ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
19. децембар 2020. | година I | број 42
ПРЕСЛИКАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Филозофија нахије ПРОБЛЕМИ СА ИСТОРИЈОМ
ЈОВАНА МУГОША
Није превласт једне идеје историје главна црногорска битка. Главна битка је да се изађе из нахије. Зато, ако хоћете да побиједите противника ваше идеје историје, само га оставите у нахији, а ви изађите. У нахији, била наша или њихова, увијек има само један пут – погрешан
Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
Н
аше мишљење о стварности најчешће је историцистичко, а то значи да стварност доживљавамо као понављање историје, а актере наше стварности као учеснике историјске епохе. Стварност видимо само као један облик историје у нашем добу, умјесто као вријеме садашње које има своју историју или нужну везу с њом. Таква перцепција наводи нас да живимо историју, а не стварност и да се, умјесто поправљања садашњости, претежно бавимо поправљањем прошлости. Тако постајемо заробљеници онога чега нема и онога што се поправити не може, осим ако домислите оно што вам недостаје или одузмете оно што вам квари слику коју желите да видите. Али тиме од историје правите мит, односно лаж. А историја је и без тих преправки довољно непоуздана, или тачније – историја није истина, већ је она истина више или мање.
ISSN 2704-5226
Проблеми с историјом почињу када пожељну представу сопствене историје сматрате истином о вама и времену у коме живите. Тада у историји почнете да тражите објашњења, путоказе, доказе, потврде о исправности мишљења или опредјељења… И наравно, направите грешку. Али не због тога што је грешка у историји, него зато што је грешка у вашем знању историје и представи о њој. Потреба да стварамо пожељну представу прошлости, коју намећемо као дио наше стварности, није посљедица несавршености образовног или неког другог система, већ је то резултат једног менталитета, који себи прави сигурно уточиште у коме једино може трајати и опстајати. За овај културолошки ареал, који одржава у животу пожељну представу историје, најприкладнији је назив – нахија. Нахија је сигурно уточиште за сваку заблуду, простор гдје је лаж дозвољена, ако је у служби нахије. Нахија никада не кажњава оне који јој служе, нити ограничава право медиокритета на успјех. Зато је у нашој нахији историја једина филозофија.
историјске драме: Горски вијенац и Лажни цар Шћепан Мали, од којих је прва, која уопште није исторична, имала већи утицај на мишљење о стварности од оне која је умногоме заснована на историјским фактима. У Горском вијенцу историја је употријебљена да би политичка функција дјела била дјелотворнија, док је у Лажном цару историја употријебљена да би само дјело, а не његова изванкњижевна функција, било чињенично и ситуационо увјерљивије. Уосталом, Његош је за Лажног цара и прикупљао грађу из Венецијанског архива, тако да су и радња и ликови прилично блиски ономе како је уистину било. То се за Горски вијенац не може рећи. И то не због тога што ,,Истраге потурица“ није било, већ због тога што тај историјски амбијент о коме пише Његош, а који се односи на вријеме прије тобожње ,,Истраге“, никада није постојао. Горски вијенац је најувјерљивији као слика црногорског менталитета, а све друго је креација без икаквог утемељења у историјском.
Историја као мишљења о стварности почиње, као и много чега другог, с Његошем. Он је написао двије
Наравно да књижевник нема обавезу према историјским фактима или ситуацијама, али хоћу да
кажем да историјска слика Црне Горе у Његошевом Горском вијенцу, а не приказ догађаја или личности, нема упориште у историјском. Његошу историчност и није била важна, већ креирање оног историјског подтекста који ће дати легитимитет политичким идејама његовог дјела. Да тај подтекст није измислио, његове политичке идеје не би прешле границе Црне Горе. Морамо знати да је Горски вијенац, поред тога што је дјело генијалног ума, истовремено и дјело једног политичког мегаломана. Оно је зато извор велике обмане. За разлику од Његоша, који је историју користио као фракцију идеолошког опијата, наш највећи писац XX вијека, Михаило Лалић, историју је увео у своје књижевно стваралаштво као средство за објашњавање идеолошке патологије и црногорског политичког менталитета. На неколико мјеста у Докле гора зазелени и Гледајући доље на друмове, он објашњава чему историја служи и због чега је њоме опсједнут: ,,Ово што често призивам прошлост није што уживам да је причам, но ја без ње, чини ми се, не уми-
јем ни да мислим и немам чиме да освијетлим замршен путељак испред себе... Успомене су, вјероватно, не само моје но и свачије, вазда склоне уљепшавању, иначе не би имале смисла... Стално дозивам догађаје што су прошли да помоћу њих измјерим ова лудила што су дошла и засјела да не прођу. Зло је у томе што чим отворим избе сјећања, немам више могућности да извучем што ми треба: преплави ме нетражено, заборавим шта сам хтио... Иако се историја не понавља у цјелини, понавља се у фрагментима, то јест у људима, а они су остали исти или гори но што су били... Читава нам је историја изаткана од закашњења и престизања, од кајања и поправки...“ Од прошлости се, тврди Лалић, не може побјећи. У Лелејској гори има интересантна прича о закрпи, коју је Ладо Тајовић бацио у неку планинску урвину, јер га подсјећа на давно вријеме, а он жели да се „ослободи прошлости“. Али послије неколико дана лутања планином, опет је наишао на њу. Таква је некако наша судбина и данас – куда год да идемо, увијек нас сачека нека закрпа из прошлости.
Да ли је могуће уз помоћ историје „освијетлити замршен путељак“ испред нас? Могуће је, наравно, али не са историјом какву ми имамо и користимо. У нашој историји, односно историји која служи за општу употребу, главни „јунак“ је наш непријатељ, а не ми сами. Историја је прича о пропасти наших непријатеља и његовим заблудама, а не о нашим добрим искуствима и нашим заблудама. Историја нам не служи, као што служи Лалићу, да разумијемо Црну Гору, већ да покажемо њено неразумијевање код оних других. И једна и друга страна вјерује да је њихова историјска представа Црне Горе једино истинита и да је разумијевање њихове представе, разумијевање Црне Горе. А није. Треба читати Лалића. Црна Гора као историјски монолит одавно не постоји. И са тим се треба помирити. Борба да се одржи привид тог монолита, увијек заврши неуспјехом. Није превласт једне идеје историје, главна црногорска битка. Главна битка је да се изађе из нахије. Зато, ако хоћете да побиједите противника ваше идеје историје, само га оставите у нахији, а ви изађите. У нахији, била наша или њихова, увијек има само један пут – погрешан.
2
19. децембар 2020.
НАЦИОНАЛНО-МОРАЛНИ ДОМЕТИ ДИЈЕЛА ДОМИЦИЛНОГ НАРОДА
Балада о вјечној трагичној наивности СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
Занимљиво је да само Црна Гора преписује властиту историју, не да из ње повуче какав наук, већ да све понови истим редосљедом и истим степеном понижења?! Каква срећа, успјешно смо се поновили! Сад смо са сваке стране, досљедно и припремљено, засути темељном србизацијом
РАЈКО ЦЕРОВИЋ
Т
о да ће свијет, тачније велике силе, знати да цијене огромну жртву Црне Горе у Првом свјетском рату, која је, солидаришући се са Србијом, а тиме и свим савезницама, хитро објавила рат Аустрији, иако ненападнута и неугрожена, па затим несебично истуривши своје слабо одјевене и слабо храњене храбре јединице, на прешироком фронту, ради заштите српске војске од блиског тоталног уништења, закључно са мојковачким витештвом – то, дакле, да силе побједнице неће уважити несебичну црногорску жртву на каснијој Мировној конференцији, готово је необјашњиво и сумануто. Најмање је то могао очекивати несрећни црногорски народ, и његов пренаивни краљ, који није могао ни претпоставити да ће, вољом својих ратних савезника, бити потврђен најеклатантнији примјер суровог вјероломства у свјетској историји. Па и код нељудски празне столице у Паризу, и код нељудски конфинираног краља у Неију,
Ј
а нијесам за стављање ствари под „тепих“, јер не постоји толико велики под на који би могло да стане све потиснуто. На Балкану тепих је једино рјешење. Такође, не постоји ни тако јак усисивач који би усисао сво крупно и ситно смеће испод тепиха. И онда се прелива. А најчешће је ђубре, макар у сленгу, везано за политику. Код нас се кућа припрема за госте. Све се очисти, забашури, затворе се врата од собе коју нико не види и води се рачуна да не исплива. Све што смо сакрили. Наравно да се наше историје, приватне, личне, уплићу у свакодневицу. Наравно да дефинишу културу живљења. Мени је важно да постоје књиге у стану. Према књигама су имали однос и моји партнери. Нема херц романа, и има историјских књига, Черчилови мемоари, и неке од књига из НОБ-а и Југославије, јер је отац мог животног сапутника био официр. Не официр Црногорац, него официр Славонац. У Славонији се ишло у партизане и да би се сачувала глава. Мој сапутник каже да је Југословен, када хоћу да га наљутим – кажем да је Србин. Иако због мајке Хрватице из Сарајева и оца Србина, односно партизана из Славоније, може да буде само Југословен. Кажем му да то не постоји, али наше породичне историје у заједничком животу имају један заједнички садржалац... нијесмо домаћи издајници. И цијело вријеме сам Црногорка, знајући да је крајње непаметно, ако ми циљеви нијесу везани некада за пласман у локалним установама - црногорским. Ја ни не боравим тамо у континуитету, да бих постала кадар за неку установу.
ШТО ЋЕ ЦРНОЈ ГОРИ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ КАД ТО ТРЕБА БРАТСКОЈ СРБИЈИ?
још се вјеровало да се савјест „великих“ може пробудити. Не, не, услиједила је језива тишина у којој је заударало месо убијаних и израњављених жртава, посебно по катунском кршу, још су дуго пиштала гладна и обез-
домљена сирочад само због тога што су им родитељи били увијек вјерни и заклети својој домовини. Но, црногорска племенитост и доброта, повјерење према свакоме коме смо још и добро учинили, нијесу јењава-
ли ни у вријеме кад су масовно паљене куће и стока, понижавана и цвијељена чељад. Јесу ли Црногорци тада успјели да једном за свагда науче историјску лекцију? Јесу ли се опа-
метили и отријезнили од својих митова и илузија? Јесу ли успјели да под собом осјете чврсто тло које завазда опомиње? Јесу ли се питали, поред осталог, ко им то све и због чега сервира гомилу косовских лажи и умилних косовских тугованки? Како то да су, чак и неки, којима је у Бијелом терору страдало више ближњих, похитали, да се само двадесетак година касније, сврстају у брадате хорде спремне да обнављају краљевину у којој „националних мањина неће бити“? Наравно, Црногорци су научили лекцију. Били су на нивоу задатка кад их је, деведесетих година прошлог вијека, запало да научену лекцију примијене? Прво су били презадовољни због тога што им је наишла прилика да научено обнове и примијене, а затим су својски настојали да што досљедније пузе, ојкају и блеје, ваљда у знак освете за осамнаесту? Били су једини народ који је своју освојену и лично тражену срамоту поносно носио. Ко ће као ми? Ко умије тако ниско спустити образ, ко служити и метлати као ми? „Убићемо, заклаћемо свакога ко за Слоба неће!“ И нека, бар смо у мизерији били на својој висини! Дошло је ново доба: честити људи који дотле нијесу баш знали ни ђе им је црква, иако су је сами градили властитим, племенским и братственичким новцем, постали су вјерници. Надували се као жабе, спопали туђе барјаке и туђе иконе, борбено се сврстали у литије, дотле непознате у црногор-
У ЗЕМЉИ ЧУДА
Све је исто, само је више клерика Како ствари данас стоје, ни пласман у локалној установи културе данас не подразумијева да сте Црногорац/ка. Једнако је непопуларно као 90-их, само су се кључни актери измијенили. Кад су ме питали како сам то што сам, у Београду и Никшићу – смислила сам сљедеће, пробудила сам се мрзовољна и љута, и одлучила сам тог јутра да будем Црногорка. И онда би ми се насмијали и рекли да сам непоправљива, а у Никшићу не би схватили да баш нећу да се расправљам на тему. Е данас ми се на ту тему и не шали. Јер је некако баш демоде... бити Црногорка. Само губите, ништа вам не доноси. А то није први пут. Шта да урадим испред џипа са заставом друге државе у којем се веселе и трубе по Подгорици, џип као карактеристика... да му покажем један прст као одговор на његова три, е то би било опасно. И неваспитано. Мада ме више плаши опасност, плашила ме и када сам га показала полицајцима који ми добацују петнаест година раније. Када сам кренула да пишем службени број, полицајци су утекли. Ови момци не знам да ли би утекли. Али џип је статусна категорија, која год да се застава вијори. Туђа или сопствена. А због туђе заставе, по киши
и под маском ми се не ризикује... шамар или свађа. А под било којом заставом, жена не смије да реагује. Провоцира. И под утиском сам да се историја вратила. Да сам у деведесетим, било да сам у сусједној држави, било у својој. Иконографија и начини су слични, али је више свештеника. И треба да објасним шта? Да је статус католичке цркве у Енглеској другачији након Хенрија VI, оснивања Англиканске цркве, Елизабете I, и свега оног због чега је Енглеска у Европи често била на правој страни, са историјског аспекта. Усвојеног у школама – свим на свијету. Рецимо, премисе Другог свјетског рата, када су због побједе над Хитлером и нацизмом жртвовали колоније и наравно да су се историјска дешавања прелила у културу. Лени Рифентшал је на примјер по питању стила и редитељске вјештине призната ауторка, али њено ауторство никада није одвојено од чињенице да је била на погрешној страни историје. Е, то је некада било тако. А данас историјски усвојени постулати и уз помоћ свих организација основаних након Другог свјетског рата, испод нашег тепиха су толико збрчкани да се ту баш нико не би снашао. Јер ми враћамо историју уназад и пора-
жене третирамо као побједнике. На примјер, четници су поражени. А имали су јаче савезнике од наших домаћих - нацистичку Њемачку и фашистичку Италију, колико су они тек моћни били, па су изгубили. А код нас данас, улазимо у ситне анализе, као да рат није трајао до 1945, они су се ето 1943. „мало предомислили“ јер су мрзјели „зле“ комунисте. Сурови сукоби, за по дома, су традиционално на Балкану свеприсутни. Историја и манипулисање истом, никако нам не да да усвојимо опште цивилизацијске постулате. Нпр. оне ко је изгубио Други свјетски рат. Усташке злочине не помињем, јер посматрам рат из визуре црногорске територије. Јесте да је Макс Лубурић, управник концентрационог логора, поријеклом био из околине Никшића, прије рата ситан преварант. Оног Другог, свјетског. Који на нашим просторима још није завршен. Али нема више партизана. Ни шуме... само четника и крупне буржоазије, и античетничке и четничке. А шта са свима нама који пратимо ону – брат је мио ма које вјере био. Па и ако је невјерник. Тако да мене брине - што протрљам очи и учини ми се да је - 1918. Онда опет протрљам очи и ево је 1943. Додуше, нема италијанских фа-
MАРИЈА ПЕРОВИЋ шиста и њемачких нациста, колико сам ја информисана Њемачка је прошла денацификацију и званично баштини друге принципе, по којима је Турчин поријеклом, а Њемац рођењем, један од најзначајнијих режисера. Питам се шта би било да су представници мањина у Скупштини кренули да клањају, када су представници већине, почели да се крсте? Да ли је Бог увео парламентаризам? Колико ја знам демократија је традиција античке Грчке и Рима, доласком хришћанства у Европу, дуго је била изгубљена... да би се од 17. вијека, како гдје, обнављала. Негдје, није дошла ни на ред. Извињавам се 20. вијеку, код нас је актуелан крсташки рат. Или није. Можда смо јунаци једне од Нушићевих комедија из прапочетка грађанског друштва, или смо Крлежини Глембајеви... сецикесе и убице... Можда је Шекспиров Краљ Лир или Отело... А да проговорим језиком нових формата... биће да смо у Паровима или Задрузи... гдје све гадости које се десе немају тежину, док се народ весели и гледа. Све је ко ће кога и све је за рејтинге.
3
19. децембар 2020.
ском православљу, и заурлали – Н е д а м о в а м с в е т и њ е! Тако је, коначно, дошло до реализације највише тачке националне спознаје добровољним дариванем својих цркава и манастира туђину у власништво, тако је сопствено пузање постало потврда највиших национално-моралних домета домицилног нам народа! Срећа прати храбре и посебно стрпљиве. Није је лако досегнути, али се досљедно пузање исплати!!! Уосталом, што ће Црној Гори цркве и манастири кад то треба братској Србији? Зар Црна Гора читаво вријеме комунизма није живјела за Србију, и само за Србију, све дотле док Србија није одлучила да црногорско руководство говњеном метлом стровали у блато!? Занимљиво је да само Црна Гора преписује властиту историју, не да из ње повуче какав наук, већ да све понови истим редосљедом и истим степеном понижења?! Каква срећа, успјешно смо се поновили! Сад смо са сваке стране, досљедно и припремљено, засути темељном србизацијом којој, све ми се чини, ако будемо као до сада преписивали сопствену историју, лијека неће бити. Уосталом, какви наши народни хероји, какви морални горостаси којима смо се поносили? Имамо ми данас министра правде господина Лепосавића, чије презиме тако гордо црногорски звучи, мештра од Закона о слободи вјероисповијести, који не мијења само она „три“ спорна члана, него све ђутуре и одједном, како Црна Гора не би помислила да има ишта од својих цркава и манастира. Наравно, све одмах предаје ДАН-у, а комотно може и своме савезнику Вијестима, чији коментатори љубоморно за себе чувају тајни докуменат о Путиновом одушевљењу чланством Црне Горе у НАТО алијанси, што еклатантно доказује да је онај државни удар од двијехиљадешеснаесте чиста лаж.
ТУ СМО
Шћепан-овића за извоз! MИХАИЛО РАДОЈИЧИЋ ШОК
М
ожда ову причу треба почети закључком а потом је откључавати ако је могуће!? Без обзира што тамо ђе се нико ништа не пита, треба ћутати… а тамо ђе се свако пита, не треба говорити. Како сам анониман ка’ многи, нити сам питан нити одговоран за одговарање... писаћу! Црногорци су увијек тражили демократију тамо ђе је никад није било, а кад се на моменат обрну тамо ђе је има, поврну се на дуже, опет тамо ђе је нема. То нам се понавља готово као циклус а понекад, као овај пут без метафоре, као циркус. Оно што је Црна Гора урадила није орочила па је рок употребе разрочен. Овђе је неопходан позив на традицију... а она каже да домаћи суверени не трпе савјете, па их савјетници, умјесто савјетодавне критике, тјеше, односно тепају им. И Запад који слови, и себе ословљава демократским рајем, као какав притајени монарх над демократијом, такође воли да му се тепа... и то се упражњава одавде, ћер до полтронства... А тек ће ако буде среће? Тако је нова власт, након жетве старе власти, одмах угарила њиву за нове засаде и посијала старо ćеме, задужење, које најчешће класа дужничким роп-
ством! Кад се богат задужује он је још богатији, а кад се задужи сиромах, још је сиромашнији. Па тако, што Западу дође, источно од раја, све се покрштава немогућом мисијом демократије. Али, и на Истоку је било узора, врло озбиљних! ,,Шта да се ради?“ питао се велики руски ерудита, књижевник и филозоф Николај Чернишевски. Прочитао је Европу на њеним језицима. Говорио их је све, који су творили европску цивилизацију, али је знао да треба утемељити нешто на свом матерњем. Након њега је створена велика руска књижевност. Гроф свјетске књижевности, Толстој а и Достојевски прије њега, затекли су елитну руску господу која је више вољела да говори најгорим француским, него најбољим руским језиком. Како словенска душа (руски израз) не вјерује свом духу, Чернишевски је духовно унижен, па је као одговор на своје велико дјело добио затвор у Сибиру и у њему скончао. Сматра се да је његова знаменита духовна дјелатност више утицала на руски народ да покрене револуцију него Капитал Карла Маркса. И све су урадили како књига каже ,,Шта да се ради“, а добили апсолутизам нимало гори од онога који су срушили, сматрајући да гори ниједан не може бити. Касније ће ту заблуду и Горки, горко препознати. Стаљин је наложио да се за највећег писца револуције, аутора ,,Мати“, штампа посебно издање ,,Правде“ само у једном примјерку, украшено заблудама као Потемкинова села, да се не разочара велики Горки. Више од пола вијека, прије Чернишевског, Црногорци су се
питали ,,шта да се ради“ са заблудом Шћепан Мали, али су га не чекајући одговор, примили за господара... па се до данас распитују шта да чине с инфлацијом туђих ,,царевах“? Иако је знано да су нам га Руси инсталирали, црногорски суверени након Шћепана су игнорисани од Руса за сваку сарадњу с Петроградом. Светом Петру Цетињском је онемогућено да добије пасош а други пут је дословно прогнан од Руса преко границе. Ту изгледа помоћи нема за ваздакадње шћепан-овиће а данашњи су унапријеђени од ЕУ, кредитом, на име државних обвезница. Да се не варамо, Запад је пун шћепана а већина некадашњих, па и данашњих династија, су препуне шћепан-овића... И да неће, морају, другачије не могу да поправе деформисани ген, родбинских бракова, да би сачували богатство. Приликом посјете Сандра Пертинија, гласовитог предсједника-партизана (1983) нашој земљи, репортер RAI UNO-а је, представљајући Црну Гору Италији казао у објектив - да је посљедња династија Савоја оженила свог престолонасљедника Виторија, принцезом Еленом Петровић да би поправила крв Савојама. И стварно зет нам је био од метра и два кварта, а насљедници му од 180 цм па ћерај до два. Тако је било са њемачким, британским, руским итд. дворовима. Сви су поправљали крв са другима, али никоме никада није пало на памет да у земљу ђе су стигли служе земљи из које су. Њемица, руска царица, Катарина Велика прозвана је мајком домовине Русије. Америка је препуна државника свих разлика, од Израела до Британије...
јер других и немају. Заклети су да служе земљи у којој су, а ако затреба и да ударе на земљу из које су. Међутим и она воли поданике и његује их. Кад је британска краљевска породица поćетила Вашингтон пред Други свјетски рат, предсједник Делано Рузвелт им је приредио свечани пријем и стимао их хотдог хреновкама у раćечену кифлу. Краљевићи нијесу зуцнули ни једне грке но су слатко изели виршле које ми, да презалогајимо, купујемо на киоск. Теке и то су неки деривати шћепан-овића, поданика. Црногорски, прави Шћепан Мали је заклет на Истоку, да до проклетства служи њиховим интересима у Црној Гори. Сад нам проклетство стиже са Запада, знатним дијелом и домаћим заслугама претходних. Не запада нас ни да препознамо кога су нам намијенили... а шћепана ка гаврана. И без обзира што је био лажни цар, био је Црногорцима прави господар. Забранио им је да краду и отимају, увео их је у ред и умирио крвну освету, само тако. Једино, био је плачкоња, како га приказује Његош, кад му помену Немањиће ућешит га нијесу могли... хтио је царство Душаново... кад је већ цар! А што је лажни то нико није потезао и да нијесу Турци потегли мач ко зна до кад би нам дура’... но, није му се траг утро... Имамо их сад ка икад. P.S. У ери доминације филмске умјетности нико није ни покушао да направи филм или тв драму о Његошу, а Шћепан Мали је то заслужио више пута... позоришним адаптацијама ни броја се не зна. Једном ми је то можда најбоље објаснио драмски писац и универзитетски професор Вељко Радовић: На то питање је лако одговорити али је јако тешко направити филм о Владици Раду. Он је један, једини и јединствени гениј свемогући. Нема ко да га одигра. Шћепановићи нам се одигравају често. Имамо их и за извоз, ка паćије репова, а стално их увозимо... Тако то бива у земљи у којој се патриотизам не гради на својој нацији него на увозном национализму.
Развлашћење истине П у корист мита јевај ми музо..., започиње Хомер свој славни еп Илијаду. Од кад постоје системи писмености, људи су своју прошлост записивали кроз приче и поеме о великим појединцима, боговима, полубоговима, херојима, краљевима... Те приче су памћене, препричаване и записиване са кољена на кољено, како би се његовала традиција и чувао самосвојни идентитет оних који их причају. Зато су још Стари Грци, цијенећи предају о прошлости, не само као добру причу, већ и као истинито причање или појање о догађајима који су се збили, међу Аполонове дружбенице уврстили и Клио – музу историје. Управо је истинитост приповиједања о прошлим временима давала приповједачу ауторитет у друштву и била потврда његове моралности. Чак и у посљедњих два вијека, од када се рађа научна историографија, остаје ултимативни циљ тачна, кредибилна и истинита прича о прошлости, заснована на научним принципима доказивости и провјерљивости. Ипак, заувијек ће остати копча између историје, као врсте приповиједања, и умјетности. Једнако као и свуда на свијету и код нас су узимали маха сви ти глобални трендови. Епска народна поезија, некада једино средство памћења и преношења историје, уступала је пред научном историографијом, заснованој на чињеницама и документима. Тачно је да је одувијек било вапаја, попут бри-
clevelandart.orgart
КАД ЧИЊЕНИЦЕ И ФАКТИ НЕ ОДГОВАРАЈУ
КЛИО, МУЗА ИСТОРИЈЕ Charles Meynier (1768-1832)
танског историчара Макалеја, да је Клио муза и да историју не треба одвајати од умјетности, али никада нијесу озбиљно разматрани. Међутим, ти су се гласови само у нашем региону некако „примили“, па смо добили покушаје да развластимо истину у корист мита. Кад чињенице и факти више нијесу одговарали, посебно у описивању непосредне прошлости, једноставно је било окренути се фикцији и легендама из најдубље традиције.
Тако су поново полећели неки стари змајеви, проходали џинови, а уз њих су се саградила нова царства која сежу до првих почетака цивилизације. Зато данас, у 21. вијеку, важно је нагласити, у свакој књижари под секцијом ,,Историја“ имамо различите варијанте измишљене историје Срба у старом вијеку, који су насељавали скоро сваки кутак планете или макар ове цивилизоване дјелове. Чак ни саркастични улазак у теорију еволуције по том питању није много помогао. Као да ништа није могло да заустави тај снажни талас фиктивног тумачења прошлости. Но, све би то било и донекле прихватљиво, да непосредно све те измишљене приче нијесу почеле да угрожавају све околне народе и њихове идентитете. Испоставило се да то има и своју мрачнију и дубокомисленију страну, па ове лоше испричане бајке заправо су малициозан и перфидан покушај отимања туђег насљеђа и својеврсни културни империјализам. Епови и народна поезија, на којима су се подигле генерације у Црној Гори и шире, наједном су тако испреправљане да би сваки други идентитет угушиле сем српски, који се наметнуо као кровни и исконски. Улажењем у мит и фантастично постављену причу о
прошлости, једним потезом се постигло свако брисање икаквог чињеничног стања и потребе за доказивањем било чега. Као дух из античких времена призвало се слијепо вјеровање у приповједача, а пастви је изнова наређено credo quia absurdum. Овакви покушаји насртаја на културно насљеђе народâ у почетку су наилазили на осуду академске заједнице, али током времена све то је некако спласнуло и утихнуло. Наједном се појавила цијела генерација нових ,,стручњака“, заогрнута академским титулама, која упорно покушава да исциједи суву дреновину и докаже сумануте тврдње успостављајући квазидоказе. Иако се све то свело на повезивање баба и жаба, чудни закони и обичаји данашњег дигиталног друштва дали су вјетар у једра свим тим бесмислицама, које се шире без икаквих ограничења. Постају дио попкултуре, па се ваљда на неки начин тако враћају умјетности, као изворишту. Овај накриво склепани, опскурни амалгам, мита, историје и фикције, тиме постаје још већи и опаснији. Иако израстао на немоћи, очајању и поразу, добија застрашујуће димензије, које гутају сваки дио прошлости овог поднебља. Још један учени и велики Енглез, сер Винстон Черчил рекао је одав-
ВУКОТА ВУКОТИЋ но да Балкан производи више историје него што може да поднесе, али сада осим историје морамо да се носимо и са васкрслим митовима и петпарачким фикцијама. Тако нам се нуде нови погледи на све периоде историје од првих заметака цивилизације до модерног доба. Квазидоказивање некадашње старе славе и величине насушно је потребно како би се оправдали скори и болни порази у још увијек непосредном сјећању. Ја заиста не знам која би муза тебала да пјева о југословенским ратовима деведесетих, Сребреници, Караџићу, Младићу, али сваки покушај бијега од стварности креирањем алтернативне прошлости осуђен је на неуспјех. Још је Марк Твен рекао да док истина обује ципеле, лаж обиђе свијет, али нема те лажи која је побиједила истину у било којој трци. Јер ма колико ово било вријеме релативности, истина и чињенице увијек ће доћи на своје.
4
19. децембар 2020.
ПОЛАЗНА ИДЕОЛОШКА МАТРИЦА СРПСКЕ ПОЛИТИЧКЕ ФАНТАЗИЈЕ
Ковачи лажног новца MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ
П
ознато је да историју пишу побједници, али често се заборавља да је и фалсификују. Борба за историјски наратив је борба за колективно сјећање и за језик којим се то сјећање преноси и интерпретира. Тако идеолошка игра око нечије историје увијек почиње од онога шта се догодило. Али то што почиње као стварни догађај убрзо потом прераста у интерпретативну интригу, у врсту приче и тиме дискурс. Историја је тако врста наратива поткријепљеног мање или више провјерљивим чињеницама, а историчари приповједачи са академским звањима. У регионалом контексту најдраматичнији рецентан примјер ове конфабулаторске технике на линији догађај – интрига је тумачење геноцида у Сребреници. За неке се геноцид, заправо, никада није ни десио. А прича о њему је, по њима, примјер западне пропаганде, међународне завјере са бјелосвјетским предзнаком и политички игроказ потребан ширењу Новог свјетског поретка. Али оно што је овдје симптоматично је чињеница да би се у овом контексту прихватљивом, „услужном“ формулацијом могло сматрати буквално било шта из широког симболичког асор-
тимана већ опробаних флоскула, језичких „енергената“- доливача уља на ватру идеолошке фантазије. Рецимо „страни плаћеници“, или масони, јеврејски лоби, Ватикан, енглески шпијуни, Енглези као такви, Бил Гејтс и Џорџ Сорош, као дежурна страшила свих наших ксенофобија и теорија завјере. Тако званични Београд као историјску чињеницу ни данас не признаје систематско истребљење муслиманског становништва, у дјело спроведен пројекат етничког чишћења, који је у Босни и Херцеговини био реализован уз логистичку и другу помоћ српских тајних служби, а идеолошки припреман путем „поетских визија“ уједињавања свих српских земаља од стране Српске академије наука и умјетности. Актуелна премијерка Србије, госпођа Ана Брнабић ће, додатно, учинити мукотрпан уступак политичком реализму, ако ничему другоме, тако што ће изјавити, уочи једне недавне комеморације сребреничког геноцида, да је, заправо, ријеч о „масакру“. И при том ће подсјетити и да је друга страна била умијешана у слична непочинства. Тако ће, дакле, уводећи идеју еквивалентности по проливању крви покушати да умањи одговорност сопствене државе за ратне злочине. Али поента је овдје негдје другдје. Није ту само ријеч о другачијој призми и перцепцији, о углу гледања. Ради
dailyartmagazine.com
Званични Београд као историјску чињеницу ни данас не признаје систематско истребљење муслиманског становништва, у дјело спроведен пројекат етничког чишћења, који је у Босни и Херцеговини био реализован уз логистичку и другу помоћ српских тајних служби, а идеолошки припреман путем „поетских визија“ уједињавања свих српских земаља од стране Српске академије наука и умјетности
„КРИК“ Едвард Мунк, 1910. | Музеј Мунк, Осло, Норвешка
се о нечему много тежем, страшнијем и горем. Посриједи је фалсификат стварности, паралелни језик, и нешто што бисмо могли да окарактеришемо као магиј-
ско мишљење које тиме ствара полазну идеолошку матрицу и матрикс сваке друге српске политичке фантазије, или оно што господин Светислав Басара, да-
нас свакако најузбудљивији српски писац, назива „Зулу етиком“. По том свјетоназору „ ...добро (је) када ми њима отмемо жене и краве а када они нама отму, то је космичка неправда“. Управо зато се, можда, више него историјским чињеницама из српских историјских уџбеника и стручне литературе везане за српску прошлост треба позабавати самом српском фикцијом везано за њену умјетност. Јер како свједочанства прошлости једним дијелом доносе и умјетничка дјела, путописи, биографије, романи, поезија, приче и позоришни комади тако они представљају истовремено и својеврсне трагове културе и могли би кроз њих да се извуку из сјенке, потиснути и нијеми гласови прошлих збивања. Наиме, с разлогом је својевремено Карл Маркс писао да је о друштву Балзаковог времена, о неухватљивом демону индустријске револуције, више сазнао из његових романа, него из историјских текстова тога доба. Тако су у модерној ери захваљујући баш књижевним дјелима, истраживачким књигама такозване ,,пост-колонијалне културе“, читави народи Кариба, Африке и других колонијалних простора, њихова традиција, вјера, митологија, предања, језик и обичаји, изронили из таме историјског заборава пред цивилизовани свијет. Догодило се да су неки од аутора, као Бен Окри или Марлон Џејмс, стекли брзо вриједношћу књига које су објавили, међународни углед и славу, јер се радило о новим генерацијама потомака народа из некадашњих колонија, школованих и образованих у западним земљама цивилизације, који су на њиховим, западним језицима писали, правећи у ствари мост између култура, надомјешћујући пропуштено врије-
ОДГОВОР ПОЗОРИШТА НА ДРУШТВЕНИ КОНТЕКСТ
Простор колективне И терапије
Драмски писац свакако има више слободе него историчар, а његов текст не мора нужно реферисати на далеку историју. Говоримо и о позоришту које стварамо данас кроз савремени драмски текст или о редитељском позоришту. О тој ближој историји говори у цјелости босанско-херцеговачка драматургија, историји крвавих деведесетих година XX вијека. Ти текстови немају ликове те
Драмски писац свакако има више слободе него историчар, а његов текст не мора нужно реферисати на далеку историју. Говоримо и о позоришту које стварамо данас кроз савремени драмски текст или o редитељском позоришту ДУШКО МИЉАНИЋ / ЦНП
сторија и позориште. Однос или веза која нам говори да је свако позориште политичко и историјско, а не само историјска драма. Нигдје као у драми и позоришту тај однос није тако присутан, присутан у потреби да наново читамо Шекспировог Ричарда III, Шилерове Разбојнике или Есхилове Персијанце. То свједочи и о заводљивости позоришта, његових историјских приказа који доносе нешто више од саме историје. Или можемо рећи да је позориште одговорније у односу на хуманистичке науке, храбрије и луцидније да нас суочи са збиљом. Или како Аристотел у Поетици истиче да је пјесничко умијеће филозофскије од историје, јер говори више оно што је универзално или уопштено, а историја оно што је појединачно. Можда баш зато што је фикционално па и онда када је строго одређено као историјска драма.
„КОНТЕ ЗАНОВИЋ“ Радмила Војводић, ЦНП
историје, директно, они су контекст за историју обичних људи, жртава такве историје. Гребање или како се убила моја бака Тање Шљивар, Кад би ово био филм...
Алмира Имширевића, споменимо само дио наслова. Таква историја се налази у драми Отпад Љубомира Ђурковића, чији поднаслов Отаџбинско-породичне
трице и кучине у тринаест слика довољно говори о контексту 1999. године, години НАТО интервенције на СРЈ или ауторске пројекте Оливера Фрљића Александра Зец, Избрисани, Зоран Ђинђић. Оливер Фрљић је поводом рада на представи Александра Зец изјавио: „Као и код Антигоне, ми се још увијек спотичемо о лешеве који нијесу добили право да буду покопани.“
Важно је истаћи околност да без обзира да ли говоримо о драмским дјелима од античких времена до савременог драмског текста увијек се историчност у њиховим властитим контекстима судара са историчношћу гледаоца сада и овдје. Брехт уводи важан појам позоришта XX вијека историзација и објашњава ,,историзација води томе да се одређени друштвени систем посматра са тачке гледишта другог друштвеног система“. Историзација у брехтовском позоришту значи приказивање догађаја или лика у релативном и промјенљивом свијетлу друштва и историје. Вратимо се почецима везе позоришта и историје. Зигфрид Мелхингер на самом почетку студије Историја политичког позоришта истиче да је Есхилова трагедија Персијанци 427. године п.н.е. у Дионизијевом позоришту била савремена драма чији
ЈАНКО ЉУМОВИЋ је јунак још био жив када се десила праизведба, „осам година послије битке код Саламине гдје су Грци успјели хаметице потући велесилу која је дотад беспримјерном најездом провалила у њихову земљу и запосјела највећи њезин дио“. Мелхингер додаје како је Есхил имао конкретне и актуелне разлоге да напише критику против политике властите земље која се намјеравала бацити у наручје истог империјализма који је Персијанце довео до уништења. Студија случаја црногорског позоришта и његових историјских тема свједочи различите ауторске стратегије писања драмских дјела и редитељске поступке. Колико је историјско био пун погодак свједочи и популарност тих представа у јавности, као и потреба да им се враћамо на различите начине. Оне су уписане у меморију заједнице, а многе од њих свједоче колико је публика увијек заправо за карту више заинтересована за такав репертоар или историју на сцени. Позориште нам је доније-
5
19. децембар 2020.
ло низ историјских личности како унутар тзв. велике историје, тако и оне приватне, историје тзв. обичног човјека. Различити су били разлози за то, од примјера култне представе Принцеза Ксенија од Црне Горе Радмиле Војводић која је отворила потребу истраживања докумената која су била потиснута из званичних репрезентација историје, па до јунака представе Монтенегрини која затвара ауторски круг тема историјског памћења, односно фикционализације документарног материјала и рефлексије на црногорску 1918. Други примјер представља продукција Града театра Будва и истраживања културе историје и валоризације књижевне баштине, као историје легенди једног поднебља (Будве) попут представа Кањош Мацедоновић, Јегоров пут и Дон Крсто Виде Огњеновић. Том репертоару припада и представа Радмиле Војводић Конте Зановић. Одговори позоришта на друштвени контекст или историју успостављају нове театарске реалности, позоришне политике и праксе које редефинишу улогу јавног позоришта данас. „Театар као јавни простор трансформише се у простор колективне терапије, чији је резултат симболичко помирење до којег (можда) долази на микронивоу замишљене заједнице која се успоставља између извођача и публике док представа траје“, како истиче Дубравка Ђурић. Вријеме након представе јесте вријеме суочавања са прошлошћу, а колико успјешно то радимо, свједочимо из дана у дан. Work in progress.
ПРОШЛОСТ И САДАШЊОСТ
Некритичност опет узима маха Када на овим просторима помињемо пресликавање и понављање историје, то увијек зазвучи као злокобна слутња новог звецкања оружјем. Како, иначе, тумачити недавне графите исписане у беранском насељу Хареме, који нијесу били дјечија игра, већ нешто много сложеније и са дубљим коријенима
САИТ Ш. ШАБОТИЋ
И
нтересовање јавности за прошлост никада није престајало, али, чини се да је код нас оно порасло посљедњих деценија које живимо. У жељи да се што боље упозна породична, локална, национална па и општа историја, могу се препознати и неки облици кризе кроз коју смо пролазили, са интенцијом да одговоре за њено превазилажење нађемо у прошлости, даљој или ближој, свеједно. Кроз ту причу латентно се провлаче питања да ли је прошлост била напреднија, чему је служила, чему је учила, каква је искуства нудила? Знања су, наравно, увијек драгоцјена и стога би знање о прошлом људима требало да буде слуга, а не господар. Осим ове максиме, постоји и она која каже да без знања о прошлости, нема ни знања о садашњости. Не треба пуно проницљивости да би се уочило да и у једној и у другој мисли доминирају двије категорије супротне по свом смјеру, а могло би се додати и жељи. Према дијалектичким принципима, точак историје би требао стално да иде напријед, што ће рећи да је стално у садашњости, а не да се враћа у брлоге прошлости, уназад. Међутим, да ли је то увијек тако? Одговор је једноставан – није и не може бити, а разлога за то је сијасет. Према Ничеовом тумачењу, историчари славе прошлост на штету садашњости. У ту Ничеову мисао повјеровао би, без икакве сумње, сваки просјечни грађанин, и чак са поносом цитирао умног философа, али, будимо мало изнад мисли које лијепо звуче. Не славе прошлост на штету садашњости само историчари. Раде то и други. Историчари, могуће је, историографијом и истраживањима, могу дати одређени подстрек или пробудити уснуле звијери, а у разним облицима заноса, то раде људи из различитих слојева, па и они обични опијени реченицама златоустих. Од њих ћете увијек чути да се ништа не догађа што већ није било, односно да су историјски процеси предодређени прошлим збивањима. Као противаргумент за овакво размишљање могло би се навести да је историја наука која не формулише законе, која се не служи математичким обрасцима и која не допушта предвиђање будућности.
јавља простор у коме се може говорити о тзв. пресликавању историје. То свакако најбоље показују примјери из саме историје. Наведимо неке од њих, хронолошким редом. У античком периоду доминирало је потпуно другачије схватање историје. Тада се вјеровало другој идеји историје, која је поучавала да је историјски процес кружан и повратан, па самим тим и закономјеран, односно будућност је била предодређена дешавањима из прошлости. Према схватању и разумијевању античких мислилаца, будућност није оно што ће тек доћи, већ оно што ће се вратити. У будућности се не може десити ништа што се већ није десило у прошлости. Током старог вијека измијенило се гледање етничких и социјалних група на властиту прошлост. Многи владари су умишљали да све почиње од њих, док су војсковође игнорисале ратну вјештину својих претходника. Средњи вијек, иако често називан вијеком мрачњаштва, на неки начин је утемељио обрасце који су и данас присутни у друштву. Сјетимо се само црне смрти или куге која је средином XVI вијека похарала свијет. Свијет, а и тадашње тржиште, суочили су се са истим потешкоћама пословања које сада трпимо због пандемије вируса ковид-19. И тада су кафане и таверне биле затворене или су радиле ограничено, јавна окупљања су била ограничена, као и пијаце и сајмови. Средњи вијек најчешће се узима и као вријеме велике личне оданости када су витезови и племенити ратници досљедно пратили своје господаре. Тај образац занимљив је савременицима који ризницу примјера из Првог свјетског рата, посебно његовог краја, често отварају када треба истаћи херојско и непоколебљиво држање оних који су остајали уз дотадашње господаре. Средњи вијек је врло занимљив и са аспекта организације рада трго-
ваца и занатлија. Главно обиљежје свакако припада еснафима, односно цеховима, који су заправо били удружења занатлија. Задатак оних који су стајали на челу ових удружења био је да се брину да занатски производи буду стандардног квалитета, чиме су доприносили развитку технике. И данас, у одређеним браншама, постоје удружења која воде рачуна о стандардима и не дозвољавају да се нешто појави на тржишту а да не задовољава прописани и договорени стандард.
НОВЕ ТЕХНИКЕ И НАУКА У позном средњем вијеку јавиле су се и мануфактуре, у којима је била присутна строга подјела рада, као и примјена нових техника. У таквим околностима производи малих занатлијских радњи више нијесу могли бити конкурентни. То је водило томе да су некада профитабилна занимања постепено сиромашила, што је била основа за дубоку социјалну кризу. Ако описано стање пресликамо на садашњост, лако ћемо уочити да су велики молови, хипермаркети, харддисконти и сл. трговине, снажно допринијели уништавању малих трговинских радњи тзв. пиљара, које су, не тако давно, биле и те како присутне у нашем свакодневном амбијенту. У почетним фазама новог вијека битну улогу имала је наука. Они који су је цијенили и до ње држали, скупо су платили цех. Ђордано Бруно је 1600. године спаљен на ломачи, јер се усудио да позове на вјеровање и истину о хелиоцентричном систему. Великих мука имао је и његов сљедбеник Галилео Галилеи, који је такође био противник учења о геоцентричном систему. У савременом свијету, не само историјске науке, већ и неких других наука, постоје научници који заговарају, нпр. другачије економске теорије од оних које су актуелне. И они, као Бруно и Галилеи, често су на ивици живота и смрти. Није то ништа зачуђујуће, ако на уму имамо чиње-
БЕЗ ИСТИНСКОГ РАЗУМИЈЕВАЊА Међутим, нека дубља размишљања указују на чињеницу да људи нијесу увијек разумијевали и доживљавали историју како је данас доживљавају. Зато се и
ПУТ КА НОВИМ ТРАГЕДИЈАМА ПОПЛОЧАН НЕПОЗНАВАЊЕМ КАКО СОПСТВЕНЕ, ТАКО И ПРОШЛОСТИ БЛИСКИХ СУСЈЕДА
ницу да је прошлост садржај који, када се пажљиво исфилтрира, увелико утиче на понашање у савремености. Зато је борба око виђења прошлости у ствари борба око успостављања узуса у садашњици. Крупне промјене које су захватиле јужнословенски простор након 1918. године условиле су и ново позиционирање оних који су власт узели у своје руке. Нови режим је настојао да учврсти легитимност критиком прошлости и раздвајањем раније власти од њених присталица: кажњавање и стигматизовање одговорних, рехабилитација жртава, национално помирење, амнестија и интеграција, све су то биле планиране засједе за оне који нијесу разумјели прошлост и могућност њеног пресликавања. Сличан модел примијењен је и након завршетка Другог свјетског рата.
НЕИЗВЈЕСНА БУДУЋНОСТ Осамдесетих година XX вијека интелигентна југословенска младост је изњедрила један графит који је постао балкански евергрин. Он је гласио: Прошлост нам је неизвјеснија од будућности. Наравно, у свакој шали било је мало шале. Најсвјеснији дио друштва није промашио. Било је управо тако. На балансу између прилично непознате и непроучене прошлости и сасвим неизвјесне будућности, требало је градити стварност, а то је било изузетно тешко. И баш када је изгледало да је фашизам побијеђен и да му је утрт сваки траг, он се само притајио. У пуном сјају испливао је у посљедњој југословенској драми самим крајем 20. вијека, па је преостало да се изнова боримо против њега. У тешкој борби, услиједила је и независност Црне Горе 2006. године. Отворене су нове перспективе, које је признала и међународна заједница. Ипак, на трусном Балкану, међу свим народима бивше Југославије некритичност поново узима маха, што, бојимо се, води новим трагедијама. Тај пут је, увелико, поплочан непознавањем како сопствене, тако и прошлости блиских сусједа. Наравно, када на овим просторима помињемо пресликавање и понављање историје, то увијек зазвучи као злокобна слутња новог звецкања оружјем. Како, иначе, тумачити недавне графите исписане у беранском насељу Хареме, који нијесу били дјечија игра, већ нешто много сложеније и са дубљим коријенима. Оно на што на глобалном плану свакако треба скренути пажњу, јесте политички мотивисано пресликавање историје, оно када се у темеље и носеће зидове историје уграђују лаж и митологија. Надамо се да такве конструкције, које обично попуштају и пред најмањим потресима, неће бити наша нова стварност нити пресликана слика прошлости. На временској љествици коју живимо има довољно простора и за здраво разумијевање прошлости. Зато, уважимо најбоља искуства прошлости да бисмо на прави начин разумјели нашу садашњост. На том племенитом путу добро су дошли сви они којима су хуманост, напредак и будућност на срцу. СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
ме сазнања такозване ,,историјске меморије“ на свјетском нивоу. Оно што је, тако, омогућило цивилизацијску еманципацију колонизираних народа је, парадоксално, управо колонизаторова парадигма. Његово кључно средство колонизације, његово оружје за освајање срца и умова (hearts and minds), односно сам колонизаторов језик постколонијалним умјетницима на различтим крајевима свијета отворио је врата не толико враћању на стари предколонијални идентитет већ стварање једног потпуно новог идентитетског квалитета. Користећи се енглеским, шпанским или португалским, овладавајући њима, играјући се са њиховим формама, граматиком и вокабуларом, преврћући идиоме, кујући нове ријечи и на крају тјерајући шегу са језичким императивима, са лексичким империјализмом, побуњене литерате из такозваног „трећег свијета“ створиле су ништа мање него једну нову осјећајност, естетику преврата и тиме нови антиколонијални свјетоназор. Ковачи лажног новца, фалсификатори историје у жанровским хибридима Јамајчанина Марлона Џејмса, у епским авантурама из колонијалних недођија Бразилца Жорге Амада или у колумбијском бароку политизованих сновиђења једног Маркеса, коначно су били названи правим именом. Али ковачи лажног новца на црногорској културној сцени судећи бар по наступима и изјавама новоименоване министарке просвјете, науке, културе и спорта, госпође Весне Братић још дуго ће имати идеолошку лиценцу за трговину маглом под маском магијског мишљења са великосрпским предзнаком. Борба за језик и са језиком, битка за доминантни наратив, за називање ствари правим именом, најпослије битка за културу саму је, заправо, битка и за право на рашчитавање и интерпретацију сопствене историје и та битка никада као сада, данас, није била тако драматична и прегнантна, нити је имала тако велики значај.
6
19. децембар 2020.
Око истине нема договора (ЗЛО)УПОТРЕБА ИСТОРИЈЕ
П
итање је колико уопште више има смисла писати о односу Црногораца према историји, боље речено према историјској истини. На страну она излизана флоскула да „побједници пишу историју“, као и раније констатована заблуда да Црногорци добро познају своју повијест. Да је тако не би се свака генерација понашала као да од ње почиње историја, негирајући или ниподаштавајући све домете и прегнућа ранијих покољења. Можда је то најбоље сажео Петар I у једној посланици Катуњанима: „Ви чините оно што знате, но не знате што чините. Ви никога не слушате, ко за добро ваше ради и говори, а нека дође који лажац међу вама, сви ћете му вјеровати што ви рече“. Вјерујући другима, Црногорци су заборавили себе и бринући туђе бриге, од своје славне прошлости направили су шпајз, из кога они с мањком историје присвајају што им се допада, да попуне своју културно-историјску немаштину. Без националне свијести нема ни националног идентитета. Он се може градити само на истини, а не на митоманским представама или „на оно што се људи договоре“. На жалост, ćедоци смо да се често историја настојала прилагодити политичким тенденцијама и идеологијама, што се касније увијек враћало као бумеранг и изазивало сукобе и проблеме. Како наводи један угледни професор: „Успело и тачно је поређење да је народ без историјске свести налик човеку који се једног јутра пробудио и схватио да га је свладала потпуна амнезија и да се ничег не сећа, да не зна ни ко је, ни како се зове, ни одакле потиче, ни да ли има рођаке, ништа“. Други проблем односа према историји је у томе што се развој технологије, боље рећи друштвених мрежа, показао погубним за историју као науку, утемељену на чињеницама и фактима (сем ако нијесте из групације којој су „чињенице вековни непријатељи“). Више се вјерује враџбинама, чарању, клетвама и измишљању нових традиција, него документима и неспорним доказима. На ту новокомпоновану религиозност, мијењајући увјерења, наćели су многи у Црној Гори који, опијени незнањем, љубав према туђој земљи исказују мржњом према сопственој.
ФУНКЦИЈА СА ЗАДРШКОМ На веома специфичан начин на то се може примијенити објашњење проф. Милоша Миличића, који је докторирао математику, на функцијама са задршком: „Функција са задршком је једна врста аутомата, који ради на сљедећи начин: кад се на улазу појави сигнал у одређеном временском тренутку, на излазу се појављује резултат са задршком која износи 1, 2, 3, … временска интервала у односу на тај тренутак. Ако је задршка једнака нули, тада кажемо да је функција без задршке. Немогуће је отети се утиску да неки Црногорци личе на функције са задршком. Кад им стигне порука са стране да треба нешто да ураде, на примјер, да протјерају краља или да смијене руководство, они то ураде без задршке. Ако се опамете или из било којих разлога промијене своје ставове, то ураде са дебелом задршком... Увјерење Црногораца је често орочено на одређено вријеме.“
Данас је потребно велико умијеће да се истина пробије кроз наслаге поданичке свијести и историја пише на основу научних проучавања
ФИЛМ КАО ОРУЖЈЕ
Без одреднице Црногорци Ништа боље Црна Гора и Црногорци открију што је црногорски идентинијесу прошли ни у енциклопедиј- тет, која је то временска линија дрским издањима, која су требало да жавности итд. Залуду им је на свечабуду сублимација научне истине и ном отварању српски академик Васа преглед културних домета. Тако је Чубриловић као „дјечјем вртићу“ из првог издања Енциклопедије то нацртао (ваљда да замаже своје Југославије (припремано неколи- раније ставове и вјечне претензије). ке године, са излажењем почело Чубриловић је навео да је СР Црна 1955. године) испала одредница Гора стара историјска земља, израЦрногорци, након телефонског раз- сла из античке Превалитане, средњоговора тадашњег главног човјека вјековне Дукље и Зете, нововјекову ЈЛЗ Мирослава Крлеже са не- не Црне Горе и да се у оквиру СФРЈ ким у Београду (претпоставља се изграђује као посебна република. са Ранковићем). Чланови редакци- Други „енциклопедијски“ примјер је је из Црне Горе три године су при- мало новијег датума. Док је још била мали плату, а ништа нијесу ради- у заједници са Србијом, 2005. године ли, да би године 1956. била укинута је, у едицији листа Политика, стартоЦрногорска редакција првог издања вало сажето издање Енциклопедије Енциклопедије Југославије. Зато се, Британика. Најављивано је да ће као и у много чему, пуно година ка- излазити петнаестодневно и предсније почело размишљати о осни- виђено је било 10 томова, са 16 000 вању Лексикографског завода Црне одредница, на укупно 2400 страна. Горе, који би издавао Енциклопедију. У првој књизи, А-Б, од око 1600 појУ ствари, тај посао прво је био повје- мова, само се мали дио односио на рен ЦАНУ, која га из познатих разло- податке из Србије и екс-YU (свега 4 га није реализовала. Нијесу могли да одсто, или укупно 63 јединице), уз
Како је Црна Гора неславно пролазила када је дозвољавала да други одлучују како ће тумачити своје историјске домете показаћемо на пар примјера. Први је везан за један од најсвјетлијих датума црногорске повјеснице, за устанак црногорскога народа, јединствен у тадашњој Европи угроженој фашистичком најездом. Црногорско слободарство је тим устанком ударило темељ каснијем дјелимичном испуњењу поетске, божанске и историјске правде повратком самосталности. Дјелимичном, јер тај процес борбе за укупни наш национални и културни идентитет још није на прави начин заокружен. Напротив, он је данас веома угрожен. Тринаестојулски устанак црногорског народа био је први такве врсте у почетку Другог свјетског рата. Устанак је добио замаха и имао одјека широм Европе, од Русије до Енглеске. Тако је, поводом 24-годишњице Октобарске револуције, 7. новембра 1941. године, ЦК К(омунистичке) П(артије) Ј(угославије), објавио проглас народима Југославије. Проглас је био објављен и у листу Борба, који је тада излазио у ослобођеном Ужицу. Обраћајући се црногорском народу, у прогласу се каже: „Црногорски народе! Ти си се први подигао на оружани устанак, када те позвала Комунистичка партија Југославије. Ни казнена експедиција фашистичких лешинара, ни попаљена села, ни невине жртве које су пале од убилачке окупаторске руке нису могли сломити твој борбени дух, твоју чврсту решеност да се и даље бориш против мрског окупатора до свог коначног ослобођења. Истрај, црногорски народе, у тој тешкој борби заједно са другим народима Југославије“.
Радоје Пајовић. Под датумом 17. јул 1941. Ћано записује: „Црногорски устанак се шири и добија све веће размјере. Кад ствар не би имала дубоко и горко значење, била би смијешна, јер заправо данас се води рат између Италије и Црне Горе (подвукао Р. П). Надајмо се да ће наши војници сами изаћи на крај с устаницима и да нећемо бити присиљени, да тражимо њемачку помоћ“. За ову тему важан је још један докуменат. То је проглас народима Југославије, који је ЦК КПЈ објавио 25. јула 1941, у коме је наглашено: „Куцнуо је час да се дигне читав народ у борбу за своју слободу. Обраћајући се Србима у прогласу се каже: На устанак, српски народе! Угледај се на црногорски народ који је устао да збаци окупаторски
црногорском устанку записао: „Тринаестојулски устанак спада у највеће домете слободарске традиције 20. вијека“.
мали број редака (нпр. Београд има 19 редака, а остало је био проćек од 6-8 редова, једностубачних, рјеђе двостубачних). Необичан је избор одредница везаних за ту назови државну заједницу. Од свих појмова из Црне Горе једино се спомињу Балшићи и то вјероватно зато да би се само написало да су „српска феудална породица“ из Зете. Нема ни Бара као највеће и једине луке. Или има „некакав“ хајдук Бајо Пивљанин. Ту су и књижевници М. Б. Буле, Басара и др. Неки „национални делатници и принчеви Удбиног песништва“ нијесу се још квалификовали, иако је било за очекивати да им и на овај начин потхране сујету и боље их напујдају ка завичају. Знајући како суćеди поступају са нашим „одивама“ када обаве прљаве послове, онда не чуди да се ту налазе басет, бедлингтонски теријер, бубашваба, бубуљица, бува, бултеријер, а не нађе се, на примјер, Б. пјесник ћерања.
јарам италијанских фашиста.“ Као што смо учили у школи, из уџбеника и преко датума прослава, испало је да Тринаестојулски устанак није био први, већ је првијенство пребачено на Србију. Као датум је узет 7. јул 1941, за који многи историчари у самој Србији тврде да је тада један шверцер дувана упуцао два жандарма који су дошли да га ухапсе. Џаба историјске чињенице и документа, директивом је након Другог свјетског рата прокламовано да је устанак прво подигнут у Србији. Требало је умањити значај устанка црногорског народа и наставити хегемонију другим средствима и у другим околностима. Зато је дуго требало да се чешће спомене француски филозоф Жан Пол Сартр, који је о
На крају да се подćетимо и нашег првог преплијетања историје и филмске умјетности. Црногорска емиграција била је предмет интересовања и након Првог свјетског рата о чему је сачуван велики број филмова који се налазе у Италији и Француској. Тај период је за нас значајан по појави првих филмских стваралаца из Црне Горе. Први црногорски синеаст, који је снимио први филм са темом из црногорског живота је адвокат, књижевни стваралац и политичар Владимир Ђ. Поповић. Поповић је рођен у Никшићу, Драгова Лука, 10. јануара 1884. године. Био је судија и градоначелник Цетиња, а касније шеф Прес-бироа Црногорске владе у егзилу и министар правде. Као избјеглица у Италији и противник безусловног присаједињења Црне Горе Србији, филм је видио као средство за пропагирање идеје црногорства и учвршћење веза са Италијом. Сам је написао сценарио и режирао филм „Васкрсење не бива без смрти“ (Non v’è resurrezione senza morte). На сценарију му је помагао италијански пјесник Габриеле Д’Анунцио. Произвела га је кућа Сангро филм у оквиру италијанске кинематографије. Први пут је приказан у Риму, 14. априла 1922. године уз приличан публицитет. Иначе, филм је „родољубивољубавна повијест из Првог свјетског рата, и одмах по рату“. Ентеријери су снимљени у Црној Гори, а филм је повезан са суђењем генералу Радомиру Вешовићу за вријеме рата. Главне улоге су тумачили Елена Сангро, Карло Гуаландри, Камило де Роси и Енрико Скатици. Српски историчар филма Дејан Косановић, који је реконструисао дјелове овога филма, написао је сљедеће: „Био је то, колико ми је познато, један од првих покушаја у свету да се у политичкој борби ангажује и седма уметност“. Владимир Ђ. Поповић умро је у Ници, Француска, 23. јануара 1928. године. Данас је потребно велико умијеће да се истина пробије кроз наслаге поданичке свијести и историја пише на основу научних проучавања. cdtmn.org
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
ЦРНА ГОРА ВОДИ РАТ Занимљива је и изјава министра спољњих послова фашистичке Италије грофа Галеаца Ћана, који је пратио устаничка збивања у Црној Гори, о чему је писао др
ЦРНОГОРСКИ НАРОД ЈЕ УСТАО ДА ЗБАЦИ ОКУПАТОРСКИ ЈАРАМ ИТАЛИЈАНСКИХ ФАШИСТА
7
19. децембар 2020.
У
пропаганди покренутој 90их година XX вијека која је захтијевала уклањање маузолеја на Ловћену и повратак капеле, посебно мјесто заузимале су карикатуре, најчешће објављиване у Побједи или другим медијима тадашњег режима. Један од таквих свакако је цртеж Мира Главуртића – Ламент над Ловћеном, који је као умјетнички успјешна илустрација пропратио текст Миодрага Трипковића у којему се залаже за повратак капеле. Суптилним линеарним потезима и прецизном шрафуром хоризонтала и вертикала Главуртић пластички уобличава композициону структуру на којој се у првом плану налази Његош који у рукама држи одломљени врх Ловћена с капелом и покушава да га врати на „старо“ мјесто. Иза Његоша видимо Сунце, које се може посматрати и као светачки ореол док с његове лијеве стране налазимо руком исписане редове из Библије који су аутору послужили као алузија на маузолеј: „Дакле, кад видите грозу пустоши о којој говори пророк Данијел, гдје стоји на светом мјесту – тко чита нека схвати... (Матеј 24/15)“. Знатно лошија илустрација од Главуртићеве с умјетничкога аспекта, али директнија по поруци јесте илустрација Радомира Рељића – Већи гроб за нову смрт. У тој сложеној композицији преклапају се двије приче о новом и старом - о капели и маузолеју. Истакнута у први план демонизована пјесникова физиономија уоквирена је доминантном широком, црном бордуром, која симболизује стилизовану форму маузолеја, наспрам крхке структуре капеле у другом плану која се пред метафоричким силама обрушава у бездан историје. Илустрација показује „пресвлачење“ историје – прекривање капеле Његошевим ковчегом. С десне стране старога споменика налазимо музичке инструменте, виолину и трубе који вјероватно симболизују ђавољи оркестар од чијих се тонова капела урушава – алудирајући на
КУЛТУРА И УМЈЕТНОСТ У СЛУЖБИ ОКУПАЦИОНЕ ПРОПАГАНДЕ
Капела и маузолеј на карикатури Да је ново виђење комунизма представљано као директно уништавање свега српског у Црној Гори и Југославији, свједочи нам илустрација за вијест о томе да је студентски клуб „ФФ1“ Филозофскога факултета у Никшићу 1992. године организовао трибину „Вјера, пјесничка истина и нација у Његошевом дјелу“, с које је поручено да Црна Гора од Његоша нема бољег антрополога, историчара и етнопсихолога
Цртеж Петра Омчикуса, објављен у гласилу „Барске новине“, 1990.
библијске јерихонске трубе; док с лијеве у форми обурданог камена видимо штит на којем су инсигнирана 4 оцила. Илустрација је пропраћена Његошевим стиховима: „Да, витеза сустопице трагически конац прати“. Критика комунизма и претходне националне политике преко Његоша највидљивија је у цртежима Младена Ђуровића и Петра Омчикуса. Ђуровић је карикирао комунистички грб Црне Горе за потребе есеја Драгана
Лакићевића – „Ловћенски Бог“ у којем аутор Његоша проглашава божанством, а о претходном систему говори као о ђаволском – систему без бога у којем је једини бог за праве вјернике који нијесу прихватили комунизам био Његош. На самој илустрацији у првоме плану доминира Његошева глава чије лице распарчава антропозооморфна фигура (могућа асоцијација на Морију), док се иза главе налази демонизовани приказ „атеи-
стичког грба Црне Горе“ (како га је и назвао Лакићевић у есеју) с ловоровим вијенцем на чијем се врху умјесто петокраке налази још једна антропозооморфна фигура с лаутом у рукама, чији се доњи дио тијела метафорички трансформише у фигуру која наликује сатанистичким фигуринама из Старога свијета. Омчикусова илустрација објављена је у склопу интервјуа с протојерејом Момом Кривокапићем у којем истиче да капелу треба вратити и да више неће зидати мале цркве, него много веће. Сумарним потезима Омчикус је представио соцреалистичко попрсје Његоша у полупрофилу обученог у генералску униформу с наглашеним еполетама. Еполета на лијевом рамену има стилизовани облик маузолеја (и неодољиво подćећа на четку за vц шољу), који се умјесто капе нашао и на Његошевој глави. Видна је мотивација аутора да у складу са својим схватањима карикатурално прикаже уклањање „основног“ Његошева симбола – 4 оцила – које је овај комунистички Његош уклонио с главе и почео да трпа у своју капу коју држи у рукама. У лијевом горњем углу илустрације, као контраст, ситним потезима и тачкама приказан је Његошев лик у нестајању који с тугом гле-
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ да на „новог себе“. Он извире из стијене на којој се налази капела (срастао са стијеном) која се полако губи у диму. А да је ново виђење комунизма представљано као директно уништавање свега српског у Црној Гори и Југославији, свједочи нам илустрација за вијест о томе да је студентски клуб „ФФ1“ Филозофскога факултета у Никшићу 1992. године организовао трибину „Вјера, пјесничка истина и нација у Његошевом дјелу“, с које је поручено да је Његош „наш“ најбољи водич кроз страдање, путовођа „из хаоса у којем се и овог тренутка налазимо“ пошто Црна Гора од Његоша нема бољег антрополога, историчара и етнопсихолога. На трибини су беćедили Слободан Томовић и Амфилохије Радовић критикујући АГИТПРОП и безбожнички систем, а поред ступца с њиховим говорима налазимо цртеж на којем у тамном фону доминира форма свијеће која симболизује српство, а која је заćечена при дну попут дрвета спремног за обарање. Поред свијеће лежи срп с чекићем с јасном алузијом да је оштећена симболима комунизма. Питамо се, да ли ће неки ликовни умјетници и данас дати крила грађевинским плановима на Ловћену које промовише премијерова НВО „Не дамо Црну Гору“?
САСВИМ ЛИЧНО
Кад унизимо великане
З
а 15 000 година, ништа нијесмо измислили! - чувена је Пикасова изрека приликом посјете Алтамири. Све је почело тако што је homo sapiens прије него је развио говор, комуницирао и записивао своју историју кроз посебне изразе које данас називамо умјетностима.
Умјетност од постанка човјечанства служи као комуникацијски медиј, запис, рефлексија догађаја и живота. Ликовна умјетност до појаве и комерцијализације фотографије врши једну од важнијих друштвених и историјских улога. Слика прије свега била је визуелизација и визуелно документовање догађаја, личности, културе, обичаја, ратова… Развојем умјетности и цивилизације развиле су се различите епохе и стилови, а опет ма колико се трудили човјек је усавршио технике, али ништа ново и другачије није урадио колико ли и онај прачовјек из Алтамире или Липске пећине. У писму које је Делакроа 21. 10. 1830. послао свом брату стоји ,,Захваљујући напорном раду, моје лоше расположење нестаје. Започео сам слику модерне тематике - барикаде. Ако се нијесам борио за своју земљу,
макар ћу за њу сликати!“, те јесени је завршио своје ремек-дјело које је јавност први пут виђела на Париском салону 1831. године ,,Слобода води људе“, и тако постала симбол Француске револуције - слободе.
,,3. мај 1808.“ Франциска Гоје сматра се за једну од слика са којом почиње савремена умјетност, на слици је приказан отпор Наполеоновим трупама у Шпанском рату за независност, ова слика је јасан прекид конвенција, за разлику од хришћанске умјетности и традиционалних приказа рата, она нема посебан преседан и призната је као једна од првих слика модерне ере. Гоја, познат још као и хроничар шпанске историје и рата у истом периоду је направио серију графика ,,Ужаси рата“. Слика ,,3. мај“ послужила је као инспирација многим историјско значајним дјелима, као што је и Пикасова ,,Герника“ за коју се везује чувена анегдота, настала приликом упада Гестаповог официра у Пикасов стан у вријеме њемачке окупације Париза. Када је официр угледао репродукцију Гернике на зиду упитао је: ,,Да ли сте ви ово направили?“. ,,Не, ви сте!“ одговорио је Пикасо.
Бетовенова симфонија ,,Хероика симфонија бр. 3“ током настајања била је инспирисана и посвећена Наполеону Бонапарти. Тек када је Наполеон себе прогласио царем. Бетовен је увидио његове колонијалне амбиције, одлучио је да преименује симфонију.
Од настанка до данас људи осликавају своју историју, такође користе свој ум и таленат за симболичке приказе догађаја, страдања, карактера, побуну итд. У томе нема ништа спорно, до спорних момената долазимо када се крене у тумачење (зло)употребу умјетности у политичке и недобронамјерне сврхе. Када умјетност насилно пренесемо у живот, ван њеног времена, оквира и друштва, а њоме желимо да опишемо а најчешће оправдамо своје идеје. Вагнерова дјела и име по аутоматизму везују за нацистичку Њемачку, иако у његовим дјелима не постоје трагови антисемитизма, расизма. Хитлерово дивљење и уживање у Вагнеровим операма је заправо довело до овог статуса, нпр. њему су се свиђали ,,Мајстори пјевачи“ због поруке ,,чак и да нестане Свето римско царство, нама ће остати њемачка умјетност“. Иако се Вагнер пред
крај живота разочарао у своју земљу и њен дух, у новијој историји остао је симбол и инспиратор злочина које је Њемачка починила.
Можемо рећи да се слично, покушава и дешава код нас. Умјетност је ипак и простор фикције, метафора у односу на вријеме у којем настаје, идеологије не допуштају великим дјелима да буду велика, својим злим намјерама, незнању и тумачењима. Његош, а често и Марко Миљанов су постали изговор за злочине, супремацију и креирање идеологије која је на ове просторе донијела само крвопролића и разарања. Ријечи великих мислилаца, извучене из контекста и убачене у пароле су опасније од метка! Када сам имала годину дана мој отац је почео да слика циклус ,,Вучији до“, прва изложба одржана је 1987. године и до данас неки радо тумаче његово дјело по сопственом нахођењу уз етикете провучене кроз политику или какве маштовите пројекције (за неке тврдим да никад нијесу ни виђели ни једну његову слику). Не знам да ли се то дешава јер је на тим сликама истина директна и сувише болна, очигледна и огољена.
ТИЈАНА ТОДОРОВИЋ Оно што знам, као свједок настанка и даљег живота тог циклуса, већина у вријеме настанка овог циклуса мислила је да је мој отац луд човјек, који у доба ,,мира и благостања“ оне велике Југославије (што се убрзо показало као заблуда), обузет и у набоју слика једну од већих црногорских битака. Неки су, пак, тумачили ово као почетак буђења црногорског идентитета. Одакле рат, крв и одсјечене главе питали су се, а слабо ко је хтио да види нешто тако очигледно - лица и призори, главе и осакаћена тијела у смрти су сва иста, немају нацију ни припадност, заставе су изрешетане, крваве и плохе, у смрти нема побједника - само слика. А онај који не памти осуђен је историју да понавља.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић Лектура Љиљана Крачковић | Уредница фотографије Ивана Божовић | Илустрација Јована Мугоша | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
19. децембар 2020.
СТВАРАЛАШТВО И ПАТЊЕ БРУНА ШУЛЦА
САЊА ДОМАЗЕТ
Ч
drewchristie.com
ика Бруно? Наравно да се сјећам, и сад као да га имам пред очима. Мали, ситан, мршав, физички слаб. Бојажљив, њежан, говорио је страшно тихо... Његова свјетска слава била је и за мене и за мог брата – а само смо ми преживјели рат – изненађење. Иако смо га сви у породици вољели, третирали су га мало – не могу да кријем, као чудака који је писао за себе, и цртао, с тим што заправо нико није куповао његове слике, само их је дијелио познаницима... Чика Бруно је, додуше, радио као наставник, али његова скромна плата није била довољна... Заправо је мој отац финансирао издавање Продавнице циметове боје... Не знам одакле тај његов таленат, његов геније? Породица Шулцових, наиме, није имала никакву интелектуалну традицију, била је типична, просјечна имућна јеврејска породица из провинције. Наши стари су на тргу држали продавницу текстила. Дрохобич је дуго био совјетски и чика Бруно је и онда долазио код нас у Лавов. Сјећам се да се жалио да као наставник цртања мора да ради велике портрете Стаљина. Када је 1945. избио њемачко-совјетски рат, Дрохобич су преузели Њемци и више чика Бруна нијесмо видјели... - Овако се Бруна Шулца, највећег европског књижевног стилисте сјећа његова братаница Ела ШулцПодстолска. Очито да то литерарно чудо, писац чији бљесак освјетљава европску и свјетску сцену, најмлађе дијете Јакуба Шулца, власника текстилне радње, рођен врелог јула 1892. у Дрохобичу, није на породицу остављао велики утисак. Дрохобич, мало и потпуно заборављено, уснуло мјесто на мапи Пољске, у ,,Продавници циметове боје“ наједном корундски, ра-
Њежни човјек од онога свијета Очито да то литерарно чудо, писац чији бљесак освјетљава европску и свјетску сцену, најмлађе дијете Јакуба Шулца, власника текстилне радње, рођен врелог јула 1892. у Дрохобичу, није на породицу остављао велики утисак. Дрохобич, мало и потпуно заборављено, уснуло мјесто на мапи Пољске, у „Продавници циметове боје“ наједном корундски, раскошно одбљескује скошно одбљескује. Ево прозног писца који је, тек на први утисак, реалиста, али чији лиризам превазилази, потапа, узбуђује, изазива загрцнуће сваког пјесника.
НАДА ЦИМЕТАСТЕ БОЈЕ У Дрохобичу, малом, тијесном, свом у калу паланке, гдје су само сунце и нада ,,циметасте боје“, он учи основну школу, а затим гимназију. На наговор породице у Лавову уписује архитектуру, али се радња затвара због очеве болести и Шулц мора да се врати у Дрохобич због здравствених проблема. Због почетка Првог свјетског рата, Шулц поново напушта студије у Лавову. Отац се опет разболијева. У Бруновој машти, ова болест добија епске размјере, противприродног обрта. Умире му отац, кућа им гори у једној од офанзива. Покушавају да се преселе у Беч, али поново се враћају у Дрохобич - тамо као да је судбина ставила прст. Залуд ће Шулц одатле покушавати да побјегне. Године 1921. примљен је на пробни рад као наставник цртања у Државној гимназији у Дрохобичу. Дуго се није знало да је Бруно Шулц, што се цртања тиче – самоук. Један дар никад не иде сам, кажу Руси. Као графичар и цртач, Шулц припада линији демонолога (падају на памет Дирер и Гриневалд), пошто очито са ,,највећом жудњом сликају паклене од небеских тема“. Но, сви су они изашли из Гојине фабрике за производњу демијурга. Шулц писац и Шулц сликар, вео-
ма се разликују. Иза Шулца остала су два романа, ,,Продавница циметове боје“, ,,Санаторијум под клепсидром“ и четири приповијетке. Радња се увијек одиграва у мемли Дрохобича. Шулц уљепшава, углачава, додаје сјај ономе што је творац просуо по земљи: ,,Трг је био празан и жут од жеге, очишћен од прашине врелим вјетровима, као библијска пустиња. Трновити багрем, израстао из пустоши жутога трга, кључао је над њим свијетлим лишћем, букетима племенито рашчлањених зелених филиграна, као дрвеће на старим гробљима. Изгледало је да то дрвеће узбуђује вјетар…“ Шулц описује мрачну атмосферу, сивило испуњено предосјећањима, ауре које се згушњавају око сваке породичне приче, и некако митски, ,,Шулц муњом освјетљава - као да је тиме обухваћена коначна тајна крви и рода“. Бруно Шулц коме се у такозваном стварном животу не догађају значајне ствари – попут Кафкиног осигуравајуећг завода (он је, иначе, Кафкин преводилац на пољски), предаје у школи цртање и каткад излаже ликовне радове.
СУШТА ДОБРОТА Био је самац, није се женио. Кад вјереница Јузефина Шелињска пише о њему, најтачније га дефинише: ,,Писали смо једно другом горућа писма, која су Бруну била спас од депресија, он ми је давао смисао у животу, осјећај да пребивам у атмосфери врхова с човјеком који је толико различит од свих људи које сам до тада срела… Његово стваралаштво, његов једини смисао у животу, било је везано за Дрохобич… Била сам савршено свјесна да од нас двоје није он, него ја - она слабија страна. Он је имао свој стваралачки свијет, своје високе регионе, ја нисам имала ништа. Био је сушта доброта, али мотиви којима се руководио у животу нису били од овога свијета…“ Гомбрович у Дневницима напомиње да се никако не сјећа када је тачно упознао Шулца, али – да је он од свих њих био најблиставији. Онда је дошао рат. 1. јула 1941. Њемачке трупе ушле су у Дрохобич. Школе су затворене, Шулц губи посао. Све дрохобичке породице пресељавају у гето. Гестаповац Феликс Ландау, тежак ратни злочинац, постаје Шулцов ,,заштитник“, јер у његовој кући Шулц осликава зидове дјечје собе. Ради мурале и у другим зградама Дрохобича - касини Гестапоа. Током 1942. Шулц је болестан, гладан и депресиван. Покушава да спасе своје цртеже и рукописе, пакује их у пакете и шаље пријатељима ван гета. За вријеме одсуства Феликса Ландауа, Шулц се са породицом крије код свог пријатеља Збигњева Мороња. Од пријатеља из Варшаве добија
Улог усамљеничке борбе Оно што прво засљепљује читаоца Шулцове прозе невјероватна је лексика овог аутора. Нико ни прије ни послије њега није писао на овакав начин. Са аутоиронијом и не без сарказма, он располаже богатим и крајње ексцентричним вокабуларом који више као да призива и тјера ријечи да открију сва своја слојевита значења, користећи и стране изразе при том, ,,који не дјелују код њега инострано, већ онострано“. Сваки други писац сплео би се о те метафизичке слике свијета наднаравне љепоте и свјетлости. Али не и он. Јер Шулцу није стран опис људи који на крају дана сакупљају опале звијезде: ,,Мирисале су љубичице. Испод снијега, вуненог као бијели астраган, помаљали су се дрхтави љутићи, са искром мјесечевог свијетла у финој чашици. Цијела шума изгледала је као да је освијетљена хиљадама свјетала, звијездама, које је обилно ронио децембарски фирмамент. Ваздух је дисао
новац и лажна документа и спрема се да побјегне из Дрохобича. Али… 19. новембра, за вријеме ,,дивље“ акције, гине на улици Дрохобича. Један гестаповац – противник његовог заштитника, пуца у њега, тек онако. Из обијести и суровости јачег. Сахрањен је на јеврејском гробљу, поред својих родитеља, али данас нема ни трага од тих гробова, давно су булдожери сравнили са земљом то свето мјесто, на њему стоји стамбено насеље.
НЕПРАВДА НАКОН СМРТИ Бруно Шулц нема гроб, ни симболичан. Њежном човјеку са тим великим очима пуним страха, учињена је неправда и послије смрти. ,,У вријеме њемачке окупације Дрохобича, Бруно Шулц је, будући крхке тјелесне конституције, био ослобођен физичког рада, али је његов сликарски таленат искоришћавао Феликс Ландау, есесовац, заповједник дрохобичког гета, (Ландауови дневници у којима овај хладнокрвно, са пуноћом свих језивих детаља, описује ликвидације дрохобичких Јевреја у којима и сам учествује као ликвидатор, представљају једно од најгрозоморнијих свједочанстава из Другог свјетског рата што су га оставили џелати): Шулц је бајколиким мотивима осликао зидове дјечијих соба виле у Дрохобичу у којој је боравио сам Ландау. Педесет година након Шулцовог у б и с т в а њ е м ач к и р е ж и с е р Бењамин Гајслер укључио је камеру и, слиједећи нејасна сјећања и непоуздана свједочанства, кренуо у потрагу за Шулцовим муралима. Екипа најзад проналази зидне слике. Сцена када се, послије нарочите технике скидања површинског слоја, пред камером помаљају Шулцове сли-
неким тајним прољећем, неисказивом чистоћом снијега и љубичица. Изишли смо на брдовит терен… На тим срећним падинама угледао сам читаве групе путника, који су по маховини и трави скупљали опале и од снијега мокре звијезде…“ Нешто је старозавјетно у овој прози. Бруно Шулц од свакодневице чини супстанцу непрестане ферментације, узбуђења, скривеног живота. Шулц и Гомбрович бијаху у преписци. Шулц је био и књижевни критичар (пише о Гомбровичу, али и о Иву Андрићу – невјероватан је његов истанчани литерарни осјећај). Шулц је и – дијете, као што је дијете сваки умјетник… Живот је ,,постепено губљење те пуноће и драматичности дјетињства“, потпуно избљеђивање боја, прилазак смрти ка нама, корак по корак… Зато је Шулц упоран у томе да остане дијете, то је улог његове усамљеничке борбе…“
ке, а нарочито када се у једном од ликова препозна аутопортрет самога Шулца, са лакоћом побјеђује suspense било ког трилера (осим можда Сталкера). И то не стога што је ријеч о документарном филму, већ због нарочите, узвишене атмосфере која прати ту потрагу, због свих тих старих Јевреја који славе откриће и кликћу у жамору њемачког, пољског, руског, француског, енглеског и који се сјећају Бруна, отирући сузе… Но, када се прочуло да су Шулцови мурали пронађени, догађа се невјероватан обрт: меморијални центар ,,Јад Вашем“, под изговором чувања успомене на Бруна Шулца, долази у Дрохобич, илегално скида Шулцове мурале и односи их у Израел гдје би требало да буду изложени у музеју који се управо гради. Тиху, али дубоку резигнацију људи који су пратили потрагу за Шулцовим сликама и који су плакали од среће када су мурали пронађени, камера је такође забиљежила. ,,Јад Вашем као да није разумио језиву поуку холокауста – умјесто да чувају успомену на Бруна Шулца човјека, они желе да сачувају успомену на Бруна Шулца - Јеврејина.“ Његов аутопортрет откривен у тој кући био је знак, просијање, јављање из неких других сфера, провидна рука умјетника подигнута у знак поздрава вољеном граду са мјестима љубави које је као пепео прекрио ужас. Мурали Бруна Шулца нијесу смјели да буду помјерени одатле. Јер они сијају само у близини ,,Продавнице циметове боје“ гдје се преко дана продаје сафирно комађе текстила, а ноћу опадају звијезде, тихо, као мајушно, зрело воће, провидне, сузне душе-лептирице. Обноћ их јеврејска дјеца милих очију беру као цвјетове, са просјајима оног свијета.