ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
22. август 2020. | година I | број 25
110 ГОДИНА ОД ПРОГЛАШЕЊА ЦРНЕ ГОРЕ КРАЉЕВИНОМ ИНТЕРЕСОВАЊА ВЕЛИКИХ СИЛА ЗА ЦРНУ ГОРУ И ПРВА ДИПЛОМАТСКА ПОСЛАНСТВА
ПриЗнања ЦрноГорске саМобиТносТи Европске земље и САД су заинтересованост и респект за државу Црну Гору исказале успостављањем својих дипломатских мисија, акредитацијом професионалних заступника на двору, закупом или изградњом зграда за посланства и резиденције на Цетињу
ски односи Црне Горе са Сједињеним Америчким Државама почели су да функционишу 1905. године, а 1906. Њемачка је отворила посланство на Цетињу. Неки истраживачи у овим државама додају и Румунију, Белгију, Шпанију, Норвешку, Португалију, као и Ватикан са којим је Црна Гора склопила Конкордат 1886. године. Међутим, представници ових земаља нијесу имали дипломатски статус, па је коректно констатовати да је на Цетињу, за вријеме суверене књажевине/ краљевине Црне Горе, било једанаест дипломатских представништава страних земаља.
Марко ШПАДИЈЕР
О
д како постоји држава на територији данашње Црне Горе (Дукља, Зета, Црна Гора), она је упражњавала неку форму службених односа са сусједним државама. То је значајно доприносило спољашњој безбједности, унутрашњој стабилности и развоју свијести и посебности. Геостратешка позиција Црне Горе на размеђи свјетова, цивилизација и у окружењу моћних сила, била је фактор изградње специфичне дипломатије. У Црној Гори дипломатија је одвајкада била вјештина одбране својих права на слободу и одвраћање непријатеља да насрће на њену независност. Међутим, најчешће јој је била ускраћена могућност да преговорима и разумијевањем оствари своја права, па је умјесто да се бави дипломатијом морала да ратује. Народ који са толико крви плати своја права на постојање, стиче поштовање сусједа и зна да цијени слободу другога. Црна Гора, као незаобилазан чинилац у свим догађањима на Балкану, нарочито у посљедња два вијека, била је предмет интересовања дипломатије сила које су имале аспирације у овом региону. Са своје стране, она је настојала да своје интересе прикаже и заштити и путем непосредних контаката својих владара са носиоцима власти земаља у окружењу и Европи. Европском политичком и војном сценом у деветнаестом и на почетку двадесетог вијека господариле су Аустроугарска, Русија, Француска, Енглеска и Турска, док су мале земље сносиле посљедице њихових сукоба и нагодби.
ВЕЛИКЕ СИЛЕ Црногорски владари су знали од колике је важности да имају пријатељство неке велике силе. Још на почетку 18. вијека, владика Данило, родоначелник династије Петровић, опредијелио се за покровитељство Русије, као моћне „једнородне“ православне царевине. Однос велике и мале државе пролазио је кроз разна искушења. Црна Гора је осјетила шта
ЦИЈЕНА ИЛУЗИЈА
Књаз Никола I постаје Краљ а Црна Гора Краљевина
значи жртвовање за туђе интересе и уплитање у домаће послове. Наклоност Русије био је, међутим, важан психолошки фактор унутрашње хомогенизације у борби са напријатељима, а њена помоћ драгоцјена за одржавање црногорских црквених, школских, војних и управних установа. Независност Црне Горе је била дуго времена реалност, али је коначно, двадесет шестим чланом Берлинског уговора 13. јула 1878. године добила формално признање од великих сила. Датумом признавања Црне Горе за суверену државу почиње историја модерне црногорске дипломатије. Међународним признањем Црна Гора је стекла право да отвара своја представништва у иностранству и прима дипломате других држава. Сада је дипломатија европских држава према сувереној Црној Гори могла да функционише по начелима међународног права. Европске земље и САД су заинтересованост и респект за државу Црну Гору исказале успостављањем својих дипломатских мисија, акредитацијом професионалних заступника на двору, закупом или изградњом зграда за посланства и резиденције на Цетињу.
БЕЗ РЕЦИПРОЦИТЕТА Црна Гора није могла да оствари реципроцитет. Није отварала
амбасаде у земљама са којима је одржавала дипломатске односе, јер није имала новца да их гради, нити да плаћа стално акредитована лица при владама тих држава. Поред хрват - баше, кога је именовала црногорска влада, да чува интересе Црногораца у Турској, радиле су црногорске конзуларне агенције или канцеларије у Цариграду, Скадру, Риму, Трсту и Котору, а у појединим периодима црногорска дипломатска представништва у Цариграду, Београду, Паризу и Вашингтону. Црна Гора је именовала велики број почасних конзула из реда угледних страних грађана. Дипломатске и конзуларне услуге за своје грађане, као и представљање на међународним конгресима и конференцијама Црна Гора је често повјеравала пријатељским земљама. Послије Берлинског конгреса наступио је релативно дуги период мира који је Црна Гора искористила за свестрани развој и излазак из вјековне изолације. Са градовима, плодним долинама, морем и знатно увећаном територијом, имала је шансу да развије модернију економију, изгради државне институције, устали и обогати образовни систем и да напредује у сваком правцу. Реформа је захватила све области живота. Друштвени односи се регулишу писаним законима. „Црна Гора није више војнички логор, него држава. Црногорац није само војник, него и
грађанин“ (књаз Никола, приликом промовисања Општег имовинског законика).
УБРЗАНА МОДЕРНИЗАЦИЈА Реформе су захтијевале много нових лица у управи, правосуђу, школи, цркви и војсци. Један од показатеља те нове, грађанске Црне Горе, је отварање према свијету и школовање црногорске младежи у Русији, Србији, Италији, Француској, Аустроугарској, Чешкој, Турској. Услови у земљи су били тешки, па се од завршених студената само трећина враћала у домовину, а масовна економска емиграција у Америку, Турску и Србију добила је размјере које су угрозиле националну безбједност. Европске земље су одобравале модернизацију Црне Горе и настојање да брже превлада насљеђе, а процјењујући њену улогу у будућим догађајима на Балкану, похитале су да устале своје присуство на Цетињу. Само неколико мјесеци послије Берлинског конгреса успостављени су званични дипломатски односи Црне Горе и Русије. Наредне, 1879. године на Цетиње су стигли посланици Велике Британије, Аустроугарске, Италије и Турске. У јануару 1880. године Француска је успоставила дипломатске односе са Црном Гором. Почетком 1881. године долази посланик Грчке, а 1897. успостављени су односи Црне Горе са Србијом и Бугарском. Дипломат-
Прије 110 година, 28.8.1910. Црногорска народна скупштина је поднијела приједлог да се обнови старо краљевство и да се Црна Гора прогласи краљевином, који књаз Никола прихваћа и проглашава Црну Гору Краљевином, а себе насљедним краљем. Велике силе су признале овај чин, чиме је Црна Гора добила на значају. Краљ Никола је покушавао да спољну политику Црне Горе води трезвено и прагматично и користи што боље опште политичке услове и прилике које се укажу. Међутим, није се могао ослободити илузија о „вјечном пријатељству“ и издићи изнад династичких амбиција. Његов министар Гавро Вуковић био је у том погледу много практичнији: „Гдје није било интереса, није могло бити ни искрености у политици“. Краљ Никола у својој дуготрајној владавини истрајавао је у настојању да од Црне Горе створи модерну европску државу, али опијен „пијемонтством“, династичком фикцијом о водећој улози о ослобађању „српског народа“ и амбицијом да прошири Црну Гору, изнурио је државу у ратовима са Турском, Бугарском и Аустроугарском. На крају је као суверен остао без државе, а Црна Гора без суверенитета. Расплет односа у Европи и на Балкану након Првог свјетског рата, у коме је Црна Гора учествовала на страни побједника, био је и крах настојања краља Николе да код великих сила издејствује опстанак Црне Горе. Пашићева политика, која је имала наклоност великих сила, на крају је реализована. Мировном конференцијом у Паризу 1919. ликвидирана је династија Петровић, а Црна Гора је припојена Србији.
2
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА
ПОДРШКА ШЕФОВА ДИПЛОМАТСКИХ МИСИЈА
АМбасаДори иМаЈУ риЈеЧ Молбу за учешће у обиљежавању великог јубилеја Побједа је послала на адресе амбасада, које су прије 1910. имале посланства на Цетињу, од којих се одазвало 9. Овом приликом се захваљујемо амбасадорима и њиховим сарадницима на позитивном одговору и учешћу у обиљежавању, за Црну Гору, значајног датума
Тања ПАВИЋЕВИЋ
О
бнова краљевине Црне Горе прије 110 година је догађај по којем се познаје Црна Гора. Дан када је Црна Гора постала краљевина, а Никола I Петровић Његош добио титулу краља, било је заслужено признање вишевјековних борби Црногораца за слободу и државу, коју су водиле четири црно-
горске династије: Војислављевићи, Балшићи, Црнојевићи и Петровићи. Државна претходница Црне Горе била је Дукља, која је била краљевина у 11. вијеку, тако да је крунисање књаза Николе, било у ствари обнова старог црногорског краљевства. Церемонију крунисања пратила је готово сва европска штампа, а на Цетињу, посебно уређеном за ту прилику, нашле су се бројне званице. Осим европских крунисаних глава, међу којима су били италијански краљевски пар Виктор
Емануел са краљицом Јеленом, бугарски суверен Фердинанд са пријестолонасљедником Борисом, српски пријестолонасљедник Александар Карађорђевић, грчки Константин, велики руски књажевић Пjoтр и Николај Романов са супругама Милицом и Анастасијом (Станом), Франц Батенберг са књагињом Аном, ту су били и њихови заступници, стално настањени на Цетињу. Проглашењу краљевине претходио је интензиван период успостављања дипломатских односа са великим силама и сусједима. Сто десет година касније, kако би
обиљежили овај велики јубилеј, у историјском језгру пријестонице и на тргу главног града постављена су платна са фотографијама са проглашења Краљевине Црне Горе, на којима се, између осталог, може видјети свечана поворка према Дому књажевске Владе, краљ Никола како са високим званицама врши смотру на Обилића пољани, свечана поворка на повратку у Двор... Побједин додатак за културу и друштво Култ темат посвећује једном од најзначајнијих датума у црногорској историји, и то кроз ауторске текстове амба-
садора земаља које су отвориле своја посланства на Цетињу у годинама прије обнове краљевине, а у свијетлу чињенице да амбасаде тада, као и данас, симболизују уважавање Црне Горе од стране других земаља. Молбу за учешће у обиљежавању великог јубилеја Побједа је послала на адресе амбасада, које су прије 1910. имале посланства на Цетињу, од којих се одазвало 9. Овом приликом се захваљујемо амбасадорима и њиховим сарадницима на позитивном одговору и учешћу у обиљежавању, за Црну Гору, значајног датума.
РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА
РУсиЈа и Црна Гора: како Је било некаДа
Као и 1862. године када је Црна Гора била проглашена за кнежевину, Русија је активно доприносила јачању њеног краљевског статуса на међународној арени. Својевремено на челу руске дипломатске мисије на Цетињу су били такви талентовани дипломати као што су Александар Ионин, Константин Губастов, Александар Гирс, Лав Иславин
Амбасадор Владислав ВЛАДИСЛАВОВИЧ МАСЛЕНИКОВ
Р
уско-црногорски односи имају вишевјековну историју. Духовни и свјетовни владари Црне Горе су студирали у Русији, ту су их рукополагали за митрополите, црногорске принцезе биле су удате за велике руске кнежеве. Славом је крунисано војно братство Русије и Црне Горе. Ова 110. годишњица од дана проглашења Краљевине Црне Горе – добра је прилика да подсјетимо на међе историје наших земаља. Иако епизодичке, прије свега црквене везе имају дубоке коријене. Прво поуздано сјећање на стално руско присуство је 1698. година, када је екипа руских племића по налогу цара Петра Великог била упућена на обуку у Пераст, у коме се и данас налази слика „Капетан Марко Мартиновић учи руске племиће поморству“. Званични односи између Русије и Црне Горе су успостављени у марту 1711. године, када су посланици Петра Великог донијели грамоту оснивачу династије ПетровићЊегош, митрополиту Данилу, уз позив да започну заједничка војна дејства против Отоманске империје. Овај корак је прекретница у историји Црне Горе - својеврстан деби на међународној политичкој позорници. У новембру 1715. године, први пут у историји је организована посјета Русији црногорског владара – митрополита Данила је примио цар Петар Велики. Већ за вријеме владавине Саве Петровића-Његоша, Даниловог насљедника, успостављена је стал-
Зграда посланства Царевине Русије на Цетињу
на преписка између црногорског и руског двора. 1752-1754. године и онда 1758. године у Русији је боравио и митрополит Василије, један од најобразованијих људи свог доба. Он је и сахрањен у нашој земљи, у једној од најзначајнијих православних светиња Санкт-Петербурга у лаври Светог Александра Невског. Руско-црногорски војни савез провјерен је за вријеме ратова које је против Отоманског царства водила Јекатерина Друга. Црногорски војници показали су чудесну храброст те су им додељена руска одликовања. Многи од њих су прелазили у руску војну службу, направивши завидну каријеру. Једно од таквих имена – гроф Марко Војновић (1732-1807), рођени Бокељ, један од оснивача и адмирал руске Црноморске флоте. А 19. вијек је пролазио под знаком борбе Црне Горе за независност. У октобру 1804. године у Котору је отворен први руски конзулат који је, због компликоване спољнопо-
литичке ситуације радио свега неколико година (на згради, гдје се налазио конзулат Русије, 2004. године постављена је спомен-плоча). Иако се током наполеоновских ратова на мапи Европе није појавила црногорска држава, у руском друштву цијенили су храброст црногорских бораца за независност, коју је опјевао Александар С. Пушкин. Као и други балкански народи, и Црна Гора је управо са једновјерном Русијом везала своје наде на стицање државности. То је нашло одјека у познатој изреци формулисаној у тестаменту владике Петра I Петровића-Његоша „Богу се моли и држи се Русије“ коју је он упутио братанцу Петру II Петровићу-Његошу који је био рукоположен у присуству руског императора Николаја Првог за митрополита од Руске православне цркве у марту 1833. године. Када је дошао на власт 1860. године кнез, а од 1910. године краљ Никола Петровић-Његош је наставио политику јачања односа са
Русијом. Био је посебан гост на крунисању руских царева Александра III и Николе II. Његове кћерке Милица и Анастазија удале су се за велике руске кнежеве, чиме су се повезале руска и црногорска владајућа династија. Романови су издвајали значајна финансијска средства за православне цркве у Црној Гори. Подржавши буну против Турака која се распламсала 1875. године руски огранак Међународног Црвеног Крста, послао је 15. децембра 1875. године први добровољачки одред на чијем је челу био свјетски познати војни љекар Николај Склифосовски, одликован највишим црногорским признањима. Одред су чинила четири љекара, десет медицинских сестара и неколико помоћних чланова. Издвојено је 170 хиљада рубаља, опремљена болница на Цетињу и отворене двије војне болнице у Грахову и Жупи. Априла 1877. године Русија је ступила у рат против Отоманске империје, који се резултирао потписивањем Берлинског мировног споразума. Већ мјесец дана касније, 14. августа 1878. године Петербург је упутио у Црну Гору и свог првог дипломатског представника. То је био Александар Јонин. У периоду послије стицања независности Црне Горе Русија је активно доприносила њеном привредном развоју издвајајући у ове сврхе велика средства. И данас се користи инфраструктура подигнута захваљујући руској помоћи. Међу њима је чувени „Царев мост“ отворен у октобру 1894. године. У знак захвалности за руску помоћ и послије одлуке руске владе о изградњи на Цетињу сопствене зграде дипломатског представништва, књаз Никола у Указу од 15. маја 1900. године поклонио министру-резиденту Русије Константи-
3
22. август 2020.
22. август 2020.
ну Аркадјевичу Губастову земљиште. Ту је подигнута зграда 1903. године по пројекту чувеног италијанског архитекте Ћезаре Аугусто Корадинија, аутора јединствених пријестоничких здања као што је бивше италијанско посланство, Владин дом и црква Светог Антуна Падованског. У периоду између два рата у руском посланству се налазила Женска гимназија и Државна педагошка школа. Крунисању које је одржано 15. (28.) августа 1910. године су присуствовала двојица великих кнежева – Пјотр Николајевич и Николај Николајевич Романов. Руски цар Никола II унаприједио је краља Николу у чин генерал-фелдмаршала руске царске војске – највиши војни чин у војсци Русије тог доба. Мундир фељдмаршала који се сада чува у музеју краља Николе на Цетињу, био је уручен црногорском краљу 1912. године за вријеме његове редовне посјете Санкт-Петербургу. Као и 1862. године када је Црна Гора била проглашена за кнежевину, Русија је активно доприносила јачању њеног краљевског статуса на међународној арени. Својевремено на челу руске дипломатске мисије на Цетињу су били такви талентовани дипломати као што су Александар Јонин, Константин Губастов, Александар Гирс, Лав Иславин. Симболично је да је 1921. године, када је преминуо црногорски краљ Никола, посљедњи испраћај одржан у руском храму Христа Спаситеља у Сан-Рему. Ово су само најзначајанији аспекти руско-црногорских односа, укључујући мало познате историјске чињенице, које изричито говоре о томе да наши односи имају дубоку и богату традицију. Сачувати њих је задатак садашње генерације која има примјер шта и како треба да их сљеди.
Амбасадорка Алисон КЕМП
У
већини професија од вас се очекује да у што већој мјери свом раду дате лични печат и специфичан тон, нијансирате га својим личним приступом. Бити амбасадор не спада у такве професије. Историјски, дужност амбасадора је била да представља свог владара на страном двору. Они су били владареве очи и уши, али прије свега глас – посао им је био да прецизно и без грешке пренесу ставове своје земље и воде преговоре о најосјетљивијим питањима у име своје Круне, често на основу оскудних упутстава која су била седмицама или мјесецима стара. Одговорност амбасадора је била и остаје огромна, јер и најмањи погрешан корак може лако окрњити односе земаља који се касније дуго и тешко исправљају. Лично, током мог боравка овдје, увијек ми је помагало и доносило спокој кад се осврнем на историју односа између наше двије земље, на дуги низ дипломатских представника који су кроз три вијека радили овај исти посао и оставили нам у насљеђе односе између Црне Горе и Уједињеног Краљевства који никад нијесу били бољи. Да парафразирам Исака Њутна, лако нам је да се данас поносимо нашим топлим пријатељством, кад смо га изградили на раменима великих претходника. Црна Гора и Уједињено Краљевство су успоставили дипломатске
ПриЈаТељски оДноси са ЦрноМ ГороМ
Оно што је смисао постојања сваке амбасаде нијесу њене зграде и историјски записи, већ нешто далеко неопипљивије - изградња односа између земље коју представљам и земље домаћина. У том смислу, чини ме поносном што могу, без икакве резерве, те односе да опишем као блиске, пријатељске и савезничке
Зграда бившег посланства Краљевине Велике Британије на Цетињу
односе послије Берлинског конгреса 1878. године. Први отправник послова је био Вилијам Кирби Грин и његове депеше су нашем Министарству вањских послова први пут дале бољи увид у стање у овом, до тада често занемариваном, дијелу Европе. Деценије су пролазиле, Црна Гора је расла и развијала се као држава, посли-
је Грина је дошао Беринг, па Кенеди, а статус наших изасланика на Цетињу је такође растао од отправника послова до министра резидента. С временом су односи Лондона и Цетиња постајали све срдачнији, размјењиване су посјете, званичне и приватне, успостављане оне суштинске везе међу обичним љу-
дима, економске, образовне и културне, које живе и данас. Негдје у вријеме кад је Књажевина Црна Гора постала Краљевина Црна Гора, британска влада је одлучила да подигне зграду посланства на Цетињу. У самом центру града, близу Локанде, подигнута је 1912. године кућа у традиционалном стилу енглеског љетњиковца,
завршена и усељена 1914. године. Нажалост, британски изасланици су боравили у тој згради само око годину, до 1915. Велики рат, који је тада избио, окончао је многе ствари – милионе људских живота, четири царства, као и читаву Belle Époque, епоху европског оптимизма и релативног мира. Рат је окончао и постојање Краљевине Црне Горе и привремено Црне Горе као независне државе. То постојање, као и дипломатски односи између наше двије земље, обновљено је након готово пуног вијека, 2006. године. Понекад, заиста, изгледа као да је читав двадесети вијек проведен у преживљавању и исправљању страшних посљедица свјетских сукоба. Данас се у згради некадашњег британског посланства на Цетињу налази Музичка академија. Морам признати да не жалим због тога – и ред је да млади и музика имају приоритет у односу на администрацију и протокол. Оно што је смисао постојања сваке амбасаде нијесу њене зграде и историјски записи, већ нешто далеко неопипљивије изградња односа између земље коју представљам и земље домаћина. У том смислу, чини ме поносном што могу, без икакве резерве, те односе да опишем као блиске, пријатељске и савезничке.
РЕПУБЛИКА АУСТРИЈА
ЧврсТи ТеМељи УЗаЈаМноГ поШТовања
Историјски списи потврђују да је, преко Посланства на Цетињу, принц Данило Францу Фердинанду упутио „молбу“ за изградњу Посланства. Жеља за добрим билатералним односима је, дакле, и тада била веома јака. Цар Франц Јозеф је, добивши информацију о проглашењу Краљевине Црне Горе 28. августа 1910. године, већ сјутрадан, 29. августа 1910. године послао депешу са честиткама
К
ада год ме пут наведе у Боку Которску, моји саговорници из Црне Горе ми причају о насљедству Аустроугарске монархије које је овдје још увијек присутно: важни инфраструктурни пројекти као што су путеви, школе, касарне и болнице подсјећају на времена прије 1918. године, исто као и многобројна утврђења направљена дуж Приморја. У близини данашњег Тивта се налазила друга по значају и најјужнија лука ратне морнарице Аустроугарске. Поморско насљеђе Аустроугарске се може доживјети не само у Поморском музеју у Котору, него и на свечаностима Бокељске морнарице, којој је 1909. године цар Франц Јозеф додијелио почасну заставу. Земљишне књиге (катастар) које датирају из времена Аустроугарске монархије и дан данас су од великог значаја и судови и државни органи их користе као доказ о праву својине над земљиштем. До 1916. године су у Бечу произвођене кованице, папирни новац, поштанске маркице, ордени, па чак и официрски војни пиштољ марке „Црногорац“, као и лични пиштољ за династију Петровић Његош.
Зграда бившег посланства Аустроугарске царевине на Цетињу
Аустроугарска монархија је одмах након Берлинског конгреса, 1878. године признала Књажевину Црну Гору као независну државу. При изасланик Аустроугарске монархије, барон Густав фон Темел је већ 18. фебруара 1879. године ступио на дужност. Године 1896. Министарство вањских послова је одлучило да на Цетињу изгради здање Аустроугарског посланства. Изграђено је по пројек-
ту архитекте Министарства вањских послова, Франца Покорнија. Градњу је одмах започео неимар Лепетић, а здање је било готово већ 1898. године. Од тада је служило као резиденција изасланика, а од 1908. године министра резидента (амбасадора). Историјски списи потврђују да је преко Посланства на Цетињу принц Данило Францу Фердинанду упутио „молбу“ за изград-
њу Посланства. Жеља за добрим билатералним односима је, дакле, и тада била веома јака. Цар Франц Јозеф је стога, добивши информацију о проглашењу Краљевине Црне Горе 28. августа 1910. године, већ сјутрадан, 29. августа 1910. године послао депешу са честиткама. Након што је 5. августа 1914. године Црна Гора објавила рат Аустроугарској, дипломатски односи су прекинути и аустроугарски изасланик Eдуард Oто је 6. августа 1914. прешао Котор. Упркос ратном стању које је владало, и даље су постојали контакти и хуманитарни гестови, као што је чињеница да су аустријске владе дозволиле присуство представника званичне Црне Горе сахрани принца Мирка у марту 1918. године у Бечу. Пређимо сада са прошлости на будућност. На Аустрију се данас гледа као на важног заговарача приступања Црне Горе Европској унији, неког ко се „у Балкан посебно добро разумије“, што веома често чујем током разговора у Црној Гори. Неспорна је и наша улога као једног од најважнијих иностраних инвеститора. Овдје заједничке шансе видимо прије свега у областима екологије, ин-
Амбасадорка Ана ЈАНКОВИЋ фраструктуре, туризма и дуалног образовања. Аустрија је заслужна и за многобројне пројекте сарадње које је реализовала Аустријска агенција за развој (АДА). Овдје су прије свега помена вриједни пројекти одрживог регионалног и туристичког развоја на сјеверу Црне Горе, у оквиру којих су маркиране многобројне планинарске стазе. Аустрија је помогла градњу зграде Уједињених нација у Подгорици са милион еура, што је само једна од мјера подршке енергетски ефикасној градњи у Црној Гори. Аустријска војска већ неколико година помаже Војску Црне Горе у оснивању планинског батаљона и тиме је један од најважнијих партнера Црне Горе у области одбрамбене сарадње. У свим областима се могу још наћи многобројни примјери који одсликавају наше добре билатералне односе. Једно је сигурно – они почивају на чврстим темељима великог узајамног разумијевања и нуде многобројне шансе за наставак те успјешне сарадње. Посао дипломатских представника наше двије државе представља свакако уједно и велико задовољство али и велику одговорност.
4
ЗаЈеДно наприЈеД РЕПУБЛИКА ГРЧКА
Црногорци и Грци дијелили су и друге врло важне борбе као пријатељи, на истој страни, с заједничким циљем. Прво, у балканском рату 1912, који је донио независност од Османског царства цијелој југоисточној Еуропи, и друго, у отпору против фашизма током Другог свјетског рата. Оба народа воле слободу, спремни са драгошћу да се жртвују како би је имали
Амбасадор Панагиотис ПАРТСОС
Г
рчка је била међу првим земљама и једина земља југоисточне Европе која је признала Књажевину Црну Гору, 1881. године, пославши службеног представника на Цетиње Александра Логотхетиса. Званично га је примио црногорски књаз Никола I Петровић Његош у јануару 1881. године, са свим протоколарним и церемонијалним функцијама додијељеним представницима великих сила, што је забиљежено у «Гласу Црногорца», службеном гласилу црногорске Владе, 10. јануара 1881. године. Грчки краљ је изасланика именовао за свог политичког агента и конзула на Цетињу. Док је формално имао титулу генералног конзула, Логотхетис је обављао
политичке дужности дипломатског карактера и тако уживао статус дипломатског представника. На Цетињу је боравио од 1881. до 1883. године, када је затворен Генерални конзулат. Од 1883. до 1885. Псилас је био стални министар Грчке на Цетињу. Но, књаз Никола инсистирао је да се генерални конзулат поново отвори, те је у ту сврху послао службени захтјев грчком краљевском двору. Логотхетис се на Цетиње вратио као генерални конзул 1896, и од 1901-1902. Унапријеђен је у положај дипломатског агента Грчке на Цетињу. Услиједила су још два грчка дипломатска агента, све док Црна Гора није постала краљевина 1910. године. Еугениос Еугенидис био је тај који је у 1909-1913. години преузео функцију резидентног министра Грчке у Црној Гори, након чега је постао опуномоћени министар. Средином јануара 1916, када је Црна Гора пала под Аустро-Угарску током
ко пута састао с Еугенидисом и водио разговоре сa њим док је био у егзилу. У годинама које су услиједиле Грчка је била стално присутна у Генералном конзулату у Подгорици, а 2006. године, када је Црна Гора обновила независност, ниво представништва подигнут је на ниво амбасаде, на челу с изванредним и опуномоћеним амбасадором.
Зграда првог дипломатског представништва краљевине Грчке на Цетињу
Првог свјетског рата, напустио је Цетиње. Према неким изворима, био је опуномоћеник Грчке име-
нован Судом и Владом Црне Горе у егзилу, од 1917. до 1921. Познато је да се краљ Никола неколи-
Наведено је историјски запис о службеној присутности Грчке у Црној Гори. Међутим, дефинитивно постоји и друга перспектива, она која је дубоко укоријењена у историји. Котор се, на примјер, први пут спомиње у римском добу (168. Пр. Хр.) као Акрувије. Међутим, његов тренутни назив произлази из ријечи «Dekathera», од грчке ријечи « Deka + Thira», што значи десет врата, вјеројатно од броја врата у утврдама. Овај лијепи град био је дио византијске Далмације.
Што се тиче другог црногорског бисера на мору, Будве, основао га је Кадмо, први краљ Тебе (средишња Грчка), који је протјеран и ондје је пронашао уточиште заједно са супругом Хармонијом. Насеље је било познато као «Emporium», привлачећи колонизаторе из Грчке у 4. вијеку прије Христа, који ће се касније звати «Bouthoe», а касније и Будва. Био је дио Римског Царства, а затим Византије, све док се Словени нису почели насељавати тамо, мијешајући се с домаћим Римљанима у 8. вијеку. Та прича, међутим, била би непотпуна, без преокрета наслова и гледања на Црну Гору у Грчкој. За то морамо ићи у новије историјски доба и окренути се на Васа Брајовића, сина бјелопавлићког краја. Брајовић је завршио поморску школу у Херцег Новом и отишао у Грчку како би учествовао у грчком рату за независност против Османског царства. Предводио је силу од 120 Црногораца и Грка, а придружио се револуцији од почетка. У Грчкој познатији као Васос Мавровоуниотис (Васо Црногорац), Брајовић и његови Црногорци одликовали су се храброшћу у борбама против Турака. Крајем 1824. године постављен је за генерала, предводећи знатну силу од 1500 људи. Успостављањем независности 1830. године, Брајовић постаје члан тајног вијећа и ађутант краља Грчке. Умро је 1847. године, грчки народ га је обожавао због учествовања у рату за не-
зависност. Имао је водећу улогу у 36 битака, а претрпио је многе озљеде, укључујући и продорну рану у прсима. 1826. оженио се Хеленом Пангалос из познате породице Пангалос. Двоје њихове дјеце, Алеxандрос и Тимолеон, постали су оба генерали у грчкој војсци. У Националном музеју у Атини приказан је бодеж, који је припадао Брајовићу/ Мавровоуниотису. На десној страни његове оштрице налази се натпис «Војевао свете битке за свога пријатеља Грчку, Васо Мавровоуниотис». Његова биста налази се у центру Подгорице.
О
сманско царство је међу првима признало и успоставило дипломатске односе са Краљевином Црном Гором која је своју независност стекла на Берлинском конгресу 1878. године. У црногорској историјској пријестоници Цетињу су од 1879. године до балканских ратова 1912. године именовани изузетно цијењени османски амбасадори. Зграда отоманске амбасаде, која заузима посебно мјесто у историјском и културном богатству Цетиња, данас служи као зграда Факултета драмских умјетности. Господин Халил Халид је први османски амбасадор који је именован у Црној Гори. Тринаест османских амбасадора је боравило у Црној Гори, а последњи османски амбасадор био је господин Ибрахим Халил који вратио се у Истанбул након почетка балканских ратова 1912. године. Османски султан Абдулхамид II који је владао државом од 1876. до 1909. године је пратио уравнотежену политику на Балкану и посебну важност придавао Црној Гори. Одувијек је са пажњом оцјењивао стратешки значај Црне Горе. Посебно морамо нагласити важност његовог пријатељства са књазом Николом. Историчари су записали да су ове двије личности имале многе заједничке особине, да су добро говорили француски језик, водили разговоре без икаквих тумача, дискутовали су о свјетским догађајима из тог времена и успоставили посебно пријатељство, а самим тим и развијали пријатељске односе између двије земље. Посебне успомене на ово пријатељство су биле величанствене посјете
ПарТнерска полиТика Мира Турска сматра Црну Гору, која је од 2017. године чланица НАТО-а, као савезника који даје драгоцјене доприносе. Према томе, изражавамо задовољство да наши односи са пријатељском и савезничком Црном Гором позитивно напредују на свим пољима и у исто вријеме да се сусрећемо са заједничким регионалним и глобалним питањима
то да су многе занатлије и радници из Црне Горе нашли посао у Истанбулу и разним градовима Анадолије и касније тамо се настанили и остали да живе. У истом периоду многи црногорски ученици имали су прилику да студирају у елитним школама у Истанбулу. На примјер, браћа Мило и Павле Бакић из Андријевице учили су средњу школу у Галатасарају и данас су познати као једни од оснивача спортског клуба Галатасарај.
ЗАЈЕДНИЧКА ИСТОРИЈА Многи османски споменици које су црногорске институције заштититиле, а ТИКА допринијела да се обнове, попут џамије Османагића и Сахат-куле у Подгорици, Низам џамије и гробља у Тузима, Хусеинпашине џамија у Пљевљима, Селимије џамије и Исламског центра у Бару су најбољи показатељи наше заједничке историје.
Зграда бившег посланства Царевине Турске на Цетињу
Краља Николе Истанбулу 1883. и 1899. године. Султан Абдулхамид је увијек са посебном пажњом бирао амбасадоре које је слао на Цетиње. У исто-
ријским књигама је записано да је одржао посебно савјетовање са Ахмед Џевад - Пашом којег је именовао за амбасадора непосредно прије његовог доласка. Паша је оби-
лазио тадашњу Црну Гору и записима са својих путовања оставио нам заједничко насљеђе. Насљеђе које је проистекло из тог пријатељства, а које нас и данас повезује је
Данашњи односи Црне Горе и Турске гаје заједничку историју, културу и друштвене односе. Ово дубоко пријатељство се наставило и након референдума 2006. године, када је Република Турска поново била једна од првих држава која је признала независност Црне Горе. 2008. године је отворена Амбасада Републике Турске у Црној Гори и тренутно ради пети амбасадор. Са дипломат-
ским односима који су започели успостављањем амбасаде, високи политички, економски и културни односи између двије земље брзо су се развијали. Од почетка, наши билатерални односи напредовали су у свакој области уз политички дијалог на високом нивоу и узајамне посјете и резултирали су потписивањем различитих споразума који су олакшали сарадњу на свим пољима и довели до данашњег нивоа сарадње. Турска сматра Црну Гору, која је од 2017. године чланица НАТО-а, као савезника који даје драгоцјене доприносе. Према томе, изражавамо задовољство да наши односи са пријатељском и савезничком Црном Гором позитивно напредују на свим пољима и у исто вријеме да се сусрећемо са заједничким регионалним и глобалним питањима. На Балкану који је подручје повезано са историјским сукобима и болним искуствима мотивисаним религијском и етничком припадношћу за Црну Гору је веома драгоцјено да у хармонији живе различите етничке и вјерске групе. Турска и Црна Гора на Балкану имају добросусједске односе и у свим областима успјешну сарадњу као и заједничку политику засновану на истом циљу трајног мира у региону и допринос стабилности и просперитету.
СВЕ БОЉА САРАДЊА
Посљедњих година, наши економски односи и билатерална трговина непрекидно су се побољшавали. Познато је да за Црну Гору постоји велико интересовање од стране турских инвеститора. Тренутно овдје послују најзначајнији турске, а у исто вријеме и свјетске компаније, попут Turkish Airlinesa и Ziraat banke, као и велики број средњих и малих предузећа. Поред тога, задовољни смо радом угледних професионалаца, стручњака, инжењера, архитеката, техничара и радника из наше земље на многим великим пројектима у Црној Гори. У том контексту, на петом састанку мјешовите економске комисије који је успостављен између двије земље одржаном у Подгори-
РЕПУБЛИКА ФРАНЦУСКА
ИсТориЈа ДУГа 140 ГоДина У јакој и уједињеној Европи Црна Гора има своје мјесто. Од обнове независности прије само четрнаест година Црна Гора је у више наврата показала да је посвећена овом великом пројекту, зато што зна да је само Европа залог за мир и безбједност
Црногорци и Грци дијелили су и друге врло важне борбе као пријатељи, на истој страни, с заједничким циљем. Прво, у балканском рату 1912, који је донио независност од Османског царства цијелој југоисточној Еуропи, и друго, у отпору против фашизма током Другог свјетског рата. Оба народа воле слободу, спремни са драгошћу да се жртвују како би је имали. Након независности Црне Горе 2006. године, Грчка је упорно и упорно подржавала улазак Црне Горе у НАТО и Еуропску унију. Прво је постигнуто у 2017. години, а друго није далеко, јер Црна Гора предводи на путу ка ЕУ међу земљама региона. Наша је будућност заједничка, као што је била и наша прошлост. Стајали смо заједно и заједно ћемо стајати.
РЕПУБЛИКА ТУРСКА
Амбасадорка Сонгул ОЗАН
5
22. август 2020.
22. август 2020.
ци 3 - 4. октобра 2019. године, циљ је био да се повећа наш обим билатералне трговине на 250 милиона долара до 2022. године. У наредном периоду ће се више сарађивати у областима саобраћаја и инфраструктуре, енергетике, пољопривреде, туризма, здравства, образовања, инжењерских услуга, управљања животном средином, одбрамбеном индустријом, текстилом, шумарством и прехрамбеном индустријом. С друге стране, рад ТИКА-е која је реализовала на десетине пројеката за развој земље као и обнову културног насљеђа широм Црне Горе наставиће се у наредном периоду. У исто вријеме, наставиће се активности Yunus Emre Instituta за језичке курсеве и културне активности као и YTB стипендирање ученика. У нашим билатералним односима са Црном Гором, један од најважнијих мостова који нас је кроз историју повезивао, а који нас и данас повезује несумњиво су селидбе наших држављана кроз различите историјске периоде из Црне Горе у нашу земљу, као и наша родбина која и даље живи у Црној Гори. За нас је јако важно да учврстимо ове људске везе и да наша родбина живи у складу, миру и просперитету са свим заједницама у Црној Гори. И на крају, вјерујем да је наша сарадња као двије савезничке земље током периода пандемије и узорна солидарност у борби против ове невоље један од показатеља пријатељства које ће служити као примјер будућим генерацијама. Одлучни смо да у наредном периоду наша Амбасада као и све институције наставе са напорима у даљњем развоју билатералних односа на свим пољима. Чињеница да црногорске власти имају вољу и жељу у истом правцу нас радује и охрабрује. Уз увјерење да ће се наше пријатељство, које је насљеђе наше заједничке историје, наставити и убудуће, желим да честитам 110. годишњицу проглашења независности Краљевине Црне Горе и искажем своју љубав и поштовање свим нашим црногорским пријатељима.
Амбасадорка Кристин ТУДИК
О
во је посебна година. Посебна зато што славимо двије годишњице – 140 година од успостављања дипломатских односа између Црне Горе и Француске и државни празник Републике Француске, дан заузимања Бастиље, 1789. године, који се од 1880. године обиљежава сваке године. Сто четрдесета годишњица успостављања дипломатских односа је у ствари требало да буде прошле године, али лоши временски услови у децембру 1879. године одлучили су другачије. Први француски отправник послова Сен Кантен је, наиме, успио да дође на Цетиње и преда своја акредитивна писма краљу тек 14. јануара 1880. године. Ове године је, такође, 110 година од инаугурације предивног здања, изграђеног у стилу art nuvoa, а специјално за потребе француског посланства на Цетињу. Био је то први објекат од армираног бетона у Црној Гори и вјероватно на Балкану. Дакле, још један јубилеј, јер је посланство инаугурисано 14. јула 1910. године у присуству представника двора и дипломатског кора и уз звуке Марсељезе у извођењу војног оркестра.
Пандемија која се догодила спријечила нас је да ове значајне догађаје обиљежимо како доликује и организујемо велику прославу коју они заслужују. Наша заједничка историја траје, дакле, 140 година и односи између наше двије земље су одлични, иако се на њиховом унапређењу може радити увијек, јер се никада не треба задовољити постојећим. У посљедњих неколико година Француска је са својим истакнутим представништвима све присутнија у Црној Гори. Поред Амбасаде, наравно, ту су и Француски институт који ће ускоро прославити четврт вијека постојања у Црној Гори, двије године откако је основана Француска европска школа, три од оснивања Удружења француско-црногорских предузећа и годину од отварања представништва Експертиз Франса. Француски међународни технички експерт је, такође, ангажован при црногорским институцијама у оквиру преговарачког процеса са Европском унијом. Ускоро ће у Црној Гори бити и представништво Француске развојне агенције која ће радити на финансирању бројних пројеката, посебно оних који се тичу инфраструктуре и одрживог развоја. Дакле, све само не симболично присуство Француске које указује, ако је то уопште потребно, колико је моја земља ангажована у Црној Гори. Једини бемол је још увијек мали број француских предузећа. Удружење француско-црногорских предузећа, чији број чланова не престаје да расте од његовог оснивања 2017. године, требало би да заустави овакву тенденцију, ако то, наравно, дозволи пандемијом условљен нови економски амбијент. Што се тиче Француске школе, број ученика, који су углавном из Црне Горе, у порасту је. То још једном
потврђује колико Црна Гора држи до Француске, њеног језика и њеног образовног система. Француска је, такође, чланица Европске уније, чијем чланству тежи и Црна Гора, будући да је актуелно међународно окружење, и само погођено пандемијом, несигурно и ризично. Међутим, Европа нема намјеру да дозволи да сумње и кризе умање блиставу побједу коју смо извојевали прије 70 година над раздорима и заблудама из претходних вјекова. Ниједан изазов се не може ријешити ако се затворимо у себе. Европска сарадња једино је рјешење. То су, уосталом, показала дешавања током три претходна мјесеца. Европа се у збијеним редовима борила против пандемије која је могла бити још погубнија, да европска солидарност није била толико снажна. У овако јакој и уједињеној Европи Црна Гора има своје мјесто. Од обнове независности прије само четрнаест година Црна Гора је у више наврата показала да је посвећена овом великом пројекту, зато што зна да је само Европа залог за мир и безбједност. Стога, свакодневно улаже значајне напоре како би достигла свој циљ. И зато што заиста жели да се интегрише у Европску унију свјесна је резултата које је неопходно постићи и напора које још треба уложити, будући да се ради о захтјевном процесу. Судбина Црне Горе је, дакле, да се интегрише у Европску унију, а судбина Европске уније је да подржи Црну Гору на њеном путу интеграција и да је дочека. Црна Гора зна да може да рачуна на подршку Француске. Уосталом, посљедње поглавље које је требало отворити, поглавље 8, сада је отворено и Црна Гора је направила још један корак ка ЕУ.
Зграда бившег посланства Републике Француске на Цетињу
6 РЕПУБЛИКА СРБИЈА
БоГаТа исТориЈа ДиплоМаТскиХ оДноса Отпочињању рада српског посланства на Цетињу претходила је прва звaнична посета црногорског владара Србији. Кнез Никола је у Београд дошао на Видовдан 1896. године. Приликом ове посете договорена је узвратна посета краља Александра Обреновића Црној Гори и отварање српског посланства на Цетињу
Амбасадор Владимир БОЖОВИЋ
Б
огата је и веома садржајна историја дипломатскох односа Србије и Црне Горе. Своје прво посланство Краљевина Србија је у Црној Гори успоставила именовањем мајора Јеврема Велимировића за првог српског посланика на Цетињу 1897. године. Основ за његово слање као и код других посланстaва, био је Закон о дипломатским заступништвима и о конзулатима српским у иностранству од 5/17. јануара 1879. године. Заједничким стицањем назависности на Берлинском конгресу 1878. године обе државе су имале потребу развоја дипломатских односа. Државне власти су увиделе неопходност за уређењем и проширењем мреже својих дипломатских представништава, због чега је урађен читав низ послова на доношењу закона и прописа из ове области. Одлучено је да се отворе дипломатска представништва код тадашњих европских сила и балканских суседа, па је тако предвиђено и отварање дипломатског представништва у Црној Гори. У првом члану овог Закона се наводи да дипломатска заступништва Србије у иностранству постоје: у Бечу, Букурешту и Цариграду, а да се поред њих заводе још и у
Атини, Берлину, Лондону, Паризу, Петрограду, Риму, Цетињу и у Бугарској.
сионе кризе 1908. године као изасланик црногорског књаза и владе био Јанко Вукотић.
Отпочињању рада српског посланства на Цетињу претходила је прва звaнична посета црногорског владара Србији. Кнез Никола је у Београд дошао на Видовдан 1896. године. Приликом ове посете договорена је узвратна посета краља Александра Обреновића Црној Гори и отварање српског посланства на Цетињу. Посету је карактерисала изузетна срдачност, гостопримство и наглашени братски и пријатељски тонови.
Билатерални споразуми Србије и Црне Горе Државе Србија и Црна Гора су у другој половини XIX и почетком XX века склопиле више билатералних споразума – то су уговори о савезу и узајамној помоћи, војне конвенције и трговински уговори. У време спољнополитичких активности српске владе на стварању савеза балканских држава за ослобођење од Турске, током друге владавине кнеза Михаила Обреновића, на Цетињу је 23. септембра 1866. склопљен Уговор о сарадњи и узајамној помоћи између Србије и Црне Горе. Пред рат са Турском 1876. године, закључени су у Венецији 28. маја/9. јуна 1876. Тајни уговор о савезу између Србије и Црне Горе и Војничка конвенција између Србије и Црне Горе. Први споразум из области тровине била је Привремена трговинска конвенција између Србије и Црне и Горе, потписана 1/13. маја 1891. Затим је у Београду 30. новембра/12. децембра 1895. закључена Трговинска конвенција између Србије и Црне и Горе. Следећи споразум о трговини склопљен је фебруара 1907. године, као Трговински уговор између Србије и Црне Горе. Пред Балканске ратове у Луцерну су 18. септембра/1. октобра 1912. договорене је војна и политичка конвенција између Србије и Црне Горе.
Пред пут у Црну Гору у узвратну посету краљ Александар Обреновић је Указом од 16/28. марта 1897. године, мајора Јеврема Велимировића, поставио за српског посланика на Цетињу. Српски краљ је у посету Црној Гори дошао на Ђурђевдан 1897. године, крсну славу Петровића и поводом прославе 200. годишњице црногорске династије. И ова посета је била надасве братска и пријатељска и обе стране су јој придале изузетан значај. Мајор Јеврем Велимировић је на дужности српског посланика на Цетињу био до децембра 1897. године, када је на то место постављен потпуковник Александар Машин краљевим указом од 17/19. децембра 1897. Потпуковника Машина на месту српског дипломатског представника у Црној Гори наследио је потпуковник Василије Антонић, који је на Цетињу био током 1901.
Зграда посланства Краљевине Србије на Цетињу
године, а наредне године за српског посланика на Цетињу именован је пуковник Милош Васић. После Мајског преврата 1903. године Србија није имала дипломатског предстaвника на Цетињу до 1907. године. У октобру те године на Цетиње је дошао Јован Јовановић Пижон као српски дипломатски заступник, који је на тој дужности био до 1909. године. Наследио га је Тодор Петковић, који је био српски посланик на Цетињу од 1909. до 1911. године. Потом је српски посланик на Цетињу био Михаило Гавриловић од 1911. до 1915. године, а после
њега од 1915. до 1916. посланик је био Љубомир Михаиловић. Код црногорске владе у егзилу од 1916. до 1918. године српски дипломатски представник био је Тихомир Поповић, као отправник послова. Црна Гора је за свог првог званичног посланика у Београду именовала у октобру 1913. године Лазара Мијушковића, који се што је врло занимљиво у Црну Гору вратио заједно са Српском Владом, делом народа и војском која се преко Црне Горе повлачила у Грчку. Пре првог званичног црногорског дипломатског представника у Србији у Београду је за време Анек-
Кристоф БРОЈНИГ
С
то десета годишњица ступања књаза Николе на краљевски пријесто представља пригодан повод за осврт на дуге и веома добре њемачко-црногорске односе. Почетком 20. вијека њемачко Царство се још увијек није убрајало у најважније актере на територији данашњег Западног Балкана. Ово се може лако уочити и на примјеру зграде на Цетињу, старој Пријестоници, у којој се налазило тадашње њемачко посланство: скромна кућа без раскошне фасаде или баште, ипак смјештена у центру града, представљала је службено сједиште званичног представника Њемачке у младој држави Црној Гори. Ипак, посланик (касније високи дипломатски изасланик) њемачког цара је пажљиво пратио развој младе државе Црне Горе и ревносно слао извјештаје - чак и о прославама поводом педесетогодишњице ступања на пријесто краља
Данас је Њемачка једна од најважнијих партнера Црне Горе. Савезна Република Њемачка је била једна од првих држава која је након обнове независности 2006. године успоставила дипломатске односе са Црном Гором Николе и његовог проглашења за краља. На овим прославама били су присутни и велики војвода од Mecklenburg-Strelitza, чија сестра је била удата за пријестолонасљедника Данила, принц и принцеза од Battenberga као и бројни други Њемци. У Резиденцији је одржана свечана литургија. На свечаном пријему 24. августа 1910. године, тадашњи њемачки амбасадор Gisbert von Pilgrim-Baltazzi је краљу Николи предао писмо њемачког цара уз честитке поводом јубилеја његове владавине и годишњице брака. Улога Њемачке на Западном Балкану и у Црној Гори се од тада промијенила. Данас је Њемачка једна од најважнијих пар-
тнера Црне Горе. Савезна Република Њемачка је била једна од првих држава која је након обнове независности 2006. године успоставила дипломатске односе са Црном Гором. Увођење њемачке марке као званичне валуте 1999. године представља још један доказ о блиским односима двије земље. Најважнији дио наших билатералних веза се односи на пружање подршке политичким и економским реформама у оквиру преговора о придруживању Европској унији. Њемачка је ангажована у бројним билатералним пројектима, али и у пројектима Европске уније, у циљу јачања административних структура, посебно у обла-
стима реформе судства и јавне управе, улоге медија, али и одрживог развоја и заштите животне средине. Овим темама се и у оквиру процеса приступања Европској унији придаје велики значај. Од одлучујућег значаја за даљи процес је постизање напретка у области владавине права - након што су отворена сва преговарачка поглавља, иста треба и затварати. Са Црном Гором је успостављена добра и успјешна економска сарадња. Њемачка је највећи билатерални донатор. У фокусу сарадње су, прије свега кроз пројекте које спроводе Њемачка развојна банка KfW и Њемачко друштво за међународну сарадњу ГИЗ, уна-
РЕПУБЛИКА БУГАРСКА
СрДаЧан приЈеМ, ЗаЈеДниЧки инТереси
Први бугарски дипломатски агент на Цетињу Спас Константиновић започео је дипломатску каријеру 6. јануара 1897. након акредитива и током свечаног пријема у присуству књаза Николе I. Отварање дипломатске мисије поклопило се с питањем интегритета Османског царства
Амбасадорка Меглена ПЛУГЧИЕВА
П
рви дипломатски контакти између Бугарске и Црне Горе догодили су се током Руско-турског ослободилачког рата (1877-1878), када су се обје земље заједно бориле за ослобођење. Након побједе Руског царства, потписује се Сан Стефански мировни уговор, потом коначни Берлински споразум, којим је обновљена Трећа бугарска држава и призната независност Црне Горе. Први контакти Бугарске и Црне Горе започели су након Берлинског конгреса, када је у септембру 1879. године поручнику Тодору Увалиеву дато да пошаље писмо књазу Николи I Петровићу Његошу (18601918) у којем је кнез Александар I Батемберг (1879-1886.) изразио
пријеђење јавне инфраструктуре у сектору енергетике, системи за обезбјеђивање пијаће воде и регулисање отпадних вода, развој туризма те подршка малим и средњим предузећима. Одсјек за њемачки језик Филолошког факултета у Никшићу од 2007. године његује континуирану сарадњу са Њемачком службом за академску размјену (DAAD). На поменутом факултету је ангажована DAAD лекторка. Влада велико интересовање за њемачке стипендије и програме размјена. Њемачки културни институт - Goethe -институт из свог представништва у Београду координира културном сарадњом са Црном Гором, али и сарадњом у области наставе њемачког језика. Њемачки дом, као Центар за учење њемачког језика, од јесени 2019. године организује курсеве њемачког језика у складу са стандардима Goethe - института. Ово су само појединачни примјери њемачко-црногорских билатералних односа, који јесу и који су били традиционално увијек добри. Приступни преговори Црне Горе са Европском унијом су нашим везама још додатно дали на значају, како бисмо их и у будућности заједно на позитиван начин његовали. (Аутор је привремени отправник послова Амбасаде СР Њемачке у Црној Гори)
жељу за одржавањем пријатељских односа са црногорским владаром. Године 1883. организована је прва службена посјета кнеза Александра тадашњој пријестоници Цетињу. Црногорски владар дочекао је госта заједно са министрима и групом војника. Овом приликом Глас Црногораца пише: „… На ову стјеновиту земљу, која се зове Црна Гора, ниједан страни господар никада није крочио ногом…“. По доласку, градоначелник Цетиња служио је хљеб и сол и говорио о братским односима између два народа. Кнез Александар дочекан је на Цетињу уз звоњење звона и буку топова. Пријестоница је била јарко освијетљена. Поред изражавања братских осјећања, посјета је такође имала за циљ подржавање заједничких политичких интереса. Ријеч је била о доношењу антитурског споразума између малих балканских држава. Први бугарски дипломатски агент на Цетињу Спас Константиновић започео је дипломатску каријеру
Зграда посланства Краљевине Бугарске на Цетињу
6. јануара 1897. након акредитива и током свечаног пријема у присуству књаза Николе I. Отварање дипломатске мисије поново се по-
клопило с питањем интегритета Османског царства и уједињења словенских народа ради заштите њихових интереса.
Информације о именовању Димитра Ризова дипломатским агентом Књажевине на Цетињу добијамо из шифрованог телеграма Константиновича до др. С. Данева до 30. априла 1903. Након церемоније Ризов је изразио своје утиске о топлом ставу књаза Николе I. Послије Димитра Ризова, посао су преузели Андреј Тошев и др Недељко Колушев. Најзначајнији резултат зближавања Бугарске, Србије и Црне Горе 1897. године постигнут је уговором о заједничком дјеловању у вези с Турском. Односи међу земљама пролазе кроз различите фазе. Бугарска покушава да осигура потребан финансијски зајам за Црну Гору. Економски и трговински односи током цијелог раздобља остали су слаби, упркос потписивању Споразума о трговини и отпреми 1909. године. Многи црногорски официри примљени су и завршили Војну школу у Софији. Многи од њих добитници су високих бугарских награда.
ЦРНА ГОРА КАО РАВНОПРАВАН САВЕЗНИК ВЕЛИКИХ ЗЕМАЉА
ИМе Је Знак Мирјана ПОПОВИЋРАДОВИЋ
САВЕЗНА РЕПУБЛИКА ЊЕМАЧКА
УвиЈек поУЗДан парТнер
7
22. август 2020.
22. август 2020.
К
ао што је амерички континент добио име забуном између имена морепловца и авантуристе који су га открили, тако је и Балкан постао Балканом кроз грешку у гео-политичким играма именовања. У оба случаја, Велике силе су имале кључни утицај у том процесу. Баш као што је њихова воља имала пресудан значај када је на Берлинском конгресу 1878, коначно Црна Гора препозната, заједно са Србијом и Румунијом, као независна балканска држава. Иза тог судбоносног признања је, свакако, стајао прагматични политички интерес у вези са подривањем муслиманског утицаја на европском тлу, али и препознавање снаге црногорске самобитности извојеване кроз низ успјешних војних и дипломатских кампања. Модерни занос романтичног национализма, као врста реакције на наполеоновски експанзионистички експеримент, већ слављен у поезији Бајрона, Росинијевим операма и на платнима Делакрое, свакако је дао свој контекстуални допринос. Али, од тог времена оно што је именима Балкана и Црне Горе означавано у колективном подсвјесном европске јавности, по-
стају двије посве другачије представе и менталне слике. Разлике почињу већ у времену и у вези са трајањем. Јер најприје име црногорске државе, све од Дукље, преко Зете и на крају Црне Горе појављује се у историјским списима знатно раније од ријечи „Балкан“ као имена за полуострво на које су се доселили јужни Словени и којим су потом владале Османлије.
РУМЕЛИ КАО БАЛКАН Дуг временски период, заправо, Балкан није био познат као Балкан већ као „Румели“ односно римске земље које су Турци отели од Византије. Док је образовано хришћанско становништво у султановом подаништву, себе сматрало за „Romaioi“ или Римљане. А за западне путнике намјернике и разне авантуристе који су овим, на географским картама слабо обиљеженим крајевима, пролазили и путовали прије ослободилачких устанака балканских народа с почетка 19. вијека сама ријеч Балкан значила је јако мало. Она се, прије свега, односила на гребен који је дијелио воде или брдски пролаз без икаквих даљих геополитичких или културолошких конотација. Црна Гора је, међутим, увијек била како мјесто, тако и идеја. Изолована гора аутентичне самобитности, не само врлет већ и простор посебности, не искључиво егзотика пејзажа, већ и домен непокорене и непокориве, пркосне цивилизације у дуслуху са реалношћу свог међународног положаја, позиционирања Великих
сила и њихових сфера интереса и утицаја, али исто тако, свјесна себе као политичког чиниоца на терену. Управо та свијест је Црнојевићима омогућила стварање независне државе Зете на граници између двије моћне колонијалне силе какве су у то доба биле Венеција и Отоманска империја. Тако је идеја црногорске аутохтоности постала јасно формирана знатно прије него што је ријеч „Балкан“ постала заједнички именитељ за флуидност морала, политичког насиља и ендемске корупције у сивој зони граница, крајина, бедема и прелаза, која је физички била још дио Европе, али која је по свему другом већ била Азија.
КОНТРАСТИ Наиме, након првобитног романтичног сентиментализма у вези са националним буђењем хришћанског живља под јармом муслиманског царства на европском тлу и наде да ће се тај особођени живаљ органски придружити већ постојећој породици хришћанских држава у Европи, то се, заправо, није десило. Већ је крвави рат за грчку независност, описан са ужасом од западних свједока као „рат истребљења“, промијенио донекле перцепцију хришћанског становништва „турске Европе“. Балкански хришћани нијесу заправо били исти хришћани као они који су живели на остатку континента. А идеја о „дивљој Европи“, о којој пише Хари де Винт у путописној књизи под истим именом из 1907. добија на снази мрачне имагинар-
ности. Томе доприноси исто тако и чињеница да се остатак Европе кроз катарзу Француске буржоаске револуције све више секуларизовао. Просветитељске идеје о употреби језика, развој писане ријечи, Дидроова Енциклопедија и појава романа, ширење нових технологија али и колонијална екномија као и индустријска револуција учинила је да Европа дјелује напредно и богато, а „Турска у Европи“ као простор заосталости, таворења, летаргије, препуштања судбини и ендемског сиромаштва. Горе од тога, захваљујући дискурсивном ширењу писане ријечи, поплави нових форми писаног изражавања кроз бујање журналистике, штампаних романа и новела у наставцима, као и популарност путописне литературе доприноси стварању појма „оријентализма“.
ВРАТА ОРИЈЕНТА Како Марк Мазовер пише у својој сјајно истраженој студији о Балкану, овај регион за цивилизовани Запад постаје „врата Оријента“ и у колективном подсвјесном почиње да представља “…сензуални, успорени, сну-налик нестабилни простор (terrain vague) предавања најнижим страстима, који као да је служио као криво огледало самодовољном, егоистичном западном путнику. Тако име Балкана улази у ширу употребу као географски појам за простор ослобођен од Турске власти, али, исто тако, и за стање свијести са оне стране рационалног расуђивања.
Данас, након крвавог распада југословенске федерације имамо и још озлоглашенији термин „балканизација“. То више није именица него глагол, који је синоним за антицивилизацијски распад и насилно комадање, за нестанак сваког смисла, беспуће неморала, опасност, лаж, државни криминал и насиље само. Име Црне Горе, међутим, зрачи у том балканском контексту усамљеном позитивношћу. Оно је чудно не додирнуто, на чудан начин спашено. Не само чињеница да на оптуженичким клупама за ратне злочине у Хагу нема црногорских официра, нити само то да се Црна Гора мудром политиком на вријеме дистанцирала од великосрпског пројекта крви и тла, већ је и нешто додатно и више у питању. Марко Миљанов у „Примјерима чојства и јунаштва“ то „нешто“ дефинише као црногорски хероички став, који је омогућио интеграцију албанских племеника у црногорску племенску заједницу, став толеранције као врхунац храбрости, моћ прихватања другачијости у изворном, сировом смислу као симбол људскости. За Црну Гору, заправо, била је значајнија величина њеног држања, а не територија коју је покривала или број у људству, што је њу чинило у кључним историјским тренуцима равноправним савезником великих земаља. Самим тим је довољно данас, проћи улицама малог, необично лијепог пријестоног града Цетиња, са здањима бројних иностраних амбасада, попут амбијента вјечитог, тихог дијалога у тежњи за саговорништвом и разумијевањем. Зато је могуће рећи да је у имену Црне Горе, садржан знак вриједности - nomen est omen једне ријетке слободарске и храбре, мале државе у свијету.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
22. август 2020.
ИЗЛОЖБА ДОКУМЕНАТА „ОБНОВА ЦРНОГОРСКОГ КРАЉЕВСТВА И ЈУБИЛАРНЕ СВЕЧАНОСТИ 1910.“
Обнављање краљевине славила Европа Аутори изложбе су се потрудили да на 24 паноа представе све аспекте и манифестације које су пратиле прославу обнове краљевине. Из богатих фондова издвојено је више од 120 докумената и фотографија које приказују дешавања на Цетињу и у унутрашњости Црне Горе током одвијања овог догађаја
Вукота ВУКОТИЋ
Н
а Госпођиндан, 15/28. августа 1910. године, на Цетињу је обновљена црногорска краљевина, а књаз Никола I Петровић Његош примио титулу краља. Овај датум је изабран због тога јер се управо тада славио јубилеј 50 година од ступања на власт и брака књаза Николе и књегиње Милене. Био је то догађај који је одјекнуо Европом и један од најзначајнијих догађаја у модерној црногорској историји. У ту сврху, Државни архив Црне Горе је приредио изложбу докумената под називом „Обнова Црногорског краљевства и јубиларне свечаности 1910.“ чији су аутори Велимир Вујачић, Срђан Пејовић и Лука И. Милуновић. Изложба је настала још прије деценију у склопу прославе 100. јубилеја, а ових дана поново је презентована у екстеријеру на Цетињу. Уздизање државе на степен краљевине значајан је догађај у историји сваке земље. Но, прије 110 година на Цетињу дошло до обнављања краљевства, што овом догађају даје потпуно нову конотацију. Да се ради о обнови нагласили су већ сами учесници тих догађаја, па тако предсједник Црногорске народне скупштине Марко Ђукановић том приликом изјављује: „... ја мислим да ћу погодити жељу цијелога Народног Представништва предлогом, да замолимо Узвишеног Слављеника, да поврати својој држави старо Краљевско достојанство.“ На то се надовезао и предсједник црногорске владе др Лазар Томановић, да „... Црна Гора ужива данас углед у свијету, ужива уважење и повјерење свих велесила.“ Коначно, на то се и књаз Никола надовезао ријечима: „Дубоки су темељи овој обновљеној
Краљевини нашој. Они силазе до некадашњих зетских Краљева Војислава, Михаила и Бодина. Вријеме је рушило само оно, што је над земљом било, али што је изидано било у њој и што је усађено било у срцима слободних горштака ових планина, то ниједан силник, који је на нашу Отаџбину насртао, није могао порушити.“ Обнављање црногорске краљевине поздравила је цијела тадашња Европа. То видимо по честиткама које су стигле на Цетиње тим поводом од свих земаља Старог континента, а и шире. Дио ових честитки заступљен је на овој изложби. Уједно бројне
земље послале су своје делегације на Цетиње да присуствују свечаностима, а међу њима је било и владара, попут бугарског краља Фердинанда. Црна Гора је искористила долазак страних делегација, посебно ратних бродова многих велесила који су упловили у барску луку, да ревидира дјелове Берлинског уговора. Био је то још један велики успјех црногорске дипломатије. Честитке на обнови краљевине нијесу стизале само од званичника. Како видимо на материјалу представљеном на изложби, грађани многих земаља широм свијета срдачно су честитали црногорском владајућем пару и го-
Краљеви Италије, Бугарске и Црне Горе на смотри 1910. године приликом проглашења Црне Горе краљевином, разгледница из 1910.
дишњицу брака и подизање на степен краљевине. Ово свједочи о угледу Црне Горе и самог краља Николе у тадашњем свијету. Многе од тих честитки биле су у стиховима које су људи слали владару-пјеснику. Чин обнове краљевства пратиле су велике свечаности и бројна културна дешавања углавном на Цетињу. Игране су позоришне представе, бројне глумачке трупе су дошле том приликом из окружења, изводили су се пригодни музички комади. Представљени су и фото- албуми, као поклон краљу Николи. Црна Гора је овом пригодом одштампала посебне медаље, поштанске марке и кованице златног перпера. Бројне друге народне свечаности пратиле су овај значајан догађај. О овом великом догађају из наше историје остала је при-
лично обимна архивска грађа у нашим архивским и музејским фондовима. Свјесни тежине и значаја овог јубилеја за црногорску историју, аутори изложбе су се потрудили да на 24 паноа представе све аспекте и манифестације које су пратиле прославу обнове краљевине. Из богатих фондова издвојено је више од 120 докумената и фотографија које приказују дешавања на Цетињу и у унутрашњости Црне Горе током одвијања овог догађаја. Тиме се кроз паное изложбе, као научно-популарне форме, на најбољи начин сагледава цијели „колоплет политичких, дипломатских и културних догађања која су обиљежила ову свечаност.“ На тај начин црногорској стручној и лаичкој јавности у пуном обиму је дочарана величина и значај овог догађаја за нашу историју.
Двор краља Николе I са свечаном кочијом 1910. године, разгледница из 1910.