Iskra1092

ЧОВЕК У ДРАМИ ХРИСТОВА СТРАДАЊА И ВАСКРСЕЊА Вера у страдање и васкрсење Господа Исуса Христа је темељ хришћанства. Страдање Исуса Христа и Његово славно Васкрсење су осмишљење Његове појаве у телу човечијем и врхунац Његовог првог боравка на земљи. За нас, пак, слабе људе, „малу браћу” Његову, драма која се одиграла у Страсној недељи са радосним разрешењем својим - Васкрсом Господа - представљала је, представља и до краја света ће представљати камен: камен спотицања за маловерне и неверне и камен темељац вере за верне. На том камену се разбијала, разбија се и разбијаће се вера маловерних или се челичила, челичи се и челичиће се вера побожних у сва времена - од првог до другог доласка Господњег. Две су жиже у тој драми - Бог и човек. То су хероји драме и носиоци њени. Бог са Својом милошћу према човеку, са Својом љубављу за човека - бескрајном и, зато, неизмерном, учествује у тој драми „пасивно” и активно. Узевши на себе облик и тело човека Господ Исус Хирстос се свесно и добровољно у Страсној недељи спушта до тога да постаје објект на коме ће се сва беда и грешност људског рода показати. Он постаје предмет у рукама људи, предаје им се на милост и немилост, не ограничавајући ничим слободу њихову. На Њега, носиоца љубави и Љубав саму, диже се сва људска мржња. На Њега, Свезнање и Свемудрост, у Страсној недељи, обара се људско незнање и глупост. На Њега, оличење скромности и смерности, кротости и смирења, послушности и несебичности - устају људска гордост и разметљивост, охолост и бес, себичност и таштина. Његова верност Оцу сусреће се са издајством човека. Према Њему непоколебивост у испуњењу онога „што Му ваља чинити” судара се са колебљивошћу и страхом људским. Завршним актом Страсне недеље, чудесним Васкрсењем Својим, Господ Исус Христос активно завршава драму свога страдања и своје мисије на земљи. После четрдесет дана Он ће се узнети на небо и сешће „на десну страну Оца Својега”.

своје овоземаљске историје? Блаженоупокојени Владика Николај је говорио да ништа од онога што је о Исусу Христу нама пренето преко светих књига Новог завета није случајно било и није случајно до нас дошло. Све има свој смисао у плану спасења рода људског, нас, „мале браће” Христове. Па тако и све личности које су ма на који начин учествовале у драми Страсне недеље, нису се ту нашле случајно и без плана. Све оне стоје ту као представници целог човечанства и ми ћемо их касније сретати у свакој ситуацији и у свакој генерацији рода људског. До данашњег дана. Почнимо од масе народа. Иако је од Христова боравка на земљи прошло већ две хиљаде година, народне масе какве их доживљавамо читајући извештаје апостола о догађајима Страсне недеље и данас су такве. Упркос измењеним духовним, културним, друштвеним, економским и техничким условима, народне масе су остале исте: спремне да се брзо загреју како за добру тако и за лошу ствар, како за правду тако и за неправду, како за љубав тако и за мржњу. Оне са истим убеђењем и са истом усрдношћу певају „Осана, осана...” као што урлају: „Распни га, распни га!” Глас народа није увек глас Бога. Он може бити и глас сатане. Све зависи од тога да ли народ у једном моменту покрећу на акцију силе добра или силе зла. Не видети ту истину значи остати слеп пред поуком Страсне недеље. У даљој конзеквенци то значи презрети жртву Господњу, коју је Он узео на себе нас ради. Пример Понтија Пилата је речит за то. Он је убеђен да је Исус Христос невин... Али нема усеби снаге да се одупре маси. Он, као представник моћног Рима, има на расположењу силу да се супротстави маси и да заштити Невиног. Али недостатак снаге у њему самоме приморава га да се приклони гомили. Он мисли да ће се спасти тиме што ће опрати своје руке и рећи: „Крв овога праведника на вас и на вашу децу”. Али га то не спасава вечног проклетства. Велика је галерија личности уплетених у драму Страсне недеље. Стражари који га хапсе, туку и разапињу и који Му се ругају; па они други што су имали срећу да лично доживе Васкрсење Његово, па се ипак дадоше поткупити да причају лаж о крађи тела Господњег. Они што Га ухапсише видеше својим очима како исцели ухо једноме од њихових другова, што му га један од ученика

А људи ће остати. Остаће осиромашени чињеницом да Он више неће и физички бити са Њима овде, на земљи нашој грешној, али и обогаћени Науком Његовом, коју им остави за сва времена. Како се човек држао у том судбоносном тренутку

Свим својим читаоцима, претплатницима и сарадницима честитамо радосни празник Христовог Васкрсења. Сретан Ускрс! Христос Воскресе! - Искра.

Човек у драми .. . Христових отсече. Но то их не убеди у Божанство Његово јер ни чуда не помажу невернику који не смогне у себи да нађе снаге потребне да верује. Поглавари свештенички, фарисеји и књижевници баш у тим чудима Господњим нађоше разлога да се узнемирују и да га прогоне и убију. Зашто? Па зато што нису хтели да верују, већ су хтели да чувају своје положаје за које су веровали да им Он хоће да одузме. Они су Га мерили својим мерилима, одређеним њиховим личним и себичним интересима, а нису се трудили да истину схвате и нису имали снаге да ту истину прихвате и да је носе. Најтрагичније личности у драми Страсне недеље били су ученици Његови. Они су сви у личном додиру са Њим осетили Бога у Њему. Безброј пута речју и делом посведочио је Он пред њима Божанство Своје. Али у часу када Га првосвештеничке слуге у врту Гетсиманском ухапсише „тада сви ученици оставише га, и побјегоше”.

Сви Га, дакле, у одлучном часу оставише. Зашто? Уплашише се од власти земаљске. У њима вера још не беше учвршћена Духом Светим. Осмотримо два ученика Његова из ближе: Јуду и Петра. Јуда је одлучио да изда свога Господа у моменту када је Исус Христос јасно предсказивао своје страдање. Пошто је жена помазала миром Господа Исуса Христа, прича нам еванђелист Матеја, ученици Христови се расрдише да се „чини штета”, „јер се могаше ово продати скупо и новци дати сиромасима” (и данас има таквих „социјалних” људи који признају као једину вредност у овом свету „социјално” помагање невољних, који решење „социјалних питања” стављају изнад свега и пре свега!). А Христос им рече: „Шта сметате жену? Она чини добро дјело на мени. Јер сиромахе имате свагде са собом, а мене немате свагда. А она изливши миро ово на тијело моје за укоп ме приготови..." Када Христос заврши ову своју реч „тада један од дванаесторице, по имену Јуда искариотски, отиде ка главарима свештеничкијем, и рече: шта ћете ми дати да вам га издам?...” (Матеја, 26, 7-15). Јуда је очекивао да fce Христос одмах и овде на земљи установити своје царство. У томе царству он је желео да буде учесник. А онда се нашао пред чињеницом да ће Христос умрети пре него што ће остварити то царство. Када су се тако наде Јудине на овоземаљко царство показале неоснованим, он се одлучује да изда Христа и да бар на тај начин на Њему нешто заради. Знамо како је завршио Јуда: као очајник без наде - самоубиством. То је судбина свих који пошто пото желе да буду учесници царства земаљског, који још за свога живота желе да „имају успеха”. Апостол Петар је имао особито поверење Господа Исуса Христа. И он је то поверење заслужио својом вером. Еванђелист Матеја нас обавештава да је једном приликом Господ упитао ученике своје шта они мисле, ко је Он? А Симон Петар одговори и рече: „Ти си Христос, син Бога живога”. Веровао је Петар у Господа, али је и он имао своју људску представу о путу и начину остварења царства Божијег. И та представа се суштински разликовала од планова Божијих. Када Христос поче казивати да ће у Јерусалима пострадати и бити убијен, онда Петар, будући да је веровао у Христа да је Син Божји, па према томе и да је у стању да то спречи, наговара Господа да не иде путем страдања. Евангелист нам то као и реакцију Господа Исуса Христа овако описује: „И узевши Га Петар поче Га одвраћати говорећи: Боже сачувај, то неће бити од Тебе” „А Он се обрнувши рече Петру: иди од Мене

сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божје негољудско". (Матеја, 16, 22-23). И није само у овој ситуацији Петар мислио оно што је људско, а не Божије. Он се одриче Господа у ситуацији када се његовом људском разуму чини да је бесмислено „не видети ситуацију онаквом каква је”. Недостатак вере у њему самоме гони га да се одрекне свога Господа. Но, то није тотални безверник. Он воли Христа и та љубав његова према Господу чува га од отпадништва. Он јасно увиђа да се одрекао Христа не због „ситуације”, већ због своје слабости, због страха за свој живот. Зато он, после свог трећег одрицања „изишавши напоње плака горко”. Те сузе су, свакако, допринеле потоњој обнови вере Петрове, која је њега, чим му се повратила, у исто тако тешкој ситуацији, а можда и тежој, начинила неустрашивим борцем и апостолом Речи Господње. Сви смо заступљени у драми Господњој. У свима нама живе и они стражари, и свештеници и фарисеји, и могућност да будемо Јуда или Петар. Ако се одвојима од Тебе Господе, судбини Јуде нећемо умаћи. Ако Те заволимо свом душом својом, свом мишљу својом и свим срцем својим, спашћемо се, Васкрсли Христе! Молимо Те, пошљи нам Духа Светог, усели се у срца наша и помози нам да очистимо себе од свих зала, у која смо утонули, како би били слични Петру после Васкрсења Твога. Са Тобом у нама знаћемо да разликујемо оно „што нам ваља радити” од онога што нам ваља избегавати.

Христос воскресе! ИСКРА

(Ускрс 1959.)

УСКРШЊИ ПОЗДРАВ Исус Христос воскресе, Души наду донесе, Који Божјим духом дишу И Божанством миришу. Да све увреде опросте И мирно се причесте. Грех са душе треба спрати, Па ће се бесмртност дати. Христос је светлост победе! Нек ово све душе беседе: Ваистину Воскресе - Нови живот донесе.

Милан Трубарац

IZ SADRŽAJA Suština sukoba u DOS-u .................................................................... 3 SR Jugoslavija država u otkazu ......................................................... 5 Pregled događaja ................................................................................. 9 Na putu rasrbljavanja ........................................................................ 11 Statistička neospornost srpske većine u Vojvodini ......................... 13 „Demokratska” rasprodaja Hrvatske i Srbije .................................. 16 Svaka sličnost nije slučajna ............................................................... 20 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (66) ..................... 25

Iskra 1. maj 2002

U vezi novih izručenja Hagu

SUŠTINA SUKOBA U DOS-u Predsednik SRJ dr. Vojislav Koštunica reče tu, pre neki dan, da ga hvata mučnina, da dobija grčeve u stomaku, pri samoj pomeni Haga i njegovog „suda”. S druge, pak, strane premijer Srbije dr. Zoran Đinđić tvrdoglavo insistira da Srbija i SRJ jedino putem Haga mogu u svet, u „evropske integracije”. Jednom rečju - u „bolju i svetliju budu}nost!”. 31 mart, Vidovdan i novac Sve ovo, ali i mnogo drugoga na istu temu, izrečeno je pred ovaj 31. mart (ali i posle njega). Čitaoc će naravno pogoditi da je reč o sličnoj situaciji koja je potresala Srbiju otprilike pre devet meseci, tačnije pre i posle Vidovdana 2001. godine, kada su Đinđić i njegovo društvo nezakonito predali Slobodana Miloševića haškom „tribunalu”. I ovom prilikom, dakle, radi se o izručenju Hagu „svih optuženih sa teritorije Srbije” među kojima „najuglednije” mesto po važnosti zauzimaju Miloševićevi neposredni saradnici kao što su: Milan Milutinović, još uvek aktuelni predsednik Srbije, Nikola Sainović, jedno vreme predsednik vlade, Vlajko Stoiljković, bivši ministar policije i general Dragoljub Ojdanić, za vreme bombardovanja načelnik generalštaba. Pitanje je sada zašto je cela ova zategnutost, vezana baš za 31. mart? Iz istog razloga, zbog kojeg je Milošević predat Hagu baš na sam Vidovdan. I tada su trebale da se dobiju neke pare od tzv. „međunarodne zajednice”, pa se to isto ponovilo i ovog 31. marta. S razlikom što je tada, Slobodanovim izručenjem - to je bio uslov - trebalo da se dobije $1,3 milijarde (koliko je od toga stvarno dobijeno i koliko se, pak s druge strane, pretočilo iz jedne strane banke u drugu, na ime otplate još Titovih dugova, to je već drugo pitanje o kome se kod đinđićevaca glasno i javno ne razmišlja) a ovog puta, od Amerike, opet uslovno ako se izvrše gomja izručenja, svega oko $40 miliona. Kako je glavna, međutim, stavka ove navodne „pomoći” „održanje odnosno unapređenje demokratije” i „nevladinog sektora” što znači da će glavni korisnici biti gđe Biserko, Kandić, Liht i ostala inače dobro plaćena špijunska srpska bratija, a ne dolara uvek gladni g. Đinđić. Suština sukoba Zgadivši se, valjda, pred ovom moralnom bedom vladajuće „elite” Srbije, dr. Koštunica je - što rekli Hrvati - bio „ponukan” da izjavi da je „važnije nacionalno dostojanstvo” nego bilo kakva „dolarska suma”. U stvari, ovim je pretsednik SRJ otkrio samu srž, dubokog u osnovi moralnog sukoba, koji potresa vladajuću koaliciju DOS-a u Srbiji već od samog njenog početka, 5. oktobra 2000. godine. U tom sukobu Hag, njegov ,,sud”, glavna tužiteljica gđa Karla del Ponte, su samo „vrh ledenog brega”. Suština, pak njegova, je u tome da li „tranzicija” od Miloševića do „svetlije budućnosti” treba da se izvede boljševičkim metodama ili pak onim ljudskim, narodnim i hrišćanskim. To je, dakle, suština a sve drugo je samo njen odsjaj. Suština boljševičkih metoda Kad je, pak, reč o gore pomenutim „boljševičkim metodama” neophodno je reći šta se razume pod tim izrazom. To je, najpre, skup i „paket” najizrazitijih elemenata iz arsenala boljševičke ideologije i prakse, zaodenut, naravno u današnjim uslovima, demokratskom kozmetikom. Na prvom

Iskra 1. maj 2002

mestu, tu vrhuni ideologija kako se grabi vlast i jednom ugrabljena kako se ona čuva. Sa tim saznanjem i „revolucija” od 5. oktobra 2000. godine, dan kad je svrgnut Milošević, ne izgleda mnogo demokratska. A još manje su demokratski bili, primerice, Đinđićeva otimačina privrednih preduzeća i samo-instaliranje Mlađana Dinkića za guvemera Narodne banke SRJ, na kom položaju ovaj još i danas sedi. Pre je to ličilo na period neposredno po Titovom ulasku u Beograd, kad je izvršen partizanski „juris” na Dedinje i sve još vredno u tom jadnom i od rata porušenom gradu. Jednom vlast ugrabljena, ona se mora čuvati, po boljševičkom skriptu - kao „zenica oka”, kako bi to slikovito rekli ovejani komunistički veterani. Taj nalog - čuvanje vlasti po svaku cenu -, međutim, objektivizira se, ima šansu da se pretoči u stavmost, samo ako se ispune ova tri uslova: pare, pare i pare. Otud Miloševićeva nezakonita ekstradicija Hagu, kao i već najavljene ekstradicije koje će uslediti. Otud je i „zakon” o ekstraprofitu, kojim se vrši otimačina imovine uspešnih privatnih preduzeća (još za Miloševićevo vreme privatizovane). Ovim „zakonom” Đinđić sam sebi „skače u usta” jer on, navodno, treba da obavi privatizaciju, ali kako iz ovog primera vidimo, on je stvamo ubija. A stvama njegova „privatizacija” se sastoji u tome što još malo preostalih uspešnih preduzeća za jeftine pare prodaje strancima, jer ovi samo takva hoće da kupe. I da ne dužim, nema te gadosti koju Đinđićeva vlast neće učiniti da bi se pare dobile. Đinđić hoće da se reši Koštunice U svetlu gomjeg sad je malo jasnije u čemu je suština sad već javnog sukoba između Đinđića i dr. Koštunice. Onaj prvi, zbog vlasti da bi je sačuvao, a bez para nema joj spasa, spreman je, kao što smo videli, na svaku gadost; ovaj dmgi, siromah, ka že mu, stani, pričekaj malo, da toj otimačini damo bar neku zakonsku formu. Onaj prvi čak ni na takvu u osnovi kerenštinu ne samo da ne daje ni pet para, već krajnje agresivno i bestidno, jer mu se žuri da ne bi izgubio vlast, hoće Koštunicu da izbaci iz igre. „Presvučeni” u demokrate boljševici Ovde se sad pojavljuje pitanje otkud u sadašnjoj demokratskoj vlasti koju oličava premijer Đinđić, otkud u njoj boljševićko ponašanje i mentalitet. Mnogo bolje, međutim, od mene će o toj pojavi reći novinarka g-đa Mirjana Bobi ć-Mojsilović, čiji se članak kao „lični stav” pojavio pod naslovom Varljivo sunce u NIN-u 7.3.02 (kurziv u tekstu je moj). Kaže ona: „Rušenje „starog režima” (Slobinog) dovelo je na javnu scenu sve same „demokrate s pendrecima”, zagovorenike ideje moralno-političke podobnosti po američkim standardima ... i postavilo ih na ključna mesta našeg javnog života - standardi koji su dovoljni za uspinjanje na lestvici (politički) korektnih isti su kao standardi koji su nekad bili uslovi za veliku partijsku karijeru”. Tu, kaže autor, „uglavnom nema nikavog dela”, ali postoji „ozbiljna količina agresije, isticanje u borbi protiv neprijatelja Mentalnog Stejt departmana ... lično overeni prvoborački staž i bestidni stav da svako ko nije s njima” ... jeste „fašista”. ,,U poslednjih godinu dana... oni su proizveli više fašista u Srbiji nego Pavelić u Hrvatskoj”. Kao ,,da rade na učinak” - reći će ona. „Što

Suština ... više fašista otkriju na svojim mračnim svetkovinama jedine istine i pravde, to više para zarade. Igra velikih reči tako postaje uslov opstanka... i svakog drugog uspeha, a novi staljinizam zaogrnut opštim mestima koja se zovu demokratija, svet, tolerancija, caruje, uvodeći nam na velika vrata pravila koja su postojala ovde u vreme Centralnih Komiteta jedine Partije. Ništa... nije slučajno. Paradoks i leži u činjenici da u mnogim današnjim komitetima ... sede ljudi veoma verzirani po pitanjima jedine istine. Sve nekadašnji poslušni pioniri moralno-političke podobnosti ... ljudi od poverenja svake komunističke vlasti ... danas stoje ispred nas, koji to pamtimo, i bestidno nas ubeđuju da su oni korifeji slobode, demokratije i vrhunskog morala. ... Prosto je neverovatno kako nikom nije upala u oči tragikomična činjenica da u brojnim komisijama ... sede sve sami miševi iz centralnih komiteta ... Kako je moguće da je novo vreme ... u kome postoje samo tužioci, i samo terorizam teških reči, u kome javnost ćuti kad staljinisti pošalju siledžiju da gurne čoveka koji se drznuo da na tribini postavi pitanje za nijansu disonantnije nego što samozvani vlasnici jedine istine mogu da podnesu? Kako? Pa na krilima revolucije! Otuda takva revolucionama leksika, otuda takva agresija ... otuda takav relativizam svega, otuda slavlje dvostrukih standarda, otuda tapija pobednika ... otuda, zapravo, strah većine da se ne zamere tolerantnima, koji bi ovaj svet... najradije da napune samo sobom. Teror tolerantnih, prostakluk kulturnih i neviđeni provincijalizam onih koji se busaju u grudi da su sa svetom na ,,ti”, ustvari je jedna jadna i sažaljenja dostojna pojava. Takav ideološki i moralni narcizam ... nije bio viđen ni u vreme komunizma. Ali završava novinarka Mojsilović - može da zastraši samo one koji na njih računaju, pod varljivim suncem nove Srbije 0 globalizmu, interesu, desrbizaciji i prebezima Po istoj temi samo iz drugog ugla, ugla samonametnute duhovne i nacionalne kolonizacije, u čijem fokusu vrhuni desrbizacija, koju svesno sprovodi administracija premijera Đinđića sa ciljem da bi se od Amerikanaca dobila koja crkavica, kako bi se sačuvala svoja inače umiruća vlast, govori i pisac Siniša Kovačević. Za razliku od Mojsilovićkinog direktnog pucnja u boljševičku strukturu inače u „demokrate presvučenih” Dosovaca koji su kičma Đinđićeve vlasti, Kovačevi ć je umereniji i indirektniji, ali i njegove „strele”, baš zbog toga, pogađaju tamo gde treba. U Nin-u (28.2.02) pod naslovom Postali smo zbirna imenica interes kaže nam Kovačević: O globalizmu: „Pošteno rečeno, danas nekritički hrlimo u nešto što se zove globalizam ne prepoznajući strašne orvelovske naznake tog novog poretka. Poprimamo nekritičke putokaze koji nas zovu u, nazovi, sre ćnu budu ćnost. Suština globalnog poretka je u pravljenju svetskog melting-pota, a ja neću da budem njegov deo već hoću da smrdim na kiseli kupus 1 imam blagi zadah šljivovice, kao što volim da Škot ima blagi zadah na viski, a Ceh na pivo. Ne bih voleo da živim u svetu u kome će se govoriti samo engleski. Orvel je očigledno pogrešio samo u nazivu svog remek-dela: to neće biti 1984. Nego 2014. Sve je tačno, samo trideset godina kasnije. A ja sam zagovomik one fantastične Lao Ceove maksime koja kaže da je svet lep samo ako u njemu cveta hiljadu cvetova

arhaizmi, eufemizmi. Naša zbima imenica je postala interes, i svi smo mi postali zbima imenica - interes”. O pogubnosti desrbizacije: ,,Ne mogu da podnesem to licemerje i farisejstvo u kome više ne mogu da slušam te neverovatne opaske pune cinizma na račun vlastitog naroda. Ispada da to što sam ja slučajno Srbin mene ne obavezuje da volim vlastitu naciju. To je suludo. Nacija se mora voleti na način na koji Dorćolci vole Dorćol, Piroćanci Pirot, a Bavarci Bavarsku. Bez ljubavi nema čovečanstva. A kod nas se ljubav prema vlastitoj naciji tretira kao notomi hendikep. Kontra od toga, kao planetarna misija se uvodi nešto što se zove mondijalizam kao negacija vlastite pripadnosti i vlastitog kolektivnog pamćenja. Neću da pripadam takvim poluljudima, poluamebama ... O prebezima ispod Miloševićeve vlasti: Kovačević kaže za sebe da mu je ta vlast „ukrala” deset najboljih godina i „to je strašno”. Nije, međutim, napustio zemlju. Drugi, mladi, su je masovno napuštali. Jedni su, najveći broj, kaže on, bežali ,,od čamotinje i sirotinje”. A neki su bežali „јег su imali gde da odu. Imali su svoje vile na mom, svoje brodove, svoja bazelska ili pariska utočišta. I onda su sa te blagoslovene distance nas koji smo bili prinuđeni da ostanemo ovde jer nismo imali taj alibi, ili smo bili dovoljno siromašni, ili nam je jezik zavičaj pa nismo mogli da se smeštamo u druge profesije, ili prosto, nismo želeli da odlazimo odavde, oni su nas proglasili za kolaboracioniste jednog sistema (Miloševićevog) u kome smo bili gaženi tenkovima i nagutali se suzavca, da bi oni sada po povratku očekivali crvene tepihe i baldahine. Poput onih iz 1945. godine da im se omogući da odabem kuće na Dedinju ili na Senjaku. ... Niko nije imun na pasjaluk. Taj fantastični lajtmotiv (nalazimo) u Mustafi Madžaru, jednoj od najboljih pripovedaka Ive Andri ća, svijet je pun gada Očigledno je da Kovačević ovde puca na one tzv. povratnike koji su našli ili uhleblje i visoke pozicije u Đinđićevoj vlasti ili u tzv. „пеvladinim organizacijama”. Prva žrtva haške hajdučije Sačekao je da Skupština SRJ - čiji je član bio - izglasa svoj neustavni „ustavni zakon” o izručenju Hagu, Vlajko Stoiljković, bivši Miloševićev ministar unutrašnjih poslova, koji je i sam na listi za Hag, izvršio je samoubistvo ispred same zgrade Skupštine. Svojom smr ću, Stoiljkovi ć je jasno i glasno dokazao i stavio do znanja Đin đi ćevoj vlasti da desrbizcija koju ona, u ime SAD, sprovodi nad Srbijom, neće ići bez žrtava i da će ova, kao i sve dmge - buduće, pasti na njenu dosovsku savest. Jedini je, međutim, dr. Koštunica izjavio da je slučaj Stoiljković „opomena svima nama koji se u ovoj nesrećnoj zemlji bavimo politikom”. Takođe je naglasio da i tzv. međunarodna zajednica nije izuzeta od ove „opomene”. Svi, pak, drugi iz DOSa licemerno su govorili da je Stoiljkovićeva smrt „tragedija” ali i cinično kako je to njegov „ličan stav” koji nema veze sa Hagom. Dakle - Živeo Hag!

N. Ljotić

O životu svedenom na interes: „Međutim, mi smo danas sve sveli na jednu jedinu reč: interes. Nestale su one divne reči koje su očovečile čovečanstvo: čovekoljublje, humanizam, pravdoljublje, iskrenost, istina... Sve su to postali

„ПРАВОСЛАВЉЕ”, орган СПЦ, у свом априлском броју објавило је као свој уводник чланак Станише Влаховића „Немилосрдна Карла дел Понте" из „Искре”, 1. јануар 2002., са неким изменама у наслову и поднасловима, без навода да је пренет из „Искре”.

Iskra 1. rnaj 2002

СР ЈУГОСЛАВИЈА ДРЖАВА У ОТКАЗУ Када и ако Савезна скупштина СР Југославије (СРЈ) и републичке скупштине Србије и Црне Горе ратификују споразум назван „Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе”, потписан од представника СРЈ и две саставне републике 14. марта 2002. године, а такође и од Хавијера Солане, пуномоћника ЕУ за спољну политику и безбедност, који га је у највећој мери и формулисао - СР Југославија ће и званично престати да постоји. До јуна, када по Соланином редоследу, три скупштине треба споразум да ратификују, СРЈ је „на белом хлебу”, односно у отказу. Југославија, као национална држава јужнословенских народа, стварно постоји од 1918. године, а и по имену од 1929., скоро 74 године. Створена је после Првог светског рата, пристанком сила победница и огромним жртвама претежно српског народа. Одмах се показала заштитницом животних интереса својих народа. Хрватској је углавном сачувала Далмацију и Приморје од италијанске отимачине; Словенију од потпуних завојевачких захвата Аустрије и Италије. А крајеве где претежно етнички Срби живе ујединила, тако да су се они први пут у новијој историји нашли под једним државним кровом. Апстрахујући неоспорне штете које су југословенска држава и њени народи у миру и рату имали, од десних и левих класних и идеолошких застрањења - а у одсуству некласне, целосне општенародне југословенске државне политике - па и дуги период екстремно левог опредељења Југославије под Јосипом Брозом и његовим наследницима, држава Југославија је и после Другог светског рата, опет уз огромне жртве највише Срба, нашавши се међу победницама, снагом државе, ipso facto, заштитила виталне интересе својих народа. Обновила је своју државну целину; Хрватска и Словенија су повратиле Истру; расути и страдални Срби су се опет нашли под истим државним кровом. И тако све до пред крај 1980-их година, када је буђењем национално-сепаратистичких покрета - не без утицаја и подстрека страног фактора - дошло до већих прогона Срба са Косова и у мањој мери појединачних из БиХ. Но и сва та, лева и десна, идеолошка и класна застрањења, од којих су и заједница и народи, имали несумњиве и велике штете, широко и историјски гледано, само су пеге - а знамо да их и животодавно Божје сунце има - на великом делу ослобођења и уједињења југословенских народа које се звало Југославија, од које је сваки њен матични народ, опште узевши, имао објективне историјске добити и користи. Срби, који су данас често жестоки критичари Југославије, ваља да се сете просте истине и искуства: Гоњени су, масовно прогањани и геноцидно убијани само кад Југославије стварно није било. Само у Југославији били су сви Срби под једним кровом. А реално и трезвено данас гледајући - само у некој Југославији то и могу бити. Последњи остаци те и такве Југославије - СР Југославија - са свим њеним историјским предностима и „пегама” - данас је под отказом. Треба да је замени нека лабава „Унија Србије и Црне Горе” коју свака од њене две чланице, после три године може просто, референдумом, да напусти. Југославија је идеја; садржи мисао националне државе и циљ: државно јединство јужнословенских народа у њој. Истина, СРЈ се данас састоји само од Србије и Црне Горе (и номинално, данас окупираног и албанизираног Косова). Али, и тако осакаћена,

Iskra 1. maj 2002

она је још увек идеја и жижа. Отворен позив било коме јужнословенском народу или његовом насилно отргнутом делудајојсе придружи. Тобиданас учинила Република Српска, када јој тзв. међународне „демократе” не би насилно ускраћивале право самоопредељења. То би сутра могла бити Македонија пошто се отрезни и ослободи од кошмара незавиности под туторством „Великог брата”. У некој будућности, пошто залечи ране грађанског рата потпаљеног од туђина и ослободи се протектората тзв. међународне заједнице предвођене од САД, под неким новим европским и међународно-политичким ветровима, то би могла бити БиХ. Па и Словенија и Хрватска устремљене ка Европи, где је Југославија данас анатема, а број југо-носталгичара безначајан (а зависно од међународно-политичке климе и европског искуства, може нарасти), под новим ветровима у некој далекој будућности, могу пожелети не да се врате, већ саме да стварају неку нову Југославију, као што се и оригинална југословенска идеја родила у Хрватској. Хоћемо да кажемо и крња, најмања СР Југославија док постоји, остаје жива идеја и национални идеал, привлачна жижа и позив за слободне - који то желе - да јој се слободно придруже. Шта се место Југославије нуди? Лабава унија чија је могућност (и вероватноћа) распада после 3 године у сам споразум уграђена. Унија сама по себи је ad hoc, случајна и узгредна творевина; палијатив, привремени крпеж и премошћавање идејног, државног, националног и политичког лутања и беспућа; епилог и трагедија „изгубљеног пута” јужнословенских народа, а посебно Срба, нарочито оних у Србији и Црној Гори (ЦГ). Унија је идејно и национално стерилна; није ни идеја ни идеал; не говори ништа, не позива, не инспирише и не привлачи никога. Као што нам се данас место националне државе СР Југославије испоставља „Унија Србије и Црне Горе”, сутра - ако архитектима Новог светског поретка (НСП) буде потребно, а будући да ЦГ може бити сувише мала за велико платно дизајнера НСП - то може бити унија ЦГ и БХ, или чак економска унија ЦГ и Албаније. Свака комбинација је могућа у национално аморфној унији. Али последњи отказ СР Југославији је стварно отпочео знатно пре 14. марта ове године. Одвијао се на два колосека која су се почетно укрштала у истом исходишту, политици НСП на нашем простору. Први је пуштен у промет кад је сређивање унутрашњих СРЈ односа између Србије и Црне Горе поверено „посредништву” тзв. међународне заједнице, односно Хавијеру Солани, високом пуномоћнику ЕУ за спољне послове и безбедност. Други је отворен за саобрађај када је после 5. октобра 2000., остатак Југославије - СРЈ, доспео „на чување” силом прилика у руке политичара ДОС-а. Постоји древно искуство које каже: ако хоћеш да се заштитиш од непријатељских намера, не чини оно што ти он посредно или непосредно - дошаптава, сугерира, саветује или намеће. Остаје наравно да покажемо, за оне који можда још сумњају, да је г. Солана то - носилац и трансмисија непријатељских планова и намера према СРЈ. Поставља се пре свега питање умесности, да не кажемо здравог разума, препуштања тзв. међународној заједници да посредује између СРЈ и Црне Горе и да нам кроји „споразум”, кад се има пред очима претходно

Држава у отказу ... искуство са њеним „посредовањем” од пре 10 година, које је отпочело и међународно-правно окончало разбијање Југославије, односно СФРЈ. Да подсетимо „интернационализовање” међурепубличких односа у СФРЈ је отпочело „добронамерним и необавезним услугама” тзв. међународне заједнице и прерасло у убрзано признавање сецесионистичких република и обавезне „арбитраже” (Бадинтерова комисија) Конференција о Југославији, преко одашиљања „хуманитарне помоћи” и УН „мировњака” у БиХ, да се све заврши отвореним ангажовањем НАТО снага против босанских и крајишких Срба и њиховим двонедељним бомбардовањем и закључи диктатом у Дејтону. Лична карта г. Солане је још јаснија. Био је генерални секретар НАТО-а, званични и видљиви политички налогодавац, за време нелегалног рата и 78 дана бомбардовања и разарања Србије и СРЈ и активни пропагатор демонизације Срба. После рата, са осталим НАТО врховницима, одушевљено је дочекан на „ослобођеном” Косову од терористичких савезника ОВК и харангиране гомиле. За добро обављен задатак у НАТО служби, унапређен је помало мистериозно, на посебно за њега створен положај високог предстваника ЕУ за спољну политику и безбедност. Овај положај „по мери”, као генералног секретара савета министара и шефова држава ЕУ, ставља ra изнад сталне Европске комисије на челу са председником г. Бродијем, која већ има свога комесара за спољну политику, амбициозног Енглеза, г. Крис Патена. Почетно трвење са Европском комисијом и унапређење г. Солане које је то створило, подржали су наше подозрење да је ислужени и опробани Шпанац на тај кључни положај дошао као поуздан и ревностан апаратчик НСП-а. А пошто је НСП превасходно америчка замисао и план, његова и најкраћа анализа у односу на Југославију показаће, да г. Соланино „посредовање” не може бити „добронамерна услуга” СРЈ, чак ако би ЕУ и имала неки други благонаклонији став. Да подсетимо, САД су отворено изјавиле ускоро после рушења Берлинског зида, да СФРЈ није више неопходна Америци као противтежа Совјетском Савезу. Уследио је разрађен план заменика државног секретара Иглбергера и следећег амбасадора САД у СФРЈ, Зимермана, којим се са неутралне толеранције СФРЈ прелази на њену систематску дестабилизацију и разбијање, а који је нови амбасадор одмах по доласку у Београд почео да примењује. Противно свим дипломатским узусима, почео је директно да општи са републикама у југословенској федерацији, нарочито Словенијом и Хрватском, окуражавајући њихове сепаратистичке аспирације. Када је после признавања БиХ 1992. уговорен и од све три стране потписан Кутиљеров план ЕУ о етничкој кантонизацији БиХ, Зимерман је директно наговорио Изетбеговића да одрекне свој потпис, чиме је заоштрен тространи грађански рат и утабан пут стварању америчког протектората у БиХ. Већ негде 1992/93. САД почињу са припремом одвајања Косова од Србије и СРЈ. Отварају своје посматрачке канцеларије на Косову, наводно да прате поштовање људских права Албанаца. Уследиле су посете високих политичких личности САД. Сенатор Дол - за кога се говори да је представник албанског лобија, а можда и пореклом Албанац - се истиче својом отвореном подршком албанском сепаратизму и србофобијом. Већ 1996. појављује се на Косову албанска герила, регрутована међу гостујућим радницима у Немачкој и другим западним земљама; тренирана и опремљена у терористичким логорима северне Албаније, све отвореније подржана и финасирана од западним тајних служби на

челу са CIA-ом, која 1998. прераста и нараста, бројчано и статусно, у Ослободилачку војску Косова (ОВК). За косовске Албанце и њихове западне савезнике она је ОВК; за Србе, државну власт и њене органе, она је терористичка организација, што је и амерички амбасадор надлежан за Косово, г. Хил у једном тренутку јавно признао. Са терором нараста и мешање тзв. међународне заједнице. Организација за сарадњу и безбедност у Европи (ОСБЕ) шаље своју посматрачку мисију на Косово, али - на изглед чудно - на челу наводно европских посматрача (као и раније у БиХ) је Американац, овде Вилијам Вокер. Место да смирује односе и објективно посредује, г. Вокер помаже терористичку ОВК и то крунише инсценацијом масакра у Рачку, што је послужило САД и НАТО-у као повод (casus belli) за неприхватљив ултиматум Југославији у Рамбујеу и каснију илегалну ратну агресију и 78 дана бомбардовања СРЈ и разарања њене инфраструктуре и индустрије, (24.3. 10.6.1999.). Касније је процурело да је г. Вокер, вероватно као оперативац CIA-e, тада са титулом амбасадора САД, учествовао у сличним инсценацијама у Средњој Америци, где су жртве били не само невини домородци, већ и неки Американци, чланови католичке верске мисије. Пре Рачка, други високи Американац, амбасадор Холбрук, представник председника Клинтона, у ствари озваничава признање ОВК од стране САД, посетивши њен главни стан на Косову, приликом једног од последњих бављења тамо. Није тајна, да је УНМИК , формално УН администрација, у ствари трансмисија претежно америчке политике на Косову, а да се америчке јединице КФОР-а у великој бази Бондстил најнепријатељскије односе према остацима српског живља. Постоји евиденција да су америчке снаге пропустиле и помогле инфилтрацију албанске гериле са Косова у демилитаризовану зону на југу Србије (МедвеђаБујановац-Прешево), да би ојачали албанске претензије и на овај део српске територије. Неоспорно је доказано да је то прошле године био случај у Македонији, да би се од претежно словенске националне државе направила више-етничка бананарепублика којом би се још лакше манипулисало у смислу гео-циљева НСП. Све то показује у којој мери америчка политика НСП има примат на нашем простору. И „ Унија" г. Солане, која је npe припрема развода него утемељење нових односа у заједничкој држави, лепо се уклапа у политику НСП. Нерешено питање Косоваје у центру. Према резолуцији Савета безбедности УН 1244 Косово формално остаје део СРЈ, али не и Србије. То не значи да одлука о независности Косова није већ донета, већ само какав ће коначан облик, кад прилике на терену за то сазру, она да добије. Наше је мишљење да ће садашње Косово (са Метохијом) постати независно; још једна двомилионита бананарепублика за наш централни балкански простор са којом НСП искуствено најлакше манипулише. Зашто се онда независност Косова одлаже? Један од разлога је неискуство албанских Косовара (тако ће се грађани Косова звати) у управљању државом. Зато су им сада после избора дати сви облици државне власти, од председника државе, владе, парламента, судства, полиције, итд. да се под надзором УНМИКА увежбају за (формално) независно руковођење државом. С друге стране, постојећу територију Косова треба консолидовати и ујединити. У ту сврху већ се увелико ликвидирају постојеће самоуправе преосталих српских енклава, нарочито оног највећег и индустријски најразвијенијег око северног дела Косовске Митровице. У овом прелазном периоду треба коначно одлучити хоће ли се Косово увећати и

Iskra 1. maj 2002

анексијом територије Медвеђа-Бујановац-Прешево, са знатним албанским живљем, или ће он остати у саставу Србије, као реметилачки елеменат за раслабљавање већ ослабљене српске матичне државе. Најважнији разлог јесте укроћење албанског дивљег национализма. Једно је поигравати се необузданим албанским национализмом као експлозивом у разарању југословенске државе; сасвим друго је кад таквом нациолизму и иредентизму треба поверити управу над грађанском косовском државом по мери НСП. Чињеница је да сви албански косовски вођи, од Ругове до Тачија, желе Велику Албанију која би објединила све територије (у СРЈ, Македонији, па чак и Грчкој)на којима живе Албанци са Албанијом. Тај дух је ратом и рушењем СРЈ пуштен из боце и сада га је тешко у њу вратити. А он је супротстављен плановима и архитектури НСП-а за наш балкански простор. Зашто би НСП рушио и последње остатке Југославије (и Србије у њој), јер му се чини прејака, да је замени исто тако бројном и потенциојално јаком Великом Албанијом? Било би то несагласно владајућем стилу, и стратегији НСП за наш простор, коме по дизајну најбоље одговарају уситњене бананарепублике. За укроћење великоалбанског косоварског национализма потребан је тај прелазни период од 3 године, до коначне раставе национално аморфне и злосрећне „Уније”. Како то искусни укротитељи НСП мисле да обаве? Двоструким искушењем власти. С једне стране оседлаш косоварске вође теретом и бригом управе и власти; с друге стране их „корумпираш” том истом влашћу (Брозовим синдромом), јер је боље на Косову у извесној мери бити свој газда, него у Великој Албанији макар и висок покрајински чиновник. Да је будућност Косова у центру трогодишњег мораторијума на референдум о самосталности ЦГ и Србије, види се из „Полазне основе...” г. Солане, где се изричито каже „у случају иступања Црне Горе из државне заједнице Србија постаје сукцесор у целини, посебно кад је у питању Резолуција 1244 Савета безбедности”, чиме би се хтело умирити Србе, да у случају распада Уније Косово формално остаје у саставу Србије, као сукцесора. Слабост ове формулације је да ни ЕУ, а још мање г. Солана, нису надлежни да тумаче и прекрајају Резолуцију 1244, а најмање да СБ тим тумачењем обавезују, која изричито издваја Косово из Србије и везује га за СРЈ. Чињеница коју су косоварски вођи одмах уочили и једнодушно констатовали да је једино правично решење за Косово независност; да их било какав споразум Неалбанаца ничим не обавезује, те да се нестанком СРЈ отклања и последња формална препрека њиховој самосталности. Наравно да је све ово морао знати и г. Солана, али му је ова формулација била потребна да би продао Унију Србима и остварио трогодишњи прелазан период (мораторијум) потребан НСП како за Косово, тако и за ЦГ. Све говори да је НСП, у коме САД одлучују, за самосталност ЦГ, која је и Унијом - изузев формално - већ уграђена. Једине заједничке институције Уније су: једнодомна Скупштина, Председник кога бира Скупштина, Савет министара и Суд. Председник предлаже Скупштини Савет министара који има само 5 ресора: спољни послови, одбрана, међународни и унутрашњи економски односи и заштита људских и мањинских права. Заједничком војском командује Врховни савет одбране који чине 3 председника и који одлучује консензусом. Регрути војни рок служе на територији државе-чланице. Министраство за унутрашње економске односе изгледа ирелевантно, јер не постоји заједничка економија. Унија полази и признаје да Србија и Црна Гора имају посебне валуте, тржиште и царине. „Шаргарепа” је да две посебне економије треба да теже хармонизацији, јер иначе

Iskra 1. шај 2002

република која то не чини неће бити примљена у ЕУ. Ротацијом представника Уније у најважнијим међународним институцијама обезбеђена је пуна равноправност црногорских интереса. Да су САД начелно за самосталност ЦГ указује и писмо сенатора Дола председнику Милу Ђукановићу на само месец дана пред потписивање споразума. Дол у име пријатеља ЦГ у САД и Сенату куражи Ђукановића да истраје на путу независности; да је сада време да се ЦГ коначно ослободи неравноправног положаја и хегемоније Србије у Југославији, итд. Што су се САД сагласиле са одлагањем референдума о независности за 3 године, разлог је бојазан да би жестока поларизација Црногораца, за и против независности, у овом тренутку могла одвести грађанском рату у ЦГ и дестабилизацији читавог региона, с једне стране; и с друге, де факто нестанак СРЈ, могао би преурањено отворити кризу у вези независности Косова, о чему је напред било речи. Иначе, доказ да су САД најутицајније у ЦГ види се у честим посетама амбасадора Монтгомерија тамо, чешћим од ових посредника ЕУ г. Солане. Док је Солана куртуазно приман и саслушан, Монтгомери је радо виђен и слушан, готово подједнако утицајан код владе и опозиције. Треба се на крају реално осврнути и на исчекивања Србијице и малене Црне Горе од уласка у Европу, сваке посебно, који се са заносом прижељкује као решење за све наше нагомилане проблеме и недаће. Прво, за ЕУ се треба припремити и квалификовати испуњењем низа економских и политичких услова. У међувремену треба преживети и тај дан ако икад - дочекати у некој доста далекој будућности. Ни најповољније прогнозе не предвиђају да ће се то догодити у првом и другом следећем таласу, што значи никако пре краја 2010-их година. Очерупана и ослабљена Србија, без Косова, са отуђеном досовско-аутономашком Војводином и Санџаком, без Црне Горе и изласка на море, дакле Србијица, већ осећа шта „припрема” за ЕУ значи. Као прво, општу распродају индустрије и прирородних богатстава. Под изговором економске и политичке „хармонизације” са Европом, веће производне ефикасности и бољег руковођена, страног „инвестирања” у нашу привреду и помодне „приватизације”, све домаће се у ствари буд зашто продаје страном капиталу, фирмама и појединцима, у јаловом исчекивању да у рукама способних и издашних странаца, већ сутра све процвета. А стварни резултат је капиталистичка „шок терапија”: затварање предузећа, отпуштање радника, беспослица, одлив економске добити у џепове странаца, општи пада животног стандарда и масовно осиромашење. И начелно гледајући ЕУ није никаква „обећана земља”. Економски почива на либералном laissez faire капитализму, где све има своју цену; где се све купује и продаје, а економска и финасијска снага одређује ранг и утицај у друштву. Моћници ЕУ и не крију да у проширењу на пост-совјетску Источну Европу првенствено виде нове колонијалне пијаце за своје индустријске производе. То је и главни разлог што се „неефикасна” домаћа индустрија немилице затвара или драстично „реструктурира”. А да их улазак бивших социјалистичких држава у ЕУ не би скупо коштао у претежно пољопривредним земљама, у припреми је реформа тзв. заједничке агрикултурне политике ЕУ, која је до сада штитила и субвенционирала пољопривреду великих западних земаља. Одлучивање у ЕУ је углавном већинско и број гласова појединих чланица је предодређен укупном величином односног становништва, што у старту значи да велики одлучју, те да је ЕУ пре свега клуб богатих. Е сад, замислимо снагу

Држава у отказу ... и утицај Србијице и сиротице Црне Горе у таквим условима? Остало је да се осврнемо на улогу политичара ДОС-а у последњем отказу држави СР Југославији. Нека нам се опрости што морамо да се вратимо на изворни грех, јер то сматрамо националном срамотом и нерадо чинимо. Новац је одувек играо знатну улогу у тзв. „демократској” политици и „грађанском друштву”. Познато је улога страног новца и тајних служби у судбоносном 27. марту 1941. године. Али за разлику од улоге страних пара у победи ДОС-а, извршиоци пуча 27. марта - војска - била је чиста, није знала ништа о парама, већ је удар извршила верујући да тиме врши патриотски чин. Новац су добили неколико позадинских партијских политичара и то крили, свесни да је то срамота и нечасан чин. Открили су их касније обавештени Енглези, чији су сервиси пуч и платили. За разлику од 27. марта, ДОС-ова победа је финасирана неупоредиво већом количином страног новца и директним учешћем страних служби, нарочито америчке CIA-e, у организацији целог подухвата. Из свог специјално створеног главног стана у Будимпешти целу операцију је отворено координирао тада амбасадор САД у Хрватској, а сада у Београду, г. Вилијам Монтгомери, почевши од стварања ДОС-а, слепљеног од хетерогених политичих странака и политичких пустолова и опортуниста и омладинског „народног” Отпора. А да би све рачунски било исправно, руководство ДОС-а у земљи је повремено издавало поверљива саопштења о утрошку стотину милиона немачких марака из којих се види колико је сваки елеменат у ДОС-у касирао. Једно такво саопштење је грешком послато и Драшковићевој странци, која није била у ДОС-у, која га је из пркоса и љубоморе објавила. Ако и претпоставимо да је данас политички морал толико ниско пао, да примање страног новца у политичкој борби морално ништа не значи, мало размишљања са тачке суштинског националног интереса би показало да то није исправно. Прво, новац је долазио од јучерашњег нападача и ратног непријатеља, највише САД, а онда и НАТО-ве Европе. Већ то је требало да упути на предострожност: не жели ли непријатељ да постигне новцем, оно што није могао да оствари оружјем? Ако је омрзнутог Милошевића и његов режим требало рушити по сваку цену, народни и национални политичар је био дужан да себи одговори: у којем тренутку и зашто се Запад, тј. јучерашњи непријатељ, окренуо против њега? Зашто га није рушио раније, пре агресије из 1999. и под много повољнијим условима, напр. приликом претпоследњих председничких избора, кад је све указивало да ће популарни супер-дека Аврамовић да га туче, али се овај на притисак тог истог Запада повукао и тако омогућио Милошевићу да победи. Наводни аргуменат да је режим држао сва средства информисања није валидан, јер изузев телевизије РТС и издања куће „Политика”, други значајни медији су углавном били под контролом опозиције, у страном власништву или помагани од Сороша. Одговори на горња питања и помна анализа односа Запад-Милошевић би политичарима ДОС-а дала драгоцена сазнања и предвиђања о својим будућим односима са Западом. Прво, установили би да Милошевић није рушен због грехова према сопственом народу, нити зато што је био недовољно чврст и доследан - вољно или невољно - у одбрани Крајине или Срба у БиХ, већ зато што није могао примити ултиматум у Рамбујеу, као и свако други на његовом месту, чија

суштина је била мирна НАТО окупација целе СРЈ. Друго, ко се упусти у компромисе и попуштања Западу на виталним питањима народног и националног интереса, мора у томе до краја да иде. Иначе, Запад има моћ и средства: војна, економска, финансијска и политичка да га на то примора - у противном, он иде. Треће, ко се за Запад опредељује наивно идеолошки, кога привлачи привид сиренске демократије, тај би морао знати да су демократија и капитализам лице и наличје исте медаље; сијамски близанци који су увек заједно и не могу се раставити. Демократија је стога политички и класни инструменат поседника капитала, а тиме и контрадикција стварној владавини народа - народа и његових интереса као органске целине, целосног и вештачки неподељеног на супротстављене класе. А данашњи либерални капитализам има и своје експанзивне и империјалистичке изразе у политичком модијализму и економском глобализму, односно слободном тржишту, друштвено израженим у потискивању бриге и старања за слабије и ближње; у одсуству друштвене солидарности. Стога, онај ко се идеолошки опредељује, треба да зна да тиме прима на душу и све саблазни и грехове суровог и нечовечног капитализма. Четврто, политичари ДОС-а би из искуства Молошевићевог са САД, морали знати како ће се одвијати њихова сарадња са Хашким трибуналом. Оног тренутка кад су напустили начелан став и признали примат политичког суда у Хагу над домаћим законодавством, односно погазили Устав и почели трампити своје некада водеће држављане за паре (навика потекла из оног „изворног греха”), намакли су себи омчу аутоматске принуде; ставили су се у положај вазала који не може сизерену да одбије оно што му припада. Американци су пре свега пословни људи, а у бизнису нема фрај вечере; све се даје са оком на „доњу линију” рачуна, тј. добит. Тражиш моју помоћ и новац. Мој текући посао са тобом је Хашки суд и као вазал дужан си да по овом списку испоручиш људе суду; и не само да их испоручиш, већ - пошто си признао примат Хага - и да отвориш и све своје државне и тајне архиве и предаш суду доказе против њих. У ствари, сам их оптужиш. По логици односа сизеренвазал, треба очекивати да следећи налог САД политичарима ДОС-а буде не само да хапсе и изручују своје грађане Хагу и спреме оптужнице и доказе против њих, већ и да нареде војсци РС и ВЈ да организују потере и хватање Караџића и Младића. Нема краја народном, националном и државном понижењу кад висока и морална начела почну да се газе за доларе. Но највиднији доказ отказа државе СРЈ да обавља своје основне функције: одсуство јасне општенародне и државне политике и њеног ауторитета, проистиче из хаотичних односа у ДОС-у. Парадоксално је да човек који је највише допринео изборној победи ДОС-а над Милошевићем, најначелнији, најугледнији и свакако најпоштенији међу њима, који још увек, колико може, води рачуна о народном и националном достојанству - председник СРЈ, Коштуница - јесте предмет свакодневних личних напада и критике својих досовских колега. Нападају га сви и свако. Што то чини редовно и отворено председник српске владе, Зоран Ђинђић, да се објаснити политичким ривалством, јер кад онемогући Коштуницу, нема му премца; а онда Ђинђић и поданички води рачуна о томе шта западне газде воле да чују. Али кад то чини хијерархијски далеко нижа боранија, онда то од државе СРЈ прави жалосну смејурију, у којој не само да нема заједничке и опште политике, већ се заиста не зна „ни ко пије, ни ко плаћа”. А Коштуницу заиста напада баш свако, првенствено Ђинђићеви доушници, од потпредседника српске владе до министара редом. Ипак је врхунац кад то отворено чини савезни министар унутрашњих послова, члан

Iskra 1. maj 2002

PREGLED DOGAĐAJA Žalosni postupak Vlade Srbije Ogleda se u njenom potpuno vazalnom položaju u odnosu na Ameriku. Ova poslednja ponaša se prema Jugoslaviji kao ona baba lihvarka u romanu Dostojevskog, koja cedi i poslednju aspru od svoje žrtve. Vlada Srbije ponaša se bednije od Raskoljnikova, jer ipak pri svemu ima sigumije tlo pod nogama. Prošle godine srpska bedna vlada ponela se kukavički povodom izručivanja svog građanina, bivšeg predsednika republike, izračivši ga jednom političkom tribunalu sa svim obeležjima Staljinovog sudstva iz tridesetih godine prošlog stoljeća. Ako je Milošević pravio zločine, kompetenciju nad njim imalo je sudstvo Srbije, a nikako „Linč tribunal” onih koji su razbili Jugoslaviju, u kojoj su posejali mržnju i omogućili laži i zločine. Njihov sud donosi presudu pre saslušanja i pravnog sudskog postupka. Zrtva se prvo izloži šibanju masovnih medija, koruptivnih političara, lažova, koruptivnih žumalista, a tobožnja presuda, koja se uvek unapred zna, dolazi na kraju. Ovog puta odigrava se isti scenario, Amerika ucenjuje pretnjama da Srbija neće doboti 40 milona dolara na ime pomoći, ako ne izrače sva lica na njenom spisku i ako ne otvori sve svoje poverljive arhive njenim lihvarima. Na veliku sramotu, sadašnja vlada Srbije igra kako joj se iz inostranstva sugerira. Igra Judinu igra za trideset srebrenika. Vlada Srbije mogla je da odbije ucenjivača i povrati svoj uprljani ugled. U mnogo težoj situaciji, za vreme Drugog svetskog rata, nalazio se general Nedić sa njegovom vladom kad je nemački okupator ređao zahteve jedan za dragim sa pretnjama tako-đe. Mnoge i teške zahteve general Nedić je odbio. Samo neke od tih zahteva napomenućemo ovde. Odbio je bez diskusije da donese anti-semitske uredbe, sa motivacijom da su Jevreji nastanjeni u Srbiji jugoslovenski državljani. On je takođe odbio nemački zahtev da vlada Srbije otkupi višak jevrejske imovine, koju su Nemci od Jevreja opljačkali i po cenama od Nemaca određenim. Zahtev je potpuno odbijen. Zatim je došao ultimaitivni zahtev od Gruppenfiihrer-a SS generala

Држава у отказу... Ђинђићеве странке, директно подређен председнику СРЈ; или кад Коштуницине начелне ставове о Хашком трибуналу јавно у иностранству критикује савезни министар спољниј послова, по природи посла најближи сарадник председника СРЈ. Сигурни смо да ова господа, наши жалосни политичари, неће наћи примере оваквог понашања ни у најпримитивнијој бананарепублици, а камоли међ' великим западним демократијама познатим по ригурозној дисциплини у високим државним органима. Овакав политички неукус и примитивизам оставља утисак не само да је држава СРЈ отказала, него да већ и не постоји. Димитрије Љотић је почетком 40-их година прошлог века изразио мисао о изгубљеном путу: Тешко народу кога црна ноћ затекне на путу, а он свој пут није нашао; тај неће дочекати зору... Истински народна држава, прожета заједничком мишљу, води народ и изводи га на свој пут. Нама се чинило да се ова мисао односила на збивања пред Други светски рат и сам рат. Данас изгледа да више одговара овом апокалиптичком времену. О држави у отказу и „Унији Србије и Црне Горе” можда се најречитије изразио сам народ овом искомбинованом досетком: „Црна Србија - Унија Гора”.

Augusta Majznera, da vlada pošalje jedno odelenje Srpskih dobrovoljaca na istočni front i time dokaže saradnju sa Trećim Rajhom. Zahtev je potpuno odbijen sa dobrom motivacijom. ‘Mi se borimo protiv naših komunista, a naš Kralj je saveznik Sovjetskog Saveza. Mi ne možemo raditi protiv našeg Kralja’. Poslednji zahtev, koji ovde navodimo, mislim da je došao od Gruppenfiihrer-a Teichmann-a., da nemački lekari pregledaju sve srpske žene. Nedić je tada stavio svoju glavu na panj i odbio sve ono što je Srbima bilo sveto, kad je okupator udario po časti i ponosu srpskih žena, a takođe i po osnovi samog života i bitisanja. Ipak, iako svemocan, okupator je morao da prihvati odbijanja generala Nedića - i prihvatio ih je. Današnja vlada Srbije potpuno je u rukama onih koji su režirali svoj ‘Novi poredak’, koji ima mnogo dodimih tačaka sa Hltlerovim ‘Novim poretkom'. Isečci iz jednog mišljenja o tribunalu u Hagu Mišljenje je jednog uglednog Kanadskog advokata i pravnog pisca, gospodina Edward L. Greenspan-а QC. (poslednje je pravna titula advokata „Kraljičinih savetnika”, iz čijih se redova postavljaju sudije viših instanci). Pored njegove pravničke prakse, on se bavi publicistikom i sjajan je komunikator. U uglednom dnevnom listu u Torontu, Kanada, „National Post” od 13. marta, napisao je vrlo opširan članak o suđenju u Hagu i došao do zaključka, koji je stavio kao naslov svom članku, daje sud u Hagu: „Linč tribunal”. U napisu se najviše skoncentrisao na glavnog prosekutora Karlu del Ponte i njenu uzurpaciju položaja koji zauzima. On doslovno kaže: „Опа je politički prosekutor i suđenje je sasvim političko”. Pošto je napis mnogo opširan, mi ćemo navesti nekoliko momenata iz tog impresivnog napisa. On kritikuje madam del Ponte što je „... nepravilno, nestručno i nepravnički zloupotrebila svoj položaj svojim političkim harangama, još pre nego je Milošević dospeo u Hag.” Da je ovo staljinistički metod, poznato je. On se naročito okomio na ono što je Del Ponte insistirala da govori u ime UNO-a, u ime čovečnosti i pravde, ‘time tvrdeći da pozadi sebe ima ceo svet”, što joj autor poriče. On bez daljeg, ponavlja i tvrdi da je njena tužba najcrnji linč, što odgovara njenim finansijerima Americi i kompaniji. Kritičar Mr. Greenspan se zatim okomio na britanskog sudiju predsednika tribunala u Hagu Richard Мау-a, što je kao predsednik tribunala dozvolio da se Del Ponte nepravnički ponaša, ne ukorivši je za njene neistinite političke diatrabe: ‘da pozadi nje ne stoji ni UNO, niti ceo svet.’ Zatim, autor se osvrnuo na njeno ponašanje prema optuženom Miloševiću, prema kojem je „dužna da se profesionalno ponaša i da ga smatra nevinim sve dok se sudskim putem ne dokaže suprotno...”! i nastavlja: „... njeno neprofesionalno ponašanje je za svaku osudu....”!. Gospodin Greenspan je takođe kritikovao nepravničko ponašanje predsednika tribunala, britanskog sudije Richard Мау-а, „... koji očevidno ne trpi Miloševića i zakida mu prava koja ima po sudskom postupku...”. Sve u svemu po g. Greenspan-u tribunal u Hagu je jedna ragoba našeg vremena koja „pozira kao savest čovečanstva, što je velika sramota onih koji su postavili i podržavaju takvu instituciju...”! Pisac ovih redova samo bi dodao da se u ovom nazovi sudu ogleda i jeste slika zahuktale gomile koja se zalaže za ‘Novi svetski poredak’.

В. Димитријевић

Iskra 1. maj 2002

Pregled ... EXEUENT OMNES YUGOSLAVIAE U prevodu mozda bi najbliže bilo prevesti sa: „Zatiranje svega sto je jugoslovensko” ili sa: „Svi čuvari jugoslovenstva pakujte prtljag..”! Sa zluradim zadovoljstvom se razmahnula evropska štampa, do koje smo dolazili, sa brisanjem jugoslovenskog imena države i njenog pojma. Naročito je kiptio od zluradog zadovoljstva konzervativni londonski Daily Telegraph, koji je često ponavljao onu latinsku: „Ceterum Censeo Serbiam et Yugoslaviaem delendam esse”. Na drugoj strani Atlantika neumorno su ponavljali istu stvar Madalaine Albright, presednik Clinton, Holbrook, Del Gore i tutti quanti barjaktari Novog svetskog poretka. A pre njih, zna se, njihovi zapadnjački srodnici, fasistički perjanik Musolini i njegova partija, a mnogo kasnije, posle 27.3.1941. Hitler je često i izričito naglašavao da „nikad više neće biti Jugoslavije, niti srpske pobede. Pobediti može komunizam, Tito, čak i crni đavo, samo Srbi neće nikad više biti pobednici...”! Čudan je sticaj okolnosti, ubistva i ubojica Jugoslavije. Kao da postoji neka nit između ranijih ubojica i njihovih sadašnjih naslednika. Uz ranije fašističke ubojice, ovog puta imamo i demokratije na istom poslu: Evropsku uniju, NSP i „međunarodnu zajednicu” na istom zločinačkom poslu. Ovog puta ubojstvu je kumovao u ime Europske zajednice dosta opskumi, zlovoljni i podmukli H. Solana, po tituli mnogo zvučan, što nadomešta njegov komunikacioni nedostatak. Ne treba zaboraviti da je on bio Glavni sdekretar NATO-a, pre tri godine, i pod njegovom kontrolom izvršeno je 78 dnevno bombardovanje i invazija Jugoslavije i otkidanje njenih delova za nagradu terorista koji su bili i još su saveznici NATO-a. Senjor Solana je kao ‘visoki izaslanik’ Evropske unije došao da posreduje između otuđene i polukolonijalne Cme Gore i iscrpljene Srbije, da odbace ‘mrsko’ ime Jugoslavija i da pođu novim putem, da se zbliže po njegovom savetu, ne eminetnog političara, još manje državnika, a najmanje prijatelja nove kreature na razvalinama Juge. On je samo visoki birokrata, koji radi pozadi kulisa po zahtevima svojih gospodara. ‘Kum’ g. Solana predložio je obema stranama da se ime Jugoslavija ubije, izbriše iz jezika i misli, a da se prihvati njegov kompromis dvoglave kreature: ne Srbija - Cma Gora, već dve stvari povezane vezicom “i”, Srbija i Crna Gora, jedina dvoglava kreatura u familiji država sveta. Aferim senjor Solana, veliku si mudrost dao naslednicima Jugoslavije. Stranci će lomiti jezik i uzalud tražiti na carti Solanino kumče, ali će proći dosta vremena dok se na mapi sveta pokaže gde živi i ko je to u stvari. Više bi priličilo nešto kraće, a obzirom na kuma njegovo kumče bi pravilnije bilo zvati zemlja „Nedođija”. Ovo radi toga što novo ime niti je Jugoslavija, niti Srbija, niti Cma Gora, već nešto „udrobljeno”, kao što je ona Ciganka rekla, kad joj je ponuđen izbor između hleba ili mleka. Od 1997. Solana je utrošio, mnogo vremena u službi svojih gospodara na „Cmogorčenju” Montenegrina, kao na spasonosnu ‘nauku’. Sad, pak, on im predlaže dodatak da po cmogorčenju prave dodatak na ‘srbičenju’. Po onome što je do sada dostupno, teško je reći nešto o uspehu njegovog eksperimenta. On kao da nikad nije čuo onu narodnu da se: „volovi drže u oboru a ne ljudi”. Za zajednički život, čak i kad je svak na svome, potrebna je zajednička misao. Tako su se stvarale

evropske države, a takođe i drugde u svetu. Mudrost Solane sadrži se u „demokratizmu” i „jednakosti” dveju strana. A on kao da ne zna da se nejednake stvari ne mogu tretirati jednako, jer se time čini nepravda. Srbija i Cma Gora nejednake su po veličini zemljista, po broju stanovnika, po bogatstvima reka, šuma, ruda itd. Takođe je važan elemenat, a sigumo i najvažniji, broj stanovnika. Ovde se može samo govoriti o proporcionaloj jednakosti, prvo stanovništva, što će se reflektirati u ustanovljenim zajedničkim institucijama. Solana nije nikakav stručnjak, niti akademski politički filozof, niti državnik, već dosta sumomi birokrata, koji u pozadini izvršava naređenja. Njegov projekat nije dao nikakvu inspiraciju stranama koje je trebalo da inspiriše. Po dostupnim podacima nije još jasno kako će ova rogobatna država funkcionisati i opstati, pošto nema zajedničke ideje niti misli, koji su neophodni za opstanak. Postoji samo naturena misao od tuđinske birokratije. Nejasno je o donošenju i ustava i ključu po kojem će ustav biti izglasan. Govori se o Povelji, ali ne i o njenom donošenju i obavezama. Ništa se ne kaže o građanstvu stanovnika: o dvojnom ili separatnom. Takođe ništa nije znano o Vrhovnom sudu: o funkcijama i o postavljanju sudija. Ništa se ne zna da li je predsednik jedan ili dva čoveka, ili nešto između toga. Podaci takođe nedostaju o skupštini; o odgovomosti i prerogativima jednoglave ili dvoglave vlade. O vojsci se kaže samo toliko da je pod upravom nekog tela. Vojska je specijalna struka kojom komanduju stručnjaci oficiri, koji su podložni civilnoj vlasti. Međutim, još se ništa ne kaže o generalštabu i njegovom načelniku, koji ne može biti ‘dvoglavi’ već jedno lice, visoki vojni stmčnjak. Ovde moramo stati, jer nemamo dovoljno elemenata o celokupnom mehanizmu vlasti. Napred izložena misao o neophodnosti ideje i želje o zajedništvu, bez toga uzaludni su svi mehanizmi vlasti. Demokratija, liberalizam, federalizam, konfederalizam, ili novi izum: Srbija i Cme Gora, uzaludni su, ako ne postoje ljudi ili grupa ljudi - nebirokratiziranih - koji nastoje da postojeći mehanizam funkcioniše. A onde, gde zapne, da rade, da priskoče u pomoć i nađu soluciju. Najbolji primer složene države bile su SAD, koje su posle sto godina postojanja zagazile u krvavi građanski rat od pet godina. U međuvremenu, posle dolaska na svet 1777. federalni američki mehanizam često je bio u otkazu. Srećom 1820. za predsednika Vrhovnog federalnog suda, došao je pravnik John Marshal, koji je pored prava bio i dalekovidi državnik. On je bio na vlasti od 1820 - 1834. i imao je na hiljade sporova između republika i centralne federalne vlasti. Odmah je zauzeo stav ‘nefederalnosti’ zbog opstanka zajednice. On je video da 40 i nekoliko država-republika tegle svaka na svoju stranu, pa je rešio da ojača svojim presudama centar, zajedništvo Amerike, u čemu je uspeo. Srbiji i Crnoj Gori potrebni su dalekovidi ljudi, ne pigmeji i ne daj Bože korupcionaši. Smatram da na kraju ovde istaknem oproštajni govor Njegoševe majke, Ivane: „Braćo Njeguši (pleme), Crnogorski sokolovi, ne dolikuje vam ono što činite, što kukate i naričete za Vladikom. Ja nisam njega rodila, da drugi nad njim nariču i plaču. Ja sam ga rodila za vaše dobro ime i za sva srpska imena. Ja sam uvek bila, i sad sam, najsrećnija majka, kad mi Gospod podari Tebe, moj, za uvek najdraži sine. Ti si bio najlepši među lepim, ne samo po fizičkoj lepoti, već po lepoti duše. I Bog mi je svedok, ja Tvoja majka, nikad neću kukati za Tobom, jer ako bih, ne bih bila Tvoja istinska majka. Neka one majke

Iskra 1. maj 2002

НА ПУТУ РАСРБЉАВАЊА Оно што данас влада земљом Србијом наумило је да свој народ уведе у Европску, па и дубље - у Међународну заједницу. Али народ српски - са својим конзервативним, застарелим схватањем, вером отаца, Крсном славом и многовековним обичајима - такав какав је не уклапа се у замишљени и осмишљени калуп Новог светског поретка. Сакрити га треба у држави грађана, у њеном грађанском друштву, у чијем се називу ни „С” од Србије не може наћи. И Јосип Броз је много допринео расрбљавању, не само стварањем и проглашењем народа и народности на тлу српског животног простора, него и кочењем економског и културног развоја овог народа повиком против „великосрпства”. Захваљујући њему и полтронству водеЋих комуниста, насилно је прекинута историјска и културна веза српског народа са његовом вековном прошлошћу. Ово се данас осећа приликом реаговања људи на извесне појаве или изјаве појединца, па се види и из писама читалаца неким дневним и недељним листовима. У неким писмима намерно се изврћу чињенице, јер је аутор изучио „добру школу”. Из других се види мањкавост образовања у школама под комунизмом. Самосталног Милинко Смиљанић, председник синдиката Србије изјављује: „Први мај ће бити дан када ће радници уместо да организују чувене првомајске уранке, изаћи на улице Србије...” (Глас, 5.04.02). Пре Другог светског рата чувени су били Ђурђевдански уранци, у којима је учествовао народ са свештенством и војска са војном музиком. Студенти Београда су 4.04.02. прослављали Дан студената, а да нису знали шта прослављају. Обележили су тумачи „Политика” - „ретроспективу студентских протеста од 1991. до 2000”. Да буде још веселије, Студентски град су те вечери посетили премијер Зоран Ђинђић и Гашо Кнежевић, министар просвете. Четврти април, као Дан београдских (комунистичких) студената, је „сећање на историјске демонстрације из априла 1936. године”. Између осталога, тога дана су добро организовани комунисти захтевали и распуштање Организације националних студената (ОРНАС). Штрајкачки одбор сачињавали су: Вељко Влаховић, Ђока Ковачевић, Рифат Бурџевић, Мирко Томић и Осман Карабеговић. У „Гласу” од 4.04.02. неки Д. Станимировић пише о томе, али са „Партијске тачке гледишта”. А према њој, тога дана испред зграде

Патолошког института судариле су се „две жестоко супротстављене стране. Један члан групе Орнасоваца, Слободан Недељковић, студент права, ножем је напао колегу Јована Шћепановића и са два ударца ножем усмртио Жарка Мариновића такође студента права, који је притекао у помоћ голоруком Шћепановићу”. У ствари Недељковић је био сам, замолио је своје колеге комунисте да не цепају плакате Орнаса. На њега је насрнула група комуниста, да га линчује; све сами високи, крупни, Црногорци. Нашавши се усред круга, Недељковић је извадио перорез држао га је опружена и окретао се сад једном, сад другом од нападача. Мариновића је или неко гурнуо, или се сам саплео и набо се на бритву. Нема речи о два убода. Да се радило у самоодбрани, видело се и из пресуде: Слободан Недељковић је ослобођен. Ректор др Владимир Ћоровић поднео је оставку 25. априла, а комунисти су добили свог ректора, др Драгољуба Јовановића. Сада су у јеку и протести против преименовања улица у Београду. Комисија је предложила да се једној улици да име др Светислава Стефановића, како пише Д. Спаловић („Политика”, 26.03.02.). Између осталога он вели да је Живорад Ковачевић, председник Европског покрета у Србији, изнео да у биографији преводиоца др Светислава Стефановића „недостаје података да је поджавао нацисте”. Ковачевић се жести што „Комисија за споменике планира да једну улицу добије један квислинг”. Јавио се и Аца Сингер, председник Савеза јеврејских општина, из предострожности да нека улица не понесе име генерала Недића: „Није ми познато деловање др Светислава Стефановића у Другом светском рату. Начелно став Јеврејских општина Југославије јесте да је Милан Недић био квислинг, као и други у Европи. Да ли је он тиме спасао српски народ у Другом светском рату друго је питање”. Е, господине Ацо, за Србе је то право питање. Имају ли ваљда и Срби право да штите интересе свога народа. У писму „Политици”, 5.04.02. Љубомир С. Стевовић, пишући о променама назива улица, тврди да је име Трга Кнез Михаила „промењено за време династије Карађорђевића, која је истребила династију Обреновић...” Љубомир као да не зна да су улице Краља Александра и Кнеза Милоша остале и под Карађорђевићима, као и Кнез Михаилова улица и Споменик на Позоришном тргу. Па и само име Позоришном тргу дато је по негдашњој жељи кнеза Михаила.

plaču koje rađaju izdajnike i zle ljude, ne ja. Neka Ti je prosto, moj sine, moje mleko; neka Ti je prosto Tvoje srpsko mleko, kojim sam Te zadojila i hranila. Nek je Gospodu Bogu hvala Koji je Tebe meni podario, Tebe tako lepog i koji Te uzeo (sebi) tako lepog i mladog, jer će i on moj sine videti nečega u Tebi”.

Неки острвљени „заточници правде” у својој огорчености не знају више шта говоре. „У одбрану истине” (6.04.02.) „Политици” се јавља читалац Божидар В. Пантић који на једном месту у своме писму каже: „Ако је већ Радовањски луг обесвећен подизањем цркве и других објеката на месту погибије, и тако за вечита времена изгубио свој изворни и историјски лик, не дајмо да се то понови и са Марићевића јаругом...” По овој реченици одмах се види ко је дотични Божидар. Као да је учио школу код министара бивше и садашње Владе Србије!

Njegoševa majka mogla je biti pismena. nepismena ili polupismena. Ali u njenom govoru nad odrom svog sina ima nečeg što će zainteresovati i državnika i filozofa i pisca i pesnika, jer je on nepresušni izvor nadahnuća.

Оно што данас земљом Србијом влада наумило је да, због „започетих реформи”, остане на власти још четири године, за које би време обезбедило себи вечиту власт. Једна од успешних реформи односи се на Рачун ТТ услуга. Поред претплате за телефонски прикључак и

Pregled …

Balcanicus

Iskra 1. шај 2002

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

На путу ... износа за утрошене импулсе, завели су и Републички порез! Тога није било под Милошевићем. Да, али ово сад је демократија, која ће нас увести у Европу и остали свет. А то се не може без пореза. У реформе треба веровати - све тамо до зелене траве. Ко је за српску Владу, а ко против њеног завођења народа за Голеш планину, може се оценити према ставу људи у случају Перишић. Србин застарелог схватања сматра да свако, па и потпредседник Владе Србије, ако се ухвати у шпијунажи против своје државе треба да буде изведен пред суд; а онај који га је у шпијунажи ухватио треба да буде одликован. Тако се ради и у оном свету, у који нас данашња Влада жели да уведе. Срби, који слепо верују Ђинђићу и његовој Влади, без размишљања поводе се за њом. У Политикиној рубрици „Међу нама”, од 1.04.02. неки Витомир Редић кука да „није време за изборе сада”. Он се љути што „ретардирани инфантилни пајац...” открива шпијуне и издајнике. И то „у тренутку кад у сиромашну Србију треба да уђе стотину милиона долара... у замену за неколико људи...” И не само што се неко дрзнуо да ухвати шпијуна, него је „изазван дипломатски скандал”; замислите: ухапшен је „високи дипломата америчке амбасаде”! Витомир је против избора, које захтевају незадовољне странке, јер: „Треба знати да избори, осим што коштају пуно, заустављају и сваку реформу...”

Песму последњу пишем миленијума овога, месеца децембра, датума тридесет и првога, нека записи остану као сведоци прохујалог времена, да је ова година била пуна ломова, катастрофа и ратних разарања. Остаће у историји човечанства по злу незаборавна, незапамћена, завршава се двехиљадита ера од Христовог рођења до данашњих дана - у крви невиних народа! Све због политичара болесних глава, који желе да цела планета у крви страда, зато не хају, болесници ума свога, што ће страдати - невини људи, једни крај другога. Омогућите поштеним људима да у љубави и слози живе, а не да их хушкате једне на друге да се мрзе и искрве! Исувише сте зла народу нанели, још увек нисте све своје прљаве рачуне свели, да се никад не оствари ваш паклени наум, крочите паметније из другог у трећи миленијум! 31 12.1999.

Обрад Ж.

Маричић

Зашто није навео бар једну до краја доведену реформу? Али и не мислећи понавља пропагандне фразе Зорана Ђинђића, Батића, Кораћа и других, баш као „инфантилни пајац”, како се он о неком „безименом” изразио. „Србија је на добром путу” - уверава нас Ђинђић, али је сигурно на путу расрбљавања.

Светомир Пауновић

НАПОМЕНА: Аутор збирке песама „Антички зов истине”, издање Теовид, 2000 (Нови Београд: Горапрес); 271 стр. ; 21 см; г. Обрад Ж. Маричић (1933) љубазно нам је послао ову своју збирку. У знак захвалности изабрали смо да из збирке објавимо његову „Последњу песму”. - Искра.

UNIJA - ČUDNA DRŽAVA SA MNOGO NEPOZNATI OSIROMAŠENI URANIJUM JOŠ UVEK U JUGOSLAVIJI Eksperti Ujedinjenih nacija su iznenandno naišli u Jugoslaviji na visoko opterećenje vazduha česticama uranske prašine, koja je ostala posle NATO vazdušnih napada iz izpaIjenih projektila sa osiromašenim uranijumom. U jednom juče objavljenom izveštaju UN Zaštitne komisije, nalaže se vlastima da preduzmu strožije zaštitne mere i posle tri godine po završenom ratu na Kosovu. Po iskazu predsednika Zaštitne komisije g. Havista: „Tim je iznenađen da su i posle dve godine rata naišli na čestice sa osiromašenim uranijumom”.

Kod nas u Srbiji, sve po starom. Ne može se više reći ,,sve gore od goreg”, nego je ispravnije i tačnije ,,sve najgore, a što bi se dalo očekivati”. Kao što vidite, Jugoslaviju su ukinuli. Šta ostade sasvim je nejasno. Niti je unija, niti je konfederacija, a nije ni federacija! Srbija je eto zajedno sa Crnom Gorom, ali i nije zajedno?! Nastade tako nekakav hibrid koji još do sada u svetskoj istoriji nije nigde ni zabeležen. Odnosno, Srbija u odnosu na Crnu Goru i jeste nezavisna, ali i nije nezavisna! Takvog monstruma od države mogao je smisliti samo Solana zajedno sa DOS-om i onim antihristom Đjurkanovićem. Ispravljam se, preciznije Sjedinjene Američke Države i „deca komunizma” koja vladaju sa dvema srpskim državama!. Kako se zove država u kojoj živim, ne znam! Ne znam ni koja nam je himna! Ko zna kakvu ćemo imati zastavu i insignije!.

Kako to sada zvuči kad su se SAD, NATO, Klark, Solana i Šarping kleli da tu municiju nisu upotrebljavali?.

Kada pitate građane kako im se zove država, a oni vas svi odreda zblenuto gledaju?! Nemamo ni zajedničku monetu, a ni carine! Kakav će biti Ustav? Ne zna se! Možda će svako imati pojedinačno? Možda će se iz dva različita Ustava napraviti jedan koji će imati specifičnosti i jednoga i drugoga? Sve su to nepoznanice!

M. Đorđević

(Iz naše prepiske, sredina marta 2002.).

(Nemački dnevnik NRC, Rurska oblast; tiraž 400.000 - 28.3.2002.)

Iskra 1. rnaj 2002

STATISTICKA NEOSPORNOST SRPSKE VEĆINE U VOJVODINI NAPOMENA: Podaci potiču iz knjige Jure Petričevića

„NACIONALNOST STANOVNIŠTVA JUGOSLAVIJE” rađena prema popisu iz 1971. godine. Izdanje je „Hrvarske revijć' iz Minhena. i

Popis stanovništva 1971. godine vršio se u doba velike antisrpske hajke u Jugoslaviji, koja je nastala posle obračuna Tita Partije sa Aleksandrom Rankovićem.

Rankovićev pad su koristili svi vrhunski srbofobi: Tito, Kardelj, Bakarić, Crvenskovski, Dolenc, Krajačić i ostali ustašoidni elementi u Partiji da naškode srpskom narodu.

Tako je i ove rezultate popisa prekrojila partijska Vrhuška prema svojim težnjama i računima, ali kao i u svemu - protivu Srba.

Ja sam uzeo ove statističke podatke da bi dokazao srpsku većinu u Vojvodini antisrpskim podacima. lako prekrojena na srpsku štetu i ova okrnjena istina je ipak istina.

Nikola M. Živanović

Nacionalni sastav stanovništva (prema popisu od 1971 god.) opštine : ukupno

1. 2. 3.

4. 5.

Srbi

Mađari

Hrvati

17 860 j

Ada

22 61 1

4 140

Apatin

34 279

16 420

7 270

6 550

B a č

1 9 348

7 450

1 990

B.Palanka

54 380

40 190

B.Topola

43 508

8 530

16 042

3 020

210 2 259

3 540

I 1 780 i 4 200 735 i

2 340

1 740

7 560

1 190

31 410

1 050

650

220

Bečej

44 976

14 600

27 950

620

Vrbas Zabalj

43 490

29 000

4 700

1 130

25 372

21 410

450

380

Kanj iza

33 81 7

2 880

29 960

190

K u 1 a

48 727

29 730

6 920

1 420

Mali Iđoš

1 5 651

4 980

10 000

150

12.

Novi Sad

213 861

135 600

28 650

Odžaci

39 585

31 270

3 250

! 15000 ! 790

8. 9.

13. 14.

Ostali

261

110

50 ,

Jugo sloveni

i 360: i 610 !

Rusini

1 433

1 258

B.Petrovac

Slovaci

1 2 340 410

240

175;

177

950 !

856

1 480

2 030

4 740

460

442

2 230

200

587

1 560

2 037

485

9 410 ' 2 400 11 951 1 540

1 150

1 585

6 820

850

Senta

31 416

3 200

26 830

Sombor

98 080

48 850

Srbobran

1 9 594

12 400

Subotica

146 773

Temerin

1 9 643

Titel

16 131

Ukupno :

987 284 100 %

Iskra 1. maj 2002

410

726

22 250

250 ; 19 000

5 000

2 630

6 150

j 200

200

644

19 080

72 650

5 870

2 773

8 700

10 300

j|46 400 140

300

203

450

224

477

1 3 400 454 850 46,07%

1 580 312 590 31,66%

1 9931 0

36 400

1 10,06% 3,69%

3561 33 504 0 3,61% 3,39%

400

15 040 1 .52%

Statistička neospornost...

В A N A Т - Nacionalni sastav sCanovniStva (prema popisu od 1971 g.)

ukupno

Rumuni

Slovaci

Jugosloveni

Alibunar

833

15 853

477

1 287 2

1 658

968

590

Bela Crkva

450

Vršac

528

19 546

1 781

2 240

- ---

560

1 323

40 614

4 902

9 987

180

1 876

2 969

Zrenjanin

129 837

90 756

3 765

3 635

5 583

4 026

Kikinda

52 168

- ---

1 654

1 999

Kovačica

10 750

2 072 2 1 094 3 4 789

5. 6.

3 918

469

703

Kovin

808

29 220

4 896

2 906

1 860 2 — ---

836

1 950

Nova Crnja

298

13 230

4 629

- ---

— ---

366

Novi Bеčеј

729

22 305

8 218

- ---

127

571

508

10.

Novi Kneževac

509

9 212

6 703

- ---

297

11.

Opovo

515

10 099

- ----

- ---

875

541

12.

Pančevo

110 780

84 333

7 311

6 647

2 105

6 425

3 959

13.

Plandište

882

11 069

2 861

2 200

1 055

340

357

14.

Sečanj

938

15 379

1 530

- ---

1 009

532

---

367

294

367

2 932 0

22 123

20 194

3,5 %

3,2 %

oo <г

15.

915

Sr bi

Mađari

00 oo

opstine

Čoka

364

6 134

11 202

Ukupno

636 875

430 668

9 423 6

100 %

67 ,6 %

45 480

15,1 %

7,2 %

3,3 %

ostali

S R E M - Nacionalni sastav stanovništva (prema popisu od 1971 g o d . )

Beočin

13 216

Inđija

Irig

4. 5.

Hrvati

Slovaci

Mađari

8 604

1 454

1 030

542

767

819

40 530

28 898

6 282

• 690

1 702

1 459

1 499

13 678

10 409

890

---

1 340

383

656

Pećinci

18 490

17 658

- ---

148

- ----

222

462

Ruma

52 156

41 464

5 476

---

2 503

1 669

1 044

Sr.Mitrovica

78 391

65 221

5 722

392

1 333

2 430

3 293

Stara Pazova

43 477

29 347

3 696

7 782

----

1 174

Sid

38 752

22 747

7 828

3 681

620

1 201

2 675

224 348

3 348 1

13 723

8 040

9 609

11 622

75, 1 %

10,5 %

Ukupno

298

690

100 %

Sr bi

4,6 %

2 7 % ,

Jugosloveni

з,

2 %

ostali

ukupno

Ј> -

0 p S t i n e

3,9 %

Iskra 1. maj 2002

„CRVENO - CRNA GORA” Pre dve nedelje (ove redove pišem 7. aprila) došla mi je do ruku ova neobična knjiga sa gornjim naslovom. Knjiga je neobična po tome što u detalje otkriva i analizira veliki, ako ne i najveći, sunovrat Crne Gore u celoj njenoj istoriji, od propasti Zete Cmojevića u petnaestom veku. Sunovrat je uobličen u sadašnjoj diktatorskoj vlasti, koja je podmićena, kupljena i jednostrano i podmuklo ukalupljena u Srbo-mržnji od stranih faktora, onih istih, koji su survali u ponor Jugoslaviju. U njene razvaline i u unesrećeni narod, inkvizitor naših dana, koji se skriva pod firmom Novog svetskog poretka, ili „Međunarodne zajednice”, kako mu kad zatreba, uneo je i posejao mržnju i laži. Istovremeno, ili odmah posle prvog stupnja, nahuškao je i otelovio građanski rat na celom ranijem jugoslovenskom prostoru, koji još traje. Ovo bi po inkvizitorovom rezonovanju bio ‘progres’ ka ‘globalističkoj demokratiji’ samozvanih, neizabranih i samopostavljenih ‘elita’, koje drže negde u svom skrovištu zapečaćene formule „Of full happiness”, već do sada unesrećenih delova našeg čovečanstva. A pošto se knjiga odnosi na Cmu Goru zabavićemo se njenom tematikom. Dvobojni naslov knjige: „Crveno - Crni”, dolazi od sudbine i istorije Cme Gore od 1945. - do danas kad je njom vladala Brozomora ili Titova sorta komunizma. Crveni režim, koji je negirao i poricao prošlost Cme Gore, predisponirao je, otuđio i uputio Cmu Goru na ustašku stranputicu, te na inspiraciju od Ante Pavelića, cmogorskih izdajnika Dr Sekule Drljevića i Savića-Markovića Štedimlije, koji su sa Pavelićem tvorili cmogorsku istoriju i politiku. Pisac ove knjige je Budimir Aleksić, rođen u Šavniku (Crna Gora) 1968. Studirao je i diplomirao u Beogradu na filozofskom fakultetu, iz svetske književnosti i teorje književnosti. Bavi se naučnim radom i publicistikom, što je za pohvalu i u pravo vreme da razgoliti crnogorski sunovrat i pogibiju, koje sadašnja cmogorska vlast prodaje kao „najčistiji cmogorizam”, gde je nastalo jedno do zla Boga suludo crnogorčenje, počev od njenog vrhovnika pa dalje, po liniji njegove hijerarhije. Ovo je obavezno, kao što je bilo podvorenje Brozu: „velikom” učitelju jugoslovenskih naroda i narodnosti. Pisac Aleksić svojim delom otvara oči i vidike, koji su neprestano zamagljivani lažnom drekom, kako na domu od vlasti takođe podržanom od spoljnih faktora, koji su pretvorili jugoslovenski prostor u pustahiluk i u Frankenštajnovo čudovište. Čudno je i neobjašnjivo da se NSP ovom tvorbom ponosi kao poslednjom rečju ‘istine’ na putu u ‘globalistički raj’! Kao i drugde na prostoru bivše Jugoslavije, savremeni inkvizitor je stvorio u Cmoj Gori kadrove koji će izvršavati njegove želje i naredbe, uz naravno dosta srebmika, kojim se ljudi i danas kupuju. Knjiga je izašla pre dve godine u „Omladinskom intelektualnom centru” u Nikšiću na 223 strane. Pisana je tečnim, lepim književnim stilom i pistupačna oraču na njivi, čobaninu u planini i onima koji nose akademske i političke toge. Ova knjiga daje i veliku nadu zato što pozadi sebe ima omladinu koja je sposobna, kao i ranije u istoriji, da se nosi sa problemima dana. Tekstovi u ovom delu nastali su između 1991. - 2001. a naročito posle 1997. kad je, na nesreću, Crna Gora dobila novu upravu koja je usmeravala Crnu Goru od njene crvene ka još nesrećnijoj crnoj putanji. Pisac polazi sa stanovišta da je poznata stvar šta je komunizam doneo Cmoj Gori da je izvuče i ubedi da je njen narod poseban, koji sa Srbima nema nikakve

Iskra 1. rnaj 2002

veze. Ovo je tačno i poznato svakom ko nije bio omađijan Brozomorom. Brozovu doktrinu razradio je i primenio M. Đilas. Titovo-Đilasovska „nauka” odvela je Cmu Goru, sa malim izuzetkom, u jednu tuđinski inspirisanu dekadenciju, tako da je mladi naraštaj posumnjao i u slovensko poreklo Cmogoraca. Mislilo se da vode poreklo od „sredozemnih” ili iranskih predaka. Autor je dao podnaslov svom delu: „О unijaćenju i kroatizaciji Crne Gore nekad i sad”. Pod ‘nekad’ autor smatra vreme pod komunizmom do 1991., a pod terminom ‘sad’ smatra naglu „croatizaciju” od 1997. pod Milom Đukanovićem i njegovim vezama sa Dr Tuđmanom. On tvrdi i dokazuje da su glavni činioci u ovom smeru bili dva cmogorska renegata - otpadnika: Dr Sekula Drljević i Savić Marković - Štedimlija. Oni su uživali privilegovani položaj u ustaškoj državi, gde su radili na širenju njihove teze da su Cmogorci iranskog porekla. Slična je bila i ustaška teza o hrvatskom poreklu. Duhovnu stranu cmogorske kroatizacije vodiće Vatikan, njegovo političko odelenje. Po raspadu Jugoslavije i dolaskom na vlast u Hrvatskoj Dr Tuđmana proces unijaćenja je napredovao. Dr Tuđman stavio je jednom prilikom avion na raspoloženje cmogorskim separatistima i doveo ih u Zagreb na simpozium hrvatsko-crnogorskog sudelovanja u stvaranju cmogorske autokefalne crkve. Na tom simpozijumu proturena je jedna istorijska laž, da je pravoslavna crkva u Cmoj Gori ‘uvek bila autokefalna’, što naravno nije istina. Ali, ko pita za istinu u smutnim vremenima? U mutljagu se riba lovi. Od ovog ‘historijskog’ sastanka politički afinitet Cme Gorem krenuće protiv Srbije i protiv vlastite istorije. Okretanje je počelo prema Albancima, usvajajući fašističke i nacističke ‘teze’ o afinitetu iranskog porekla. Uz ovo kod mlađe crnogorske generacije školovane u komunizmu razvija se teza da Crna Gora ima više zajedničkog sa ‘sredozemnim narodima’ nego sa Srbijom. Najveće svetogrđe Nastalo je pre nekih sedam i po godina, pošto je političko polje bilo uređeno da prihvati ‘sadnicu’ svetogrđa. U punom jeku počeće posle izbora za predsednika Mila Đukanovića. On osniva ‘cmogorsku autokefalnu crkvu’. Za glavu ‘crkve’ postavlja jednu skitnicu, probisveta i rasčinjenog ranijeg popa Miraša Dedeića. Njega su počeli prvo nazivati ‘mitropolitom’, a nešto kasnije i „cmogorskim patrijarhom”. Njega su najviše izvikali crnogorski ‘liberali’ odnosno Soroševa mafija, koja je na njegovom platnom spisku. Ni jedna pravoslavna crkva ne priznaje Đukanovićev marifetluk, ali uprkos toga njegova policija i sve vlasti čine sve moguće smetnje crnogorskom mitropolitu Dr Amfilohiju Radoviću i sveštenstvu u Crnoj Gori. Inostrana pomoć iz Vatikana, SAD, Britanije, Nemačke, Francuske i od strane masovnih medija, ozakonilo je Đukanovićevo bezakonje. Ovo čine one iste snage NSP i ‘međunarodne zajednice’ koje su razbile Jugoslaviju. Uz pomoć Đukanovićeve policije koju je vežbala britanska vlada, njeni instruktori, na zahtev „crnogorskog patrijarha” raspopa Dedeića, lomili su vrata na crkvama, silom izbacivali sveštenike sa bogosluženja, da bi raspop Dedeić mogao da „činodejstvuje”. Više je nego strašno, da se sve ovo razvija sa znanjem g. Đukanovića. Zapadna štampa u Americi, Britaniji i Belgiji, a verovatno i drugde, namemo je

„ДЕМОКРАТСКА” РАСПРОДАЈА ХРВАТСКЕИ СРБИЈЕ Напис који следи неко нам је послао електронском поштом. Писан је у виду писма пријатељу, што вероватно и јесте - писмо. Писао га је млађи човек, из Пуле у Истри, где је провео цео свој живот у СФРЈ, а пошто се у њу вратио као туриста после десетогодишњег боравка и рада, вероватно у Канади. Писац је по свој прилици Србин, али било да је Србин или Хрват, код њега нема трага неке националне подвојености; за њега су очигледно Хрватска и Србија земље његове шире домовине, над чијим је судбинама подједнако забринут. А ако је таквих предрасуда код њега и било - што се из писма никако не види - онда је то сасвим потиснуто и превазиђено новим савременим и тешким сазнањима о њиховој будућности у Новом светском поретку. Писмо је више исповест пријатељу. Писано је без претензија. Није ни политички чланак, ни научна студија. У њему може бити мањих нетачности и произвољности,

Crveno-crna ... sakrivala vesti о zlodelima raspopa Dedeića. Dopisnici britanskih listova često su ga nazivali „Glava crnogorske crkve”, a ponekad i titulom „patrijarha”. Oni su svakako morali da znaju šta je Crkva, šta su kanoni i hijerarhija u Crkvi. Međutim, lažna policija imala je prevagu nad istinom i poštenjem. G. Aleksić je obradio sa dokaznim materijalom maltretiranje i smetnje crnogorskom Mitropolitu, Dr Amfilohiju Radoviću, kojemu nažalost vlasti nisu pružale zakonsku zaštitu. U ekonomskom smislu, Đukanovićeva republika je postala švapska kolonija, usvajanjem nemačke marke kao zakonske monete. Sve ovo je namerno rađeno da se Crna Gora što više udalji od srpskog i jugoslovenskog imena. Sve više, tvrdi pisac, približavalo se ustašoidnom učenju i onom šiptarskih terorista, što je bio kurs Novog svetskog poretka u borbi protiv srpskog i jugoslovenskog imena.. G. Đukanoviću je imponovalo društvo stegonoša NSP, gde novac i sila vladaju suvereno. Udaljivanje od Srbije i srpskog naroda doprinelo je da se cmogorski režim, na zahtev američko-nemačkih goposdara, što više približi Amautima posle bombardovanja Srbije. Albanci su brzo osnovali svoje usputne stanice na Kosovu i preko Cme Gore za trgovinu drogama i belim robljem - prostitutkama, protiv čega je Italija protestvovala, zbog povlastica koje Cma Gora pruža kriminalnoj mafiji. U lansiranju ustaške teze o vaspostavljanju autokefalne crnogorske crkve, autor kaže da se naročito istakao Don Brank Sbutega, župnik iz Dobrote. Taj otvoreno propoveda neistinu da je crnogorska Mitropolija uvek bila autokefalna. On takođe tvrdi da je ‘hirotonija’ raspopa Dedeića validna. Autor Budimir Aleksić, u borbi protiv Đukanovićevog nasilja, nije usamljen, jer ima pomoć od dobrog dela crnogorskih glasila, čije je pisanje on uneo u svoju knjigu. Takođe je mnogo važan Omladinski krug u Nikšiću i drugde, koji hodaju njegovim putem - putem borbe da se skine velika sramota sa cmogorskog imena. koju su nasilno nametnuli sadašnji vlastodršci uz štedru tuđinsku pomoć. Aleksićeva knjiga se toplo preporučuje svima u borbi protiv izvrtanja istine i tiranije laži.

али оно што га одликује јесте здраво и јасно, неконформистичко расуђивање и искрена патриотска забринутост над оним што види и открива. *

* *

Овде ти ствари стоје по прилици овако (говорићу о Хрватској и Србији истовремено, јер оно о чему је ријеч односи се на обе тарабе): једном ријечју, ове су земље сведене коначно на најобичније поробљене и окупиране колоније, нека прича ко шта хоће, све друго је лаж..., а ово је једино истина. Пошто је у Хрватској смјена режима била годину дана прије но у Србији, то се и процес свођења на ропство одиграва нешто брже, тј у Србији који мјесец касније буде оно што је овдје већ учињено. А ево шта је учињено. Нема ниједне, дословно ниједне, банке која је у домаћем власништву; све су у њемачком (највећи број), и нешто мање у талијанском и енглеском власништву. Друго, учињена је реформа пензионих фондова, а власници истих су искључиво њемачке фирме; даље, од Умага до Дубровника, преко 90 посто хотела у њемачким је рукама, укључујући и читаве некад домаће туристичке велике фирме; иста је ствар и са стратешким системима (струја, нафта, телеком, плин). Да не наводим детаље о тој продаји или отимачини, и за које ситнише је то морало бити продато, обрни окрени, држава више фактички не постоји. Прије мјесец дана, рецимо, пукла је једна од тих банака, из које је према иностранству нестало око сто милиона долара (шта мислиш према којем иностранству). Створени су у паници огромни језда-дафина редови пред том банком (Ријечка банка), јер су ојађене штедише покушавале да извуку своје улоге. Већински власник, њемачка компанија, само је након те обзнане вратила банку влади да је ова санира из буџета, дакле опет народним парама, а гдје је она сума нестала, више се и не помиње. И сад влада санира банку како би је опет продала некој другој страној компанији. Кад је лани њемачки телеком постао и већински власник хрватског телекома, телефонски су рачуни поскупили, али чујем од људи из Њемачке да су тамо нешто појефтинили; класично колонијално израбљивање зарад благостања империје. Полиција је скресана, војска се креше ових мјесеци, сводећи се на малу цифру професионалних војника у служби Нато-пакта; на све стране ничу војни радари од којих околно становништво оболијева од рака и леукемије, као што је то у Истри случај. Из свих преузетих фирми странци отпуштају масе радника на улицу, неријетко и ликвидирају фирму, јер им је циљ не производња него монопол над тржиштем будући да те исте банке које су њихове не пласирају новац у кредитирање домаће привреде, за шта банке свуда у свијету служе, него напротив, тим истим народним парама увозе своју робу за коју су натјерали владу да укине царине, па је сад упадљиво јевтинија та увозна храна од домаће; резултат је ликвидација домаће пољопривреде која је на издисају и спаса јој нема. На примјер, Славонија, за коју знаш да је увијек била богата регија, сад је у Хрватској најсиромашнија, а стање је у њој готово исто као и у Србији. Истра стоји најбоље од тих регија, благодарећи туризму и још неким детаљима, иако је и ту ситуација лимитирана као и свуда, и ништа не може на боље него толико колико је лимитирано од стране страних газда. На све стране

Staniša R. Vlahović

Iskra 1. maj 2002

отворише окупатори мега маркете, то јест исте онакве шопинг центре као што их тамо по САД и Канади има, па нижим цијенама стране робе избацују сурово из тржишта домаће продавнице, од којих се оне мање листом затварају јер више не могу бити уопште конкурентне у тим условима. Илустрације ради, одем у маркет да купим лигње; има лигњи са Балтика и из Уругваја по 10 марака, а на пијаци домаће коштају 30 марака. Јасно да немам пара да купим домаће. А на самом сам мору! Лигње из Уругваја! Увози се чак и бијели лук, кромпир, чајеви, све редом. Напосљетку, наравно, присилише их освајачи и на увоз генетски модификоване хране, и то без ознаке на амбалажи која обавјештава о томе; дакле, купујеш, не знаш шта купујеш. Бродоградилиште Уљаник, овдје у Пули, које је прије рата имало у сталном радном односу 9000 људи, плус кооперанти, сад има једва 3000 радника; иста је слика и у стаклари и цементари, на примјер. У домаћем су власништву још једино кафићи и ресторани, те мале продаваонице, рецимо књижаре, док све друго држе странци. Борово, сјећаш се Борова, оно, ципеле? Е сад је конкретно у Пули, на мјесту гдје је била велика продаваоница Борова од кад ја знам за себе, Борово истјерано да би простор преузео Бенетон. И тако редом. Прије рата, 1990., у СР Хрватској, било је 35 000 незапослених; сада их, међутим, има 450 000, не рачунајући још и оне који фиктивно јесу запослени, али или не виде плату годину дана, или је она толико ниска да је занемарљива. Будући да влада има константно рупу у буџету, мора, дабоме, и даље да продаје ако је штогод за продају и преостало, али до краја године више буквално неће имати шта да прода. Заборавих да дометнем да је продата сплитска лука, језгро Сплита, Нато пакту, који ће ту изградити комплекс хотелчина у свом америчком челикстакло маниру, не обазирући се на архитектонски печат старог града; још горе, биће то поред Нато одмаралишта и још једна у низу војних база. У уговору, који је том пригодом потписан, стоји да је власник 49% Нато, а 51 - град, али је предвиђена и одредба да кад се одлучује шта ће оних 51 одсто да ради, о томе има право да одлучи Нато! Даље, по истом уговору, директори, менаџери и уопште руководећи кадар могу бити искључиво странци које одреди Нато, док се домаћи у старту искључују. Сад се продају Бриони у комплету; нека су острва дуж обале већ продата странцима. Свако је узео свој дио; на примјер, овдје у Истри постоји велики тунел Учка, који је предат Французима да они убиру друмарину и тунеларину, а за само годину дана ту се згрне толико пара да се њима може довршити аутопут који се овдје гради. Међутим, дато Французима. Зашто? Па зато што су у вријеме рата прошверцовали неколико конвоја са оружјем. Исту ствар раде и у Србији, гдје је посао још олакшан јер су велике фирме погорјеле у Нато бомбардовању. Прода се фирма за 1 долар, дословно! У јануару су у Београду у року од 24 сата ликвидирали пет највећих домаћих банака, а раднике маршнули на улицу; ни пензије, ни осугурања, ни посла. Потом су отворили Националну штедионицу, оно, пише на ћирилици, али је власник те штедионице, дабоме, њемачка компанија. И тако редом. У том смислу, и буквално, ово су сада најобичније колоније западних сила. Ту излаза више нема, јер се из таквог запта излази само уз много крви и пуцњаве; сад испада да је Гаврило (Принцип) џабе трошио муницију на Видовдан и тако даље, јер се, де факто, сад некадашњи мост

који се по њему звао, у Сарајеву, сад зове мост Франца Фердинанда. Проблем је још гори, у ствари, и још сложенији од ове поставке. Зашто? Зато што се исто десило по уједињењу тј стварању Краљевине СХС 1918.; све ово што сам досад описао у длаку је било и онда, само су газде били Енглези и Французи, а разлог натјеривања на предају рудника и осталог у њихове руке, био је сличан; они су огромним парама кредитирали Србију у Првом свјетском рату, јер она није имала ни издалека довољно средстава да се носи са двије царевине у том рату, једноставно, нема хране, нема муниције, ма све знаш, шта да ти причам. Али заиста, када се ово почело да дешава, одмах сам се сјетио тог доба, отворио књигу и: само измијени године и имена, све друго је исто. Рецимо, и тада и сада главне медије у земљи држе странци; на примјер, после 1918., дневни лист Политика брзо је потпао под већинско власништво Британаца, као сад овде што видим које су новине у њемачким и аустријским рукама. И онда они кроз новине ваљају причу о сарадњи, о улазу странога капитала који ће да оплоди домаћу привреду, итд итд, како би испирао мозак јавном мнијењу и народу; такође, и онда и сада, политичари су били корумпирани, јер се за сваку продају добија провизија од 3%, а за противљење продаји лети се с власти, а може и горе, рецимо. На примјер, ево како је чувени рудник Трепча после Првог рата допао у британске руке: прво је већину дионица повољно откупио Пашићев син Рада; потом је он то препродао Словеначкој банци, а ова британском трусту који је држао многе руднике по колонијама, те је напокон 100% производње олова из Трепче било енглеско, дакле не већински него све, апсолутно. Е сад, шта је ту још интересантно. Према параметрима опште технологије, сматра се да постоји 26 стратешких руда које су нужне за развој технологије и индустрије, те је нека држава утолико више у предности у колико већи број ових сировина има на својој територији. Само су двије европске државе на својој територији имале скоро све (24) те сировине на својој територији; то су СССР и Краљевина СХС. Та иста Трепча, по капацитетима производње олова била је прва у Европи, а друга у свијету; слично је било и са Мајданпеком, Бором, итд све редом. И све су то били преузели тада Енглези и Французи. Али бар је пољопривреда била јака и домаћа, што сад није случај, сад није остало ништа, но напротив, изузетно се труде да докрајче и остатке пољопривреде на овим просторима, јер има да се ваља њихова генетска храна итд. У најкраћем, Нијемци су прије једне деценије на власт довели ону гарнитуру растурача Југославије, да обави грубе радове, да што више уруши, опљачка, ојади, разбије систем друштвених вриједности и све што је било изграђено у Југославији у томе смислу, да би онда та гарнитура, која је све била концентрисала у своје руке, постала сметња за другу фазу финијих радова, јер је та гарнитура, природно, имала олигархијску моћ, па ако би пристала на ову распродају изгубила би и основне полуге моћи и власти. Зато су странци уложили огромне паре у кампању да се оборе ти режими, и да се доведу опет људи које они одреде (Ивица Рачан, Зоран Ђинђић), који имају задатак да распродају газдама све што сам набројио, да током мандата кроз парламент провуку неколико хиљада закона који су компатибилни са законодавством Европске уније, што практично значи, да законски осигурају пословање и обртање страног капитала и озаконе отимачину и колонизацију под фирмом сарадње са Европом и приближавања Европској унији. Све што смета, као полиција и војска, и на буџе-

Iskra 1. rnaj 2002

„Демократска” ... ту је, по налогу ММФ-а и Свјетске банке (којима ове владе подносе годишње извјештаје о учињеном, што сам читао, а личи на рапорте ђачића пред учитељем) смањује се, миноризује се. јер, то смета; странци су ионако, још прије но што су кренули у отимачину добара овдје, прво поставили своје физичке снаге које ће служити да њих штите (то су окупационе трупе које се сад међутим, у фазону глобализације, зову Унпрофори, Сфорови и Кфорови, Унмик, итд итд), и у ту и истовремено даљњу освајачку сврху према истоку, изградили огромне војне базе (Бондстил на Косову је највећа америчка војна база од времена Вијетнамског рата, читав један град; а онда ту су и војна база код Тузле и низ кључних аеродрома, радаре и електронику већ сам поменуо). Другим ријечима, ово је окупирано, поробљено, и претворено у колоније, и ту је посао углавном завршен те служи на добробит страних земаља, као што је било и у доба Хитлерове окупације; истовремено, базе су помјерене неколико меридијана источније, како би се полако припремао терен за даљи Дранг нах Остен, јер треба заузети Кавказ, препун плина и нафте, а у перспективи и најјаче залихе свијета, тј Сибир. Ово све одиграло се у свим бившим социјалистичким земљама, Пољској, Ческој, Словачкој, Мађарској, овима овде, Румунији, Бугарској итд. Све је под њиховом чизмом, и свугдје је ово са отимачином свега изведено на сличан начин (јављају ми људи из Пољске, на примјер, Пољаци, које сам упознао у Београду). И у свим тим земљама окупатор је одредио лимит животнога стандарда, па без обзира кад је земља ушла у ту тзв транзицију, и сад су плате исте, тј куповна моћ иста, и ни милиметра напријед не може да се мрдне. Пошто је све што је кљуно, укључујући и државне структуре у смислу парламената и влада, власништво странаца, онда је лако држати тај лимит и не дати да се ишта даље развија. У ствари, то што се ово зову државе, и што имају председнике, премијере и министре, држи се само зато да би постојао привид појма суверених држава, да се не би говорило о колонијама усред Европе, јер је тај термин данас непријатан, а и иначе је увијек био резервисан за земље даље од Европе. Немој мислити да сам иједан од термина употријебио пренаглашено или да сам ишта искарикирао. Не, ово ти је једина истина са ових простора, вјеруј ми на ријеч, и ко ти год нешто друго прича, или свјесно лаже, или не види шта се уствари десило и дешава, јер је обманут пропагандом и силом квази термина. Ја ово говори само проматрајући реалне чињенице, а све што сам написао јесу реалне чињенице, и њих не крије ни освајач (чињенице ко је власник чега, ко кога отпушта, ко диктира ово и оно и условљава ово или оно, и какав је стандард). Разлика постоји само у објашњавању разлога: они говоре да је то због бољитка ових простора, због приближавања и евентуалног прикључења Европској унији, због савремених токова итд итд, али је то исто као и пословица не липши магарче до зелене траве. Наравно да то исто говоре и њихови пулени, доведени како рекох за фине радове, Рачан и Ђинђић и остали. Најжалосније од свега, међутим, није то све што написах. Најжалосније и најопасније је заправо што масе немају свијест о томе, него се и даље препуцава да ли ће ова странка оно, а онај функционер ово, тј од дрвећа не виде шуму, јер уопште више не постоје владе и државе, нити можеш да очекујеш од њих неки добар или лош потез - ништа више није у њиховим рукама, па у том смислу ко год дошао на власт не може ништа учинити, јер је ствар ријешена. Ово су колоније и ту је причи крај; влада и парламент само су позориште за народ који због

силе инерције споро увиђа шта се уствари десило. (На примјер, странац узео фирму и отпустио 60% запослених, тј истјерао их на улицу, и народ пљује владу и министре. Глупо. То би било исто као кад би ти сад пљувао шалтерушу у Канада трусту због кредитне политике Канада труста, а она је само шалтеруша, ко њу пита, не одлуциује она о кредитима ни о стратегији и пословању Канада труста. Ако не ради што јој је опис посла, шеф је отпушта; ако ти дадне кредит мимо правила банке која је одредио газда, не само да добија отказ него и иде на суд и у затвор, и тако даље. Ето то је исти однос владе и окупатора). Могуће су двије ствари па да се ове земље исчупају испод окупаторске чизме. Прво, да се деси неко чудо, што међутим историја није досад забиљежила. Друго је велики свјетски рат, у којем би ове земље биле на линији оних нараслих сила које су супротстављене садашњим газдама у свјетској констелацији, па да се у новој прерасподјели улога пронађе и измајмунише неко мјесташце које гарантује, због односа великих, извјесну количину независности и властите политике у сваком смислу. Као што је уосталом, у оној варијанти у којој је тад било могуће, то и био случај са СФРЈ; боље вјероватно није могло... Независност и слобода лако се губе, али се крваво и тешко стичу. Када ће више ови народи схватити ту истину... Овде су пјевали 1992. Danke Deutschland, сјећаш се, што их је Њемачка прва признала као државу. Питам сада ко ли је спреман да онако екстатично отпјева ту пјесмицу? Ехеј, земљаче! Туђа помоћ наплата је скупа, како је говорио Пашић, или, ко у туђу мишицу се нада, тај имаде још дуго да страда. Не може туђин бити ближи и бољи од својијех, и сад да питам овдје шта оно бјеше пјевано у тој пјесми ономад. Што рече један 1992. у студењаку у Београду, дечко из Кључа, узео гитару па клепо стихове - запамтиће рујна зора јединице Унпрофора. Расписах се о општем, а не поменух ти утиске са личног плана, када сам после више од десет година дошао овдје. Једна од фасцинатних ствари у томе је, што сам, ходајући првих дана градом, знао сваки ћошак, сваки камен, сваки улаз, ма сваку травку, као да сам одсуствовао само сат времена. Невјероватно је то! Доживљај је, употребићу израз који ми иначе иде на живинице, мултимедијалан - осјећаш мирис ваздуха, мора, шум, ма, све заборавио, ал кад крочих, све избија одједном. Међутим, није тако једноставно; ухвати човјека чудан неки осјећај, па га дезоријентише начисто, јер осјећаш колико више ниси одавде иако јеси одавде, и јеси и ниси, па више не знаш гдје си и чији си. А онда, шугав дочек у МУП-у, оном истом МУП-у гђе сам 1989. вадио први пасош, на истом том шалтеру, баш том истом шалтеру, попуњавам картон туристе који може да борави три мјесеца! Да не наводим друге мучне детаље из те зграде, и да се вратим на тему града: мисли човјек, кад дође, видјеће и срешће све оне људе, разумијеш ме, па има у глави један сет слика, једну упорност меморије и утиске које ништа избити из главе не може; али, данима сам шетао градом уздуж и попријеко, а да никог дословно познатог срео нисам... Повратак Филипа Латиновића уживо. Прије равно годину дана, кад још није било изгледа да ћу моћи овамо да дођем, неки ме ђаво натјерао да опет узмем и прочитам ту књигу. Јежио сам се читајући је, и читао до зоре, док нисам прочитао, немогавши да је затворим док не прочитам до краја. Све сам ти рек‘о. Али, по граду је било људи јер је био кор сезоне; кад међутим сезона прође, нема живе душе. Нема живе

Iskra I. maj 2002

душе. Од 10 до 13 сати по центру и има неког мотањ а и мимохода, али сво остало вријеме нема никога. Кад у било које доба дана кренем у шетњу на каву, релацијом која је дужине половине радијус.а града, укључујући и центар, успут прође можда пет до дест пролазника, и то је све. Дјелује сабласно; тако нешто видио сам само у првих неколико дана и вечери бомбардовања у Београду. Има се утисак као да нема становника, а истовремено видиш да се улице одржавају, ту су локали, аутомобили, доста је дотјеривано по граду откад ја нисам био, и тако даље. Али нема људи. Природно да се онда човјек заинтересује за статистику и бројке, па ево: прије мог одласка1991. било је овђе око 65 000 становника; сада их има 52000. Све и да је цифра остала иста, то би значило пад, према параметрима о развитку становништва, али ово је и дословни пад. Загреб је још гори: добро се сјећам да се 1991 .чекало рођење милионитог грађанина, а сад, према попису од прије годину дана, тај исти Загреб има 750 000 становника! Ехеј, чекај, то је четвртина мање! Што је још горе, неки дан у локалним новинама читам статистику за овогодишње ђаке прваке, тј дјецу која ће најесен кренути у основну школу. Не имадоше тачну бројку за Пулу, али написаше за Лабин, који је мањи, али не толико мањи да бих прочитану бројку доживио као нормалну; наиме, у том Лабину ове године биће само 19 ђака првака! Ако још узмемо у обзир да у Лабину, што се Истре тиче, живи највише Босанаца, јер се тамо налази рудник, а знајући да је наталитет у правилу код њих нешто већи, онда је бројка још гора него што јесте. Деветнаест ђака! Али то је ово што причам, па голим оком видим, нисам луд, да нема људи. Ма нема дјеце! Овдје око зграда вазда је било дјечје игре. Одлазио сам и у велико насеље, гдје смо некада становали, до 1985. Нема буквално никога. А тамо је некад била врева нонстоп, од ујутро до увече. Шта год ко причао, ја видим само једно, а то је да становништво изумире, јер пази, све се то десило за десет година. Па ево ова основна школа што је видим са великог прозора трпезарије, ту је на 50 метара. Некад, кад би око 1 сат ђаци излазили из школе, то је била гужва и редови који се расипају овом и оном улицом и преко пољане; данас, међутим, то је неколико групица, на које се не бих ни осврнуо кад не бих о овоме мислио и знао да је то школа. Све то на једну страну. Има мјеста на која одем, уз море, па могу сате провести тамо гледајући, нема људи и не требају ми. То су мјеста гдје сам ја рођен, гдје сам учио да ходам, пливам и возим бицикло. Шта ми кроз главу и душу тад пролази, описати не умијем. Нит знам која је година, ни стољеће, ни шта се дешавало са државама, ни да сам попунио картон боравишта за туристе. Марш са државама, пасошима и картонима... и немој да ми, док ту стојим и пушим, ико приђе. Немој ико да ми прича о држави, о држављанству, о законима и параграфима, о овоме и о ономе; ништа ме се не тиче. Нит сам ја правио нит сам ја разбијао све то. Нисам ништа крив, а испашто сам и испаштам. Мирише море, миришу борови. Нема ту промјене државе и закона, то ти је и држава и закон... Ако зафијарим камен према мору, он у луку пада и бућне; сила теже дјелује и од додира стварају се по природном закону таласи кружно око тога мјеста гдје је камен упао у море. То су једини закони које ту видим, друго ме се ту не тиче... Пуцај, Гаврило!

КАКО HUMANA VLAST POMAŽE PENZIONERE I DRUGU SIROTINJU? U svim većim gradovima Srbije imamo prave fenomene. Od kada dode DOS na vlast, pomlatiše sve pse i mačke - lutalice. Zapitaše se mnogi čemu ovaj masakr nevinih životinja. Kad ono otkri se da iza svega stoji humana Đinđićeva vlada. Ona tako zapravo štiti penzionere. Ustvari sada penzioneri bez problema dolaze do kontejnera i do ono malo bačene hrane (hleba). I samo da mi neko kaže, sram ga bilo, da gospodin Đinđić ne misli na svoj narod. Ima tome nekoliko dana, kada naiđoh na jednoga svoga prijatelja, koji je odnedavno u penziji. Priča on meni, kako mu je mala penzija. Kaže: ,,ako platiš komunalije, onda nema za lekove. Ali za lekove mi i ne treba, pošto sam hvala Bogu zdrav. Imam samo za hleb”. I nastavlja: ,,ali ja nikada nisam gladan, jedem meso skoro svaki dan". Gledam ga začuđeno i mislim u sebi: „Оп mora da je alhemičar”! Kao da pogađa moje misli on nastavlja: „пе kradem, to nikada nisam radio u životu, ne prevrćem ni kontejnere kao toliki drugi penzioneri, a niko me i ne pomaže! Moja znatiželja raste. A on priča: ,,Ne može meni Đinđić ništa. Ja kada, dobijem penziju kupim nekako litru najjeftinije rakije. Nije to baš jako mnogo (nije „brlja” skupa). U tu rakiju potopim hleb. Oden na trgove gde ima golubova. Počinjem da ih hranim. ? Oni pojedu hleb sa rakijom i samo se izvrću. Meni ne preostaje ništa drugo nego da ih pokupim. I verujte, pun mi je zamrzivač golubova”. Jedem golubiju supu i paprikaš svaki dan. Može da bude nezgodno kada drugi penzioneri otkriju šta ja radim. Drugi, a i mnogi penzioneri, postadoše od dolaska Đinđića na vlast pasionirani ribolovci. I pecaju oni tako po svim srpskim rekama, i danju i noću, i na hladnoći, i po kiši. (Iz naše prepiske, sredina marta 2002.).

NEIZVESNA SUDBINA KOSOVA I JUGA SRBIJE Kosovo i Metohija pod međunarodnim protektoratom! Zvanično u sastavu SRJ, ali nje više nema! Nezvanično će ostati u sklopu Srbije, ali ko zna šta će se događati u budućnosti. Situacija u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa je uskomešana. Slede izbori. Situacija u Medveđi je jasna. Okreni, obrni Srbi dobijaju. U Preševu, Šiptari imaju većinu. Ali, kako tu sprovesti izbore, kada su Arnauti i tu prijavljeni, a prijavljeni su i na Kosovu i Metohiji gde su nedavno glasali. U Bujanovcu, Srbi i drugi koji nisu Šiptari imaju značajnu većinu. Samo Šiptari će na izbore pod jednom firmom. Srbi se tu kanda prizvaše pameti i rešiše takođe da izađu pod jednom zastavom. I sigurno bi dobili, ali protiv toga je g. Vojislav Šešelj. On traži da njegova Srpska radikalna stranka izađe samostalno!. I vrlo lako može da se dogodi da onda Šiptari dobiju. Opet se „crveni vojvoda” uskopistio! Blago srpskom narodu kada se ovaj brine za njegovo dobro! (Iz naše prepiske, sredina marta 2002.).

Iskra 1. maj 2002

СВАКА СЛИЧНОСТ НИЈЕ СЛУЧАЈНА ДИСКРИМИНАЦИЈА (лат. discriminare - одвајати правити разлику, нлат. discriminatio у међународним односима: давање мањих права припадницима једне државе него што се дају припадницима других држава; РАСНА ДИСКРИМИНАЦИЈА социјалноправни однос у неким државама који припадницима других раса (нпр. Црнцима и Јеврејима) и националним мањинама оспорава она права и грађанске слободе што их уживају припадници владајућег народа; обесправљење колонијалних, полуколонијалних народа или народних мањина од стране владајућег народа. М. ВУЈАКЛИЈА: „Лексикон страних речи и израза”. Према мотивима приповедака Максима Горког снимио је Емил Лотјану филм „Цигани лете у небо”. У једној секвенци филма, стари Циганин Чудре саветује главнога јунака Лујку Зобаре (такође Циганина): „Немој волети новац. Преварићете. Немој волети жене. Преварићете. Од свих вина најопојнија је слобода”! Цигани или Роми? Шта је тачније? Тешко је то децидирано рећи. За мене лично небитан и безначајан детаљ. Међутим за многе на српском етничком простору где су националне страсти увек узавреле, богами и није. Употребљаваћу зато у тексту оба термина равноправно. Немајући намеру да повредим оне који себе називају Ромима, а ни оне друге опредељене за назив Цигана. Ради језичке тачности мора се прецизирати да је термин Циганин грчкога порекла, у дословном значењу „неверник”. Појам Ром вуче корен из староиндиског језика; и преведен значи „човек”. Милан Вујаклија у већ споменутом „Лексикону страних речи и израза” навео је (и апсолутно је у праву), „да је Ром име које је код нас преовладало за припаднике етничке групе Цигана”. И могу једино да допуним, за доба комунистичке владавине Јосипа Броза Тита. Писаних историских докумената о пореклу и изворишту (прареликтној области) Рома (Цигана) или „планетарних избеглица” (и тако их зову) нема уопште. У недостатку релевантних научних чињеница, могуће је, и уз обавезну резерву ослонити се на старе циганске легенде. Оне наводе у разним варијацијама, а у огромном броју случајева да је постојбина Рома област око реке Ганг (данашње Индије). Постоји и мит, присутан у веома ретким циганским заједницама да су пореклом Египћани и да им је прадомовина Египат. Интересантност је, да је он завео, не мали број истраживача на научну странпутицу. „Нормално” и српске безбожнике (комунисте). И највише захваљујући бесомучној и сулудој тежњи српских атеиста да комадају и сатиру српски национ, а на подлози и основама поменуте заблуде, по инерцији, разделили су и Цигане (Роме). При попису становништва 1981. године, на просторима ондашње СФРЈ „освануше” тако и Египћани (махом на Косову и Метохији). Попис учињен десет година касније бележи да их има већ 85 хиљада.

Ћерим Абази, угледник етничке заједнице Египћана и члан српске делегације на „мировним преговорима” у Рамбујеу (почетак 1999.), зачуђеним и збленутим новинарима на околност да у Србији има и Египћана (и то не у малом броју), жучно и упорно је доказивао: „Нас, Египћана на Косову и Метохији има сада око 150 хиљада. Ромски језик не знамо. Говоримо шиптарски. Наша деца иду у школе на том језику. Са другим нацијама и Ромима се не мешамо. Не славимо ни Ђурђев-дан као Цигани. Пре много векова, под Османлијама, из Египта смо пресељени на Косово и Метохију”. Само 18 месеци касније, многи од „Египћана” напрасно постадоше Ашкалије. Основаше и Матицу Ашкалија Југославије, чији председник постаде Абедин Топлица. У изјави за средства информисања нагласи посебно: „У Србији живи око 200 хиљада Ашкалија, од чега 50 хиљада у Војводини, а већином су расељени са Косова и Метохије. Ми, Ашкалије, нисмо ни Роми ни Албанци, већ аутохтон народ са својим језиком и обичајима. Наш језик је много сличан албанском, али није албански. Канцаларија наше матице се налази у Новоме Саду. У овом граду, највише смо насељени у Великом риту, Адицама, Јужном Телепу и Бангладешу (периферни делови града). Живимо у крајње тешким, управо нехуманим условима за свакога човека”. Озбиљне научне студије недвосмислено упућују да Цигани (Роми) воде порекло из северо-западне Индије. Потичу врло вероватно од пете касте, познатије под именом хариџани („недодирљиви”). Валидне лингвистичке студије, потврдиле су сродност циганског са старим индиским језицима. Негде у средњем веку - ближе средини него крају (приближно од 12. до 14. века) - започео је егзодус Цигана из Индије (можда због ратног прогона?). Кретали су се преко територије данашњег Пакистана, Авганистана и Ирана до древне Јерменије. Сасвим сигурно, у Јерменији су провели неколико векова. Из Јерменије, упутила се једна група и остала да живи у Саудијској Арабији. Друга је преко Сирије доспела до Египта и Африке. Трећа - и уједно највећа преко Фригије и Лаконије се населила у Византијском Царству. Падом Балкана под власт Турске, на српске етничке просторе (Јужну Србију-Маћедонију, Стару Србију, северну Албанију, Зету-Црну Гору, Далмацију, Босну и Херцеговину и Моравску или Шумадијску Србију са деловима западне Бугарске) до конца 15. века, придолазе и Цигани. Претходно се бележи њихово присуство и у Грчкој и етничкој Бугарској, већ освојеним од Турака. У првој половини 16. века, са даљим продором Агарјана на српске етничке просторе изнад Саве и Дунава (Книнска Крајина, Лика, Банија, Кордун, Српска Славонија, Српска Војводина, јужна Угарска и свеколики Банат до Ердеља) имамо пенетрацију Цигана и на ове територије. Наравно и у Влашку, Молдавију и преостале делове (стварне) Мађарске подпале под власт Османлијске Империје. Староставне хронике бележе да

Iskra 1. rnaj 2002

су Роми тада живели по варошима, али и у мањим местима. Најчешће у посебном крају, такозваним Циган-малама. Белешке о њима нису истина нарочито повољне. Цигани су се бавили ковачким (из нужде) и котарским занатом. Затим свирком по вашарима (панађурима), а највише просјачењем, па и крађом. На пример, становници Смедерева су између 1540-2. године, према турским књигама (дефтерима) и по пореским обавезама били подељени у четири групе: муслимане, мартолосе (нередовне турске трупе састављене од Срба), невернике и Цигане. Под административном управом и владом Турака, Цигани су са Србима имали доста добре односе и нису нам чинили веће зло. Изузев у спорадичним случајевима када су Турцима чинили услуге вршећи егзекуције над осуђеним и беспомоћним припадницима нашег национа (Цигани су редовито лојални свакој власти). Иво Андрић, једини српски добитник Нобелове награде у роману „На Дрини ћуприја”, описао је један такав случај. Самоиницијативно и без икаквог наслона на Османлије, Цигани су се потом проширили и на друге европске земље. „Просвећена” Европа није их дочекала са раширеним рукама и није на Цигане гледала са симпатијама. Грубо им је бранила ношење одеће (део циганског фолклора), бављење музиком и гатање (читање судбине). Цивилизирани Европејци прихватили су у старту стереотипе (многи их се придржавају и дан-данас) да су Цигани пре свега лопови (кокошака у оно време), талентоване коњокрадице и необично вешти трговци-преваранти. Изгубили су из вида, само оно кључно. а то је да Цигани никада нису изазвали ни један рат, производили оружје и прогонили припаднике других народа. За такав став Европе не звучи претерано чудно наредба пруског краља Фридриха Вилијема са краја 18. столећа: „Пронађеног Циганина треба одвести до најближе шуме, и ако се заиста докаже да је Циганин, чак и ако није починио никакав злочин, мора бити заточен, било да је женско или мушко до краја живота”. У ослобођеној Србији, кроз читав 19. век, Цигани живе у складним односима и релацијама са Србима. Са српске стране, према њима, заиста нема ни трага од било какве дисриминације. Заузврат многи од Цигана напуштају ислам и конвертирају у православље. Преузимају српска имена и презимена и у потпуности се посрбљују. Пригрљују и српске славе. Па, најчешће славе Св. Петку (27. октобар), Св. Петку Трновску (8. август) и Св. Николу (19. децембар). Заједничка слава Рома као јединственог народа на српским етничким просторима, без обзира да ли су православци, муслимани или католици је Ђурђев-дан (6. мај). Прослављају га величанствено, раскошно и уз своју чаробну музику. Великан српске књижевности, Бора Станковић писао је углавном о Врању из друге половине 19. века. У драмама „Коштана” и „Јовча” и у више приповедака описао је топло са много нескривених симпатија живот, обичаје и песме рустикалних Цигана из врањанског региона. И у 20. веку, обострано добри односи Срба и

Iskra 1. maj 2002

Цигана, неће се изменити ни за јоту. Српски народ биће према Циганима пун разумевања, толеранције и отворене наклоности. У другој половини 19. века, др Анте Старчевић - отац хрватске нације - грми у етничкој Хрватској (загребачка, крижевачка, вараждинска и бјеловарска општина) да су „Срби нечиста пасмина и одриче им стваран национални идентитет”. Онда „мудро” изналази генетско исходиште српског националног бића у Власима, Циганима и Шиптарима. Германизовани Јевреј, др Јосип (Јошуа) Франк, агент бечког двора и утеменитељ хрватске „Странке права”, некритично и безпоговорно прихвата теорију Старчевића и успоставља знак једнакости између Цигана и Срба. „Најеминентнији” стручњак за српско питање др Анте Павелић „усвојиће” све дотадање „знанствене идеје” о Србима и разрадиће их у пракси („Пракса је једина истина”, наравно). Извршавајући за Време (или невреме) Другог светског рата Павелићеве „мудре замисли”, стожерник др Виктор Гутић уз Јуру Францетића (команданта „Црне легије”), највећи српски крволок у Босни и Херцеговини, изрећи ће: „Ове српске цигане послаћемо у Србију, једне жељезницом, а друге Савом без лађа. Сву српску гамад од 15 година па навише ми ћемо поубијати а њихове децу сместити у самостане (клостере) и од њих ће бити добри католици”. За трајање Другог светског рата, у земљама под окупацијом Трећег Рајха, истински геноцид од фашиста свих боја и националности доживели су Срби, Руси, Јевреји и Цигани. У сврху целовитости текста и потпуније информисаности читаоца морам да посебно подвучем да геноцид и етничко чишћење нису изум Немаца. Они јесу трајни феномени у људској историји, а баш у погледу њих прстом највише треба указати на Американце, Енглезе и Турке. Управо америчка цивилизација, а која се у времену садашњем највише „залаже” за заштиту људских и демократких права, заснована је на геноциду и ужасавајућем етничком чишћењу. Освајање северног америчког континента је један од најграндиознијих подухвата етничког чишћења. Према подацима америчког антрополога Апфреда Луса Кребера, на почетку колонизације (почетак 16. века) на читавом простору Северне Америка живело је 4.2 милиона староседелаца-Индијанаца. Од тада, па све до 1890. године, Американци су предузели на десетине ратних похода у којима ће зверски бити убијано, масакрирано и расељавано индијанско становништво. Тренутачно у САД, а према критеријумима Статистичког бироа, по којем се Индијанцем сматра свака особа која има најмање једну четвртину индијанске крви, живи око 700 хиљада припадника индијанског народа. Од те бројке, око једне трећине у резерватима (нешто налик на гето), под условима најгоре расне дискриминације. И Британци, а испредњачише у моралним поукама целоме свету „о демократији и заштити људских права”, спровели су управо више него стравично ентичко чишћење у Ирској. У периоду од 1841. до 1961. године, број

ЈЕДНА НАПОМЕНА

Свака сличност ... становника Ирске са 6.528.000, успели су да смање на 2.815.0 иселивши их у највећем броју у САД. Уз прећутну сагласнот САД и земаља Западне Европе, Турска данас, не презајући ни од упада на туђе територије (Ирак) спроводи геноцид и брутално етничко чишћење Курда. Иако они чине чак 17% становника „демократске” Турске, а то би било око 10.5 милиона од укупног броја житеља ове земље. И да се не превиди, Турска је у 20 веку извршила још два велика геноцида, а од чега је посебно трагична судбина Јермена. У покољима 1895. године је убијено од стране Османлија око 350 хиљада Јермена. Затим, Јерменско становништво је протерано 1915. из источне Анадолије у Сиријску пустињу, где се над њима комбинују покољи и помори уз помоћ глади и болештине. Крајњи збир овога пута је износио 1.5 милиона јерменских жртава. Сем Јермена, од Турака је тешко пострадала и грчка колонија. У области око Понта је побијено, на најразличитије начине, око 150 хиљада Грка. А из Мале Азије, источне Тракије и Понта је етнички очишћено још 1.700.0 Грка. У НД Хрватској (творевини Хитлера и Мусолинија) геноцид и етничка чишћења Срба, Јевреја и Цигана, изгледали су отприлике овако. Наиме, по узори на Хитлера донео је поглавник др Анте Павелић најпре читаву палету расистичких закона. Побројаћу их по редоследу доношења. Вреди их отргнути од заборава, толико својственог српском национу.

Читаоцима Искре који су редовни претплатници часописа „Српске органске студије”. У задњем броју поменутог часописа (Год. III, 4/2001 св. 1) објављен је разговор главног уредника са Светомиром Пауновићем. Непажњом коректора часописа у одговорима је било више словних грешака, али и неколико које могу читаоце довести у недоумицу, те су потребне благовремене исправке. На стр. 741 у другом пасусу стоји да је Пауновић рођен 8. јануара 1925. године, а требало је: 8. јануара 1923. године. На стр, 746, при дну трећег пасуса стоји: ......................... такозвани логор „В”, а требало је ................. такозовани логор „У”. Опште је познато да је логор био ИПСИЛОН, а не „В”. На стр. 755, где се говори о Валентини Пауновић, каже се да је „у једном америчком војном институту провела 50 година као професор”, а требало је 30 година. На стр. 756, где се говори о фељтонима комунистичких новинара, пише да су се појављивали „...поводом 50. годишњице узурпације власти у СФРЈ”; међутим, ови су се појављивали „поводом 30. годишњице узурпације власти у СФРЈ”. 50.

Још на једном месту 30 је непажњом замењено са

Тридесетог априла (травња) 1941. године (само три недеље од проглашења НД Хрватске) потписао је Павелић законску одредбу о држављанству. Гласила је:

На стр. 753, о дечаку Ђоки у Славонији у време Првог светског рата, стоји запело уместо запало, па испада да је маломе Ђоки (баш) запело да чува свиња, а не да му је запало по газдином распореду.

„Држављанин НД Хрватске је државни припадник аријевског порекла, који је својим држањем доказао да није радио против ослободилачких тежњи хрватског народа и који је вољан спремно и верно служити хрватском народу НД Хрватске. А државни припадник је особа која је под заштитом НД Хрватске”.

Скрећемо пажњу читаоцима поменутог часописа да у својим примерцима, у интеравјуу, унесу горње исправке; тиче се поготово оних, који би се некад користили информацијама о њему изнетим.

Светомир Р. Пауновић

Истога дана доноси „највећи хрватски муж” (разуме се после др Фрање Туђмана) Специјалну законску одредбу о заштити аријевске крви и части хрватског народа. Прецизно је одређивала: „да Срби, Цигани и Јевреји као људи другога реда морају бити и посебно обележени (знак гета). Срби су зато морали да око леве руке носе плаву траку са латиничним словок П (православац); Цигани траку жуте боје са ознаком Zigeuner (на немачком Циганин); а Јевреји такође жуту траку са Давидовом звездом, која је нешто касније имала бити истицана на леђима”.

СПАСОВО БРДО На југу Хиландара Спасово брдо чудног облика: Хиландарска прогноза времена. Кад магла покрије врх као капом Неизоставно долази киша; У зимско време - долази снег.

др Павелића, Законска одредба, уз потпис обелодањена је 25. маја 1941. године. Имала је само четири тачке. Точка 1. експлицитно дефинира: „Аријевског је поријекла особа која потјече од предака који су припадници европске расне заједнице. У двојбеним случајевима, изјашњавати се мора расно политичко повјереништво”.

Испод њега према истоку Скит је Свете Тројице Опустео без обитеља. Ни једног ризоносца у њему. Пустиња реко би права И само га декор растиња украшава.

Точке 2 и 3 одређују критеријуме за неаријевске скупине („подљуде”). Прецизније за Цигане, Јевреје и Србе. У точки 4 се изричито каже:

У близини Скита је Спасова вода Која Хиландар обилно водом снабдева, Обилно башту залива, Маслине и виноград, Обиљем благословене воде.

(Наставак у идућем броју)

Др Војислав Недељковић

2002.

О. Јован Хиландарац

Iskra 1. maj 2002

Američka organizacija za strateška istraživanja o kretanjima u Evropi

DUEL FRANCUZA I NEMACA NA BALKANU Nadmetanje dve sile moglo bi dodatno da destabilizuje ovaj region i oteža napore za objedinjavanje spoljne i bezbednosne politike Evrope - ocenjuje „Stratfor”. Članak pod gornjim nasiovima našli smo na Internet sajtu beogradske „Politike” <www.politika.co.yu> sredinom marta. Sudeći po potpisu inicijalima, članak je verovatno objavljen i u dneniku „Politika”. Pre nego prenesemo sam članak, hteli bi da ukažemo na opasnost prenaglašavanja nadmetanja dve kontinentalne evropske sile na bivšem jugoslovenskom prostoru, čemu je naš čovek skion, jer se pozornost skreće na detalj, a gubi iz vida cela slika. Novi svetski poredak (NSP) nije ništa drugo nego agresivni pohod svetskog krupnog kapitala, predvođenog supersilom Amerikom, koji smatra da je ,,sad ili nikad” došao čas nametanja čitavoj planeti - više različitim vidovima sile nego slobodnim izborom i privolom - svojih oblika i normi ekonomskog, političkog i društvenog života. I mada je svetski kapitalizam jedinstven u svojim opšte giobainim ciljevima, on ima i svojih unutrašnjih sloboda i razlika izraženih u međusobnoj utakmici i borbi. Najslikovitije rečeno, to je društveni darvinizam, gde ekonomski i finansijski, a time vojno i poiitički, najjači dominira; ono što naš narod drastično izražava mišlju da „jači-tlači”, a „veća riba guta manju”. Ta osnovna ekonomsko-finansijska moć u okviru visoko-kapitalističkog poretka onda određuje uticaj i snagu pojedinih država i sila u globalnoj politici - hijerarhiju moći koja se u životinjskom svetu zove „redosled kljucanja”. Nemačka i Francuska mogu imati svojih posebnih i rivalnih interesa i sigurno ih imaju - na Balkanu, ali one nisu dominantne u okviru hijerarhije moći NSP. One ostvaruju svoje (posebne) interese u okviru globalne politike visokog kapitalizma kojom nesumnjivo dominira daleko najnadmoćniji partner, SAD; i samo ukoliko su ti interesi i prateća politika Nemačke i Francuske široko saglasni sa dominatnim tonom geopolitike NSP koji daje Amerika. Da ne bi izgledalo da teoretišemo, pogledajmo praksu. Ako su negde u Evropi SAD zadržale svoj prevashodan uticaj, to je na Balkanu. SAD su uskoro po padu Berlinskog zida najavile svoj neinteres za Jugoslaviju, da ubrzo potom počnu sa njenom aktivnom destabiiizacijom. SFRJ ne bi biia razbijena bez američkog odobrenja, kao što ni BiH - mini-Jugoslavije - pod muslimanskom dominacijom ne bi bilo bez plana i režije SAD u Dejtonu. Albanski terorizam OVK na Kosovu prevashodno je američka inspiracija i režija, kao što je i Rambuje SAD inscenacija. Neobjavljeni i nelegalni rat NATO-a protiv SRJ u potpunosti je američka zamisao, kao što je i vođen učešćem 90 odsto vazdušnih snaga i ratnog oruđa SAD. Bondstil na Kosovu je danas najveća čisto američka ratna baza u Evropi. Rušenje Miloševića - ne zato što je bio nedovoljno dosledan u odbrani jugoslovenskih i srpskih interesa, ili onoga što je učinio nažao svome narodu, već zbog odbijanja diktata u Rambujeu iz čega je trebalo da usledi mirna NATO okupacija SRJ - uz široku saradnju CIA-e i drugih američkih tajnih servisa, izdašno finansirano milionima dolara, orkestriao je lično iz Budimpešte sadašnji ambasador SAD u Beogradu, Vilijam Montgomeri. Valjda najbolji pokazatelj stvarnog uticaja Nemačke i Francuske jeste činjenica da predsednik vlade Srbije, Zoran Đinđić, mada važi za „nemačkog čoveka", ne trči na konsultacije sa nemačkim, a još manje sa francuskim ambasadorom, već najčešće sreće g. Montgomerija. SAD komanduju ne samo sopstvenom finansijskom pomoću i kreditima, već i fondovima MMF-a i Svetske banke, pa čak i bankarskog Pariskog kluba. Ako SAD kažu nema pomoći ni kredita SRJ dok ona ne izruči Hagu svoje državljane, navodne ratne zločince - slagalo se to sa ustavom i zakonima jedne navodno suverene zemlje ili ne - onda se oni automatski za-

mrzavaju. I tako upravo sada SAD ucenjuju svoje vazale u Beogradu. Havijer Solana, visoki mandator za spoljnu politiku EU, mogao je biti zvanični posrednik „dobrih usluga” između Crne Gore i Srbije, odnosno SRJ, ali je nesumnjivo najčešći posetilac i najveći uticaj u Podgorici, kako kod crnogorske vlade tako i kod opozicije, imao ambasador Montgomeri. Nadamo se da smo pomenutim činjenicama dali pravu perspektivu i težinu uticaju i duelu Francuza i Nemaca na Baikanu o kome se govori u članku koji sledi. *

* *

Balkan je postao poprište nadmetanja za sferu uticaja dve najveće evropske sile - Nemačke i Francuske koje preti da taj, ratovima već izmučen region, dodatno destabilizuje pa i oteža napore za objedinjavanje spoljne i vojne politike kontinenta. Do ovakve ocene upravo je došla američka agencija za strateška istraživanja „Stratfor”, podsećajući da je igranje vatrom na „buretu baruta”, u prošlosti nanelo velike štete. Duel će, predviđaju ovi eksperti, verovatno dobiti Berlin iako će Pariz pokušati da tradicionalnim vezama i diplomatskom mudrušću sačuva svoje pozicije. Nemačka želi da ponovo postane centar Evrope, pri čemu je bitan deo te njene strategije Balkan, čije države, s kojima je bolje trgovinski povezana nego Francuska, može da pridobije za sebe primamljivim pristupom najvećem evropskom tržištu kao i obilatnom pomoći, investicijama, vojnom obukom, oružjem i tehnologijom. Prednost Nemaca je, kako sugeriše „Stratfor”, i u tome što uživa naklonost Amerikanaca, sklonih da - zaokupIjeni ratom protiv terorizma - balkanski košmar prepuste nesložnim Evropljanima. Ipak, analitičari ocrtavaju liniju deobe pri čemu bi se Berlin usredsredio na jačanje veza sa Slovenijom, Hrvatskom, Albanijom, BiH i Bugarima dok bi Pariz potražio „kontrabalans” u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Rumuniji. Ovakvo specifično spoljno razgraničavanje, već je viđeno u istoriji, smatraju stručnjaci pomenute organizacije, čije je sedište u Teksasu, jer su Francuzi i ranije tešnje saradjivali s pravoslavnim Slovenima, dok je Nemačka ne tako davno potvrdila svoj veći interes za Hrvatsku i Sloveniju, kada je „ranim priznavanjem” njihovog odvajanja od bivše SFRJ, bivši kancelar Helmut Kol „doprineo balkanskim ratovima devedesetih”. Uprkos istrorijskim vezama sa Srbijom, Rusija je poslednjih godina izgubila uticaj na Balkan - piše „Stratfor”. Po tom viđenju, Jugoslavija više nije geopolitički prioritet Moskve, koja više nije ni u stanju da se priključi Parizu, i u težnji da razvije ekonomske odnose sa Evropom, prednost daje - „nemačkoj vezi”. Sve važniji igrač na Balkanu biće, međutim, Turska, koja će koristeći kulturne i verske veze sa Albanijom i BiH, nastoji i da se što više uključi u evropsku politiku. Aktuelna polemika izazvana tvrdnjom jednog američkog diplomate nemačkom listu da je francuski oficir (što su potom demantovali i Pariz i NATO) javio Radovanu Karadžiću da se sprema akcija za njegovo hapštenje u Čelebićima, poslužila je „Stratforu” pretežno kao podesan povod za šire razmatranje pitanja bezbednosti u Evropi, za koja Balkan predstavlja jedan od glavnih testova. Natezanja između Berlina i Pariza mogla bi, sugeriiše se, ne samo da oslabe proces objedinjavanja evropske spoljne politike, nego i da izazovu nova nadmetanja među etničkim zajednicama u ovom regionu.

M.P.

Iskra 1. rnaj 2002

„ВУКОВАР ЈЕДНЕ МЛАДОСТИ” НАДЕ ЈАНКОВИЋ-ВУЈИНОВИЋ Нада Јанковић-Вујиновић „Вуковар једне младости”; Библиотека Српска дијаспора, Коло I; Београд: Удружење књижевника Србије, 2000.; стр. 282; цена 28 долара. * * *

Иако је на књизи датум 2000. године, у Америку је стигла јесенас, када ју је брат покојне Наде српски књижевник Сава Јанковић донео из Београда, где је био у посети први пут након пуних 57 година. У књизи стоји кратка биографија: „Нада Јанковић-Вујиновић рођена је 1920. године у сремском градићу Кленак, на левој обали Саве насупрот Шапцу. Гимназију је похађала у Вуковару и у Руми. Још као ђак гимназије, објављивала је приповетке у листи Мали Богољуб, у издању Српске православне цркве. Писала је и поезију. Други светски рат затекао ју је као апсолвента на Правном факултету у Београду. После рата живела је у Италији и Немачкој. Године 1949. емигрирала је у Сједињене Америчке Државе, где је живела са својом породицом све до своје трагичне смрти. Погинула је у саобраћајној несрећи 6. маја 1997. године, на путу између Аљаске и Канаде. И то је све о писцу. Није требало бити тако шкрт о биографији покојне Наде, утолико пре што је била знана од бројних сапатника у логорима у Форлију и Еболију у Италији и у логору у Дипхолцу у Западној Немачкој, где су боравиле породице бивших припадника Српског добровољачког корпуса, а она удала за добровољачког поручника Мила Вујиновића из чувене 7. добровољачког одреда, који је такође био песник и чију је збирку песама издало издавачко предузеће „Косово”, које је водио прота др Матеја Матејић. Миле и Нада имали су сина Часлава, који је такође трагично погинуо у аутомобилској несрећи као врло млад и две и данас живе кћерке Лидију и Весну, којима је мајка Нада посветила свој рома. Лидија је холивудска глумица и о њеном успону је писао писац ових редова у „Американском Србобарану”. Супруг и отац Миле је преминуо 9. марта 1983. године. Породица је најпре живела у Аликвипи, Пенсилванија, а потом у Вашингтону, где су Миле и Нада помогли при оснивању тамошње Српске православне црквеношколске општине Св. Луке, која је данас прерасле у велику парохију, где је свештеник јереј Алекса Мићић, син покојног протонамесника АлексанцраАце, свима нам знаног појца оца Алексе Тодоровића из разних логора у Италији и Немачкој. (Нека нам се опрости на допуни ове биографије, али је итекако било потребно додати ово, да би се видела пуноћа живота покојне Наде и њене породице). * * *

Роман Наде Јанковић-Вујиновић „Вуковар једне младости” изазвао је велико интересовање међу читаоцима и на родној груди и у емиграцији, а нарочито у Америци, где је Нада живела са својом породицом све до своје трагичне смрти. Интересовање је утолико веће, што је жена емигранткиња романописац. И то, итекако талентована списатељка. Радња романа се догађа у Вуковару, између Првог и Другог светског рата. Главна јунакиња је

Сремица - Српкиња Јелена, која је по мајци и баки потомак чувене српске породице Стефановић, која је српском народу дала сликара и иконописца Стевана, који је лепим иконостасима украсио многе српске православне цркве, музиколога Павла и песника и преводиоца др Светислава, лекара, који је 1943. године био члан Међународне комисије Црвеног крста, која је испитивала Стаљинове и његових комуниста злочине почињене над пољским официрима у Катину и над руским војницима у Виници (што се види из књиге, а што је писац поговора, кад спомиње славну породицу Стефановић, требало да напише, утолико пре што је због учешћа у овој комисији др Светислав био стрељан од Титових комуниста кад су се у јесен 1944. године дограбили власти у Београду и Србији). Нада врло лепим и сликовитим описима представља читаоцима своју и бакину породицу у Срему кад тамо одлази за божићње и летње ферије, а у Вуковару три типичне породице тога времена - немачку похрваћену породицу Штерн, чисто хрватску породицу Павић и јеврејску породицу школске другарице Ракеле. Јунаци Штернове породице су тетка („танте”) Емилија, господин и госпођа Штерн и њихова деца син Лео и кћерке Бланка и Паула; породице Павић - др Фрања, јавни бележник и његова супруга и кћерке Неда и Катарина. Ракалина породица је веома скромна и чине је само отац, мајка и кћерка јединица Ракела. Разуме се, спомињу се и друга имена, која долазе као гости у кућу Штерна, где је јунакиња романа Јелена била на стану и храни зе време похађања гимназије у Вуковару. Нада Јанковић-Вујиновић је дете новостворене државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије, па је и њена главна јунакиња Јелена сва прожете југословенством. Она је Југословенка целим својим бићем. И сад романописац кроз ове породице слика уствари Краљевину Југославију и живот народа у њој. Та нова држава није била буржоаска, како су је крстили комунисти да би је могли рушити, већ сељачка држава, углавном пољопривредна, где је индустрија била тек на помолу, а у чијем изграђивању учествује и Јеленин отац, градитељ фабрике обуће и то баш у Вуковарском крају. Живот тече лепо и мирно и ни у чему се не оскудева. Свега има у тој држави. И писац ових редове је дете рођено и одрасло у тој држави, те с правом може рећи да је то била „мала Америка”. Падом те државе и стварањем после „нових Југославија” (друге, треће итд.) никада више живот неће достићи ниво живота у Краљевини Југославији. Никада. Нада је као уметничком кичицом извајала ликове Јелене, танте-Емилије, брачног пара Штерн, њиховог сина Леа и кћерки Бланке и Пауле, па породице Павић, нарочито Катарине и Неде и њеног изабраника Чеха Јана, па своју другарицу Ракелу и нарочито, Јеленине симпатије Влатка, а после његове погибије као маринског официра, свога изабраника Стеву. Сви као жива бића дефилију пред очима читалаца. Пре него што је пропала држава, изненадно је преминуо Јеленин отац, кога је описала као доброг и нежног родитеља, како само кћерка то уме. Потом је дошла њена удаја за Стеву, пресељење у Београд, рат и пропаст државе, на чијим рушевинама је основана сателитска Независна Држава Хрватска . Тусе роман завршава.

Iskra 1. maj 2002

Ревизионизам у савременој српској књижевности (66)

ЂЕНЕРАЛ МИЛАН НЕДИЋ СИНИШЕ КОВАЧЕВИЋА Синиша Ковачевић (1954), угледни и понекада контроверзни српски драматичар, написао је драму Ђенерал Милан Недић, која је играна 1992. и касније у београдским позориштима. Тема је не само занимљива већ и експлозивна, јер је драма први пут приказана док су комунисти још били на власти. Пошто драма још није публикована, морао сам да се послужим скриптом из позоришта. Радња се дешава у Београду од 1941. до 1945. Интересантно је како Ковачевић види ситуацију у Србији у јесен 1941. и касније, из чега се види његова жеља да верно представи гледаоцима, од којих многи нису ни били рођени у то време, претешки положај Срба, а тиме и праве побуде пристанка Милана Недића да образује владу под окупацијом. У првој сцени, на крају рата, иследник саслушава у затвору генерала Милана Недића, кога су претходно Американци испоручили комунистичким властима да буде суђен за своју делатност у току рата. Иследник, „тако млад а већ тако потпуковник Озне”, понаша се осионо и подругљиво. Стално сугерира дактилографкињи да изврнуто бележи Недићеве одговоре: „Пишите. Ја сам Милан Недић, народни непријатељ, издајник, сарадник окупатора, гњида и плесан од човека.” Док Недић стално одговара на питања мирно и достојанствено: „Ја сам Милан Недић, армијски ђенерал.” Иследник даље пакосно вели: „Каже ти кћер да ће ти моравац на гробу заиграти. Виш како су ти данашња дјеца незахвална... Моро сам јој узет пропусницу, штоћу. Нијесам је мого пустит да те вријеђа, јел‘ тако. Да она рече, молим ја тебе, да је срамота сваког залогаја хљеба

Живот у Вуковару, где су биле испретлетане српске, хрватске и јеврејске породице, ничим није могао наговестити да би после пропасти државе могло доћи до тако страшног прогона и сатирања Срба и Јевреја. Али и оно што се десило у Независној Држави Хрватској, заборавило се после под паролом „братства и јединства” коју је Брозов комунизам наметнуо, па се веровало да се више никад сличан покољ неће поновити. Али авај. Оноштосе десило баш у Вуковару у задњем хрватско-српском рату, то је превазишло све ужасе, тако да је после Вуковар кршетен као „Хрватски Стаљинград”. Али то није ушло у овај роман. Надин роман је написан лепим чистим српским језиком и свака реч је на своме месту. Својим стилом, а нарочито пробраним речником, роман далеко одскаче од отаџбинских романа, у којима има много скарадних речи, па и псовки. Романописац Нада Јанковић-Вујиновић; светли у свакој својој речи. И зато јој читалац мора одати пуно признање. Из свег срца препоручујемо овај роман Наде ЈанковићВујиновић, који се по цени од 27 америчких долара може наручити на адресу њеног брата: Mr. Sava Jankovic, 8707 Stockvvell Road, Baltimore, MD. 21234 U.S.A.

који je ca тобом појела... Још пита, ђе ће ти душа.” Недић мирно одговара: „Менијесавестчиста.” Иследник: „Ајде. Што си бего онда? Што смо те ватали по Аустрији?” Недић: „Не би ти то, дете моје, разумео.” А на иследникове претње каже: „Ја се, синко, не бојим ни смрти ни батина.” Иследник: „Још је остало да нешто речеш у десетерцу, оставиш аманет Србији и потомству и свечано крепаш. Ајде. Знам ја такве родољубе.” Недић покушава да га расвести: „Шта ти знаш о родољубљу... Знаш ли да сам учесник оба балканска рата, знаш ли да сам прегазио Албанију...” Недић покушава да стави ствари на њихово место: „Ја сам вама, господине иследниче, испричао све. И та саслушања верификовао својим потписом. Не постоји ни једна чињеница које се сећам а да је нисам рекао, да није ушла у записник, да од моје стране није потписана.” Иследникће нато: „Осим да си издајник и ратни злочинац.” Недић кратко потврђује: „Осим тога.” А онда иследник диктира дактилографкињи, из чега се види да је све било унапред припремљено: „Пиши Драгиња: Дана, па остави мало празног мјеста за датум, користећи непажњу стражара који су га спроводили на саслушање, народни издајник и ратни злочинац Милан Ђ. Недић, извршио је самоубиство, тако што се... (застане) рецимо, отргао од стражара и бацио кроз прозор, чекај, кроз затворен прозор, са трећег спрата.” Ауторова иронија је очигледна. У даљем току, један неименовани немачки официр објашњава ситуацију Милану Аћимовићу, министру унутрашњих дела у комесарској управи и, касније, у Недићевој влади: „Мислим на то да неко убије млекаџију са леђа и побегне у шуму, а онда ми убијемо сто Срба за одмазду. Ту је рачун, Аћимовићу, врло прост.” Аћимовић са неверицом одбија Немчеву тврдњу да је одлучено да Недић буде председник владе: „Од људи који су остали у Југославији он је поуздано најомиљенији и најцењенији. Знате, он је херој прошлих ратова, директан потомак човека који је у првом српском устанку први убио Турчина... Апис није успео да га увуче у заверу. Рекаоје, ја не убијам своје краљеве... Хоћу само да кажем да се ради о часном човеку, врло старом, кога политика не интересује. То је једини Србин са свим ордењем и краљевине Србије и Југославије, он има ордења за три мундира, све је своје војне амбиције изживео, био је и министар војни и начелник ђенералштаба... Њему нити је до власти, нити га то интересује.” Немац хладно опомиње Аћимовића: „Ићи ће највиђенији Срби да га моле да се тога прими. Немачка команда није баш била одушевљена кад сте предложили господина Недића, али сте ви успели да нас убедите... А он је најподеснији да спасава оно што се спасти да. Иначе, ако се настави овако, сто за једног, за једно два месеца у Србији, нажалост, више неће бити Срба.” Немац такође отворено каже шта они мисле о Недићу: „Ми, Аћимовићу, знамо да је извесном доктору Драгољубу Јовановићу рекао да ће радије под Стаљином бити обичан редов него под Хитлером генерал...” Аћимовић то преноси касније оклевајућем Недићу, описујући претешку ситуацију: „Из Хрватске стиже толико лешева да се по њима може преходати Дунав. У Босни и на Косову није ништа боље. Немци овде убијају сто за једног, пристаните Бога ради.” Недић гледа у слику сина погинулог у експлозији у Смедереву 5. јуна 1941. и исказује једну од својих омиљених тема: „Ни он ни

Бора M. Карапанџић

Iskra 1. maj 2002

Ревизионизам ... хиљаде других не би страдало да није лудих тикава на раменима, да није било лудог Симовића. Шта будала уради због једног енглеског ордена! Сад он ту ленту шета по Лондону, а овде народ гине на хватове. Е Симовићу, Симовићу! Ни до носа ти видео ниси. Залудео и оно дете, одвео и њега тамо, одвојио круну од народа, главу од тела. Као да једна светска халабука није могла без нас Срба. Оће пиле да брани петла од јастреба. Луди Срби, луди Срби!” Приликом Немчеве званичне посете, Недић и даље одбија да се прими, а Немац покушава да га убеди, наводећи интересантне закључке о Србима: „Шуме пуне, комесари белосветски стижу ли стижу, ви се пренемажете. Мислите ли да ће комунисти, ако ми, не дао Бог, изгубимо рат, допустити да вам се онај инфант из Лондона врати. Ајте молим вас. Па и комунисти и Енглези ће гинути до последњег Србина, то вам је, ваљда, јасно. Па њима ништа није свето, они за жртве не питају... Карађорђа имате на стотине, за извоз, а Милоша Обреновића ни једног. А Обреновић вам је сад потребнији него онда. Него икад... Ја ништа не разумем. Ви, отприлике, треба да говорите ово што ја причам, а ја треба да одбацујем ту могућност да Срби овог тренутка имају своју владу и свог председника.” Немац затим употребљава најважнији разлог: „Ова вам је секција, биће, позната. Видите овај град овде, зваће се Принцеугенбург. Налази се на ушћу Саве у Дунав и својим положајем доминира над сремском и посавском равницом. Иза њега је планина по имену Авала. Онјепод контролом хрватских трупа, као и део познат под именом Мачва. Овај део овде, до града који се данас зове Крагујевац, а коме се у Софији тражи адекватно име, замислите предложили су Адолфбург, али фирер је то одбио са индигнацијом. Тај део, дакле, добиће Бугарска; он се, логично, налази под контролом бугарских трупа... Санџак иде Албанији. Овај део овде преузимају мађарске трупе... Наши војници морају да буду на источном фронту, овај простор је нама потпуно геополитички незанимљив, опасуљите се, човече, ово је сува истина...” То, можда више него ма шта друго, убедило је Недића да се прими незахвалног положаја. Он је био свестан последица својих поступака, како каже својој жени: „Енглези ако победе, Дража ће ме полити катраном и посути перјем. И тако водати по Србији. А комунци ће од мене скувати сапун.” У свом првом говору после образовања владе, Недић наводи разлоге зашто се примио председништва, које Ковачевић аутентично преноси: „Браћо и сестре, говори вам ваш брат, армијски ђенерал Милан Недић, председник српске владе. Говорим вам из дубине српске душе, српског срца, честито и поштено. Тако ми Бог помогао. Данас српски народ преживљава најтеже дане откако се доселио у ове балканске земље. Априла месеца ове године изгубили смо слободу и државу, а сада нам прети опасност да изгубимо народ.” Затим описује велике недаће, братоубилачки рат, убијање и проливање крви. „Зар није било доста проливања српске крви? Зар није било доста мука и патњи, болова и суза, рушења и згаришта, него су чак браћа ударила једни на друге... Као да хоће да се испуне речи наших непријатеља: Друмови ће пожелети Срба... Дошао сам на владу да спасавам српски народ, да се међусобно не истреби, да завлада ред и мир, рад и братство, сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком. Само слога Србина спасава. Шта можемо сада да учинимо? Ништа, само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врше обрачуни највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи нити одмоћи. Немој да се мешамо у туђе ствари, јер ко се меша у туђе ствари обично извуче дебљи крај. Решио сам да народ поведем правим народним путем, да гледа своје интересе и да се сачува од истребљења.”

А људима окупљеним у свом кабинету Недић отворено и сликовито говори: „Браћо и сестре, стање је такво да горе не може бити. Српски народ у Хрватској изложен је таквој погибељи да то свет не памти. Оно што је избегло маљу и ножу, пребегло је овде, у мајчицу Србију, голо и босо. Тим људима треба и конака и крува и рува. У Босни је исто тако, ако није и горе, све што фес носи усташку је каму припасало, ако није, ускоро ће; Бугари и Мађари као и увек, потуљено, подло и из потаје, о Арнаутима да вам и не говорим. Овде Немци убијају сто за једног. Преко пола милиона душа избегло је у Србију... Дајте да спасавамо што се спасти да. На нама је, другог нема. Један ванредни човек, по имену Тома Максимовић, и сам избеглица из Борова, на челу је комесаријата за избеглице. Помозимо колико се помоћи може... Треба само бити стрпљив и миран. Немци неће метка испалити, само ако их оставимо на миру. Престаће и рације и репресалије, трупе ће одаслати одавде... Па дајмо да једном дим прође и кроз наш оџак, не мора лисица сваки пут кроз наш кокошињац... Не може се кућа гасити бензином. Триста хиљада је мушких душа, преко триста, у ропству. Доста је Карађорђа, превише их је, а Милош недостаје. Аман за аман, браћо и сестре, помагајте, ако Бога знате...” Ковачевић наводи да је Недић имао проблеме са Немцима у токе своје владавине, као, на пример, оптужио их је да су стрељали у Крагујевцу и више него сто за једног, на што му Немац јетко одговара: „Ко се не би забројао да види своје војнике са властитим пенисима у устима, ко? Ви мени спочитавате варваризам, ви. Пенисе у уста, господе Боже! Овде се ради о одмазди на коју је унапред и благовремено упозорено, а одмазда је била жешћа зато што је и чин побуне без преседана по свом простаклуку, варваризму и примитивизму... Гледајте да се овакве комунистичке свињарије више не догађају.” Недић: „Откуд знате да сукомунистич „Сумњам да би неко други мртвим војницимас на чело урезао звезду.” Недић: „Па побијте нас овде све, до колевке...Ја подносим оставку. Ја сам се ове работе примио да спасавам што се спасти да, а не да помажем у сахрањивању.” На то Немац опомиње: „Имају Срби опаснијег непријатеља од нас Немаца.” Недић дочекује на железничкој станици групу заробљеника који су пуштени из ропства захваљујући њему и поздравља их својим уобичајеним говором: „Ви сви знате да сам био раме уз раме са вама и да сам делио са вама и добро и зло и да сам дошао по наређењу Врховне команде да са министром, господином ЦинцарМарковићем, спасавам што се још дало спасти. После тога био сам интерниран деведесет пет дана. Из интернације сам изашао на молбу многих народних првака и сав сам се ставио у службу Отаџбине, да заштитимо ваше миле и драге од највеће напасти, од рушилачког комунизма... Изгубио сам јединца сина. Али остао ми је српски народ, а он је био све за мене. Изгубио сам сина, али су мени сви синови Србије исто тако драги као да су ми рођени и ја сам се за све њих заложио. И онда сам казао, прво ту комунистичку аждају да сломимо, и ми смо је сломили... Српски народ и наша Србија морају, упркос свему, да живе. Зато је српска влада, влада народног спаса, утврдила један програм да српски народ не би лутао и сваке двадесете године пропадао. Ми смо трасирали један пут за будућност, да се сви Срби окупе, да пођу тим бољим путем, да иду руку под руку, раме уз раме. Тај пут је пут којим су ишли наши претци, да сви Срби буду оно што су били и биће: Једна душа, једна мисао, једно тело... Ми на томе радимо и на том делу истрајаћемо. Они наши несрећници из Лондона и Москве позивају нас на оружје, а они седе у заклону и не маре што ће Србима бити попаљена села и градови, њихове породице унесрећене. Али Лондон и Москва не зову на оружје никог другог. Ни Холанђане, ни Данце, ни Французе, ни Норвежане, као ни Чехе и Пољаке и друге народе...”

Iskra 1. maj 2002

Свог брата Милутина, који је такође пуштен из ропства и који изјављује да ће у шуму, Недић покушава да уразуми: „Па јел‘ ти стварно ништа не разумеш, па ниси ти балавац, шта си се успалио као гимназиста. Па јел‘ ти не разумеш да ће нас затрти... Па јел‘ би и ти, ко и онај луди Дража, штапом на бика, после ноћ на главу, па у помрчину, а Швабе нек газе народ гусеницама. Сто за једног, еј, триста за једног је било у Крагујевцу. Ил‘ би и ти, ко и комунисти, побио пар џандара и поштара, црвен барјак на општину, ону петокраку на црквени торањ, три кола око ватре и казана са пасуљем, па у шуму. Чим затутњи иза кривине гусеница, бегај... Ено, тако су Мачву ојадили, крова целог нема, не можеш више орати од гробова, тако су Ужице и Златибор оцрнили. И ко да вас више дозове памети? Ајде, тај комуњарски олош, то је и за разумети, то је с коца и конопца, то је професионални башибозук, то су они исти што су и у Шпанији орали и копали, Мазијанин, Жилник, Броз, Пијаде, све Срби православни. Брига Мазијанина и Пијаде за Србе, намерно то они и раде, после ћемо у Америку и Канаду ићи по српску расаду. И чиме би ти сада на Немца овог тренутка? Ништа им нисмо могли ни са милион војника, са топовима, сад ћемо ловачким пушкама да их гонимо по Србији.” Мало касније му открива шта заиста мисли и очекује: „Само мудро. Даће Бог да се Американци искрцају на Јадран, онда одмах Србију направити, нипошто Југославију, краљ да се врати одмах са Американцима, нипошто касније.”

драма, он није у строгом смислу историјски докуменат, јер је аутор, користећи уметничку слободу, приказао Недића како га он види. Треба нагласити да се Ковачевић родио 1954. и да се његово виђење Недића кристалисало неколико деценија после генералове смрти. Оно се у многоме разликује од комунистичког, па и од многих других. Ковачевић је и у једној другој драми, Српска драма (1994), указао како је српски народ и против своје воље кроз генерације увлачен у крваве ратне сукобе. Овако нико у Југославији после Другог светског рата није јавно говорио о Недићу. То људи гледају и слушају у позоришту, што их свакако наводи да ревидирају свој став или, бар, да се замисле, нарочито они који се нису ни родили кад се дешавала трагедија Другог светског рата. Како каже драмски критичар Владимир Стаменковић: „Чим се заврши представа у којој је главно лице Милан Недић, сви гледаоци одједном устају и дуго, одушевљено пљескају. Одају ли они тиме признање једино писцу, редитељу и глумцима? Пре би се рекло да је у питању својеврсна политичка демонстрација, први јавни протест после скоро пола века против тврђења комунистичке пропаганде да је тај несрећни, трагични генерал био издајник свог народа, један од наших највећих ратних злочинаца. У ствари, као и много пута до сада, позориште и у овом случају узима улогу непристрасног судије да изрекне коначну правду у једном старом, замршеном спору.”(1) Зрно до зрна погача, камен до камена палача...

Слушајући позив радио Лондон да се сви прикључе Титу и о савезничком бомбардовању Београда и других српских градова, Недић љутито реагује, додајући да су страдала породилишта, сиротишта, и други цивилни објекти, и иронично примећује: „Ето нам ускршњег дара... О луди Срби, луди Срби... боље бардак српске крви од капи енглеске...” Занимљиво је шта Недић говори иследнику о својој посети Хитлеру: „Господин се Хитлер понашао отприлике попут вас... бахато и примитивно... Молио сам га да се укине одмазда један према сто, да се Хрвати казне због масакра над Србима, да се учине неки територијални уступци Србији...” Ковачевић наводи и неке негативне стране Недићевог карактера, нарочито у вези са његовим личним проблемима. Тако он тврди, с правом или не, није ми познато, да се Недић развео од жене, јер је, како он сам каже, увек ишао за каријером, тј. служењем народу. Ту је и алузија да је био женскарош („колико станица толико Аница”). Кћер Анђелија и жена га критикују што се прихватио председништва. На два-три места Недић хвалише Немце и њихову доброту (?) према Србима, што је мало чудно с обзиром на Недићев јавни противнемачки став пре рата. За време рата он је морао да даје изјаве повољне за Немце, по оној народној, гују глади, испод ње се вади. Има и нетачности, на пример да је понуда за председништво учињена само пет дана после екплозије у Смедереву, док је историјска чињеница да су преговори вођени у августу, а образовање владе било је 1. септембра 1941. Све то ипак није толико важно у упоређењу са чињеницом да се о Недићу јавно говорило у још комунистичкој Југославији као о поштеном човеку који се свесно жртвовао да спасе свој народ. На крају Недића изводе. Споља се чује лом стакла и ларма. Иследник се прави незаинтересованим. Тражи ранији извештај о самоубиству и каже дактилографкињи:„Ставиданашњ нејасно како је Недић завршио, мада се из горњег лако закључује намештеност његовог убиства. Како, знају само починиоци, а они и дан-данас ћуте. Овим комадом Ковачевић јавно поставља то питање. Иако је комад Ђенерал Милан Недић историјска

Васа Михаиловић

(1) НИН, 17. април 1992, 44.

МУЗА И ЈА Трепере звезде у раскошном бљеску, Сањиво шапћу маслине у тами, Док море дрема на још топлом песку... Ту, муза и ја стајали смо сами... K’o Афродита рођена у пени, Заносни Венус, Јелена из Троје, Роба занавек нашла си у мени Да служи тебе и све дражи твоје. Ћутке си руком, провидном и меком, Дотакла струне устрепталог срца Да јекну складно симфонијом неком У којој душа сад пева, сад грца. Те кратке ноћи столећа су прошла, Препуна машти, открића и снова... А затим, нагло, као што си дошла Оде да себи тражиш роба нова. Свирепо ветар кроз маслине хуји, Звезде и месец са свода се скрили, Док море жалом побеснело бруји... Ту, где смо некад ми заједно били.

Предраг Петровић

Iskra 1. maj 2002

† ДРАГОСЛАВ - „ПУША„ МАЈЕРХОФЕР У Манчестеру, северна Енглеска, умро је 3. априла 2002. године наш добри и ретко племенити друг, Драгослав Пуша Мајерхофер. Умро је напрасно од срца. Нашао га је мртвог син Милан, пошто је Пуша живео сам у кући. Драгослав је сахрањен 12. априла на манчестерском гробљу Блакли, недалеко од своје куће, испраћен од већег броја својих другова и другарица из неколико градова северне Енглеске, самог Манчестера, као и Бермингама. Опело у капели на гробљу су служили протојереј-ставрофор о. Миленко Зебић, архијерејески заменик за Велику Британију и надлежни парох, протојереј о. Жарко Недић. На крају опела прота о. Зебић се надахнуто опростио од свога друга Пуше као човека хришћанске кротости и љубави. Над гробом је говорио Манчестера, Борис Антуновић:

Пушин

блиски

друг

из

Ево скуписмо се данас овдје да испратимо до његове вјечне куће Драгослава Мајерхофера, нашег драгог Пушу. Његова изненадна смрт дубоко нас је потресла и ожалостила. Наш Пуше је десети члан наше добровољачке заједнице у Манчестеру којег губимо. Губимо вјерног и доброг друга који увјек бјеше спреман да помогне, друга на којег смо увјек могли да рачунамо. Пуша се родио 11. новембра 1924. године у Чачку у једној угледној добро стојећој породици. Отац му је био грађевински предузимач. Родитељи су му имали три сина и три кћерке. У Чачку је похађао основну школу и гимназију. Као млад гимназијалац пришао је омладини ЈНП Збора као и његова два старија брата. Године 1943. слиједи пример своје старије браће и ступа у добровољце у Центар за обуку у којем се са осталим јединицама Српског добровољачког корпуса повукао у Словенију. Пуша је био поносан на своју старију браћу који дадоше своје млађане живота у борби против комунистичких злотвора. Константин-Коча погинуо је у једном окршају у Србији негде око Крушевца, а Милан командир чете у 2. батаљону Првог пука бива у Словенији тешко рањен и евакуисан у једну љубљанску болницу где му се губи траг. Накнадно се чуло да су сви рањеници из те болнице приликом евакуације били од партизана заробљени и побијени. По напуштању отаџбине и лутања по Европи дође са нама овде у Енглеску. Овде у Манчестру радио је у једном овдашњем руднику до своје пензије. Поред тешког физичког рада он није никад престао да учествује у животу и раду нашег покрета. Дуго времена био је повереник Фонда заједнице за Манчестер. Умро је вршећи један организацијски посао. Пушо друже наш, Ти нас данас напушташ и одлазиш у Небеску Србију да се придружиш легији наших изгинулих и преминулих другова, а ми овде десетковани носићемо у срцима нашим до нашег суђеног дана мисао љубави и другарство које с Тобом дјелисмо од наше ране младости. У име ЈНП Збор и Твојих другова широм свјета моје је, ево да Ти кажем последње збогом и хвала. Твојој ожалошћеној породици наше братско и

другарско саучешће. Пушо врли друже наш, нека Ти је слава, хвала и вјечна Ти памјат!

Искра

† ВЕРА ЂУРЂЕВИЋ Сазнајемо да је у Београду, СРЈ, почетком априла, умрла Вера, супруга инжињера Рајка Ђурђевића, познатог секретара YMCA-e и организатора многих њених делатности у логору Еболи, 1946/47. године. Крајем 1947. године Вера се у Немачкој удала за Рајка. Пре тога је била супруга инжињера Симе Керечког, старешине Белих Орлова и команданта батаљона у Четвртом пуку СДК, који је стрељан у Кочевју, 1945 године. Покојна Вера је са добровољачким породицама прошла кроз избегличке логоре у Словенији, Италији и Немачкој. Из Немачке емигрирала је заједно са Рајком у САД, где је он завршио психологију и у Денверу, Колорадо, постао познати клинички психолог. Поред своје психијатриске праксе, Рајко развија велику издавачку активност и ствара сопствено издавачко предузеће Ихтус - хришћанска књига, које углавном на енглеском објављује његове обимне радове. После либерализације комунистичког режима, Рајко и Вера се настањују у Београду, почетком 1992. године. Увек неуморан хришћански прегалац, Рајко ускоро у Београду оснива Светосавски омладински и студентски покрет (СОСП) који неколико година успешно ради. Током 1996/97. године СОСП долази у кризу дејством омладинског елемента васпитаваног под комунизмом, оних које Рајко назива Новосрбима, а уз директну сарадњу неких полицијских доушника. После тог разочарења Рајко одлучује да се повуче из СОСП-а и предаје га СПЦ у Београду на директно старање. Изгледа да се СОСП после тога брзо угасио. Рајко међутим задржава Издавачко предузеће Ихтус и наставља своју богату издавачку делатност. Мада све слабијег здравља, Вера помаже Рајку у његовим разноврсним активностима. У последње време губила је вид, па је Рајко, мада и сам у одмаклим деведесетим годинама, морао да јој чита. Вери вечан покој у Господу, а Рајку наше искрено и братско саучешће!

Искра

Iskra 1. maj 2002

† НЕВЕНКО ГОТОВАЦ

ДВА ХИЛАНДАРЦА

У суботу 30. марта 2002. године, по календару „Преподобни Алексије - човек Божји” - испустио је у Сиднеју, Аустралија, своју душу, наш стари друг Невенко Г отовац. Невенко се родио у Бања Луци 1918. године, где је завршио основну школу и гимназију. Уписао се на Правни факултет да би касније прешао да студира ветерину. Пред избијање априлског рата 1941. године, нашао се у Бања Луци. Пошто је био добро познат као велики Југословен и антикомуниста, морао је да бежи од усташких зликоваца у Србију. Београд је обично био центар где су се многе српске избеглице нашле првих дане. У Београду је провео скоро сво време окупације. Београд је напустио са националним јединицама и са њима био најпре у Словенији, а потом у Италији. Из Италије емигрира и долази у Сиднеј око 1950. године. Овде је радио у променио више послова. Оженио се Јованком која је дошла из Енглеске. Разболео се пре више година и био приморан да проводи време у постељи. Задњу годину дана, морао је да оде у болницу због лечења, где је и преминуо. Сахрањен је 4. априла на гробљу Моно Вејл, испраћен од своје супруге Јованке, брата Николе, снахе Гордане, као и од својих пријатеља и другова. У храму Св. Саве, опело су служили прота Ненад и прота Илија, који су се дивним говорима осврнули на живот и рад упокојеног Невенка. На гробљу пред отвореном раком говорио је прво Брале Стевановић износећи Невенкову судбину, јер је био приморан да лежи у кревету више година. То време проведено у постељи дало му је доста времена да испита свој овеземаљски живот и да Господу исповеди своје пропусте. Сви знамо да нема човека који је живео на овоземаљској ветрометини, а да није грешио. У име другова и другарица из Сиднија, Брале је изјавио дубоко саучешће супрузи Јованки, брату Николи и осталој родбини, а упокојеном другу Невенку пожелео да драги Господ подари рајско насеље и прими његову напаћену душу у Царство Своје Затим је говорио Душко Деспотовић-„Џипс”. Душан је евоцирао успомене на заједничке дане у Бања Луци. Говорио је о свом старом другу. Иако су се знали из гимназије - оно што их је уствари везивало била је идеја ЈНП Збора. Били су верни следбеници свога учитеља Димитрија Љотића. У овој земљи били су такође врло блиски и тако очували своје другарство. Свој говор Душан је завршио пожелевши своме драгом другу Невенку: Мир Господњи у Рајском насељу. Бог душу да му прости!

Б.С.

Све што је супротно духу и светлим народним традицијама, мора брижљиво, при изградњи oпшme националне културе, бити отстрањено. Само тако можемо бити сигурни да никаква узалудна лутања нећемо учинити. Д.В.Љотић

Iskra 1. шај 2002

Два духовна мила брата, Две богате родне гране Са дрвета Србинова Из градине Светог Саве. Кад Србијом зло завлада, Кад за Србе неста нада; Кад господа наша дична Окренуше Сави леђа. Запустише наши храми, Манастири наши дични, Остадоше скоро празни Опљачкани - ојађени. Па Хиландар наша дика С неколико мученика Понајмање браће наше Међу њима два јунака. Први беше стар Јоаким Из питоме Осечине. Нешто млађи Димитрије Из познатог Варварина. Два човека нашег села Али срца пуна жара, Пред олтаром сваког дана И на сваком послушању. А на крају жића свога У Карејској испосници Предадоше душе своје Христу Богу - Светом Сави. Као спомен у дворишту Обе хумке данас стоје, Ко сведоци роду нашем И ако су духом нишчи, Вишњем Богу како треба С понизношћу служит верно По земљици док се ходи - И земаљски живот води. О Србине брате мили Кад у Хиландар некад дођеш А ти скокни до Кареје - Поклони се хумкам овим. О. Јован Хиландарац

Жао ми је вaшe младости, јер ће многи од вac погинути... Али, више од тога ми је жао, што ћете и вu морати да убијате, јер у борбу идете... Ви сте добили оружје, али морате знати да је оно моћно и благословено једино у достојним рукама јунака и Човека... Да се не размећете њиме и da га никад не употребите као силеџије, насилници или, не дај Боже, убице...“ (Д. В. Љотић при испраћају првих Српских добровољаца на терен)

† ЖИВАН ПЕКОВИЋ У уторак по подне 9. априла 2002. године, стигла нам је жалосна вијест да је у Гери, Индиана, умро наш врли и вјерни друг Живан Пековић након срчаног удара. Покојни Живан је рођен 10. новембра 1925. године у селу Чокешина, Србија и ондашња Краљевина Југославија од оца Стевана и мајке Илинке, као треће дјете од четворо дјеце у породици. Живан је у Чокашини завршио основну школу гдје га 1941. године затиче рат. У својој непуној деветнаестој години, јануара 1944., добровољно ступа у Српске добровољце и бива одређен у пратећу чету 1. батаљона Трећег пука СДК, гдје му је командир био покојни Ђорђе Јањатовић „Вежбало”. За кратко време учествује мал не у свим борбама широм окупиране Србије. Кад су совјетске трупе надирале према Србији, Живан се повлачи са осталим Српским добровољцима у Словенију, затим Истру, Италију и логоре Форли и Еболи. Енглези га, по закључењу мира са Италијом 1947., са свим осталим добровољцима пребацују у Њемачку из које 1950. емигрира за САД и настањује се у Гери, те запошљава као фабрички радник у аутомобилској индустрији гдје је радио пуне 32 године да би се већ у својој 58. години пензионисао. Сво време био је активан члан ЈНП Збор и материјално га помагао колико је могао. Био је стални претплатник „Искре” и осталих националних публикација. Живан је био на два добровољачка Сабора у Њемачкој 1964. и 1987., као и на ходочашћу поводом 800. годишњице манастира Хиландара на Атосу, 1998. године. Није пропустио ни једну зборашко-добровољачку славу, прославу или скуп, а да им није присуствовао у САД и Канади. Живанов рад на црквеном пољу у његовој Гери био је врло запажен. Бива предсједник црквено-школске општине и то три године, баш у доба позидања храма Светог Илије у Мерилвилу, тако да се може рећи да је Живан „себе узидао” у темеље те цркве у којој су несебично годинама радили и он и његова покојна супруга Јелена, којој се он тако брзо послије двије године придружио на оном свјету. Мртво тјело Живаново било је изложено у цркви у четвртак 11. априла од 4 сата по подне до 8 сати увече. За сво то време читане су заупокојене молитве од стране чланова црквеног хора.

Са покојним Живаном опростили су се многи његови другови и другарице са Средње-америчког простора, а препуна црква мјештана и дирљив опроштај при посљедњем цјеливању најбоље су говорили колико је Живан био вољен и од свих поштован. По повратку са гробља у црквеној сали била је приређена даћа. Породици и кумовина наше искрено саучешће. Нека му је лака земља и вјечан помен међу нама. Слава му!

Марко Сунара

† ЖИВОРАД-ЖИКА ПАВЛОВИЋ У суботу 13. априла о. г. преминуо је у Вулверхамптону, средња Енглеска, бивши добровољац Првог пука СДК, Живорад Павловић, познат као „Жика Штикла”. Покојни Жика је рођен 1924. године у Ужичкој Пожеги од оца Страхиње и мајке Милице. Родитељи су му умрли - отац за време Другог светског рата а мајка одмах после рата. Жика је завршио основну школу у Пожеги, а гимназију је учио у Ужицу, све до априлског рата 1941. г. У тим младим данима се кретао у круговима омладине која је припадала Збору па је тако у јесен 1941. г. ступио у добровољце. Прво је припадао јуришном оделењу под командом Ратка Обрадовића, а онда је заједно са једном групом јуришаца прешао у Шести добровољачки одред од кога је настала Друга чета првог батаљона чији је командир био Ратко. Учерствовао је у свим борбама у коме је имала учешћа његова јединица. Са Српским добровољачким корпусом се повукао у Словенију и после последње битке на Сочи прешао је у изгнанство у Италију. После Форлија, Еболија, Резина, Ћезене и Казерте, стигао је у Мунстер лагер у војној формацији заједно са својим друговима. После тога је провео неко време у цивилним логорима и онда прешао на рад у Енглеску. Радио је у разним логорима све док се није оженио, а онда је од таста преузео фабрику коју је водио све до пензионисања. Дуго година се борио са маном срца и од тога најзад и преминуо.

Искра

Сахрана је обављена у цркви Светог Илије у 11. сати у петак 12 априла 2002. године. Заупокојену службу служили су мјесни свештеник прота Лазар Костур уз асистенцију још четири свештеника: Божидара Драгичевића, Недељка Лунића, Милана Савића и младог Стевана Ковачевића. Прота Костур се у цркви опростио од покојника дивним говором евоцирајући Живана као човјека, патриоту и многобројна његова доброчинства за време живота.

† Протиница Мирјана - Дика Миљковић, супруга покојног о. Радована Миљковић, преминула је 11. априла, а сахрањена 19. априла на српском гробљу у Либертвилу, САД.

Над гробом покојника било је неколико говорника који су одали признање и захвалност Живану. У име добровољаца и ЈНП Збор требало је да се од Живана опрости његов кум, Бора Карапанџић, али због болести није могао доћи, па је његов говор прочитао друг Андрија Мандић.

† Прота Ђорђе Лазић, хоровођа еболијског црквеног хора, дугогодишњи свештеник СПЦ у САД, а у пензији председник црквеног Просветног савета, умро је 14. априла, а сахрањен 20. априла у Либертвилу. Опширније у следећем броју. † Жива Ваљанов, бивши српски добровољац Четвртог пука и дугогодишњи сарадник о. Митрофана Хиландарца на манастирском метоху у Какову, умро је средином априла у Немачкој. Надамо се опширније у следећем броју.

Iskra 1. maj 2002

Прилози „Искри” Свим српским добровољцима и њиховим породицама широм света срдачно честитамо Ускршње празнике и славу - Светог Ђорђа Победоносца. Нада и Никола М. Живановић Свим нашим друговима и другараицама зборашима и српским добровољцима - палим на бојном пољу, побијеним у Кочевским шумама и осталим стратиштима широм наше Отаџбине, као и помрлим у расејању и домовини - уместо воштанице на њихове гробове Нада и Никола М. Живановић .............. 50 Е. Нека Господ подари покој душа Жике Лазовића, Раце Протића и Дује Гајевића Влада и Каћа Лазаревић $ 20 Да не заборавимо наше дивне другове српске добровољце и наше другарице који су давно преминули: Спасоје и Бора Ђорђевић, Синиша Чолић, Доре Цергол, Јово Крагуљац, Ђока Тодоровић, Аца Јеринић, Јања Деспотовић, Милутин Живковић, Пера Новаковић, Андрија Љоља, Предраг Маџаревић, Димитрије Јеруц, Ратко Дамњановић и Мира Пауновић-Станковић Ј. Милетић £10 Уместо цвећа на гроб покојног верног друга Драгослава Мајерхофера - „Пуше” Драган Живановић £10 Поклон Искри Н. Н. Н. Н.

£10 £5

Нека Господ подари покој души недавно преминулог друга Невенка Готовца Другови и А$ 50 другарице из Мелбурна - Аустралија Брале Стевановић А$ 10

Нека Господ подари покој души Стојадина Дамњановића - „Цолета” Мија Арсенијевић

За здравље и дуг живот свих живих другова, а покојницима нека Господ подари рајско насеље Добривоје Полуга А$ 84

3a успомену на Радослава-Рацу Протића који нас је посећивао и давао нам корисне савете Мирко и Снежана Јовичић £ 20

Нека Господ подари покој душа недавно преминулих другова Раце Протића и Дује Г ајевића Душко Микић - „Џигибау” са супругом Маром А$ 20

3a успомену и дуго сећање на мајора Миленка Соларића, капетана Рацу Протића и Стојадина Дамњановића - „Цолета” Милан Петковић - Пепи £ 5

Нека Господ подари покој душа госпође Ивке Љотић, Гаре Тодоровића и Душка Играчева Александра Дејак £4 Уместо цвећа на ковчег драгом другу Драгославу-„Пуши” Мајерхоферу Милан Спасојевић £ 20 М. и В. Љотић £ 10 Зоран Ристић £ 10 Борис Антуновић, Миша Јовановић, Илија Јовановић, Воја Милетић, Љуба Атанацковић, Радомир Јовановић, Предраг Петровић, Сава Бошкић, Цига, Н.Н. сви по £ 5 Као знак за успомену на врлог друга Душка Живковића Радомир Јовановић - „Парабелум” £5 Сећања ради на јунака и добровољачког водника Душана Живковића, борца за Краља и Отаџбину, који посвети свој живот за спасење мученичког Српског народа. Слава му и хвала! Милан и Трајанка Дарда Е 10

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OLI4 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Mimchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

За успомену и као знак сећања на одличног друга и саборца Драгослава Мајерхофера „Пуше” Драго Милојевић £ 10 М. Берета, Ж. Лазаревић, Б. Радовановић, П. Вуковић, С. Штулић, С. Косић, Ј. Вучинић, Д. Ђукић и М. Јовичић сви по £ 5 Нека милостиви Господ подари покој душа и као знак сећања на Драгослава - „Пушу” Мајерхофера и Живана Лазовића Андра Мандић $ 25 Нека Господ подари покој душа недавно преминулих другова Душана Гајевића - „Дује” и Живана Пековића Марко и Радмила Сунара $ 50

Нека Господ подари Живковића Пера Сенковић

покој

покојног

души

£ 10

Дулета К$ 20

Уместо цвећа на гробове лротојерејаставрофора о. Ђорђа Лазића и протинице Мирјане - Дике Миљковић: Драгољуб Стекић К$20 Миленко Пиперски К$20 Мирко Чечавац К$50

LICNA KARTA G. ŠEŠELJA Očekivati od g. Šešelja koji je sa 16 godina postao član Brozove partije, da uradi nešto dobro, bilo bi čisto bezumlje. Sitan saradnik UDBE u vreme Broza i najbliži dugogodišnji saradnik Miloševića, štogod da uzme u svoje ruke odmah opogani! Sada nanovo trubi po Srbiji da je opozicija, premda ja ne isključujem mogućnost da je on sada potrčko Đinđića. Mnogo lupeta protiv ovoga, a to mi je već mnogo indikativno. Slično je radio i protivu Miloševića i njegove „crvene veštice”, kad na kraju on im beše najbliža i najsrodnija duša! (Iz naše prepiske, sredina marta 2002.). Удружење бивших припадника Српског добровољачког корпуса приложило је и ове године, априла месеца, за подизање спомен храма Пресвете Богородице у Чачку (5000 марака) ........ 2.557 €

Нека Господ подари покој душе драгом другу Живану Пековићу - „Чокешини” Сека Ојдровић $10 Поводом двогодишњице упокојења нашег драгог Никице Арцибашева, дивног супруга и оца Савета-„Цана” и Никола-„Буца” Арцибашев Е 50 Нека буде вечан помен нашем дивном другу Живану Пековићу - нашем драгом „Чокешини" Михајло Радомиров-„Руски” Е 20 Драгиша Трипковић Е 20 Милутин Остојић Е 20

АПЕЛ И ЗАХВАЛНОСТ ПРЕТПЛАТНИЦИМА Молимо све оне који још нису измирили своје претплате да то учине што пре, како би „Искра” могла да изврши своје обавезе које нису мале. Специјално се захваљујемо свима онима који нам поред претплате шаљу и добровољне прилоге. Администрација „Искре"

Iskra 1. maj 2002

БОЈТЕ СЕ БОГА БАРЕМ ТОЛИКО, КОЛИКО СЕ БОЈИТЕ ЉУДИ

Осврт на новинске чланке, који су по дневној штампи - „Гпас Јавности” прозивали хиландарске монахе, као и поверенике овог манастира Потписник ових редова је и сам у листу „Глас Јавности” и часопису „Ново Видело” покушао да објасни неке детаље у вези са манастирским имањем и монасима који се о њему старају. Ружно је што се уопште по штампи на овакав начин говори о „живим свецима”, најузорнијим члановима православне цркве, али писано је да ће такви увек бити прогоњени. Нисмо се ипак надали да ће актуелна власт, чудни конгломерат (као на вашару) од истинских Хришћана, преко преобучених комуниста (неки нису стигли да се баш у потпуности пресвуку) до хомосексуалаца и осведочених криминалаца, дати тако брзо сигнал седмој сили да крене у напад на Цркву и њене најистакнутије представнике. Сама полемика у „Гласу Јавности” је, по свој прилици била бескорисна, јер је само узнемирла истинске вернике, а речи Митрополита Амфилохија Радовића и вашег сарадника, иначе представника манастира Хиландар наишле су на закључана срца смутљиваца, који су против хиландарских монаха писали, јер бисере изгазише и против нас се окренуше. Аутор овог текста не би све ово писао, нити вас замарао, да су само њега прозвали, али они који не знају (?) за титулу „Хиландарац ван Хиландара”, која не подразумева монашење, већ људе којима је Христ у срцу и уму, а Хиландар на уснама, увредили су бројне људе из читавог света. У питању су чланови Цркве који су ван зидина хиландарског манастира чували углед и проносили славу ове светиње, понекад можда и више од неких који примише ризу! Но они који су свој текст - гомилу увреда и лажи потписали као Хиландараци у Хиландару - монаси Светог Саве (?!) вређају и блаженопочившег оца Митрофана (они кажу умрлог монаха Митрофана), као и угледни лист „Искра”. Ех, да су се којом срећом и они учили на примерима оца Митрофана, или старца Никанора и његових ученика, знали би шта сваком Србину значи „Светиња над Светињама” - Хиландар. Знали би да Србин на овом месту није и не може бити гост, да је „Башта Пресвете Богородице” многима друга кућа, а онима, који без огњишта свог остадоше и једина, иако нису замонашени на овом светом месту. Све се то могло научити и имало од кога, али изгледа да они којима није стало до угледа своје браће у Христу, нису желели да од ових узорних стараца уче. Ко су ти који овакве текстове пишу, а не смеју да се потпишу? Нисам још, у хришћанској литератури пронашао случај да се монах, или монаси плаше пар људи, отац Митрофан, као учесник Другог светског рата, дакле пре монашења се није плашио ни стотина људи, а као монах ни свих људи на свету заједно, већ једино Господа, Творца нашег. Такође ми није познат пример овакве дрскости, да се прозивају јавно игуман и његови најближи сарадници - чланови сабора стараца, а да се остане анониман. Сваки монах је дао завет: безбрачности, сиромаштва и послушања! А, ови смутљивци имају навике самоуправљача, што ни у једном типику, ни светогорском, ни ма ком другом није предвиђено. Подсетимо се још и да је овај напад на оне

којима је Хиландар на души, об(ј)ављен прве недеље часног поста, када истински Светогорци, као и други монаси посте и на најуобичајнијим речима, а камоли да неког вређају или путем новина полемишу. Све ово, доводи нас до закључка да овакве текстове и нису писали никакви монаси, нити су их могли писати, већ неко ко се „плаши тројке”. Ко би се то могао плашити тројки, а смрзне се од страха када се помене Димитрије Љотић или његови следбеници, који су наравно криви за све што се у српским земљама догађа? Намеће се логичан закључак да су у питању комунисти - партизани. Једино њима још изнад главе, претећи лебди дух Димитрија Љотића, једино они пут у Европу виде без наших корена, вере, домаћинске традиције; само су они васпитани тако да не поштују старијег, већ да самоуправљају. Прерушени у мондијалисте, грађанске оријентације, али у дубини свог бића и даље верни комунистичким, индивидуалистичким кореним, они се поносе својим „Радничким универзитетима”, робијашницама, где су издржавали казне за своја недела и испаштали грехе, очигледно их не окајавши, те би им требало помоћи и послати их на „стручно усавршавање” бар још неко време. Ова размишљања нисам желео да пошаљем „Гласу Јавности”, јер је јасно да су оваквих текстова гладни, а ја не желим да на штету ближњих, на саблазан верника, подижем неком тираж и пружам прилику за даљу расправу и блаћење оних који то ничим нису заслужили. Слава Богу, још има оних који могу и умеју да сачувају Хиландар од разних насртаја и свих демонских искушења. Понавља се прича из једне стихире, која говори о коњима што изгазише језеро и замутише га, али убрзо потом оно што је било за талог падне на дно, а оно што је требало, испливало је и језеро се разбистри као никад пре.

Зоран Т. Аџић

хиландарски повереник

Српски добровољци у Великој Британији прославиће своју славу Светог Великомученика Георгија у недељу 12. маја 2002. године у Бермингаму. Света Литургија почиње у 10 часова пре подне у цркви Лазарици. По завршетку Богослужења обавиће се сечење славског колача, а онда се прелази у црквену салу где ће бити служено жито и послужење уз уобичајене другарске разговоре. Позивамо све добровољце, њихове породице и пријатеље да присуствују овој свечаности у што већем броју. Приређивачки одбор