DR KISINDŽER, RATNI ZLOČIN I SUĐENJE U HAGU Zašto Milošević i Srbi moraju biti osuđeni? Tokom nedelje 21-28. aprila dr Непгу Kisindžer, bivši američki državni sekretar i već duže vremena jedan od najuticajnih stratega američke spoljne politike, bio je gost britanskog Instituta direktora u londonskom Albert Hall-u i glavni govornik pred 2.800 okupljenih biznesmena. Istovremeno bio je izložen i napadu demonstranata napolju pred Hall-om. Kako izveštava The Sunday Telegraph (S.T.) od 28. 4. 2002. godine, iz koga ovo prenosimo, demonstranti su skandirali „Ако ste ovde da vidite Kisindžera đubre ste” i nosili plakate „Непгу: portret serijskog ubice”. Povod ovih demonstracija i uznemiravanja dr Kisindžera je zahtev francuskih i španskih istražnih sudija da ga ispitaju u vezi „Operacije Kondor” i navodne kampanje terora u Južnoj Americi u toku 1970-ih godina kada je on bio državni sekretar. Novinar ST, Matthevv d’ Ancona, pošto je u Albert Hall-u jedva pronašao od britanske policije dobro čuvanog dr Kisindžera, otpočinje razgovor retorskim pitanjem: Da li je proganjanje na ovaj način pokvarilo bavljenje dr Kisindžera u Britaniji?, na koje nadovezuje njegovo izlaganje. „Vidite, ovo je - kako se dogodilo - prva zemlja u koju sam došao pošto sam napustio Nemačku 1938. godine. Bilo je to samo nekoliko nedelja, ali ipak bilo je to moje prvo iskustvo slobode. Bila je to zemlja u kojoj sam služio 1944. godine u 84. američkoj pešadijskoj diviziji. To je zemlja sa kojom imam dugih veza i mnogo prijatelja ovde... Ono što (neke istražne sudije) pokušavaju da urade jeste da upotrebe univerzalna Ijudska prava da srede sporove od pre 30 godina. Oni ne optužuju ni za kakve univerzalne povrede (Ijudskih prava). Oni ulaze u specifične slučajeve rukovođenja američke spoljne politike u odnosu na jednu geografski vrlo suženu situaciju.” Ljuti ga „velika dezinformacija” u štampi o poslednjem pokušaju da bude uhapšen prošle godine u Parizu. Tom prilikom je sudija Roger Le Loire poslao sudski poziv dr Kisindžeru da se pojavi kao svedok u slučju Pinočea. Stvar je prosleđena vladi SAD i on nije, kao što je na široko javljeno, „pobegao” iz francuske prestonice. „Držao sam se svoga utvrđenog programa i odleteo sam (iz Pariza) tačno kako je planirano.” Stvarno pitanje je da li dr Kisindžer, juren širom Evrope od pravnika umešanih u ovu kampanju, očekuje u krajnjem slučaju da se suoči sa ispitivanjem. „Pitanje prošlog puta bilo je navodno saučesništvo u nestanku jednog Francuza u Argentini (Jean-YvesClaudet-Fernandez, član čileanske levice, koji je nestao u Buenosajresu 1975. - umetnuto objašnjenje S.T.), Nikad nisam čuo za ovog Francuza, kao što je i očekivati. Nikad nisam čuo za ovaj slučaj. Ali moj stav je da ako vlada SAD smatra da je ispravno da odgovorim na
pitanja stranih sudija o vođenju američke politike, ja ću to da učinim u potpunosti.” Ne izgleda da će se ovo dogoditi, jer nema apsolutno nikavih pouzdanih dokaza o dr Kisindžerovoj ili vlade SAD umešanosti u ovim slučajevima. Uprkos toga on veruje da nova moda isleđivanja nerešenih pitanja iz perioda Hladnog rata može da bude izvor ozbiljnih teškoća u budućnosti. „Ljudi treba da se pitaju, da li je vođenje međunarodne politike uopšte moguće, ako visoki zvaničnici 30 godina posle događaja, budu proganjani po pitanjima taktike, zbog pojedinih slučajeva, o kojima zdrav razum kaže, da oni ne mogu ništa o tome znati. Gonjenje visokih zvaničnika stranih vlada - pogotovu prijateljskih vlada - treba da bude rezervisano za stvarno velike povrede Ijudskih prava”, zaključio je dr Kisindžer. (Preveo i mestimično podvukao gornji tekst - V.D.). *
* *
Neodređenim i izbegavajućim objašnjenjima i svođenjem svoga slučaja na pitanje taktike i pojedinaca, dr Kisindžer je samo zamaglio razloge zbog kojih pojedini evropski sudsko-istražni organi žele da ga saslušaju. Dobro je poznato da je osnova kampanje protiv dr Kisindžera daleko šira. Od njega se traži da kaže sve što zna o udelu vlade SAD i njenih servisa u svrgavanju Aljendeovog levog režima u Čileu i dovođenju Pineočea na vlast i masovnom gaženju Ijudskih prava ne samo u Čileu, već i od drugih vojnih režima u Latinskoj Americi koje je potom usledilo. U to vreme na čelu američke spoljne politike bio je dr Kisindžer, pa je sudija španskog Visokog suda, Baltahazar Garzon, tražio od Interpola da ga sasluša. Britanski demonstranti su pak neuspelo tražili od jednog londonskog suda da izda nalog za hapšenje dr Kisindžera zato što je „opunomoćio, pomogao i prouzrokovao ratne zločine u Vijetnamu, Laosu i Kambodži” za vreme svoga državnog sekretarstva u vladi SAD. Dakle, nisu u pitanju pojedinačni slučajevi i taktika, već sama američka spoljna politika i masovne i teške povrede Ijudskih prava. Prema tome odbrana dr Kisindžera da odgovornost treba da bude ograničena samo za „velike povrede Ijudskih prava” nije umesna u njegovom slučaju. „Slučaj Kisindžer” otvara i mnoga druga pitanja. Na primer, ukazuje na temeljnu razliku u tretiranju od strane britanske vlade dva zahteva španskog sudije Garzona. U prvom slučaju, pre dve godine britanska vlada je stavila u kućni pritvor bolesnog Pinočea, u Britaniji na lečenju, i tu ga isleđivala i držala skoro godinu dana, da najzad sudski odbije Garzonov zahtev za ekstradiciju i sa obrazloženjem da je general „bolestan”, predala ga čileanskoj vladi na dalje isleđivanje i