ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
5. септембар 2020. | година I | број 27
културни туризам КОЛИЈЕВКА МОДЕРНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ: ЗЕМЉА НАУКЕ, ОЛИМПИЈСКИХ ИГАРА, МАСЛИНА И БОГОВА
Безвременост грчке цивилизације Т
ермин „културни туризам” описује обилазак културних знаменитости у мјестима удаљеним од мјеста пребивалишта. Посјетиоци тих локација директно прикупљају нове информације и тако обогаћују своја знања о културном насљеђу неке земље, углавном преко археолошких налазишта, историјских, музејских и вјерских локалитета, као и организованих стамбених цјелина одређене архитектонске вриједности, традиционалних насеља и историјских градских језгара. Такође, културни туризам подразумијева и догађаје попут музичких, плесних, сликарских и театарских. UNESCO, свјетска образовна, научна и културна организација, уврстио је Грчку међу првих десет земаља по броју означених мјеста културне баштине. Убрзан развој који је туризам доживио током посљедњих деценија заснован на споју „сунце - море” резултирао је повећањем пружених услуга за релаксацију, кроз промоцију и рекламирање природних љепота. Била би грешка умањити значај рекреације и њен допринос људском здрављу уопште. Уосталом, ментално благостање је важно за физичко здравље, душа и тијело су у интеракцији. „Здрав дух у здравом тијелу”, како су истицали у старој Грчкој.
КУЛТУРА И ПРИРОДА ЗАЈЕДНО Грчка је специфична, јер се култура и природа преплићу и то спонтано, без неког посебног напора. Не дешава се то због чињенице да је цијела држава једно велико археолошко налазиште, са раштрканим споменицима из класичног или римско - византијског периода. Није ни због музеја, било да је у питању невјероватни музеј Акропоља који је отворен 2009, или импозантна Вергина, са својом затвореном куполом која прекрива некрополу Вергине у Македонији гдје се налази гроб Филипа, оца Александра Великог и других чланова краљевске династи-
је Македонаца, рођачког племена Спартанаца, о чему свједочи познати антички историчар Херодот (V вијек п.н.е.), отац историјских наука. Није ни због јединственог геолошког пејзажа Метеора, стрмих литица високих неких 200 метара које се уздижу у тесалијској равници, као џиновске громаде које су, због њихове неприступачности, запосјели монаси у 10. вијеку. Тијеком времена саградили су мноштво манастира од којих је данас отворено само шест. Није ни због јединствених насеља Егејских острва, због њихове неизрециве љепоте и блиставо бијелих кућа, било да су то Киклади, Санторини, Миконос или острва источног Егеја, као што је Хиос са својим јединственим производом, мастиком, која настаје из грмља које не расте ни на једном другом мјесту.
ХУМАНО ОКРУЖЕЊЕ Посебност Грчке не лежи у неком посебном разлогу, у јединственој љепоти неког предјела, било из античког или из савременог периода. То није особина која је испољена у древним рушевинама класичне цивилизације, то није само њена прошлост. Више од свега, Грчка је посебна због свјетлости. Јединствене свјетлости која даје невјероватну плавет грчким морима и ублажава обрисе и најстрмијих планина, прожимајући природно окружење духом који је створила цивилизација људи стваралаца, од првих тренутака писане историје, од самог почетка који датира 776. године п.н.е. када постоје први записи о Олимпијским играма, онима које и данас након 3.000 година називамо „Олимпијским”. То је оно што је тамошњи човјек стварао у покушају да преживи у безводном и суровом окружењу. И у том процесу је превазишао ограничења које намеће потреба за опстанком, да би створио цивилизацију која се заснива на развоју знања, и то оног које је од почетка учинио универзалним. У крајњем, то и јесте цивилизација. Људски од-
говор на елементе природе у којој живи. То је стварање хуманог окружења, реда ствари који се формира на основу његових менталних представа и огледа се у стварању друштвених система, чији је темељни елемент био и остао политички, тј. начин на који човјек као творац тежи системима који су функционални. У Грчкој је у средишту ове културне творевине увијек био човјек као грађанин, као члан полиса, а резултат тога било је стварање демократске државе, у циљу бриге за грађанина, за разлику од ауторитарних политичких система тадашњег Истока.
СВЕ У СЛУЖБИ ЧОВЈЕКА Овај антропоцентрични карактер грчке културе није промијењен појавом Хришћанства, јер је након првог периода, сво стваралаштво класичне цивилизације, мисао античких философа, постало дио нове религије, такође антропоцентричне, која, уосталом представља и највише свје-
дочанство љубави Божије према човјеку, пошто се Бог појављује и у људском обличју, и пристаје да буде распет како би човјеку пренио поруку васкрсења. Можда не постоји ништа друго толико антропоцентрично и то је онај елемент који хришћанску метафизику чини посебном. Грчка цивилизацијска творевина, захваљујући свом антропоцентричном темељном елементу, надживјела је античко грчко друштво које ју је створило и наново засијала у растућој сили оног времена, Риму, да би постала суштина западне цивилизације, кроз Ренесансу, након што је побиједила освајача и уклопила се у нову религију, Хришћанство, у почетку преко еминентних теолога Источног римског царства. Као и свака културна творевина, тако је и грчка, творевина људског ума, од којег се никада није одступило. Инспирисана је духом партнерства једноставности и хармоније и равнотежом коју доноси човје-
ку кроз љепоту и доброту који их повезују. Највиши елемент који уздиже човјека изван окова ефемерног и пролазног је и Партенон, храм богиње Атене, чији се сви стубови разликују. Разлика међу њима, ако је посматрамо из перспективе, је механичке природе, али они су тако складно избалансирани, стварајући добро познати утисак и чинећи Атенин храм једним од најбрилијантнијих архитектонских споменика у људској историји. Инжињеринг је стављен у службу човјека, не да би се истакло његово савршенство, већ хармонија и избалансираност, чинећи грађевину величанственом у својој грандиозности. Он прихвата човјека, не одбацује га, дајући форму нематеријалном мишљењу и људском постојању, превазилазећи земаљске окове физичког свијета. (Ставови изнесени у тексту су лични и не одражавају званичне ставове грчке Владе)
КРИСТИЈАН ХАРТМАН
ПАНАГИОТИС ПАРТСОС
АМБАСАДОР ГРЧКЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
Земља је посебна због јединствене свјетлости која даје невјероватну плавет грчким морима и ублажава обрисе и најстрмијих планина, прожимајући природно окружење духом који је створила цивилизација људи стваралаца, од првих тренутака писане историје... То је оно што је тамошњи човјек стварао у покушају да преживи у безводном и суровом окружењу. И у том процесу је превазишао ограничења које намеће потреба за опстанком, да би створио цивилизацију која се заснива на развоју знања, и то оног које је од почетка учинио универзалним
Партенон прихвата човјека, не одбацује га
2
5. септембар 2020.
КРЕАТИВНА ЕКОНОМИЈА ЦРНОГОРСКИХ ГРАДОВА
Културне атракције као нови бренд
Иако многобројни нематеријални и материјални културни ресурси црногорских градова тек треба да буду адекватно валоризовани, већина градова у Црној Гори нема стратешких нити оријентационих планова локалног развоја културе. Еманципација културног туризма у црногорским градовима за сада представља компоненту јавних политика којој тек предстоји стратешки развој
Истаћи локалне културне вриједности
ЕДИН ЈАШАРОВИЋ
П
Управљање комплексном и софистицираном туристичком дестинацијом као што је град, несумњиво захтјева висок степен усаглашавања планова и доношење одлука у оквиру других, али и веома разнородних секторских политика. Ови планови могу служити као полазна основа будућег стратешког развоја културног туризма у градовима као што су: инфраструктурни план инвестиција, урбанистички план, архитекура града, саобраћај и путна инфраструктура, планови уређења градског зеленила и јавних простора, градска чистоћа, планови који се односе на јавну безбједност, јавне институције културе, информационо-комуникационе технологије као и планове за очување природних потенцијала и кориштење привредних ресурса градова. Иако разнородни по свом карактеру и садржају сви ови планови захтијевају висок степен интерсекторског усаглашавања и лобирања којим треба да се повежу веома испреплетане недлежности и функције модерних градова. Управо са тог аспекта културни туризам градова представља мултидимензионалну стратешку дилему, којој су у практичном смислу посвећене оне креативне градске управе и администрације које у извјесном смислу гаје однос и склоност ка друштвеним иновацијама.
СТРАТЕШКА СТУДИЈА Мултидимензионални угао гледања на приоритете развоја културног туризма у градовима неопхоно је, такође сагледати и у свијетлу израде стратешке студије или плана развоја културног туризма у црногорским градовима која би требала, између осталога, да: обједини информације о расположивим културним ресурсима града; позиционира улогу јавних установа културе и институција; инаугурише специфичан културно-туристички производ града; пружи јасну слику о потенцијалу развоја културно-
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
роблематизујући веома разнолике аспекте културног туризма у црногорским градовима важно је констатовати да је развој ове дјелатности у политичком и стратешком смислу подједнако комплексан и слојевит колико и развој културне политике. У методолошком смислу то значи да развој културног туризма у градовима подразумијева дефинисање стратешких циљева и приоритета исто као што се то случај у домену развоја локалних културних политика. Да би се овај домен политика успјешно развијао у складу са претпостављеним циљевима неопходно је најприје мапирати туристички потенцијал и правилно идентификовати туристичке ресуре црногорских градова. ЦЕНТРИФИКАЦИЈА ТУРИЗМА ВИДНО УЗИМА МАХА Крузери у Которском заливу
туристичке понуде града; дефи- ја и интереса у већини случајева нише приоритете у развоју тури- опредијелиће коначни став сваког стичке привреде града. потенцијалног туристе да припада групи која селективно одабиПроцесу израде и доношења стра- ра управо онај облик туристичког тешког документа развоја култур- кретања који му највише одгованог туризма у градовима, као што ра. Стога нам ова расправа, такоје очигледно, мора претходити ђе омогућава да се уже фокусираистраживање и анализа горе на- мо на оне врсте културног туризма ведених аспеката да би акциони које по природи посебних интереплан који из овог процеса прои- са, мотива или ресурса можемо стиче могао касније прерасти у разврстати на: религијски турименаџмент план имплементације. зам, фестивалски туризам, обраКултурни туризам не представља зовни - конференцијски туризам, једнозначну појаву, те самим тим културни туризам повезан са кулне представља пуки синтагматски турно-историјским насљеђем те спој појмова „културе“ и „туризма“. материјалном и нематеријалном Као дио једног већег културоло- баштином, културне маршруте, шког и туризмолошког феноме- транзитни туризам, културни турина, културни туризам укључује: зам повезан са различитим стило„Сва кретања људи ка културним вима живота – experiential tourism атракцијама и занимљивостима (slow food, practice life-style tourism), са намјером сакупљања нових ин- као и др. који сви укупно предстаформација и искустава ван уоби- вљају најчешћи класификациони чајеног мјеста становања, да би и типолошки оквир разликовања се задовољиле културне потребе“. облика културног туризма у црноОва дефиниција Грега Ричардса горским градовима. може нас упутити на појаву кул- Уз ризик да овај начин класификотурног туризма као врсте туризма вања може тенденциозно да истаккоја је заснована на развоју „по- не само поједине принципе дифесебних интересовања“. ренцијације, она у сваком случају само упућује на диверзитет културних ресурса, мотива или посебних МОТИВАЦИЈА ТУРИСТА интересовања који несумњиво геЦијењећи околности да у савреме- неришу велики економски и социној и веома разгранатој дисципли- јални капитал неког подручја или ни туризмологије, културни тури- туристичке дестинације која би трезам представља само дио једне веће бала да буде дио интегралне турипривредне и економске дјелатно- стичке понуде црногорских градова. сти, веома је важно указати да се за разлику од других облика туризма МАРКЕТИНГ И БРЕНДИРАЊЕ (планински, спортско-рекреативни, здравствени, наутички, сезонски, Иако спада у ред примарно услумасовни, елитни) - културни тури- жних дјелатности културни туризам може проблематизовати из два зам по природи ствари представља доминантна аспекта разликовања. и производну дјелатност самом чињеницом да креира специфичан Први аспект разликовања тица- културно-туристички производ. Разће се мотивације туристе која се врставање особених и уско-специпримарно огледа у задовољењу фичних врста културног туризма културних потреба. Други доми- могуће је оријентисати разликом нантан аспект разликовања тица- која настаје у зависности од приће се одабира специфичног култу- роде самог ресурса од којих настарог садржаја или производа сходно је туристичка понуда или проињеговом културном интересу. Де- звод. Да би тај производ дошао до финисање потребе, те мотиваци- крајњих корисника савремена ту-
ристичка пракса показује да јој је неопходан извјестан подстицај. У том смислу креативна економија заузеће важну улогу иницијатора и генератора културно-туристичке понуде и потражње у градовима, те анимације туризма посредством културних садржаја као и маркетинга и брендирања туристичких производа и дестинација. Управљање репутацијом мјеста и процесима брендирања градова у великој мјери може зависити од дилеме, да ли се град може посматрати као конкретан и интегралан културно-туристички бренд или производ? Одговор на ово питање може бити једино резултат интегралног и цјеловитог маркетиншког третмана градова. Сагледиви економски бенефити који се акумулирају развојем ових стратегија на једној страни изазивају веома позитивне социо-економске бенефите, али се упоредо са овим процесима могу идентификовати поједине нежељене последице и многобројни споредни ефекти.
НЕЖЕЉЕНИ ЕФЕКТИ
Градови као културно-туристичке дестинације представљају својеврсне платформе за развој многобројних идентитетских политика према којима се управља и оријенише велики број туриста. Таквом динамичном амбијенту раста помаже и разграната мрежа културно-туристичких манифестација и фестивала који се одвијају на различитим подручјима градова. Стога у искуству многих градова и атрактивних туристичких дестинација, број и густина фестивала и манифестација прадставља необириву серију доказа да њихово постојање и учесталост креира веома позитивне бенефите у односу на укупну економију града. Из тог разлога поједини градови као развијени туристички брендови креирају посебан вид диференцијације и софистицираног културног искуства које не постоји у другим мјестима. Њихова атрактивност постаје уочљива процесом брендирања локалних културних вриједности, специфичних стилова живота као и одрживих културно-туристичких производа и ресурса. Упоредо са овим, важно је размотрити и становишта која говоре да развијени културни туризам унутар градова, такође може бити снажан генератор интеркултурног дијалога и узајамног разумијевања различитих култура и етницитета који обитавају у градовима. Стога, нема сумње да стратешки развој ових политика треба да представља синкретички и синхронизован план акција којим се сви горе поменути аспекти развоја уобличавају у једну цјеловиту културнотуристичку платформу града.
Наиме, нежељени ефекти прекомјерног развоја културног туризма у градовима могу се огледати и у појави „џентрификације“ градова као веома негативне посљедице коју прати развој масовног туризма. Масовни туризам у Иако многобројни нематеријални великој мјери угрожава и утиче и материјални културни ресурси на „праг подношљивости“, одно- црногорских градова тек треба да сно опстанак и одрживост кул- буду адекватно валоризовани, ветурне баштине градова, а самим ћина градова у Црној Гори нема тим и правилно кориштење њи- стратешких нити оријентационих хових културних ресурса. Иако се планова локалног развоја култуџентрификација најчешће везу- ре. Еманципација културног тује за прилив великог броја сезон- ризма у црногорским градовима ских туриста она се, такође везује за сада представља компоненту и за појаву тзв. „cruising“ туризма. јавних политика којој тек предОчигледан примјер овог проце- стоји стратешки развој. У таквом са трансформације у нашем не- очекивању можда није на одмет посредном окружењу предста- присјетити се крилатице Charlesa вља град Дубровник у Хрватској, Landrija који о стратешком разводок је џентрификација у Црној ју културног туризма у градовима Гори видно узела маха у Кото- најчешће размишља као „колекциру и Будви. ји успјешних пројеката“.
3
5. септембар 2020.
ТУРИЗАМ И МОГУЋНОСТИ: МИТОЛОШКИ ТРАГОВИ
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
В
ременска дистанца некада помаже да се лакше избори са промашеним надањима и нереалним очекивањима. С друге стране, када се планира, било која област да је у питању, мора се имати у виду старо правило Идеја не вриједи без реализације. Овај кратки увод био је потребан у припремама за текст о неким могућностима и варијантама културног туризма у Црној Гори. Просто се наметнуло подćећање на прве кораке ка великом пројекту о Еколошкој држави Црној Гори. Док се под налетом национал шовинизма распадала бивша држава, једна група, тада младих, није се мирила са понижењем Црне Горе и њеним утапањем у бесперспективну заједницу. Претежно смо се, почетком деведесетих прошлог вијека, налазили у Лексикографском заводу Црне Горе. Тако је, са пријатељима из Књижевне општине Цетиње у Завод стигао и Драган Хајдуковић, научник из ЦЕРНА у Швајцарској. Хајдуковић је осмислио пројекат еколошке државе и требало је наћи најбољи пут за пласирање и реализацију те идеје. Зато су дошли, да помогнем и укључим се колико је могуће. Разматрања о томе како је ова идеја испрофанисана и загубљена оставићемо за другу пригоду (нешто има сачувано у тексту црногорски њеђељник из тога доба). Сада ћемо се припоменути конкретног дијела, детаљније разра-
Потрага за благом у Чудесној земљи Уз обилазак локалитета мислили смо да би се могле правити туре на основу романа, митова и легенди, као нпр. о Неро Волфу, измишљеном јунаку детективских романа. Авантуризам би био допуњен потрагом за Теутиним благом и сакривеним златом по Црној Гори, Ловћену као митској планини...
ђиваног на основу упута Хајдуковића. Било је пуно занесености, наивних планирања и нереалних поставки. Али, вриједи и то подијелити са другима. Комплетнији пројекат је, на жалост, остао у Бугарској и вјероватно је загубљен. Код куће чувам радове Хајдуковића о принципима слабе еквивалентности микрочестица итд, као и приједлог преузимања холандске фирме Wonderland (Чудесна земља), чији би назив био адекватан за Црну Гору. Укратко, жељели смо стартовати са еколошким оазама, ђе би акценат био на нетакнутој природи и сакривеним културно-историјским добрима Црне Горе, све у сврху врхунског и елитног туризма. Основна поставка, на основу свјетских искустава, била је да се за неке највиђеније људе из свијета одвоји један број плацева и поклони, да граде типске виле. Довољно је навести да је то својевремено урађено када је Софији Лорен и Карлу Понтију поклоњен плац код Светог Стефана. На тај начин би привукли друге госте, који желе бити у близини славних и богатих. Ако се не варам, кон-
тактирано је више од двадесет и пет значајних људи – од нобеловаца, оскароваца, добитника Пулицерове награде и највећи дио био је одушевљен идејом. За почетак, уз приморски дио погодан за ову врсту градње, издвојило би се пар оаза, које би без много труда могле бити преведне у 100% еколошко окружење. На првом мјесту то су били национални паркови – Ријека Црнојевића, Ловћен, Дурмитор, Биоградско језеро. Тамо би се забранио саобраћај на горива, већ би се могло кретати електричним или средствима на соларни погон. Правиле би се типске колибе, потпуно у традиционалном стилу, саврдаци, који би унутра имали све погодности савременог свијета, до сателитских телефоне (мобилни су још били у разматрању). Правиле би се туре купања и скијања/сплаварења у једном дану. Змислите ту чудесност, скијате прије подне на Дурмитору или сплаварите Таром, а послије подне сунчате се на Светом Стефану. Оно што би давало атрактивност и ексклузивност био је пријевоз, који би се обављао цепелинима. Они би били на еко гориво и сигурни и заштићени
од хаварија и кварова. Уз обилазак локалитета мислили смо да би се могле правити туре на основу романа, митова и легенди, као нпр. о Неро Волфу, измишљеном јунаку детективских романа. Авантуризам би био допуњен потрагом за Теутиним благом и сакривеним златом по Црној Гори (одатле Златица), Ловћену као митској планини других народа, Јевреја, Грка, па храмовима које је можда, на теритиорији Дукље обилазио Александар Македонски, трагањима за Тројом, Комовима са љековитим травама итд. Промотивно смо мислили правити мале пропагандне сторије о еко туризму у Црној Гори. Први културно-туристички филм, који је обухватио Цетиње, Подгорицу и Никшић са околином, снимио је „Дефа-филм“ из Берлина 1928, када је правио и репортажу о прослави битке на Граховцу. Било је ту још доста тога, да не ламентирамо. Сурова реалност и ароганција, која обично прати незнавеност, вратили су нас у сурову реалност. Без обзира на све, нијесмо одустали од осмишљавања варијанти за очување и презентовање културно-
историјског насљеђа и туристичких потенцијала на томе заснованих. Са пријатељима из Бугарске осмислили смо пројекат „Митолошко - историјско насљеђе као основа културног туризма и културног авантуртизма и мост између народа - Војвода Момчило као извор надахнућа и тачка која историјски и митолошки спаја народе Балкана“. Најзанимљивије у свему је да историјски војвода Момчило нема никакве везе са Црном Гором, али је митолошки смјештен у њу. Његов двор се налази у Бугарској, а има и тврђаву у Пироту. Шалили смо се са бугарским колегама, пошто су факта неумољива, признаћемо да је Момчило њихов, али не дамо Јабучила. Крилати коњ остаје да спава на дну Црнога језера. Међутим, митолошки, преко Момчила, могу се врло лијепо повезати Црна Гора, Бугарска, Македонија, Србија и Грчка, са историјскомитским рукавцима који сежу до Орфеја и Еуридике, који се налазе у близини Момчилова града у Бугарској, до Дурмитора, ђе су љети одмарали богови са Олимпа и виле, па преко Скадра на Бојани и Пирота до Преспе, ђе су се срели Владимир и Косара (направљене су мапе пута и културно-туристичко- авантуристичке маршруте). Вриједи се потрудити и тражити оно што нас спаја, јер је већ довољно посијано раздора и требало би се окренути племенитим стварима и поукама које митови пружају.
ПОГЛЕД С ГОРИЦЕ
ЈЕЛЕНА МАРТИНОВИЋ
В
ећ дуго времена желим да одем у Јордан и видим Петру. Заправо, од када сам је видјела у Индијани Џоунсу, док још нисам ни знала постоји ли заправо. Никад нисам пошла, али имам наду. Желим да видим Лисабон и његове степенице и улице, да чујем уживо тај фадо, тај језик и зграде... зграде и океан. Желим да видим Њујорк и осјетим ту причу да си толико слободан у тој џунгли људи и бетона да боли то што можеш да будеш што год пожелиш. И Јапан – уздуж и попријеко. И то би било то – оно што баш баш желим. Има ли икога на овом свијету ко има жељу да дође у Црну Гору и види градове Залива, Ловћен, или Дукљу да је нијесмо разнијели, Свач, старе градове, има ли неки заљу-
бљеник у чувену ликовну умјетност црногорску коју смо несебично пустили да је чува тај свијет... Има ли ико ко би дошао као љубитељ умјетности и историје да види Филермосу, затворену икону. Мона Лиза ми личи на Марину Абрамовић која гледа истим погледом милионе ходочасника у Лувру. Филермоса би пружила исто надахнуће и вјерујућим и онима који трагају за слободом умјетности по цијелом свијету. Давно, када сам у једном тренутку имала срећу да водим прве руске туристе по Црној Гори, који су тада тек кренули у освајање свијета, само сам слушала ово: Предивна земља, тако богата природним љепотама и дјелима културе, али ви изгледа имате само оно што вам је Бог дао и што су вам оставили преци. Говорили су Руси док им се вртјело у глави возећи се путем од Његуша до Котора, слушајући романичну причу о слову М. И добро су поднијели ту кривудаву цесту само због тога. Усхићење Цетињем, погледом на Боку и градиће је дјеловало боље него таблета против повраћања. Црна Гора нема Лувр, нити Ермитаж, Метрополитен... Има музеје и галерије у које слабо ко иде, здања чију љепоту мало ко види. У црногорским музејима не знају што имају, по депоима се слажу дјела која
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Слика цивилизацијске тачке Медитерана
ЈАПАН УЗДУЖ И ПОПРИЈЕКО (И ДИЈАГОНАЛНО) Раскрсница на магистралном путу у Бијалом Пољу, јун 2018.
по неколико деценија нису видјела свјетлост дана а не посјетиоца. Има на примјер и ДАДА Ђурића и није се потрудила да направи репрезентативну збирку због које би можда неко дошао и оставио нам који динар, што је ваљда и поента туризма. Ако желите да упознате Дада пођите у Париз јер су тамо одвојили једну галеријски собу за њега, за цијели свијет. Туристичка понуда Црне Горе је у фазону да ти се најаве гости, а ти знаш да немаш ништа без мало кафе. Мало средиш дневну и кажеш, па добро мало ћемо прича-
ти, попићемо по кафу уз упаљен телевизор, ако прича заштека. Наша прича о културном туризму престаје са штампањем флајера, летака, монографија које се дијеле на сајмовима туризма. Од тога добро имају смао туристички посленици који путују по свијету дијелећи летке Дођите у Wild beauty. Што је сасвим ОК да смо Амазонија или да имамо само сузу Европе Тару па да се адреналин скупља на рафтингу, или да се медитира на Великој плажи или пење по Дурмитору... Црна Гора има своју умјетност која
је заслужила да је свијет види онако како се сами хвалимо. Али нема знања нити снаге да ту причу исприча како треба. Као виц који се прекине на пола јер га је овај што прича заборавио... UNESCO ће нас вјероватно ставити на блок или макар на игноре као беспослену досаду с друштвених мрежа. Нама отпадају стубови са градова, слике једу мишеви и влага. И чекамо госта који ће појести бајат колач, и да се надамо да му се неће смучити послије. Не баштинимо и не умијемо ништа друго сем да неку вриједну слику поклонимо да буде украс у нечијој дневној соби. Или да је неко „одозго“ сам узме јер госпођи баш добро иде уз нову гарнитуру. Није културни туризам „Дођите, па ћемо вам нешто наћи да вас забавимо“. Кулурни туризам је прецизна мапа која се шаље у свијет као што се дјетету стално понавља иста ствар да би нешто научило. И онда дође свијет и каже да нисмо само дивља љепота, него цивилизацијска тачка Медитерана. Прастара као на примјер Црвена Стијена или Медун... Али је љепше рећ ох, имамо дивне кафиће и дојч... знате ли причу о дојч кафи... говорите док панично размишљате гдје да поведете странца који је дошао да види нешто што је створила људска рука.
4
5. септембар 2020.
КАКО ЧИТАТИ ИСТОРИЈУ ПРИВАТНОГ ЖИВОТА
Поглед из другог кадра ЈАНКО ЉУМОВИЋ
И
сторија приватног живота, како истичу аутори попут Жоржа Дибија и Филипа Аријеса није замишљена само као контраст званичном и јавном. Такође и то да се она се не може свести ни на индивидуално или тајно. Историја приватног живота је заправо поглед на познато из неког сасвим другог кадра. Попут Интимне историје човјечанства Теодора Зелдина. Политички и етички мање зависна од владајућег дискурса. Или је само другачије позиционирана, без јединствених и једноставних закључака. Без великих тема, са темама приватног живота, попут дјетињства, или породице, свадби и сахрана, за-
чина, секса, каријере, путовања, излога, писама. И ко зна чега све још. Растерећена од позиционираних академских актера. Може бити прогресивна, забавна и популарна. И не значи да се историја приватног живота не бави великим личностима, који су означитељи тзв. велике историје, или јавне историје, ако таква уопште може и треба да постоји. Прије ћемо рећи званичне историје. Можда кроз читање приватних историја добијете жељу да поново заволите историју, јер историја ипак јесте учитељица живота. Не налазимо је нужно у књигама које у свом наслову имају одређење приватна. Попут студије Филипа Блома Вртоглаве године – Европа 1900-1914. у којој налазимо причу о цару Фрању Јосипу, за кога је општепознато да је био велики мецена и подржавалац позоришта, заправо главни интендант свих позоришта у монархији, али можда нијесмо знали да “након женине смрти Фрањо Јосип готово више није ишао у казалиште. Царске ложе од Лавова до Трста десетљећима су зјапиле празне и, умјесто да удаљене градове повезују с царском славом, само су служиле као
ПОШТОВАЊЕ И БРИГА ЗА КУЛТУРНУ БАШТИНУ
На нама је
Г
мље у којој сам живјела или боравила дужи временски период сам то и научила. Упознајући земље кроз њихову туристичкo-културну понуду научила сам да и цијеним сопствено културно благо и поштујем туђе. Док ми слијепо чекамо да нас се неко сјети, долазимо у ситуацију да не можемо ни име своје земље да заштитимо, јер је нашу културу неко други већ регистровао као своју. Свака земља
Слично како је позориште волио и Господар, Никола I Петровић Његош. Или хороскоп. Хорскоп из 1912. године, који је направила Елсбет Ебертин из Института за окултне науке у Бреслави. Хороскоп открива у архивско-библиотечком одјељењу Државног музеја на Цетињу историчар Живко Андријашевић и објављује у књизи историјских есеја Нација с грешком, у којој се могу сагледати различити аспекти владавине Господара, незаобилазне студије за разумијевање контекста његове владавине и тадашњих прилика у Црној Гори. Из хороскопа наведимо један дио: “Јупитер у добром аспекту према Меркуру је нарочито добар, даје јасноћу мисли, праведност, дарежљивост, милосрђе, племенитост, подстиче, прије свега, књижевнички таленат и успјех у литератури.” Колико тек историје можемо наћи у литератури и драмској књижевности, директно или као рефлексију на домаће политичке прилике, као код Шекспира. Или у сасвим личном избору кроз читање Ма-
твејевићеве Друге Венеције, и приче о берберницама, или романа мање познатог писца Мариа Ковачича По Трсту збрда здола, петнаест шетњи градом вјетра. Или Херцег Нови Душана Костића, са илустрацијама Зука Џумхура. Не знам зашто се држим Медитерана, можда због носталгије за путовањима, или кафе на Белависти са Дуфграновима. Када смо већ код путовања, историја кофера може испричати причу о нама. На крају сасвим лично. О коферима. Волим да путујем. Волим да купујем кофере. Схватио сам да су они најважнији дио ствари које се налазе у дому. Имају своју удобност, удобност да у њих стане све оно што треба, у зависности од броја дана. Некада су постајали дио “иметка”, јер постојећи или затечени нијесу били довољни. Такве торбе највише волим. Одлучио сам да више не купујем ништа. Све оно што је стало у тим непредвиђеним торбама, рецимо из Њујорка или Барија, сасвим је довољно за наредна путовања. И не само путовања. Коначно више нијесам заинтересован за снижења. То сам по-
тврдио у Риму чекајући још једну Нову годину у вјечноме граду. Јануар 2018. Рим је свих ових година био стална адреса за путовања. Путовање као бијег од дилеме ђе за Нову годину. Ђе и са ким. Код Селинкића и Солданија. И опет Италија, пуовање фериботом Свети Стефан, на једном од његових посљедњих путовања на линији Бар-Бари. Вратио се са торбом, новом, са двије торбе, заправо. Јануар 2017. Пет сунчаних јануарских дана у Пуљи, а преко пута киша. Облаци дуж наше обале, и свуда на Балкану. Фотографије из сунчаног Барија, изгледале су некима као дилема - да ли стварно уживамо, или дајемо привид уживања. Сехад, Един и ја. Путници номади. Individual traveler. Посебна врста изазова. Измјештање или бјежање. Одговор није једноставан. Важан је једино тренутак када то постанеш. Јер тада се суштински отиснеш. Или када их сретнеш у пролазу, а да нијеси нигдје отишао. Битно је препознавање. Тренутно, туристи као масовна појава, нијесу најбројнији народ на планети, како их је назвао поменути Теодор Зелдин. Историја путовања или луталаштва биће настављена, ваљда!
Црна Гора чији сваки камен носи историју, причу, легенду, не желећи да се угледа на комшије и понуди свијету јединствено искуство - путовање кроз цивилизацијске кругове ових простора, тражи и жели нешто боље и туђе стреми да сакупи што више интелектуалаца, умјетника док ми багателишемо своје и одбацујемо их јер имамо боље и туђе, тешко да можемо да размишљамо о валоризацији културе уопште а камоли кроз туризам. Да ли је онда потребно питати се ђе се ми у свему овоме налазимо?
Врло често осјећам срам колико наше грађанство, институције, системи образовања и појединци не воде рачуна и не знају или јако мало знају о сопственој култури, споменицима, вриједностима, традицијама и колико све то подразумијевају, багателишу и стиде се сопственог идентитета.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
одине живота у иностранству су ме научиле да свака од држава у којима сам живјела, без обзира на своју величину, године настанка, историју или моћ, суштински се валоризује кроз културу, а посљедица тога је и туристичка валоризација. Повезивањем споменика културе, вођењем рачуна о својој културној баштини, њеној валоризацији и промоцији нарoд и држава живе и расту. Од сваке зе-
сталан подсјетник на празнину у средишту хабсбуршког свемира” како истиче аутор.
ЗЕМЉА У КОЈОЈ СВАКО, АЛИ БАШ СВАКО, МОЖЕ ДА МИЈЕЊА, ПРИЛАГОЂАВА, ПРИСВАЈА КУЛТУРУ КАКО МУ ЈЕ ВОЉА „Креација“ на Смотри моде у Котору, 2007.
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ Срамота је да се једна земља са оваквим културним благом равнодушно поставља према њему и дозвољава да свако али баш свако може то да мијења, прилагођава, присваја како му је воља. У ранијим текстовима помињала сам Румију као јединствен примјер културе и традиције у свијету. Света планина изнад Jадрана, умјесто да је највећа културна атракција, мјесто за ходочаснике цијелог свијета, оскрнављена је и запуштена спрам нивоа свијести нашег друштва о значају културе и традиције. Црна Гора чији сваки камен носи историју, причу, легенду, не желећи да се угледа на комшије и понуди свијету јединствено искуство - путовање кроз цивилизацијске кругове ових простора, тражи и жели нешто боље и туђе. Ако прођемо било Боком или сјевером, видјећемо импозантан број споменика, цркава, вила које су препуштене судбини, да ли нас je срамота да признамо да имамо споменике од праисторије до данас? Без културе нема државе, нема туризма и нема нас. Ко не чува своју земљу и не поштује своју културу тај није добар ни за туђу. Најстарија држава на Балкану неоткривена и дивља примитивизмом и арогантношћу препушта се клерофашизму и самоуништењу од чијег гроба, умјесто живота, направиће туристичку атракцију. У свијету не постоје мале и велике културе, само мали и велики људи који настањују, узгајају, штите и поштују. Такве људе и такву културу требамо и морамо туристички валоризовати, његовати и вољети. Јер ако ми то не радимо неће други нико.
5
5. септембар 2020.
„ПАКОВАЊЕ“ ЦРНОГОРСКЕ ПРОШЛОСТИ, ИДЕНТИТЕТА, БОГАТИХ ТРАДИЦИЈА
П
рема подацима Свјетске туристичке организације 2000. године број туристичких путовања износио је 687 милиона, а већ 2004 године 804 милиона. Предвиђања су била да ће 2020. тај број износити 1,6 милијарди. Вирус Covid 19 је направио планетарни поремећај у прогнозама раста туризма. Синтагма „културни туризам“ је сложен појам. За њега се везује умјетност и музејска култура, као да не постоји „народна и фолклорна култура“ исто као и висока или „елитна култура“. У Црној Гори се туризам ресорно, приклонио сектору урбанизма, као да је туризам само градња хотела, (без инфраструктуре), мада и када је био самосталан ресор, резултати на плану културног туризма су били занемарљиви. Неки теоретичари туризма не прихватају термин „културни туризам“, јер култура је све оно што треба туристи: и амбјент и ентеријер хотела, и стил собе и хигијена и опхођење персонала и мјештана, и јеловник, и обичаји града и села и уопште опхођењ и јавна пристојност. Поједностављено, култура је све оно што није ушло у цијену, која се формира на бази кревета и хране (пансион-полупансион). У вјештини усклађивања и исказивања свих примарних потреба туристе је тајна успјеха или неуспјеха на одређној дестинацији.
ЦРНОГОРСКА БАЗНА КУЛТУРА Баштини четири цивилизацијске стазе: Римску, Византијску, Отоманску, Венецијанску. Иако је овај простор био периферија Европе, има на њему значајних репрезената многих историјских слојева. То што је релативно мали простор, са толико разноликости, управо му дају посебан квалитет, јер омогућавају лакоћу упознавања и доживљаја. Најстарије културно благо су непокретна културна добра: праисторијске пећине, археолошки локалитети, градитељско и архитектонско наслијеђе, тврђаве, цркве и манастири, џамије, историјски путеви и стазе, мостови, гумна, млинови, воденице, сеоска и градска историјска језгра. Покретна културна добра: дјела примијењених и ликовних умјетности, религијске умјетности са реликвијаром, старе књиге, јеванђеља и инкунабуле, медаљарство, старо оружје и оруђе, стари занати у свим сегментима од каменорезаца до дрводјељаца и столара, терзија, текстила и предива, покућства, нумизматике, филателије, етномузике и инструмената. Нематеријална културна добара у која спадују: сви облици живота, игре забаве, свадбарске свечаности и пјесме, фолклор, митови и легенде, приче из народа, славе, обичаји, занатство и етнологија, ендемске биљке и зачини, кухиња, и све то у разним етничким групама. У Црној Гори се на много мјеста још живи у форми и начину који се у урбаним просторима сматрају за далеку прошлост. Његовање вјерских традиција најлакше прерастају у вјерски
Велики буџети се издвајају за туризам, а добијамо кадрове који нијесу научили шта значи аутентичност, идентитет, локална специфичност, знања о јелу, вину, колачима до личности и догађаја значајних за интересовање туристе. Улична угоститељска и забавна привреда кроз „привремене локације“, деградира и руши све озбиљне, научне и добронамјерне концепте туристичког развоја Црне Горе
туризам, а он чини 20% од свијетског туристичког промета. Култ Богородице у Црној Гори је масовно распрострањен и траје од раног хришћанства V-VI в. Код католика познат је култ Св. Трипуна, Блаженог Грације и Блажене Озане у Котору, имамо Св. Леополда, рођеног у Херцег Новом. Код православаца култ Св.Владимира, Св. Василија Острошког, Св. Стефана Штиљановића, Св. Петра Цетињског, Св. Стефана Пиперског, Св.Ивана Црнојевића. Култ турбета у исламској конфесији. Богатство је за једно модерно друштво, када има за свеце, аутохтоне историјске личности, прерасле у широки народни култ, не искључиво у домену цркве. Генерално, ми имамо свијест о прошлости, нашем идентитету, богатим традицијама. Та свијест егзистира у неколико музеја, у неким фолклорним групама, књигама, новинским чланцима и нигдје више. Она је пасивизирана и нестаје полако из генерације у генерацију. У Црној Гори смо имали проблем више. Послије II свјетског рата, на идеалима комунизма, насилно смо одрођени од традиције, и вјековних обичаја што је озбиљан прекид континуитета културе и идентитета. Културни туризам се фаворизује као мотив за повратак тих наших изгубљених и заборављених вриједности у чему данас лежи главна заблуда. Да би се то догодило, први корак је да сами разумијемо и научимо смисао наших културних вриједности. Културне праксе су потребне превасходно нама самима у свакодневном животу. Када је одређена традиција успјела да се одржи у животу становништва онда је туризам сам по себи добио на квалитету и препознатљивости.
ГДЈЕ СМО ДАНАС? Свјетски глобалисти, сами су се уплашили куда води вишедеценијска интернационализација, са губитком идентитета градова и народа, нестанком аутентичног амбијента, аутохтоне културе и обичаја. Зато се веома афирмишу и финансирају конвенције, програми, и препоруке UNESCO -а и Савјета Европе. Идеја је да се свуда у свијету фаворизују локалне и регионалне карактеристике и да се на традиционалним подлогама дограђују вриједности које саме по себи доноси ново вријеме.
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
СЛОБОДАН БОБО МИТРОВИЋ
Нико више не зна шта имамо
КАКО ОБУЗДАТИ БАХАТОСТ ПРЕМА ОКОЛИНИ? Ново гледање Госпе од Шкрпјела, Пераст 2017.
Између осталог, није поента имати само архитектонски лијеп град, трг, добар музеј, хотел и плажу. Какав је дух и атмосфера у том граду? Какви обичаји владају у њему? Како се осјећа човјек који се нашао у непознатој средини која одише другом и другачијом културом од оне из које је туриста дошао. Инвентивност једног народа је природни дар, али га друштвено политичким и економским системом можете деградирати, што се у Црној Гори и десило. Десетине старих историјских језгара од Улциња до Херцег Новог и Старе вароши у Подгорици, Рожају, чине историјско биће и дух око којег се вјековима плела та витална, одржива, градска историјска скупина. Данас све што се дешава у њима и гради око њих, обезвријеђује, деградира, економски их убија и обесмишљава, искључиво из личних интереса нових градитеља. Велики буџети се издвајају за туризам, а добијамо кадрове који нијесу научили шта значи аутентичност, идентитет, локална специфичност, знања о јелу, вину, колачима до личности и догађаја значајних за интересовање туристе. Улична угоститељска и забавна привреда кроз „привремене локације“, деградира и руши све озбиљне, научне и добронамјерне концепте туристичког развоја Црне Горе. Туристички садржај је данас научно питање, јер се туризам давно измакао из категорије домаће радиности и постао стратешка привредна грана. Када је у питању културни туризам до-
минантни проблем су потпуна превазиђеност институција културе и јавних културних установа. Влада тотална пасивизација институција. Ако се у грубо саберу службеници Министарства културе са републичким, општинским и завичајним установама у непосредној култури ради преко 2.000 људи. Када додамо научне и академске институте, иниверзитете умјетности, па катедре на многим универзитетима из ове области, библиотеке и сл. у Црној Гори од 600.000 становника, институционалном културом у ширем смислу бави се преко 4.000 високо факултетски образованих стручњака, сви на буџету државе или општине. Који су радни ефекти оволиког људства и средстава, које нема ко да сабере? Грађани се не могу снаћи у овим питањима, али колективи од Министарства туризма па до хотелијера и туристичких агенција морају се јавно запитати шта ко ради, за које паре и у име чега? У тродеценијској изградњи апартманских станова, бетинирању приморске регије, Министарство још увјек наступа под слоганом „Дивља љепота“?
ИЗЛАЗАК ИЗ АПСУРДНОСТИ Којим процесима преусмјерити реформе у култури јер без преображаја духа нема преображаја привреде ни туризма. Како подстаћи еманципацију? Како вратити црногорским градовима љепоту аутентичности, како амбијенту уденути душу? Како одржати људску мјеру у
простору? Како сачувати градске функције? Како обуздати бахатост према околини? Како зауставити антисоцијални карактер новог планирања? Како афирмисати културно наслијеђе у свакодневном животу? Како културну баштину претворити у наш економски адут? Како да препознамо потенцијале? Како покренути збивања која ће да повуку напријед? Како вратити највећи квалитет, живјети у складу и блискости са природом и културом? Како између система града и система туризма успоставити интеграцију и створити ново територијално средиште? Да ли смо уопште способани за развој? Још давне 2003 год. Савјет Европе и Европска Унија су нам у склопу Регионалног програма за рехабилитацију културног и природног наслијеђа Југоисточне Европе слали позиве са плановима, програмима, средствима… Циљ програма је био да хармонизује законодавство у области културе, са законодавством Европске Уније и да јача установе за конкурисање за средства из велике европске касе. Програм је садржао радионице и семинаре, обуку и све поступне фазе како би се наши културни посленици методолошки обучавали како културну баштину довести у функцију одрживог развоја? Ту као и друге шансе нијесмо знали искористили због хроничне унутрашње неорганизованости. Резултат оваквог стања је да више нико и не зна гдје се данас налазимо са културном баштином?
6
5. септембар 2020.
ИЗАЗОВИ ПРЕТЈЕРАНЕ КОМЕРЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ КУЛТУРНИХ ВРИЈЕДНОСТИ
Између профита и битисања
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
Данас је црногорска понуда спектакуларне природе и самобитне културе укључена у све туристичке водиче. Номинална добит од оваквог споја туризма и културе, међутим, само привремно прикрива неразријешена питања идентитетске политике, све већег јаза између богате обале и њеног сиромашнијег залеђа, као и подјелу по идеолошком кључу између сјевера Црне Горе и њеног југа и запада
К
ада су се туристи масовно повукли из Венеције због појаве пандемије Covida 19, лабудови су се, поново вратили у воде њених канала, показујући јасно разлику између културе и туризма. Случај Венеције можда је, у том смислу, најспектакуларнији примјер културног туризма у модерном контексту, али и драме који тај концепт комерцијализације кутурних вриједности у профитабилне сврхе собом носи. Венеција није само славна дестинација несвакидашњег, готово егзотичног културног угођаја, већ је то и мјесто историје, мјесто ауре зрачења окружења духа мјеста, некада највеће луке средње-вјековне Европе, локација легенди и романтичних, сублимних представа и наратива узбуњене имагинације који су преко препозатљивих клишеа гондола, канала, шпагета, вина и мандоина прерасли, током времена, у општа мјеста културне баштине. Опасност од културног туризма је, и поред непосредне, тренутне финансијске добити, некада неслућена и потенцијално неизрачуњива. А штета каткад ненадокандива.
Термин “културни туризам” у модерном смислу те ријечи везује се за интензитет колонијалног ширења, имеријалне представе о себи и другима, великих сила и потом, неоколонијализам кроз феномен Глобализације. Значењска двојност овога појма, односно блискости и разлика културе и туризма је симптоматичан за нашу стварност козумеризма и инстат гратификација. Наиме, како су у појам културе укључене једнако духовне и материјалне вриједности, тако се комерцијални туризам, са сталном потребом ширења на увијек нове атрактивне локације, које морају да буду откривене, виђене, посјећене, истражене, употребљене и тиме потрошене, “оно духовно” углавном своди на употребљиву фантазију, а материјални простор “овдје и сада”, извлачи из свога локалног контекста, банализује и уситњава. Отуда, појава нео колонијалних тенденција постаје видљива баш преко мас-туризма и комерцијализованих путовања, најчешће авио-компанијама, на удаљена мора, планине, острва и у необичне предјеле брзе егзотике. Културни туризам је тиме само
један од начина експлоатације још неосвојених пространстава. Њега, исто тако, прате као сјеновите нус-појаве, и на њега се надовезују, и weekend туризам, као и секс туризам, shopping туризам, фестивалски и хибридни турзам. Луис Тарнер зато с правом пише да је туризам “најезда високо-развијених метропола ка нецивилизованим периферијама” које су задржале дах аутохтоне другости и етничке индивидуланости постајући мјеста егзотике и тиме знатижеље баш захваљујући својој изолованости. Иако постоји разлика између некадашњег путника-аватуристе и савременог туристе потреба за промјеном мјеста које човјека више не држи, откривање хоризонта, нова перспектива, виђење пута и искушење доживљаја и доживљавања је, заправо, исто. Али, док путник - авантуриста мора да преузме ризик суочаљавања са самим собом у непознатом и често негостољубивом простору, туриста очекује да буде забављен, далеко од било какве опасности стварне трансформације остане исти, стари и комфорно непромијењен, али богатији за нове
доживљаје и нова искуства. Отуда авантуристе и путнике прате приче и легенде. Керуак је од својих лутања по Северној Америци и Мексику направио цио један умјетнички под-жанр и егистенцијалистички покрет зван “битници” (beats) кроз свој славни роман “На путу” (On the road). Док иза туриста остаје углавном отпад од целофана и конзерви, оно поједено и попијено, стављено у себе, употребљено једном и заувијек, бачено. А једина веза са вјечношћу су сувенири као и непрегледна, визуелно-информатичка мора нападних селфија по друштвеним мрежама. У том смислу, ако су позната љетовалишта и зимовалишта етаблираних туристичких дестинација попут неке врсте “резервата” недотакнуте, дјевичанске природе и аутентичног доживљаја живота, тако у домену културног туризма посјета чувеним знаменитостима од историјског значаја је као врста популистичког ходочашћа музејима–складиштима драгоцјених архефаката, склоништа изузетности, бутика и бункера изван локалног контекста, изолованих у строго контролисаним условима велелепних, престижних
здања, која су исто тако добро чувана и надгледана, као што су рецимо, Лувр у Паризу или Британски музеј у Лондону. Поставља се, међутим, на крају питање које и какво мјесто унутар ове варљиве динамике између профита и битисања заузима Црна Гора? Након периода ратних разарања, скрнављења и рушења споменика културе током распада Југославије, гдје је једна од врхунских “туристичких идеја” била она о прављењу “љепшег и старијег“ Дубровника путем топовских граната, Црна Гора је покушала да себе редефинише као свјетски препознати туристички brand. Успјех на том плану није изостао и данас је црногорска понуда спектакуларне природе и самобитне културе укључена у све туристичке водиче од Lonely Planet до Berlitz-a. Номинална добит од оваквог споја туризма и културе, међутим, само привремно прикрива неразријешена питања идентитетске политике, све већег јаза између богате обале и њеног сиромашнијег залеђа, као и подјелу по идеолошком кључу између сјевера Црне Горе и њеног југа и запада. Чак и на самом приморију поједини градови, као рецимо Херцег Нови, важе као српски и поносно истичу српске заставе драматизујући тако однос туризма и културе на један већ виђен, али увек, изнова провокативан начин.
ИВАН СМИЉКОВИЋ
ЧУВАЊЕ ЗНАМЕНИТОСТИ И ПРАВИЛНА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ПРОШЛОСТИ
МИЛИЦА НИКОЛИЋ
В
елике глобалне кризе, попут данашње здравствене, која се прелила и на све остале аспекте реалности, укључујући економију, прилика су да застанемо и покушамо да изнова промислимо о одређним вриједностима, стратегијама, циљевима, али и средствима за њихово постизање. Венеција, град симбол највриједније архитектуре, културни феномен per se, тако ових дана, мјесеци, интензивно трага за балансом између крузинга као значајног извора прихода са једне стране и очувања њених културних вриједности и пристојног живота њених житеља, са друге. Венеција је претходних година, управо због крузинга у жижи стручне и шире свјетске јавности, а расправе између различитих актера и доносиоца одлука одавно су се са локалног прелиле на национални, а и на међународни ниво. Опште је позната пракса да
Порука из боце Петко Крстјанин је магична формула културног туризма, коју данас треба читати кроз приступ заснован на истинским вриједностима, универзалним порукама блиским људској природи, са поруком упозорења о неопходности очувања наслијеђених вриједности
крузери доводе свакодневно одвећ велики број туриста у Венецију, да се ти туристи задржавају јако кратко у намјери да обиђу и фотографишу свега три, четири познате тачке у граду, те да убрзо након тога одлазе на друго мјесто, без могућности да истинске осјете пулс овог града, да се изгубе у лавиринту њених улица, гдје сваки каменчић обилује културним знаменитостима и историјским подацима. Број крузера је премашивао било какав планирани оптимум, а број туриста у граду чинио живот практично немогућим (Није ли сличан сценариј био и у Котору прије короне?). Временом је бивао све мањи број житеља у граду, а све већи број сувенирни-
ца, све веће загађење... и док су стручњаци упозоравали на опасности од претјеране експлоатације простора и вриједности, финансијски обрти су били неумољиви. Онда је наступио период пандемије и живот је стао (мада сам склона да вјерујем да се у неким мјестима живот вратио). Јасно је да је и крузинг облик туризма, да ја важан за економију, али није ли вријеме да се постави граница до које такав туризам не нарушава вриједности које промовише? Такав туризам је заправо само конзумеризам одређених симболичних вриједности, чак не морате имати ни став, нити неко предзнање о њима... Да, вриједности Котора су јединствен феномен, који има своју
јасно брендирану међународну препознатљивост (UNESCO), али културни туризам може и мора понудити нешто више од сигхт сеинг тура и приповиједања о важним историјски раздобљима чијим смо материјалним остацима окружени, а подаци о њима данас лако доступни на интернету. На сјеверу Црне Горе, на Шћепан Пољу, изнад Соко града, налази се некропола стећака, једна од три из Црне Горе које су од 2016. године уписане на UNESCO листу. Некропола се налази су у шуми до које води пјешачка стаза, на брежуљку, окружена растињем. Стећци, средњовјековни надгробни споменици, монолитни камени блокови са уклесаним симболима, мистерија су и данас, јер чувају тајне о животу на овом подручју, и смрти као његовом саставном дијелу, контратежи. Није ли та тако сврепожимајућа култура смрти, присутна и данас у обредима и обичајима, културна особеност којој се треба посебно посветити? На једној од камених надрогробних плоча на том локалитету уклесано је: „Ја, Петко Крстјанин, при-ми душу моју“, а
затим „Браћо и дружино молим вас не газите мимоидући јер ја сам био као и ви а ви ћете бити као и ја смртни“. Петко, који је правио надгробне споменике за свог господина војводу Стјепана (Косачу), направио је и за себе, за живота, размишљајући о његовој пролазности, прибојавајући се да ће бити заборављен, прегажен, да ћемо около мимоидући пролазити поред његовог грбног мјеста, несвјесни своје пролазности, несвјесни да је ту неки живио прије нас, да ће живјети и након нас, коначно, да смо и ми, као Петко, смртни. Петко Крстјанин је, онда, магична формула културног туризма, наша порука у боци из XV вијека, коју данас треба читати кроз приступ заснован на истинским вриједностима, универзалним порукама блиским људској природи, са поруком упозорења о неопходности очувања наслијеђених вриједности. И нема културог туризма без очувања вриједности, као ни без правилне интерпретације прошлости, онако макар како нам је то Петко, тако једноставно и блиско, предочио.
7
5. септембар 2020.
О КУЛТУРНОЈ ДИМЕНЗИЈИ ТУРИЗМА: МОГУЋНОСТИ И ПРОБЛЕМИ
Промоција културе је промоција државе
Т
уристичка путовања су вјековима имала готово искључиво културне и вјерске мотиве, а и савремени туризам има важну културну димензију. Култура подразумијева комуникацију, упознавање достигнућа других народа и држава, као и презентацију другима властитих достигнућа. Затворена и аутархична друштва не стварају значајне културне вриједности. У старом вијеку путовања, која нијесу имала привредни, војни и политички карактер, имала су културне и вјерске мотиве. Од почетка цивилизације, ходочасници су путовали до значајних вјерских центара и храмова. Јевреји си ишли у Јерузалем, Грци до значајних храмова и пророчишта, а Олимпијске и друге игре нијесу биле само спортска такмичења, одржаване су у част богова, са вјерским и умјетничким манифестацијама. Када је цијели Медитеран ушао у састав Римске империје, Римљани су често ходочастили у познате храмове широм империје и посјећивали чувено пророчиште у Делфима, а интелектуалци су путовали у Египат или Грчку, како би стекли нова сазнања и похађали познате филозофске и реторичке школе. Када је кршћанство постало доминантна религија у Европи и на Медитерану, почела су ходочашћа у Свету земљу и друге вјерске центре. Са појавом и ширењем ислама почела су ходочашћа муслимана, прије свега у Меку: хаџ је једна од основних дужности исламских вјерника. У средњевјековној Европи, поред Свете земље, најважнији центри ходочашћа су били Рим и Сант Јаго у Кампостели (Шпанија). Папа Бонифацио VIII је 1300. године прогласио свету годину која је подразумијевала ходочашћа у Рим и опрост гријехова; од тада до данас се периодично у Католичкој цркви проглашавају свете године.
Нужно је у току текуће кризе иновирати стратегију укупног развоја и у оквиру ње развоја туризма у којој ће културна компонента бити више заступљена и која ће ставити акцент на валоризацији културних потенцијала. То подразумијева промјену културне политике
Најбрже растућа туристичка дестинација на свијету
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
средњевјековним и ренесансним културним насљеђем. Њихови путописи су драгоцјени историјски извори. Та путовања су била битна за развој европске цивилизације, филозофије, науке и умјетности. Са индустријском револуцијом почиње интензивни развој туризма половином XIX вијека. Туристи су били већином припадници привилегованих и образованих класа, и култура је била важан мотив њихових путовања. Привредни и друштвени развој у XX вијеку је ТУРИСТИЧКА ПРОМОЦИЈА СУГЕРИШЕ ДА ЦРНА ГОРА НЕМА омогућио брзи развој НИШТА ДА ПОНУДИ ОСИМ ПРИРОДЕ Црква Светог Илије у Доброти масовног туризма, посебно послије Другог свјетског рата. Разни облици тури- шке монархије. Послије стицања Стално се говори о одрживом разма су постали дио основних потре- независности Црне Горе, Цети- звоју и одрживом туризму, али то ба становника развијених држава. ње је постало мала интересант- најчешће остаје на нивоу реторичИ масовни туризам има културну на пријестоница, па су преко Ко- ких прокламација. Поред значадимензију. Путовање у друго мје- тора туристи из Европе долазили ја туризма за укупни привредни, сто значи упознавање другог кул- да је посјете. друштвени и културни развој, потурног амбијента, менталитета, Динамични развој туризма у Цр- стоје неоспорно и негативни ефекисхране и обичаја. Развија се по- ној Гори почиње шездесетих го- ти као што су велике гужве, уска себни културни туризам чији су дина XX вијека. Радило се о ма- грла у саобраћају, прекомјерна главни мотив упознавање других совном туризму и гостима средње градња и угрожавање природног култура, учешће на културним ма- класе мотивисаних ниским ци- амбијента. нифестацијама итд. У оквиру тога јенама, природом и климом; но посебно мјесто има вјерски тури- они су ипак упознавали локалСПОМЕНИЦИ ЗАПУШТЕНИ зам, који има за вјернике мотив ну културу. посјете светилиштима и учешће У приморским градовима се одр- Могућности туристичке валоризана светковинама, а за друге ту- жавају значајни умјетнички фести- ције културног потенцијала Црне ристе упознавање дјела сакралне вали, концерти, позоришне пред- Горе нијесу довољно искориштене. умјетности и културе. Културни ставе, изложбе и друге културне Један дио важних културно-истотуризам се веома брзо развија и манифестације. Котор се афирми- ријских споменика је запуштен и ова категорија туриста мање кори- сао као једна од најважнијих ја- неприступачан. Фортификациони сти главну сезону, има виши ниво дранских лука за крузере, а стотине систем Котора, уврштен на листу образовања, више се задржава и хиљада излетника долазе ауто- UNESCO-a, за чију посјету се остваИНТЕЛЕКТУАЛНА више троши од других. бусима из регије, посјећују древ- рују велики приходи, такође је запуНАДОГРАДЊА ни град и његове културне споме- штен. Још гора је ситуација у бројУ вријеме великих географских отБројни излетници посјећују ним другим значајним утврђењима. КРЕНУЛО ОД ПАРОБРОДА нике. крића многи интелектуалци иду Цетиње, прије свега из културних Нијесу искориштене могућности за на прекоморска путовања ради Туризам почиње да се развија на мотива. Развио се и вјерски тури- туристичку валоризацију културно проучавања других народа и кул- територији данашње Црне Горе зам, и велики број вјерника и ту- умјетничких споменика у контитура. Од XVII вијека почиње прак- прво у аустријској Боки, захваљу- риста посјећује манастир Острог, ненталном дијелу земље. Задњих је са да млади припадници елитне јући паробродима који су је пове- катедралу св. Трипуна и Госпу од деценија, посебно дуж обале, због класе из Западне Европе послије зивали са Трстом и први хотели Шкрпјела. Туристи имају поврат- трке за брзим профитом дошло до завршеног школовања иду на јед- се граде у Боки почетком XX ви- ни културни утицај на домицилно девастације амбијента новом неуногодишње путовање у Италију и јека. Посјетиоци су имали мотив становништво, које упознаје особе мјереном и неадекватном градњом, друге дјелове Европе ради упозна- да упознају амбијент и културу других нација и култура које гово- што је непоправљива штета и што вања са најважнијим античким, овог периферног дијела Хабсбур- ре стране језике. треба зауставити. Црна Гора има потенцијале за динамичнији развој вјерског туризма, јер на малом простору постоје значајни вјерски објекти разних религија које овдје коегзистирају вјековима. Зато би се могла промовисати као екуменска, односно држава међувјерског дијалога и Земљотрес је 1979. године тешко обнове независности 2006. го- повећана и културна туристичтолеранције. Но, због постојећих оштетио туристичке објекте и дине, туристички промет је изу- ка понуда. Око 90% туристичког озбиљних конфронтација СПЦ и најважније културно умјетнич- зетно динамично растао и Црна промета се реализује у примордржавних институција, те тензике споменике. Солидарношћу Гора је била више година најбр- ском подручју, због природних ја у оквиру црногорског правоцијеле Југославије рестаурира- же растућа туристичка дести- фактора, рецептивних капациславног корпуса, то није могуће. ни су стари градови и културни нација на свијету. Приходи од тета и јер је ту концентрисан Тенденције да се у име очувања споменици и изграђени нови туризма су премашили мили- највећи дио културног насљеидентитета поједине етничке, културистички објекти. Распад Ју- јарду еура са око 25% учешћа у ђа, средњевјековних градова, турне и вјерске заједнице ограгославије, ратови и изолација БДП-у, а најважније стране ин- романских, готичких, ренесанде од других и затворе у уске ауЦрне Горе су посебно погодили вестиције су реализоване у ту- сних и барокних црква и палата, тархичне цјелине су анахроне и туристичку привреду. Послије ризму. У том контексту је знатно фортификација, музеја и архива. у крајњој линији би имале за посљедицу њихову изолацију и одумирање, а не афирмацију. То је
AНТУН СБУТЕГА
Много више од Дивље љепоте За туристичку промоцију Црне Горе изабран је слоган Wild beauty - Дивља љепота, који сугерише да она нема ништа да понуди осим природе. Због оскудице у стручњацима, институцијама и средствима за маркетинг, воде се старомодне, фрагментарне и неадекватне промоционе кампање и недостају истраживања и стратешки маркетинг. Црна Гора је веома мала туристичка дестинација, још увијек недовољно позната на глобалном тржишту на коме влада оштра конкуренција и опстају и напредују само најспособнији, који имају ефикасну стратегију и у стању су да се прилагођавају и креирају понуду које је конкурентна и оригинална. У том контексту управо културни елементи имају јако важну улогу.
израз страха да њихово духовно и културно насљеђе није довољно вриједно и способно да се угради у свјетску културу у вријеме глобализације. Није могуће промовисати вриједности које нијесу заживјеле у држави, јер туристи конзумирају комплекс услуга у земљи пријема и сви елементи друштвеног живота и културе су дио туристичких услуга. Неопходно је рјешавати постојеће проблеме, посебно у сфери културе и религије, како би се искористили потенцијали за културни туризам, без претјеране комерцијализације културе. Нужно је у току текуће кризе иновирати стратегију укупног развоја и у оквиру ње развоја туризма у којој ће културна компонента бити више заступљена и која ће ставити акцент на валоризацији културних потенцијала. То подразумијева промјену укупне културне политике, не само у функцији туризма, већ повећане бриге и улагања у очување културног насљеђа, стимулисања креативности и унапређења образовног система. Валоризација и промоција културе је битна и за укупну промоцију државе и формирање њене слике у свијету.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
5. септембар 2020.
ОСВРТ НА ИЗЛОЖБУ АНЕ ШЋЕКИЋ
Лет ка пуном мјесецу
Постављени као цјелина у ментално и физички херметизованом простору ови радови монументалних димензија директно атакују на чула посматрача, и најрјечитији су примјер како се повезивањем самоспознајних и универзалних парадигми формира психологија публике
ЉИЉАНА ЗЕКОВИЋ
О
д деведесетих година XX вијека у црногорској умјетности као једно од проблемских питања, које и у вербалном тумачењу свог дјела истичу многи умјетници, представља присуство психоаналитичких теоријских ставова Фројда и Јунга и егзистенцијалистичке филозофије Запада која се бави анксиозношћу, отуђењем и безнађем човјека у савременом друштву. Заправо, процес стварања умјетничког дјела поистовећују са психолошким процесом којим се умјетников подсвјесни его пројектује у спољни свијет. Уметници непрестано истражују најскровитије делове ума и преносе искуства кроз дело, на неки начин вршећи катарзу своје душе (Н. Ротар, 1998). Овај преамбулум уводи нас у стваралаштво Ане Шћекић, сликарке, која је завршила АЛУ на Цетињу у класи проф. Б. Секулића, добитнице значајних студентских награда, иза које стоји више самостлних и бројне колективне изложбе. Ријеч је о умјетници која се досљедно у свом мултидисциплинарном, мултимедијалном дјелу изражава путем “слике и симбола” којима деприватизује своју интиму, свој однос према одређеним друштвеним појавама пред којима како каже: “не смијемо затварати очи”. Њен рад несумњиво има ангажовану ноту, међутим, у њему доминира оно “иза” које се односи на психолошки поремећај, мучна ментална стања, самоповрјеђивање, сви облици злостављања и насиља, анксиозност, депресија, психозе, страхови итд. У центру њеног интересовања је човјек - трансмитор њених интор-
вертних - подсвјесних емотивних и спознајних турбуленција које испољава кроз умјетничко дјело повезано јединственим идејним и ликовно-језичким изразом – циклусима које дефинише различитим сликарским медијумима и савременим техничко-технолошким средствима. Већ на изложби Портрети и Покрети (цртежи, 2009) кроз конкретну форму портрета и људског тијела изражава комплексност психолошких стања – “унутрашњег става душе”. Демони прошлих и наших дана, и свакодневне ситуације, пројектују у “бесконачну” галерију портрета. Лица се смјењују, док психолошка стања Аниме, кроз оптичку мимодраму, одсликавају и рефлектују скривене категорије живота – вјечног и непромјенљивог. У актовима покрет, као носилац радње, саобразно флексибилности медија–цртежа, кадриран је као стање одређеног тренутка. Анин немирни дух се није задовољио ликовном конкретизацијом имагинарно-рефлексивних простора (у односу на стварност), већ прелази на директно суочавање са подсвјесним страховима који је прате од дјетињства. Тако у циклусу Крв (фотографије и видео рад, 2012/13), натуралистичко - морбидног карактера, прати процес клања животиња, који буди њена чула: непријатне звуке који парају уши и мирис крви која одише дахом смрти, које ће на каснијим радовима изразити људским криком на црном залеђу тјескобе и несвјесног. Овдје, у односу на предходни циклус, имагинација је “устукнула” пред стварношћу, мада, не треба занемарити чињеницу да иза свега стоји индивидуална креација умјетнице која је у слику стварности уградила своје подсвјесне садржаје и фантазије, које ће даље развијати продирући у саму срж психофизичког профила човјека-човјечанства којему и сама припада. Изложба слика Један дан у Азилу Агнес (акрилик на платну, 2018), кроз
унутрашње конфликте ским моћима буди чоразорене личности (Агвјекову подсвјест и ожинес Рихтер пацијентвљава сјене прошлости, киња у њемачкој инкоје су код Ане везане ституцији за душевно за прва животна искуобољеле која је на луства – за носталгични дачкој кожуљи сашивесвијет дјетињства. Дјеној од поцјепаних партињства, које метафочића, инсписала концем рички изражава преко своје мисли - дневник) себи најблискијег, најоткрива свијет дефоринтимнијег симбола – мисаних креатура - двојлутке, “јунакиње њених них личности у којима тајних жеља и скривесе боре – животињско/ них мисли” која постаје нагонско и људско/хунијеми судионик у игри мано. Потрага за иденживота у које тежимо титетом, конфликт са да избришемо све менсамим собом, отвара талне слике зла. У гаподручје неизмјерног лерији портрета Дјеца страха, душевних патуче да познају свој глас њи, разореног ментал(фотографије старе лутног склопа и физичког ке; дигитално урађени корпуса које изражава портрети) на тијело лутнатприродним криком, ке, материјалном објекваликим, округлим глату, “поставља” енормно вама епицентрима хаувећане и гримасама луцинација, конрастима деформисане главе које црне – понора несвјепредстављају средисног (позадина) и свјеште духовног живота тлости која у први план – микрокосмоса, којипоставља фигуру. Лима изражава различиковни језик је сведен на та психолошка стања. прецизно уцртану фиКао пандан овим екгуру и једнобразни коспресивно испољеним лорит у којем доминиемоцијама конципира ра отровно зелена боја касетиране кутије (комнагативног призвука. понибилне покретљиПредходна три циклувости) са “укоченим” ИЗ СЕРИЈЕ „ДЕЦА УЧЕ ДА ПОЗНАЈУ СВОЈ ГЛАС“ са сам навела као проАна Шћекић, 2020. луткама и текстуалним логмену њеној изложбу ознакама: луд, збуњен, Лет ка пуном мјесецу (Галерија Дјетињство је родитељ човјекове празан, анксиозан, бол, страх, без“Клуб”, ЦСУЦГ , Подгорица, 2020) личности. На црној позадини (која вриједан, рањив (на енгл.) којима у којој психоаналитичка слика доминира на њеним радовима) - вербално разоткрива психолошку човјека добија ново виђење које звјезданом небу, лебди лутка са страну бића које се формира од је годинама сазријевало у њеној крилима од старе чипке према кр- првих спознајних искустава дјеподсвјести. На њој су заступљени вавом мјесецу - крвавом животињ- тињства. На раду који повезује са слике, принтови, објекти у чијој ском срцу (циклус Крв). Присуство предходним, под називом Стареализацији корист фотографи- пуног мјесеца није случајно, јер су ња (акрилик), представља рутуалју и текстуални/вербални/ман- његове надприродне моћи и мета- ни плас посвећен органском срцу, тални исказ. физичко значење сажети у њеном виталном и емотивном средишту Назив изложбе је идентичан са на- дјелу и, на неки начин, дешифрују људског бића, према којему чудезивом “централног” рада Лет ка његову психолошку дубину. Мјесец сна створења (комбинације живопуном мјесецу (дигитални колаж) на површину извлачи све оно до- тиња-човјек, са зеленим главама), који, на неки начин, обједињава бро и лоше у нама и појачава: емо- мимикријом лица и ставовима тињена умјетничка тражења која се ције, осјећања, ментална стања, јала: од усхићења и “блаженства” заснивају на Фројдовом аксиому: снове... дакле, он својим енергет- до “гађења”, изражавају своја осјећања. Композиција Анафранил – посвећена је лијеку за биполарне поремћаје, чије су контраиндикације суицидност и самоповређивање. Дефинише је двијема креатурама-фигурама и исписаним текстом (преписан са упуства за лијек) који се може схватити као опомена и упозорење. Међутим, његова позадина је комплекснија и како каже умјетница: постоји и она друга страна која је мучна али је морамо прихватити као саставни дио живота. Та друга страна говори о непрестаној борби са недаћама са којима се суочавамо. На овој изложби човјекова унутрашња снага сабрана у “ноћи” пуног мјесеца представља енергију која му омогућава да духовно узлети, и да живи са демонима и анђелима који га прате од дјетињства. Постављени као цјелина у ментално и физички херметизованом простору ови радови монументалних димензија директно атакују на чула посматрача, и најрјечитији су примјер како се повезивањем самоспознајних и универзалних парадигми формира психологија публике. Отворена у вријеме пандемије корона вируса, изложба Лет ка пуном мјесецу, случајно временски преклопљена са трагичном реалношћу, добила је значење пророчке конотације, суочавајући нас са самиДИО ПОСТАВКЕ „ЛЕТ КА ПУНОМ МЈЕСЕЦУ“ У ГАЛЕРИЈИ „КЛУБ“ ма собом, са нашим прикривеним страховима, стрепњама, немоћи.