Iskra1093

DR KISINDŽER, RATNI ZLOČIN I SUĐENJE U HAGU Zašto Milošević i Srbi moraju biti osuđeni? Tokom nedelje 21-28. aprila dr Непгу Kisindžer, bivši američki državni sekretar i već duže vremena jedan od najuticajnih stratega američke spoljne politike, bio je gost britanskog Instituta direktora u londonskom Albert Hall-u i glavni govornik pred 2.800 okupljenih biznesmena. Istovremeno bio je izložen i napadu demonstranata napolju pred Hall-om. Kako izveštava The Sunday Telegraph (S.T.) od 28. 4. 2002. godine, iz koga ovo prenosimo, demonstranti su skandirali „Ако ste ovde da vidite Kisindžera đubre ste” i nosili plakate „Непгу: portret serijskog ubice”. Povod ovih demonstracija i uznemiravanja dr Kisindžera je zahtev francuskih i španskih istražnih sudija da ga ispitaju u vezi „Operacije Kondor” i navodne kampanje terora u Južnoj Americi u toku 1970-ih godina kada je on bio državni sekretar.

Novinar ST, Matthevv d’ Ancona, pošto je u Albert Hall-u jedva pronašao od britanske policije dobro čuvanog dr Kisindžera, otpočinje razgovor retorskim pitanjem: Da li je proganjanje na ovaj način pokvarilo bavljenje dr Kisindžera u Britaniji?, na koje nadovezuje njegovo izlaganje. „Vidite, ovo je - kako se dogodilo - prva zemlja u koju sam došao pošto sam napustio Nemačku 1938. godine. Bilo je to samo nekoliko nedelja, ali ipak bilo je to moje prvo iskustvo slobode. Bila je to zemlja u kojoj sam služio 1944. godine u 84. američkoj pešadijskoj diviziji. To je zemlja sa kojom imam dugih veza i mnogo prijatelja ovde... Ono što (neke istražne sudije) pokušavaju da urade jeste da upotrebe univerzalna Ijudska prava da srede sporove od pre 30 godina. Oni ne optužuju ni za kakve univerzalne povrede (Ijudskih prava). Oni ulaze u specifične slučajeve rukovođenja američke spoljne politike u odnosu na jednu geografski vrlo suženu situaciju.” Ljuti ga „velika dezinformacija” u štampi o poslednjem pokušaju da bude uhapšen prošle godine u Parizu. Tom prilikom je sudija Roger Le Loire poslao sudski poziv dr Kisindžeru da se pojavi kao svedok u slučju Pinočea. Stvar je prosleđena vladi SAD i on nije, kao što je na široko javljeno, „pobegao” iz francuske prestonice. „Držao sam se svoga utvrđenog programa i odleteo sam (iz Pariza) tačno kako je planirano.”

Stvarno pitanje je da li dr Kisindžer, juren širom Evrope od pravnika umešanih u ovu kampanju, očekuje u krajnjem slučaju da se suoči sa ispitivanjem. „Pitanje prošlog puta bilo je navodno saučesništvo u nestanku jednog Francuza u Argentini (Jean-YvesClaudet-Fernandez, član čileanske levice, koji je nestao u Buenosajresu 1975. - umetnuto objašnjenje S.T.), Nikad nisam čuo za ovog Francuza, kao što je i očekivati. Nikad nisam čuo za ovaj slučaj. Ali moj stav je da ako vlada SAD smatra da je ispravno da odgovorim na

pitanja stranih sudija o vođenju američke politike, ja ću to da učinim u potpunosti.”

Ne izgleda da će se ovo dogoditi, jer nema apsolutno nikavih pouzdanih dokaza o dr Kisindžerovoj ili vlade SAD umešanosti u ovim slučajevima. Uprkos toga on veruje da nova moda isleđivanja nerešenih pitanja iz perioda Hladnog rata može da bude izvor ozbiljnih teškoća u budućnosti. „Ljudi treba da se pitaju, da li je vođenje međunarodne politike uopšte moguće, ako visoki zvaničnici 30 godina posle događaja, budu proganjani po pitanjima taktike, zbog pojedinih slučajeva, o kojima zdrav razum kaže, da oni ne mogu ništa o tome znati. Gonjenje visokih zvaničnika stranih vlada - pogotovu prijateljskih vlada - treba da bude rezervisano za stvarno velike povrede Ijudskih prava”, zaključio je dr Kisindžer. (Preveo i mestimično podvukao gornji tekst - V.D.). *

* *

Neodređenim i izbegavajućim objašnjenjima i svođenjem svoga slučaja na pitanje taktike i pojedinaca, dr Kisindžer je samo zamaglio razloge zbog kojih pojedini evropski sudsko-istražni organi žele da ga saslušaju. Dobro je poznato da je osnova kampanje protiv dr Kisindžera daleko šira. Od njega se traži da kaže sve što zna o udelu vlade SAD i njenih servisa u svrgavanju Aljendeovog levog režima u Čileu i dovođenju Pineočea na vlast i masovnom gaženju Ijudskih prava ne samo u Čileu, već i od drugih vojnih režima u Latinskoj Americi koje je potom usledilo. U to vreme na čelu američke spoljne politike bio je dr Kisindžer, pa je sudija španskog Visokog suda, Baltahazar Garzon, tražio od Interpola da ga sasluša. Britanski demonstranti su pak neuspelo tražili od jednog londonskog suda da izda nalog za hapšenje dr Kisindžera zato što je „opunomoćio, pomogao i prouzrokovao ratne zločine u Vijetnamu, Laosu i Kambodži” za vreme svoga državnog sekretarstva u vladi SAD. Dakle, nisu u pitanju pojedinačni slučajevi i taktika, već sama američka spoljna politika i masovne i teške povrede Ijudskih prava. Prema tome odbrana dr Kisindžera da odgovornost treba da bude ograničena samo za „velike povrede Ijudskih prava” nije umesna u njegovom slučaju. „Slučaj Kisindžer” otvara i mnoga druga pitanja. Na primer, ukazuje na temeljnu razliku u tretiranju od strane britanske vlade dva zahteva španskog sudije Garzona. U prvom slučaju, pre dve godine britanska vlada je stavila u kućni pritvor bolesnog Pinočea, u Britaniji na lečenju, i tu ga isleđivala i držala skoro godinu dana, da najzad sudski odbije Garzonov zahtev za ekstradiciju i sa obrazloženjem da je general „bolestan”, predala ga čileanskoj vladi na dalje isleđivanje i

dr Kisindžer... postupak. U slučaju dr Kisindžera Garzonov zahtev nije ni razmotrila, a traženje domaćih demonstranata je jednostavno sudski odbila.

Postupak britanske vlade nimalo ne iznenađuje i bilo ga je sasvim izvesno očekivati, ali jasno ukazuje na ,,dva aršina” kada je tzv. međunarodna pravda u pitanju. Jedan je za visoke zvaničnike „prijateljskih vlada”, kako zastupa dr Kisindžer, a drugi za ostali svet, pogotovu one koji se ne ubrajaju u privilegovani krug tzv. međunarodne zajednice. Više od toga, odgovori dr Kisindžera jasno ukazuju da SAD sebe stavIjaju iznad i izvan načela i zakona opšte međunarodne pravde i sudova, pa otuda izjavljuje da je spreman da sarađuje sa stranim istražnim organima ukoliko mu to odobri vlada SAD. Čini to svesno, jer kao jedan od stratega američke globalne politike, dobro zna da dok su SAD jedina supersila, to se nikada neće desiti. Otuda i odbacivanje tek stvorenog Međunarodnog krivičnog suda (MKS) od strane vlade predsednika Buša, uz pretnju da će SAD oružano intervenisati protiv svake zemlje koja bi pokušala da nekog Amerikanca stavi pod jurisdikciju MKS-a, da bi ga oslobodila.

Postavlja se i pitanje: da li bi neke od argumenata dr Kisindžera mogao da potegne u svoju odbranu i Slobodan Milošević pred Haškim tribunalom? Odgovor je lako dati: načelno da; stvarno - ne i nikako. Da se Đinđić pokazao nezavisnijim i više motivisan opštenarodnim interesom i nije bio spreman da onako olako i brzo pogazi Ustav, zar i Milošević - kao i Kisindžer - ne bi mogao reći, rado ću sarađivati sa Hagom, pod uslovom da se država SRJ sa tim saglasi? Mada se Kisindžer i Milošević nikako ne mogu porediti ni po svome međunarodnom statusu i uticaju, niti po posledicama svojih navodnih (zlo)dela (u pitanju je ogroman jaz u srazmeri), zar i Milošević ne bi mogao reći slično Kisindžeru - (samo on na nacionalnoj ravni): Ama, Ijudi, kako je moguće voditi bilo kakvu nezavisnu nacionalnu i narodnu politiku, ako sutra zato možeš međunardno da budeš progonjen i suđen i to od onih kojima si pokušao da se suprotstaviš? No, ovo su čisto teorijska razmatranja.

Stvarnost je nešto sasvim drugo. Pre svega, zbog ona ,,dva aršina”. Kisindžer je privilegovani politički strateg supersile i nastajućeg Novog svetskog poretka (NSP); Milošević pripadnik jednog malog demoniziranog naroda i sam međunarodni „parija”.

Drugo, Haški tribunal nije sud pravde, već politički linč-tribunal čiji je zadatak da brani i odbrani određenu politiku NSP; da „pravno” falsifikuje istoriju, da od žrtve napravi vinovnika i agresora; da za razbijanje Jugoslavije i građanski rat koji je usledio, krivicu sa režisera i dizajnera NSP, preko Miloševića i ostalih Srba u Hagu, prebaci prevashodno na srpski narod; da nelegalni rat i golu agresiju NATO-a i NSP-a na suverenu SRJ i njeno razaranje, „pravno” opravda i načini „moralnim” i „opravdanim”. Istovremeno haška presuda treba da ustanovi presedan i opomenu za sve buduće „urođeničke” državnike: nema opiranja odlukama i diktatu NSP-a, niti neke nezavisnosti pred njim. Velikom bratu se duguje obavezna vazalska poslušnost - inače neki Hag, da ih osudi i od krivog napravi pravo, će uvek biti tu. Stoga, ne može biti nikakvog stvarnog poređenja između dva slučaja, Kisindžera i Miloševića.

Nebivalo je pretpostaviti da bi Milošević i ostali glavni Srbi u Hagu mogli biti oslobođeni. Toga je sigurno svestan i sam Milošević, pa je i njegova do sada vešta i srčana odbrana (ako i njeni tragovi ne budu prigodno „očišćeni”) sračunata više na neki budući sud istorije, nego na presudu koja je još pre „suda” donešena.

nelegalnu agresiju i razaranje njene infrastrukture i industrije od najmanje 50 milijardi dolara. Po toj računici za Ameriku je daleko jeftinije da izdržava Haški sud po ceni od 100 miliona godišnje, još 5-6 godina, uz za nju sitan trošak od 50 miliona, koji tek treba Đinđiću da isplati, čime je dobila Miloševića i gotovo svakodnevno druge Srbe, sa nadom da će se tako dočepati i Karadžića i Mladića, nego da izgubi „spor” pred Haškim tribunalom, što bi je moralno i materijalno nesrazmerno više koštalo.

V. Dimitrijević

SAD ODBACILE MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD (MKS).

Bušova vlada je „neutralizovala” potpis bivšeg predsednika Klintona na ugovor o MKS. Zvaničnici smatraju da su SAD sada slobodne da ignorišu MKS i čak da se bore protiv pokušaja da MKS sudi američkim građanima. Državni podsekretar John Bolton u pismu Kofi Ananu, generalnom sekretaru UN, piše: SAD „пе nameravaju da budu deo” MKS i stoga „nemaju pravnih obaveza koje proističu iz njihovog potpisa”. Ambasador SAD za ratne zločine Pjer Ričard Prosper kaže: MKS ugovor je „manjkav dokumenat. Ovo je naša zvanična izjava da ne želimo da imamo ništa sa njim”. SAD neće pomoći MKS čak i kad je u pitanju gonjenje Neamerikanaca. „Neutrališući (Klintonov) potpis, mi kažemo da nemamo nikavih obaveza” prema MKS. Ambasadorima SAD u svetu je hitno poslat telegram po kome treba da zahtevaju od odnosnih vlada „pismeno obećanje” da neće pomagati MKS u bilo kakvoj akciji protiv nekog američkog građanina. Saveznicima pak koji odbiju da dadu „paušalno izuzeće” za SAD građane može da bude uskraćena vojna pomoć. MKS treba da zaživi 1. jula o.g. pošto su 66 država ratifikovale ugovor. (The Daily Telegraph, 7.5.2002).

KRIS PATEN U POSETI „ŠVINDLERSKOJ SUPESILI”, koja sledi samo svoj „goli interes” i „jednostrano nameće svoju volju” ostalom svetu, čija „sirova snaga nije dovoqna; jer sirova snaga sama za sebe u stvari izaziva odmazdu". Englez, Kris Paten, komesar komisije EU za spoljne poslove (u stvari nadležan samo za spolqnu ekonomsku pomoć EU; spoqna politika i bezbednost resor su Havajera Solane, koji je van i iznad Komisije EU), koji je u više navrata izrazio gornje misli o SAD, nalazi se u delegaciji EU koja treba da pregovara o SAD tarifama od 30 odsto na uvezeni čelik koje EU smatra štetnim za svetsku trgovinu i sprema se da uvede protiv mere. (The Daily Telegraph, 2.5.2002).

NATO ĆE DA POVUČE 12.000 VOJNIKA SA BALKANA do sledeće godine, izjavio je Lord Robertson, generalni sekretar.

SFOR u Bosni će biti smanjen sa 19 na 12 hiIjada; KFOR na Kosovu sa 38 na 33 hiljade. U londonskom Međunarodnom institutu za streteške studije smanjenje trupa se smatra posledicom radikalno smirenja politickih prilika na Balkanu posle 1990-ih godina: „Srbi su se pomirili sa gubitkom bivših jugoslovenskih republika, pa čak i bivše pokrajine

Kosova”. (The Daily Telegraph, 11.5.2002).

IZ SADRŽAJA Sličice iz sveta i SRJ ................................................................................ 5 Pismo dr Radovana Karadžića ............................................................... 7 Novi gaulajter Bosne i Hercegovine ...................................................... 10

Kod poslovne Amerike, motora i režisera NSP, to ima i čisto računsku stranu. Ako bi Milošević i drugi glavni Srbi bili oslobođeni, SAD i NATO bi se našli na krivoj, stvarno osuđenoj, strani. To bi pravno omogućilo SRJ da traži odštetu za

Svaka sličnost nije slučajna (2) ............................................................... 11 Pregled događaja ..................................................................................... 15 Dva napisa profesora R.K. Kenta ......................................................... 17 Kasandrin plač ........................................................................................ 19 Kako je i zašto stvarno ubijen Vojko Cvrkić ........................................ 21 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (67) .......................... 25

2

Искра 1.јуни 2002

ЂИНЂИЋЕВЕ РЕФОРМЕ И МЕЂУНАРОДНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ U „Glasu javnosti” od 29. aprila 2002. godine, predsednik srpske vlade, Zoran Đinđić objavio je članak čiji najvažniji deo prenosimo uz naš komentar posle toga. *

* *

SRPSKE REFORME I MEĐUNARODNI UTICAJ Ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja, većina naših građana smatra da se reforme u Srbiji sprovode pretežno uz uticaj međunarodnih organizacija. Prema tim anketama, svet više utiče na tok i sadržaj reformi nego i sama Vlada Srbije.

U ovom utisku imamo dva problema. Najpre, ako građani misle da neko izvan naše zemlje donosi odluke važne za naš svakodnevni život, onda će zauzeti pasivan stav i očekivati da neko drugi rešava naše probleme. Na stranu činjenica da se dovode u pitanje temelji nacionalne politike i državnog suvereniteta: ako se izvan zemlje vodi ekonomska politika zemlje, kako da verujemo da je ta ekonomska politika u interesu građana te zemlje, a ne nekih svetskih centara moći?

Rezultati ove stroge ekonomske politike su ocenjeni kao impresivni od strane svih merodavnih ekspertskih grupa. Naravno, veće primedbe nemaju ni MMF ili Svetska banka. Ali, vreme je da idemo korak dalje. Kredibilitet koji smo stekli u proteklom periodu daje nam za pravo da sa međunarodnim finansijskim institucijama pregovaramo o specifičnom modelu naše tranzicije. Kao partneri, a ne kao lekar i pacijent. Modelu u kome bi se radilo o značajnoj državnoj podršci privrednom razvoju. Ako je cilj ekonomske politike da uveća zaposlenost, umanji siromaštvo i ubrza razvoj, onda su za postizanje tog cilja potrebne velike investicije. Pošto nije realno očekivati da u kratkom periodu to budu privatne investicije, treba razmotriti mogućnost velikih javnih investicija.

Naš zadatak je da uklonimo svaku sumnju da su te investicije politički, a ne tržišno motivisane, i da će one uspavati, a ne probuditi nagon preduzetništva. Zadatak MMF-a i Svetske banke je da nas podrži u ovakvom pristupu. Taj zadatak nije lak, ali je rešiv. Pre nekoliko godina mnogi nisu verovali koje sve promene su moguće u ovoj zemlji. Kada govorimo o veri u bolju budućnost, danas svakako imamo više razloga da se nadamo, nego što smo imali pre nekoliko godina.

Zoran Đinđić *

Drugi problem proističe iz činjenice da međunarodne organizacije nemaju veliki ugled u našoj javnosti. Ako po uverenju građana one stoje iza naših reformi, onda ni te reforme nemaju previše šansi da dobiju široku i iskrenu podršku. A bez iskrene podrške stanovništva, ozbiljne reforme ni u jednoj zemlji nisu uspele.

Dakle, imamo problem. Kao i kod svakog problema, preporučljivo je da ga razložimo na sastavne delove, da činjenice odvojimo od predrasuda, i da dođemo do stvarnog stanja stvari.

Najpre, da vidimo koje su to najvažnije međunarodne organizacije koje bi mogle da utiču na našu ekonomsku politiku.

Zatim, šta one rade i kakvu politiku zastupaju. Konačno, šta je naša nacionalna politika i gde su saglasnosti i sporovi između politike međunarodnih ekonomskih organizacija i naše nacionalne ekonomske strategije. (Đinđić zatim objašnjava ulogu tih uticajnih međunarodnih organizacija u svetskoj ekonomiji: Međunarodnog monetranog fonda, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije, njihovu uglavnom pozitivnu ulogu, kao i njihove greške usled primene „univerzalnog leka” na neke specifične slučajeve (Rusija, azijske „tigar ekonomije”, Argentina...), pa nastavlja da će kod ovih moćnih organizacija pledirati za ,,naš specifičan slučaj”, kao što sledi).

Naš specifičan slučaj Međutim, nema razloga da mi kao zemlja za svoju specifičnu situaciju ne zahtevamo specifičnu terapiju. Naša dosadašnja makroekonomska strategija uklapala se u osnovne principe međunarodnih institucija. Uveli smo red i disciplinu u javne finansije, budžetski deficit je manji nego u većini razvijenih svetskih ekonomija, liberalizovali smo najveći deo cena, inflacija je isključivo posledica uklanjanja dispariteta. Administrativna podrška privredi svedena je na tehnički servis i ad hoc podršku, bez ozbiljnih investicionih injekcija. To se ogleda na tržištu rada, gde nema ozbiljnih pozitivnih signala.

Искра 1.јуни 2002

* *

Г. Ђинђића je очигледно уплашио налаз истраживача јавног мњења да међународне организације имају претежан утицај на управљање нашом привредом и спровођење реформи које влада Србије, под тим упутима врши. Њему наравно није било потребно јавно мњење да то зна, па да би ублажио поразан продор овог сазнања у народ, сам осветљава да се тиме доводе у питање „темељи националне политике и државног суверенитета”. Хтео би одбранашки да каже: где би моја српска влада на тако нешто могла да пристане! А пристала је и подузела „шок терапију” издиктирану од Међународног монетарног фонда (ММФ). Експресно и јефтино је распродала и распродаје друштвена предузећа и национална природна богатства, готово искључиво страном капиталу, што има за последицу велику беспослицу и даље сиромашење народа. Ниједна влада „националне политике и државног суверенитета”, нарочито после пост-совјетског и руског искуства, на „шок терапију” не би смела да пристане. А Ђинђићева српска влада је исту свесрдно прихватила и спровела. И зато добија аплаузе којима се хвали, не народа који трпи, већ својих међународних налогодаваца и других корисника такве ненародне економске политике. Један од разлога распродаје је пуњење касе републичке владе, у чему се на кратак рок сигурно успело. Питање је: шта сутра, када се тај новац од распродаје потроши? А потрошиће се. Где ће се наћи дугорочна средства, кад више не буде друштвеног и националног блага за распроДају? У другом делу „наш случај” г. Ђинђић покушава да отвори неку перспективу наде народу кога је захватила апатија и безнађе у сазнању да му се привредна политика диктира из иностранства. Но и то чини површно, недоречено и политикански. Хвали се да је увео „ред и дисциплину" у финансије, а нигде да помене кужну реч „распродаја”, нигде да

3

Ђинђићеве ...

ПРЕБРЗО ПРЕСУЂУЈЕМО „Часне намере комисије”, 10.4.

је највеће банке продао странцима. Инфлацију је свео и замаглио употребом стране речи „уклањање диспаритета”, а она је увек и само то „диспаритет”, разлика и однос између количине новца у оптицају и количине робе и услуга на тржишту. Врхунац еуфемистичког ублажавања сурове стварности је Ђинђићево паковање масовне беспослице: „На тржишту рада... нема озбиљних позитивних сигнала”, место да отворено каже: нема изгледа на брзо упошљавање беспослених. Употребом речи „позитиван” Ђинђић и беспослицу заслађује и даје јој плус предзнак. Бомба у „нашем случају” је међутим онај „корак даље” на који нас Ђинђић припрема. Време је да од „пацијента" постанемо „партнер” међународних институција, каже он. Ни овде не употребљава праву реч. Нисмо ми били никакви пацијенти; у односу лекара и пацијента врхуни добробит болесника, а „шок терапији” није то мотив, већ превасходно туђа добробит. Били смо пре послушници и вазали међународних институција. А у тај статус нас је несумњиво увео Ђинђић када је погазио Устав и показао спремност да политичком суду у Хагу, по САД списку, испоричи низ до јуче својих челних сународника, да се преко њих стварно суди и пресуди српском народу.

У чланку „Часне намере комисије”, 10.4. Иване Ћук, у коме се говори о промени назива улица у Београду, на једном месту се каже: „Нарочиту пажњу изазвао је предлог да се двема новим улицама на Врачару, обележним бројевима 501 и 503, дају имена културних посленика Светислава Стефановића и Владимира Велмар-Јанковића, који су у Другом светском рату стали на страну Немаца и понели називе издајника”. У том рату наши „патриоти” стали су на страну Совјета, са далекосежним последицама по српски народ. Тоје, надам се, евидентно. Данас је, међутим, познато да такозвани издајници нису у рату „стали на страну Немаца”, већ на страну свога народа који је био остављен на милост и немилост окупатора. А овај је стрељао сто Срба за једног Немца, када би га из заседе убили јуначки „патриоти” и утекли у шуму. Да није било људи сличних Стефановићу и ВелмарЈанковићу, поготово, оних који су својим животима спречавали даља стрељања становника села и градова, данас не би било многих од ових који у медијима пребрзо суде о њима, јер би се сигурно и њихови потоњи родитељи нашли у некој стотини окупаторских жртава.

Похвално је од Ђинђића, ако је искрен, што сада из тог статуса вазала жели да се искобеља. Треба само да објасни како. Вазал се лако постаје, али тешко - ако икако - престаје да буде. Господар се олако не одриче свога стеченог права, а вазал још теже примљених обавеза. Ђинђић је већ и до сада из својих неуспелих трзаја могао да види како је то тешко.

Бадава је речено „не судите, да вам се не суди”, Србин је брз да суди Србину, по схватању оних „који по тлих гмижу”: ако ја не осудим њега, осудиће неко његов мене! Светомир Пауновић Београд

Позитивно је што Ђинђић признаје да не треба рачунати на брзе „приватне инвестиције”, па ту прећутно вероватно убраја и стране, и излаз види у „великим јавним инвестицијама”. Признаје да неће бити лако убедити ММФ у такву промену курса економске политике, али се нада да ће успети. Не каже одакле треба да дође капитал за такве „јавне инвестиције”. Да се више користио искуством далеко јачих бивших социјалистичких економија од наше, Ђинђић би знао да таква економска политика неће добити подршку ММФ-а и других међународних институција и ако се не ради о њиховом капиталу, а поготову ако се он из тих извора очекује. Сан је очекивати „јавне инвестиције” под туторством ММФ-а.

(Писмо београдском дневнику „Политика” објављено у броју од 13. априла 2002.

В. Д. Томић

АНАЛИТИЧАРИ О ЦРНОГОРСКИМ ИЗБОРИМА. Подгорички и београдски аналитичари оцењују да су странке које се залажу за суверену Црну Гору оствариле јасну победу на локалним изборима у тој републици. У односу на претходне изборе примећена су мања померања али, уколико би број гласова ДПС, СДП и либерала био пренет на ниво републичког парламента, они би поново имали више од 50 одсто мандата. С друге стране, у 6 од 10 општина у којима је највише гласова освојила коалиција ДПС и СДП, за формирање власти биће им потребна подршка ЛС... Пад популарности "Коалиције за 1 Југославију ' последица је одлуке те коалиције да прихвати Закон о сарадњи с Хашким трибуналом. (Б92, 16.5.2002.).

4

Popis stanovništva i nacionalna pripadnost Od 1. aprila u zemlji Srbiji teče i popis stanovništva.

Jadno i tužno deluje kako se sredstva informisanja i elektronski mediji prema njemu odnose. Stiče se dojam kao da im je cilj da bude što manje Srba. Tek od petka (5. aprila) stidljivo se kazuje da se prilikom popisa može istaći i veroispovest, naravno pravoslavna i nacionalnost srpska.

U tom pogledu manjinci nastupaju sasvim jasno i otvoreno. Nema tu razlike izmelju Mađara ili muslimana u Raškoj (Sandžaku). U tom domenu sasvim je precizan nastup beogradskog nadbiskupa Stanislava Hočevara koji poziva sve one koji su katolici da to i iskažu, a da pritom ne zapostave ni svoju nacionalnu pripadnost.

Srpski narod, jedini u Evropi bez nacionalnog programa, sa anacionalnom Vladom levičarskih opredelenja sprovodi popis kao nužno zlo. Upravo kao da se stide što su Srbi, kao da se plaše da kažu ono što svi drugi narodi u Evropi odmah ističu u prvi plan.

Sve je opet kao u doba Broza kada su Srbi „gušili” svoj nacionalizam i satirali „svoje nacionaliste” da bi se dodvorili drugima, dok su ovi negovali svoje nacionalne programe i tako stvorili države koje nisu imali.

(Iz naše prepiske, početak aprila 2002.)

Искра 1.јуни 2002

Cinizam kao pokretačka snaga Neistorije

SLIČICE IZ SVETA I SRJ Ovaj napis počeo je, priznajem, bez ideje. Samo sam nabacivao neke kao sličice iz stvamog života u svetu kao i kod nas.

Prilikom pisanja, primetio sam da svi ti mali isečci ipak imaju nešto zajedničko. Trebalo je, znači, naći samo ime, zajednički sadržatelj, svih tih, na izgled nepovezanih, sličica. I tu je, bar za mene, nastala prava teškoća. Kako jednom rečju ili pojmom nazvati osećanje koje imate kad vam neko priča neistine pa pri tom čak i ne pokušava da bar, što kažu, “poštuje vašu pamet” (tj. da verodostojniju priču izmisli) da bi vam se na kraju, pošto je napravio svoju “poentu”, slavodobitno čak, što kažu, i “u brk” nasmejao, a vi na sve to, zbog nekog ljudskog odnosa među vama, ili uopšte ne ili samo blago, ne vređajući ga, reagujete. Kako bi okarakterisali to kompleksno osećanje prema takvom jednom čoveku ili, u konkretnom slučaju, prema događajima koje opisuju moje sličice. Drskost? Da, ima toga u svakoj, ali, ipak mislim, nije to “to”. Ironija, Sarkazam? Svega toga ima ali, kao i u prvom slučaju - i tu nedostaje to “to”. Prilično nevoljno sam se ipak opredelio za pojam “cinizam”. Iz dva razloga: (a) zbog onog podrugljivog “u brk” osmeha; i (b) sve ove crtice koje dodiruje ovaj napis imaju, mislim, “istorijski” potencijal. Ali ne u smislu stvaranja Istorije već u smislu “pisanja” istorije koju uvek “pišu” pobednici. Dakle, na cinizmu se “piše” Neistorija, a na nečem pozitivnom, dobrom, stvara se Istorija. Švercovanje laži u istoriju Nedavno su novinske agencije šitom sveta objavile vest da je holandska vlada podnela ostavku. Razlog? Jedna parlamentarna komisija, zadužena da se bavi tim problemom, završila je svoj rad i u jednom dokumentu velikom nekih 6000 stranica, konstatovala je da je holndski bataljon indirektno kriv za pokolj nekih 8000 Muslimana jer, navodno, nije sprečio generala Ratka Mladića i njegove Srbe u njihovoj zločinačkoj nakani.

Ovaj holandski bataljon je, za vreme rata u Bosni i Hercegovini (BiH) 1995. g., u okviru “mirovne misije” Ujedinjenih nacija (UN), bio stacioniran u Srebrenici. Srebrenica je tada, kao što se zna, imala status “zaštićene zone” Ujedinjenih nacija (UN). Po definiciji, pak, “zaštićene zone”, sam grad Srebrenica je trebao biti demilitarizovan a srpskoj vojsci, s druge strane, nije dozvoljeno da isti zauzima ili granatira. I dok su Srbi bili pod stalnom pretnjom da će biti bombardovani ukoliko prekrše takvu jednu UN odredbu - što je aprila meseca 1995. stvarno i učinjeno kad su je Srbi napali - dotle UN nisu ništa učinile da Srebrenica bude demilitarizovana. U njoj se nalazila cela jedna muslimanska armija, koja je vršila česte noćne napade na srpsku teritoriju, masakrirajući nezaštićeno srpsko stanovništvo i uništavajući i paleći njihova sela. Ovo je bio i glavni razlog što je general Mladić, u aprilu pokušao da zauzme Srebrenicu u čemu je jula meseca konačno i uspeo.

U čemu je, međutim, cinizam odluke holandske vlade? Pre svega, cinizam je u tome, što je to učinjeno skoro 7 godina posle događaja, kad verovatno sadašnja holandska vladajuća gamitura nije ni postojala. Zašto bi ta vlada bila kriva za nešto što je sasvim jedna druga holandska ministarska ekipa propustila da učini!? Simbolično je pak ovim htelo da se kaže da iza tog propusta bivše vlasti stoji holandska država koja, eto, javno priznaje svoju krivicu i prekršaj “ci-

Искра1.јуни 2002

vilizacijskih” i “demokratskih” vrednosti. Ono, međutim, što nije htelo javno da se kaže, ali je to nesumnjivo glavna motivacija ovog akta jesu sledeće dve činjenice: (a) idu novi holandski izbori (15. maj), pa će, eto, i Srebrenica poslužiti sadašnjoj holandskoj vlasti da uhvati koji poen više kod holandskog izbornog tela; i (b) da se holandska država još jednom dokaže da je ona najvemiji “vojnik” Novog svetskog porteka (NSP) i da se, vladinom ostavkom, u istoriju jednom za uvek prošvercuje 8000 muslimanskih “žrtava”. Bio je neophodan ovaj supercinizam, jer čak i haški istražitelji koji su ažurno prekopali (i još uvek prekopavaju!) gotovo celu Istočnu Bosnu, jedva su uspeli da nađu oko 2000 ljudskih ostataka, čija je “nacionalnost” uglavnom ostala nerazjašnjena, jer su tu skoro dve godine iz srebreničke “zaštićene zone” i Srbi masovno ubijani, mada su “zvanično” sve te žrtve pripisane Muslimanima. I tako, eto, posle ostavke holandske vlade i 6000 stranica “dokumenta” niko se živi neće više setiti da je osam hiljada “pobijenih” Muslimana od strane Srba bio samo jedan veliki - mit! “Javnost” će, međutim, biti “ubeđena” da i na tom “kamenu”, kamenu temeljcu, počiva NSP. Pogrešna strana na optuženičkoj klupi Nekih dva meseca posle 11. septembra kad su u Njujorku uništena dva oblakodera Svetskog trgovačkog centra, Ameriku je zadesio jedan novi potres. Naime, jedna od najvećih svetskih nadnacionalnih energetskih “supersila”, kompanija Enron, finansijski je bankrotirala i time, pored sebe, finansijski uništila svoje nameštenike, a milione posednika njenih akcija, u svakom slučaju, minirala. Kako je bilo moguće da se to tako naglo i neopaženo desi? Navodno, od Enrona iznajmljena finansijska nadzoma i garantor njegove poslovne ispravnosti, inače svetski poznata, kompanija Andersen, uništila je dokumentaciju o Enronovoj finansijskoj nelikvidnosti, i tako.sprečila Enronovu izvršnu vlast da sagleda svoj finansijski kolaps. Da nije tragičan, ovakav jedan nalaz bio bi komičan. Jer Andersen je bio samo finasijski savetodavac dok je dokumentacija bila u Enronovom posedu, prema tome, Andersen nije mogao da učini ništa u pogledu uništenja te dokumentacije bez saglasnosti i znanja Enronovog izvršnog organa. Ali cinizam nije u tome. Cinizam leži u činjenici da se na optuženičkoj klupi nije našla kompanija Enron i njeno vođstvo već kompanija Andersen i njeni nameštenici. A kako to?, zapitaće neko. Iza Enrona stoji naftna industrija Amerike a iza ove vidno mesto zauzima Dik Čejni, potpredsednik SADa, zadužen, između ostalog, za energetsku politiku države. Ovaj gospodin je prošlog leta i jeseni, u nekoliko navrata neposredno pre Enronovog bankrotstva, imao sastanak sa Enronovim vodećim ljudima. Na zahtev senatske komisije da joj se podnese dokumentacija o tim sastancima, Cejni je to odbio, pozivajući se na princip “egzekutivne privilegije”, po kome izvršni organi SAD-a (predsednik i potpredsednik) nisu dužni da se takvom jednom zahtevu povinuju.

U Palestini - bitka dva cinizma U Palestini bukti već nekoliko meseci pravi rat: Palestinci ga nazivaju rat za oslobođenje od izraelske okupacije; Izrailjci ga nazivaju rat protiv terorizma. U tom ipak nesvakidašnjem ratu Izrailjci upotrebljavaju avione, helikoptere, tenkove rakete, itd., dok ovi dmgi, Palestinci, ratuju s kamenicama, puškama, mitraljezima i tzv. “bombašima-

5

Cinizam ... samoubicama”. Pri takvom odnosu snaga, logično i prirodno je da su Izrailjci pobednici: pohapsili su ili pobili - uz odgovarajuću civilnu “kolatreralnu štetu” (kako to cinično zvuči, zar ne?!) - sve one koje su smatrali teroristima, uništili celokupnu infra-strukturu “Palestinske vlasti” (PV) tj. palestinsku tzv. autonomiju, a samog predsednika PV, Jasera Arafata, držali su u bukvalnom zatvoru bez struje, vode, itd. već od početka marta pa sve do početka maja. Gde je sad ovde cinizam? Cinizam je u činjenici što su SAD i njene medije, podlegle uticaju Izraela i “prodaju” svetu i njegovom “zdravom razumu” - ali moguće i sami sebi - ništa manje već “rog za sveću”. SAD ne žele da sagledaju da je uzrok rata 35 godina stara izraelska okupacije tzv. “Zapadne obale” (Z. O.) u kojoj živi uglavnom u izbegličkim kampovima oko 3 miliona Palestinaca, pa onda krivicu za rat bacaju na jadnog Arafata koji iz svog zatvora, eto, navodno nije sprečio “bombaše-samoubice” u njihovoj “zločinačkoj” nakani. Međutim, tu postoji i jedan drugi cinizam palestinski! Kako oni, bombaši-samoubice ili njihovi nalogodavci, ne vide, da svojom akcijom oni direktno idu na ruku izraeljskom premijeru Arielu Saronu: ovaj nipošto neće mir jer mir znači ne samo da Izrael mora da preda Zapadnu obalu Palestincima već i da iseli iz tzv. ilegalno podignutih “naselja” tamo, nekih 300 do 400 hiljada Jevreja. A Šaron je javno izjavio da on te drevne jevrejske provincije Samariju i Judeju (izraelsko ime za Z. O.) nikad neće da prepusti Palestincima. Palestinski cinizam je, dakle, u tome što Šaronu omogućuje da sakriva od sveta svoje pravo lice: tj. da mu mir ne pogoduje jer bi u tom slučaju morao da preda Zapadnu obalu, što on nikako ne želi da učini. I, eto nas na kraju: udario je cinizam na cinizam. Naime, centralni komitet Šaronove Likud partije, pod vođstvom bivšeg premijera i Šaronovog rivala, Benjamina - Bibija Natanjahua, “okrenuo” je “ćurak naopako” ovom prvom i izglasao da eventualna Palestinska država na Zapadnoj obali ne dolazi u obzir; možda neka autonomija i to je najviše. Ođednom je to sad tako ispalo kao da je Šaron bio oduvek “borac” za palestinsku državu i kao takav - mirotvorac. U pozadini, pak, ovog obrta postoji jedna cinična nada da će Palestinci otpočeti sa novom serijom napada putem “bombaša-samoubica” i tako dati Šaronu ponovo “zeleno svetlo” za nove Jenine (izbeglički palestinski kamp u Z. O. koga su Jevreji skoro sravnili sa zemljom tu nedavno dok su jurili teroriste). Da li će se Palestinci “upecati” na ovaj cinični izazov i otpočeti sa svojim, ostaje da se vidi. U svakom, pak, slučaju ovo je Palestincima, za doglednu budućnost, poslednja šansa da ostvare palestinsku državu.

Trunka pravde u cinizmu oko Solane Najveća, međutim, ironija i cinizam koji se mogao desiti Saveznoj republici Jugoslaviji (SRJ) jeste činjenica da je čovek koji je bio generalni sekretar NATO-a, Ksavier Solana, i u tom svojstvu, dao - istina, formalno samo - nalog za napad i bombardovanje SRJ, koje je kao što znamo trajalo 78 dana, isti taj čovek pojavio se sada u ime Evropske unije da nam kroji novu državu. I skrojio nam je monstrum državu, kako je posprdno zovu - Crnu Srbiju i Goru Uniju! Ipak, mislim, tu ima bar trunke pravde. Jer takva država nam i treba kad smo dopustili da nam Dosovsko vođstvo, radi neke crkavice koja treba da dođe sa Zapada, prodaje ne samo preduzeća već sve: nacionalno dostojanstvo, suverenitet, identitet pa i samu dušu.

Cinizmi iza “ustavnog zakona” o Hagu Kao što se već zna, Savezna skupština SRJ posle više od godinu dana donela je ustavni zakon o saradnji sa haškim

6

tribunalom. Po tom zakonu, svi osumnjičeni za ratne zločine (r. z.) njih preko 20 na broju - koje su tražili Amerikanci putem svog ambasadora za “ratne zločine” Zan Pjera Prospera moraju biti izručeni Hagu. Evo ga, po pitanju r. z., i prvi cinizam: kad se radi o Srbima SAD imaju čak i nešto što nigde u svetu ne postoji ambasadora za ratne zločine; kad se, pak, radi o SAD građanima koji bi eventualno mogli da se nađu pred projektovanim Intemacionalnim sudom za r. z., Kongres je obavezao svog predsednika da čak upotrebom vojne sile to spreči. Odmah, zatim dolazi i drugi, ništa manji, cinizam, G Prosper, uz srdačno sadejstvo domaćih dobro plaćenih špijuna iz raznih tzv. nevladinih organizacija za “ljudska prava”, izjavio je da je “zakon” dobra stvar, prvi korak, ali je neprihvatljivo da je zakon motivisan jedino time da se dobiju pare, a da tu nema moralnih elemenata kao što su katarza, pokajanje i griža savesti za učinjene zločine. Drugim rečima, poručuje g. Prosper: Đinđiću, nema ti para, a narodu - moraš se, narode, ne samo razsrbiti već pri tom neizostavno moraš još biti i - srećan i veseo! Pošto je donet ovaj “ustavni zakon”, nadajmo se, da je i g Vojislavu Koštunici, prestala stomačna “mučnina” pri samom pomenu Haga. Da ne bi pak cinizam potpuno triumfavao, bilo bi, međutim, dobro - za državu, narod, pravni sistem i Ustavni sud SRJ, u prvom redu - da dr. Koštunica i dalje, siromah, ima “mučninu”, jer ovde je u pitanju nezaobilazno pravno pitanje da li “ustavni zakon” proizilazi iz Ustava SRJ (koji izričito zabranjuje izručivanje građana SRJ bilo kome stranom entitetu) ili je stvar obrnuta. A ovo pogotovo, kad se zna da je na ovom pitanju pala i jedna ljudska žrtva (Vlajko Stoiljković), a da ona ipak, nažalost, nije bila “opomena svima nama koji se bavimo politikom” - kako to reče tim povodom neposlušani dr. Koštunica.

Dinkićev “konvertibilni” dinar?!

S velikom pompom je Mlađan Dinkić, guvemer Narodne banke SRJ objavio (po B92 od 26. aprila) da je Savezna skupština donela novi zakon “o transakcijama s inostranstvom” koji omogućuje po Dinkiću “konvertibilni dinar”. Kaže on: “Ovo će biti prvi put u istoriji da će dinar biti čvrsta valuta” jer “zakon omogućuje prebacivanje novca u strane zemlje”. Do sada nema cinizma. Međutim, naslućujemo ga, u onome što Dinkić nije rekao, ali nam je saopštio komentator B92 po kome tim se dinarima ne mogu kupovati nekretnine u stranim zemljama. Iz ovoga proizilazi i tu je glavna poenta cinizma - da je novi zakon o transakcijama sa inostranstvom napravljen isključivo da bi stranci, koji su putem Đinđićeve “privatizacije” za jeftine pare pokupovali uspešna preduzeća u SRJ, mogli na najbezbolniji način da pretvore svoj dinarski profit u “čvrstu valutu”.

“Politički komesari” Zapada u SRJ Istog dana, opet po B92, sa ne manjom pompom objavljeno je daje ekonomista Miroljub Labus, potpredsednik Savezne vlade, potpisao sa Evropskom agencijom za rekonstrukciju, ugovor kojim Evropska Unija (EU) daje kao pomoć SRJ 1,5 miliona evrosa. Ova suma je namenjena za “stvaranje kancelarije za Evropsku integraciju pri Saveznoj vladi”. Postoje ovde ne jedan cinizam već tri: prvi je što je ovo uknjižemo kao “pomoć” SRJ iako od te pomoći narod neće videti ni centu ali će zato nekoliko birokrata EU primati basnoslovne plate; drugi se sastoji u tome što nam stranci čak ne daju ni pravo na iluziju da smo nezavisni i slobodni; a, treći je, što uvukavši se u sam vrh vlasti, tu su da diktiraju zakone koji teško da će koristiti narodu ali će definitivno koristiti EU. Cinizam, međutim, koji nije podveden u ona napred pomenuta tri - a najveći je! - da se najbolje okaraktrisati sa jednom jadikovkom: “đinđićevci i dosovci, postoji li kod vas makar i

Искра 1.јуни 2002

ПИСМО ДР РАДОВАНА КАРАЏИЋА ПРОФЕСОРУ ЧАВОШКОМ Под насловом „Ексклузивно - ПРВО ЈАВНО ИСТУПАЊЕ РАДОВАНА КАРАЏИЋА после шест година. Писмо бившег председника РС „Међународном комитету за истину о Радовану Караџићу” (председник професор Коста Чавошки) упућено 17. априла 2002: За Генерала Силвестера је боље ДА СЕ НЕ СРЕТНЕМО!" - београдски „Недељни телеграф" (вероватно од 28. априла 2002.) и његов Интернет сајт (Копирајт: Недељни телеграф и Међународни комитет за истину о Радовану Караџићу) објавили су текст који следи. *

* *

trunka nacionalnog dostojanstva i odgovomosti!?” (ako, naravno, reči “dostojanstvo” i “odgovomost” uopšte postoje u njihovom rečniku) “Čuvajte se Danajaca kad i poklone donose!”

Iz beogradske kancelarije Svetske banke (SB), prenosi B92 od 5. maja, saopšteno je da je Odbor direktora SB, odobrio kredit od 10 miliona dolara “za srpske škole”. Ovaj novac je namenjen projektu za “unapređenje obrazovanja” a u cilju podrške reformama vlade Srbije. U svoje vreme, komunisti su ulagali ogromne novčane sume u obrazovanje. Razlog? Da bi mlade generacije bile indoktrinirane tj. denacionalizovane kako bi, kao takve, bile korisne u izgradnji “proleterskog intemacionalizma”. I ova sadašnja investicija SB od 10 miliona služi istoj svrsi. Treba, kao pod komunizmom, školsku decu Srbije i SRJ denacionalizovati.

Jedina razlika od komunističkog eksperimenta jeste u tome što ove sadašnje školske generacije treba da se vaspitaju umesto u građane “proleterskog intemacionalizma” u građane NSP-a.

Logika DOS-a: zločinac nije kriv!

Siromah Dragoljub Milanović. Jeste da je bio direktor Miloševićeve Radio Televizije Srbije (RTS). Jeste da je kao takav svojski navodio propagandnu “vodu” na njegovu “vodenicu”. Ali on sedi u zatvoru već skoro dve godine ne zbog toga, već zbog zamislite - NATO bombi! Naime, za vreme NATO bombardovanja, jedna elktronski navođena raketa, dakle namemo, pogodila je studio RTS, jednu civilnu instituciju, kojom prilikom je poginulo 16 njenih nameštenika, civila. Dakle, u suštini, ne radi se više o “kolateralnoj šteti” (američki izum za pravdanje bombardovanja civilnih objekata) već o jednom tipičnom ratnom zločinu jer je gađana namerno jedna civilna ustanova, RTS, gde se je moralo pretpostaviti da će biti civilnih žrtava. I tu je cinizam Đinđićeve vlasti. Umesto da upotrebi ovaj argumenat pred haškim sudom i svetskom javnošću kao očevidan dokaz počinjenog ratnog zločina od strane NATO-a i da na osnovu toga zahteva pozamašne sume za postradale i drugu ratnu štetu, đinđićevci su sad (po B92 od 30. aprila), već po neznam koji put, ponovo optužili Dragoljuba Milanovića da je on krivac zbog smrti 16 nameštenika RTS, jer navodno ovaj nije RTS izmestio na neko drugo mesto. Kao da “nevladine organizacije” ne bi “otkucale” to novo mesto RTS tamo gde treba...

Драги и поштовани професоре Чавошки, Служи Вам на част што спадате међу ретке који трагају за истином, и то не од јуче. Нажалост, не само у свету, него и у нашој матици, превише је „релевантних фактора”, који пре трагају за кривицом и осудом, него за истином. Овај народ овде не може да се начуди неким тумачењима у матици, по којима смо ми дивљи народ, коме је дражи немир, рат, страдања, него мир, слобода, напредак. Да су мир, слобода и напредак били могући у условима наметнутог тргања српског државног и националног простора, ко би био срећнији од нас. И међу Србима нема трпељивијих људи од „босанских” Срба, које је само крајња невоља могла натерати да се бране, па им сада тешко пада кад у матици чак и маргиналне политичке снаге држе да смо ми овде крвожедни и несмирени дивљаци. А кад би хтеле, и те маргиналне снаге би могле знати истину, и односити се одговорно према њој. Иако је то за нас било болно, пред рат смо прихватили да више нећемо бити у истој држави са целином нашег народа. Тако смо пре рата прихватили историјски српско-муслимански „споразум”, по коме смо одустали од многих наших циљева. Такође пре рата смо прихватили Лисабонски (Кутиљеров) план, који нас је одвајао од матице. Па ипак, све то не вреди, нити може да се уврсти у истине, него нам се импутира кривица за идеју, па чак и злочиначке планове за стварање Велике Србије. Довољна су ова два споразума, за којих смо имали охрабрење из Београда, па да све оптужбе за стварање Велике Србије и против Београда и против нас дефинитивно и за сва времена падну. Али, кога је брига за истину? Додуше, мало истине се, бар у односу на улогу Београда, и у односу на нашу цивилну власт и мене лично, пробило у извештају холандске установе за испитивање ратних злочина. Формулација да је улога Радована Караџића остала „нејасна” значи да те улоге није било. Као што то знате боље од мене, у кривичноправној ствари нечије учешће се мора доказати јасно, недвосмислено и изван сваке разумне сумње, а ако није тако, тј. ако је нејасно, онда важи принцип: „1п dubio pro reo”, јер сумњи у кривицу и самој кривици не може бити места у истом предмету, ни на километре близине. Али, зар није било природно и обавезно да Тужилаштво Хашког трибунала зна пре и више него институт холандске владе? Ако Тужилаштво није знало, онда није способно и делује штетно, а ако је знало, па прикрило ослобађајуће доказе, онда је починило дело, које се по западним законима санкционише у корист свих који су оптужени за Сребреницу, па и већ осуђеног генерала Крстића. Али, зар би се након овакве „артиљеријске припреме” у светским медијима и један судија усудио да ослобађа Србе? Но, онда нема говора о суду и о правди, то је јасно. Жао ми је што поменути холандски институт није био темељитији, па испитао како се то десило да је „покољ у Сребреници” француско Министарство иностраних послова обнародовало још у пролеће 1993. године, дакле две и по године пре збивања о којима је реч. Кад би узели у обзир фељтон о стварању СДА, нашли би одговор: „покољ” је био договорен и испланиран на Западу, био би узет као повод за војну интервенцију, која је уследила крајем августа и почетком септембра 1995.

N. Ljotić

Искра 1.јуни 2002

7

Писмо . . . године. Ово што је до сада утврђено од стране холандског института екскулпира наше цивилне власти, али би потпунија истина била повољнија и по наше више војне команде. Али, судећи по збивањима овде код нас, није се десило ништа повољно, већ пре неповољно. Као да је тај по мене повољан извештај холандског института разбеснео некога у СФОР-у, па су интензивиране радње, које значе вишеструко и вишестрано кршење мандата и границе са ратним злочином, за који се докази ни не крију. Највише Вам због тога и пишем овако, на брзину, али ова истина не трпи одлагање. Командант СФОР-а овде, амерички генерал Џон Б. Силвестер, судећи по акцијама које предузима и документу који је потписао, увелико је прекршио мандат који му је поверен, нарочито у односу на мене. По том мандату, господин генерал би могао да ме ухапси само ако би ме његови војници случајно срели током својих уобичајених активности. Већ седму годину ја се својски трудим да до тог сусрета не дође, а било би боље да тако ради и генерал Силвестер. Наиме, у том сусрету ја бих могао проћи и овако и онако, у техничком погледу бих вероватно прошао веома лоше, али у моралном бих био сигуран победник. Овим што би се тада десило господин генерал не би могао да се поноси, него би остао запамћен баш по томе догађају, који се, надам се, неће ни десити. Господин генерал би могао изићи као победник једино ако се не сретнемо, то јест, ако одбије улогу полицајца и ловца на главе. Зашто је један амерички генерал пристао да га претворе у ово у шта су га претворили, није ми јасно. А зашто је генерал америчке армије пристао да потписује уцењивачка и претећа писма, и да плаши невине цивиле, то би могао да објасни само неки суд, можда најпре амерички. (На овом месту „Недељни телеграф" доноси факсимил писма које шаље генерал Силвестер са његовим оригиналним потписом, које није репродуковано на Интернет сајту са кога смо скинули Караџићево писмо - Искра). Као што знате, и до сада су ми газили траве и цветове на пропланцима, и плашили на небу птице, и у гори вука и друге звери, и пратили моју ужу породицу сваког минута сваког дана. Оглувели су од њихових транспортера, па ипак су те дечаке гледали са разумевањем. Војска генерала Силвестера је у нашој земљи пре свега захваљујући мом парафу на Дејтонском споразуму, па и на војном анексу, који с правом нико није хтео да парафира. Зар генерал Силвестер мисли да је Дејтонски споразум, па и његов војни део, могао бити онако брзо имплементиран, и пре мога повлачења са места председника Републике, да та имплементација није имала моју потпуну подршку, и подршку наших војних команданата, на челу са генералом Младићем? И поред свих кршења мандата и правила понашања, која неретко откривају окупаторску окрутност, на српским територијама ни за време рата, ни након њега није страдао ни један регуларни војник генерала Силвестера и војне алијансе чији је он официр. Ми смо због тога срећни, а то је могуће само због неизмерне доброте и трпељивости овога народа овде, који разликује праве војнике, који су нечија деца, од окрутних ловаца на уцене, које не ценимо више него што је уобичајено. Зашто генерал Силвестер хоће своје војнике да изједначи са окрутним ловцима на уцене, то само он зна. Да ли то знају родитељи његових војника?

Да ли знају да њихова деца упадају у поноћ у куће наших невиних цивила и плаше нашу децу, која падају у несвест? Да ли председник Буш, врховни командант генерала Силвестера, зна да његов генерал пише уцењивачка и претећа писма, у којима недужним цивилима прети да ће им наместити истраге, које ће им и у случају потпуне невиности нанети финансијске и емоционалне тегобе и „патње”, а у нешто горем случају да ће завршити у Хагу? То је једина разумљива ствар, јер се у Хагу може наћи сваки Србин, без обзира на одговорност и кривицу, али је неразумљиво зашто се један генерал прихватио тако прљавог и коначно незаконитог деловања. Врховни командант генерала Силвестера треба да зна за ово, јер овде код нас цивилне шефове војске, тј. председнике држава држе одговорним, па чак их и судски гоне за мање доказане поступке њихових официра. Зато би требало да неко о овоме обавести председника Буша. Да ли се тако сме радити у земљи из које долази генерал Силвестер? Немам прилику да се разјасним са генералом Силвестером, нити верујем да бисмо нашли „заједнички језик”, јер је он по дефиницији између окупатора и окупираног немогућ, а да имам, изразио бих жаљење што не могу да прихватим његове апеле да се сам предам Трибуналу. Тај Трибунал не само што је нелегално основан, него ће бити разлог за стид пристојног дела Запада, који сада стоји иза њега. Питао бих генерала Силвестера - какав је то суд, а пре свега тужилаштво, које прво хапси, па онда прикупља доказе? И које хапси и потражује цивилни и војни врх свих српских државних ентитета, и изједначава га са обичним криминалцима из других националних заједница и ентитета? И које хапси „спикера” нашег парламента, који није имао улогу у извршној власти, и држи га у притвору две године без суђења? Да ли се тако ради у земљи из које долази генерал Силвестер, или у било којој западној земљи? Да ли се у земљи генерала Силвестера сме претити пријатељима и породици осумњиченог, да ли се сме уцењивати и заплашивати? Породици и пријатељима вође Ал Каиде се не прети, и то је лепо, а прети се мојим пријатељима и мојој породици, иако ја никад и ни у ком погледу нисам био непријатељ домовине генерала Силвестера, већ сам, напротив, био стипендиста те земље и у њој провео једну лепу академску годину, и учио о њеним вредностима. Стид ме пред сенима мога оца, који се борио за монархију, па тиме и за западне савезнике и западну демократију. Не верујем да би било разумевања између генерала Силвестера и мене, а радо бих га замолио да његови војници (ако су то његови војници, и ако је ово његово писмо) не тероришу моје старе пријатеље, јер сам ја у међувремену стекао хиљаде нових пријатеља, за које моји прогонитељи не знају. И сваким даном их имам све више и више. И да није неопходно да сам у два, три села у Републици Српској, јер смо остали у Босни као целини, па зашто бих се ја одрицао целе Босне? Можда су нас и оставили у Босни да би она једног дана цела била наша. И пожелео бих му да не учини ништа чега би се његови унуци могли стидети. А ја се трудим да се моји унуци не застиде мене. Дакле, позиције су јасне, па нема ни потребе за неким посебним егленом између мене окупираног и прогоњеног, и генерала чији војници упадају у наше животе као у каква сумњива складишта опасних материја. А моје пријатеље и моју породицу би и Гестапо оставио на миру, па ће ваљда и генерал Силвестер. Ето, драги професоре Чавошки, у недостатку могућности директног контакта, пишем Вам као пред-

8

Искра 1.јуни 2002

AMERIČKA UCENA Da bi pseća zaprega što bolje vukla saonice, vešti Eskimi drže na dugačkom štapu ispred samog nosa psa predvodnika privlačan komad krvavog mesa. U želji da se domognu tog ukusnog zalogaja, psi daju sve od sebe i trče putem kojim ih vozač vodi, a da rastojanje između njih i tog komada mesa uvek ostaje isto.

Za naše vlastodršce taj privlačni majušni poklon koji ih nagoni da čine sve što od njih zahtevaju moćni strani pokrovitelji jeste suma od 50 miliona dolara američke pomoći. A to je već malo duža “tužna priča”.

Uoči 31. marta ove godine naši državni upravljači strasno su nas ubeđivali da se Haškom sudu moraju izručivati domaći državljani da bismo od Sjedinjenih Država dobili novu pomoć od 50 miliona dolara. Toga radi donet je savezni Zakon o “saradnji” s tim Sudom i već trojica naših sunarodnika, od kojih su dvojica najistaknutiji bivši zvaničnici, već se nalaze u haškom zatvoru, s dobrim izgledima da još dvojica optuženika “dobrovoljno” krenu tim putem bez povratka. Republički ministar unutrašnjih poslova je takođe nedvosmisleno obećao da će policija pohvatati sve dostupne preostale optuženike ukoliko se i oni “dobrovoljno” ne predaju.

I taman su naši državni upravljači pomislili da su sve učinili što se od njih zahteva, kad je - ne lezi vraže - američki ambasador za ratne zločine Žan Pjer Prosper neočekivano izjavio da će pomenuta pomoć biti uručena tek kad general Ratko Mladić i dr Radovan Karadžić budu u Hagu, nezavisno od toga da li se sada nalaze s ove ili s one strane Drine. Na tu ucenu Zoran Đinđić je do neba zavapio: pa kako mogu to od nas zahtevati kad su pomenuti optuženici s one strane Drine koju upravo kontrolišu trupe Atlantskog pakta pod komandom američkog generala?

седнику Комитета за истину, мада бих Вам радо писао и као пријатељ. Срдачни поздрави, Ваш

Уз горње писмо Радована Караџића „Недељни телеграф” је објавио и следеће о генералу Силвестеру:

Ко је генерал Џон Силвестер?

Da bi smirio svoje stićenike, jedan službenik američke ambasade u Beogradu kvalifikovao je ovu Prosperovu izjavu kao lični stav, što bi otprilike bilo ravno pokušaju šefa policije u Ivanjici da opovrgne zvanični stav policijskog generala u Beogradu.

Jedva da su protekle dve nedelje od ove Prosperove izjave i njenog neveštog opovrgavanja, kad je uticajni američki senator Džozef Bajden postavio još tri nova uslova za dobijanje pomenute američke “Pomoći”: - da se obustavi “negativan uticaj Beograda na politički život na Kosovu i u Republici Srpskoj”, tj. da se ti naši nesrećni sunarodnici puste niz vodu; - da se Arbanasima dozvoli da uđu i u severni deo Kosovske Mitrovice, što bi praktično dovelo do izgona i preostalog dela naših sunarodnika iz tog grada i - da se Koštunica i Đinđić izvine za “genocidnu kampanju” na Kosovu, u Hrvatskoj i u Bosni.

Nasi čelnici su opet bili iznenađeni. Umesto da shvate da pomenute pomoći uopšte neće biti, Đinđić je pitao zašto bi se on izvinjavao za ono što su drugi učinili, a da nije shvatio da se genocid zapravo ne stavlja na teret nijednom određenom pojedincu, nego celoj državi i narodu, te da on, koji ih u ovom trenutku predstavlja, treba u njihovo ime da zatraži oproštaj.

Još manje su bili kadri da shvate da su pomenuti Zakon o “saradnji” s Haškim sudom uzalud doneli i da će, čim im se učini da je pomoć na dohvat ruke, uvek iznova biti postavljen neki novi uslov koji neće moći da ispune. I tome nikad kraja, baš kao ni nacionalnoj sramoti i poniženju.

Ne bismo, naravno, savetovali našim zvaničnicima da, umesto pomoći, od Sjedinjenih Država traže ukidanje sankcija koje su, uprkos odluci Saveta bezbednosti UN-a, prema našoj zemlji i dalje na snazi, te da nam stave na raspolaganje nekoliko stotina miliona dolara koje su nam uzaptili i dopuste letove JAT-ovih aviona izmedu Beograda i Njujorka, pošto verujemo da se toga i sami mogu dosetiti. Još bi bilo bolje - ako imaju petlju - da umesto male pomoći traže stvarnu, očigledno veliku, ratnu odštetu.

Treba im, međutim, reći ono što izgleda ne znaju: ucena uspeva zato što joj se podleže. Eskimski psi koji trče za komadom mesa naposletku ga ipak dobiju kad stignu na odredište. Oni koji neprestano podležu uceni nikada neće dobiti ono što ocekuju; a upropastiće i narod i državu koje predvode. Valja se nadati da ipak ima neke razlike između pseće i državničke pameti.

KOSTA ČAVOŠKI

Командант СФОР у Босни и Херцеговини. Рођен у Форт Џексону, у Колумбији, држава Јужна Каролина. Примљен у војну службу 1969, после завршеног Војног ратног колеџа. Магистрирао образовање и саветовање на Лонг Ајленд универзитету. Предавао на тексаском А&М универзитету. Службовао у Вијетнаму, два пута у Босни и Херцеговини, пет пута у Немачкој и више пута у САД. Носилац три медаље за заслуге у служби, ордена Сребрне звезде, две Бронзане звезде... Ожењен је са Беки и имају кћерку Тину Марију. (Članak objavljen u listu Glas javnosti od 13. maja 2002. godine kao „lični stav”).

Искра 1. јуни 2002

9

4

NOVI GAULAJTER BOSNE I HERCEGOVINE Ili pokušaj da se četvrtasti klin stavi u okruglu rupu Klin u ovoj priči jeste čovek, ime će mu biti navedeno u sledećim redovima. Njega je predložila britanska vlada, obzirom da je on bio u dobroj ortačini sa KLA (na engleskom) ili KOA. On je bio neka uhoda NATO-a i pokušao je da se približi, ali bez uspeha, Miloševiću. Ovaj novi gaulajter je srbofob par ехсеИепсе. On ne zna ni jednu srpsku reč, ne poznaje ni istoriju niti kulturu Jugoslavije.

Jedini njegov dodir sa Jugoslavijom bila je konverzacija sa dr Tuđmanom prilikom proslave pedestogodišnjice invazije Francuske od strane zapadnih saveznika. Jedino poznavanje Jugoslavije novog gaulajtera bilo je njegovo ponavljanje do iznemoglosti, od prvog dana njenog raspada: „Bombarduj Srbe, bombarduj, bombarduj. .

Reč je o g. Pady Ashdown-u. Sada rashodovanom britanskom političaru, jedno vreme lideru liberalne stranke. Što se tiče Srba, njegov odnos prema njima zaudara na rasizam Himlerov za vreme Drugog svetskog rata. Novi gaulajter kolonije Bosne nije niti sveti Francis Asiški, koji je u ljudskim odnosima ovako prilazio, sa molitvom: „....O Gospode učini me instrumentom Tvog mira....”, niti je pak knez Meternih, čija je politika dominirala Evropom posle Napoleonovog poraza. Jedino vjeruju g. Ašdauna prema srpskom narodu, jeste potpuna primena Novog svetskog poretka, a to su bombe i rakete ispunjene uranijumom. Sa ushićenjem je kliktao londonski Daily Telegraph hvaleći dobar izbor novog gaulajtera.

Tačno je, da pored albanskih terorista, g. Ašdaun imao je veze i sa muđahedinima sa Srednjeg istoka i Bin Ladenovim, koje je u Bosnu doveo Bil Klinton za vreme rata protivu Srba. Očekivati je da će novi gaulajter davati slične savete protivu Srba, slične onim moje je kajzer Vilhelm II davao nadvojvodi Francu Ferdinandu 14. juna 1914. godine, dve nedelje pre atentata na njega u Sarajevu. Bez nagovora i Kajzerovog pritiska, veliko je pitanje da li bi nadvojvoda Ferdinand uopšte krenuo od Kajzera u Sarajevo. Ne čine pametno ni oni faktori koji guraju Padi Ašdauna da teroriše Srbe, jer su oni imali isuviše terorisanja.

Pošto je Klinton minirao svaki pokušaj mirnog rešenja po pitanju bosanske vlade (Miniranje Lisabonskog ugovora marta 1992.), tek tada stupa otvoreno na pozomicu ‘savetnik’ g. Ašdaun, kao „strčcnjak”, ali neznalica, ni najosnovnijih stvari o Jugoslaviji, a pogotovo kako rešiti bosanski ‘čvor’. Istina da je pre njegovog mesanja u politiku, on bio momarički oficir. Napustio je vojsku pre penzije. Dao se na učenje kineskog jezika i brzo naučio mandarinski kineski, što je za svaku pohvalu. Bio je kraće vreme u Forin ofisu na službi, zatim je prešao u politiku. Jedan profesor istorije na Kembridžskom univerzitetu kaže da je nekom prilikom iz blizine posmatrao g. Ašdauna kako deli savete političarima. Ti saveti bili su ‘najoštrija konfrontacija’. Isto se pokazalo prema Srbima njegovo savetovanje u Bosni, kao i ono što je davao NATO nasilnicima 1999. godine, prilikom bombardovanja Jugoslavije. Bilo bi najbolje za svakoga kad bi se g. Ašdaun zahvalio na ponuđenom položaju.

Nažalost on to neće učiniti i produžiće tamo gde se slava bere, a i zbog para - naravno.

lažima, mržnjom i morem prosute krvi da sklepa svoju ‘Bosniju’ od otrgnutog dela Jugoslavije. Međutim, po rezonovanju vrhovnikaneoklonijalista, smatra se da je kolonijalni status na Kosovu utvrđen, da okušani teroristi drže vlast i svoj zanat trgovine drogama, prostitucijom i raznim krijumčarenjima. Pošto se ovo stabilizovalo, potrebno je učvrstiti okupatorsku vlast u Bosni, jer su nekadašnji saveznici muđahedini podignuli glave, protivu NATO-a i EU saveznika. Takođe se smatra da je ponovo potrebno pritegnuti dizgine bosanskim Srbima. A sve je ovo skopčano sa rizikom. Tako je radila i pokojna Austro-Ugarska, a gde je to odvelo.

Pregrupisavanje britanskih trupa na jugoslovenskom prostoru Poslednje nedelje u aprilu vodeći britanski listovi doneli su vest da će britanska vlada pregrupisati svoje trupe na prostoru Jugoslavije. Veći deo njenog garnizona na Kosovu biće brzo premešten u Bosnu da drži pod prismotrom aktivnost muđahedina, sada bosanskih državljana koje je u Bosnu doveo Bil Klinton.

Takođe ove trupe, sa novim gaulajterom, čitaće lekciju Srbima da je njihovo mesto u podređenom položaju raje, kao nekad pod Otomanima, i da Srbi u Bosni ne mogu donositi nikakave odluke bez odobrenja okupatora. Pored ovoga u političkim krugovima smatra se da britanska vlada teži da proširi svoj ekonomski uticaj na celom prostoru Jugoslavije, jer tamo su se dobro ušančile Nemačka i SAD, koje su, vodeći svoju „demokratsku” globalističku politiku, prilično dobro podstrigle životni standard u kolonijama na jugoslovenskom prostom.

Iako dosta stidljivo, ista štampa izveštava da se antiamericki i antibritanski stav u Bosni povećao. Dalje se ništa ne kaže mada su ambasade ove dve zemlje odavno zatvorene a da su njihovi gamizoni na velikom oprezu. Takođe se sada ništa više ne govori o Bin Ladenovom uticaju u Bosni pod okriljem Amerike i njenih evropskih satelita. Takođe se ćuti o Bin Ladenovom uticaju u Albaniji i organizovanju i spremanju kosovskih terrorista. Cenzuriše se i ono što bruji poodavno na Intemetu o kolaboraciji Nato sa teroristima u Makedoniji koje su predvodili ljudi Bin Ladena.

U Americi više se o ovome govori u nedavno izašloj knjizi Ramsey Clerk-а, ranijeg aneričkog Attorney General-d. Knjiga se zove „Hidden Agenda” (Tajni nacrt) koja razotkriva do tančina napad i rasparčavanje Jugoslavije od zapadnih demokratija, koje u toj nesrećnoj zemlji pođoše tragom svojih neslavnih prethodnika Musolinija i Hitlera. U Britaniji je već počelo negodovanje protivu spoljne politike predsednika vlade g. Blera, koji donosi odluke bez konsultacije svog kabineta i parlamenta. Levokrilni intelekltualni nedeljnik ,,New Statesman” od 4. maja donosi napis i fotografiju gospodina Blera u mhu apsolustičkog kralja i zahteva pritisak parlamenta na njegove poteze. Drugde u Evropi, naročito u Francuskoj, odavno zatomljeni fašizam počeo je da se budi i za čudo sa brojnim pristalicama, što nije zdrava pojava. Međutim, zlo rađenje vodi u neželjne konsekvence.

Postavlja se pitanje zašto je potreban novi gaulajter Bosni, kad je eto Novi svetski poredak, uspeo velikom silom,

Staniša Vlahović

10

Искра 1.јуни 2002

СВАКА СЛИЧНОСТ НИЈЕ СЛУЧАЈНА (2) (Наставак из прошлог броја) „Као Циганин у смислу ове законске одредбе вреди особа која потјече од двају или више предака другог кољена. који су Цигани по раси”. Од истог датума датира и Законска одредба о упућивању „непоћудних и погибељних особа” на присилни боравак у сабирне радне логоре. Она је de facto „легализовала” отпремање Срба, Цигана и Јевреја у концлогоре Ендехазије. (Потребно је имати у виду да су Хрвати велики легалисти и легитимисти). У завршном одељку поменуте одредбе стоји: „Против одлуци редарства о упућивању на присилни боравак у сабирне и радне логоре нема правног лека". Дан касније (26. маја 1941.) опет следи Павелићева законска одредба. У њој су: „Јевреји оптужени да шире лажи, хушкају на оружану побуну и воде црну берзу”. Сагласно томе, одредио је поглавник: „да су Јевреји колективно криви, и наредио да се сви без изузетка затворе у концентрационе логоре”. И хрватске Јевреје у конц-логоре НД Хрватске су затвориле и касније побиле усташе, највише у Јасеновцу. У циљу остварења „коначног решења циганског питања” Министарство унутрашњих послова НД Хрватске, под руководством др Андрије Артуковића, издало је 3. јула 1941. године наређење о попису Цигана. У њему се између осталог наводи и ово: „као прво, мјера у поступку против цигана, одређује се попис свих цигана на територији Независне Државе Хрватске”. И од 40 хиљаде Цигана са пребивалиштем на територији НД Хрватске, усташки погром је преживело мање од хиљаду (Јелић и Бутић „Независна Држава Хрватска 19411945.”, Загреб, 1977., страна 182.).

трупа регуларне немачке војске, Цигани и Јевреји су промптно стављени ван закона. Уз садејство фолксдојчера (домаћих Немаца) пришло се одмах решавању циганског и јеврејског питања. У Барањи (оном делу који је остао у оквирима Краљевине Југославије) и Бачкој, Цигане су истребљивали Мађари, а у Срему усташе. У Јужној Србији (Маћедонији) и у неколико срезова источне Србије (окупациона зона Бугарске) чинили су та (не)дела бугарски фашисти. Документи о извршеном геноциду над Циганима за период Другог светског рата готово да и не постоје. Искрено говорећи, холокауст над Циганима није уопште проучен. Неки покушаји у том правцу у задње време учињени су од стране Ромског института из Лондона. Он сматра Други светски рат најтрагичнијим периодом у историји Рома. Током његовог трајања побијено је преко пола милиона припадника ромског народа. Други извори, наводе двоструко већи број. Највише су пострадали по концентрационим логорима у Немачкој, Пољској, Румунији, Мађарској и Чешкој. Сматра се да у свету има данас више од 8 милиона Рома (Цигана). Преко два милиона Цигана живи у Румунији (заправо нешто више од 9% од укупног становништва ове нама суседне земље). Пред виолентним прогонима и ригорозним законима „хуманистичке” Европе, многи су Роми емигрирали у САД, где их има до 2 милиона. У Бугарској их има преко милион, а око 700 хиљада у Шпанији и Мађарској. У Мађарској, те цифре су доиста смешно мале и морају бити бар троструко веће. Имајући у виду да су Мађари у 18. и 19. веку огроман број Цигана помађарили. (Рецимо, Циган је и Ласло Пап - троструки олимписки шампион у боксу и касније професионални првак света у овоме спорту). Процењује се да је на просторима СФРЈ до распада живело отприлике око 700 хиљада Рома (Цигана), а на просторима такозване „уже Србије” нешто више од 140 хиљада.

Није спорно да су усташе убијале Цигане искључиво у Јасеновцу, али је спорадичних убистава Цигана било и по другим логорима. Тачан и веродостојан је стога усташки документ о свеукупним жртвама Јасеновца. У њему се транспарентно тврди:

Неки жучно тврде, док други опет оспоравају да је Циганин био и Драгиша Цветковић., потписник Споразума о успостави Бановине Хрватске са др Влатком Мачеком (дат јавности на увид 28.8.1939. године), камен темељац за васпостављање ондашње Ендехазије и садање, готово етнички чисте Републике Хрватске.

„У Јасеновцу је убијено 704 хиљада Срба, 39 хиљада Цигана, 24 хиљада Јевреја и хиљаду осталих”.

Упућени тврде - и у праву су - да је Циганин (Ром) и Нијаз Дураковић, последњи челник комунистичке камариле и БиХ уочи растура СФРЈ.

У Србији Цигане и Јевреје су убијали стрељањем активни припадници немачке солдатеске. Или су за ту намену коришћене гасне коморе (гушење са отровом Циклон Б). Др Харалд Турнер, шеф Немачког управног штаба Војног заповедника за Србију рапортирао је надлежној команди августа 1942. године: „Србија је земља где је питање Јевреја и Цигана решено”.

У Републици Хрватској где је србофобија и циганофобија сасвим уобичајена и опште усвојена појава, да иронија буде већа и сарказам чудовишнији Цигане у задње време називају „ромским Хрватима”. Можда је ту пресудну улогу одиграла чињеница да је и Владо Готовац, иначе духовни и интелектуални творац Маспока из 1971. године, такође Циганин или Ром. Он сам, у својој књизи „Мој случај”, издатој од Цанкарјеве заложбе, 1989. године то наводи на страни 95.

По окупацији Баната, 12. априла 1941. године од

Искра1.јуни 2002

11

Свака . . . Ромски институт у Цигане убраја: глумца Чарлија Чаплина и Јула Бринера, глумицу Аву Гарднер, бившег фудбалера Манчестер Јунајтеда Ерика Кантону (француски Циган) итд., итд. Нажалост у задњих 50 година у Европи присутни су чести атаци и разноразни бестидни дискриминациони акти у односу на Роме. Неонацисти предњаче на том плану, сасвим схватљиво у Немачкој. Много за њима не заостају ни разне профашистичке групе (нарочито скинхедси) у Чешкој, Словачкој и Румунији. Прогони и малтретирања Цигана у Албанији су одавно присутна и друштвено прихваћена појава. Најалармантније је у Чешкој (држави „величанственог човекољупца” Вацлава Хавела) где су на локацији некадашњег концентрационог логора у Латију (месту страдања великог броја Рома) његови врли земљаци изградили фарму свиња. Широм Европе, задњих година, забележила је званична статистика, у неофашистичким нападима убијено је преко 300 припадника ромске националности. Ценећи и уважавајући ове жалосне тековине „демократског” Запада, Савет безбедности Уједињених нација, 1995. године изгласао је Резолуцију о заштити Рома. У неколико задњих година, у више наврата, скинхедси су и у Београду и још неким градовима Србије нападали и премлаћивали Роме (само морам да истакнем да скинхедси нису специфичност српског народа, како неки „Срби” са мондијалистичким уверењима тврде). У фокусу „интересовања” примитивних и разуларених булументи скинхедса били су најчешће радници ЈКП „Градске чистоће” (Цигани у њој чине искључиву радну снагу). Најтрагичнији инцидент збио се 1997. године. Тада су скинхедси претукли и убили росмког дечака Душана Јовановића. (Превидело се, можда и намерно, да је један од двојице убица био Мађар). Ромска конгресна партија (политичка организација Рома у Србији), уз Савез Рома Србије и Демократски савез Рома Србије, морала је из тога разлога да енергично иступи и ефикасно стане у одбрану својих сународника обраћајући се за помоћ и потпору надлежним институцијама. И да би српско-ромске односе реално и јасно приказали, мора се истаћи да у Српској Војводини и ткз „ужој Србији” од 1997. го данас, ту и тамо има напада скинхедса на Роме (Цигане). Не сме се ни пренебрегнути да има и напада Рома на Србе. Последњи и веома драстичан збио се у Новоме Саду марта месеца 2001. године. Догађало се, и догађа се да Цигани у кафанским тучама убију и понеког Србина. Али нико од припадника српског народа због тога није генерално оптуживиао Цигане да се дискриминаторски понашају према Србима. Међутим, од победе ДОС-а на изборима, сви електронски медији у Србији, дабоме финансирани од разноразних антисрпских фондација и организација трубе и тртљају о „страшној” угрожености Цигана и Јевреја од „националистички разузданих” српских шовиниста. Да би све ово добило и потврду у пракси, 14. фебруара 2001. године осванули су нацистички знаци на Јеврејском гробљу, општини и згради синагоге у Београду,

12

а такође и на местима у Београду где су одржаване изложбе о „животу, култури и политичком животу Рома”. Председник СР Југославије, г. Војислав Коштуница се због ових ексцеса извинио Јеврејима и ромском народу, што значи да је прихватио кривњу за српски народ у погледу ових криминалних и расистичких аката, премда стварни учиниоци ових недела нису ухваћени. Са једне тачке гледишта то је и схватљиво и прихватљиво и оправдано, имајући пре свега у виду чињеницу да је г. Коштуница велики пријатељ ромског народа. Уосталом, он је 15. децембра 2000. године у Дому омладине у Београду, као гост Рома (Цигана) отворио Сабор о информисању Рома, коме је присуствовао и г. Емил Чука, председник Светске организације Рома. Опет, са друге тачке гледишта дубоко верујем да г. Коштуница није био у праву. Имам притом у виду, да је он велики легалиста и легитимиста. И стога је морао и требао инсистирати на спровођењу опсежне истраге и привођењу стварних починиоца правди. Морало се дакле разјаснити, ко су учиниоци, шта их је руководило да то учине и ко их је подстакао да та дела и учине. Сигуран сам, да би се тада разјаснило да иза тога не стоје Срби, него којекакве србомрзачке организације из света које непрекидно демонизирају мученички српски народ (А чему онда извињења?). Петог марта 2000. године поломљена је спомен плоча Јеврејске заједнице у Зрењанину. Иначе Јевреји су се настанили у овоме граду пре 250 година, а 1941. у Зрењанину је убијено око 1300 Јевреја од стране Немаца, а тада је и синагога сравњена са земљом. И да напоменем, да у томе престоном граду Баната сву власт држе припадници мањина. Нацистички знаци осванули су и у Кикинди и у Сомбору на јеврејским објектима. А и ту у власти нема припадника српског народа, мада чине искључиви живаљ. Само од себе намеће се да то чине припадници аутономашких странка који све то обелодане, а онда и најоштрије осуде. Апострофирају тако своју „угроженост” од „великосрпских националиста” премда у овим срединама снажно дискриминарају већински српски живаљ. Најзад када су увидели да је то све веома наивно и провидно крајем марта 2001. године у Сремској Митровици су осванули многобројни натписи „Напоље Срби и Цигани”. И по кратком поступку локална власт, за то је оптужила никог другог до Србе. Важно је указати да власт у Сремској Митровици држиЛ „Освојила” ју је захваљујући ДОС-у. А што је још бизарније ова ефемерна странка чији је потпредседник г. Емил Фејзулаху (Шиптар) у Срему готово да и нема чланства. У поводу увођења веронауке у основне школе (тај предлог Закона сам поднео као посланик „Депоса” у Већу грађана СР Југославије још давне 1993. године) противу тога у Српској Војводини се дигла и „кука и мотика”. Испредњачише противу тога интернационалисти, мондилалисти, прерушени комунисти (сада „Досовци”), „етнички чисти Црногорци”, а посебице припадници разних секти (баптисти, Јеховини сведоци, адвентисти и чланови некакве Протестанскоевађеоске цркве). Када схватише да се Српски народ ускопистио и да хоће веронауку за своју децу почеше сами да нападају и „оштећују” своје „богомоље” (са пар каменица су каменовали баптистичку цркву на Лиману - делу Новога

Искра 1.јуни 2002

Сада). Одмах су за то „злодело” оптужили српски народ. А у поводу тога „инцидента” председник (како црква може имати председника?) Протестантско-еванђеоске цркве у Војводини, извесни Апександар Митровић је за новине дао ову изјаву: „Очигледна је намера СПЦ-е да наметне византиски менталитет према којем онај који се не повинује - треба да иде, или Душанов законик по којем су се чупали језици. Ово ми личи на православни Иран”. Све ове огавне и прљаве радње и работе имају вишеструке функције. Оне, пре свега треба да замајавају српски народ и да му одвуку пажњу од погрома и прогона којег наши сународници доживљавају на Косову и Метохији, а у задњих неколико месеци и на југу Србије од дивљих и крволичних банди Шиптара, а под покровитељством „демократске” Међународне заједнице (САД). Исто тако, да код српског народа, изазивају сталан осећај кривице за све оне глупости и ступидарије које му приписује ткз Демократски Запад. Онда да га спречава да се врати својим коренима и традицијама, а у чему и лежи спас паћеничког српског народа. И на крају, ми, Срби, треба да будемо „жртвено јагње” за све национализме енормних димензија, фашистичке испаде и антисемитизам све шире распрострањен у Европи. Неонацистички испади су готово свакодневна појава у Немачкој, али се све завршава искључиво на вербалним осудама. Такође, антисемитизам буја и у Италији и Чешкој, само се на њега нико ни не осврће, јер су то земље чланице НАТО-пакта. Није боље ни у Словачкој. У Мађарској (чланица НАТО-пакта од почетка 1999. године) у селу Јаскарајеное, удаљеном око 100 километара од Будимпеште, на вандалски начин је разорено старо Јеврејско гробље, које је већ дуже времена затворено. Односно већина надгробних споменика је разбијена и ишарана антисемитским графитима и ником ништа. У Босни и Херцеговини, виртуелној држави, створеној вољом САД, 10. новембра (Дан Кристалне ноћи Хитлера) 2000. године, млађани мухаџедини су јуначки напали старо Јеврејско гробље на Кошеву (Сарајево). Према речима Данила Јеврејске заједнице у БиХ:

Николића,

председника

„Уништено је 30 ашкенатских споменика на гробљу. Између осталог оштећен је и споменик познатог књижевника Исака Самокловије. Материјална штета је огромна. И с обиром на малобројност Јеврејске заједнице у БиХ, ми немамо могућности да ово гробље обновимо”. Јакоб Финци, један од најугледнијих Јевреја у БиХ, а у поводу овога антисемитског дивљања исламских фундаменталиста је изјавио: „У задњих 50 година, то је најгори напад на Јевреје у Босни и Херцеговини”. После ове дигресије, поприлично опсежне, но надам се врло илустроване враћам се поново на Роме (Цигане). У Брозовом рају били су они формално равноправни са осталим народима и народностима („Братство и јединство”). Суштински гледајући таворили су на мар-

Искра1.јуни 2002

гинама живота, Или, у гро случајева чинили су парије комунистичке Југославије. Разлог за то, може бити да је и чињеница да се Роми (Цигани) нису нарочито исказали и нису били баш бројно заступљени у редовима титоваца за време „народноослободилачке борбе” (то им служи на част). Јесте да је скоро нестало Цигана-чергара (черга - цигански шатор) у специфичним и питорескним ношњама. Коначно су престала и њихова безгранична сељакања и лутања по српским етничким просторима. Придружили су се (не радо) сународницима, такозваним кућевним Циганима - од милоште прозваним „димљеним Србима” - по селима и градовима. Тежећи, додуше и ту, свесно или несвесно, да буду издвојени по Циган-махалама (малама). Живели су, а живе и сада најчешће по кућерцима и уџерицама склепеним од дасака, лима и картона. Живећи по селима, Роми се бави обрадом дрвата (коритари, ситари и др.) и ковачким занатом, што чине још од „памтивека”. Све је ипак мање међу Циганима мечкара (кротитеља медведа) и сакупљаче старог гвожђа и перја. О овој делатности Цигана 1967. године снимио је Александар Петровић светски познати филм „Скупљачи перја” и тако много допринео афирмацији страдалног ромског народа посвуда у свету. Понеки Цигани се бави земљорадњом, а у знатно већем броју су надничари, будући да своју земљу не поседују. И ту треба истаћи као позитивне примере бачко село Дероње и мачванско село Драгиње, где Цигани чине једини живаљ. Добро уклопљени у сеоски амбијент, не разликују се много од просечног српског сељака. У ова два села, обданишта и основне школе изводе наставу на ромском језику (обданишта на ромском језику има и у Београду). Многи од Рома из руралних средина, отискивали су се, а отискују се и у времену садашњем на „привремени рад” у многе европске земље. Стекавши завидну имовину, појединци су се вратили у родни крај. Изградили су велелепне породичне куће. Синовима приређују раскошне и величанствене свадбе. Неки од њих бивају бирани од других Рома за „циганске цареве”, а њихове кћери за „циганске лепотице” на гласовитим циганским баловима и свечаностима. Роми из урбаних (грађанских) средина имају веће могућности за образовање. Истинабог, то код Цигана тешко иде. За то треба посебице кривити још материјални положај и незавидан социјални статус већине ромских породица. Ретки су Роми са завршеним занатом или средњом школом, а још ређи они са успешно оконченим студијама на вишим школама или факултетима. Један од таквих је и господин Јован Дамјановић, донедавно заменик министра у Влади Србији и истакнути члан Српске радикалне странке (СРС). Ваља нарочито истаћи (што је за неку хвалу) да се у руководству ДОС-а, управо на највишим државничким функцијама налазе чак три Рома (Цигана). Цигани (Роми), запошљавају се обично као неквалификовани (физички) радници у грађевинарству, тешкој индустрији и понајвише по градским чистоћама и зеленилима. Уколико су незапослени - а то је у Србији веома честа и распрострањена појава и код оних који нису Роми - сакупљају седундарне сировине, купују и продају старе аутомобиле (раније су то чинили са коњима), шверцују на ситно дефицитарну робу, тргују по бувљим пијацама (се-

13

Свака . . . кенд ханд), упражњавају преживели), џепарење), а

гатају и пророкују (ову „занатску делатност”, и по селима), просјаче (да би једноставно баве се ситним криминалном (шибицарење и женске богами и проституцијом.

И да одмах разчистимо са једном дубоко укорењеном и раширеном предрасудом у Европи, али и код нас. Односи се на тврдњу да су Цигани (Роми) склонији криминалу од осталих народа. Стварно, то је потпуна нетачност и велика бесмисленост. Јер стопа криминала код Цигана није ни већа ни мања у односу на било који народ. Постоји ли народ без таквих сподоба? Треба истаћи да су нарочито седамдесетих и осамдесетих година, карактерно измењени цигански криминални босово из СФРЈ, на велико шверцовали и трговали по Италији са циганском дечицом, претходно отетом или откупљеном (због неописиве беде) од родитеља. После обавезне „обуке”, селекционирали су их у банде специјализоване за просјачење, џепарења, провале и проституисања. На уметнички начин обрадио је те појаве генијални Емир Кустурица у филму „Дом за вешање”. Респективне оазе Цигана (Рома) у Србији су: у Београду - Маринкова бара, у Нишу - Махала (у Нишу и околини живи око 65 хиљада Рома), у Крагујевцу их има око 40 хиљада, премда живе и по другим већим градовима Србије. У Српској Војводини након успоставе комунизма, а у страху од новоуспостављене атеистичке власти изјашњавали су се Цигани као Мађари (у Бачкој) или Румуни (у Банату) користећи чињеницу да су говорили те језике. У Срему их има у селу Кузмину где се сви одреда изјашњавају као Срби - православци. Између двадесет и тридесет хиљада Рома живи у Земун-Пољу. Досељени су са Косова и Метохије. И добар број од њих је себе сматрао Египћанима (најпрецизније, то су неуспешно поарнауташени Роми). Однедавно су се прешалтовали у Ашкалије. Из околине Гњилана, Цигани су плански насељавани у Беочину и масовно запошљавани у чувеној цементари. Но, задња збивања на Косову и Метохији су их истрезнила и призвала разуму, те се више национално не изјашњавају као Шиптари. Постали су поново Цигани (што и јесу) - мухамеданци, а не ретко изјашњавају се и као Срби-муслимани. Претежно ромско насеље у Новом Саду је Шангај. Како је у време „хуманитарног” бомбардовања српског народа, авијација НАТО-пакта (САД) готово свакодневно и врло систематично вршила садистичке ударе са бомбама обогаћеним осиромашеним уранијумом по новосадској рафинерији, тада је много пострадао и Шангај јер се налази тик уз рафинерију. За сваку је хвалу да епископ бачки, г. Иринеј (Буловић) повремено у Саборној цркви (Св. великомученика Георгија) у Новом Саду служи на циганском (ромском) језику. Понекад то чини и у већ поменутом бачком селу Дероњама. Не сме ни да се превиди, да ТВ Нови Сад три пута недељно, у трајању од 45 минута приказује ромске емисије под називом „Култура, традиције и обичаји Рома”. Роми или Цигани су емоционално топли,

14

наглашено страсни и врло социјабилни људи. Може се сматрати да су то протективни фактори којих их штите од шизофреније (најтеже душевне болести), од које заиста веома ретко обољевају. Поседују и веома развијену психомоторну интелигенцију. Отуда су ванредно надарени за све борилачке спортове (пре свега бокс). Краси их и мануелна спретност, те су обдарени за све занате. Сматрати се може са пуним правом да је музичка интелигенција најразвијенија код ромског народа. Роми, ама баш сви без изузетка имају чудесан осећај за такт и музику. Многи од њих су стога цењени и угледни певачи. Други су чланови многобројних и надалеко чувених циганских оркестара (тамбураши и трубачи) без којих је немогуће замислити кафански живот по Србији (пре Другога рата били су нарочито угледни Цицварићи, а седамдесетих и осамдесетих година у Српској Војводини је доминирао тамбурашки оркестар Јанике Бапежа. Свеукупна раскош и богатство ромске музике лајтмотив је филма „Биће скоро пропаст света”, Александра Саше Петровића, снимљеног 1970. године. Роми се рано жене и удају, што упућује да полно сазревају раније него други европски народи. По правилу имају бројне породице и испољавају велику љубав према својој деци. За разлику од њих, код Шиптара то никако није случај. Карактери и обичаји, традиција и фолклор, веровање и музика Рома предмет су интересовања режисера Емира Кустурице. И зато су они тема филма „Црна мачка бели мачор” кога је снимио 1997. године. Објективни хроничари запазили су већ одавно трагичну повезаност и судбинску сличност српског и ромског народа. У последњим збивањима на Косову и Метохији, једино болесно необјективни аналитичари могу да је превиђају и да је безуспешно негирају. За задња 2.5 века, српски народ изложен је страшном терору и незапамћеном зулуму подивљалих арбанашких банди и руља, у светлости околности да они од тада упадају и насилно насељавају Стару Србију, Јужну Србију (Маћедонију) и јужне делове ткз Моравске Србије. Француски историчар Албер Мале од 1892. године на српском двору био је професор дипломатске историје малолетном краљу Александру Обреновићу. Боравећи међу Србима и добро их упознавши, испољио је не мало научни али и лични интерес за судбину дела српског народа тада још под јармом Османлија. У лето 1902. пропутовао је Јужну Србију (Маћедонију) и Стару Србију. Искуства са путовања свео је и сажео у исказу: „У Старој Србији, у шиптарском паклу, у Приштини и Призрену. Ту на хиљаде несрећних српских сељака нестаје сваке године, једни натерани у емиграцију, други побијени; ту уистину хришћанин (Србин) у сваком часу осећа да смрт корача у његовој сенци. То је као неки кутак конгоанске шуме или као парче средњег века пренето у ову нашу Европу и заборављено у нашем двадесетом веку”. (Наставак у следећем броју)

Др Војислав Недељковић

Нема људске заједнице без људске мисли, без вepe у заједнички пут, у судбину, и нема људске заједнице без љубави, која из те мисли и из те вepe произилази. Д. В. Љотић

Искра 1.јуни 2002

PREGLED DOGAĐAJA ETIČKA SPOLJNA POLITIKAI TRGOVINA SA ORUŽJEM I MUNICIJOM Odmah se postavlja pitanje da li se može zadržati etičko načelo i trgovati sa stvarima koje donose smrt? Svakako da ne može.

Međutim, u savremenom svetu oboje se praktikuju, čega smo mi svedoci. Prvo, da ukratko objasnimo šta podrazumevamo pod rečju „etika”. Etika je nauka o moralu ili rasprava o nauci i pravilima priznatim o ponašanju u pojedinim slučajevima ljudskog ophođenja.

U širem smislu, pored navedenog, etika kao nauka bavi se zakonima u jednom društvu, a takođe i sa odredbama i funkcionisanju međunarodnog prava.

Kao nauka, etika je po poreklu grčka reč koja se razvila u četvrtom stoleću pre Hrista. Profesor etike tada u Atini bio je grčki filozof Aristotel, koji se i danas proučava na evropskim i svetskim visokim školama. On je tada napisao knjigu „Etika” koja je prevedena na verovatno sve svetske jezike.

Etika i trgovci smrti Pored čitanja raznih rasprava o ovoj temi, još davno imao sam priliku da slušam jedno predavanje na londonskom univerzitetu Lorda Pentikota, prvaka laburističke stranke, koji je za vreme Prvog svetskog rata odbio da služi vojni rok zbog toga što se nejgova savest buni protivu nošenja oružja i ubijanja, što ustvari i jeste rat. On je osuđen na zatvor od tri godine. Njegov moralni stav došao je u sukob sa pozitivnim zakonima zemlje i morao je da iskusi kaznu. On je tada iznosio činjenice kako je industrija naoružanja u tadašnjim evropskim imperijama morala da nađe izlaz. Našla ga je u ratu koji je bio neizbežan, da bi prodali ogromne rezerve oružja i municije, da bi se tako industriji produžio život. On je tada upotrebio reči „Trgovci smrti” koji su imali svoju „etiku”.

Evropske imperije, po predavaču, bile su bremenite sa ratnim kvascem, i samo je bila potrebna mala vamica ili neki dogođaj da Evropa pođe u rat. Atmosfera je bila usijana i morala je na neki način da se rashladi ili eksplodira. Dogodilo se ovo dmgo u obračunu na bojnim poljima.

Program na britanskoj televiziji Program se odnosio na sadašnju trgovinu oružjem i municijom od strane britanske vlade sa pojedinim zemljama.

Program je prikazan 27. aprila naveče, koji je organizovao žumalista Willy Self U programu se pokazalo da sve institucije u kojim je istraživao, o opsegu produkcije, prodaji omžja, 0 tržištu i vrednosti prodaje - njihovi odgovomi faktori bili su isuviše zakopčani da kažu celu istinu. Govorili su oprezno, delimično a ponekad i neodređeno. Vrlo nerado su mu pružani statistički podaci o celoj transakciji. Ukoliko se govorilo, to je činjeno tehničkim neodređenim jezikom, koji običan svet ne bi mogao razumeti.

Veliki porast u izvozu oružja i municije.

Istraživač se ovog puta samo skoncentisao na Britaniju 1 njenu trgovinu sa oružjem. On je uspeo da pronađe i pmži sledeće podatke, koji donekle pmžaju sliku šta se radi u ovoj grani proizvodnje.

i Azije iznosio je 275 miliona funti vrednosti. U 1995. izvoz u iste zemlje porastao je na 4.7 milijardi funti sterlinga. A naročito je izvoz u porastu od 1997. kad je vlada „novog laburizma” došla na vlast. Ova vlada je odbacila i napustila laburističku filozofiju svojih predaka i skoncentrisala se, po sopstvenom tvrđenju, na dve stvari: ‘modernizaciju’, ali bez daljeg objašnjenja i na „human rights”(‘ljudska prava’), koja je tada propovedao lažov Bil Klinton u Americi. Laburističko vođstvo bez oklevanja privezalo se za američki čin nasilja na Balkanu, naročito u rzbijanju Jugoslavije, s specifičnim zadatkom progona i uništenja srpskog naroda. Amerika je postala neokolonijalna sila u čemu se njoj do sada pridmživala laburistička vlada.

Robin Kuk i „etička spoljna politika” Gospodin Kuk ustanovio je, na jeziku, ali nikako na delu, spoljnu politiku sa „etičkom dimenzijom”. On je postao britanski ministar spoljnih poslova posle formiranja vlade maja 1997. Još uvek se hvali, a pohvalio se i producent programa, njegovim „postignućem” - O Tempora o Mores!

U čemu se sastoji ta „etička spoljna politika” g. Kuka. Samo i jedino u šupljim hipokritskim frazama. Podvorenje Americi (što je neshvatljivo njegovoj stranci) i učestvovanjem u tri rata za poslednjih pet godina. Rat protivu Jugoslavije on je smatrao „moralnim ratom” i sjajnim podvigom njegove vlade. Njegova saradnja sa albanskim teroristima, bratimljenje sa njima, rušenje i ubijanje srpskog stanovništva, razaranje celokupne infrastrukture jedne zemlje, smatrao je velikim moralnim delima. Da čoveku pamet stane od ovakih tvrdokornih moralista.

Zbog ovakvog moralisanja, verovatno je predsednik vlade i smenio g. Kuka prošle godine sa visokog položaja ministra za spoljne poslove i dao mu sporedniji državni departman. On je sada šef parlamenta u održavanju prava, dužnosti i obaveza poslanika celog zakonodavnog programa vlade. Mnogo je važan deo u održavanju dnevnika parlamenta i sprovođenju u delo vladinih mera.

Tokom intervjua, g. Kuk je izjavio da mu nedostaje ministarstvo spoljnih poslova, gde je, on smatra, pobrao lavorike u uništenju Slobodana Miloševića, a takđe i u „oslobođenju Kosova”. Ovako samo može da govori neko ko je potpuno neinformisan i samozaljubljen u svoj položaj i svoj za osudu rad, a kojim se on ponosi.

Nekoliko imena onih koji misle dmgacije. Slavni britanski istoričar-vizantolog Steven Runciman, nazvao je rat NATO-a protiv Jugoslavije varvarizmom. Britanski čuveni dramaturg, pesnik i pisac Harold Pinter, takođe je nazvao isti rat varvarizmom; a poznati kanadski kolumnista Michael Harris na kraju jednog svog dugog kritičkog napisa u Toronto Sun, rekao je da je NATO u stvari „Nova Albanska Teroristicka Organizacija” = NATO. A o Kukovom „oslobođenju Kosova”, jedan američki pisac u „САТО INSTITUTU” u svedočenju pred Spoljno-političkim odborom kongresa izjavio je u junu 1999.: „Kad sam prošle godine posetio Kosovo, ja nisam našao ni jednog etničkog Albanca koji je tada bio zainteresovan za autonomiju Kosova...”! G. Kuk se naročito hvalio kako je on lično doprineo padu Miloševića. Bilo bi dobro da se g, Kuk podseti na onu narodnu: „Ко se hvali sam se kvari”!

Iako umešan u jugoslovenske stvari, g.Kuk nije raspo-

Britanski izvoz oružja i municije 1975. u zemlje Afrike

Искра 1. јуни 2002

15

Pregled ... lagao bilo kakvim znanjem o toj zemlji. Njegovo znanje jezika, istorije i kulture Jugoslovena bilo je ispod standarda jednog osnovca, što je doprinelo njegovom arogantnom stavu, da sa Srbima nema razgovora osim bombama i raketama. Istini za volju bio je upućivan u jugoslovenske stvari od američke trojke: Albright, Warren Zimmerman i Richard Holbrook.

Novi ‘pronalazak’ g. Kuka U toku intervjua sa novinarom Willy Self, g. Kuk se pohvalio istrazivaču da je, pored svog ‘originalnog’ doprinosa „etičke” spoljne politike (sa bombarderima i raketama), uspeo da sebe obogati razvitkom emotional intelligence - emotivne inteligencije. On je naročito istakao da je ovo doprinos njegove, druge supruge (pošto je prvu odbacio na neceremonijalan način, kao plastičnu kesu).

Emocionalna inteligencija po pronalazaču jeste saznanje da je potrebno voditi računa o osećanjima drugih. A ovo ‘otkriće’ bilo je ranije „Тегга icognita” gospodinu Kuku. U ranijim godinama, posle univerziteta, bio je nastavnik u školi nekih sedam ili osam godina.

Po njegovim rečima to je bio ‘uzaludan posao’. Verovatno da je u pravu, jer nije lak posao danas provoditi po osam sati u učionici.

Ipak zna dobro da je Aktom parlamenta od 1944. u Britaniji obezbeđeno obavezno predavanje u svim školama engleskog jezika i Biblije ili Svetog pisma. Ako nigde drugo u školi je morao čuti da Sveto pismo kaže: ,,Ne čini drugima što nisi rad da oni tebe čine”.

Ovo je ista, ali mnogo starija izreka od g. Kukove „emocionalne inteligencije”. U slučaju Jugoslavije g. Kuk se nije držao niti svoje ‘etičke dimenzije’, niti pak ‘emocionalne inteligencije’, već kao pravi ubica i varvarin.

Balcanicus

САХРАЊЕН БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ЕПИСКОП БУДИМСКИ ДАНИЛО У манастиру Ваведење на Сењаку у Београду данас је сахрањен блаженопочивши епископ будимски Данило. Опело је служио Његова Светост патријарх српски Павле са члановима Светог архијерејског синода и више архијереја, свештеника и монаха Српске православне цркве. У беседи после опела патријарх Павле је истакао да је одлазак владике Данила оставио у Српској православној цркви простор који ће се тешко испунити за дуге године због његовог интелектуалног квалитета, природе, али, и због дружења у Београду, као у Сент Андреји и на свакоме месту где је владика Данило бивао, и не само говорио, него и својим животом показивао како треба сви да служимо Богу и своме роду, како би на тај начин испунили смисао и циљ свога живота.

- Више година наш брат епископ Данило се спремао за службу Богу и своме роду у свему светом и добром и оном што је за углед и ево данас одлази пред лице Господње, да од Њега прими награду и да га Он као свог верног служитеља позна и призна и да чује онај глас: добри и верни слуго, у малом си био веран, буди у радости Господара Свога. Дуго ћемо осећати његов недостатак и одлазак, али ми њега не губимо. Имамо и имаћемо пред Господом молитвеника и за нас, да се моли да издржимо на путу којим идемо и ми епископи и свештеници и цео наш народ рекао је поглавар Српске православне цркве, опраштајући се од владике Данила. Сахрани владике Данила поред његових рођака из Новог Сада, присуствовали су чланови Српске академије наука и уметности, професори Београдског универзитета, Богословског факултета Српске православне цркве, свештенство и монаштво, као и велики број верника из Будимске и Бачке епархије и Архиепископије београдскокарловачке. (Из саопштења Информативне службе СПЦ, 26.4.2002.)

БУЛАТОВИЋ ЗАДОВОЉАН, ИЗБОРЕ CMATPA НЕРАВНОПРАВНИМ. Председник Социјалистичке народне партије Предраг Булатовић изјавио је да је "и поред значајне апстиненције бирача задовољан резултатима избора", јер су пројугословенске странке направиле "корак напред на путу за коначно разрешење државне и полтиичке кризе". Он је рекао да су локални избори у Црној Гори били "нефер, недемократски и неравноправни". "Активисти ДПС су упали у седиште 'Коалиције за Југославију’ у Будви с 'хеклерима’, дан пре избора је подметнута бомба у седиште СНП у Никшићу, а постојала је и велика необјективност електронских медија", рекао је Булатовић. (Бета, 16.5.2002.).

JUGOSLOVENSKE NOVINE "PLANULE".

Jugoslovenske novine, koje su u utorak nakon 10 godina stigle u Zagreb samo na 2 kioska, prosto su "planule", a Zagrepčani su od jutra opsedali prodavnice novina u potrazi za beogradskim izdanjima. Uprkos najavama da će beogradska štampa biti prodavana na svim većm kioscima, naročito u centru Zagreba, ona se pojavila samo na 2 kioska. lako je bilo najavljeno da će od dnevnih novina redovno stizati "Borba" i "Politika", one se još nisu pojavile. "Celog jutra dolaze Ijudi i zapitkuju jesu li stigle. Da sam imala stotinu 'Politika', sve bih ih prodala", kaže prodavačica u trafici na Trgu Bana Jelačića. Mnogo Ijudi joj je ponudilo da ostave novac, kako bi im saćuvala primerak. (SRNA, 15.5.2002.).

BEDŽEVI S LIKOM ŠLJIVANČANINA ZA POSLANIKE. Aktivisti Odbora za zaštitu Veselina Šljivančanina u sredu su pred Skupštinom Srbije delili bedževe s likom Šljivančanina, penzionisanog pukovnika Vojske Jugoslavije koji je optužen pred Haškim tribunalom. Aktivisti su izjavili da bedževe dele poslanicima onih partija koje su u Saveznoj skupštini bile protiv Zakona o saradnji s Haškim tribunalom. Na bedžu je fotografija Veselina Šljivančanina u uniformi JNA i natpis "Ovo je moja zemqa Šljivančanin". Učesnici u akciji rekli su da žele da iskažu neslaganje s najavljenim hapšenjem svih haških optuženika koji su odbili poziv da dobrovoljno odu u Hag. (Beta, 15.5. 2002.).

16

КРУГ СЕ ЗАТВАРА Муком гоњени, ишли Срби на север и запад, носећи са собом само име и славску свећу. И стварали нове домове и крајине, не заборављајући никад постојбину и старе завичаје. Ал‘ дође нови кијамет и потера и отуд у крај из кога су поникли. Круг се затвара! Боже мој, зар су сталне сеобе вечита судина српска? Шта им то не да да се скрасе на једном месту, обгрљени широм својих гробова?

Васа Михаиловић (Васа Михаиловић, ШЕСТА РУКОВЕТ, песме у прози, Српска књига, Рума, 2002.)

MARTIĆ I MRKŠIĆ U HAGU. Milan Martić, bivši predsednik "Republike Srpska Krajina" i Mile Mrkšić, bivši zapovednik Prve gardijske motorizovane brigade koja je sudelovama u "Vukovarskoj operaciji" bivše JNA, od srede su stanovnici pritvorske jedinice Haškog tribunala. Obojica su se odazvali pozivu vlasti u Srbiji da se dobrovoljno predaju Tribunalu, kako bi izbegli neugodnosti hapšenja i prisilnog izručenja. Martić i Mrkšić su se, tako, pridružili Dragoljubu Ojdaniću, Nikoli Šainoviću i Momčilu Grubanu, koji su se tribunalu predali u protekle tri nedelje.

Još sedamnaest javno optuženih nalazi se na slobodi u Srbiji i Crnoj Gori. (SENSE, 15.5. 2002.).

Искра 1.јуни 2002

DVA NAPISA PROFESORA R. K. KENTA O SAD UCENAMA SRBA Prvi napis profesora R.K. Kenta našli smo na našem jeziku na Internetu. Očigledno se radi o prevodu sa engieskog i upućen je, kako u uvodu stoji, nepoznatom adresantu. Nemajući originalan engleski napis, uzeli smo slobodu da ovaj tekst mestimično izmenimo, gde po našem mišljenju, smisao nije bio dovoljno jasno izražen.

Drugo „Otvoreno pismo...”profesora Kenta prevod je našeg saradnika Stevana Piroćanca, uz koji smo imaii i originaini engleski tekst. *

**

MORALNA, INTELEKTUALNA I MATERIJALNA BEDA NOVIH PRVAKA U BEOGRADU Raymond K. Kent istoričar Poznata pesma švedske grupe ABBA „Мопеу. Мопеу, Мопеу makes the World go round” može da se shvati kao slavopojka gospodinu Đinđiću i njegovim reformistima. Kako to reče Đinđić, ako tražite moral idite u crkvu. Pare su nesumnjivo, same po sebi, amoralne. Ali, dok su one bez osećaja, načini na koje se te pare prave i ciljevi koje te pare treba da podmire nameću,. milom ili silom, sasvim drukčije OBELEŽJE parama. U tome smislu, predaja prominentnih Srba Haškome tribunalu zbog stalnih američkih zahteva povezanih za pare imaju dvostruko MORALNO OBELEŽJE. Ucenivanja novcem i prodaje sunarodnika za određene količine para predstavljaju dvostruku moralnu bedu.

Američki narod uopšte nema u svome duhovnom biću toleranciju prema ucenama. Ucene koje se stalno upućuju Srbima da izruče Hagu ovog ili onog ratnog zločinca, ako hoće da zarade neku paru, su rezultat rada jedne šake uticajnih Ijudi koji neće niti VEČITO biti u pravu niti zauvek imati uticaje. U Kongresu, postoji veza, po onome što se samo JAVNO zna, između onih koji postadoše prijatelji raznih protivnika Srba u bivšoj Jugoslaviji i para koje su im bile date u toku poslednjih desetak godina. Njima treba dodati veći broj Ijudi sa uplivom u raznim delovima američkog kulturnog i političkog života. Oni nisu kupljeni već su i sami nesvesne desetogodišnje ŽRTVE državne i medijske propagande protiv Srba, propagande kroz koju je ZABRANJENO da se Srbima vrati onaj status ŽRTAVA koji su imali omah posle Drugug svetskog rata.

Baš u tom problemu leži zec. Kad se gospođa Kandić žali sa drugaricom Biserko kako današnji rukovodioci Srbije šalju srpske ratne zločince Hagu SAMO za pare bez da priznaju srpska nedela, kada obe tvrde da Srbi uglavnom neće da govore o svojim ratnim zločinima, i kada dokazuju da neće biti izmirenja dok se Srbi sami ne pokaju za svoje zločine, uvek zaborave ono što predstavlja polaznu tačku svake intelektualne debate. Ta polazna tačka MORA da obuhvati zločine počinjene nad Srbima u Zapadnoj Slavoniji, u Krajini, u Bosni i na Kosovu. Kada se skoro svi zločini pripisuju JEDINO Srbima nije ni čudo što Srbi, koji znaju šta im se stvarno dešavalo od 1991. pa čak i danas (na Kosovu), nemaju nikakvu posebnu želju da još sami sebi skaču u usta.

Sto se tiče argumenta da ne može doći do izmirenja sve dok Srbi ne priznaju i dokažu da se stvarno kaju, očigledno je da taj argumenat izvlači na videlo veliku i žalosnu intelektualnu bedu.

Zašto nebi isto tako trebalo da priznaju i da

Искра 1.јуни 2002

se kaju Hrvati, bosanski i albanski Muslimani? Kod kosovskih Albanaca ne postoji nikakva želja za neko izmirenje sa Srbima.

Retko koji Hrvat se aktivno zalaže za neko izmirenje sa Srbima.

Mada ima nekih bosanskih Muslimana koji veruju da su pogrešili što nisu stvorili savez sa Srbima tokom 1990-ih godina. Vodeće ličnosti Sarajeva podržavaju mitologiju da su Srbi Bosancima nepomirljivi neprijatelji, jer to im osigurava sopstveni opstanak i podršku Zapada za jedinstvenu Bosnu pod kontrolom Sarajeva.

Kad se uzme u obzir da je prosečna zarada jednog Srbina / Srpkinje danas 58 SAD dolara mesecno (prema $800 mesečno pre tzv. vazdušnog rata) odmah se postavlja osnovno pitanje: Kakvi su to ekonomisti novog poretka u Beogradu koji zavaravaju srpski narod krilaticama kako će $40 miliona (privremeno zadržanih u Vašingtonu) doneti tome narodu neku ozbiljnu ekonomsku dobit ili možda čak i preokret? Srbija je ostećena za preko $40 milijardi (pa i više) putem neobjavljenog rata. To je stvaran MORALNI dug Zapada i uglavnom Amerike.

Kada se vrati Srbima ekonomsko blagostanje, kada prestanu da budu večito blaćeni u inostranstvu i kada im se prizna da su i ONI bili žrtve ratnih zločina sa zemlje i iz vazduha, TADA će biti lako Srbima da govore o tamnim momentima svoje bliske prošlosti.

Ali do toga neće doći ako se SAMO prizna da su neki POJEDINCI kod Hrvata, bosanskih i albanskih muslimana krivi za zločine nad Srbima, dok su Srbi KOLEKTIVNO krivi za sve što su njihovi pojedinci učinili.

5. april 2002.

History Department, University of California, Berkeley, CA. 94720 510/642-1971

OTVORENO PISMO DRŽAVNOM SEKRETARU SAD COLIN POVVELLU R. K. Kent istoričar Dragi i poštovani g. Sekretaru, Skrećem Vam pažnju na nedavnu poruku Srbiji dva naša senatora. Oni zahtevaju izručenje Haškom tribunalu za Jugoslaviju (sada Srbija i Crna Gora) više uglednih Srba, koji su bili ili su sada na visokim državnim položajima, kao najmanju cenu za nekih 40 miliona dolara obećane pomoći. Oni takođe podvlače, da ništa dugo ne može da prevagne ovaj zahtev. Ministarstvo spoljnih poslova treba da odluči do 31. marta, da li se Srbija „kvalifikuje” za odobrenje ove pomoći.

Mogu li da ukažem da je ovo u oštroj suprotnosti sa politikom koju je upravo nagovestio predsednik Buš, da posledice ekonomske i društvene bede u drugim zemljama, stvaraju plodno tlo za mržnju prema nama . U pripremi je znatno povećenje pomoći drugim državama da se ovom suprotstavi Sa poštovanjem Vas molim da savetujete našeg Predsednika da se ne obazire na ono što je bez sumnje pogrešno, površno i moralno neodbranjiva ucena, koja ponižava naše nacionalno dostojanstvo.

Mi smo kaznili Srbe (naše saveznike iz dva svetska rata) dovoljno zadnjih 11 godina oštrim ekonomskim sankcijama i dodatno sa 11 nedelja bombardovanja njihove civilne infrastrukture i to bez objave rata. Procene nanesene štete se

17

ТРАЈКОВИЋ: ПЛАН ЕОГРАДА О КОСОВУ НЕОЗБИЉАН. Председник Српског покрета отпора Момчило Трајковић оценио је да је план Координационог центра о повратку Срба на Косово "неозбиљан" јер је немогуће организовати повратак без подршке међународне заједнице и Албанаца. "Нема стратегије. Чак и ако постоји у Београду, она је неозбиљна, ако је нису прихватили ни међународна заједница, ни Албанци", рекао је Трајковић. Човић је добио 50 милиона марака за ову годину", изјавио је Трајковић, оцењујући да је тим новцем, ако се правилно усмери, могуће вратити 50.000 Срба у централно Косово. "Уместо тога велике главе размишљају са Дедиња, у раскоши", о стратегији за Косово, рекао је Трајковић. Он је оптужио садашње власти у Београду да злоупотребљавају косовско питање као што је то раније чинио и режим Слободана Милошевића. Својевремено је Милошевић користио косовско питање да би дошао и опстао на власт у Србији, а такође је злоупотребио албанско питање, односно неизлазак Албанаца на изборе, као и несрећан српски народ на Косову. Садашња власт користи Косово као инструмент за остваривање неких својих интереса на међународном плану и ми смо сведоци трговине Косовом на међународном плану, истакао је Трајковић. (ФоНет, 16.5.2002.). НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ И ГРАНИЦИ. Одбори Скупштине Косова за законодавство и међународне односе усвојили су нацрт резолуције о Косовској Митровици и граници према Македонији, о чему Парламент треба да се изјасни 23. маја. У том нацрту пише да су неважећи сви споразуми који се тичу Косова, а усвојени су без знања и сагласности тамошњих институција. Одбори предлажу да Скупштина заузме став да се такви споразуми не примењују, пошто се, како се наводи у том предлогу, тим актима "угрожава територијална целовитост Косова". Одбори предлажу Скупштини да затражи од међународне управе и Владе Косова да "обезбеде целовитост територије Косова". Та два скупштинска тела су оценила да је споразум о државној граници, који су прошле године усвојиле власти у Београду и Скопљу, није прихватљив, а исти став имају и о београдском споразуму бившег шефа УНМИК Ханса Хекерупа и шефа Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића. Политчике вође косовских Албанаца тврде да споразум Београда и Скопља о граници СРЈ и Македоније није прихватљив, пошто нису консултовани, ни у томе учествовали представници косовских Албанаца. (Бета, 16.5.2002.).

KARDINAL KASPER POZVAO SPC DA POSETI RIM. Izaslanik rimskog Pape, kardinal Valter Kasper, završio je posetu Srbiji susretom sa predsednikom Vojislavom Koštunicom i zvaničnicima savezne i republičke vlade. Kardinal Kasper, koji je prethodnih dana razgovarao sa patrijarhom Pavlom i obišao katoličke zajednice u više gradova, izjavio je da su odnosi Srbije, Srpske pravoslavne crkve i Vatikana dobri, ali da se moraju unaprediti. Zbog toga je Kardinal uputio poziv za posetu Sinoda Srpske pravoslavne crkve Rimu. Jedna od tački sporenja Rimokatoličke crkve i pravoslavnih crkava jeste težnja Svete stolice za međusobnim potpunim zbližavanjem. Zbog toga je Vatikan koncept tog zbližavanja promenio, rekao je ovaj papin predstavnik: "Tačno je da želimo potpuno zajedništvo sa pravoslavnim crkvama, ali to znači da one mogu i dalje imati svoje tradicije. Mi to ponavljamo i ponovo kažemo, mi danas ne želimo uniju, to je stari model. Tražimo novi oblik potpunog zajedništva", rekao je Kasper.

Kardinal je još rekao da bi Papa Jovan Pavle Drugi rado posetio našu zemlju, da Sveta Stolica smatra da je Jugoslaviji mesto u ujedinjenoj Evropi, kao i da srpska kulturna baština na Kosovu mora da se obnovi i zaštiti. Kardinal nije želeo da komentariše pisanje podgoričkog lista Dan, koji je objavio da je crnogorski predsednik Milo Đukanović zatražio od Vatikana da prizna Crnogorsku pravoslavnu crkvu. Prema tom izvoru, kardinal Kasper je rekao Đukanoviću da za taj zahtev „neće ni da čuje .”

(B92, 15.5.2002.). У СРБИЈИ ЖИВИ OKO 7,5 МИЛИОНА СТАНОВНИКА. У Србији живи 7.478.820 становника, што је за 0,9 одсто мање него 1991, саопштио је у четвртак директор Републичког завода за статистику Зоран Јанчић, објављујући прве резултате овогодишњег пописа. Према тим подацима, становника централне Србије, у односу на резултате пописа из 1991, мање је за 2,3 посто и сада их има 5.454.333, док је у Војводини становништво увећано за 3 одсто, на 2.024.487 људи... Коментаришући несклад пада броја становништва, који је објаснио негативним природним прираштајем, и пораста броја домаћинстава и станова, шеф Бироа за попис Владимир Станковић рекао је да је за то заслужно уситњавање вишегенерацијских домаћинстава, као и изградња станова у градским срединама за становништво које мигрира из унутрашњости. Према његовим речима, пад броја становника није неочекиван, јер је показивао дугогодишњи тренд опадања. За пораст броја становника у појединим општинама, он сматра да је заслужан прилив избеглица из бивших југословенских република и са Косова. У општинама јужне Србије, Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, попис је прошао без проблема. (ФоНет, 16.5.2002.).

Dva napisa ... kreću od 40 MILIJARDI dolara do dva puta toliko. Usled toga, ekonomska i društvena beda u Srbiji je ogromna, iako senatori koji to zahtevaju ne mogu sebi da dozvole da to priznaju. Preko 5 odsto radništva traži zaposlenje. I sve drugo je u stanju krajnjeg siromaštva. Najteže je pogođena srpska srednja klassa, koja je najveći oslonac za demokratske promene.

Ako je predsednik Buš u pravu, kao što sigurno jeste, mi ne samo što treba da oslobodimo tih 40 miliona dolara, već treba zajedno sa ostalim članicama NATO da pomognemo da se obnovi srpska ekonomija i smanji društvena beda. Ne bi smeli da zahtevamo dalja kažnjavanja od strane Tribunala koji je otvoreno politički i koji ne poštuje osnovu Anglo-saksonskog javnog prava (našeg prava takođe), da je neko nevin dok se ne dokaže da je kriv.

History department, University of California Berkeley, CA. 94720 (510/642-1971) 22.03.2002.

S poštovanjem, Raymond K. Kent, Emeritus

18

REFORME I AFERE U SRBIJI „Reforme u Srbiji, hoću reći satranja preduzeća i otpuštanja radnikai na dalje su u punom jeku. Nema šta, država u pravoj reformi. Samo afera za aferom. Sve u cilju toga da se pogled javnosti usmeri i otkloni sa „reformiskih događanja”. Čitam izjave g. Zorana Đinđića. Samo mi i on nešto popušta. Sav je u kontradikcijama i oprečnim stavovima. Sada posećuje diljem Srbije osnovne i srednje škole - što je ranije mnogo kritikovao - i deci drži političke pridike.

Već se i ne sećam gde je izjavio: ,,ko u Srbiji završi fakultet, ne može ostati bez posla”. U istom govoru, samo nešto kasnije opovrgao je sebe: „fakultetska diploma ne mora i ne znači ništa posebno”. A nešto mi to naliči na doba komunista: „radnici, seljaci i poštena inteligencija”. Dakle, sve u istu ravan.

(Iz naše prepiske, početak aprila 2002.)

Искра 1.јуни 2002

Огледи о српској култури

КАСАНДРИН ПЛАЧ (Светомир Р. Пауновић: Свет између материјализма и идеализма; Београд, 2001. стр. 276) Да је у време објављивања чланака који су скупљени у књизи „Свет између материјализма и идеализма”, ма који од њих био пронађен у СФРЈ, тешко да би се његов читалац извукао без неколико година затвора. А како би из тог затвора изашао, и шта би се даље са њим дешавало данашњем читаоцу, мислим на неког млађег од двадесет и неколико година, тешко да би било схватљиво. Као да је неко последњих година навукао завесу преко једног периода од педесет година тако да људи, заокупљени националном и социјалном трагедијом у којој живимо последњих десетак година, не знају довољно у каквом смо ужасу живели од 1945. године.

Два света Срби у земљи и Срби у расејању, живели су педесет година у интелектуалном смислу, у два паралелна, али одвојена света. У земљи се, скоро до краја педесетих година, очекивао скори долазак краља и емиграната. Емигранти су се надали повратку у отаџбину и радили су на томе. Свако онако колико је знао у умео. Живели су у слободном свету и тај свет их је нахранио, али им много могућности за антикомунистичко деловање није оставио. Сем да пишу. И, као што је случај са свим емиграцијама кроз векове, да се међусобно свађају. Да троше енергију на своје личне сукобе. Лично добро, или добро једне групе, постало је важно. На опште добро се често заборављало. Сем код часних изузетака и у изузетним приликама. О томе је понешто написао и Светомир Р. Пауновић још давне 1973. године у чланку „Пропусти и тешкоће наше политичке емиграције”, а објављеном у овој књизи. Књига је избор чланака које је Пауновић објављивао у периоду, од 1962. до 1987. године и све у једном часопису „Искри" из Минхена. Иако је то месечник који је орган једне политичке групе наше емиграције (данас излази у Бермингаму у Енглеској). Пауновић је направио избор текстова из којих се врло мало примећују међусобни сукоби који су потресали српску и југословенску емиграцију, инсистирајући на три основне тезе: комунизам је несрећа која је задесила свет; комунизам је диктатура без обзира у којим се облицима манифестовао или желео да се представи и комунизам је и по својој суштини и по начину манифестовања, неморалан. И док се у најзначајнијим књигама наше политичке емиграције, углавном говорило о ратним збивањима у периоду 1941-1945. године у овој књизи се расправља о идеолошким проблемима и политичким збивањима у послератном периоду и то не само у вези са Југославијом, већ и са збивањима у СССР-у, па и у свету.

Заборављени писац Књига је подељена на пет одељака: Свет између материјализма и идеализма; марксистичко-комунистичка пропаганда; појаве у руској књижевности 1962-1968; југословенске теме; социолошки и социјални проблеми, са тридесет и шест текстова. Писани у дугом временском периоду и често као одговор на одређену међународну или политичку ситуацију у којој су се налазили наши емигранти, као и на конфликтно стање у земљи, овим избором дат је одговор не само на одређене комунистичке проблеме како их види један антикомуниста, веђ су нам

Искра1.јуни 2002

остављени и трагови о политичкој и духовној ситуацији у којој се налазио тадашњи свет. Захваљујући томе, то треба одмах рећи, Пауновић нам припрема средство којим ће се у будућности спречавати покушај (а таквих покушаја већ има и данас), фалсификовања друштвених односа у комунистичком тоталитаризму. Тако је за сваког оног кога интересује књижевност драгоцен текст „Наиспевана песма Михаила Нарице”, писца који се својим делом ставио негде између Пастернака и Солжењицина. Ко данас зна за Нарицу? Да ли је Нарица био жив кад се распадао СССР? Шта је створио, и да ли је нешто од тога објављено после „Неиспеване песме”? Када је писан текст о Нарици (1962) он је био светски познато име: заточеник у бољшевичком казамату. А данас, верујем, сем мене који ово пишем, нико га се у Београду и не сећа. А врло мало у Русији. Мученик је служио, а онда су га заборавили. Бољшевизам се преобукао у „грађанско” рухо и антикомунисти више нису пожељни Западу. Ни домаћи, некмоли страни. (Ту причу ми већ добро знамо у Србији). Вредело би поменути још један текст из круга о руској књижевности. То је текст о Јевтушенку - „Јевтушенко у борби против антикомунизма”. Њега треба истаћи не због Јевтушенка, данас полу-заборављеног песника Хрушчовљеве и Брежњевљеве ере, већ збот наших Јевтушенкова, каквих је повеђи број. Давно уклопљених и данас активних. Јевтушенко је био „опозиционар по милости Партије”. Стваралац који је требао да разводни и разбије опозиционе снаге међу интелектуалцима. Државни апарат је стварао његов углед, а он је славио Партију. Позвао младе да опросте очевима. Као што један наш политичар тражи да жртве опросте својим џелатима. Нема ничег новог, пише још у Старом завету.

Орвелов новговор Добро је прочитати и текст „Речник комунистичке пропаганде”, нарочито данас када, после педесетогодишњег комунистичког новговора, како га је називао Орвел, присуствујемо рађању једног неокомунистичког, тј. реформистичког псеудодемократског језика који има за циљ да даље слуђује народ. Слобода је постала слобода да се буде перверзан, лудило је постало побуна против друштвене репресије, табуи су окови којима се спречава човеково право да се искаже као животиња. Култура је постала слављење телесник уживања. Добро је проглашено за демоде, а зло за једини пут којим субјект показује своју независност. Комунизам је створио модел, пише Светомир Пауновић, а савремени новговор Новог светског поретка га даље усавршава, додајем ја. Добро је читати Пауновићеву књигу „Свет између материјализма и идеализма”, јер нам показује да неморално и деструктивно друштво није настало 1990. године. Да је оно процветало 1945. године, а данашњи распад само је делимично преобликована слика бољшевичког модела. Терор, пљачка, политичка убиства, све је то одувек постојало у комунистичком друштву као начин опстајања на власти. Многобројни побијени људи од министра војске, генерала полиције, бившег председника партије, новинара, богаташа и многих знаних и незнаних, ништа није ново како данашња штампа и комунистичка деца желе да нам прикажу. Све то одавно постоји. Још од времена када је седамдесетогодишњи генерал Недић бачен кроз прозор, па до харања удбиних атентатора по емиграцији. У чланку „Југословенски комунисти и политичка убиства” Пауновић нам оставља о овоме неколико упутних података. Ознаке за подсећање

19

Касандрин ...

ДОБРОВОЉАЧКА СЛАВА У ТОРОНТУ

и просветљење. Лично сматрамо посебним доприносом Пауновићевим, већ помињан чланак „Пропусти и тешкоће наше политичке емиграције (Једна узгредна паралела)”. У њему нам открива што-шта што се збивало и што се и даље збива на нашој политичкој сцени. Иако писан још 1973. године и поводом стања у југословенским (српским) емигрантским круговима, он се, са малим додацима може применити и на нашу данашњу ситуацију. Пре свега, несналажење политичке емиграције (данас опозиције) у својим приоритетним циљевима. Да ли је борба емиграције борба против тоталитарног комунистичког режима у земљи или расправљање међусобних идеолошких сукоба старих више од двадесет година; структура емигрантских организација (наших данашњих странака) у којима вође држе чланство у једном имобилном стању; несагледавање дневне ситуације. Неспособност да се раздвоје стратешки и тактички циљеви као и неспремност да се подмлађују кадрови. Пауновић је кроз текст, тада можда и недовољно приметно, провукао питање идеолошке артикулације тих емигрантских група. Њихово неимање идеолошке свести. Неспремност, неспособност, индоленција, да не говоримо о обилној инфилтрацији противника, све се то види из овог чланка, а све то данас имају и некомунистичке странке у земљи. Тако да се питамо, да ли је такво стање последица деструктивног деловања комуниста и савремених мондијалиста или једне етнопсихолошке предиспозиције Српког народа. Указујемо на ову књигу са жељом да је прочитају сви они који знају ко је наш непријатељ. А то су они који желе да обесмисле нашу веру, разруше нашу државу и унесу осећање кривице у нашу колективну свест. Да читају који умеју да разликују смртног непријатеља од брата који о неким стварима другачије мисли. (погледи, фебруар 2002.)

Ђорђе Ј. Јанић

СВАКОМ СВОЈЕ Ђури Врги Друге привлаче сунчана поља Калифорније и распевана јутра Тоскане, а мене зову житна поља и шљивици зелене Шумадије. Некога вуче ка Монблану и Хималајима, а мене зову обронци Јастрепца и Копаоника. Можда би да се шеће сунцем обливеним улицама Напуља и Сан Франциска, и сликовитим градићима Северног мора, а ја бих да се прошетам древним зидинама Калемегдана и Раса.

Освануо је 11. мај, сунчан и леп, онакав каквог нам је само Господ Бог могао дати. Окупили смо се око капеле у којој треба да се обаве, помен нашим упокојеним друговима и резање славског колача. Нови велелепни храм „Свих српских светитеља”, уздизао се у порти поред нас. Њега су подигли Срби својим трудом и новцем. Биће освећен 15. јуна од стране Њ. Св. Патријарха и свештенства, у присуству Њ. К. В. престолонаследника Александра. Наш свештеник протојереј-ставрофор о. Михаило Додер, обавио је помен праћен певањем наших другова, иначе чланова црквеног хора. То је давало пригодну пуноћу читању имена преминулим друговима. Резање колача обављено је у горњој сали нашега дома. Домаћин славе Ранко Давидовић-„Вавјек”, иако парализован и у колицима окретао је колач, а његов велики пријатељ и друг Миро Микетић, пренео нам је шта је све Ранко желео да нам каже. Домаћин наше добровољачке заједнице Мирко Чечавац поздравио је госте и прочитао поздраве другова и другарица из свих крајева света и замолио Мишу Николића да прочита поздраве из Аустралије. Друг Бора Драгашевић, главни уредник „Гласа канадских Срба”, у своме говору истакао је колико су зла комунисти починили Србима на Косову, када су после рата поубијали преко 180 најугледнијих српских домаћина, што ни Шиптари пре тога нису урадили. Овом приликом можемо додати да су комунисти спречили српским избеглицама да се врате својим домовима на Косову и тиме одлучно пореметили етнички баланс у корист Шиптара. По наређењу комуниста отвара се албанска граница, тако да хиљаде Шиптара насељавају несметано земљу Косова. Тадашњи француски председник Помпиду, рекао је „Ако овако наставите, имаћете касније тешке неприлике”. И имамо их. Имајући на уму какво зло нам доносе комунисти, а плашећи се казне Божије ако се не супротставимо томе злу, ми смо узели мач и под окриљем нашег заштитника Св. великомученика Георгија кренули у бој. Та борба и даље траје. Истина, данас је то више духовна. Зато се сваке године окупљамо по нашим храмовима, да би се сетили наших заупокојених другова и другарица и молили их за опроштај ако смо се огрешили према ономе за што су они пали и подсетили на завет који су нам оставили. Нашег пак Заштитника молимо да нам помогне како би у наше душе унели што више светлости Христове.

М.Николић

Свашта сам видео и у многа места крочио, али бих опет кући. Глава и тело су ми овде, а срце ми је тамо. Па и кад се смири под овом добром америчком земљом, куцаће и даље као да је под брдима и ораницама Топлице и Јабланице.

Васа Михаиловић (Васа Михаиловић, ШЕСТА РУКОВЕТ, песме у прози, Српска књига, Рума, 2002.)

20

ОКО 400.000 ЉУДИ У ИНОСТРАНСТВУ. Број југословенских грађана са територије Србије, који живе и раде у иностранству, од 1991. до 2002. је повећан за 36,5 одсто, показују први резултати недавно објављеног пописа. Из Србије се 395.942 југословенска грађанина налазе на раду у иностранству код страног послодавца или на самосталном раду и чланова породице који са њима бораве, док их је, према попису из 1991, било 290.164. (ФоНет, 16.5.2002.)

Искра 1.јуни 2002

КАКО ЈЕ И ЗАШТО СТВАРНО УБИЈЕН ВОЈКО ЧВРКИЋ 1942. ГОДИНЕ? Сведочанство др Ђуре Ђуровића, секретара Националног комитета Равногорског покрета, побија лажи браће Радоја и Живана Кнежевић, да су љотићевци с Војком Чвркићем припремали убиство Драгољуба-Драже Михаиловића, вође четничког покрета.

Године 1981. браћа Радоје и Живан Jl. Кнежевић штампали су обимну књигу „Слобода или смрт”, која је уствари до сада неправзиђена историја Равногорског покрета на челу са генералом Драгољубом - Дражом Михаиловићем. На књизи стоји да је штампана у Сијатлу, САД, а уствари ју је штампао тадашњи епископ европски Лаврентије у манастирској штампарији у Химелстиру код Хановера. Радоје Л. Кнежевић је био министар двора, постављен на то место после 27. мартовског пуча 1941. године, те је са Краљем и југословенском владом избегао из земље, која се била скрасила у Лондону. Брат Живан Кнежевић је у владама професора Слободана Јовановића, који је генерала Михаиловића увео у владу као министра војног, био шеф војног кабинета, те је у том својству примао Дражине депеше из поробљене земље и достављао их на увид и председнику Владе и Краљу. На основу тих телеграма је углавном саздана ова књига са много фотографија, учесника у Равногорском покрету генерала Михаиловића. Ови телеграми су били сачувани у архиви Краљевске југословенске владе, којих се није домогао југословенски комунистички режим на челу са Јосипом Брозом-Титом. И ти телеграми су окосница око које развијају историју Дражиног покрета браћа Кнежевић дајући јој своју Кнежевићевску интепретацију, која је пуна подметања, обмана, лажи и клевета. У овој књизи су се браћа Кнежевић демагошки обрачунали са Димитријем Љотићем и љотићевцима, приказујући их као главне непријатеље генерала Михаиловића и његовог покрета. И у обрачуну са љотићевцима Радоје и Живан Кнежевић су у лажима и безочностима у свему сасвим надмашили Јосипа Броза и југословенске комунисте. Као највећу лаж браћа Кнежевић су навели, да су љотићевци 1941. године заједно са бившим југословенским министром Војиславом - Војком Чвркићем припремали убиство Драже Михаиловића на Равној Гори 1941. године. На страни 65. своје књиге браћа Кнежевић пишу и ове бесрамне редове: ... Руководећи слој љотићеваца у народу омражен и презрен, не може да отре са свог чела жиг службе непријатељу. Први озбиљан покушај убиства Драже Михаиловића припремили су они у заједници са Војком Чвркићем, у лето 1941”. (Овде су ставили фус ноту под бр. 50). Та фус нота има следеће објашњење на стр. 134135: „Једног дана хрупио је на Равну Гору Војко Чвркић, бивши народни посланик Јерезе, са неким наредником Поповићем, родом из Чачка или из околине Чачка, и једним Босанцем. Рекао је Дражи Михаиловићу да су му Немци запалили кућу и да га гоне, те је дошао да се склони код њега. Михаиловић није мислио добро о Чвркићевој прошлости, али је хтео да га ипак спасе. Рекао му је: „Нећу да вас народ види код мене; али ћу вас заштитити, пошто вас Немци гоне”. Као место боравка одредио је Чвркићу оближње село Каменицу. Његова два

Искра1.јуни 2002

пратиоца задржао је на Равној Гори.” (Овај пасус треба читаоци да добро упамте, примедба БМК). „Кратко време после тога, кад је Михаиловић са мајорем Александром Мишићем отишао до Струганика да неким послом тамо предани, наредник Поповић замоли командира страже да, иако му није био ред, оде са својим другом Босанцем у заседу, ради осигурања правца Струганика Равна Гора. Одобрио му је. Почео се хватати сумрак, кад се одједном зачуо пушкомитраљески рафал. Очевидац је истрчао из колибе и дао узбуну. Потпуковник Драгослав Павловић појурио је у правцу заседе. Наредник Поповић рапортирао му је: да су била наишла два човека, он их је по правилу зауставио на педесет метара, они су нагли у бекство, а он је пуцао. Павловић га је похвалио и сменио са страже. Михаиловић се вратио два три сата доцније. Требало је да стигне отприлике у време инцидента с пушкомитраљезом; али се морао задржати због Мишића.” „Сутрадан ујутру нашли су убијеног човека. Доктор, један Јеврејин, установио је одмах да је рана дошла с груди, не са леђа. Изјава наредника Поповића о бекству није могла бити тачна. Наишао је један четник, који је у друштву са убијеним био у тренутку пицњаве. По њему наредник Поповић је викнуо „Стој” и одмах пуцао. Овај је, међутим, то порицао с упорношћу. Али је Босанац одао да је Поповић имао намеру да убије Михаиловића и да је пуцао мислећи да иду Дража и Мишић. Преки суд је обојицу осудио на смрт. Клечали су на ивици раке док се читала пресуда. Наишао је Дража. Обратио се нареднику Поповићу: „Синко, имаш ли што да кажеш”? Наредникје затражио комад хартије, да пише мајци. Молио је да му опрости за бол који ће јој нанети; нека не жали ова што ће га стрељати, јер нису они криви. На крају: „Да није било Војка, све се ово не би десило, и ти би још имала сина”. Тада је настало поново испитивање. Наредник Поповић је објаснио: како га је у једном селу крај Чачка у кући претседника оптшине љотићевца и у присуству неког интендантског поручника, Војко Чвркић убедио: да је Дража енглески агент, да као такав има да извршава што му Енглези нареде, без обзира на жртве које ће то донети народу, да је против Краља, и да га треба ликвидирати у интересу српског народа; обећао му је педесет хиљада динара и чин потпоручника, ако то учини. Тако су са Војком дошли на Равну Гору. Обојица су стрељани. Чвркић је утекао из Каменице пре него што су дошли по њега.” (Подвукао - БМК). „Доцнија истрага је утврдила тачност Поповићева исказа. Пронађен је интендантски поручник, који је све потврдио. Војка Чвркића је суд осудио на смрт, у одсуству. Он се дуго крио по Србији, прелазио је у Банат. Најзад су га пронашли. Смртна казна над Чвркићем извршена је у лето 1942. године у селу Рошци, западна Србија. „(Разуме се по себи да је на суду речено име села, име претседника општине, име интендантског поручника. Те конкретне појединости очевидац није запамтио. А без значаја су у овом контексту.)” (Све под-

21

К ак о и з а што . . . вукао БМК) Итекако је било важно навести у овом тексту име председника општине љотићевца, па име села, па име интендантског поручника! По именима би се знало да ли су били - или не - љотићевци! И што је најважније, браћа Кнежевићи пишу изворно као да су лично били - а нису - на Равној Гори, па као да су баш они читали шта је Поповић написао на хартији пред стрељање! А изнад свега, за целу ову бласфемију, најзначајније је то што наводе да је Војко Чвркић заједно са наредником Поповићем и Босанцем дошао на Равну Гору, а није! Др Ђура Ђуровић, секретар Националног комитета Равногорског покрета у потпуности утерује у лаж браћу Радоја и Живана Кнежевића. Пре него што донесемо сведочанство др Ђуре Ђуровића, рећићемо неколико речи о њему, да читаоци знају ко је био овај човек. Др Ђура Ђуревић рођен је 11. јануара 1900. године у Горњој Горијевници у западној Србији. Школовао се у Београду, на Сорбони у Паризу и на Оксфорду у Енглеској. Докторат из социологије добио је на Сорбони 1928. године. Једно време је био дописник београдске „Политике”, а потом је био начелник оделења социјалног старања општине града Београда. За време студија је приступио масонима и био је члан масонске ложе, тако да је током времена постао један од најутицајнијих чланова ложе у Београду и био је масон тридесет и трећег реда.

Чвркићем убију Дражу. Много нам је жао што нису живи да би ово прочитали.

Писмо др Ђуре Ђуровиђа о случају Војислава Војка Чвркића „Драги Јово, У нашим разговорима на Калемегдану Ти си споменуо случај Воје Чвркића. И до тебе је видим допрла вест да сам ја на неки начин био умешан у његово убиство. Ја сам ти дао усмене податке о томе, колико су ми познати, али пошто си ти мој пријатељ и пошто те та ствар особито интересује решио сам да ти то и писмено изнесем. С тим да све што следи можеш употребити кад год и где год ти то буде устребало. Обавештење о убиству Чвркића добио сам од три сасвим компетентне особе: покојног капетана Предрага Раковића, команданта Другог равногорског корпуса Југословенске војске у отаџбини, покојног Драже Михаиловића команданта те војске и гардиског потпуковника Драгослава Павловића, Дражиног представника у Србији до октобра 1942. године По слому Југославије 1941. године Војин Чвркић је живео у својој кући у селу Рошцима код Чачка. Кад се Дража Михаиловић појавио на Равној Гори маја месеца те године и почео да спроводи организацију отпора, Војко Чвркић му је негде у току лета послао преко Предрага Раковића, тада поручника и Дражиног човека у срезу љубићском једног подофицира чијег се имена више не сећам с препоруком да је апсолутно поуздан човек и да жели да ступи у Дражине одреде.

Када су Немци по окупацији Србије 1941. године отпочели са антимасонском активношћу, Ђура Ђуровић се склонио у Горњу Горијевницу, а затим је почетком 1943. године приступио покрету Драже Михаиловића. На Равногорском Светосавском конгресу у селу Ба у јануару 1943. године био је изабран за секретара Централног националног комитета Драже Михаиловића.

Тај подофицир је убрзо по ступању под Дражину заставу стављен пред преки суд због убиства неког курира, извршеног од стране тог подофицира кад је био на стражарском месту, или на дужности командрира страже. У преком суду су били Драгиша Васић, гардиски потпуковник Драгослав Павловић и један подофицир. Преки суд је нашао да је окривљени крив за убиство курира и осудио га на смрт стрељањем.

У јесен 1944. године када се Врховна команда на челу са генералом Михаиловићем и Централни комитет повукли у Босну, Ђуровић је остао са Раковићем у западној Србији. По доласку комуниста на власт крио се све до 15. јуна 1945. године када је био ухваћен и од Брозовог режима осуђен на 20 година робије, од које је издржао пуних 17 година. Пуштен је на слободу 1962. године, да би нанова био ухапшен 15. новембра 1973. године и опет осуђен на робију. Овога пута је издржао 4 године и био пуштен 1977. године. Преминуо је у Београду 1982. године.

Кад је поведен на стрељање, осуђени је саопштио старешини који је руководио извршењем казне да има да повери Суду једну врло важну тајну коју не жели да понесе у гроб. Извршење је одложено, осуђени је поново изведен пред суд и Дражу Михаиловића и он је том приликом изјавио да га је Војко Чвркић, као свог поверљивог човека, послао на Равну Гору да убије Дражу Михаиловића чим му се укаже згодна прилика да то изврши без опасности по себе. Чвркић је, по мишљењу тог сведока, вероватно планирао да се, по уклањању Драже Михаиловића, стави на чело покрета отпора.

Када је први пут био пуштен са робије, обратио му се 1966. године „пријатељ Јова” највероватније члан Равногорског покрета из Београда, а можда и „брат масон”), па га замолио да му објасни случај и убиство министра Војислава-Војка Чвркића.

После те изјаве поведена је истрага против Чвркића и поручника Раковића, преко кога је осуђени дошао на Равну Гору, и донесена нова пресуда којом се, поред подофицира, Војка Чвркића и Предраг Раковић осуђује на смрт стрељањем за дело спремања убиства Драже Михаиловића.

Др Ђура Ђуровић се одазвао молби пријатеља и у писму од 7. јула 1966. године потанко му објаснио случај Војка Чвркића. Писмо је пронађено у посмртној заоставштини покојног Ђуровића, чија је једна копија доспела и до писца ових редака. У целокупном казивању др Ђуре Ђуровића види се, да љотићевци нису имали никакве везе с Војком Чвркићем, нити их и једном речју спомиње др Ђуровић. Очито је да су браћа Кнежевић у својој мржњи према Љотићу и љотићевцима свесно сковали лаж да заједно са

22

Подофицир је потом стрељан. Осуђени Предраг Раковић који је у време суђења био у Београду да преко мене добави 800 метара шајка из фабрике браће Теокаревић или које друге за израду одела војницима на Равној Гори, сазнао је за пресуду чим се вратио у срез љубићски, али није побегао од казне, већ је, свестан своје невиности, отишао пред Дражу и објаснио му случај. Дража је уважио његове разлоге, да наиме није појма имао о Чвркићевим намерама, помиловао га и вратио га на већ раније додељену му дужност организовања одре-

Искра 1.јуни 2002

да и снабдевања као споредног задатка. Ако није био крив Воја Чвркић је направио судбоносну грешку што је, чим је чуо да је тај подофицир лишен слободе, побегао у Горњи Милановац. За Дражу и чланове преког суда то је био довољан доказ, после открића на смрт осуђеног подофицира, да је Чвркић крив. Других доказа против њега, изгледа, није било. Ако је заиста био невин, и да је поступио као Раковић, нема разлога да се сумња да би и њега Дража помиловао. Али што тако није поступио, стављен је преко радио Лондона под слово 3. По коначном слому устанка у западној Србији Чвркић се вратио у Београд, али је убрзо на нечију доставу, био ухапшен од стране Гестапоа као сарадник „бандита”. Из чељусти смрти, или најсрећнијем случају интернације спасио га је Драгиша Цветковић. По изласку из затвора Гестапоа, Чвркићу који је остао у Београду није било тешко да дође у контакт са сродницима и пријатељима на терену. Сигурно да су му најобјективнија обавештења стизала од његовог партијског и личног пријатеља Пере Петровића - Бекуте, резервног потпуковника и бившег народног посланика. Према тим обавештењима он је могао сазнати неколико за њега врло значајних ствари. Прво да се по слому устанка поручник Раковић легализовао код Немаца, али да је то била само камуфлажа да би боље могао спроводити Дражину организацију и цео срез држати под својом контролом. Друго, да се у Јанчићима, селу Пере Петровића - Бакуте, које је у саству рожачке општине, налази најближи Дражин сарадник и Бекутин познаник са Солунског фронта, књижевник и резервни мајор Драгиша Васић и да се о његовој безбедности стара поручник Раковић. Треће, да се Чвркић може слободно да врати кући ако му Раковић привремено гарантује безбедност док му Васић не издејствује код Драже помиловање, А да ће у томе успети, Пера сигурно није сумњао јер је већ о томе било разговора с Васићем и добио обећање. Уосталом и он је био Дражин познаник са Солуна и могао је преко Васића заложити своју реч за Чвркића. Само тако се може објаснити посета коју је Раковић пред крај зиме или рано у пролеће учинио Чвркићу, у Београду. Није искључено да је то од њега тражио и Драгиша Васић. После те посете Раковић је свратио код мене ради неких услуга, да ме обавести о стању у западној Србији и да ми саопшти да је посетио Војка Чвркића, на његову молбу који га је питао да ли сме да се врати његовој кући у село и да ли хоће да му гарантује безбедност све док не добије од Драже супротно наређење. Саопштавајући то Раковић ме је питао за мишљење да случајно није погрешио с обзиром на пресуду преког суда. Међутим, није ми ни речи рекао да се Васић налази у Јанчићима. То је била највећа тајна за коју нико није смео да зна. Сумњам да је неко у то време у селу Јанчићима осим Пере Бекуте, знао да је човек који је становао у Јованићима био Драгиша Васић. Ја сам том приликом скренуо пажњу Раковићу да је преузео на себе велики ризик одговорности, јер ако се Чвркићу ма шта деси од неког другог, одговорност ће пасти на њега, Раковића. По повратку у село Чвркићу није било тешко да се приближи Васићу, с којим је током лета имао прилику да води дуге разговоре. Васић се спремао да пише роман у коме је требало да Чвркићев брат Михаило буде главни јунак. То је био разлог што је Васић желео његово друштво као и Чвркић Васићево. Временом је дошло до

Искра l.јуни 2002

врло блиског пријатељства. Васић је обећао Чвркићу да ће му издејствовати помиловање и да са те стране нема шта да брине. На жалост то амбициозном Чвркићу није било довољно. Као и остали свет, он је у то време веровао у Дражину војну организацију, хтео је да и он буде командант - и то га је упропастило. Немогуће је утврдити коме је пала на памет мисао краљеве гарде, да ли Васићу или Чвркићу. Тек дошло је до споразума да Васић обезбеди Чвркићу команду над једним батаљоном краљеве гарде. Чим стигне код Драже он ће издејствовати помиловање и команду над једним батаљоном Краљеве гарде. У међувремену Чвркић треба да сондира терен у три села у својој општини као и у суседним селима ако устреба за регрутовање људства. Он није имао разлога да сумња у успех обзиром на околност да је његов покојни брат Михаило био неограничени господар у својој општини. Све што је хтео могао је увек спровести без опозиције. А ако буде неко одлучио да му се супротстави, морао је узети велики ризик на себе. Добар део тог престижа после Михаилове смрти, која се догодила уочи рата, прешла је на Војка. Био је у могућности да склони без мало сво људство да га призна за старешину још пре него што стигне Дражино наређење о формирању батаљона Краљеве гарде и његовог постављења за команданта. У то време срез љубићски био је војнички добро организован и контролисан. Љубићска бригада којом је командовао поменути Раковић имала је неколико батаљона који су се делили на чете. Команданти и командири тих јединица били су оперативне и територијалне старешине. Они су били одговорни за ред на своме терену. Општинске власти званично потчињане Недићевом среском начелнику, нису смеле ништа важније урадити без одобрења територијалног војног старешине. Сам срески начелник више је слушао поручника Раковића, команданта бригаде него Недићевог министра унутрашњих послова. Општина рожачка коју су сачињавала три села Јанчићи, Врнчани и Рошци - давала је један батаљон, коме је стајао на челу резервни поручник, иначе учитељ у Рошцима, који се, колико се сећам, презивао Бабовић. Био је способан официр који је свесно и енергично вршио своју дужност, можда боље но ико други, од његових колега команданата батаљона. Нико није могао доћи са стране на његову територију, а да у току истога дана не сазна и тог странца његови људи не прате. Васић је живео на његовој територији, али то нико у селу осим Пере Бакуте, није знао. Намачка шпијунажа, ма како вешта била, није могла продрети на територију рожачке општине. Војко Чвркић је направио фаталну грешку што о тој чињеници није водио рачуна. Њему се чинило да је довољно што је за своју ствар обезбедио сигурну подршку Драгише Васића и што се неколико пута састао и водио дуге разговоре с гардиским потпуковником Драгославом Павловићем, Дражиним делегатом у Србији. Ако му је Драгиша био истински одан, то Павловић никада није био. Он је чврсто веровао у Чвркићеву кривицу и знао је да ће једног дана пресуда морати да се изврши. У разговору с блиским пријатељима, што сам много доцније сазнао, он то није крио. Тог уверења је вероватно био и зато што није знао до које мере је Чвркић већ био освојио Драгишу Васића и придобио га за своју ствар. Доцније средином 1943. године када смо се поново срели, потпуковник Павловић ми је саопштио да појма није имао да је Васић био обећао Чвркићу, уз помиловање и команду над батаљоном Краљеве гарде. Чвркић се трагично преварио и у оцени улоге поручника Раковића и у обиму његових овлашћења. Да је

23

К ак о и з а што . . . то знао никад се не би упустио у авантуру која га је стала живота. Из околине Чачка кренула је 30. октобра 1942. године у Дражин штаб у Црној Гори овећа група са Драгишом Васићем и потпуковником Павловићем на челу, којој се у околини Ужица придружио др Стеван Мољевић, адвокат из Бања Луке. По рачуну потпуковника Павловића, с којим сам се састајао више пута пред његов одлазак, требало је да група стигне у Врховну команду за 10-12 дана. Она је међутим путовала нешто око месец дана. И та околност више но двоструког путовања Васић Павловић групе била је фатална за Чвркића, јер да је та група стигла на време, Васић би можда успео да склони Дражу и помилује Чвркића и о томе на време обавести Раковића. Нема никаквог изгледа да би Васић успео да наговори Дражу да Чвркићу повери команду над једним батаљоном Краљеве гарде. Дража је био убеђен и то му је неколико пута доцније рекао да Чвркићеве руке нису чисте у спремању атентата преко оног стрељаног подофицира. С друге стране њему није ишло у главу да једног бившег министра уводи у војну организацију. Кад је предпоставио да је Васић стигао код Драже, Чвркић је почео да призива људе, да држи прво мање, па затим веће састанке. О свему томе је командант рожачког батаљона Бабовић обавештавао Раковића. И та ствар Чвркићевих састанака с људима остала би без последица да се на њима није водио разговор о образовању батаљона Краљеве гарде и људи врбовали да ступе у тај батаљон. Обавештен да ће Чвркић држати већи састанак у воденици засеока Цагање, крај реке Каменице, поручник Раковић је послао појачану патролу под командом поручника Чековића. Та је патрола када је састанак био увелико у току, опколила воденицу, Чековић је с неколико војника упао унутра и изненадио Чвркића и његове слушаоце. Сељаци су испричали о чему се ради; Чвркић је обећао да ће све објаснити усмено Раковићу, али то Чековића није задовољило. Он је састанак разјурио, Чвркићу наредио да се губи кући и саопштио му да је такав његов рад дезорганизовање већ постојеће војне организације и кажњив и да ће он за то одговарати. Неколико дана доцније Чвркић је убијен у кући своје сестре, недалеко од своје виле. Да је правилно схватио опасност можда се могао удаљити с територије среза љубићског преласком у други срез или одласком у Београд, где би био најсигурнији. Нисам могао утврдити да ли је Раковић обавестио Дражу о Чвркићевом раду и од њега добио наређење да изврши пресуду с Равне Горе или је он сам, на своју руку, то учинио. Чињеница је да за тај чин није узет на одговорност. Иако с том ствари нисам имао апсолутно никакве везе, сумња је пала на мене да сам био уплетен у Чвркићево убиство просто зато што сам пре рата био његов политички противник и што сам се налазио у организацији Драже Михаиловића. Ја бих под сумњом остао за увек да то питање није срећом расправљено на суђењу Драже Михаиловића. На питање Јавног тужиоца Дража је одговорио да је Чвркић ликвидиран зато што је припремао атентат на њега. Поставља се питање зашто Васић, док се још налазио у Јанчићима, није радио-телеграмом тражио од

24

Драже помиловање за Чвркића и његово постављење за команданта батаљона гарде? Он то није учинио из ових разлога. Прво Васић није имао своју радиостаницу. Друго, Раковић се старао о његовој безбедности. Васић није био сигуран како ће Раковић схватити његову интервенцију у корист човека коме је судио и осудио га на смрт. Хтео је сасвим оправдано да не ремети своје односе с човеком у чијим рукама је био, јер није био сигуран на какву ће реакцију наићи његов став према Чвркићу. Ако није хтео да се користи радиостаницом, зашто није писао Дражи и изложио му ствар. Из целе Србије пошта је ишла у Врховну команду преко Раковића, па је морала и Васићева. Васић је, заиста, тим путем одржавао везу с Дражом, али о Чвркићу није хтео да пише јер се плашио да му Раковић случајно не отвори писмо и не сазна за његову садржину. Раковић је био врло интелигентан човек. Остављао је утисак интровертног и крајње неповерљивог човека. Васићевом оку нису промакле те Раковићеве особине. Међу њима двојицом се није никада васпоставио однос поверења. Кад се Врховна команда вратила у Србију почетком лета 1943. године Васић је стално зазирао од Раковића. Жалио се поверљивим људима да му Раковић ради о глави и ако случајно погине, да ће то бити Раковићево дело. Наравно, то је било неосновано, али открива због чега је Васић, још пре Чвркићеве смрти био крајње неповерљив према Раковићу. Ето драги Јово, то је углавном све што знам о случају Војка Чвркића. Све што је претходило његовом трагичном крајујасам сазнао средином 1943. године. Тек пошто ме је Дража упознао с том ствари, Раковић ми је открио детаље. Дотле је био крајње закопчан и на моја питања одговарао да је добио наређење да изврши преСУДУСрдачан поздрав Твој, Др. Ђура Ђуровић”

7. јул 1966. године Београд *

* *

И да дамо кратак закључак. Прво, у вези атентата који је Чвркић припремао на Дражу, ни помена нема да су ту умешани љотићевци. Друго, Ђуровићево тумачење Чвркићевог случаја дијаментрално се разликује од браће Радоја и Живана Кнежевића. И треће, да су било кад Љотић и љотићевци радили о глави Дражи, нипошто Дража не би 15. марта 1945. године примио на Вучјаку у Босни Љотићевог делегата Бошка Н. Костића, те на тражење Љотићево извршио обједињење свих националних снага у Словенији, поставивши им за команданта свога помоћника генерала Миодрага Дамјановића и пославши Љотићу на дар своју личну шубару са свим четничким знамењима на њој. И Дража и др Ђура Ђуровић демантују инсинуације Радоја и Живана Кнежевића противу Љотића и љотићеваца.

Бора М. Карапанџић

ИЗВАН ХРИСТА НЕМА СПАСЕЊА! Запамтите, да изван Христа другог темеља спасења народима и појединцима нема, нити има другог пута, истине и живота. Д.В. Љотић

Искра 1.јуни 2002

Ревизионизам у савременој српској књижевности (67)

ОПРАШТАЊА НИЈЕ БИЛО МИХАИЛА ЛАЛИЋА Михаило Лалић (1914-1992), један од водећих савремених српских писаца, дуго је у својим романима и приповеткама повољно писао о партизанској борби против непријатеља. Међутим, последњих година живота почео је да се критички односи према партизанима и комунизму уопште, налазећи и мане, не само похвале. Он никада није окренуо ћурак као, рецимо, Добрица Ћосић и Милован Ђилас, али ипак био је оштар у критици, нарочито у романима Одлучан човек, Прутом по води и Тамара (види Искру јануар 1997, јун 1998 и јун 2001.). У својој последњој књизи, објављеној постхумно 1994., збирци приповедака Опраштања није било, његов критички дух је још отворенији. Овде се Лалић служи углавном фактографијом, па и оне приче које изгледају као фикција засноване су на чињеницама. Као и скоро у свим осталим књигама, Лалић се бави грађанским ратом у Србији и Црној Гори у Другом светском рату. Као што наслов књиге наговештава, у тој борби опраштања није било ни на којој страни. Интересантно је да он овде говори о негативним видовима те борбе не само код непријатеља него, скоро искључиво, код самих партизана и комуниста. У илегалној борби комунисти се показују не као идеални борци за идеале већ као и сви остали људи, са манама и слабостима. У следећим цитатима није потребно наводити имена; скоро сви говорници су чланови партије, разочарани у владање партијских другова, нарочито оних на врху. Тако један од њих јетко каже: „Видио сам да револуција људе није поправила; неке је чак и покварила: лактају се, гурају се, зинуле им амбиције, немају милости ни за кога, прождрли би један другог и с одјећом и с обућом.”(70) Главни критичар комунистичке праксе је Иво Марић (не знам да ли је стварно или измишљено име), занатлија, водоинсталатер, синдикални функционер, члан Централног комитета комуниста. Он има интересантна запажања о сржи комунистичког пораза после тријумфа у рату: „Заиста је наша слога револуционарска, на изглед чврста, била у ствари поцијепана, поред осталих, још једном подјелом која није често помињана: интелектуалци нису могли довољно сакрити свој презир према занатлијама, а ни занатлије своју завист и неповјерење према господи школарцима... Чини ми се да су на међусобно неповјерење имали право и једни и други. И не само на неповјерење, но и на размјену и на прекрајање понашања, ставова, склоности, карактеристика. Занатлије, ако су се стицајем прилика дочепали истакнутих положаја, дигли су главу и носеве као да им смрди све што је даље; дотле школарци, потискивани током рата, потиснути, зачуђени, развијају завист, лукавост и ситне пакости на које су натјерани.”(129) Марић сматра да то долази од неизбрисиве разлике међу људима, без обзира на њихова идеолошка веровања: „Да су наши партијски водичи некад неку ноћ провели у јевтином преноћишту, сазнали би како вашка радо и брзо претрчава из прљаве кошуље у чисту... Али они су били професионално искривљени, лоши психолози, уображени да све знају, загледани у књижурине и у цифре.”(130) Други разочарани чланови партије слично мисле: „Тражимо, нађемо поштењаке, занесењаке, идеалисте и чистунце, али чим смо им ствари дали у руке - пракса покаже да су у ствари несналажљиве наивчине и ћор-будале које свака лопужа превари и намагарчи. Покушаш да ту слабост одстраниш, запослиш лисце и мангупе, дипломате, а онда чекај горе чудо: они онда све обрукају, заговнају и нагрде.”(171) А онда поражавајуће

Искра 1.јуни 2002

тврдње: „Ми, кад бисмо неким случајем преживјели, побиједили - сјутрадан бисмо се подијелили и побили док срачунамо ко је заслужнији.”(233) „Лако смо се увјерили да ћемо за час на рушевинама насадити бољи свијет. Неки су то побољшање замислили као тренутак кад се голем плијен дијели; ко је бржи, тај ће више уграбити!... При томе им се причинило да нас има и превише; више сватова но дарова, те да ће многи у тој трци слабо проћи, да нас зато треба вјешто унапријед прориједити. То је разлог што су неки своје ближње прогласили за незгодне и сувишне.”(268) Тако су комунисти и сами постали жртве уместо да створе бољи свет за све, како су обећавали и у чије име су дигли револуцију и побили толике људе. Многи искази чланова партије из нижег слоја, заслужни у борби, али по правилу игнорисани од „виших” функционера и лидера, немилосрдних у јагми за власт, жале се на ту дискриминацију. Иво Марић покушава да то објасни: „Илегални живот и рад наметнуо је горњој класи комуниста потребу сталног прикривања, а они су ту потребу претворили у злоупотребу, јер им годи да се елегантно одијевају и да личе на буржује, те да се њушкала полицијска не усуде да им траже документе. Мене је од те мимикрије хватала сумња, па и језа чинило ми се да им та спољашност продире унутра те да од лажних буржуја и газда постају прави, немилосрдни.”(112) На критике чланова одоздо, „одозго су им одговорили грмљавином и жестоким понављањем потресних термина: фракционаштво, секташтво, фамилијарност.”(131) Логично резоновање нижих чланова партије нема дејство код виших: „Откуд и како истина да побиједи кад је она само људска, а људи су завађени, самовољни и себични, кад им треба кратковиди и слијепи. Чак и кад су на изглед сложни, привремено уједињени неким идеалом или барјаком - развуку истину, поцијепају је, па се испод дроњака барјака окупљају бивши саборци и будући љути противници надахнути различитим језицима и нагоном да се бију и сатиру.”(131) Поред ове главне теме, у књизи има ту и тамо интересантних детаља, који осветљавају шта је привукло Лалићеву пажњу. Из судских докумената види се да су неуспео атентат на Краља Александра 1920. године организовали комунисти; један од атентатора потврдио је да му је налог дала партија. А један од партијских вођа открива партијску стратегију: „Главно је да ми одмах почнемо, па ће нам се придружити Радићевци, а добићемо помоћ и с друге стране”.(77) При томе вероватно мисли на друге разорне елементе, усташе, македонске ВМРОвце и албанске сепаратисте. У вези с тим, значајан је и исказ Јозефа Фа, Мађара, радника из Кикинде, који је признао на саслушању да је био члан организације, али не као мађарски комуниста, већ као мађарски шовиниста.(98) После атентата, „Министарство унутрашњих дела наредило је да се изврши претрес код свих комуниста и њихових вођа у целој земљи. Свуда, а нарочито у комунистичким општинама, нађена је маса оружја, муниције и експлозива. Поводом тога извршена су многобројна хапшења.”(89) Један радник, члан партије, на саслушању „оптужио седам комунистичких народних посланика да су подстрекавали на терористичку акцију... говорећи... да се само терором може провести диктатура

25

Ре в и з и о н и з ам . . . пролетаријата. ‘Никога не треба жалити, као што и нас нико не би жалио.‘”(94) Врхунац цинизма види се у одбрани атентатора на суду где један адвокат оптужених комунистичких посланика (међу браниоцима Лалић помиње и Драгишу Васића), оптужује: „Рад иследне власти no овоме оптужењу значи велику и непреболну срамоту, судбоносни удар на правни поредак у нашој држави... Све оно што је иследна власт радила није било истраживање већ удешавање кривице."(105) Зна се да се адвокати служе свим могућим аргументима да добију парницу, али ово прелази сваку границу кад се узме у обзир природа судства у комунистичком систему у бившем Совјетском Савезу и у Титовој Југославији. Лалић се дуго задржава на међусобној борби комуниста у Москви, Бечу или у земљи, нарочито између Симе Марковића, Милана Горкића и Тита, између осталих. У тој борби многи су страдали: „Било је много тих примјера гдје су наши комунисти бачени с брода у руски океан, као неки Робинсони да испаштају, криви што су живи и што су у нешто вјеровали.”(115) Због те нетрпељивости комунистичких вођа Марић се замерио и Титу, мада у доброј намери: „Ја сам у том предлогу (да се Тито бира за предсједника) видио опасност за Партију и сигурну пропаст за Тита... Тито није схватио моје образложење гласања против. Напротив, ранило му је славољубље, сматрао је да сам га приказао као неспособног. Никад ми то није опростио.”(117) Једно закаснело признање сада празно звучи: „Сви грађани Београда нијесу били сарадници окупатора, па ни неки богаташи нијесу се понизили.”(238) Има и призвук Достојевског кад револуционари „филозофирају” о правој природи њихове борбе: „Наука, техника, трговина, црква, политика увјериле су нас заједничким напорима да Бога нема. Нигдје га нема, не постоји. Ако, дакле, њега нема - могло би се закључити да ни ђаво не постоји, јер ко би други био у стању да нам ra створи?... Пошто, према томе, виших сила нема - човјек је на земљи неман јача од свих немани. Ако ипак није срећан, као што се стално жали, криви су значи његови ближњи који му стално на путу стоје или му газе на жуљеве.”(132) Ово нас подсећа на нахилистички став Кирилова из романа Зли дуси. Треба подвући да се у оба случаја ради о немилосрдним револуционарима, којима је важније било да постигну свој циљ него да усреће људе. Најзад и изненађујуће објашњење једног партизана најгрознијег злочина комуниста у Црној Гори, такозвана „пасја гробља”, у која су бацали ликвидиране противнике: „Лакше им је било да лешеве баце у јаму - не што су зли, но им се чинило да јама тајну боље чува но нови гробови који би одмах привукли пажњу радозналих.”(270) Ово личи на објашњење из Лондона о значењу злогласног слова „3” за време окупације заплашити, а не заклати. У пракси знало се тачно значење у оба случаја. Последња прича, „Прегањање”, састоји се од бележака из дневника једног четника у последњој години рата. Пошто се Лалић у целој књизи служио фактима, веродостојним судским и новинским цитатима и исказима чланова партије, треба закључити да је употребио стварни дневник овог четника. Из њега се види безнадежни положај четника у Црној Гори пре тоталног пораза. У ствари, сав дневник је један обичан списак бежања из једног места у друго. Ипак је Лалић овде, избором исечака, блажи од критике четника у својим ранијим делима. На пример, четничка „колаборација” са Италијанима добија ново светло: „У десет сати крећемо да спроведемо заробљене Талијане... Не надају се нашој наклоности, па и не моле као прије, и не нуде на продају ништа од одеће.”(295) Ако су четници и Италијани колаборирали, према званичном ставу комунистичке партије,

26

откуда онда Италијани као заробљеници. Један податак је мало сумњиве веродостојности кад је реч о привременом преласку црногорских четника у Србију: „Талијанске паре Србијанци не признају и не примају. Тако се до љеба ни на који начин не може доспјети. Са издавањем легитимација споро иде. Нудимо им писаре наше, људе извјежбане, да се рад убрза - не примају их, сумњају у њих. Сумњају и у нас, у нашу борбу, у нашу глад и све наше... Остаје нам да нагађамо, па то и чинимо: Или им је досадило да дочекују избјеглице из Словеније, Славоније, Бачке, Срема и Косова; или их је наљутило наше празно хвалисање ‘пун револвер и празан трбух'; или су се некако кришом, мучки, преко ноћи, код њих власти дочепали тајни партизански симпатизери који су се наслушали жалба на нас.”(304-305) Не верујем да су Србијанци били тако хладног срца према браћи сапатницима, чак напротив. У том дневнику има и једна штура реченица: „Добровољци из Србије добри су борци.”(301) Није јасно да ли је то и Лалићев закључак; вероватно да јесте јер зашто би онда то помињао. Један извод из дневника карактерише сву дубину трагедије српског народа у Другом светском рату. Мада долази од једног четника, припадника побеђене стране, тај извод може да се узме и као Лалићев закључак, као и закључак свих истинољубивих историчара: „Јутрос полазимо на Улошевину, брдо о којем пјесма каже да је било крвљу напојено и прошлог рата. Код нас се тако све понавља: мијењају се људи, жртве, једни прођу а други дођу, и у другим униформама, али нека, вазда иста брда, поља, повремено ожедне, зажеле људске крви, и нађу начин да привуку ко ће је дати.”(302) Писац предговора књизи, књижевни историчар и критичар, приређивач Лалићеве заоставштине, Бранко Поповић, цитира самог Лалића из једног његовог ранијег дела, што се односи и на ову књигу: .......... закашњели романтичари, Аргонаути двадесетог вијека, предвођени идејама Маркса и Енгелса из деветнаестог, наивно су се насукали на гребене људског фактора, назубљеног инстинктима љуте људске себичности, урођене лијености и глупости, ненасите крађе и пљачке. Велика - имена којима је испуњена прва половина овога вијека - Лењин, Троцки, Бухарин, Стаљин, Торес, Телман, Тољати, Димитров према томе су били само илузионисти, нереални као Вукашин Марковић, Че Гевара или Аљенде... Златно руно које су тражили, којим би нас усрећили није било тамо гдје су га тражили.”(17) Овоме није потребан коментар. Важно је да се оваква мишљења све више чују, макар и са закашњењем, пошто је лисица упала у тор и поклала најбоље кокоши.

Васа Михаиловић

1. Михаило Лалић, Опраштања није било (Београд: Српска књижевна задруга, 1994). Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

FOND ZDRAVSTVENOG OSIGURANJA TUŽI PANIĆA I RUKOVODIOCE ICN. Republički zavod za zdravstveno osiguranje u četvrtak je podneo Okružnom javnom tužilastvu u Beogradu krivične prijave protiv rukovodilaca firme "ICN Farmasjutikals" zbog zloupotrebe službenog položaja dok su upravljali "Galenikom", čime su tu fabriku i državu oštetili za skoro 200 miliona maraka. Direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Zoran Vesić u izjavi navodi da su krivične prijave podnete protiv "Milana Panića, Dušana Mitevića, Ljubisava Rakića, Radomira Stojičevića i Adama Dznija zbog zloupotrebe službenog položaja u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi". (Beta, 16.5.2002.).

Искра 1.јуни 2002

† ПРОТОЈЕРЕЈ ЂОРЂЕ ЛАЗИЋ У понедељак 15. априла 2002. године преминуо је после краће болести у болници у Индијани, САД, протојерејставрофор о. Ђорђе Лазић дугогодишњи парох Саборне цркве Св. Илије у Мервилу, Индијана и архијерејски заменик Средњезападне америчке митрополије и њен просветни референт. Одар покојног проте Лазића био је постављен у Саборној цркви Св. Илије, коју је он са својим парохијанима сазидао 1983. године. Ту је у петак увече 20. априла служен парастос за покој душе покојног проте. Служило је околно свештенство на челу са протом Лазаром Костуром, парохом цркве Св. Илије. Црква је била препуна благочестивог народа из Мервила, Шервила, Лансинга, Јужног Чикага, Ђолијета и других околних места. По одржаном парастосу са покојним протом Ђоком како су га сви из милоште звали - опростио се најпре месни парох прота Костур, који је у своме говору одао дубоку благодарност проти Лазићу за сва добра која је учинио за Српску православну цркву и за свој вољени народ, а нарочито за Србе у Индијани са којима је сазидао овај велелепни храм посвећен Св. пророку Илији. Следећи се са покојником опростио у име свештеничког братства за Америку и Канаду протојерејставрофор о. Недељко Лунић, парох цркве Св. Ђорђа из Ђолијета. И прота Лунић је одао у име целокупног свештенства захвалност проти Лазићу за све што је кроз своју дугу службу учинио за српски народ на Североамеричком континенту. На крају се над одром покојног проте Лазића опростио прота Милош Весин, парох цркве Св. Арханђела Михаила у Лансингу, где је после пензионисања дуго живео прота Лазић. Говор је био толико дирљив да се сав народ гушио у сузама. Између осталог, прота Весин је рекао: Често сам обилазио у болници болесног оца проту Лазића. Једном приликом - а то су већ били последњи протини овоземаљски дани - упитао сам га: „Оче прото, шта би желели да Вам донесем”? Он ми је одговорио: „Донеси ми један стручак босиљка”. Рекох: „Зашто баш босиљак”? А он ми одговории: „Кад сам био мало ђаче, мајка ми је увек пред полазак у цркву стављала у џеп од капутића босиљак, говорећи ми: „Иди са срећом и да ми миришеш као босиљак”. И ја му донесох стручак босиљка са целивајуће иконе из нашег храма. Кад му га дадох, он га је дуго мирисао. Упитах га: „Шта осећате оче прото”? А он одговори: „Прошлост”. То је било наше задње виђење и разговор...” Из Индијане ковчег са телом покојног о. Лазића био је пренет у манастир Св. Саве у Либертвил, где је седиште Митролије средње-западно америчке, а где је на манастирском гробљу сахрањена и протиница Евица. У суботу 21. априла, у манастирској цркви служена је најпре архијерејска литургија. Чинодејствовао је Њ.В.П. митрополит г. Христофор уз саслужење 14 свештеника из Америке и Канада, јер је једно време прота Лазић службовао у Виндзору у Канади. После литургије, служено је опело. По завршетку опела са покојним о. Лазићем опростио се дугим говором митрополит г. Христофор који је изнео све заслуге покојног проте Лазића на црквеном, народном и васпитном пољу. Одао му је дубоку захвалност за све што је учинио за цркву и народ. Потом се у име свештенства из Канаде опростио протојереј-ставро-

Искра 1. јуни 2002

фор Михаило Додер, парох цркве Сабора српских светитеља из Мисисаге у Канади. Он је био парохијанин проте Лазића у Ст. Луису и њега је о. Ђока припремио за свештенички позив, за шта му је о. Михаило одао безмерну захвалност. После задњег цјелованија, погребна поворка је кренула на манастирско гробље, где се над раком са покојним протом најпре опростио брат Давид Максимовић, председник Црквено-школсне општине Св. Илије из Мервила, који је покојном проти Лазићу одао захвалност за све што је учинио за парохијане и народ у Гери и у Мервилу за време свог дугог службовања. После сахране у манастирском дому приређена је даћа за покој душе оца Ђоке. На крају се са протом Лазићем у име Српских добровољаца опростио друг Андрија-Андра Мандић, прочитавши слово са исцрпном биографијом покојника: Ђорђе Лазић рођен је 1912. године у румунском Банату од оца Димитрија и мајке Стане, рођене Милошев. Отац му је био учитељ Српске православне вероисповедне школе у Гаду. Још као дечак од 11 година је остао без оца, али жеља оба родитеља да им Ђорђе као најстарији син буде свештеник, остала је да живи у срцу мајке. После завршетка основне школе у родном месту, Ђорђе је продужио школовање у румунској гимназији и Чакову. По завршетку средње гимназије, 1928. године се уписао у шесторазредну богословију Св. Саве у Сремским Карловцима. По завршетку богословије, 1934. године се уписао на Теолошки факултет Универзитета у Београду, где је дипломирао 1940. године.

27

о. Ђорђе ... У међувремену се Ђорђе оженио са Евицом, рођеном Јовановић из Београда и био рукоположен за ђакона на Аранђеловдан исте године од тадашњег епископа банатског Викентија са назначењем ђакона и вероучитеља у Врањеву (данашњи Бечеј). Господ Бог је брак оца Ђоке и Евице благословио са два сина - Димитријем и Милутином. Још за време студија на Теолошком факултету, о. Ђорђе је похађо и Музичку школу „Стеван Мокрањац” у Београду, где је дириговао црквеним хоровима на Чукарици и у Београду. Након две године службе у Врањеву, био је премештен за вероучитеља у Београд. Ту је остао све до 1942. године, када је био премештен за вероучитеља у Мокрин, где је истовремено био и ђакон у тамошњој цркви. Пред улазак Стаљинове Црвене армије у Београд, о. Ђорђе се са Српским добровољцима у јесен 1944. године повукао у Словенију, која је била северозападни део Краљевине Југославије. Када су савезници нашу Краљевину предали Јосипу Брозу-Титу и његовим комунистима, о. Ђорђе се у пролеће 1945. године повукао у Италију, где је био у логорима у Форлију и у Еболију. Одатле је 1946. године о. Ђорђе са једном већом групом професора и студената отпутовао у Енглеску, где је у Дорчестер колеџу (недалеко од Оксфорда) под покровитељством Англиканске цркве била отворена богословија за Српску православну цркву. У богословији је предавао литургику, црквено појање и водио хор, и ту је провео две године. Из Дорчестера је на други дан Божића 1949. године дошао у Америку. У Њујорку је био ђакон епископу жичком Николају и био хоровођа црквеног хора. Истовремено је био члан Одбора за дочек Срба емигрананта, које је прихватао на пристаништу и слао у места широм Америке где им је то било одређено. Када је оцу Ђорђу стигла породица из Београда супруга Евица са синовима Димитријем и Милутином, тадашњи епископ Дионисије га је рукоположио за јереја и послао за свештеника новоосноване парохије у Фресно, Калифорнија. После непуних годину дана, о. Ђорђе је био изабран за сталног пароха у Ст. Луису, Мисури. Када је настао небивали раскол у Америци, о. Ђорђе је отишао за свештеника у Виндзор у Канаду. Одатле је 1965. године прешао у новоосновану парохију Св. Илије у Мервилу, где је са тамошњим народом подигао велепну цркву, која је била освећена у октобру 1983. године. Ту је 1987. године ступио у пензију, али је био постављен за Архијерејског заменика и члана Црквеног суда и Епархијског одбора и Савета и за Верског референта Митрополије средње-западно америчке. Као што се види из биографије, живот и рад проте о. Ђорђа Лазића био је испуњен несебичним радом и невиђеним прегалаштвом за своју цркву и за свој народ, који га је поштовао, волео и у његовом раду несебично помагао. Зато је о. Ђорђе најпре био од Св. Синода Српске православне цркве одликован чином протојерејаставрофора с правом ношења Напрсног крста. А 17. маја 1999. године на предлог Његовог високопреосвештенства митрополита г. Христофора, који је итекако ценио рад свога верног сарадника, Св. Синод је благоизволео одликовати проту Лазића највишим црквним одликовањем орденом Св. Саве првог степена. У Грамати стоји: „Свети Архијерејски Синод Православне Цркве додељује Високопречасном протојереју-ставрофору, Архијерејском заменику Митрополита Средње западно

ПАРАСТОС ГЕНЕРАЛУ МИЛАНУ НЕДИЋУ И Д. В. ЉОТИЋУ Прве недеље месеца марта одржан је у Саборној Цркви Св. Саве у Кливланду ,Охајо, парастос генералу Милану Недићу, спасиоцу српског народа за време немачке окупације и комунистичке револуције, и Димитрију В. Љотићу, духовном предводнику Српских добровољаца, као и Жики Лазовићу, црквеном тутору коме је пала полугодишњица упокојења. Пошто је у исто време падала годишњица престављења Андреје и Марије - родитеља монаха Серафима из манастира Марче, то је и њима служен парастос. Парастос су служили протојереј-ставрофор о. Ненад Ресановић, пензионисани кливландски парох и прота о. Звонко Которчевић, духовник манастира Марче из Ричфилда, Охајо. За певницом је певао монах о. Серафим. По завршетку парастоса с неколико лепих и топлих речи прота о. Ненад је одао признање и захвалност генералу Недићу и Димитрију Љотићу за сва добра која су учинили за свој народ. Такође је истакао рад црквеног тутора Жике Лазовића као и пожртвованост верних црквених чланова Андрије и Марије Стевановић. Потом је у црквеној сали обављено послужење. Парастос су припремиле породице Саве и Бранке Таталовић, Олге Лазовић, Боре и Љиљане Карапанџић, Марија-Маца Вуксић и г-ђа Савка (Аничић) Крсмановић, која је дуго живела у Оснабрику. Нека је вечна слава и хвала покојницима: генералу Милану Ђ. Недићу, Димитрију В. Љотићу, Жики Лазовићу, Андреји и Марији Стевановић!

БМК

___________________________________ Америчког, високо одликовање Српске Православне Цркве Орден Светог Саве првог степена у знак захвалности за више деценијску одану службу Српској Православној Цркви и њеној верној духовној деци” (Београд, 17. маја 1999. године. Син. број 801). Данас не само Српство у Америци оплакује верног слугу Божјег и Српског рода проту Ђорђа Лазића, већ и цела Српска православна црква којој је кроз дуге деценије одано служио. Посебно га оплакујемо ми Српски добровољци са којима је о. Ђока - како смо га сви звали - делио најтеже часове свога живота на земљи. Ми смо дубоко захвални за све што је учинио у животу, раду и борби под узвишеним добровољачким геслом: С вером у Бога, за Краља и Отаџбину. По речима песника Божидара Ковачевића о. Ђока је био свештеник: „Што живи и мре за своје стадо, Што свуда своје подмеће чело, Што благо срца за људе стопи У драгуљ који ко жртву чисту Свакога дана приноси Христу: Слободу он је крстом презивао, С Јеванђељем је у борбу звао”! Ожалошћеној породици изражавамо дубоко саучешће и узносимо топле молитве Свевишњем да у Царство Своје прими праведну душу свога верног слуге и будног пастира расејаног српског стада. Нека му је вечна слава и хвала!

Бора М. Карапанџић

28

Искра 1.јуни 2002

† ЖИВА ВАЉАНОВ

† ДИМИТРИЈЕ СТЕВИЋ

У Оснабрику, Немачка, умро је 16. априла 2002. године после теже операције наш друг и бивши добровољац Четвртог пука СДК, Жива Ваљанов. Сахрањен је 19. априла на српском гробљу у Оснабрик-Еверсбургу. Жива је рођен у Петровграду (Зрењанину), 7. јуна 1923. године у земљорадничкој породици. Имао је безбрижно детињство све до своје девете године када му умире мајка, а неколико година касније и отац што је утицало на његов потоњи развој. Као врло млад сусреће се са тешкоћама живота, али наслеђена побожност даје му да савлада све препреке и не клоне под теретом бремена животног које је премлад понео. Одмах по избијању комунистичке револуције, на позив генерала Недића, ступа 1941. године у Српске добровољце. Учествовао је у свим борбама својих јединица у Србији. Године 1944. са добровољцима прелази у Словенију, а недуго потом и у Италију - прво у логор Форли, а потом Еболи - где бива смештен са хиљадама друге браће и сестара. Након две године логорског живота у Еболију упознаје своју животну сапутницу Савку, избеглу са Динарским четницима војводе Ђујића, где се и венчавају. У овом сретном браку родило се између 1947 1961. године петоро деце, три сина и две кћерке: Лазар, Аца, Ружица, Никола и Јулка. После Италије породица Ваљанов је живела у логорима Дипхолц и Линген у Немачкој, да се на крају 1957. настани у Оснабрику. У свим фазама прогнаничког живота Жива је узимао активно учешће у националном и верском животу. Опело у храму Св. Ђорђа у Оснабрику служили су надлежни парох, протонамесник о. Маринко Рајак и ранији оснабрички парох о. Јован Марић. У опроштају од Живе, о. Рајак је рекао и ово: „Његова духовна повезаност са манастиром Хиландаром остаће за узор многима, нарочито са сада већ упокојеним оцем Митрофаном коме је много помагао заједно са супругом и био сведок подизања метоха хиландарског на Какову где су и сами саградили себи кров за боравак у близини светиње хиландарске у којој су боравили већи део године. Године 1998. први пут после непуних педесет година посећује отаџбину, за коју се много бринуо, јер је презирао режим који је сламао кичму његовог народа. Вратио се са различитим утисцима, али са искреном надом да ће бити боље. И када је спаковао ствари и резервисао карту да поново пође за Грчку након краће болести Бог га позива себи. Био сам у духовној посети његовом дому непосредно пре упокојења. Није имао снаге за дуг разговор који смо до тада редовно водили. Живот његов угасио се тихо, а ми остајемо сиромашнији за једног веома доброг хришћанина, човека, родољуба и сведока тешких и тегобних збивања нашега времена... Колико сам пута зажелео да у овим тренуцима нађем праву реч која би олакшала бол и тугу мојим парохијанима када смрт закуца на врата њиховог дома. Али, праву утеху и олакшање даје човеку само наш Спаситељ Господ Христос који каже: „Ја сам васкрсење и живот и који у мене верује иако умре, живеће”! Што ће рећи, истинском и правом вером осветљава се тама смрти и указује на пут који води у живот вечни.” Над гробом покојног Живе од њега се опростио и о. Јован Марић.

У Енглеској у Хај Викаму (High Wycombe) преминуо је 9. априла о. г. Димитрије Стевић, познатији под надимком ’Мита Фока’ (због бркова којима се у добровољцима поносио). Покојни Димитрије је рођен 2. августа 1920. године у Салаковцу код Пожаревца, у хомољском крају где су се увек рађали родољубиви, храбри и ратоборни синови нашег народа. Мита је био један од најстаријих добровољаца. Крајем септембра 1941. године ступа у Шести добровољачки одред којим је тада командовао Бога Павловић. Од тог одреда је крајем 1942. г. формирана друга чета Првог батаљона чији је командир био Ратко Обрадовић, а када су формирани пукови Мита се нашао у првој чети првог батаљона, код свог омиљеног командира Томаша Милића „Доктора”. Учествовао је у свим окршајима које је та чета имала у Србији, Срему и Словенији све до последњих борби на Сочи код Горице и преласка у Италију. Сви његови саборци који су учествовали заједно са њим у борбама сећају се какав је јунак био и увек се осећају привилеговани да су имали прилику да са Митом у истој јединици проведу ратне године. После преласка у Италију, Мита је провео цело време са нама по логорима Ћезени, Форлију, Еболију, по групама у Напуљу и Казерти, а онда у Мунстер лагеру у Немачкој - све до преласка на цивилни статус избеглице. После кратког времена проведеног у избегличким логорима, прешао је из Немачке на рад у Енглеску. Након извесног времена живећи по хостелима, најзад се настанио у Хај Викаму где је провео последње године свог живота. Био је веран, одан и веома цењен друг. Учествовао је у многим активностима наше колоније у Енглеској. Кад год смо се сретали на нашим саборима и прославама, увек је био пун живота и весело се потсећао на наше ратне доживљаје. Последњих неколико година боловао је и повукао се у себе. Осамио се и постао према другима око себе доста неповерљив, што је била последица тешког живота изгнаника. Сахрањен је 14. маја у локалном гробљу, близу Андре Милосављевића и Милете Нешића. Опело су обавили протојереј ставрофор о. Миленко Зебић (који је дошао на сахрану по покојниковој изричитој жељи) и локални парох протојереј Никола Котур. У храму се од Димитрија опростио пригодном беседом прота Миленко, а над отвореном раком се са њим опростио, у име Митиних сабораца, његов стари друг из Шестог одреда Марјан Берета. Почивај у миру, драги наш друже Мито, нека ти милостиви Господ подари рајско насеље и заслужени мир твојој напаћеној души.

Слава и хвала нашем добром и верном другу Живи Ваљанову; молимо се да му Господ подари живот вечни! Ожалошћеној породици наше дубоко саучешће!

Искра

Искра1.јуни 2002

Искра 29

† ПРОТИНИЦА МИРЈАНА МИЉКОВИЋ

† ДУШАН БОШЊАКОВИЋ

У суботу 13. априла 2002. године преминула је у дубокој старости у Лорену, Охајо, протиница Мирјана - Дика Миљковић, супруга покојног протојереја-ставрофора Радована Миљковића, дугогодишњег пароха цркве Св. Ђорђа у Лорену.

У Београду је преминуо 15. марта ове године ДушанДуле Бошњаковић. Душан је рођен 1917. године у Бачинцима, Срем, од оца Богољуба, свештеника и мајке Мирославе рођене Петковић.

Одар са телом покојне протинице Миљковић био је постављен у цркви Св. Ђорђа, где је у уторак одржан парастос у присуству породице и бројних парохијана црквено-школске општине на челу са парохом презвитером о. Милорадом Орлићем.

Душан није био за вријеме рата у ниједној војној формацији, али је прије Другог свјетског рата припадао ЈНП Збору. У Лесковцу је био његов оснивач и као такав појављивао се и говорио у име Покрета на главнијим државним празницима.

Парастос је служио епископ Источно-американски Њ.П. г. др Митрофан уз саслужење десет свештеника и једног ђакона, који су дошли из разних парохија Охаја и Пенсилваније, да би одали задњу почаст покојној протиници. По одржаном парастосу са покојном протиницом Мирјаном опросио се владика др Митрофан, који је између осталог, рекао и следеће: „Управо долазим с болесничке постеље, да би се заједно са вама помолили Богу за покој душе свима нам драге протинице Мирјане-Дике. Сматрао сам за своју дужност да овде дођем и из поштовања према покојници, а такође и из великог поштовања покојног проте Радована Миљковића, који је својом дугогодишњом свештеничком службом много задужио Српску православну цркву и српски народ. Што је покојни прота Радован могао тако успешно обављати своју дужност, у многом заслуга припада и његовој протиници. Наш народ лепо каже: „Попадија је пола попа”. Покојна протиница Мирјана је уживала велики углед и поштовање и није случајно њеном имену придодато и оно „Дика”. Она је заиста била дика и понос не само своме проти и својој фамилији, већ и целом спрском народу, који се заиста њоме поносио и дичио. И данас када смо се помолили Богу да би њену душу примио у Царство Своје, ја верујем да ће и у Царству Божјем протиница Дика бити на понос и дику. Њеној бројној породици изражавам дубоко саучешће, а молимо се Господу да подари живот вечни својој верној слушкињи протиници Мирјани. Славајој”! После је обављено цјелованије, па је ковчег са телом покојне протинице авионом пренет у Милвоку, одакле је обављена сахрана у манастиру Св. Саве у Либертвилу, где је сахрањена поред свога супруга проте Радована, који је преминуо 1992. године. Протиница је поживела 91. годину. Породици изражавамо дубоко саучешће, а покојној протиници Мирјани нека је вечна слава и хвала!

БораМ. Карапанџик

СВИ ЗАДОВОЉНИ РЕЗУЛТАТИМА. Блок странака које се залажу за независну Црну Гору освојио је већину мандата у 10 од 19 општина у којима су у среду одржани локални избори, показају прелиминарни резултати независних посматрача. (Б92, 16.5.2002.). ДПС ЗАДОВОЉАН РЕЗУЛТАТИМА ЛОКАЛНИХ ИЗБОРА. Демократска партија социјалиста Црне Горе изразила је задовољство резултатима локалних избора. "У односу на прошлогодишње парламентарне изборе бележимо раст, док Социјалистичка народна партија свугде бележи известан пад, што је нама изузетно важно", изјавио је на конференцији за новинаре портпарол ДПС Игор Лукшић. (Бета, 16.5.2002.).

30

Душан је 1939. године завршио текстилну школу у Лесковцу. По завршетку школе, отишао је у Сремску Митровицу, и кад је рат почео Душан се нашао у Срему. Ту се није могао задржати због усташа. У два маха Нијемци су га хапсили и држали у затвору на Бањици у Београду. Био је на присилном раду, али успио је да се отме из окупаторових руку и побјегне. Управо се тада упознава са својом будућом супругом Надом Петковић и њеном сестром које су тих дана пуштене из концентрационог логора. Душан и Нада су се вјенчали у новембру 1943. године. Живот Душана и Наде под комунистима није био лак. Селили су се из једног мјеста у друго. У Зрењанину се задржао дуго времена, гдје је радио у фабрици тепиха. Тај је посао изгубио, јер није био подобан комунистичким жбировима и властима. Ишао је у школу гдје је завршио курсеве за наствавника руског и српског језика. Радио је тај посао све до пензије 1979. године. У браку су Душан и Нада стекли двије кћерке - Ленку (настањена у Њемачкој) и млађу Слободанку - Бобу (настањену у Калифорнији). Обе су удомљене и добро ситуиране. Родитељи стижу Боби 1989. године. Када су могли срећније да поживе, мајка Нада умире 1993. године од тешке бољке са којом се хрвала преко четири године. Душан је тешко подносио тај губитак. Отишао је почетком ове године у Београд у посјету и послије мјесец и по дана, свиснуо је од бола и жалости. Тијело му је пренешено из Београда у Калифорнију, гдје је сахрањен поред супруге Наде на српском гробљу „Јединство” код Лос Анђелоса. Душан је био добар родољуб и породични човјек. По природи тих, скроман и ненаметљив. Остао је вјеран својим предратним идеалима, убјеђен антикомуниста и противник данашњих партијаша и корупционаша у отаџбини. Њему и супрузи Наде вјечни покој и мир у царству славе Христове, а кћеркама, унучади и зетовима наше саућешће!

Ђ. Драгичевић

ĐUKANOVIĆ U VAŠINGTONU. Državni sekretar SAD Kolin Pauel u ponedeljak je odao priznanje predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću, njegovoj Demokratskoj partiji socijalista i ostalim političkim snagama koje su prihvatile inicijativu Evropske unije o formiranju saveza sa Srbijom. Priznanje je izrečeno tokom susreta u Stejt departmentu, gde je Đukanović u pratnji svog spoljnopolitičkog savetnika Milana Ročena počeo dvodnevnu radnu posetu Vašingtonu... Predsednik Crne Gore srešće se s Gregom Sultijem, načelnikom Sektora za Jugoistočnu Evropu u Bušovom Savetu za nacionalnu bezbednost i jednim od glavnih kreatora američke politike na Balkanu, predstavnicima Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda, Američke agencije za međunarodni razvoj i s grupom istaknutih kongresmena i senatora sa Kapitol hila. Drugog dana posete, Đukanović će govoriti u Institutu za mir na temu "Budućnost Crne Gore". (SENSE, 29.4.2002.).

Искра 1.јуни 2002

Прилози „Искри” Уместо воштанице за покој душе проте о. Ђорђа Лазића Породица М. Павлице К$ 100 Уместо воштанице за покој душе попадије Мирјане - Дике Миљковић Даница Павлица К$ 50 Нека Господ подари покој душе Живана Пековића Јеврем Мркоњић К$ 25 Нека Господ подари покој душе проте о Ђорђа Лазића Јеврем Мркоњић К$ 25 Нека Господ подари покој душе Боре Живановића и моје саучешће његовој породици у Немачкој Драгољуб Текић К$ 20 Као знак сећања на наше страдале и помрле добровољце Стојан Аксентијевић - Сеља К$ 50 Н. Н.

Поклон Искри Драгољуб Николић К$ 40 Е 5

Поводом добровољачке славе Српски добровољци у Канади

Св.

Ђорђа К$100

Нека Господ подари покој душа бивших чланова хора из Peterley hostel-a: Милорада Кељачког, Бана Димитријевића, Драгосава Илића, Мише Војковића и Миодрага Радовановића Аца Вуковић £ 10

За успомену на друга саборца српског добровољца Димитрија Стевића, познатог као Мита-'Фока’, као и све изгинуле и преминуле добровољце Аца Марјановић £5 Уместо воштанице за покој душе друга саборца Димитрија Стевића Аца Вуковић, Живојин Петровић, Богдан Бавеља, Марјан Берета и Славко Косић сви по £ 5 За успомену на Живана Пековића и проту Ђорђа Лазића Живан Лазаревић £5 За успомену на Стојана Пајића Јелисавка-Цуја Пајић са децом

£5

Уместо воштаница покојним друговима чика Дуји Лукићу, Радославу-Раци Протићу и Власти Пауновићу Зоран и Анет Миљковић $ 50 Нека Господ подари покој душа и у знак сећања на проту Ђорђа Лазића и протиницу Мирјану-Дику Миљковић Андра Мандић $ 25 Нека Господ подари покој душа и као знак сећања на Рацу Протића и Дују Гајева Миленко и Ана Поповић $ 50 Молећи се Господу да души веома цењеног и драгог проте Ђорђа Лазића подари рајско насеље и вечни мир Драгиња Ојдровић $ 20 Нека Господ подари покој душа драгог друга Живана Пековића, протинице Мирјане-Дике Миљковић и проте Ђорђа Лазића Стеван и Вера Ћурувија $ 30 Великом проти Ђорђу Лазићу који ће заувек остати жив међу нама друг Војкан Вељковић $10 За успомену Пековића Милена Свирчић

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST l/davač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28).

Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „lskra Periodical" slati na adresu Administracije.

Poverenici: AMERIKA: „Jadran", e/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Искра1.јуни 2002

на

драгог

друга

Живана $ 20

Као знак сећања на Драгослава-„Пушу” Мајерхофера верног нашој заједници и сенима његове браће Миће и Константина„Коче". Драги и незаборавни куме Пушо слава ти и хвала! Јовица и Добринка Милетић £ 10 Као знак сећања на мог доброг деду Жарка Лукића и прадеду Дују Лукића Живомир Лукић £18 Нека Господ подари покој души и као знак сећања на друга Живана Пековића Андра Мандић $ 25 Поводом упокојења проте Ђорђа Лазића, протинице Мирјане-Дике Миљковић, Живана Пековића (Чокешине), Вере Ђурђевић и Живе Ваљанова. Господ да им буде милостив и да их прими у Небеско Царство! Милан и Трајанка Дарда Е 10 Нека милостиви Господ подари покој душа проте Ђоке Лазића, протинице Мирјане-Дике Миљковић, Живана Пековића и Дује Гајевића о. Матеја и Љубица (Цица) Матејић $ 50 Као знак сећања на свога скоро преминулог рођака Драгослава-„Пушу” Мајерхофера Барушић Љубинка £10

У славу и сећање на све Српске добровољце који нису живи да славе Светог Ђорђа Победоносца Аца Богојевић £ 25 Као знак сећања на моје добре другове Стојадина Дамњановића и Бранка Петровића Мирко Јовичић £5 Као знак сећања на покојне другове Драгослава-„Пушу” Мајерхофера и проту Ђорђа Лазића Милан Петковић-Пепи £5 Као знак сећања на доброг друга СтојадинаЦолета Дамњановића Миша Јовановић £5 Уместо воштаница и цвећа на гробове мојих добрих другова: оца Митрофана Хиландарца, Милинка Новаковића, Борисава Васиљевића, Срђана Недељковића, Павла Косића, браћу Константина, Мићу и Драгослава Мајерхофера, Драгољуба - чика Драгита Веселиновића, БоривојаБоре Живановића, Трифуна Корандића и Драгољуба Урошевића. Нека Господ подари покој њихових душа и вечна им памјат. Никада их нећу заборавити! Бранислав-Бане Лазаревић£ Нека Господ подари покој душа другова Душка Живковића и Драгослава-„Пуше” Мајерхофера Миле Радисављевић А$100 За успомену на друга и поштованог протојереја-ставрофора оца Ђорђа Лазића; садруга приликом бежања из Љубљане преко Крањске Горе драгог Живана Пековића и драге Вере Керечки-Ђурђевић Зоран и Анет Миљковић $ 100 Нека Господ подари покој душе и као знак сећања на ратног друга Душана Деспотовића „Џипса”. Андра Мандић $ 25 Нека милостиви Господ подари мир и покој души мог старог доброг друга и саборца Душана Деспотовића „Џипса”. Бранки најискреније саучешће! Марјан Берета £10 Нека Господ подари покој души и за успомену на мога драгог течу Душана Деспотовића „Џипса”. Мира и Велимир Јовановић са пор. $100 Уместо цвећа на гроб нашег драгог зета, пашенога и тече Душана Деспотовића „Џипса”. Нека му Господ подари Рајско насеље! Бобан и Ружа Радојичић са фамилијом, Добрила и Гари Фарвер са децом, Рада и Милан Малић са децом, Вера и Милан Поткоњак са Децом, Милан и Бренда Радојчић са децом $130 За успомену на врлог Живана Пековића Марко Пивац $ 30

† Душан Деспотовић - Џипс, наш друг и српски добровољац умро је у првој половини маја о.г. у Сиднеју, Аустралија. Надамо се опширније у следећем броју.

31

Под лупом

ХАШКА ТРАГИКОМЕДИЈА Под горњим насловом и наднасловом овај напис објављен је у београдском дневнику „Гпас јавности” од 10. маја 2002. године, аутор Вјекослав Радовић,

мио непристрасност, све више понаша као тужилац и као да никад није чуо за матерњу му реч регјигу, што значи кривоклетство и одговорност за лажно сведочење.

После три месеца суђења Слободану Милошевићу у Хагу - упркос напорима појединих публициста и правних експерата, који примају плате преко невладиних организација, да нас убеде у супротно - и врапцима постаје јасно да је Хашки трибунал, заправо, трагикомедија: комедија од суда, с трагичним последицама по Србе.

По том основу досад је могао да стрпа у затвор макар половину сведока, а он ниједног није ни опоменуо. Напротив, он према њима испољава недопустиву благонаклоност и дозвољава им политичке говоре, што Милошевићу све чешће ускраћује. А све се у Хагу своди на политику.

*

* *

Ако неким неверним Томама није био довољан тромесечни дефиле лажних сведока, од којих већина као да никад нису ни чули за ОВК, онај црвени летак којим је Слоба ове недеље махао испред носа Ибрахима Ругове, требало је да отвори очи. Али, не треба имати илузија да ће то било шта променити. Факсимил тог летка, и слободни превод с албанског, од свих југословенских медија објавио је досад једино „Глас јавности”, још у јулу 1999. кад су се српска полиција и војска већ повукле с Косова. Тај летак је крунски доказ да је све на Косову било унапред изрежирано и оркестрирано, од наводне угрожености људских права, преко „масакра” у Рачку, до масовног егзодуса у Македонију и Албанију. У летку, који носи заглавље УЦК, и потпис „председника Републике Косова” Ибрахима Ругове, а тајно је, од руке до руке, циркулисао на Косову у марту 1999, Албанци се позивају да се масовно иселе, јер ОВК више не може да их заштити од „српске окупационе војске”, уз обећање да ће се вратити под заштитом НАТО, баш као што се и десило. Указивао сам на садржај тог летка представницима Кфора и Унмика у Приштини, али нико, осим једног италијанског официра у Пећи, није био заинтересован. Тврдили су да их не занимају узроци, већ само санирање последица. Случај Рачак не треба посебно коментарисати, али ваља подсетити поједине српске политичаре, данас на власти, као и „експерте” за људска права, да Косову 1989. није укинута аутономија, као што олако тврде, него је само сведена у реалне оквире и лишена елемената државности, чиме Албанцима није одузето ништа од људских права, баш као ни грађанима Војводине. Истина је да су Албанци, из политичких разлога, бојкотовали све јавне институције и стварали своје, паралелне. У борби за власт, дојучерашња опозиција је и то уписивала у грех Милошевићу, али сад, кад је он дефинитивно наша прошлост, инсистирање на тим, са стране подметнутим тезама, је само одраз поданичког менталитета и давање алибија за бомбардовање Југославије. Није никакво чудо што је Ругова негирао аутентичност поменутог летка, као и да му је Милошевић спасао живот, шаљући га у Италију; није чудно ни што скоро нико од сведока „није чуо” за ОВК, јер све је, очигледно, засновано на лажима. Али је шокантно да се британски судија Ричард Меј, који је у почетку макар глу-

Упркос томе, домаћи и страни заговорници Хашког суда неуморно нас убеђују да Срби морају да се „суоче са сопственом одговорношћу”, што је у реду. Али није у реду што се тиме унапред имплицира кривица, док се на другој страни сусрећемо само са лажима, манипулацијама и подвалама. Зато, да сам неким случајем на Милошевићевом месту, одустао бих од даљег испитивања „сведока”, јер то заиста постаје и бесмислено и досадно. Затражио бих право на завршну беседу и хитно изрицање пресуде, или остатак овог кафкијанског процеса провео спавајући у судници, по могућности дубоко хрчући. Јер, апсурду, очигледно, човек може успешно да парира само - апсурдом.

Вјекослав Радовић

КРЕДИТ, ПЉАЧКА ИЛИ НАЈАВА ДЕВАЛВАЦИЈЕ ? Ову вест и коментар (који смо нешто скратили) нашли смо на Интернету 21. априла. *

* *

Политичка партија „Препород Србије” упозорава грађанство да не наседа на најаве кредитирања грађана од стране Националне штедионице, иначе фаворизоване од стране актуелних власти, а која је настала у истом тренутку када су ликвидиране четири најјаче српске банке почетком ове године. Наиме, Генерални директор Националне штедионицебанке Бојан Станивуковић најавио је кредитирање грађана под повољним условима. Колико су ти услови повољни може се закључити по каматама за кредите. Камате на кредите за готовину, који су за сада једино извесни, износе 2,2% на месечном нивоу и дају се на рок од 6 до 18 месеци. Када се прерачунају на годишњи ниво ове камате су 29,8%, а за 18 месеци износе 48% (рачунато комфорном методом-како се камате и рачунају)... Тешко да се овако лихварски услови могу назвати другачије до обичним зеленаштвом. Пошто је ова банкаштедионица („национална” по називу, а по вестима са других страна, створена немачким капиталом - Искра) под заштитом и благословом власти, Народне банке итд, није јасно да ли нам је то светла будућност већ почела или нам гувернер Народне банке, група Г-17, потпредседник савезне владе и остали експерти најављују девалвацију...