ДОДАТАК ЗА КУЛТУРУ И ДРУШТВО
7. март 2020. | година I | број 1
НАЈКРУПНИЈИ ИСКОРАК У ИСТОРИЈИ ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ: ПРВИ ПРЕПИСИ КЊИГЕ
УВОДНИК
Наш одговор на стварност
Издања Црнојевића заслужна за писменост Проф. Др Божидар ШЕКУЛАРАЦ
Тања ПАВИЋЕВИЋ уредница Култа
Амбиција додатка Побједе за културу је враћање стваралаштва у епицентар збивања. Не само ради промоције запитаности духа већ и због потребе да у писаној форми оставимо запис о једном времену кроз свједочења водећих интелектуалаца данашње Црне Горе
Драги читаоци, Пред вама је први број Побјединог додатка за културу и друштво Култ. Ријеч је о подлистку који ће излазити сваке суботе. Култ ће кроз ауторске текстове значајних интелектуалних, књижевних, умјетничких имена Црне Горе и нашег региона градити и потврђивати грађанске вриједности друштва; разоткривати наше предрасуде и табуе; бавити се анализом и (ре)дефинисањем идентитетских питања, тумачити посљедице историјских кретања и мијешања цивилизација и наслага различитих култура... Наша тежња и циљ у свеколикој црногорској различитости јесте успостављање колективног осјећаја солидарности и заједништва. Додатак за културу и друштво је замишљен као простор, агора (да, баш тако – агора) на којем ће о актуелним темама и збивањима, кроз анализе, критичке текстове, приказе и есеје, промишљати представници академске заједнице, јавних институција, писци, професори, умјетници, вриједноваће и критички промишљати постигнућа и промашаје у области културе и умјетности, али и деконструисати друштвене феномене црногорске реалности. Сарадници Побјединог додатка за културу и друштво су водећа имена на црногорској интелектуалној сцени: Радмила Војводић, Марко Шпадијер, Драган Радуловић, Јанко Љумовић, Павле Горановић, Живко Андријашевић, Антун Сбутега, Бобан Батрићевић, Александар Радоман, Марија Перовић, Љиљана Зековић, Светлана Рацановић, Милица Пилетић, Саит Шаботић, Никола Латковић, Зорица Мрваљевић… То су само нека од многих имена која ће стварати култ Култа, додатка за културу и друштво. Сваки број имаће тематске оквире, у оквиру којих ће цр-
ногорски интелектуалци, из свог угла, сагледавати и превриједновати феномене а у циљу промоције: грађанског друштва, толеранције, мултиконфесионалности, заједничког суживота, богатог насљеђа насталог укрштањем различитих цивилизација и култура. Новинске стране Побједе током 75 година трајања, свједочанства су историје Црне Горе XX вијека. Зато је амбиција додатка за културу Побједе враћање културе и стваралаштва у епицентар збивања. Не само ради промоције запитаности духа већ и због потребе да у писаној форми оставимо запис о једном времену кроз свједочења водећих интелектуалаца данашње Црне Горе. Култ ће излазити на ћирилици, из поштовања према слојевитом и богатом црногорском културном насљеђу, сложености и разноликости, које, како кроз вјекове, тако и данас, дефинишу црногорско национално биће, а онда и дубоког респекта према значају писма које је деценијама био заштитни знак Побједе. Свјесни да је на ћирилици, кроз вијекове, стварана и писана историја Црне Горе, не остављамо је прошлости, како бисмо је замијенили латиницом као писмом будућности. Два писма, ћирилицу и латиницу, нијесмо поставили кроз консекутивни већ симултани однос: видимо их као писма наше свагдашње садашњости, у којој имамо екслузивитет да на ћирилици разговарамо са собом, а латиници - са свијетом. Из тог разлога, први број ће се бавити развојем писмености и традиционалних писама у Црној Гори. Побједин Култ ће из броја у број концепцијски и садржајно тежити да задовољи интелектуану знатижељу читаоца и помогне трасирању пута развоја црногорских духовних магистрала.
П
исменост као значајан сегмент културе и образовања очитује се преко писаних споменика, археолошких и лингвистичких факата, али и сакралних објеката, као најпостојанијег свједока времена у којима су настали. На први поглед чини се да су сазнања о старијој црногорској прошлости тешко докучива, поготову кад је ријеч о писмености, школама, књижевности и науци будући да је број сачуваних докумената био веома мали. Тешко је замислити колико је уништено документарне грађе о нашој прошлости. Много тога учинили су окупатори који су се овђе смјењивали, елементарне непогоде, али понекад смо и сами небригом томе допринјели. Велики број докумената нестао је и зато што су били писани на меким материјалима, као што су били пергамент, папирус и папир лошег квалитета. Ипак, о нашој најстаријој прошлости и култури остало је драгоцјено свједочанство. То су стари натписи, у свим облицима латинске мајускуле и минускуле, грчкога писма, а касније и ћирилице. Познато је, на примјер, да се Барска ерхиепископија у преписци са римском куријом служила беневентаном наших карактеристика, папском минускулом, каролином, глагољским угластим писмом, и, коначно, хуманистиком. Поред писмености на грчкој, римској и ћирилској основи, доласком Турака јавља се и писменост на арапско-турској основи. Црногорска писменост и књижевност засноване су у басену Скадарскога језера, иако су Приморје, долина Лима, Пиве и Таре томе дали значајан допринос. Те културне вриједности најприје су представљене преко старих натписа који се налазе на цијеломе простору Црне Горе. Писменост код нас у правом смислу ипак почиње с примањем хришћанства у IX вијеку, кад се модификацијом грчкога писма старају словенска писма – глагољица и ћирилица. То је вријеме када међу Словенима још влада језичка блискост и споразумијевање на словенскоме језику, чији писани облик словенскога солунског дијалекта зовемо старословенски, касније црквенословенски. За период средњега вијека у црногорској писмености и сачуваним споменицима можемо говорити о грчко-латинско-словенској симбиози. За описмењавање дукљанских Словена велики значај имао је бенедиктански монашки ред у чијим се манастирима развијала писменост, прије свега на дукљанскоме приморју. Овдје су преписиване или састављане прве књиге, најприје на латинском, касније на словенском језику. Најзначајнији скрипторији у дукљанској држави били су бе-
ПСАЛТИР С ПОСЉЕДОВАЊЕМ (1495) недиктански манастири: Св. Срђ и Вакх на Бојани, јужно од Скадра (гробница дукљанских владара), Св. Никола на Бојани, Св. Архангил на Превлаци (и још шест у Боки Которској), затим Св. Петар код Требиња, два на Мљету, Скадру, Свачу, Дривасту, Бару итд. Од времена Немањића (крај XII вијека) владари формирају канцеларије и скрипторије на старословенскоме језику, а по потреби на грчкоме и латинскоме. Манастири постају преписивачки центри – скрипторији и својеврсне радионице за опремање књига. Дванаесто стољеће представља прекретницу јер тада настају уникатна црногорска дјела. У Врањинскоме манастиру радила је тзв. Жабљачка школа за преписивање књига за потребе цркве у Зети. Најпознатији скрипторији у средњовјековној зетској држави били су у Котору, Превлаци, Скадру, Бијелом Пољу, касније Никољац и Подврх, у Пљевљима, Морачи, Ђурђевим Ступовима, у Будмиљи, Копорињи итд. У доба Балшића и Црнојевића на обалама Скадарског језера основано је више скрипторија: на Старчеву, Морачнику, Бешки, Жабљаку, Цетињу. У скрипторијама Зете настале су бројне рукописне књиге од посебнога значаја за развој писмености у Црној Гори и црногорској култури опште. Из старијега су раздобља Љетопис попа Дукљанина,
Мирослављево јеванђеље, Вуканово јеванђеље и Иловичка крмчија. У XIВ и XV вијеку, настаје право богатство црногорских рукописних књига: Дивошево јеванђеље, Пролог Старчеве Горице, Четворојеванђеље Старчеве Горице, Горички зборник, Синтагма Матије Властара, Копорињски љетопис, Врањинско четворојеванђеље.
ПРВА ШТАМПАРИЈА ИЗ ВЕНЕЦИЈЕ У историји се догађају чуда. Једно од чуда збило се у Црној Гори деведесетих година XV вијека када су морски таласи избацили лађу на црногорску обалу и на њој штампарске машине из Венеције. Отац и син, Иван и Ђурђе Црнојевић, наоружани надом да свом народу донесу просвјештеније, набавише ову тек насталу искру културе за своју земљу. Као прави ствараоци и владари, у тешком историјском тренутку, тренутку безнађа и већ извјесног балканског ропства подижу дворце и манастире, оснивају градове и утврђења. Уз све то, утемељују и стављају у погон штампарију и с књигом уводе Црногорце у Гутенбергову галаксију, међу просвијећене европске народе. Заслугом црногорског владара Ђурђа Црнојевића засновано је
наставак на страни 2
2
година I | број 1
7. март 2020.
и утемељено ћирилско штампарство у Црној Гори крајем XV вијека. Он је у Венецији 1492.године набавио штампарију која је почела са радом 1493. године на Ободу и Цетињу. У њој је управник, јеромонах Макарије штампао богослужбене књиге. Прва је била Октоих првогласник који је угледао свијет почетком 1494. године. Тако Октоих постаје дјелић свемира културе и обиљежава трајно на карти европскога штампарства црногорско име. Одмах иза Октоиха првогласника ређају се Октоих петогласник (1494), Псалтир с посљедовањем (1495), Молитвеник (Требник) (1496) и Четворољеванђеље (1496). Тако Црнојевића штампарија трајно надокнади недостатак рукописних књига и настави традицију књиге у Црној Гори која је настала у бројним преписивачким центрима. Штампањем Октоиха 1494. године, свега четрдесет година послије Гутенбергове прве књиге и двије године послије открића Америке, ћирилско писмо заживје у књигама код Јужних Словена, што је имало изузетан значај за црногорску културну традицију, за историју словенске ћирилске културе, будући да су црногорске и двијетри године раније краковске књиге започеле раздобље штампане ћирилице. Мисију штампанога штампарства, коју је утемељила прва државна штампарија, штампарија Црнојевића, успјешно је водио јеромонах Макарије „от Черније Гори“. Штампарску технику изучио је у Венецији код нашег земљака Андрије Палташића Которанина, који је још од 1477. године у Млецима штампао дјела класика латиницом. Двојица утемељивача штампане књиге у Црној Гори уписана су златним словима у историју књиге XV вијека, јер су њихова дјела обављала вјерску, културну и просвјетитељску мисију кроз наредна стољећа. Инканабуле Црнојевића штампарије штампане су уницијалним типом ћирилице (тј. уставним), старословенским, односно црквенословенским језиком. Иако је овим књигама главна намјена била литургијска, богослужбена, издања Црнојевића активно су се користила у педагошке сврхе, по њима се учила писменост.
Иако је Октоих књига богослужбена, из предговора и поговора сазнајемо бројне информације од изузетног значаја за културну историју Црне Горе и за црногорску историју уопште. Тако се у предговору каже: “Повељенијем господина Ми Ђурђа Црнојевића, ја Христу раб свештеник Макарије, рукоделисах сије при васеосвештеном митрополиту зетском кир Вавили“. У предговору се описују мотиви којим се руководио господин Зете Ђурђе Црнојевић да оснује штампарију: „Виђевши ја, у Христа Бога благовјерни и Богом штићени војвода Зете господин Ђурђе Црнојевић, опадање светих књига због грабежи и раздирања од агарјанског порода, потрудних се подстакнут Светим духом, и саставих форме на којима за једно љето осам људи свршише Октоих од четири гласа“.... Дакле, на издисају XV вијека, у тешком временима и околностима, при двору црногорских владара појавио се културни бљесак и снажни цивилизацијски одсјај – свјетлост књиге која представља најкрупнији искорак Црне Горе у историји културе. Октоих, а са њим и Обод, мјесто ђе се заметнула клица штампарства, то су два имена која су постала позната у свијету културе као симбол црногорскога, и шире, јужнословенскога штампарства. Појавом података о мјесту штампања „на Цетиње“ (у Псалтиру) та штампарија постаде и цетињска, али и по томе што је припадала црногорскоме господару и радила за потребе цркве – Митрополије на Цетињу. Октоих и друге црногорске инкунабуле, печатане у Црнојевићима штампарији, представљају изузетан културно-историјски подухват, по садржају и естетскоме изгледу, као и по томе што су штампане у једној малих балканској земљи, познатој дотад само по јунаштву и непрестаној борби са својим окупаторима. И не само то. Права црногорска ћирилична штампарија одиграла је велику улогу у
Књиге Божидара Вуковића имале су огромну популарност Црногорски штампари су се укључили у један покрет европских, а затим свјетских размјера, који се одупро идеологији владарског самодржавља и премоћи цркве у науци и култури. Наша штампана књига је разбила дотадашњи монопол криптованих и донаторових “гријешних дијака” констатује П.Мијовић па додаје “осим по структурном, умјетничком обликовању, треба црногорску штампану књигу посматрати и у процесу наше нововјековне европеизације са којом почиње и препорођавање наше свијести”. Књиге из штампарије Божидара Вуковића имале су огромну популарност како због садржине, савршене штампе, тако и због илустрација у њима, које су радо преузимали фрескописци и иконографи. Исто тако, преузимане су и поједине композиције, детаљи, ликови и украси... Истраживањем на терену дошло се до закључка да су Божидарове инкунабуле у многим земљама Европе, а нарочито у Македонији, Србији, Бугарској и Румунији биле врло популарне, о чему свједоче записи из Котора у коме су живјели емисари за растурање ових књига. Иако је Божидарев син Вићенцо наставио рад на штампању књига у Венецији, његова издања су прештампавана касније у многим штампаријама...
ТРИ МЕЛОДА (Октоих, 1537) јужнословенској култури, очувању националне свијести и православне вјере у тешкоме времену стране доминације и дала снажан подстицај развоју књиге код Црногораца у XVI и XVII вијеку. Октоих првогласник из 1494. године штампан је био у таквом тиражу да је задовољио потребе цркве за читав XVI вијек. То ремек дјело нико није успио да надмаши ни у једној штампарији у наредним стољећима.
РУКОДЈЕЛИСАЊЕ БОЖИДАРА ВУКОВИЋА ПОДГОРИЧАНИНА Божидар Вуковић Подгоричанин (1460-1539) представља драгуљ у круни црногорског штампарства и писмености. Он је настављач црногорске традиције рукодјелисања црковних књига у миленијумском трајању, прво оних рукописних, а затим штампаних. За ове друге његов допринос је немјерљив, што потврђује број књига штампаних у његовој штампарији у Венецији, расутих по библиотекама и манастирима широм Европе. Били су то тренуци европске културе и историје, мијешање стилова у умјетности, графици и иконографији. Вјештина и умјетничке љепоте ондашњег штампарства, које су обиљежиле свјетску епоху, нашле су високо мјесто у Црној Гори, ђе се међу првима у свијету почињу штампати књиге у државној штампарији Црнојевића, али и појединаца – ентузијаста и патриота – Андрије Палташића, Макарија, Пахомија, Вуковића, Загуровића, Мариновића и др. О том времену сликовити говоре Мажуранићеви стихови: “Зар би за то варваром вас звали, Што штампасте док су они спали.” А тај који је штампао и није спавао бијаше наш штампар Божидар Вуковић “из села Ђурићи крај Подгорице”, типичан примјер времена ренесансе, који од власника земље око Подгорице и под Скадром постаје власник типографије и типара, коме радници раде и растурају издања по разним земљама. Овај књигољубац остави ријечи о себи и свом раду али и поред себе чувеног сина штампара Вићенца Вуковића који га је наслиједио и
наставио са штампањем ћирилских књига. Млетачки војвода Божидар Вуковић није био познат само на Балкану и Венецији, већ и много шире. Њему је, трећег фебруара 1533. године додијељена племићка титула и грб од стране шпанског краља и римско-њемачког цара Карла V (1500-1558)... У Венецији је Божидар Вуковић стварио право духовно и материјално богатство, а највише података о њему пружа посљедњих двадесетак година његовог живо-
БОГОРОДИЦА С ХРИСТОМ Зборник за путнике - Молитвеник (1520)
СВЕТИ ЂОРЂЕ Зборник за путнике - Молитвеник (1520)
та. Прије свега, о доласку у Венецију и формирању штампарије говоре предговори и поговори његових књига. Настављач рада штампарије, његов син Вићенцо, записује у Псалтуру из 1546. године, да је Божидар Вуковић умро у Венецији и да је његово тијело сахрањено “у цркви Старчеве Горице на Скадарском језеру”... Ако би се штампарство у Црној Гори могло подијелити по епохама, прва би била она ободско-цетињска, рад Божидара Вуковића могао би се сврстати у другу епоху ћирилскога штампарства. Већину својих књига Вуковић је радио према добивеном рукопису, само је за двије учинио изузетак. Синаксар је састављен тако да си из разних рукописа узети поједини чланци и сложени у посебну књигу, а Октоих је прештамапно цетињско издање, које „је служило Божидару као оригинал“. Прва издања Б. Вуковића штампана су углавном на пергаменту, а касније на папиру. Божидар Вуковић није само штампао књиге у Венецији већ је и изливао слова која су донешена у друге земље, да би се штампале књиге. У штампању књига помагали су му штампари Пахомије и Макарије, затим поп Теодосије, параеклисијар Генадије, јерођакон Мојсије, јеромонах Мардарије, Тодор, ђакон Дамјан и Милан и Стефан Скадранин. Текстови представљају врхунац ондашње штампарске вјештине. Та штампарија је остварила свој задатак који је П.Ј.Шафарик овако формулисао: „Највећи је задатак ћириловских штампарија да састави карактер слова, каква су у старим рукописима с лепотом облика која се укусом иште, да задовољи историјску верност и штампарску елеганцију“... Почев од цетињског издања, све књиге које су у XVI и XVII вијеку штампане ћирилицом за православне, на црквенословенском су језику... (Текст је објављен у каталогу који прати недавно одржану изложбу „Црногорско ћирилско штампарство“, у издању Матице црногорске)
година I | број 1
3
7. март 2020.
ВРИЈЕДНО КЊИЖЕВНО-ЈЕЗИЧКО НАСЉЕЂЕ ОБАВЕЗУЈЕ НА УПОТРЕБУ ОБА ПИСМА
Огледало културних прожимања
У проучавању и валоризацији наше писмености треба примијенити модел који не робује ни конфесионалним ни језичким ни националним „Прокрустовим постељама“ но научно супериорно промовише културну разноврсност као темељни дио црногорскога државног идентитета
Александар РАДОМАН
П
о много чему куриозитетан, тешко би се могао наћи и географски и демографски мањи простор с толико писама у својој традицији, као што је црногорски. Од настанка домаће писмености до данас овај простор био је у континуитету обиљежен упоредном употребом барем двају писама. Стога је потпуно и логично што је првим уставом од повратка независности Црне Горе донешеним 2007. године прокламована равноправност двају савремених писама у Црној Гори, ћирилице и латинице. Чињеница да је на та два писма током вјекова на нашим просторима настало изузетно вриједно књижевнојезичко насљеђе обавезује савремену Црну Гору да баштини оба писма, но сву комплексност и богатство наше писмености није могуће сагледати уколико се не укаже на то да су поред ћирилице и латинице, у вјековима који су иза нас, коришћена и нека друга писма. Данас, кад се из клеронационалистичких кругова неријетко може чути да је једино писмо с традицијом у Црној Гори ћирилица, а да су латиницу у Црну Гору донијели аустроугарски окупатори 1916. године, чини се да је смислено указати на неке специфичности развоја црногорске писмености од времена кад су преци данашњих Црногораца почели писати на својему језику, па све до наших дана. Обезвређивање или потуђивање онога дијела наше писане баштине који није настао на ћирилици но на другим писмима није само сакаћење те баштине и свијести о њој но и намјера да се из ње одстрани све оно што се не уклапа у тзв. шири „национални“ корпус. Српски, дакако. Класификација историјскога раздобља црногорске писмености од средине IX вијека до наших дана, обухвата неколико периода. Први, дукљански период, протеже се од средине IX до краја XII вијека и карактерише га симби-
оза различитих утицаја, али и полиглосија. Међу дјелима на староцрногорскоме језику која су обиљежила тај период издвајамо два дјела сачувана само у познијим пријеписима и у латинској редакцији – Житије Светога Владимира и Краљевство Словена Попа Дукљанина. Иако до нас нијесу допрле словенске верзије Владимирова житија и хронике Попа Дукљанина, да су словенски оригинали постојали свједочи нам увод у латинску редакцију Дукљанинова дјела у којему се изричито наводи да је ријеч о пријеводу са „словенскога језика“. На рану традицију словенске писмености у Дукљи подćећа и спомен „словенске књиге Методиус“, која је, како се чини, била један од првих црквено-правних споменика насталих у раној фази развоја дукљанске књижевности. На којем су писму настала та дјела данас се не може поуздано рећи, мада неки посредни докази, као и рукописи Маријинскога јеванђеља, Гршковићевих и Михановићевих одломака Апостола те епиграфски налаз из XI вијека из Конавала (које у то вријеме припадају Дукљи) упућују на закључак да је та најранија словенска писменост на простору данашње Црне Горе могла настајати баш на најстаријем словенском писму – глагољици. Преписивачка дјелатност Димитрија Синаита у XI вијеку, чији се глагољски рукописи налазе у Манастиру Свете Катарине на Синају, а за кога је утврђено да потиче с простора Дукље, посредно потврђују претпоставку о глагољској писмености као битноме обиљежју дукљанскога периода црногорске писмености. Други, зетски период црногорске писмености, обухвата вријеме од краја XII до краја XV вијека. То је период од пада црногорске државе под српску власт те период Балшића и Црнојевића. Из тога периода сачувано је више споменика на којима би завиђеле и неке данас много развијеније државе и културе, а најпознатији међу њима свакако је ћирилско Мирослављево јеванђеље, писано црногорском редакцијом старословенскога језика с краја XII вијека, настало највјероватније у Котору, а писано за потребе Цркве Светога Петра и Павла у Бијеломе Пољу. Сами крај тога периода карактерише културни врхунац који је Црна Гора доживјела у своме миленијумском трајању, а то је оснивање прве државне штампарије на Цетињу. Посматран у контексту високо развијене традиције писмености, тај феномен не може бити зачуђујући – он је природни наставак традиције дукљанскога и цијелога зетског периода, кад књижевне поБеоградски рукопис, XVII вијек
Пераст, 1654. требе више није могла задовољити традиционална преписивачка дјелатност. Наредни период, период писанога језика, обухвата вријеме од краја XV до средине XVIII вијека и карактерише га широка употреба народнога језика у свим сферама живота. То је период у којем ће се спонтано успоставити начело за које се традиционално везује име Вука Караџића, пиши као што збориш. Репрезентативни писци тога периода јесу Андрија Змајевић, који је писао и латиницом и ћирилицом, у приморској и Данило Петровић у континенталној регији Црне Горе. У томе периоду почиње врло богата дјелатност записивања усмене књижевности, особито у Перасту, и то латиничним писмом прилагођеним потребама црногорскога народног језика. Као плод тога рада настале су најстарије усменокњижевне рукописне збирке на територији јужнословенских језика. Наредни период је период некодификованога књижевнога језика, од средине XVIII до 30-их година XIX вијека, и у њему ће тзв. Караџићево начело писмености бити још прије Караџићева рођења јасно исказано из пера Пераштанина Ивана Антуна Ненадића (1768) који се залагао за фонетско правописно начело да се лашње може штјети како се говори и да се изговара како се и штије. То је правило врло рано било практично примијењено у језику црногорске књижевности. Стога није чудо што су касније начела језичке реформе Вука Караџића прихваћена без већих проблема. Већ у овоме периоду развоја црногорскога књижевног језика могу се уочити три стила: белетристички, пословни и научни. Сви су они оформљени у процесу спонтане црногорске књижевнојезичке нивелације. Црногорска књижевност је и језички и садржајно извирала из народнога живота. У периоду о којему је ријеч највећи домет таквога књижевног језика досегнут је у посланицама Светога Петра Цетињског. Битно обиљежје потоња два наведена периода јесте широка употреба латинице (засвједочене још у XV вијеку), прилагођене потребама црногорскога гласовног система. Занимљиво је да су на лати-
ници настали и најранији записи усмене књижевности у Црној Гори. Корпус од 20-ак усменокњижевних пјесмарица записаних на латиници, насталих у Боки Которској у периоду од 1696. до 1833. године, до данас није научно валоризован, а представља драгоцјен мајдан најстаријих слојева црногорске традицијске културе. Обухватају те пјесмарице све видове оновременога усменокњижевног израза, од бугарштица и десетерачких епских пјесама, до балада, почашница и усмене лирике. Вриједно је овђе истаћи још један занимљив и неистражен феномен црногорске писмености. Ријеч је, наиме, о широкој употреби посебнога облика ћирилице који се у литератури најчешће именује не сасвим адекватним именом – босанчица. То је писмо, што ће га крајем XVII вијека Пераштанин Јулије Баловић у својему приручнику за шкриване, који садржи и мали вишејезични рјечник поморске терминологије, назвати „чобанским“, засвједочено у бројним документима различите провенијенције и у свим крајевима данашње Црне Горе у раноме нововјековљу, али и међу припадницама све три конфесије. Задржало се то писмо у епиграфици до дубоко у XIX вијек, кад га већ одавно више ниђе неће бити у суćедним срединама. Занемареним сегментима наше писмености припада и традиција употребе арабице, као и феномен алхамијадо књижевности коју су стварали и аутори с простора данашње Црне Горе о чему се недовољно писало у науци. Споменимо овом приликом имена тројице аутора чије дјело припада алхамијадо књижевности, а који чекају пуну књижевнојезичку валоризацију – Мехмед Акова, Салих Гашевић и Ибрахим Пачариз Биочак. Историјско раздобље црногорскога књижевног језика обухвата још два периода: прелазни (од 30-их година XIX вијека до Првога свјетског рата), које врхуни у дјелу Петра II Петровића-Његоша, и вуковски у којему је црногорски језик смјештен у сферу дијалектологије и умјесто њега наметнут израз који није био наш. Сви наведени периоди, али и неки прије њих, свједоче о бројним кул-
турним прожимањима на овоме терену, које лијепо илуструје чињеница да је наш простор обиљежила и употреба грчкога и латинског писма, употреба глагољице, ћирилице, босанчице и латинице, па и употреба арабице. Научна сазнања о традицији наше писмености опиру се традиционалистичким черечењима црногорскога насљеђа. Све до данас, наиме, наше се насљеђе третира као својеврсни шведски сто с којега свако узима што му се прохтије, легитимишући своје поступање проблематичним етно-центристичким концептима. Умјесто тога, у проучавању и валоризацији наше писмености треба примијенити модел који не робује ни конфесионалним ни језичким ни националним „Прокрустовим постељама“ но научно супериорно промовише културну разноврсност као темељни дио црногорскога државног идентитета.
Детаљ из Цетињског љетописа, XVIII вијек
4
година I | број 1
7. март 2020.
ДВОПИСМЕНОСТ: ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ПРЕДНОСТ КОЈУ БАШТИНИМО
Писмо je алат поезије и науке Никола ЛАТКОВИЋ Лате, МФА
ХИЈЕРОГЛИФ (лијево) са значењем “поље”, које је родило словне знакове, редом: у протосинајском, феничанском, грчком, латиничном и ћириличном писму
П
исмо је настало из потребе за посредном комуникацијом. Оно је оруђе којим се мисао претвара у материју која затим савладава простор и вријеме, ефикасније од сваког говора, без обзира коликим децибелима он био појачан. Писмо стиже даље и траје дуже. Настанак писма означава крај нама данас обскурне праисторије и почетак нешто јасније историје. Човјек је временом упростио писмо и везао га за говорни језик, а данас оно нема чак ни своју опипљиву форму већ се растопљено у дигиталне битове преноси невидљивим таласима комуникационих мрежа да би се опет саставило на неком другом крају. На свијету има много писама, а постоје средине у којима се користи више од једног. Гласовно писмо у Црној Гори је увезена ствар. Увожено је са све четири стране свијета. У остацима материјалне културе наилазимо на грчки алфабет, римску латиницу, арабицу и чак три словенска писма (глагољицу, ћирилицу и босанчицу). Као увезена роба, тешко да се писма као таква могу узети за априорне носиоце идентитета (то могу само народи који су нам их „продали“). И ћирилица и латиница су црногорска писма! Истина увезена, али с
разлогом преживјела до данас. Ћирилицу су осмислили ђаци Солунске браће неђе на линији македонског Охрида и бугарске Преславе. Латиницу су започели Етрурци, а довршили Римљани. Оба писма су чеда грчког, првог досљедно изведеног гласовног писма, чији родитељ је феничански абгад (неправо гласовно писмо, без знакова за самогласнике). Феничанско писмо је другом граном родило и неке савремене абгаде (арапско, јеврејско). Биграфија илити двописменост такође није црногорски изум, али је међу Југословенима преживјела само код Црногораца као уставна категорија. Двописменост у неким случајевима рађа сасвим ново комбиновано писмо. Босанчица на примјер, која се сријеће и на територији Црне Горе, настала је сударом и мијешањем угласте глагољице са запада и млађе ћирилице са истока – премда, национално острашћени лингвистичари на то гледају романтичарски. За тумачење једне епохе посебно су симптоматични визуелни феномени из простога разлога што је homo sapiens заправо homo videns, а тек једном петином перцепције audiens, olfactans, gustans, tangens... И фолклор без иједног научног експеримента потврђује
Дизајн епохе као историјски извор Данашња црногорска двописменост није ни историјски прва у Црној Гори. Ко год је прошлога децембра обишао изложбу црногорске сфрагистике видио је corpus delicti овој тврдњи – симултану употребу арапског и ћириличног писма. Својим обимом, ова историјска изложба заузела је цијели спрат ЕКГ-а, како Цетињани тепају згради галерије иначе километарског назива. Ова освјежавајућа изложба је отисцима профаних, османских и православних печата сваком лаику предочила прожимање и суживот култура у Црној Гори. Ко је хтио да види, на изложби је могао да уочи оно „најбоље из наше прошлости“, како је то, читам у новинама, турска амбасадорка напоменула отварајући изложбу. Споменута изложба нас учи да се сликом може испричати историја свакодневнице, те да би много корисније било када би се историјски дискурс фокусирао на помоћне науке. Историја темељена на тумачењу гео-политичких појава води ка налазима који нужно узрокују нова таборења. Са друге стране, тумачење дизајна употребних ствари вјерније и трезвеније осликава вријеме настанка, онако хладно и утилитарно, а опет пуно естетике – јер ђе је функција, ту је и красно. Дизајн би се као дискурзивна пракса која извире из оне ликовне могла сматрати дисциплином равноправном свакој помоћној историјској науци. ДВОПИСМЕНИ ЦРКВЕНИ ПЕЧАТ ИЗ XIX ВИЈЕКА, са изложбе „Печати из дворскога архива“, НМЦГ Цетиње, децембар 2019. (аутори изложбе: Петар ГЛЕНЏА и Милош ПЕРИШИЋ)
ову теорију: заклетвом „Очињега ми вида“, тепањем „Око моје“, наредбом „Чувај као очи у глави“, мјерењем истине „Невјерујем својим очима“. И оно Његошево брдо са кога се боље „види“ иде у прилог хијерархији чулâ код човјека. Ипак, човјек до данас није уредио визуелну граматику. Актуелна технолошка револуција глобализује планету. Све се мање телекомуницира слушалицом, а све више екраном преко кога се размјењује све више сликâ, а све мање текст. Ово повлачење штива пред илустрацијом и ликовним декором теоретичари називају неоварварством, јер се човјек враћа „варварским“ коријенима када је комуницирао сличицама или је пак животни простор испуњавао ликовним декором (лат. horror vacui). Чак и хипстерај који се огледа у узгоју углађених брада се макар етимолошки може сврстати у неоварварство (лат. barba, брада, одн. barbari као нецивилизоване брадоње). Порука без стикера или макар емотикона за моје студенте данас равна је јереси, то вам велим из прве руке. Штавише, њихове поруке више нијесу ни статичне већ пуне слика у покрету, тзв. GIF-ова. Да ли је цивилизација заиста кренула ка универзалном систему комуникације, конгломерату писма, слике, звука и покрета? Можда ће човјек коначно затрти Витгенштајново поражавајуће „језик је несавршен – комуникација је немогућа“ и коначно саградити вавилонску кулу. Но, вратимо се у садашње реалије. Иако ни писмо ни двописменост нијесу црногорски изуми, ипак постоји нешто у вези слова што би могло да постане индикатор црногорског идентитета – типографија, умијеће обликовања и употребе слова. Ова дисциплина стоји у пресјеку два свијета, визуелног и вербалног. Типографија учи човјека да слово није само језички феномен, већ појава подређена читалачкој оптици, рукописној ергономији, ликовној естетици, инжењерској домишљатости, индустријској прагматичности, медијској проходности,... а нажалост неријетко и политичкој (зло)употреби. Описмењавање се у школама третира искључиво као језички феномен, а писање као пука психо-моторика. Учити језик без писма и обратно је немогуће. Типографија учи да ни писмо није могуће учити без словолика (и обратно). Када би се црногорско дијете описмењавало у одмјереном троуглу лингивстике, ортографије и типографије, ђеца би усвојила писмо као a priori и a posteriori средство комуникције, па би се усредсредила на креацију. Добили бисмо европску ђецу која би ође остварила европски живот, демократичнији од оног у једнописменој Европи. Нас родитеље и педагоге би таква ђеца исмијала сваки пут када би смо покушали да од оруђа створимо националистичка оружја. Писмо би било алат поезије и науке. Графијски рат био би немогућ. Утихнули би духови оног најгорег из наше прошлости, а подигао дух нације. Можда би тада баш одавде кренуо нови хуманистички препород који бисмо извозили другима и по томе били
препознати. Е то је идентитет а не разликовање силу на срамоту! Нама данас стасавају ђеца ратних профитера и шверцера, која ће знати да профитирају само по узору на родитеље. Ђеца данас пале заставе и ходају за неким другим заставама, крече антику, при томе дементирани технологијом, са Октоихом на флешци (2014 © Ацо Табаш) узгајају браде, блеје за вођама који клонирају историјске грешке. Ђеца, коју историја учи да је материјално изгледа све. Очерупани Колосеум и Дукља су то још давно ощетили под на-
летом варвара, који су каменом античких саградили своје нове хришћанске богомоље и породичне куће. Слично је прошла и прекречена Аја Софија са накалемљеним минаретима. Нематеријално такође поражава. Језичари продубљују Вуков фонетски блуд над писмом, хранећи четвороглаву хидру језичару која побјесни сваки пут када јој се стави зрцало пред њу (нпр. у форми „Декларације о заједничком језику“, jezicinacionalizmi.com). Бијес је свеприсутан, „Острога ми!“ Чак и на часовима математике ђе наставник брани ђацима латиницу, чиме свој уставни избор намеће малољетноме – то Црква награђује. Држава аминује. Што уосталом и очекивати од правне државе у којој се ни Уставни суд није одбранио од ретроактивне примјене права? Шта очекивати од Полиције која је до недавно прекршћавала грађане приликом издавања двописменог пасоша, јер не разликује препис од обичног пресловљавања? Шта такав „транскрибовани“ грађанин да заокружи у формулару за америчку визу као одговор на питање да ли је мијењао име? Коначно, којему богу (или боговима) да се помолим за спас ове двописмене, а мулти-неписмене нације?
НИКОЛА ЛАТКОВИЋ
ФРАГМЕНТ ВРХУНСКЕ РИМСКЕ КАПИТАЛЕ У КАМЕНУ (лат. scriptura monumentalis) НА ФАСАДИ ХРАМА У ПИЗИ (Piazza dei miracoli), скинут са неке старије античке грађевине depositphotos.com / ELENA ODAREEVA
БАЛДАХИН НАД ОЛТАРОМ У ЕПИЦЕНТРУ ЗАПАДНОГ ХРИШЋАНСТВА, у пресјеку бродова Базилике Св. Петра у Риму, изливен од бронзе скинуте са старијег Пантеона
година I | број 1
7. март 2020.
КАКО ЧИТАТИ МУЛТИКУЛТУРАЛИЗАМ
Национализам као средство обмане Јанко ЉУМОВИЋ
СТЕВО ВАСИЉЕВИЋ
М
ултикултурализам је неодвојив од концепта грађанске државе и политике поштовања људских права. Политика мултикултурализма инаугурише се осамдесетих година XX вијека. У времену које претходи уједињењу Европе (1992) и паду Берлинског зида (1989) који је означио слом Источног блока, постао је постмодерна ознака за вишенацинална друштва (К. Легеви). Означио је отвореност граница, а кроз званични слоган Европске уније “Јединствени у различитости” идеју водиљу савремене Европе. Мултикултуралност једног друштва схваћена као архипелаг посебних културних острва, без грађанског друштва лако прелази у национализам, односно форсирање нашег у односу на њихово. Или још даље на потирање њиховог. У поништавање или присвајање културне баштине, националног и културног идентитета, и коначно израза индивидуалне слободе. Колико је управо грађанин био најугроженији припадник заједнице показао је распад бивше Југославије или како истиче Кшиштоф Чижевски “човјек који грађански идентитет и људска права ставља изнад националних и свих других подјела – био је најомраженији „туђин” међу националистичким екстремистима.” Колико актуелни догађаји у Црној Гори након доношења Закона о вјерским слободама, постају манифестација протеста који се у свом вербалном и визуелном исказу супротстављају концепту грађанског друштва и мултикултуралности, свједочимо кроз
ЛИТИЈА КРОЗ СТАРУ ВАРОШ 31. ДЕЦЕМБРА 2019.
Актуелни догађаји у Црној Гори, након доношења Закона о вјерским слободама, постају манифестација протеста који се у свом вербалном и визуелном исказу супротстављају концепту грађанског друштва низ таквих и других догађаја. Догађаја који под паролом угрожености једних производе угроженост свих, заправо грађанина – слободног да живи и остварује своја људска права, у којима његова вјерска права (или идентитет), никако не могу бити ексклузивна или у толикој мјери манипула-
тивна да се доминантно користи наратив који Црну Гору означава православном државом, или прецизније српском. Колико ту нестаје грађански, тј. мултикултурни карактер заједнице и колико губи друштво у цјелини – тема је за дијалог који конфликт нужно мора превести у простор дијалога,
прије свега интеркутурног. Унутар кога се боље може разумјети мноштво идентитета, културних и цивилизацијских слојева, који ако се разумију онда могу да се и живе. Рецимо Римска Црна Гора, или Отоманска Црна Гора, или Млетачка Црна Гора, или Аустро-Угарска, или Југословенска Црна
5 Гора, или Црногорска Црна Гора у сусрету са свим великим империјама и културама које су оставиле трагове на њеном тлу. Нека друга или прва прича би била Балканска или Медитеранска Црна Гора. Коју год тему да изаберемо за интеркултурни дијалог долазимо до питања границе, или живота на граници. Киарамели истиче предности таквог живота “Живјети на граници значи отворити се према безграничном, путовати преко границе која раздваја сопствено од страног, стављајући на улог сопствени идентитет, редефинишући га у поређењу са туђим идентитетом, те откривајући да свако носи у себи безграничне двојности.” Није ли то управо европски идентитет, идентитет савремене Европе која је уједињењем постала неконфликтна и богатија за њене грађане. Знаковити су називи два велика фонда ЕУ. Један се зове Креативна Европа, други Европа за грађане. Иако мултикултурализам доминантно читамо кроз призму националног и/или етничког идентитета, не треба га посматрати искључиво у том контексту. Може бити исказ посебног културног или субкултурног идентитета, полног и сексуалног, па до статуса миграната. Свака од наведених посебности или другости изазива кризу мултикултурализма, коју свједочимо у савременом добу. Само је мигрантска криза произвела такав поремећај да говоримо о краху политике мултикултурализма у савременој Европи. Или су то жице на појединим границама или графити на зидовима “И мигранти су људи”. Такви догађаји нас нужно доводе до проблема његове регулативне идеје, која носи пуно замки у примјени, односно свједочи одговорност политике. У њемачком Лексикону савремене културе (приређивач Ралф Шнел) у одредници мултикултурализам истиче се “Када се из разлога политичке коректности одустане од критичког процјењивања и вриједновања култура, лако се упада у замку културног релативизма. Аутономна, критичка пракса захтијева као свој циљ представу о постојању културних разлика у солидарном друштву”.
РЕПУБЛИКА ЧИТАЊА: ОМАЖ ОЛОВЦИ
Необични животи обичне оловке Павле ГОРАНОВИЋ
Н
аклоност муза писцима често није довољна, па се отискују фетишима помоћу којих настоје објашњавати своја дјела, сам начин рада и јединствен пут до књиге. Многи међу њима били су склони изградњи мита о себи, али нијесу бјежали ни од креирања митова о појединим људима или ликовима, па још о стварима и предметима без којих наводно не би могли ни стварати. Препуна је књижевност таквих примјера, цртица које свједоче да мукотрпан рад, те радост или тешкоћа стварања нијесу довољни, односно да дјела дугују још нечем повезујућем између идеја и ријечи, па макар то било и нешто потпуно ирационално. Потреба је писца да својој аури придода одређене феномене који охрабрују списатељске пориве, а могуће и да тако доприносе њиховој оригиналности. Тако је велики број чудних навада књижевника свих раздобља. Братство одабраних чудака легитимише се и крајње необичним ритуалима, некад и посве бизарним, но неријетко су то и занимљиви сегменти њиховог живљења и стварања. Оставићемо овога пута по страни оне који су мислили да је потребно филозофирати у бурету, оне који су прве редове исписивали у кади,
Не мора бити чудно што су знаменити писци његовали култ овог предмета промјенљиве вриједности, што су тражили срце оловке и вјеровали како им је она ускладила откуцаје срца и ток мисли. Велики ирски писац, творац „Уликса“ Џемс Џојс је, кажу, опсесивно употребљавао дебеле плаве оловке потом оне који су могли писати тек у стојећем ставу или пак неке који ни ретка не би створили да им није мачке на рамену. Осврнимо се на кратко на један неправедно запостављен предмет: графитну, ону како уобичавамо казати – обичну „дрвену“ оловку, на њену епизодну улогу у ткању великих књижевних текстова. Омаж оловци (наслов је преузет од једне занимљиве изложбе) у једну руку дотиче објешењачке манире неких писаца, али се може односити и на омаж једном времену, зашто не и једном мирису, па и једном дисциплинованом односу према написаном. Ово упућује и на онај знани осјећај који смо сви имали када папир запара танко величанство, онај звук који може да засмета или подстакне, који иритира или смирује. Некад је, па и у дјетињству овог аутора, било незамисливо било шта написати без претходних биљежака оловком. Некако убрзано, пред надоласком прикладнијих предмета, и обична оловка (али и њене на-
сљеднице) одједном је изгубила макар и споредно мјесто у стварању текстова. Некад је, а то су већ времена далеких књига и времена, и графитна оловка била изум који је затребао да буде пожељан. Не заборавимо какве је отпоре својевремено изазвала употреба папира намјесто пергамената, свиле и других материјала. Но, оловка је у своје златно вријеме некако завриједила општу прихваћеност – у озбиљним прорачунима математичара, вјештини занатлија, као неизоставни прибор лоших и добрих ђака, хитрих новинарских биљешки... Оловка је била готово па симбол писмености: лако смо је налазили на неком логу образовне установе, меморандуму различитих бироа, најавама литерарних конкурса. Па не мора бити чудно што су знаменити писци његовали култ овог предмета промјенљиве вриједности, што су тражили срце оловке и вјеровали како им је она ускладила откуцаје срца и ток мисли. Ве-
лики ирски писац, творац “Уликса” Џемс Џојс је, кажу, опсесивно употребљавао дебеле плаве оловке. О необичном животу обичне оловке свједочи Џон Стајнбек кога прати прича да је на радном столу непрестано имао двадесет и четири пажљиво наоштрене оловке. Та прецизност, спојена с посвећеношћу, очито му је уливала повјерење и држала ум док је исписивао незаборавна дјела, попут романа „Источно од раја“. У односу старог писаћег прибора и нових технолошких могућности, неки иду и даље, позивајући се на научна испитивања која дају предност писању оловком од оног на рачунару, па наводно ово прво не само да подразумијева бољу концентрацију, него доприноси богатијем рјечнику и креативнијем исходу. Био тада мозак активнији или не, тек процеси писања указују да је овај предмет у многобројним процесима писања унио ексцентричну атмосферу, али и завидну колекцију мотива.
Тако, на примјер, у изврсном есеју “Пјесникова оловка” Чарлс Симић пише: “Познавао сам једног пјесника који је могао да пише пјесме само патрљком графитне оловке. Ништа друго му није ваљало. Породица и пријатељи куповали су му наливпера, хемијске оловке, писаће машине и лаптопе, али је он то држао подаље од себе. ‘Као кад бисте псу поклонили ручни сат за Божић’, рекла је његова жена. Радовао се само дрвеним графитним оловкама. ‘Зашто?’питали су га пријатељи. Зато, објашњавао је он, што само оловку можеш да изгризеш до патрљка док смишљаш шта ћеш сљедеће написати.” Симић поентира открићем да је управо он тај необични пјесник. Неко је већ веома прецизно израчунао да би најобичнија међу оловкама могла исписати линију дугачку невјероватних 1200 километра, што је безмало растојање одавде до Нирнберга, гдје је прије више од 350 отпочела година њена масовна производња. А да ли тај незамисливи графитни траг може одвести унатраг до оне жуто-црне оловке чехословачке производње којом си исписивао прва слова ћирилице, не слутећи како се од тог момента увећавао твој свијет.
6
година I | број 1
7. март 2020.
НАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ КАО ИЗРАЗ ЦРНОГОРСКОГ ЕТНИЧКОГ БИЋА
Историја народа пише се кроз његов живот Зорица МРВАЉЕВИЋ
У Упутству за сакупљање материјала за историју и ђеографију Црне Горе, које је написао Марко Драговић, скреће се пажња на потребу записивања специфичности везаних за народну културу и народни живот уопште
Н
ародне умотворине, књижевне и разни други језички изрази (приче, пјесме, тужбалице, предања, легенде, анегдоте, изреке, пословице, загонетке, игре, здравице, молитве, клетве, пословично изражене празновјерице, бајалице итд.) дају, условно речено, с обзиром на њихову обимност и разноврсност, само један мањи сегмент у анализи и доказивању црногорског етничког бића и културе. Углавном су настајале у времену специфичних околности, када је све било подређено борби за биолошки и духовни опстанак и када се живот одвијао по обичајном праву и опште прихваћеним моралним нормама које су величало јунаштво, чојство, слободу, храброст, одлучност, част, поштење..., а исмијавао страх, кукавичлук, неодлучност, неспособност, тврдичлук и томе слично. У њима налазимо грађу и податке о историји, територији, природи, привређивању, занатима, трговини, вјери, празновјерју, црквама и свештенству, крвној освети и умиру, казнама, народној мудрости, рјечитости, снажној епској свијести али и о осјећајности, разним обичајима, навикама, гостопримству, кумству, забавама, култури становања, одијевања, и још о много чему - уопште о психичком устројству и начину живота Црногораца. Кроз све наведено проговара етничко и етичко црногорско биће. Уз то, народне умотворине указују на суживот Црногораца са другим народима и на историјски континуитет разних стваралачких и духовних таложења, преплитања и прожимања, што је резултирало богатим културним наслијеђем, материјалним и духовним, које сада баштинимо. У вишевјековним траумама борбе за опстанак и слободу црногорски народ је схватао значај добрих међуљудских односа и, колико су то политичке и друштвене прилике дозвољавале, његовао пријатељство са својим сународницима без обзира на њихову етничку и религијску припадност и културну посебност. Спонтано се стварала и опстајала мултикултура на нашем простору, добијајући значај фундамента у корпусу савременог националног и државног идентитета. С обзиром на то да је идентитет промјенљива категорија, која се формира сходно друштвено историјским ситуацијама, бројним приликама и могућностима, народне умотворине, као дио наше традиције и наслијеђа, утолико имају више значаја јер се актуелни црногорски културни идентитет и менталитет увелико темељи на традицији и наслијеђеним вриједностима. То нас, свакако, не спутава да будемо у корак са савременим и модерним свијетом. Напротив, посљедњих деценија на европском и свјетском нивоу донијете су бројне конвенције, препоруке и резолуције по питању односа према културном насљеђу и неопходности његовог чувања. Подсјећам на један закључак са Научне конференције, одржане у Стразбуру осам-
Политику поштовања културних различитости утемељио Краљ Никола Без залажења у даљу прошлост, објашњење овога не би било довољно јасно и аргументовано без кратког осврта на мудру и врло суптилну политику књаза и краља Николе који је инсистирао на његовању и поштовању културних различитости, у најширем смислу, свих својих поданика. И у законодавству и у политичком дјеловању веома је водио рачуна да обезбиједи равноправну позицију католика и муслимана са православним становништвом. На његову иницијативу, 1886. године потписан је уговор (конкордат) између Црне Горе и Ватикана којим се дефинише положај римокатоличке цркве и њених вјерника у Црној Гори, а држава доноси и читав низ уредби о заштити права и обичаја муслиманског становништва. То је био велики подстрек за хармонизацију друштвених прилика у црногорској мултиетничкој и мултиконфесионалној заједници. Павел Ровински указује да је релативно брзо престало исељавање муслимана из Црне Горе, покренуто након Берлинског конгреса 1878. на којем јој је потврђена вишевјековна независност и међународно призната државна самосталност јер су нови црногорски поданици „убрзо осјетили да промјена положаја нимало није погодила њихове материјалне интересе, а и њихова вјера је остала такође неприкосновена.“ Интересантан је детаљ из наредбе књаза Николе, из 1884. године, у којој ослобађа муслимане од обавезе скидања капе пред владаром и другим достојанственицима, „у замјену чега чинити ће како им вјера и обичаји налаже. “Ровински је записао: „црногорски народ, уопште толерантан у религиозном погледу, одмах је према њима (муслиманима) заузео став као према старим познаницима, сусједима са којима су окончали све старе спорове и непријатељство, и остале су само успомене које су изгубиле оштрину, али нијесу лишене чари као сва сјећања на давна и заувијек прошла времена.“ Он такође примјећује да се и код муслимана развила велика приврженост своме завичају.
десетих година прошлог вијека, на којој се расправљало о питању идентитета у контексту све интезивнијег прожимања и развоја Европске заједнице држава и народа, којим се, између осталог, инсистира интезивно његовање наслијеђених духовних вриједности, посебно фолклора и језика, како би се избјегла опасност од изумирања народних и национал-
них вриједности и идентитета. Да се на сличан начин размишљало вјековима раније и да је постојала развијена свијест о значају и неопходности чувања наслијеђених вриједности као етничких и културних различитости, подсјетићу на Вука Караџића који је већ првих деценија XIX вијека записао: „Код сваког су народа најсветије ове три ствари: закон (вјера), је-
зик и обичаји; тим се народи један с другим рођакају и један од другог разликују. Како народ изгуби те три светиње, он изгуби и своје име.“ Европска романтичарска стремљења, нарочито изражена током XIX вијека, која трагају, расвјетљавају и настоје да сачувају од заборава народну прошлост, испољавају се и на нашем простору, између осталог и кроз записивање разних народних умотворина. Осим два Вука, Караџића и Врчевића, који од првих деценија XIX вијека систематски и организовано приступају том послу, захваљујући уређивачкој политици ондашњих периодичних публикација, прије свега због установљавања сталних рубрика и ангажовања бројних сарадника, објављен је велики број прилога на ту тему. У значајној мјери то је био позитиван став и одзив на позив Друштва Југословенске академије за повјесницу и старине „које је радо да испита и истражи каквијех има старина и обичаја у свијема крајевима славенскога народа... јербо ће тијем начином разјаснити се многа питања у нашој славенској старој повјесници и народном животу, објелоданиће се многи самостални производи славенскога духа, који се до сад губише у забораву и незнаности.“ У вези са тим, са намјером имплементације црногорских духовних карактеристика и могућих специфичности у свесловенском корпусу културе, већ у првим бројевима Црногорца објављују се прилози о црногорском сујевјерју са одређеним бројем прикладних прича. Развијена свијест о значају народне културе испољавана током XIX вијека, али и свијест о неминовности њених промјена или нестајања у стихији савремених изазова и могућности, потврђује се и кроз доношење нових закона и упутстава који су обавезивали и сугерисали да се записивањем његује и чува од заборава народно духовно и материјално благо. Тако је Закон за основне школе у књажевини Црној Гори, установљен 13. септембра 1884. године, члан 63, обавезивао учитеља да, између осталог „истинито и непристрас-
но опише је ли који сељанин или племеник што ваљано урадио за своје мјесто, или напротив; има ли каквих старинских споменика, грађевина надписа, писама, књига, новца или ствари које би ваљале за народни музеј итд; Какви су обичаји били прије, а какви сад“. Такође, и у Упутству за сакупљање материјала за историју и ђеографију Црне Горе, које је написао Марко Драговић, скреће се пажња на потребу записивања специфичности везаних за народну културу и народни живот уопште. Између осталог он износи да „писати историју народа – мора се писати живот народа, бит његова од почетка његовог са свијема и најмањијема промјенама, напредцима, назадцима живота његовог спољашњег и унутрашњег... Ваља записати разна предања, приче и бајалице... На много мјеста има усамљених дрвећа особите величине на које народ гледа са особитим поштовањем. Записати ако се што прича о њима... Забиљежите која се мјеста, планине, ријеке, поља, градови особено спомињу у мјестним пјесмама и причама и пословицама... Ваља описати обичаје и народне ношње: јесу ли се тако обуковали у старије вријеме, или је промијењена ношња. Описати сујевјерја и уопште начин живљења мјестнога народонасељења...“. Поред умножавања школа и институционализације културних дјелатности, покретање великог броја периодичних публикација указује на културно просвјетитељски и образовни замах који карактерише Црну Гору у другој половини XIX и првој деценији XX вијека. Наиме, у границама данашње Црне Горе у периоду од 1871, када је објављен први број Црногорца, до балканских ратова 1912. године излазило је, бројчано и временски различито, двадесет седам публикација, дневних, неђељних, мјесечних и годишњих, од којих је девет штампано у Боки, Никшићу и Подгорици, а све остале на Цетињу. Наведене публикације су нам сада значајне као информатор о оновременим домаћим и свјетским културним и друштвено политичким збивањима, али и као чувар грађе за разне области научноистраживачких прегнућа. Иако су у већини њих објављиване народне умотворине, било као грађа или у контексту прилога који се односе на њихово научно објашњење и коментаре, по броју и разноврсности најзаступљеније су у Просвјети и Лучи, у којима су биле установљене сталне рубрике Народне умотворине и Народно благо. У првој свесци Просвјете, у фусноти рубрике Народно благо, уредник записује: „Под овом рубриком доносићемо народне пјесме, народне причалице, народне пословице и изреке итд, увјерени да ћемо тим велику услугу учинити науци и нашему језикословљу уопће; јер је од непроцијењене користи оно бисер-зрње, које се крије у тијем народнијем умотворинама...“ Велика заступљеност прилога из области фолклористике, нарочито усмене књижевности и бројних других говорних израза, али и уопште народне културе, богат су извор за етнолошка истраживања Црне Горе, односно за расвјетљавање етнокултуре у прошлости и констатовање неких материјалних вриједности и духовних испољавања сачуваних до данас, које се као такве налазе у опусу културних специфичности као сегмента доказивања и потврђивања савременог народног или националног идентитета. Томе свакако доприноси изворни говор и богата архаична лексика који карактеришу записане умотворине, што може бити корисно у савременом изучавању и нормирању црногорског језика... (текст је дио пројекта који је ауторка радила за ЦАНУ)
година I | број 1
7
7. март 2020.
МАНАСТИРИ ПАШТРОВИЋА: ЦЕНТРИ ВЈЕРЕ, КУЛТУРЕ И ПИСМЕНОСТИ
Духовници штите колективно племенско Душан МЕДИН
Ова здања су, поред примарне намјене да служе задовољењу духовних потреба овдашњег живља, и својеврсна мјеста окупљања и преговарања, снажења свијести о припадности заједници
И
сточна обала Јадрана, као и цијели медитерански басен, захваљујући континуираном присуству и животу човјека, обилује богатом и прилично разноврсном заоставштином прошлих времена. Те сачуване трагове прохујалог доба које људи препознају као израз и одраз одређених сопствених вриједности, вјеровања или традиција – савремени дискурс именује термином културна баштина. Тако, уосталом, и стоји у важећим међународним и домаћим актима који третирају питање заштите и очувања баштине, што рећи да је по сриједи један од тренутно доминантних приступа разумијевању овог појма, свакако друкчији од старијих. Насљеђе далеке или блиске нам прошлости на територији данашње Црне Горе, као што је познато, прилично је бројно и разнородно, сачињено од елемената које савремена наука зове материјалном или нематеријалном баштином, односно природном баштином, уколико је ријеч о структурама које нису дјело људских руку. Међу сегментима културне баштине које је створио човјек, јесте она коју је посветио Богу, божанском, натприродном, односно подигао му у част, а то је сакрална, религијска заоставштина, која се у нашој земљи броји стотинама примјера, а манифестује кроз најразличитије форме и облике. Од архитектуре, визуелне културе ентеријера и екстеријера, живописа, покретног фонда икона („светих слика“), богослужбених предмета и књига до обреда, тј. ритуала, и то независно од припадности одређеној конфесији, јер укуључује све вјероисповјести које су на овдашњем простору постојале и које и даље присутне. С обзиром на значај који је религији придаван кроз вјекове и који јој се данас указује, не треба да зачуди откуд тако велики број богомоља и са њима повезаном материјалном културом. Уколико се осврнемо на Паштровиће, малени крајолик Црногорског приморја, наићи ћемо на више десетина цркава и црквишта (према неким подацима преко 70), и на чак седам манастира, од којих су најмање четири, а можда и пет, из древних средњовјековних времена. Ти стари паштровски манастири, наведимо их од истока према западу, јесу Градиште и Режевић(и) око Петровца, и Прасквица и Дуље-
во изнад Светог Стефана, а неки аутори претпостављају да недавно обновљени манастир Војнић потиче из позног средњег вијека. Сакрална баштина овог поднебња готово је у потпуности православне провенијенције и под јурисдикцијом Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, осим једног римокатоличког самостана који је лоциран у Петровцу, око цркве Св. Вида, која је у административном саставу Которске бискупије. Постојање ове црквене грађевине у некадашњој Кастел Ластви огледа се у чињеници да је тамо током стољећа обитавало неколико католичких породица, како паштровских, тако и бокељских, млетачких, а од 19. вијека и оних поријеклом са разних аустроугарских територија. Бројност римокатоличке заједнице, као ни муслиманске, атеистичке или агностичке у овом градићу ни данас није бројна, а према вјерској припадности доминирају источни хришћани (православци), што је карактеристично и за Паштровиће генерално, и то вјековима уназад. Током млетачке управе овим дијелом Јадрана, нарочито у 17. вијеку, али и доцније, било је унијатских покушаја специјалних мисионара Ватикана да се локално становништво приклони папи, што на концу није дало неког значајнијег резултата. Неодступање од наслијеђених категорија свог колективног племенског и патријархалног идентитета, оличених у доминантној припадности православљу и словенско-српском етносу, антимлетачки и касније антиаустријски настројеном, те истрајавању у говору на народном (матерњем) језику и писању ћириличним писмом – свакако да су морали бити додатно охрабривани и подстицани од духовника из паштровских манастира. О томе и свједочи богата културна заоставштина, која је надживјела вјекове често неповољних историјских околности по паштровски крај и његове житеље. Манастири Паштровића били су, поред примарне намјене да служе задовољењу духовних потреба овдашњег живља, и свјеврсни центри окупљања и преговарања, снажења свијести о припадности заједници, расадници писмености, образовања и културе, чувари вриједних колекција. Манастри на овој територији били су и мјеста гдје су дуго радиле књижнице (библиотеке) и читаонице, не само за ђаке тамошњих школа, већ и за све који су имали потребу и свијест да шире хоризонте знања. Многи наши стари сјећају се малих скучених просторија, са дрвеним столовима и клупама, невеликим полицама за књиге, али довољним за опскрбе знатижењу читалаке публике. Оба манастира око Петровца имала су своје књижнице и читаонице, а свједочанства о њима постоје и налазе се углавном по архивским устано-
Манастир Режевићи вама, као и у ријетким приватним колекцијама. Њихов рад укључивао је не само књижевне програме, већ и друге пригодне активности, усмјерене на снажење духа и националне свијести тадашње омлатине. У Паштровићима је, међутим, свијест о потреби описмењавања дуга више вјекова, најмање од краја 16. стољећа. Наиме, калуђери који се везују за манастир Градиште, икон Сава Дечанац и Стефан Паштровић, родом од локалног братства Давидовић, приређују и маја 1597. у Венецији, у књигопечатњи Ђованија Антонија Рапмацета, штампају двије форматом мале, али значајем велике књиге. Ријеч је о Молитвенику (молитвослову, зборнику на путнике), од 19. маја, и Буквару, штампаном у чак два издања (20. и 25. мај), на четири односно на осам страница. Овај азбучник у литератури се наводи као „први српски буквар“ и науци је познат још од почетка прошлог вијека. Иако су њихови примјеци махом загубљени или нестали, сачувано их је свега неколико, као и старих копија, чији су оригинали у међувремену трајно уништени. Прије неколико година управа манастира Градишта, на челу са архимандритом Павлом Калањем у неколико издања фототипски је приредила ову књигу за штаму, вративши је Паштровићим након толико времена. Ваља казати и то да је мноштво старих правних докумената, тзв. „паштровских исправа“, али и богослужбених књига, матичних књига, разних рукописа и другог писаног фонда, као и старих и нових публикација (белетристике и стручне литературе) – чувају и крију зидови ових светиња. Међу њима се бројношћу и значајем истиче библиотечка збирка манастира Прасквице, а не заостаје ни фонд из Градишта. Током посљедњих година обновљена је издавачка дјелатност при овим ма-
настирима, што је резултирало низом запажених издања. Упркос томе што политички, историјски и друштвени контексти и страни владари често нису били наклоњени Паштровићима, њиховој локалној култури и традицији, већ напротив – кроз много документованих случајева непријатељски, пљачкашки и рушилачки, може се закључити да је културна баштина ове невелике заједнице у знатној мјери ипак солидно очувана, остављена долазећим покољењима да се о њој старају и брину, да је истражују и валоризују. И поред низа примјера савјесног односа и бриге према наслијеђеном, немал је број и оних који то, нажалост, нису, што представља заједничку одговорност власника/држалаца и државе или, презицније речено, њених стручних служби задужених за заштиту баштине. За паштровске храмове, који су након неколико деценија поратне запуштености и напуштености, коначно оживњени и сада углавном пуни вјерника током црквених обреда и другох пригода – могло би се рећи да су се настојатењи о њима у великој мјери адекватно старали. Свакако, најбоље што су могли, знали и сматрали да треба. Да ли је могло боље и стручније, вјероватно да јесте. Но, када знамо да је брига о баштини процес који траје, а да је она „у сталном процесу еволуирања“, како казује наш Закон о заштити културних добара, немогуће је очекивати да сви елементи из прошлости трајно остану у непромјењеном (аутeнтичном) облику. Питање је само да ли је пређена танка линија између, с једне стране, неминовних и спонтаних промјена на неком добру, условљених природним животним токовима и употребом у новом контексту, и, с друге стране, уништења културних вриједности и особености, по којима је оно препознатљиво.
Унутар здања осниване школе Унутар манастирских имања, уз конаке, а често и у њима, одржавана је основношколска настава за дјецу паштровских сељака и тежака, које су „учили перу“ просвећенији монаси, а касније и школовани учитељи, све до иза Другог свјетског рата, када су основане модерније школе. У Прасквици, у двоетажној згради названој „кулица“, дуго се налазила школа, па и у вријеме бивше Југославије. У селу Режевићи, у непосредној близина манастира, на некада његовом имању, 1856. школу је покренуо мјесни калуђер Димитрије Перазић, који је одржавао везе са царском Русијом, заложивши приватно имање за добробит и просперитет школе. Ова просвјетна институција радила је све до 60-их година прошлог вијека, а у њој (данас Спомен-дому „Режевићи“) чува се дио рукописне, административне и фото грађе које свједочи о преко стогодишњем трајању и раду школе. При манастиру Градишту настава се одвијала у нешто дужем континуитету, јер је школа раније основана, али је затворена усљед страдања конака 1941. године и није поново покретана.
Издавач „Нова Побједа“ д.о.о. | Директор и главни одговорни уредник: Драшко Ђурановић | Уредница: Тања Павићевић Лектура: Сузана Булатовић | Графичко обликовање: Марко Милошевић
8
7. март 2020.
година I | број 1
САВРЕМЕНА УМЈЕТНОСТ: ВАЈАРСТВО ИНЕ МАРТИНОВИЋ
Ликовна интерпретација писма
Љиљана ЗЕКОВИЋ
мисли /трансценденталних простора и писма/вајарског дјела. Повезивањем свитка, спиралне форме, и оштрог птичјег пера, асоцирају на атрибуте Јина и Јанга и изражавају, у преносном значењу, јединство човјека и његовог рациа, из којег се рађају нова креативна надахнућа. Поред семантичке вишеслојности њихова ликовно-језичка интерпретација отвара просторе новом сагледавању ових мајсторски изведених радова (класањем, искуцавањем, резањем, завривањем), реализованим у материјалима, често пронађеним на отпаду: метал, дрво и камен, и њиховим комбинацијама. На њима се дрво и метал „савијају“ као папир, птичје перо обликују фине нерватуре и текстуре, свијена рука/ шака добија лакоћу чипкасте, декоративне структуре. Оно што их повезује је присуство трагова трошности, распадања, којима скреће пажња на исконску моћ временске димензије – прошлости на чијим темељима ствара „властито вријеме“. У флоскули Џима Бишопа: Према мом искуству, књиге имају моћ зауставити вријеме, вратити га у прошлост или полетјети у будућност (Џим Бишоп) нашла сам пролегомену за разумјевење циклуса „Обликовање времена“, који представља још један позитиван примјер како се на јединствен начине, вјештом руком и спознајним/интелектуалним константама, може одати почаст људској мисли израженој универзалним писмом, овђе присутним као трансцендентални феномен који нас Ининим скулптурама, попут времеплова, враћа у прошлост, од месопотамијских, египатских, источњачких цивилизација, до времена у којима су настала наша писмена: ћирилица, латиница. Посебну цјелину у ликовном опусу Ине Мартиновић чине цртежи и слике. На њима се као тематска окосница издвајају женски ликови (слике) и актови (цртежи). У дефинисању женских портрета она има двострук приступ. На једнима истиче физичко савршенство ликова који подсјећају на модне/рекламне иконе, док на дугима потенцира психолошку димензију коју дефинише снажним експресивним потезима, пастиозним наносима боје и импастним партијама, пратећи различите варијације осјећања која кулминирају у снажаном, “заглушујућем“ крику који допире из дна људске душе (слика Крик). Својим досадашњим стваралаштвом, јасн и м ко н ц е п цијским ставом и кретивним вриједностима, талентована вајарка Ина Мартиновић, завријеђује нашу респектабилну професионалну пажњу.
ДРАГАН МИЈАТОВИЋ
У
црногорској савременој умјетности издвајају се млади ствараоци који свој креативни идентитет базирају на властитим емотивним, перцептивним и спознајним парадигмама, тежећи да успоставе мост између наслијеђених општецивилизацијских вриједности и савремености. Њима припада вајарка Ина Мартиновић која је завршила специјалистичке пост дипломске студије на ФЛУ на Цетињу, у класи професора Миливоја Бабовића. Лауреат је двије значајне награде: награде за изузетан успјех током студија од СО Цетиње, поводом дана ослобођења Пријестонице, и награде за најбољег студента 2014/2015 на ФЛУ. Самостално је излагала у Беранама (галерија Полимског музеја), Београду (Умјетнички павиљон “Цвијета Зузорић”) и Подгорици (Галерија “Мост”). Упоредо са вајарством, њеном професионалном вокацијом, своја ликовна интересовање исказује и у домену сликарског израза (слике, цртежи). Управо, мултидисциплинарност која условљава различите креативне приступе у реализацији дјела указује на сложен ликовно-естетски и идејни корпус умјетнице која се у контексту фигурације и апстрактно-асоцијативних формализација изражава језиком снажног експресионизма, лирском суптилношћу и дисциплином у дефинисању форме. Ове премисе указују на умјетнички кредо ауторке која априорно прати своје унутрашње импулсе од интензивних емотивних стања, до дубоко интелектуалних, когнитивних промишљања. Посебну цјелина у Инином вајарском дјелу представљају радови које обједињује литерарном одредницом „Обликовање мисли“, чија нас апстрактна дефиниција, која превазилази човјеков перцептивни ниво, уводи у феноменолошки слој њене умјетности. Ријеч је о највећој духовној и умној тековини човјечанства – писму чију ликовну интерпретацију умјетница објашњава објективним ставом да помоћу језика вајамо своје мисли, и субјективном констатацијом да је за њу највеће блаженство једног ствараоца, дати својим мислима облик, структуру, намјену и карактер. Заправо, скулпторским формама она декодира загонетне путеве кретања људске мисли коју можемо пратити кроз јединство тријаде: corpus libertatis – умјетница, corpus mistycum – њен мисаони систем, corporis /материја којом открива самосвојан семиотички, ликовно језички и естетски универзум. Обликовање мисли које припадају апстрактним сферама људског ума, Ина је визуелно изразила симболичким и предметним константама, конкретним појавама, наративима који имају јасну перцептивну и метафоричко-симболичку одређеност. Наиме, она своје писмо артикулише јединственом лексиком, која не припада пиктографском – сликовном или идеогрфском – знаковном (појмовном) писму. Она га изражава формама, које данас имају архетипско значење, као дио наслијеђеног искуства „праписма“: свитком који дефинише на „слик“ јапанском какемону (свитак објешен на зиду) и макемону латералном правоугаонику који асоцира на прва позната писмена/ праписмена на рељефима и барељефима, пером птице, преломљеном страницом књиге, рукописним свезком, мастионицом и руком као моћном посреднику између