KULT - Dodatak za kulturu i društvo, 12. Septembar 2020. by Pobjeda

12. септембар 2020. | година I | број 28

ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО

црна гора НА ЗРНУ ГРАШКА

Био једном један бријест

а је учитељица живота, да се понавља, да пола лаже, а пола каже, да је пишу побједници, да су они који је се сјећају осуђени да је понове, знамо. Волио је-не волио, тек историју не можеш заобићи као неку другу науку. Јер лукава је она. Сачекаће те у неком мраку кад јој се најмање будеш надао и обрачунаће се с тобом. Једино што се никад не зна која ће те сачекати. Јер нема само једна историја. Наравно, тешко је прихватити једно тумачење. У сваком рату су учествовале двије стране, а свака је страна имала своје разлоге и, без обзира на резултат, своје жртве и штету. На примjер, Руси и Турци тумаче своје ратове, сваки на свој начин или има Њемаца који вјерују да је број јеврејских жртава у Другом свјетском рату надуван. И то је разумљиво, али кад људи на истом простору, да не кажем један народ, различито говоре о својој историји, спремни да се туку за своју истину, да мрзе првог комшију, пријатеља, брата који мисли другачије, данас у двадесет првом вијеку, онда мислим да су то људи који у џепу сви одреда имају телефоне паметније од њих самих.

Вријеме послије Првог свјетског рата било је посебно тешко. Црна Гора је скупо платила уједињење, а све оно што је свједочило о недавној прошлости краљевине Црне Горе уништавано је. Међу првим жртвама нашао се стари бријест, који је био симбол Црне Горе и њеног идентитета

Дешавало ми се да због писања за позориште или сценарија за неке документараце консултујем више историчара и историчарки па да о истом догађају чујем различита тумачења. Шалили смо се да често ни два љекара не дају исту дијагнозу пацијенту, мада то није смијешно јер због тога тај пацијент може бити погрешно лијечен, а може и умријети. Тек није та аналогија без везе. Требало је тако и о чувеном цетињском бријесту да напишем сценарио за документарно-играни серијал, који је био толико лијепо замишљен да је морао остати замишљен. Но, у то вријеме никога од нас који смо хтјели да радимо није спречавало да се озбиљно припремимо. Тада сам предавала на Факултету драмских умјетности, на Цетињу, а како је стартовала и друга генерација драматургије, одлазила сам често. Јесен је била топла и сува па сам користила слободно вријеме да упо-

знам град и о бријесту сазнам од Цетињана јер они све оно што се дешавало овом граду кроз историју памте другачије од историчара. Вријеме послије Првог свјетског рата било је посебно тешко. Црна Гора је скупо платила уједињење, а све оно што је свједочило о недавној прошлости краљевине Црне Горе уништавано је. Међу првим жртвама нашао се стари бријест, који није био само неко велико раскошно дрво испред Биљарде већ симбол Црне Горе и њеног идентитета. Под њим је сједио краљ Никола кад су се доносиле важне одлуке, под њим је дијељена правда, али долазили су људи и да само проћаскају са својим краљем, обраћајући му се на ти. За вјеровати је ономе што је остало записано, да су Цетињани то поднијели теже него погибије својих најближих у рату. Јер смрт у борби је питање части и слободарског

духа којим се Црна Гора вазда поносила, а сјеча бријеста равна најгорем понижењу. Посјекли су га бјелаши, кукавички под окриљем ноћи. Кажу да је чупање коријења, које је било јако и дубоко, потрајало. Бијес и мржњу прелили су на дрво које је било живо свједочанство црногорског суверенитета, у правном смислу, али и културном, обичајном и другом. Поред старог тада је остао млади бријест. Њега су посадили 1892. јер је стари почео да се суши. И он је посјечен само касније, 1937. На мјесту старог постављен је споменик бјелашима који су страдали у Божићној побуни, а на мјесту младог бријеста споменик краљу Александру.

и тај рат подигнути су нови споменици, а о нашем односу према тој прошлости све смо једни другима рекли у ратовима деведесетих. Или ипак нијесмо? Ових дана чујемо обећања и најаве „исправљања историјске неправде“ на Цетињу. Рушиће се, кажу и градити нови вјерски објекти. Било је случајева кроз историју да неко изгради цркву како би опрао своју савјест. Кроз градњу то иде ко од шале. Пара има. Паре нису проблем.

Ни споменици који су на њиховим мјестима постављени нијесу поживјели. Чим је почео Други свјетски рат, срушиле су га присталице независне Црне Горе. Кад се завршио

Па сад, ал’ је историја никаква учитељица, ал’ смо ми најгори ђаци, aл’ је нешто горе од обоје. Тек исте се грешке плаћају скупље. Живи били па видјели. 

Пркос - најскупља црногорска ријеч

мирити с тим да им четничка идеологија окаља славну антифашистичку борбу и ревидира црногорске темеље ујачене у „Брозову Јајцу“. Није и никада неће бити поражена партизанска Црна Гора како се то ових дана најављује. Антологијски говор политиколога Немање Батрићевића најбоље је артикулисао мисли препуног Трга независности! Немања је поред тога што је, по ријечима Александра Радомана, постао најпоносније црногорско име, постао и симбол нове и еманциповане Црне Горе која је рекла Не дамо Црну Гору у равногорске руке! Свјесни значаја ријечи које је изговорио овај млади и афирмисани црногорски интелектуалац, гласноговорници нове већине пуштили су своје друштвеномрежне кербере да уједају и гризу човјека који брани будућност своје земље. Уз то му је један „новоослобођени“ медиј фалсификовао говор и додао веома опасан уметак који је потпуно измијенио контекст изговореног због чега је постао мета агресивне црне пропаганде нове већине. Препуни подгорички скуп нека буде наук свим мрзитељима Црне Горе да ће и поред њихове жутоштампне и клеветничке пропаганде и подгријавања атмосфере мржње према свему што има префикс црногорски, на сваки њихов насртај на симболе Црне Горе и њеног антифашизма црногорски грађани лојални идејама мултиетничкога и мултиконфесионалнога склада, показати љепоту која је ову земљу красила кроз историју – пркос! 

ТЕАТАР И СТВАРНОСТ: ГЛУМЦИ И ЉУДИ

БОБАН БАТРИЋЕВИЋ

МАРА БАБОВИЋ

ако је изборни дан у Црној Гори протекао у демократским условима, иако је предćедник Црне Горе Мило Ђукановић признао изборне резултате и рекао како је у демократским друштвима смјена власти на изборима потпуно нормалан чин, побједничка већина није из своје пропагадне артиљерије уклонила муницију метафоре да је „срушен Лукашенко“. Препуна су им уста диктатора и диктатуре, а гледајући како се односе према људима који критички промишљају о њиховим изјавама чини се да би и они примијенили нешто од те праксе. У данима прије избора сајбер бојовници нове већине тврдили су да Ђукановић неће пуштити власт без нереда и сукоба и да ће проћи као Чаушеску. Мада се Ђукановић и Чаушеску ни по чему не могу поредити, мирна смјена Ђукановићеве партије има једну симболичну сличност с крвавим одласком румунскога диктатора, колико гођ то изгледало нелогично. Кад је унезвијерена маса

MИЛИЦА ПИЛЕТИЋ

НЕМАЊА БАТРИЋЕВИЋ ГОВОРИ НА СКУПУ У ПОДГОРИЦИ септембар 2020.

кренула да руши његов споменик у Букурешту, на мјесто уклоњене статуе попео се православни поп у мантији. И мада се касније испоставило да је све унапријед режирано и да је мантију носио глумац, порука је била јасна – црква ће испунити новостворени идеолошки вакуум. И испунила га је. Одлазак на рукољубље Амфилохију Радовићу одмах по проглашењу изборних резултата од стране Здравка Кривокапића, лидера коалиције која у

новој већини има убједљиво највећу подршку грађана, потврдило је ко је заправо нови газда у Црној Гори. Забрињавајуће је што се у будућности Амфилохије Радовић неће испоставити као глумац, већ као најопаснији противник савремене Црне Горе. Није пуно требало чекати а Радовић је већ најавио своју багер литију ка Ловћену како би довршио свој недосањани сан – градњу цркве на Ловћену. Тим чином његова мисија располућења грађанске, вишеет-

ничке и вишевјерске Црне Горе била би у потпуности завршена. Будући да његова листа „За будућност Црне Горе“ има више мандата него остале двије чланице нове већине заједно, није без логике митрополитова рачуница да ће имати повољне услове за реализацију свога нацрта. Све оно што је било љепота Црне Горе, као што су антифашизам, грађанско друштво те древна сакрална црногорска архитектура, Амфилохије Радовић је укаљао, да не кажем његовим рјечником – „обагрио“, како окарактериса црногорске устанике из 1919. и црногорске партизане из Другога свјетског рата. Он и челници његове побједничке изборне листе не крију да су им од те „багре“ милији бјелашки издајници и мрки четнички кољачи, којима шире портрете и проглашавају их свечевима. Али и новој већини и Амфилохију Радовићу мора бити јасно да је масовно окупљање од неђеље вече у Главноме граду Црне Горе највећа демонстрација највеће црногорске љепоте – антифашизма, како то одлично запази Сенад Пећанин. Њима мора бити јасно да постоје непоколебљиви црногорски грађани који се неће по-

12. септембар 2020.

Прича о црквама са два олтара ПОГЛЕД С ГОРИЦЕ

ЈЕЛЕНА МАРТИНОВИЋ

згледа да смо више били „Европа“ прије неколико вјекова него што смо данас. Све што сам чула и прочитала о тешком животу Црногораца, сиротињи подигнутој на раштану и кртоли, без ципела и воде, испричало ми је европскије приче од оних које живимо сада. Данас потомци напумпани, набријани, намирисани машу заставама. Цртају се територије и стратегије се праве по фејсбуку. Уз подоста шерова и лајкова се скупи омладина и витла улицама. Мени је било непријатно. И било ме срамота. Због тога што сам срела своју пријатељицу, муслиманку како сједи дан након избора на клупи, због тога што јој је било лоше. Јер су неки дрипци пролазили поред њене куће и вријеђали неке либерале, због тога што је њена мајка од преко 80 година била престрављена и плашила се. Због тога што је преживљавала деведесете на моје очи. И што сам видјела страх једне модерне Подгоричанке, једног доброг човјека, која се ни по чему не разликује од мене. Први пут сам зрело схватила моју лакоћу прихватања стварности из позиције већине, јер је моје поријекло дозвољавало да свакоме ко крене да ме пита ко сам и да се некако разврстам, елегантно ка-

Због чега су постојале и градиле се овакве цркве – па има неколико теорија коју савремена историја предлаже. Kуга, екуменизам због продора Османског царства и духа заједно смо најјачи, због сиромаштва... Има много занимљивих текстова који су показивали да је заправо народ у градовима био толико измијешан, да су прихватили чињеницу да те подјеле ништа не значе, да истога леба једу или не једу...

жем „одјеби“ без посљедица. Могла бих се и потући можда, али бих вјероватно изашла на странама црне хронике а не на странама политике или друштва, и то не би разматрали аналитичари, не би звали неког духовног вођу, не би ниједна странка писала саопштења нити би се грађански активисти бавили мноме. Можда бих била „исфрустрирана жена“, али ти епитети, када одрасташ у Подгорици, престану да те занимају, јер је то само улица и научено сналажење нас нервозних Подгоричанки на њој. Ова Подгоричанка, попола из Kуча и Цуца је ишла својим рођеним градом спакована у двије емоције: нервозу и стид. Моја фамилија је мене научила слободи и неприпадању. Моје наднационално и грађанско биће је утемељио мој отац, који ми је деведесетих лијепо објаснио неке ствари. Да бих била то што хоћу, да бих била слободна исправе, немој да се учлањујеш у партију. Све то гледајући моју сјајну чланску

карту Либералног савеза за чију сам идеју тада студентски живјела. Ништа ти то не значи Јелена, иди на протесте, буди што год мислиш да треба и заокружи кога желиш. Kада једном уђеш у партију, мораћеш да престанеш да будеш ти. Јер не можеш да се слажеш са свим страначким стварима и опредјељењима, а свака партија ће ти то некада тражити. За њено добро, не увијек за идеју. Ниједна партија не може да држи масу. То смо видјели у једној цетињској кафани, у којој се слушао Томпсон. Исто оно о чему смо сви прије пар мјесеци са згражавањем говорили када су га за Дан Европе пустили на РТЦГ. Неки чистокрвни Црногорци из „Цетиње не ради“ нијесу знали како да на српски одговоре црногорским, сем тиме да се четницима морају супротставити усташе. Побркале су нам се читанке, историје и ријалити програми добро. Ово је текст о црквама са два олтара које представљају благо Медитерана. Kојих има у Црној Гори

и Далмацији у којима су се вјерници молили заједно. Не нације, него вјерници. Ово је прича о, на примјер, Сутомору које има највише таквих цркава, а из једне од њих је 1995. избачен католички олтар, јер је била „наша“. Онда је суд прије неколико година пресудио да се исти врати. Замисли, држава је одлучила о црквеним стварима. Због чега су постојале и градиле се цркве са два олтара – па има неколико теорија коју савремена историја предлаже. Kуга, екуменизам због продора Османског царства и духа заједно смо најјачи, због сиромаштва... Има много занимљивих текстова који су показивали да је заправо народ у градовима био толико измијешан, да су прихватили чињеницу да те подјеле ништа не значе, да истога леба једу или не једу... Да су православци прелазили у католичанство и задржавали неке обичаје, да су католици прелазили у православне, да су чували све што су неким црквеним и

државним пописима губили. И да смо због тога и били она Црна Гора. Да је такав однос према религији, а не вјери изградио једно моћно грађанско друштво, изродило и оне најокорелије комунисте, какви смо били за остатак овог полуострва Kрваве главе. То је родило и антифашизам и чињеницу да ја прије деведесетих никад нисам ни чула ријеч „Шиптар“, на примјер. То је прича о црквама са два олтара коју сам жељела да испричам, а много о њима можете наћи на интернету, ако желите да се бавите историјом, историјом умјетности и политиком. Изгледа да су некада Црногорци тако лијепо могли да одвоје вјеру од нације. Ја нећу да дозволим да историја моје фамилије буде неки фалсификат, када говорим о многобројним кумствима са Малисорима. Ја, именом и презименом, не лажним профилом, гадним коментарима по интернету и лајковима. 

НИКАД У ВЕЋИНИ

Некаква је криза, некаквога идентитета кад ђеца слушају родитеље дома, па то исто понављају, важио сам за усташу. То је трајало богоми, неколике године послије рата у Босни и Хрватској. Чак ми је и наставница енглеског рекла да сам фино дијете али да су ми отац и мајка либерали, а она никако не воли либерале. То је трајало до средње школе. Тамо сам, осим усташе био и онај којег ће одма да пошаљу на Косово чим војска Југославије поспреми црногорску полицију. Уз усташа редовно су Црногорце називали и Шиптарима. Са 19 година запослио сам се у НД „Вијести“ као дизајнерпочетник. Као и сви радници добио сам прес-картицу, био сам поносан као никад прије тога. Држао сам је у футроли са документима, а кад би ме зауставила полиција за контролу саобраћаја, документа су ми враћали уз „изволите колега”. Био сам привилегован као пепељугица кад је пошла на парти и сматран патриотом, по први пут у свом младом животу. Међутим, године прођоше и ситуација се некако потпуно обрну, сад више нијесам био колега, већ сам опет постао издајник. Нимало дискретно ми је полиција више пута постављала питања „што нас онако блатите?” и слично. Релативно брзо након тога сам напустио НД „Вијести“ јер сам нашао нови посао, онда нијесам више био издајник.

Међутим, август 2020. године мијења све, на изборима ДПС губи већину након више деценија. Три коалиције побједнице су „Црно на бијело”, „Мир је наша нација”, и коалиција „За прошлост Србије”. Нова слобода Црне Горе је то вече прослављена са заставама Србије, црногорским тробојкама, црним четничким заставама и пјесмама о четништву испред саборног храма христивог васкрсења који су изградили Амфилохије и ДПС кад су им требали гласови. Од те ноћи

имам ново народно звање, ДПС бот. Свим тим народним звањима можемо да додамо и један комплет које је смислио митрополит црногорско-приморски Амфилохије, он нас зове дукљанским, ђиласовим копиладима и да не набрајам јер се то не може ни попамтит, нарочито због вокабулара, својственог само њему. Фекабулар, да га назовемо. Ипак је он ауторизовани дилер ријечи мржње у Црној Гори. Бунт који сам изразио због великосрпског антицрногорског прослављања “слободе”, сврстало ме у неку категорију коју не-депеесовци називају ДПС ботови. Од те ноћи, уколико си Црногорац, а нарочито атеиста или имаш било какву ријеч чак и равнодушности према Српској Православој Цркви у Црној Гори, онда си депеесовац и непријатељ “слободе”. Ово изједначавање Црногораца са депеесом је производ депеесове комерцијализације црногорске нације која је производила црногорце на батерије, који нити воле ову земљу нити их политика занима осим онолико колико имају интересе и привилегије, лично или породично. Оваквих Црногораца се изродило релативно мало, али тако како ти је довољна само једна капљица пишаће да ти загади цијелу СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ

ваки пут кад размишљам о’кле да почнем, долазим до истог закључка - из почетка. Дакле, ја, Лука Бошковић од оца Станислава и мајке Љиљане, рођен сам на Цетињу као слободан човјек 1983. године. Родитељи ми нијесу били преслободни људи, нарочито не мајка, која је једним мањим али чврстим дијелом била религијски роб. Упркос томе што сам био изложен том утицају, био сам и остао слободан човјек. Слободне људе у Црној Гори називају разним именима. Политички најкоректније је атеиста. Ако ће неко драстичније да нагласи антипатију према слободном човјеку назваће га безбожником. Мржња према атеистима, нарочито у Црној Гори, укоријењена је код сваког несигурног вјерника нарочито онога који има кризу вјерског идентитета и комплекс ниже вриједности, па такви обећавају да ће атеисте извести на „прави пут”, или се пак јави народна посланица у Скупштини Црне Горе која обује штикле од змијске коже ала Daphne Rosen (наздравље њој) и каже како ће са њима газити мафију и безбожнике, који њој изгледа спадају у исти кош. Није феномен само доживљај вјере у Црној Гори, већ и доживљај националног идентитета, некако су ме вазда посматрали кроз призму која је зависила од политичке ситуације и контекста, а не мене и мојих становишта која су од вазда непромијењена. Док сам био основац, онај узраст

ЗАСТАВЕ СА МИРИСОМ АЦЕТАТА Подгорица, септембар 2020.

ЛУКА БОШКОВИЋ димиџану воде, тако ти је доста и само мали проценат оваквих Црногораца да загаде слику о Црногорцима који само воле Црну Гору, без иједнога цента за гориво и без јефтиних провидних застава на фалте са мирисом ацетата из референдумског вакта. Знају ли депеесовци на батерије да су Црногорци деведесетих шили црногорске заставе? Вез на црвеном платну било је могуће одрадити само на Цетиње, а онда ćеди мајка дома са иглом и концем и шије заставу. Црногорка шије црногорску заставу која је омражена у Црној Гори у којој су Црногорци називани усташама. Е то се зове љубав према домовини! Кад је држава Црна Гора, а кад си ти Црногорац. Много времена ће бити потребно Црногорцима да се оперу од комерцијализације депеес Црногораца и да поново поштено зараде неку сочну Амфилохијеву клетву. Ја рецимо да нијесам слободан човјек, бојао бих се његових клетви. Да сам надвладан сујевјерем и страхом као много људи у Црној Гори. Али рецимо да сам православни хришћанин, не бих се нимало бојао, јер хришћани знају да људи који проклињу, вријеђају и желе зло другима иду пра’о у пакао. Стари људи исто веле да несоји дуго живе јер их бог неће, има смисла. 

12. септембар 2020.

ЦРНОГОРСKИ АНТИФАШИСТИЧKИ ПОНОС KРОЗ ОСМЈЕХ ЉУБА ЧУПИЋА

смијех Љуба Чупића. Фотографију која је забиљежила његов пркос, црногорски антифашистички пркос карактерише естетичка категорија узвишеног. Њен настанак је потреба документа, портрет осуђеника прије извршења казне стријељањем, извршење пресуде од стране четничког суда у Никшићу 1942. године. Тако је документарна фотографија постала врхунско умјетничко дјело. Артефакт антифашизма. Јединствена портретна фотографија из Другог свјетског рата која је европској култури антифашизма дала Црна Гора. Захваљујући тој фотографији Љубо Чупић није остао херој само унутар граница Црне Горе. Црногорска икона XX вијека је артефакт у музејима и изван Црне Горе. Други свјетски рат доноси искуство документовања злочина и страдања. Ревносно биљежење камером или фото-апаратом актера који су покренули рат, нациста, фашиста и њихових колаборациониста широм Европе монструозни је архив злочина. Вјероватно су толико били убијеђени у корисност и коначни успјех идеологије истребљења Јевреја, Рома, комуниста, хомосексуалаца и других, да су са лакоћом и кроз административно-идеолошке поступке градили такав архив. Њиховим поразом послужио је другој намјени. Потреби да се музеолошки суочимо са насљеђем фашизма и да се кроз искуства злочина током Другог свјетског рата, Европа и свијет суоче са прошлошћу која је рјечнике свих језика овога свијета „обогатила“ појмовима геноцид и холокауст. И у том контексту треба читати фотографију Љуба Чупића пред одлазак у смрт. Јединствена фотографија која ту смрт чини не

Околност да су четници своју судницу смјестили те ратне 1942. године у згради позоришта у Никшићу даје додатну потребу намаштавања драме јунака наше приче… На питање како му се зове отац, одговорио је „Владимир Иљич Лењин“, док за име мајке наводи „Kомунистичка партија Југославије“

СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ

ЈАНКО ЉУМОВИЋ

Слобода до посљедњег чина

ОСМИЈЕСИ КОЈИ ОСЛОБАЂАЈУ Цетиње, септембар 2020.

само херојском, већ је то фотографија која култури даје снагу и епитет херојског народа. Осмијех који ослобађа, осмијех слободе. Околност да су четници своју судницу смјестили те ратне 1942. године у згради позоришта у Никшићу даје додатну потребу намаштавања драме јунака наше приче. Засигурно да зграда позоришта у Никшићу није на својој сцени до тада имала широки репертоар свјетске

драматургије од антике до рецимо Пирандела, али у Љубовом чину осмијеха стаје и читав репертоар снаге драмских јунака Есхила, Шекспира или Шилера. Или елементи авангардне драме. На питање како му се зове отац, одговорио је „Владимир Иљич Лењин“, док за име мајке наводи „Kомунистичка партија Југославије“. И ако је грчка драма васпитала грчки народ да преузме индивидуалну

одговорност, како то тврди социолог Жан Дивињо, вјерујем да је то могао учинити Љубо Чупић својим осмијехом пред стријељање. Kажем могао, јер ипак признајмо, живимо у временима која доносе ревизију историје, временима у којима се изједначавају жртве и злочинци, јер се у карикатуралној политици помирења тако хоће из разлога савремених лица фашизма, или радикалне деснице. Или било чега

другог које пркоси суштинском суочавању са прошлошћу. Прочитах прије неки дан у књизи Школа живота холандског публицисте Роба Реимена, став Бенедете Kравери: „Kултура нас не може увијек спасити од барбарства, као што је то једном доказано у вријеме нацизма у Њемачкој, но културна недостатност, да не кажемо незнање, представља више но икад страшан изазов за будућност било које земље“. У тим изазовима, осмијех Љуба Чупића је незаобилазан оријентир политике прогреса или антифашизма који је окосница савремене Европе. Фотографија Љуба Чупића је интимна поезија слободе, она је ругалачки чин окупаторима и колаборационистима, а његов осмијех драма само једног геста, фотографија која заиста вриједи хиљаду ријечи. Можемо је назвати и чином филозофског смијеха, или пријатност хероја у нимало пријатном окружењу, борбом за нове осмијехе и никад прекинуте идеале слободе. Или како Шарл Бодлер за смијех каже да је он дубоко људски, посљедица представе о његовој сопственој надмоћи. Неизбјежно је цитирати у посматрању фотографије Љуба Чупића и становиште њемачког филозофа, антрополога и социолога Хелмута Плеснера: „Смијеха нема тамо гдје пријети опасност животу, духу, души човјека, али га има када је човјек довољно снажан да се на опасност не осврће, да се дистанцира или да се са њом донекле помири“. А када смо већ код слободе или среће, за крај стих Ратка Вујошевића: Срећна Ти за којом краче сан љубав и шума/ Иста нас је тама довела до зоре/ Једино вријеме о сјутрашњи дане/ Срећна Ти и патња твоја до слободе. 

У ЗЕМЉИ ЧУДА

Никад туђа трпеза

ражим по интернету дефиницију о државно-политичком уређењу. То је начин је како је регулисана држава да би била што функционалнија. У било које вријеме, функционалност се мјерила и утицајем. У прадавна времена, краљевске инсигније биле су мјерило утицаја. Прве краљевске инсигније од римског папе Гргура VII добио је Михаило Војислављевић 1077, и Дукља је постала краљевина. Моја сјећања о лекцијама из шестог основе у СФРЈ, и континуитету државе Црне Горе, су за сада нетакнута. Сви остали извори подложни су реинтерпретацијама. Али оно што збуњује, ако је Дукља (Зета, Црна Гора) постала прва краљевина у овом дијелу Европе, како је онда Стефан Првовенчани добио име, осим што је постао први краљ у другој држави? Логика, у питању су двије државе. На документу пише - словенски краљ и једина задужбина са фреском из тог периода је у Стону. Термин црногорски, српски, хрватски - помиње се касније у реинтерпретацијама. Нација је термин који се користи од француске буржоаске револуције. И мени је питање нације приватна ствар. Нешто што је попут онога – којој религији

Историја државе није и историја православља. Јер је држава на овим просторима старија од православља, ако већ улазимо у претке и исхитрене потомке. А наши преци - никада до данас не бијаху велики поклоници црквених ритуала

припадаш. Ако си религиозан. Та питања не смију да угозе државу. На примјер - краљевска породица Виндзор, дошла је по родбинској вези, након династије Тјудорових, да буде енглеска династија из данашње Њемачке. И нико не размишља о њеном поријеклу након свега оног што је урадила у прошлости за опстанак Британске империје. Упс, ни Британија није више колонијална сила. Краљ Михаило је постао краљ прије подјеле хришћанске цркве на источну и западну. И тада је било држава – аутентичних, наших, не само огранака великих сила тадашњих на овим просторима. И на неки начин, ма колико одређене вође или појединци били значајни (попут Ивана Црнојевића, Петра I Петра II, књаза Данила, и краља Николе - набрајам их насумично, колумна је слободна форма), па и Шћепана Малог - лажног цара, историја државе није и историја православља. Јер

је држава на овим просторима старија од православља, ако већ улазимо у претке и исхитрене потомке. А наши преци - никада до данас не бијаху велики поклоници црквених ритуала. Било да је у средњем вијеку папа као свеопшти поглавар представљао препознавање у великом систему, било да су то данас УН, ја се и даље надам ЕУ, увијек су то били процеси и борбе. Оним војним нисмо били невјешти, а стратегијским јесмо. Мора да је краљ Михило био вјешт стратег када је добио инсигније, јер на овим просторима, како кажу - природним ресурсима богатим, а и објективно нас је мало - свих укупно грађана, и нација, теоретски би требало да се живи како ваља. Стратегијски нам не иде. Ни Љетопис попа Дукљанина, као један од првих писаних докумената и књижевно насљеђе, нијесмо адекватно обрадили. Нити га прилагодили новим формама. Ни ови умотани у заставе туђе држа-

ве, или у званичне заставе своје државе, не знају ништа о томе. Само се умотају у заставе. А ја бих попут Француске која је забранила у јавим институцијама ношење било какаве религиозне ознаке, па и хришћанске, забранила заставе као модни детаљ, док ми неко не изговори десет важних датума из историје Црне Горе. И то баш оних који се зову борба за слободу или популарним, скоро па феудалним језиком казано – проширење територије. Због свих тих важних датума, због првог краља Михаила, па Бодина, Балшића, Црнојевића, Петровића, Црна Гора је држава. И мени је то неупитно, и нисам на празно оптимиста. Јер не зависимо ми од појединца, колико од стратегије, рада и образовања. А вриједан и образован појединац поштује. Његов лични интерес не угрожава општи. А такав тешко да би данас био краљ. Као - краљу, или брате... Сестро, или жено, не постоји. Пошто смо, мачистичка држа-

MАРИЈА ПЕРОВИЋ ва, не само због првог краља, а и због њега, знам да нећемо као жена, или спонзоруша узети туђе име. Ми смо простор у којем су женска дјеца нежељена, и контексту традиционалном који сви баштинимо, неће бити Црна Гора - туђа трпеза. На словенским језицима Црна Гора је именица женског рода. И већина држава су у женском роду. Можда да би се већина мушкараца витешки борила за њу. Не вјерујем да су на двору Војислављевића, Балшића, Црнојевића, били мускетари или трубадури - они припадају развијенијим државама. Да покушамо витешки, а и женски, да сачувамо насљеђе који су нам оставили сви владари Црне Горе. Урадићемо све најбоље што можемо за нашу кућу. Јер ако је нама дома добро, и нашим сусједима биће боље. Ако поштујемо себе, и други ће до нас држати. Баш као што се и краљ Михаило још давно изборио. 

уно веће и развијеније културе биле би поносне да у свом насљеђу имају једну такву појаву као што је Катерина Радоњић и њено историографско дјело, „Кратки опис о Зети и Црној Гори“, прво које је у XVIII вијеку написала једна жена, Црногорка племенитог рода. Зато се просто намеће питање због чега је она остала практично непозната и скрајнута са листе оних личности и појава које су оставиле значајног трага у црногорској историји. Наравно, прво што вам падне на памет је већ „традиционално“ црногорско непоштовање баштине и његовања културе ćећања, што све имамо у овом случају. Међутим, прије ће бити да је Катерина Радоњић жртва стереотипа и једне митологије, да у Црној Гори рачунање времена и историје иде само од Петровића. Посебно на томе инсистирају они који хоће да себе представе јединим тумачима црногорске историје, коју настоје да посрбе на сваки начин. Зато желе да прикажу Црну Гору само и искучиво као теократску државу, у коју би и данас требало да будемо заробљени. Ни мало не умањујући значај и улогу Петровића и њихова изузетна духовна остварења, мора се констатовати да нијесу они утемељили Црну Гору. Пуно прије њих Црна Гора је саздана од архонта Петра, преко велике Барске битке, краљевства Војислављевића, па Црнојевића и „епохалног чина у црногорској историји“ саздања Цетиња и прве државне штампарије на свијету, до Општецрногорскога збора, као установе највише непосредне демократије, произашле из „црногорског борбеног оптимизма“. Црногорски збор одређивао је и свјетовне владаре и митрополите и нико их са стране није бирао. Збор је бирао и потврђивао Радоњиће за гувернадуре, али је њихово име потиснуто када су Петровићи приграбили власт и то се практично наставља до најновијег доба. Често се жели истаћи да значај гувернадура није био толики, односно да свјетовна власт нема такво значење у Црној Гори, него да је и онда када је било, равноправно дијељена са теократском. Чини се, када би се суштински све анализирало, без митова и предрасуда, више би се могло говорити о периодима теократске узурпације, него наставка владарске традиције под њиховим утицајем...

12. септембар 2020.

ПРВА ЦРНОГОРСКА СПИСАТЕЉИЦА У ОБЛАСТИ ИСТОРИОГРАФИЈЕ: КАТАРИНА БЕЛА РАДОЊИЋ

Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци Она се позива на стара документа и говори о континуитету од старе Дукље, Превалитане, преко Зете до Црне Горе... Оштар став Катерина Радоњић има према митрополитима и њиховом мијешању у свјетовне послове. Каже да би људи требало да се ослободе заблуда и оставе свјештенике да раде своје црквене дужности: „Да им не дамо да се више мијешају у свјетовна дјела која ни на који начин не припадају њиховом чину нити знању!“

„FEMME DU MONTENEGRO“ Vialla de Sommiéres, Париз, 1820.

ставовима и далекосежним мислима, о комплетној личности, најбољи увид добијамо из њене књиге „Кратки опис о Зети и Црној Гори“, коју је написала на рускословенском језику, на Цетињу, у ствари Његушима, 1774. године. То је друга по реду црногорска историја, послије оне владике Василија Петровића из 1754. године. С тим, да је у односу на Ва-

силијеву књигу, ово Катеринино дјело на већем нивоу по поузданијем приказу црногорске историје XVIII вијека, по садржини и по идејама које износи. Катерина или Катарина или Екатерина Радоњић или Бела, како су је у породици звали, рођена је на Његушима, највјероватније око 1720. године. Било је неких претпоставки да је можда рођена

око 1700. године, а неђе се тврдило да је датум њеног рођења око 1730. Она је сестра чувеног гувернадура Станислава Радоњића. Вјероватно је тачно да је у настанку књиге великог утицаја имао њен братанић Јован Радоњић, који је гувернадурство добио као насљедно, избором и потврдом Општецрногорског збора 1770. године. Катерина Радоњић

Прогресивне идеје С правом је др Радован Радоњић замјерао и ошто критиковао однос наших савременика према „првој црногорској списатељици у области историографије“. Он сматра да

вјенчала се у цркви на Његушима за Стевана Шаровића, који је био руски пуковник. Касније су, немајући порода, живјели у Трсту. Ту је, августа мјесеца 1800. године, умрла и сахрањена Катерина Бела Радоњић.

ПО СВЕМУ ИСПРЕД ВРЕМЕНА

ДВИЈЕ КУЋЕ УГЛЕДНИКА О ривалству двије куће угледника с Његуша писао је др Божидар Шекуларац: „Чувена црногорска кућа Радоњића заорала је дубоку бразду у црногорској историји, али бразду која је заорана у оном времену када је друга црногорска кућа Петровић имала доминацију у држави Цној Гори захваљујући, прије свега, руском фактору који је ушао на широка врата у Црну Гору још од првих Петровића. Ривалство између Радоњића и Петровића било је очигледно, али су и једни и други истовремено имали различите ставове којим путем треба да иде Црна Гора: свјетовна, прозападна и своја, или теократска, проруска и панславистичка, под управом првосвјештеника.“ О Катерини Радоњић више се сазнаје из неких посредних података. Ипак, оно што је најбитније, о њеној ерудицији,

ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ

је њена књига под неком врстом ембарга, јер се ауторка, из породице гувернадура Радоњића: „Прије безмало два и по вијека усудила да напише – да је ‚слијепа ревност према

вјери’, што ју је наметнуло свјештенство, ‚лакомо и према среброљубљу незасито, под видом богољубства и посредством лицемјерне побожности’, довело Црну Гору до ста-

ња, у коме су људи, у великој мјери лишени сваког права на самостално расуђивање и могућности да разликују добро од зла, што је ‚сажаљења достојно’.“

Прије детаљнијег увида у њено дјело, да додамо нешто, чиме се руши онај мали мит да љепота и памет, поготову код жена, не иду заједно. Катерина Бела Радоњић на најбољи начин потврђује да љепота и памет иду заједно. Без обзира на суревњивост породица, њену изузетну љепоту велича и Петар I Петровић Његош, у пјесми „Стан’ полако рогоје много ти је обоје“. Ту пјесму је објавио Његош у Огледалу српском. У пјесми босански везир 1756. године, уз харач, од владике Василија и Црногораца тражи „... И дванаест младих ђевојаках/ Најлевшијех којих можеш наћи/ Од дванест до шеснаест љетах,/ И сувише Белу Станишића...“ Да не буде забуне, Катерина Радоњић и Бела Станишић су иста особа, јер се огранак Радоњића гувернадура назива и Станишићима, по сердару Станиши Поповом Радоњићу. Још кад бисмо ми умјели да цијенимо квалитете памети и праве љепоте онако како заслужују... Дуго је чекано да се појави пријевод књиге „Кратки опис о Зети и Црној Гори“. То је прије више од двадесет година урадио Божидар Шекуларац. Он је и утврдио ауторство дјела које није било потписано, па се сматрало да га је написао Јован Радоњић. Без обзира што је гувернадур вјероватно био наручилац и у његовом стварању имао доста удјела, „ипак би се ауторство морало приписати особи која је писала књигу, а то је Катерина Радоњић“. Још нешто важно морамо узети у обзир. Дјело је писано 1774. године у доба културног покрета познатог као просвјетитељство, чији су најизразитији представници Волтер, Дидро, Жан Жак Русо, Кант, Џон Лок. Својим супротстављањем религиозним, моралним и политичким заблудама, просвјетитељи су тежили обнављању знања, етике и естетике свога доба. Да су идеје из књиге „Кратки опис о Зети и Црној Гори“ биле испред свога времена може нам послужити и податак да је посљедњи црногорски гувернадур Вуко Радоњић био противник смртне казне. То је почетак XIX вијека у онаквој Црној Гори и са онаквим окружењем. Дјело Катерине Радоњић у потпуности кореспондира са идејама најпознатијих просвјетитеља, што је „Свакако, највећи искорак Црне Горе, у сусрет идејама просвјетитељства и политичкој мисли грађанских револуција“.

12. септембар 2020.

ОД ДУКЉЕ ДО ЦРНЕ ГОРЕ Др Радован Радоњић то аргументује ставом да Катеринино дјело стоји упоредо са остварењима из њене епохе: „Са култним документима грађанских револуција – америчком Декларацијом права, донесеном двије године након њега (1776) и француском Декларацијом права човјека и грађанина, донесеном петнаест година након њега (1789) – ово дјело дијели све идеје које се тичу човјекових права и слобода, односно успостављања организације друштва и државе, утемељене на законима пред којима су сви једнаки...“ Катерина Бела Радоњић позива се на стара документа и говори о континуитету од старе Дукље, Превалитане, преко Зете до Црне Горе. Наравно, у неким ставовима било је преузетих мишљења из списа онога времена, са свим заблудама и грешкама, али било је изузетно смјелих, модерних и утемељених исказа и закључака. Методологија излагања подćећа на научне радове. „И из визуре данашњег времена ставови Катерине Радоњић о држави, подјели власти и утицају религије дјелују напредно, бескомпромисно, поучно.“ Веома оштар став Катерина Радоњић има према митрополитима и њиховом мијешању у свјетовне послове. Она каже да би људи требало да се ослободе заблуда и оставе свјештенике да раде своје црквене дужности: „Да им не дамо да се више мијешају у свјетовна дјела која ни на који начин не припадају њиховом чину нити знању!“ Болно актуелно звуче њени ставови о незнању и неразумном повјерењу у свјештенство: „Митрополити се у цијелом народу поштују као пророци, а простота и велико незнање овога народа у процјењивању закона, до таквог се још сујевјерја протежу да се од проклетства и анатеме духовне (коју они никада над народом употребљавати не заборављају и тиме као на узди држе овим изванредним изумом својим свјештеним) као грома боје и спремни су све дати да не би само под таквом клетвом остали! А да ли је она праведна или не о томе и не размишљају. Извршавајте, кажу им, а заповијед ће се остварити. Овдје се види, на жалост, да је цијело општество помрачено сујевјерјем свјештеним. Таквој слабости и биједи је подвргнуто да се до данас заслијепљен налази. Према реченоме слову списатеља – слијепац слијепца води и оба у јаму упадају.“

ОПШТА И ЛИЧНА КОРИСТ Катерина Радоњић сматра да би умјесто свјештених „слијепаца“ требало слиједити примјер европских народа окренутих корисним наукама и умјетности, што би донијело више користи него градња нових манастира и цркава. А о умјетности је изнијела један сасвим особен став: „Свака умјетност је презрена и срамотна за цијелу земљу. Супротно томе, способни су они који према положају свога мјеста теже комерцији к своме богаћењу и ако је умјетност за човјечанство неопходна и најнужнија ствар колико и земљорадња, без које се никако не може опстати...“ Пажњу привлачи и једна Катеринина опаска, која се може примијенити и на савремене Црногорце: „Нико не брине о општој користи: свако се стара о ономе што се њему чини корисним и труди се да обогати свој дом на штету цијелога општества.“ А своме „општеству“ она је исписала „вјероватно најљепшу оду тако чуваној и сачуваној слободи Црногораца“. Мудра и лијепа Црногорка, Катерина Бела Радоњић, која је својим историјским списом направила велики европски искорак, који би требало да нам служи на понос, неправедно је заборављена. Својим дјелом као да нам поручује и савјетује, једним цитатом свога савременика, просвјетитеља Доситеја Обрадовића: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце.“ 

Кратки опис о Зети и Црној Гори „…Вјероватно најљепшу оду тако чуваној и сачуваној слободи Црногораца написала је Катерина Радоњић, већ 1774. године, у својој књизи Кратки опис о Зети и Црној Гори. Та ода гласи: „Али, због чега Порта одређује и утврђује границе с обје стране и дијели своје области од Црне Горе, када су они поданици? Ради чега Порта с времена на вријеме шаље своју војску и тражи толику проливену крв ради покоравања ове, када је она већ и тако покорена и плаћа поданство?

ЉУБАВ КАО ПОРУКА И ФОРМУЛА СУЖИВЉЕЊА

Шта су Црној Гори Ахмет и Пава?

На први поглед би се могло рећи да се ова прича са локалном љубавном фабулом, могла догодити било када и било гдје, али сагледавана у историјској и савременој перспективи, она има сасвим другачије значење. Она је знатно више од обичног наратива о елегичној љубави жене и мушкарца различитих вјерских и цивилизацијских назора, који своју везу остварују у врло сложеним историјским околностима и времену испуњеном ратним дешавањима

Ради чега Порта с Црногорцима мир закључује, када су они поданици? Због чега Порта није подвргла Црногорце свом праву, судијама и своме грађанском суду, пошто и сви остали поданици посвуда потпадају под њу, кад су они поданици? Због чега Порта шаље строге указе пограничним пашама и командантима да непрестано мотре и из очи не испуштају стање Црногораца, када су они поданици? Због чега паше и други командири у Црној Гори не живе и султанске указе к њима не шаљу, када су они поданици? Супротно свему томе, с каквим правом Црногорци, када су поданици Порте, свакодневно одредима, час Босну, час Херцеговину, час у Албанију на турске области нападају? Турке сијеку, бију, заробљавају, вежу, у окове бацају и на откупе стављају!... Зар сама Порта јасно не даје доказе свима преко својих указа против свих достављача и празноговорника да Црна Гора никада није бивала у њеној поданости и никакве дажбине није давала, него и више од тога слободне људе и ратнике увијек је цијенила и сада цијени. Зар је због тога ове достојно разбојницима називати, који су триста гдина са мачем у рукама против ужасне Порте слободу и отачество своје штитили...? Да ли се разбојницима некада од великих монарха грамоте шаљу? Зар на разбојнике икада врховни везири, сераскери и командне паше велике армије шаљу? Да ли разбојницима називају оне који за вјеру и спас отачества, и за слободу сваку невољу и биједу подносе са вољом и свој живот су спремни да дају? А нападати на таквога непријатеља на јаван начин, отимати, разарати и тући докле имаш снаге онога који је нарушавајући вјерност неправедно отео земље и добра наша, зар је то праведно назвати разбојништвом“?… Из: Радован Радоњић, Црногорска Теократија, Подгорица, 2016.

САИТ Ш. ШАБОТИЋ

ко ме питате, не бих се сагласио са стихом пјесме који каже да прича о љубави, обично угњави. Има, напротив, и оних прича о љубави које се никада не заборављају и које личе на врх леденог бријега. Оно важније у њима, видљиво је само онима који у љубав вјерују. Баш зато љубави младих је било у свим временима и свака од њих имала је своје вријеме. Отуда из свих времена и пјесме о томе да се вољело двоје младих. Када се једног дана буде исписивала историја љубави Црне Горе, у њој ће, незаобилазно, своје мјесто наћи љубав Ахмет-бега Хасанбеговића и Паве Миликић, најпознатије одиве из Вранешке долине како је назвао црногорски публициста Машо Миљић. То мјесто они су давно обезбиједили, ако не због тога што су слични неким љубавним паровима из историје других народа, а оно због тога што свака љубав која почива на племенитим мотивима, траје вјечно... А њихова љубав била је управо таква. Сторија о њој, казана у најкраћим цртама, изгледа овако: Након силних војни, млади Ахмет-бег Хасанбеговић се вратио у свој завичај – Вранеш, и ту бегенисао кћерку вранешког кнеза Николе Миликића, Паву. Ни млада одива Миликића није остала равнодушна на бегову изјаву љубави. Пристала је да се уда за њега, под условом да не мијења вјеру. Тражила је да мушка дјеца коју буду имали у браку, буду исламске вјере, а женска хришћанске. Заљубљени Ахмет-бег је пристао, иако свјестан да тиме крши одређене норме, посебно због тога што је био високи чиновник владајућег слоја османског друштва и припадник другачијих религијских схватања од оних које је имала одива Миликића. Таквим хтијењем, бег Хасанбеговић је ризиковао и своју каријеру, можда чак и живот, који су му могли угрозити љубоморни младићи са православне стране, уколико се, неки од њих, загледао у заносну Павину љепоту или катили, које је на њега могао послати неки од представника власти. На пашину срећу од тога није било ништа. Брак је склопљен и одива Миликића је у мираз донијела имање, једно плодно поље, које је, уз пашино богатство, гарантовало сигурну егзистенцију. Већ на првом порођају, Пава је у једном бремену родила три сина - Муша, Хасана и Даута. Кад су стасали у момке, предање каже да су они своју мајку сваке недјеље водили до цркве и испред њених врата је чекали док она не обави молитву.

ПОШТАНСКА МАРКА ИЗ СЕРИЈЕ „ИСТОРИЈСКО НАСЉЕЂЕ“ Пошта Црне Горе, 2012.

Ахмет-бег је са Павом живио у складном браку. Своју дјецу су васпитавали тако да су у њихов свијести развијали систем вриједности који је подразумијевао толеранцију и пуно уважавање. На другом порођају Пава је преминула, али је, пред самртни час, затражила од мужа Ахмета да се њено име не заборави. У знак велике љубави и поштовања према изабраници свог срца, Ахмет-бег је посједе које је добио од Паве у мираз, прозвао Павино поље. Име тог поља очувало се до наших дана. Када се и бегу примакао еџелски час, он је синовима оставио аманет да буде покопан поред Паве. Двије надгробне камене плоче (на једној је у рељефу урезан крст, а на другој полумјесец), а које се налазе недалеко од центра Павиног поља, споменик су њихове узвишене љубави. Посматрано са критичког становишта, на први поглед би се могло рећи да се ова прича са локалном љубавном фабулом, могла догодити било када и било гдје, али сагледавана у историјској и савременој перспективи, она има сасвим другачије значење. Она је знатно више од обичног наратива о елегичној љубави жене и мушкарца различитих вјерских и цивилизацијских назора, који своју везу остварују у врло сложеним историјским околностима и времену испуњеном ратним дешавањима. Она се догодила у Вранешкој долини, тамо гдје је било измијешано муслиманско и православно становништво, по свој прилици у годинама дугог Бечког рата, негдје у другој половини или крајем XVII вијека. Самим тим она слика једно друштво и вријеме које је било испуњено дубоким јазовима различитости. Једини поуздани доказ за историјску утемељеност овог предања, јесте топоним Павино поље, о чијем поријеклу, у народном памћењу, не постоји ни једно друго казивање. Директан иницијатор читавог дешавања у причи је Ахмет-бег Хасанбеговић, припадник тада доминантнијег религијског схватања, коме је могло бити да љепотицу Паву и насилно преобрати. Он то није учинио. Напротив, пружио је руку љубави, руку помирења и прихватио све услове које је понудила Пава. Таквим гестом он је показао ширину схватања и својих свјето-

назора, бивајући персонификацијом читавог једног колективитета. Због могућности таквог сагледавања, садржај ове легенде има свакако и ону другу димензију која нуди формулу за превазилажење различитости, а то је љубав, која је мост који спаја супротстављене свјетове и цивилизацијске баријере. Управо због таквог плашта, који има ова слојевита прича, може се рећи да она надилази локални ниво и снажна је порука прошлости за будућност. Оно што је битније од самог казивања, и од тога да ли је оно истинито или није, јесте питање: Шта су савременој Црној Гори Ахмет и Пава? Осим тога што су јунаци аутентичног предања, које нам је и својом књигом Вранешка легенда – Предање о Пави и Ахмету – између историје и легенде (Подгорица, 2020.), несебично приближио Веселин Коњевић, Ахмет и Пава су симбол оног најљепшег у животу – човјекољубља и хуманости - особина које су изнад времена, истине и историје. Они су симбол оног универзалног и свевременог што је циљ сваке особе на свијету – мира у души и храбрости да се превазиђу националне, вјерске и друге разлике настале стицајем историјских околности. Пава и Ахмет су јунаци који нас подсјећају на стварну слику простора на коме живимо. Није зато случајно што их је овјековјечило и неколико пјесама, међу којима и она коју је написао књижевник Зувдија Хоџић. На једном мјесту у тој пјесми су и сљедећи стихови: Ко за душу твоју се помоли/ Нек Оченаш тихо изговори/ Мојој души ко жели смираја/ Нек Фатиху изучи до краја. Кроз причу о љубави Паве и Ахмета, која савладава све препреке, нуди се антологијски примјер уважавања различитости и културолошког богатства као егзистенцијалне нужности савремене Црне Горе у чијим темељима је мултиетнички и вишеконфесионални склад, који се нуди као највећа цивилизацијска и културна тековина. На крају и послије свега изреченог, ваља се запитати да ли и ми, као друштвена заједница, вођени узвишеним мотивима и примјером Паве и Ахмета, имамо снаге и моралних вриједности да свој живот учинимо бољим и љепшим. 

12. септембар 2020.

ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ У ЦРНОГОРСKОЈ МИТОЛОГИЈИ И ТРАДИЦИЈИ

Прађед Иво чека да се врати

АДНАН ЧИРГИЋ

ознато је да је некадашњега паганскога бога громовника замијенио Св. Илија. Занимљиве податке о обичајима у вези са Св. Илијом дао је В. Врчевић (1876): кад грми, то Св. Илија гађа врагове, али се не ваља крстити да се не би враг скрио од грома испод руком учињена крста (што је свакако накнадно објашњење); за вријеме грмљавине момци и ђевојке ваљају се по трави да их не би гром убио, а старци се обраћају Богу: „Боже, ако смо и грешни, твоји смо!“ У предањима која су остала забиљежена у Црној Гори, Дукљан и Св. Илија оштро су супротстављени. Дукљан је, с друге стране, у Црној Гори наслиједио особине некадашњега врховнога бога (подземнога свијета), а његов је пандан у српској култури Св. Сава. Замјеником или насљедником Св. Илије у Црној Гори Сима Тројановић сматра Ивана Црнојевића. Осим чињенице коју Тројановић (1911) наводи да кад муња сијевне и гром загрми, „Црногорац вели: љути се Иво Црнојевић“, тешко да би се на основу осталих података које даје могло утврдити да је И. Црнојевић „замјеник“ Св. Илије. Ове податке Тројановић наводи у

прилог својој тези: кад након дуге суше удари киша, народ то објашњава као да ју је Иванбег у Бога измолио да спаси своју сиротињу; Црногорци се куну душом „прађеда Ива“; усљед повријеђености каква права Црногорац зазива у помоћ И. Црнојевића, којега не сматра умрлим, већ се мисли да се, попут Марка Kраљевића, повукао у пећину и чека повратак; кад дува вјетар, Црногорци то тумаче као да И. Црнојевић оштри мач; неки тврде да га виде сваке године о Ђурђеву дне на развалинама Обода; за Ријеку Црнојевића се сматра да је настала од проливених његових суза због патњи народа. Сасвим је сигурно ипак да И. Црнојевић није „замјеник“ Св. Илије, тј. он није искључиво то. Чини се да он ни претежно није „замјеник“ Св. Илије. Наиме, јасно је да је Св. Илија соларно, небеско божанство, тј. насљедник таквога божанства. За разлику од њега, И. Црнојевић доводи се углавном у везу с пећинама и водом. Kао и М. Kраљевић, и он у пећини проводи вјекове и чека вријеме свога повратка. У неким предањима приказан је како спава у пећини, а над њим бдију виле. С

друге стране, чињеница да су му приписане неке особине ратничкога божанства говори у прилог томе да јесте преузео понешто и од онога што је типично за соларна божанства. Да Црнојевић није попримио одлике старијих соларних божанстава нека посвједочи његово име Црни Иво, које је, по налазу Ј. Вукмановића (1982), народ употребљавао. Уосталом, да Иван-бег није Св. Илија изравно потврђују Црногорци половином XIX вијека за вријеме грмљавине на Ловћену да се то „не вози пророк Илија, но се срди прађед Иво, што још Жабљак и другу његову имовину натраг не узимамо“, а он грми из пећине а не с неба. Да је Иванбег наслиједио особине хтонских божанстава може се указати и једном посредном компаративном анализом. Већ је наиме речено да он у пећини чека свој повратак који ће неминовно доћи. На исти је начин у усменој књижевности приказан и Дукљан, који је најчешће приказан као Ђаво, а носилац је особина бога подземнога свијета. У једноме предању се за Дукљана, окована у пећинама под Везировим мостом у Подгорици, каже: „Но свакако ће

СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ

За разлику од Св. Владимира, Иванбег - као ни Св. Петар - није досегао ниво култа. Може се рећи да су постојали услови за формирање култа Ивана Црнојевића, али је крај XIX вијека донио значајне друштвене промјене, па је за формирање култа у то доба већ било касно

ИВАН-БЕГ Парк испред гимназије „Слободан Шкеровић“ Подгорица, септембар 2020.

доћи вријеме, кад ће их (ланце – А. Ч.) прегристи и изазвати Илију на бој на сабље, и одćећи му мали прст, из којега ће се пролити

крв, и од те крви запалиће се сва земља док не проговори три пута: Ја сам чиста ка Огњена Марија...“ Црнојевић ће се вратити да спа-

ПРИЧА О ДУKЉАНСKОМ ВЛАДАРУ ВЛАДИМИРУ И ЊЕГОВОЈ ЖЕНИ KОСАРИ, KЋЕРИ МАKЕДОНСKОГ ЦАРА САМУИЛА

Војислављевић којег су сви вољели

ВУКОТА ВУКОТИЋ

убоки су коријени књижевног стваралаштва на тлу Црне Горе. На жалост и недовољно проучени. Још током антике цвала је на овим просторима писана ријеч, а те су се традиције наставиле и након досељавања Словена и формирања прве дукљанске државе. Међутим, то не пребогато, али ни скромно књижевно насљеђе, од самих почетака изучавања историје књижевности на овим просторима никада није добило своју пуну валоризацију. Превасходно зато јер су се одувјек биле битке око његовог инкорпорирања у српско и хрватско насљеђе и традицију. Бројни аутори, вођени тим принципом, углавном су оспоравали дјела црногорске књижевности раног средњег вијека или их сасвим пренебрегавали. Тиме је црногорско књижевно насљеђе остало осакаћено, дискутабилно и скоро препуштено забораву. Једно од дјела црногорске књижевности из периода средњег вијека и експанзије државе Војислављевића, а које никако није могло да се потре и избрише, је знаменити Барски родослов попа Дукљанина. Овај спис, сачуван само у ла-

тинским преводима са словенског, највјероватније глагољичног оригинала, настао је у XII вијеку, у скрипторијима Барске надбискупије. И поред бројних покушаја није утврђен његов аутор, па се наводи анонимни барски презвитер. Ово изузетно дјело, ма колико оспоравано у науци, незаобилазан је извор за историју Дукље и читавог Балкана. Kомплексно и слојевито дјело, настало комилирањем неколико извора, једнако је почетак наше историографије и књижевности, па су били бројни покушаји да му се оспори вриједност, али то је већ нека друга тема. Управо у Барском родослову налази се прича о светом Владимиру, дукљанском владару с X и почетка XI стољећа и његовој жени Kосари, кћери македонског цара Самуила. Сви озбиљни аналитичари дјела попа Дукљанина слажу се да је аутор на овом мјесту користио једно веће житије св. Владимира, које до данас није сачувано. Ипак, начин на који га је пренио барски презвитер и како га је укомпоновао у своје дјело, чини га првим романом у црногорској књижевности. У Родослову дукљански кнез Владимир приказан је као један од великих јунака и најважнијих владара династије Војислављевића. Својом моралношћу, храброшћу и

ријски елементи његовог живота приказују да није успио да се, као византијски савезник, супростави надмоћној сили македонског царства и да је послије битке одведен у заточеништво у Преспу, тадашњу пријестоницу цара Самуила. Иако у затвору упознаје цареву кћер Kосару и с њом ступа у брак, чиме успијева да се врати на дукљански пријесто. По смрти цара Самуила, Владимир бива на превару убијен од стране његових насљедника, као могуЖИТИЈЕ СВ. ВЛАДИМИРА ћи пр етендент Манастир Арденица, јужна Албанија (1739) на пријесто. Мученичка смрт добогоугодним животом он је од са- нијеће му светачки ореол, његомог почетка произведен у хероја во тијело Kосара ће пребацити у који својим дјелима брани и штити манастир Богородице на Скадарсвој народ од непријатеља и дру- ском језеру. Пошто се замонашила гих зала. Тако му се приписује да у истом манастиру, њена посљедје молитвом учинио да се његова ња жеља је била да је сахране исземља ослободи змија. Ипак, исто- под ногу свога мужа. Тако заврша-

ва овај највећи лирски моменат у Барском родослову. Прича о њиховој великој љубави биће предата будућим покољењима. Мада је било покушаја да се заједно са цијелим Родословом оспори и вјеродостојност и ове приче, о светом Владимиру говоре и друга историјска врела. Заиста, одмах по својој мученичкој смрти, овај дукљански кнез бива слављен као светитељ и заштитник државе, што признају православна црква и католичка у степену блаженог. Ускоро, са јачањем и ширењем Дукље његов култ бива пронешен даље на просторе унутрашњег Балкана. Ипак, средиште култа остаје Папратна, главни град дукљанске државе и Бар, као црквено средиште. Вјероватно већ у то доба, врх Румије се веже за светог Владимира и народни обичај изношења крста, који постаје крст св. Владимира. Тиме он постаје први словенско-дукљански светитељ и заштитник наше средњовјековне државе. Такође, пребацивањем његових моштију у манастир св. Јована у Елбасану, штовање његовог култа наставља и Охридска архиепископија. Долазак Немањића и окупација Дукље значи и лагано укидање култа светог Владимира, у покушају да се затре постојање првобитне словенске државе на овом

12. септембар 2020.

си свој народ, а Дукљан ће изазвати апокалипсу. И једно и друго јесу накнадне интерпретације, она прва везана је за владарску функцију Иванову, а ова друга за хришћанску интерпретацију Дукљана односно Ђавола. Но за нас је битно да и један и други у подземљу чекају повратак. Поменимо још да се Иванбег често јавља у легендама и предањима везаним за воду (извор, ријека), а да се у тим предањима јавља и јарац, који је уједно и представник хтонскога свијета. Таква је једна легенда о пећини испод Обода у којој се јавља дивљи јарац или она о Ђевојачкоме виру, који је избацио руку кћери Ивана Црнојевића. Уз сав опрез, ипак тешко је одољети питању није ли И. Црнојевић наслиједио и каква давна ćећања из традиције о илирскоме богу Бинду, који је био бог вода и извора и уз чији се култ веже јарац. Иако В. Kараџић средином XIX вијека констатује да је предање о Иванбегу у ЦГ живо као да је јуче умро, он је данас потпуно ишчезао из свијести савремених Црногораца. Ни свијест о његову историјскоме значају није посебно очувана, а камоли свијест о његову значају у традицијској култури. За разлику од Св. Владимира, Иванбег - као ни Св. Петар - није досегао ниво култа. Може се рећи да су постојали услови за формирање култа Ивана Црнојевића, али је крај XIX вијека донио значајне друштвене промјене, па је за формирање култа у то доба већ било касно и у неразвијенијим земљама. Свети је Петар дакако био још увијек жив у ćећањима ондашњих Црногораца да би могао прерасти у култ. Стога су и он и Иванбег били симболи националних епских хероја и ослободилаца. Таквима није било мјеста у XX вијеку. На крају поменимо и то да је И. Црнојевић широко посвједочен у црногорској топонимији. Вукић Пулевић (2012.) скупио је бројне топониме који носе његово име широм данашње ЦГ. 

простору. На тлу Црне Горе траг о животу првог црногорског светитеља је систематски брисан од стране светосавља, да би се одржао само кроз народне обичаје у околини Бара. За разлику од нас, на простору Македоније и Албаније, ван домашаја рашке цркве, култ је наставио да живи и његово житије добија неколико преписа, а и штампано је у XVII вијеку у Венецији. Тек у XIX вијеку у склопу своје национално романтичарске обнове, српска црква уважава и култ св. Владимира, само под именом Јован Владимир, као једног од српских светаца и уврштава га у свој каталог. Но, то није значило и да ће доћи до пуне обнове овога култа иако се покушало са његовом „пренамјеном“. Тек у XX вијеку у Бару се оснива добротворно друштво које носи име св. Владимир. Тако је све до краја прошлог вијека име првог црногорског свеца било скоро сасвим непознато, макар широј јавности. Његов култ, остаје локани обичај, иако окупља све три конфесије. Подизањем свијести о црногорској државотворности и нашем средњовјековном насљеђу праву валоризацију доживљава и св. Владимир Дукљански. Данас, иако постоји и храм њему посвећен, нијесу престали покушаји да се он подведе под нечију другу традицију и упогоди за другачије, политичке циљеве. Но, и небеса су другачија и чудни су путеви Господњи, па свети Владимир остаје оно што је био од самог почетка, светац покровитељ црногорске државе. 

ДИЗАЈН ЦРНОГОРСKИХ ИНKУНАБУЛА

Аут(ор)сорсинг

Илити да ли је данашња књига јефтинија од црногорских инкунабула?

иједак је случај да човјек своју дјелатност обавља самостално. Често се служи дјелатношћу других људи како би допунио или употпунио, заокружио сопствено дјело (услугу или производ). И компаније се такође служе вањским сарадницима у домену неспецифичних дјелатности, што често снижава трошкове и ризике пословања. Тако нпр. услуге одржавања хигијене компанија најчешће набавља са стране. У машинској индустрији мало која фабрика може сама да склопи строј, тј. без екстерне набавке дијела дјелова за машину. Све те могуће видове спољне набавке услуге или (полу)производа за потребе ове расправе назовимо одомаћеним англиканизмом “аутсорсинг” (од енг. out, вани, напоље и source, извор, поријекло). Дизајн је пун аутсорсинга. Зауставимо се над једним од најкомплекснијих графичких производа – књигом. Дизајнирати књигу подразумијева аутсорсинг у најмању руку типографског писма (фонта). Да би услужио клијента (писца, издавачку кућу...) те довео рукопис до штампе, графички дизајнер мора у најмању руку да аутсорсује фонт – ауторско дјело извјесног типографа. Истина, могуће је и да поред уобичајеног рада на прелому књиге (енг. layout) сам дизајнер уједно испоручи и сопствени, за ту намјену обликовани фонт, али то је заиста ендемски изузетак који потврђује правило да дизајнер књиге фонт набавља од колеге дизајнера који се специјализовао за дизајн писма. Пут до добре књиге је неколико испреплетаних цеста које се завршавају у истој тачки. Полазиште је рукопис, који пролази типографско-слагачком обрадом, ликовном илустрацијом, графичким компоновањем и украшавањем, затим се књига одштампа, доради, увеже и испоручи. А исход би требало да је ергономска цјелина, читка и читљива, коначно, естетски доживљај за сва чула. Форме и технологије су се смјењивале, али принципи обликовања књиге скоро нимало. Kако то каже Франтишек Шторм, плодни чешки типограф, аутор и продуцент више од 700 фонтова, једина област дизајна у којој се експеримент и лудорија не исплати је књига, те стога сваки добар графички уредник

НИКОЛА ЛАТКОВИЋ

СЛОВА ИЗ ОКТОИХА ПРВОГЛАСНИКА 1494. година

(ако хоћете дизајнер) бива онолико добар колико зна да изабере (у контексту ове расправе боље речено “да аутсорсује”) добро књижно писмо на првом мјесту. Тек онда слиједи вјештина илустровања, прелома, избора папира...

ЦРНОГОРСKИ ТИПОГРАФСKИ ПРВИЈЕНЦИ Осврнимо се на црногорске типографске првијенце и покушајмо да испитамо њихову праву вриједност за црногорску културу, тачније да размотримо објективност јавног дискурса који Црнојевића инкунабуле безрезервно, увијек и вазда сврстава у врхунске домете (искључиво) црногорске културе. Научно провјерених разлога за то има више него довољно и њима не треба досађивати. Међутим, у већини студија о Црнојевићима се упорно заобилази ликовна анализа словолика и упитно поријекло дрвореза, те се углавном задовољавамо фактом да је то прва, штампана, ћирилицом сложена књига у Јужних Словена, што даље за посљедицу има многе измаштане будалаштине и романтичне фикције. Студија „Почеци штампарства у Црној Гори 1492–1496“ Јевгенија Љвовича Немировског из 1989. године је до дана данашњег непревазиђена у погледу обима обрађене грађе, у погледу строгости научног метода и трезвености закључака. Холистички и синтетички приступ Немировскога читаоцу доноси много сазнања о животу и карактеру (пргавог) Ђурађа, о гео-политичким приликама на међи између Млетака и Турака, о изазовима везаним за прелазак са богоугодне писане на вулгарну штампану књигу, па чак и о ликовним квалитетима издања. Ако би направили хиперболу, могли би рећи да све студије на ову тему могу комотно да стану у сијенку Немировског, а да поред њих остане још мјеста у хладовини овог ауторитета, који нас је управо у јулу ове године напустио у 95. години. На шта Немировски није изричито одговорио 80-их година су питања ауторства и удјела аутсорсинга

ГРАЖДАНКА XVIII вијек

дизајна, нити му је то уосталом и био циљ. Данас, више од 30 година касније, у вријеме дигиталне експлозије, књижна ергономија се није мрднула ни ценат, али је зато пут до ње скраћен. Гутембергово књигопечатање оловним слогом је технологија која је у продукцији захтијевала велики број испреплетаних дјелатности, а било је, што је симптоматично, и даље живахно и доминанто у полиграфији 80-их, дакле у вријеме настанка ове респектабилне студије. Стога тек данас као свједоци дигиталног слога можемо објективније да сагледамо дизајн црногорских инкунабула („књига у повоју“, како називамо све књигопечатане књиге настале од Гутемберга до 1500. године), те да извучемо поуке за нас савремене ауторе.

УТИЦАЈ ИСТОKА И ЗАПАДА Од Немировског сазнајемо да је фонт вјеран добном рукопису, па се може рећи да заправо новом технологијом опонаша стару рукописну књигу (тај анахронизам сријећемо и код Гутемберга, који се употребом “подобне” готице бранио од резервисане цркве). Немировски кроз густо сито тријеби најситније елементе. Из издања је узорковао и сложио комплетан сет слова и примијетио да ипак два слова (р и с) на моменте одскачу од “подобног” полуустава, те да изгледају као да су извучени из добне (латиничне) антикве. Те мутације наводе на исти закључак као код неколико вјекова старијег манускрипта Мирослављев јеванђелистар – да је књига настала на граници утицаја Истока и Запада. Макарије је записао да је књиге “рукодјелисао” (што би се преко латинског могло превести као “мануфактурисао”), али није искључено да је заправо “руководио” (менаџерисао). Његова улога у тој мануфактури, данас би рекли продукцији, је несумњиво велика, али оставља простора за много питања: Да ли је он био продуцент у мануфактури или је заиста он дизајнирао фонт, гравирао иницијале, украсне заставице, мијешао боје...? Ђе и код кога је он тај занат могао изучити. Да ли је он заправо био аутор-продуцент који је аутсорсовао појединачне елементе, по узору на родоначелника ћириличне типо-

ЈЕНСОНОВА АНТИКВА 1475. година

графије уопште, Швајполта Феола – за његов краковски Октоих из 1491. су фонт изгравирали студенти Kраковског универзитета. За Светопелека (како се словенски тумачи Швајполтово име) се документовано зна да је био заправо продуцент, који је спајао новац имућних инвеститора и руке талентованих експерата.

РАЗЛИЧИТИ ЛИKОВНИ РУKОПИС Примјећује се код Црнојевића и оно што просјечан студент дизајна види на први поглед – стилска неуједначеност појединачних иницијала. Немировски заиста трефно примјећује и да један од тих стилова својим ликовним рукописом неодољиво подсјећа на добног гравера из заалпске Европе, Ерхарда Ратдолта, у то вријеме активног и угледног у Венецији. Да ли је могуће да је Макаријева редакција набавила Ратдолтове латиничне оригинале, те да су недостајуће ћириличне, интерно израдили, уједно учећи се дрворезу, што и резултира различитим ликовним рукописима и дометима. Шта нам поручују типографски промишљена антиква и типографски силовани полуустав о цивилизацијском процјепу између Зете и Венеције? Шта нам тек говори то да тај процјеп не да није превазиђен већ силу на срамоту одржаван конзервансима Источне цркве, а због непрестаног хуманистичкотехнолошког гланцања латиничне антикве и прошириван у току наредна три вијека. Тај чисто функционално-ергономски зјап између латинице и ћирилице ће тек Велики Петар мачем покушати да закрпи почетком XVIII вијека, калемећи добни класицистички словолик латинице (Дидот, Бодони,...) на устајали, рукописом оптерећени полуустав. Исход је био грађанска ћирилица – гражданка, а црква се узалуд бунила. Од класицизма на овамо, латинична књижна типографија је практично конзервирана, а са њом и гражданка, која је премостила, да не кажем прескочила развојну линију латинице ренесанса– барок–класицизам. Него вратимо се књизи. Евидентан аутсорсинг у издањима Црнојевића не умањује њихов умјетничкозанатски домет, културни импулс и национални понос који природно узрокује код сваког Црногорца. Упркос бројним студијама, ми данас не знамо много егзактног о креативно-продукцијској страни Штампарије. Уосталом, то није ни толико потребно јер се књига као таква суштински није промијенила од Гутемберга и Црнојевића. Сасвим је извјесно да данашње и некадашње књижне редакције повезују слични изазови. Пут до књиге је данас бржи, лакши и чистији, а наизглед и јефтинији. Међутим, валута којом се мјери квалитет књиге је на концу просвјетитељска намјера писца, дизајнера и издавача. Kада је та намјера јака и цивилизована, таква се књига сама пише, сама дизајнира и сама чита, али зато нема тих пара које могу зацијелити цивилизацијске ране које може да отвори књига која обмањује, којим год језиком и писмом да је створена. 

Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Графичко обликовање Марко Милошевић

12. септембар 2020.

СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ септембар 2020.

НАСТАНАК И ФОРМИРАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ НАРОДНЕ НОШЊЕ

Незаштићено и злоупотријебљено благо Црногорска ношња какву познајемо данас, установљена је за вријеме владавине династије Црнојевић, с тим да су и они кључне дјелове црногорског идентитета кроз ношњу наслиједили од пређашњих династија

ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ

дентитет неког народа се гради и препознаје поред историје и културе кроз његово одијевање. Културом облачења, веома лако, кроз анализу визуелних кодова дешифрујемо припадност, став, године, вријеме, статус унутар неке цјелине одређене територијом, традицијом и културом којој припадају. Народна ношња је у научном као и савременом тумачењу одијевања и њене културе, веома специфична, она за разлику од осталих одјевних култура симболизује искључиво и једино идентитет неког народа. Овај вид одијевања означава културу и идентитет, одређује се географски, култулорошки и идентитетски, дијели се на два дијела, свакодневну и свечану ношњу. Када дефинишемо шта неком народу значи ношња онда је јасно да без ношње теже можемо одредити сувереност, припадност неке групе људи једном народу. С тога црногорска народна ношња игра велику улогу у стварању, опстанку и постанку црногорске културе и нације. У скоријој прошлости многи су се трудили и систематски радили на томе да умање значај и старост црногроске народне ношње и тиме покушају да умање и црногроски идентитет. Дуго се писало и приповиједало, касније посеб-

но потпомугнуто од стране САНУ чији чланови су дали свој допринос пишући текстове о црногорској ношњи без и једне чињенице и доказа искључиво базиране на њиховом мишљењу, Љуби Ненадовићу или тумачењу В. Караџића. Ј. Вукмановић, М. Барјактаровић, Филиповић, Јовићевић, су само нека од имена која неутемељено, а можда и не злонамјерно својим писањем врше пропаганду везану за постанак и значај црногорске ношње. Посебно се истичу писања др. Барјактаровића која иду до те мјере да се у наслову његовог текста Порекло и време настајања „црногорске“ народне ношње ријеч црногорска ставља под наводнике. И сва ова писања би вјероватно остала валидна и до данас да ношња као што знамо није мит или тешко провјерљива чинјеница, него опипљиви артефакт. Још од времена Љубе Ненадовића (који је и главни инспиратор текстова раније поменутих аутора) почиње и вријеме манипулације чињеницама. Разумљиво, Љуба је био опчињен ликом и дјелом Петра II Петровића Његоша, па му је врло често приписивао невиђене способности и врлине. А Црногорци као и данас воле да својим владарима приписују невиђене особине као и свемогућност те су с лакоћом прихватали епитете везане за своје владаре. С тога се дуго жељело вјеровати да ношња почиње од Петровића, тачније од Петра I и Његоша и да су баш они творици свечане ношње и аутори модернизације кроја. Истина је заправо да је ношња много старија од Петровића, а да је са њима добила на евенту-

алној стилизацији неких њених дјелова – детаља. Кажем евентуалној јер се у финалном облику црногроска народна ношња јавља много раније. Црногорска ношња какву познајемо данас, установљена је за вријеме владавине династије Црнојевић, с тим да су и они кључне дјелове црногорског идентитета кроз ношњу наслиједили од пређашњих династија. Ако се послужимо рјечником србијанских аутора, онда можемо закљућити да су црногорску народну ношњу стилизовали Црнојевићи, а њен настанак је старије и од њих. У Венецијанским списима се налазе документи са описима величанствене, невиђене, одјеће коју носе Црнојевићи (златна одјећа у грчком ситлу). Такође, и трговински списи томе свједоче и потврђују оно што се финално доказало откопавањем гробова из тог периода да изглед и материјал ношње одговара ношњи какву познајемо. Оно што је занимљиво да када због немаштине и глади Краљ Никола пише проглас да се Црногорци морају облачити по „јевропској моди“, црногорска капа остаје и опстаје чак и у том периоду и све до 1918. није била уклоњена, а и тада је сметала само окупаторској војсци, која је капу користила да обешчасти и осрамоти Црногорце. Научна изтраживања указују и на подударност темељних елемената црногорске ношње, било у кроју или у орнаментици са предсловенским или предхришћанским елементима. Нпр. црногроска капа је готово идентична са ка-

пом на представи кличевачког идола (бронзано доба), мушке доламе са барељефним мотивима ефешког саркофага (10 в. пр.н.е), везени мотиви се повезују са мотивима римске камене пластике. Звијезде шестокраке на тепелуку капе се повезују са Давидовом звијездом. Све су ово путокази који нам дају смјернице настанка и формирања црногроске народне ношње кроз вјекове, као и културолошких и историјских утицаја. Чињеница да је ношња опстала током свих вјекова говори само о једном, а то је неспоран идентитет људи који настањују поднебље Црне Горе. То да ношња није попримила турска обиљежја, или пак постала турска, као што је то био случај у земљама окружења, само говори и иде у прилог борби Црногораца за слободу своје земље и народа као и истрајности у показивању и његовању идентитета. Даље полемике које настају, а везане су за поријекло и старост ношње, односе се на питање која je ношња старија - свечана или сукнена. Колико год појединци жељели да је старија сукнена, докази и научна истраживања која госпођа Мрваљевић наводи у својој књизи Црногроска народна ношња, нам указују да је сукнена ипак морала настати касније, поступно, као одраз одређених економских фактора који су присилили Црногорце на прилагођавање услед економске нестабилности под нападима Турске (у времену владавине династије Црнојевић). Важно је напоменути да ношња нема искључиво естетску улогу у друштву већ и статусну, сим-

боличку, обичајну и с тога представља нераскидиву везу између обичаја једног народа и њиховог идентитета. Црногроска народна ношња је служила као показатељ статуса, година, улоге у друштву. Веома важно је напоменути да се кроз ношњу вршило и кажњавање оних који су скривили, издали, и неморално се понашали… Поред овога народна ношња игра и значајну улогу у испољавању жалости као и заштите од злих сила и демона што је у Црној Гори веома присутно. О улози и значају црногорске народне ношње могло би се писати и истраживати у недоглед, и сваким дубљим и даљим истраживањем откривамо нешто ново и посебно у контексту свјетске етнографије. Оно што забрињава данас, а то је перверзна злоупотреба ношње (посебно капе и веза) и неажурност институција да је заштите од фалсификовања, касапљења и крађе њених дјелова, као и њене широке употребе кроз лијепљење мотива на јефтине комерцијалне производе, а при томе не водећи рачуна о повреди културног историјског блага једне државе. Док год не погледамо чињеницама у очи, и док год се бахатимо истима доводимо у опасност културно благо Црне Горе и њен неспоран значај. Неконтролисаном (зло)употребом елемената народне ношње ми њој не исказујемо поштовање и не доприносимо валоризацији, него само другачијим језиком савременог доба умањујемо њен значај као што то много перфидније и опасније покушавају и чине већ поменути брижни научници САНУ. 