ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
19. септембар 2020. | година I | број 29
асимилација ОКУПАЦИЈА У ВИШЕ СЛИКА
Чудо невиђено
Управо 1918. године, која је дуго и темељно припремана, као да се ради о непријатељској земљи, народу и територији, почиње брутална асимилација Црне Горе и Црногораца, буквално убијање свега што је могло асоцирати на црногорску свијест о властитом постојању... Више од једног и по вијека, ангажујући готово све ресурсе, уз јасно прокламовану намјеру, Србија, држава од осам милиона људи, не успијева да асимилира Црну Гору, то јест народ од триста, до највише четири стотине хиљада житеља
РАЈКО ЦЕРОВИЋ
Вођен је касније, поред осталог, и Вељи рат у коме се у сусједству није благонаклоно гледало на црногорске ратне успјехе и стално проширивање црногорске државне територије. Па Балкански рат, па Брегалница, са познатом горчином црногорских ратника на „братског“ ратног савезника, па сукоб око црногорском војском ослобођене Метохије... Све је финализирано завршетком Првог свјетског рата, дуго и методично припреманом окупацијом Црне Горе. Није Србија могла сама окупирати Црну Гору да није дошло до дотле непознатог вјероломства великих сила, које су отворено зажмуриле на злочине српске солдатеске према своме ратном савезнику. Управо 1918. године, која је дуго и темељно припремана, као да се ради о непријатељској земљи, народу и те-
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Ј
ош 1844. године Србија је почела сањати уништење државе Црне Горе: „За нас би права срећа била кад би Црна Гора пропала“... Како би било извршено претварање постојеће државе, која ће нешто касније Берлинским конгресом бити и међународно призната, у „Српску Спарту“ нијесу у Србији много размишљали. Црна Гора је могла бити међународно призната и у вријеме књаза Данила, дакле знатно прије Берлинског конгреса, јер је било извршено разграничење са обје велике силе, које су стајале на црногорским границама, дакле и Турском и Аустријом, али то нијесу хтјели Руси. Потребна им је била дивља и међународно непризната Црна Гора коју увијек, за своје циљеве, могу гурнути у сукоб са Турском. Дубоко разочаран Русијом књаз Данило је покушао да се окрене Француској, која се није усуђивала да се замјери још моћном Османском царству. Тај жељени заокрет књаза је коштао живота.
„ЦРНОГОРСКА ДРСКОСТ“ ИСПРЕД ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА август 2020.
риторији, почиње брутална асимилација Црне Горе и Црногораца, буквално убијање свега што је могло асоцирати на црногорску свијест о властитом постојању, црногорској витешкој прошлости и вјековној црногорској жртви за своје слободне горе. Наређено је: све, буквално све уништити и темељно разорити, што може подсјећати на слободне људе и њихову слободну земљу. Спалити, уништити, разорити... Забранити пјесме о побједоносним црногорским бојевима, забранити црногорску капу, ношење свечаног свитног одијела, уништити црногорске свеце и култове, забранити црногорско коло, ијекавицу... Да ли је тадашња сурова окупација Црне Горе примјер успјеле, или, ипак, можда неуспјеле асимилације? Таворила је прегажена и обесправљена Црна Гора оних двадесетак година крваве карађорђевићке владавине, грцала у материјалној биједи, без и једног новои-
зграђеног пута, без и једне више школе или универзитетске јединице, носила у себи горчину свога незаслуженога нестанка, да би се својим сачуваним ослободилачким генима 13. јула 1941. године, једина у окупираној Европи, дигла на устанак. Нешто касније је у прву формирану велику партизанску јединицу - Прву пролетерску бригаду, дала два батаљона, колико и Србија која је према броју становника и величини територије морала дати 20, или у најмању руку 18 батаљона. Опет онај од вазда познати србијански комплекс инфериорности према Црногорцима, који лаковјерно Србе држе за рођену браћу и искрене саборце. Долази ослобођење у које Црногорци ступају више него ведра чела. Али Авај!? Слушајући Србију и угледајући се на њу, црногорски комунисти запуштају развој црногорске националне свијести,
укидају институције које треба да његују црногорски национални идентитет и свијест о властитој прошлости, затвара се пет позоришта, Ловћен филм, чувена ликовна школа у Херцег Новом, Научно друштво... Највећим дијелом, препуштају другом и културу и науку која је везана за црногорско тло, провинцијализују Црну Гору у којој крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог вијека све дјелује као малтене завршен процес асимилације Црне Горе и Црногораца. Црном Гором тутњи фашизација маса спремних да се, под видом борбе за Југославију, бију за Велику Србију, у жељи да прије погину за српско Косово, него за своју домовину Црну Гору. На жалост, дио грађана Црне Горе ни данас не успијева да се отресе од великосрпске фасцинације, трчи за Амфилохијем и његовим литијама, али је ипак антиасимилаторски процес у протеклим де-
ценијама остварио можда танку, али одлучујућу побједу. Чудо је невиђено да упркос више од једноиповјековне упрегнуте енергије, ангажовања обиља институција сусједне државе и гомиле улаганог новца, планирана асимилација Црногораца није успјела. Чак ће, (Каква црногорска дрскост) Црногораца бити и послије пописа заказаног за 2021. годину. А дотле ће, очигледно брзо, тачније ових дана бити укинут напредни Закон о слободи вјероисповијести, бити силно ојачан јахаћи положај Српске православне цркве над Црном Гором, вреће новца из Острога и других црногорских светиња, (Не дамо светиње) бити употријебљене за испирање мозга незнавених или особа ниже писмености и морала, па ипак... Чудо је невиђено Црна Гора. Не пада јој на памет да нестане или погне главу пред „пријатељским“ сусједом. А и зашто би?
2
19. септембар 2020.
НА ЗРНУ ГРАШКА
Коме звони звоно Иваново
ЛИКОВНО-ГРАФИЧКА ЗБИРКА НБЦГ „ЂУРЂЕ ЦРНОЈЕВИЋ“
По скидању с Манастира, са Цетиња је пренијет у Бачку гдје је доспио у посјед породице Дунђерски, чувене по свом богатству и најмање двадесет двораца у Војводини. Међутим, иако то никако не би било оправдање, ово звоно није стигло тамо како би украсило неку војвођанску цркву већ је као неко старо гвожђе претопљено у кваке за господске дворске капије
MИЛИЦА ПИЛЕТИЋ
Н
икада нисам изашла с представе, нити сам икад заспала у позоришту. Опет, има представа којих се толико не сјећам да бих могла рећи да их нисам ни гледала, само кад не бих била она будала која чува карте за случај да ми буду алиби ако ме оптуже за убиство, а помало и за успомену. Ипак, неких се представа у дјеловима живо сјећам, иако је од гледања прошло скоро тридесет година. Тако на примјер сцене из Шекспировог ”Троила и Кресиде” Дејана Мијача, у копродукцији Будва град театра и Југословенског драмског позоришта
ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР 1930-ИХ Фотографија, 13.5цм × 8.5цм
добро памтим, али не због дивног Небојше Глоговца и лијепе Катарине Жутић у насловним улогама, већ због Терзита маестралног Воје Брајовића који је морао да изађе из себе самог
да би га одиграо. Попут рефрена понављао је шта је то заправо рат: Пљачкање, курвање, клање... Богами добио је за ту улогу оно што је и заслужио - Златну маску у Охриду.
Чак и да то није изворно Шекспирово, већ да је неко дописао за потребе представе, тако је. Али у животу све тежи некој равнотежи. Ево једне истините приче из деведесетих. Моја мајка је тада ра-
дила у кадровској служби - данас би се то звало, ејчар – једне грађевинске фирме. Међу радницима је било оних који су узимали слободне дане па одлазили мало до Хрватске, на продужени ратни викенд. Кад их је она онако мајчински питала: Зашто иду кад нису мобилисани? Они јој објаснили да има пуно напуштених кућа па свашта донесу и лијепо зараде. Прво их је опсовала, а онда им је опет онако мајчински рекла да је отето увијек проклето. Смјешкали су се, вјероватно је у себи псовали, а кад се послије једног викенда нису вратили кући, она није рекла да су добили што су заслужили. Назвала их је несретницима иако јој је било јасно да су лопови, олош, битанге, а ја сам замишљала ствари које су већ продали и питала се да ли они који су их купили знају чији се веш прао у тим машинама, ко је пио кафу из тих шољица... Ипак, за разлику од судбине покрадене приватне имовине у таквим мутним временима, о судбини државне имовине прилично се зна. Црна Гора врло добро памти све оно што јој је одузето и уништено анексијом. А како и неће
ПРИМЈЕР „ТИХОГ“ ПРЕКРАЈАЊА ИДЕНТИТЕТА: БУДВАНСКА ЦРКВА СВ. САВЕ
У част Саве и прије рођења
Према садашњим тумачима и кривотворитељима црногорске прошлости и духовног идентитета, црква је подигнута у част Св. Саве српског (о.1171-1231) минимум 30 година прије његовог рођења! Заиста је тешко схватити како је такав чин градње цркве унапријед, успио икоме и пасти на памет, али данас смо свједоци управо те интерпретације
Н
аметање српске вјере илити светосавља у Црној Гори прилично је дуг историјски процес. У том смислу, некако се искристалисала парадигма да прије светог Саве и није било ничега. Пригодно томе, уподобљена је читава историја цркве
на овом простору. И не само то, већ и народни обичаји, легенде, топонимија, начини вјеровања. Тиме се оригинална црногорска традиција везана за вјеру, светачке култове и њихово прослављање затирала и преиначавала од стране наметнутих црквених ау-
торитета. Толико, да у намјери да се изобличи до непрепознавања, заправо стигли смо до њеног негирања и преокретања у супротност, па нам је остављена легенда о проклетом цару Дукљану везаном испод Везирова моста. Зато овом приликом имам намјеру да
САКРАЛИЈА УПОДОБЉЕНА ДУХУ СВЕТОСАВЉА Црква Св. Саве
илустрацијом једног таквог примјера, још једном укажем на тај опасни феномен. Наиме, ради се о цркви св. Саве у будванском старом граду. Помало цинично, више гротескно, на сајту www.upoznajmocrnugoru. com налазе се подаци о њој и ту се тврди да се ради о сакралном објекту посвећеном светом Сави, првом српском архиепископу. Аутори овога текста, претпостављам, поучени већ давним и устаљеним маниром да се све на тлу Црне Горе посрбљава, нарочито када се ради о духовним стварима и објектима, нијесу видјели ништа необично у томе да се и ова сакралија подеси томе духу и тону светосавља. У општој клими поништавања сваког и најмањег трага оригиналног црногорског идентитета и утапања Црногораца у „славеносрбе, односно послушну српску (православну) рају“, (Сретен Зековић, 2020.) патронат над овом црквом приписан је првом српском архиепископу. При том, избјегнуте су и занемарене ноторне чињенице које се односе на овај сакрални објекат. У жељи да се остане у духу светосавља, није се водило рачуна чак ни о датуму настанка цркве. Јер научном обрадом је она датирана у другу половину X вијека, заједно са сусједном S. Marija di Punta, од које је млађа за неких пола стољећа. Осим тога, унутар саме цркве пронађен је камен на ком је исписана 1141. година, што се узима за датум када је сигурно постојала у будванском старом граду.
ВУКОТА ВУКОТИЋ Сви ови подаци можда не били интересантни да се у њима не крије приличан парадокс. Наиме, према садашњим тумачима и кривотворитељима црногорске прошлости и духовног идентитета, ова црква је подигнута у част св. Саве српског (о.1171-1231) минимум 30 година прије његовог рођења! Заиста је тешко схватити, како је такав чин, градње цркве унапријед, успио икоме и пасти на памет, али данас смо свједоци управо те интерпретације. Вјероватно потакнути оном чувеном Тертулијановом сентенцом Credo quia apsurduum! (Вјеруј иако је немогуће!) покушали су да на мала врата, обичном замјеном теза, избришу један важан траг духовности на овом простору и утакну нит светосавља. Уз то занемарени су и њени габарити и предроманички стил градње, као и чињеница да је током своје историје дуго времена била двоолтарна, још један спецификум црногорског духовног насљеђа. Све то очигледно није било битно при испуњењу циља да се црква, узидана у бедеме древне Будве, подреди и прилагоди интересима негирања црногорске традиције. Овакви инфантилни покушаји прекрајања насљеђа једног народа, још више остају смијешни при
3
19. септембар 2020.
кад су ти догађаји још више подијелили људе и оставили посљедице које се осјећају и данас. Била је то сурово отворена политичка асимилација. И није престајала. Само је некад била мање, а некад више перфидна. У том послијератном лудилу 1934. године страдало је и звоно Ивана Црнојевића. Није оно било на веригама, над нечијим огњиштем већ је скинуто са Цетињског манастира. И као што је за стари бријест био изговор да се ионако сушио, тако је и за звоно речено да је ионако било напукло. И док је стари бријест вјероватно изгорио у некој пећи, судбина Ивановог звона прилично је бизарна. По скидању с Манастира, са Цетиња је пренијет у Бачку гдје је доспио у посјед породице Дунђерски, чувене по свом богатству и најмање двадесет двораца у Војводини. Међутим, иако то никако не би било оправдање, ово звоно није стигло тамо како би украсило неку војвођанску цркву већ је као неко старо гвожђе, претопљено у кваке за господске дворске капије. Наравно да је и напукнуто требало да остане у Црној Гори јер је дио културне и историјске баштине због чега му је мјесто било у музеју. Не могу да се не запитам јесу ли тамо у Бачкој шкрипале капије док су их отварали, јесу ли вриштале кваке сваки пут кад би их дохватили онако јако како је на Цетињу звонило старо звоно, онако гордо као када је надалеко јављало вијести о славним побједама црногорског народа. Јесу ли уопште знали што је то звоно упамтило и чему је свједочило или су, несретници, узалуд подмазивали кваке не би ли утихнуле?
чињеници да се подаци о овој цркви лако могу провјерити из више извора. Једноставним одласком на било који други сајт везан за прошлост Будве, може се утврдити да предметна црква нема никакве везе са првим архиепископом српским, већ да је посвећена светом Сави Освећеном, монаху из Палестине који је живио VI вијеку, оснивачу неколико манастира и аутору једног од првих монашких правила. Поред тога, рецентна истраживања (Вукотић, 2020.) показују да се овдје ради о покривању једног старијег култа. Утврђено је, да је на простору Црне Горе још од краја IX стољећа постојао култ светог Саве Седмопочетника/Седмочисленика, једног од ученика свете Солунске браће Ћирила и Методија. Својим радом на просвећењу словенског становништва Дукље, овај данас запостављени светитељ, поставио је основе даљег културног уздизања овог простора. Претпостављамо, да је и ова будванска црква могла бити њему посвећена, али да је накнадним накарадним интерпретацијама дошло до губитка његовог имена као патрона. Зато је у циљу исправљања очигледних нелогичности пронађено средње рјешење и Сава Освећени проглашен за патрона цркве. Овај мали примјер, међу бројним другим и већим примјерима, који смо овдје издвојили само је илустрација једног феномена затирања црногорског аутохтоног идентитета. Очигледно се водећи схватањима о једносушном споју духовног и световног и девизом „светосавље све и свуда“ добијен је еклатантан примјер прекрајања духовне традиције једног народа и њеног утапања у други. На жалост, понављам, оваквих примјера је много, али управо зато сви морамо имати слуха и свијести да овакве покушаје препознајемо и на вријеме спријечимо. У супротном, национални идентитет црногорског народа, остаће, како каже владика Раде „прћија младе Теодоре!“
УКЛАПАЊЕ ЊЕГОША У ИДЕОЛОШКО-ПРОПАГАНДНИ СВИЈЕТ ДИНАСТИЈЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ
Зашто Амфилохије жели обнову Александрове капеле? Оно што су јужнословенски родољуби замјерали Аустроугарима у симболичкој равни сад је урадио њихов краљ – заштитни знак црногорске рецентне архитектуре, како је крстио Павле Мијовић, веома мали прозори правоугаоног облика који су више личили на пушкарнице но на прозорске отворе, замијењени су византијским луковима, тако типичним за српску сакралну архитектуру; грађевини је придодата и гломазна камена ограда коју традиционално црногорско црквено градитељство није познавало
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
Б
удући да је стара ловћенска капела коју је подигао Његош у част својега стрица митрополита Петра I оштећена у Првоме свјетскоме рату, власти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одлучиле су се за подизање нове. Иако је у почетку било ријечи искључиво о обнови капеле, на крају је одлучено да се остаци старе сруше и подигне потпуно ново меморијално мјесто за највећег сина „нашег троименог народа“, како се тада о Његошу пропагандистички говорило. Рушење старог и подизање новог здања, умногоме и архитектонски и симболички измијењеног од изворне грађевине сигнализирало је и нови доживљај Петра II Петровића-Његоша, сада утопљеног у идеолошко-пропагадни свијет династије Карађорђевића и њене визије југословенске блискости. Краљ Александар се 1924. године обратио хрватскоме вајару Ивану Мештровићу, свјетски познатоме умјетнику, веома до тада ангажованоме на промовисању идеја југословенскога јединства, да изради пројекат за Његошеву капелу. Мештровић је понудио амбициозно рјешење грађевине која је била мјешавина античких инспирација и касне сецесије. Њезина изградња и поправљање пута до Ловћена да би се транспортовао материјал захтијевали су огромна средства и вријеме те су се власти захвалиле Мештровићу и одлучиле на лакши и бржи корак. Умјесто рестаурирања и конзервирања капелских остатака и дозиђивања срушених дјелова донешено је дакле радикално рјешење – да се остаци сруше до темеља и цијели објекат озида наново.
КУЛТУРНИ КОЛОНИЈАЛИЗАМ Иако је спољашњим изгледом личила на првобитну капелу нова грађевина имала је у себи рецепција културнога колонијализма. Оно што су јужнословенски родољуби замјерали Аустроугарима у симболичкој равни сад је урадио њихов краљ – заштитни знак црногорске рецентне архитектуре, како је крстио Павле Мијовић, веома мали прозори правоугаоног облика који су више личили на пушкарнице но на прозорске отворе, замијењени су византијским луковима, тако типичним
за српску сакралну архитектуру; грађевини је придодата и гломазна камена ограда коју традиционално црногорско црквено градитељство није познавало. Апропријација културнога насљеђа извршена је и измјеном култа свеца којему је посвећена капела; умјесто Св. Петра Цетињскога коме је Његош посветио првобитну капелу Александар Карађорђевић је нову посветио Св. Ђорђу, крсној слави своје династије. При подизању капеле краљ се представио као ктитор, а његов ктиторски натпис који се налазио изнад главне портенице гласио је овако: „У име Оца и Сина и Светога Духа – Амин. Ми Александар I Краљ Срба, Хрвата и Словенаца, праунук Карађорђа Петровића, вође и почетника ослобођења Србије, унук кнеза Александра Карађорђевића, а син Краља Петра I Великог ослободиоца и Ујединиоца нашега народа и Књегиње Зорке Петровић-Његош, обновисмо овај свети храм, који је на Ловћену, близу Цетиња, подигао и за вјечну кућу изабрао славни Наш предак Петар Петровић-Његош, Владика и Господар Црне Горе, поклоник хероју тополском Карађорђу, бесмртни апостол и вјесник јединства Нашега народа, а који би године 1916. разорен у рату за ослобођење и уједињење. Нека је мир пепелу Петра II Петровића Његоша и нека је слава Његовом великом имену. Његов свети благослов нека се излије на Наш дом и Наш народ кроз све вијекове. Амин. На Ловћену 21. септембра 1925. године“.
ИНИЦИЈАЛИ И НА ЛУСТЕРУ Иако је у натпису навео да је обновио храм, прихватањем улоге ктитора краљ је показао да капелу види као потпуно нову грађевину, а њену је саградњу, што је веома интересантно, директно повезао с рођењем својега сина, пријестолонасљедника Петра II Карађорђевића. Краљеви иницијали нашли су се и на лустеру који је красио ентеријер капеле поред Његошева рељефа са стиховима, фрески црногорских светаца: Св. Владимира (који је овђе представљен као „Св. Јован Владимир“ који нема никакве везе с изворним култом, иако СПЦ то не признаје), Св. Василија Острошкога, Св. Петра Цетињскога, Св. Стефана Пиперскога и грб негдашње црногорске државе, који у капели није имао третман нит државнога нит династичкога амблема, већ је дословно означаван као „грб породице Петровић“. У том новом здању
ОШТЕЋЕНА ЊЕГОШЕВА КАПЕЛА
КАПЕЛА КОЈУ ЈЕ АЛЕКСАНДАР ПОСВЕТИО СВОМ СИНУ
највећи црногорски пјесник сахрањен је 1925. године. Капела је постала симбол новог статуса асимиловане Црне Горе, а сам чин сахране имао је изузетну пропагандну важност за династију Карађорђевић. По Франтишеку Шистеку, потреба повратка Његошевих остатака на Ловћен огледала се у сигнализирању дефинитивне инкорпорације некадашње црногорске монархије у нову државну заједницу и симболичком истицању културнога и политичкога јединства троимене краљевине. Он каже: „Логично је да се појавила потреба реинтерпретације Његошева лика и значаја у духу владајуће државно-политичке идеологије нове и изнутра још недовољно срасле Краљевине. Свечани пријенос Његошевих остатака имао је такође изразиту и личну породичну димензију с незанемарљивим политичким конотацијама”.
СРЦЕ СРПСТВА Шистекове тезе најбоље потврђује проглас „Покретачког одбора за пренос костију владике Рада на Ловћен“. У томе документу који је лансиран у јавност љета 1921. године изречена су сва идеолошка становишта новостворене државе: читав проглас прожет је Његоше-
вим стиховима и стиховима најважнијих јужнословенских књижевника; посебно потцртан Његошев рад с њима на уједињењу Јужних Словена; недвосмислено изражено изворно Његошево српство, а српство Црне Горе представљено ријечима Мушицког – „срце Српства“; идеолошком аналогијом изведено да је владика „на првом мјесту пјесник Српства-Југословенства“; побројани јунаци на којима се темељио јужнословенски романтизам те побједоносно истакнуто сахрањивање окупаторскога оружја. Преношење је за одбор значило одуживање владици Петру II за то што се у току окупације „спустио“ да дијели с народом муке ропства, а сада тај исти народ дијели с њиме „тријумф наше Слободе, нашег Уједињења, тријумф оне мисли, за коју је он живио и радио. Ослобођени и уједињени, ми му морамо одати достојну почаст (...) као нашем духовном вођи, апостолу и пророку Слободе и Јединства“. Проглас је закључен патетичном констатацијом да Његош својим „тјелесним очима“ није успио да види остваривање својих идеала. П.С. Што мислите, зашто Амфилохије жели обнову Александрове капеле?
4
19. септембар 2020.
ЦРНОГОРСКО ПИТАЊЕ
Кад „ослободиоци“ стигну Они су, уз помоћ бајонета и артиљерије, донијели демократију и напредак, који се огледао у хиљадама жртава и спаљених домова, са невиђеним бестијалностима којима се рушила и унижавала Црна Гора. Црногорски барјак са двоглавим орлом су скинули са цетињског Двора и брутално, огавно га оскрнавили. Забрањено је ношење црногорске капе...
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
Ј
а ве молим, господо, да ставимо на страну историју Црне Горе. Што се пак тиче њезине политичке историје, ја је дијелим на два дијела: на ону до јуче и од јуче. Ми више нијесмо Црногорци него Срби - ускликнуо је, без љубави, на тзв. Подгоричкој скупштини 14/27. 11. 1918, њен потпредćедник Саво Фатић. Овом фамозном изјавом фактички је дат старт за завршне радове дуго припреманог процеса асимилације и потпуног уништења Црне Горе. О насилним и нелегалним радњама тзв. Скупштине, са поднасловом Црногорски народ и његова култура још трпе посљедице Подгоричке скупштине, Мијат Шуковић наглашава: „То обухвата и одређење: црногорска историја од тада постаје српска историја, црногорска култура постаје српска култура, црногорски Његош постаје српски Његош. Одређење које је
полазиште и путоказ да Црногорска црква постане Српска црква, што је и остварено указом регента Александра Карађорђевића донесеним 17. јуна 1920. Лишена је Црна Гора, дакле, историјског субјективитета и других тековина које је вјековима мукотрпно освајала, градила и вајала и легитимних егзистенцијалних права која јој природно припадају као историјски самосталном субјекту, као народносно-политичкој, културној, економској, ратничкој, људској територијалној заједници“. Тако су „ослободиоци“, уз помоћ бајонета и артиљерије, донијели демократију и напредак, који се огледао у хиљадама жртава и спаљених домова, са невиђеним бестијалностима којима се рушила и унижавала Црна Гора. „Црногорски барјак са двоглавим орлом домаћи изроди у служби српске окупационе власти су скинули са Цетињског Двора и брутално, огавно га оскрнавили“. Забрањено је ношење црногорске капе. Као једно од важнијих црногорских обиљежја и оно је морало бити посрбљено. Послије десетак година дозвољено је да се носи, ако се на њу стави
крст са четири оцила. „Подгоричка Зета пише о томе 1939. године: „Наша црногорска народна капа, која се једно вријеме послије уједињења није смјела носити, у посљедње вријеме налази добру прођу… То је још једина наша дозвољена застава!“.
ЗЛОУПОТРЕБА СВ. САВЕ Тридесетих година прошлога вијека, појавом фашизма, злоупотријебљен је и Св. Сава, којему су клерикални кругови, предвођени Николајем Велимировићем, додијелили титулу првога нацисте у Европи, правећи нови облик православља - „светосавље“, које са ликом и дјелом овога значајнога Немањића практично нема никакве везе. Јевреји су постали узрочници свакога зла (као данас Црногорци у пропагандним медијима). Током Холокауста у Берлин је 1942. послата порука да је Србија „Judenfrei“ (Јуденфрај - нацистички израз за подручје очишћено од Јевреја/Жидова). Из Загреба је таква порука упућена 1944. На бази тога проповиједа порасли су апетити и територијалне претензије
најмрачнијих кругова, на челу са СПЦ. Уз посрбљавање, по Црној Гори кренуло је и „посављивање“ локалитета и сакралних споменика. Све је рађено да се затре и сваки траг да је Црногорска црква икада била аутокефална, иако то јасно пише у државним актима СХС и томосу добијеном од Цариградске патријаршије, плаћеном један и по милион франака (економски разлози аутокефалије – има и тога), за проглашење под именом „Автокефална Уједињена Православна Српска Црква Краљевства СХС“. Други свјетски рат донио је промјену система и повратак једног дијела суверенитета Црне Горе. Но, империјални и асимилаторско-девастаторски снови СПЦ нијесу престајали. Наду су им подгријали братоубилачки ратови с краја ХX вијека, којима су давали замаха и учешћа. Вјероватно је то довело до тога, да се у књизи „Верска служба у Војсци Србије – утицај на операције копнене војске“, разматра „на који начин војни свештеници могу да учествују у планирању и извођењу операција копнене војске. Ту њихову улогу неопходно је даље развијати“.
Ујединитељи сахрањивали свеце Посебно су на мети ујединитеља били црногорски свеци. На самој тзв. Подгоричкој скупштини једна група посланика ишла је у крајност, предлажући да се из Цетињског и Острошког манастира избаце, изнесу мошти (кости) Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког и сахране њихови земни остаци на гробљу попут обичних цивилних лица, да се затуцани народ не би сакупљао око старих свечева и митова! Иначе у Србији су за св. Василија, као и за св. Владимира дознали у другој половини ХIХ вијека.
Симболично су ипак „ослободиоци“ сахранили наше свеце. У документима сабраним у књизи „Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића“, објављеној у Риму 1921. године, у одјељку А) Злочини према појединцима у намјери да унизе углед цркве и државе, пише: „Једнога дана, децембра 1918. у 1 сат ноћу, једна група србијанских официра, праћена војницима и једном групом најгоре фукаре, којом су тероризирали честито и мирно становништво, извршила је у Никшићу сљедећи одвра-
тан злочин, желећи тиме убити што се то чини у православној ауторитет цркве, односно све- цркви приликом сахране. Како титеља-патрона црногорскога је у православној цркви обичај народа и црногорске државе. да се гробови прелију вином и Направили су три ковчега, на уљем, то су, умјесто тога, србиформу мртвачких сандука. На јански официри препишали јавједном је било написано Св. Пе- но гробове...“ тар, на другом Св. Василије, а на Скоро смо виђели, на основу статрећем црногорска круна. Ове рих докумената и писама, да свековчеге су носили кроз варош ти Петар Цетињски, по мјерилиНикшић на начин као што чине ма узурпатора његовога трона, црквене процесије, затим су се није био неки калуђер. Наиме, он задржали на тргу, гдје су иско- није знао да се заразе лијече капали три гроба, у која су поло- ђењем и молитвом, него је нарежили ова три ковчега. Послије ђивао изолацију-затварање граовога одржали су опијело, као ница при појави епидемије куге.
УЧЕСНИЦИ „ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ“
ШТА ЈЕ ПРАВИ ПУТ? Повампирењу снова и метастази непочинстава присуствујемо ових дана. Након избора, ђе чудни конгломерат има већину, измиљели су разни специјалци, извађени из нафталина тајних служби. Посебно се огласио академик САНУ, салонски фашиста Коста Чавошки, члан Крунског савета Карађорђевића, уз терцирање једног од потомака „Аце паликуће“. Он је изнио идејни предложак за „коначно“ рјешење црногорског питања. Дуго је он бринуо како Црногорце вратити на прави пут, тј. асимиловати и усадити им „изгубљену српску свест“. Није у реду да бринемо академика и морамо наћи начин како да га ућешимо. Живи у држави ђе је све сређено, сви срећни и задовољни, никаквих проблема нема, опште благостање. Сем ćекирације око Црногораца, који су као вирус, не постоје (не видиш их), а изазивају фрас. Имао је он и раније неких приједлога. На примјер за рјешење велике бриге, зване Мило Ђукановић, предлагао је „румунски сценарио“. За Косово је имао пријеко рјешење: „Србија треба да уђе војском и тенковима на север Косова!“ Кратко и јасно, како и доликује даваоцима туђе крви. Осокољен резултатима избора и улогом колеге пуковника, изјавио је да би, уз понижење Ђукановића, требало полагано, уз брижљиво организован попис, ићи ка „коначном“ рјешењу: „Све треба поступно радити, и у једном тренутку кад се све то рашчисти, када ови на власти схвате да је ДПС, ако није пропао, јесте битно утањио – распишу нове изборе. На којима би та нова већина, са или без Дритана Абазовића, била неупоредиво већа и моћнија. Па ће онда и неке друге кораке да направе. Једну по једну ствар“.
ДО КОНАЧНОГ РАЗРЈЕШЕЊА Које су то ствари до „коначног“ разрјешења? Да ли бисмо за почетак прво носили траке? Жуте су,
5
19. септембар 2020.
Амфилохије тражио брисање аутокефалије „Српска православна црква никада није признала границе Србије у оквиру Југославије после Другог светског рата. Почетком 1992. године, на Сабору СПЦ је усвојена Декларација која негира авнојевске границе, док епископ Атанасије Јевтић истиче да је њихова ревизија витално питање за српски народ.“ Исте године и Амфилохије Радовић пише руском патријарху да из старог документа избрише податак о Црногорској цркви као аутокефалној, јер му омета политичке планове: „Да донесете рјешење о неканонском и погрешном уношењу Црногорске митрополије као аутокефалне цркве у Диптих Руске православне цркве 1850. године и да ту одлуку у Диптиху оповргнете, јер су у нашој светој Српској православној цркви такве прилике да постоји тенденција раскола у Црној Гори.” Онда смо дошли у чудну и необичну ситуацију. Неком сулудом инверзијом ствара се нова реалност и све оно што је срамота, што представља гажење моралних и људских принципа, проглашава се врлином. Митоманским искривљењем историјских података настоје се дезавуисатии и обесмислити сва идентитетска обиљежја Црногораца. Све уз кађење и религиозну дресуру, далеко од сваке праве и искрене побожности.
као што знамо, резервисане за Јевреје, бијеле су носили у Приједору припадници несрпског становништва. Остају нам црвене или зелене, незгодне за далтонисте. Стварно је тешко с Црногорцима! Они немају резервну домовину. Лако је с осталима. „Турке“ (ваљда под тим подразумијевају Муслимане и Бошњаке, ако се не покрсте) лако је проћерати у Турску, „Шиптаре“ у Албанију, мрске „Католике/Лацмане“ у Хрватску. Остало би нешто мало Црногораца, који нијесу „пописани“ графитном оловком (изум из доба досадашње власти), које би требало обухватити коначним рјешењем. Како? Гаета затворена, Аргентина далеко, до Америке се не може допливати. Транспорт хладњачама је незгодан, Батајница попуњена, а јама на Требјеси (ђе је бачен Шћепан Мијушковић), плитка. Не сумњамо у креативност умних академских глава и да ће г-дин Чавошки да тражити адекватно рјешење. Имају они теоријског искуства у (ч)етничком инжењерингу и чишћењу. Чавошки је био члан Тима за одбрану Радована Караџића пред Међународним кривичним судом за ратне злочине у Хагу и члан је Сената Републике Српске. Домаћих извођача радова и егзекутора има спремних. Неће у џенет, ђе их чекају 72 дјевице, али би добили живопис уз попа Мацу и Шиљка. Процес асанације био би завршни дио асимилације, круна! Е, онда би неко од нових „ослободилаца“ могао јавити у главни штаб генералима/владикама/академицима – Црна Гора је: МОНТЕНЕГРИН ФРАЈ! Ослобођена, али од Црногорацах! И наставе да живе као у бајци... Међутим, има једно али – биће Црне Горе док је иједног Црногорца, а и тај један био би им већи, не од Ловћена, но од Хималаја!
ЈЕСУ ЛИ СВЕТИ ВЛАДИМИР И СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР У БИЛО КАКВОМ СРОДСТВУ!?
Ново читање и измишљање традиције
Између култа Светог Владимира и култа Светога Јована Владимира у Црној Гори није ријеч тек о номиналној нијанси, већ о суштинском прихватању не само једне од верзија култа, већ и различитих визија црногорскога друштва, оне која је утемељена на аутентичним садржајима наше духовне културе и афирмише најбоље тековине интерконфесионалнога насљеђа или оне друге, фабриковане изван Црне Горе, чији су тотеми већ посађени на врху Румије и на Тополици од средине XIV вијека у околини Елбасана створен нови култ – Светога Јована Владимира. Не без разлога Банашевић примјећује да је „пренос Владимирових остатака у Албанију морао добро доћи самим Немањићима“.
ИЗМИШЉЕНА ТРАДИЦИЈА Црква на Румији
Н
ајстарији историјски извори који помињу првога дукљанског свеца-владара − Житије Светога Владимира из XI вијека, у одломцима сачувано као 36. глава Љетописа Попа Дукљанина средином XII вијека, византијски хроничар Јован Скилица из XI вијека и Синодик цара Борила из 1211. године − називају га искључиво Владимиром. Позивајући се на „књигу о дјелима“ Светога Владимира, а ријеч је сасвим извјесно о његову житију насталом за потребе Дукљанско-барске надбискупије, Поп Дукљанин доноси низ драгоцјених историјских података о дукљанскоме владару, помијешаних додуше с типизираним елементима хагиографскога жанра. Историјску основу Дукљанинове приче лапидарно потврђује византијски хроничар Јован Скилица у својој Краткој историји подацима да је Владимир био зет македонскога цара Самуила, да је на превару погубљен од Јована Владислава те да је био „човјек праведан, мирољубив и пун врлина“. У Борилову Синодику с почетка XIII вијека, пак, Владимирово име налази се на списку бугарских владара. Дакле, примарни историјски извори не познају дукљанскога владара под именом Јован Владимир. У критичкој, научно заснованој историографији његово име може бити само Владимир. Ни први извор у којем се помиње као светац, Љетопис Попа Дукљанина, не помиње га као Светога Јована Владимира, већ у двије варијанте – као Светога Владимира и као Блаженога Владимира, што на свој начин потврђује и старину изворника, будући да је у вријеме његова настанка Владимир очито прошао тек почетни ниво канонизације за који је била надлежна локална црквена организација. Не мање важно, ни један једини елеменат традиције везане за овога дукљанског владара настао
у Црној Гори, не може се повезати с именом Јован Владимир, већ искључиво Владимир или, у неким случајевима и „Свети краљ“. Поменимо само ороним Владимир и истоимени топоним, потом древну традицију изношења Владимирова крста, предања о „Светом краљу“ („Шин ре“) забиљежено код албанскога становништва у Крајини, помене цркава посвећених „Светом Владимиру“ на тлу барске дијецезе од XV до XVIII вијека и сл.
РЕКОНСТРУКЦИЈА ДЕШАВАЊА Први познати помен „Светог Јована Владимира“ јавља се на натпису албанскога великаша Карла Топије из 1381. године далеко од Црне Горе, код Елбасана. Научно најувјерљивији одговор на питање откуд у средишњој Албанији, а отуд и даље, у Македонији, Бугарској, па све до Свете Горе и Синаја, тај култ носи име „Свети Јован Владимир“ дао је гласовити историчар књижевности Никола Банашевић. Полазећи од основане претпоставке Константина Јиречека да су Епирци у вријеме посиједања Скадра око 1215. године мошти Светога Владимира пренијели из Крајине у Драч, у доба кад су „светитељске моћи биле најодличнији плијен“, Банашевић реконструише даљи пут светачких моштију, констатујући да су се након Драча обреле у Манастиру Светога Јована код Елбасана. Банашевић веома аргументовано, правећи и јасно уочљиве паралеле између светачких култова Светога Јована Крститеља и Светога Владимира, а ријеч је о кенотичким свецима, закључује да је у новој средини дошло до контаминације култова, па је ранијем култу Светога Јована Претече придодат моштима оснажени култ Св. Владимира, чиме је вјероватно баш
У средњовјековноме је контексту посве разумљива потреба једне државе и династије да истисне све традиције државе коју је запос́ела, а поготово култ локалнога владара-свеца који је могао бити сметња успостављању новога култа и нове религијске праксе коју већ 1219. неканонским оснивањем Зетске епископије остварују Немањићи.
БРОЈНЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ Но, постоји још један могући извор појаве имена Јован Владимир. Како се зна да је убиство Светога Владимира наручио Самуилов синовац и узурпатор македонскога пријестола Јован Владислав, а у неким познијим историјским списима попут Историје славенобугарске Пајсија Хиландарца из 1762. се те двије историјске личности мијешају, није искључено да је Владимир у мутној предаји која је допрла до Елбасана заједно с његовим моштима, можда крајње бизарно прискрбио и дио имена својега убице, Јована Владислава. Да се цијела прича о култу ипак не би свела на малу разлику у именовању, поменимо овђе и то да је на основу грчкога житија и службе „Светоме Јовану Владимиру“ штампаним први пут 1690. године у Млецима, а то су основни текстови елбасанскога култа, прерађивани доцније у бројним другим текстовима, Свечево име је заправо Јован те да је из „неког предјела из области Бугарске, које се зове Владимиро“, потом да је син Немањин (премда је историјски Владимир погубљен најмање цијели један вијек прије Немањина рођења), да је у уроти против њега учествовала његова жена (насупрот историјској улози Косаре), да је био заштитник православља (премда је страдао готово четири деценије прије подјеле хришћанства) и борац против јереси итд. Као што се из овога сумарног прегледа види елбасански култ Светога Јована Владимира, осим моштију свеца, не располаже готово ничим што би се могло довести у везу с историјским ликом и дјелом дукљанскога владара. Тиме не желимо негирати његов зна-
АЛЕКСАНДАР РАДОМАН чај, већ само истаћи неопходност раздвајања научног, историјски потврђеног, од митског. Стога се намеће као научна неопходност разлучити култ Светога Владимира који је настао у Дукљи у XI вијеку са својим аутентичним садржајем, миленијумским трајањем у Црној Гори и интерконфесионалном вриједношћу, од култа Светога Јована Владимира, насталог неколико стотина година након Владимирове смрти, у средишњој Албанији ђе су се обреле свечеве мошти и ђе је зачета нова традиција, до те мјере удаљена од прототекста да би се већ могла сматрати сасвим другом културном тековином, што потврђује, уосталом и њен ужи конфесионални оквир сведен искључиво на православне вјернике. За црногорски култ Светога Владимира његова елбасанска варијанта може имати само значење апендикса.
НАЈЕДНОМ СРПСКИ СВЕТАЦ Светац чији је култ потискиван у Зети од доласка Немањића и који је у Србљак ушао тек 1861. у наше је дане наједном проглашен „првим српским свецем“, а на то ново читање надовезао се цијели низ церемонија чија је сврха „измишљање традиције“, како би тај феномен назвали савремени британски историчари. Феномен који под кринком „духовне обнове“ поприма све више димензије културоцида откако је у Црну Гору 1991. године приспио митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. С високих црковних адреса чујемо да је Владимир „српски владар“ иако је према Попу Дукљанину владао Зетом (Дукљом), касније и Подгорјем и Драчком облашћу, а према Јовану Скилици „Трималијом и оближњим областима Србије“. Како је код Скилице назив Трималија архаизирани облик назива римске провинције Превалис, заправо синоним за Дукљу (што потврђују нова истраживања српског медиевисте Предрага Коматине), произилази да је Владимир поред матичне Дукље владао и дјеловима оновремене Србије, што га српским владаром чини, да употријебимо једну историјску аналогију, таман онолико колико и његове савременике − македонскога цара Самуила и византијскога цара Василија II који су такође у појединим периодима крајем X и почетком XI вијека владали Србијом. Између култа Светог Владимира и култа Светога Јована Владимира у Црној Гори није ријеч тек о номиналној нијанси, већ о суштинском прихватању не само једне од верзија култа, аутентичне или увезене, већ и различитих визија црногорскога друштва, оне која је утемељена на аутентичним садржајима наше духовне културе и афирмише најбоље тековине интерконфесионалнога насљеђа или оне друге, фабриковане изван Црне Горе, у којој за другост „ни мислит не треба“ а чији су тотеми већ посађени на врху Румије и на Тополици. Опредијелимо ли се као друштво за ову другу, наратив о суживоту и мултикултуралности генерацијама које долазе оставићемо само у форми предања.
6
19. септембар 2020.
РАЗВОЈ МОНТЕНЕГРИСТИKЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВИЈЕKА
Доктрина припајања
Иако се традиционално у Црној Гори багателише и насљеђе и они који су знали цијенити, афирмисати и проучавати то насљеђе, дошло је до сазријевања свијести о прекохиљадугодишњој традицији црногорске културе и њеном националном карактеру коју баштини један број црногорских научних и културних дјелатника супротстављајући се хегемонистичким и асимилаторским снагама
СТЕФАН ТОДОРОВИЋ
Ј
едан од утемељивача монтенегристике Радоје Радојевић на научном скупу „Црногорска култура и путеви њенога развоја“ одржаном у Титограду 1968. године, истиче: „Kад постоји нација, постоји и национална култура као основни елемент националнога бића, као неотуђиво културно насљеђе и богатство нације“. Данас је неупитно да постоји црногорска нација а самим тим и њена култура као основни и неотуђиви елемент њенога националног бића. Наведену необориву Радојевићеву премису занемарују само српски националистички и хегемонистички кругови у Црној Гори и региону. Поменута група људи на све могуће начине покушава својатати црногорско културно насљеђе, чијим својатањем настоји негирати постојање црногорске
нације а сљедствено томе и сврху постојања црногорске државе. Свједоци смо да и независност Црне Горе и развијање њених институција кад је ријеч о самобитности црногорске културе и њенога насљеђа нијесу много допринијели да се ослободимо хегемонистичких и асимилаторских снага. Није занемарљив број оних који раде на урушавању црногорске самобитности и њеног културног насљеђа, од невладиних организација, умјетника, научних и културних посленика до политичких и духовних вођа. Захваљујући поразно лошој кадровској политици претходне власти, која је у кровним научним и културним институцијама на кључним мјестима делегирала људе недовољне научне снаге и воље за борбу против деструктивних снага. Често на највишим мјестима постављајући управо оне људе који су радили на урушавању црногорске самобитности, еклатантан примјер томе су предćедници Црногорске академије наука и
умјетности. Доведени смо у ситуацију да аутохтона црногорска култура и њено насљеђе стријепе пред још једним, како нас на то упућују политичка дешавања, институционалним асимилаторским дјеловањем.
БОРБА НЕПРЕСТАНА Од обнове црногорске државне независности па до сада смо имали помаке и вербалнога залагања за очување сопственога националног и државног идентитета. С новим политичким снагама које ће чинити власт, црногорској националној култури у погледу самобитности изгледа да предстоји борба слична оној коју су водили Радоје Радојевић, Милорад Стојовић, Бранко Бањевић, Војислав Никчевић, Радош Ротковић, Радоје Пајовић, Данило Радојевић, Сретен Перовић, Павле Мијовић… У односу на данашњу Црну Гору, у којој за сада постоје неопходни друштвено-политички оквири и институције за бављење црногор-
ском културном баштином, у вријеме поменутих научних прегалаца и утемељивача монтенегристике није било ни друштвених услова ни институција црногорских које би упослили научнике и културологе жељне проучавања и афирмације сопствене прошлости. Због тих мањкавости представници старије генерације морали су бити компензација за недостајуће институције тога времена. Kолико су били неповољни услови за научно дјеловање и промоцију самобитности црногорске културе говоре чињенице да су били саслушавани, проказивани, да им се забрањивала јавна дјелатност. Живјели су и радили у времену кад је гријех било рећи да постоји црногорска култура, црногорски језик, црногорска књижевност, да постоји црногорски народ и црногорска држава. Али су својом храброшћу и научном снагом утирали пут и државној независности и званичној афирмацији монтенегристике. За разлику од данашњих научника и културних дјелатника сувише уско
специјализованих, површних знања и прије свега кукавица и ћутолога без храбрости да јавно бране своје ставове.
МАЛИ ДОПРИНОС ИНСТИТУЦИЈА Ствара се утисак да ни институције ни друштвени услови нијесу пресудни за стицање научне храбрости и знања. Kако можемо примјетити, све је мање и основнога познавања сопствене културне прошлости и све је мање стварнога доприноса црногорској култури. Што оставља простора за дјеловање ретроградних снага. Тако данас културни и научни дјелатници из српских националистичких кругова, у духу хегемонистичке политике, недавну обнову црногорске независности користе да представе њену културу, њено књижевно стваралаштво, њен језик као нешто што је ново, што прије није постојало. Док су раније користили период непостојања самосталне црногорске држа-
НАМЕТНУТА ПРИПАДНОСТ
Страх или незнање? „Брисање“ појединих култура довело је до теже визуелне препознатљивости народа, култура, обичаја, поједностављености изражавања, смањеној креативности и иновативности… Ове индустрије као и умјетност уз помоћ социјалних мрежа, медија, телевизије, креирањем глобалних идеала љепоте, идола, узора, а све у сврху поједностављивања људске природе и потреба, брзе зараде и глобалног дјеловања, користећи се озбиљним психолошким методама и маркетингом, доводе до лакше контроле и управљања масом, пометње људске природе, изгледа, понашања, одбацивања сопствене културе и изгледа и ”добровољне” замјене за бољу, љепшу, јачу
К
тако остварује позицију за дјеловањем. Човјекова потреба ка припадању стара је колико и сам човјек. Припадност је нају-
очљивија у изгледу неког човјека или групе (од народне ношње до одјеће субкултура). Култура облачења лако и веома преци-
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
ада се појединац визуелно сроди са масом, средином или трендом постаје дио неког друштва - групе и
ЧОВЈЕКОВА ПОТРЕБА ПРИПАДАЊУ СТАРА ЈЕ КОЛИКО И САМ ЧОВЈЕК Подгорица, септембар 2020.
зно дефинише овај феномен. Међутим, постоје неколикo врсте креирања припадности, једна је потреба сваког појединца да се сроди са oдрeђеном групом сличног мишљења, погледа, географије... Друга, наметнута припадност која је производ разних врста културнo политичке асимилације. У историји присвајање обиљежја неке групе било културне, идеолошке или политичке, иде раме уз раме са борбом за опстанак. Овакве примјере налазимо од почетака колонизације и великих освајања, до Другог свјетског рата, па све до савремених трендова у облачењу тј. у модној индустрији постављеном кроз стандарде идола времена у којем живимо. Раније, освајањима и ширењем убјеђења да је једна раса, култура или начин размишљања супериорнија у односу на другу. Временом долази до брисања и нестајања појединих култура или њених обиљежја. У прошлости се до ових феномена долазило кроз насиље, агресивну едукацију и приморавање, данас се то чини брже и суптилније. Цијела модна, текстилна индустрија, сви облици дизајна и производње као и умјетност на глобалном нивоу заснивају
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ се на принципима копирања и прилагођавања (од идеје до конзумације). Управо ова појава довела је до теже визуелне препознатљивости народа, култура, обичаја, поједностављености изражавања, смањеној креативности и иновативности… Ове индустрије као и умјетност уз помоћ социјалних мрежа, медија, телевизије, креирањем глобалних идеала љепоте, идола, узора, а све у сврху поједностављивања људске природе и потреба, брзе зараде и глобалног дјеловања, користећи се озбиљним психолошким методама и маркетингом, доводе до лакше контроле и управљања масом, пометње људске природе, изгледа, понашања, одбацивања сопствене културе и изгледа и „добровољне“ замјене за бољу, љепшу, јачу. У новијој историји свима су нам познати примјери музичких и филмских звијезда које мијењају боју коже и комплетан изглед, како би били што шире прихваћени. Данас у свијету највише је забиљежено азијата који разним третманима и пластичним операцијама исправљају своје лице, а посебно очи не би ли личили на бијелце. Овај тренд је веома распорстрањен мећу средњошкол-
7
19. септембар 2020.
цима и студентима и алармантан јер га одобрава породица и користи као систем награђивања за добар успјех у школи. Такође, у субкултурама које се креирају под утицајем неког музичког правца наилазимо и на обрнуте примјере у којима бијелци (већина), опонашају нпр. афричку културу истичући у први план њихову традиционалну одјећу и фризуре. Наша прва предаја и одступања од сопствене природе дешава се још у дјетињству када због исказивања љубави према породици изгледамо и понашамо се баш као они. Касније стварамо- пратимо идоле на које личимо, које опонашамо, цитирамо. Било би наивно размишљати да се овакве појаве данас дешавају случајно, или да су производ неких појединаца. Овакав тренд је добро смишљен и испитан, само је сада питкији, паметнији и свеприсутнији, он сада нуди брза рјешења и води ка ”успјеху”. Наивни смо ми као конзументи, посебно у периоду одрастања уколико иза нас не стоји породица као васпитни дио нашег формирања и школа као едукативни. У Црној Гори феномен угледања на друге је ствар менталитета и мржње према себи, својој „посебности и другачијости“. Наш комплекс је евидентно дубок али његов корјен је помало нејасан, да ли је то страх или незнање? Зашто се приклањамо другоме, присвајамо туђе и чини нам се љепше, боље и вриједније од сопственог? Док се свијет одупире машинерији асимилације било визуелне- културне или националне, ми потписујемо добровољну капитулацију и то не „бољој и супериорнијој“ култури него деструктивној и насилној, која нас уз пјесму води у потирање и самоуништење а ми је грађански поздрављамо.
КАКО ЧИТАТИ ФЕНОМЕН АСИМИЛАЦИЈЕ
„Успјешна“ балканска прича Асимилација и њене стратегије, сложена и болна мрежа односа. Судар великих империја које могу да дјелују мултикултуралније од оних друштава и држава које су настале на рушевинама Аустро-Угарског царства и Отоманске империје на простору Балкана
ЈАНКО ЉУМОВИЋ
А
симилација и/или аспирација. Заправо акултурација. Једнострани процес, али и реципрочан унутар кога се одричемо властите културе, остваривања грађанских права и прихваћености у друштву. Процес који доводи до нестанка Цинцара, Кочевских Њемаца, Арбереша, Лужичких Срба… Причу о таквим искуствима доноси аустријски публициста Карл-Маркус Граус у студији Еуропљани у изумирању (Фрактура, Загреб, 2010) и закључује на примјеру Арбереша сљедеће: “Преостају дакле ти интелектуалци који код сваке мањине увијек чине претходницу и зачеље. Претходницу оних који се први опраштају од мањине, не би ли као асимиланти пронашли свој пут у већини; зачеље оних који посљедњи остају вјерни заједници која, осим у њиховим жељама и сновима, уопће више не постоји”. Асимилација и њене стратегије - једна од „најуспјешнијих“ балканских прича. Сложена и болна мрежа односа. Судар великих империја које могу да дјелују мултикултуралније од оних друштава и држава које су настале на рушевинама Аустро-Угарског царства и Отоманске империје на простору Балкана. Старе-нове државе или сасвим нове, па са њима и уз њих нације. Успјешне или оне неуспјешне (Југословени). Оне које су имале срећу и услове да на вријеме развијају и национализују своју прошлост, или друге као црногорска која је у томе била заустављена или оспоравана до данашњег дана. Неко их зове и закашњелим нацијама, иако свака свој идентитет мјери хиљадама или тисућама година. Или златним кашикама, знате већ тај наратив. Балканска митологија и стереотипи. Добри и лоши момци и ђевојке. Пардон, Црногорци, Срби, Хрвати итд. Или гастарбајтери из доба социјализма или апатриди као резултат емиграције или егзила из деведесетих година XX вијека. Да се нијесу десили не бисмо имали све књиге које имамо, рецимо из пера Дубравке Угрешић. Без њених књига тешко је преживјети балканску стварност. Од Културе лажи, Музеја безувјетне предаје, па до рецимо Караока културе. Кажу да се тренд наставља, и да балканске земље не успјевају да задрже своје младе. Они или ми који остајемо ође, знате већ
ЈАСНА ВУКИЋЕВИЋ RFE/RL
ве и њених научних институција у својатању црногорског културног насљеђа, које је неупитно, и које се кроз вријеме само другачије нормирало и карактерисало. Иако се традиционално у Црној Гори багателише и насљеђе и они који су знали цијенити, афирмисати и проучавати то насљеђе, дошло је до сазријевања свијести о преко хиљадугодишњој традицији црногорске културе и њеном националном карактеру коју баштини један број црногорских научних и културних дјелатника супростављајући се хегемонистичким и асимилаторским снагама. Њихова научна компетенција и рад довели су до тога да је данас савремена књижевна монтенегристика призната у свим регионалним, европским и свјетским књижевним и научним круговима, осим код српских националиста у Црној Гори и региону који поричу њен идентитет. Озбиљном научном аргументацијом побијена су увјерења узрокована друштвено-историјским околностима у којима се развијала црногорска научна, књижевна и језичка свијест, а која је дуго владала међу научницима, да је црногорска култура односно црногорски језик и књижевност исход српске културе и њеног књижевнојезичког израза. Таква увјерења су задржали само још црногорски и српски научници из великосрпских националистичких побуда служећи широј политичкој стратегији, да се Црногорцима на сваки начин наметне српски културни, књижевни, језички и национални идентитет, а онда на темељу тих идентификација спроведе у дјело политичка доктрина припајања Црне Горе Србији.
БИЛБОРД СА ПОТОЊЕГ ПОТПИСА Тиват, 2011.
наставак стиха из пјесме (песме) која нас позива на остајмо чекамо, чекамо, чекамо. Да се окончају политике асимилације и да заживи добросусједска сарадња, како Брисел именује један од фактора регионалне сарадње за земље Западног Балкана на њиховом путу у свијетлу будућност. Или Европа више Европа.
МНОШТВО ИДЕНТИТЕТА Европа која почива на мноштву идентитета, идентитета ствараног на интегритету племства духа. Простори који то нијесу, свједоче да њихов идентитет стварају људи без интегритета. Националисти или асимилатори, експерти за етнички и сваки други инжињеринг. Или аматери и неталентовани умјетници који са усхићењем праве кич програме и артефакте који балканске народе и даље држе ту ђе јесу. Европа и/или живот са мноштвом идентитета, рецимо као у Њемачкој ђе држава за цркву, тј. вјерске заједнице убира порез, али ако кажеш и потпишеш да си атеиста исти не мораш плаћати. Као атеиста, скоро и као нудиста ипак си мањина, јер Европа свој идентитет темељи на хришћанству, па се порез ипак плати. Или Америка у којој је он света обавеза. Ево Трамп је убиједио Србе и косовске Албанце, да је GAY OK, па ће тако заједнички да се боре за декриминизацију хомосексуализма у како рекоше још 67 земаља које то нијесу учиниле. Заједнички српско-албански gay pride био би заиста достојна прослава у част међусобног признања. А протест поводом тога може да буде и кађење просторија Водовода у Херцег-Новом. Чиста света
вода која ће опрати све наше гријехове или асимилација путем водоводне мреже. Македонија је сада Сјеверна Македонија. Грци коначно задовољни, наравно не сви, јер ипак је остало име Македонија. Аспирација ексклузивних Срба, Бугара и Грка остаје и даље на снази. Наравно Црква, православна, али само српска, а са њом и језик. Какав црногорски, македонски и каква њихова аутокефална црква. Тај идентификатор се има не дати, па се опет враћамо на причу о добрим и лошим момцима. Или расправа да је ОК рећи Шиптар, без обзира што нам се лијепо каже да је исправо рећи Албанац. Или “добар” Црногорац ако збориш српским језиком и српској цркви припадаш.
НА ПОСЉЕДЊЕМ МЈЕСТУ Сјећате се билборд кампање за потоњи попис. Асимилација унутар које не препознајмо потребу да у духу савремености, професионалних стандарда, истрајне и стратешки осмишљене културне политике, са врхунским професионалцима и високим умјетничким и културолошким стандардима градимо сопствени идентитет. Напетости које прате сваки процес акултурације додатно говоре колико је за прожимање култура важно промовисати стандарде, домете и квалитет међукултурне комуникације која из напетости улази у љепоту суодноса. Какав је наш суоднос, најбоље говоре квалификације унутар јавног, или тек приватног говора на друштвеним мрежама. Унутар круга сопствене културе бирамо само оне који су идеолошки блиски, или како фолклор или тра-
дицијски концепт културе никако не може да прихвати савремену умјетност и њен исказ. Или како не умијемо да се сопственим идентитетом бавимо онако како су комунисти у социјализму знали - модерношћу. Споменицима НОБ-у који данас привлаче публику МоМе у Њујорку. Модернизмом, читљивим за сва времена, а не изведбама споменика који као да су мишљени и ливени у поретходним вјековима. Примјер или компарација споменика Ивану Црнојевићу у Подгорици (2019) и на Цетињу (1982). Такви естетски кодови су далеки од генерације рођене уочи или током XXI вијека, они су далеки и од генарација које имају развијен есетски укус током модернизма XX вијека. Између њих се налазе сви они које такав талас није захватио и који своје асимилаторске политике унутар Црне Горе спроводе темељно и дугорочно, а ми који би требали да будемо продуценти или аутори црногорског идентитета морамо коначно да признамо да им помажемо у томе. Или зашто никако не иду хаљине, као модни урадак Анастазије Мирановић поред слика Петра Лубарде. Она Црногорка, Он Србин. Сасвим небитно за домет нечијег дјела, али битно за зајединицу која се валоризује унутар других или далеких култура. Лубардино дјело је валоризовано у годинама послије којих су се наново отворили национализми и разврставања, или нови кругови асимилације, све до поменутих билборда са потоњег пописа. Да би Лубарда био и наш, а не само српски, хаљине никако неће помоћи. Или је то политичарима сасвим непознато искуство. Заправо га не морају ни имати, али неко ко о томе одлучује би морао знати да је то проблем.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
19. септембар 2020.
ДЕВАСТИРАЊЕ ДОБАРА ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ
Бестрагање идентитета Општенито речено, занавијек ће ми остати нејасно: чесове уопште везе има СПЦ са ранохришћанским и/или позноантичким и раносредњевјековним црквама и базиликама по Црној Гори - нако шклапаторске, тј. отимања њима туђег, које им ни по којем основу не припада и, никад није припадало!
Ниђе нико по Европи - in situ - не реконструише (у горњем смислу) цркве ни из 14, а не из 4. ст, једино је СПЦ ово наше дукљанскозетско-црногорско сасма јефтино за такве тамо-њихове антицивилизацијске работе, тј. оно им је у оваквој држави и џабе, зарад чеса морају бити контени (задовољни) - јер им у Црној Гори (и једино у Црној Гори), кад су добра културе у питању (и не само она), може бити да су у сампас, тј. пуштани су да (сами) чине што им је гођ драго.
MИОДРАГ БАЈКОВИЋ
П
итање идентитета некојега народа је дословице питање опстанка тога народа. Очување језика и културе, који скупа чине (сва) четири угаона крша медијалног дијела идентитета свакојега народа - главни је услов његовог опстанка! Зарад бројних околности, а на вељу жалост нас Црногораца, у потоњих 100 година црногорски језик је у поприличној мјери промијењен и тијем - нагрђен. Најпрво нам је, током 23 године срамне и крваве српске окупација помеђу два свјетска рата, насилно наметан туђи, српски језик; а затијем, приближно пола стољећа након 1945, спорад једино доступних (а били смо их нуждени): школских уџбеника, књига (пријеводи свјетских класика итд.), штампе, ТВ, филмова (титл-ови), стрипова... - што у неприхватљивом и забрињавајућем обиму траје и дан-дањи.
ćедиштем у Београду, односно њезина вјерна, агресивна и бахата филијала - испостава са ćедиштем подно Орлова крша, на Цетињу.
За све оне који ће на овом мјесту рећи да је „језик жива твар која се мијења“, нека знаду - да је црногорски језик (ка’ ниједан тако и, ни примаћи толико међу језицима у бившој СФРЈ) током највишег дијела потоњега стољећа - мијењан на насилан и шокантан начин а не наравним (природним) путом и у исто таквим околностима, сушто је учињена ненадокнадива штета.
СПЦ је у потоњих 30-ак година (посебице у потоњих 15-ак) нелегално, на дивље или на црно градећи, што ће рећи - противузаконито и не поштујући струку и стручне институције, мање или више бестрагала бројна добра црногорске културе, манастире: Добриловина, Острог, Ждреба(о)ник, Ћелија Пиперска, Дајбабе, Орахово, Подластва, Стањевићи, Ком, Старчево, Бешка, Морачник итд.
Наше је застиђе да свакодневно (ка’ званичне и, чоче, једино „правилне-књижевне“) рабимо на стотине увезених ријечи, које, до прије 50-100 година, ни у једном крају Црне Горе - никад и нимало постојале нијесу! Радило се је, посебице у другој половици 20. стољећа (што се однаша и на данашње доба), о - „на тихо“ губљењу идентитета језика.
Дословице, на ред за „оживљавање“ чекају или, другојаче речено - посматрано са нивоа закона и струке, очекује се бестрагање остатака манастира: Златица крај Титограда (ćедиште бискупије Диоклијске (Дукљанске) цркве из 4. и 5. стољећа), Светог Арханђела Михаила на Превлаци крај Тивта (тамошњи најстарији сакрални слој (бенедиктински) је из 9. стољећа), Пречиста Крајинска (постојала је већ о концу 10. стољећа - први пут се спомиње у Љетопису Попа Дукљанина) итд.
НАМЕТАЊЕ ТУЂЕГ Гледе културе или, конкретно гледе девастирања (бестрагања) непокретних добара црногорске културе, која је дио ширег корпуса медитеранске културе, с циљем потирања и наметања туђе - „на сва звона“ се је побринула Српска православна црква са
МАНАСТИРСКА ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА НА ОТОКУ БЕШКА Лијево: послије санације и рестаурације 1966. године Десно: током вандалске конструктивне „санације“ кампањела итд. oко 2010. године
Годинама је угрожен и локалитет Топхала са остацима триконхалне цркве из 12. ст, која је највјероватније била узор осталим триконхалним црквама подигнутим на отоцима Скадарског језе-
ра у другој половици (Старчево) и о концу (Бешка) 14. ст, и на зачетку 15. (Морачник). У питању је циљано и систематско прекрајање, које иде до уништавања идентитета црногорске културе.
НЕМА СЛУЧАЈНОГ Српској православној цркви се не ‚’дарује’’ случајно земљиште на којему се налазе изузетно значајни остаци ранохришћанских и/или позноантичких базлика на археолошком локалитету Doclea - Дукља. Као што, и лише већ противузаконитог поćедовања, примјерице ради - Манастира Златица, а у оквиру њега непроцјењиво значајних остатака триконхалне цркве из истог 4. стољећа онога ‚’проклетога цара Дукљанина’’ и остатака базилике из 5. ст. - СПЦ не купује случајно земљиште у непосредној околици остатака базилике из 7. ст. на Мартинићкој градини, и других цркава из раног средњег вијека, тј. доба онијех непоћудних (непожељних) Дукљана, који су/смо помијешани дукљански Славени/Словјени, Илири, Романи и Келти. СПЦ је у потоње вријеме, а послије ненадане промјене курса или стратегије гледе свега дукљанског, па
још како потребито метнути руку на све овдашње хришћанско, које има (и таман спорад тога) преко 800 година континуитета и идентитета (и материјалног) прије Немањићах окупације овога простора, тј. неопходно им је српскијем клобуком заклопити васколику овдашњу хришћанску традицију, колико гођ је она током тијех осам стољећа створена искључиво под упливом Ватикана и, поврх тога - била још стотинама година доминантно католичка! Општенито речено, занавијек ће ми остати нејасно: чесове уопште везе има СПЦ са ранохришћанским и/ или позноантичким и раносредњевјековним црквама и базиликама по Црној Гори - нако шклапаторске, тј. отимања њима туђег, које им ни по којем основу не припада и, никад није припадало! Мним да се у нашему народу отето одвајкада баш нешто и не бренује ка’ талично!
МИМО ПРАВИЛА И СТРУКЕ Ужасавајућа је чињеница (која доста збори о наумима и стратегији) то - што су прошле 2019. године, од особе из СПЦ допрле јавно изговорене ријечи у вези са Манастиром Златица: „За тролисну (триконхалну - прим. аут.) цркву из 4. вијека, 2017. год. добијени су конзерваторски услови. То је уједно шанса да се реконструише црква“.
ГРОБНА ЦРКВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НА ОТОКУ БЕШКА Лијево: након археолошких истраживања и конзерваторских радова изведених 1966. и 1986. године - остаци јужног брода тробродне, троапсидалне базилике изграђене о концу 7. стољећа - са ступцима или комадима зида на њима, који су подупирали тријем на јужној фасади са зачетка друге половице 15. стољећа Десно: изглед цркве данас, након „дивне“ доградње (и надоградње на негдањим остацима), тј. овога ругла и скаламерије
Вриједи нагласити да је прије 10ак година обновљена Црква Светог Јована у Затону, крај Бијелог Поља. Ради се о реконструкцији урађеној у 21. стољећу, на остацима триконхалне цркве изграђене на пријелому 11. на 12. ст.! Иначе, ово је једина легална работа у III миленијуму на простору васколике Црне Горе, кад су значајне интервенције на добрима наше културе у питању, што ће рећи да је држава (овај пут на обрнути, другојачи начин од свих многобројних осталих - кад није шиљала инспекцијске службе онамо ђе су вршени нелегални/дивљи радови, нити их забрањивала итд.) и њезине „стручне“ службе - кумовале овом културоциду.
МОГЛО ЈЕ... Ако је била неопходна градња цркве за потребе тога краја, могла се по узору на постојеће остатке, па чак и истих димензија њиховог хоризонталног габарита - пројектовати и изградити таква црква у релативно непосредној близини, да би ови изузетно важни остаци остали конзервирани и видни, а не данас онако поништени/уништени. На отоку Бешка обурдано је па изновице президано кампањело манастирске Цркве Светог Ђорђа, а оно је било таман неђе 100 година старије од открића Америке; док су једномашице (у исти мах), у оквиру овога манастирског комплекса, на локалитету гробне Цркве Пресвете Богородице - „стручњаци“ из СПЦ надоградили, уништили остатке тробродне, троапсидалне базилике настале концем 7. стољећа, која је била таман неђе 800 година старија од открића Америке. Очито, овакво нешто је могуће само код нас, зарад тога што на простору Црне Горе има на досте буљуке с конца и конопца скупљених црномантијаша (виши дио њих су тобош монаси или свјештеници), припадника СПЦ, који, вођени предводником њиховога стада из Цетињског манастира, почесто систематски а редовито на дивље граде и, који су зарад тога подавно приспјели да спознају законе државе по којој дивљају, и зрели да проводе барем дјеличак својега охолог начина живљења - у или иза - неких других зидина, а не - у или око - зидова културе. Наравно, кад би било, односно - да је било државе Црне Горе! Помислимо на трен: како ће црногорски језик, културу, школство, науку..., тј. црногорски идентитет - теке „заштитити“ србо-четничка „ослободилачка“ нова власт несретње нам Црне Горе, лише живота и здравља свијех нас њезиних постојбника?!?