Iskra1094

Избијају на површину другојачија виђења 11. септембра

НЕУСПЕХ У ПОВЕЗИВАЊУ ТАЧАКА... (Све информације из овог написа узете су из www.bangkokpost.com/020602, аутор Патрик Мартин (ПМ), из <http://www.wsws.org/articles>www.wsws.org/ articles jun2002, аутор Џери Исак (ЏИ) u из Chicago Tribune, 12.6.02 (4T). У тексту који следи референце ће бити означене иницијалима из гope наведених заграда.) Сви ми, цео свет, знамо шта се десило 11. септембра прошле године. Да се подсетимо, међутим. Од четири отета авиона од стране арапских терориста, три су као "навођене ракете”, са посадом и путницима, погодили своје циљеве, док је четврти пао изгледа у борби између путника и отмичара негде у Пенсилванији. Као резултат акције прва три авиона, срушена су два торња Светског трговачког центра у Њујорку и једно крило Пентагона, у Вашингтону. Рачуна се да је у овим нападима било око три хиљаде жртава, док се америчка економија још и данас није потпуно опоравила од овог стравичног мада спектакуларног догађаја. Америчке, пак, власти су искористиле овај догађај да узбуркају незаинтересовано своје грађанство за политику генерално а светску поготово и да на том темељу запале амерички патриотизам којим је председник Буш практично добио "отворене руке" за свој тоталан - "или сте с нама или против нас!" - "рат против тероризма": Конгрес му је дао средства за тај рат и што је још невероватније право ограничења, иначе љубоморно чуваних и ”безбојазни-дабуду-такнута", тзв. цивилна права обичног света. Као резултат свих ових акција, отпочео је рат у Авганистану, свгнута је талибанска власт, док се против Ал Каиде, терористичке организације којој је на челу Осама бин ЈТаден, воде још и данас местимичне борбе. Међутим, овај рат, будући - као што сам рекао - тоталан, није ограничен само на Авганистан. Он се већ води, само другим средствима, свуда где терориста има или се они појаве. Већ су у том смислу наговештени ратови против земаља које чине, како их је назвао председник Буш, "осовину зла". То су Ирак, Иран и Северна Кореја. Ово је све мање-више званичан САД приказ 11. септембра и његових последица. Из другог угла Како пак време одмиче почињу, међутим, да се појављују и другачије верзије 11. септембра. Наиме, званична Америка је од самог догађаја стојала на становишту да ју је убитачан напад који је тад уследио

ухватио буквално "на спавању", изненађујуће и неочекивано (ПМ). То је одмах побудило у јавности интерес: како је могуће да такав један подухват као што је био догађај од 11. септембра, који захтева страховито планирање, координацију и комуникацију, остао непримећен од стране ФБИ-а и ЦИЕ, две моћне организације с најсавршенијим средствима надгледања телефонске, електронске, и уопште, комуникације као такве. Стојећи, пак, чврсто на становишту да је 11.9.01 био неочекиван и изненађујући, америчка влада се противила сваком покушају евентуалног ислеђења овог случаја од стране Конгреса (ПМ). Сад, пак, све јасније постаје да првобитна верзија Бушове администрације о ухваћености "на спавању" у случају 11. септембра није тачна или бар није сасвим тачна. Још се у августу знало за напад Тако се сад сазнаје да је председник Буш још 6. августа 2001, дакле више од месец дана пре фаталних догађаја у Њујорку и Вашингтону, био обавештен о намери терористичке организације Ал Каиде да отима САД путничке авионе. На то су указивали извештаји локалних агентура ФБИ-а, конкретно из Аризоне и Минеаполиса, о уписивању многих исламских фундаменталиста у пилотске школе широм Америке (ПМ, ЏИ). Као резултат, Бела Кућа је била принуђена не само да мења своју оригиналну верзију о "спавању" приликом 11.9.01 већ, напротив, да је таквих извештаја било чак и много - поменуто је чак и то да је египатска обавештајна служба указивала на опасност (ЏИ) али да су ти извештаји били толико фрагментарни да нико није био у стању да их повеже у једну целину (failure to connect the dots) и тако спречи катастрофу (ПМ, ЏИ). Колин Ровли сведочи Крајње је интересантно и писмо жене-агента локалног ФБИ-а из Минеаполиса, Колин Ровли, која је још 22. маја упутила писмо директору ФБИ-а Роберту Милеру (ПМ). Овим писмом, о коме се тек недавно сазнало, агент Ровли, оптужује централу ФБИ-а не само за непрофесионалност и бирократску незаинтересованост, већ и за активно противљење ислеђењу случаја Захарија Мусауји-а, једног исламског фундаменталисте, кога је локални ФБИ у авгус-

Неуспех... ту 2001. г., дакле пре 11.9.01, био ухапсио. Наиме, Мусауји-а се био уписао у једну пилотску школу у Минеаполису, плативши школарину у готовом и тражио да буде трениран за пилотирање тзв. "џамбоџета" Боенга 747 мада овај никад није био пилот ни много мањих авиона (ПМ). Истог дана кад су се догађали стравични догађаји у Њујорку и Вашингтону, један високи руководиоц из централе ФБИ-а, Дејвид Фраска, звао је агента Ровлија, рекавши јој да никако не отпочиње било какво ислеђење Мусауји-а, јер би могло да се упропасти (screw ир) нешто друго што се ислеђује на другим местима у земљи (ПМ). Као што се зна, администрација је тек много доцније оптужила Мусауји-а за директно учествовање и припремање 11.9. јер је он, наводно, да није ухапшен, требао да буде пети члан групе терориста са авиона који је пао у Пенсилванији. Агент - "цинкарош" На ислеђењу пред сенатском Обавештајном комисијом, речени агент Колин Ровли, откривајући унутрашње слабости ФБИ-а, због чега је медије спомињу (у позитивном смислу, због смелости да се уздигне изнад бирократске солидарности) као "цинкароша" (whistleblower), рекла је да није само у питању неспособност централе ФБИ-а да connect the dots (ЧТ) већ да су у самој администрацији вођени интензивни разговори о опасностима које би произашле у случају да се исламски терористи дочепају путничких авиона. О свему томе јавност није била обавештена (ПМ). Непокретања поступка протпв Мусауји-а Поставља се овде питање због чега је централни ФБИ наредио агенту Ровли да не покреће поступак против Мусауји-а. Постоје два објашњења (ПМ). Прво је да су Мусауји, као и други исламски терористи, били заштићени од стране ЦИЕ јер су били у њеној служби у Чечнији, Авганистану (против Русије) и Босни и Косову (против Срба). Постоји и друга могућност тј. да се савезништво између ЦИЕ и ових терориста односи и на евентуалне циљеве у самој Америци. Каже Патрик Мартин (ПМ), даље: "Обавештајна САД апаратура била је донекле упозната с планом за терористичке нападе на САД циљеве, али их је дозволила да би добила погодан изговор за планирану војну акцију Бушове администрације и Пентагона која би се предузела у Централној Азији." И поред многих индиција да ће од стране исламских терориста доћи до неких напада на циљеве у самој Америци, а поводом очевидне неактивности ФБИ-а, ЦИЕ и Беле куће да неку противакцију предузму, и Џери Исак долази, слично као ПМ, до два закључка: "Постоје два могућа разлога за ово: или је одлучено да ће отмица (авиона) служити интересима Бушове администрације у смислу добијања casus belliа за рат у Централној Азији и изговор за уништавајуће нападе на демократска права (и слободе) у самој Америци, или Мусауји и други Ал Каида оперативци уживају државну заштиту због тога што су били

уплетени у међународне тајне акције под вођством САД обавештајних служби. У сваком случају, смрт од преко 3000 цивила 11. септембра има своје корене у реакционарним и тајним операцијама америчког обавештајног апарата." Ова два цитирана гледишта у вези 11. септембра у суштини су скоро подударна. Међутим, и један и други аутор указују на две могућности које су идентичне али нису сигурни које гледиште има приоритет. Ако би се тај приоритет судио по редоследу којим су те могућности саопштене, можда се може тада закључити, да Мартин на прво место ставља заштиту терориста, док за Исака рат у Централној Азији и ограничење демократских слобода у самој САД има, изгледа, првенство. Историја се понавља - понекад... Кад се, пак, дозову у свест налази извесних истраживача, по којима је САД обавештајна служба знала за јапански напад на Перл Харбур (Хаваји) од 7. децембра 1941. г. али да је тадашња администрација дозволила да се то деси са циљем да би се запалио амерички патриотизам а сузбио, у исто време, јак изолационистички покрет (немешање у европски рат) политичког и јавног САД мнења, са крајњим учинком да је тад, упркос наведених тешкоћа, амерички нредседник Рузвелт скоро безболно увео Америку у Други светски рат, онда гледишта, без обзира на приоритете, и Мартина и Исака имају своју веродостојност. Јер и данас, у САД, у извесном смислу, постоји слична психолошка ситуација. С једне стране јасно је да америчка администрација не само да тежи већ и својски ради на томе да задобије одлучујућу улогу у светским догађајима. Та тежња се пројављује под разним именима: глобализам, мондијализам или, пак, Нови светски поредак. Но, без обзира на име она, тежња, постоји и делује; најкраће реалност је! И већ је много на том плану постигнуто. (Типичан пример је ђинђићевска Србија.) Али није све. Запело је највише у муслиманском свету. И то из два разлога: због њиховог традиционализма и због чињенице да они држе готово највећа светска налазишта нафте. Према томе преостали пут ка тоталном мондијализму захтева: обрачун са муслиманским традиционализмом и независност од њихове нафте, што се постиже ако Америка загосподари Средњом Азијом, где су огромна налазишта нафте, која су некад била под совјетском контролом док данас нису. У сваком, пак, случају јер се ради о огромним просторима и више од једне

IZ SADRŽAJA Ucenama nikad kraja .......................................................................... 5 Spoljni pregled ..................................................................................... 6 Izbeglice - ogledalo strategije međunarodnih faktora ...................... 7 Snaga i nemoć velike sile ..................................................................... 9 O drugoj strani terora ........................................................................ 10 Holandska studija i druga mišljenja .................................................. 13 Svaka sličnost nije slučajna (3) ........................................................... 16 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (68) ..................... 20 Apostate slave krsnu slavu ................................................................. 25

Iskra 1. juli 2002

ДСС ВЛАДА У СЕНЦИ Зграда у Париској 13 за владу у сенци До одлуке Демократске странке Србије (ДСС), странке председника СРЈ, Војислава Коштунице, да формира владу у сенци дошло је после одлуке Председништва ДОС-а, којим доминира Ђинђићева Демократска странка (ДС) са својим трабантима, да у Скупштини Србије замени 50 посланика новим лицима због њиховог недовољног учешћа у раду скупштине. Одлука је формално базирана на чињеници да су посланици бирани по пропорционалном систему, а на листи ДОС-а, стога мандати припадају ДОС-у, а не појединцима. Аргуменат ДСС је да мандати припадају коалицији, а носилац листе ДОС-а је био Коштуница, стога Председништво ДОС-а не представља коалицију и нелегално одлучује о мандатима. Одлука ДОС-а да замени 50 посланика сматра се Ђинђићевим маневром да даље ослаби утицајДСС у скупштини и влади Србије у којој поодавно не учествује, јер су 23 посланика ДСС предложени за замену. Све у свему, страначко препуцавање између две најјаче струје у ДОС-у, претвара се у озбиљну кризу државе. Прави начин да се она разреши по најдемократскијим правилима игре су нови избори. Коштуничина

милијарде муслиманског становништва, дугорочни рат је неопходан. Али ту је и проблем. Широким слојевима Американаца годи мондијализам, али га не желе ако за њега треба да се жртвују: да се одрекну својих уживања, свог безбрижног начина живота а поготово да гину за њега у дугим, исцрпљујућим и неизвесним ратовима. Тај психолошки проблем Америке решава се само драстичним средствима. Логично је, дакле, да се 11. септембар види како су то уосталом учинили Мартин и Исак - и из овог угла. У чему су пропусти ФБИ-а, ЦИЕ... Лично, међутим, стојим на становишту да су САД службе знале у глобалу да се нешто спрема али нису знале детаље. А ђаво је - како кажу - у детаљима. Веровале су да he евентаулан напад бити локализован. Али, у сваком случају, мањих размера, но ипак довољног интензитета да преокрене психолошку летаргију просечног Американца у неопходан борбени патриотизам. У том уверењу, службе су допустиле да се догоди 11. септембар. Догодило се, пак, да је тај борбени патриотизам добијен, али уз огромне материјалне и људске жртве. Овакав поразан исход "Пирова победа"! - произашао је заиста само из чињенице што обавештајне службе САД-а нису успеле да connect само две dots (а и ко би!?): број један, да he посао обављања напада вршити људи који су сами себе уградили у "инструменте за навођење” и тако од релативно безопасних авиона, заједно са собом и путницима, направили најсмртоносније оружје - оружје против кога нема одбране; и, број два, да he се две моћне куле Светског трговачког центра, симболи америчке јакости и непобедивости, заједно са својим затеченим, дакле невиним, становницима, за свега око сат времена по нападу, урушити и стропоштати у гомилу челика, бетона, стакла, прашине, ватре и дима.

ДСС је за изборе, јер верује да би превагнула. Ђинђићева ДС и остале минорне и сателитске странке у ДОС-у, које учествују у Ђинђићевој власти, нису за то, јер Ђинђић до сада врло успешно маневрише у сузбијању утицаја и ограничењу власти Коштунице, а на изборима би сигурно изгубио своју доминантну позицију. Продужавањем постојећег стања Коштуница и ДСС постају све изразитији губитници. Али одлучујући фактор да се на изборе не иде, нису ни Ђинђић, ни Коштуница, већ тзв. међународна заједница, односно Америка, чија реч одлучује на нашем простору, јер би избори наводно омели економске и политичке реформе које досманлије сада спроводе. У ствари разлози су много дубљи. Ђинђић се показао много кооперативнији и послушнији у односу на утврђену политику САД за наш 6ивши југословенски простор од Коштунице. То је доказао противуставним изручењем Милошевића Хагу и бруталном применом економске "шок терапије" и тзв. реформи. Коштуница је, ако ништа друго, начелно, правно и демократски са гледишта националног интереса, покушавао да са другом страном дискутује захтеве. Стога Ђинђићева досовска власт, овако послушна каква је, треба да остане док се битни елементи америчке политике, за бившу СРЈ, не остваре, тј. државни суверенитети Србије и Црне Горе не ојачају (насупрот заједничкој држави) уставном Повељом о унији и не сазре време за кончно отцепљење Косова и његову независност, а у међувремену спроведе аутономија Војводине и начне питање Санџака. То ће се најлакше остварити под Ђинђићевим досовским режимом, а онда и изборна демократија може на сцену, па и Коштуница да превагне. Чланак који следи пренели смо из листа "Гпас јавности", 8. јун 2002. године. *

* *

Влада у сенци ДСС-а има 12 чланова, поред премијера броји 11 чланова и стручан одбор за Косово и Метохију. Председник те владе у сенци, као што је "Глас" најавио, јесте Драган Маршићанин, потпредседник ДССа. Раде Обрадовић биће потпредседник владе и министар за урбанизам и грађвинарство, за економију и финансије задужен је проф. Данијел Цвијетичанин, на челу ресора за привреду и приватизацију биће Александар Правдић, а Радомир Наумов за индустрију, рударство и енергетику. На челу министарства саобраћаја и телекомуникација је Зоран Ђами, Младен Ранковић задужен је за пољопривреду, шумарство и водопривреду, а за правду и локалну самоуправу Душан Будишин. Ресор полиције поверен је Драгану Јочићу, а образовање, наука, култура и спорт Ненаду Лемајићу. Олга Ћосић водиће министарство здравља и заштите животне средине, а Дејан Кесеровић задужен је за рад, запошљавање и социјалну политику. Душан Пророковић управљаће одбором за Косово и Метохију - саопштио је јуче Дејан Михајлов, шеф посланичке групе ДСС-а у Скупштини Србије. Предлог за реформу МУП-а Михајлов је рекао да ће, у области унутрашњих послова, влада у сенци представити полазне основе за реформу полиције, њену деполитизацију и децентрализацију, а на питање зашто је на чело тог ресора постављен политичар, он је одговорио да је Драган Јочић

Н. Љотић

Iskra 1. juli 2002

ДСС влада ... способан да обавља тај посао и да је упознат са стањем безбедности, пошто је председник Одбора за безбедност Скупштине Србије. Без министарства за информисање На питање зашто нема министарства за информисање, Михајлов је одговорио да је оно непотребно и оценио да је важније доношење закона из те области, који ће утврдити правила и процедуре. Он је на ванредној конференцији за новинаре истакао да ће се влада у сенци бавити конкретним решењима и да ће представљати озбиљну алтернативу постојећој Влади. - Влада у сенци биће програмска, а не кадровска. Неће се бавити критиковањем постојеће Владе, већ ће предлагати законска и друга акта, радиће на промени система како би држава и друштво функционисали без обзира на политичке партије. Све што будемо радили, биће обавезујуће за ДСС, када буде партиципирала у некој будућој влади - навео је Михајлов. Он је истакао да је "ДСС формирала владу у сенци због ситуације у којој се нашла, не због своје одговорности, већ због кршења коалиционог споразума и неиспуњавања предизборних обећања Владе Србије." Према његовим речима, ДСС и даље остаје у ДОС-у, "јер ту политичку групацију не представљају странке, већ програм за који су грађани гласали на изборима 2000. године. Михајлов је најавио да ће Маршићанин следеће недеље представити чланове и програм владе у сенци.

Д.г.

KOŠTUNICA: ODLUKA О PRESTANKU MANDATA OLIČENJE BEZAKONJA. Vojislav Koštunica izjavio je da je odluka Administrativnog odbora Skupštine Srbije o prestanku mandata 21 poslanika te stranke "protivpravna i suprotna važećem zakonu o izboru poslanika". "Ta odluka je živo oličenje nečega što je bezakonje. Od samog početka kampanje i na saveznim i na republičkim izborima sam isticao 2 stvari, 2 principa koji treba da stoje iznad svega drugog. Prvi je princip savezne države, a drugi pravne države. Očigledno da sam imao debele razloge za sumnju i tada kada sam, decembra 2000, pristao, dakle nisam naturio svoje ime, nego sam pristao da moje ime stoji na čelu koalicije DOS, ali sam insistirao na tome da pravna država bude taj rukovodni princip. Ovde se uveliko, ne samo u ovoj stvari, odstupilo od osnovnih elemenata nečega što je pravna država. Za to sam, mogu vas uveriti, spreman da se borim. Za to sam se borio i u vreme dok je Broz bio živ, borio sam se u vreme njegovih naslednika, borio sam se u vreme Miloševića, boriću se i protiv onog ostatka DOS koji dovodi u pitanje princip pravne države i vladavinu prava" (B92. 12.6.2002.). "MAJSKA INFLACIJA 0,4 ODSTO". Inflacija u Srbiji u maju iznosila je 0,4 odsto i to je najniži mesečan rast od oktobra 1997, saopštio je kabinet guvernera Narodne banke Jugoslavije. Ukupna inflacija u Srbiji u prvih 5 meseci iznosi 3,8 odsto, što odgovara inflaciji od oko 9 odsto na godišnjem nivou, navodi se u saopštenju. Imajući to u vidu, NBJ je odlučila da 1. juna obori svoju eskontnu stopu sa 11 na 9,5 odsto na godišnjem nivou. NBJ očekuje nastavak trenda pada kamatnih stopa, posebno nakon najave Vlade Srbije da će smanjiti porez na finansijske transakcije za trećinu, što će biti praćeno padom provizije Zavodu za obračun i plaćanja u istom obimu, saopštava NBJ. (FoNet, 28.5.2002.).

PADI EŠDAUN: ZAKONITOST NA PRVOM MESTU. Britanski diplomata Padi Ešdaun preuzeo je u ponedeljak od Volfganga Petriča funkciju visokog predstavnika međunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu. Govoreći poslanicima B-H parlamenta Ešdaun je obećao bolji život građanima oba entiteta. Prvo pravda, onda radna mesta putem reformi. Ovime je Padi Ešdaun, govoreći u Skupštini BiH, sažeo prioritete svog budućeg delovanja na funkciji Visokog predstavnika međunarodne zajednice i specijalnog izaslanika Evropske unije u Bosni. U dugom i odlučnom govoru, koji je direktno prenošen preko državnog radija i televizije, Ešdaun je u deset tačaka izneo strategiju borbe protiv kriminala i korupcije i plan otvaranja novih radnih mesta. Novi Visoki predstavnik zatražio je uspostavljanje posebnog sudskog veća za osetljive slučajeve, formiranje Suda BiH i jačanje sistema nadzora vlasti, odnosno sprečavanje zloupotreba ovlašćenja u javnom sektoru. Britanski diplomata upozorio je da Bosna, gledano proporcionalno po broju stanovnika, troši dva puta više na odbranu od SAD i četiri puta više od evropskog proseka. "Od koga mi to mislimo da se branimo? Od Srbije ili Hrvatske? Danas su te države fokusirane na evropske integracije, a ne na teritorijalno proširenje", naglasio je Ešdaun. On je još rekao da je njegov zadatak da napravi funkcionalnu državu koja će ući u Evropu: "Naš zadatak nije da uništimo i potopimo etničke identitete, već da strpljivo gradimo državu koja će ih štititi". Ešdaun će, kako je najavljeno, u naredna tri dana obići nekoliko gradova, a prva stanica biće mu večeras Banjaluka. Zanimljivo je da u svom govoru Ešdaun nije pomenuo Haški tribunal i hapšenje optuženih za ratne zločine, što bi, kako se očekuje, mogla da bude glavna poruka za lidere Republike srpske. (B92, 27.5.2002.). "TAJMS": OD EŠDAUNA SE OČEKUJE HAPŠENJE KARADŽIĆA. Uspeh britanskog diplomate Padija Ešdauna, koji u ponedeljak preuzima funkciju predstavnika međunarodne zajednice u BiH, biće meren njegovom sposobnošću da pronađe i izruči Haškom tribunalu bivše lidere bosanskih Srba Radovana Karadžića i Ratka Mladića, piše britanski "Tajms". Kako prenosi BBC u emisiji na srpskom jeziku, list piše o zadacima koji predstoje Ešdaunu, opisujući BiH kao "duboko korumpiranu, teško naoružanu minidržavu u kojoj čak i najmanje kontroverzne odluke moraju da budu donosene na silu". Ešdaunu je za uspeh neophodno prisustvo međunarodnih snaga, ocenjuje londonski dnevnik. U BiH, kao i na Kosovu, problem nije samo to što se nekadašnje ratne vođe sada bave organizovanim kriminalom, već i pitanje 600.000 izbeglica, čiji bi povratak mogao da poremeti krhku državnu strukturu te zemlje. Ni u BiH, ni na Kosovu nije isključena mogućnost obnavljanja sukoba i zato planovi o smanjenju zapadnog vojnog prisustva u BiH liče na opasno kockanje, zaključuje "Tajms". (Beta, 27.5.2002.). SFOR SMENIO KOMANDANTA VAZDUHOPLOVNIH SNAGA VRS. Komandant SFOR, general Džon Silvester, zabranio je u utorak obuku i kretanje jedinicama Vazduhoplovnih snaga i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske i sa svih dužnosti suspendovao komandanta tih snaga, general-potpukovnika Milana Torbicu, do konačnih rezultata Sforove istrage o elektronskom nadziranju usmerenom protiv SFOR i NATO. U saopštenju Sfora se navodi da Silvester namerava da do okončanja istrage otpusti iz službe sve pripadnike VRS koji su učestvovali i toj "nezakonitoj i neprihvatljivoj aktivnosti". Prema saopštenju, zabrana obuke i kretanja jedinica VS i PVO VRS "hitna je i potpuna" i biće primenjivana sve dok Silvester ne izda drugo naređenje. Nakon inspekcije baze VRS na Lisini kod Prijedora, Sfor je u četvrtak saopštio da je oduzeta oprema kojom je iz te baze vršeno prisluškivanje i praćenje aktivnosti Sfora. "Preliminarnom istragom utvrđeno je da je grupa VRS za nadzor radio-frekvencija elektronski nadzirala avio-aktivnosti Sfora i NATO", naglašava se u saopštenju Sfora. Takva aktivnost VRS u saopštenju se kvalifikuje kao "nameran čin koji su naredili pripadnici visoke komande snaga VRS". (Beta, 28.5.2002.).

Iskra 1. juli 2002

КОСТА ЧАВОШКИ

УЦЕНАМА НИКАД КРАЈА Чланак професора Косте Чавошког под горњим насловом објављен као „лични став" у „Гпасу јавности" <www. glasjavnosti.co.yu>, 2. јун 2002. године. *

* *

Изгледа да велики страни покровитељи немају намеру да својим штићеницима у ДОС-у дају бар мало мира и спокоја. Таман су ови помислили да су после доношења Закона о „сарадњи" с Хашким судом и изручења три највиша бивша званичника достигли захтевану меру „кооперативности", тј. националног понижења, кад их је, потпуно неочекивано, најпре сустигло непријатно изненађење из Савета Европе. У разговору с Гораном Свилановићем Хелмут Липелт, известилац Комитета за правна питања и људска права, обавестио је свог цењеног саговорника да се пријем СРЈ у пуноправно чланство СЕ неће убрзати, то у дипломатском језику значи да ће се на неодређено време одложити. А разлог због којег се, по Свилановићевим речима, наш пријем одлаже јесте статус Космета као главно питање. Чак је јавно речено да је Ибрахим Ругова затражио да, за почетак, Космет добије статус посматрача у Парламентарној скупштини СЕ. Једва да су Свилановић и његове досманлије дошли к себи од овог поражавајућег и понижавајућег обавештења уваженог стручњака СЕ, који иначе добро зна да само суверене, тј. независне државе могу бити чланови и посматрачи СЕ, кад је већ сутрадан објављено да је амерички председник Џорџ Буш Млађи за још годину дана продужио санкције против наше земље, које, поред осталог, обухватају и узапћење целокупне имовине од близу двеста милиона долара наших банака, предузећа и других југословенских лица на рачунима у америчким банкама.

је пре само седам дана Ђинђић објаснио да је још 1997, као градоначелник Београда, тражио „да се одмрзне двадесет милиона долара које је главни град имао у америчким банкама". Па, на шта указују ова два непријатна изненађења за само два дана? Она нам стављају до знања да су моћни страни чиниоци, а нарочито америчка влада, решили да нас и даље уцењују, овога пута због Космета. Сада је већ сасвим извесно да су већ одлучили да најкасније за три године коначно реше статус Космета тако што ће ту нашу јужну покрајину произвести у другу албанску државу на Балкану. Отуда и наводна недоумица да ли Космет за почетак може добити статус посматрача у СЕ и на који се начин могу водити преговори о придруживању Космета ЕУ, као да Космет више није у саставу СРЈ. Да би се то лакше постигло, ваљало би присилити садашње југословенске и српске званичнике да се писмено сагласе с независношћу Космета. Управо због тога је амерички председник продужио санкције, а СЕ одложио пријем СРЈ у чланство. Чак изгледа процењују да би то Ђинђићева влада најлакше прихватила, па се и због тога противе одржавању превремених парламентарних избора у Србији. Једно је, међутим, извесно. Ако се изузме Космет, који је већ окупиран и отет, и Војводина па и Рашка (Новопазарски санџак), чији се садашњи статус на различите начине доводи у питање, једино је за сада сигурна тзв. преткумановска Србија. Ко то од људи на власти не разуме, тај је или наиван или глуп, ако се већ није помирио с националном издајом. А када се једном подлегне уцени, као у случају изручења Милошевића, па се то и више пута понови, онда томе никада неће бити краја.

И, што је још горе, Буш је то учинио са увредљивим објашњењем да санкције остају на снази због преосталих проблема на Косову, недовољне сарадње Београда с Хагом и нерешеног статуса узапћене имовине. Ова вест из Вашингтона била је још један хладан туш по Ђинђићевој и Свилановићевој већ узаврелој глави, коју нису могли одмах да схвате. Јер, пре само седам дана после разговора с америчким државним секретаром, јасним и разговетним Колином Пауелом, Зоран Ђинђић је славодобитно изјавио „да ће америчка администрација покренути иницијативу за давање статуса најповлашћеније нације нашој земљи и да ће одмах бити деблокирана средства наших банака у САД у износу од 100 до 200 милиона долара". Још је додао да ће то „одмах" бити за дан-два. Прве реакције на одлуку председника Буша биле су смушене. Ђинђић је ћутао као заливен, а Свилановић је јетко приметио да ће тек наредних дана знати „о чему се ради". Амерички службеници у Београду одмах су осетили тежину и далекосежност Бушове одлуке, па је њихов аташе за штампу Пол Денинг изјавио, као да се обраћа ретардираним саговорницима, да је посреди „рутински наставак блокаде имовине... Слободана Милошевића, његових блиских сарадника и оних који га подржавају, као и особа које се налазе на оптужницама Хашког трибунала", а да при том није могао да се сети да

Iskra 1. juli 2002

BUŠ PRODUŽIO ZA JOŠ GODINU DANA VANREDNE MERE PREMA SRJ. Navodeći kao razlog da "još nije rešena kriza u vezi sa situacijom na Kosovu, kao i u vezi sa Slobodanom Miloševićem, njegovim bliskim saradnicima i sledbenicima i ostalim osobama optuženim za ratne zločine od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju", predsednik Buš produžio je za daljih godinu dana vanredne mere protiv SRJ (Srbija i Crna Gora) koje su na snazi, sa određenim modifikacijama, od 30. maja 1992. godine. Par dana pred kraj svog mandata, 17. januara 2001 - a reagujući na promene do kojih je tri meseca pre toga došlo svrgavanjem Miloševićevog režima u Srbiji - Bil Klinton je objavio novi predsednički ukaz kojim je ukinut dotadašnji "spoljni zid" ekonomskih sankcija prema Srbiji i Crnoj Gori. Istim ukazom, međutim, objavljena je zabrana izdavanja ulaznih viza i, uopšte, svih poslovnih transakcija sa jugoslovenskim državIjanima koji su optuženi za ratne zločine ili bili poslovno ili politički povezani sa Slobodanom Miloševićem i njegovim režimom. Pomenuta zabrana i dalje je na snazi, a na nju se u sredu nadovezala Bušova odluka da se za još godinu dana produže vanredne mere koje su - u više ili manje izraženoj formi - na snazi prema Beogradu već čitavu deceniju. Predsednik SAD obavestio je Kongres da se objavljene vanredne mere prema SRJ (Srbija i Crna Gora) zadržavaju zbog preostalih problema na Kosovu, zbog nedovoljne saradnje Beograda sa Hagom, kao i zbog nerešenog statusa blokirane imovine u SAD. Posle toga, sad ostaje da se vidi šta će taj Bušov ukaz konkretno značiti u odnosu na najave koje se u poslednje vreme uveliko čuju u Vašingtonu o "otopljavanju" ekonomskih odnosa Amerike sa Jugoslavijom. (Sense, 30.5.2002.).

SPOLJNI PREGLED Američka šizofrenska spoljna politika Gornje su reči Madam Madalejn Olbrajt (Madalaine Albright), ranijeg američkog državnog sekretara. Na gomju temu ona je govorila na Tuft univerzietetu 20. maja. Mislila je na mentalnu bolest, kad bolesnik nije u stanju da vidi nesklad između svog ili njenog govora, mišljenja i aktivnosti. Kratko rečeno kod šizofrene osobe sve je u disharmoniji. Onaje onda govorila o ovoj bolesti ne u opštem več specifičnom smislu, političkim jezikom i terminima. Napad je usmerila na američkog predsednika SAD George Bush-d, na njegovu spoljnu politiku. Naslikala je predsednikovu politiku u kojoj se ne vodi računa o moralnim normama demokratije i zakonitosti. Na spoljnjem planu američka politika u Avganistanu jeste ‘smejurija’ ......... „jednog dana predsednikova politika ismejava izgradnju novog društva u Avganistanu, a drugog dana, verbalno, predlaže novi Maršalov Plan...!” „Dok je predsednik jasno izložio svoj plan za borbu protiv terorizma, nije izjavio štaje ideja za koju se bori”.(Tajms 21.5.) Madam Olbrajt potpuno zaboravlja (izgleda kao da se ne seća) kakva je bila njena spoljna politika dok je bila Državni sekretar. Bila je mnogo izopačenija, samo na jugoslovenskom slučaju, od politike njenog protivnika predsednika Buša. Prvo, što je dokazivano mnogo puta, predsednik Klinton je u izbomoj kampanji primao novac iz vrlo kompromitovanih izvora što je ona tolerisala. Ona je tolerisala stanje, koje je kritikovao Michael Ruppert, raniji policijski oficir FBI, u svom listu „Guerilla News” i „Voicefrom wilderness”, kako stiže novac iz prljavih izvora u izbomoj kampanji za predsednika SAD. Novac od opojnih droga, zakonom zabranjenih, upotrebljava se u izbomoj komapanji bez prigovora. Novac za Klintonovu kampanju dolazio je iz albanskih izvora KOA, a takođe i novac od Alije Izetbegovića, a utvrđeno je da poreklo tog novca potiče iz sumnjivih izvora sa Srednjeg istoka. Ovde moramo podsetiti Madam Olbrajt da je Klinton sa njenim znanjem i odobravanjem doveo u Bosnu oko 20 hiljada muđahedina sa Srednjeg istoka, da vode njegov rat protiv Srba u Bosni. O ovome je pisao, u nekoliko navrata, Jossef Bodinsky, direktor službe americkog Kongresa za borbu protiv terorista. Takođe se mora ponoviti da su Stejt department i CIA posinili KOA i preporučili ih NATO-u za upotrebu u ratu protiv Jugoslavije. Uz ovo, potrebno je imati na umu da je ona, Madam Olbrajt, lično odgovorna za rat protiv Jugoslavije 1999. To je bila njena ‘zahvalnost’ Kraljevini Jugoslaviji koja je pružila njenoj porodici i njoj utočište od nacističkog pogroma. Ona je bila glavni advokat da se Kosovo otrgne od Jugoslavije. Lista je predugačka da se sve navede, ali potrebno je bar još jedan momenat istaći koji ilustruje njenu Demokratsku stranku i njen moral u spoljnoj politici. Podsećam je na izjavu vodećeg američkog demokratskog senatora Joseph Liber man-d kad je Amerika pripremala rat protiv Jugoslavije. Tada, rano u martu 1999, senator Liberman je izjavio u Senatu: „ .......... da su ideali KOA isti kao i američki ideali i da se skupno borimo za njih...”. Vaistinu je tako! Amerika se udružila sa teroristima u borbi protiv Jugoslavije, a kasnije i protiv Makedonije, gde su uživali zaštitu NATO-a i američkog KFORA

nam umesto Kartagine ukazuje na islamski svet, odnosno na islamsku organizaciju „А1 Kaeda”, koja jeste islamska po religiji, ali se ne može izjednačiti sa islamskim svetom koji je veliki i sav ne deli misljenje organizacije ‘А1 Kaede’. Za nju predsednik SAD kaže nam da nije pred vratima, već je ušla kroz kapiju i nalazi se u našoj sredini. Radi boljeg razumevanja ovde je potrebno napraviti jedan osvrt. Naime, prethodnik g. Buša, Klinton, sve je učinio da utaba put i da oformi sadašnjeg neprijatelja Amerike. Klintonova politika u Bosni i prema ostatku Jugoslavije radila je na tome da trenira i uvede pod skut NATO-a KOA-u. Samo ovaj čin otvorio je sva vrata u Americi za oformljene А1 Kaede. Istina, bilo je napada na američke objekte u Njujorku daleko pre napada 11. septembra prošle godine. Napad je izvršen 1. januara 1993. u Njujorku na isti objekat „Trade Centre” gde su eksplodirale dve bombe, koje su oštetile podnožje jedne od dveju kula centra. Tada su kliknuli i u hajku se pretvorili svi zapadnjački masovni mediji, u srbofobsku sramnu i lažljivu kampanju, da bi i Srbi mogli biti odgovomi za napad. Američku srbofobsku hajku vodila je televizija CNN sa njujorškim Tajmsom i vašingtonskim Postom. U Britaniji gotovo tako isto bili su uvodnici krupnim slovima na prvoj strani svih glasila, što su potvrđivali radio i svi televizijski kanali. Oživelo je i povratilo se sramno doba zapadnjačke Inkvizicije i lomače protiv Srba. Naravno, nikakvi dokazi nisu pruženi da su to Srbi uradili. Koji mesec kasnije u Parizu poginulo je mnogo osoba od terorističkih bombi i ponovo lažljiva i sramna hajka protiv Srba: „То su oni učinili”. Nije dugo trebalo da se utvrdi da su to bili alžirski teroristi. Sadašnji predsednik Francuske Monsieur Chirak tada je govorio da su Srbi osumnjičeni za zločin. Nepunu godinu dana kasnije, vrlo stidljivo i sitnim slovima, u istoj srbofobskoj štampi, kratko i na sporednom mestu zabeležio je njujorški i londonski Tajms, da je uhapšen jedan Egipćanin i okrivljen za napad na Trgovački centar. Međutim, ni jednom rečju u Njujorku, Londonu i Parizu nije dato izvinjenje za lažno osumnjičenje Srba, a do današnjeg dana u glavi narodnih masa Srbi su krivci. Zar ovo nije šizofrenska politika madam Olbrajt, a sa njom i celog „demokratskog” zapada, koji prvo izriče presudu bez saslušanja i ustanovljenja krivice. Pre tri godine u Londonu je ubijena britanska televizijska zvezda na BBC Jill Dando. Londonska policija se uputila da ispituje ranijeg britanskog majora i heroja Miloša Stankovića, da ih pomogne po pitanju ubistva devojke Dando, da li su Srbi u ubistvo umešani. Ta ista policija je znala da je major Stanković bio sramno i lažno optužen kao ‘srpski špijun’, opet bez dokaza. Zapad je prepunio svoje mješine sa grehovima, inuendima i lažima protiv srpskog naroda. Saditi tikve sa satanom i dobru se nadati nije moguće, ceh se mora plaćati. Zapadnjačka družba sa teroristima kad korist donosi pokazala se smrtonosnom i pouka da se sa đavolom ne seda za trpezu, nikako ne sa kratkim kašikama.

Balcanicus

Hanibal ante portas „Hanibal već kuca na našim vratima”, govorilo se u starom Rimu za vreme dugih Kartaginskih ratova. Sada nam američki predsednik Buš govori istim jezikom. Jedina razlika je što je neprijatelj drugi i što mi nismo Rimljani. Predsednik

OBUSTAVLJENO DALJE ZAPOŠLJAVANJE U SAVEZNOJ VLADI. Savezna vlada je na sednici u četvrtak donela rešenje kojim se obustavlja zapošljavanje u svim saveznim organima, organizacijama i službama Savezne vlade. Rešenje je doneto s obzirom na činjenicu da će "biti smanjene funkcije postojeće državne zajednice Srbije i Crne Gore, a time i broj zaposlenih u saveznoj upravi". (Beta, 6.6.2002.)

Iskra 1. juli 2002

ИЗБЕГЛИЦЕ - ОГЛЕДАЛО СТРАТЕГИЈЕ МЕЂУНАРОДНИХ ФАКТОРА Излагање Живадина Јовановића, бившег министра иностаних послова СРЈ на Београдском форуму „Артел Геополитика" <www.artel.co.yu> на тему „Избелице и протерани са Косова и Метохије" одржаном 24. маја 2002. године: - Однос најутицајнијих међународних фактора према проблему избеглица и расељених лица је најверније огледало њихове стратегије према Југославији, односно Србији и српском народу. - На речима и у документима изјашњавање за безбедан, слободан и достојанствен повратак свих избеглица и расељених лица у њихове домове. За мултиетнички, мултикултурни, мултиконфесионални карактер делова претходне Југославије (СФРЈ), за исти такав карактер Косова и Метохије. - У пракси нема гаранције ни физичке, ни имовинске сигурности, не постоји слобода кретања, настављају се притисци, дискриминација, претње, све до угрожавања живота и тероризма (на Космету). У односу на Србе избеглице и расељена лица наставља се политика двоструких стандарда. Док су проблеми враћања избеглица и расељених лица припадника других народа решавани релативно ефикасно и, у мањој или већој мери решени, или санирани - дотле се у случају избеглица Срба и расељених лица нагласак ставља на тешке проблеме и препреке, који угрожавају, или чак онемогућавају повратак. - Шта значи пренаглашено инсистирање међународних, а и неких домаћих фактора одговорних да обезбеде услове за слободан и безбедан повратак протераних Срба и других неалбанаца на Косово и Метохију - на тешкоћама, реализму и препрекама? Ако се после три године од распоређивања УНМИК-а и КФОР од 350 хиљада протераних Срба и других неалбанаца, на Косово и Метохију вратило свега 120 лица инсистирање на реализму, тешкоћама и препрекама више звучи као тражење алибија за одсуство било каквих резултата, куповина времена, него као уверљиво оправдање. У протекле три године нема резултата, УНМИК сада тражи још три године за неке резултате! - Међународни фактори све више истичу како је проблем враћања избеглица и прогнаника материјалне природе, односно да нема средстава за обнову кућа, домаћинстава и слично. Ових дана објављено је да би за враћање прогнаника на Косово и Метохију било потребно, ни мање ни више, него десет милијарди долара. Пошто је јасно да толика средства не могу да се обезбеде, остаје јавности, а и избеглицама, порука - да се не надају превише да ће се скорије вратити. - Прави проблем је у одсуству политичке воље, проблем који је у случају српских избеглица и прогнаника, на пример са Косова и Метохије, далеко израженији, него у било ком другом случају. О чему то говори, није ли, ипак реч о предубеђењима? - Средства за помоћ избеглицама и протераним лицима из међнародних извора, преко УНХЦР, МКЦК, донаторских конференција и из других извора рапидно се смањују. Зашто? Недостаје делотворни притисак на одговорне у срединама у које Срби треба да се врате да извршавају своје обавезе, нема адекватног реаговања на нарушавање безбедносних и других услова за слободан и

Iskra 1. juli 2002

безбедан повратак. Напротив. - Сведоци смо не само толерисања застрашивања повратника и одвраћања избеглица, већ и активности чији је циљ окончање етничког чишћења. Колико је уопште окривљених за злочине против српског народа, колико је позваних на одговорност због убиства и киднаповања преко четири хиљаде људи у Покрајини Косово и Метохија у току последње четири године? Како објаснити толику немоћ КФОР-а и УНМИК-а од преко 50.000 припадника распоређених на Косову и Метохији? - Досадашња понашања међународних чинилаца воде минимизирању и разводњавању проблема српских и неалбанских избеглица и прогнаника и обесхрабривању њиховог повратка у њихове домове. То пак, са своје стране, упућује на закључак да је на делу политка двоструких стандарда, односно свршених чинова. Ненормално и опасно стање, корак по корак се претвара у трајно. Јасно се уочавају трендови потискивања делова српског народа са западних делова Балкана ка централним и са југа према северу, али не преко Саве и Дунава. - О чему говори изјава, Омбудсмана на Косову и Метохији, господина Марка Новицког, дата недавно у Краљеву да је запрепашћен тешким условима живота протераних Срба у центрима за колективни смештај, његова оштра критика са закључком да се у Србији не чини довољно на условима за живот протераних? Ти услови сигурно нису добри, као што је потпуно јасно да дубока економска и социјална криза највише и најдиректније погађа управо најслабије, а то су избеглице и расељена лица. Право је питање зашто Омбудсман избегава да објасни зашто још нема услова за иоле озбиљније враћање прогнаника на Косово и Метохију! Зашто критику не упути тамо где она логично стоји - на УНМИК, КФОР, на албанске политичке лидере на Косову и Метохији? - Шта за оне прогнанике који, заиста, желе да се врате на своја вековна огњишта значи одлука - Декларација албанског дела скупштине у Приштини „о заштити суверенитета и територијалног интегритета Косова и Метохије", о непризнавању споразума о граници између СР Југославије и Македоније, на потезу према Косову и Метохији?! Остављајући по страни друге импликације тог сепаратистичког акта, за прогнане Србе тиме се Косово и Метохија проглашава за иностранство, за страну државу. Да ли они желе и смеју да се врате тамо где се оваквим кршењем резолуције Савета безбедности 1244, безобзирно кидају везе са Србијом, онемогућава сваки утицај и свака заштита Срба од стране државе Србије, на територији која по слову Резолуције СБ УН 1244 (1999) представља интегрални део СР Југославије и Србије?! - Шта значе јавна признања и похвале господину Штајнеру од стране српских власти и представника коалиције „Повратак" зато што је пар сати након усвајања тог документа исти прогласио неважећим! Да ли је господин Штајнер знао за припрему оваквог документа, и пошто је јасно да је знао, зашто није предузео мере да спречи усвајање документа који значи шамар Савету безбедности УН? Да ли је могуће да господин Штајнер, односно међународна заједница нису имали инструмената нити аргумената да то спрече? Тренутно Штајнер, СБ УН и још неки фактори заузели су формалан став да усвојена декларација не важи, а они који су је усвојили,

Избеглице... политички лидери Албанаца - да је то за њих легитиман, важећи документ. Колико тако привидно двојство може да траје? Не једном досад смо били суочени са фазним легализовањем антисрпских ставова и докумената. Проалбански лобији у САД-у, Немачкој и другим центрима моћи настављаће са својим активностима потхрањујући предубеђење и стереотипе о српској „кривици" . - Проблем је стратешког карактера, његово решавање захтева стратешки прилаз. - Десет одсто укупног становништва Србије, односно СРЈ су избеглице и расељена лица. Преко четири хиљаде Срба и неалбанаца је убијено или киднаповано на Косову и Метохији у последње четири године. То је више људских жртава него током оружане агресије НАТО-а на СР Југославију! - Стратешки прилаз значи да се убудуће мора имати активинији однос према решавању права на слободан и безбедан повратак избеглица и расељених лица. Стратешки циљ и захтев је управо - право на безбедан, слободан и достојанствен повратак, уз гарантовање свих људских, грађанских, имовинских, политичких и културних права повратника. Српским избеглицама гарантовати у пракси једнака права као и свим другим избеглицама. Нико нема права да се мири са тактиком да избеглице и прогнаници остану тамо где су се политиком етничког чишћења тренутно затекли. То би значило прихватање насилног измештања делова српског народа са вековних огњишта и његово сабијање на простор централне Србије. - Да ли су валидне анкете о томе ко жели, а ко не жели да се врати док владају несигурност, незаконитост, дискриминација, насиље, па чак и тероризам, као што је још увек случај на Косову и Метохији. Док се бацају бомбе, нападају станишта Срба, масовно оптужују Срби за наводне ратне злочине - дотле никакве анкете о вољи за враћање нису валидне. Пошто је неприхватљиво и не постоји економска, политичка нити било каква друга компензација слободном и безбедном враћању Срба на њихова вековна огњишта. -

ПОТРЕБНО ЈЕ:

1. Проблем избеглица и расељених лица држати у врху пажње домаће и међународне јавности, у свим сегментима спољне и унутрашње политике. Темпо и начин третирања и решавања проблема не сме да зависи од ставова и процена оних који су одговорни за политику етничког чишћења Срба. Не сме се повлађивати тактици разводњавања и одлагања права на повратак. 2. Усвојити стратегију решавања проблема избеглица и прогнаника у скупштинама Југославије, Србије и ЦрнеГоре. 3. Покренути званичне, свеобухватне иницијативе према Парламентарној скупштини Савета Европе, Европском парламенту, Пакту за стабилност. Принципијелно и праведно решење представља један од суштинских услова за трајан мир, безбедност и развој у региону. Тражити да се у пракси, а не на речима, демонстрира једнак однос према српским избеглицама, да се напусти политика двоструких стандарда и тактика свршених чинова. 4. Покренути одговарајуће иницијативе према организацијама из система УН од Савета безбедности на даље (УНХЦР, ЕКОСОК, Комисија за људска права и ДР)-

5. Иницијативе према УНМИК-у, СФОР-у, ОЕБСу, суседима. Анализирати спровођење Ердутског споразума са становишта гарантованих права српске националне заједнице. 6. Иницијативе за посебна средства за враћање избеглица - од Светске банке, Европске банке и других међународних финансијских институција. 7. Енергично захтевати ефикасније истраге и конкретизацију одговорности за преко четири хиљаде убијених, киднапованих на Косову и Метохији. 8. Повећати буџетску подршку за задовољавање основних животних потреба избеглица и протераних лица у Србији за период док се не обезбеде услови за безбедан и слободан повратак у њихове домове. 9. Урадити посебан програм активности за боље разумевање проблема избеглица и расељених лица у домаћој и светској јавности, а посебно у јавностима ЕУ, САД, Канаде, Аустралије, земаља које имају највеће могућности да допринесу праведном и трајном решавању овог проблема (већина њих има и моралне обавезе у том погледу). Управни одбор Фонда дијаспоре за матицу одобрио је ових дана износ од 100.000 (стохиљада) евра као симболичну помоћ избеглицама и прогнаницима. Помоћ треба да се реализује преко Републичког комесаријата за избеглице Србије.

UBIJEN BOŠKO BUHA, POMOĆNIK NAČELNIKA JAVNE BEZBEDNOSTI MUP. Boško Buha ubijen je u ponedeljak rano ujutro u Beogradu. U zvaničnom saopstenju MUP, navodi se da je "u 2:40, na parkingu ispred hotela 'Jugoslavija', nepoznat izvršilac, s više projektila iz automatskog oružja, ispaljenih iz neposredne blizine, teško ranio pomočnika načelnika resora Javne bezbednosti MUP Srbije, general-majora Boška Buhu dok je ulazio u vozilo". Teško ranjen general je kolima Hitne pomoći prebačen u Urgentni centar, gde je podlegao povredama. Uviđaj na licu mesta izvršio je istražni sudija Okružnog suda u Beogradu, a preduzimaju se intenzivne mere na rasvetlavanju svih okolnosti tog događaja i pronalaženju izvršioca. General-major Boško Buha rođen je 1959. u Virovitici, a u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije radio je od 1991. Obavljao je funkciju načelnika Odeljenja unutrašnjih poslova Sopot, komandanta Policijske brigade, načelnika Sekretarijata u Beogradu i pomoćnika načelnika resora Javne bezbednosti MUP Srbije". (B92, 10.6.2002.). PROBLEMI NA RELACIJI VAŠINGTON-HAG ZBOG RIČARDA HOLBRUKA. "Fajnenšel tajms" piše u sredu o problemima na liniji Hag-Vašington zbog uslova pod kojima bi na suđenju Slobodanu Miloševiću svedočio nekadašnji izaslanik SAD za Balkan Ričard Holbruk. List navodi da Stejt department zahteva da Holbrukovo svedočenje bude zatvoreno za javnost. Bušova administracija ne želi da Holbrukovim svedočenjem bude napravljen presedan na osnovu kog bi diplomate SAD i u budućnosti mogle da svedoče pred međunarodnim sudovima. Takav stav je posledica odluke Vašingtona da ne prizna Međunarodni krivični sud koji će uskoro biti osnovan, navodi list. Tribunal, međutim, strahuje da bi se zatvaranjem Holbrukovog svedočenja za javnost stekao utisak da je suđenje Miloševiću namešteno. Pregovori Stejt departmenta i Tužilaštva idu toliko loše da Karla del Ponte razmišlja da Holbruka uopšte ne pozove. (Beta, 12.6.2002.).

Iskra 1. juli 2002

SNAGA I NEMOĆ VELIKE SILE Članak pod gornjim naslovom, autor Ivan Ninić (Izrael), našli smo krajem aprila na sajtu Agencije Apis <www.2net.co.yu/apis>, rubrika „Sila i moć u međunarodnim odnosima”. Pisac najveći deo ćlanka posvećuje prikazu knjige ćikaškog profesora Mirsheimera koja analizira amerlćki Novi svetski poredak, ali se na kraju izgleda odvaja od profesorovih predviđanja o njegovoj budućnosti, te zaključuje da će NSP ipak počivati na tri stuba-nosača: Americi, Rusiji i Kini (ukoliko se poslednje dve potpuno uključe u isti). *

U političkoj terminologiji postoji nova skraćenica: 9/11. Post-septembarski svet više neće biti ono što je bio pre 11. septembra 2001. Međunarodni terorizam je pokazao svoju moć, efikasnost, preciznost i ubitačnost. Treći milenium je dobio svoju pravu fizionomiju, a globalizacija još jedan izazov. Od Zalivskog rata, kada je predsednik Sjedinjenih Država Džordž Buš-otac nagovestio nastupanje Novog Svetskog Poretka, do 11. septembra, prošlo je više od jedne burne decenije. Mnogi analitičari su pokušali da otkriju suštinu Bušove ideje. I uvek se, manje-više, ona svela na to da je hteo da kaže da će, sada, kada postoji samo jedna velika sila, pravila političkih igara sveta biti diktirana iz jednog centra. Novi Svetski Poredak (NSP) je usko povezan sa drugim aktuelnim terminom savremene politike: globalizacijom. Politička i ekonomska globalizacija, još u samom svom nastajanju nije mogla u potpunosti da se artikuliše. Izgleda da nikada različite tendencije i politička strujanja nisu bili tako jedinstveni kao u pogledu globalizacije. Krajnja desnica, nacionalisti svih vrsta, umerena intelektualna levica do krajnje levice sa svojim propalim iluzijama, svi su se okomili na monolit zvani globalizacija. Nedavno objavljena knjiga Džona Mirsheimera: Tragedija politike velike sile (John J. Mearsheimer: The Tragedy of Great Povver Politics) analizom politike Sjedinjenih Država, ne samo što daje zaokruženu sliku političkih nastojanja jedine preostale velike sile u našem dobu, već i uvid u opšte političko stanje planete. Knjiga američkog profesora političkih nauka sa Univerziteta u Čikagu, pisana je pre septembarskih događaja, ali govori o ovom momentumu i ukazuje da jedino pravilo velike sile danas jeste da sledi pravo na silu. Amerika treba da bude spremna da se suprotstavi svim opasnostima koji ugrožavaju tradicionalne vrednosti zapadnog društva, kao što su moral, pravda, poštovanje Ijudskih prava i zaštita nacionalnih interesa. U Makijavelijevskoj tradiciji, Mirsheimer savetuje Americi da uzme svet onako kakav on jeste, a ne kako bi ona volela da bude. Autor Politike velike sile pokušava da razuveri, ali i da razobliči Amerikance koji smatraju da su oni velika i dobra nacija sa moralnom misijom u svetu. Kao optimisti, Amerikanci veruju u dobre vlade, tj. u demokratske države, koje su u stanju da stvore bolji svet. Buš-sin stalno ukazuje na borbu Amerikanaca protiv terorizma kao borbu dobra protiv zla. Dobar je hrišćanin i svoju misiju vidi kao vođa sinova svetla protiv sinova mraka. Svoju borbu u optimističkoj viziji doživljava kao misiju demokratije 20. veka protiv zala fažizma i komunizma. Mnogi Amerikanci veruju da se svet približava jednom boljem i kooperativnijem dobu. Mirsheimer smatra da su sve te idealističke vizije Amerikanaca opasna besmislica. Jednom minucioznom analizom politike super sile on daje mnogo mračniju sliku političke scene današnjice. S obzirom da nema istinskog autoriteta među yelikima, ne može da bude ni pravog poverenja među njima. Čak ni

Iskra 1. juli 2002

dobra velika sila ne mora da bude apsolutno ispravna, van svojih granica. Ovaj pisac smatra da su američki kreatori spoljne politike i vojni doktrinari oduvek znali tu opterećujuću istinu. Oni se drže svojih moralnih kodeksa kada to mogu, ali zaboravljaju principe kada je to neophodno. Ostajući jedina velika sila, Amerika je u svoje prioritete stavila sprečavanje rađanja druge velike sile. Autor vidi Ameriku kakva ona jeste, puna praktičnog realizma i egocentričnosti, a da nije samo prožeta velikodušnim idealizmom. To je ona Amerika koju svet mrzi i koje se plaše. Mirsheimer sa mnogo detalja analizira postupke američke spoljne politike, da bi došao do zaključka da je njen odnos prema Kini pogrešan, suviše optimistički i prevashodno idealistički, što se ogleda u njenoj nameri da Kinu uvuče u međunarodne tokove, institucije i forume, istovremeno insistirajući da prihvati zapadne norme ponašanja. On misli da je neophodno održavanje balansa između Kine i Japana, što bi neutralisalo eventualni nepovoljni odnos ovih dveju dalekoistočnih zemalja prema Zapadu. Sličan stav izrazio je, svojevremeno, Zbignjev Bžežinski u odnosu na Irak i Iran, da te dve zemlje treba stalno držati u latentnoj konfrontaciji, kako bi se ratne i političke tenžije na Srednjem Istoku umanjile. Mirsheimerova namera je da na prilično surov i ciničan način upozori Ameriku da se oslobodi balasta Iažnog idealizma i da počne da vodi realnu politiku, primerenu današnjem svetu. On je bolji kao analitičar, nego što je vizionar političkih kretanja u neposrednoj budućnosti. Naš svet, kolikogod raznovrstan, mora da bude jedinstven, što američki profesor ne prihvata. Jer on jeste jedan. Amerika je za proteklih deset godina osetila sav teret svetskog beznađa i trebalo bi da se rastereti moralno, politički i vojno. Svoju brigu velike sile na vrhuncu treba da deli sa dvema potencijalnim super silama Novog Svetskog Poretka. Aleksandar Ignatov, jedan od savetnika ruskog predsednika Putina, rekao je da Rusija ima tri moguća puta razvoja. Ako krene suprotstavljanjem globalizaciji, propašće za 25 godina, ukoliko prati proces globalizacije, prodavajući svoje resurse, biće tek sirovinski snabdevač NSP. Međutim, ako Rusija krene putem potpunog uključenja u NSP, ona će biti jedan od lidera tog sveta u nastajanju. S druge strane, Kina se već zahuktala u globalizaciju. Ulazi u međunarodne ekonomske forume, proizvodnja i potrošnja u toj zemlji uzele su neslućeni zamah. Dok je još kruta u političkoj sferi, njeno reformističko rukovodstvo nema problema u fleksibilnosti ekonomskih kretanja. Kineski Centralni komitet liči na Savet za spoljne poslove Amerike. Pragmatična Kina je svesna toga da razvoj ne može da ide brzo i u celoj zemlji. Ona svoju tranziciju sprovodi regionalno, u jugoistočnom delu države, od Hong Konga i Kantona, prema Šangaju. Saradnja Amerike, Rusije i Kine garant je NSP. Svaka od ovih zemalja bi imala svoje saveznike koji bi istovremeno slobodno sarađivali međusobno, jer bi državne granice pre bile zastarele administrativne barijere, nego nacionalne granice. Nemačka bi mogla da bude srž Evropske unije, ukoliko bi slobodno uspostavljala odnose, prema interesima super sila. U sličnom položaju je i Japan. Svakoj zemlji u razvoju, velikoj i maloj, potrebno je, pored novca, i tržište, a to će još dugo biti privilegija zemalja sa zdravom ekonomijom. Najbolniji deo NSP je svet koji nije u stanju da sam sobom vlada iz političkih, ekonomskih i drugih razloga

О DRUGOJ STRANI TERORIZMA Tekst koji sledi je najveći deo iziaganja ambasadora Kube u SRJ, Huan Sanchez Monroa, na okruglom stolu Beogradskog foruma na temu 'Međunarodni terorizam" održanom 22. januara 2002., a objavljen na sajtu Artel Geopolitika <www.artel.co.yu>, 5. juna 2002. godine. Originalan naslov izlaganja ambasadora Monroa je "Terorizam - šta je to?“. ★

Ova debata je važna jer na međunarodnom planu postoji jedno veliko odsustvo. A to je odsustvo jedne stvarne i sadržajne definicije šta je to terorizam. A odsustvo takve definicije nosi sa sobom razne opasnosti. A to je opasnost da ta tema, ili taj fenomen, bude samo parcijalno ili selektivno tretiran. Potrebna je jedna integralna vizija problema terorizma. Danas to ne postoji. Svako ima svoju viziju. Ali, ako svako ima svoju viziju, nećemo se složiti oko ove teme. Ata tema je ozbiljna i taj fenomen opasan. Terorizam nije nov, iako se kao fenomen javlja poslednjih godina. Naravno, ta činjenica ima veze sa svim onim što se dešava u svetu, a posebno sa procesom globalizacije i sa neoliberalnim načinom koji se nameće tom procesu globalizacije. Terorizam nije stran povećanju siromaštva, ni produbljivanju razlika između siromaših i bogatih zemalja. Nije stran ni koncentraciji bogatstva u malom broju ruku. Niti prepotenciji glavne sile ili glavnih sila sveta. Niti nametanju tuđih vredno-sti drugim narodima. Na primer, ovde se danas govorilo o islamskom fundamentalizmu. Ja sam dosta razmišljao o tom fenomenu i svaki put sam sve više ubeđen da su islamski fundamentalizam kao i neke aktivnosti ekstremne levice u nekima od najsiromašnijih zemalja, odgovor određenih sektora koji se opiru nametanju stranih vrednosti njihovim. Ne može se očekivati da muslimanski narodi promene navike, način života, a da se ništa ne dogodi i da niko od njih ne reaguje protiv toga na neki način. Mislim da je rešenje tog problema u primeni principa poštovanja drugih. Mnogo se govori o toleranciji, ja sam protiv tog termina. Niko ne mora nikoga da toleriše, ali svi treba da se poštujemo. Nedostatak poštovanja drugoga je jedno od glavnih zala sadašnjeg sveta. Veliki i moćni zamenjuju poštovanje prepotencijom. Ako im se nešto ne dopada u Jugoslaviji, oni dođu i bombarduju. Kažu da je ovde ubijeno ne zna se koliko nedužnih kosovskih Albanaca. A niko ne govori o nedužnim Srbima, a isto tako i Albancima sa Kosova koje su ubile NATO bombe.

Snaga i . . . zaostalosti. Taj problematični deo sveta, koji je u većini, biće stavljen pod međunardnu upravu onih koji su sposobni da se suoče i sa tuđim problemima. Te zemlje će neminovno biti stavljene pod protektorat. Začetak takve uprave vidimo u Bosni i na Kosovu. Svaka od tih zemalja na novoj mapi sveta biće posebno analizirana, da bi se došlo do zaključka koje su joj potrebe. Međunarodna zajednica bi, nakon dijagnoze, dala adekvatan tretman, što ne znači da bi to obavezno bio Zapad ili Amerika. Dobar deo problema će se ubuduće, verovatno, rešavati u Moskvi i Pekingu. Brežnjev, tvorac ideje o ograničenom suverenitetu, mogao bi da bude zadovoljan. Amerika je u svojoj borbi sa globalnim terorizmom već primenjivala ovu saradnju. Svetska mreža Al Kaide i druge transnacionalne nemani današnjice ubuduće će biti razapeta između tri noseća stuba Novog Svetskog Poretka: Amerike, Kine i Rusije.

Ivan Ninić

Kaže se da su Bin Laden i Talibani ubili žrtve u Njujorku, Vašingtonu i Pensilvaniji. Više od 4 hiljade nedužnih je poginulo u tom zaista divljačkom aktu. Ali se ne kaže koliko je nedužnih Avganistanaca ubijeno od američkih bombi. Niko tu ne izvlači računicu. Ta prepotencija vodi u provaliju, a ne ka rešenju problema terorizma. Preduzet je rat da bi se uhvatila dva čoveka za koje se ne zna gde su. Masakriran je jedan narod bez ikakvog rezultata. Kuba je od početka govorila da to nije način. Ali je kubanski glas ostao usamljen u međunarodnom kontekstu. Svi su aplaudirali agresiji protiv Avganistana. To je tužno, ali je činjenica. Ali osim toga, prepotencija velikih ih je dovela do podsticanja terorizma. Danas se pojavljuju terorističke organizacije koje su delovale u Jugoslaviji i koje je američka vlada sada zabranila. Iste te organizacije kojima su oni pomagali. U slučaju Kube ne može biti ilustrativnije. Nedavno smo u Havani obeležili 25 godišnjicu divljačke diverzije na jednom avionu Cubane de Aviacion u toku leta. 78 nedužnih Kubanaca, Nikaragvanaca i Korejanaca su bili razneti u komade u vazduhu, zbog bombe koju je postavila jedna organizacija čije je sedište u Sjedinjenim Državama. Intelektualni autori tog zločina su na slobodi u Sjedinjenim Državama. A materijalni izvršilac tog zločina je od pre godinu i po dana zatvoren u Panami, i to je gospodin Posada Cariles. Bio je uhvaćen tokom organizacije Iberoameričkog samita u Panami dok je pripremao atentat na predsednika Fidela Kastra. A njegov plan je bio da izvši višestruko masovno ubistvo. Jer je usput mogao da ubije i mnoge druge predsednike iz različitih zemalja koji su prisustvovali Samitu. Danas čine sve napore da on bude oslobođen iz zatvora. Problem je u tome što nije zgodno da gospodin Posada Cariles govori i da se pojavi na sudu. Vi ste isto tako sigurno čuli za jedan lanac atentata koji su pre dve-tri godine bili izvedeni u hotelima na Kubi. Taj lanac atentata je lišio života jednog italijanskog turistu, a nova sredstva koja su korišćena za to potiču od jedne organizacije koja se nalazi u Sjedinjenim Državama. Niko od članova te organizacije nije izveden pred sud. U ovom trenutku se u Sjedinjenim Državama nalaze petorica kubanskih sunarodnika koji su osuđeni na vrlo stroge kazne zbog tobožnjeg zločina špijunaže, jer su kao deo kubanske bezbednosti branili naš narod od terorističkih akata. To je politika dvostrukog morala koju u vezi sa tim održavaju Sjedinjene Države. Tim putem je jako teško da se svet oslobodi terorizma a još više da čovečanstvo preživi. Stav Kube o tome je jasan. Mi smo protiv terorizma ma kakav da je i odakle god da potiče. To nije stav koji se izražava sada, posle 11. septembra. To je stav koji je prvi put izražen 18. oktobra 2000. godine tokom Iberoameričkog samita u Panami. Kuba je bila, i još uvek je zabrinuta, zbog problema terorizma. Mislimo da je to pojava protiv koje se treba boriti, kao što se bori protiv droge, protiv ilegalnog prometa Ijudi, protiv belog roblja i mnogih drugih svetskih nesreća koje su se, zahvaljujući neoliberalnoj globalizaciji, pretvorile u socijalnu pandemiju za čovečanstvo. U toj borbi je važno da budemo jedinstveni. I da diskutujemo. I da usaglasimo kriterijume i koncepte, jer taj rat moramo da dobijemo idejama.

"NOV NAČIN PROPISIVANJA LEKOVA NAPRAVIĆE GUŽVE" . Odluka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje koja je na snazi od 1. juna i po kojoj samo određeni specijalisti i lekari opšte prakse mogu da propisuju lekove izazvala je negodovanje pojedinih sindikata i lekara. (B92, 4.6.2002.).

Iskra 1. juli 2002

ЗАКОПАНИ РОВОВИ АМБАСАДОРА ПЕРИШИЋА Текст под горњим насловом, са потписом Сава Видановић, нашли смо на Интернету крајем маја о.г. Објављујемо га местимично скраћеног и у нашој редакцијској опреми. *

* *

У интервју за МИ МАГАЗИН у Торонту, амбасадор СРЈ у Отави Миодраг Перишић даје оцене о српској дијаспори и сугестије какву је жели видети. Визију будућности дијаспоре Перишић види у стварању Културног центра преко кога ће зрачити културно стваралаштво наше земље за последњих неколико деценија. Културни центар Перишић види и као бригу о будућим генерацијама којима је потребно присуство наше културе. Колико ће један такав центар плодоносно деловати на широке масе нашег живља на распрострањености од крајњег Ванкувера на западу до Монтреала на истоку, то је посебно питање. Постоји ефикаснији начин деловања као рецимо Сателитски ТВ програм, који може бити присутан у најзабаченије појединачне српске домове. Да је којим случајем наш амбасадор био близак ТВ сигурно би промовисао једну такву идеју. Пошто долази из културе опредељује се за Српски културни центар... Преко Културног центра амбасадор Перишић види и крај свим неслогама и политичким разликама. Тврди да политика дијаспори није потребна. Узроци поделе су долазили из матице и да су новим променама у Србији и Југославији „наши историјски ровови коначно закопани". Напротив. Такве оцене су произвољне. Срби у дијаспори су ДОСОВСКОМ политиком још више разбијени, крајње незадовољни, поготово што се очекивао бољитак. Уместо свега тога велико разочарење... Перишићева уверавања да је 5. октобар био израз народне воље Ако би се занемарила инострана политичка деловања и огромна финансиска средства на одређене слојеве друштва , можда би неко и поверовао да је тако коме заиста нису познате стварне чињенице. Међутим, након агресије на Југославију, када нису постигнути жељени циљеви, запад је приступио опозицији да уради оно што бомбе и смарт томахавке ракете нису могле. У Србији је регистровано преко 3 хиљаде невладиних организација финансираних од стране запада, првенствено САД. Србијом су крстарили амерички агенти ЦИА, инструктори и предавачи, који су нарочито из редова Студенске иницијативе и Отпораша налазили плодно тле за припреме промене власти. Познати агенти ЦИА који су деловали у Србији су Роберт Хелви, Џорџ Вард и Данијел Сервер. Пуковник Роберт Хелви био је главни предавач члановима Отпора у Будимпешти, чије трошкове од 1.8 милиона поднео Међународни републички институт ИРИ. У стварању Отпора учествовао је и Џорџ Варди. Данијелу Серверу као главном агенту ЦИА за Балкан се приписује улога организтора акција на Балкану. Раме уз раме заједно са припадницима ЦИА деловала је и Соња Бисерко и многе невладине организације.

тврди господин Перишић. У својим тврдњама иде и даље, кад каже да је то прва наша Влада од 1914. године и да су све до тада биле туђе... Зар се политика досадашње Владе и Србије и Југославије може назвати демократском Владом чији су интереси спровођење колонијалистичке политике Новог светског поретка и Америке. Распродаја имовине, затварање фабрика, преко пола милиона незапослених, милиона гладних. Ђинђић продаје најрентабилнија предузећа - цементаре, чији производ потрошачи сада плаћају по европским ценама. Жали се да му Французи и Јапанци нису ни за долар хтели купити фабрику аутомобила Заставу. Где су ту интереси нације и српског народа. Зар се тиме може остварити привредни напредак и благостање, вера у боље сутра које је обећавано српском народу у предизборној кампањи. Утицај ЦИА и запада на политику Владе су видљиви. Серверове извештаје о политичком деловању на тлу Србије Сенат аминује а Ђинђић извршава. Хапшење браниоца отаџбине и слање у Хаг, смена свих генерала учесника у одбрани земље, реформу војске, да се из Београда не може управљати Косовом, распарчавање земље, распродаја имовине, банкротства, једном речју све у циљу заштите америчких интереса. Може ли таква једна политика замишљена у центру моћи у Вашингтону која се примењује у Србији уз помоћ постојеће марионетске Владе назвати „нашом"... Антисрпском у сваком случају, али никако нашом. За Перишића и оне на власти, посланицима са платама од 70 000 динара је сигурно „наша каква год да је". За остали већински део народа зна се квислиншка. Да је Милошевић довео земљу до пропасти, да је презадужио неби се могло тврђење прихватити као његових руку дело. За његово време Југославија је била под тешким санкцијама, блокадама и разним другим притисцима. Како је у таквим условима могао задужити земљу? Дугови су наслеђени из претходне СФРЈ. Под условима санкција земља није трпела оно што данас трпи. Распродаје имовине сигурно није било, гладних није било, плаћеног школовања није било. Данашња Влада уместо организовања привреде и производње, приоритет даје милостињи из иностранства, разним донаторским конференцијама праћеним разноразним уценама на штету Срба. Задужује се код ММФ и Међународне банке не водећи рачуна како ће се ти дугови отплаћивати. Ти садашњи економски експерти из Г17 и политичари не мисле какве ће крајње последице бити по српски народ када се неконтролисано задужују. То је сигуран пут у банкротство попут Аргентине.

Те чињенице никако не иду у прилог да је 5. октобар резултат народне воље. То је резултат деловања запада на челу са Америком.

Тешко је поверовати тврдњи Перишића да је Милошевићево изручење Хагу део његовог дуга и да је он тај који је изручио Крајишника и Плавшићку Хагу. Светска јавност па и Срби добро знају да је Крајишник ухапшен као најзначајнија политичка личност после Караџића у намери да имају извор информација из прве руке, против Караџића, Милошевића, па и Младића. Биљана Плавшић је била десна рука Америке и КФОРу и када је одиграла своју улогу послали су је на заслужен одмор у Хаг. Но у сваком случају Милошевић није имао заслуге за њену добровољну предају. Реч је опет о особи потенцијалног сведока против Милошевића, поготово када се зна да су њихови ранији политички разилази били познати јавности. Када је Дел Понте исцрпела из Плавшићке све што јој је требало, у знак кооперативности, на гаранцију Србије пуштена је да се брани са слободе...

Купљена марионетска Влада Србије и Југославије ниуком случају не може бити „Наша Влада" како

Најлакше је да се сви неуспеси нове владе припишу претходним властима. Само колико је то при-

Отпораши су према тврдњама запада добили 80 тона пропагандног материјала, целокупну опрему канцеларија за пропагандно деловање. Сам Ђинђић је изјавио да га Америка мора подржавати, у противном изгубиће 10 милијарди долара које су у њега инвестирали.

Iskra 1. juli 2002

СТУДИЈА 0 СРПСКОМ НАЦИОНАЛИЗМУ ПО НАРУЏБИНИ Текст који следи је дословна вест Б92, 8.6.2002. године, о овој нарученој студији за Хашки трибунал. Горњи наслов дала је Искра. *

* *

Студија о српском национализму у 20. веку коју је Одри Хелфант Бадинг, са Универзитета Харвард, направила на захтев Тужилаштва хашког трибунала полази од тезе да су још од средине 19. века српски политичари тражили начина да створе државу у коју би укључили што више Срба, при чему су неки сањали чак о обнови Душановог царства. Бадинг сматра да је и идеја о стварању Југославије, са којом је Србија ушла у Први светски рат, више почивала на тежњи ширења српске

Закопани ... хватљиво то је друго питање. Неоспорно је да је хапшење Милошевића унело нове поделе. Уместо објективног сагледавања стања у Србији, Перишић ставља до знања Србима да се баве својим пословима а не пословима Коштунице и Ђинђића. Коме заправо они треба да полажу рачуне, Србима, бирачима или западним менторима? Шта конкретно Срби треба да ураде што Перишић тражи да допринесу променама у Србији да би се тиме квалификовали да позову на одговорност Ђинђића и Коштуницу? То значи даље руке од њих они знају шта раде. Демонстрације које су вођене против агресије НАТО по оцени Перишића нису довољне да се мржњом говори о новој Влади. По њему „непопуларни потези су неопходни за добробит већине грађана ". „Мислим да смо ми своје време за испразне разговоре потрошили и да нам предстоји један конструктивни и градитељски период". Мисли се да је то време прошло, да је прокоцкано поверење у боље сутра и да је једини излаз у новим изборима у ново сутра. У досадашњим јавним наступима амбасадор Перишић се више пута замерио већинском српском живљу у дијаспори Канаде. Овога пута је са иронијом говорио о Србима и њиховим патриотским осећањима у кафанама и на пикницима када поједу месо уз мирис завичаја. Политиком се баве кад мало више попију, да су од понедељка до петка Американци или Канађани а суботом и недељом Срби. Како рече нема потребе да се такмичи у кафанском патриотизму. Срби дијаспоре врло добро знају Перишића из доба штрајкова из 96/97, када је гостовао на западним ТВ станицама као најбољи протагониста западне политике. Ништа боље ни овога пута нису ни очекивали до понижења и да немају права на своја мишљења и критике постојећег режима. Перишић се узда у свој четворогодишњи мандат да ће спровести оно што је наумио. Бојим се да ће га Срби дијаспоре отпратити пре времена а у најгорем случају после превремених избора. Проценио је да је био нетактичан у својим наступима те је добровољно покушао да промени средину и из Канаде попуни упражњено амбасадорско место у Америци. Сигурно би му канадско искуство дошло као наравоученије. Показало се да су то само неостварљиве жеље.

државе него стварања југословенске, будући да су истраживања из тог времена показала да ни један од три народа који ће оформити Краљевину Срба Хрвата и Словенаца није много знао о друга два народа нити је био припремљен за нову заједницу. Србима је, закључује Бадинг, било потребно време да схвате да су решивши један национални проблем у заједничкој држави отворили нови - у новој мултиетничкој држави постали су најбројнији народ, али не и већина. И југословенски краљ Александар и комунистичка власт после Другог светског рата, покушавали су, са различитих позиција, да сузбију националне тензије промовисањем југословенства. При том се као најопаснија алтернатива југословенству у комунистичкој Југославији помињао управо српски национализам и шовинизам, који су радо критиковали управо српски комунисти 60-тих година, у склопу идеје о "чишћењу у свом дворишту". Бадинг примећује да је свака назнака могућности распада Југославије била знак за узбуну међу Србима и да се тада увек постављало питање судбине Срба ван административних граница Србије. У студији се помиње и српска реакција на уставне амандмане из 1971. године и Устав и 1974. којим су Војводина и Косово добиле широку аутономију и по статусу и праву вета на одлучивање у федерацији биле изједначене са републикама. Овај аутор сматра да је незадовољство српских интелектуалаца, а помиње се између осталих Плава књига стручњака за уставна питања и нарочито Меморандум САНУ, послужило као основа на којој ће свој политички успон направити Слободан Милошевић. У експертском извештају Тужилаштва помињу се Илија Гарашанин и његово Начертаније, Никола Пашић, Слободан Јовановић, Александар Ранковић, Марко Никезић, Латинка Перовић, Михајло Ђурић, као и Добрица Ћосић који је средином 60-тих година, како сматра Бадинг, "артикулисао српску националну мисао". Бадинг се осврће и на проблем Косова, где су се, каже, уз насиље смењивале фазе доминације Срба и Албанаца. Она подсећа на студије у којима се каже да је српска војска још током балканских ратова покушавала да измени етнички састав региона како би лакше Косово припојила српској држави. Стварањем албанске државе, констатује Бадинг, значајна албанска популација остала је ван граница националне државе што ће отворити кризно жариште региона у двадесетом веку. Бадинг примећује да је партизанска власт, пошто је неколико година после завршетка Другог светског рата, сломила албанску побуну у Дреници (за шта је било ангажовано чак 39.000 војника), понудила Албанцима уступке у оквиру Републике Србије али истовремено спречила повратак српских колониста на Косово како би се избегла даља национална конфронтација. Бадинг, међутим, сматра да су тенденциозно повећаване бројке прогнаних Срба са Косова као и оне о приливу албанског становништва из Албаније, као и да се мора уважити чињеница да су Срби са Косова одлазили и из економских разлога а не само бежећи од репресије која је постојала.

Сава Видановић

Iskra 1. juli 2002

HOLANDSKA STUDIJA I DRUGA MIŠLJENJA O SREBRENICI U prvom delu ovog napisa doneli smo izvode iz zvaničnog Saopštenja za štampu (hrvatska verzija) Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju (NIOD) kome je holandska vlada poverila istraživanje pada Srebrenice, jer je hoiandskom UN bataljonu bila poverena odbrana ove "UN zaštićene oblasti". Kao što je poznato, posle objavljivanja NIOD studije, u aprilu o.g., holandska vlada podnela je kolektivnu ostavku. U tekstu koji sledi "Iskra" je podvukla neka mesta koja se razlikuju od uvreženih zapadnih mišljenja o krivici srpske strane za Srebrenicu. U drugom delu, uglavnom iz srpskih i bošnjačko-muslimanskih izvora, doneli smo mišijenja koja ukazuju na neke činjenice za bolje razumevanje "slučaja Srebrenica". *

Iz saopštenaja za štampu Holandskog instituta NIOD U procesu raspadanja Jugoslavije u prvoj polovici devedesetih godina su masovna ubistva nad hiljadama bosanskih muslimana u Srebrenici najverovatnije jedan od najnasilnijih i najstrašnijih događaja. U ovom procesu je težnja za Velikom Srbijom igrala važnu ulogu, zbog čega srpske političke vođe, naročito bivši predsednik Milošević, nose veliku odgovornost. Ova ogromna odgovornost srpskih vođa za nasilje koje je pratilo proces raspada, ne znači da se moraju zatvoriti oči pred odgovornostima drugih vođa za upotrebu nasilja. Sve zaraćene strane snosile su krivicu za strašnu upotrebu sile. Slike i dokumenti ovog nasilja su u cijeloj Evropi izazvale užas i poziv za intervenciju međunarodne zajednice. Nizozemska je bila prva koja je htjela pružiti pomoć. Međunarodne intervencije su rijetko preventivne u smislu da se intervenicija izvrši prije eskalacije događaja... U tome smislu izvršena intervencija često dobiva karaktaer "trial and error" (iznanalaženje najboljeg načina da se dođe do cilja), umjesto izvršenja dobro promišljenog programa. Radi ovoga, mnoge intervencije se mogu opisati kao "besmislene". Tako i u Jugoslaviji... do posle pada Srebrenice dominirao je "scenarij besmislenih đela". Obećanje generala UN Morillona stanovništvu Srebrenice 1993. godine, da je pod zaštitom UN-a... pristaje ovoj slici besmislenih đela. Na osnovu njegovog obećanja je Vijeće Sigurnosti proglasilo Srebrenicu "zaštićenom zonom". To je bio novi i nedefiniran pojam... ništa nije bilo jasno osim da iz dominirajuće opcije nije rezultirao mandat za pravu vojnu zaštitu područja ili stanovništva... Za stanovništvo je proglašenje "zaštićene zone", stvorilo iluziju sigurnosti. U internacionalnom pogledu Nizozemska je bila prva za neki oblik intervenicje. Godine 1993. su samoinicijativno i bezuslovno stavili UNPROFOR-u jedan Zračan bataljon na raspolaganje za misliju u Bosni... Sve se ovo dešavalo sa velikom političkom podrškom i podrškom medija i bez prethodne analiza mogućih posledica... Ovo je ojačavalo kabinet, a u isto vreme potkopavalo kritizirajuću i kontrolirajuću ulogu Narodnog Vijeća. Sa političke, medijske kao i sa vojne strane je bilo dosta kritiziranja, ali ti koji su kritizirali bili su u opasnosti da ih drugi diskvalificiraju radi nedovoljne moralne svesti. (Gore je reč o holandskim političkim faktorima: vladi, skupštini, itd... Iskra). Od pretpostavljene demilitarizacije u enklavi (Srebrenice) nije bilo skoro ništa. Armija Bosne i Hercegovine

Iskra 1. juli 2002

(AbiH) je vodila svijesnu strategiju: sa ograničenim vojnim akcijama uvući Vojsku Republike Srpske (VRS) u borbu da spriječe da se VRS svim snagama koncentrira na glavno područje oko Sarajeva. Ovo se izvodilo u eklavi. Vojnici AbiH nisu oklijevali da u sukobima sa VRS-om prekrše sva pravila. Izazivali bi pucnjave od strane bosanskih Srba, pa bi tražili zaštitu kod jedinica Holbat-a (holandskog bataljona), a jedinica Holbat-a bi se našla između dvije vatre. Sa druge strane su stalne blokade VSR-a vodile do frustrirajuće i demotivirajuće situacije... Nije bilo nikakvih znakova da je pojačana aktivnost VSR-a u istočnoj Bosni početkom jula 1995. imala većih namijera nego smanjiti zaštićenu zonu Srebrenica i presječi važan put prema Žepi. Ratni plan je određen 2. jula. 6. jula je počeo napad. Napad je bio toliko uspešan i otpora je bilo toliko malo, da su tek 9. jula naveče kasno odlučili probiti se i viđeti da li je moguće osvajanje cijele enklave. U političko-psihološkom pogledu bilo je moguće da bi se zapovjednik VRS-a, general Mladić, uplašio borbe koja bi moguće imala žrtve sa strane UNPROFOR-a, i to radi straha da bosanski Srbi dobiju negativni ugled. Cinjenica da se odlučio probiti do Srebrenice, prije svega zbog izostanka značajnog otpora, znači da su kod VRS-a takva razmatranja igrala ulogu... Osim toga, bosanski Srbi su svijesno izbjegavali takozvani "smoking gun" (direktno pucanje) da bi se mogli probiti kroz "blocking positions" (opstrukcije) i da UNPROFOR-u ne bi dali povoda da počnu naoružanu protivakciju na zemlji. Tako se u Srebrenici dogodilo umanjeno ono što se u politici događalo u velikoj mjeri, besmisleno đelovanje. Brz pad Srebrenice i slab otpor su potaknuli pitanje i pretpostavke o mogućim nagodbama u odnosu na najvišeg zapovjednika UN-a generala Janvier-a. On se navodno, 4. jula 1995. tajno dogovarao sa generalom Mladićem da ni u budućnosti neće više biti zračnih napada (kao kod Pala), u zamjenu za puštanje na slobodu taoca, naročito francuskih... Radi toga je Janvier još kod Vijeća Sigurnosti izjasnio da se istočne enklave moraju napustiti da bi se moglo čvršće postupiti... Veliki dio ubijenih muškaraca sastojao se iz vojnika Armije Bosne i Hercegovine koji su u noć 11. jula skupa sa dijelom muškog stanovnišva pokušali pobijeći u Tuzlu. Odluka da pokušaju pobijeći, a stim i odluka da odustanu od daljnjeg otpora je donesena posve bez znanja UN-a i UNPROFOR-a. Bijeg u Tuzlu, kao i masovne egzekucije koje slijede se odigravaju izvan dometa Holbat-a. Sugestije da su muslimani bili ubijeni "pred nosom Holbat-a" su, što se tiče ovog masovnog ubojstva, netočne. Odluka za masovne egzekucije je najverovatnije donešena posle 11. jula, kada je postalo jasno da je bijeg u Tuzlu sa pratnjom (bošnjačke) 28. divizije onemogućilo sređivanje prije spomenutih poslova. Pismeni nalog nikad nije nađen. Bijeg je bio potpuno iznenađenje, koje VRS-u nije dobro došlo. Zajedno sa već postojećom mržnjom, osećajima osvetoljubivosti i želje za etničkim čišćenjem je stvarala jedan od faktora koji su igrali veliku ulogu u obračunavanju sa muslimanskim stanovništvom enklave. Na kraju je dovelo do organiziranog masovnog ubojstva. Nije vjerovatno da je ovaj plan unaprijed bio pripremljen. Verodostojnije je da je Bosansko Srpska strana računala na predaju ABiH vojnika, kao i deportaciju stanovništva enklave i odvođenje vojnika u zarobljeničke logore. Mnogo toga nagoveštava da je Generalštab Republike Srpske dao nalog za masovna ubojstva. Nema

Vojske

Holandska . .. nikakvih dokaza da je Beograd bio politički ili vojno umiješan, a ni uloga tadašnjeg predsjednika Karadžića (Republika Srpska) nije sasvim jasna. Najveća odgovornost za masovna ubijanja se nalazi u vojnom krugu. Mladić je u tome bez sumnje imao centralnu ulogu... U Potočarima se desilo mnogo više nego što su vojnici Holbat-a viđeli. Ali od toga što su u tim danima viđeli, vrlo malo su saopćili. Moguće objašnjenje za to je da su vojnici Holbata bili pod velikim stresom. Nisu obraćali pažnju na to što se dešavalo oko njih. U nekim slučajevima je briga za sopstveni život bila važnija od sudbine muslimanskih muškaraca... Ministar za Razvoj, je u emisiji NOVA, 18. jula prvi put govorio o "genocidu". Komandant Kraljevskih Kopnenih Snaga, general Couzy je na osnovu poruka Holbat-a, sugerirao da situacija nije tako ozbiljna. Pošto nije znao šta se točno desilo u enklavi, a želio je i sačuvati imidž bataljona i Kopnenih Snaga, odlagao je istraživanje eventualne umješanosti Hobalta. Ali baš na osnovu tih nejasnih i nepotpunih informacija mogao je zaključiti da je baš bilo razloga za daljna istraživanja... Prvi kontakti novinara sa komandantom Karremans, nakon što je napustio enklavu, su bili štetni za imidž Holbat-a i Odbrane. Njegov pokušaj da karakterizira odnos zaraćenih strana ("no good guys, no bad guys') i njegovo mišljenje o generalu Mladiću su ispali totalno pogrešni u svijetlu vrlo teških ubojstava od strane bosanskih Srba... U takvoj atmosferi nije ni moglo biti govora o razumjevanju stvarne situacije u kojoj su se nalazili (vojnici Holbat-a). Oni se nisu mogli naći u slikama koje su dominirale medijima. (Bosanski) Srbi su bili oslikani kao najgori zločinci, a muslimani kao anđeli. S ovom slikom su (pripadnici) holandskog bataljona imali najviše problema, ona se ne slaže sa svijetom koji su oni upoznali dok su boravili u enklavi.

★★

Druga mišljenja o Srebrenici Nedeljnik "OKO" u svom broju od 11. januara 2002. donosi opširan intervju generala Zorana Stankovića, vodećeg jugoslovenskog patologa i načelnika Instituta za sudsku medicinu Vojno medecinske akademije u Beogradu, koji uživa veliki ugled u svetu. Iz toga intervjua daćemo nekoliko delova, koji se tiču Srebrenice i ostalog što je u vezi sa tim. "Neospornaje činjenica da se tamo dogodilo nešto ružno, jasno je da je tamo veliki broj Ijudi stradao. Ali, kome je sada u interesu da se i ti utvrđeni fakti iskrivljuju, meni nije uopšte jasno. Nije mi jasno da preko državne novinske agencije dobijete podatak da je u Srebrenici do sada ekshumirano 4.500 leševa, a zvanični podaci Haškog tribunala su da je do sada otkirveno 2.082 posmrtna ostatka, da u 300 slučajeva nije određen pol, a od ukupnog broja pronađena je jedna žena, sedmoro dece, dok su ostali muškarci i srednje i starije dobi. I, da je nakon toga na ovome prostoru pronađeno još 150 neidentifikovanih tela. Ja pitam kome je u interesu širenje takvih laži, zašto mediji "na kaščicu" pričaju o odgovornosti Nasera Orića koji je sravnio srpska sela oko Srebrenice i čije su jedinice pobile mnogo Ijudi”. Preko Interneta, 23. aprila 2002. ponovljen je izveštaj, na engleskom jeziku, istraživačke grupe "Reportera" iz Banja Luke. Ovaj izveštaj je objavljen 10. aprila 2001. pod naslovom "Ubica iz Srebrenice", a govori o Naseru Oriću.

"Svo bosansko vojno i političko voćstvo je potpuno svesno činjenice o zločinima koji su se odigrali pre aprila 1993. kada je Srebrenica proglašena "zaštićenom zonom UN-a". Oni takođe znaju za zločine koji su se odigrali docnije, nad srpskim civilima u Srebrenici, Skelanima, Bratuncu i Milićima. Ovi zločini su počinjeni od Bošnjaka iz Srebrenice, predvođenih njihovim ratnim komandantom, Naserom Orićem. Prema pouzdanom svedočenju Srba i Bošnjaka iz te oblasti, aprila 1993. jedinice muslimanske vojske su napale više od stotinu srpskih sela i naselja u ove četiri opštine (70 napada su bila u decembru 1992.), kada je ubijeno otprilike 1.0 civila i pripadnika Vojske Republike Srpske (VRS), i ranjeno ili povređeno između 2.800 i 3.200 Srba. U knjizi “Hronika našeg groblja" Milivoje Ivanišević daje imena ubijenih Ijudi, kao i mesta gde su se zločini odigrali, navodi činjenicu da je 999 lica srpske nacionalnosti ubijeno, ali i opominje da je potpuno tačan broj žrtava nemoguće utvrditi, jer je sudbina lica koja su bila zatvorena, zarobljena ili koja su se bilo kako našla na teritoiji kontrolisanoj od Muslimana, ostala nepoznata. Većina napada na nebranjena srpska sela blizu Srebrenice, Bratunca, Skelana i Milića, bili su vođeni lično od Nasera Orića. Orićeve jedinice i lično Orić su maskirali 87 lica, upotrebljavajući noževe, vile, tupe objekte, stavljanjem na krstove, kastracijom, paljenjem i mučenjem... Za vreme ovog perioda (maj 1992. - februar 1993.) skoro 800 srpske dece je izgubilo jednog ili oba roditelja; sva sela koja su bila napadnuta su potpuno razorena, najčešće spaljena do temelja. Otprilike 5.400 porodica je izgubilo svoju zemlju i imovinu, dok je oko 12.800 Srba ili 45 procenata srpskog stanovništva ove oblasti napustilo svoje domove"... "Posle kraće pauze, sada već okorele ubice su napale selo Podravanje, 24. septembra 1992. ubijajući 31 osobu. Napadači su naročito bili surovi naspram lokalnih stanovnika: žrtve su nađene (žive) spaljene, sa presečenim grlima, otsečenim glavama, rasporenim stomacima i ubijeni tupim predmetima. Istoga dana je lično Orić predvodio napad na stražare rudnika boksita, udaljenog 25 kilometra od Milića. To je ponovljeno 3. decembra i 7 stražara je bilo ubijeno i masakrirano. Krvavi Božić: Napadi na sela Fakovići i Boljevići u opšini Bratunac, 5. oktobra i Bjelovac i Sikirić (14. decembra), Glogova (24. decembra 1992.) bile su pripreme za veliki napad Orićevih boraca na veliko srpsko selo Kravica, na putu od Konjević Polja za Bratunac. Devetnaest stanovnika je bilo ubijeno u Fakovićima, osam u Boljevićima, 24 u Bjelovcu, 21 u Sikirići i 16 u Glogovi. Sa padom Glove, Kravica je bila potpuno opkoljena od Muslimana. Na Božićno jutro, 7. januara 1993._ 3.000 Muslimana, vođenih od Nasera Orića su napali selo. Žestoka borba se razvila i zahvaljujuću hrabrosti srpskih boraca, mnogi civili su uspeli da napuste Kravicu. Svi koji su ostali bili su pobijeni. Konačan broj "krvavog Božića" je bio 46 ubijenih i 36 ranjenih civila i vojnika. Prema svedočenju preživelih, čak su i psi i mačke bili ubijani, a sve kuće u selu, njih 690 su bile opljačkane i zapaljene. Spomenici na groblju su bili uništeni i oskrnavljeni, čak ni tela sahranjena nisu pošteđena pljačke. Ni ovo nije bilo dovoljno za Orića i njegove ubice. 16. januara 1993. oni su napali sela Kosići, Kostolomci, Kušići (opština Skelani), a takođe i same Skelane. Toga dana ubijeno je 48 lica"... "Zločini Bošnjaka Srebrenice nisu mogli ostati bez reakcije srpskih jedinica. Krajem februara 1993. zajedničke snage VSR Drina korpusa otpočele su kontraofanzivu, zauzimajući Cersku, Konjević Polje i oslobođavajući Kravicu. Orićeve snage su bile gurnute ka Srebrenici, koja je 17. aprila 1993.

Evo nekoliko delova iz tog izveštaja:

Iskra 1. juli 2002

proglašena "bezbednom zonom", iz koje su oni produžili da sprovode akcije sabotaže i zasede, duboko na srpskoj teritoriji". Sledeće su izvodi iz Elektronske pošte od 23. aprila 2002. godine, gde je ponovljen članak novinara Johna Pomfreta iz Washington Post-a, koji je obljavljen 16. februara 1994. "Srebrenica, Bosna: Ratni trofeji Nasera Orića ne ukrašavaju zidove njegovog ugodnog apartmana - jednog od nekoliko koji imaju elektriku u ovoj opkoljenoj muslimanskoj enkalvi, koja se nalazi u planinama istočne Bosne. Trofeji su na traci videokasete: popaljene srpske kuće i Srbi sa otsečenim glavama, njihova tela nabacana u žalosnu gomilu. 'Morali smo da upotrebimo hladno oružje te noći', Orlić objašnjava dok se scene mrtvih Ijudi isečeni noževima pokazuju na njegovom, 21inč Sony aparatu". Kao završetak ovog opširnog izveštaja u vezi Srebrenice i jednog od glavnih aktera zločinačkih dela počinjenih nad Srbima u oblasti Srebrenice, Nasera Orića, dajemo izvode iz članka, dobijenog preko BosNeta, od 23. aprila 2002. godine: "Naser Orić heroj ili izdajnik", autor Hasan Hadžić, koji je originalno objavljen 24. juna 1999. godine. "U općem kontekstu kosovskog raspleta, Srebrenička mora intenzivno pritiska i generalnog sekretara UN-a Kofija Annana. Naime, ne nalazeći čak ni kurirsko mjesto na nizu odlučujućih međunarodnih sesija o Kosovu, (oficijelno) prvi građanin Svijeta je svjestan da je slučaj "Srebrenica" paradigma najvećeg srozavanja autoriteta Organizacije ujedinjenih nacija u posthladnoratnoj eri, te je jedan od važnijih razloga njene zabrinjavajuće eliminacije sa aktuelne svjetske političke scene. Stoga se ne treba čuditi što je u zadnjih nekoliko mjeseci sa samog vrha UN-a pokrenuta nova, sveobuhvatna istraga 0 Srebrenici, a u toku koje su više najkompetentnijih vojnih i civilnih funkcionera iz ratne Srebrenice prošli kroz maratonska ispitivanja. Očigledno je cilj UN-a da se rasvjetle svi segmenti 1 uloge svih aktera tragičnih događaja u istočnobosanskoj enklavi, koja je bila pod "ekskluzivnom" zaštitom UN-a. Zanimljivo je da paralelno sa tim, Srebrenička tematika sve više počinje da zaokupljuje i Međunarodni tribulan u Hagu. U prilogu tome ide i najavljeno svjedočenje Philippe-a Moriilona pred Tribunalom. Poznato je da su optužnice protiv Karadžića, Mladića i izvršilaca njihovih naredbi ponajviše utemeIjene baš na zločinima počinjenim u Srebrenici, a pojavljivanje Morillon-a, kao ključnog aktera uspostave zaštićene zone u Srebrenici, poznavaoci prilika u i oko Tribunala povezuju sa nekoliko njegovih izjava u evropskoj štampi koje sadrže negativne konotacije po bosnjačke lokalne i centralne vlasti"... "Ako se već insistira na bilo kakvim unutrašnjim propustima, onda će najviši bošnjački vojni i politički funkcioneri, povodeći se za rezultatima one brižljivo režirane skupštinske rasprave iz devedeset sedme godine, ponovo prigovoriti vojnom i civilnom rukovodstvu u Srebrenici da su u odsudnim danima ispoljili nedopustivu neorganizovanst i odsustvo borbenog morala... Bude li pak, u kontekstu bošnjačke krivice pomenuto neko ime, onda će pomenuti funkcioneri, kao i više puta dosad, navesti ime komandanta 28. divizije Nasera Orića, istog onog koji je, to zna svako dijete iz Srebrenice, naredbom Generalštaba Armije BiH premješten iz Srebrenice, baš uoči posljednjeg čina tamošnje agonije. Jedna novinska izjava Fadile Mujić, koja je krajem prošle godine od strane SDA grubo smenjena sa funkcije predsjednice organizacije porodice sehida Srebrenice, izgleda ovako: "Negđe u maju 1996. godine bila sam kod Izetbegovića s grupom naših žena iz Vozuće i na moje pitanje o mogućnostima povratka u Srebrenicu, on je odgovorio: "Čuvajte te kućice (srpske, primedba autora), a

dobit ćete i kravice". Jedna od mojih žena ga je pitala kako se u Srebrenici moglo dogoditi ono što se dogodilo, na šta je predsjednik rekao: "Pitajte to vašega Nasera" Onda je ona, vidno uznervirana, uzvratila... "Pa on kaže da pitamo vas". Takođe preko Interneta objavljen je članak "Naser Orić i novi podaci o padu Srebrenice i Žepe". Ovo objavljuje BH informativni, nezavisni magazin DAN, 23. aprila 2002. godine. Iz ovog podužeg izveštaja, izabrali smo samo dva pasusa: "Sve za narod i deset najtežih godina, objasnili bi stranački glasnogovornici iz svojih udobnih kabinetskih fotelja, drsko koristeći Srebreničku tragediju u vlastite promotivne svrhe. Otuda, zapravo i tolika potreba da se ne zagrebe po izjavama i svjedočenjima onih Srebreničana, koji već pet godina zalud pokušavaju uprijeti prstom i u one dijelove bošnjačke krivice za planetarnu tragediju enklave. Čemu podsjećanja na brojne zloupotrebe i šverc humanitarnom pomoći, kome treba prekopavanje istine o privatnom naoružavanju, skrivanju pušaka sa kojima se umjesto na linije išlo u lov, organizovanju prostituisanja žena i đevojaka, dizanju tenzija sa međunarodnim snagama u zaštićenoj zoni upadom u srpsko selo Višnjica, kažnjavanju neistomišljenika i smrću kad zatreba... No klupko se ne može odmotati u samoj Srebrenici: iznošenje domaćeg prljavog veša automatski povlači i odgovornost pretpostavljenih koji su znali, ali nisu htjeli da reagiraju. Podatak da je Naser Orić svojevoljno napustio Srebrenicu ni u kom slučaju ne amnestira Envera Hadžihasanovića za (ne)činjenje kada je linija rukovođenja i komandovanja u pitanju..." Priredio i gde je bilo potrebno prevodio:

Stevan Piroćanac

SINOD MPC NE PRIZNAJE NIŠKU DEKLARACIJU. Čanovi sinoda Makedonske pravoslavne crkve odbacili su u četvrtak "nišku deklaraciju", koju su makedonske vladike potpisale sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve rekavši da nema obavezujući karakter za MPC i njena radna tela i organe. U saopštenju MPC, izdatom posle sednice sinoda održane na nepoznatom mestu, navodi se da MPC ne priznaje "niški dokument" potpisan sa SPC i da će se "za obavezujući smatrati samo onaj koji će potpisati predsednik Svetog sinoda MPS i crkvenog narodnog sabora". Sinod je na sednici konstatovao da "nije imao i nema nameru da se odrekne zvaničnog imena crkve - Makedonska pravoslavna crkva i njene samostalnosti odnosno autokefalnosti". Ova odluka svetog sinoda MPC doneta je posle žestokih osuda vladika koje su 17. maja potpisale "nišku deklaraciju" prema kojoj MPC od SPC dobija autonomiju, ali pod drugim imenom Autonomna ohridska arhiepiskopija. (Beta, 6.6.2002.). SPC POZDRAVLJA USVAJANJE SPORAZUMA U SKUPŠTINI SRJ. Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve pozdravio je usvajanje Sporazuma o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore u saveznom parlamentu. "Svojim izvornim jedinstvom i njegovom nerazorivošću, Crkva poziva sve na utvrđenje i što skorije ustavno definisanje tog jedinstva u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, uz poštovanje Božijih i Ijudskih zakona, kako u našoj zemlji, tako i u vaskolikom svetu", navodi se u saopštenju SPC sa zasedanja Sabora SPC, završenog u petak. Sabor naglašava da "nepotrebna trvenja i neodgovorna partijska nadgornjavanja samo vode narod u nove bede i poniženja, sprečavajući državu da se na zdrav način integriše u međunarodnu zajednicu i ometajući duhovni, kulturni i ekonomski napredak našeg društva". Sabor je na zasedanju koje je trajalo od 23. maja, ustanovio nov saziv Svetog arhijerejskog sinoda, kojim će predsedavati patrijarh srpski Pavle, dok su za članove tog crkvenog tela izabrani mitropolit crnogorskoprimorski Amfilohije i episkopi sabačko-valjevski Lavrentije, bački Irinej i vranjski Pahomije. (Beta, 1.6.2002.)

Iskra 1. juli 2002

СВАКА СЛИЧНОСТ НИЈЕ СЛУЧАЈНА (3) (Наставак из прошлог броја) У једном писму из Београда, из исте године, написао је: „Оно што сам у Маћедонији видео, по јаду превазилази све што се може замислити; у Старој Србији стање је ужасно и заиста сам чуо вапај народа у ропцу”. У листу „Матен” у Паризу приређен је наручени напад на Албера Малеа од извесног Хилми-паше (турски дипломат) са искључивим циљем да се докаже да је претерао у приказивању прилика и у тобожњим покољима над Србима у Јужној Србији (Маћедонији) и Старој Србији. Одлучан и енергичан одговор Малеа објављен је у „Илустрацији” од 28. фебруара 1903. године (фрагменти): „Успут сам указао да у Скопском крају (вилајету) конзули са извесношћу знају, у првих шест месеци 1902. за више од 200 убистава или напада који су остали некажњени, а које су починили муслимани (Шиптари) над хришћанима (Србима). Додао сам, да по речима конзула ово представља само једну петину стварних дела”. Идентичне доказе презентовао је Албер Мале у париском листу „Кореспондент” у чланцима од 25. јануара и 10. марта 1903. године. Онда их је поновио у „Париској ревији” (15. марта 1903.). Најинтересантнији инсерти, као да су писани данас, толико су актуелни: „Рекао сам и остајем при томе, пошто имам доказа у руци, да је месеца јула 1901. у Старој Србији, у дну Косова Поља, на обали Ибра, у крају код Колашина, тридесет и три српска села уништено од Шиптара (био је то покољ над 6 хиљада Срба - п.а.), а да турске власти нису ништа учиниле да то спрече, као што нису нашле ни најмањи изговор. Поново тврдим да могу да докажем да већ двадесет година у читавом крају од Скопља до Новог Пазара и од Приштине до Призрена, Шиптари приређују прави лов на хришћане (Србе), а да турска влада није учинила ништа до ових последњих месеци како би заштитила Србе... У рукама имам списак напада, крађа, пљачки, отмица, верских преобраћања, силовања, убистава, које су Шиптари муслимани извршили над Србима... Рекао сам и остајем при томе, да ако је у Јужној Србији (Маћедонији) стање страшно, у Старој Србији је ужасно”. Непуних сто година касније, од како је Албер Мале објављивао своје чланке, Косово и Метохију запосело је 50 хиљада војника Кфора, а на основу Резолуције Савета безбедности број 1244 и на темељу Војно-техничког споразума из Куманова. Цивилну власт преузео је УНМИК на челу са страшним „миротворцем и демократом” др Бернаром Кушнером, кога однедавно замени дански дипломата Ханс Хакеруп. На „свету српску земљу” са повратком „избеглих и протераних” Шиптара, пристигло је и око 600 до 700 хиљада дивљих Арбанаса из северне Албаније (из Малесије, Дукадина, Миридита, Задрима и Љеша) и

западне Маћедоније. (Зато данас Приштина има 4 пута више становника него пре „хуманиторног” бомбардовања.) Коордирано са терористима из ОВК („УЧК”) претвореним у „Косовски заштитни корпус” (КЗК), а противно Резолуцији 1244., под покровитељством и на подстицај међународне заједнице (читај САД), од 10. јуна 1999. године, остварили су следећи ужасавајуће импозантни учинак: 1. Протерали су више од 250 хиљада Срба, па их сада на Косову и Метохији има једва нешто око 120 хиљада. Из Приштине је протерано 40 хиљада, Пећи око 30 хиљада, из Призрена са околином између 12 до 15 хиљада, из Косовске Каменице 13 хиљада, из општине Обилић око 12 хиљада. У општини Гњилане је етничко чишћење сасвим спроведено у 46 села (она је имала преко 40 хиљада Срба), општину Косово Поље је напустило 6 хиљада, а остало је још 7 хиљада Срба, у Ђаковици су Срби протерани из чувене „српске улице”, из саме Витине (Косовско Поморавље) око 4 хиљаде Срба, из општине Липљан око 2.5 хиљаде Срба (остало је још око 12 хиљада), око 15 хиљада из општине Ораховац, итд., итд. Срби су сасвим протерани из општина: Србица, Глоговац, Подујево, Урошевца, Качаника, а делимично из општина: Вучитрн, Исток, Бело Брдо (3.5 хиљаде Срба је непрекидно под ударима шиптарских злотвора и разбојника). Српске општине на Косову и Метохији су: Штрпце на Шари где живи готово 15 хиљада Срба, Звечан, Лепосавић, Зубин Поток (раније Ибарски Колашин) и делимично Гора коју претежно насељавају Горанци илити Срби исламске вероисповести. Такође Срби чине и већину у северном делу Косовске Митровице, на коју су шиптарски бандити већ безброј пута атаковали са намером да она постане „мултиетничка” средина. У самој Грачаници и око ње, у селима живи око, 40 хиљада Срба и Црногораца (са пуним „правом” Шиптари не праве никакву разлику између ова два „народа” и зато страсно сатиру оба). Признати се ипак мора, да Срби на Косову и Метохији живе у правим гетима. У Великој Хочи, некада највећем српском селу на Метохији (познатом по томе што има 13 српскоправославних цркава из доба Немањића) живи око 1200 Срба. У Ораховцу (на чијој је територији и Велика Хоча) неколико хиљада Срба се збило у главној улици, а те куће су немачки и холандски војници познати по суровости према Србима обележили жутим знацима (знак гета). Врло мало Срба има и у општини Штимље, где се налази „знаменито” место Рачак, где је тобоже од српске полиције убијено око 50 „недужних” шиптарских цивила, а што је наводно условило и „хуманитарно” бомбардовање Српског народа од стране бандита из НАТО-пакта. Село Мушниково у Средачкој жупи, недалеко од Призрена је мешовито српско-муслиманско село. Оно

Iskra 1. juli 2002

има око 350 Срба. А немачки војници из Кфора су српске куће обележили са жутим тракама у виду крста (слично као Јевреје) да би их уселили или спалили Шиптари. Српска престоница на Метохији је село Гораждевац. Оно броји око 3 хиљаде Срба. Има основну школу, гимназију, економску и техничку школу. На гробљу овога села је црква-брвнара, најстарија на Балкану. Као и сва српска насеља на Косову и Метохији оно је пред непрекидним ударима криминалаца и кољача из ОВК („КЗК”). Сасвим разумљиво, мештани оскудевају у храни, води и електричној струји. Ништа није боље ни у српским селима Свињаре (Косовка Митровица), Пламетин (око 2.5 хиљаде Срба), Прилужје (око 4 хиљаде) и Гојбуље (70 српских домаћинстава) општине Вучитрн, селу Драјковац (код Штрпца), селима око Белог Брда (насељена само Србима), села Црколез (општина Исток), селима Бање и Суво Грло (Србица). Из ових српских „оаза” Срби се превозе ради снабдевања у конвојима Кфора, али то дивље и разуларене Шиптаре не смета да их каменују, подмећу под њих нагазне мине или да их нападају са гранатама и пројектилима из топова и вишецевних бацача. У селима где Срби живе измешано са Шиптарима они се налазе под сталним ударима ових дивљих разбојника. Претње им се стално упућују (те многи продају куће будзашто), бивају каменовани, испаљују на њих пројектиле из разног оружја, на куће им бацају бомбе, налећу аутомобилима на српску децу или Србе убијају на најмонструозније начине (примера ради 30. априла 2001. су убили српског дечака у Витини). Демократском свету, безсумње служи на „част” да српска деца у циљу похађања наставе до школа бивају пребацивани војним транспортерима Кфора. 2. Ликвидирали су око 1200 Срба, а ранили бар троструко више. Тако је више од хиљаду Срба сахрањено под ознаком Н. Н. Само на гробљу у Сувој Реци је сахрањено близу 200 неидентификованих Срба. Тај број је у Приштини потпуно неодређен, али није нека тајна да су лешеви Срба проналажени на једном месту, а без икаквог објашњења сахрањивани у сасвим другим деловима ове српске покрајине. У селу Старо Градско код Липљана је 23. јула 1999. године убијено 15 Срба који су били на пољским радовима ангажовани. Једновремено се догодио злочин над Србима у селу Угљару код Гњилана, истих димензија, који су прикрили амерички војници. 16. фебруара 2001. године на путу Мердаре-Подујево код села Ливадице је од бомбе активиране даљинским управљачем, у аутобусу „Нишекспреса” настрадало 11 Срба, док је 45 рањено. Не мали број Срба је пострадао и када су Шиптари бацали бомбе у српске кафиће у Косовској Митровици (2 пута), у Ораховцу, Истоку, Липљану итд. Нису ретки ни бомбашки напади као они у Грачаници на српске пијаце или на пијацу код Витине (16. јула 1999. године) када је тешко рањено 10 а лако 14 Срба, па напад на пијацу у српском селу Бресје код Косова Поља 28. септембра 1999. којом прилико је погинуло двоје Срба, деветоро је тешко, а 40 лакше рањено. Не ретко Срби настрадавају и приликом гранатирања села Добротин (3 хиљаде Срба) у општини Липљан.

Iskra 1. juli 2002

Почетком октобра 1999. у нападу на српски конвој у Косовској Митровици крдо Шиптара је заклало 1 Србина, 11 претукло, а повредила је и 18 припадника Кфора. Исте године, само 27. октобра хорда од око 1500 шиптарских дивљака је линчовала конвој са 155 Срба у Пећи, а ишао је он од Ораховца ка Црној Гори. У њему су били жене и деца. Било је на десетине повређених, а све се то одигравало у присуству Италијана из Кфора. Убиства усамљених српских стараца и старица по већим градовима Косова и Метохије од Међународне заједнице више нико скоро и да не региструје. Такође, минирају и жељезничке мостове код Косовске Митровице, убијају редовито на зверски начин српске пастире или земљораднике (дакако усамљене). 3. Киднаповали су више од 1300 Срба. Као врло вероватно се може узети да је знатан број од њих убијен. Скоро поуздано се зна да постоји 5 логора мучилишта за Србе на Косову и Метохији, али и 3 у Албанији (Тропоја, Крука и Бајрам Цури). Човек се просто згрози када сазна, да је киднаповано само 14 чланова породице Костић из села Оптеруше, из општине Ораховац. Сви захтеви њихове родбине, нису имали никаквог ефекта код међународних организација или новоизабране демократске власти у Србији да се расветли њихова судбина. За узврат, демократска власт Србије под притиском „демократског” Запада пустила је на слободу готово све похапшене терористе и вишеструке убице из ОВК. Крајем априла 2001. године, чак 143 припадника из злогласне „Ђаковачке групе”, а који су били осуђени на 1650 година робије укупно. 4. Силовали су више стотина Српкиња. Поуздани извори наводе, да су се на мајци и кћерци из Урошевца, које су претходно киднаповали, иживљавали месец дана, силујући их по педесет пута дневно. 5. Порушили су или оштетили више од 5 хиљада споменика на српским гробљима. Поједина гробља као она у Пећи, Ђаковици (где је пре бомбардовања живело око 10% Срба), Клини (одакле су све Србе протерали), Истоку и другим српским срединама на Косову и Метохији су сравнили са земљом. Систематичност Шиптара се огледа и у томе да су Старо српско гобље у Ђаковици сасвим уништили, иако је ту било сахрањено и десетак Француза настрадалих у време Првог светског рата (а Французи су сада „одани” савезници „напаћеног” шиптарског народа) и претовирли га у отпад. Болест овога некрофилног народа огледа се и у податку, да су рушећи гробља (српска) око Пећи и Призрена, у мањим селима иста оскрњављивали и тако што су откопавали лешеве српских мученика и онда их, а пошто су их претходно опљачкали (то никада не пропуштају да ураде) спаљивали. 6. У срединама где Шиптари чине већину, забрањана је употреба српског језика. И ономе који се са њима служи то може доћи и главе. (Случај једног службеника УНМИКА кога су убили у Приштини. Он је

Свака сличност ... говорио бугарски, али примитивни и необразовани Шиптари нису у стању да направе дистинкцију између ова два језика. 7. Уништили су, темељно опљачкали, запалили или присвојили око 50 хиљада српских кућа и имања. Попалили су и сагорели на десетине српских села у присуству припадника Кфора. Например село Љевошу код Пећке Патријаршије, село око Витина, село Граце (Вучитрн), село Заочиште (Ораховац), Српски Бабуш код Урошевца, села Горњу и Доњу Брњицу и Букош (Вучитрн). Село Драјчић (Штрпце) у тоталном шиптарском окружењу непрекидно страхује да га не снађе ова судбина, такође село Богошевац (Призрен) итд., итд. У Обилићеву где живи још известан број Срба је ломљно све српско 9. марта 2000. године (иселило се 5 хиљада Срба). 8. Слично према српској имовини поступаји и припадници Кфора. Американци су код Урошевца, а на имањима српских сељака у разореном селу Сојеву изградили војну базу Бондстил, највећу изграђену после вијетнамског рата. Добила јех села Кошутово и Шаљске Бистрице на обронцима Копаоника. Док су Британци у Подујеву изградили велику базу са полетно-слетном пистом за своје авионе. Најзад Кфор је узурпирао електрану у Обилићу и „Трепчине” погоне у Звечану уз образложење да исти олоог ог контигента Кфора су у Зубином Потоку оштетили највећу насипну брану у Европи „Газиводе”, а српским сељацима су такође уништили и 50 хектара пашњака и ливада на планини Рогозна. Французи су у општини Лепосавић подигли хеликоптерску базу у потезу српских села Кошутово и Шаљске Бистрице на обронцима Копаоника. Док су Британци у Подујеву изградили велику базу са полетно-слетном пистом за своје авионе. Најзад Кфор је узурпирао електрану у Обилићу и „Трепчине” погоне у Звечану уз образложење да исти оловом загађује околину. 9. Војници Кфора и службеници УМНИКА управо се дивљачки понашају према Србима. У сваком погледу испредњачише Американци и Британци пребијајући и „разоружавајући” Србе у циљу заштите „угњетених” Шиптара, разбијајући српске барикаде код Грачанице и села Дрен (Лепосавић) оправдано постављене због киднаповања припадника српског национа. Не ретко Французи и Американци пребијају Србе у Косовској Митровици, а фински војници су 26. марта 2000. године пустили псе на Србе у селу Лепине код Липљана и многе притом тешко повредили. Разлог демонстрирање Срба због неоснованог хапшења једног Србина, а по налогу шиптарског судије. 10. Потпуно су уништили 7 српских манастира. Између осталих уништен је манастир посвећен Св. Тројици из 1316. године у селу Мушутиште (општина Сува Река), а такође и српско-православна црква у истом селу из 18. века. У селу Зочишту код Ораховца је минирањем уништен манастир посвећен Св. Дамјану и Козми из 14. века, а свештенство је избегло у манастир Црну Ријеку код Рибарића. Опет минирањем је

оштећен манастир Св. арханђела Михајла у селу Бузовик код Витине. Манастир Гориоч код Истока је непрекидно изложен нападима и претњама подивљалих Арбанаса. Манастир Грачаница, не само да је пострадао приликом „хуманитарног” бомбардовања, него су га у више наврата путем разних пројектила гађали „демократски” настројени Арнаути. Манастир Девич, у Дреници се налази у потпуном арбанашком окружењу и оштећен је од шиптарских зулумћара. Сада га чува контигент руских војника и у њему је сестринство. Уништен је сасвим манастир Св. Марка, код села Кабеш (Призрен), затим и манастир Драганац, посвећен Св. Николи код Гњилана и манастир СвАрхангела (задужбина Цара Душана) код Призрена. Један његов монах, отац Харитон (Лукић) је најпре киднапован августа месеца од стране терориста из ОВК 1999. године, а онда је после бестијалног мучења убијен на зверски начин. Света Пећка Патријаршија, иако је под заштитом УНЕСКА, налази се под непрекидним нападима буљука шиптарских разбојника и терориста. Сва српска села око ње су „очишћена” од Срба и у највећем броју сравњена су са земљом. Шиптари константно прете да ће је уништити и једино је спасава бројни контигнет италијанских војника Кфора. Из самих Дечана је исељено око хиљаду Срба, а из српских села (околних) сви су Срби одреда протерани. Манастир Високи Дечани има братство од 30 монаха. И њега шиптарски варвари намеравају да униште и у више наврата су га гранатирали. И њега штите бројне италијанске трупе из Кфора. Иначе, делимично денационализована земља која је враћена манастиру у време владавине социјалиста је средином 2000. године наново одузета од манастира и додељена „етничким” Шиптарима 11. На Косову и Метохији је уништено и стотину српских цркава. Напросто запрепашћује, да је уништена црква у српском селу Словиње (Урошевац) мада је била удаљена свега 70 метара од базе „Бондстил”. Последња уништена српска црква је она у селу Ливач почетак фебруара 2001. године. У селу Севце (општина Штрпци) пољски војници из Кфора су забранили да звоне звона српске-православне цркве, из разлога што њихова звоњава „позива Србе да се сабирају”! На уништавање српских манастира и цркава на Косову и Метохији, нико у свету не реагује нити се због тога уопште узбуђује. Губе из вида „светски демократи” да ови објекти представљају културно и верско наслеђе не само српског народа, него и осталих православних народа, али и целокупне хришћанске цивилизације. И није ли то почетак краја хришћанске цивилизације, а православља на првоме месту? (Наставак у следећем броју.)

Др Војислав Недељковић

Iskra 1. juli 2002

AUTENTIČNI IZVORI O OVOGODIŠNJOJ BILDERBERG KONFERENCIJI U SAD Izveštaj koji sledi našli smo na sajtu <WorldNetDaily.com> od 1. juna 2002. godine pod naslovom „Novi svetski nered". Donosimo ga u našem prevodu sa engleskog. ★ **

Tajnovita Bilderberg grupa održava ovog vikenda svoj godišnji sastanak u jednom luksuznom hotelu van Vašingtona, D.C. Po rečima Bilderberg.org, vebsajta ustanovljenog da daje informacije o ovoj organizaciji oko 120 najuticajnijih Ijudi iz Evrope i Severne Amerike momentalno su okupljeni u VVestfields Marriott hotelu u Chantilly, Va. Mnogi smatraju ovu organizaciju svetskom „elitom moći”, delom pokreta koji nastoji da suverenitet nacija zameni globalnom vladom. Od 1953. godine, predstavnike vlada, biznisa, Kanade i Evrope. Mesta konferencija su strogo čuvane

Bilderberg grupa je okupljala akademika i novinara iz SAD, okupljanja i dnevni red ovih tajne.

BBC World Service radio izveštaj ranije ove nedelje podvukao je misterioznu prirodu ove grupe: ,,0ve nedelje se u jednom luksuznom hotelu van Vašingtona, D.C. sastaju tajni vladari Evrope sa svojim američkim partnerima - ili to je što o njima neki misle. Danas je početak godišnjeg sastanka Bilderberg grupe. Nikad niste čuli za njih? U tome i jeste cela stvar. Službeno se naziva privatnim okupljanjem, ali sa listom gostiju koja sadrži glave evropskih i američkih korporacija, političkih lidera i nešto intelektualaca, ona je jedna od najuticajnijih organizacija na planeti." BBC repoter Bill Hayton zvao je telefonom hotel tražeći informacije o konferenciji. Razgovor je objavljen u njegoj reportaži: - „Kancelarija uprave”

"Zovem se Bill Hayton iz BBC VVorld Servisa. Želim da proverim, u vašem hotelu je veliki događaj ovog vikenda. Možete li mi reći šta je to?"

Francuskog Telekoma. ENI-ja i Dojče banke, plus nekoliko komesara Komisije Evropske unije, guvernera centralnih banaka, urednika listova, generalni sekretar NATO-a i kraljice Španije i Holandije. Britanski novinar Jon Ronson, koji je pisac jedne knjige o Bilderberg grupi, citiran je u toku BBC reportaže: „Ја sam neka vrsta teoretičara polu-konspiracije kada je reč o Bilderbergu", rekao je, "jer mislim da se ne bi toliko trudili da održavaju tako neverovatno skupe međunarodne konferencije svake godine i sve to čine da bi se krili od štampe i bili stvarno tajni, okupljajući najmoćnije Ijude na svetu, ako bi to bilo samo ćaskanje i igranje golfa, kako oni kažu da jeste. Stoga mislim da oni imaju neki uticaj na svetske događaje, ali ne i prevashodan upliv."

Топу Gosling u izjavi na Bilderberg.org vebsajtu kaže: "Bezbednost je vrlo stroga (oko hotela) sa FBI tajnom službom i bezbednosnim organima Bele kuće, svi plaćeni novcem američkih poreskih obveznika, na dužnosti oko teritorije hotela na ovom takozvanom 'privatnom' skupu. Prvi put ove godine, svi članovi obezbeđenja imaju šifrovane značke na svojim reverima da se raspozna za koju granu rade." "Hotelsko osoblje je uvek zakleto na čuvanje tajne o ovim događajima, ali neki još uvek osećaju da svet ima pravo da zna šta se događa iza ovog bezbednosnog kordona. Oni rizikuju da izgube posao, a možda i više od toga, ako kažu onima vani ko je unutra u hotelu i o čemu oni govore", veli Gosling. Prema vebsajtu, konferenciju treba danas da poseti Sekretar odbrane. Donald Rumsfeld, od koga se očekuje da govori pred okupljenim "broukerima moći". Svetski bankar David Rockefeller zapažen je od hotelskog osoblja, a takođe i Непгу Kissinger i nekoliko drugih, tvrdi vebsajt.

- „Imamo dve svadbe...”

"Ali tamo je takođe i velika konferencija." - ,,Ne znam ništa o tome.”

grupe"

"Nema li tamo ništa organizovano od strane Bilderberg - „Izvinite. Ko?”

"Bilderberg grupa." - „Ne znam čak ni ko su oni.”

Radio reporter nastavlja razgovor navodeći imena nekoliko Ijudi koji treba da su učestvovali na konferenciji prošle godine: čelnici ABB kompanije,

Iskra I. juli 2002

K12 NE ŽELI DA SVEDOČI PROTIV MILOŠEVIĆA. K12 čiji su identitet i lik bili zaštićeni, pojavio se u sudnici u ponedeljak na početku rasprave i položio zakletvu na srpskom jeziku, posle čega je sednica zatvorena za javnost, jer se govorilo o ličnim podacima tog svedoka. Kada je posle dvadesetak minuta rasprava ponovo postala javna K12 je rekao da je od 1977. do 1979. služio vojsku, a da od tada vozi kamion. Potom je odbio da odgovara na pitanja Tužioca i sudija uporno ponavIjajući zabrinutost zbog efekata svog svedočenja. "Ne mogu da govorim da me ne pobrkaju sa nekim drugim", rekao je svedok i nastavio sa objašnjenjem da "oni hoće da nekoga još više dovedem u opasnost". Uprkos uveravanjima tužioca i sudija da su preduzete sve mere kako bi se garantovala bezbednost svedoka K-12 je insistirao da napusti zgradu Tribunala, a jedan od njegovih poslednjih komentara bio je da "ne želi da troši živce i vodu" u sudnici. Kako saznaje B92, Tužilaštvo ne namerava da odustane od ovog svedoka. Tužilac Džefri Najs pokušaće da sa svedokom razgovara i da ga privoli da se ipak ponovo pojavi u sudnici. Ukoliko ta misija uspe, svedok K12 mogao bi se pred sudijama pojaviti već u utorak, saznajemo u krugovima bliskim Tužilaštvu. (B92, 3.6.2002.).

Ревизионизам у савременој српској књижевности (68 )

ЛИЧНЕ СТВАРИ

Милована Данојлића О књигама Милована Данојлића Искра је често писала (април 1997, јул 1998, децембар 2000, септембар 2001). Његова последња књига, Личне ствари: Огледи о себи и о другима (1), састоји се из мноштва цртица, скечева, анекдота и запажања о многим стварима, личним и општим. Мада не аутобиографија у правом смислу речи, из књиге се види ауторов став по многим питањима. Нас највише интересују она места која доприносе ревизионизму устаљених гледишта за последњих пола века. О комунизму и комунистима Данојлић се изјашњава строго критички у више махова. На једном месту он категорички тврди: "Титова Партија била је насилничка и лажољубива организација. Лажови и насилници, и кад истину зборе, опет су у лажи: они говоре истину са посебним разлозима. Интернационализам наше владајуће клике био је неискрен, вербалистички и коњуктуран.”(127) „Пре немачке окупације, и појаве партизана, о комунистима се у селу мало знало. Уочи рата, највише их је нападао Љотић, а на његове се говоре обичан свет није обазирао. Обични људи су и љотићевце и комунисте држали за туђинце и секташе; то, што су љотићевци добро стајали са Немцима, учинило је да их народ сасвим одбаци и омрзне. А опет, ни партизани, са превременим и усплахиреним позивима на оружану борбу, нису били нарочито омиљени. Лако је предњачити у причама, и пуцати из заседе; кад дође да се збиљски повуче, зна се ко има да крвави гаће... Због тога је већина сељачког света у рату била на страни четника.”(13) Данојлић се томе не чуди: ”Ништа природније од отпора патријархалне средине белосветској, бескућничкој идеологији коју су Тито и његове скутоноше покушавали да наметну.”(27) На жалост, аутор не улази у анализу појаве Љотића и Збора, већ само понавља отрцане фразе о „добрим односима Љотића са Немцима”. На другом месту он ће рећи да је малтене цео народ био приморан да „колаборира” са Немцима самим тим што је био окупиран, а живот је морао да тече даље. Данојлић правилно закључује: „Комунисти су уживали углед руских људи, и секташа занесењака који проповедају идеале немогуће правде и неоствариве једнакости... Трпељивост су укинули комунисти оног часа кад су се дочепали власти. Тесногруди и злонамерни према свему што се не уклапа у њихову догму, они су и на себе навукли одбојност и нетрпељивост. Проповедали су класну мржњу, па им је и узвраћено мржњом. Од првог корака било им је јасно да је душа народа са њиховим пораженим противницима.”(14-15) Занимљиво је да Данојлић сматра да је под окупацијом народу било лакше него после ослобођења, мада не објашњава ко је заслужан за сношљив живот (а о спасавању српских живота и да не говоримо): „Немачка окупација је, по много чему, за Србију била лакша, или бар мање опасна, од комунистичке страховладе. Нова окупација је продирала у најтананије поре живота и друштва; она је прекидала континуитет народног живота, преусмеравала историјски ток, испуњавала га наопаким садржајем и неприродним смислом. Још у јесен 1944. почеле су ликвидације свих оних за које се могло претпоставити да ће дати отпор новом поретку... Године 1944-45. завладао је страх који се код нас, и после пола столећа, на сваком кораку осећа... Нова власт је завојштила против свега што је, у

осећању и мишљењу, било традиционално, народско и сељачко. Она је посебно мрзела православну, светосавску, словенску основу народног бића.”(15) У јесен 1944. се „у живот увукао страх, и са њим лаж, осећај изданости и напуштености, неповерење у себе и у друге, спремност да се од Историје очекује свако безакоње, уверење да је најбоље наћи неку нагодбу са злом, и гледати своја посла... Живот је долазио под управу нестрпљивих и самоуверених безбожника, који као да су с неке друге планете пали на земљу.’’(17-18) „Нисам могао заборавити начин на који се та власт, крајем 1944., наметнула, бар у мојој средини. Она се појавила као туђинска и непријатељска. Суштински се није променила ни кад је, купљена од САД, ублажавала методе управљања. Издајом првобитних идеала она је разоткрила своју лажљивост, превртљивост и готовост да, ради самоодржања, гази преко лешева своје деце. Управљали су против воље народа, без обзира на понешто добро, што је и под њиховом управом учињено.”(149) Осионост и неправичност комунистичког понашања најбоље се огледа у случају Томе Максимовића, комесара за наше избеглице, кога су ухапсили по заузећу Београда иако су и неке партизанске породице упутиле молбу да се поштеди човек из бивше власти који их је, за време рата, штитио. „Молба је на високом месту била оцењена као опасно скретање; наређено је да се несрећни доброчинилац погуби, да не би уносио идејну пометњу у чланство... Сила човека не види и не чује, док се не избесни. А после, кад јој се отворе вид и слух, после је касно и за нас и за њу.”(26). Ни о Титу аутор нема боље мишљење. Суморан је Данојлићев закључак: „Тридесет пет година сам проживео у поретку чији је вођа слављен као земаљско божанство. Своје противнике, стварне и могућне, то је божанство побило, утамничило, растерало, или их је на неки други начин онемогућило. Само постојање таквог чудовишта представљало је непрестано насиље над достојанством сваког његовог поданика..”(30) Колико је наших људи направило сличан закључак! Аутор продужава да мала портрет: „Тито је био провалник, дрзник који је упао у ход наше историје. За њим је, у рату и после рата, кренуо и један број Срба, али се на прсте могу избројати они који су му до краја, а нарочито после губитка Косова, остали верни. Сељаци су, у почетку, били уверени да његово не може дуже трајати. А ето, потрајало је пола века. И у раздобљу у којем је било сношљиво, рачунало се у пролазно и туђе.”(32) „Вођа Револуције је преузео све прерогативе свргнутог монарха. Запосео његове дворце, изградио нове, веће и раскошније. Добили смо комунистичког краља, са неограниченим правима.”(43) Још једна поражавајућа оцена: „Јосип Броз је своја целокупна дела, у 16 томова, написао туђим рукама, доказавши, уз пут, да за писање књига није нужно познавање ни једног језика - чак ни матерњег.”(360) И даље: „Старећи, вођа Револуције се све јасније показивао у руху суманутог оријенталног деспота... Последња деценија Титове владавине изгледала је бескрајно дуга, незавршива. Чинило се да деспот никада неће умрети, да нам је додељен као вечита казна и проклетство. И тада је избачена застрашујућа парола И после Тита - Тито, најављујући будућност у виду програмираног пакла.”(148) Мада Данојлић, који се грозио Титових комуниста, каже

Iskra 1. juli 2002

да их није мрзео онолико колико је понекад желео и колико су заслужили, и да за њега они нису сви били зли, ни глупи, ни необразовани, ни подлаци, ипак их је „све, без обзира на појединачне врлине и мане, везивао заједнички уговор са ђаволом. Прихвативши култ личности, пали су у колективно морално посрнуће; код сваког је био лако уочљив мањак истинитости; сви су поштовали исту заклетву дату насиљу и лажи, свеједно да ли су лаж наметали грубом силом, поткупљивањем или, у последњој деценији, мољакањем. Давили су живот самим својим присуством, загађивали су ваздух подлошћу.”(148) Најинтерсантнији део књиге односи се на лични став Милована Данојлића према комунистичком режиму. Има фасцинантних запажања, која могу да послуже за дубоку психолошку студију држања људи под диктатуром, било каквом. „Власт која се држала од 1945. до краја 2000. настојала је да сваког увуче у свој сумњиви подухват. Ономе ко јој није правио систематске сметње она је нудила сваковрсне могућности професионалног остваривања и напредовања. За узврат је тражила сразмерно мало: нешто ђачке послушности и спремност да се, у критичним тренуцима, одћути оно што би се, иначе, морало рећи... Пошто су године 1945. у корену сасекли сваки озбиљнији отпор, наши су се моћници, с временом, почели задовољавати минимумом лојалности. Прихватање генералне линије се подразумевало, а могло се изражавати и ћутањем... Лаж је била тако проширена и уопштена, да јој, ни у себи ни у другима, нисмо видели границе простирања. И данас, кад нема Велике Идеје, ни државе која ју је спроводила, остало је нешто од плашљивости и лажљивости којима смо се између 1945. и 1985. свакодневно тровали. Затим је отров ослабио, али је смрад остао.”(109-110) Кад су комунисти освојили власт, Данојлић је имао седам година, али је и онда могао да види да су сви око њега били против партизана и за четнике. Скромног, сељачког порекла, самоук, самохран, правдољубив, имао је, како сам каже, све спољашње предуслове да се прикључи Партији, „а опет, знао сам да ми у њој није место.”(126) „И овлашан испит савести завршавао се налазом да ми у Партији није место... Нисам чак био ни против њеног програма; имао сам утисак да истовремено надмашујем и не задовољавам мерила за учлањење. Између осталог, никад нисам престао да одлазим у цркву, редовно сам се причешћивао.”(88) Тотално аполитички настројен, неупотребљив за политичку акцију, Данојлић није на комунисте гледао са идеолошке стране, као што нису ни многи други интелектуалци, као Иво Андрић и Вељко Петровић. Комунисти су то вешто користили: „Другови су знали да цене ћутање и да се користе добрим услугама угледних и способних. Старији писци су се, у односима са државом, понашали прилично рутински: рецепти из Аустроугарске су, очито, били применљиви и у Титовој Југославији. Власт се задовољавала коректним држањем и лојалношћу... Другови су имали посебну тактику за сваки узраст, сваку социјалну групу и подгрупу, за сваку нацију и националну мањину. Власт је правила тактичке, али не и суштинске уступке; поигравала се са нама као мачка с мишем... Завршиш факултет и онда се очекује да .. регулишеш ту ситницу која се зове улазак у Партију... Невоља је била што сам ја ту ‘ситницу' узимао преозбиљно ... Пристајао сам, тачније - нисам одбијао, ствар се сама одуговлачила. Пазио сам да не повредим оне који су ми били наклоњени, и да истовремено останем веран самом себи. Био сам, de facto, укључен у структуру, али без формалних политичких одговорности... Био сам у мишоловци, али су врата стајала отворена... Јесте, мислио сам, ја прихватам циљеве борбе, али не тако, не под условима које намећете. Није ми добро са вама, нисте моји, далеки сте ми и туђи и онда кад се, иначе, слажем са оним што говорите... Како да им речем да нећу

Iskra I. juli 2002

с њима, да их се грозим, да је та ситница о којој говоре страшна опасност која се надвила над мој живот? Ако се то заиста деси, ако ме приме, сасвим ћу пропасти, променићу крвну групу, веру, нацију, име и презиме, лични опис, хемијски састав можданих ћелија, све, све, све!”(8691) Данојлић је, дакле, изабрао пут којим су ишли многи интелектуалци и људи на положајима - прилагођавање, иако га је савест због тога често мучила, и био је свестан да су се налазили у лавиринту „свеопште, сладуњаве, насилничке лажи.”(100-01) „Држао сам, и држим, да је право на изражавање свог мишљења светиња, да се због тога нико не сме прогонити, и истовремено обављао уреднички посао у време кад су неки људи робијали због деликта мишљења... Таквих људи није било много: било их је довољно да ме, при помисли на њихову храброст и на сопствену кукавну упристојеност, обузме стид.... Огромна већина писаца и публициста није имала проблема с властима, неки из урођене аполитичности, други из кукавичлука, трећи из опортунизма... У условима неслободе свако ко се дрзнуо да проговори сврставао се у хероје, а ми који смо ћутали, без обзира на разлоге, били смо и остајали кукавице. Свака веза са поретком који јединки ускраћује нека основна људска права чак и ако сами ту фрустрацију не осећате одвећ болно - у начелу је нечасна. Сви смо ми, ко активно ко пасивно, ко вољно ко безвољно, током пола века били укључени у нечасне везе. И кад смо само ћутали, прихватали смо одређени нездрав однос, и ћутањем га учвршћивали... Од онога што сам мислио и говорио а мислио сам свашта - говорио сам оно што се уклапало; једноставно, нисам говорио све. Говорење допуштених и пожељних истина, уз прећуткивање недопуштеног, чак и кад заиста мислите оно што говорите, јесте један од гаднијих облика лагања. Довољно је било пасивно присуствовати неким хајкама и кампањама, да бисте се осетили упрљани.”(93-94) Заиста храбра признања једног поштеног човека! Данојлић није заглавио на робији, али је добро упознао ропски страх. „Моја је генерација живела у затвору отвореног типа, имали смо статус слободњака. Можеш се кретати куд хоћеш, спаваш код куће, важно је да си у евиденцији. Ако си писац, пишеш како хоћеш, не и о чему хоћеш. Знаш шта је пожељно, шта је исправно, и љутиш се на себе због својих неподобних схватања и осећања. Ко мисли својом главом, игра се својом главом. Укључити се у такав поредак значило је приклонити се лицемерју и подлости. Пошто нисам волео да лажем, говорио сам што сам мислио, али нисам говорио све што сам мислио... Тридесетпет година смо посматрали обреде у којима се величала његова генијалност.. Сем ретких, храбрих очајника, сви смо маршовали, у колонама... Трпели смо се, а пошто су били јачи, моју су трпељивост тумачили као приклањање.”(101) Данојлићев случај није усамљен, напротив: „Прилагођавао сам се, као и већина мојих савременика, само што они то данас нерадо признају. Правио сам изнуђене, али и непотребне нагодбе са владајућом нискошћу. Узимао сам је у обзир, на један или други начин. Као ђак, као студент, као сарадник разних публикација, члан професионалних удружења, као војни обвезник, ималац пасоша, корисник стана, био сам увек у неком односу с њима. Лојалан сарадник, такорећи. Чувени државници, краљеви и краљице, спортски рекордери, лепотице, бизнисмени, славни глумци, нашем су сатрапу долазили на поклоњење.”(258) Тако је Данојлић пролазио „као пас кроз росу”: „Питали су ме, у једном недавном интервјуу, како сам, са схватањима која данас исказујем, прошао кроз све оно. Ех, како... Прилагођавајући се, како бих друкчије. И пазећи да не одем предалеко: ни с њима ни против њих.”(123) И тако се „и код нас, непартијаца, подразумевала лојалност; иако

Ревизионизам ... нисмо примали директиве, знали смо шта се сме, шта се не сме. Више је било непослушности међу имаоцима чланских карата, него међу нама. Међу друговима ће се и појавити први дисиденти, не међу нама. Они ће бити у првим редовима при растурању Партије и државе, не ми. Они су, и данас, на челу свих странака, владајућих и невладајућих; ми и даље само гледамо шта се ради.”(124) Решење загонетке Данојлић види „у природи нашег робовања: несрећа се није видела на први поглед, услови су били релативно сношљиви. Све је било у реду сем што је нешто битно недостајало. Научили смо да претрајавамо без тог, суштинског квалитета људског живота. Вукли смо се као големи, атрофирани паразити који не знају да им је исхрана лишена важног витамина.” (111) Ови искази Милована Данојлића помоћи ће да разумемо зашто је комунистички режим опстао на власти више од пола века. Њему се ипак мора одати признање за храброст што је бар сада, после толиког закашњења, проговорио о једној болној теми српског - мада не само српског - друштва. Занимљива су, али не тако честа, Данојлићева запажања о Дражи, Љотићу и Недићу. Пореклом из Шумадије, колевке четништва, он сликовито описује осећања народа: „За краљем Петром уздисали су сви које сам у детињству познавао: као да им је, с његовим одласком у свет отишла сва срећа, и памет, и нада, и достојанство; као да без њега не можемо мислити и говорити како треба. Он је био наше суво злато, које је Черчилу на чување дато; знамење добре домаћинске куће, најбоље што смо у прошлости стекли, залога будућности. И док нам се та залога не врати, не можемо доћи к себи ни стати на ноге... Једино је четничку герилу народ доживљавао као своју војску: она је била свугде и нигде, онако како је и народ био свугде и нигде, истовремено покорен и слободан, против окупатора и у некаквој вези с њим: нити је с њим сарађивао, нити је против њега ратовао. Основна одлика маса, и ове несрећне војске, била је слаба организованост. Чекало се, и у војсци и у народу, да прође најтеже, па да се крене на немачку силу.”(32) Данојлић ставља Збораше и комунисте у исту категорију, због њихових чврстих идеолошких опредељења, мада су његови закључци, у најмању руку, зачуђујући: „И на љотићевце је, за време рата, народ гледао као на туђинце. Попут комуниста, и они су истицали тврда убеђења, а наш свет, у оваквим стварима, не држи много до чврстоће, нити воли фанатике и успаљенике.”(32) Данојлић признаје да су љотићевци били „острашћени антикомунисти”.(251). О самом Димитрију Љотићу: вели да је био убеђени Југословен, занесени хришћанин, славенофил, монархиста - атрибути који „не иду понајбоље уз фашистичку идеологију.”(251). Данојлић замера неименованом аутору антизборашке књиге што је оптужио Љотића да је био под утицајем „умоболног теоретичара” Паскала, о коме иначе „наш историчар ништа не зна”. Данојлић такође наводи одговор на ту књигу неименованог љотићевца, („према чијој идеологији немам никаквих симпатија”), који се „показује као прихватљивији саговорник од режимског доктора наука”.(252) На жалост, Данојлић се не пита да ли би народ боље прошао, бар изгубио далеко мање глава, да је више слушао оно што су му саветовали Љотић и Недић. О Недићу и недићевцима Данојлић има блаже мишљење: „Недић и недићевци били су прихватљивији; уплашени, безвољни и безопасни, одржавали су ред; на њих се гледало као на пролазну невољу; нико им није судио по највишим мерилима.”(32) А онда једно драгоцено признање: „Од свих политичких вођа под којима сам

CRNOGORSKI MEDIJI О ISTRAZI NAD ĐUKANOVĆEM. Najveću pažnju agencijskim vestima i informacijama italijanskih i drugih inostranih medija o pokretanju istrage protiv predsjednika Crne Gore Mila Đukanovića, posvećuju opozicioni mediji. Podgorički dnevnik "Dan", osim mnogobrojnih reagovanja koja pristižu putem agencija, objavljuje i saznanje Božidara Spasića, bivšeg pripadnika Državne bezbednosti, koji smatra da je predsednik Crne Gore prva žrtva velike akcije evropske zajednice pod nazivom "Buldog 2", nakon čega će se na tapetu naći Hrvatska i Srbija. U listu "Dan" je objavljeno mišljenje potpredsednika Stranke srpskog jedinstva Dragana Markovića koji povezanost crnogorskog državnog vrha sa italijanskom mafijom komentariše iz moralnog ugla. Glasilo Socijalisticke narodne partije "Glas Crnogoraca" pored prenošenja tekstova objavljuje razgovor sa Ivom Pukanićem, direktorom "Nacionala", koji tvrdi da se protiv Đukanovića priprema 11 različitih optužnica za razna krivična dela jer "tužilaštvo u Italiji poseduje dokumenta, svedoke, satelitske snimke i snimljene telefonske razgovore". Na drugoj strani, državni i paradržavni mediji objavljuju uglavnom reakcije iz Crne Gore očekujući zvaničnu potvrdu italijanskog tužilaštva o pokretanju istrage protiv Đukanovića. Akcenat se stavlja na zahtev Đukanovića i crnogorskog državnog tužioca da javno budu objavljene odnosno dostavljene, zvaničnim putem, informacije koje optužuju državne funkcionere za spregu sa italijanskom mafijom. Jednoglasna ocena medija nakionjenih vlasti je da se radi o očiglednom i više puta viđenom pritisku na zvaničnu politiku Crne Gore koji se jedino može otkloniti direktnim sučeljavanjem sa eventualnim optužbama "na šta su funkcioneri Crne Gore spremni". (B92, 1.6.2002.).

ИСПОШТОВАНА ПОСЛЕДЊА ВОЉА ПРОФ. ДР ЂОКЕ СЛИЈЕПЧЕВИЋА ИЗ НЕМАЧКЕ

БИБЛИОТЕКА НА ДАР ОТАЏБИНИ Веома вредна библиотека покојног проф. др Ђоке Слијепчевића, једног од најпознатијих историчара СПЦ, предата је јуче Богословском факултету у Београду, по жељи његове ћерке др Љеље и супруге Радојке из Немачке, чиме је испоштована Слијепчевићева последња воља. Др Љеља Слијепчевић је овластила Андрију Бешевића, протојереја Драшка Тодоровића и Ратомира Слијепчевића да предају библиотеку њеног оца, која је садржана у 52 кутије, декану Богословског факултета СПЦ у Београду, да се старају о наменском коришћењу овог легата и да омогуће што потпуније и шире коришћење књига. У целој српској дијаспори чувен и веома поштован, проф. др Ђоко Слијепчевић од завршетка Другог светског рата живео је у Немачкој као политички емигрант.

Р.Л.

(Вести, 31.05.2002.)

живео краће или дуже време, данас ми најблагодушнији изгледа генерал Недић... Своје говоре Недић је почињао са Браћо и сестре. Личио је на човека који се угојио од туге. Жртвовао се за спас Србије, и ту му жртву нико није ценио.”(33) Можда у овој последњој тврдњи и лежи један од узрока наших грдних несрећа.

Васа Михаиловић

1. Милован Данојлић, Личне ствари: Огледи о себи и о другима (Београд: Плато, 2001). Цитати из ове књиге назначени су у тексту.

Iskra 1. juli 2002

CRNA GORA RASPOLOVLJENA ZEMLJA Ovo je naslov knjige (na engleskom MONTENEGRO The Divided Land) iz pera američkog pisca Thomas Fleminga, direktora Rockford Instituta u državi Ilinoj u Americi. Izdavač Chronicles Press, Rockford Illinois, SAD, 177 strana. Dobrotom mog dobrog prijatelja i druga M. C. dobio sam nedavno ovu mnogo interesantnu knjigu.

pogroma, mučenja i opresije: „...Crnogorci su stoički odbili da se predaju, da predaju svoju hrišćansku veru ili njihov srpski identitet. Istorija njihovog herojskog otpora jeste jedno od najsvetlijih poglavlja u istoriji čovečanstva, suviše često njegove besplodne trke za slobodom....”!. Metodološki raspored građe

Autor ove knjige je američki pisac koji tečno govori, čita i piše naš jezik ćirilicom i latinicom i dobro poznaje našu istoriju.On će biti jedan od četvorice govomika na proslavi Vidovdana 30. juna u Kanadi u Niagara Falls-u, koji organizuje Srpska narodna odbrana. Dr Fleminga, koji je proučavao Crnu Goru do detalja, mnogo je interesovao fenomen Crna Gora i njena, ne malo, čudnovata istorija. Ovo naročito pod diktaturom Mila Đukanovića gde se Cmogorči bez prestanka od jutra do mraka, činjenica ranije nepoznata u istoriji ove pokrajine. Pisac je bio u poseti Crnoj Gori, mislim pre dve godine, o čemu je pisao u mesečniku „Вуготса” na engleskom jeziku. Poseta Cmoj Gori korišćena je za pripremanje ove dobro proučene i opremljene knjige. Drugi svetski rat, okupacija, komunistička revolucija i na kraju rata komunistički režim koji je trajao do naših dana, rasčinili su duhovnu osnovu naroda u Cmoj Gori sa naravno izuzecima, čiji broj nije utrvđen. Raspad Jugoslavije i brutalno mešanje sa ratom u Jugoslaviji od strane Amerike, Nemačke sa ostalim zapadnim državama, ostavili su negativno-pogubnog traga na psihičku i duhovnu stranu naroda u Cmoj Gori. Američka neokolonijalna politika na celom ranijem jugoslovenskom prostoru zakužilaje i razudila Cmu Goru kroz korupciju američkog bilionera - ‘filantropa' g. Soroša. Ovaj pogubni uticaj ovaplotio se u zastranjenju i otuđivanju jednog dela naroda . Američko oraganizovano bombardovanje Srbije, manjim delom Cme Gore, doprineće kidanju ranijih vekovnih duhovnih i srodičkih veza, a time srljanja ka davno isčezlom paganizmu rimskog imperatora Dioklecijana. Sorošev ‘liberalizam’ uticaće na ranije Titove perjanice, sada u liberalnoj odori da ustanove svoju ‘autokefalnu crkvu’; ne hrišćansku crkvu, već nekakvu pagansku koja bi pored Đukanovićeve policije od dvadeset hiljada, uticala na narod da bude pokoran vođi, kao što su nekad činili Musolini, Tito, Hitler i ostali iz ovakve štale. Pokušaji sa raspopom M. Dedejićem, pomagani očevidno od Amerike, Britanije i Evropske unije doripneli su napetoj atmosferi u odnosima velikog broja naroda koji je protivu Đukanovića i njegovih trabanata i koji brani svoje svetinje od bogohulnika koji su lansirani sa vrhova današnje vlasti. Ekonomski Cma Gora je postala odavno nemačka kolonija koja je uvela nemački novac, a sada evro. Za udaljavanje Cme Gore od svog korena i od Srbije doprineće svoj deo i britanska vlada ‘Novog laburizma’, naročito time što će trenirati Đukanovićevu policiju od 20 hiljada ljudi. Musolini i Tito bi zavideli g. Đukanoviću na broju policije i njenom indoktriniranju u jednoumlju i jednostranosti. Cma Gora je počela da silazi na stranputicu daleko pre dolaska Đukanovića na vlast. Tito je uglavnom trasirao taj put na bespuće. Titova glavna ideja je bila da razbije duhovnu koheziju srpskog naroda, da ga razsrbi, naročito u Cmoj Gori, dok će to isto uraditi na Kosovu pomoću Arnauta, a u Vojvoidini pomoću Mađara i drugih manjina. Sadašnju crnogorsku bedu, koju je autor dobro obradio, upoređuje sa ‘klasičnim periodom’ Cme Gore, kad za vreme crnih dana,

Iskra 1. juli 2002

U ovom pogledu autor je bio vrlo pedantan. Na samom početku, za pozadinu (provincije) Zete, imena pre Cme Gore, krajem petnaestog veka, autor razmatra u kratkom poglavlju rimske vladavine u provinciji ‘Duclea’, koju on naziva Illyria. Od interesa je da na sadašnje otuđivanje Crne Gore uticaj je uspeo samo kod malog dela cmogorske elite, da napusti svoje pravoslavne i hrišćanske poglede. A samo taj mali deo traži i istražuje i sebe neprirodno i nenaučno poistovećuje sa rimskim paganskim vremenom iz trećeg veka. A ove je odvelo na ideju stvaranja “cmogorske crkve”, što ne vodi bilo kakvom ‘doprinosu u sadašnjosti niti u budućnosti’. Jedini je doprinos udaljavanju od srpskog korena, od istorije i razvoja Cme Gore od doba plemenske strukture do modeme države 20. veka. Razvoj srpske države Autor objašnjava kako je u osmom i devetom veku u Zeti i Raškoj (dvema srpskim pokrajinama) počelo ujedinjenje plemenskih stmktura u župe, a potom ovih u velike župe, na čelu kojih će biti biran i veliki župan. Ovo će se dogoditi za vreme Vlastimira Vladisavljevića u Raškoj. Župe Raške i Zete biće ujedinjene pod Caslavom Klonimirovićem u devetom veku. Od ovog vremena počinje i novo ime Srbija za ujedinjene župe. Posle Časlava u 11. veku dolazi do „Zlatnog perioda” (kako ga naziva Dr Fleming) u srpskoj istoriji, pod Nemanjićima, koji će trajati do srpskog poraza na Kosovu Polju 1389. Srpsko ime još će trajati do pada Smedereva 1459. posle čega dolazi mračni period robovanja sve do Karađorđa. Za Zetu autor kaže da je to bila srpska provincija kojom su upravljali mladi kraljevići, koji su se spremali za kraljevski poziv. Zetu će pokoriti Turci 1499, posle čega nastupa mračni period i teška i neprestana borba na život ili smrt protivu Osmanlija da bi Zeta, odnosno Cma Gora (od 16. veka na ovamo) izvojevala pravo na život. Gotovo ceo 17. vek, sve do vladike Danila (Petrovića) 1679. proveden je u krvavim borbama sa Turcima. Naročito treba pomenuti bitke na Vrtiljejci kod Cetinja 1684. i na Pandurici 1692. protivu velikog krvnika skadarskog paše Sulejmana Bušatlije. U prvoj bitci na Vrtiljejci poginuće junak Bajo Pivljanin sa njegovih 300 drugova, koje će Njegoš opevati u SLOBODIJADI. Dolazak Petrovića na crnogorski presto Početak je ‘Renesanse’ u Cmoj Gori. Sa tom ‘renesansom’ počeće vladika Danilo, koji je bio razborit i pametan čovek i kočnica crnogorskoj plahovitosti. Od vladike Danila, zatim vladike Sv. Petra, Njegoša, kneza zatim kralja Nikole počeće i ustanoviće se modema država, koja će se od dela stare Zete proširiti kroz 19. i 20. vek i dovesti do vekovnog sna, ujedinjenja sa Srbijom 1918. u državu Jugoslaviju. Po pitanju stvaranja novog kraljevstva: Srba, Hrvata i Slovenaca, autor pravilno rezonuje i postavlja stvari, što je retkost među zapadnjačkim piscima, koji su puni predrasuda i bigotrije, bar veći broj. Jedino mislim da autor greši ako smatra da su svi „zelenaši” koji su 1918. bili protivu nove države. Postojala je grupa, koja je potpisivala na ‘zelenoj hartiji’, koji su bili u prilog federalnog uređenja nove države. Ovu grupu

predvodio je profesor doktor Novica Radović. On se izjasnio u prilog ujedinjenja sa Srbijom i stvaranja Jugoslavije u koju bi Crna Gora ušla kao federalna jedinica. Druga zelenaška grupa oko Krsta Popovića bila je za ‘samostalnu’ Cmu Gom u nekom jugoslovenskom okvim, nebulozna i nedorečena ideja. Na kraju bila je i zelenaška gmpa, pomagana od Italije javno i tajno sa namerom da se tim putem dočepa Cme Gore. Mora se imati na umu da je vreme od kraja septembra 1918. do kraja te godine, bilo je vreme velike žurbe i neizvesnosti. U odnosu na Jugoslaviju ovo je dolazilo od strane Italije, koja je smatrala da je izigrana, jer je ostala praznih mku, da je Londonski ugovor mrtvo slovo na hartiji i da su AngloFrancuzi stali na stranu Srbije. Italija nije nikako htela da prizna odluku Velike narodne skupštine u Podgorici od novembra 1918. Ipak zajedništvo stvoreno 1918. uprkos sabotiranja od komunističke partije i hrvatskih ekstremista, kasnije oličenih u ustaštvu, preživeće i Dmgi svetski rat i dovesti do formiranja Druge Jugoslavije pod komunizmom. U Drugoj Jugoslaviji Tito će staviti Cmu Gom pod specijalni režim. Naime, preko Đilasa i drugih komunista on će Cmogorce tretirati kao posebnu narodnost, koja nema veze sa Srbijom i ne može sebe zvati Srbima, već Cmogorcima. Tito će postignuti zavidan uspeh, ali još uvek nepotpun. Ipak i pored titoističkog osakaćenja, Crna Gora će ući u 1990. godinu kao deo Jugosalavije, a ne kao neka zasebna država. Američko - nemačko - vatikansko razbijanje Jugoslavije dovešće do ličnog prijateljstva, tada vrhovnika Srbije i još uvek nepoznatog aparatčika Mila Đukanovića. Nametnute sankcije od strane Amerike, prvo će zbližiti Miloševića i Đukanovića, pa će ih kasnije 1997. potpuno rastaviti i gotovo zakrviti. Amerika i Nemačka će ovo brzo prihvatiti, a NATO takođe. Cilj je potpuno uništenje srpske državnosti i razbijanje srpskog naciona. Prvo udaljivanjem Đukanovića od Jugoslavije i potpunog kidanja sa Srbijom. Đukanović je, po autoru, sebe precenio i svoju zemlju od nekih 600 hiljada stanovnika, koju će Amerika sigumo svesti na svoju koloniju - bazu pod upravom njenog satrapa ili Crnogorca treniranog da bude satrap. Autor takođe smatra da će Đukanovićev nečovečni i gotovo kriminalni pokušaj stvaranja svoje paganske ‘crkve’ promašiti. Potpuna samostalnost Crne Gore u sadašnjoj situaciji biće ne samo promašaj, već gotovo i brisanje iz istorije. U takvoj situaciji umišljene ‘samostalnosti’, tuđin sa kojim kroji planove o samostalnosti to neće dozvoliti. I u toj pohlepi - ko da više - doći će do neslavnog sumraka i nestanka Cme Gore, zbog pohlepe njenih nesposobnih upravljača. A oni divni soneti engleskog pesnika A. Tennyson-a podsećaće dalja pokolenja da je nekad živeo jedan narod sa sjajnom prošlošću, koji je nestao sa pozomice istorije.

Staniša R. Vlahović NASLEDINICI ČE TRAŽITI OBUSTAVU STRANE POMOĆI JUGOSLAVIJI. Predsednik Udruženja za vraćanje nacionalizovane nepokretne imovine u Vojvodini Stanko Ivančević najavio je da će vlasnici nacionalizovane imovine uskoro animirati dijasporu i da će od svih svetskih organizacija koje novčano pomažu Jugoslaviju zatražiti da obustave novčanu pomoć dok imovina ne bude vračena starim vlasnicima. Ivančević je rekao da će Liga za zaštitu privatne svojine sa sedištem u Beogradu, čije je vojvođansko udruženje član, vrlo skoro još agresivnije zahtevati nove izbore jer je "DOS omanuo na ovom aktuelnom problemu". "Naša imovina se prodaje i njome se i dalje manipuliše. DOS-Vlada nema volju, niti želi da nas primi i reši ovaj problem", ocenio je Ivančević. (FoNet, 1. 6. 2002. ) .

SEKRETAR SAD ZA BALKAN U POSETI SRJ. U Beogradu boravi pomoćnik državnog sekretara SAD Elizabet Džons koja je zadužena za Evropu i Balkan. S njom je u sredu razgovarao ministar inostranih poslova Goran Svilanović... Razgovor se, kako je rekao Svilanović, odnosio na nekoliko tema. Pre svih, tu je saradnja s Hagom, koja je očigledno imperativ za ukupan napredak naše zemlje, i kad je u pitanju Partnerstvo za mir, što je bila druga tema o kojoj smo razgovarali, i kad su u pitanju bilateralni odnosi Jugoslavije i SAD. Što se Partnerstva za mir tiče, tu je veoma jasno precizirala stav svoje vlade da su napredak u saradnji s Hagom i demokratska kontrola Vojske jedini stvaran preduslov za to da Jugoslavija postane članica Partnerstva za mir. Sledeća tema o kojoj smo razgovarali bila je Kosovo. Ona je izrazila stav svoje vlade, koji je ostao nepromenjen u odnosu na dosadašnju politiku, kako je rekla, a to je da svi treba da nastojimo da unapredimo saradnju naše vlade i UNMIK i da je to ono što je prioritet, a ne razgovor o statusu. Predsednik SRJ Vojislav Koštunica razgovarao je sa Elizabet Džons o "aktuelnoj situaciji u zemlji i regionu". U razgovorima posebno bilo reči o daljoj primeni Sporazuma o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore, saradnji SRJ s Haškim tribunalom i povratku izbeglih i raseljenih lica. Elizabet Džons je, kako se navodi, prenela podršku SAD Sporazumu i njegovom sprovođenju u predviđenim rokovima. Ona je istakla neophodnost što skorijeg početka procesa masovnog povratka izbeglih i raseljenih lica, ukazavši na "velik značaj" ideje o održavanju susreta šefova država SRJ, Hrvatske i BIH koji bi bio posvećen tom problemu. Za bezbedan povratak više od 220.000 raseljenih Srba i drugih nealbanaca na Kosovo i Metohiju, po njenoj oceni, značajna su i nastojanja jugoslovenskih vlasti da, u saradnji sa UNMIK, stvore uslove za taj proces. Naglasila je zainteresovanost SAD za dalje unapređenje saradnje SRJ sa Haškim tribunalom, posle "suštinskog napretka koji je postignut nedavnim usvajanjem zakona o saradnji s tom institucijom. "Predsednik Koštunica je posebno istakao da selektivnost Haškog tribunala u pristupu zločinima na ovom prostoru, i posebno, činjenica da još nisu podignute optužnice protiv albanskih vojnih i političkih lidera odgovornih za zločine nad Srbima na Kosovu, u velikoj meri utiče na stav naše javnosti o toj instituciji", piše u saopštenju. Elizabet Džons je čestitala premijeru Srbije Zoranu Đinđiću na naporima koje Vlada ulaže i uspesima koje ostvaruje u ekonomskim reformama i razvoju zemlje. Navodi se da je izrazila i “interesovanje za oblast kreditiranja i investicija u privredu naše zemlje". Sastanku su prisustvovali i ambasador SAD Vilijam Montgomeri i politiški savetnik ambasade SAD Berkman Braun. (Beta, 5.6.2002.). HAG POMAŽE VAŠINGTONU U BORBI PROTIV TERORIZMA NA BALKANU. Na relaciji Vašington-Hag počinje uspostavljanje sve intenzivnije saradnje, pri čemu ekipa istražilaca glavnog tužioca Tribunala Karle del Ponte obezbeđuje sve više informacija o planovima i angažovanjima međunarodnih terorista na osnovu nalaza do kojih dolazi tokom svojih redovnih operacija. Prema informaciji "Vašington posta", još oktobra prošle godine, mesec dana posle terorističkog udara Bin Ladenove "Al Kaide" na Njujork i Vašington, haško tužilaštvo predalo je Amerikancima dosije sa svim raspoloživim podacima o pripadnicima ekstremnih islamskih i ostalih organizacija koji su se u to vreme nalazili na teritoriji Bosne. Ocenjuje se da je ta saradnja rezultirala, pored ostalog, i akcijom hvatanja 6 alžirskih ekstremista, koji su januara ove godine, posle puštanja iz sarajevskog zatvora, predati američkim pripadnicima SFOR i prebačeni u logor za međunarodne teroriste, u karipskoj bazi "Gvantanamo". U Njujorku se posebno ukazuje i na činjenicu da je Mihael Štajner, šef UNMIK, ubrzo po stupanju na dužnost potpisao poseban "antiteroristički zakon" o mnogo širim ovlašćenjima međunarodnih vojnih i policijskih snaga i pravosudnih organa u borbi protiv terorizma. "Zbivanja od 11. septembra odrazila su se veoma konkretno na situaciju na Kosovu. Nemamo podataka da je međunarodni terorizam došao na Kosovo, ali ne isključujemo tu opasnost ukoliko ne budemo dovoljno budni", rekao je Štajner. (SENSE, 4.6.2002.).

Iskra 1. juli 2002

АПОСТАТЕ СЛАВЕ КРСНУ СЛАВУ Годинама после Сотонине (Титове) смрти сам покушавао да декане Пољопривредног факултета у Новом Саду убедим да и наш факултет почне славити Крсну славу, обзиром да смо и најстарији факултет у Новом Саду, основан 1954. године. Факултет је основало Савезно министарство за образовање, науку и културу на чијем је челу била Милка Минић, жена Милоша Минића који је судио ђенералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу и мајка ћерке која сада ради у Министарству спољних послова СРЈ, која наводно тражи 50.000 ДЕМ да покаже где се налази гроб ђенерала Драже. О Милкиним злоделима за време и после рата нисам ништа тачно знао. А да није злочинац и зликовац не би могла бити члан ЦК КП Југославије. Тек касније сам о њеним злочинима сазнао, после 35 године иза Другог светског рата (тачније у лето 1979. године). О томе сам написао и приповетку под насловом „Однео пошту за Београд”, која се налази у књизи - збирци приповедака „Црне стазе 2 - Странпутице”, страна 146-152. Наиме, та Милка Минић је одмах после Другог светског рата била секретар окружног комитета Комунистичке партије за округ подрински у Шапцу и имала је перверзну страст да осуђене четнике лично убија метком у потиљак на срушеном савском мосту код Шапца. И при томе је изговарала реченицу: „Носи„Ђиле” пошту за Београд!" (Ђиле-Ђикан је погрдан назив за четнике). Она је тада носила псеудоним „Ана”, а мој рођак Александар-Милош Јевтић, командант батаљона ЈВО (Југословенске војске у Отаџбини, којег сам у затвору пред смрт обишао ми је рекао да их убија нека жена по имену Ана, вероватно Хрватица или Маџарица (тако је он мислио), и да је секретар ОК за округ подрински. Оставио ми је у аманет да сазнам ко је Ана. И сасвим случајно сам сазнао у лето 1979. године на ТВ емисији коју је водила Верослава Тадић у разговору са Милком Минић да је она та Ана, и да је лично убила свога брата ђенералштабног поручника ЈВО - четника. Обзиром да сам имао тај аргумент распитивао сам се код више психолога, психијатара и специјалиста судске медецине и криминалогије из области крвног деликта, и сви су били једногласни и једнодушно: у литератури крвног деликта има свакојаких случајева - да мајка убије дете, дете убије мајку, отац убије дете, дете убије оца, брат брата, сестра сестру, а никада није забележено да је сестра убила брата. Ето, ми Срби, ако је другарица Милка Српкиња, јер је комуниста, смо у томе изузетни. Да ли ће Бог да нам свима због тога суди видећемо и видеће се! Тако убише и мога сина Душана на подмукао - мучки начин и остадоше му два нејака детета (једно од непуне 4 године и једно у мајчином стомаку) да се муче без оца и заштите. Бог је спор али достижан и никоме дужан не остаје. И ја сам тако сазнао ко је другарица Ана, која је мог рођака, доброг и невиног човека „послала да однесе пошту за Београд”! И тако сам испунио његову и моју жељу. Другарица Милка Минић је у својству министра за образовање, науку и културу донела решење о оснивању Пољопривредног факултета у Новом Саду, 1954. године, који до данас није освештан по православном хришћанском обреду, а до правог освештења ће бити „Алибабина пећина са 40 хајдука:”, када су га формирали такви као што је Милка Минић. Са таквим аргументима сам наступао код свих декана, али узалуд. Најзад 2001. године дошле су неке „промене” које назваше демократским, а мој некадашњи студент сада декан пристаде да се слави Крсна слава

Iskra 1. juli 2002

факултета, па предложи да то буде св. Архангел Михаило Аранђеловдан, и сагласи се да ја и моја жена будемо први кумови Крсне славе, као професори у пензији овог факултета. Ми смо се припремили како доликује: купили смо скупоцени свећњак и на њему урезали да смо први кумови Крсне славе Пољопривредног факултета у Новом Саду, жена је спремила жито (кољиво), као што је ред и све остало (свеће, вино). Јавили смо пријатељима да присуствују томе свечаном и за нас радосном чину. Обавештен је и подручни свештеник - парох; и све је било уреду. Међутим, не лези враже, на пар дана пре Крсне славе јави се телефоном секретарица деканова, јер декан није смео, да ми нећемо бити кумови Крсне славе, јер је неки савет одлучно, изменио одлуку да убудуће кумови факултета буду по старешинству бивши декани факултета. Први и најстарији је неки, чије име не желим да помињем да не поганим ову хартију, који је од националног борца постао издајник и апостата комунист, нерадник и слуга „мача револуције” (односно ока и уха његовог), други ће следеће године бити кум, који за себе рече да је антихрист од малена и да не признаје крштење, јер су га крстили као несвесну бебу, па ту глупост одбацује; трећи је женско биће о чијим моралним квалитетима је излишно говорити, ни у целу приповетку не може стати, већ наводим само да је чувала онај сандук Сотонин као „прва жена Југославије” (била је члан политбироа СКЈ и председник жена Југославије); четврта ће бити признато „дете љубави” између Србина и Мађарице, удата за потурчењака, итд., итд., све слика до слике, протува до протуве, бараба до барабе, душевна фукара до фукаре, слична једна другој. Сви су од реда апостати, који су кажњавали сараднике зато што одлазе у цркву и славе. Сада су ти сотонски синови и кћери решили да се врате у крило цркве, мислећи да ће тако опрати грехове које су у досадашњем дугом животу починили. О њима сам свима написао у приповетци „Мртве душе” у истој наведеној збирци приповедака, стране 242-292., и свако ко им знаде њихова недела знаде их и може их препознати, иако им нисам писао права имена, већ сам једино имена измишљао из мени знаних разлога. Иначе сва њихова недела сам истинито описао. И сада се питам - Како неко крштен у Име Оца, Сина и Духа Светога када се одрекне тог светог чина и постане апостата и прогонилац правих хришћана, односно постане слуга Мармона, Молоха и Сотоне може се вратити тако без исповести и великог покајања и признања злочина у крило Мајке Цркве. Нисам присуствовао тој „слави”, ако се то може уопште тако и назвати, али они прави хришћани који су присуствовали са чуђењем су се питали: „Шта је људи ово, нико се од тих апостата није прекрстио, јер је стављање крста за њих срамота. Они су ту „славу” претворили у спрдњу”! Најгоре је што је код тих назови људи изгубљен страх од Бога и народа. Не рече узалуд велики песник за један назови народ „Нису они најгори зато што су зликовци и убице већ зато што немају стида”! Ко све ту треба да се постиди? Владика, свештеник, декан који су све то дозволили. Сигурно апостати се неће постидети, они немају стида, јер немају Бога у својим срцима; они се својим злом поносе и спрдају са нашом вером... Ја питам и молим духовне пастире у првом реду владику, а затим пароха како су могли то допустити. Шта је ту претегло.

"CRNA LISTA" MINISTARSTVA FINANSIJA SAD. U Stejt departmentu je potvrđeno da prošlonedeljni ukaz predsednika SAD Džordža Buša o zadržavanju "vanrednihmera" prema SRJ predstavlja, pre svega, meru koja će sprečiti eventualan odliv, iz banaka SAD, sredstava koja su se našla na tajnim računima Slobodana Miloševića, njegove porodice i njegovih najbližih saradnika i pomagača. Ministarstvo finansija SAD zadržalo je kontrolu nad sredstvima za koja se smatra da bi mogla da pripadaju Miloševiću i njegovom porodičnom, političkom, vojnom, bankarskom i medijskom okruženju, a tim osobama je zabranjen ulazak u SAD. Ista mera je primenjena i na Radovana Karadžića i Ratka Mladića, kao i na ostalih 16 optuženih za ratne zločine sa teritorije Republike Srpske. Na "crnom spisku" Ministarstva finansija SAD nalazi se 81 ime, među kojima su i svi optuženi za ratne zločine iz Srbije i RS, od kojih se većina i dalje nalazi van domašaja Haškog tribunala. Većinu liste čine imena pripadnika vlasti i finansijske oligarhije Srbije u vreme Miloševićeve vladavine, a među njima su i sadašnji predsednik Srbije, optuženik za ratne zločine Milan Milutinović, i načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković. Prema informaciji iz Ministarstva finansija, odluka o skidanju sa liste donosi se pojedinačno, od slučaja do slučaja. (Sense, 3.6.2002.) STAJNER ODBACIO ZAHTEV O POSEBNOJ OPŠTINI NA SEVERU KOSOVA. Šef UNMIK Mihael Stajner odbacio je u subotu zahteve Srba severnog dela Kosovske Mitrovice da imaju posebnu opštinu ocenivši da je to političko pitanje. "Srbi mogu sami uzeti učešća u upravljanju opštinom ukoliko budu učestvovali na budućim opštinskim izborima za jedinstvenu Skupštinu opštine", rekao je Stajner prilikom posete severnom delu Kosovske Mitrovice. Šef UNMIK je pre posete srpskom, severnom delu Kosovske Mitrovice, boravio u mestu Donje Jarinje, na administrativnoj granici Kosova i Srbije, gde bi 15. juna trebalo da bude otvoren nov punkt KFOR, UNMIK-policije i kosovske carine, koji će biti pomeren za 600 metara u dubinu teritorije Srbije u odnosu na postojeći punkt. Punkt je pomeren u cilju suzbijanja kriminala, rekao je Stajner dodavši da, prema informacijama kojima raspolaže, preko ovog graničnog prelaza nekontrolisano bivaju prevezene velike količine duvana i goriva. (SRNA, 1.6.2002.). U MAJU POVEĆANE CENE NA MALO I TROŠKOVI ŽIVOTA Cene na malo u Jugoslaviji porasle su u maju u odnosu na prethodni mesec za 0,5 odsto, dok su troškovi života povećani za 0,3 odsto, pokazuju najnoviji podaci Saveznog zavoda za statistiku. "Ako bi ovakva tendencija rasta cena bila nastavljena, do kraja godine bi inflacija bila 9,6 odsto. Međutim, zbog očekivanog povećanja cena struje i komunalnih usluga, biće iznad 10 odsto, ali ipak manja od predviđenih 20 odsto". (Beta, 4.6.2002.).

Апостате ... Да ли они знају да је то највећи грех? Куда ми то идемо Господе!? А ја као хришћанин - православац, који је редовно славио Крсну славу (у логору, затвору и после у комунистичком ропству - такозваној слободи) могу им све опростити: убиство и мучење мог народа, и убиство мога сина и мучење моје породице, и моје убиство уколико ме убију, јер душу нам убити не могу, већ само тело. Али изругивање и спрдњу са мојом вером им не могу ни на овом ни на оном свету опростити... во вјеки вјеков. Амин! На дан Благовести, лета Господњег 2002. у Новом Саду Проф. др Хаџи Стеван Л. Јевтић (Напомена: Овај напис добили смо од аутора, проф. др Јевтића, са молбом да га објавимо - Искра).

HRVATSKI USLOVI ZA POVLAČENJE TUŽBE PROTIV JUGOSLAVIJE. Hrvatska bi mogla da povuče tužbu upućenu Međunarodnom sudu u Hagu protiv Jugoslavije, piše zagreba]ki "Vjesnik'1. Tužba bi mogla biti povučena ako bi Jugoslavija preuzela odgovornost za agresiju, ako bi kažnjavanjem ratnih zločinaca pružila olakšanje hrvatskim žrtvama i priznala krivicu za agresiju i krvoproliće na hrvatskoj teritoriji, navodi list. Ovo poslednje bi, bilateralnim sporazumom, bilo pretvoreno u sporazum o podeli ratne štete počinjene tokom operacija JNA i paravojnih jedinica Srbije i Crne Gore na hrvatskoj teritoriji, stoji u tekstu. Međunarodnoj zajednici odgovaralo bi kad bi pod tim okolnostima tužba bila povučena, jer bi odustajanjem Hrvatske od tužbe bila izbegnuta mogućnost novih napetosti u regionu, a Jugoslavija bi izbegla sudsku presudu da je počinila genocid, tvrdi list. Međunarodna zajednica, zagovarajući odustajanje Hrvatske od tužbe, zapravo traži bilateralan sporazum sa elementima priznanja krivice za rat, za rušenja i za žrtve. (Beta, 4.6.2002.). "RESURSI SKROMNI, GRADITI MALE ELEKTRANE". Srbija ima skromne energetske resurse, a zalihe uglja dovoljne su za izgradnju svega 1 ili 2 velike termoelektrane snage do 1.000 megavata, navodi se u "Strategiji razvoja energetike do 2010." Ministarstva za nauku i razvoj Srbije... Prioritet je povećanje racionalnosti i efikasnosti u korišćenju energije, kao i revitalizacija postojećih kapaciteta kako bi bila povećana pouzdanost sistema... Neophodna je preorijentacija na izgradnju manjih elektrana, a posebno postrojenja koja koriste alternativne i obnovljive izvore energije. Srbija treba da vodi ekonomski i politički razumnu energetsku politiku, a neophodno je jačanje nezavisnosti uz diversifikaciju izvora i isporučilaca energenata. Srbija troši 6 do 8 puta više energije nego razvijene zemlje i da će u narednom periodu s rastom proizvodnje i standarda potrošnja rasti, zbog čega je neophodno maksimalno povećati racionalnost potrošnje. (Beta, 4.6.2002.). RUGOVA ZA KOSOVO ZATRAŽIO STATUS POSMATRAČA U SE. Predsednik Kosova Ibrahim Rugova zatražio je u utorak od delegacije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope da predstavnicima te organizacije u Strazburgu prenesu zahtev da Kosovo u njoj dobije status posmatrača. Predvođena poslanikom nemačkog parlamenta Helmutom Lipeltom, tročlana delegacija SE boravi na Kosovu i prvog dana posete sastala se s predsednikom Pokrajine. "Lipelt je osvedočen prijatelj Kosova i već duže se angažuje na pitanju Kosova", rekao je Rugova po okončanju razgovora. Lipelt je rekao da je zadovoljan onim što je od Rugove čuo o napretku na Kosovu, obećavši nastavak podrške. "Posebno ćemo se angažovati na razmatranju zahteva da Kosovo dobije status posmstrača u SE", rekao je Lipelt. (Beta, 28.5.2002.). SVEDOK K12 ODBIO DA SVEDOČI I PROGLAŠEN KRIVIM. Zaštićen svedok K12, koji je u ponedeljak napustio sudnicu odgovorivši tek na nekoliko pitanja tužioca, i u utorak je odbio da svedoči... Svedok K12, na osnovu čijeg bi se kratkog pojavljivanja u sudnici moglo spekulisati da je reč o svedoku koji je učestvovao u prevozu tela kosovskih Albanaca u centralnu Srbiju, i u utorak je pred sudijama delovao veoma uznemireno i uplašeno, a umesto odgovora na pitanje uporno je zahtevao da ga puste da ode. "Dosta mi je ovog psihološkog obrađivanja koje traje već 2 dana. Recite im da me puste jer ću ovde da poludim", izjavio je K12... Glavni sudija Ričard Mej obavestio ga je da sud ima ovlašćenja da i svedoka proglasi krivim za nepoštovanje suda. Kako je svedok i posle toga ostao odlučan da ne svedoči, rekavši da "ima veće brige u životu, nego što je mogućnost da ga pošalju u zatvor", sudija Mej je naložio da protiv K12 pred Tribunalom bude pokrenut postupak, tokom kog će biti razmatrana i moguća kazna za njegovo ponašanje. Taj svedok, u međuvremenu, ostaje na listi svedoka Tužilaštva, uz mogućnost da kontaktira tužioce ukoliko se predomisli i reši da ipak svedoči protiv Slobodana Miloševića. (B92, 4.6.2002.).

Iskra 1. juli 2002

АНТИКОМУНИСТИЧКО ШТИВО Светомир Р. Пауновић, Свет између материјализма и идеализма. Приватно издање писца, Београд, 2001. Својом књигом, с којом по први пут излази пред наше читаоце у земљи, г. Светомир Р. Пауновић нам се представља, на публицистичком пољу, као бескомпромисни борац против комунизма у Југославији и Русији. На жалост, тек после њеног објављивања сазнајемо да је један наш значајни публициста и књижевник годинама неуморно ратовао писаном речи противу једне од две најстрашније пошасти која је обележила прошли, то јест 20. век. За аутора ове књиге кажем да је „борац” и да је „ратовао”, јер основна карактеристика ових чланака јесте борба и рат противу комунизма, то јест разних појавних видова комунистичке идеологије и праксе, комунистичког понашања. Господин Пауновић је убеђени антикомуниста. Комунисти су за њега уништитељи свих правих људских вредности - као што се некада држало за руске нихилисте, а код нас за Светозара Марковића и његове следбенике. Он нам се представља и као противник „левичара”, из последњих година пред Други светски рат, али и грађанског помирљивог односа према њима. И мада се код нас однедавно запечело с отвореним разобличавањем комунистичке идеологије и праксе, писци са тако одлучним антикомунистичким ставом и опредељењем су ипак изузетно ретки. За свој антикомунизам r. Пауновић има свакако добре разлоге. Од завршетка Другог светског рата био је присиљен да деценијама живи у политичкој емиграцији. Читаво то време борио се огорчено против комунистичког терора у Југославији и Русији, а нарочито у Југославији. Упорно је разоткривао суровост власти у Београду, која није штедела никог, па ни политичке емигранте (један свој чланак посветио је директно овој теми: Југословенски комунисти и политичка убиства, с. 188-194). Пишчев антикомунизам одмах пада у очи чим се узме да чита неколико чланака у којима се г. Пауновић бави књижевним темема односно руским писцима и песницима (они су у књизи обележени општим насловом О најновијим појавама у руској књижевности 1962-1968). Одабрали смо их зато што ће свакако у већој мери привући пажњу читалаца Књижевних новина. У једном од њих, на пример, он демаскира представу коју је совјетски режим хтео да створи о песнику Јевтушенку, а то је да је он „бунтовник”, да је „неукротиви”, а да је као комуниста „умерени”, једном речи да је „нови тип совјетског човека:” (с. 140). Г. Пауновић не дозвољава да ухвати корена заблуда да је курјак (читај бољшевизам) променио ћуд кад је почео да критикује ранији начин понашања и ранија схватања. „Можда су комунисти постали либералнији и „човечнији” у међусобним разрачунавањима, али су према „класном непријатељу”, према народу, остали исти. (...) Један дан у животу осуђеника у концлагеру исти је као и онај у животу Ивана Денисовича, описан верно и убедљиво пером Александра Солжењицина" (с. 129). Савршено је свестан тога да се Хрушчов из шесдесетих година није одрекао комунизма и његових метода кад се упустио у критику Стаљина, његовог култа личности и његових злочина. Кад сам већ споменуо чланке у којима се г. Пауновић бави најновијом руском књижевношћу, треба подвући његово врло солидно познавање овог предмета. Али не само кад је реч о руској књижевности уопште. И остали чланци откривају нам његово дубље познавање и

Iskra I. juli 2002

разумевање проблематике о којој расправља, и то без обзира што нису писани с већим претензијама од дневно хроничарских. Многи догађаји и појаве којима је ове своје чланке посветио одавно су престали да буду актуели, а и публикација у којој их је објављивао је гласило превасходно дневно политичког и популарног карактера (минхенска Искра, чији је уредник био неколико година). Међутим, као публицистички радови од стварне вредности, они ће очигледно надживети догађаје и поводе о којима су и због којих су написани. И управо из тог разлога књига у којој су сакупљени треба да добије достојно место у нашем публицистичком стваралаштву у области политичке, друштвене и културне критике.

Александар А. Миљковић (Књижевне новине, 1-15. децембар 2001.)

ЂУРДЂЕВДАН У ЕНГЛЕСК0Ј Недеља, 12 мај, када су бивши српски добровољци у Енглеској прославили свога заштитника, Св. Великомученика и Победоносца Георгија, осванула је леп и пријатан пролећни дан. Славље је отпочело литургијом у велелепном храму "Лазарици" у Бермингаму, средња Енгелска. Чинодејствовали су протојерејставрофор о. Миленко Зебић, архијерејески заменик за Велику Британију и јереј о. Александар Зебић, уз пратњу црквеног хора којим руководи госпођа Драгане, супруга о. Александра. На крају богослужења прота Миленко је са овгодишњим и наредним домаћином славе, Миланом Трубарцем и Марјаном Беретом, обавио обред сечења славскога колача, па се потом обратио окупљеним добровољцима и њиховим породицама заветујући нас: да славимо Св. Георгија догод је и последњи добровољац жив, а да потом предамо славу нашим млађима, као што је наш народни обичај, па и наше присне добровољачке породице, треба да буде; на крају је свима пожелео срећну славу. На излазу из храма славари и гости су послужени славским житом. После литургије прешло се у црквену салу. Ту су, стари знанци, окупљени добровољци са севера и југа Енглеске, као и из самог Бермингама и његове ближе и даље околине са породицама - њих око 150 - провели извесно време у срдачним сусретима и живим разговорима. Потом је служена закуска коју је приредило Коло српских сестара при храму "Лазарици". У 14.00 часова је отпочео кратак програм који је водио Драган Живановић. Прочитани су славски поздрави и поруке из разних крајева света, где бивши добровољци живе, између осталих, Америке, Канаде, Аустралије, Немачке, Француске и СР Југославије. Затим је добио реч домаћин славе, Милан Трубарац, који је у краћем слову говорио о значају заштитника Св. Георгија у добровољачкој борби и још једном пожелео сретну славу окупљенима и добродошлицу гостима. Остатак времена проведен је у даљим другарским разговорима и сусретима, па су се око 16.00 цасова добровољци из удаљенијих крајева Енглеске почели разилазити, уз обећање и жељу - ако да Бог - да се о следећем Ђурђевдану поново сретнемо и окупимо.

вдт

ЗЛОЧИНАЧКО УБИСТВО ЂЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА -ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

НА КОСОВУ АРНАУТИ ВОДЕ РАТ И ПРОТИВ МРТВИХ СРБА

Михаил Шашкијевић: „Злочиначко убиство ђенерала Драгољуба-Драже Михаиловића”; 21. см; стр. 58; Чигоја штампа, Београд, 2002.; издање аутора, цена $20.

Штампа Српске патријаршије, a нарочито лист „Православље”, објављује стравичне вести - да су Арнаути на Косову отпочели рат против мртвих Срба! Живе Србе с Косова и Метохије Арнаути су већ протерали у огромној већини са својих вековних огњишта, разуме се уз потпуну помоћ НАТО-а који ће бити вечита срамота Америке (претходно су порушили и попалили 110 српских цркава и манастира), па су сад почели рат и против мртвих!

★ **

Управо је изашла из штампе књига са горњим насловом, која запањујуће делује на читаоца. Ово је за кратко време већ трећа књига Михаила Шашкијевића, професора у пензији који живи у Чикагу, Илиној, САД. У време суђења ђенералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу и његовој групи у лето 1946. године, Михаило Шашкијевић је као студент због антикомунистичке делатности био затворен на злогласној Ади Циганлији, коју је режим Јосипа Броза претворио у робијашницу где су робијали политички осуђеници. У рано јутро 17. јула 1946. године, одједном је у робијашници завладала узбуна. Чуо се долазак моторних чамаца са београдске стране, затим неубичајена живост у затворском кругу, жагор многих гласова, а потом су се чули испрекидани појединачни пуцњи, да би се одједном све утишало. Шта се то збило тог јулског јутра на Ади Циганлији? Ево шта сведочи данас живи сведок Михаило Шашкијевић, тадашњи Брозов робијаш. Тога јутра, 17. јула 1946. године, Брозови џелати довезли су моторним чамцима са београдске стране ђенерала Дражу Михаиловића и целу групу која је заједно са њим била осуђена на смрт. Претходно су им свима Брозови крвници, још у београдској главњачи, поломили кичме, па их тако полумртве, побацали у чамце и превезли на Аду Циганлију. Ту су их пренели у затворско двориште, где су их једног по једног побили метком у потиљак, те их онда побацали у септичку (нужничку) јаму. Када су џелати посао завршили, опет су сели у чамце и отпловили на београдску страну одакле су и дошли. Писац даје скице робијашнице, ћелије, дворишта, нужничке јаме и кречане, што сликовито омогућава да се јасно разабере цела ова крвничка работа Брозових џелата. Шашкијевић наводи цео низ имена затвореника на Ади Циганлији који су заједно са њим били сведоци крвавог комунистичког пира, који се тога јутра одиграо на Ади Циганлији. Ако су још у животу, они ће посведочити ауторова казивања. Али Шашкијевић са сигурношћу прозива још увек живог Михаила Минића, врховног Брозовог тужиоца у Дражином процесу, који је „по службеној дужности” присуствовао крвавом масакру на Ади Циганлији 17. јула 1946. године. Он сад има реч. Књига Михаила Шашкијевића је драгоцено сведочанство за историју, које нам након пуних 58 година открива истину о злочиначком убиству ђенерала ДрагољубаДраже Михаиловића и његових сарадника, које је Броз са својим комунистичким зликовцима стравично побио на Ади Циганлији. Најтоплије препоручујемо књигу Михаила Шашкијевића читаоцима на свим просторима негдашње Југославије, као и овим у расејању. Адреса писца: Michael Shashkievich 9056 South Pleasant Avenue Chicago, III. 60620 USA

Бора М. Карапанџић

„Православље” доноси, нарочито у броју од 15. априла 2002. године, на две странице и са неколико фотографија извештај како се на Косову „води један безумни и невидљиви рат против мртвих, у коме албански вандали уништавају и скрнаве српска гробља широм ове српске Покрајине упркос присуству међународне војне и цивилне власти”. Дечански калуђери су сликали српска гробља у српским селима у Метохији, близу Пећи, у Брестовику, Беркову и Сигу, па у извештају наводе: „Призори ужаса и бола не потичу из времена рата, већ су сведочанство послератног систематског уништавања свега што је српско и хришћанско на овим просторима. Слични призори могу се видети на многобројним другим српским гробљима широм Косова и Метохије”. Такође се наводи како су гробља раскопавана а тела однешена у непознатом правцу, а у појединим местима, као у Ђураковцу и Истоку српска гробља су потпуно сравњена и затрављена тако да само они који од раније знају шта је ту било, та места могу да препознају. Намера Арнаута је јасна: свесно желе да затру и сам спомен да је та земља била српска! Српска села и варошице које су разорене и напуштене, претварају у депоније ђубрета. Све се то ради на очиглед НАТО-а и КФОР-а и УНМИК-а! То је суперсрамота новог Миленијума! Што је још трагичније, нова власт у Србији све то зна и мукло ћути! Понавља се све што се дешавало под Брозом и Милошевићем: свесно се крије стање на Косову и Метохији, како се не би замерило којекаквим „Координационим комисијама” и новим вођама! Главни медији ТАНЈУГ, РТС (Радио-телевизија Србије), новинарски концерн „Политика” као кад су били у служби Броза и комунизма, тако су сада у служби ДОИС-овске власти која није раскрстила ни са брозовштином ни са комунизмом. Зато је глас Српске православне Цркве глас вапијућег у пустињи! Србија - она права и Лазаревска - коначно већ једном мора да дигне свој глас у одбрану живих и мртвох Срба!

Бора М. Карапанџић PREDSTAVLJEN NACRT ZAKONA О VRAĆANJU IMOVINE CRKVAMA. Na okruglom stolu održanom u ponedeljak u hotelu "Interkontinental" predstavljen je nacrt Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Učesnici rasprave pojasnili su zbog čega se odvojeno predlaže Zakon o vraćanju crkvene imovine i Zakona o denacionalizaciji. Prema rečima akademika Slobodana Perovića, pored toga što postoje finansijski i moralni razlozi za donošenje posebnog zakona, relativno je lako naći evidenciju crkvene imovine. "Vraćanje imovine crkvama i verskim zajednicama ne zahteva ogromna finansijska sredstva koja se inače zahtevaju u uslovima denacionalizacije, kada su u pitanju drugi subjekti. Evidencija tih nepokretnosti je sigurnija, ona već praktično postoji, za razliku od ovog opšteg polja gde se to pitanje takođe postavlja kao dosta teško", rekaoje Perović. (B92, 10.6.2002.).

Iskra 1. juli 2002

SLAVA U MILVOKI, SAD Kao i svake godine okupili smo se i ove, 18. maja 2002. da proslavimo našu zajedničku slavu zboraško-dobrovoljačku i Udruženja Jadran, našeg zaštitnika Pobjedonosca Sv. Georgija, u nešto manjem broju nego prošlih godina, bilo da nas je smrt proredila ili da mnogi, oni mlađi, nisu mogli doći, jer su tog dana morali raditi ili bili preokupirani oko svoje đece. Okupljeni u katedrali Sv. Save prisustvovali smo uobičajenom parastosu i pomolili se za duše svih naših milih i dragih drugova, drugarica i saboraca koji su izginuli u onom ludom građanskom ratu i borbi protiv komunista ili od njih zvjerski pobivenih, bez suda i presude na Kočevju. Isto tako pomolili smo se i za umrle članove Jadrana i šire zajednice. U odsustvu lokalnih sveštenika o. Dragana Veleusića, koji je u posjeti domovini i njegovog zamjenika o. Rada Ćutila, koji je tog jutra otišao u Rokford da posjeti i pričesti našeg teško oboljelog druga Vladimira Lazarevića - parastos je služio penzionisani sveštenik o. Milan Markovina koji je osvetio žito i presjekao slavski kolač koje su pripremili domaćini slave Milutin i Nada Propadović. Otac Milan je čestitao slavu slavIjenicima i biranim rječima osvrnuo se na istorijat njihove borbe i njen značaj u ono gluvo doba rata i okupacije 1941-45. godine i pohvalio njihov primjeran život kao parohijana i vernika. Po obavljenom parastosu i slavskom obredu svi smo otišli u restoran Stari Grad gđe je bio priređen slavski ručak koji je na početku blagoslovio o. Milan. Bilo nas je 73 sa članovima porodica. Po završenom ručku predsjednik Udruženja Jadran, Andra Mandić, otvorio je i vodio kratki program. Pozdravio je sve za počasnim stolom: oca Milana Markovinu, predsjednika Crkvenoškolske opštine g. Mirjana Rajnovića i njegovu suprugu Nadiu, kao i protinicu Kelli suprugu oca Rada, koji su bili gosti Jadrana. Zatim je pozdravio domaćina slave druga Milutina Propadovića i domaćicu Nadu, te starešinu Dobrovoljačkog udruženja u SAD druga Milenka Popovića i njegovu suprugu Anu. Pozdravljeni su uz zahvalnost i svi koji su došli iz udaljenosti, iz Detroita drugovi Milan Koprivica i Milan Popović, Voja Baić i supruga mu iz Travers Citia - Mičigan, Analiza Saramandić sa porodicom iz Viskonsin Rapida, te svi ostali iz Čikaga, Milvoki i okolice. Pročitane su čestitke i pozdravi dobiveni iz Kanade, Engleske, Njemačke, Australije i SR Jugoslavije. Pročitana su i pisma mnogih širom SAD, koji nisu mogli doći radi velike udaIjenosti Kalifornije, Teksasa, Floride, Arizone i Đorđije. Domaćin slave Milutin Propadović je pozdravio sve prisutne, čestitao svima slavu i pročitao poruku koju je bio uputio Proslavi 25. godišnjice osnivanja Srpskih dobrovoljaca održanoj u Čikagu 1966. godine u kojoj je tada, između ostaloga, rekao: "Pre četvrt stoleća, čija bi se mašta usudila da pretpostavi da će se ostaci nekada junačkih dobrovoljačkih odreda i pukova naći, na dan 4. septembra 1966. godine, na obalama Mičiganskog Jezera? Setimo se samo 6. septembra 1941. godine i Garašinove ulice broj 8 u Beogradu. Pored jedne prazne fotelje - simbol odsutnosti vladara - stajala su dva vojnika. Ulicama Beograda promarširala je jedna četa Dobrovoljne radne službe; samo jedanaest dana kasnije ova četa će se naći u prvom oružanom sukobu sa komunistima. Začuđenim Beograđanima članovi omladine Zbora delili su letak „Živeo kralj". I pored svega prebolnog iskustva, koji je naš narod proživljavao, optimizam i neobična vera utkivala su se u dušu onih, koji su još toga dana, dana velikog narodnog praznika,

Iskra 1. juli 2002

znali da će uskoro morati oružjem da brane najživotvornije interese naroda. U dočaravanju budućnosti verovalo se u pobedu. Ali događaji bili su jači od nas i protiv nas. Bitku nismo dobili, a kako smo je i mogli dobiti? Kada kroz perspektivu istorije posmatramo to razdoblje, zar nam ne izgleda da odluka, da stupimo u dobrovoljačke odrede, nije i pokušaj samoubistva? To mi je rekao jedan otac, kada sam mu saopštio, da se njegov sin Srboljub već nalazio na terenu. Ima li u istoriji našeg naroda i jednoga slučaja, da su se pred jednu tako malu grupu postavljali teži zadaci, takvo nerazumevanje, toliko mržnje, toliko neprijatelja, i toliko neprijateljskih konstelacija u zemlji i van zemlje? Ipak naši napori i žrtve nisu bile uzaludne: Iza nas je ostalo delo! Da nije bilo dobrovoljačkih odreda, kasnije bataljona i pukova, a na prvom mestu da nije bilo Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, istorija srpskog naroda bila bi užasna. Nedić i Ljotić i dobrovoljci - jedni političkim sredstvima, drugi oružjem - sprečili su da kaznene ekspedicije Nemaca, Mađara, Bugara, Arnauta i ustaša pretvore naša sela i gradove u sveopštu klanicu i zgarište. Danas se mi možda ne nalazimo uvek na istome putu. Ali jedna jaka veza, koja nas je ovde sakupila, još uvek nas steže: to je naša časna prošlost. Mi se njome ponosimo, mi je volimo i mi je ne zaboravljamo. Ne zaboravimo da je to bio jedini ispravni put koji smo pronašli u danima sveopšte i beskrajne moralne i političke pometnje". Domaćin slave je nastavio: ,,Na banketu ove proslave bio je domaćin major llija Mićašević, komandant Prvog puka SDK koji je pozdravio prisutne. A glavni govornik bio je Jakov V. Ljotić koji je isključivo za ovu proslavu dašao iz Evrope. U umetničkom delu Akademije, pored ostalih učestvovali su: Mirko Vlahović, Miodrag Glavičić, Borivoje Karapandzić, Dimitrije Kralj, Vladimir Lazarević, Vera Lazović, Miša Stojković, Marko Sunara i Vladimir-Gara Todorivić kao i renomirana folklorna grupa Oplenac iz Milvoki pod upravom Bracka Miljkovića". rječ.

Voditelj programa zamolio je zatim oca Milana da kaže neku

Otac Milan je na malo drugačiji način ponovio ovno što je rekao u crkvi i dodao apelujući na starije da prenesu u nasleđe svojim mlađima sve ono što je njih same kroz život i borbu vodilo. Za vreme ručka, oni najmlađi posluživali su od stola do stola žitom, a na kraju su dvije mlade unuke druga Milenka Popovića i njegove supruge Ane, kćerke njihove najmlađe kćerke Linde i zeta im Daniela Takazca, Katarina 8 i Sara 5 godina, otpjevale na opšte zadovoljstvo svih prisutnih „Hristos voskrese", i bile pozdravljene dugim aplauzom. Za domaćina slave iduće godine prijavili su se kćerka i zet našeg druga Mije Todorovića iz Čikaga, Petar i Branka Matević iz Nepervila, nedaleko Čikaga, llinois. Tako, prošla nam je još jedna slava u zadovoljstvu i srdačnim drugarskim razgovorima, s nadom da ćemo se, ako Bog da, iduće godine ponovo okupiti u većem broju.

Marko Sunara

СЛАВА СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА У МЕЛБУРНУ Српски добровољци настањени у Мелбурну и околини прославили су суботу 18. маја о.г. своју славу Св Великомученика Георгија Победоносца. Најпре је одржан уобичајени помен у храму Света Тројица свим изгинулим и помрлим за време Другуг светског рата па до данас. Служио је старешина храма протојереј-ставрофор о. Мирослав Поповић. После послужења житом прешло се у црквену салу где је пререзан славски колач. Било је присутно око 50 особа. Домаћин ове године је био друг Богдан Малешевић са сестром Надом (Делић).

† DUŠAN "DŽIPS" DESPOTOVIĆ 6. oktobra 1920 -10. maja 2002 Duška "Džipsa" Despotovića više nema. Kao i mnoge druge stare drugove i prijatelje, godine su ga napokon savladale; godine i Ijuta bolest, neumitna, ali u njegovom slučaju milostivo kratka, kao da se i ona odrekla svojih užasnih moći pred blagošću njegove duše i plemenitošću njegova duha. Mladost mu je bila teža od života većine njegove generacije. Rođen u mjestu Bočac, u blizini Banja Luke, završio je tu i osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Banja Luci. Kao gimnazijalac postao je član omladine Jugoslavenskog narodnog pokreta Zbor, našavši u njenom pogledu na svijet odgovore na brige koju su zaokupljale njegovu svijest. Rat 1941. doveo je sa sobom njemačku okupaciju i ustaški režim Nezavisne Države Hrvatske sa svojim svirepim postupkom prema srpskom stanovništvu. Izbjeglištvo mu je postalo sudbina. Poslije napada Njemačke na Sovjetski Savez i razbuktavanja komunističke revolucije u izbjegličkom utočištu Srbiji, ni tamo nije više bilo mira. Zajedno sa svojim drugovima, kao pripadnik srpskih dobrovoljačkih jedinica, najprije jurišnog odreda Ratka Obradovića, a vremenom i kao vodnika u pratećoj četi Prvog puka llije Mićaševića, dao je svoj prilog tadašnjoj borbi za održanje opstanka i relativnog blagostanja Nedićeve Srbije. Dolazak sovjetskih trupa na Balkanski poluotok značio je kraj Nedićeve misije, pa se Duško, kao i ostali dobrovoljci i njihove porodice, povukao najprije u Slovensko primorje, pa onda, kad je pad Jugoslavije pod komunističku vladavinu postao neizbježiv, prešao Soču i otišao u drugo izbjeglištvo u Italiju.

Прочитани су поздравни телеграми и писма из Београда, Енглеске, Америке, Канаде и другова и другарица из Сиднеја. Нарочито дирљиво је било писмо наших младих другова и другарица из Београда, пуно поштовања и дивљења према делу Српских добровољаца, њиховој вери и спремности на сваку жртву. Писмо је прочитао друг Душан Поповић јасно, гласно и са добром дикцијом. Домаћин славе је у свом поздравном говору нагласио чињеницу да у нашој отаџбини постоје групе младих људи и жена који добровољачку борбу гледају у сасвим другом светлу од уобичајеног: сарадници окупатора па према томе издајници народни. Тај млади свет све више увиКа величину љубави добровољаца према свом народу из које је произлазила решеност да се боре за његов опстанак и одржање као народа за време страшних ратних година од 1941. до 1945. Нужна сарадња са окупатором није била сама себи циљ, већ средство и начин да се сачувају животи и умање бесциљне и бесмислене жртве. После говора присутни су се послужили са јелом и пићем , које су са много труда и љубави припремиле наше вредне домаћице и донеле на Салву. Свима њима неизмерна хвала на њиховом труду. Остатак времена смо провели у пријатним другарским и пријатељским разговорима, решени а са надом да се поново састанемо и идуће године да просласвимо свога заштитника и светитеља Великомученика и Победоносца Георгија.

Б. М.

Još dok je služio u Valjevu, upoznao je svoju buduću voljenu suprugu Branku, s kojom se oženio u logoru Eboli, gđe im se rodila starija kći Jelena. Duškov nerazdvojni drug, "burazer" kako su se zvali, Stevo "Lički" Vukobratović, tada već kod svog oca, predratnog useljenika u Australiju, je isposlovao Duškovo preseljenje u okolinu Sydney-a. Život se napokon vratio u normalnije tokove, a porodica se povećala rođenjem druge kćerke Anđele. Sidnejska sjeveroistočna predgrađa Mona Vale i Warriewood bila su kao neka kolonija iseljenika iz bivše Jugoslavije. Duško je, kako nas je podsjetila Anđela u svojoj oproštajnoj riječi, uvijek bio među mladima, vedra duha, dobrog raspoloženja, čestite srdačnosti. To su bile vrline koje su ga krasile do kraja života, a uz njih i jedno duboko čovjekoljublje. Sahranjen je 16. maja u Mona Vale-u uz činodejstvovanje o. Srbe Miletića i o. Nenada Đurašinovića. Osim Anđele, s njim su se oprostili Brale Stevanović i Đura Poljak. Čojstvo i junaštvo su etičke osnove pravog Ijudskog bića, a Dušan je bio bogat i jednim i drugim. U vrijeme kad je bilo lako popustiti iskušenju i bol izazvan tragedijom koja je snašla narode bivše Jugoslavije devedesetih godina ispoljiti u vidu netrpeljivosti i osude "drugih", Dušan nikad nije mržnji dozvolio da se odomi u njegovom srcu. Razgovori s njime u zadnjim danima njegovog života su mi pokazali da je na pragu vječnosti Dušanov karakter ostao neokrnjen, da je njegov uvid u stvari ostao nezamračen. Džips je duboko vjerovao ne samo da cilj ne opravdava sredstva, nego da sredstva neki put mogu obesvetiti čak i ciljeve koji bi, da im se pregalo čojstvom a ne samo junaštvom, bili vrijedni dosegnuća. Duškovom smo smrću izgubili ne samo dragog prijateIja i druga; izgubili smo pravog čovjeka. Slava mu!

Vjekoslav

Бог је стварност а ми смо сенка. Бог је истинска истина, збиља. Ако Њега има и ми смо стварност. Д. В. Љотић 30

Iskra 1. juli 2002

† ЉУБО КОМПИРОВИЋ

Прилози „Искри” Нека Господ подари покој душе Владе Лазаревића, мога неустрашивог друга, са којим сам побегао из логора смрти у Шент Виду, крајем маја 1945. Сава и Зорана Јанковић $50 Уместо воштанице за покој душе протојереја-ставрофора о. Ђорђа Лазића породица Милана Павлице К$100 Нека Господ подари покој души протинице Мирјане-Дике Миљковић Даница Павлица К$ 50 Нека Господ подари покој души друга Живана Пековића Јеврем Мркоњић К$ 25 Нека Господ подари покој души протојереја-ставрофора о. Ђорђа Лазића Јеврем Мркоњић К$ 25 Нека Господ подари покој души Боре Живановића. Моје саучешће Бориној породици Драгољуб Текић К$ 20 Као знак сећања на наше страдале и помрле другове добровољце Арсенијевић Стојан К$ 50 Николић Драгољуб К$ 40 Поводом славе Српских добровољаца Светог великомученика Георгија победоносца у Канади Српски добровољци у Канади К$100 Мелбурна

Поклон Искри Славиша Бабовић из А$ 20

За успомену и као знак сећања на одличног друга и комшију Душка Живковића Нина, Вера и Нада Петровић $ 50 Нека Господ подари покој душа протинице Мирјане-Дике Миљковић, проте Ђорђа Лазића, Душана-„Џипса” Деспотовића и свих осталих неименованих лично нам познатих другова који су преминули у вјечност Марко и Радмила Сунара $ 50 Нека Господ подари покој души и за драгу успомену на нашег доброг друга и дугогодишњег члана удружења „Јадран” Владу Лазаревића, уз молитве Господу да његова племенита душа нађе мира и среће у царству небеском Чланови,чланице и управа удружења „Јадран” $ 50 Нека Господ подари покој души нашег драгог и много вољеног друга Душана Деспотовића - „Џипса”, преминулог на дан спаљења моштију Светог Саве на Врачару, који наша Православна црква празнује 10.

маја Другови и другарице из Сиднеја Миле Радосављевић Никша и Боса Фабрио Гојко и Деса Секулић Вера Живојиновић Брале Стевановић Живота и Зора Канић Добровољачка заједница Мелбурн

А$ 50 А$ 50 А$ 50 А$ 30 А$ 25 А$ 20 А$ 10 А$ 50

Нека Господ подари миран покој души Невенка Готовца Вера Живојиновић А$ 25 Живота и Зора Канић А$ 10 Нека добри Господ подари миран покој души моје драге супруге Теодоре-Дорице Пољак Ђура Пољак А$ 50

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.iii odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur. 93300 Aubervilliers - Paris.

Као знак сећања на преминуле другове: Јефту Вујановића, Стеву Вукобратовића, Јову Кљајића, Душка Живковића, Невенка Готовца, Радослава-Рацу Протића, Душана Деспотовића, Воју Кукића и Воју Масловарића Ђура Пољак А$ 50 О седмогодишњици упокојења драгог ми мужа Живорада-Жике Николића Лујза НиколићА Нека Господ подари покој душа Драгослава Мајерхофера - „Пуше” и Душана Деспотовића - „Џипса” Душан Микић - „Џигибау" А$ 20 О дестогодишњици упокојења мога драгог мужа Милана Рајића, дугогодишњег претплатника и читаоца Искре г-ђа Мила РајићА Нека су нам увек умолитви наши дивни другови и пријатељи: Стојадин Дамњановић „Цоле”, Жика Лазовић, чика Дуја Лукић, стриц нашег пок. друга Жарка Лукића, др Власта Пауновић, Живан Пековић, Богдан Никић„Шеф”, Димитрије Стевић„Фока”, прота Ђорђе Лазић, мајор Соларић и Душан Богуновић Ј. Милетић £10 Да Србија не заборави своје спасиоце генерала Милана Недића, Димитрија Љотића и Српске добровољце. Нека им је хвала за све! С. Матовић Е5

Тек сад смо сазнали да је ове године, 27. јануара - на сам дан Св. Саве, преминуо наш друг бивши српски добровољац Љубо Компировић у Нотингаму, Средња Енглеска. Пок. Љубо је рођен 1925. г. у селу Зубин Поток, Колашин, близу Косовске Митровице. У добровољце је ступио, заједно са још 10 другова, у јануару 1944. г. и био распоређен у пратећу чету, првог батаљона Трећег пука. У рано пролеће је већ учествовао у Ибарској акцији у околини Рашке и Ушћа. После тога су се ређале борбе све до одласка за Словенију. Због болести Љубо није могао да иде у последњу акцију и тако је био поштеђен предаје и масакра у Кочевским шумама. Неки од његових земљака из Колашина су били поштеђени стрељања, јер су били малолетни. Љубо је са осталим добровољцима прешао преко Соче у Италију и провео време по логорима Форли и Еболи све до преласка у Немачку, а после пуштања из Мунстер Лагера пријавио се за рад у Енглеску. Прво је радио у рудницима угља, а касније у фабрици машинске индустрије. Радећи тешке послове у фабрици повредио је леђа и морао да има операцију која није успела. Због тога је дуго времена побољевао и зато морао да напусти посао. У последње време се усамио и престао да се јавља познаницима, па смо због тога касно добили вест о његовој смрти. Његовима у Колашину и Београду наше најискреније саучешће, а ми се молимо милостивом Господу да његовој напаћеној души подари мир у Царству Своме. Ј. В.

БУДВАНСКИ ПРЕДУЗЕТНИЦИ ПРОТИВ "МЕК ДОНАЛДСА". Будвански предузетници у петицији наводе да траже заштиту од државе јер "велик систем, какав је 'Мек Доналдс’, за услове који владају на црногорском тржишту представља нелојалну конкуренцију". "Уколико би и ове сезоне надлежни дозволили постављање објеката ’Мек Доналдса’ био би доведен у питање опстанак стотина породица које у Будви живе од угоститељства”, упозоравају предузетници. (СРНА, 6.6.2002.)

† ВЛАДА ЛАЗАРЕВИЋ, умро је у Рокфорду, САД, 5., а сахрањен 11. јуна. Опширније у следећем броју. † Ђорђе Драгићевић, наш друг из книнске Крајине и припадник Динарских четника војводе Ђујића, умро је 5. јуна у Калифорнији, САД.

Iskra 1. juli 2002

СРПСКО-РУСКИ МАРШ ИВАНЕ ЖИГОН У Русији је недавно боравила делегација Друштва српско-руског пријатељства, на челу са познатом глумицом Иваном Жигон. У Москви, Рјазању, Ставропољу и другде она је говорила о Косову. Новинар дневника "Известија", Марија Васина, која ју је интервјуисала за свој лист, каже: "Србе су боље разумели на улици, него у кабинетима; у провинцији боље - него у Москви. Србија је посебна земља на Балкану: нико није толико страдао за своју државу, нико није платио толико високу цену за њено постојање. Током два прошла века Срби су упорно хтели сами да одлучују куда да иду и шта да раде. Нису хтели да се подчињавају ни Турцима, ни Аустријанцима. Београд није савијао главу ни пред СССР-ом, ни пред САД. Током 1999. године покушало се уједињеним снагама сломити не политичку вољу Милошевића, него политичку вољу народа. Ако је судити по речима председника владе Србије, Зорана Ђинђића - задаћа је решена; ако је саслушати Ивану Жигон, Срби су остали онако независни, као и раније... У интересу свих, који данас сносе одговорност за ситуацију на Балкану, јесте сачувати неалбанско становништво Косова. Ако Срби не изгубе Косово демократија Руса, Американаца, Француза, Немаца доказаће своју снагу. Ако Србима не буде места на Косову, сви ми ћемо одговарати за слабост и неспособност да сачувамо своје сопствене принципе. И тада ништа нећемо моћи да одговоримо глумици, која већ седам година с толиком љубављу игра улогу наше Настасје Филиповне у комаду no роману нашег Фјодора Достојевског". У наставку следи нешто скраћен интервју, из којег нашим читаоцима преносимо само одговоре ове српске глумице. *

* *

- Ја увек говорим да ниједна земља не воли Русију тако као Србија. Међу нашим народима огромне су историјске везе. "Славјански марш Чајковског" у почетку се називао "Српскоруски марш". О историји Србије писао је Пушкин. Вронски из Толстојевог "Рата и мира" пошао је у Србију да ратује. Ви сте имали Куликово поље, ми Косово поље. Мој прадед - генерал Митар Мартиновић - био је министар војске Црне Горе. Када је 1945. године у Београд ушла Црвена армија, он је загрлио руског војника и рекао: "Чекам вас већ 300 година!" А ја - праунука генерала такође чекам Русију. Само већ 357 година! - Кад обични људи у возу, на улици сазнају да сам из Србије, говоре ми: "Опростите". И низ њихова лица теку сузе, када се говори о томе што се збило на Косову. "С вама су почели, да би са нама завршили", - тако су ми горовили многи Руси. - Русија је требала да буде тамо, где нам је најтеже на Косову и Метохији. Ми имамо пословицу: "До Бога је високо, до Русије далеко". То значи да се за нас Русија налази на пиједесталу; ми смо у њу веровали и верујемо. Мени лично и многим Србима теже је било подносити ћутање Русије, него грохот натовских бомби. - По мени, 1999. године постојала је могућност да Русија спасе мир без жртава и крви. Потребно је било рећи "не" - и обавезно на руском, а не на енглеском. Вас нарочито плашили су Трећим светским ратом. То је био део америчког сценарија. Али рата је било и сада се води - обавештајни. - Косово и Метохија је окупирана земља (Ивана Жигон је неколико пута поновила да не треба рећи само "Косово", него "Косово и Метохија" - објашњава Васина).

Окупирана и Албанцима и снагама КФОР. Зашто нико не говори о томе, да је баш у присуству КФОР задње три године било убијено и отето две хиљаде људи? Чак су и на светиње подигли руку - рушили древне цркве, убијали монахе, једноме од њих одрубили су главу. Истина је у томе да је Христос поново распет на Косову, и опет је усамљен. Триста педесет хиљада Срба напустило је свој крај. До данас од свих тих избеглица на Косово и Метохију вратило се 180 људи - у село Осојане. К томе, они су приморани да станују у пластичним контејнерима, које им је дао КФОР уместо станова. А за Албанце свуда граде нове домове. На питање новинарке: "Ако бих ја казала да је за све, што се догодило на Косову, крив у првом реду Слободан Милошевић, ви бисте се противили?" - Ивана одговара: "Наравно да бих. Никад се нисам бавила политиком, нисам била члан ни једне странке, нити ћу бити. Али за мене је очевидно: сада на суду у Хагу Милошевић се сам супроставља онима који руше мир. Правилно решење било би да се Русија заложи за Милошевића. Русија се увек борила за правду; треба се и сада држати тога. - Америку треба зауставити. Ако се то сада не уради, мира уопште неће бити. Потребно је рећи онима који то још не схватају: Американци - то је нова цивилизација. Била је епоха ренесансе, препорода. А сада је епоха људи који бомбардују. Они могу себи дозволити да убијају где им је воља и када им је воља. - Ми смо једноставно пали на колена. Током десет година ми смо се сами борили против 19 држава. То је био прави пакао. Били смо у безизлазној ситуацији. Ми смо фактички изгубили Косово и Метохију - наше срце. Али људи ништа нису заборавили, ништа опростили. Баш због тога смо дошли овамо. Москва као престоница православља и словенства може да помогне Србији. И ми заједно треба да вратимо брод "Србија", који се креће ка Западу, ка Русији. Новинарка Васина јој каже: "И брод Русија, као и Србија, плови на Запад. Џорџ Буш и Владимир Путин владају се као добри другови", али се Ивана не да: - И шта? Стаљин је такође закључио уговор ненападању са Хитлером. А потом је разгромио Немачку.

- Русија и Србија не треба да стоје у предворју са испуженом руком. Не схватам зашто је потребна таква зависност. Русија је богата земља с огромним потенцијалом. На крају крајева, зашто употребљавати парфем "Кристијан Дијор", када ви имате сјајну "Црвену зору"? Одавде увек носим за поклон колоњску воду "Отечество". Али га је све теже наћи. И уопште, треба живети скромно. Све што се жели не може се зарадити. - Ако велика Русија дозволи себи да уђе у НАТО, онда ће се и малена Србија спустити на тако низак ниво. На питање, да ли је идеја "словенске глобализације", обједињења свих Словена, реална, Ивана Жигон одговара: - Ми о томе маштамо. Ујединити људе Русије, Југославије и Белорусије - па то су хтели и Тјучев и Пушкин и Достојевски. Док постоји та машта, та нада - живећемо. А ако не, онда ћемо изгубити право да се називамо православним Словенима. „Известија", 8.06.02.

Са руског:

Светомир Р. Пауновић