ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
15. август 2020. | година I | број 24
ВЈЕРСКА ТОЛЕРАНЦИЈА И ЗЛОУПОТРЕБА ВЈЕРЕ
ТврЂава вјероваЊа СЛОБОДА ЗА РЕЛИГИЈУ И СЛОБОДА ОД РЕЛИГИЈЕ
Црква би требало да буде „изван и изнад сваке идеологије“. То једнако важи и за политику јер кад год се црква преплијетала са политиком била је неизбјежна превара и манипулација. Због своје аутономије, због свог духовног и моралног утицаја на вјернике, црква се не би смјела идентификовати ни са једним „типом државе“, а поготово не са страначком политиком
Р
асправе о друштвеној кризи и религији, у нашој средини, водиле су се понајвише крајем осамдесетих година прошлог вијека. Доказивано је како је друштвена криза оснажила вјерски начин живота. Због тога се, и у драми секуларизације, на посредан начин, потврђивало како религија више живи од „земље“ него од „неба“. Тешко је рећи шта се све чини кад је небо далеко, а земаљске невоље близу. Стога је и немогуће одгонетнути коме ће се човјек привољети царству. У спису Криза и религија, Никола Дуганџија свједочи да религија стиже као окрепљење, јер „садржи неопходну наду“. Колико у таквој нади има подстицаја којима би се било могућно свеопштем пропадању, није могућно поуздано било шта тврдити. Посљедњих двадесетак година у нас се религијски начин живота изразито проширио, али се и компликовао. У околностима дубоке и свестране кризе друштва стварале су се крхке претпоставке за обнову религиозности. „Сам чин вјере“, пише Дуганџија, „доводи до слабљења осјећања немоћи и усамљености“. А свако ко се труди да савлада осјећање човјекове немоћи и усамљености – обезбјеђује наклоност угрожених, јер их је помјерио из стања безнадежне раздешености. Религија, која постаје „тврђава наде“, ствара претпоставке за промијењени начин живота, за алтернативну осјећајност. У студији Религија, Лешек Колаковски доказује да је религиозно виђење свијета у стању да научи људе да адекватно доживљавају неуспјех. Сјетимо се Сигмунда Фројда, несклоног религији, који је морао да призна да су се „неурозе невјероватно умножиле откако религија нестаје“! У кошмарима овдашњег живота, није лако утврдити да ли је у вјерском животу савременика ријеч о обнови вјеровања или новом вјеровању.
УМАЊЕН ЗНАЧАЈ У временима комунистичке идеолошке страховладе драстично је унижаван значај религије. У вишедеценијском прекиду са религијом било је, не само идеолошке осионости, већ и немилосрдног понижавања. О бруталном смак-
моралног живота. Ако није у средишту тога живота љубав, слобода, добро, правда и морал, онда су затворени и прозори отворени према небу, како то формулише Јохан Хуизинга. А Платон је истицао да се разговор између бога и човјека одвија кроз љубав, у дијалогу. Христос, у разговору са својим ученицима, никад није рекао “Ти мораш“ него увијек: “Ако хоћеш“. И то је долазило из религије љубави и толеранције. Код старих Грка била је то filija као пријатељска љубав и несебична наклоност. Она је била темељ
заједништва. Ту идеју је осавременила Маргарет Јурсенар: “Љубав, најмудрија од свих богова”.
УЧЕЊЕ РАЗУМИЈЕВАЊА Познато је да су оснивачи великих религија утемељили у своја света учења разумијевање, љубав и мир. Упетљавање цркве у мреже властодржачке доминације и настојање да се оствари власт над људима води је до изневјеравања јеванђеоских начела. Државни послови неспојиви су са црквеним послањем. Тако је „умјетност слу-
жења у љубави“ неспојива са политичким прагматизмом, са политиком рата, насиља и мржње. У двотомном дјелу о религији Ђуро Шушњић истиче да би црква требало да буде „изван и изнад сваке идеологије“. То једнако важи и за политику јер кад год се црква преплијетала са политиком била је неизбјежна превара и манипулација. Због своје аутономије, због свог духовног и моралног утицаја на вјернике, црква се не би смјела идентификовати ни са једним „типом државе“, а поготово не са страначком политиком. Већ је запажено да су слобода за религују и слобода од религије само двије стране једног истог питања. Изгледа да је наша политичка прошлост припремала садашњи вјерски начин постојања. Њега је подстицала фрустрираност читавог подручја вјерског живота. Ако би се обнова религиозности кретала ка самоостваривању човјека, ако би бранила вриједности постојања и хуманистичку етику, етику љубави, онда би се и религија лакше прилагођавала чак и оловним временима савремености. Вјерник кога је религијско осјећање узело под своје тешко може стићи до вјеродостојних критеријума о свом вјеровању. То му неће сметати да религија постане снажан подстицај да религијска свијест уђе у све што чини и што мисли да чини. Она, на тај начин, постаје важан дио његовог животног надахнућа и његов нераздвојни пратилац. У дјелу Зли дуси Достојевски пише:”Ако Ставрогин вјерује, он не вјерује да вјерује. Ако не вјерује, он не вјерује да не вјерује”. Све то указује колико је говор о религији у подручју неизвјесног сазнања. Ваљало би се и стога вратити Хегеловом дјелу Филозофија религије у коме се тврди да народ који има рђав појам о Богу, има такође рђаву државу, рђаво управљане, рђаве законе! А кад се говори о смрти бога или о богу на земљи, неопходно је говорити и о поразу човјековог субјективитета, слому идеје хуманитета и сумраку човјекове слободе. стево васиљевић
РАТКО БОЖОВИЋ
нућу свештенства нећу овом приликом ни да говорим, али се то не смије заборавити. У школи се поништавала вриједност религијског искуства, вјерска меморија и вјерски начин живота. У њеним програмима није постојало готово ништа из историје религије, што би откривало дубље онтолошке и антрополошке разлоге њеног постојања. Вјеровало се у могућност „апсолутног одумирања“ религијске свијести. Позитивизам науке је, у ствари, опустошио метафизичку, онострану, ирационалну и архетипску човјекову суштину. Религија је била толико запостављена да се суштински није знало чак и о великим религијама – јеврејској, хришћанској и исламској. То је значило остати без елементарних сазнања из историје културе и културне антропологије. Можда и због тога, религија се и у вријеме данашње кризе појављује са незадрживом снагом повратка. Она се изнова појављује из човјековог унутрашњег свијета, из његове стрепње, наде и вјеровања. Стога, у масовној демонстрацији религијског самоисказивања данас не би требало видјети класичну религиозност. Криза је деградирала и исушила друштвени ритуал, па се религијски обред појављује као његова алтернатива. Подијељен између теизма и атеизма, вјеровања и невјеровања, духа сцијентизма и мистичних осјећања, савременик се изгледа тешко ослобађа амбивалентности. Амбивалентан човјек тешко доспијева до чиста срца и бистре памети. Најгоре је што не врши своје изборе као биће слободе. У њему се укрштају механизми зависности и тежње за припадањем. Политизација свега што у друштву кризе постоји није заобишла ни цркву као специфичну духовну институцију. Међутим, неприхватљива је њена политизација у било којој форми јер је њено послање усмјерено искључиво на успостављање духовног и
Кад се црКва ПреПлете са ПолитичКим неизбјежне су Преваре и маниПулације Свештеник и демонстрант током протеста против признања Косова у Подгорици, октобар 2008.
2
15. август 2020.
УТИЦАЈ НОВИХ ТЕХНОЛОГИЈА МАС-KОМУНИKАЦИЈЕ НА KРИТИЧKО ПРОМИШЉАЊЕ
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
А
ко је европска ренесанса била незамислива без открића перспективе у стварном простору, тако је све присутнији и све флуиднији клерофашизам непојмљив без губитка дистанце у виртуелној реалности информатичке ере. Притом се овдје не мисли само на политички ангажман СПЦ која своје молебане због пандемије короне претвара у интернет литије свесрпске геополитке, него је ријеч и о историјској прошлости која постаје виртуелно измјештена када турски предсједник Ердоган одлучи да Аја Софију која је до скора била музеј културе претвори поново у џамију, али и тиме у својеврсни медијски догађај за муслиманске вјернике поред мобилних екрана. Оба ова догађања не би, заправо, била замислива без радикалне релативизације наше стварности путем виртуелне реалности. Лак приступ информацијама који је омогућила
Ренесанса клерофашизма
Заговорници очувања такозваних „светиња“ у својим стилизованим наступима на различитим интернет сајтовима светосавске пропаганде не толеришу различитост, другост, не прихватајући прећутно исто тако ни грађанске норме сопствене секуларне државе Црне Горе у стварности њеног постојања, на терену
ске заставе показујући демонстративно усамљеним пролазницима чија је Црна Гора земља заправо. Слике тако сведене само на своју информатичку димензију, извучене из контекста, лишене језика, кодификоване, компресоване, умножене и послате саме као визуелна сирочад у значењска беспућа интернета постају савршено средство за ширу замјену теза. Није онда чудо да док се информатички супер ауто-путеви шире виртуелном зоном, а расправе о 5Г мрежи не јењавају, ми, паралелно и скоро у истом даху и трептају ока, можемо са својих екрана да „покупимо“ податке о Ајнштајновој теорији релативитета, Аристотеловој поетици у ПДФ формату, али и о томе како пјевач Владо Георгиев вјерује да је земља равна плоча или како амерички предсједник Доналд Трамп подржава теорију завјере неког физиолога из Хјустона који тврди да су америчку Владу били посјели рептили маскирани у људе. Технологија није неутрална, као што се на први поглед чини. Иза ње се крије идеологија обрачуна са нашом стварношћу у њеном оригиналном облику. Пол Вирилио говори о својеврсној „индустрији заборава“ у којој нестају како појединачне ријечи тако и Креирање асоцијација и емоција лишених наративне структуре сам смисао. А тајна Богојављење, Подгорица, јануар 2019. смисла би могла да стево васиљевић
информатичка револуција, исто тако, ограничио је нашу моћ да податке читамо и да их правилно интерпретирамо. А они одвојени од свог локалног контекста, делокализовани, плутају и лебде празним пространством интернет мреже стварајући асоцијације и провоцирајући емоције које више немају никакву наративну структуру нити животну перспективу. Изгледа, у ствари, као да нове технологије мас-комуникације погодују ширењу полуистина, лажних вијести, и теорија завјере. Тако, када литије СПЦ постану дио интернет презентације, на Јутјубу ће симултано осванути снимци колоне возила која бијесно трубе пустим градским улицама и из чијих се прозора вијоре срп-
буде само у једној ријечи - толеранција. Наиме, заговорници очувања такозваних „светиња“ у својим стилизованим наступима на различитим интернет сајтовима светосавске пропаганде не толеришу различитост, другост, не прихватајући прећутно исто тако ни грађанске норме сопствене секуларне државе Црне Горе у стварности њеног постојања, на терену. У том смислу као да униформност дигитализације појавног свијета парадоксално погодује религијском једноумљу али и зачуђујућој удаљености представника СПЦ, у наступу и говору, од сваког вида толеранције која би по природи ствари требало да карактерише све вјере и понашање црквених званичника. Осиона грубост умјесто благости и ширине погледа када се сучељавају са другачијим мишљењем тешко би могла да се прими као комуникација такозваних „духовних људи“ СПЦ, који се једино одјећом и визуелним симболима сада, на мрежама и другдје, препознају у улози у којој наступају. Модернизација православља морала би, тако, да се деси прије свега кроз вјерску толеранцију, на нивоу стварног простора и локалних људских односа, у непосредности живота и живог контакта. Јер, коришћење друштвених мрежа у пропагандне сврхе није суштина већ симулација модерности. А тај пут ка модерности никада није био лак и увијек је изазивао отпоре догматичне и за лоше навике сентиментално везаног окружења. Жан Жак Русо је управо зато у освит Француске револуције говорио да је једина брана деспотизму владара и његових интересних група изградња институција заснованих на природној слободи
индивидуа, правди и правима човјека-грађанина. У свом кључном дјелу из 1762. године Друштвени уговор он примјећује да су људи рођени слободни, али да су свуда у ланцима и с тога предлаже врсту друштвеног уговора између суверена и поданика који би гарантовао потоњим њихова основна људска права. Црна Гора је далеко одмакла на свом путу ка развијеном свијету. Многе промјене на плану људских права и друштвених односа су храбро прихваћене, али исто тако само номинално имплементиране. Оно што ту недостаје није само формално пристајање на папиру и у дигитализованим документима. Мањка она љута вјера у систем вриједности, фали идеал смисла и људскости. Нема правде. И управо у том смислу Црној Гори и дан-данас недостаје друштвени уговор русоовоског типа. А у празан простор његовог недостајања уселио се идеолошки матрикс СПЦ. Тако Његош више није Његош, него само владика Раде. А црногорска цивилизација, умјетност и култура нијесу ништа друго него монета за поткусуривање у виртуелном рату између великосрпске хегемоније, која сада доживљава своју клерофашистичку ренесансу на друштвеним мрежама и Западне Европе која више себе не препознаје у огледалу стварности. У свему томе улога СПЦ је велика, а њене амбиције још веће и грандиозније. Али притом можда не треба смести с ума исказ Хајнрих Хајнеа да религија никада не може пасти ниже него када се уздигне до државне религије и да таква настојања СПЦ то на прави начин и показују.
ПРЕТРАГА ДИЈЕЛА СТВАРНОСТИ
Одбрана и смрт
Р
елигија лат. religio: вјера, од religare: повезати, окупљати. Религија, а самим тим и Бог су у историји човјечанства два најзлоупотребљиванија појма којим се и до данашњих дана свирепо и опако манипулише. Од постанка свијета највећи број злочина почињен је под именом Божијим и изговором „праве вјере“ и доброчинитељства. Од примитивних цивилизација до данас, у људској природи је да вјерује у непознато или необјашњиво. Појам религије првобитно намијењен ослобађању духа, заправо омогућава појединцима да злоупотребљавају наивност масе у своју корист, богаћење и освајања. У времену кризе хришћанства и подјеле цркве на источну и западну, која се догодила искључиво ради новца а не неких религијских разлика, повео се највећи рат између „правих вјерника“ и „невјерника“. Крсташким ратовима који су трајали два вијека религија је служила као параван за ужасе. Хришћани повикујући „Јер Бог тако хоће!“ и са вјеровањем да воде свети рат,
уништавали су, пљачкали, силовали, палили, са коначним исходом жртава чак до девет милиона. Ови ратови су Европи донијели медицину, науку, разна добра као и обичај умивања и прања руку који нас спашава и у 2020 години. Толико вјекова касније ми још увијек ову вјештину нијесмо савладали. Да не идемо далеко у прошлост, да прескочимо истребљења другачијих погледа и вјеровања и ако поближе погледамо, у 20. и 21. вијеку религија је и данас најопасније оружје злоупотријебљено од оних који за себе трвде да су баш они прави вјерници. Покретач вјеровања, вјерских учења и преношења није ништа друго него страх, а добро знамо да се људима страхом најлакше манипулише. „Кад нестане велика идеја о бесмртности, људи ће завољети Земљу и живот на Земљи, неисказано. Вољеће један другог, радиће један за другог и миловаће се као ђеца. И неће се тога стиђети!“ Ф. М. Достојевски. Како су крсташи крвавили уз мач и крст, тако су у Другом свјетском рату крсту придружили свастику,
а у распаду Југославије религија је одиграла кључну улогу у помамљивању, масакрирању „оних других“ јер „мој Бог је јачи од твог“! Црна Гора позната по суживоту, јединству и поштовању различитог, уз помоћ ратних хучкаша и мрзитеља свега црногорског, уз Божији благослов прераста у самоуништење, примитивизам и мржњу свега свог, јер је туђе милије и ближе од домаћег. Замишљам да у француском парламенту неко позива на сукобе у име религије. Послали би га у лудницу, а да је којим случајем муслиманске вјероисповијести то би се окарактерисало никако другачије него позив на Џихад. Само ми толеришемо да скоро двадесет година уникатни симбол јединства и суживота, а то је култ Светог Владимира буде срамно, обешчашћен и нарушен. Црногорска La Sagrada Familia настала 2000 година прије Гаудијевог ремек дјела, мјесто на којем се сваке године окупљају представници све три конфесије и износе
камен на врх свете планине да покажу да њихова вјера, јединство расте ка небу које је недостижно али ка тој висини стреми. И у 21 вијеку неко је дао себи за право да хеликоптером војске окрвављене Југославије постави лимену творевину налик на цркву „византијског“ стила који није познат и близак градњи црногорских манастирира и црквама. Неко је у име свог Бога пред очима свих нас желио да сруши у свијету уникатни симбол јединства религије, и самим тим да наруши своју вјеру постављајући лименог Франкенштајна да глуми православље на врху свете планине Румије. Колико је само културних споменика нарушено у посљедњих 30 година у имену правог Бога, и правије вјере од моје? Ко данас покушава да подијели народ на бранитеље светиња и нападаче и ко то мисли да има више права на Бога од другог? А Црна Гора опет толерантна према насиљу, девастацији и скрнављењу у име мира, ћути и чека да ово прође, док девастатор и мрзитељ будно ради и ко зна који пут злоупотребљава име Божије у циљу сатирања културе у Цр-
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ ној Гори по чему се једино можемо мјерити са свим осталим земљама свијета. Године 399. прије нове ере Платон биљежи „Сократову одбрану и смрт“ записује разлоге осуде овог филозофа: „Сократ је крив што, каже, квари омладину, и што не вјерује у Богове у које вјерује држава него у друга нова бића демонска!...“ Има неки Сократ, кажу, мудар човјек који размишља о небеским појавама и који је испитао све што је под земљом и који умије лошију ствар да прави бољом. На крају, из овога закључујемо да на овом свијету све је исто, а само ми смо нови!
3
15. август 2020.
ВЈЕРСKЕ ИНСТИТУЦИЈЕ У СЛУЖБИ „ЧУВАЊА“ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА
Плес савремених врачева АДНАН ЧИРГИЋ
Т
ешко је наћи балканску земљу која би се могла подичити вјерском толеранцијом и суживотом какве баштини Црна Гора. Примјери заједничких светилишта и заједничкога ходочашћа миленијум и по након пријема хришћанства и пола миленијума након пријема ислама, попут онога које памти Румија, те иконографије попут оне у Доњем манастиру Острогу ђе Св. Василије Острошки враћа вид једноме муслиману или ктиторске фреске у Пивскоме манастиру – раритет су европских размјера. Популарност краља Николе код муслиманскога становништва одмах по Берлинскоме конгресу и приврженост тога становништва новој управи с којом је, колико до јуче, био на ратној нози нијесу одраз опортунизма но одговор на права и слободе које је нови господар гарантовао. Та приврженост потврдиће се и у Другоме свјетском рату и на потоњем референдуму за обнову независности. Свјестан вјерских и културних интерференција у својој земљи, краљ Никола ће изградити и католичку цркву на Цетињу, премда је број католика у томе граду био прилично мали. Визионарском унутрашњом политиком он једну варош претвара у европски град. Такву је политику могао темељити и на раду својих претходника. А није непознато, премда се ријетко истиче, Његошево: „лактом вјере глупост чојка мје-
ри“. Не суживот но складно живљење представника различитих религија освједочено је на црногорској територији као мало ђе друго, о чему свједочи етнографска литература, а можда је најбољи примјер оно што је Стеван Дучић почетком XX вијека описао у Kучима. Не пада нам на памет, наравно, да тврдимо како није било међусобних анимозитета међу представницима различитих религија који су доводили до крвопролића, особито у доба националнога ослобођења, али ти анимозитети нијесу били мотивисани вјерским догматизмом. Слика попа Мића и хоџе Брунчевића из Горскога вијенца репрезентативан су приказ црногорске неоптерећености вјерском догмом. Црногорско становништво све три религије, традицијски далеко од формалнога практиковања религије и више упућено на тзв. народну религију која је познавала Марач, Пажени дан и сличне из паганства наслијеђене светковине, те подједнако празновало Ђурђевдан без обзира на религијску припадност, лако је могло прихватити и комунизам и идеју братства и јединства те југословенско заједништво. Наше доба дефинисало је Црну Гору као грађанску државу. Формално је тиме озакоњено оно што је кроз дугу историју, некад мање некад више, било у пракси на територији црногорске државе. Никад се више него у наше доба није промовисала мултикултуралност, мултиетничност, мултиконфесионалност и сл. Неупућеноме би могло дјеловати као парадоксално да је управо у наше доба црногорско друштво
стево васиљевић
Јачањем утицаја вјерских организација, те израженом пропагандом да се након мрске социјалистичке епохе сви враћају својим коријенима, па се на те коријене надграђује лажна традиција, наводно заборављена под притиском безбожничке комунистичке идеологије, форсирају се подјеле у друштву и мијења култура живљења и култура простора
Освештавање вода Мораче и Рибнице Богојављење, Подгорица, јануар 2012.
поцијепано на једначењу вјерскога идентитета с националним. Јачањем утицаја вјерских организација, те израженом пропагандом да се након мрске социјалистичке епохе сви враћају својим коријенима, па се на те коријене надграђује лажна традиција, наводно заборављена под притиском безбожничке комунистичке идеологије, форсирају се подјеле у друштву и мијења култура живљења и култура простора. Kао производ те пропаганде изгледа да су сви наши преци били јеретици јер се мало ко може ćетити, па чак ни на основу прича, да су му преци живјели по мјерилима данашњих вјерских врачева.
Улогу некадашњих домова за културу, задружних домова и сличних установа које памте и најзабитија црногорска села преузеле су вјерске институције или удружења која се наводно баве очувањем националнога идентитета, које су почесто компензација за недостајуће културне садржаје. Kао производ „културних садржаја“ које оне нуде расправе попут оне је ли Његош српски или црногорски или је пак геноцидан и антиисламски настројен не губе на актуелности. Kорисници тих „културних садржаја“ не читају Његоша но конзумирају псеудотумачења оних који им их сервирају.
Таква тумачења културне традиције, у најширем смислу, познају само категорије „ми“ и „они“, а те категорије не смију бити одлика савременога црногорског друштва. Наша културна баштина негира ту дистинкцију. Негира је и у традицијскоме градитељству, негира је у књижевности, негира је у вјеровањима (оним заједничким и претхришћанским), негира је и у музици. Негира је и у језику, и мало ђе као у њему, јер данашње различите националне идентификације у томе језику немају одраза – иако га говорници различито именују, у складу са сопственом националном идентификацијом.
ЦРKВА У МУЛТИЕТНИЧKОМ ДРУШТВУ
Ни на небу, ни на земљи Светиње су добиле свој исказ на друштвеним мрежама, религија и религиозност цвјетају на интернету. А добили смо и ауто-литије. Kосово је Србија, слушамо данима и недјељама на улицама црногорских градова, што говорно што пјевано. Иако знамо да је та парола постала виц
Д
а ли је космополита остао да живи у нашем XXI вијеку или га се само сјећамо? Kосмополитизам. Један, па скоро заборављен појам, сачуван у простору приватног живота. Да ли је носилац његових начела устукнуо пред радикализмом национализма, тероризма и вјерске нетолеранције или ипак плаћамо цијену објављивања Сатанских стихова Салмона Руждија, једне од првих књига због које је након дугог низа вјекова запријећено смрћу. Објављивање књиге Сатанских стихова које је бранило право на слободу и стваралаштво без цензуре. Цензуре која када пређемо са глобалног на локални ниво приче, доноси клетву као православни облик фатве. Или говоримо зашто је тешко бити атеиста у данашњем свијету у коме мислимо да треба и може да цвјета тисућу цвјетова. Или говоримо зашто је то негдје тешко или теже. Заборављамо да црква није више савјест нације у мултиетничком и мултикултурном друштву и да се мора помирити са чињеницом да она више не представља
народ у цјелости, већ само дио вјерничког стада, како то истичу Д. Морли и K. Робинс. Индивидуализам насупрот колективном идентитету („Живим у јату, али ловим сам“), космополитски културни интерес који је свјестан мноштва идентитета и мјешавина култура и коме велике ријечи попут хришћанства, јудаизама или ислама ништа посебно не значе. Посебно не значе када свједочимо колико је могуће ограничити право на слободу унутар само једног културног или идентитетског обрасца. Не знам како је вама, али никада нијесам осјећао већу непријатност због свог православног идентитета. Да сам муслиман, чини ми се осјећао бих исту непријатност, јер око неких питања сагласје које влада унутар „различитих“ ипак потврђује контекст да живимо у друштву чије политичке елите вјероватно мисле да је сасвим у реду као дјевица ући у брак и да геј није ОK. Гласање у црногорском парламенту за Закон о животном партнерству лица истог пола потврђује то, колико
год они бранили своје право живљења тзв. традиционалних породичних вриједности. Или како о томе сажето и искрено рече један адвокат недавно. Него да се вратим себи православном, тј. свом православном идентитету. Градио сам га и мислио сам да је утемељен у љепотама архитектонског насљеђа од Загорска крај Москве, или румунских и грчких цркви до манастира Острог као крајолика прије његовог прекрајања и са логистиком масовног религијског туризма. И да не заборавим, испред сваке важније цркве у Грчкој и Румунији вијори се државна застава, поред црквене, некада и на јарболима. Те слике нипошто нијесу биле једине, и једнако тако уживао сам у исказима вјере Других. Рецимо у текстовима Дон Бранка Сбутеге или Дон Ника Луковића, у искуству дјетињства и комшија муслимана у Никшићу и једине преостале џамије у родном граду. И од једном та претјерана ексклузивност вјере и дизајн вјере деведесетих година XX вијека, непромијењене до данас произвео је отклон
од религијског идентитета. Тако да умјесто да живим тајну исповиједи, ја бирам исповијед јавну. Мада ни то више није ништа посебно, јер од када су наши идентитети пренијети на друштвене мреже знамо и бројимо се и по том питању. Светиње су добиле свој исказ на друштвеним мрежама, религија и религиозност цвјетају на интернету. А добили смо и аутолитије. Kосово је Србија слушамо данима и недјељама на улицама црногорских градова, што говорно што пјевано. Иако знамо да је та парола постала виц. Можда је ипак транзиција коначно започела, јер тек када постане тако болна, као што „боле“ светиње, можда смо на добром путу отрежњења или раздвајања реалног од имагинарног. И важно је што коначно и Срби долазе на годишњицу Олује. То је први добар знак из сусједства, као што је био знак и успјех филма Дневник Диане Будисављевић. Вјерујем да је због тога Хрватска данас дио ЕУ. Помирење или суочавање са прошлошћу, или зашто је лако Ангели Меркел да буде лидерка, након лидерства Kонрада
ЈАНКО ЉУМОВИЋ Аденауера који је Њемачкој вратио понос након посрнућа у доба националсоцијализима. Kада тако помирени и мирни будемо, мање ће бољети светиње и мање ће вијорити црквене заставе. Простор религијског вратиће се у приватни доживљај, без терора запремања јавног простора од свештених лица и наметања исказа вјере у име крви, територије и части. Или неких политичара који своју вјеру показују и исказују на начин да не знамо да ли треба да им се обратимо за неку од услуга крштења, џеназе или парастоса или би евентуално они били надлежни за неку јавну ствар. А јавна ствар би требала да почива на критичком мишљењу, које ако постоји онда говоримо о заједници размјене и дијалога.
4
15. август 2020.
Поредак и ред, а онда и слога ВЈЕРСКИ ПОГЛАВАРИ У СР ЦРНОЈ ГОРИ
А
ктуелни вјерски великодостојници социјалистички период црногорске историје често описују као вријеме великог прогона вјерских заједница и религије. Ако би се прихватили њихови ставови, закључак би био да су у томе периоду црква, вјерске заједнице, свештеници, вјерски службеници, монаштво и вјерници свакодневно малтретирани и хапшени, да су животарили у илегали и да су њихови односи са државом и социјалистичким властима били непријатељски. Овакве крајње негативне оцјене о социјализму и положају вјерских заједница и религије у томе систему далеко су од истине, што потврђују чињенице и примјери који се о односу државе и вјерских заједница износе у овом раду, а који потичу из архивских извора. Правни положај вјерских заједница је био уређен посебним законом, тако да су оне биле унутар, а не ван социјалистичког система. Уставом и законима слобода вјероисповијести је гарантована као лично право сваког грађанина. Савезни и републички устави и закони су омогућили слободу рада и дјеловања вјерских заједница, а грађани су имали слободу да, ако то желе, буду вјерници, да обављају вјерске обреде и да због тога не трпе посљедице, али и да због тога немају ни привилегије. Сваки грађанин-вјерник, укључујући и свештенике, могао је бити и многи су били чланови најмасовније политичке организације Социјалистичког савеза радног народа (ССРН). Логично је да грађани-вјерници и свештеници нијесу били чланови Савеза комуниста, али су као чланови ССРН били дио друштвене заједнице, остваривали сва грађанска права и били примјерни и прихваћени грађани социјалистичког друштва. При томе, вјером се није много јавно хвалило ни парадирало, већ је она на пристојан и примјерен начин била дио интиме грађанина-вјерника и његове породице.
ФАВОРИЗОВАН МАРКСИЗАМ Неусмњиво је да је у социјалистичком систему фаворизован марксизам, односно атеистички поглед на свијет. Свако јачање религије власт је тумачила и као изазов за свој положај. Зато је религија била на маргини јавног живота. Но, ту се социјалистичка пракса поклопила са вјерском теоријом, јер су све религије и по њиховим унутрашњим правилима самозатајне, аскетске и мистичне. Потом, социјалистичка власт је контролисала сваку јавну вјерску манифестацију, јер је религију сматрала конкуретном комунистичкој идеологији. Истина је и да је социјалистичка власт национализовала велики дио имовине вјерског карактера и да је тако вјерске заједнице лишила знатног дијела прихода, због чега су оне отежано функционисале. Но, важно је навести да нијесу вјерске заједнице биле једине којима су национализовани прије свега значајни земљишни посједи, већ да је национализација спроведена према свима који су имали земљишне посједе изнад законом одређеног максимума. Због материјалне оскудице вјерских заједница и због непопуларности религије мало ко се одлу-
Социјалистичка власт и Савез комуниста Црне Горе су се оштро борили против сваког покушаја да се вјерске заједнице и вјера злоупотријебе у политичке сврхе, а нарочито за изазивање међувјерске и међунационалне мржње. Свештеници који су се тиме бавили били су кривично гоњени и кажњавани, као и сваки други појединац који се на тај начин бавио политиком
чивао за свештенички позив. Социјалистичка власт и Савез комуниста Црне Горе су се оштро борили против сваког покушаја да се вјерске заједнице и вјера злоупотријебе у политичке сврхе, а нарочито за изазивање међувјерске и међунационалне мржње. Свештеници који су се тиме бавили били су кривично гоњени и кажњавани, као и сваки други појединац који се на тај начин бавио политиком. Вјерске заједнице нијесу могле да дјелују као параполитичке ни паранационалне организације. Такви покушаји су досљедно сузбијани и кажњавани. То је било оправдано с обзиром на чињеницу да се вјерске заједнице ни према својим аутономним прописима нијесу смјеле бавити питањима свјетовне власти, политичких и националних организација.
ТРАУМЕ ПРОШЛОСТИ С обзиром на вишевјерски и вишенационални карактер Црне Горе, као и на трауматично искуство из Другог свјетског рата када су дјелови најутицајнијих вјерских заједница и бројни свештеници директно учествовали у борби на страни окупатора и фашистичко-нацистичких квислинга, оваква ограничења у социјализму су била неопходна како се не би поновили међувјерски и међунационални сукоби и како се вјерске заједнице и религија не би опет злоупотријебиле. Социјалистичка власт је оваквом политиком дала прилику вјерским заједницама да се ослободе лошег насљеђа прошлости и да, бавећи се искључиво вјером и ширењем међувјерске слоге и сарадње, побољшају свој положај, да учествују у развоју социјалистичке Југославије и, нарочито, у промоцији братства и јединства. Уз очекивана и очигледна ограничења социјалистичког система може се рећи да су вјерске заједнице у социјализму биле слободне да се баве искључиво вјерским пословима, и да своја права и слободе нијесу смјеле злоупотребљавати у политичке сврхе. Од почетка 60-их година, односно од када је проглашена Социјалистичка Република Црна Гора, вјерске заједнице и њихови поглавари су ово готово досљедно поштовали. У свакој вјерској заједници је било појединачних, а ријетко организованих, настојања да се прије свега кроз јавне вјерске прославе истакне и национални карактер вјерске заједнице и вјерника, али то није промијенило суштину односа.
САРАДЊА У ФОКУСУ Вјерски поглавари су настојали да на бази уставних и законских права, слобода, одговорности и ограничења, изграђују добре односе са државом, властима и другим вјерским заједницама. Тако су истовремено реализовали вјерске интересе и извршавали своју дужност према социјалистичком систему. Посебно су истицали важност међувјерске сарадње, толеранције и његовања традиционално добрих
стево васиљевић
ДРАГУТИН ПАПОВИЋ
страница из албума црКве Пресветог срца исусовог у Подгорици
међувјерских односа у Црној Гори. Тиме су доприносили јачању братства и јединства и промовисали су међувјерску и међунационалну сарадњу. Вјерски поглавари су у томе периоду изградили одговарајући модел сарадње са социјалистичком влашћу и пронашли су оптимално функционисање вјерских заједница у социјалистичком систему. Зато су углавном имали афирмативан став о социјализму. То су отворено саопштавали, а посебно приликом одржавања најзначајнијих вјерских свечаности. Тако је било приликом свечаног отварања католичке Цркве Пресветог Срца Исусовог на Конику у Титограду 1969. године гдје је присуствовало око 1.500 људи. На цркви су биле истакнуте застава СФРЈ, застава Црне Горе и папска застава. Домаћин је био надбискуп барски и примас српски др Александар Токић, а свечаности су присуствовали митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић са два свештеника, и предсједник Старјешинства Исламске заједнице у Црној Гори хаџи хафиз Шукрија еф. Бакаловић. Митрополит црногорскоприморски Данило је имао почасно мјесто у олтару цркве. Отварању цркве је присуствовао секретар Републичке комисије за вјерска питања Божо Мартиновић и представници Скупштина општина Титограда и Бара. Надбискуп Токић је истакао добре односе између цркве и државе у Црној Гори, и поручио је да новоподигнута црква никад неће служити никаквом сепаратизму нити шовинизму. Изасланик Свете Столице Марио Кања је нагласио да црква у Титограду треба да послужи братству црногорског и албанског народа у Црној Гори. Ручак за зва-
нице је организован у хотелу „Подгорица“. Здравицу је одржао митрополит Данило који је истакао традиционалну вјерску толеранцију у Црној Гори која може послужити за примјер не само код нас већ и даље. У истом смислу је говорио католички свештеник из Котора дон Нико Луковић, а бесједу је одржао и хаџи хафиз Шукрија еф. Бакаловић.
ДОБРА ПРАКСА Католичка црква и њени великодостојници у Црној Гори су овом прославом показали позитиван однос према властима, Црној Гори, Југославији, социјалистичком систему, другим вјерама и изнад свега поштовање према суштини своје вјере. Готово идентичан однос према социјалистичкој власти и систему је изразио поглавар Исламске заједнице у Црној Гори хаџи хафиз Шукрија еф. Бакаловић, који у једном извјештају из 1975. године наводи: „Не треба никада изгубити из вида да су припадници ислама свих народности баш у новој социјалистичкој Југославији, самоуправној заједници равноправних народа, дошли до потпуне равноправности са осталим народима и народностима у нашој земљи... Старјешинство Исламске заједнице и убудуће ће настојати да своју сарадњу са народним властима развија са осталим друштвено-политичким организацијама, радећи на учвршћивању братства и јединства међу нашим народима и народностима и на учвршћењу наше самоуправне социјалистичке заједнице Југославије и наше уже домовине СР Црне Горе.“ У овоме периоду вјерски велико-
достојници су имали углавном коректне, а неки и блиске односе са властима. То се највише односило на митрополита црногорско-приморског Данила. Митрополит Данило је крајем 1964. године оперисан у никшићкој болници. Тим поводом за његово здравље су се интересовали највиши црногорски званичници, међу којима и предсједник Извршног вијећа СР Црне Горе Веселин Ђурановић, који је митрополиту упутио писмо. Митрополит је Ђурановићу одговорио писмом у коме је навео: „Господине предсједниче, Примио сам Ваше писмо од 24. 12. 1964. у коме изражавате интересовање о мом здрављу послије извршене операције у никшићкој болници. Могу Вас увјерити, да је др Драго Вукотић љекар-уролог, који је извршио операцију, уложио максимум своје воље и труда да ми болијест олакша и да што прије напустим болницу. И остало особље било је према мени врло пажљиво. Овдје морам подвући пажњу предсједника Скупштине општине г. Велизара Перуновића, који ме је врло често посјећивао и са своје стране настојао да ми боловање олакша. Исто тако и г. Драгиша Максимовић директор „Жељезаре“ и г. Лука Копривица секретар Мјесног комитета (СКЈ), а и многи други грађани града Никшића. Овим се захваљујем Вама г. предсједниче и Извршном вијећу СР Црне Горе, на интересовању за моје здравље и наговијештену услугу у погледу даљег лијечења“… (У Култу је публикована скраћена верзија текста објављеног у Матици, бр. 79, јесен 2019. године, www. maticacrnogorska.me)
5
15. август 2020.
ПРИМЈЕР ВЈЕРСКЕ ПОЛИТИКЕ ЗА ВРИЈЕМЕ КРАЉА НИКОЛЕ
Било им је важно Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
У
важавање и склад вјерских и националних различитости у вријеме краља Николе, јединствена је балканска и европска појава. За савременике и касније историчаре изненађујуће је било како је црногорско друштво послије 1878. године достигло такву хармонију, а никада раније није учено да поштује различитости. Објашњење је једноставно: људе који имају морал не морате учити међувјерској и међунационалној толеранцији. Црна Гора у вријеме краља Николе имала је постојан систем моралних вриједности, исто као и неправославне заједнице које су постале њен дио послије 1878. године. Мјера постојаности тог система није – колико има неморалних дјела, него како се већина друштва према тим неморалним дјелима односи. Дјеца су се, некада давно, и васпитавала. Уважавање различитости може се сматрати и темељном одредницом црногорске државне политике послије 1878. године. Гаранција вјерских права и слобода сваком поданику и уважавање државе према свим вјерским заједницама, показивала је црногорску
Уважавање различитости може се сматрати и темељном одредницом црногорске државне политике послије 1878. године. Гаранција вјерских права и слобода сваком поданику и уважавање државе према свим вјерским заједницама, показивала је црногорску способност еманципације. Онај који мисли да је то све чињено због политичке рачунице, гријеши
способност еманципације. Онај који мисли да је то све чињено због политичке рачунице, гријеши. Има у томе и мало морала – политичког и личног. Ево једног лијепог примјера, који најдиректније указују на карактер црногорске вјерске политике. Када је 1901. године једна муслиманка из Улциња одлучила да се уда за православца, и због тога затражила од надлежне власти одобрење да промијени вјеру, лично је министар унутрашњих дјела дао упутства што у таквој ситуацији треба чинити. Ево што је у том упутству наведено: „Сестри Фазлијној није се могло допуштати да се покрсти, прије него ли је Муфтија или његов пуномоћник не испита и не посавјетује како се посље не би могло рећи да јој је било каквог насиља, за то смо је и послали тамо; али пошто је Муфтија одказао свако учешће у тој ствари, то ће те још једном позвати кадију или оџу или и обојицу, да ју они испитају и опробају одвратити од њене намјере, не успију ли, или одречу ли се и они тога позива, а ви кажите ђевојци да је слободна примити нашу вјеру и ступити у брак са ким јој буде воља.
Но, да се у колико толико сачува осјетљивост њених досадањих једновјерника, казаћете јој да крштење не може туна бити, него ђе друго у унутрашњост на ову страну Сутормана, а тако и вјенчање кад томе буде вријеме. Ово исто казаћете и Перу као и то да мора одма оставити Улцињ, а ђевојке нека још за неко вријеме остане туна, па посље ако остане при досадањој својој вољи нека иде код Пера да се покрсти и с њим вјенча. Ово је један природан догађај, који се свуда догађа и којему не треба давати неку особиту важност, за то ћете и настојавати да се о њему више не поговара, а особито да се ко не усуди вријеђати вјерске осјећаје тамошњих мухамеданаца.“
ња православља, да се не би повриједила вјерска осјећања муслимана. Због тога дјевојка која је одлучила да пређе у православље, не може то урадити у свом мјесту, него мора примање православља обавити у другом дијелу државе. И њен изабраник, који се вјенчава са муслиманком која прелази у православље, мора напустити родно мјесто и с њом живјети у другој средини. Све се ово чини с једним разлогом: да се не повриједе вјерска осјећања муслиманског стаМинистар унутрашњих дјела који је држао новништва, иако до међувјерског склада Божо Петровић Његош Као што се на основу овог је министра модокумента може закљугло бити баш бричити, највиша државна власт не (разговор с муфтијом или ка- га како ће се осјећати улцињски само да није подстицала прела- дијом). Уколико такви покуша- муслимани када сретну покрзак неправославаца у правосла- ји не дају резултата, министар штену сународницу. Али, као вље, него је упућивала на про- наређује највећу обазривост и што видимо из документа, њему цедуру која то може да спријечи дискрецију приликом прима- је и те како било важно.
ЦРТИЦА О „МОНТЕНЕГРУ“ И ЦРНОЈ ГОРИ
Случај Ватикан БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
П
осљедњих неђеља смо у црногорскоме парламенту слушали упозорења посланика Демократског фронта о томе како Црној Гори пријети „унијаћење“ и угрожавање „православног ткива“ од Ватикана. Из истих скупштинских клупа чули смо и то да они желе укидање овог „лажног Монтенегра“ и повратак „традиционалне Црне Горе Петровића“. Такви коментари посљедица су добрих односа које држава Црна Гора развија са Светом Столицом и најава активнијег истраживања докумената из ватиканских архива који свједоче о црногорској историји. Да политика коју заступа данашњи Демократски фронт супстанцијално личи на више но стогодње резоновање посвједочиће нам слједећи редови. Kао што је познато, Црна Гора била је прва балканска, прва доминантно православна и како увиђа чешки балканолог Франтишек Шистек – прва словенска земља која је потписала Kонкордат са Светом Столицом. Тај чин извршен је 1886. године чиме су регулисана права црногорских католика. Разговору је претходило готово осам година преговора јер су обје стране потписнице покушавале пронаћи што одрживије рјешење. Највише негативних тонова међу православним свијетом поводом преговора између Црне Горе и Ватикана долазило је из Русије. Одјеком конкордата у рускоме мњењу и дипломатији ба-
За разлику од других балканских држава с краја XIX и почетка XX вијека, па све до Балканских ратова, Црна Гора била је засигурно вјерски најтолерантније подручје. Црногорска црква, која је била лојална држави Црној Гори и њезиноме владару Николи I Петровићу Његошу, није се противила споразуму са Светом Столицом вила се руска историчарка Нина Ивановна Хиторва. У Руској империји није се с благонаклоношћу гледало на овај потез о чему свједочи руска штампа из тога периода, али руска дипломатија није предузимала интензивније мјере да осујети постизање споразума. Гледиште да је потписивање Kонкордата антиправославни чин препознатљиво је било још и у писању Павла А. Ровинског, савременика тог догађаја. Но, оно што се посебно чини занимљивим свакако је реаговање управитеља Светога синода Руске
православне цркве Kонстатнина Побједоносцева, веома утицајног противника руског приближавања Западу. О његовој реакцији поводом приближавања Kњажевине Црне Горе и Ватикана свједочи нам једно писмо професора и филозофа Владимира Соловјева, иначе присталице приближавања хришћанских цркава, чији је одломак државном секретару Свете Столице Јакобинију упутио отац Чезаре Тондини, главни преговарач с Црном Гором уочи потписивања Kонкордата. Документ се чува у Државном архиву Вати-
кана, а приређен је у првој књизи Monumenta Montenegrine Vaticane (Цетиње, 2020, приредили: Славко Бурзановић и Бобан Батрићевић). У њему се сликовито наводи да је управитељ Св. синода на вијест о конкордату добио „такав напад бијеса да му је пјена избила на уста, да је стао да виче и проклиње књаза Црне Горе. С обзиром на изузетни утицај који особа о којој је ријеч има на Владара, не би било сасвим немогуће да снажни притисак Царског Двора у посљедњем тренутку спријечи ствар.“ Руска црква није успјела извршити
Међудржавни уговор књажевине Црне Горе и Свете Столице из 1886.
притисак и осујетити потписивање конкордата између Свете Столице и Црне Горе. Тај документ је уз споразум с цариградским калифатом о положају муслимана, један од симболичних стубова црногорске традиције вишевјерства и добрих искустава државе Црне Горе у њеном односу према вјерским заједницама. За разлику од других балканских држава с краја XIX и почетка XX вијека, па све до Балканских ратова, Црна Гора била је засигурно вјерски најтолерантније подручје. Црногорска црква која је била лојална држави Црној Гори и њезиноме владару Николи I Петровићу Његошу није се противила споразуму са Светом Столицом. Та „традиционална Црна Гора“ како вели Демократски фронт и њена историјска збиља, умногоме се разликују од ове монолитне, свесрпске и само православне Црне Горе коју проповиједа великосрпска чаршија предвођена Демократским фронтом и Српском православном црквом кроз чија уста и даље проговара дух Kонстантина Побједоносцева и рускога Светога синода.
6
15. август 2020.
ЛАЖНИ ПРОРОЦИ У ДОБА ЕПИДЕМИЈЕ
Тамо далеко нек чудеса чини Године 1818. у Црној Гори се појавила куга која је, уз колеру, у цијелом свијету однијела много више живота него данас ковид-19. Уз кугу је стигао лажни пророк, монах Авакум, „рођен у турску земљу“ (из Шумадије, Србија), који је почео узбуњивати народ и гурати га на сукобе с Турцима, с којима се тада живјело у миру
С
ваких стотињак година и Црну Гору су погађале епидемије. Кроз историју су појаве разних пандемија утицале на повијесне токове, мијењајући често слику свијета и назора. Код нас су се, уз пошасти болести, јављали нови „пророци” и „усрећитељи“, који нијесу били ништа мање штетни од саме епидемије. Злоупотребом вјерских осјећања и страха од невидљивог непријатеља лажни чудотворци су наступали као тумачи божје воље. Врло је индикативно да смо, подćећајући се трагова опасних болештина у Црној Гори, запазили необичне подударности са актуелном ситуацијом. Да ли је ријеч о злокобној случајности, лошем распореду звијезда или... Подударности су везане за личности и претензије, које долазе из сличних миљеа, са истим религиозно политичким наканама, тако да вам се може учињети да Црна Гора по трећи пут преживљава неки стољетни „дан мрмота“. Црну Гору је погодио земљотрес 1817. године. Већ сљедеће, 1818. године, у Црној Гори се појавила куга која је, уз колеру, у цијелом свијету однијела много више живота него данас кovid-19. Уз кугу је стигао лажни пророк, монах Авакум, „рођен у турску земљу“ (из Шумадије, Србија), који је почео узбуњивати народ и гурати га на сукобе с Турцима, с којима се тада живјело у миру. Сто година касније, 1918, Црну Гору је погодила „шпањолица“, тј. Шпански грип, који је широм земљине кугле однио пет пута више жртава него Први свјетски рат. Уз „шпањолицу“, кроз Црну Гору је прошао ништа мање смртоносни вал лажних опсенара/ујединитеља, који су обећавали економски просперитет, благостање, демократију, „само да оде краљ Никола“ (и Црна Гора с њим). Лажни ујединитељи донијели су крвави бијели терор и превару као основу дјеловања.
САВРЕМЕНИ „АВАКУМИ“ Стотињак година од тада, наишла је зараза свјетских размјера, кovid-19. Скоро закономјерно, уз њу су се повампирили савремени „Авакуми“, да литијашењем, измишљањем нових традиција и „авакумском“ кукњавом о наводној угрожености, наставе што су започели 1918. Зато вриједи виђети какве је поруке слао „безможданоме и лакомисленоме народу“ и радње предузимао Петар I против монаха Авакума. То би све требало упоредити са оним што ради и говори онај који, како сам каже, ćеди „на Трону Светог Петра Цетињскога”. Мада, ко зна, када ови нововјерци и тумачи ригидног православља, прочитају поруке Петра I, које су по свему у супротности са оним што они пропагирају, бојати се да га не екскомуницирају из цркве. Као што знамо, Св. Петар је, заједно са св. Василијем, замало „преживио“ 1918, када су присташе анексије Црне Горе жељеле да их спале или макар закопају на бјелашки начин.
О доласку монаха Авакума 1818. највише дознајемо из писама која је тим поводом писао Петар I. Прво писмо упутио је Косијерима 18. фебруара 1818. Опомињући их на монаха Авакума, владика их моли да га испрате лијепо, јер је чуо да прави „неке после, који ми се чине непристојни и ризични за ови народ“, мислећи на то што их Авакум подбуњује да нападају турске градове и гину без потребе. На крају, Петар I их упозорава на појаву куге и потребу прављења својеврсног карантина: „И поставите стражу, да се чувате од кужне болести, која се у Штитаре објавила.“ У другом писму, писаном два дана касније, упућеном главарима, старјешинама и Црногорцима на пазар на Ријеку, Петар I понавља упозорење послато Косијерима. Он каже за монаха Авакума, којега: „Неуки и безумни народ, како чујем, почитује за светињака и чудотворца, те га каде тамјаном и чине да воштане свијеће и кандила код њега горе, а у своју цркву ништа од тога не доносе. А да је то богоугодни чојек не би га слушали, него псовали и камењем ћерали и он не би о злу мислио.“
га моји људи уфатили на Стијену у Пипере и били његовом тољагом, да га доведу к мене, али је скочио проклети Мушика Савов с његовијем синовима и дружином, те га не дали довести.“
ЂЕДО ЈЕ КЛЕО Петар I зна да је Авакум и у Србији мутио и побјегао од Милоша Обреновића и понавља да такви не могу наћи ниђе мјеста „нако међу слијепим и безумним народом, који више лажим него ли истини вјерују, како што и тога кулаша за светињака и чудотворца почитују, а да је богоугодни и поштени чојек не би к њему ни приступили“. Вјероватно најзанимљивији дјелови писама су они који се односе на вјеровање и плашење од клетви које упућује „ђедо Авакум“. На бесмисленост клетве упозорава владика црногорски, почетком ХIХ вијека, а данас има замузењака који се не смију гласнути на непочинства која долазе од шефа испоставе стране цркве у Црној Гори. Петар I упућује да се обавијесте о томе: „Питајте Стијењане нека ви кажу, када је говорио попу Раду-
новићу, да га не води к мене, али да ће му учинити да му се руке и ноге згрче и да му очи испану и је ли га поп за косе дохватио и под ноге сплеса, пак сву тољагу светитељску сломио, бијући га и вукући по земљи; је ли оста (поп Радуновић, прим. наша) згрчен и слијеп, оли се здраво натраг повратио. Ево како разуман чојек лажи познаје и лажовце ћера, а лакоме будале за њим као слијепци за слијепцем иду, докле у зло упану.“ Ту је изгледа помогло најстарије педагошко средство, из раја изашло. Питање је што данашњи пук и „пророке“ може призвати памети. Ове ријечи, које изговара Петар I, сигурно неће чути од „бранитеља светиња“: „Људи, који путом божијем иду да Богу служе и угоде, не мисле ни за какво зло, нако вазда за добро и не говоре сами себе, да су свети, него да су грешни и окајани, а да је калаш до скора био у Шумадији хајдук и разбојник; пак и сад чини хајдучка и разбојничка дјела, наговарајући будале на зло, да се љуцка крв пролијева; и јошт има дрзновеније говорити, да је светињак и божји посланик. Није дакле, доста, што је он крвомутник, него и сувише
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ хулитељ преблагога Бога и поругатељ чина калуђерскога, зашто Бог у своје заповиједи забрањује најжесточајшим начином свако злочинство и безаконије, и прави калуђер ваља да буде добри и смирени чојек и да заповиједи божје слуша и не учини дјелом ни промишљенијем ништа, што би вољи божијој противно било. Чојек, који Бога служи и хоће да буде спасен, неће ни звијери убити, и рећи да га убију, а камо ли человјека, подобнога себе; јер он не жели никому зла, нако свакому добра.., да једни другим добро чинимо и добра, а не зла радимо. На крају, питање је, колико нам вриједе поруке Светог Петра, упућене ондашњим Црногорцима, да се дозову и изгнају лажног пророка, монаха Авакума: „Сад разсудите, може ли крвомутник бити светињак у исто доба, кад чини да људи гину и једни друге кољу. Не стоји светиња у то, што он иде да боље народ вара гологлав, бос и одрпан, него светња стоји у праву вјеру и у добра дјела, како бог заповиједа. Не будите, дакле, безумни и не дајите да вас речени калаш превари и да његовим лажима вјерујете, пак да се послијед кајете, исто га ишћерајте, да га међу вама није; нека иде у Шумадију да чудеса чини...“ Могу ли се данашњи Црногорци дозвати памети да не слиједе нове „Авакуме“, који су преплавили Црну Гору?
ОЛАКО СЕ ВЈЕРУЈЕ Након тога Петар I износи свој став о томе да су прави светитељи они који благу (и некретнинама, прим. наша) не придају значај: „То прави светињаци не ишту, нити о томе мисле, него дан и ноћ желе Богу служити и заповиједи божје слушати. Колико је год светитељах у цијеломе свијету, ниједнога нијесу људи за светињака ни за ангела почитовали, докле су по земљи ходили...“ И закључује: „Није се лако ни спасити, а како ли идући по свијету посветити, као што ти љешански и косијерски светињак иде и вара безмождани и лакомислени народ, који више лажом, него ли истини вјерује.“ Незнавени народ лако подлијеже причама о чудесима, па тешко до њега допиру мудри савјети: „Ово је заиста чудна работа не бојати се од погибељи, а бјежати од ње, бит светињак, а чинити градове узимат, да се крв пролијева – то се не може може уједно погодити. И ако Турци нијесу крштени, али су људи од Адама и од Еве, ка и ми и од Бога створени, као и остали народи. Бог заповиједа да никога не убијемо, а навлаштито кад нама зла не чине и кад рата немамо. Један источник не може слатку и грку воду дават, тако и један чојек не може се посветит говорећи једнијем језиком и добро и зло, ако не престане да зло не говори, и ако се не покаје за своја погрешенија.“ И послије другог писма Петар I упозорава да поставе страже и да се пазе кужне болести. Од ње се може сачувати како тако, али од пропаганде тешко. У трећем писму обраћа се Кучима, Братоножићима и Васојевићима: „Разумијем, да је побјега из Пиперах и доша међу вама неки самозвани калуђер и лажни светињак Авакум, којега сам ћера да га уфатим, зашто вара и мути народ, да се с Турцима бију. И бјеху
Писмо Петра I од 3. јула 1821. Његушима Писао га је Јаков Стефановић. Петар I га је потписао. Писмо се чува се у Историјском институту у Подгорици. Објављено је у издању Историјског института Црне Горе, НИО „Универзитетска ријеч“ и Архива Црне Горе 1987.
7
15. август 2020.
НОВА КЊИГА МИЛОРАДА ПОПОВИЋА „ЗБИЉЕ И ПРИВИДИ“
Процеси и Протагонисти
Поповић је направио методолошки искорак, укрстивши своје теоријске опсервације с емпиријом, односно унијевши у свој есејистички манир снажан печат аутобиографскога искуства. У осам цјелина које чине књигу, пропитују се старе теме, изнова вреднују старе премисе, нуде нова промишљања и закључци, но аутор више није дистанцирани опсерватор, већ и протагониста
У
црногорску је књижевност раних осамдесетих Милорад Поповић закорачио крупним корацима. Већ прве његове збирке поезије наишле су на лијепу рецепцију и прискрбиле му књижевна признања. Као један од најмлађих протагониста Књижевне општине Цетиње, својеврснога нуклеуса црногорскога еманципаторског покрета, Поповић се већ на самим почецима сусрео с репресивним механизмима система и отпорима које је свака форма проблематизације канонизованих истина изазивала. Његово породично насљеђе, колико и ментални профил, нијесу му дозвољавали да се потчини зову национал-шовинистичких труба, прихвати линију мањега отпора и прикључи стројевом маршу ратних хушкача, па је 1992. године напуштио Црну Гору, да наредних неколико година проведе у изгнанству из земље у којој је у то вријеме клерофашизам био етаблирана друштвена вриједност. Поповић се у Црну Гору вратио таман у доба кад је сазријевала нова политичка доктрина отпора политици великосрпства и заокрета ка западноевропским цивилизацијским вриједностима. Обновивши часопис АРС, који ће ускоро постати главни промотер нове генерације црногорских писаца и гласило несумњиве регионалне релевантности, преузео је и челну позицију у Црногорскоме друштву независних књижевника, да би недуго потом покренуо и издавачку кућу Отворени културни форум. Позне деведесете и прву деценију XXI вијека несебично је посветио промовисању других, но то је и вријеме кад настају његове есејске књиге којима је у центру пажње црногорско национално питање.
ЗНАЧАЈНА ДЈЕЛА Другу деценију XXI вијека обиљежиће Поповићеви романи Карнера и Човјек без лица, дјела која су завриједила најзначајнија књижевна и друштвена признања, не само у земљи већ и у региону. Данас је Милорад Поповић један од ријетких црногорских интелектуалаца који не ћути ни пред најавама новога буђења идеологије крви и тла, али ни пред слабостима система који се није успио отргнути изазовима транзицијске неравномјерне прерасподјеле капитала, партитократије и монополизма. Пишући о времену распада Југославије и буђењу клерофашизма као тренутку који је одредио Поповићева интелектуална интересовања, историчар Бобан Батрићевић луцидно је примијетио: „Управо тај пут је исклесао Поповића као аутора, он је у његову подсвијест усадио кључне ријечи о којима у својим текстовима најчешће пише – Црна Гора
као централна опсесија, а затим њени: (непостојећа) стратегија државе, идентитет, нација, Његош, слобода, историја и будућност.“ Поред књижевнога дјела изузетних умјетничких домета Поповић је црногорској култури особито вриједан као риједак интелектуалац који већ готово четири деценије пише о контроверзама црногорскога идентитета. Та је тема била предмет неколико његових књига, од Малих народа и национализма (1997), преко Црногорске нације (1999) и Подијељене нације (2010), све до Његоша и црногорске нације (2011). Прегршт текстова посвећених томе питању, што есеја, што полемика или интервјуа, објавио је у бројним регионалним гласилима. Да је ријеч о теми која га и даље опсиједа, свједочи и најновији његов рукопис, књига Збиље и привиди (ОКФ и Антена М, 2020). Емерсонова мисао „Не идите онамо гдје би вас пут могао одвести, идите тамо гдје пута још нема, и оставите иза себе траг“, која је нашла своје мјесто на пролошкоме мјесту у књизи, најбоље илуструје Поповићеву позицију унутар темата о црногорскоме националном питању у црногорској историографији и публицистици.
ОСОБЕН ПРИСТУП Појава књигâ Милорада Поповића посвећених националноме питању дјеловала је као нови, у његовој генерацији инокосан, али драгоцјен глас. Поповић је, наиме, томе проблему приступио уз извјесне методолошке новине, лишивши га стриктно етничко-историјских доказивања, сагледавајући га као специфични социо-културни феномен и смјестивши га у шири контекст настанка европских нација као „замишљених заједница“ самјеравајући црногорско искуство с искуствима других, у првоме реду мањих европских нација. Полазећи од теоријских премиса Бенедикта Андерсона, Ерика Хобсбаума и других представника културолошкога приступа проучавању нације, Поповић је изградио особен приступ освјетљавању битних феномена постанка и трајања црногорске нације, указавши на њене бројне специфичности, али и, у основи, познати европски модел конституисања и опстојности малих нација. Премда окренут другачијим теоријско-методолошким претпоставкама, Поповић одолијева препознатљивом црногорском моделу првачења, тој трибалној потреби да се самопрогласимо онима од којих историја почиње, па увијек с пијететом говори о својим претходницима и саборцима, који су у другачијим социо-историјским околностима теми црногорске на-
ционалне посебности морали приступати с дефанзивних позиција доказивања властитога постојања. С Поповићевим увидима могуће се сагласити или не сагласити, његове опсервације третирати као више или мање успјеле, но нипошто се не може порећи његова широка информисаност, разумијевање процеса, поуздана теоријска и компаративна сазнања, као и способност да проникне у бит и луцидно објасни феномене који су неријетко измицали оку истраживача оптерећених бременом цвијићевско-ердељановићевских предрасуда.
ДИРЕКТНИ НАСТАВАК Књига Збиље и превиди у том је смислу директни наставак његових проучавања изложених у књигама Мали народи и национализам, Црногорска нација, Подијељена нација и Његош и црногорска нација, но док све те књиге краси дистанцирани есејистички приступ, новом је књигом Поповић направио методолошки искорак, укрстивши своје теоријске оп-
сервације с емпиријом, односно унијевши у свој есејистички манир снажан печат аутобиографскога искуства. У осам цјелина које чине нову Поповићеву књигу пропитују се старе теме, изнова вреднују старе премисе, нуде нова промишљања и закључци, но аутор више није дистанцирани опсерватор, већ и протагониста важних друштвено-историјских догађаја с краја XX и почетка XXI вијека. Из те унутрашње перспективе дате су не само оцјене појединих догађаја него и бриљантни социо-психолошки портрети бројних протагониста савременога политичког и културнога тренутка у Црној Гори. Читаоцу упућенијем у историјска збивања у потоње четири деценије у Црној Гори засигурно неће промаћи да своју улогу у појединим процесима, атипично за Црногорце, Поповић често и безразложно миноризује (такав је, рецимо, случај с описом његове улоге у промоцији нове црногорске књижевности крајем 90-их), но тај му манир обезбјеђује позицију скрупулознога аутора те приповједача и
АЛЕКСАНДАР РАДОМАН опсерватора неоптерећена властитом позицијом, усмјерена на поуздану оцјену процеса и њихових протагониста. Поповић пропитује бројне феномене, од оних социолошко-менталитетских, попут оних везаних за жилаву опстојност племенскога духа те необични спој инфериорности и мегаломаније, преко политичких, као што је анализа уставнога патриотизма као софистициране асимилацијске мантре или оцјене улоге појединих црногорских политичара и њихових утицајних савјетника, па све до продорнога увида у индолентност и медиокритетство највише научне установе у Црној Гори, ЦАНУ, и њенога комеморативнога предћедника. Предмет Поповићевих анализа су и црногорски интелектуалци, али и медијски магнати, који су из 90-их година изашли као „добитници транзиције“.
АНАЛИЗА ЦРНОГОРСКОГ ДРУШТВА У цјелини сагледана Поповићева књига занимљив је историјскокултурни колико и менталитетскосоциолошки прећек црногорскога друштва, особито у потоње неколике деценије. Додајмо томе да је ријеч о наслову који освјетљава комплексан проблем како то једна друштвена заједница с изразитим посебностима – историјским, етничким, културним и језичким – до данас није заокружила све атрибуте националнога самообликовања. Како је то развидно из ауторових опсервација и анализа, томе процесу доминантно је кумовала недораслост политичке елите, њена идеолошка лутања те посљедично – одсуство институција, нагрдна кадровска политика, маргинализација оних интелектуалних снага које су имале довољно знања и снаге да тај посао успјешно окончају, неповољне друштвено-историјске околности и сл. Аутор се не зауставља само на превредновању прошлог и оцјени садашњега тренутка, већ нуди нове идеје које би будућност ових простора, макар кад је ријеч о идентитетској политици, могле учинити мање неизвјесном. У много чему наслањајући се на раније књиге из круга његове историјскосоциолошке публицистике о националноме питању, нова књига Милорада Поповића доноси нови квалитет, својеврсни обрт са спољашње на унутрашњу перспективу, богатећи и његов опус, али и савремену црногорску литературу аутобиографском нарацијом која ће бити од несумњиве вриједности будућим изучаваоцима не само црногорске књижевности, већ и друштвених токова у потоње двије деценије XX и прве двије деценије XXI стољећа.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
15. август 2020.
ЦРНОГОРСКИ СЛИКАРИ ИНСПИРИСАНИ ХРИШЋАНСТВОМ: МИХАИЛО ЈОВИЋЕВИЋ И ДИМИТРИЈЕ ПОПОВИЋ
ЉИЉАНА ЗЕКОВИЋ
Умјетници са Богом у души
У црногорској умјетности у другој половини XX вијека религиозна тематика, као ново читање слике, изражава индивидуалне наклоности умјетника. Она је одраз искреног односа умјетника према својим спознајним аспирацијама у циљу трагања за апсолутном истином која расвјетљава тајне Универзума као апсолута
Ц
рногорска ликовна умјетност у периоду од средњег до друге половине XIX вијека, његовала је религиозно сликарство које је имало узвишену улогу да сачува идентитетску самосвојност, етичке и духовне вриједности црногорског етноса. Оно припада канонској традицији и духовним сферама литургичких тајни и ерминијских регула православља (континентална Црна Гора), али и сакрално-свјетовној оријентацији католичанства (Приморје). До секуларизације умјетности, на простору Црне Горе, дошло је у другој половини XIX вијека промјенама у друштвено-политичкој клими када се „широм отварају врата“ актуелностима које се дешавају на европској ликовној сцени. Религиозна умјетност изгубила је своју доминантност. Ипак, временом, као неминовност, искристалисало се проблемско питање десекуларизације умјетности. Наиме, човјек као духовно биће, није никада престао да тражи религијске одговоре на многа питања која се тичу мистерије живота и смрти, а која су остала недоречена десакрализацијом космоса и микрокосмоса. Ријеч је о социолошком и културолошком феномену који у умјетности условљава слободу израза засновану на иконографској и семантичкој толеранцији у односу на изворне, традиционалне вриједности. Заправо генерално се у уметностима прате две струје стварања на религијске теме: у једној се кроз религијско величају националне вредности, што некад доводи до њене злоупотребе у дневно-политичке сврхе, док у другој аутори настоје да афирмишу религијске вредности у најширем смислу речи. Ликовни уметници тако настоје да религијске теме прикажу отвореним
религијским симболима, с једне стране или веома слободним приступом религијској тематици, с друге. (И.П. Kрајишник). Да би се разумјело религиозно сликарство у контексту модерне и савремене умјетности потребно је указати на дистинкцију између сакралних слика – икона и слика - икона са религиозном садржином које припадају субјективном изразу умјетника који кроз њих изражава своја унутрашња, трансцендентална, надреална и метафизичка стања која припадају сферама надчулног. Умјетност се ослобађа од канона и правила. У црногорској умјетности у другој половини XX вијека религиозна тематика, као ново читање слике, изражава индивидуалне наклоности умјетника. Заправо, она је одраз искреног односа умјетника према својим спознајним аспирацијама у циљу трагања за апсолутном истином која расвјетљава тајне Универзума као апсолута који обухвата временску и духовну димензију прошлог, садашњег и визију једног будућег свијета.
ПУТ МИСТИЧАРА
библијске теме Михаило Јовићевић
НОВИ СМИСАО Ове премисе можемо сагледати кроз ликовно стваралаштво два црногорска умјетника: Михаила Јовићевића, који је свој ли-
CORPUS MYSTICUM Димитрије Поповић
објеката и инсталација. Испуњен антропоморфним масама уздиже се ка небу као трагични болни крик, као магијски пут којим се креће људска цивилизација према Божанском - Једином (Велики крст, 1988). Поред симбола у Јовићевићевом дјелу налазе се кодирани знаци и микроструктуре као несвјесни и тајни психографи његовог Јаства и рукописног инструментарија.
ковни опус посветио религиозној тематици, и Димитрија Поповића који у домену религије открива поље трансцеденције која даје нови смисао његовом дјелу као јединственом егзистенцијално/духовном симулакруму. Михаило Јовићевић у хришћанству, његовом мистичном, психолошком и спиритуалном значењу, као духовном средишту које еманира истину о драматичном путу човјечанства кроз Христове муке, страдања и крајње исходиште на крсту Голготе, понире у модерну драму апсурда, откривајући анксиозност савременог човјека пред величином и вјечношћу Универзума. Свети списи јеврејске традиције и хришћанства Библија – „Ријеч божја” представљају срж иконографских и семантичких спекулација његовог стваралаштва. У проповиједима општег праштања, покорности и смирења, ради блаженства на другом свијету, у старозавјетним и новозавјетним религиозно - филозофским садржајима, Јовићевић је налазио неисцрпно инспи-
ративни простор. У разумијевању трансценденталног, спознајног и енигматског слоја Јовићевићевог ликовног израза експлицитно је теолошко - филозофско тумачење који се односи, прије свега, на смисаоне аспекте вишеслојне хришћанске симболике, њених скривених сила и тајанствене моћи. Поред наративне вишеслојности дескриптивног илузионизма, као једне од особености његовог опуса, он издваја појединачне ликове као својеврстан извор спекулативних сфера хришћанске знаковности. Софистицираним језиком миметичности, асоцијативности и апстракције, снажном и изворном визијом он оживљава један од аспеката аниме која се јавља у нуклеусу чисте духовности - у ликовима Христа, Богородице, светаца. Архетипски симбол хришћанске идеологије и филозофије, Kрст, према коме је све усмјерено, мистерија средишта историје спасења и мука Христових, симбол Распетог Христа - Спаситеља који своје милосрђе шири свијетом, сусрет Светог тројства као сједињење и довршеност божанског јединства, спона између неба и земље, представља доминантан стожер његовог ликовног дјела. У форми: Crux - invicta, gemmata, hastata, грчки и латински, представља примарни мотив његових
Немилосрдан натурализам одвео је Димитрија Поповића стазама мистичара у подручје гдје су сконцентрисани бол и патња човјечанства, у драму која прати трновити пут Христа-Спаситеља, искупитеља људских грехова. Мистерију живота и смрти изразио је „богатим медитативним” пројекцијама у циклусу Corpus Mysticum, који Димитрија заокупља од средине 80-их до данас. Духовно савршенство он налази управо у Христовом Corpusu aeternum и Распећу чија мистично-симболичка знаковност нема пандан у иконографским обрасцима европског сликарства, осим, можда, далеких реминисценција на Grünewaldovo Распеће. У циклусу Тијело и Простор (уља на платну, акварели, асамблажи) тијело и његови дјелови постају компактне волуминозне, „скулпторске” форме баршунасте пути или модрољубичастих конексија. Постављене су у простору са отвореним панорамским хоризонтом или у херметизованим геометријским минимал-артистичким монохромијама. Дискретно укомпоноване „трнолике форме” постају све доминантније, као и главе риба које насељавају тијело и простор. Знамења Христових страдања и еухаристије, која се као трансцендентални, симболички и контемплативни елементи провлаче кроз његово цјелокупно дјело отворили су сада јасан пут месијанској - искупитељској и есхатолошкој еменацији Бога - Човјека. Ја не спадам у практичне вјернике, размишља Димитрије Поповић: мој однос према Богу је најближи оном учењу које је проповиједао Мајстор Echart, њемачки мистик из средњег вијека. Он је говорио о “рађању бога у души”... То нису слике пред којима би се човјек молио. То су слике које потичу проматрача на размишљање о чину страдања односно жртвовања са физичког и духовног аспекта значења кршћанске религије. Михаило Јовићевић и Димитрије Поповић, несумњиво, представљају врх етерналне пирамиде савремене црногорске умјетности инспирисане хришћанством, у коју су многи наши умјетници уградили дијелиће својих духовних и когнитивних вриједности, а које се у њиховом стваралаштву, фигуралног или апстрактног проседеа, више осјећају, него визуелно идентификују. Заправо, црногорски умјетници, свјесно или несвјесно, отварајући пред нама врата пакла или раја суочавају нас са својим „Вјеруј“ које иако некад има ослонац у званичним религијама, најчешће је израз самосвојне поетике умјетника и његове персоналне „религијске“ истине.