ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
8. август 2020. | година I | број 23
КОЛАБОРАЦИОНИЗАМ И ИЗДАЈА ФЕНОМЕН ИЗДАЈЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
МАРКИШИНО ЗРНО Живко АНДРИЈАШЕВИЋ
П
ричу о феномену издаје у историји Црне Горе треба схватити као покушај демитологизације и објективизације прошлости, а не као трагање за њеним другим лицем. Тај феномен присутан је и код других народа, мање или више, а разлике су једино у разлозима и околностима које до издаје доводе. Када бисмо тражили разлоге највећих црногорских издаја, мислим да бисмо врло често дошли до истог покретача - освета. Освета за неостварене амбиције, повријеђену сујету, ускраћену власт... па тек онда освета за нанесену увреду или штету. Изгледа да је незнатан број црногорских издаја требало плаћати златом, јер су мржња и завист били много снажнији покретачи. Ако уз издају иде и злато, тим боље, али злато без мржње и зависти, најчешће није било довољно да покрене на издају. Историјски су најпрепознатљивија два типа издаје у Црној Гори: издаја сопствене земље и издаја сопствених увјерења. За разлику од издаје земље, издаја сопствених увјерења најчешће је по својим посљедицама била безначајна, па чак и бенигна, иако је, као и издаја земље, морално проблематична. У ову групу бенигних издаја можемо сврстати разне политичке и идеолошке конверзије, које се код нас најчешће дешавају када дође до краја нечије политичке моћи. Овакве издаје заиста не производе велику штету, јер онога који овдје изгуби политичку моћ, више не може „вратити у живот“ било чија постојаност и досљедност. Једино што овакве издаје показују, то су размјере наше биједе и покварености, коју генијално прикривамо великим ријечима и позом античког јунака. Другачија је издаја – издаја земље. То је неморал и злочин у исти мах.
ЦРНОГОРСКИ СУКОБИ Све црногорске издаје створили су црногорски сукоби – од сукоба са спољним непријатељем, до унутрашњих сукоба између политичких и идеолошких групација. Тај амбијент траје код нас већ неколико вјекова, а створен је у вријеме црногорског ослободилачког покрета против Османског царства. Још у XVII вијеку поједини дјелови црногорских племена, која припадају Брдима, драговољно су учествовали
Када је створена црногорска држава, почела је и издаја државе. Разлози су били више лични него политички. Свака држава намеће хомогеност, и оно што важи за једног, важи за све. Државни интерес мора бити изнад личног. Али племенска свијест се томе противи. Племена хоће да буду држава у држави, а племенски главар равноправан са господаром на Цетињу
као дио турске војске у њеним нападима на слободну, подловћенску Црну Гору. Чинили су то да би се Црногорцима осветили за неку отимачину њихове стоке или смрт неког њиховог чобанина. Овим Брђанима ништа није значило што са турском војском нападају на „православну браћу“, већ су им скупље биле изгубљене овце од било каквог крста или вјере.
даје у XIX вијеку је црмнички капетан Маркиша Пламенац. Он је марта 1847. организовао побуну против црногорске власти и у помоћ позвао војску скадарског паше. Планирао је да заједничким снагама побуну прошири и на друге крајеве Црне Горе и свргне омрзнуте Петровиће-Његоше, који су га и поставили за капетана. Што је Маркиша Пламенац изабрао непријатеља за савезника и због чега је кренуо против своје државе и свог народа? Укратко, повријеђена сујета и незадовољена амбиција. Није добио оно што је мислио да му припада и што му је, наводно, обећано. Пропаст свијета за њега је наступила када су Петровићи Његоши дали ђевојку његовом рођаку, а не њему, и тако уздигли другу породицу Пламенац. Маркишино напредовање према чланству у Сенату или барем сердарском грбу, тиме је заувијек заустављено. Најмање што је могао урадити да се за ову каријерну блокаду освети несуђеној тазбини, било је да уз помоћ скадарског паше запали Црну Гору.
Издаје је, наравно, било и у подловћенској Црној Гори. У посланици из 1795. митрополит Петар I наводи: „Ема Баице једва чекају да им дође (Махмутпаша Бушатлија) и да га воде на свакога ко им је мерзан.“ Митрополит хоће да каже да поједини чланови овог племена једва чекају да скадарски паша Бушатлија заузме Цетиње, па да уз њега крену да попале куће људима из сусједних племена са којима су у завади. Изгледа да ове Бајице више мрзе сународнике Црногорце са којима су у сукобу, него Бушатлију који хоће да их све заједно учини робљем. Када је створена црногорска држава, почела је и издаја државе. Разлози су били више лични него политички. Свака држава намеће хомогеност и оно што важи за једног, важи за све. Државни интерес мора бити изнад личног. Али племенска свијест се томе противи. Племена хоће да буду држава у држави, а племенски главар равноправан са господаром на Цетињу. Када са Цетиња кажу да то не може, умишљене племенске сујете се окрену против државе, сматрајући да су је Петровићи Његоши направили само да би господовали и умножавали благо. И наравно, тада позову Турке у помоћ, јер господару на Цетињу једино могу науди-
РАЊЕНИ ЦРНОГОРАЦ
Јарослав Чермак, 1874.
ти уз њихову подршку. Мржња према сопственој држави, која хоће да их уљуди и мржња према господару који их приморава да га слушају, јача је од било каквих моралних принципа. Ето што је биједа племенске свијести: три вијека су били ропски покорни турским беговима, а одбијају да слушају свог владара који их је бегова ослободио. Они су, као, слободни људи, који неће да љубе руку Господару, а то што су три вијека љубили бега тамо ђе се не љуби, ником ништа. У одбрану свог племенског и личног интереса, оваквим штеточинама не представља проблем да помогну Турцима у обурдавању
његушког господства, па нека, узгред, пропадне и Црна Гора ако је то за остварење овог циља неопходно. А да их питате: они би погинули за Црну Гору. И још: они не дају на себе, прст образа, славни ђедови, чојство, јунаштво... Уз сваку црногорску издају обавезно иде лаж.
ПОМОЋ НЕПРИЈАТЕЉУ Током читаве владавине митрополита Петра II и књаза Данила, стално су дјелови неких црногорских племена помагали скадарском Осман-паши да попали Црну Гору. Симбол тог покрета, и симбол црногорске из-
Зрно Маркише Пламенца дало је плод и 1948. године. Тада су три Црногорца, три висока југословенска официра, одлучили да побјегну из земље и приступе војсци која је требало да нападне њихову државу. Генерал Арсо Јовановић, начелник Генералштаба, генерал Бранко Петричевић, помоћник начелника Политичке управе југословенске војске и пуковник Владо Дапчевић, одлучују да се у очекиваном сукобу између Титове Југославије и Стаљиновог Совјетског Савеза, ставе на Стаљинову страну. На совјетским тенковима они су планирали да се врате у Београд. Што је ову тројицу Црногораца навело да почине овакву издају, које се засигурно гаде и они у чију су је корист направили? У најкраћем, незадовољство добијеним. Они су сматрали да су заслужнији него многи други, а други су добили више. Стаљинови тенкови су им били потребни да исправе ову „историјску неправду“. Тако су се понашали и многи други Црногорци у вријеме сукоба са Стаљином. Генерал Јово Капичић свједочи да га је Тито касније питао: Због чега сте ви Црногорци тако непоуздан народ? „Не знам, друже Тито“, одговорио је генерал Капичић. Искрено, не знам ни ја.
2
8. август 2020.
ФЕНОМЕН „ХОТЕЛА МОСKВА“ И ТЕРАЗИЈСKИ ЦРНОГОРЦИ
Мјесто колача и издаје Препознатљивог стила одијевања, држања и гестикулације, окупљени у мале групе, заузетих а продорних погледа, горштаци на асфалту налазили су у Москви своју оазу препознавања, али и клизави терен драме између чувања образа и губљења поноса у дневно-политичкој збрци борбе за опстанак, страха од још дубљег отуђења и макијавелистичких маневара између постизања циља и небирања средстава
Х
отел Москва на Теразијама, у центру Београда, није тако далеко од ушћа Саве у Дунав као што би на први поглед могло да се чини. На једном симболичном нивоу управо то утапање мање ријеке у ону већу, чин те предаје мањег тијела воде оном моћнијем и јачем, као да је погодовао психологији издајника која се запатила и ширила кроз ресторане славног хотела, који је отворио лично краљ Петар 1908. године. Та психологија издаје имала је везе у оно рано доба постојања Москве и са државном границом која се са прозора и те како дала видјети. Са друге стране Саве нијесу се само вијориле заставе друге државе, већ је тамо почињао и један сасвим други систем вриједности. Већ је, заправо, Земун, на другој страни ушћа, и у саставу моћне Аустро Угарске царевине, плијенио другачијом архитектуром, организацијом живота и атмосфером. Али исто је тако и Хотел Москва због близине граници увијек био мјесто сусрета путника намјерника, многих од њих са фалсификованим папирима, лажним идентитетима и двоструким животима. Послије побједе у Првом свјетском рату и насилног присаједињавања црногорске краљевине ширем корпусу јужнословенских земаља под контролом Београда, Хотел Москва је постао, тако рећи, преко ноћи пријемна станица црногорских досељеника у нову државну пријестоницу. Њихов сукоб са отуђујућом стварношћу главнога града ублажавао је ту укус колача и кафе као и атмосфера средњоевропске раскоши у мермеру и сомоту. Али кафана Москве је била и први корак једне друге трансформације црногорских придошлица. У свом семиналном дијелу „Идео-
хотел москва
логија издајника“ Акиле Бонито Олива каже да је идеологија издајника већ издана идеологија, а и додаје, цитирајући Барта да је издајник одвојен од групе (дакле од друштва) да би је посматрао у њеном отуђењу. Управо та врста отуђења је водила новопридошле Црногорце, трауматизоване промјеном мјеста живота и начином друштвеног дјеловања, обиљежене препознатљивим црногорским акцентом у звуку говора, као и другим навикама и врстом понашања да од Москве направе посебан двор невидљивог брђанског ма-
Београд
ниризма, гдје су столови ресторана постајали попришта надигравања и надгорњавања, прећутног престројавања, позиционирања и дјелања. Чак и у вријеме СФРЈ када је црногорска државност дјелмично била поново обновљена феномен „теразијских Црногораца“ није изгубио на својој актуелности. Препознатљивог стила одијевања, држања и гестикулације, окупљени у мале групе, заузетих а продорних погледа, горштаци на асфалту налазили су у Хотелу Москва своју оазу препознавања, али и
клизави терен драме између чувања образа и губљења поноса у дневно-политичкој збрци борбе за опстанак, страха од још дубљег отуђења и макијавелистичких маневара између постизања циља и небирања средстава. Успјех Црногораца у Београду је већ дио познатих градских легенди и урбаног фолклора. Београд није само постао највећи црногорски град изван Црне Горе, већ је послужио и као степеница и сцена успјешних професионалних каријера умјетника, спортиста, интелектуалаца и политичара поријеклом Црногораца. Треба ли уопште помињати имена Петра Лубарде, Предрага и његовог брата Драгана Лаковића, Милована Ђиласа, Михаила Лалића, Живка Николића, Марине Абрамовић или Милутина Шошкића и Велибора Васовића? Црногорци су, ван сваке дилеме, значајно допринјели развоју и престижу Београда као регионалне метрополе, средишта културе и еклектичних идентитета. Али је дилема Хотела Москва са протоком времена и политичким промјенама, остала ту да прогања београдске Црногорце - та идеја подвајања, отуђености и издаје себе у име онога што би можда могло да се буде. Разлог је био у чињеници да су њихови основни ставови негирали црногорску државу из које су потекли, њену посебност и аутохтоност, па је посредно било ријечи о врсти издаје. Зато није случајно да су многи аутори који су писали о сличним темама истицали да је опште обиљежје такве издаје – губитак центра. На индивидуалном плану радило се о тежњи за друштвеним уточиштем и личном сигурношћу. Отуда удруживања у групе и кланове ради подршке истомишље-
MИРЈАНА ПОПОВИЋ-РАДОВИЋ ника. А како су били окренути једносмерном мишљењу и понашању, они су у „другости“ видјели непријатељску оријентацију пратећи своју идеологију прећутаног издајства. Наиме, додатно значајну улогу је ту играло и њихово поимање стварности у којој су видјели садашњост као неупотребљиво вријеме, у којем је једино могуће враћање сјећању и прошлости, како пише Олива у поменутој књизи. А тај повратак изданој прошлости и кривотвореним сјећањима нигдје тако драматично није избио на видјело као у Хотелу Москва у вријеме распада Југословенске федерације и касније обнове независности Црне Горе. Негдје у то драматично доба Добрица Ћосић дао се видјети као усамљена фигура за столом у сјеновитом углу Мале Москве. А питање које се ширило између столова било је оно: да ли је неко од окупљених Црногорац или Монтенегрин. То питање је постало и остало кључ свих црногорских под јела и издаја и дан данас је нека врста лакмус папира идеолошких опредјељeња. Јер ако се неко изјасни као Црногорац, то заправо значи да је Србин. А ако каже да је Монтенегрин онда је, заправо, страни плаћеник. Ни у једном од избора не оставља се мјеста слободној вољи освијешћене самосвојности, ни критичком мишљењу. А сваки од избора је замка баш као што је свако од имена чин издајништва и нека врста кључа за неки нови колаборационизам.
У ЗЕМЉИ ЧУДА
Црна Гора број један MАРИЈА ПЕРОВИЋ
П
рви основне. Септембар мјесец, идем са мамом у школу. Она је професорица на факултету, и једино што ми каже је Немој да будеш тужибаба, шпијун... Немој да издаш другове учитељици. Ако сви бјеже, бјежи и ти. Једна од првих лекција из етике које сам покупила на путу у школу, као дио домаћег васпитања. Друга у то доба, прецизно се знало да су четници издајници. Онај ко шурује са окупатором, не може да буде добар. Kао дијете сам се питала да ли бих била права скојевка, и одољела мучењима. Вољела сам да мислим да никада не бих издала другарице и другове. Гледали смо и Олимпијске игре осамдесетих. Такође, породично. То је било доба у којем су се дјеца уклапала у ритам и термине старијих. Тадашњој дјеци за побуну „досадно ми је“ би рекли да је из-
даје интелигенција. Мој отац, са поносом је истицао да су југословенски спортисти на Олимпијским играма и у Совјетском Савезу и у САД, добродошли. Тада сам чула за хладни рат, источни и западни блок, и Југославија - изван блокова. Један ујак као бивши ИБEОВАЦ навијао је за Совјете, један за Французе - тата би у шали рекао да само ми нијесмо издајници, да навијамо за Југославију. Данас навијамо за Црну Гору. Зеленаши и бјелаши су већ били паралелни ток кућног одгоја. У мојој породици одувијек, они који нијесу подржали Петровиће, него туђе краљеве, бијаху издајници. Kао и некада са Југославијом, одгојена сам да је Црна Гора на првом мјесту, и у Југославији, а данас као Црна Гора. И ако је критикујем, критикујем је јер желим да буде боља, и да јој допринесем, а не јер треба да буде нечија друго. Схватили сте да се са мном од малена причало. И да није било табу тема. Тако да је шпијун увијек био издајник, и они по Цетињу након 13-јулског устанка који су трчали код италијанских власти. Причало се о издаји. И принципа, и става, тако да
су ми и данас издајници они којима је туђа власт, а не мислим да је наша добра, ближа од своје сопствене. И када по консултацију иде у другу сусједну државу - то је издаја. Али сада већ улазим и у ону прљаву работу, која се зове политика. У којој се историјски на Балкану, бављење политиком користи да би се побринуо за себе и своје, а не да би мислио о грађанству. Намјерно не користим термин народ. У 21 вијеку, то је мање важно. Битно је да се као припадник којег год народа, он или она осјећа држављанином Црне Горе. И да њој доприноси. Понављам, остало је – издаја. Нека и као флоскула, Југославија је била држава свих народа и народности. Била је федерација, истина. Данас смо премали да би били федерација. Али нијесмо премали да се термин држава не брка са термином припадник одређеног народа. Њемачка је једна од најмоћнијих држава. На мору у Хрватској, чула сам Индусе који говоре њемачки. Дјеца су у питању, али говоре језик њемачки -своје државе, која је и њима и њиховим родитељима дала иста права као Германима. Јер држава је више од мита. То је уре-
ђен систем у којем се поштују закони. А на законе треба да утиче и опозиција и позиција. И на некима не треба инсистирати да би се дјелили на издајнике и патриоте. Све због трговине. Јер ако се бавите политиком, трговина је највећа издаја. А у име нација и религија, тргујемо грађевинским земљиштима, избјегавањем пореза, неплаћањем рачуна, разним акцизама, кријемо се иза накарадних устројстава у којима никада не питамо да ли је некој честитој младој особи која генерацијама живи у Црној Гори, Црна Гора најближа. Мислим да би честити одговорили потврдно, а ја и даље мислим да честитих има. Треба им дати шансу да се у мултикултуралној, мултинационалној држави осјећају своји на своме. Ако попут Индуса из Њемачке, могу да раде, привређују и могу да оду на одмор. Чак и у Хрватску а нису богати. Јер је тај хотел у Хрватској јефтин, даје велике попусте због ковида. А то је у Хрватској, такође патриотизам. Завршићу са мојим породичним анегдотама. Kћерка ми каже да сам као Мики Маус. Не Мини, она је
превише кокетирала са својим женским елементима, нека ми опросте све другарице. Ја, Мики Маус, наивно вјерујем да је добро могуће. Ако се Њемачка изборила са свим својим историјским искуствима са теоријом о чистокрвним Германима и „влада„ Европом и у фудбалу гдје видимо да је брат мио ма које боје био, наша мала географски рају блиска Црна Гора, можда би могла слично. Због величине и броја становника, а не зато јер је најљепша, најчојственија, нај... шта год, може да буде таква да и ови који сјутра дођу не пожеле никада да је издају. Ово кажем као Мики Маус, али дало би се постићи - једнаким шансама. У којима је сваки Ирац и Италијан –Американац. И Мартин Скорсезе и сви Kенедијеви. По доприносу, заслугама, и могућностима које су им дате. И одговорностима које на основу могућности имају. А ако је немогуће - завазда ћемо имати издајнике. Прељубнике, јер је то лудило скоро па љубавно, у којем ће им туђа постеља и трпеза, увијек бити милија и дража, иако ће из ње бити изгурани због неког у том тренутку подобнијег. Вазда из ове туђе сусједне трпезе.
3
8. август 2020.
ДРУГАЧИЈИ КОНТЕКСТ
СТЕФАН ТОДОРОВИЋ
Од самог инсталирања на мјесто црквеног поглавара Црне Горе, у складу с зацртаним идеолошким циљевима, Амфилохије Радовић ради на урушавању црногорског државног и националног бића насупрот управо Петру I и његовим насљедницима који су цијели живот посветили изградњи тога бића и умиру завађених племена
„паметни“ телефони, крсташи и тробојке
година, колико он скрнави трон Св. Петра Цетињскога. Дошло је до обнове независности Црне Горе и јачање њене државности и међународног положаја приступањем Ćеверноатлантском савезу и процесима приступања Европској унији. Као „насљедник“ Петра I и осталих црногорских митрополита Ристо Радовић баштини добре традиционалне односе с Русијом и покушава вјерно да слиједи њихову политику. Преузевши на себе спољнополитички пут Црне Горе, он је духу Петра И изрекао клетву „ко не био вјеран Русији, дабогда живо месо од њега отпадало, био проклет 3000 пута од мене.“ Очигледно је занемарио чињеницу да су црногорски митрополити подредили своје дјеловање Русији у антиосманској а не антицрногорској политици. Црногорски митрополити нијесу
стево васиљевић
На жалост Риста Радовића политичке и друштвене прилике су се промијениле у потоњих тридесет
Од Стеге до политике
МИТРОПОЛИТИ, ИЗБОР И ЦРКВЕНА ПОЛИТИКА ЗА ВРИЈЕМЕ ПЕТРОВИЋА И САДА
стево васиљевић
Т
оком четрдесет шестогодишње владавине Петра I Петровића Његоша оснажена је политичка независност Црне Горе, чији процес је покренуо оснивач династије Петровић Његош, владика Данило Шћепчев. Уочи и након великих војничких побједа на Мартинићима и Крусима с којима је почело ослобађање црногорских територија узурпираних османским освајањем, долази до првог покушаја модернизације и државног уређења Црне Горе. Петар I пише Стегу, први црногорски нововјековни законик, затим Законик општи црногорски и брдски, ствара органе централне власти, тиме направивши прве кораке у процесу унутрашњег уређења државе. Градећи темеље на којима ће његови насљедници створити суверену и међународно признату државу Црну Гору. За разлику од Петра I који је за црквеног поглавара изабран вољом црногорских главара, свештенства, па и гувернадура који су били његови политички противници, данашњи митрополит ćеди на трону Св. Петра Цетињског одлукама донешеним у Београду, тачније у просторијама Управе државне безбједности Слободана Милошевића. Од самог инсталирања на мјесто црквеног поглавара Црне Горе, у складу с зацртаним идеолошким циљевима, ради на урушавању црногорског државног и националног бића насупрот управо Петру I и његовим насљедницима који су цијели живот посветили изградњи тога бића и умиру завађених племена. Док, насупрот њиховом дјеловању, Ристо Радовић завађа грађане Црне Горе, дијелећи их на Црногорце (нахијска Црна Гора), Бокеље, Брђане, Херцеговце све са циљем дестабилизације државе и асимилације њених грађана у корпус српскога народа. Заступа идеје и идеологије светосавља и четништва у чијим устројствима независна Црна Гора за коју се борила династија Петровић Његош не постоји, а самим тим ни њен народ. Слави Подгоричку скупштину из 1918. године на којој је детронизована династија Петровић Његош, закопано црногорско име а држава сведена на покрајину, Зетску бановину. Уздиже српске династије и политичаре, попут Александра Карађорђевића и Николе Пашића, који су у црно завили Црну Гору након Првог свјетског рата, у чијим кореспонденцијама наилазимо на телеграм који говори о стању и војно-политичкој ситуацији након пада Цетиња и полагања оружја црногорске војске 1916. године, у којем Никола Пашић сљедећим ријечима говори о жртвовању црногорске војске зарад повлачење српске војске у Грчку: „Србија тренутно губи рат против Аустрије, али за сва времена добија рат против Црне Горе.“
богојављење на саставцима Подгорица, јануар 2013.
били подређени страној политици уколико она није била усклађена с интересима црногорскога народа. О томе нека посвједочи једна епизода о политичком односу између Петра I и Русије о којој пише Живко Андријашевић у књизи Династија Петровић Његош. Политички однос Петра I и Русије кретао се у распону од безрезервне подршке и послушности до покушаја утамничења и слања Петра I у Сибир. Кад је почетком 1801. године руски цар Павле I насилно свргнут с пријестола од Александра I и његове владе, Црна Гора је у наредних неколико година остала без руске заштите. У том периоду митрополит Петар I почиње тајне преговоре с Француском водећи се идејом да му она да заштиту, као и да пружи помоћ да добије званично признање независности и излаз на море. Међутим, до тих сазнања је дошла руска влада и одмах покренула акције за његово свргавање с власти. Свети синод Руске православне цркве и руски цар послали су писма Петру I и Црногорцима тражећи од њих да митрополит одступи с дужности јер се приклонио непријатељима православне вјере (матрица је очигледно иста задњих двјеста година). Такође, руски великодостојници позивају митрополита да дође у Петровград и да пред црквеним судом одговара за своје гријехе. Уколико их не послуша, они су запријетили да ће позвати православни народ Црне Горе (!) да га замијени другим епископом. Зачуђујуће
Литија у Подгорици, 14. јун 2020.
истовјетне поруке чујемо данас од Риста Радовића и одређених опозиционих партија.
ПОМРШЕНИ КОНЦИ Андријашевић у поменутој књизи пише: „Писма руског цара и Светог синода, донио је у Котор, почетком 1804. године, царски изасланик генерал Марко Ивелић. Он је такође имао задатак да организује преврат у Црној Гори и ухапси митрополита. Након хапшења, требало је да организује његово пребацивање у Петровград. Али, ни црногорски главари, нити митрополит Петар, нијесу жељели с њим да разговарају, односно, да дођу у Котор, гдје су Ивелићеви пратиоци планирали да ухапсе митрополита.“ Црногорски Збор је оптужбе на митрополитов рачун одбачио и одлуке саопштио у писму које су црногорски главари упутили руском цару Александру I, Светом синоду и генералу Ивелићу. У том писиму Андријашевић истиче: „Црногорски главари наводе да Свети синод нема никакву власт над митрополитом Петром I, јер је он као црквени поглавар потпуно самосталан. О њему и његовом положају једино може одлучивати црногорски народ, који је потпуно слободан у својој независној земљи. Главари поручују и да је њихов владар независтан од било чије власти изван Црне Горе, осим што се налази под моралним покровитељством руског цара. Намјеру генерала Ивелића да митрополита Петра одведе у Сибир, „на вјечно заточеније“, они у писму ру-
ском цару називају срамотном.“ Даље у свом одговору црногорски Збор поручује: „до сада наше Архијереје није нико вукао Руском Св. синоду на одговор, па и овог нашег архипастира нећемо пуштити да ико над њим тријумфира и да му суди. Кад би он у чему преступио и био крив, као што је неправедно оклеветан, ми бисмо сами могли му судити, не као Архијереју, него као најпростијем грађанину међу нама.“ Након неуспјеха Ивелићеве мисије да направи преврат у Црној Гори и промјена до којих је дошло на међународном плану успоставља се пређашње стање у руско-црногорским односима. Формирала се руско-аустријска коалиција против Наполеона који је на својој страни имао Османско царство што је Црну Гору опет гурнуло у крило Русије. Поменути наратив из прошлости нам сликовито приказује данашње стање и покушај данашњег преврата, с тиме што је данашњи руски изасланик у Црној Гори Ристо Радовић с својим политичким партијама (коалиција око ДФ-а и Демократа). Машући тробојкама по Црној Гори бестијално се позивају на Петровиће који су све своје битке извојевали под црногорским барјаком с двоглавим орлом на црвеној подлози и крсташ барјаком. Сами не поштују и позивају на непоштовање црногорске државне заставе, химне, Устава Црне Горе и црногорских закона који сви до једног имају неупитне коријене у петровићевској Црној Гори, без које не би могла бити обновљена независност 2006. године.
4
8. август 2020.
ФРИЗИРАНИМ ИЗВЈЕШТАЈИМА ДО ПОДРШКЕ АЈЗЕНХАУЕРА, ДЕ ГОЛА, ИДНА И КРАЉА ЏОРЏА
Чича Дража преварант
Драгољубу Михаиловићу није било страно да путем радио-везе обавјештава Владу у егзилу о акцијама четника, које су заправо вршили партизани. Радио Лондон и Радио Слободна Југославија преносили би извјештаје онаквим каквим бих их фризирао Михаиловић, што ће у једном тренутку овом официру донијети велику свјетску популарност
Кад мржња заслијепи
БОБАН БАТРИЋЕВИЋ
Н
астанак четничког покрета у Југославији, његово функционисање и организација, нераскидиво су везани за његова оснивача – официра Драгољуба Михаиловића. Он се послије капитулације Краљевине Југославије 1941. године с групом официра југословенске војске склонио на Равну Гору у Србији, одакле је ступио у контакт с југословенском Владом у егзилу, како би радио на организовању јединица на које би се могло рачунати у случају устанка или рата с окупатором. Но, окупација и распарчавање Југославије, монопол над комуникацијама које имао окупатор те тежак пробој информација, одиграће спрецифичну улогу у настанку овога покрета, мада ће он умногоме зависити и од нарави његова креатора. Михаиловић је припадао реду великосрпских националиста и монархиста, острашћених антикомуниста. Сав свој ангажман доживљавао је као покушај рестаурације краљевине након ослобођења у којој би унутрашњи односи били знатно промијењени у корист Србије у односу на предратну Југославију. Сматрао је да рат против окупатора мора бити паметан, да не треба улазити у чеоне битке док је окупаторска коалиција јака, већ да се у директну борбу ступи кад ситуација на великим свјетским фронтовима превагне у корист Савезника. Михаиловић је и прије рата био дио добро распрострањених обавјештајних мрежа, па је у уређењу свог покрета унио нешто од савладане праксе. Једино што је почело мрсити Михаиловићеву филозофију јесте појава јединог и истинстинског антифашистичког покрета који су предводили комунисти. Егзилска влада у Лондону, званични Лондон и Москва сматрали су отварање устаничког жаришта током љета 1941. у Југославији важним за укупну антифашистичку ствар. Зато су и Велика Британија и Совјетски Савез упућивали Михаиловића и Јосипа Броза да координишу своје акције и раде на стварању широког народноослободилачког покрета. Убрзо ће постати јасно да та сарадња није могућа пошто се након неколико
Група њемачких војника и четника Драже Михаиловића у вријеме пробоја НОВЈ у Србију у прољеће 1944.
заједничких акција у Србији испоставило да између Михаиловићеве и Брозове визуре постоје супротности. Михаиловић и Тито водили су неуспјешне разговоре о формирању заједничког штаба и већ од новембра 1941. године долази до првих непријатељстава између четника и партизана на територији Србије који ће се, како рат буде одмицао, све више продубљивати и ширити на остале дјелове бивше Југославије.
САРАДЊА СА ОКУПАТОРОМ Михаиловић је био заслијепљен идејом о очувању живе силе која би након што окупатор буде савладан на великим фронтовима ступила у борбу и вратила краља у Југославију. Зато ће током читавог рата редефинисати унутрашњу организацију свога покрета, измишљати варијанте илегалног и легалног четништва, дајући му прије свега антикомунистички предзнак. Таква политика одвешће га до широке сарадње с окупатором која ће на прекретници рата условити отказивање британске подршке коју је имао све до 1943. године. Концепција у коју је вјеровао захтијевала је од Михаиловића да се повезује и с групама блиске идеологије, које су већ радиле за окупатора, какве су нпр. биле окупациона Влада у Србији Милана Недића или организација Збор Димитрија Љотића. Зато је у Београд послао групу официра која је образовала познати обавјештајни пункт Горски штаб II преко којег је Дража током читавог рата ко-
Павле Ђуришић, наоружан од фашистичке Италије, редовно је извјештавао Михаиловића о току операције етничког чишћења
муницирао с окупатором и осталим његовим сарадницима. Важно је напоменути да је ове контакте Михаиловић вјешто прикривао од егзилске Владе и савезничких команди, што му је с друге стране омогућило испредање мита о „српском Робину Худу“ и „првом герилцу Европе“. Михаиловићу није било страно да путем радио везе обавјештава Владу у егзилу о акцијама четника, које су заправо вршили партизани. Радио Лондон и Радио Слободна Југославија преносили би извјештаје онаквим каквим бих их фризирао Михаиловић, што ће у једном тренутку овом официру донијети велику свјетску популарност. Тешки услови и бројност окупатроских војника на простору Југославије
Човјек свих служби Масовна ратна пропаганда западних савезника исконструисала је моћну слику „Балканског орла“ и „Бијеле наде“. Откад је ступио у везу с егзилском Владом Михаиловић ће постати њен стуб у домовини. Од јесени 1941. до јуна 1942. године Михаиловић ће доживјети више унапређења и постати армијски генерал, а у том периоду биће наименован и за министра војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије и команданта Југословенске војске у отаџбини те, начелника Врховне команде. Њемачки окупатор, као најснажнији на територији Југославије с најразгранатијом обавјештајном мрежом, знао је за двоструку природу Михаиловићевих односа и за његове везе с Британцима. Зато су Њемци током читавог рата на њега гледали сумњиво и чак уцијенили његову главу са 100.000 рајхсмарака у злату јер су знали да би у случају слабљења њемачке ратне машине Михаиловић отворио ватру на њих. То им ипак није сметало да његове јединице и по његовом одобрењу користе у окршајима с партизанима.
онемогућавали су слање већих војних мисија које би директно с терена провјериле истинитост извјештаја које Михаиловић шаље. А и када би те ријетке и малобрнојне мисије успјеле да се пробију, Михаиловић би вјешто манипулисао. Да иронија буде већа, током 1942. године, кад готово ниједан четнички метак неће бити испаљен према окупаторима, Михаиловићу ће стизати поздрави од значајних личности попут Ајзенхауера, Де Гола, Идна или енглеског краља Џорџа. Везу с нацистима, Михаиловић је углавном одржавао преко посредника тражећи од њих оружје да се бори против комуниста с обећањем да неће убијати Њемце. Смислио је занимљиву тактику која се огледала у томе да кад Њемци запријете четницима, дио својих трупа легализује као дио војске Владе Милана Недића како би одржао живу силу. Много бољи однос имао је с Талијанима с којима су његове јединице имале више него пријатељске везе, нарочито у Црној Гори. Оно што је посебно омогућавало овакво маневрисање јесте и ситуација на терену, његова конфигурација и различитост природе окупације у разним дјеловима Југославије. Зато ће четнички покрет бити некохерентан, његове формације понашаће се другачије од случаја до случаја зависећи од тренутног стања у рејону у којем оперишу и од воље својих вођа којима је дириговао Михаиловић давајући им инструкције и звања војвода. Тако је била могућа ситуација да нпр. у истом дану дио јединица
Кад комплексна и преварантска тактика буде прочитана од савезника који ће Михајловића због тога напустити, неће му бити страно да кокетира с поглавником НДХ и злочинцем Антом Павелићем и хрватским надбискупом Алојзијем Степинцем, нудећи сарадњу против комуниста. Највећи проблем Драгољуба Михаиловића био је несхватање актуелне војне ситуације. Савезницима су требале дивизије које ће убијати њемачке фашисте, а не полубандитска скупина која ће својим дојучерашњим хранитељима ударити с леђа тек кад види британске и америчке јединице како се искрцавају.
четничког покрета у Србији буде ухапшен, а да четничке јединице у Црној Гори уредно добијају оружје, храну и плате од Талијана.
ВЕЗА СА СВИМ АНТИКОМУНИСТИМА Црногорски историчар Ђуро Вујовић у књизи Црна Гора у НОР -у 1941-1945. године доноси нам о томе вриједна свједочанства – Михаиловић се повезивао са свим антикомунистичким групама из Југославије и иностранства, између којих треба поменути – команданта Другога бугарског корпуса чије је śедиште било у Нишу, а који је вршио велике злочине над српским становништвом; затим се преко свог представника повезао с бугарским колаборантским пуковником Велчевим коме је предлагао стварање тзв. Балканске уније; с албанским фашистима Михаиловић је био повезан посредством пуковника Мухарема Барјактарија; с Нелосовим покретом у Грчкој повезао се преко капетана Михаила Вемића, а с румунским квислинзима преко мајора Радомира Дедуа. Вујовић нам доноси и свједочанство бившег генерала мађарске војске Иштвана Ујсасија, који је 1946. године совјетској Влади дао сљедећи опис Драгољуба Михаиловића: „У оквиру моје дјелатности у мађарској војној обавјештајној служби, сазнао сам да је Михаиловић био агент мађарског
дража михаиловић са америчком мисијом
5
8. август 2020.
генералштаба, присни сарадник мађарског регента адмирала Хортија и да је радио за интересе Хитлеровске Њемачке. Мени је исто тако познато да је за вријеме Другога свјетског рата Михаиловић присно сарађивао са италијанским и румунским генералштабом, од којих је примао помоћ у оружју и муницији за борбу против Титове армије. Он је исто тако радио за италијанску и румунску обавјештајну службу...“ Добро је познато да су четнички прваци попут Момчила Ђујића, Мана Роквића, Стева Рађеновића и др. склапали споразуме с усташким вођама, а да је сам Михаиловић крајем рата „унаприједио“ усташког официра Мату Матићевића, називајући га у њиховој кореспонденцији „братом“. Толика Михаиловићева заслијепљеност борбом против комуниста, уништиће његов покрет, што ће на крају резултирати тиме да је четнички покрет побио далеко више српских антифашиста него њемачких фашиста.
ЦИЈЕНА ПОЛИТИКЕ ЧЕКАЊА Управо зато што су водили политику чекања, четници се неће показати као добра и организована војска, већ ће се временом њихове јединце претворити у пљачкашке и злочиначке банде, које су углавном учествовале у походима на народноослободилачки покрет и ненаоружано цивилно становништво. Посебно су од четничког ножа страдали муслимани, што је све дириговано из Михаиловићева штаба у складу с реализацијом визије етнички и вјерски чисте територије. Док су комунисти поред борбе с окупатором спроводили и комунистичку револуцију, Михаиловићеве јединице су паралелно с чекањем и колаборацијом споровдиле организоване злочине. Можда је најбољу слику Дражине војске дао Стеван Мољевић, један од главних интелектуалаца четничког покрета. Он је крајем 1944. године током повлачења кроз Босну кад је већ постало јасно да су четници изгубљена прича, као предśедник Централног националног комитета за Југославију, највећег четничког политичког органа рекао: „За краља и отаџбину, је ли тако? Празно је то и шупље, господо и браћо моја! (...) А она друга ‚Дража нас води победи и слободи’ довела нас је, као што видите, у ово тужно и магловито босанско беспуће (...) Шта смо ми у овом рату показали српском народу? Своје каме, браде и пијане команданте, који штипају снаше. Крв, секс и гибанице, то је био наш програм, наша застава (...) Руље које заударају на ракију, то смо били и остали!“. Ergo, и послије овако кратког осврта јасно је да све учесталији наратив проистекао из „културне револуције“ коју интензивно предводи СПЦ поменима Драгољубу Михаиловићу и иницирање подизања споменика ратним злочинцима, оповргава све њихове заблуде о „Балканском Робин Худу“ и његовом покрету као антифашистичком и страдалничком. Истина је да се четнички покрет понегђе јавио и оперисао као реакција на квислиншке злочине различитих профила према Србима и злочинима које су чинили чланови партизанског покрета, али гледано у контексту времена и цјелокупног рата, четнички покрет је био један од најколаборантскијих и најзлочиначкијих покрета у Југославији, те као такав, ни он, ни његове војводе и оснивач не могу и не смију бити узус по којем ће се осмишљавати наша будућност. Дужност грађанске мисије у Црној Гори није само говоркање о економским проблемима у држави, већ и реакција на сваки покушај рехабилитације поражених идеологија у Другоме свјетском рату, долазиле оне из ма којих редова – владајућих, опозиционих или црквених.
ОДНОС ЦРНОГОРСKОГ РУKОВОДСТВА ПРЕМА МИТРОПОЛИТУ ДАЈKОВИЋУ
У
циљу постизања компромиса са Српском православном црквом, а поводом изградње Маузолеја на Ловћену, Вељко Милатовић је преко интервјуа датог „Борби“ саопштио како СПЦ може да постави одговарајући религијски симбол у крипти Маузолеја и да може обавити вјерске обреде приликом смјештања Његошевог саркофага у крипту Маузолеја. То је било недовољно за СПЦ, пише историчар Драгутин Паповић у тексту „Односи Црне Горе и Српске православне цркве током изградње Његошевог маузолеја“ (Матица црногорска, бр. 69). Kако аутор наводи, Митрополија црногорско приморска је у мају 1970. године заобишла Уставни суд Црне Горе, и тужбу против СР Црне Горе поднијела Уставном суду Југославије. Уставни суд Југославије се прогласио неуставним, а усљед заоштрених односа између црногорског руководства и СПЦ, дошло је 29. маја 1970. године до састанка предсједника Вјерске комисије др Мијата Шуковића и митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића. Дио Паповићевог текста који се односи на састанак Шуковића и Дајковића преносимо интегрално: „Шуковић је позвао митрополита да би му саопштио ставове Вјерске комисије о активности и дјеловању Митрополије и СПЦ, и да би му саопштио захтјеве који су произашли из тих оцјена. Kомисија није имала примједби на активности цркве у домену заштите и законског повраћаја имовине, побољшања материјалног положаја цркве, обнове и реконструкције црквених објеката, одржавања и ширења вјерских обреда и школовања свештеничког кадра. Требало је убрзати рад на утврђивању чињеница неопходних за коначно доношење одлука о неријешеним имовинско-правним питањима које је покренула Митрополија. Такође, није било проблема у Црној Гори у односима између државе и цркве који се тичу религије. Црква је несметано обављала обреде и остале вјерске активности на бази уставно-правног положаја вјерских заједница у Југославији.
Данило нудиo да га хапсе Предсједник Вјерске комисије др Мијат Шуковић је навео митрополиту шта може очекивати уколико црква настави са политичком дјелатношћу. Изјавио је да ће се власт директно и јавно супротставити политичком дјеловању СПЦ и да ће преузети мјере да се таква дјелатност цркве спријечи
ПОНудА мИТРОПОЛИТу
ШТА ЈЕ БИЛО СПОРНО Спорно је било искључиво уплитање СПЦ у политичка питања, односно њено укључивање у активности које по садржају, методу и циљевима немају религијски карактер. Црква је у томе изашла ван уставних и законских прописа. То се односило на митрополитове изјаве у којима је, у своје и у име СПЦ и МЦП, тврдио да у држави не владају Устав и закони већ субјективизам и сила власти, да је самоуправљање омогућило расипништво, нерад и да доводи до прикривања одговорности те да власт има рушилачки однос према културно-историјским вриједностима и споменицима. Црква је поступке власти упоређивала са оним што су чинили Гебелс, Хитлер и Италијани, и тврдила је да је власт у Црној Гори прихватила постојање одређених нацистичких елемента у Његошевом споменику и маузолеју. Вјерска комисија је ове оцјене и упоређивања сматрала клеветом и недопустивим понашањем цркве. Политичко дјеловање СПЦ је било и њено иступање као представника народа, као заштитника народа од органа власти и као да је црква заштитник етично-морално-естетских начела у друштву у цјелини, уз тврдњу да власт угрожава законитост и та начела. Шуковић је навео и да је СПЦ имала националистичко-шовинистичку активност у односу на црногорску нацију. Митрополит је изјавио да је он најзаслужнији што бројни културно-историјски споменици у Црној Гори нијесу у рушевинама и да није
Ово је довело до оштре препирке. Митрополит је одговорио да је послије рушења и упропашћивања некорисно полагати рачун и да је зато СПЦ поднијела тужбу. За писање тужбе се одлучио када је расписан конкурс за извођење радова на Ловћену. Након тога се јавило 10 адвоката да пишу тужбу. Са њима је одржан заједнички састанак, гдје је одлучено да се тужба упути Уставном суду Југославије и да тужбу заступају 4 адвоката. Ту је договорен садржај тужбе и потом је достављена суду. Адвокати су од митрополита тражили дозволу да се тужба достави Правном факултету у Београду и на још око 20 адреса, што је митрополит учинио. Шуковић је оцијенио да је такво дистрибуирање тужбе политичко дјеловање, и да је прескакање Уставног суда Црне Горе у крајњој линији негирање Републике Црне Горе. Митрополит је навео да је тужбу прихватио Сабор СПЦ и да је овластио Митрополију да настави рад по њој у име СПЦ. Шуковић је питао митрополита зашто умјесто таквог приступа нијесу изабрали да са Одбором за изградњу маузолеја поведу разговор о могућностима уградње вјерских симбола у маузолеј онако како је то предложио Вељко Милатовић. Тако би митрополит показао да је циљ да црква дјелује у оквиру законских дјелатности, а не да се бави политиком. Митрополит је изјавио да зна одакле је потекла та иницијатива и питао зашто она није прије дата и зашто је то урађено преко новина.
данило дајковић
било цркве не би било ни тих споменика. Шуковић је био изненађен овом тврдњом и сматрао је да митрополитове оцјене о односу власти према културно-историјским споменицима нијесу тачне. Митрополит је навео да је патриота, да није мањи пријатељ Југославије од ма кога, укључујући и Тита, и да је учествовао у ратовима који су створили границе Југославије од Ђевђелије до Триглава. Тврдио је да се не бави политиком, да се не разумије у самоуправљање и привредну реформу и да доушници власти погрешно преносе његове ставове. Навео је да је свештенички чин примио из љубави према цркви. Детаљно је изнио своју биографију и навео да је 1928. године претрпио велику породичну трагедију јер је за кратко вијеме изгубио четири члана породице. Тврдио је да је у Црну Гору дошао да помогне, да га је тако Влада Црне
Горе примила а Синод одредио, и да власт у њему нити може нити смије гледати непријатеља.
ПОдНОШЕЊЕ РАЧуНА Шуковић је знао митрополитову биографију, начин на који је дошао у Црну Гору и како је Влада Црне Горе оцијенила његов рад. Негирао је да има доушнике, већ да је анализа дјеловања СПЦ заснована на текстовима објављеним у вјерској штампи и писму које је Митрополија упутила разним институцијама и личностима у земљи, а које је засновано на тужби Уставном суду Југославије. У вези те тужбе Шуковић је навео: „Треба да знате: Скупштина општине Цетиње и органи Црне Горе, за свој однос према законима ове земље, према етичкоморалним и естетским вриједностима и начелима, и сада и историјски, полажу рачун народу, а не цркви!“
Након ове препирке Шуковић је изнио понуду митрополиту за договор. Власт је била спремна за договор око проналаска мјеста за премјештање капеле и о могућности уградње религиозних симбола у маузолеј. Митрополит је рекао да је то први пут да му се званично упућује такав предлог, али да је касно, да се обратио суду и да чека његову одлуку. Након тога Шуковић је изнио директан захтјев митрополиту који се односио и на њихов разговор из јуна 1969. године. Шуковић је навео: „Одлучно захтијевамо да се дјелатност у име цркве у Црној Гори сведе и ограничи на оно што је њен дјелокруг утврђен уставним и законским прописима.“ Митрополит је на то одговорио: „Можете ме ухапсити, протјерати из земље, убити, то је ваша ствар“. Шуковић је навео да је овакав одговор супротан ономе што је он рекао и да нема смисла да се тако тумачи. Захтијевао је од митрополита да о садржини њиховог разговора обавијести Синод и Патријарха. Потом је навео митрополиту шта може очекивати уколико црква настави са политичком дјелатношћу. Изјавио је да ће се власт директно и јавно супротставити политичком дјеловању СПЦ и да ће преузети мјере да се таква дјелатност цркве спријечи. У склопу тога је била и одлука власти да по сваку цијену заштити Удружење православних свештеника Црне Горе и његове чланове од митрополитових потеза. Митрополит је ово доживио као пријетњу и изјавио: „До сада са мном овако није никада разговарано. Мислим да је разговор завршен и да више немамо шта разговaрати. Ја ћу се постарати да више и не долази до разговора, јер су односи толико поремећени да нема услова за разговоре“. Шуковић се сложио с том оцјеном, али је кривицу пребацио на митрополита наводећи да је својим радом и понашањем онемогућио сарадњу са органима државе и да ће власт из тога извући одговарајуће закључке и у складу са тим поступити. Тако је на овом састанку дошло до оштрог сукоба и прекида односа између црногорске власти и митрополита Данила... Р.К.
6
8. август 2020.
ОГЛЕД О ПРИСТАЛИЦАМА АНТИЦРНОГОРСКЕ ПЛАТФОРМЕ
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
М
ало је народа у којима има толики број оних што се поносе издајом своје државе као у Црној Гори. Црногорска емиграција формирана крајем XIX стољећа у Србији и Русији од омладине која је одлазила на школовање, посебно у Београд, окупљала се на антицрногорској платформи. Уз финансијску помоћ српског двора и Владе и логистику државних институција и тајних организација Србије, та емиграција је подстицала подјеле у црногорском друштву, отворено радећи на уништењу црногорске државе и српском пројекту велике српске државе. Многи непријатељи црногорског двора и књаза Николе нашли су уточиште у Београду и добијали апанаже од српске владе. Блажо Перовић, који је био рођак и ађутант књаза Николе, добио је апартман у Београду, у коме су се окупљали црногорски потуђеници. Из тога круга емиграната био је и Марко Бацковић, учитељ, аутор књиге „Црна Гора при крају деветнаестог вијека“, која врви од оптужби према књазу и Црној Гори. Међу најактивнијима који су прихватили српску државну идеју, политички програм и ширење граница Србије на Црну Гору, били су Томо Ораовац, Саво Ивановић, Јанко Спасојевић и др. Одатле је у организацији студенстке омладине организовано неколико покушаја атентата на књаза Николу, са увјерењем и доказима цетињског двора да су о њиховој организацији упознати српски двор и сам Никола Пашић. Антицрногорска и великосрпска кампања је свој врхунац доживјела у току Великог рата, када су српски политички кругови почели активно радити на елиминацији краљевине Црне Горе и брисања „црногорске националне посебности“ од 1914. до 1918. године. Основана је посебна организациона јединица Црногорски одśек унутар Министарства иностраних дјела, за шефа поставља Светозара Томића, црногорски потуђеник, са задатком да ради на припајању Црне Горе Србији, врбовањем и придобивањм појединих Црногораца за „српску ствар“.
Поносни издајници земље своје Уз финансијску помоћ српског двора и Владе и логистику државних институција и тајних организација Србије, црногорска емиграција је подстицала подјеле у црногорском друштву, отворено радећи на уништењу црногорске државе и српском пројекту велике српске државе
Српска Влада убрзо је основала и Привремени одбор за уједињење Србије и Црне Горе са ćедиштем на Крфу, састављен од црногорских држављана у служби српске владе, а на његову челу налазио се бивши црногорски министар правде Јанко Спасојевић. Новчана средства за рад Одбора омогућила је Пашићева Влада. Одбор је 8. децембра 1916. објавио програм за „брзо уједињење“ двије државе.
ПРЉАВА ПРОПАГАНДА
Колико је успјешна била пропаганда према Црној Горе говоре ријечи бригадира црногорске војске Јова Бећира 25. јануара 1916. да је Црна Гора морала ући у рат с Аустро Угарском, јер је пријетила опасност од револуције, пошто је великосрпска пропаганда у Црној Гори била „ухватила дубоки коријен и велики дио становништва затровала“. Након што је дошло до слома црногорске војске, великом заслугом српских официра који су заједничким планом одбране командовали њоме, краљ Никола је избјегао у Француску. Русија је жељела стварање велике српске државе на Балкану као ослонац њене политике, зато је 1916. укинула субвенције Црној Гори и одбила могућност да краљ Никола дође у Русију. Сумњичен за тајне преговоре са Аустроугарском и окривљен за капитулацију Црне Горе, краљ Никола неће имати подршку ни Француске, Велике Британије, па ни Италије. Да је Црна Гора жртвована од савезника постало је јасно већ при крају рата. Политичко-пропагандна акција против краља Николе и његове владе добила је своје најзначајније институционално и организационо средиште почетком 1917. године – оснивањем Црногорског одбора за народно уједињење. Предćедник српске владе Никола Пашић је крајем децембра 1916. написао опсежан мемоар о црногорском питању у којему је изнио и разрадио идеју о оснивању Црногорског одбора за уједињење, који би као мобилније тијело ефикасније дјеловао од Привременог одбора. На оснивачкој скупштини, одржаној 18. фебруара и 4. марта 1917. у Паризу, за предśедника Одбора изабран Говор Михаила Ивановића је Андрија Радоу београдском „Времену“ вић, који је претходно на Паши-
ЧИКАГО ТРИБЈУН
ћев наговор поднио оставку на мјесто предćедника црногорске Владе, с формалним образложењем да краљ Никола I није хтио прихватити његов меморандум о свесрпском уједињењу. За чланове одбора изабрани су: Перо Вучковић, бивши црногорски министар просвјете, Данило Гатало, бивши војни министар, Јанко Спасојевић, бивши министар правде и Милош Ивановић, члан Обласног суда. Преко својих новина Уједињење износили су ставове да Црногорци нијесу посебна нација, већ да представљају само дио српског народа, да се у службеним новинама, Глас Црногорца, намјерно избјегава употреба ријечи Србин, српски и српство, а умјесто њих користе ријечи црногорски, Црногорац или чак кованицу „мали народ“. Оптужујући црногорску Владу да, служећи се фалсификатима, жели да створи свијест о „некаквој црно-
горској националности“ и да коришћењем појма „мали народ“ избрише „српску националну препознатљивост Црногораца“.
СВЕ ЗА ГАШЕЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ Посебно је ујединитеље озлоједила изјава црногорског министра унутрашњих дјела, Ника Хајдуковића и краљевог сина, књаза Петра, да су Црногорци посебна нација. Хајдуковић је то рекао у једној изјави приликом поćете Лондону, док је књаз Петар опширно образлагао црногорску националну посебност у интервјуу за римску Трибуну. У том интервјуу књаз Петар је рекао да су Црногорци посебна нација и да им пријети велика опасност од околних нација из Србије, Босне, Херцеговине, Војводине, итд. Недуго послије обзнањивања Крфске декларације у јулу 1917, којом је поништена Црна Гора и у којој
Најкрвавији покољ у Европи Chicago Tribune доноси чланак 4. септембра 1919. под насловом „Званични извјештачи донијели ужасне извјештаје у Париз“, у којем пише: „Под српском окупацијом Црна Гора данас представља мјесто најкрвавијег покоља у Европи, изјавио је званичник који се вратио. Уколико се Енглеска и Америка не умијешају, ниједан црногорски ројалиста неће остати жив. Срби их убијају на велико. Американце посебно интересују извештаји које су донијели ти неутрални посматрачи према којима је цијели контигент америчке хране коју је Хуверова администрација упутила у Црну Гору доспио у руке Србијанаца. Црногорци се морају прво одрећи сопствене земље и заклети на вјерност српском краљу Петру, да би добили било што од тих залиха. Уколико то не учине, бацају их у затвор. Затвори у Цетињу и Котору су, према извештавању, пуни Црногораца а свакодневно се доводе црногорске комите ухваћене у брдима и над њима се врши егзекуција.“ И даље: „Црногорци су можда спремни на промјену старог облика своје патријархалне владе, али тренутно сви Црногорци желе повратак њиховог краља, да би их спасио српског јарма... Уколико се Никола врати у земљу, цијела земља ће устати са њим. Револт против Срба је сада у пуном замаху.“
нема династије Петровић, А. Радовић је изјавио да је стварање заједничке југословенске државе потреба цијеле (троимене) нације, али је, још више, потреба Црне Горе. Црна Гора ће као мала, сиромашна, културно и економски неразвијена држава, каже, највише добити уласком у заједничку државу, тобоже показујући како њихово дјеловање брига за слободу и благостање Црне Горе. Вријеме је показало управо супротно. Пробијање Солунског фронта 1918. године интензивирало је борбу црногорских устаника, комита, који су Црну Гору ослободили од аустро-угарске окупације током октобра и новембра исте године. Након тога дошло је до реокупације Црне Горе од стране савезника, у складу са одлуком на међусавезничкој конференцији у Версају од 7. октобра 1918. Донесена је на инсистирање Француске која је допустила српској војсци да као окупацијска сила уђе на територију Црне Горе, успркос одлуци с конференције у Версају да се то не допусти. Генерал Charles Charpy, начелник штаба F. d’Espereya, пожуривао је српску врховну команду, о чему мајор Мирко Милиновић извјестио врховну команду из Солуна
Црногорци преживјели Голготу Период након гашења Божићног устанка београдски новинар Пантелија Јововић описује ријечима: „Голгота, коју је преживљавала Србија за време евакуације кроз албанске гудуре, ни приближно није равна оној Голготи, коју је Црна Гора преживела за време уједињења.“ Убиства, најгрознија разбојништва, уништење имовине, паљевине кућа, покољ немоћних стараца и нејачи, насиље над женама и силовање, ставља-
ње мачака под котуле женама и грађана Црне Горе, који су оковабатињање до смрти, интернирање, ни робијали под тешким условима узимање таоца, мучење и давље- у подгоричкој Јусовачи, злоглање по полицијским подрумима и сном, затвору у Зеници, затвору морење глађу до смрти... били су Богданов крај на Цетињу, у затвоначини које су српски војници и рима у Никшићу, Колашину, Бару... црногорски издајници обрачуна- „Настало је једно чудно стање, да вали са отпором народа. Запаље- су се људи могли јавно убијати на но је око 6.000 кућа, о томе су пи- пазарима, палити куће, пљачкасали београдски листови Трибуна ти стоку, хапсити се не само снаи Балкан, побијено више хиљада жни и јаки људи, већ и немоћни Црногораца, похапшено је више старци, жене и деца...“ (Београдод 4.000 угледних Црногораца и ска Трибуна од 1. јануара 1924).
7
8. август 2020.
14. X/27. X „најхитније“, да Charpy изнова упозорава Мишића да „што прије треба окупирати Црну Гору српским трупама, како би се избјегле касније политичке компликације, штетне по српске инетересе“.
ПРИОРИТЕТ РАД НА ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ На основу наредбе српске Врховне команде од 25. октобра 1918. године, расформиране су разоружане црногорске устаничке чете, а наредбом од 12. новембра 1918. године распуштене су и црногорске комитске чете. Почео је рад на присаједињењу Црне Горе Србији. Међу Црногорцима су се у раду за уједињење посебно истицали Тодор Божовић, Марко Даковић, Михаило Вукчевић, Глигорије Вукчевић, Јован Ђоновић, Никола Ђоновић, Вукота Божовић, а било их је и још. На ćедници у Беранама 7. новембра 1918. Одбор, формиран од црногорских потуђеника, који чине Светозар Томић као „глава одбора“, чланови Петар Косовић, такође држављанин Србије, Јанко Спасојевић и Милосав Раичевић, држављани Црне Горе, прописао је „Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину“. Краљ Никола је о тој скупштини рекао: „Ето, видите ли што ради једна шачица Црногораца! То су изроди, биједници, јадници и потплаћени издајници! Бога ми, једнога дана скупо ће они да плате то њихово издајство што чине према својој груди земље.“ Британски изасланик Де Салис је назвао фарсом и манипулацијом иза које не стоји већина народа, а сер Едварда Бојл, након поśете Црној Гори да „Црногорци кажу, била је срамно дјело, вјешто измајсторисано“. Црногорци су одговорили устанком на Божић 1919. који је убрзо угушен уз велику помоћ домаћих издајника, посебно бјелашке омладине, задојене српском пропагандом и наставили комитским отпором. Јован Пламенац пише у Радничкој трибуни, а преноси др. Јозсеф Бајза у свом дјелу „Црногорско питање“: „1918. и 1919. године Црна Гора је сведена на гробље. Запаљено је хиљаде кућа и побијено на хиљаде Црногораца. Жене, дјеца и немоћни старци бацани су живи у ватру; дјеца коју су бацали са прозора падала су на бајонете који су их спремни чекали. Несрећницима који су давали знаке живота кидали су уши, језик, нос... Жене су силоване; везивали су им испод сукње мачке које су, подивљале због удараца штапом, кидале тијела ових несрећница. Формирале су се банде које су као Хуни, пустошиле области једну за другом, пљачкајући сиротињу црногорску, скрнавећи гробове предака... вукући и прљајући по блату као прави дивљаци кости светог Василија Острошког и светог Петра Цетињског само зато што су били црногорски свеци.“ Михаило Ивановић, носилац листе Црногорске странке у парламенту КСХС, 10. фебруара 1924, преноси београдска Политика, Време, Правда, рекао је у парламенту КСХС: „Србијански династичари добијају од режима похвале и награде за паљење кућа, вађење очију живим људима, бацање ђеце на бајунетима кроз прозоре, ломљење руку женама и ђеци картечима из топа, зато што нијесу вјерни краљу итд. Дивљи напади на прошлост и традиције Црне Горе, рушење споменика, пљачкање историјских докумената итд. остаће само као доказ моралне величине и државничке способности режима, који ће пред српским народом и историјом носити одговорност.“ Нико у Парламенту није реаговао на његове ријечи. Једина реакција на његово излагање била је г. Бакића, потпреćедника скупштине: „Нема црногорског народа у Црној Гори“, изнервиран због помињања црногорског народа у излагању г. Ивановића.
БОЖИЋНИ УСТАНАК И ИЗНЕВЈЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА
КАД БЈЕЛАШИ КОЛО ПОВЕДУ
В
елика неправда почињена на крају Првог свјетског рата према једној малој земљи и њеном народу, који се борио на страни савезника, риједак је примјер у историји. Међу главним кривцима биле су Француска и Русија. Дипломатије тих земаља су још од 1916. године заговарале идеју о томе да на Балкану треба да буде створена велика српска, односно јужнословенска држава, и да због тога Црну Гору треба припојити Србији. Узалудни су били сви покушаји црногорског владара да докаже да његова држава има право на самосталну егзистенцију. Декларативно, црногорска влада није била против стварања јужнословенске државе, али је спорно било одредити начин на који је уједињење требало спровести. Послије ослобођења Црне Горе планирано је да се након спроведених избора, посланици састану у Подгорици и донесу одлуку о даљој судбини Црне Горе и династије Петровић Његош. За мјеста у новој Cкупштини такмичили су се многи. Присталице безусловног уједињења су листу својих кандидата објавиле на бијелом папиру, а присталице условног уједињења на зеленом папиру. Боја плаката одредила је и имена двију супротстављених страна – бјелаши и зеленаши. Велика народна скупштина у Подгорици, на сједници одржаној 26. новембра 1918. године, одредила је даљу судбину Црне Горе – детронизирала је династију и прогласила уједињење Црне Горе са братском Србијом.
Сукоб зеленаша и бјелаша имао је тешке посљедице. Био је то крвави сукоб сународника због различитих идеолошких погледа и стремљења. Према процјенама, број одбјеглих, интернираних, затвараних, осуђиваних, ликвидираних и погинулих достизао је цифру до 5.000. Куће истакнутих зеленаша биле су попаљене, а чланови њихових породица убијани, злостављани
ОТПОР УЈЕДИЊЕЊУ Након онога што се десило у Подгорици и проглашења уједињења земаља које су чиниле новостворено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, у Црној Гори је почео да се јавља отпор. Њега су потенцирале присталице условног уједињења незадовољни одлукама Подгоричке скупштине. Своје упориште зеленаши су налазили међу сељаштвом и чиновницима који су службовали у вријеме независне Краљевине Црне Горе, затим официрима и интелектуалцима блиским црногорском двору и властима. Своје присталице бјелаши су налазили међу омладином интелигенцијом, грађанством и дијелом свештенства. Тема у којој централно мјесто припада сукобу бјелаша и зеленаша, данас се често потеже у сагледавању савремених дешавања на политичкој, економској и уопште друштвеној сцени Црне Горе. А тај трагични сукоб који је много коштао Црну Гору, одигравао се у неподношљивим условима. Сагледајмо то мало из угла статистике: Пред Први свјетски рат Црна Гора је захватала површину од 14.443 км2, на којој је живјело око 450.000 становника. У ратним сукобима изгубљено је око 20.000 војника или око 10 одсто цјелокупног становништва (ако се на уму имају границе Црне Горе прије балканских ратова у којима је она имала површину од 9.475 км2 и око 220.000 становника). Око 15.000 људи прошло је кроз логоре у Аустрији, Мађарској и Албанији. Све је то сламало снагу Црне Горе. Одмах по уједињењу надлежне службе су процјењивале
САИТ Ш. ШАБОТИЋ
Насловница италијанског недјељника La tribuna illustrata под насловом „Црна Гора против српске доминације“ (30. март 1919)
да на подручју Зетске области (некадашњем црногорском простору), живи око 15.000 људи који су без икаквих средстава за живот. Само двије године касније (1920), евидентирано је да гладује 7.000 породица са око 35.000 чланова. Распирени сукоби изазивали су нове страхове, нова убиства, проливање крви, несигурност, страдања разних врста.
РАЗЛОЗИ СУКОБА Противљење концепту безусловног уједињења интензивирано је послије повратка угледних црногорских првака из заробљеничких логора, који су на путу за Црну Гору били задржавани у разним мјестима (највише у Сарајеву) док се не изгласају одлуке Подгоричке скупштине. Осјетивши то расположење, Влада у егзилу је порадила на успостављању веза са угледнијим личностима које су заговарале условно уједињење. Након развијања мреже сарадника и сагледавања укупне ситуације, планиран је почетак устанка за 21. децембар 1918. године. Припремама око његовог подизања руководио је Јован Пламенац, бивши министар. Процјене историчара кажу да је у устанку, подигнутом под геслом За право, част и слободу Црне Горе, учествовало око 4.000 слабо наоружаних људи, опремљених лич-
ним и лаким наоружањем. Непосредно прије избијања оружаних борби, захваљујући обавјештајцима, ухапшено је 125 угледних црногорских првака, што је отупило оштрицу отпора. Ток борби, хронолошки гледано, текао је овако: Већ 21. децембра били су опкољени: Цетиње, Ријека Црнојевића, Вирпазар, док су се око Никшића побуњеници прикупљали. Наредног дана сломљен је отпор побуњеника око Вирпазара. Побуњеницима је командовао вођа побуне Јован Пламенац. Чим је акција пропала, он је, на позив краља Николе, напустио Црну Гору и пребацио се у Италију. Борбе у околини Никшића отпочеле 23. децембра. Након једнодневног окршаја, одбрана града је, уз помоћ бјелаша из околине, успјела да очува своје позиције и поколеба неодлучне побуњенике. Вође побуњеника, војводе Ђуро и Марко Петровић и Марко Ђукановић, били су ухапшени у својим кућама, док су Милисав Николић и командир Ђуро Јововић одбјегли у шуму. У борбама око Никшића погинула су три побуњеника.
ЛАЖНА ОБЕЋАЊА Сукоби око Цетиња услиједили су 24. децембра. Побуњеници, њих око 1500, су покушали да уђу у град, али их је војска, уз помоћ бјелаша
(укупне снаге 1.100 људи), спријечила у томе. На Цетиње је хитно, ради пацификације, дошао командант савезничких трупа, генерал Пол Венел. Његова намјера је била да помири завађене стране. Венел је од побуњеника затражио да пут Котор - Цетиње ослободе за саобраћај, да успоставе покидане телефонске и телеграфске линије. Рок да то учине био је 25. децембар/7. јануар, након чега је требало да положе оружје и врате се кућама. Побуњеници су се дијелом повукли кућама, одбијајући да положе оружје. Само дио побуњеника се вратио својим кућама, док су неки од њих побјегли у Боку Которску и Бар. Са тих подручја Италијани су их пребацили у Медову, гдје се налазио сабирни логор за Црногорце, а потом у Италију. Преостали дио побуњеника одметнуо се у шуму. У борбама око Цетиња погинуло је 16 побуњеника, док су 63 рањена. Међу њиховим противницима било је 26 погинулих. Побуна на Божић 1918. године само је накратко утихнула. Из побуне је проистекао комитски покрет, па су борбе између зеленаша и бјелаша биле настављене све до 1924. године. Борбе нијесу престале ни послије писма краља Николе, које је упутио својим присталицама из егзила 22. јануара 1919. године, на наговор америчког предсједника Вилсона. У том обраћању краљ Никола је од својих присталица тражио да положе оружје, јер је од савезника добио обећање да ће се црногорском народу омогућити да се слободно изјасни о политици своје будуће владе. Краљ је са своје стране обећао да ће се он покорити таквој одлуци. Обећања савезника остала су мртво слово на папиру. Краљева очекивања била су изневјерена. Сукоб зеленаша и бјелаша имао је тешке посљедице. Био је то крвави сукоб сународника због различитих идеолошких погледа и стремљења. Према процјенама број одбјеглих, интернираних, затвараних, осуђиваних, ликвидираних и погинулих достизао је цифру до 5.000. Куће истакнутих зеленаша биле су попаљене, а чланови њихових породица убијани, злостављани. Црном Гором су одлијегали јауци. У поменутом сукобу уништена су значајна материјална добра. Спроведени су многи судски процеси, међу којима је било и монтираних. Суђено је бројним одметницима и њиховим сродницима, јатацима и присталицама.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни и одговорни уредник Драшко Ђурановић | Уредница Тања Павићевић | Лектура Милена Чавић | Графичко обликовање Марко Милошевић
8
8. август 2020.
СВАЂЕ ОKО ЛОГОРСKОГ KАЗАНА
ВУКОТА ВУКОТИЋ
K
рах црногорске независне државе током Првог свјетског рата донио је бројне недаће њеном народу. Ратна разарања, окупацију, глад, болести и одвођење становништва у логоре. Посебно је било тешко интерниранима у логоре широм Двојне монархије. На све њихове невоље још су се додала и политичка питања, па се међу њима убрзо прави диференцијација на присталице и противнике династије Петровића. Тако су се у логору Kарлштајн нашли бројни црногорски министри и генерали, али и противници владавине краља Николе I, попут Марка Даковића, осуђиваног на смрт због учешћа у „Бомбашкој афери“ 1907, Јанко Тошковић, Михаило Ивановић и Никола Шкеровић, прваци опозиционе странке – клубаша. Ове подјеле искористила је српска влада за пропагандно дјеловање и промовисање идеје уједињења. Већ од Kрфске декларације започет је рад на свргавању династије Петровић и спречавању повратка краља Николе у Црну Гору. О томе један интернирани Црногорац пише у свом дневнику: Жучно се напада црногорска Влада, а особито краљ, према коме се нема никаквих обзира. Многи иду тако далеко да омаловажавају све што је црногорско. Пашић и Србија хвале се и кују у звијезде. (Н. Ракочевић, 1968.) Разлике су се заоштриле у марту 1917, када се у Паризу оснива Црногорски одбор за народно уједињење са Андријом Радовићем
„УЈЕДИЊЕЊЕМ“ ГАСИЛИ ЦРНУ ГОРУ
Већ од Kрфске декларације започет је рад на свргавању династије Петровић и спречавању повратка краља Николе у Црну Гору. О томе један интернирани Црногорац пише у свом дневнику: Жучно се напада црногорска Влада, а особито краљ, према коме се нема никаквих обзира. Многи иду тако далеко да омаловажавају све што је црногорско (1872-1947) на челу. Овај бивши министар и премијер црногорске Владе, чак прве владе у егзилу у Неију, врло брзо се окренуо против краља Николе и почео да ради на уједињењу и испуњавању циљева српске владе. Kроз свој Одбор за уједињење борио се за безусловно уједињење Црне Горе са Србијом, а у Женеви покреће часопис Уједињење. Kао повјереник српске Владе биће члан „Црногорске секције“, југословенске делегације на Версајској конференцији мира 1918. године. Ипак, због неповјерења владе Николе Пашића није у новој југословенској држави заузео веће државне функције, већ је остао као посланик Демократске странке. Активност Радовићевог Одбора за уједињење била је усмјерена како на ширење пропаганде за уједињење, тако и на рушење кредибилитета црногорске Владе и краља Николе пред савезницима. Повезавши се са агентима српске владе у Швајцарској, Томићем и Спасојевићем, радили су да на сваки начин онемогуће дјеловање црногорске Владе пред владама земаља Антанте. Српски премијер Пашић је почетком 1917. наложио свом повјеренику Светозару Томићу да црногорски Одбор за уједињење што прије изађе са својим
прогласом и програмом. (Б. Храбак, 1988.) Такође, по налогу српске владе, у бројним листовима у Француској у Швајцарској излазили су чланци који су пласирали измишљене вијести о тајним преговорима црногорске владе са Аустро Угарском. Тако је швајцарски лист „Gazzete de Lozzane“ објавио уводни чланак у којем негативно говори о краљу Николи, а као основа је послужио текст оставке Андрије Радовића. Главна битка за придобијање Црногораца за нову државу Јужних Словена водила се преко помоћи интернирцима. Преко Андрије Радовића основано је, по налогу Пашића, у Женеви једно пакетно одјељење за слање помоћи Црногорцима у аустроугарским логорима. Ово одјељење радило је паралелно са већ основаним Црногорским Црвеним крстом у егзилу који је од 1916. имао своја представништва у Паризу и Женеви. На челу Црногорског Црвеног крста у Паризу биле су принцезе Kсенија и Вјера, а Симо Поповић у Женеви. У име Одбора у Швајцарској су дјеловали његови чланови, бивши црногорски бригадир Данило Гатало и Миљан Радоњић, чији је задатак био да одржавају везу са интернираним Црногорцима и ширење пропаганде међу њима, а
АНДРИЈА РАДОВИЋ
за слање хране била је задужена Дивна Вековић из Берана. Паралелно пристизање помоћи није поправило положај црногорских интернираца у логорима, већ је само довео до још већих подјела међу њима. То се најбоље видјело при смрти принца Мирка у марту 1918. године. Одржавање помена није прошло глатко и у многим логорима присталице уједињења су успјеле да спријече
слање депеша са саучешћем краљу Николи. О дубини подјеле свједочи и писмо командира Марка Мартиновића у којем дио логораша одбија да прими пакете помоћи уколико их шаље Одбор Андрије Радовића наглашавајући да је исхрана црногорских интернираних поданика ствар Владе њихове земље, а не српске Владе, која помоћу пакета тјера агитацију за стварање Велике Србије. Једино је дио Црногорског Црвеног крста који је остао у земљи под вођством митрополита Митрофана Бана редовно примао помоћ упућену од српске владе. На крају, Одбор Андрије Радовића је успио у свом науму и остварено је нелегитимно безусловно уједињење Црне Горе са Србијом. Муке црногорског народа погођеног ратним вихором наставиле су се током српске окупације. Међутим, нико од чланова Одбора за уједињење није добио велику улогу у новој држави. Тако ваљда прођу сви они који окрену леђа сопственом народу.
ИЗДАЈА НАСУПРОТ СЛОБОДАРСТВА
МИСТЕРИЈА ЦРНОГОРСКИХ ЈУДА Jош од настанка прве наше државе из дукљанског периода, стоје црногорско слободарство и непокорност на једној и поданички, измећарски и конвертитски менталитет на другој страни. Ту је зачетак тужне црногорске дихотомије. Нема тога прегнућа у црногорској повијести које није обрљано од домаћих и увозних сикофанта
ДРАГАН Б. ПЕРОВИЋ
У
очи историјског 21. маја 2006. падала су нам на памет поређења са Ирцима и Израелцима/Јеврејима, народима који безрезервно његују и штите своја национална и државна обиљежја. Израелци имају свој Зид плача, који се у ствари зове Западни зид и који би сваки Јевреј требало да поćети бар једном у животу. Због великог броја оних који су радили против Црне Горе, поготово у посљедњих стотинак година, горко смо се нашалили да би требало да подигнемо ,,зид срама“, ђе би се нашла имена свих коју су, противно моралним и природним начелима, војевали, пропагирали и гласали против своје земље. Само, бојати се да би црногорски ,,зид срама“ био дужи од Кинеског зида. Када је у питању феномен ,,издаје“ нећемо ићи у филозофска разматрања о врстама, узроцима, карактерологији. Само ћемо се дотаћи пар ствари које ближе одређују
овај појам кроз црногорску историју. Издају посматрамо кроз однос према домовини, према држави, а ,,човјек без земље, јесте човјек без душе“. Тако је од најстаријих дана до данас. Најсвјежији примјери недвосмислено су се показали у данима када су текле активности за спровођење референдума. Постоје неки симболи издаје који сежу од античких времена. Прави архетипски издајник, због свога срамнога чина, постао је Ефијалт из Трахиса, кога Херодот назива Епиалтес. У бици код Термопила, 480. године п. н. е. он је персијској војсци открио стазу која кроз планине води до Термопила и тако допринио поразу легендарних Спартанаца предвођених Леонидом. Још почетком XIV вијека, када није било држава и нација у савременом облику, велики ренесансни пјесник Данте Алигијери у својој Божанственој комедији – дио Пакао, издајнике домовине смјестио је у девети круг пакла. У Љетопису попа Дукљанина налазимо прве трагове и ćедочења о издајама везаним за нашу историју. Уз констатацију да у „Зети постоји зла рашка струја“, многа дешавања морамо смјестити у
контекст времена, па у том свјетлу посматрати добар дио „издаја“. Оне кључне, суштинске, остају као трајни биљег и опомена. У средњовјековном добу лако су се склапали и раскидали савези, тако да је понекад тешко разликовати ко коме помаже, а ко кога осваја и предаје другима на управу. То је посебно долазило до изражаја за вријеме власти Бодина Војислављевића, који је био освојио Босну, Рашку и дио Бугарске, да би након његове смрти Рашка ојачала и Немањићи окупирали и разорили Зету. Прије тога у Љетопису налазимо прву причу о судбоносној издаји из доба кнеза Владимира, каснијег црногорског свеца, вјечно живог у легенди о њему и Косари. При Самуиловом нападу Владимир се с војском нашао опкољен на брду Облик. Поп Дукљанин то кратко описује: Жупан пак онога мјеста, поставши издајник попут Јуде, пошаље цару ову поруку: Господару ако твоје величанство жели, ја ћу ти предати краља, а цар му одговори: Ако то будеш могао урадити, знај да ћу те богатим и веома моћним учинити. Друга прича везана је за Ђорђа, Бодиновог сина, током његове дру-
ге и не баш славне владавине: А Градиња са својима поче да заузима земљу и гоњаше краља (Ђорђа), а с друге стране тјераху га Рашани... Затим краљ, видјевши да га прогоне са свих страна, не знајући што да ради, уђе у тврђаву која се зове Оболон. Тада Градиња заузме земљу до Котора осим тврђаве, у којој се краљ одржао... Тада су они који су сматрани пријатељима и веома блиским краљу, и који су јели његов хљеб, подигли против њега побуну, и једни споља, а други изнутра предадоше тврђаву и краља војсковођи господину Алексију. О примјерима, облицима и тумачењима издаје Станише – Скендер-бега Црнојевића и Маркише Пламенца, као и о Гарашаниновим плановима за денационализацију Црногораца говорићемо други пут. О трајности зле појаве продаје домовине Петар I изрекао је свој суд у пјесми Погибија везира Махмут-паше на село Крусе (1796. год. 22. септемвра), кроз ријечи Махмут-паше: Докле имам у ћеси новацах/ а у Црну Гору трговацах/ којизи су лакоми на благо,/ учинићу што је мени драго,/ они ће ми продат Црногорце; Пролазе стољећа, а ође
као да се ништа не мијења. Видимо да као лице и наличје, још од настанка прве наше државе из дукљанског периода, стоје црногорско слободарство и непокорност на једној и поданички, измећарски и конвертитски менталитет на другој страни. Ту је зачетак тужне црногорске дихотомије. Нема тога прегнућа у црногорској повијести које није обрљано од домаћих и увозних сикофанта. Можда се ниђе историјски положај Црне Горе није боље дефинисао него у мудрој поруци народног паметара и главара Стевана Перкова Вукотића. Његове ријечи, упућене као божићна порука бадњаку, гласе: Твој ће дим у небо да се дигне и кад ćутра код сунце буде, нека му каже: Да се и оно, у својој борби с помрчином, сваке ноћи одмара, а Црна Гора нигда! С помрчином издаје Црна Гора се до данас непрекидно бори и јака, чекајући да изнад ње преведри. Свуда на свијету жиг издаје носи вјечни срам и симболику која опомиње и упозорава. Једино се, мимо свијет, од једног дијела популације у Црној Гори, издајство и доушништво, жели издићи на ниво врлине и представити као демократска тековина.