сами тешко да ћемо ријешти проблеме наших локалитета. Сарадња са Савјетом Европе, Унеско организацијом или Европском комисијом, доводи до приближавања црногорске културне баштине широј европској јавности, са надом да ће сектор културне баштине био доведен до нивоа који ће омогућити њен даљи развој и валоризацију. Осим државе и националне културне политике која управља и промовише међународном сарадњом и подршком, важно је афирмисати локалне културне политике које у Црној Гори још нијесу конституисане на пожељан начин. Улога градова и градских културних политика у савременом европском контексту означила је потрагу за оним политикама које су тражиле излаз из стања напуштених индустријских концепата, запостављеног или девастрираног културног насљеђа, преласка из једног политичког система у други, или је то био случај новог развојног концепта града који је је једноставно био на маргини путева. Град као примарни носилац културе јесте кључни елемент у развоју културе. Црногорски градови имају многе артефакте који чекају на адекватну валоризацију.
ПОГЛЕД С ГОРИЦЕ
А могли смо боље... О
д илирске насеобине, римског града на саставцима Зете и Мораче, истоимене државе, остало је име Дукља, разбацано камење поред Подгорице, историјски списи који сежу у најдубљу прошлост ових простора и свих народа на њима. И обавезно камење спотицања. Илири, Дукљани, Словени, Зећани, Црногорци, Срби... У попису који је, чини ми се, наредне године, можете да се упишете како год пожелите на равној линији националности - неће промијенити неке чињенице садашњице ни будућег. Дукљани, како Црногорце са јаким црногорским националним идентитетом зову они други Црногорци са јаким српским националним иденитетом - не мисле на римски град из првог вијека, него на државу Дукљу која је претходила Зети и Црној Гори. Војисављевићи свакако нијесу били Римљани, прије имају македонске или грчке крви. Путеви су се укрштали, превише је праотаца прошетало овим просторима... Срби по википедијама пишу да је Дукља прва српска држава. ОK. Момци... Национални поноси су укопани у истој дубокој прошлости великих владара, ратова, описмењавања, свиле и кадифе, дворова, умјетности и златних кашика.
Ми смо нешто друго. На примјер ми смо Срби или Црногорци (опростите ми на родној несензитивности) који су учили да је Дукља град основан у првом вијеку, да је имао купатила, грађевине, раскрснице... Био је земљотрес, опустошили су је и Словени (који су такође наши преци). Они су тада узели то име за главни град своје државе, у 9. вијеку. Градитељи и освајачи кроз вјекове помјерали су границе и рушили савршено клесан римски камен, колонаде на којима почива цијела западна цивилизација. Онда су народи Дукље, Зете и Црне Горе еволуирали у врсту која је допустила да јој, у ери валоризације, то историјско, културно, туристичко благо буде уграђено у куће или краси нечија дворишта... Kао што на Приморју амфоре служе за кишобране. Овдашња врста је таква да када се сазна за неке археолошке локалитете, археолози моле новинаре да не пишу о томе док они не истраже, јер ће навалити људи и понијети све што се може понијети. И Срби и Црногорци. Ми смо и они којима је један од најдрагоцјенијих обиљежја простора, Подгоричка чаша ископана у 19. вијеку на Дукљи, завршио у Ермитажу. На Саставцима усред Подгорице има једна жардињера у коју је пободен антички стуб. Овом случајном инсталацијом,
простор добија на тежини, као не- но мало што знају о градитељству. обичан микс турске, римске и са- Ова држава, за разлику од цркве времене архитектуре. још није досегла ниво моћи да хеПлато код старог моста, напра- ликоптером поставља светиње гђе вљен за вријеме Римљана а обно- јој се свиди. вљен за земана Турака овиме по- Да не дају светиње из страха да це стаје хотспот на туристичкој мапи их држава лоше одржавати, било града. Хорде инстаграмера би, да би јасно. Па Црној Гори се одвалио имамо вјештине привукли са мо- стуб са зидина Старог града Kотогућностима хештега #podgorica ра. Недавно се од ватрене љубави #rome #ottomanempire #zardinjera према домовини замало запали#sunset #podmos’. Kад рационално човјек помисли, можда је и боље Подгоричкој чаши у Ермитажу. Kако се институције културе односе према умјетничком и културном благу, богами је она добро прошла. Боље него икона Филермоса, која је остала без драгуља у новијим смутним временима. Тада се није чуло „Не дамо светиње“. И зато то не може бити парола народа већ црквене власти. Народ се не буни када се реновирају светиње, када им се дограђују климе и конаци без консултација са архитектама, археолозима, конзерваторима, историчарима умјетности. Јер они који би требало да ИНСТАЛАЦИЈЕ У ПРОСТОРУ се баве духом заисгурСаставци, Подгорица СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
ЈЕЛЕНА МАРТИНОВИЋ
Момци - јесте ли Срби или Црногорци/Нек се сад над нама буром све разнесе момци/ Што сте такве кесе момци?/ Kакве су вам то пјесме момци?/ Од те приче не ваљају ни одломци/ А немојте момци, ви сте добри момци... Џеј Џеј Окоча (АБ револуција - Момци)
ла Тврђава Сан Ђовани: Домовина се брани лепотом, и чашћу и знањем. Домовина се брани животом и лепим васпитањем. (Љубивоје Ршумовић) Можда би у овом времену валоризације требало размислити о идеји да се врати у функцију которски Стуб срама. Власници имања по Рогамима, који можда у своје куће имају уграђен неки камен са Дукље, или када им се док окопавају виноград укаже какав златник могли би да профитирају. Продали би куће онима који би тако купили педигре, што би добро дошло црногорској и српској елити. Тако би могли да кажу да не живе од пара црногорских грађана било које националности, него да им је остало од „оног“ Немање за ког неки историјски извори да је рођен у Дукљи да би је касније освојио, или ако ћемо још раније Диоклецијан који је по легеди такође ту рођен. То је све било тако давно да мене лично није ни брига да ли је истинито. Лијепа је прича да су се на овим просторима рађали тако значајни људи. Наши преци. Значајни толико да нам је најважније да разговарамо о њима док обливени знојем вучемо римско камење, јер долази зима. Треба на нешто савити на кацу купуса, или уљепшати ентеријер дневне собе. Зависи од педигреа. Момци...
7
1. август 2020.
ИСТОРИЈСКИ, КУЛТУРНИ, РЕЛИГИОЗНИ И СИМБОЛИЧНИ ЗНАЧАЈ ДУКЉЕ
Насљеђе се не брани памфлетима
AНТУН СБУТЕГА
Одавно постоје тенденције да се историја Црне Горе присваја и фалсификује, посебно када се ради о средњем вијеку. Нажалост, већ дуже вријеме црногорска историографија и културна политика нијесу дале значајан допринос проучавању, заштити и валоризацији насљеђа из тога периода
Д
укља има вишеструки значај за Црну Гору; била је највећи антички град у регији, сједиште надбискупије, по њој је добила име прва црногорска држава у којој је написана прва историјска хроника Љетопис попа Дукљанина. Дукља и Дукљани су присутни у актуелним дискусијама и памфлетима о тзв. идентитетским питањима. Негатори постојања црногорске нације, противници независне Црне Горе и њене интеграције у НАТО и ЕУ, употребљавају термине Дукља и Дукљани у пежоративном смислу и фалсификују историју. Територија Црне Горе је била у старом вијеку дио Римског царства, а од 476. до 1042. дио Византије. Римљани су развили илирске градове на обали, Рисан, Будву и Улцињ, а у I вијеку саградили Котор (Agruvium) и Дукљу (Docleu, Diocleu), која је добила име по илирском племену Доклеати. Изграђена је по римском урбанистичком моделу, са базиликом, форумом, славолуком, куријом, храмовима и утврђењима, имала је више од 10.000 становника, Римљана и романизираних Илира. Град је страдао у току варварских инвазија у више наврата, од Гота, Авара и Словена, био оштећен од земљотреса и у раном средњем вијеку је напуштен. Дукља је била сједиште надбискупије и у њој је постојало више цркава. Посљедњи надбискуп, Иван, према несигурним индицијама, крајем X вијека, у вријеме инвазије војске цара Самуила, прешао је у Дубровник и постао први дубровачки надбискуп. То је био аргумент Дубровника у покушају да оспори право Барској надбискупији и митрополији, основаној 1089. на јурисдикцију над католичким бискупијама у Дукљи. Барска надбискупија се сматрала насљедницом Дукљанске и барски надбискупи су носили и титулу дукљанских надбискупа, а касније и примаса Србије. Биле су им подређене бискупије Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Полат, Србија, Босна и Травунија. У Католичкој цркви постоје титуларни надбискуп, који носе наслове угашених бискупија из прошлости. Од 1910. било је шест титуларних надбискупа Дукље, (од 1985. Пјер Луиђи Ћелата) обављали су веома одговорне функције а
НАЈВЕЋИ АНТИЧКИ ГРАД У РЕГИЈИ
четворица су били кардинали. И Српска православна црква се позива на Дукљанску бискупију, па од 2004. викари Митрополита црногорско приморског имају титулу епископа диоклијских (од 2018 г. Методије Остојић). Љетопис попа Дукљанина је написан у другој половини XII вијека у Бару од католичког свећеника или бискупа. Није сачуван оригинални текст, већ каснији преписи и преводи на латински, италијански и хрватски језик, који се разликују. Као и у другим средњовјековним хроникама, у њој се мијешају легенде и предања са историјским подацима, али је драгоцјено дјело, прво који се односи на историју Црне Горе и свих Јужних Славена. Неки историчари су јој оспоравали историографску вриједност, док је други сматрају изузетно вриједним извором. Према Љетопису су у IX вијеку успостављене двије црквене провинције, једна за Доњу Далмацију са сједиштем у Сплиту и друга за Горњу Далмацију са
сједиштем надбискупије у Дукљи, која је обухватала Босну и Србију. У вријеме формирања националног идентитета и националних држава, дјело је добило посебан идеолошки значај за доказивање претензија да је Црна Гора од доласка Славена била насељена Србима, односно Хрватима, те да је њена прва независна држава Дукља била српска или хрватска. Ни за једну од тих теза дјело не пружа доказе. Србија је била под политичком и вјерском управом Дукље, а не обратно. Податак о Црвеној Хрватској, чији је дио била Дукља, наводи се само у латинској верзији Љетописа. Константин Порфирогенит помиње Дукљане као један од славенских народа који су се настанили у византијској Далмацији и Дукљу која је била опустјела и онда поново насељена. Други средњовјековни извори дају непрецизне и контрадикторне податке о становницима Дукље. Највјероватније је да су се Словени, између осталих и Хрвати и Срби којих је
Древни град и даље одолијева варварима Крајем XIX вијека на иницијативу књаза Николе извршена су прва истраживања града Дукље од руских, енглеских и италијанских археолога, али ниједна држава која је владала овим простором од тада није учинила ништа значајно да заштити и истражи овај драгоцјени антички археолошки локалитет. То свједочи и чињеница да је најбоља и најкомплетнија студија о граду Дукљи она Пјера Стицотија из 1913. која је преведена на црногорски језик тек 2000. Дакле, већ 107 година није објављена једна боља
студија. Још Стицоти констату- на и чека боља времена. је девастацију античке Дукље, Нужно је наставити са истраа тај процес се наставио до да- живањима релевантних извора нас. Крађа, небрига, незнање везаних за државу Дукљу. Цри примитивизам су кулмини- ногорски историчари на том рали у социјалистичкој Југо- плану деценијама нијесу ништа славији кад су преко Дукље значајно учинили. У Црној Гори саграђени жељезничка пруга, нема стручњака (са једним изпут, далековод, а истражена узетком) оспособљених за исје систематски само некропо- траживања приманих извора ла. Иако је задњих година било из средњега вијека, који понеких истраживања у сарадњи знају средњовјековне језике, са италијанским институција- прије свега латински, палеома, то није битно промијени- графију, архивистику и који ло општу запуштеност Дукље: су у стању да врше истражидревни град одолијева разним вања, прије свега у Ватиканварварима већ око 1.500 годи- ском архиву.
свакако било, мијешали са старосједиоцима формирајући становништво Дукље, Дукљане. Име Дукља је носила и Склавинија (племенски савез Словена), који је стекао аутономију и под кнезом Владимиром била вазал Византије а затим македонско бугарског цара Самуила. Послије побједе над византијском војском 1042. кнез Војислав је створио независну државу Дукљу. Његов син Михаило је 1078. признат за краља од папе Гргура VII. Под краљевима Михаилом и Бодином Дукља је била најзначајнија држава регије, обухватала је Рашку (Србију), дио Босне и Херцеговине, сјеверну Албанију и дио данашње Хрватске до Пељешца (осим Дубровника). Послије смрти Бодина почеле су борбе претендената на пријесто, у које су се умијешали Србија и Византија и око 1190. Стефан Немања је, послије шест година рата, освојио Дукљу и разорио све градове осим Котора. Нема никаквих историјских основа да се ова држава сматра првом српском државом, као што тврде бројни српски историчари. Она се називала Дукљом, њени становници Дукљанима, била је католичка држава, са латинским службеним језиком и западном културом. Одавно постоје тенденције да се историја Црне Горе присваја и фалсификује, посебно када се ради о средњем вијеку. Нажалост, већ дуже вријеме црногорска историографија и културна политика нијесу дале значајан допринос проучавању, заштити и валоризацији насљеђа из тога периода. Историјско и културно насљеђе се не брани памфлетима и политичким декларацијама, већ научним истраживањима, историографским дјелима и културном политиком која штити, валоризује и промовише културну баштину. Најзад, црногорски историчари, за разлику од оних у сусједним државама, врло мало објављују на релевантним страним језицима. Зато историчари у свијету, који се
Дјело Illiryci sacri није преведено са латинског Када је у питању религиозна историја средњег вијека, објављено је више дјела о Барској надбискупији и два о Которској бискупији. Но, најважније дјело које се односи на религиозну и општу историју цијелог Западног Балкана, Illiryci sacri, које су Д. Фарлати и Ј. Колети објавили у Венецији у осам томова од 1751. до 1819, од којих се два односе на територију Црну Гору, са бројним документима од којих су многи у међувремену изгубљени, никада није преведено са латинског. Збрика Monumemta montegrina у којој су од 2000. до 2009. у 19 томова сакупљени и преведени бројни документи, већ објављени од разних аутора, а који се доносе на средњовјековну историју овог простора је био изузетно сложен и значајан подухват. Но, он није завршен јер је обустављено финансирање, а осим тога преводи и коментари имају пуно озбиљних грешака. Два најважнија архива у Црној Гори, битна за средњовјековну историју, Историјски архив у Котору и архив Которске бискупије, нијесу довољно истражени. Историјски архив је годинама дефицитаран са млађим стручним кадром и недовољно кориштен од црногорских истраживача. Бискупијски архив је сасвим несређен и практично недоступан за истраживаче, и само је неколико истраживача користило његове документе. Све то има негативне посљедице на квалитет образовања на свим нивоима и на формирање младих генерација у области хуманистичких наука.
баве Балканом, користе по правилу дјела аутора из наших сусједних држава, а не оскудна дјела црногорских аутора. Нужно је послати младе стручњаке на специјализацију у најбоље институције у иностранству, оспособити их и стимулисати да се систематски посвете истраживањима. Овакав однос према властитој историји и културном насљеђу је алармантан. Текуће расправе о идентитетским и религиозним питањима и њихова политичка димензија показују колики је актуелни значај опште, културне и религиозне историје: сви историјски слојеви увијек живе у садашњости и њихово континуирано истраживање по савременим научним методама је нужан услов за оптимално валоризовање и промоцију културно историјског насљеђа, те заштиту од мистификација и фалсификата. Текућа криза је прилика за преиспитивање опште стратегије развоја државе, укључујући и њену културну стратегију, однос према културном насљеђу и историји.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
1. август 2020.
ОТКРИВАЊЕ ЗАБОРАВЉЕНИХ НАСЛАГА ЦРНОГОРСКЕ ПРОШЛОСТИ
Прађедовско огњиште Прошлост је, између осталог, та која утемељује идентитет и њој се увијек мора давати посебно мјесто. Тога је био свјестан и византијски владар и историограф – Константин Порфирогенит. Он је писаним трагом о Дукљи, покушао да укаже на њену особеност. Као свједок историје, он јасно разликује јужнословенске народе и уочава да су Срби и Дукљани два посебна народа
САИТ Ш. ШАБОТИЋ
У
поговору свог Молитвеника Божидар Вуковић Подгоричанин је записао да је отчества от земље Диоклитскије. Његов штампар Пахомије у предговору Псалтира наводи да је от остров Диоклитијскаго језера. Одмах вриједи констатовати оно што је битно - на овакво изјашњавање, ни Божидара Вуковића Подгоричанина, ни штампара Пахомија, нико није присилио. Изјавили су то својом вољом. Вјерујемо да је кључни мотив био понос на оно што је држава Дукља оставила као трајан печат током свога постојања. Иако су то учинили почетком XVI вијека, када је већ био устаљен назив Црна Гора, они нијесу заборављали гдје им је прађедовско огњиште и шта је његова прва искра. Кратким одређењем свог поријекла, ни Вуковић, ни штампар Пахомије, нијесу пропустили прилику да укажу на вертикалу историјског хода своје домовине, која је почињала са Дукљом, која је настала на територији коју су насељавала и на којој су живјела илирска племена, са којима су се Словени мијешали и орођавали уводећи их у свој цивилизацијски круг. У наизмјеничним утицајима Илира и Словена, Словени су прихватили име Дукља и Дукљани, које је изведено према имену града, који је назван по илирском
З
вучи чудно, али појава Христовог учења на овом простору још је обавијена маглом. Мада свака европска нација са поносом истиче и слави датуме примања хришћанства, у нас је то и даље питање и предмет спорења. Многи се служе потпуно произвољним датумима, по сопственим потребама, па појава Христове вјере варира и по неколико вјекова. Како би рекао Бранко Радичевић „Сви кажу била је велика, а ниједан не вели колика“. Али да кренемо од онога што је познато. Дукља, као град, настала је средином I вијека нове ере, па је од самог почетка, теоретски, могла имати становнике хришћане. Знамо да је била изразито космополитски град, јер налазимо чак и јеврејске гробове у њој. Вјера коју је започео Исус из Назарета ширила се, након његове мученичке смрти на Голготи, у таласима дуж читавог Римског царства. Међу првим провинцијама које су спознале Ријеч, коју су ширили апостоли, био је Илирик. О томе јасно свједочи сам апостол Павле који у својим посланицама пише како је, по заповијести Христовој, проносио Његову ријеч „од Јерусалима и околних мјеста па све до Илирика...“. Данас није сигурно утврђено да ли је заиста Павле проповиједао у Илирику, али свакако да је прошао дуж цијеле јадранске обале на свом путу ка Риму. Апостол из Тарса поново пише о Илирику и Далмацији у својим дјелима, говорећи да је тамо послао једног од својих највјернијих ученика Тита да тамо организује апостол-
племену Доклеати. Егзистенција Дукље настављена је са Зетом, коју је наслиједила Црна Гора. Иако постоје историјски извори који говоре о Дукљи и њеним становницима који су збацили власт Ромеја и постали самостални, о њеним владарима – архонтима, кнежевима, краљевима, те о њиховим печатима, освајањима, женидбама... постојање Дукље и њене традиције, није било валоризовано на начин који би данас представљао чврст темељ у разумијевању хиљадугодишње традиције државности, коју тако често поменемо и призовемо у помоћ. Јасно то показују и неке историје Црне Горе које су настајале у XIX вијеку. Подсјећања ради, о Црној Гори је у XIX вијеку настало шест историја, од којих је свака, на свој начин, видјела њен историјски ход, њену генезу, искон, њена изворишта и исходишта. Кратка историја Црне Горе митрополита Петра I објављена је 1835, док је Руварчева Монтенегрина објављена 1899. године. Између њих су стали сви остали историографски везови и све се то десило у распону од 64 године. Аутори тих књига мало су говорили о Дукљи. Зашто је оно чиме би се други народи поносили, избјегавано да буде јавно казано, посебна је прича која захтијева и дужу елаборацију. Њу ћемо оставити за неку другу прилику и само кратко рећи да стављањем тог питања у контекст непостојања културне политике, која утиче на изградњу културног иден-
ПОНОС НА ПРВУ ДРЖАВУ
титета, лакше можемо разумјети зашто је то било тако. Напредак није пуко поправљање прошлости; он је непрекидно кретање према будућности, каже писац Халил Џубран. Прошлост је, између осталог, та која утемељује идентитет и њој се увијек мора давати посебно мјесто. Тога је, по свој прилици, био свјестан и византијски владар и историограф – Константин Порфирогенит. Од тога да ли је неко Дукљанин или неко други, он је имао најмању корист, али приступајући непристрасно и без оптерећења, он је писаним трагом о Дукљи, који је угаони камен и лична карта традиције коју помињемо, покушао да укаже на
њену особеност. Као свједок историје, он јасно разликује јужнословенске народе и уочава да су Срби и Дукљани два посебна народа. Ипак, Порфирогенитов запис не читају једнако сви историчари, али га обавезно помињу када се поведе ријеч о дукљанским Словенима. Један од најпознатијих византолога, Георгије Острогорски, пишући о Дукљанима и њиховим устанцима против Источног римског царства 1035. и 1042. године, нигдје не ставља знак једнакости који би указао да су Дукљани Срби. Не чини то ни српски историчар Реља Новаковић, већ врло објективно гледа на реалицију дукљанских Словена и Словена у Рашкој. Ни историогра-
фија из зенита соцреалистичког периода није се претргла да нам ојача и учврсти колективни осјећај према Дукљи. Залагањем истраживача посвећених научним истинама, Црна Гора је отворила хоризонте захваљујући којима можемо казати да су у посљедњих пола стољећа откривене заборављене наслаге црногорске прошлости, које потврђују континуитет трајања међу гордим горама. А када се нешто потврђује, посебно у историјским трагањима, то наводи на недвосмислен закључак да Црна Гора има свој далеки почетак и трајање, током кога су створени историја, традиција, култура и језик. У савременим црногорским историјама Дукља се наводи као ембрион из кога се кренуло да би се стигло до оног нивоа за који се може рећи да већ чини традицију. А чим неко има све наведено, он има и будућност. Њу је посебно важно имати у контексту европских интеграција и европског културног идентитета који почива на постојању различитих култура, тј. Европи као простору културне разноликости. Подржавајући таква хтијења и захвате, културној политици која би водила рачуна о свеукупном континуитету, валоризацији и ревалоризацији културних добара, треба дати шансу. Са шансом ћемо увијек бити на добитку, а искра Црне Горе – Дукља, је заслужује.
ХРИШЋАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ
Када је Илирик спознао Ријеч Док сви други народи Европе, а и шире, покушавају да покажу што дужу традицију вјере на свом простору, код нас она остаје мутна и препуштена немару, зарад различитих интереса. А најмање се води рачуна о интересима и насљеђу овога народа
ску цркву. Вриједно је напоменути да је управо за Павлову посланицу Римљанима доказано да је најстарији текст Новог завјета, старији чак и од Јеванђеља, настао око 50. године н. е. Осим апостола Павла, источнојадранску обалу походили су и апостоли Марко и Андрија. Први је основао цркву у Аквилеји, касније патријаршијско сједиште, али се о њиховим мисијама на Илирику данас јако мало зна. Након тога, немамо сачуваних података о хришћанству на територији Црне Горе све до IV вијека, када постаје званична религија у Римском царству. Послије Миланског едикта 313. године, указала се потреба за организацијом цркве у Превалитани. Лично свети цар Константин је поставио на челу епископије у Дукљи Басоса 338. године. Он ће на тој позици остати више деценија, све до своје смрти 391. или
392. године. Ова изузетна личност биће скоро потпуно заборављена у нашој историји. Био је потомак познате сенаторске породице Басос из околине Солуна, која је дала више угледних личности у римској историји. Међу њима је свакако најпознатији Јуније Басос, префект града Рима, чији се саркофаг чува у Ватикану као значајан споменик ране хришћанске умјетности. Управо његов савременик биће први познати епископ у Дукљи. Како је Илирик, у другој половини IV вијека, постао епицентар хришћанског свијета због сукоба са аријанском јереси, то је довело и дукљанску епископију у жижу тих догађања. Захваљујући свом утицају и положају међу владајућим слојем друштва, превалитански епископ ће током своје дуге владавине успјети да одбрани и учврсти правовјерје пропи-
сано одлукама Никејског сабора. Највјероватније да је био иницијатор или извршилац градње црквеног комплекса у Дољанима, првом сједишту дукљанске епископије. Био је учесник сабора у Сардици (Софија) 342. године, као противник аријанске јереси. У томе су га свесрдно подржавали најбољи хришћански теолози тог времена, попут Св. Атанасија Александријског, Св. Амброзија из Милана, Св. Мартина Турског, Св. Августина Хипонског, који су били активно укључени у овај сукоб и својим посланицама и писмима упућеним епископима Далмације, Праевалитане, Илирика, Македоније, излагали су православље и учили их да остану чврсти пред изазовима јеретичких учења. Коначно, на вијест о његовој смрти, Св. Јован Златоусти држао је проповијед, која је и до данас сачувана. Скоро да није по-
ВУКОТА ВУКОТИЋ требно наглашавати, колико је изузетна чињеница да су првог епископа дукљанске цркве поставила и испратила двојица тако значајних светаца. Нажалост, у црногорској историографији се скоро ништа није знало о њему. Први помени организоване цркве пребацивани су у доба III Васељенског сабора у Халкедону 451. године, када се у саборским списима помиње превалитански епископ Евандер. На тај начин, хришћанско насљеђе у Црној Гори скраћено је за више од једног стољећа. Наша црквена, културна и свака друга историја осакаћене су за непрепознавање једне од најугледнијих личности цркве у IV вијеку, не само на Илирику већ у читавом хришћанском свијету. И док сви други народи Европе, а и шире, покушавају да покажу што дужу традицију вјере на свом простору, код нас она остаје мутна и препуштена немару, зарад различитих интереса. А најмање се води рачуна о интересима и насљеђу овога народа.