Iskra1098

Рат против Ирака виђен

КРОЗ ПРИЗМУ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА Америка је већ од почетка 2002 г. у ратној кампањи против сила познатијих боље под именом „осовине зла” (Ирак, Иран и Северна Кореја) како их је председник Џорџ Буш млађи тада назвао. Међутим, од пре два месеца, тачније од говора потпредседника САД Дик Чејнија пред америчким ветеранима у Нешвилу, та пропагандна кампања % сад само за рат против Ирака % добила је еуфоричне размере. Садам Хусеин, председник Ирака, оптужује се да поседује хемијско, биолошко па чак и нуклеарно оружје за масовно уништење. Како је он, наводно, ментално неуравнотежен % други Хитлер, има и таквих квалификација % он се неће колебати да то оружје употреби против својих непријатеља укључујући ту и саму Америку. Да би се, дакле, таква једна опасност спречила, неопходно је не само уништење тог оружја већ и свргнуће самог Хусеина и успостављање у Ираку једног демократског режима. Рат против Ирака је, дакле, по том сценарију, неминован и САД ће га водити, уз помоћ коалиције, ако је могуће да се таква једна коалиција оформи, ако не, оне ће ратовати самостално. Напори да се оформи коалиција Једном кад су циљеви ратне кампање обзнањени, огромни напори се сад улажу да се ипак оформи та међународна коалиција. Како, пак, ни на самом САД унутрашњем плану нема сагласности са ратним намерама администрације, екстра напори су уложени да се за акцију придобије Конгрес. Једну резолуцију повољну за администрацију је већ изгласао Представнички дом. Сенат, пак, у ком демократи имају већину, још увек затеже. У међувремену Сенат је такође изгласао исту резолуцију као и Доњи дом, па Буш, бар са те стране, у погледу припрема за рат, може да буде миран. Председник Буш је 12. септембра отворио кампању за придобијање међународне заједнице за рат против Ирака својим говором пред Генералном скупштином УН-а. Он је тада, једним крајње арогантним тоном, буквално поручио УН-ма да ова организација постаје беспредметна (ирелевантна) уколико њен Савет безбедности својом резолуцијом не одобри рат против Ирака. Међутим, и поред једне овакве претње, Савет безбедности никако да донесе за Бушову администрацију жељену резолуцију. Један од разлога јесте и чињеница што је Ирак, одмах по Бушовом говору, „безусловно” пристао да се инспектори УН-а, које је Хусејин још 1998 г. истерао, одмах врате у Ирак . Стални чланови Савета безбедности, који имају права вета, а који су против САД намераване акције (Француска, Русија и Кина), искористили су овај Хусејинов иступ, ставивши се на позицију да никаква нова резолуција није потребна пошто једна (о инспек-

торима) већ постоји, што је све успорило доношење одлуке о резолуцији. Шта ће на крају бити остаје још да се види. Стварни САД разлози за рат У вези поменуте САД кампање за рат у Ираку, поставља се питање који су амерички стварни разлози за намеравани рат. Ово због тога, јер већ и председник Буш старији, отац садашњег председника, пре дванаест година, објављујући рат том истом Ираку, обзнанио је да то САД чине због Хусејиновог напада на Кувајт. Испоставило се, међутим, да је до рата дошло не због Кувајта већ због контроле кувајтског уља. САД интереси нису дозвољавали да огромна налазишта кувајтске нафте буду под Хусејиновом контролом. И сад се о нафти ради Па тако и сад. Јер бар један од америчких разлога за рат против Ирака јесте нафта. С том разликом што се пре 12 година радило о кувајтској нафти, док се сад ради о САД намери да, ослобађајући се од Хусејина, ставе под своју контролу ирачко уље. Ту сад, међутим, долази до врло интересантних сукоба између великих сила, а и један је од разлога зашто су Французи и Руси против рата у Ираку тј. зашто су они у УН противни америчкој жељи да Савет безбедности одобри рат против Ирака. Наиме, и једни и други имају са Хусејином склопљене уговоре о експлоатацији ирачке нафте, што значи да ће ирачка нафта бити „монета за поткусуривање”, специјално између Француза и Американаца (јер Руси, сем уља, имају и друге примедбе на рачун америчког намераваног рата). Да ли ће САД пристати да деле контролу ирачког уља са Французима (и евентуално Русима) да би их придобили за њихов глас у Савету безбедности, тешко је рећи, јер и сами Американци имају своје додатне разлоге зашто хоће апсолутну контролу над ирачким уљем. Да их споменем, међутим. Ослободити се зависности од јужноарабијске нафте Добро је познато да Америка директно зависи од увоза уља (ради се о око 25%) из Јужне Арабије. До сад, тачније до 11.9 прошле године, то „савезништво” је добро функционисало. После, пак, 11.9., најблаже речено, ти односи су захладнели. Разлог? Највећи број терориста на Њујорк и Вашингтон су дошли из ове земље. И сам бин Ладен је Јужноарабијац. Као што су, такође, већина Арапа који су у организацији Алкаиде у Авганистану и другде у свету. Најзад, феудално-монархистички режим Јужне

Кроз призму ... Арабије, из перспективе САД, јесте најконзервативнији систем тј. систем крајње неподложан модернизму и променама, које 6и Американци јако желели да виде тамо. Све то, дакле, показује Америци да Јужноарабијци нису поуздани савезници: треба се, значи, ослободити зависности од њихове нафте. А то је могуће једино ако се над ирачким уљем има апсолутна контрола, што опет указује да је неопходно оборити Садама Хусејина и, с тим у вези, нема, изгледа, кад је реч о ирачкој нафти, никаквог поравнања са Французима (и Русима). Сакрити слабост САД економије Постоји, пак, и један чисто амерички унутрашњи разлог за рат са Ираком. То је САД привреда. После 11.9., она је углавном постала нестабилна. Сад, пак, с ирачком ратном еуфоријом, кичма америчке привреде, берза (stock market), прети потпуним колапсом. А, иду и избори за Конгрес, на којима треба да се одлучи ко ће га контролисати (републиканци или демократе). Бушова администарција не може себи да допусти губљење Конгреса. Да би сакрила тренутну слабост привреде, што је може коштати губљења избора, Бушова администрација је у први план ставила бучну пропагандну кампању за рат у Ираку, с нагласком да се ради.о америчком „бити или не бити”, јер је у 1 питању оружје ’масовног уништења које, у руци манијачног Хусејина, може погодити и саму САД, што је недопустиво. Зато % одговор се готово сам намеће % у рат против Хусејина! Уосталом, да ли је бучност ове пропаганде, скривањем економских слабости, намењена искључиво долазећим изборима, видеће се одмах по изборима јер би у том случају требало очекивати да дође до њеног смираја. Најважнији разлог Постоји, међутим, и један, могуће, најважнији стваран разлог за рат против Ирака. Он се, пак, једино може сагледати из перспективе мондијализма и Новог светског поретка (НСП). Befc је 1991 г. тадашњи председник САД, Буш старији, најавио стварање НСП-а. Доцнији председник Клинтон га је спроводио у дело, али га није окончао. Ту улогу је, изгледа, узео на себе садашњи председник Буш. Преиспитујући данашњу светску ситуацију у вези спровођења у дело и стварност НСП-а, Бушови стратези су дошли до сазнања да је већ сад готово већи део света под САД контролом. Русија и Кина мада формално нису, нису ни противни НСП-у све док од САД имају извесне економске користи и док Америка не прети њиховом суверенитету. Значи, једина сметња спровођења НСП-а у дело, јесте преко једне милијарде велики муслимански свет. Ирак, са својих двадесетак милиона становника, међутим, никако се не може изједначити са тим целим огромним људским и територијалним простором. Тачно! Постоји, међутим % код стратега НСП-а % и једно потпуно друго уверење кад је реч баш о рату против Ирака као кључном фактору у поступку рушења муслиманског отпора НСПу. Наиме, у муслиманској колективној свести, специално у његовом арапском делу, због Хусејиновог отпора САД, гледано психолошки, он је херој и мученик. Ако се, дакле, тај „херој”, понизи, сруши, казни и, што је најважније, брзо свргне уз масовно уништење ирачког ратног и индустријског потенцијала % налаже логика НСП-а % муслимански отпор мора двојако да слаби: а) Хусејин није херој већ само најобичнији „папирни тигар”; и б) масовно физичко уништење Ирака је очигледна опомена свим још непокореним муслиманским државама шта их очекује у случају да се опиру САД намерама. То је што се тиче, америчког „штапа”.

Ако се уз то, уместо диктатора Хусејина, уведе у Ирак демократија и западњачки модернизам % долази и САД „шаргарепа” % са Макдоналд хамбургерима, кокаколом, поп „културом” и, наравно, разголићеним женама, Ирак постаје тако буквално нека врста show case-a (пример за углед) Муслиманима целог света каква срећа и благостање их очекује ако се ослободе свог конзервативизма и затуцаности , а прихвати демократију, слободоно тржиште, културу, итд. Ето, дакле % говори стратегија НСП-а % зашто је рат против Ирака неопходан. Јер то је најјефтинији, најефикаснији пут за подјармљивање муслиманског света! Зато, ако устреба, САД ће га водити самостално % јер тако налажу амерички витални интереси! НСП се, изгледа, родио % случајно!? Код извесних познаваоца ирачког проблема постоји гледиште да је садашња акција председника Буша, само довршење посла који је његов отац, председник Буш старији отпочео (а није га, заузимањем Багдада, до краја завршио) пре 12 година нападом на Ирак. То, међутим, може бити делимично тачно и то само у једном ширем смислу. Наиме, као што је већ напред речено, идеју НСП-а обзнанио је претседник Буш старији, док је садашњи председник спроводи у дело. Само у том смислу, може се садашња ирачка епизода схватити као наставак и окончање посла од пре дванаест година. Старији председник Буш није ни могао у вези НСП-а нешто конкретно да учини, јер сем идеје све је углавном било у магли. У ствари, до магловите идеје НСП-а % да тако кажем % дошло се случајно. Рађала се само једна војна доктрина чија интенција је била да саобрази САД оружане снаге „новој реалности” насталој после рушења Совјетског савеза. У разради и дискусији ове доктрине, нашло се да у њој има и елемената који би могли да омогуће, у условима униполарности, америчку превласт и хегемонију над светом. Личности од пре 12 година и сад на власти Гледано, пак, из једног другог угла, садашња ситуација се, ипак, може сматрати наставак оне од пре 12 година. Кључне личности које су обликовале горњу војну доктрину и њен дериватив, НСП, сада се у администрацији Буша млађег појављују као спроводитељи у дело тих идеја од пре 12 година. То су: Дик Чејни (тад био министар одбране, сад потпредседник), Колин Пауел (онда шеф генералштаба; данас министер спољних послова), Пол Волфовиц (оба пута заменик министра одбране), Доналд Рамсфелд (сад министар одбране, за време Буша старијег, шеф његовог кабинета).

IZ SADRŽAJA Сео svet srlja u tiraniju ........................................................................ 5 Tamna strana rasprodaje srpske privrede ......................................... 9 Haški plaćenici .................................................................................. 12 Makedonska pravoslavna crkva ..................................................... 13 O narodu vezanih ruku i linč tribunalu .......................................... 16 Insajder za sva vremena .................................................................. 19 Peta hilandarska konferencija ......................................................... 21 O novom romanu Save Jankovića .................................................. 25 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (72) ................... 26

Iskra 1. novembar 2002

Најважније тачке доктрине која је изнедрила НСП Простор не допушта да се детаљније позабавимо војном доктрином која се тада рађала. Међутим, ево само неколико најважнијих тачака те доктрине: 1. стратегија задржавања (Совјета) замњује се стратегијом агресивног испољавања моћи својих оружаних снага; 2. спречавање појаве нових војних супарника; 3. спречавање доминације било које непријатељске снаге неког региона од стратешког значаја за САД; 4. употреба превентивне војне тактике; 5. одржавање свог нуклеарног арсенала, а противљење таквим развојним програмима у другим земљама; 6. коалиције, под америчким вођством, су пожељне; уколико их нема, САД узимају себи право да делују самостално; 7. као главни стратешки САД интереси које оне морају бранити спомињу се: а) приступ виталним сировинама и изворима уља широм света; б) забрана пролиферације оружја масовног уништења и балистичких леталица; и в) терористичка претња САД грађанима и објектима. У међувремену (од 1992 до данас) та доктрина је еволуирала, мењала имена, и досегла садашње своје размере. Суштинских, пак, промена једва да је било. (Уосталом, да је то баш тако недвосмислено сведоче садашња пропагандна бука % њен речник и аргументација % за рат у Ираку; верно је то копирање идеја у споменутих 7 тачака.) Задржаћу се зато најкраће само на „финалној” верзији која се под именом Директиве за одбранбено планарање (Defense Planning Guidance, DPG) појавила овога јула. Аутор чланка Планирање глобалне доминације Дејвид Армстронг, иначе један истраживачки новинар (Harper’s Magazine, 10, 2002) овако је сумирао ДПГ: „План је усмерен да САД владају светом. Тема за јавност јесте унилатерализам; крајни јој је, пак, домет идеја доминације. Он (план) заговара да САД задрже своју без премца војну премоћ и спрече уздизање нових војних супарника који би могли да је угрозе на светској сцени... Он даље заговара доминацију како над савезницима тако и над непријатељима. Он, најзад, не говори о томе да САД требају бити моћне или најсилније већ да оне морају бити апсолутно моћне”. Погрешно тумачење идеја НСП-а у југо-пракси Да, пак, закључим ово разматрање са једним детаљем из недавне наше прошлости а који се тиче растакања СФРЈ и, с тим у вези, погрешној примени идеја НСП-а. На једном другом месту исти аутор (Армстронг), разматрајући Пауелову доктрину, каже да „ће слабљење СССР резултирати у промену савезништава и избијању регионалних сукоба. САД су једина држава у свету која је способна да контролише такве снаге; САД зато морају да остану ванредна војна сила која може да гарантује обликовање појављујућег новог света у складу са америчким интересима.” Као што је познато, САД су се умешале у ратове који су избили у Југославији: у почетку дипломатски (Зимерман); од рата у Босни и Херцеговини (БиХ) активно, ставивши се отворено на страну Муслимана и Хрвата, а против Срба. Нарочито је бивши председник Клинтон био јако заинтересован за активно ангажовање САД војних снага у БиХ. И сад се ту, у вези споменуте Пауелове доктрине, догађа нешто врло контроверзно. Наиме, познато је да је творац споменуте доктрине, Колин Пауел, тада начелник генералштаба, био против америчког војничког ангажовања у БиХ. Из простог разлога јер амерички витални интереси нису били у питању. Међутим, г-ђа Олбрајт, уз садејство извесног броја сенатора, пронашла је баш у његовој доктрини („обликовање појављујућег новог света у складу са САД

Iskra 1. novembar 2002

POLITIČKA KRIZA U SRBIJI SE NASTAVLJA.

Rasim Ljajić, savezni ministar za etničke i nacionalne zajednice, uverava da će Skupština da izmeni Zakon o izboru predsednika. % Biće ukinuta odredba po kojoj je za uspeh drugog kruga izbora potrebno da glasa više od polovine upisanih birača. Međutim, ni posle toga ne očekujem smirivanje političke i institucionalne krize. Zoran Živković, potpredsednik DS-a, potvrdio je juče da će sednica Skupštine biti održana posle stava Ustavnog suda Srbije o mandatima DSS-a. Prema njegovim rečima, odluka o odlaganju sednice jeste logična pošto je nedorečeno kome pripadaju poslanički mandati, odnosno da li je odluka o oduzimanju mandata DSS-u bila zakonita. Živković je istakao da će DS poštovati odluku Republičkog ustavnog suda, kakva god da bude. Stanje u parlamentu pokazuje u kakvoj se agoniji nalazi aktuelni režim. Sad krše Ustav, jer se sad pouzdano ne zna ko su 250 poslanika u parlamentu. Verovatno ćemo narednih dana da prisustvujemo trulom kompromisu. Evo, Đinđić već nudi ustav po kome bi parlament birao predsednika % smatra Branko Ružić, potpredsednik SPS-a. Zoran Stojiljković, politički analitičar, ukazuje da je priča oko vraćanja mandata DSS-u i izmeni izbornog zakona pravi test na kome će se videti da li je moguć dogovor. Taj kompromis predviđao bi usvajanje ustavne povelje i ustava uz moguću malu rekonstrukciju Vlade, a DSS bi trebalo da odustane od postavljanja pitanja poverenja Đinđićevom timu. Ako ovo ne prode i DSS-u se ne vrate mandati, možemo da očekujemo veliku krizu, pa i ulične proteste. Jer, jedna od najjačih partija gurnula bi se u vaninstitucionalan vid borbe % ukazuje Stojiljković. (Glas javnosti, 19.10.2002. % D. Stevanović) ЂУКАНОВИЋ ПОБЕДИО HA ИЗБОРИМА Ha скупштинским изборима, 20. октобра, Ђукановићева „Коалиција за европску Црну Гору" добила је апсолутну већину, 39 од 75 посланика у Скупштини. Опозициона коалиција „Заједно за промене” коју предводи Предраг Булатовић и залаже се за јачу заједничку државу са Србијом има 30 посланика. Учешће бирача било је велико, 77 одсто, и страни посматрачи оцењују да су избори били „више него позитивни” и не крију своје задовољство победом Ђукановића, који је изјавио: „У наредних четири године створићемо од Црне Горе европску и демократску државу”. Оцењује се да ће овакав исход скупштинких избора помоћи Ђукановићу да победи већ у првом кругу и на председничким изборима који се одржавају у овог децембра, јавља лондонски Дејли Телеграф, 22.10.2002, под насловом „Црногорски избори воде скоријем југословенском расцепу”.

__________________________________ интересима”) елементе за амерички рат у БиХ. Испада тако, пошто обоје не могу бити у праву, да је ова дама иза „америчких интереса”, сакрила % ваљда због младости коју је провела у Србији % неку своју личну пизму према Србима. То је, наравно, довело до трагедије. Због ње, међутим, није упрљан образ дотичне даме, већ, нажалост, образ и достојанство америчког народа.

Н. Љотић

Руска анализа:

ИЗБОРИ У СРБИЈИ ПОД „ПРИСМОТРОМ” ЗАПАДА Ову руску анализу поништених председничких избора у Србији нашли смо на сајту Артел-Геополита <артел@техницом.нет>, 18.10.2002. Аутор анализе, % специјално за Артел-Геополитику % је Павел Кандељ, шеф сектора за етнополитичке конфликте у Институту за Европу Руске академије наука, РИА „Новости", Москва, 15. октобар 2002. ** Одржани у недељу други круг председничких избора у Србији донео је победника, али не и новог председника Србије. Мада је Војислав Коштуница % председник савезне државе Србије и Црне Горе, кога је кандидовала Демократска странка Србије % и добио убедљиву предност у односу на свог ривала, потпредседника савезне владе Мирољуба Лабуса (66,7 процената наспрам 31,3) резултати избора су анулирани. Наиме, на изборе је изашло свега 45,5 процената, а у складу са законом требало је да изађе најмање 50 процената, плус један бирач. Изборни процес треба да се понови % од одређивања термина, истицања кандидата, њиховог утврђивања, до непосредног избора шефа Србије. Нови избори могу се одржати, како то захтева закон, најраније кроз месец и по, и најкасније кроз три месеца. Многи аналитичари за неуспех избора сада оптужују политичку елиту која, по њиховом мишљењу, за дв^ године, колико се налази на власти после смене Слободана Милошевића, није успела да промени важећи закон у правцу смањења превисоког нивоа обавезног изласка бирача. Међутим, мишљења смо да нису у питању само мањкавости законодавства. Нема сумње, постојале су снаге које су биле отворено заинтересоване за неуспех избора, и оне су активно деловале у том правцу. Почнимо од тога да је актуелни премијер Србије Зоран Ђинђић % давнашњи противник Коштунице и отворено прозападни политичар (управо је он и дао налог о изручењу Слободана Милошевића Хашком трибуналу) % није крио свој негативни однос према изборима уопште, па је у више наврата стављао до знања да је њихов неуспех могућ, али да то неће представљати трагедију. Ђинђић, наравно, одлично схвата да би победа Коштунице на изборима за председника Србије значила његов крај на функцији премијера, па је стога своје симпатије од почетка поклонио Лабусу. Чак би се могло казати да је супарништво Коштунице и Лабуса у суштини представљало борбу између Коштунице и Ђинђића, који је стајао иза леђа Лабуса либералног економисте чија је девиза: Реформе по свекун цену! и На Запад по сваку цену! Дакле, Ђинђић је био животно заинтересован или за победу Лабуса, или за неуспех избора. Победа Лабуса била је мало изгледна, имајући у виду популарност Коштунице, а неуспех избора, користећи проблем излазности бирача, сасвим могућ, нарочито у контексту полуга које се налазе у рукама премијера. Привлаче пажњу, на пример, следеће чињенице: Централна изборна комисија Србије (ЦИК) евидентирала је 6,5 милиона бирача. Међутим, према прошлогодишњем попису становништва, укупан број становника Србије изнео је 7,5

милиона људи, од чега је 1,8 милиона малолетниух становника, тојест, оних који немају право гласа. Очигледно да се за годину дана број бирача никако није могао повећати са 5,7 на 6,5 милиона људи, тојест, за 800 хиљада. Такође је јасно да је ЦИК дао увећани број бирача, очигледно, како би вештачки повећао неопходни ниво потребне излазности. Даље, на изборима није било јединственог националног изборног списка, већ је свака општина сачињавала своје спискове, а то је отварало могућности за различите врсте манипулација. Несумњиво да су Ђинђић и његове присталице чинили све како би на изборна места изашло што мање Срба. Ако томе још додамо да су после првог круга лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ и други кандидати левоцентристичке струје позвали своје бираче да бојкотују изборе, онда није тешко разумети зашто под таквим условима није било могуће да излазност бирача буде изнад 50 процената. А сада нешто о ставу Запада и о утицају који је он учинио на исход избора. Разуме се, Запад је био веома заинтересован за победу Лабуса. Коштуница, кога је Запад подржавао у периоду борбе против Милошевића, сада није потребан. Мада Коштуница није против сарадње са Западом, али он сматра да треба ићи на ту сарадњу не губећи при том достојанство и не жртвујући националне интересе земље. Зато што је Коштуница не само демократа, него и патриота. Добро је познат, на пример, његов принципијелни став о косовском проблему, о одбрани територијалне целовитости Југославије, о непомирљивом односу према албанском екстремизму и сепаратизму, а све то иритира Запад. Према томе, ултралиберал и отворени западњак Лабус, за кога не можете казати да је претерани патриота, и који не верује нарочито у виталност савезне државе Србије и Црне Горе па се зато и неће очајнички борити за њено очување, кудикамо је милији Западу од тврдоглавог Коштунице. А од позиције Запада на изборима је зависило веома много. Јер, није тајна да се данас већина југословенске штампе и телевизије, тојест, основне снаге СМИ (средстава масовног информисања), налазе под контролом Запада % индиректном или директном % преко купљених од стране иностраних фирми контролних пакета акција. А то значи да је на српског бирача и у току избора вршен концентрисани информативно-пропагандни притисак. А пошто тако снажна преса ипак није била у стању да осигура победу Лабусу, свакако је могла осигурати неуспех избора. Чудан је и став посматраца ОЕБС. Обично тако захтевни и ситничави у току сваких избора они овог пута нису ама баш ништа предузели, нису говорили о кршењима, мада их је било подоста. Ствара се утисак да неуспех избора апсолутно годи западним посматрачима. Јер, они су добили апсолутно прихватљиву за себе варијанту. Коштуница није победио. Његова победа је само привремено одгођена. Нови избори ипак ће све (и свакога) поставити на своја места.

Павел КАНДЕЉ

Iskra I. novembar 2002

ALEKSANDAR ZINOVJEV, ruski pisac i disident % Intervju pred povratak u Rusiju:

CEO SVET SRLJA U TIRANIJU! ALEKSANDAR ZINOVJEV, znameniti ruski pisac, disident koji je prethodnih 20 godina živeo na Zapadu, odiučio je da se vrati u Rusiju, razočaran procesima globalizacije. Ovaj intervju koji se, po svojoj dubini kritike SAD i Zapada, može nazvati senzacionalnim, originaino je dat francuskom magazinu Figaro. Odatle su ga prevele i objavile „Književne novine”, a od njih nedavno preuzeo „Nedeljni telegraf” i objavio na svom sajtu <www.nedeljnitelegraf.co.yu >, gde smo ga mi našli 25. 9. 2002. Razgovor sa Zinovjevom vodio je Francuz Viktor Lupen , koji počinje njegovim kratkim uvodom, a potom pitanjima koja smo daii u kurzivu . *

Viktor Lupen

Razočaran Evropom, Zapadom uopšte, znameniti ruski pisac % disident Aleksandar Zinovjev rešio je prošle godine da se vrati kući, u Rusiju. U jednom od „oproštajnih” intervjua, u pariskom Figaro-magazinu, objasnio je razloge svog spektakularnog povratka... Sa kakvim se osećanjima vraćate u Rusiju posle toliko dugog izbeglištva! Sa osećanjem da sam napustio jednu poštovanu silu, snažnu, od koje se čak i boje, da bih se vratio u jednu pobeđenu zemlju u ruševinama. Suprotno drugima, nikada ne bih napustio SSSR da su mi ostavili izbor. Izbeglištvo je bilo prava kazna za mene. -

A bili ste primijeni raširenih ruku! - To je istina... Ali i pored trijumfalnog prijema i svetskog uspeha mojih knjiga, uvek sam se osećao strancem na Zapadu.

Od pada komunizma, zapadni sistem je postao giavni predmet Vaših istraživanja i kritika. Zašto?

Da niste postali patriota? - Patriotizam nije moj problem. Dobio sam internacionalističko obrazovanje i ostajem mu veran. S druge strane, ne mogu da kažem da li volim Rusiju i Ruse. Pripadam ovoj zemlji. Sadašnje nesreće mog naroda su tolike da ne mogu da nastavim da ih posmatram iz daleka. Brutalnost mondijalizacije otkriva neprihvatljive stvari.

A disidenti su govorili da je njihova otadžbina demokratija i da je njihov narod % prava čoveka. Sada, kada je takvo gledanje dominantno na Zapadu, Vi mu se izgleda suprotstavljate. Zar nije to kontradiktorno? - Tokom hladnog rata, demokratija je bila oružje

Može li se reći da Zapad sada doživljava radikalizaciju koja nosi klice sopstvenog uništenja?

Nacizam je uništen tokom jednog totalnog rata. Sovjetski sistem je bio mlad i snažan. On bi nastavio da živi da nije bio napadnut spolja. Društveni sistemi ne uništavaju sami sebe. Samo jedna spoljna sila može da sruši jedan društveni sistem. Kao što samo jedna prepreka može da spreči loptu da se kotrlja. Mogao bih da to dokažem kao što se dokazuje zemlja koja poseduje ogromnu ekonomsku i vojnu superiornost. Novi svetski poredak želi da bude iz jednog pola samo. Ako nadnacionalna vlada uspe, nemajući nijednog spoljnog neprijatelja, ovaj jedinstveni društveni sistem može da traje zauvek. Sam čovek može da bude uništen sopstvenim bolestima. Ali jedna grupa, čak i ograničena, ima tendenciju da preživi reprodukcijom. Zamislite jedan društveni sistem sastavljen od milijardi bića! Njegove sposobnosti da pronađe i zaustavi autodestruktivne fenomene bile bi beskrajne. Proces uniformizacije sveta ne može biti zaustavljen u predvidljivoj budućnosti.

- Zato što se desilo ono što sam rekao: pad komunizma se pretvorio u pad Rusije. Rusija i komunizam su postali jedna ista stvar.

Borba protiv komunizma znači da je maskirala želju za isključenjem Rusije? - Potpuno tačno. Katastrofa Rusije je željena i programirana na Zapadu. To kažem, jer sam i sam bio jedno vreme jedan od učesnika. Čitao sam dokumenta, učestvovao u istraživanjima koja su pod vidom borbe

Iskra 1. novembar 2002

protiv jedne ideologije pripremali smrt Rusije. Ali to mi je postalo toliko nepodnošljivo da više ne mogu da živim u svetu onih koji uništavaju moju zemlju i moj narod. Zapad nije nešto strano za mene, on je neprijateljska sila.

upereno protiv komunističkog totalitarizma, i imala je prednost što je postojala. Naime danas se vidi da je vreme hladnog rata bilo najviša tačka istorije Zapada. Blagostanje neuporedivo, prave slobode, izvanredan društveni napredak, ogromna tehnička i naučna dostignuća, sve je to bilo! Međutim, Zapad se menjao skoro neprimetno. Stidljiva integracija razvijenih zemaIja koja je tada počinjala, u stvari je predstavljala začetke mondijalizacije privrede i globalizacije vlasti kojoj sada prisustvujemo. Integracija može da bude velikodušna i pozitivna ako se zasniva, na primer, na legitimnim željama sestrinskih nacija za ujedinjenjem. Ali ova je od početka bila smišljena na osnovi vertikalnih struktura, kojima dominira nadnacionalna vlast. Bez uspeha ruske kontra-revolucije ne bi ona mogla početi mondijalizacijom.

Da je takvaodluka doneta, Srbija bi prestala da postoji za nekoliko sati. Kina i Indija su zajednički protestvovale protiv bombardovanja Jugoslavije. Da ii bi one mogle da postanu neki pol otpora? Dve milijarde Ijudskih bića, to nije mačiji kašalj! - Vojna moć i tehničke sposobnosti Zapada ne mogu da se uporede sa mogućnostima ove dve zemlje.

Сео s v e t . . . Da li je to zato što su Vas u Jugoslaviji učinci američke ratne opreme impresionirali? - Nije to problem. Da je odluka doneta, Srbija bi prestala da postoji za nekoliko sati. Lideri novog svetskog poretka su izgleda usvojili strategiju stalnog nasilja. Lokalni sukobi će se javljati jedan za drugim da bi bili zaustavljani mašinom „pacifističkog rata” koji smo videli na delu. Ovo bi moglo da bude tehnika planetarnog upravljanja. Zapad kontroliše veći deo prirodnih sirovina sveta. Njegove intelektualne mogućnosti su milionima puta superiornije od ostatka planete. Baš ova ogromna superiornost obeležava njegovu tehničku, umetničku, medijsku, kompjutersku, naučnu dominaciju, iz koje proističu svi ostali oblici dominacije. Sve bi bilo jednostavno da je dovoljno samo osvojiti svet. Ali potrebno je njime upravljati. To je temeljno pitanje koje danas Amerikanci pokušavaju da reše. Milijardu Zapadnjaka i ostalih će upravljati ostatkom sveta. Ali tom milijardom treba isto upravljati. Biće potrebno verovatno dvesta miliona osoba za upravljanje zapadnim svetom. Treba ih izabrati i obučiti. Eto zašto je Kina osuđena na propast u svojoj borbi protiv zapadne hegemonije. Ova zemlja sa nedovoljnom administracijom, nema ni ekonomski kapacitet, niti intelektualne resurse da uspostavi efikasan upravljački aparat, sastavljen od nekih tri stotine miliona Ijudi. Samo je Zapad sposoban da reši probleme upravIjanja na nivou planete. To se već stvara. Stotine hiljada Zapadnjaka se nalaze već u bivšim komunističkim zemIjama, na primer u Rusiji, gde zauzimaju ogromnom većinom mesta rukovodilaca. Totalitarna demokratija će biti istovremeno i kolonijalna demokratija.

Zar ova dominacija neće ipak biti jedno dobro za čovečanstvo? - Oni koji budu živeli za deset generacija moći će stvarno reći da su se stvari dešavale za dobro čovečanstva, drugim rečima za njihovo dobro. Ali šta je sa Rusom ili Francuzom koji danas živi? Da li on može da se veseli ako zna da budućnost njegovog naroda može biti ista kao i američkih Indijanaca? Reč čovečanstvo je apstrakcija. U stvarnom životu postoje Rusi, Francuzi, Srbi itd. Međutim, ako se stvari nastave ovako kako su počele, narodi koji su stvorili našu civilizaciju % mislim pre svih na latinske narode % progresivno će nestati. Zapadna Evropa je preplavljena strancima. Nismo o tome još govorili; ali to nije ni slučajno, niti posledica navodno nekontrolisanih kretanja. Cilj je da se stvori u Evropi situacija slična onoj u Sjedinjenim Državama. Saznanje da će čovečanstvo biti srećno, ali bez Francuza, ne treba toliko da raduje sadašnje Francuze. Na kraju krajeva, ostaviti na zemlji jedan ograničeni broj Ijudi koji bi živeli kao u raju mogao bi biti jedan racionalni projekat. Oni bi sigurno smatrali da je njihova sreća uspeh kretanja Istorije. Ne, jedini život koji postoji je ovaj koji mi i naši živimo danas.

Znači da uloga Gorbačova nije bila pozitivna? - Ne razmišljam na taj način. Suprotno opšteprihvaćenoj ideji, sovjetski komunizam se nije srušio zbog unutrašnjih razloga. Njegov pad je najveća pobeda u istoriji Zapada! Kolosalna pobeda koja, ponavljam, omogućava uspostavljanje planetarne vlasti. Ali kraj komunizma je isto tako obeležio kraj demokratije. Naša epoha nije samo postkomunistička, ona je i postdemokratska. Danas prisustvujemo uspostavljanju

demokratskog totalitarizma ili, ako vam se više dopada, totalitarne demokratije. Zar to nije pomalo apsurdno? - Nimalo. Demokratija podrazumeva pluralizam. A pluralizam pretpostavlja da se suprotstavljaju najmanje dve snage, manje-više, jednake; snage koje se istovremeno sukobljavaju i istovremeno utiču jedna na drugu. U vreme hladnog rata postojala je neka svetska demokratija, globalni pluralizam u čijem okviru su koegzistirali kapitalistički sistem, komunistički sistem i čak i jedna više neodređena struktura ali ipak živa % nesvrstani. Sovjetski totalitarizam je bio osetljiv na kritike koje su sa Zapada dolazile. Zapad je isto tako bio pod uticajem SSSR-a, preko sopstvenih komunističkih partija. Danas živimo u svetu kojim dominira jedinstvena sila, jedinstvena ideologija, jedinstvena mondijalistička partija. Stvaranje ove poslednje je isto tako počelo u vreme hladnog rata, kada su transnacionalne nadstrukture progresivno počele da se konstituišu u najrazličitijim oblicima: komercijalna društva, bankarska, politička, medijska. I pored njihovih različitih sektora aktivnosti, ove snage su bile ujedinjene svojom nadnacionalnom prirodom. Padom komunizma, one su se našle na komandnom mostu sveta. Zapadne zemlje su dakle dominatorske, ali i njima se dominira, jer postepeno gube suverenost u korist onoga što ja nazivam ,,naddruštvom”. Planetarno naddruštvo, sačinjeno od komercijalnih preduzeća i nekomercijalnih organizacija, čije zone uticaja nadmašuju nacije. Zapadne zemlje su podređene, kao i druge, kontroli ovih nadnacionalnih struktura. Međutim, suverenost nacija je bila isto tako jedan sastavni deo pluralizma, znači demokratije na planetarnoj osnovi. Sadašnja dominirajuća vlast gazi suverene države. Evropska integracija koja se pred našim očima odvija, podstiče nestajanje pluralizma u okviru ovog novog konglomerata, u korist jedne nadnacionalne vlasti.

Napadom na Jugoslaviju, Evropa vodila rat protiv sebe Totalitarizmi XX veka su bili praćeni nasiljem. Ne može se reči isto i za zapadnu demokratiju. - Nisu važne metode, već rezultat. Primer? SSSR je izgubio dvadeset miliona Ijudi i podneo velika rušenja boreći se protiv nacističke Nemačke. Za vreme hladnog rata, jednog rata bez bombi i topova, njegovi gubici na svim poljima su bili daleko značajniji! Zivotni vek Rusa je pao za deset godina u toku poslednjih deset godina. Smrtnost nadmašuje natalitet katastrofalno. Dva miliona dece ne spava u svojim kućama. Pet miliona dece školskog doba ne ide u škole. Ima, zvanično, 12 miliona drogiranih. Alkoholizam je opšti. Sedamdeset odsto mladih je nesposobno za vojnu službu zbog njihovog fizičkog stanja. Ovo su neposredne posledice poraza u hladnom ratu, poraza koji je nastavljen padanjem pod zapadni uticaj. Ako se ovako nastavi stanovništvo cele zemlje će brzo pasti od sto pedeset na sto, a zatim na pedeset miliona stanovnika. Demokratski totalitarizam prevazići će sve one koji su mu prethodili.

U nasilju? - Droga, nedovoljna ishrana, sida su efikasniji od ratničkog nasilja. Mada, posle hladnog rata, čija je snaga uništavanja bila kolosalna, Zapad je nedavno izmislio „pacifistički rat”. Irak i Jugoslavija su dva primera neod-

Iskra 1. novembar 2002

merenog odgovora i kolektivnog kažnjavanja za koje je propagandni aparat dobio naređenje da ga maskira u „pravednu stvar” ili u „humanitarni rat”. Žrtve koje vrše nasilje prema sebi samima je druga favorizovana tehnika. Ruska kontrarevolucija iz 1985. je primer. Ali vodeći rat sa Jugoslavijom, zemlje zapadne Evrope su ga vodile protiv sebe samih.

moguć.

Po Vama, rat protiv Srbije bio je istovremeno i rat protiv Evrope.

- Zato što kombinuju svemoćnu vojnu brutalnost i planetarno finansijsko gušenje. Sve revolucije su dobijale podršku iz inostranstva^ Odsad to nije moguće, jer nema suverenih država. Štaviše, radnička klasa je zamenjena na dnu društvene lestivce klasom nezaposlenih. A šta žele nezaposleni? Zaposlenje. Oni su znači, suprotno radničkoj klasi iz prošlosti, u podređenoj situaciji.

- Potpuno tačno. Postoje snage u okviru Evrope sposobne da je nateraju da se bori protiv same sebe. Srbija je bila izabrana, jer se protivila mondijalističkom valjku. Rusija može da bude sledeća na listi. Pre Kine. I pored sveg nuklearnog arsenala? - Ruski nuklearni arsenal je ogroman, ali zastareo. A pored toga Rusi su moralno spremni da budu osvojeni. Kao milioni njihovih predaka koji su se predavali u nadi da će bolje živeti pod Hitlerom, nego pod Staljinom; oni žele to osvajanje u ludoj nadi da će bolje živeti. Ovo je ideološka pobeda Zapada. Samo ispiranje mozga može da natera nekoga da pozitivno gleda na nasilje prema sebi samom. Polazeći od ovoga, smatram da će XXI vek prevazići u užasima sve što je čovečanstvo dosad poznavalo. Razmislite samo o budućoj borbi protiv kineskog komunizma. Da bi pobedili jedan toliko brojan narod, neće biti potrebno eliminisati deset ili dvadeset, već možda pet stotina miliona Ijudskih bića. Razvojem koji sada uživa propagandna mašina ovu cifru je sasvim moguće dostići. Razume se, u ime slobode i Ijudskih prava. Osim ako se ne pronađe u specijalizovanim institucijama za odnose sa javnošću neki novi razlog, ne manje plemenit.

Ali zar ne mislite da su Francuska ili Nemačka demokratske zemlje? - Zapadne zemlje su imale pravu demokratiju u vreme hladnog rata. Političke partije su imale stvarne ideološke razlike i različite političke programe. Organi štampe su imali jasne razlike isto tako. Sve to je uticalo na život Ijudi, doprinosilo njihovom blagostanju. To je gotovo. Jer demokratski i prosperitetni kapitalizam, sa socijalnim zakonima i garantovanom zaposlenošću na Zapadu, bio je posledica komunističkog strašila. Masivni napad na socijalna prava na Zapadu, počeo je padom komunizma na Istoku. Danas, socijalisti na vlasti u većini zemalja Evrope vode politiku socijalne razgradnje koja uništava sve što je bilo socijalističko baš u kapitalističkim zemljama. Na Zapadu ne postoji više politička snaga sposobna da štiti sirotinju. Postojanje partija je čisto formalno. Njihove razlike nestaju svakoga dana sve više. Rat na Balkanu je bio sve drugo nego demokratski. A ipak su ga vodili socijalisti, istorijski protivnici ovakvog vida avanture. Pobornici ekologije, zeleni, koji dele vlast u mnogim zemljama, aplaudirali su ekološkoj katastrofi koju je prouzrokovalo bombardovanje NATO. Dakle, demokratija teži ka svom nestanku u organizaciji društva, Zapada. Totalitarizam se svuda širi jer nadnacionalna struktura nameće svoj zakon nacijama. Ova nedemokratska, nadstruktura izdaje naređenja, sankcioniše, organizuje embarga, bombarduje, izgladnjuje. Čak i Klinton se pokorava. Finansijski totalitarizam je hladan. On ne poznaje ni milost, ni osećanja. Političke diktature izgledaju jadno u poređenju sa finansijskom diktaturom. Izvestan otpor je bio moguć u okviru najstrožijih diktatura. Protiv banke nikakav otpor nije

Iskra 1. novembar 2002

A revolucija? - Demokratski totalitarizam i finansijska diktatura isključuju društvenu revoluciju.

Zašto?

Svi totalitarni sistemi su imali svoje ideologije. Koja je ideologija ovog novog društva koje nazivate postdemokra tskim ? - Najuticajniji zapadni teoretičari i političari smatraju da smo ušli u postideološku epohu. Zato što oni smatraju „ideologijom” komunizam, fašizam, nacizam itd. U stvari, ideologija, superideologija zapadnog sveta, razvijana tokom pedeset poslednjih godina, mnogo je jača od komunizma ili nacionalsocijalizma. Zapadni građanin je daleko više zaglupljen nego što je bio zaglupljen komunističkom propagandom prosečan sovjetski građanin. U ideološkom domenu, ideja je manje važna od mehanizma njenog rasprostiranja. A snaga zapadnih medija je, na primer, neuporedivo veća od ogromne snage Vatikana na vrhuncu svoje moći.

I to nije sve: film, literatura, filozofija, sva sredstva uticaja i rasprostiranja kulture u širokom smislu idu u istom smeru. Na najmanji impuls, svi koji rade u tim domenima reaguju sa takvom jednostavnošću koja čini da mislimo da naređenja dolaze iz jednog jedinog izvora vlasti. Dovoljno je da se donese odluka da se napadne Karadžić ili Milošević ili bilo ko drugi, pa da se planetarna mašina pokrene protiv tih Ijudi bez većeg značaja. A kada treba suditi političarima, ili generalima NATO saveza zato što su sve postojeće zakone prenebregli, ogromna većina zapadnih građana je ubeđena da je rat protiv Srbije bio pravičan i dobar. Zapadna ideologija kombinuje i usmerava ideje u zavisnosti od potreba. Jedna od njih je da su vrednosti i način zapadnog života superiorniji od drugih. A za većinu naroda planete, te vrednosti su smrtonosne. Pokušajte da ubedite Amerikance da Rusija umire od njih. Nikada nećete uspeti. Oni i dalje tvrde da su zapadne vrednosti univerzalne, primenjujući na taj način jedno od temeljnih načela ideološkog dogmatizma. Teoretičari, mediji i zapadni političari su apsolutno uvereni u superiornost svoga sistema. I to im i dozvoljava da ga čiste savesti nameću svetu. Ali da li ova toleranciju i poštovanje?

„superideologija”

propoveda

- Kada slušate zapadne elite, sve je čisto, plemenito, sa poštovanjem Ijudske ličnosti. Čineći ovo, one primenjuju klasično pravilo propagande: maskiranje realnosti pričanjem. Jer, dovoljno je upaliti televizor, otići u bioskop, otvoriti knjige „bestselera”, slušati najrasprostranjeniju muziku, da bi se uverili da je ono što se propagira u stvari kult seksa, nasilja i novca. Plemenite i

Сео s v e t . . . velikodušne priče su znači namenjene maskiranju ova tri oslonca % ima i drugih % totalitarne demokratije. Ako se veruje u to, zar se nikako ne postaje žrtva mašte o zaveri? - Kakva zavera? Nema nikakve zavere. Svetskom vladom upravljaju guverneri nadnacionalnih komercijalnih, finansijskih i političkih struktura koje su poznate svima. Po mojoj računici, oko pedeset miliona osoba je već u toj superkompaniji koja vlada svetom. Sjedinjene Američke Države su njena metropola. Države zapadne Evrope i neki bivši azijski „zmajevi” su baza. Ostalima se dominira po jednoj strogoj ekonomskofinansijskoj gradaciji. To je stvarnost. Propaganda tvrdi da je poželjna jedna svetska vlada koju kontroliše svetski parlament, jer svet predstavlja jedno ogromno bratstvo. To su samo balavljenja za prost narod.

Čak i Evropski parlament? - Ne, jer Evropski parlament postoji. Ali treba biti naivan pa verovati da je unija Evrope stvorena zato što su vlade zainteresovanih zemalja tako same rešile. Evropska unija je instrument za uništavanje nacionalnih suverenosti. Ona je deo projekta koji su pripremile nadnacionalne organizacije. Ne treba zaboraviti da zakoni regulišu organizaciju društva. Organizovati milion Ijudi, to je jedna stvar, deset miliona, to je druga stvar, sto miliona je još komplikovanije. Organizovati pet stotina miliona je ogroman posao. Treba stvoriti nove organizme za upravljanje, obučiti Ijude koji će njima upravljati i % upravljati. To je obavezno. Sovjetski Savez je klasičan primer multinacionalnog konglomerata vođenog nadnacionalnom vladajućom strukturom. Evropska unija želi da uradi bolje od Sovjetskog Saveza! To je legitimno. Bio sam već iznenađen, pre dvadeset godina, koliko su takozvane mane sovjetskog sistema uvećane na Zapadu.

Na primer? - Planiranje! Zapadna ekonomija je neuporedivo više planska nego što je ikada bila sovjetska ekonomija. Birokratija! U Sovjetskom Savezu 10 odsto do 12 odsto aktivnog stanovništva je radilo u upravljanju i administraciji zemlje. U Sjedinjenim Američkim Državama ima ih 16 do 20 odsto. Međutim, SSSR je kritikovan baš zbog svoje planske ekonomije i sporosti birokratskog aparata. Centralni komitet KP Sovjetskog Saveza je zapošljavao dve hiljade osoba. Ceo aparat sovjetske Komunističke partije je imao sto pedeset hiljada zaposlenih. Danas ćete naći na Zapadu desetine ili stotine bankarskih i industrijskih preduzeća koja zapošljavaju daleko veći broj Ijudi. Birokratski aparat sovjetske komunističke partije je bedan u poređenju sa aparatima velikih multinacionalnih kompanija. SSSR je bio u stvarnosti zemlja sa nedovoljnom administracijom. Administrativni činovnici trebalo je da budu dva do tri puta brojniji. Evropska unija to zna i vodi računa. Integracija je nemoguća bez stvaranja velikog administrativnog aparata.

Ovo što kažete jeste suprotno liberalnim idejama koje zastupaju evropski lideri. Mislite li da je njihov liberalizam samo fasada? - Liberalno društvo više ne postoji. Njegova doktrina je potpuno zastarela u ovoj epohi kapitalističke

KONAČNI REZULTATI IZBORA U BIH. Predsednica Izborne komsije BiH saopštila je u subotu konačne rezultate opštih izbora održanih 5. oktobra. Prema zvaničnim rezultatima, u naredne četiri godine članovi Predsedništva BiH će biti Sulejman Tihić iz Stranke demokratske akcije, Dragan Čović iz Hrvatske demokratske zajednice i Mirko Šarović iz Srpske demokratske stranke. Tihić je osvojio 37,29 odsto a Čović 61,52 odsto glasova u Federaciji BiH. Šarović je dobio 35,52 odsto glasova u Republici Srpskoj. U Zastupničkom domu Parlamenta BiH najviše mandata dobili su SDA (10 zastupničkih mesta) HDZ, SDS i Stranka za BiH (po pet mesta) i Socijaldemokratska partija BiH (četiri mesta). U Parlamentu Federacije BiH, SDA je osvojila 32 mandata a HDZ 16, popunivši tako 98 odsto poslaničkih mesta. Dva posto mandata popuniće manje stranke u Federaciji. Za predsednika Republike Srpske izabran je Dragan Čavić iz SDS-a. Na ovim izborima prvi put su birana dva potpredsednika tog entiteta % jedan iz bošnjačkog a drugi iz hrvatskog naroda. Prvi potpredsednik RS je kandidat SDP-a Ivan Tomljenović, a drugi Adil Osmanović iz SDA. U Skupštini RS najviše poslanika imaće SDS % 26 % i ta stranka moraće da uđe u koaliciji sa drugim strankama ako želi da uspostavi entitetsku vladu. Državni Parlament mora biti konstituisan za 30 dana, Parlament Federacije BiH za 20, a Skupština Republike Srpske najkasnije za 15 dana. (Beta, 19.10.2002.) KARLA DEL PONTE TRAžl UVID U ARHIVE.

Portparol glavnog tužioca Haškog tribunala Florans Artman izjavila je da Karla del Ponte dolazi u ponedeljak u Beograd u sklopu redovnih aktivnosti koje imaju za cilj poboljšanje međusobne saradnje. "Saradnja SR Jugoslavije sa tribunalom nije perfektna, jer ima još mnogo stvari koje treba rešiti", kazala je Artman za podgorički "Dan" od subote. Ona je rekla da "jedini problem nije slučaj Ratka Mladića, već da treba rešiti mnoge nedoumice u vezi sa brojnim istragama koje se vode na ovom području, kao i za arhiv koji bi trebalo da bude dostupan istražiteljima tribunala".

(Tanjug, 19.10. 2002.) NE MOŽEMO PRIZNATI NOVE OPTUŽNICE IZ HAGA.

Savezni ministar pravde Savo Marković izjavio je da Zakon o saradnji za Haškim tribunalom koji su usvojili jugoslovenski organi obavezuje SR Jugoslaviju da ne priznaje nove optužnice suda u Hagu. Komentarišući najavu Florans Artman, portparola glavnog tužioca Haškog tribunala da će Karla del Ponte sa jugoslovenskim zvaničnicima u ponedeljak u Beogradu razgovarati i o novim zahtevima za istragama i novim svedocima, Marković je podgoričkom "Danu" kazao da "Jugoslavija mora poštovati zakon koji je donela". (Tanjug, 19.10.2002.) ___________________________________ koncentracije bez presedana u istoriji. Kretanja ogromnih monetarnih masa ne vode računa ni o interesima država, niti interesima naroda % naroda koji su sastavljeni od pojedinaca. Liberalizam podrazumeva ličnu inicijativu i lični finansijski rizik. Međutim, ništa se danas ne čini bez novca iz banaka. S druge strane, te banke, koje su sve manje brojne, vode diktatorsku politiku, i u svojoj srži su vlastodržačke. Vlasnici zavise od njih, jer sve je podložno kreditima, što znači kontroli finansijskih sila. Važnost pojedinaca, temelj liberalizma, smanjuje se svakoga dana sve više. Nevažno je ko danas upravlja ovim ili onim preduzećem: ili čak i pvom ili onom zemljom. Buš ili Klinton, Kol ili Šreder, Širak ili Žospen, nevažno je! Oni vode i vodiće istu politiku.

Iskra 1. novembar 2002

ТАМНА СТРАНА РАСПРОДАЈЕ СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ:

АМЕРИЧКИ ТРИПЛИ БАНКРОТ ПРЕУЗИМА ЗАСТАВУ (или како смо заиста постали банана република) Често се чују тврдње да премијер Ђинђић његов министар за приватизацију Александар Влаховић, неколицина лидера мини-партија ДОС-а и још десетак припадника ужег владајућег круга убрзано раде на распродаји остатака српске привреде у сопствену корист и у корист националне штете. Недавно саопштење г. Влаховића о продаји крагујевачке Заставе наводном америчком партнеру нажалост иде на руку таквим тврдњама. Да подсетимо: речено нам је да ће фирма Нукарко (NUCARCO) из Њу Џерсија ући у заједничко улагање са Заставом са улогом од најмање 150 милиона долара, чиме добија 80% власништва. На челу те фирме је искусни амерички предузимач Малколм Бриклин, а финансијску конструкцију ће да заокружи њујоршка банка Кауптинг (Kaupthing Securities Inc.). Производиће се 220.000 возила годишње, од чега ће три четрвтине да се продаје у САД и Западној Европи. За неупућене лепа, охрабрујућа вест. Међутим, за познаваоце америчке пословне сцене ово саопштење делује крајње узнемирујуће. Као прво, у Америци нико никада није чуо за Нукарко. Провера пословног регистра државе Њу Џерси и пореског инспектората у Трентону дала је негативан резултат, као и позиви водећим консултантским фирмама у Њујорку и Детроиту које прате аутомобилску индустрију. Из телефонског разговора са самим г. Бриклином сазнали смо да је фирма тек основана, али је он одбио да пружи ма какве податке о томе ко је њен оснивач, ко седи у њеном управном одбору, колики је њен оснивачки капитал и структура менаџмента, какав јој је пословни план. То су све поверљиви подаци, каже он, које не може да изнесе без сагласности владе у Београду! С обзиром да Нукарко очигледно није једна већ постојећа, етаблирана америчка компанија са изграђеним профилом и репутацијом, веома је важно да се установи ко иза ње заиста стоји, тј. да ли је она створена са намером да пружи привид страног партнера за домаће ловце у мутном. Места за сумњу има, јер је коришћење фантомских, тобоже страних фирми већ годинама једно од омиљених средстава за претакање јавне својине у приватну широм посткомунистичке Европе. За једну иоле озбиљну америчку фирму било би незамисливо да интересенте упућује на једну страну владу ако желе одговоре на питања о њеној структури и стратегији. Као друго, Нукарко нема тих 150 милиона долара које ће наводно да инвестира у Заставу и крајње је неизвесно како до њих намерава да дође. У телефонском разговору г. Бриклин нам је дао крајње неодређене одговоре, из којих произилази да неће бити продаје акција на њујоршкој берзи, већ да ће он тражити индивидуалне инвеститоре као и средства финансијских институција заинтересованих да помогну развој привреде Србије. На директно питање да ли под тим можда подразумева Светску банку у Вашингтону, одговорио је да од ње не очекује паре „јер су јој услови за одобравање зајма преоштри”. Као треће, Кауптинг није њујоршка банка већ је њујоршка експозитура за трговину вредносним папирима истоимене исландске банке, која такође има огранке у

Iskra 1. novembar 2002

Хелсинкију, Копенхагену, Луксембургу и Швајцарској. Према финансијском извештају банке за прву половину ове године, укупан профит свих тих експозитура износио је ни мање ни више него 1.400 (и словима хиљаду и четири стотине) долара. Као четврто и можда најважније, нејасно је како ће најављена средства икада бити прикупљена с обзиром да је репутација г. Бриклина у америчким пословним круговима катастрофална. Он је вишеструки лични банкрот који за собом има низ неуспелих пословних операција које су инвеститоре коштале десетине милиона долара. Када су сазнали за његову намеру да се ангажује на послу око Заставе, коментатори аутомобилске индустрије су реаговали са мешавином неверице и спрдње. Детроит Њуз (Detroit News) тако је 1. маја објавио текст под насловом „Још једна Малколмова бриљантна идеја”, у коме аутор закључује да би Бриклин имао веће изгледе на успех са својим сада запостављеним пројектом филмске колоније у Дубровнику под именом Холивуд на Јадрану. Позадина таквих коментара није нимало смешна. Пре 30 година Малколм Бриклин је основао фирму за развој једног јефтиног, малолитражног спортског аутомобила, и кренуо је у потрагу за партнером који би његове концепте финансијски подупро. Није успео да нађе инвеститоре на финансијском тржишту, делимично зато што је већ имао сенку на својој пословној репутацији услед низа судских спорова из претходног периода, када је трговао франсизама за ланац радњи Хендиман. Бриклин се није мирио са поразом: сазнао је да канадска влада има фонд за развој неразвијених подручја и кренуо је у провинцију Њу Брансвик на атланској обали која је вапила за развојем индустрије. Покрајинска влада, неупозната са његовим стилом рада, загризла је мамац и 1973. обезбедила почетни капитал за изградњу фабрике која би производила „Бриклине”, назване по свом творцу. Међутим, како каже Бриклинов биограф Чарли Расел, Канађане је чекало једно крајње непријатно изненађење: „Прва траншеја од четири и по милиона долара дата је Бриклину под претпоставком да су та средства потребна за покретање производње. Међутим, влада Њу Брунзвика је са закашњењем установила да она тек треба да плати за инжењеринг и развој Бриклиновог модела, укључујући заостале трошкове Бриклинове фирме У САД.” Током три године које су уследиле произведено је само 2.854 аутомобила марке „Бриклин” пре него што је фирма отишла у банкрот: поред бројних проблема са Бриклиновим менаџментом и необузданим трошковима, сами аутомобили се нису продавали због недостатака дизајна и слабог квалитета. Читав експеримент је коштао канадске пореске обвезнике 34,6 милиона долара, што чини „Бриклине” по произведеном комаду најскупљим аутомобилима те категорије у историји. Сам Малколм Бриклин је 1976. пред Окружним судом у Финиксу, Аризона, повукао потез који би требало да га доживотно дисквалификује као ма чијег партнера за ма шта: прогласио је лично банкротство. Пријавио је имовину од две хиљаде долара (!) и дугове од 32 милиона долара (!!), али је заборавио да помене да је претходно

Алкател ...

Pismo predsedniku Koštunici

знатна новчана средства пребацио на банковне рачуне своје тадашње супруге, од које је био у процесу развода брака, као и љубавнице која је била узрок развода. Када је суд проверио те рачуне, били су испражњени. У Канади је избио велики скандал због фијаска са Бриклином. Накнадно је установљено да је он средствима канадских пореских обвезника плаћао наводне консултантске услуге својој мајци у износу од 30.000 долара годишње, и оцу, у износу од 60.000 долара годишње. Ако ништа друго, имао је смисла за хумор: оцу је поверио посао „контроле трошкова”. То све није сметало мајсторима самоуправног менаџмента у Крагујевцу и влади Миленка Бојанића да Бриклину осамдесетих година повере посао пласмана Југа на америчко тржиште. Комбинација његовог пословног дара и тада легендарно слабог квалитета Заставиних возила означила је још један фијаско. Остали су само вицеви, нпр. како дуплирати вредност Југа? Па напуни му резервоар горивом! Следећи у низу Бриклинових неуспеха датира из протекле деценије. Он је са двојицом партнера 1993. године основао фирму Електрични бицикл (Electric Bicycle Сотрапу) која је банкротирала 1997, премда је управо тада расло интересовање за електричне мопеде а на тржишту се појавило више успешних модела других фирми. Целој причи једва да је потребан коментар: понекад чињенице заиста говоре саме за себе. Свесни немогућности сопственог опстанка на власти на дужи рок, београдски партнери г. Бриклина систематски раде на панамизацији Србије, на њеном брзом срубљивању на ниво економско-политичког устројства банана-република Латинске Америке у којима није битно ко је формално на власти јер се зна да десетак породица и њихови спољни ментори држе све финансијске конце из позадине. Да будемо начисто: нема економског опоравка Србије без приватизације и без крупних ињекција стране ликвидности — укључујући заједничка улагања са страним партнерима, али под речју партнер подразумевамо угледне, професионалне, озбиљне бизнисмене. Међутим, као што добро газдовање упропашћеним станом по коме су харале бахате кирајџије пуних пола века изискује брижљиво газдовање и улагање у поправке, исто тако и продаја српских привредних капацитета изискује санацију затеченог стања, пажљиву селекцију евентуалних страних партнера, уз детаљно испитивање њиховог професионалног искуства, пословне репутације, платежне моћи и моралног лика (да о „транспарентности” не говоримо). Ако Нукарко и г. Бриклин — и ко год још иза њих заиста стоји — загосподаре Заставом, имаћемо савршен пример суште супротности свему наведеном. <STrif@compuserve.com> 15. октобар 2002. год.

Срђз

Трифковић

"АЛКАТЕЛ" ЗАИНТЕРЕСОВАН ЗА ПРИВАТИЗАЦИЈУ ФАБРИКЕ ЛАК ЖИЦЕ. Француска фирма "Алкател" најавила је Републичкој агенцији за приватизацију намеру да купи 51 одсто акција фабрике лак жице која послује у саставу Рударскотопионичарског басена (РТБ) "Бор", изјавио је вршилац дужности директора "Бора" Боривој Стојадиновић. Управни одбор РТБ "Бор" донео је одлуку о приватизацији свих предузећа која се баве прерадом бакра, објаснио је Стојадиновић и додао да су инострани партнери досад највеће интересовање показали за куповину фабрике каблова у Зајечару и фабрике бакарних цеви у Мајданпеку. (Танјуг, 18.10.2002.)

Jugosloveni u Svetskoj banci i MMF-u protiv Labusa Ovo pismo predsedniku SRJ, dr Vojisiavu Koštunici, našli smo na Internet sajtu <www.znasrbija.org>, 10. oktobar 2002. *

Poštovani Predsedniče Koštunica, Jugosloveni koji rade u Svetskoj banci (IBRD) i Međunarodnom monetarnom fondu (IMF) kao i oni koji su u ovim organizacijama radili više od 20 godina šalju Vam pozdrave i podržavaju Vašu kandidaturu za Predsednika Srbije. Treba razbiti netačnu famu o uspehu predstavnika g. Đinđića kod ovih međunarodnih organizacija. Njegovi predstavnici Labus i Dinkić nisu ništa neuobičajeno ostvarili u svojim razgovorima sa IBRD i IMF. Ove institucije dale su Jugoslaviji samo ono što je bilo unapred određeno (vidi Odluke Board-a IBRD i IMF pre prijema Jugoslavije). Da je bilo ko drugi došao u Vašington ostvario bi isto. Da stvar bude još gora ti isti predstavnici su tražili od IMF da postavi uslov da se digne cena električnoj energiji što nije bila originalna namera IMF. IMF nema svoje stručnjake za cenu struje pa se time ne bavi direktno, a opšte je poznato da struja nije roba (commodity) i da ne postoji tzv. svetska cena električne energije, ona jako varira od zemlje do zemlje, posebno ako se ima veći udeo hidro energije, kao što je to u Srbiji gde preko 30% dolazi iz hidroelektrana (Đerdap, Bajina Bašta i dr). U slučaju hidroelektrana u Srbiji nema više otplate uloženih investicija ni troškova goriva, tako da bi cena trebala da bude razumno niska. Eto tako predstavnici Jugoslavije po prvi put pokušavaju da koriste IBRD i IMF da ostvare neke svoje interne ciljeve. Vi smatrate da je Labus iskusni ekonomista, ovde se misli da je on pretežno statističar i donekle teorijski ekonomista koji nije nikada vodio ništa privredno. Slično je sa celom G-17 koja je sebe prozvala ekspertima, a šta im je osnovni cilj to najbolje može da kaže inicijator za njihovo formiranje Morton Abramovic iz International Crisis Group. Nijedna privreda u svetu nije se razvila na teoriskoj ekonomiji (čak ni Južna Koreja i Tajvan kako neki tvrde, tamo je vojna ekonomija bila presudna). Naš dugogodišnji kolega u IBRD Dr Dragi Avramović je iz patriotskih razloga otišao u Beograd da pomogne u kritičnom periodu, a sada vidimo da ga G17 i Labusovi glavni saradnici (Dinkić i drugi) osporavaju i u svojim publikacijama (“Destrukcija Ekonomije”) slikaju sa Mirom Marković. Pitajte g. Labusa šta su time hteli kada Dinkić daje tu sliku u svojoj knjizi. To je stvarno neshvatIjiv prostakluk, kao i nemoć da se zamrači uloga D. Avramovića i ostalih iz IBRD i IMF u pomoći Jugoslaviji u periodu od Drugog Svetskog rata. Sa nadom u Vašu pobedu! (Sledi 19 potpisa Jugoslovena iz IBRD i IMF: Holcer, Silbiger, Bjelogrlić, Dolenc, Grđić, Mastilović, Radanović, Vučković, Kapetanović, Papić, Kostić, Orlić, Popović, Velić, Radenković, Hercog, Petković, Blazić, Mićić).

Iskra 1. novembar 2002

PREGLED DOGAĐAJA Milanski arhiepiskop, kardinal Maria Martini u ostavci Ргеша pisanju lonsdonskog Tajmsa od 28. septembra 2002. g. posle službovanja od 22 godine na ahiepiskopskoj stolici, vrlo poznati i eminentni Kardinal Martini dao je ostavku na svoj položaj. Prema njegovim rečima to je učinio zbog bolesti (Parkinsonova bolest u početnom stadijumu). U njegovoj Italiji on je bio najomiljeniji visoki prelat gotovo u svim staležima italijanskog društva. Duži niz godina bio je rektor Gregorijanskog univerziteta i profesor teoloških studija u Vatikanu. Bio je specijalista za Biblijske studije. Masovni mediji njegove zemlje isticali su ga kao „visokog i liberalnog kneza katoličke crkve i budućeg papu. Ovo je bilo željno očekivano ne samo u Italiji, vec i u mnogim drugim zemljama sveta. U čemu se sastojao crkveni „liberalizam” kardinala Martini? Pre svega on je imao jezuitsko obrazovanje. U svom učenju, predavanjima, propovedima i pisanju, on je večne istine iznosio sažeto. Naime da je za sve hrišćane na zemlji najvažnije učenje Svetog pisma. A sve drugo, što je vekovima dodavano od ljudi i organizacije crkve, podložno je reviziji, preispitivanju i promeni. A ovo je ,,revolucionamo”,ali tačno i prihvatljivo od većine hrišćana diljem sveta. Jedino Biblija ostaje

netaknuta, tvrdi kardinal Martini. Da je on bio izabran za papu, što se očekivalo, u tom slučaju on je govorio da bi odmah, bez odlaganja sazvao Treći vatikanski koncil. Zašto? Radi mnogih potrebnih reformi u organizaciji i učenju Katoličke crkve. Zalagao se za hrišćansko jedinstvo, jer Biblija povezuje sve hrišćane sveta. Kardinal Achille Silerstrini, privrženi prijatelj i kolega kardinala Martini-a, pohvalio je ideje i učenje njegovo o potrebi „pod-mlađivanja” (u učenju) crkve, da ne bi izlapela, postala jednoumna i sklerotična. Ideje i učenje Martini-a Silverstrini upoređuje sa učenjem pape Grgura Velikog u šestom stoleću. Kao i njegov prethodnik papa Grgur, Martini smatra da crkva mora prvenstveno da posveti specijalnu pažnju onima... „koji su napaćeni uzetošću, bolešću, ubogaljenim i nemoćnim, a ne samo da se skoncentriše na privilegovane slojeve društva.” Učenje Martini-a, tvrdi se u Tajmsu, da je postao papa, zastrujalo bi celom zemljinom kuglom i postalo bi svojina celog čovečanstva. Naročito bi došle do izražaja njegove ideje o socijalnim reformama.

Neke sličnosti sa biskupom Štrosmajerom Na Prvom vatikanskom koncilu 1871. g. Štrosmajer je potegao, za ono doba i shvatanje, revolucionamo pitanje % prvo ispitati postavljanje papstva i posedovanje papskih prerogativa, a iznad svega ispitivanje i tumačenje doktrine o „nepogrešivosti papstva”, to jest, onih koji sede na papskoj stolici. Takođe, Strosmajer je tražio reviziju i pisanje nove istorije Katoličke crkve. Štrosmajer je takođe tada izneo na javnost da je u „istoriji papstva bilo smirenih, Bogu ugodnih papa, čak i svetaca, dok je na dmgoj strani bilo papa rasipnika, razvratnika, čak i ubica” Ovo je trebalo rašćistiti na zasedanju Prvog koncila. Međutim, konzervativno i zastarelo stanovište učesnika na tom koncilu okrenulo se protivu Štrosmajerovog „Bogohusltva”!? Od strane prisutnih biskupa zahtevano je njegovo isključenje, anatemisanje, čak i ubistvo. Predlozi biskupa Štrosmajera su propali i Katolička crkva je nastavila svojim tradicionalnim feudalnim putem. Ujedinjenjem Italije Katolička crkva je oslabila. Izgubila je de facto status države i ušančila se protivu Italije, naročito protivu Savojske kuće.

Iskra 1. novembar 2002

Kardinal Martini savremen za mladi naraštaj Mladi naraštaj se bunio i još uvek se buni protivu „globalizma”, protivu nezajažljive pohlepe kapitalističkih magnata. Oni teže da kontrolišu svaki punkt, svaki izvor energije na zemaljskoj kugli, a često se dešava da se kontrola svodi pod skut „demokratije, ljudskih prava i morala”. Ovo se ostvaruje u našem dobu uraganskom topovskom artilerijom sa bojnih brodova, programiranih raketa, bombardera i na kraju tenkova. Kardinal Martini je bio protivu „Novog svetskog poretka” kao oruđa ušančenog kapitalizma i novog imperijalizma svetskog kapitalizma. Kardinal je, međutim, delio od nabrojanih odlika surovosti „Novog svetskog poretka”, od poretka koji bi doneo i uneo u svet perspektive mira, nade, pravde, sreće i slobode od straha. On je, kao i mnoge njegove kolege, znao da imperijalistički kapitalizam ne može da se oslobodi svoje sebičnosti. Martini je nameravao da sprovede za budućnost jednu novu epohu u ljudskim odnosima, koju bi nosila i propovedala reformisana crkva. Njega je sprečila bolest da to učini. Njegovog prtehodnika Štrosmajera sprečio je oveštali i ušančeni konzervatizam njegove crkve, ispred kojeg je on hodao oko 180 godina. Martini je navršio 75 godina prošlog marta i svoj rođendan proveo je u Beogradu. Na pitanje zašto, odgovorio je da pomogne organizovanje jedne dobročine ustanove. A on je dobro znao i osećao šta je veliki „ljubitelj slobode”, zapad, radio od srpskog naroda za poslednju deceniju, naročito za protekle tri godine. Znao je on da se i sa zapadnih amvona (čast izuzecima) sejala mržnja sa lažima protivu Srba, slične onima koje su širili nacisti i komunisti. Njegov naslednik kardinal Dionigi Tettamanzi je lični prijatelj koji deli u svemu učenje Martinia. On ima puno simpatija prema omladini. koja češće demonstrira protivu „globalizma”, ali nikako ne odobrava nasilje, izgred, telesne povrede i matreijalne štete, koje čine oni koji se uvlače među demonstrante. Prilikom sastanka Velike osmorice u Đenovi pre dve godine, omladina Evrope pozdravljala je kardinale Martinia i Tetamazia. U italijanskoj i britanskoj štampi zaključak glasi da je „Kardinal Martini bio najbolji papa kojeg nismo imali”. A velika je šteta da je bolest sprečila nosioca „Nove epohe i optimizma” da trasira novi kolosek sa smemicama.

Izbori u Nemačkoj Sa malom većinom od devet poslanika u Namečkoj je pobedila socijalistička stranka, čime je kancelar g. Šreder potvrđen na svom položaju. Njegov protivnik Stoiber izjavio je da će nova administracija jedva sastaviti godinu dana i da će u novim izborima on biti pobednik. Veruje se da je Šrederovo grotivljenje američkoj politici prema Iraku dalo prednost Šrederovoj stranci. Takođe se smatra da bi Štoiber bio pobednik da je bez oklevanja pomogao američku ratnu politiku protivu Iraka. Za Štoibera, strani kmgovi smatraju da bi bio Bogom podaren, da Irak bude poligon za vežbanje i vođenje rata za nemačku armiju. Ovo bi pripremilo nemačku vojsku za njenu predstojeću misiju, koja je Nemačkoj „istorijski namenjena” još od vremena Fridriha Barbarose (nemačkog cara „Svete rimske imperije”) iz Srednjeg veka. G. Štoiber je, po pisanju lista Philadelphia Trumpet za septembar i oktobar 2002., zagovarač ideje da Česka mora da vrati Nemačkoj Sudetske krajeve, koje je izgubila na kraju

Piše: Kosta ČAVOŠKI

HAŠKI PLAĆENICI Ovaj članak profesora Koste Čavoškog našli smo na sajtu Glasa Javnosti <www.glasjavnosti.co.yu>, 16. septembra 2002. Saznajemo da je u epilogu ovog pravno skandaloznog događaja čak i Haški sud bio primoran da kazni i suspenduje holandskog advokata Mišu Vladimirova od suda imenovanog “amicus curiae”. *

Još pre početka suđenja Slobodanu Miloševiću optuženi je stavio Haški sud na velike muke: odbio je da imenuje advokata, koga ovaj Sud inače “velikodušno” plaća, i izjavio je da će u ovom sramnom procesu sam sebe da brani. Kako na strani tužilatva u ovom slučaju radi možda i nekoliko stotina što službenika što kojekakvih “saradnika” i došunika iz naših vlastitih redova, a na drugoj strani je Slobodan Milošević sam protiv svih, sudeće veće je odmah zapazilo da će očigledna “nejednakost oružja” optuženog i optužbe narušiti željno očekivanu predstavu o valjanom i poštenom (fair) suđenju u Hagu. Da nevolja bude još veća, pravila krivičnog postupka, koja je ovaj Sud sam sebi propisao i dosad više od dvadeset puta menjao (!?), nisu predviđala ustanovu službenog branioca koga sam sud imenuje ukoliko optuženi iz bilo kojeg razloga propusti da to učini. Zato je sudeće veće počelo da se dovija: zloupotrebilo je tradicionalnu anglosaksonsku ustanovu prijatelja suda (amicus curiae), pa je imenovalo britanskog advokata Stivena Keja, njegovog kuma holandskog advokata Mišu Vladimirova i beogradskog advokata Branislava Tapuškovića da kao amici curiae pomažu

Pregled ... Drugog svetskog rata. Prema istom listu Štoiber se takođe zalaže da Poljska treba da vrati onaj deo Pomeranije koji je ona anektirala krajem Drugog svetskog rata. A što se tiče Balkana i jugoistoka Evrope, on taj prostor smatra „nemačkim legitimnim životnim prostorom”, stari nemački imperijalistički san o „Drang nach Osten”. Kontrolom ovog prostora, Nemačka bi povezala i povećala svoje okupatorske garnizone u američkim feudima koje je stvorila u razbijenoj Jugoslaviji. Amerika bi pozdravila ovakav savez sa Nemačkom, koja bi se potpuno usidrila na Kosovu, Bosni, Makedoniji % dok bi od Hrvatske stvorila pokomog satelita Komentator „Philadelphia Trumpet” Rodney Atkinson smatra da je Nemačka razbila Jugoslaviju i sa Amerikom od nje napravila nekoliko satrapa koji će pokomo podnositi njen jaram. Komentator završava da posmatranjem nemačke politike lako je zaključiti zašto Nemačka u savezu sa Amerikom goni i progoni Srbe koji su bili brana germanskom imperijalizmu, koji se ponovo probudio. Nemačka je upregla Evropsku uniju da vuče njena kola, njenog prodora prema istoku. Da li srpski ‘telići’ (reč Stjepana Radića za Frankove teliće) vide tragediju svoje zemlje i svog naroda?

Sudu tako što će umesto optuženog, preduzimati one procesne radnje koje su inače primerene odbrani. Nije trebalo dugo čekati pa da se uverimo da se Milošević, uz pomoć svojih pravih prijatelja iz redova advokata, veoma uspešno brani, a da su “prijatelji suda”, koji je trebalo da mu pomognu u odbrani, njegovi istinski neprijatelji. Taj trenutak nastupio je onog časa kad se haški tužilac potpuno obrukao, pošto mu nije pošlo za rukom da pokaže i dokaže, uprkos dovođenju u Hag nekolikih insajdera, postojanje bilo kakvog lanca uzročnosti između činjenja Slobodana Miloševića kao ustavnog vrhovnog komandanta, i ratnih zločina na Kosmetu, kojih je nesumnjivo bilo na obema stranama i za koje se u svakom pojedinačnom slučaju može i mora utvrđivati strogo individualizovana krivica. Takav utisak o ovom delu suđenja u toj meri preovlađuje u zapadnoj učenoj javnosti, da je BBC nedavno emitovao opsežnu reportažu koja se zaključuje izjavom urednika da se presuda Slobodanu Miloševiću za ovaj deo suđenja uošpte ne može predvideti, tj. da može biti i osuđen i oslobođen. A tada se primenjuje načelo in dubiopro reo (u slučaju sumnje presudi u korist optuženog!). U tom za tužioca neugodnom trenutku stupa na scenu advokat Miša Vladimirov. I umesto da pomaže Miloševiću, za šta je i imenovan kao “prijatelj suda”, on je pomogao tužiocu izjavom dnevniku “Hag sekuritat” da je “tužilaštvo već dokazalo bar polovinu navoda optužnice”, te da bi “Milošević sigurno bio osuđen kad bi zaključak morao već sada da se izvede”. Još je dodao da “ne bi bio problem da se splete krug dokaza oko Miloševića u slučaju Bosne i Hrvatske”, iako izvođenje dokaza za taj deo optužnice još nije ni počelo. A kad su i same sudije, zapanjene ovom nečuvenom povredom advokatske etike zbog koje se izbacuje iz advokatske komore, zahtevale od Vladimirova razjašnjenje, on nije porekao objavljeno, nego je samo izrazio žaljenje što je to učinjeno bez njegove autorizacije i odobrenja. Još pre šest godina Srđa Trifković ukazao je na neverovatnu sličnost između ČEKE, “jedinog kaznenog organa u Ijudskoj istoriji koji je” % po oštroumnom zapažanju Aleksandra Solženjicina % “združio u istim rukama istragu, hapšenje, ispitivanje, optuživanje, suđenje i izvršavanje presude”, i Haškog suda. Sada smo se uverili da je ovaj Sud ipak savremeniji. Optuženom postavlja prijatelje koji ga, kao plaćenici Suda, optužuju umesto da ga brane.

KONSULTANT SINDIKATA FABRIKE ŠEĆERA "CRVENKA" Nebojša Medojević ocenio je da će prodaja te fabrike "Helenik šugaru" za dva miliona evra biti "brutalna pljačka društvene imovine". (Beta,

19.10.2002.) PEDI EŠDAUN IMENOVAO MEĐUNARODNE ČELNIKE i organizacije za sprovođenje ključnih reformi u BiH. (Beta, 19.10.2002.)

Balcanicus

Iskra 1. novembar 2002

МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА Македонски језик створен је у кабинетима Коминтерне, у Москви 1943. године, истовремено када и молдависки језик. Србима из Јужне Србије (Маћедоније) комунисти су га наметнули годину дана касније.

У оквиру Македонског националног театра, постоје и раде, шиптарска, турска, циганска и влашка секција о државном буџету. Српске секције нема, иако је позоришни театар у Скопљу основао Бранислав Нушик

На II заседању АВНОЈ-а, 29. новембра 1943. године, македонском народу призната су права на националну слободу (значи тада је настала „македонска нација”).

Новина на српском језику у „Македонији” такође нема, али их зато сви други напред наведени имају.

Антифашистичко собрање народног ослобођења Македоније (АСНО) на свом првом заседању, у једној јарузи која се налази у близини манастира ПрохораПчињског, потврдило је 2. августа 1944. године одлуке АВНОЈ-а. Референдумом из 1992. године Македонија се издвојила из бивше СФРЈ. У Уставу нове државе била је то држава „македонског народа”. Националне мањине постали су Албанци (око 23% становништва) и Турци. Етничке групе: Роми, Египћани, Власи (Цинцари) и муслимани (то су Тобеши или Срби исламске вероисповести). Срби нису ни споменути, већ се подразумевају као други. Официјална Македонија (у међународним релацијама је означавају као „Бивша југословенска Република Македонија" (БЈРМ), од тада тврди да у „овој земљи” живи 42.700 (око 3%) Срба. Реална цифра је бар 4 до 5 пута већа (рецима, само у телефонском именику Скопља има 100 хиљада српских презимена). Македончење Срба добија пуни замах од 1945. године, када је Национални комитет ослобођене Југославије уз потпис попа Владе Зечевића донео „Одлуку о привременој забрани враћања колониста у НР Македонију и косовско-метохијску област”. Она, уз још неколико „закона” сличнога профила, условила је да се из ове Републике исели преко 70 хиљада Срба. Затим следи промена презимена Срба, са „ић” на „ски” и „ов”. (Парадигма у томе правцу је Киро Глигоров, који је до тада био Кирило Глигоровић). Руше се и оскрнављују Српска гробља, пошто се у њима налазе земни остаци оних који су „освајали Македонију” (деца по школама уче такве лекције из историје). Нова нација, односно њена црква (а што је и тема приче) присвојила је све српске цркве и манастире. А највећи број од њих је 500 до хиљаду година старији од овога „народа” (тако су Немањићи постали „етнички Македонци”). Србима су ускраћене верске слободе, а то значи да за њих нема крштавања, венчавања, опела и сл., уз забрану посећивања цркава. Свештеницима СПЦ-а и епископима је забрањен улаз у ову „земљу”. Такође систематично су укидали српске основне школе (сада их има још 4). Средњих, виших и високих школа на српском језику нема. У Македонији не постоји ни један ТВ програм на српском језику, изузев државне информативне емисије „Видик”. Емитује се само четвртком у трајању од 30 минута и има антисрпски садржај. Шиптари на државној телевизији имају 6 сати програма сваки дан. (Цигани (Роми), Власи (Цинцари и има их око 10 хиљада) и Турци имају по 3 сата програма..

Iskra 1. novembar 2002

Српски културни споменици у „Македонији” су исто сви одреда, скоро сасвим уништени. И тако беше све до „шиптарско-македонског рата” 2001. године (трајао од краја фебруара до почетка августа). Окончан је Охридским мировним преговорима. Потом је написан и нови Устав, који региструје „постојање” Срба, али ништа битно не мења њихов статус. У процесу стварања Македонаца и „македончењу Срба”, не малу улогу одиграла је и такозвана Македонска православна црква (МПЦ), заправо једна виртуална творевина на живом организму СПЦ-е. Проблеми са епархијама у Јужној Србији (Маћедонији) почели су одмах након Другог светског рата, а иницирали су их комунисти (ко би други?). Састављен је тада некакав иницијални одбро свештеника у Македонији. Од стране СПЦ-е овај одбор није сматран легитимним, те се са њиме није ни преговарало. Жестоко противљење оваквим работама, довело је до чудне и мистериозне смрти (изгледа тровања) патријарха Гаврила Дожића и патријарха Викентија Проданова. Ипак, црква у Македонији добила је аутономију. Уствари право богослужења на „свом” језику, као и право бирања и постављања својих епископа. 17. јула 1967. године, део македонских архијереја издвојио се од Српске православне цркве, на челу са викарним епископом Доситејом (Стојковићем % очигледно чистим „Македонцем”). Збило се то по наговору комунистичке власти и под диригентском палицом Јосипа Броза. У питању су биле скопске, злетовско-струмичка и охридско-битољска епархија, од којих је оформљена Македонска православна црква. Наравно, она није добила признање од ниједне православне цркве у свету, али је зато уследило признање од стране Ватикана. Ванредни Сабор Српске православне цркве одржан исте године прогласио је „Македонску православну цркву” раскољничком, и са њоме је прекинуо богослужбено и канонско општење. Априла 6. 1996. године СР Југославија је признала БЈРМ (бившу југословенску Републику Македонију) под именом „Република Македонија”. На тај начин председник Србије Слободан Милошевић (највећа национална штеточина у историји српског народа) забележио је блистави политички „успех”. Најпрецизније, Слободан Милошевић је признао постојање „македонске државе и нације”, додуше потписом тадањег министра иностраних послова СР Југославије (Милана Милутиновића). Овим чином, Милошевић је збрисао сва достигнућа наших предака од Куманова до Кајмакчалана, све многобројне жртве које је српски народ поднео за ослобођење својих јужних области, а велике победе српске војске, које су задивиле

Македонска ... свет у Балканским и у Првом светском рату су тотално обезређене. Слободан Милошевић, а то је тада постало кристално јасно, спроводио је титоистичку политику пошто је признао државност Републици Македонији, упркос историјским, географским, правним, етничким и националним аргументима, који су стајали на располагању Србији, да ову јужну српску покрајину сматра једино и искључиво својом територијом. И одмах, после обостраног признања СР Југославије и Републике Македоније (признат јој је континуитет од 1944. године), митрополит Петар из МПЦ, а надлежан за преговоре са СПЦ изјављује: „блаженоупокојени патријарх српски Герман је изјавио да Македонска православна црква може да буде призната, само тада кад Македонија постане суверена држава” Признање Републике Македоније учињено од стране Слободана Милошевића није уважила СПЦ-а, у чије је име владика врањански г. Пехомије прецизирао: „Државност сама по себи није услов, нити је у Цркви главни разлог за признавање аутокефалности”. Из МПЦ су одвратили да неће одустати од аутокефалности без обзира на досадашње непризнавање од стране осталих православних цркава. На ту тему митрополит полошко-кумановски Кирил дао је један интервју, из којега апострофирам следеће: „Аутокефалија је свршен чин. Међусобним признавањем СР Југославије и Републике Македоније, преброђени су сви битни фактори за остваривање наших захтева из 1967. године... Цариградска Патријаршија има само 20 хиљада верника у дијацези, па је можда време да се православни свет окрене Руској цркви, а не само Цариграду!” Али овај „уважени” владика, за кога се зна да је не само грешан пред црквеним законима, него и пред кривичним (због умешаности у једно убиство, био је и у затвору), губи из вида да ни у Москви нема више Коминтерне. У мају 2002. године, у Нишу је окончана шеста рунда преговора комисија Српске православне цркве и непризнате Македонске православне цркве. Све што је договорено, стављено је на хартију и потписано је. Настала је тако „Нишка декларације”. (17. маја). У тексту који је заиста мек, СПЦ-а је изразила спремност да МПЦ призна суштинску аутономију без аутокефалности. (Канонско признање МПЦ не може добити без одобрења СПЦ, будући да се налази у њеном саставу). Такво решење подржала је и Грчка православна црква, уз захтев да се из имена македонске цркве избаци национална одредница, односно да она носи назив Охридска архиепископија. У Македонији ово је изазвало жестоке и „спонтане” реакције верника по епархијама. Штампа је много спекулисала о „нишкој нагодби” (тако су је крстили), па је преовладао овај став: „Циљ је да МПЦ буде редефинисана као охридка архиепископија, а такве алузије власништва дају

грчка, бугарска и српска православна црква”. Аутор књиге „Аутокефалност македонске православнеа цркве” (Бестселлер у Македонији) Доне Илијевски за штампу је дао изјаву: „Уколико се вратимо у аутономни положај, никада нећемо стићи до аутокефалности. Око имена цркве и титуле архиепископа не би требало да правимо уступке”. Уследио је онда притисак јавности на Синод МПЦ, који је заседао 6. јуна 2002. године у Скопљу у Архиепископији. Биле су то „демонстрације” правих „верника” (Шиптара, Турака, „Бошњака” и сличних) уз силну дреку, у којој је доминирало: „Воља народа је пресудна за аутокефалност”. И чланови Синода МПЦ су одбацили „Нишку декларацију” коју су македонске владике потписале са представницима СПЦ, рекавшо да она нема обавезујући карактер за МПЦ и њена радна тела и органе. Сем тога, Синод је констатовао и: „да није имао ни нема намеру да се одрекне званичног имена цркве и њене самосталности односно аутокефалности” (Зашто су онда само месец дана касније мошти Св. Климента, првог епископа древне Охридске архиепископије након 5 векова вратили у цркву Св. Пантелејмона у Охрид % п.а.). Патријарх српски г. Павле, а у поводу новонастале ситуације, упутио је поруку архијерејима, свештенству и верницима у Македонији, позивајући их на превазилажење раскола и обнову канонског јединства са СПЦ. Уз то, нагласио је да СПЦ нема никаквих, ни националних, ни територијалних претензија, већ да поштује национални идентитет македонског народа (19. јун 2002.). Једнаковремено, владика вардарсковелешки г. Јован изјавио је 21. јуна 2002.): „Моја епархија ступа у канонско јединство са СПЦ, што не значи да је ја одвајам од МПЦ и припајам СПЦ”. Само два дана касније, због бесомучне харанге која је вођена протову њега, морао је своје ставове да појасни: „Моја епархија се није прикључила СПЦ, него је ступила и литургиско и канонско јединство са целим православним светом. СПЦ је епархију велешкоповардарску признала као „самосталну”. На литургијама нећемо спромињати српског патријарха, што је у суштини највећи доказ да нисмо прикључак СПЦ као што се злонамерно жели приказати, него смо пуноправан члан православних цркава”. У „расправу” се укључио и председник Македоније Борис Трајковски (методистички свештеник). Оштро је осудио поступак владике-повардарског г. Јована. Апеловао је да се очува дух и јединство МПЦ и затражио да се она канонски призна како заслужује. Председник владине комисије за односе са верким заједницама Горги Наумов најавио је 24. јуна: „Комисија за односе са верским заједницама осудиће поступак владике Јована. Он је расколник и издајник Македонског народа и верника. Он се мора разрешити водеће функције у Велешкој епархији и послати у манастир да испашта грех који је починио.”

Iskra 1. novembar 2002

Наравно, по страни нису остали ни „верници”, који су затражили да владика Јован буде осуђен (sic!): развлашћен. И Синод канонски непризнате (значи непостојеће) МПЦ, уважио је сугестије председника владине комисије за односе са верским заједницама. Или још тачније архијереји МПЦ (7 епископа са „архиеписком” на челу) једногласно су разрешили (тачније сменили) владику Јована (православни епископи не могу се смењивати) и одредили му да убудуће пребива у манастиру Св. Јована Мученика у Неготину. Уједно, то екплицитно значи да су прекинути сви преговори између СПЦ и МПЦ. Истине ради, мора се истаћи да је митрополит велешко-повардарски Јован, из просторија своје епархије након вишечасовних преговора са двојицом владика из ткз. МПЦ формално избачен. Дотични су дошли да га разреше, премда они са владиком Јованом и велешком епархијом немају ништа заједничко, имајући у виду да он није више у јурисдикцији МПЦ. Најпре, владика Јован је одбио да их прими, али су они ипак упали у његове просторије пошто је претходно позвани бравар обио врата. „Преговори” су трајали пуна три сата уз присуство полиције. Она је владику Јована дивљачки малтретирала и тражила од њега да потпише записнике о примопредаји епархије са пиштољем прислоњеним на његову слепоочницу. Истовремено, напољу испред седишта епархије од власти прикупљена руља изражавала је свој „револт” (били су то верници МПЦ). Арлаукали су: „Од Велеса до Ђевђелија поново сија сунце” и „Иди у Врање или код твојих Грка”. Очито врло „гневни” били су приправни да линчују владику Јована, тако да је он здање епархије напустио уз помоћ наоружане полиције (дакле све исто као 1945. године). СПЦ:

После ових збивања, оштро је реаговао и Синод

„После полициског насиља над митрополитом велешким и повардарским Јованом и његовог протеривања из његовог седишта и непосредно или посредно нарученог од стране раскољничког епископата, а брутално извршеног од стране оних који треба да штите ред и законитост, а иначе су последњи који могу и треба да се баве регулисањем унутарцрквених односа, ми више не можемо и не смемо ћутати... Изражавамо најодлучнији протест против репресије над нашим братом у епископству, „кривим” само зато што је прихватио да буде у јединству са читавом црквом у свету и одбио да своју паству држи у духовно погибељном стању раскола”. И ово варварско понашање, према једном честитом и поштеном митрополиту (владици Јовану) условило је додатне кораке СПЦ. Образложио их је епископ врањански г. Пахомије: „Српска православна црква размишља да унапреди владику Јована у архиепископа аутономне Макекдонске православне цркве. А уколико то учини, СПЦ ће вероватно именовати још двојицу владика, како би се испунио услов о конституисању новог Синода аутономне цркве. Чекаћемо још неко време да се те владике (МПЦ) покају. Уколико се то не деси, покренућемо и судски поступак против Синода неканонске МПЦ”. (11. јул).

Међутим, прогон владике Јована је настављен. Некакав „одбор за спас манастира Св. Јована Мученика у Неготину” 20. јула је избацио владику из овог манастира заједно са 3 монаха и 4 монахиње. Том пригодом „верници” су скоро потпуно разорили конак (могу они све то ломити када су све цркве и манастири у Македонији својина СПЦ!) Поменути догађај су посматрали полицајци. Владика Јован, од тада се налази у једном стану у Битољу. Поглавар неканонске МПЦ 26. јула 2002. године упутио је писмо српском патријарху Павлу. Из тога писма треба подвући следеће: „МПЦ је и поред свих оспоравања самостална Она достојанствено корача ка ономе што је сама изабрала % ка самосталном животу (због чега онда траже канонско признање од СПЦ када су већ самостални? % п.а.)... МПЦ је ипак очекивала и очекује, у духу православног јединства, да најпре СПЦ препоручи да МПЦ буде прихваћена у заједници православне екумене... Позивајући појединачно архијереје МПЦ да приступе јединству са СПЦ ви разбијате сестринску православну цркву (како мајка и ћерка могу бити сестре? п.а.) и показујете нескривене апетите за њено присвајање. (СПЦ у Македонији, од црквене имовине, манастара и цркава не може ништа присвајати све и да хоће, кад је све ионако њено % п.а.)... Докле ће СПЦ претендовати да влада над оним што није српско? (Шта то у Македонији није српско? Можда једино „македонски народ” који је настао декретом комуиниста. Па чак је и патријарх Павле признао постојање овога народа са речима: „Поштујемо националну опредељеност македонског народа, када је упутио поруку свештенству и верницима у Македонији, јуна 2002. године % п.а.)”... Више је него јасно да намеравате да срушите целовитост МПЦ (какав је мотив рушити нешто што је непризнато и де факто непостојеће? % п.а.). По готово истом сценарију кренуло се и са стварањем „Црногорске православне цркве” (ЦПЦ). Подаци су узети из текстова г. Будимира Алексића православног публицисте из Никшића. Католички теолози и свећеници били су пионири у остваривању усташко-комунистичких идеја о црногорској цркви и нацији. Реч је о др Доминику Мандићу, др Крунославу Драгутиновићу и др Керубиму Шегвићу. Сва тројица су школована у Риму и уско специјализована за фалсификовање историје Балкана. Сви су били усташе и тешки ратни злочинци. Од њих потиче и теза о Црној Гори као „Црвеној Хрватској”. Др Доминик Мандић је објавио и књигу са тим насловом. Брошуру под истим насловом објавио је 1937. године у Загребу и познати црногорски усташа и ратни злочинац Савић Марковић % Штедимлија. Он је први употребио термине „црногорска аутокефална црква” и „црногорска нација”. После Другога рата он је као ратни зликовац био осуђен на дугогодишњу робију. По изласку на слободу, своје „умне” редове је објављивао у римокатоличкој штампи (највише у сплитском часопису „Црква у свијету”). Репринт издање његове књиге „Црвена Хрватска” објављена је 1991. године у Загребу. Издање је финасирала Католичка црква, а стално ју је рекламирао „Глас Концила” (званични лист цркве у Хравата). Од 1991. године, палицу у промовисању

Iskra 1. novembar 2002

0 NARODU VEZANIH RUKU ILI NЕ TRIBUNALU U HAGU 1. Narod vezanih ruku O

ovome je pisao ugledni srpski Jevrejin, eminentni pisac,

Мах Erenreich septembra 1995. u Politici. Njegov zaključak je porazan po varvarski zapad, donosimo ovde sažeto: „... .srpski narod je više propatio od zapada za pet godina nego jevrejvstvo za dva milenija”! U skraćenoj, ali potpuno identičnoj formi, pisac Erenreich je rekao: „Nijedan narod nije u svojoj istoriji bio izložen gotovo sveopštem dirigovanom preziru, bojkotu i mržnji kao što su Srbi danas. Bez sumnje Srbima su danas vezane ruke. Vezale su ih u ime celog sveta, ali po nalogu najmoćnijih sila tolike rezolucije Saveta bezbednosti. Srpskom ratniku moćnici su dozvolili samojednu slobodu: da pogine ili da se preda. Ako ga sreća posluži

Македонска ... „црногорске православне цркве” и успоставу хрватске православне цркве преузеће овај тједник, разуме се уз подршку Каптола и Ватикана (постојање „црногорске нације” је „успостављено” већ на првом попису становништва 1948. године). Припомоћи ће томе и многи угледни католички теолози и обични свећеници, али ће испредњачити у томе монсињор Коларић декан римокатоличког Богословског факултета у Загребу. Најагилнији у Црној Гори за успоставу ЦПЦ био је и остао жупник из Доброте дон Бранко Сбутега. И уз помоћ епископа % расколника из Бугарске „хиротонисаће” они „првога” митрополита ЦПЦ. Био је то извесни Антоније Абрамовић (познати и признати хомосексуалац). По његовој смрти, ту часну „дужност” задобиће Мираш Дедеић сексуални развратник и распоп Цариградске Патријаршије. „Бројно” свештенство од неколико чланова чине разчињени попови и монаси СПЦ (уз то сви одреда сумњиве сексуалности). „Црква” је регистрована у Општинском секретаријату унутрашњих послова на Цетињу. „Верници” су атеисти, католици, Шиптари, муслимани и слична братија. Имају и отворену подршку г. Мила Ђукановића, средстава информисања које овај контролише и Социјалдемократске партије. И распоп Дедеић тумара Црном Гором са групом својих „присталица”. Упада и „осваја” цркве СПЦ, а да актуелна власт, која само и једино прича о правној држави и демократији ништа не предузима. Срећом, калем канда овде неће успети као у Македонији, јер баш нико од свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске није подржао пројект Дедеића и његових наредбодаваца. И недавно учињене анкете у Црној Гори (јул 2002.) показала је да народ највише верује Српској православној цркви. Имам утисак (дај Боже да се не варам), да наш народ коначно почиње да разабира жито од кукоља. Др Војислав Недељковић

i sva ova iskušenja preživi, neće se vratiti ni svojoj deci, ni svojim roditeljima, ni svojoj ženi, dok još ne sedne na optuženičku klupu, njemu će već biti presuđeno ....” A jedan drugi Jevrejin, američkog porekla, koji je preživeo zloglasni nacistički logor Buhevald, napisao je poduži članak u listu ,,Jewish week” (Jevrejska nedelja). U novembru 1994. Pisac John Ranza piše o jednoumlju i jednodimenzijalnosti Amerike, njenih satrapa, pa kaže (navodimo samo jedan isečak iz opširnog napisa): „.... Kampanja ispiranja mozga koju vodi Amerika putem naših (masovnih) medija protivu srpskog naroda, upravo je neverovatna. Dnevne doze jednostranih i sramnih informacija ispunjavaju razne kanale medija ........... ”! O razbijanju Jugoslavije glavnu krivicu svaljuje na nemačkog kancelara Kola da postigne drugim sredstvima ono „što je Hitler jedino mogao ratom % da sruši Jugoslaviju...” Azatim: „.. To je onaj isti Kol koji je tražio od predsednika Regana da se savije i klekne pred grobovima monstruoznih ubica Ustaša....”! On dalje nastavlja 0 Jasenovcu kao „Balkanskom Aušvicu”. A na jednom srpskom skupu u aprilu 1995. g. ugledni britanski Jevrejin Sir Alfred Sherman, pisac i žurnalista, poručio je Srbima da treba izdržati do kraja (ne kapitulirati) već pokazati da je: „tvrd orah voćka čudnovata, ne slomi ga al’ zube polomi....”! Ovako je bilo dok je nesrećni građanski rat trajao u Jugoslaviji, koji su vodili protivu Srba strani potentati. Ovo ratno stanje u drugom vidu punitivnih sankcija, pljačkom putem bankarskog sistema, predloženih mera za reforme i nasilnih gaulajtera pod diplomatskom zaštitom. Sve ovo i više od toga i dans drži vezane ruke srpskom narodu. A što je još gore, što trube moćnici putem svojih trabanata među Srbima, potplaćenim % što je Stjepan Radić zvao ‘telićima’ (Frankovim telićima u Hrvatskoj), slični telići operišu u srpskim zemljama. A kao poslednja zamka Srbima je linč Tribunal koji je Madlena Olbrajt zvala „Naš tribunal”, garancija je velikom Inkvizitoru naših dana, da će mu poći za rukom da genocidni žig srama priveže srpskom narodu oko vrata, a sebe iskupi od zločina i grehova koje je doneo i usadio na jugoslovenskom prostoru.

2. Linč Tribunal u Hagu. Njega karakterišu dve glavne crte, pored nekoliko drugih. Glavne karakteristike jesu: komedija i bezvlašće. Komedija je u sudskom postupku Tribunala koji je dvokraki instrumenat političkovojne mašine Amerike radi koloniziranja Balkana putem svog vojnog instrumenta NATO. Prepreka ovoj politici jeste srpski narod čiju kičmu treba slomiti fizički 1 psihički. Otuda vojni angažman SAD, plus njeni masovni mediji kao i oni njenih satelita. Ovako uspostavljeni sud jeste tragikomedija od prava i njegove filozofije, izražena u otomanskom pravosuđu kadije, koji je istovremeno i tužilac i sudija. Druga crta, bezvlašće izražena je u prozekutoru-tužitelju, glavnom sudiji, njegovim pomoćnicima i neograničenom domenu vlasti prozekutora, koji može da pozove vojnu i političku silu Inkvizitora u svakom momentu. Sud ima sva obeležja srednjovekovnog papstva i inkvizicije pape Inoćentija III i grofa Simona de Montforta, vojnog zapovednika snaga Inkvizicije prilikom istrebljenja Katara u 13. stoljecu u Langedoku u Francuskoj. Haški Tribunal nema porote, protivu njegovih odluka nema apela; njegovo pris-

Iskra 1. novembar 2002

trasno, često zločinačko ponašanje prema Srbima više je nego očevidno. Okrivljeni Srbi su odmah proglašeni za ratne zločince, presuda pre saslušanja, što je prihvaćeno na zapadu kao normalna i savršena praksa u odnosu na Srbe.

Mesiću: „ .... A što kažeš za raspad Jugoslavije, zar na tom poslu nismo skupno učestvovali....?” Ovo će se još nastaviti, jer politizacija cele stvari godi Haškom tribunalu i njegovim časnicima, ali samo dok se drži u okvirima da su „Srbi izvor svih zala”, kao što u jedan stari zeman govorahu Kajzer Vilhelm II i ratnici Dvojne Monarhije.

Predsednik i tužilac Poslednji i verovatno dobri adut Sadašnji predsednik Tribunala je sudija Мау (Mej) iz Britanije uz nekoliko advokata, Britanaca, koji asistiraju prozekutora Karlu del Ponte. Cudnovato je stanovište sudije Мау-a. Sa svim dužnim poštovanjem, niti imamo velikog ugleda, niti neprikosnovenosti i odmerenosti, niti pak branioca „Due process of Law” (primene punog pravnog procesa). Gospodin Мау nikad i ničim nije opomenuo, a kamo li sprečio, vrlo česte tirade madam del Ponte, protivu okrivljenog Miloševića, koji mora biti smatran nevin, dok se punim procesom suđenja ne dokaže njegova krivica sadržana u optužbi. Gospodin Мау ne ponaša se bolje. Mi znamo da Milošević nije lak ‘pacijent’ u pravnom smislu, niti pak bezgrešan, ali njegovo je puno pravo da se tako ponaša dok se god ne dokaže suprotno.

Veliki promašaj tužioca del Ponte U njenom nastojanju da Miloševiću doaka po svaku cenu, da mu dokaže njenu neiscrpnu listu počinjenih grehova, ona je od strane optuženog doživela fijasko pre dve nedelje (pišemo prve nedelje oktobra) u slučaju ranijeg Miloševićevog ministra Rada Markovića. Ona je bila uverena (tako su je savetovali njeni doušnici, špijuni i ‘majstori s mora’) da će Marković svedočiti u prilog optužbe, ali to je bio potpuni fijasko. Mnogi pravnik da doživi nešto ovako u karijeri, u odbrani svog integriteta, dao bi ostavku na položaj. Verovatno da se madam del Ponte morala preznojavati kad Rade Marković nije hteo da lažno svedoči % i da prihvati razne nuđene uspavanke % protivu svog ranijeg šefa Miloševića. Gospodin sudija Мау i madam del Ponte izgleda nisu ni trepnuli, nego su nastavili, dok, moguće je, ne naiđu na svoj Vaterlo u ovome procesu (Vatrelo, mesto u Belgiji gde je Napoleon bio poražen i primoran na abdikaciju i izgnanstvo).

Karla del Ponte je nedavno pripretila da će novi gaulajter Bosne Sir Pady Ashdown ubrzo biti svedok protivu Miloševića. Sir Pady nije nikakav poznalavac Jugoslavije i vrlo je siromašan u činjenicama, ali bogat u propagandnim lažima i večitoj srbofobiji % „Bomb the Serbs” % od prvog dana građanskog rata to je bila njegova lozinka. Zbog ovoga on se uvrstio u red velikih prijatelja predsednika Klintona i Madalene Olbrajt. On je već podviknuo Srbima u republici srpskoj da paze kako glasaju i da napuste „Srpsku demokratsku stranku” koja kažu da je vema Dr Karadžiću i da se više posvete ekomskim problemima u opljačkanoj zemlji koju namemo drži inkvizitor u stanju bede i gladi. A što se Miloševića tiče on je unapred osuđen i ta osuda će biti izvršena. Njegovi kidnaperi, sadašnji vlastodršci u Srbiji, nisu rasmotrili pouku iz istorije. Ta pouka je iz nekoliko dana pre 27. marta 1941. Tada je naša bedna vlada izručila dr Milana Stojadinovića Britaniji, koja ga nije tražila, a odmah posle 27. marta Kneza Pavla, koji takođe nije bio tražen. A šta su naši tadašnji bednici dobili za uzvrat: prvo, Hitlerovu okupaciju i na kraju Titovu, koja još traje, mada u smanjenom obliku, dok je krajnji ishod vrlo mračan i neutešan. Vreme je da Srbi raseku veze na rukama i da se oslobode tutorstva nepoželjnih gopsodara.

Staniša R. Vlahović

Dalji pokušaji madam del Ponte Ovi pokušaji su već počeli sa gospođom Biljanom Plavšić, dobrovoljnim zatočenikom u Haškom zindanu, i sa predsednikom Hrvatske, a ranijim i poslednjim predsednikom Jugoslavije, pre njenog raspada i čerečenja. Gospođa Plavšić, po gatanju meštara zapadnjačkih medija, treba da svedoči protivu Miloševića. A zatim isti meštari nam kažu da od devet tačaka optužbe grehova gospođe Plavšić, osam grehova je oprošteno, dok će po preostalom devetom morati da odgovara. Takođe nam meštari najaviše da bi gospođa Plavšić mogla zaglaviti na večitu robiju zbog devetog greha, a u čemu je taj greh % ništa se ne kaže.

Predsednik Stipe Mesić On je, vrlo verovatno, dok je Jugoslavija bila u jednom komadu, bio donekle Habab sa Miloševićem. Istina, Stipe je bio na vrhovima jugoslovenske hijerarhije dok se Milošević puzao uz strmi nagib ka vrhovima te hijerahije. Svedočenje g. S. Mesića, neočekivano (možda kod drugih očekivano) i normalno otpočelo je i nastavljeno u provincijskom tonu i rečniku ,,ti si krivac za sva zla” i za raspad Jugoslavije. Ovakav dijalog dvoboja godi i g. sudiji Мау-u i madam del Ponte, time što sakriva glavne krivce za raspad Jugoslavije i teže da ih pripišu jedino Miloševiću. Milošević u odgovoru gotovo da kaže g,

Iskra 1. novembar 2002

NOVA KNJIGA 0 minulim vremenima, događajima i ličnostima Marko Pivac: KORACI

U NOĆI

Knjiga se može naručiti na sledećim adresama: 25): 7704 W. U Americi: Milena Svirčić ($ Stevenson St. Milvvaukee, Wl 53213. U Austraiiji Dušan Popović (A$ 35): 141 Dendy St. East Brighton, Vic. 3187. U Kanadi Mirko Čečavac (K$ 30): 8 Bairstovv Cres. Etobicoke, Ont. M9W 4R4. U Evro Zoni Milan Đorđević (23 evra): Eschenvveg 7 46569 Нипхе, Deutschland. U Velikoj Britaniji Paun Vuković (15 funti): 49 Gaddesby Road Birmingham B14 7ЕХ.

KRIZA SAVREMENE DEMOKRATIJE Kriza savremene demokratije se ogleda u nekoliko smerova. Ovde ćemo govoriti samo o jednom smem koji je u našim danima postao toliko očevidan. Ovo se odnosi o nepoštovanju mehanizma demokratije (reč ‘mehanizam’ ovde je samo operativna % da opiše smisao). Na prvom mestu dolazi nepoštovanje ustavnih i priznatih normi, od strane njenih, demokratskih izabranika % vrhovnika. Ovi poslednji postaju novi apsolutistički kraljevi, koji preko svojih ličnih meštara, brojnih dvorjana (ili spin doktor-a na engleskom), zaobilazeći parlamente, kabinete ili ministarske savete donose odluke koje se kose i sa idejom demokratije, izbomosti, ustavnosti i moralne odgovomosti, ukratko često ponašanje neodgovomosti. Kriza potiče iz citadele demokratije SAD, koja je postala kao paganska rimska imperija u doba Tiberiusa 12 godina pre Hrista, koji je nastradao % njegove legije % u močvarima Tanenbega. Divlji Germani, tada su porazili najmoćniju vojsku ondašnjeg sveta. Američka demokratija, gotovo od postanka pati od sistema ,JLobbies" (ili Pressure Groups), gmpe koje prave pritiske na egzekutivu, koja popuštanjem vređa ustavne norme. Amerika ne može više da živi bez rata. To vide mnogi Amerikanci, ali nažalost individualne (neorganizovane primedbe) nemaju učinka. Ova praksa iz Amerike zapljusnula je Evropu. O ovom primeru piše eminentni nemački profesor političkih nauka, Dr Ralf Dahrendorf. On je više od jedne decenije bio direktor čuvene Londonske ekonomske škole za političke nauke Londonskog univerziteta. On je napisao članak u septembru u italijanskom listu „Republica”: „Zabrinutnost evropskih demokrata” sa naslovom „Vreme izabranih diktatora”. (Clanak koji sledi je preveo inžinjer Milan Đorđević, a ovaj uvod je S.Vlahovića.) „Odluke od bitnog značaja za sve ljude, donose se sve češće daleko od parlamenata”. Nije britanski premijer, Топу Blair jedini Evropljanin optužen da svoju funkciju pretvara u predsedničku. Italijanski premijer Silvio Berlusconi, više voli da ga nazivaju predsednikom. Pojam „predsednik” mnogo podseća na američku instituciju, iako Evropljani idu dragim smerom. U Evropi je poslednjih godina u toku proces koji od premijera stvara „izabrane diktatore”!. To konstatuje Ralf Darendorf u rimskoj „Republici”, autor koji sadašnja kretanja u Evropi posmatra u kontekstu negativnih refleksija opšte globalizacije. Svoju tezu o postepenom ali opasnom narašavanju demokratije, autor objašnjava smanjenjem elementamih funkcija nacionalnih parlamenata, koji prema njegovoj oceni, ne predstavljaju više mesta na kojima predstavnici građana govore u njihovo ime, niti su oni institucije u kojima se daju odgovori na značajna pitanja za živote građana. O sve uočljivijem padu uloge parlamenta, elementame demokratske institucije, Ralf Darendorf kaže: „Posećujući ga sasvim retko, izabrani diktatori ne shvataju više parlamenat ozbiljno. Postao je zapravo organ za izvršavanje odluka vrhovne vlasti. Tako je na primer premijer Berlusconi pokušao da u italijanskom parlamentu proturi zakon koji favorizuju njegove lične interese, a njegovu ličnost posebno. U britanskom parlamentu ‘majci svih parlamenata’ vode se debate čija se procedura (kontrole diskusije) naziva ‘giljotinom’, dok značajno važni zakoni, uglavnom, prolaze bez diskusije u zajedničkom domu”!

Evropska unija kao loš primer Ozbiljna analiza, koju ovaj autor prezentira o procesu koji je u toku odnosi se na povredu funkcija najjače tradicionalne političke institucije, potkrpljena je tezom da je za neželje razvoj i kao „kriva” ispada Evropska unija koja daje loš primer državama u Zajednici. Dr Darendorf podseća da je u Evropskoj uniji najveća vlast „Savet ministara”, koji često donosi odluke koje nisu u njegovoj kompetenciji. Savet ministara Evropske unije, kaže ovaj analitičar, pretvara se u parlamenat, koji nije zavisan od glasa evropske javnosti. Postavlajući niz pitanja, pored ovih, zašto umire centralna demokratska institucija u Evropi, ili zašto parlamenat više nije mesto u kome se vode rasprave o vitalnim pitanjima građana; ili zašto se za zloupotrebu vlasti ne odgovara? Ovaj eminentni analitičar navodi niz razloga, stavljajući u prvi red „globanizaciju”. Odluke od prvorazrednog značaja za sve ljude, tvrdi Darendorf, donose se daleko od parlamenta a najčešće su to nepoznata mesta. Pod nepoznatim, čak misterioznim mestima, pisac podrazumeva „administrativne savete” velikih udruženja, privatne susrete eminentnih lidera i drage vrste dogovora daleko od očiju i ušiju javnosti. Mogućno je, sasvim realno, da i odluka o napadu na Irak bude doneta na sličan način. Uprkos najavi da će mnogi evropski parlamenti nameru SAD pokušati da ocene pogrešnom.

Mašine za raspodelu moći Rušenju parlamentarnih demokratskih funkcija doprineli su, s jedne strane, različito vođenje politike od značaja za život građana i, sa drage, politika koja zanima samo jake pojedince. Političke partije su, tvrdi Darendorf, postale mašine za raspodelu moći, pa na taj način rešavaju pitanja od interesa za građane. Partijski lideri se direktno obraćaju građanima, bez mnogo diskusije u parlamentu. U igri su i česte sondaže o raspoloženju građana. Tu su referendumi i plebisciti, formiraju se i specijalne grape, pa se tako dobija prava slika zašto parlamenti nisu više neophodni. Sve pomenuto nadnosi senku autoritativnosti nad političkim životom u Evropi. Politička klasa postaje jedna vrsta liderske nomenklature ili zbira moćnika koji više vole populamost nego debatu. Tim ljudima se čini da nije potrebno da objašnjavaju svoje političke stavove i namere u parlamentu, koji je za njih samo „rezervat” na raspolaganju da se saglasi sa njihovom politikom. Kad debata izgubi svaki smisao i rezon, građanima jedino preostaje da politiku prepuste dragima i da za nju ne pokazuju nikakvo interesovanje. Umesto ovog dolazi do posvećivanja privatnim interesima i privatnim obavezama, prepuštajući vladi da vlada. Nestankom nekad suštinskih sadržaja koji su partije imale, izbori gube svoju draž, zaključuje Dr Darendorf.” Preveo: Ing. Milan Đorđević МАРШИЧАНИН: ОДЛАГАЊЕ СЕДНИЦЕ ДОБАР ЗНАК. Потпредседник ДСС Драган Маршичанин рекао је данас да би најава одлагања седнице Скупштине Србије могла бити "добар знак" да се одустаје од разбијања државних институција. Оценио је да би то могло да значи да је премијер Србије Зоран Ђинђић наишао на отпор унутар посланичке групе ДОС-Реформа Србије када је реч о непоштовању одлуке Савезног уставног суда о повратку посланика ДСС у парламент. (Бета, 17.10.2002.)

Iskra 1. novembar 2002

После признања кривице, Плавшићева се сматра у РС

ИНСАЈДЕР ЗА СВА ВРЕМЕНА Чланак под горњим насловом објављен је у листу ПАТРИОТ (Република CpncKa)<patriotmagazin.com/media> број 35, 7.октобар, 2002., одакле га преносимо. Аутор написа је Зоран Жужа (Извињавамо се ако је презиме нетачно, јер у преношењу са Интернета нека специфично наша слова се често одређују по смислу). Наднаслов је дала Искра. *

Само правни и политички лаици који не знају ништа о политичкој природи Хашког трибунала и истим таквим оптужницама које подиже тужилаштво тог суда, или они који из различитих личних и политичких разлога лажу себе и свој народ, могу да тврде да споразум Биљане Плавшић са тужилаштвом Трибунала представља изненађење. Напротив, признање кривице за једну од укупно осам тачака оптужнице која њу и Момчила Крајишника терети да су, учествујући у „удруженом злочиначком подухвату”, починили геноцид, злочин против човјечности и кршили законе и обичаје рата круна је једне трагичне и по српски народ и РС погубне политичке каријере бивше предсједнице овог ентитета. Како год, својевремено, није успјела да амортизује политичке пријетње, уцјене и одупре се ултиматумима својих америчких пријатеља, који су преко ње и њених политичких сателита испуњавали своје интересе у региону и спирали сопствену одговорност за ратну трагедију у бившој Југославији и БиХ, тако ни сада, када је за све што је урадила награђена хашком оптужницом, Плавшићева није у стању да се, попут Слободана Милошевића и Момчила Крајишника, суочи са исконструисаним оптужбама и пред свјетском јавношћу објелодани барем дио истине о свему што се догађало на овим просторима. Речено језиком Запада: Плавшићевој је и тада и сада била додијељена улога „инсајдера” са истим циљем - да се политичким и правним средствима разбије РС. И награда за „добро владање” биће слична, без обзира на то што Плавшићева очекује другачије: није била амнестирана од тужилаштва Трибунала, неће, сигурни смо, бити поштеђена ни подуже затворске казне, без обзира на шта је пристала и шта ће у блиској будућности урадити. Олбрајт: оптужницу у ладицу! Оно што су многи склони да назову храброшћу прије би се могло назвати кукавичлуком и тврдоглавошћу. У политичкој каријери Биљане Плавшић тако је било од 30. маја 1997. године, када се иза кулиса мировне конференције у португалском граду Синтри први пут у четири ока састала са тадашњим америчким државним секретаром Медлин Олбрајт. Још тада је Олбрајтова предочила Плавшићевој да је, заједно са већином осталих ратних лидера РС, оптужена за ратне злочине и, како се вјерује, понудила да та оптужница буде гурнута у ладицу у замјену за политичку кооперативност предсједнице РС. Од Синтре наовамо Плавшићева је кренула на пут без повратка, због којег ће у септембру 1998. године изгубити предсједничке изборе, због којег ће се распасти неприродна Коалиција Слога, а њена странка пасти на маргине борбе за улазак у Парламент РС. Оптужница можда јесте склоњена у ладицу, али то није баш свима саопштено: 6. маја 1998. године аустри-

Iskra 1. novembar 2002

јске власти на бечком аеродрому „задржавају” Плавшићеву, која путује у Лондон на позив тадашњег шефа британске дипломатије Робина Кука. Аустријска полиција саопштава да је Плавшићева „задржана” на основу налога Хашког трибунала за хапшење издатог далеког 10. августа 1995. године! Скандал је, међутим, избјегнут брзом интервенцијом Вашингтона и Лондона, након које Трибунал „одлучно демантује” да постоји било каква оптужница или налог за хапшење предсједнице РС. Тада је још била потребна. Милер: оптужница из ладице! Почетком децембра 2000. године, када је Плавшићева, вољом народа, изгубила не само власт већ и било какав утицај у РС, почело је да се шушка о из ладице извађеној и отпечаћеној оптужници, о којој бившу предсједницу крајем децембра исте године у њеном стану у Бањалуци обавјештава тадашњи амерички амбасадор Томас Милер. Након тог разговора Плавшићева божићне празнике проводи у Београду с породицом, а потом, на дан када је РС славила 9. годишњицу постојања, о светом Стефану, 9. јануара 2001. путује у Хаг, гдје се добровољно предаје Трибуналу. Све док није објављен садржај оптужнице, западни медији, покушавајући да оправдају, најблаже речено, дволичну политику својих лидера, писали су да ће Плавшићева у Хагу имати статус свједока оптужбе у процесима против Слободана Милошевића и Момчила Крајишника. Када су, међутим, прочитане оптужбе, било је јасно да западни лицемјери Плавшићеву неће третирати нимало другачије од њених политицких непријатеља. Бивша предсједница РС одбила је да призна кривицу, што је додатно погоршало њену ситуацију: пребачена је у зидине затвора у Шевенингену, а у хашкој судници, упркос оштром противљењу њене одбране, донесена је одлука да јој се суди заједно са Крајишником. Њене најружније ноћне море биле су претворене у стварност. Послије непуних осам мјесеци проведених у хашкој притворској јединици, Плавшићевој је одобрено да се брани са слободе, али тек након чврстих гаранција званичног Београда, у који се враћа 6. октобра прошле године. У међувремену, и тужилаштво и судско вијеће отежу са почетком процеса, иако је Крајишник у притвору од 3. априла 2000. године. И Карла дел Понте је ружно сањала: њене ноћне море били су Радован Караџић и Ратко Младић. Обје стране за споразум Није лако утврдити шта је изазвало склапање споразума између тужилаштва и Плавшићеве, као ни то ко је коме први понудио споразум, будући да су за то обје стране имале своје разлоге. Свој кључни разлог Дел Понтеова је навела на почетку суђења Милошевићу за Хрватску и БиХ: без инсајдера који би били спремни да „играју” по нотама тужилаштва, готово су никакве шансе да се докаже веза бившег југословенског предсједника са ратним догађајима, а поготово са злочинима почињеним у БиХ. Но, да би Плавшићева свједочила, било је потребно што прије окончати њен случај, што ће се, како је најављено, и десити средином децембра, када ће судско вијеће изрећи пресуду бившој предсједници РС.

Инсајдер... Други разлог јесте чињеница да је Плавшићева почела да поболијева: када је недавно због слијепог цријева морала да посјети љекаре, Дел Понтеова је дигла узбуну. Извори блиски Трибуналу тврде да је главни тужилац, која никада није превише вјеровала гаранцијама Београда, сумњала да је неко покушао да отрује Плавшићеву. С друге стране, извор близак бившој предсједници РС потврдио је Патриоту да Плавшићева ни физички, а поготово психички није спремна на дуготрајан хашки процес, након којег би ионако била осуђена јер је, тврди тај извор, с обзиром на политички карактер суда, тешко и замислити да би и Плавшићева и Крајишник, без обзира на доказе које би извели, могли бити ослобођени од оптужби за које се терете. Четврти и посљедњи разлог због којег је Плавшићева прихватила нагодбу такође је психичке нарави: она се никада није могла помирити да са Крајишником сједи на истој оптуженичкој клупи. Због њеног познатог тврдоглавонепријатељског односа према Крајишнику тешко је повјеровати у тврдње тужилаштва да Плавшићева неће свједочити против бившег предсједника Народне скупштине РС и српског члана Предсједништва БиХ, иако му је, по процјенама неких правних експерата, максимално отежала ситуацију већ и самим признањем кривице за дио оптужнице који се односи на прогоне на политичким, вјерским и расним основама, који су у тужби оквалификовани као злочин против човјечности. Шта је „признала” Плавшићева Одмах након што је путем видео-везе са судницом Трибунала Плавшићева испунила свој дио споразума и признала кривицу, портпарол тужилаштва Флоренс Артман славодобитно је изјавила да је бивша предсједница РС први високи функционер тог ентитета који је признао кривицу. Задовољство није крио ни представник Трибунала у Сарајеву Рефик Хоџић, који је оцијенио да ће, након признања Плавшићеве, остали оптужени тешко моћи доказати своју невиност. Истовремено, Слободан Зечевић, адвокат генерала Момира Талића, и Игор Пантелић изразили су забринутост због оваквог развоја ситуације и најавили да ће обавити хитне консултације са својим клијентима и у Хашком трибуналу. Ако погледамо „измијењену консолидовану оптужницу” против Биљане Плавшић и Момчила Крајишника, коју је Карла дел Понте предала суду тек у марту ове године, видјећемо да се у њеном првом дијелу бивши српски лидери (и не само они) третирају као учесници „удруженог злочиначког подухвата” на просторима бивше Југославије. „Момчило Крајишник и Биљана Плавшић су дјеловали у договору с другим члановима удруженог злочиначког подухвата, укључујући Радована Караџића и Николу Кољевића. Међу осталим члановима удруженог злочиначког подухвата били су: Слободан Милошевић, Жељко Ражнатовић (звани Аркан), генерал Ратко Младић, генерал Момир Талић, Радослав Брђанин, те други чланови руководства босанских Срба на републичком, регионалном и општинском нивоу; чланови руководства СДС-а на републичком, регионалном и општинском нивоу; припадници Југословенске народне армије, Војске Југославије, Војске Српске Републике Босне и Херцеговине, касније Војске Републике Српске, Територијалне одбране босанских Срба, полиције босанских Срба, те припадници србијанских и босанско-српских паравојних снага и добровољачких јединица, те војне и политичке личности из (Социјалистичке) Федеративне Републике Југославије,

Републике Србије и Републике Црне Горе”, наводи се у оптужници. На основу ове и других до сада подигнутих оптужница, те свега што је тужилаштво изнијело на почетку суђења Милошевићу за Хрватску и БиХ, није тешко извести закључак да тужилаштво Трибунала има намјеру да прекроји историју и кривицу за ратове на просторима бивше Југославије припише само српској страни. Неуставно отцјепљење Словеније, Хрватске и БиХ у свим оптужницама третира се као право народа на самоопредјељење и као нормална ствар, будући да се у свим документима Трибунала експлицитно наводи кад је која од бивших југословенских република призната од западних земаља. Од тог датума, без обзира на Уставом бивше СФРЈ гарантовано право српског народа да остане у Југославији, српска руководства у СРЈ и РС имају третман својеврсних „завјереника” или „побуњеника против суверених држава насталих распадом бивше Југославије с циљем стварања велике Србије”. Управо зато Милошевић од почетка суђења не признаје Хашки трибунал, а поготово оптужнице које су против њега подигнуте. Управо стога се труди да свијету, а не хашким тужиоцима и судијама, саопшти онај дио истине којег није било у медијским извјештајима нарученим и плаћеним у Вашингтону, Бону, Лондону, Загребу и Сарајеву. У оваквом „третману историје” и српских лидера лежи и одговор због чега Хашки трибунал још увијек није подигао оптужницу против било ког бошњачког лидера из БиХ. Постоји ли било који бошњачки или хрватски ратни лидер у овој земљи који не би могао бити оптужен за ширење страха од друга два народа међу припадницима свог народа? Зар нису командовали својим јединицама и пропустили да казне злочине и злочинце, зар нису наоружавали припаднике свог народа, зар нису тражили помоћ Војске Хрватске и/или добровољачких одреда из Хрватске, Санџака или исламских земаља, зар нису ускраћивали информације о злочинима које су починиле јединице под њиховом командом? Признање умјесто истине На питање о посљедицама потеза Биљане Плавшић добили смо различите одговоре. Први адвокат Плавшићеве Крстан Симић у изјави за Патриот тврди да се у Хагу сваки случај третира посебно, односно да признање Плавшићеве неће утицати на суђење Крајишнику и другим оптуженицима српске националности. „Њихов концепт суђења не полази од тога да се утврди потпуна истина, већ од тога да ли је тужилаштво успјело да одради свој дио посла или не. Ако се Биљана Плавшић осјећа одговорном и ако је дала изјаву при чистој свијести, онда се њих не тиче то да ли је она невина. Стога ће тужилаштво у случају против Крајишника морати да спроведе цијели поступак и доказе навода из оптужнице”, истиче Симић и додаје да у цијелој причи може бити корисна чињеница да је Плавшићевој скинута оптужница за геноцид. Сасвим другачије мишљење има Синиша Ђорђевић, савјетник премијера РС за односе са Хашким трибуналом, који за наш лист оцјењује да ће тужилаштво користити признање Плавшићеве у процесима против Милошевића и Крајишника. „Како је ријеч о готово истој оптужници, оно што је Плавшићева признала тужилаштво ће третирати као доказану ствар и неће се на то више освртати. Истина, РС не може бити осуђена, али се, због тог система који тужилаштво покушава да увезе, могу политички дисквалификовати они који су били овлаштени да у име народа доносе одлуке за вријеме рата и након њега”, истиче Ђорђевић. Он додаје да је права штета што и одбрана Биљане Плавшић није искористила могућност

Iskra 1. novembar 2002

ПЕТА МЕЂУНАРОДНА ХИЛАНДАРСКА КОНФЕРЕНЦИЈА У РАШКОЈ МЕД И ЈЕД Покојни песник Драгослав Драгутиновић је издао збирку песама под насловом „Записано, да се не заборави”. Да и ја запишем, док се свега сећам, док се не заборавим. Ради се о Петој међународној хиландарској конференцији, одржаној на Копаонику у времену од 8. до 14. септембра 2002. године. Одлучили смо да се конференција одржи на територији Рашке, за коју сам у свом говору на отварању конференције, рекао да је то област државотвораца, миротвораца, црквоградитеља и мученика. Ту је рођена Србија, ту су стародревни манастири, Петрова црква, Сопоћани, Стара и Нова Павлица, Црна река, Студеница. Било је природно да за организаторе конференције изаберемо људе из Рашке, а не из Београда. Наравно, тиме смо се замерили Хиландарском одбору при Српској академији наука и уметности у Београду, односно једном њеном члану који је навикао да свира „прву виолину”. Пре него што смо стигли у Србију, чули смо, а и читали, о бојкоту који је организовао академик Димитрије Стефановић, уз помоћ Данице Петровић и других. Отуда је на конференцији учествовало 62 научника из девет земаља, али само неколико из Србије, оних који се нису бојали академика Стефановића. Новине, („Политика”, „Борба”, „Вечерње новости”, а и друге за које не знамо), радио и телевизија су свакодневно доносили извештаје о конференцији, све док „Политици” није телефонирао неки „силник” из Академије, па је престала да објављује извештаје. Ја саботерима нисам остао дужан. У уводној речи коју сам у Рашкој одржао на отварању конференције, говорио сам о „блатобацачима” и „кочничарима” као редовној опозицији нашем центру, од почетка до данас. А и у интервјуима нисам ћутао у вези са њима. Овде је текст мог говора у Рашкој, на отварању конференције: Ваша преосвештенства, уважени свештенослужитељи, драге колеге и сви присутни,

Инсајдер ... да руши опште поставке оптужнице. „Мислим да постоји нека врста нагодбе са Плавшићевом јер због чега исто ово није урадила и прије годину дана, ако стварно сматра да је крива”, упозорава Ђорђевић и додаје да ће се више знати након што судско вијеће у децембру изрекне пресудуБез обзира на то какву ће одлуку донијети судско вијеће Хашког трибунала, коме, нимало случајно, као и на суђењу Милошевићу предсједава судија Меј, једно је сасвим извјесно: Плавшићева ни у својству хашког затвореника није успјела да смогне снаге и одлучности да помогне РС и њеном народу како би се утврдила истина о рату и ратним злочинима на овим просторима. Без обзира на то да ли ће свједочити у процесима против Милошевића и Крајишника, она ће и у Бањалуци и у Хагу остати запамћена као оруђе у рукама међународних политичких мешетара. Или, како би они сами рекли, српски инсајдер за сва времена.

Пошто вас је др Предраг Матејић, директор Архивског центра за проучавање словенског средњевековља и кустос Хиландарске научне библиотеке поздравио полиглотски, мени је дата част да вас све поздравим у име тих научних установа на српском језику. Добро дошли и хвала вам што сте се позиву одазвали и дошли да учествујете на овој конференцији. Радујем се да се конференција отвара упркос тешкоћама и сметњама на које се наишло приликом организовања исте. Нажалост, међу онима који нам не само нису дали потпору већ се трудили да нас омету, нашле су се и особе које су уживале гостопримство Хиландарске собе, где им је омогућен научни рад са научним материјалом који се тамо чува и додељене им издашне стипендије. Захваљујем Скупштини општине Рашке, која је на седници одржаној 28. марта 2002. године, формирала Организациони одбор чији је председник Мирољуб Јоковић, а чланови: Драгослав Шумарац, Милорад Савићевић, Слободан Милосављевић, Слободан Ђукић, Војислав Миловановић, Слободан Милеуснић, Јован Деспотовић, Милисав Савић, Матеја Матејић, Бојан Миловановић, Вулић Пашајлић, Милутин Кречковић и Милојко Милићевић. Овом одлуком СО Рашка се обавезала да и финансијски помогне ову конференцију. Свима горе поменутима најсрдачније захваљујем на уложеном труду да се ова конференција одржи и, надам се, буде успешна. Посебну захвалност изражавам Мирољубу Јоковићу који је био неуморна и незадржива локомотива која је вукла огроман терет да би се конференција одржала. Ожалошћен сам, али не изненађен, да одржавање конференције није наишло на потпору код многих од којих смо то очекивали. И у прошлости смо доживљавали слично искуство. И остварење Хиландарског пројекта и Хиландарске библиотеке, како

Зоран Жужа

Iskra 1. novembar 2002

Пета Хиландарска ... су се некада називали, није протекло без сметњи. Још се не зна, али једног дана ће се знати, какве су те сметње биле и од кога су долазиле. Било је доста блатобацача и кочничара који су много чинили да се спречи остварење ових установа, од којих они који су их остваривали нису имали никакве личне користи. Међу блатобацачима се нарочито истакао бугарски лист „Дума” својом апсурдном и бестидном љагом на „браћу” Предрага и Матеју Матејића. Број блатобацача је импресиван, али ипак је мањи од броја кочничара. Ови други су заступљени и установама, и појединцима који су улагали много напора да спрече остварење замисли о Хиландарском пројекту. Међу њима је било представника цивилне власти, научника, па, нажалост и црквених великодостојника. Припадали су разним нацијама и живели у разним државама, али им је непријатељски став према Хиландраском пројекту био заједнички. Остао нам је у неизбрисивом сећању један „колега” из веома престижне научне установе у Београду, који је у Хиландару, где смо се срели, дошао у моју келију, стиснутом песницом претио и викао „Све ћемо учинити да вас спречимо!” На срећу науке „колега", није успео да нас спречи. После тридесет и три године савесног рада, Хиландарска научна библиотека располаже са микрофилмовима преко 5.000 рукописа, из преко осамдесет библиотека из двадесет и једне државе. То представља преко милион страница драгоценог материјала који је на расположењу научницима и заинтересованима за проучавање и разгледање. Надамо се и верујемо да ће се број рукописа на микрофилмовима стално повећавати. Да поновим: срећан сам и радостан што се ова конференција одржава. Моја срећа и радост су увећане тиме што се одржава у Рашкој. Силом прилика ја већ педесет и осам година живим изван Србије. Али магде и маколико дуго живео ја сам био, остајем и остаћу Србин православац. Никакав модијализам ми неће истиснути из свести сазнање да сам Србин и никакав екуменизам не може избрисати из моје свести да сам православан. Отуда, за мене је ова територија на којој се одржава конференција света земља. То је постојбина државотвораца, миротвораца, књиготвораца, градитеља цркава и манастира, мученика и светитеља. Ми који се бавимо проучавањем рукописног блага које су нам они оставили, чепркамо по том благу, па ако и не следимо, онда бар упознајемо прицнипе и идеале по којима су они живели. Камо среће да је много већи број оних који изучавају старинске рукописе. Нема их много јер занимање овом граном науке није пробитачно. У ово доба када су прагматизам и материјализам заменили идеализам, бира се професија у којој се добро плаћа. Идеали богољубља и човекољубља замењени су идеалима самољубља и користољубља, идеал служења % идеалом господарења. Погонска снага подухвата у далекој прошлости је била љубав, а у наше време је мржња. Примере који би илустровали ову тврдњу није потребно наводити, јер сви смо сведоци догађаја који ово потврђују. Све више верујем да је грчки филозоф Емпедокле био у праву, бар што се тиче симболике и метафорике ако не и емпирике. Он је тврдио да се свемир састоји од ситних делића. Две силе га уобиличавају. Градилачка сила је љубав, која учини да се сви делићи окупе заједно, и тако се формира свет. Онда рушилачка сила, мржња, почиње своје дејство и делује док се сви делићи не раздвоје и оствари се хаос. Када је хаос потпун, онда опет почиње да делује градилачка сила, љубав и опет се свет уобличи. Тако ова два процеса трају до бескраја.

Хтео бих да верујем да ми, сви који смо окупљени на овој конференцији, заступамо креативну силу % љубав. Разног смо порекла, разног угледа, разних могућности, али нас љубав према науци спаја. Нека се наша спона појача међусобним поштовањем, без обзира којој нацији припадамо и у којој држави живимо. *

Али, да почнем од почетка. Предраг и ја смо из Колумбуса кренули за Београд 3. спетембра. У Београд смо стигли 4. септембра. На аеродрому су нас, поред наших рођака из Смедерева и Обреновца, сачекали др Мирољуб Јоковић, Драган Драгојловић, др Олга Карпов, др Слободан Милеуснић и др Драган Суботић. Од аеродрома смо се најпре одвезли у хотел „Славија” где смо одсели... Наш „шофер” је тада и у току целе посете Србији био др Мирољуб Јоковић. Сутрадан смо имали састанак са г. Војом Вућићевићем, председником добротворне организације „Миливоја-Миће Мандића” из Београда. Господин Вућићевић, улажући сопствена средства и средства која му обезбеђују синови, успешни извозници малина за цео свет, проба да спасе Рашку од судбине Косова. Купује земљу, стоку и пољопривредну машинерију младим људима са села, да би остали у селима. Он нас је позвао на ручак у ресторан (не сећам се имена) поред Калимегдана. У току ручка нас је обавестио о свом раду. Присуствовали у и др Милеуснић, др Јоковић, Предраг и Предрагова вицедиректор Мери Елен Џонсон, која се иначе одазива на има Паша (моја бивша суденткиња). Шестог септембра смо Предраг и ја имали пријем код Његове светости патријарха Павла. Остали смо у једночасовном разговору. Том приликом смо се и снимили заједно са Његовом светошћу. После пријема код Његове светости отишли смо на ручак код др Олге Карпов. На ручку су са нама били, поред многих које не помињем, и др Милеуснић, др Јоковић и Драган Драгојловић. Седмог септембра је Предрага, Пашу и мене др Јоковић одвезао на Копаоник, где је предвиђено да се одржи Пета међународна хиландарска конференција. Дочек у хотелу „Гранд” је био дирљив. Једна девојка, у народној ношњи, је чекала и на послужавнику држала со и хлеб, традиционалан начин дочека. Поред ње су стајали келнери са послужавницима на којима су биле чашице са разном ракијом и безалкохолним пићем. Смештени смо у првокласном хотелу „Гранд” који пружа све удобности. На том врху Копаоника има више хотела и, у току зимске сезоне, то је веома добро посећена туристичка атракција. Само отварање, 8. септембра 2002. било је предивно. Присуствоало је много народа из саме Рашке, околних места, али и из Београда, Краљева, Крагујевца, Смедерева, па чак и из Лесковца. Конференцију је отворио Његово преосвештенство епископ банатски Хризостом, који је скуп поздравио у име Његове Светости патријарха Павла. Сем њега говорили су епископ Рашко-призренски Артемије, министар Шумарац, затим министар вера, па г. Ковачев, директор Матице српске, др Мирољуб Јоковић и ја. После говора наступила је фолклорна група и дочарала дивну атмосферу. Деветог септембра су почела радна заседања конференције. Избор врха Копаоника за место заседања

Iskra 1. novembar 2002

је био пресудан за изванредно добру посету заседања. Да је била у граду, учесници би били у искушењу да одлазе у куповину и разгледање знаменитости. Овако нису имали где да оду, него на конференцију. Тако је посета била 100 одсто. Најревноснији, најтачнији, најиздржљивији је био Његово преосвештенство епископ господин Артемије. Први је долазио, пажљиво слушао и никада није изостао са заседања. Разумео је предавања на словенским језицима, али није одлазио са заседања и када су предавања била на енглеском иако, како ми је сам рекао, та предавања није разумео. Десетог септембра, после одржаних заседања, приређено је књижевно вече. Том приликом су читали своје песме Драгана Драгојловића, Слободан Ракетић и писац ових редова. Једанаестог септембра ме је посетио свештеник из Лешка и донео ми, врло лоше узрађене фотографије звона у старој цркви у Лешку. То звоно смо ми, припадници Трећег ђачког добровољачког одреда, поставили на звонику старе цркве у пролеће 1942. године. Мој драги и цењени пријатељ и саборац Милоје Илић ме је стално молио да када одем у посету Србији, проверим да ли је звоно још тамо. Раније нисам успео, али овог пута сам успоставио везу са садашњим парохом, младим о. Миломиром Влашковићем, те је он звоно сликао и слике ми донео. Квалитет слика, нажалост, није добар, али се на једној слици види „1941-1942 добровољци”. Касније су, свакако четници који су после нас били на том простору, на звону уклесали „Док се ова звона чују, четници ће да ратују”. Тај натпис је иструган. Дванаестог септембра, поред редовних заседања, приређен нам је „коктел парти” и подељени, нама из организационог одбора, поклони. Тринаестог септембра, учесници на конференцији су одвежени аутобусима на обилазак манастира. Обишли су Стару и Нову Павлицу, Ђурђеве ступове и Сопоћане. У Сопоћанима је господин Воја Вућићевић приредио ручак за све учеснике на конференцији. Пред ручак је мени предао албум са фотографијама снимљеним приликом отварања конференције у Рашкој. На ручку нисам могао да останем, јер је по мене дошао о. Миломир да ме одвезе у Лешак. И Лешак и Лепосавић су сада на „ничијој земљи” (Buffer zone). На граници те „ничије земље” су стражарили „чувари” % белгијски војници. Нису ми правили никакве тешкоће. Када смо стигли у Лешак, чекала је група парохијана. Сви сем једнога, су били млади. Овај старији је био жив и присутан када смо звоно поставили. Рекао ми је да су партизани, када су „ослободили” ову територију, свештенику који је био у време када смо звоно поставили, најпре запалили браду, а затим га убили. Хтео сам да сам снимим звоно, али ми је о. Миломир рекао да су степенице веома несигурне, па ме је молио да се ја не пењем. Он је узео мој фотоапарат и сликао је, али немам утисак да му је слика звона и натписа успела. Остао сам у разговору са присутним парохијанима, а затим ме је о. Миломир одвезао на Копаоник. Уместо радног заседања била је заказана промоција моје две књиге, објављене у вези са конференцијом. Једна је „Древне хришћанске литургије”, а друга „Егерија: Путовање по светој земљи”. То је путопис из четвртог века, изванредно занимљив. Обе књиге су дељене бесплатно свим учесницима на конференцији, новинарима и неким пријатељима. Преосвећеним владикама Артемију и Хризостому је, на њихов захтев, дат већи број

Iskra 1. novembar 2002

примерака да их поделе манастирима и црквама у својим епархијама. О овим књигама су говорили др Слободан Ракетић и Предраг Р. Драгић-Кијук. После промоције имали смо велико задовољство да слушамо браћу Теофиловиће, познате певаче старих српских песама, на стари начин. Публика је била одушевљена њима и једним чланом њихове група који је свирао у гајде и на фрули. Четрнаестог септембра, по завршетку конференције, кренули смо за Београд. Успут смо посетили Стару и Нову Павлицу, Петрову цркву, манастир Градац и Студеницу. Свуда смо, сем у Студеници, били лепо и срдачно дочекани и владика Артемије је присутнима говорио о знаменитим местима које су посетили. Сви учесници на конгресу су за Београд превожени аутобусима. Мене је др Јоковић возио својим аутомобилом, јер сам га молио да успут станемо у саборну цркву у Крагујевцу да бих посетио гроб блаженопочившег епископа Саве. Тако је и учинио. Када смо стигли пред катедралу, све ми је изгледало другојачије. Само годину дана пре тога, 5. и 6. маја 2001. године, био сам гост владике Саве. Све је било пуно живота. Сада % некако пусто и безживотно. Не видим ђаке да, као некада, улазе у цркву, упале свећу, помоле се Богу и излазе. Сећам се богослужења на дан 6. маја, крсне славе владике Саве. Сећам се резања колача, затим великог броја гостију на славском ручку. А најјаснија ми је у сећању слика владике Саве, домаћина, достојанственог, али радосног. Све ово сам у себи доживљавао док сам стајао крај гроба владике Саве. У цркви сам био сам самцит. Добро је да је тако било, па нико није видео моје сузе, нити чуо моје гласно ридање. Богу сам се молио, а владици Саве износио јад и горчину због невоља његове омиљене парохије у Колумбусу и због недела које је у вези са конференцијом починио његов и мој „пријатељ”. По доласку у Београд, ми се телефоном јавио академик Димитрије Стефановић, али ја сам одбио да са њим разговарам. Петнаестог септембра сам присуствовао светој литургији служеној у цркви Сабор српских светитеља, на Карабурми, у Београду. Нисам учестовао у богослужењу због мојих здравставених проблема, пошто имам проблема са равнотежом % вртоглавица % али сам беседио и, у присуству препуне цркве, проти Живадину Протићу, старешини те цркве, предао три чека са укуупном свотом од 25.000 долара. Новац је из Задужбинарског фонда проте Слободана и протинице Ане Живадиновић, којим управљам. Од те своте ће се подићи зграда за потребе црквене школе и културних приредаба. По уговору и договору, на згради ће бити табла са натписом да је то Задужбина проте Слободана и протинице Ане и њима ће се, сваке године у другој седмици јануара, одржавати парастос у тој цркви. Његова Светост патријарх г. Павле је одобрио овај пројекат и надзираваће испуњење нашег договора. После свете литургије, служили смо (и ја учествовао) парастос о. Слободану и протиници Ани. Затим смо били гости на ручку који је приредио прота Живадин. Шеснаестог септембра мене су посетили неки који су желели да ме види. Затим су нас, Предрага, Пашу и мене, др Мирољуб Јоковић и његова супруга Маја, одвезли у Бешку у неки познати рибљи ресторан.

Пета Хиландарска ... Седаманаестог септембра смо, Предраг, Паша и ја посетили Смедерево. Паша је узела масу снимака, па ћемо видети шта ће испасти. Осамнаестог септембра сам најпре, у Клубу књижевника Србије, дао интервју за телевизију. Затим сам посетио родитеље др Зорана Ботића, који је дуго времена био парохијан цркве у Колумбусу, а сада живи са породицом у Менсфилду. Онда нас је, Предрага и мене, покупио др Јоковић и одвезао најпре у Панчево. Тамо смо посетили Наталију, сестру Боре Карапанџића... Из Панчева нас је др Јоковић одвезао у Вршац где смо били гости епископа Хризостома. Затим смо, заједно са њим, кренули за Средиште, где је подигао дивну црквицу, конак и звонару која је верна копија куле светога Саве у Хиландару. Сада почиње зидање велике цркве на том месту. Увече смо присуствовали служењу вечерње. Затим смо, у веома пријатном разговору остали са епископом Хризостомом скоро до поноћи. Деветнаестог септембра смо присуствовали служењу свете литургије. Служио је сам епископ Хризостом. После литургије смо имали малу закуску, а онда нас је др Јоковић одвезао у Нови Сад у Матицу српску. Дочекао нас је председник Матице српске господин Ковачек. Ту су већ били др Слободан Милеуснић, др Олга Карпов, Драган Драгојловић и још неколико познаника. У један сат по подне почело је свечано заседање, посвећено писцу ових редова. Говорили су, најпре др Ковачек, затим епископ Хризостом, др Јоковић, Драган Драгојловић и др Олга Карпов. Господин Ковачек је објавио да сам званично примљен за редовног члана Матице српске. У публици је био и епископ бачки, господин Иринеј Буловић са којим сам имао врло пријатан разговор. После свечаности имао сам неколико интервјуа за радио. Један су обавили наши млади следбеници који су ми подарили дивну икону светога Василија Острошког. Затим смо у ресторану Матице српске били гости (нас неколико) председника Матице српске, господина Ковачека.

Јоковић одвезао на аеродром, где смо морали стићи у 4.30 ујутру. Одатле смо, срећни због успеха конференције, а ожалошћени због бојкота који су организовали наши „пријатељи”. Све у свему, Пета међународна хиландарска конференција је била несумњиво незаборавни догађај. Сведочанство о томе су упитници које су испунили сви учесници на конференцији. Сви са одушевљењем говоре о успеху конференције. Као пример наводим поруку коју је др Олга Недељковић упутила др Мирољубу Јоковоћу: Драги колега Мирољубе, Хвала Вам пуно на одлично организованој Петој међународној хиландарској конференцији, одржаној у Вашем родном региону старе Рашке и Копаоника. С обзиром на још веома тешку економску ситуацију у Србији, морам рећи да сте прави чудотворац, када сте нам обезбедили овако одличне услове за боравак у летњиковцу Копаоника и рад конференције у његовом културном центру. То је био прави подвиг са Ваше стране и Ваших сарадника у Рашкој. Иако је сама конференција била веома успешна и дала плодне резултате, успоставивши нове научне везе и нову посткомунистичку словенску сарадњу, кулминација наше конференције је била наша посета манастирима. Никаква луксузна издања не могу да замене те живописне објекте нашег средњег века, недостижан квалитет боја и облика на фрескама који су доступни само непосредном посматрачу. У сваком погледу конференција је била изузетно успешна, а особито у њеним културно-забавним аспектима. Ту су Ваше организаторске способности дошле до правог изражаја. Доиста у пуном сјају сте нам представили песничке и музиколошке вредности Ваше регије, на чему Вам посебно захваљујем. „Last but not leasf', посебно сте ме задужили са Вашим поклоном, Вашом књигом „Онтолошки пејсаж постмодерног романа”. Она делује веома импресивно, почела сам да је читам. Желећи Вам и даље пуно успеха у Вашем научном раду, а и као незамењивог организатора међународних конференција, ја Вам шаљем изразе моје захвалности за сав Ваш рад и огроман дорпинос овој нашој конференцији и њеним успешним резултатима. Уз остале најбоље жеље и срдачни поздрав, Олга Недељковић

Двадесетог септембра је, у 11.00 сати, била конференција за штампу, која је одржана у Удружењу књижевника Србије у Француској улици бр. 7. Др Јоковић је именовао „блатобацаче” а и ја сам додао свој горак коментар на срамоту коју су блатобацачи и кочничари нанели и српској науци и српском угледу, али конференцију нису покварили.

Дакле, изванредно успела Пета међународна хиландарска конференција се не може заборавити. А не може се заборавити ни бојкот који су организовали они који много дугују и нашем Архивском центру за проучавање словенског средњовековља и Хиландарској научној библиотеаци, па у извесном смислу и Предрагу и мени.

По завршетку конференције, отишао сам пешице са г. Владетом Кандићем, познатим као Бата-Канде, до његове куће. Позвао ме је да чујем његову композицију моје песме „Хиландарска молитва”. Уживао сам слушајући хорско певање те композиције, јер је предивна.

22. септембар, 2002.

Затим ме је пред црквом Александра Невског сачекао др Јоковић и одвезао ме на ручак код др Олге Карпов. Имао сам прилику да опет видим др Милеуснића, његову супругу, Драгана Драгојловића и остале познанике. Драган Драгојловић ми је дао први примерак свога тек објављеног романа у коме и мене помиње. Двадесетпрвог септембра је Предрага и мене др

прота Матеја Матејић

СОЛАНА ДОБИО ОД КОШТУНИЦЕ И ЂИНЂИЋА УВЕРАВАЊА да ће уставна повеља Србије и Црне Горе бити усвојена пре него што Савет Европе 8. новембра потврди учлањење Србије и Црне Горе у ту паневропску организацију. (Бета, 18.10.2002.). МИЛОШЕВИЋ ИЗ ХАГА ПОДРЖАО ПАТРИОТСКУ КОАЛИЦИЈУ. Слободан Милошевић се, после председничких избора у Србији, укључио и у кампању за парламентарне изборе у Црној Гори, заказане за недељу, 20. октобра.

Iskra 1. novembar 2002

О новом роману Саве Јанковића:

„АМЕРИКА” Сава Јанковић „Америка”; стр. 273; 24 см; Удружење књижевника Србије % Библиотека Српска дијаспора; Београд 2002.; цена 27 долара. *

Ово је други роман Саве Јанковића о животу и раду тзв. „дипијеваца”. Прошле године му је штампан први роман: „Расељено лице”, сада „Америка”, а после овога долази „Вашингтон”, тако да ће српска загранична књижевност бити обогаћена трилогијом о животу и раду емиграната. На крају књиге стоји биографија: „Сава Јанковић је рођен 1923. године у сремском месту Кленак. Вишу гимназију похађао је у Руму, а велику матуру завршио, као избеглица у Београду. Учествовао је у грађанском рату у Југославији 19411945. као члан добровољачких јединица. По завршетку рата емигрирао и у Италији почео да студира уметност. Од 1947. године је у немачком граду Ахену, где је поред сликарства и скулптуре, студирао и архитектуру. Године 1951. долази у САД. Од 1955. године живи у Балтимору (Мериланд). Љубав према уметности дугује мајци, пореклом из породице Стефановић % која је српској уметности даровала једног песника и преводиоца (Светислав), сликара (Стеван) и музиколога (Павле). Сава Јанковић је писао и мање огледе, али је превасходно песник (аутор две збирке: „Тренуци и трајања” и „Путевима и просторима”, 1994.), сликар и прозни писац. Поред инжењерског занимања, највише времена је посветио сликарству, посебно привржен теми портрета. Излагао у познатим галеријама Мериланда, члан је Удружења професионалних сликара САД, као и „Чаркол клуба”, једног од најугледнијих уметничких клубова у Америци. Објављивао је највише у српским заграничним публикацијама, али је неке своје радове штампао и на енглеском језику. Аутор је до сада две објављене књиге прозе. Четворотомни роман „На прелому” објавио је у београдској „Просвети” (1. том 1994., 2. и 3.1996. а 4. 1997. године) % који Татјана Мурсин управо преводи на руски језик. „Расељено лице”, његов други роман изишао је 2000. године у издању Удружења књижевника Србије. Прозно дело „Америка” је најновији рукопис једног од најплоднијих писаца књижевности српске дијаспоре. Сава Јанковић приводи крају писање свог четвртог романа „Вашингтон”. То је, веома импресивна, Савина биографија. Роман „Америка” има 16 поглавља, која су сва једна од другог интересантнија. Почео је од страха обузетог пред комисијом ИРО-а која је пуштала „дипијевце” у Америку, па транспорт војним бродом преко Атлантика у Њујорк, одлазак у место опредељења у град Алкова, живот и рад у том месту, студирање у Питсбургу, посету Вашингтону и разговоре и сусрете с многим староседеоцима, „дипијевцима” и Американцима. Ова друга књига о животу и раду расељених лица је много боља и кудикамо интересантнија од Савине прве књиге, где је обухватио ужи круг емиграната и описао једно место у Немачкој где је као расељено лице живео. Међутим, роман „Америка” је широких видика и погледа, те описује велики круг људи, разних ћуди и фела и што је најважније % Срба и Американаца са којима ће писац провести цео свој живот. Главна личност романа је Небојша Васиљевић

Iskra 1. novembar 2002

родом из Шапца и велики приврженик генерала Недића и Димитрија Љотића. Као такав долази у Америку и то остаје целог свога живота, што му несумњиво служи на част и понос. Аутор је кроз виђења свог главног јунака много лепо описао и људе и догађаје. И што је најважније % све је то истинито, јер је писац све то лично доживео и преживео. Писац је приказао долазак у Њујорк, дочек од стране Милана Обрадовића, представника српских организација у Америци, па приспеће у Алкову, сусрет са Србином староседеоцем чика Кузманом Вукмановићем код кога ће становати и који ће му бити домаћин са својом супругом Анком за све време боравка у том месту. Затим сусрет и дружење са српским православним свештеником и његовом породицом које је познавао још из логора у Италији. Врло лепо је описао проту Вељка Крстића његову протиницу и синове Младена и Ђорђа са којима се поздравио после првог богослужења у Српској православној цркви Св. Пророка Илије. Затим редом писац описује многе личности са којима се упознао % Србе староседеоце и новодошле, као и Американце са којима ће заједно на послу радити. Дао је и позитивне и негативне ликове, пошто је, разуме се, и једних и других било у српској средини. Нарочито је добро оцртао рушилачки лик Станка Станковића, који је безразложно нападао проту Вељка и кога је нажалост и писац овог приказа знао као рушиоца српске слоге и јединства. Много импресивно је писац приказао посету епископа жичког Николаја Велимировића Алкови баш на Видовдан 1952. године и његову беседу посвећену Светом косовском Кнезу и мученику Лазару. Када се беседа завршила, Владика ће се обратити народу, да ли ко има какво питање. Јавиће се један од „новодошлих” и то од оних који су нападали проту Вељка, па ће рећи да су међу новима дошли и неки „лојтићевци” па моли Владику да објасни ко су ти. А владика Николај поглади руком седу брату, па ће рећи Србима у Алкови: „Српски народ је дао у овом рату и не само у овом рату, него и у овом веку, три великана, три велика човека % застао је мало пре него што је наставио - Димитрија Љотића, генерала Милана Недића и генерала Дражу Михаиловића”. Зачу се велики аплауз народа, а онај што је поставио питање, нечујно се изгубио... Ове речи о „три великана % три велика човека” о Љотићу, Недићу и Дражи, епископ Николај је једнако говорио српском народу широм Америка и Канаде. Па не само говорио, већ и написмено оставио. Игуман манастира Хиландара о. Никанор % преко кога је владика Николај слао и примао поруке из поробљене отаџбине % дао је проти о. Матеји Матејићу два писма покојног епископа Николаја, да би их објавио после његове смрти. Само недељу дана пре свог упокојења владика Николај пише 10. марта 1956. године игуману Никанору: „Спомени на литургији моје родитеље + Драгомира и + монахињу Катарину. Спомени и три велика српска мученика Димитрија, Дражу и Милана”. Ово сведочи, да романсијер Сава Јанковић пише пуну истину. Писац је много лепо описао свој пут у Вашингтон и сусрет са својим кумом Радетом кога је венчао још у Немачкој, а сада дошао да му крсти сина, коме даје лепо српско име Владимир. Описује и друге Србе који су дошли у Вашингтон и врло лепо се снашли.

Ревизионизам у савременој српској књижевности (72 )

ЛОВЉЕЊЕ ВЕТРА СЛАВОЉУБА ЂУКИЋА У књизи разговора, Ловљење ветра: Политичка исповест Добрице Ћосића1, Славољуб Ђукић бележи веома интересантне Ћосићеве изјаве о многим стварима и догађајима, на пример о томе како је постао комуниста; о учешћу у рату као политички комесар; о посети Голом отоку; о дружењу са Милованом Ђиласом; о Титу, Ранковићу, Кардељу и многим другим комунистичким вођама; о путовању са Титом по Африци; о постепеном разочарању у комунистичку праксу (не толико у идеал); о коначном разлазу са Партијом; и о двадесет година опозиције комунистичком режиму. Из свега тога историчари ће извући драгоцене податке о животу и мишљењима овог значајног писца и политичког активисте. Ћосићева гледишта о комунизму и партизанима показују да је он та гледишта мењао у току борбе за освајање и остајање на власти. Истовремено он побија многе митове који су временом стварани о природи комунистичке идеологије и борбе. Тако он провокативно признаје: „Комунистички покрет у Србији није био раднички покрет. То су идеолошке лажи. У покрету је, заиста, било нешто изванредних радника, али то су махом професионални комунисти и револуционари. Најбројнији су били студенти, средњошколци и сељаци. И то они богатији и просвећенији.”(16) Ћосић такође открива да су комунизам и демократија два света упркос томе што су

О новом роману ... Затим се опет враћа у Алкову, те описује своје студирање у Питсбургу, свој рад као стручног цртача у америчкој индустрији, па своје сусрете и разговоре са разним лицима. Нарочито је добро оцртао Хелену Радоњић, Српскињу рођену у Америци која се итекако разликује од оних рођених у старом крају, које су родитељи почели доводити када су се осамосталили и када је мало попустила комунистичка стега у земљи. Биле су се развиле обостране симпатије између јунака романа Небојше и Хелене, али се Небојша у задњем часу тргао. Др Ђурић из Алкове, једна од главних личности у роману, доводи из Баната своју супругу и кћерку Дејану, која оставља дубок утисак на Небојшу. Долази велика обострана љубав, али пошто је др Ђурић противник „лојтићеваца”, Небојша је свестан да ће га одбити ако му кћерку буде испросио. Зато Дејана и Небојша решавају да тајно напусте Алкову и да се преселе у Вашингтон. Ту се и роман завршава, наговештавајући да ће се следећи звати „Вашингтон”. Све у свему, ово је сјајна књига Саве Јанковића. Овековечио је за увек многе личности и оне којима је дао права имена: владику Николаја, проту Алексу Тодоровића, проту Милорада Доброту, Мила Вујиновића, као и оне којима је дао фиктивна имена: проту Вељка Крстића и синове му Младена и Ђорђа, (то су прота Власта Томић и синови Мирослав и Јован), др Ђурића, Поповића и многе друге. Зато из свег срца честитамо Сави Јанковићу, препоручујући његов роман васцелом српском народу. Нека би дао Бог, да ускоро изађе и трећи роман „Вашингтон”.

они увек говорили за себе да су праве „демократе”: „Ми комунисти смо схватали парламент само као нужно зло, буржоаску предрасуду, симулацију демократије... Схватио сам да изнад наше партијске дисциплине постоји једна грађанска политичка култура, наслеђена из опозиционог жовота старе Југославије, која је, у сваком погледу, била надмоћна над нашим идеолошким догмама и над свим што се звало ‘партијска линија' 1 и ‘секретарска директива . Међутим, водећи политички чиниоци земље били су антипарламентарно расположени. Сматрали су скупштину једном досадном процедуром и инсценацијом демократије неопходне грађанском друштву Запада.”(28) На реду је мит о једнакости међу комунистима. Интересантно је да Ћосић види разлику између србијанских и пречанских партизана. О овим потоњим говори: „Нисмо ни слутили да је у партизанској војсци могућна неједнакост: да постоје штапске кухиње, да команданти и комесари јашу најлепше коње и имају најбоље чизме и одела. Они су донели један нови дух, стран нашем схватању новог поретка: једнакост и равноправност у свему.”(17-18) А онда најтеже и најзначајније признање: „Ја и моји другови, српски партизани, више смо се 1941. борили за Москву него за Београд. У души смо више гинули у одбрани Совјетског Савеза него за Југославију.”(29) Одговарајући на питање да ли је веровао у победу Југославије против Стаљина, Ћосић казује нешто што може да се односи и на ситуацију у Србији у Другом светском рату и на напоре Милана Недића и Димитрија Љотића да спасу што више српских живота: „Има ли смисла борити се за слободу по сваку цену? Није ли, после толиких ратова и толиких жртвовања, најзад наступило време да се на то егзистенцијално питање нашег бивствовања одговори друкчије него што смо последња два века одговарали? Није ли, напокон, дошао час за једну радикалну рационализацију историјског искуства, а с којим би се све те наше славне и јуначке победе, цела та наша хероика и романтика сагледале са становишта реалних исхода.”(31) Ћосић отворено говори и о страшним злоделима поводом присилног откупа жита и хране: „Никад нећу заборавити своју моралну драму коју сам тада имао као човек и комуниста. Стварност је била у неподношљивом судару са нашом идеолошком фикцијом. Наша партизанска обећања народу у мало чему су била сагласна са нашом праксом. Хапшене су партизанске присталице само зато што нису могле да испуне наметнуту и неправедну обавезу. У мом трстеничком срезу, како сам накнадно чуо, у то доба откупа хапшено је или саслушавано око девет хиљада људи. Срамоћени су и вођени у затвор најугледнији домаћини, управо они људи који су партизанске илегалце чували, жртвујући своје породице четничким одмаздама. Ухапшена лица, моји сељаци и ратни сарадници, питали су ме: ‘Зар и ово доживесмо од вас и тебе, Добрице?‘”(27) Погубни резултат свега тога: „Хиљаде и хиљаде војвођанских, моравских и мачванских сељака су хапшени, мучени, па и убијани по Удбиним затворима.”(22) О многим својим друговима на врху Ћосић говори без длаке на језику, тако на пример о злогласном

БораМ. Карапанџић

Iskra 1. novembar 2002

Слободану Пенезићу Крцуну. Поред добрих особина, он је био „фанатични комунист и револуционар, који је за своје идеале немилосрдно скидао главе непријатељима револуције и Партије. Међу непријатељима, свакако није било мало људи који нису заслужили смрт... Ја сам уверен да ти који су у име слободе, правде, једнакости, среће људске, убијали своје противнике и умножавали људске патње без користољубља и власти над људима, да су то трагични људи. Не треба им ниједно зло опростити, ни за једну жртву их амнестирати, али их треба умно и историјски тумачити.”(76) Занимљиво је како Ћосић покушава да објасни такво понашање: „Сви смо ми комунисти у име социјализма и срећне будућности били уверени да су нам за остварење наших идеала и циљева сва средства дозвољена... Али нас идеологија, са свим нашим заблудама, нечовештвом, победничком охолошћу, са целом том бољшевичком, кобном партијношћу не може ни пред нашом савешћу, ни пред судом наших потомака и историје оправдати за многа, многа зла која смо починили ‘у име добра'. Том суду и тој одговорности међу првима подлеже Александар Ранковић.”(97) Према Ћосићу, главни кривац је ипак Тито. Он је „све више мењао своје процене ратних догађаја, умањивао и прећуткивао српски допринос, изравнавао учешће југословенских народа у ослободилачкој борби и броју жртава појединих народа... (Критикујући национализам) „увек је то чинио у склопу опште критике, увек критикујући српски и хрватски национализам. А хрватски национализам свагда је видео у симетрији са српским. Кобно и трагично по судбину Југославије, није желео да види албански шовинизам и сепаратизам, а када је био приморан да га уочи, ништа није предузео” (77-78) Поред похвала Титовом вршењу државничких дужности, Ћосић не може а да не говори истину: .................... био сам дубоко разочаран његовим монархистичким стилом и начином живота, луксузом и расипништвом које је било велико за потенцијале и стање у земљи. Све је то прелазило стил и раскош познатих дворова. За једну сиротињску земљу, социјалистичку по звању и циљу, тај начин живота био је, по мом мишљењу, поразан у моралном смислу... Можда сам баш у салонима и на палуби ‘Галеба‘, на Атлантском океану, у ноћима под огромним месецом сагорео своју комунистичку веру у југословенски демократски социјализам... Увидео сам (Титов) идеолошки конзерватизам, упознао сам човека који не може да превазиђе своје примарно идеолошко биће саздано идеологијом Коминтерне и совјетског социјализма. Тада и почиње моја појачана критичност према Партији чији је он вођа, па је моја припадност тој партији постала амбивалентна и опозициона до коначног разлаза са Партијом 1968. године... Ја сам на том 1 ‘Галебу био, заиста, на великим искушењима,... доста ноћи сам био у самоубилачким кризама. На копно сам стигао готово као костур, касније су ме хранили глукозом. Личио сам на човека који се вратио из Дахауа, а не са удобног, царског ‘Галеба'.” (63-64) Дубина Ћосићевог разочарања најбоље се огледа у његовим осећањима поводом Титове смрти: „У часовима Титове смрти и сахране, ја сам жалио све своје другове и све мртве партизане који су погинули за свој идеал који је био велика заблуда... Ја титоизам нисам сматрао социјализмом. Титоизам је све наше људске и колективне мане учинио легитимним... Што се тиче српског народа, колико ја разумем његово историјско бивствовање, титоизам је раздобље његовог пада и регресије у свим националним, друштвеним и политичким садржајима... И Тито је био моја заблуда док нисам спознао његову личност и његову неспремност да се одрекне диктатуре партије и свог деспотизма.”(139-41)

Iskra 1. novembar 2002

Касније Ћосић има слична мишљења и о Слободану Милошевићу. Он га највише криви што је, „са оним крњим председништвом Југославије, прихватио рат и са Генералштабом га водио на најгори начин. Напад на Дубровник и Конавље, рушење Вуковара и цела та непромишљена офанзива ка Осијеку представља политичко и војно лудило у којем има и много криминала, а мало праве заштите српског народа... Његова је највећа одговорност за трагичну судбину Срба, при чему мислим на онемогућавање демократизације земље, стварање истинског политичког плурализма, за одсуство реформе друштвеног поретка, управо задржавање титоизма и облика комунистичке власти. Све је то запечатило судбину Срба у двадесетом веку.”(182-83) Поставши председник Југославије, Ћосић је имао прилике да Милошевића боље упозна. Притом даје поразне карактеристике о њему: „У каснијој нашој сарадњи дошао сам до уверења да он није спреман ни са ким да доноси одлуке, ни на једном форуму, ни у једном суочавању мишљења. Он је човек који о свему одлучује сам или тајно са својим следбеницима, а на састанцима само брани своја гледишта, спроводи их и намеће.”(188) „Он често поступа непромишљено, афективно, самовољно, осветнички. Не уме да сарађује, само зна да командује; способнима увек претпоставља послушне.”(236) Једну од највећих грешака Милошевићеве политике Ћосић сматра губитак Крајине: „Ја не знам ниједан догађај који је потпуније и поразније показао морални пад данашњег српског друштва и одсуство људске солидарности у несрећи, како је то одсликао усташки прогон Срба из Хрватске. Милошевићева држава се показала далеко неспособнијом и неспремнијом од Недићеве окупиране Србије да заштити део свог народа. Поређење може нанети и неправду ђенералу Недићу, индустријалцу Томи Максимовићу, и председницима општина окупиране Србије.”(239) Ове последње речи вреде злата за све следбенике Недића и Љотића. Ћосић не пропушта да за ту поразну политику криви и себе као и друге интелектуалце који су видели каквом понору води Милошевићева полтика. Својим оклевањем да се потпуно посвети борби против грешака и недостатака комунистичког режима Ћосић је „препустио игру другима” и тиме, „уместо да буде алтернатива лидеру социјалиста, помогао учвршћењу његове власти”.(161) „Дозволили смо Милошевићу и Социјалистичкој партији да продуже титоизам са неким променама које нису мењале његово политичко биће... Велики грешник пред српским народом је српска демократска интелигенција која није схватила своју историјску одговорност и историјску шансу да изврши велики преврат. У тој опозицији ја сам, можда, највећи кривац и најодговорнији човек за наш пораз.”(268) Једна од болних рана у Ћосићевој комунистичкој прошлости је Голи оток. Он га је незванично посетио и на лицу места се уверио какав је то монструм. На отоку је видео „признања” логораша. „Постајало ми је јасно из тих записника, у шта сам се убрзо уверио, да је реч о једном, за нас на копну, непојмљиво свирепом острву, чији су житељи припремани да, кад се врате у такозвани нормалан живот, буду само несрећници и духовни богаљи.”(34) Да трагедија буде још већа, Ћосић наводи изјаву Александра Ранковића да је око 47% Удбиних „Целокупна хапшења било погрешно. Није ни чудо: структура Удбе и КОС-а, најзад, методи рада обе политичке полиције, били су без сумње засновани на методама Ен-ка-ве-деа.”(40) „Толико широко хапшење било је апсолутно неразумно и кобно за генерацију којој припадам и за југословенско друштво. А такви логори не само што нису били политички неопходни него су пред-

Ревизионизам ... стављали страховити политички и морални пораз револуционарне генерације и КПЈ, јер је њима доказана силина и монструозност стаљинистичког бића КПЈ и њене полиције. Бојим се да је моја генерација на Голом отоку и свим тим логорским отоцима убила своју демократску душу и остала без моралне кондиције за стварање слободе.”(41) Ћосићева посета Голом отоку свакако га је навела да почне са преиспитивањем својих ставова, што је доживело врхунац после бродског путовања на „Галебу” са Титом 1961. године и најзад довело до потпуног разочарања и разлаза са Партијом. Тај пут је био „врло драматичан, мучан и прескуп у сазнајном смислу, да не кажем чак и трагичан. Био је то разрачун са многим мојим заблудама. Била су то прва моја сазнања и искуства о једном социјалистичком двору, мада сам и раније знао о луксузу у нашим врховима, да не постоји пропорција у коришћењу животних пријатности према могућностима земље и 1 владајућој идеологији. На све ‘галебовске призоре гледао сам касније као на трагикомичну судбину револуције и њених вођа. Био ми је то, доиста, један тужан и гротескан слом партизанског морала, којим се деценијама манипулисало у педагошке, политичке и идеолошке сврхе.”(61) Касније је Ћосић доживљавао многа друга разочарања, као на пример после непријатне расправе са словеначким комунистима: „После петочасовног разговора у Пирјевчевом стану,... увече сам у разочарању у свој идеал заплакао у Тиволском парку... Биле су то моје последње комунистичке и илузионистичке сузе.”(73) После његовог чувеног говора о ситуацији на Косову на седници Централног комитета СК Србије, о тешком положају Срба и о опасности да ће се десити оно што се десило, дошло је до разлаза са Партијом 1968. О томе Ћосић говори као о великом олакшању за себе: „Ништа ме није болело. Ништа ме није у емоционалном смислу потресало... С једне стране, био сам љут и дубоко увређен због наступа мојих другова, а с друге, осећао сам се морално растерећеним. Учинио сам оно што сам морао да учиним неколико година раније. Просто сам скинуо терет са душе.”(109) Коначни разлаз се збио 1971. У писму Централном комитету Савеза комуниста Србије Ћосић отворено каже: „СК је изневерио битне циљеве народноослободилачке борбе, приклонио се националистичким идеологијама, порекао програм СКЈ, обесправио и понизио српски народ, онемогућио слободу за истину и људско достојантсво, огрезао у политичком неморалу и лицемерју, омогућио настајање чудовишне Титове монархије, са престоницом на Брионима... Данас је правим комунистима место на робији. Осећам се изданим, превареним, пониженим, окупираним.”(114) Интересантна су и Ћосићева гледишта на разне проблеме. Чувена је његова приступна беседа у Српској академији наука и уметности 1977.: „Истински сам уверен да је српски народ изгубио све ратове у овом веку. Сви су на бојном пољу били победнички, а сви изгубљени у миру... Спадам међу људе који у тим историјским збивањима виде трагизам егзистенције српског народа. А тај народ је трагичан управо због тога што се борио за уједињење, а добио раскол; борио се за републику, а добио (Титову) монархију; борио се за слободу, а добио диктатуру; борио се за европске вредности и прогрес, а остао један од најзаосталијих народа на Балкану... Сматрам да је он обманут идеологијама, да су га изиграле партије и вође. У том историјском обмањивању учествовао сам и ја, као следбеник и члан КП.”(120) Можда у овоме Ћосић и претерује, али има и доста истине. Последице ове неразумне политике биле су

тешке, а и непоправљиве. „Одговорност је општа, посебно словеначке и хрватске нациократије, која је упорно настојала да се одржи дезинтеграција Србије. Разуме се, било би плиткоумно за такву југословенску консталацију не видети одговорност српског чиниоца, која је огромна, да не кажем и пресудна.”(110) Ћосићево мишљење о проблему званом Југославија: „Када се залажем за Југославију, ја искључиво желим демократску Југославију, или никакву. Дакле, присталица сам друштва у коме је људска личност, индивидуа, грађанин, а не нација, не класа, не конфесија, основни постулат друштвене заједнице. Присталица сам друштва у коме су национална права део грађанских и људских права, а не изнад њих, какав је случај у данашњој ‘самоуправној Југославији‘.”(121) Ћосић негира 1986., да власт припада радничкој класи, да постоји самоуправљање, грађанска и национална равноправност, братство и јединство, авнојски принципи, федерација, социјализам, „а ми говоримо и пишемо као да јесте. Лаж је, дакле, истина... Ми смо у миру мало урадили, а много шта наопако урадили. Ми смо својим малим захтевима од ратне победе и револуције, приземним мирнодопским циљевима, егоизмом и привилегијама, заблудама, поданичким моралом, слепом партијском дисциплином, равнодушношћу према патњи народа и његовој будућности, дакле, ми борци, револуционари, комунисти, ми смо тешко поразили нашу револуцију, ми, а не њени тумачи и критичари.”(135) У разговору са Радованом Караџићем, кога је он увек помагао, огледа се чувена српска тврдоглавост: „Чему рушење Сарајева? Чему та српска сулудост против читавог света? То је коначно упропашћавање српске ствари.” „С њима се можемо споразумети само ако их победимо.” „Али ми их не можемо победити, Радоване.” „Морамо и можемо. Морамо да се боримо и за мир и за рат. Једним начином нећемо постићи свој циљ.”(188) Ћосић види најтежу грешку у рату за Сарајево у чијем рушењу су више страдали српски делови града него муслимански, да не говоримо о медијској употреби блокаде Сарајева против Срба. А историја мора да утврди и Младићеву одговорност за сребреничку трагедију.”(241) Ћосића су, као и многе друге интелектуалце, нападали да је био за „велику Србију”, што он одлучно пориче: „То је романтична парола. Срби су као народ дезорганизовани, полицентрични и пре ће бити за савез српских држава него за једну државу. Чим дође мир, Срби ће испољити склоност ка дезинтеграцији, тако је било вековима... Тог фантома велику Србију, који је препао Европу и свет, створила је управо велика Хрватска.”(224) Он се често враћа проблему Косова: „Косовско питање је толико сложено да оно данас не може бити решено једном за свагда, нити за излаз из садашњег безизлаза постоји једно решење и један пут. Седам деценија се према Косову и Метохији води наопака и кратковида политика, а од 1941. тј.1945. године, КПЈ, односно СКЈ, спроводи Коминтернину политику, која ће од 1966. године постати изразито антисрпска.”(248) Ћосић се стално борио између патриотизма и интернационализма, мада он верује, с правом, да је увек био уз свој народ: „У овим данима је и најлакше и најтеже бити патриота. За нас грађане то значи: спремност на одбрану свим средствима и храбро подношење несреће којима нас кажњавају господари света. А за оне који одлучују о националној и државној судбини најтежи патриотизам је увиђање властитих заблуда и грешака и спасавање народа свим средствима.”(253-54) Опет, призвук Недића и Љотића! Ћосић често гледа на проблеме из шире перспективе: „Проучавање историјских

Iskra 1. novembar 2002

токова двадесетог века помогло ми је, управо ме приморало, да видим идеолошке заблуде које сам имао као писац и комуниста; да схватим колико је идеологија чији сам присталица историјски ограничена и са својим циљем промена света, дубоко проблематична и неостварива.”(265) Ћосић је предвидео неке догађаје, нарочито трагедију на Косову. Био је против конфедерације јер је осећао „да води у раскол који ће Југославију довести на ивицу пропасти.”(104) У пролеће 1991. био је веома нерасположен, с разлогом: „Осећам да наступа несагледива трагедија српског народа. Ми ћемо осванути без крова над главом; ми ћемо се пробудити у срушеној кући и буновни и троми какви јесмо... Слутим међунационални и грађански рат у Југославији. Слутим дух хаоса, беду, општи криминал. Тек кроз такво чистилиште може да настане нова Србија.”(178) Ипак није све предвидео: рекао је да се Милошевић „неће повући док га куршум не смакне.”(257) Разуме се, Ћосић много говори о себи, дајући нам увида у своју сложену личност. Он скромно тврди: „Ја у рату нисам учинио ништа што заслужује да се истакне... Иако сам, мислим, био вредан илегалац и имао значајне партијске функције... А највећи грех који сам учинио то је сејање илузија у нашу нову власт и говорење идеолошких лажи о Совјетском Савезу. То су моји истински греси почињени из слепог веровања у друштвени препород и социјализам остварен у Русији.”(16) Касније, он ће поновити, али са нијансом: „Историја и време су показали да су многа моја уверења била идеолошке заблуде и социјална и просветитељска утопија. Тих заблуда се не стидим и не браним се од њих: те заблуде, засноване тежином и муком живота у Србији, дуго су чиниле мој живот смисленим. Али мислим да су историја и време потврдили многа моја схватања и предвиђања. Сада се не осећам ни грешником који се опаметио, па се правда и каје, ни победником и пророком који слави себе на рушевинама једне државе и једног поретка... Ја немам више никакву наду нити имам права на наду. Свет за који сам се борио није створен; свет у којем сам живео нестао је, више не постоји; у свету у којем сам данас остало је мало мојих пријатеља. Заиста, доста ми је свега! Ја сам човек двадесетог века. А он је минуо.”(271-72) Неки искази су проблематични. На пример, он каже: „По мојим интелектуалним и политичким уверењима, не могу да следим екстреме ни десни ни леви... Заинтересован сам да у мојој земљи победи демократија, да се моја земља врати у светску заједницу као равноправни члан и да, на овом простору, завлада мир.”(219) Како је могао да приступи комунистичкој партији, поред фашизма и нацизма најрадикалнијој партији? (Његов стандардни одговор: Друкчија су то времена била.) Можда је прихватио комунизам из младалачког идеализма, али ипак требало му је две деценије да „прогледа”. Други проблематични моменти су створени од његових непријатеља, којих није мало. Одбија да је рекао да је после Николе Пашића Милошевић највећи српски политичар, да је писац Меморандума Српске академије, да је идеолог српског национализма, и да је гурао Србе у рат. „Ја сам се много пута понашао не како сам желео, него како сам морао. Из тога је проистекло и моје последње заузимање да се сруши поредак који је српском народу узроковао ужасне поразе, страдање и патње. Подржао сам народни преврат убеђен да је то моја људска дужност.”(271) Занимљиво је и његово отворено признање: „Ја сам атеист, али сам етички и духовни хришћанин. Морал у мојим књигама почива на хришћанском моралу. Да ли ја верујем или не верујем у Бога, то је филозофско питање. Али, смем ли ја да прекршим традицију свога оца, деде и

Iskra 1. novembar 2002

предака?”(265) У свом тестаменту записао је да не буде говора и комеморација и да му, „уместо свега, црквени хор отпева Вјечнаја памјат”.(265) Најзад: „Као писац, живот сам посветио тражењу истине о људима, друштву и животу. Али, ја могу да следим револуцију, а не резолуцију. Ја могу да тумачим епоху, а не пленуме. Ја могу да служим слободи и добру људи и народа, а не могу да служим дневним политичким потребама.”(108) Безмало цела Ћосићева каријера личи на велики промашај. Он сам говорио је о свом активизму као о „ловљењу ветра”.(262) Ипак, његова политичка исповест у овој књизи заслужује пажњу и поштовање. Пажњу, јер је Ћосић био значајан српски интелектуалац почев од четрдесетих година. Поштовање, јер је мало људи који су спремни да увиде своје грешке и да о њима јавно говоре. На крају крајева, Ћосићева репутација засниваће се на књижевним делима, а у томе он је један од најзначајнијих српских писаца друге половине прошлог века.

Васа Михаиловић 1. Славољуб Ђукић. Ловљење ветра: Политичка исповест Добрице Ћосића (Београд: Самиздат Б92, 2001). 272 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге назначени су у тексту.

SRBIJI

SAHRANJENI

POSMRTNI

OSTACI

GENERALA SVETOMIRA ĐUKIĆA . Posmrtni ostaci divizijskog

generala Svetomira Đukića, osnivača Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, sahranjeni su u subotu u porti crkve Uspenije Presevete Bogorodice u Ražani kod Kosijerića, uz državne i vojne počasti. O životnom delu generala Đukića, rođenog 1882. u Ražani, njegovom učešću u oslobodilačkim ratovima Srbije i doprinosu na osnivanju srpskog i jugoslovenskog olimpizma, govorio je, zastupnik Generalštaba Vojske Jugoslavije (VJ) general-potpukovnik Branko Krga, naglasivši da se činom prenošenja kostiju Đukića iz Nemačke u rodni kraj, ispravlja nepravda prema tom srpskom rodoljubu. (Tanjug, 19.10.2002.)

IZLAZAK SRBA NA IZBORE SAMO UZ ČVRSTE GARANCIJE. Jedino ukoliko dobiju dokument sa čvrstim

garancijama, računajući i garancije Saveta bezbednosti, da će vlast na Kosovu i Metohiji biti decentralizovana i da će biti omogućen masovan i održiv povratak i bolja bezbednost, Srbi sa Kosmeta će glasati 26. oktobra, odlučeno je u petak uveče na sednici Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije (SNV) u Gračanici. Dokument poput onog koji su potpisali šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović i tadašnji šef UNMIK-a Hans Hakerup, a koji nije ispoštovao niti UNMIK, niti većinski Albanci, pa je doživeo totalni fijasko, za srpsku zajednicu nije prihvatljiv, smatraju članovi SNV. (Tanjug, 19.10.2002.)

† ЈОВАН ВАРЈАЧИЋ

† ДУШАН ЦОКИЋ Крајем септембра о. г., у старачком дому близу Париза преминуо је бивши потпоручник С.Д.К. Душан Цокик Рођен је 13.4.1924. г. у Ваљеву. Отац му је био активни официр краљевске југословенске војске. Мајка Даница је родила три сина, од којих је Душан био средњи. Основну школу и гимназију (све до одласка у добровољце септембра 1941. г.) похађао је у Ваљеву. Као гимназијалац, са многима од његових школских другова те генерације ступио је у месну организацију „Белих орлова”, једну од бројно највећих у земљи. Пун младалачког полета, вере у идеале Збора и понет дубоким патриотизмом, он се, међу првим зборашким омладинцима обрео као један од „шубараша” у Другом јуришном одреду под командом Ратка Обрадовића. Као такав, а доцније са Првим батаљоном и Првим пуком, он је прошао кроз многе борбе од Петровца на Млави све до задњих окршаја са партизанима у Словенији 1945. г. У овим борбама он је испољавао способност да личним примером инспирише друге, својом храброшћу, пожртвовањем и оданошћу својим саборцима. Зато, по преформирању батаљона у пукове, Душан је био један од најмлађих добровољаца унапређен у чин потпоручника и постављен за командира чете у новообразованом трећем {затаљону Првог пука чији је командант био Миленко ПсЈповић. Он је на том положају остао све до повлачења из Словеније у Италију. Душан је био талентован фудбалер. Пред сам рат, тадашњи водећи ваљевски клуб В.С.К. узео га је (скупа са браћом Јањатовић, Трајаном Јовановићем и Предрагом Петровићем) у свој тим. Доцније за време окупације, они су сви прешли у „Трговачки” чији су играчи, готово искључиво, били из редова добровољаца Првог пука, који је био стациониран у Ваљеву. За време логоровања у Еболију он је био редован члан тима Шумадијске дивизије који је имао учешћа у међудивизијским фудбалским играма. Једно време, заједно са још неким друговима (Слоба Јањатовић, Ранко Давидовић, Слободан Продановић и др.) он је био „врбован” од једне РАФ-ове јединице из околине Напуља да би играли за њу у редовним фудбалским мечевима са другим јединицама британске армије. Његов старији брат Драгољуб је такође ступио у добровољце где је и он достигао положај командира чете у Петом пуку. Емигрирао је за Америку где је евентуално рукоположен за свештеника и опслуживао једну парохију у близини Њујорка. Њихов најмлађи брат Јовица, такође талентовани фудбалер, играо је после рата за Црвену звезду, а неколико пута за југословенску репрезентацију, да би седамдесетих година прошлог века успео да напусти Југославију и пребаци се у Америку. Покојни Душан је крајем четрдесетих година прешао из Немачке у Француску где је покушавао да игра у једном париском клубу. Ускоро се разболео и провео остатак живота по болницама, да би на крају завршио у старачком дому где га је и смрт затекла. Сахрањен је у близини Болничког центра на гробљу „Мон репо % Калат” недалеко од Клермон Феран-а (Масиф Сентрал). Молимо се милостивом Господу да његовој намученој души подари рајско насеље, а његовој родбини наше најискреније сачешће.

Половином септембра ове године у Београду је на пречац преминуо Јован Варјачић, син генерала Миленка Ј. Варјачића. Покојни Јован је недавно објавио књигу „Зетска дивизија у априлском рату 1941. и командант Миленко Ј. Варјачић % Прилог за историју нашег времена”. Књига је изашла поводом 60. годишњице априлског рата. Миленко Ј. Варјачић, син коњичког потпуковника Јована, рођен је у Крагујевцу 7. априла 1884. године. Након сјајне војничке каријере у Првом светском рату и иза њега, у Другом великом рату командовао је Зетском дивизијом која је остварила велики успех продорому Албанију и потискивањем италијанских трупа. Покојни Јован, гснералов син, поклонио нам је 25 својих књига, наменивши их: Станиши Влаховићу, Бори М. Карапанџићу, Бори Драшковићу, друговима у Аустралији и Новом Зеланду и Светомиру Пауновићу. Укупно нам је у просторијама Hoeoi видела лично испоручио 25 примерака своје књиге. Нашем пријатељу Јовану М. Варјачићу нека Господ подари његовј души рајско насеље, њему нека буде вечан помен међу нама и његовој породици наше саучешће.

Искра

ГРУБАЧ: НАЈГРУБЉИ АТАК НА СУДСКУ ВЛАСТ И УВОД У АНАРХИЈУ. Вршилац дужности председника Савезног уставног суда Момчило Грубач изјавио је данас да је оно што неки највиши државни функционери протеклих дана говоре о судству и судијама недопустиво, да је то најгрубљи атак на судску власт и увод у анархију и крај правне државе. Грубач је на конференцији за новинаре нагласио да устаје против напада на судство, судије и на принцип судске независности, да су недопустиве изјаве неких функционера да судске одлуке које им се не допадају неће ни поштовати, да је Савезни уставни суд привремени суд, да је суд непостојеће државе, да је ненадлежан за доношење неких одлука, као и да му је доношење привремене мере у случају уставне жалбе Демократске странке Србије % последња одлука! Кадаје реч о привременој мери Савезног уставног суда донетој поводом уставне жалбе ДСС о одузимању мандата тој странци у републичком парламенту, Грубач је указао да постоје необориве чињенице да је то надлежност тог суда (Танјуг, 18.10.2002.) ДЦ: ПОШТОВАТИ ОДЛУКУ САВЕЗНОГ УСТАВНОГ СУДА. Демократски центар (ДЦ) захтева од Владе Републике Србије и Председништва Скупштине Србије да поштују и изврше одлуку Савезног уставног суда којом се враћају мандати посланицима Демократске странке Србије у републичком парламенту. Пракса супротстављања судским одлукама довела би до опште политичке дестабилизације и урушавања правног система земље, наводи се у саопштењу ДЦ и додаје да непоштовање судских одлука веома личи на поступке ранијих режима, који су се поигравали са институцијама и вољом грађана. (Танјуг, 18.10.2002.)

Искра

Iskra 1. novembar 2002

Прилози „Искри” Доживотна молба и порука остацима српског народа: сваког 9. октобра станите мирно и погнуте главе сетите се Оног чији је мото био „Брат је мио које вере био” % зидара, ујединитеља и оца свих грађана бивше Краљевине Југославије. Из неизмерно дубоког поштовања према блаженопочившем Краљу Александру I, а и као ламент над тотално упропашћеном и продатом отаџбином: Планинама твојим и пољима цветним, Орила се песма, поезије крила, И радост се плела фрулицама сетним, А ти данас плачеш отаџбино мила. Драгољуб Шестић £30,За нашег пријатеља, борца и комшију од дуго година Александра-Ацу Никшића. Слава ти и хвала драги Ацо! Миломир Томић, Милан Поповић и Милан Копривица $ 50 Као знак сећања на драге другове, прво да поменем Ристу Стојановића % добровољца из два светска рата % па онда: Димитрија и Јашу Љотића, Ратка Обрадовића, Сташу Цонића, Мому Момчиловића, Свету Госпића, Буду Станковића, Божу Матића, Крсту Тодоровића, Ратка Парежанина, Мирка Угреновића, Драгана Најдановића, Чеду Нинковића, Бору Ђорђевића, Огњена Марковића, Драгутина Јакшића, Мирка Васића, Алексу Степановића, Русомира Глигоријевића, Рацу Протића, Гојка Цвјетана, Бору Васиљевића: Воју Масловарића, Милинка Новаковића, Станоја Бјелића, Љубу Стојановића, Ђоку

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST

Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALUA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers % Paris.

Iskra 1 .novembar 2002

Краљевића, Мирка Радивојевића, Ратка Станковића, Мирка Васића, Адама Карапанџића, Новицу Ружића, Владу Ћосића, Бранка Петровића, Мому Радочаја Цолета Дамњановића, Воју Арсића и Драгољуба Алексића. Нека им је слава и хвала! Јевта Вучинић £30 Нека Господ подари покој душа преминулих другова Аце Маринковића, Владе Лазаревића и Ђорђа Драгичевића Зоран и Анет Миљковић $ 60 Као знак сећања на моју куму Косу Радојичић и за здравље мога кума оца Јована (Радојичића) Радосав-„Тоша” Тодоровић £20Као знак сећања на дивну и добру особу Катарину Јањић, Љубину супругу Јовица и Добринка Милетић £10,Умјесто воштанице на гробове преминулих драгих другова Воје Анаснића, Аце Маринковића и Аце Никшића Марко и Радмила Сунара $ 30 Уместо цвећа на гробове Душка Деспотовића % „Џипса”, проте Ђорђа Лазића, Невенка Готовца и свих наших помрлих и погинулих другова Ђура Јакшић „Брица” А$ 50 Брана Костић А$ 50 Нека Господ подари покој душа супруга Радивоја % Бате и браће Мирослава, Милоша и Јована Томића Вера Живојиновић А$ 50 Као знак сећања и уместо цвећа на гроб Аце Никшића са којим сам делио дане у III ђачком одреду Драган Живановић £ 5.Поводом двогодишњице упокојења мог драгог оца и великог мученика Радомира Стојковића ћерка Даница Крнета Е10.Уместо воштанице на гроб АлександраАце Никшића другови и другарице из Канаде Елвира и Ранко Давидовић К$ 50 Даница Павлица К$ 50 Милан Билбија, Милован Ратковић, Мирко Чечавац и Владо Јовановић сви по К$ 20 Нека Господ подари покој душа наших драгих другова: Владимира Лазаревића, Стевана Вукобратовића, Жике Николића, Аце Маринковића, Душана Деспотовића и Душка Живковића Никола и Мирјана Вујновић $100

За успомену на породицу Тодоровић Из пијетета и уз усрдну молитву Господу за покој душа чланова породице Тодоровић из Смедерева: чика Животи-Жики, трговцу и поседнику, председнику Савеза земљорадничких и репарских задруга смедеревске општине и кандидату за народног посланика среза Подунавског на листи Ј.Н.П. „Збор”, тетка Јелени-Јели (рођеној Љотић), дугогодишњој секретарици Управног одбора „Кола српских сестара”, истакнутој друштвеној и хуманој радници и њиховој деци, нашим школским и зборашким друговима и саборцима:

† Ана Павловић У Бермингаму, Средња Енглеска, преминула је 10.7.1902. г. Ана Павловић, супруга нашег друга Милорада, добровољца Петог пука С.Д.К. Покојна Ана је рођена у Фраунбергу, Немачка, 4.2.1928. г. У Енглеску је дошла 1948. године и настанила се у Вулверхамптону где се упознала са Милорадом. Решили су да се венчају и Ана је прешла у Православље. Године 1962. Бермингам где панзионисања..

су су

се преселили у радили све до

Нека милостиви Господ подари Аниној души рајско насеље, а Милораду наше најискреније саучешће.

Искра

БЕЗ НАПРЕТКА У ЗАШТИТИ ПРАВА, БЕЗБЕДНОСТИ И ПОВРАТКУ ИЗГНАНИХ НА КОСОВО. Председник СРЈ

Војислав Коштуница разговарао је данас у Палати федерације са специјалним представником генералног секретара УН и шефом УНМИК-а Михаелом Штајнером о положају српске националне заједнице на Косову и Метохији и предстојећим локалним изборима у Покрајини. Председник Коштуница је нагласио потребу давања чврстих и недвосмислених гаранција за децентрализацију Покрајине и коначно побољшање веома тешког положаја Срба на Косову и Метохији, указавши на то да није постигнут готово никакав напредак у погледу стварања елементарних услова за поштовање основних људских права, успостављање безбедности и стварање претпоставки за повратак расељених. Он је оценио да до сада није показана одлучна спремност на том плану и подвукао неопходност конкретног обавезивања, уз истовремено постојање договора и уважавање предлога српске стране, као неопходних услова за учешће Срба на предстојећим локалним изборима и стварање оквира за решавање наведених проблема, подсетивши да је решавање тих проблема обавеза која проистиче из резолуције 1244 Савета безбедности УН, саопштио је Кабинет председника СРЈ. (Танјуг, 18.10.02.)

----------------------------------------------------------------Милану-Милчету (1920-2001), Владимиру % Гари (1922-2001), Михајлу-Мићи (19271991) Уместо воштанице на гробове у Спомен храму Светог Ђорђа Победоносца у Оснабрику-Немачка (чика Жики и тетка Јели); на гроб Милчету у Мелбурну-Аустралија и на гробове Гари и Мићи код манастира у Либертвилу-САД. Браћа Живановић Никола, Димитрије и Александар Е 50 За вечан помен своме драгом, вољеном и никада заборављеном супругу Војиславу Ананићу Љубица Ананић К$ 25 Уместо воштанице за покој душе Мирјане Рауш, ћерке упокојених Јеле и Миће Рауш, настрадале у аутомобилоској несрећи Другови и другарице из Сиднеја А$ 50

Jedno viđenje postizbornih (ne)mogućnosti

SRPSKI IZBORNI JADI Ovim izbornim rezultatom, odnosno građanskim bojkotom izbora, jasno je rečeno da se birači ne slažu sa trenutnom politikom DOS-a. No ipak ništa se u političkim odnosima neće i nemože promeniti. Dali če na nekim novim, ponovljenim izborima, pobediti Koštunica, Đinjdić, Labus ili neko novo DOS-ovo čedo za Srbiju je nebitno i građani su to shvatili. Što se vlastodržaca, a i zapada tiče, jedino je važno da DOS ili neka njegova modifikacija ostanu na vlasti. To što i dalje tonemo u pravcu balkanske ali sada i kolonijalne kasabe, nikoga ne zanima. Važno je da je Srbija na dobrom putu, bar tako zvaničnici kažu. : Jedino je izgleda još uvek prisutna zabluda građana da će neko treći odnosno neka treća opcija moći da se dočepa vlasti i brod izvuče iz talasa koji ga sve više razbijaju o stene. Međutim, mislim i da će ta zabluda ubrzo biti razjašnjena. Mnogi će shvatiti da se danas izbori jedino dobijaju novcem. Nije Milošević pobeđen 5. oktobra samo zato što je narod to želeo, već prevashodno što je Zapad odrešio kesu i u tu narodnu i spontanu pobedu uložio 74 milona US dolara. Sve dok pozamašna sredstva u tu izbornu igru nisu uključena Milošević je mogao mirno da spava. Na kanabetu se ćaskalo, a svi sretni što su uopšte i pozvani. On kao faraon ponudi po koji otpadak vlasti, a veliki opozicioni lideri srećni i zadovoljni. Danas je po svoj prilici znatno drugačije. Valjda smo dublje zagazili u demokratiju, ko u živi pesak, pa nikako da se isčupamo. Kao da se niko na početku nije setio da ta zapadna demokratija podrazumeva da se na vlast dolazi parama. Izbori su nadmetanje za bogate a sirotinja, narod, odnosno glasači, su samo neminovni dekor kako bi predstava bila kompletna. Ako potroši kao Labus, a mora da potroši jer se sve plaća, onda to izgleda ovako: 3 milona evra za TV spotove, video i reklamu u štampi, kao i za nezaobilazne bilbordove, 2 milona na sitan štampani propagandni materijal i postere, 3 milona na mitinge, plaćene TV nastupe i obilazak Srbije. Pa sve to začini troškom od 4 milona za ukupnu organizaciju i neizbežnu kontrolu izbora na svih 8.500 izbornih mesta. Tako dolazimo do sume od 12-tak miliona evra, a možda i više. Treba i malo para baciti na agencije za ispitivanja javnog mnjenja pa na novinare, poneki slupan auto i sijaset drugih sitnih troškova. Nije malo, ali ko voli nek izvoli, jer demokratija je skupa igrarija a izbori su svakako njen najskuplji deo. U državi gde 90% biznisa kontroliše vladajuća DOSova oligarhija u saradnji sa mafijom, para za ostale nema. Još teže je saznanje da ih neće ni biti za neke nove ili nedaj Bože, poštene i patriotske snage. Amerikanci su pare dali kad su za to imali interesa. Sada je sve u redu i ova im DOS-ova vlast baš odgovara. Stoga manite se iluzija, DOS-ova viast je više nego sigurna i čvrsta, niko je nemože ni slučajno ugroziti. Te međusobne svađe i prepucavanja su u krajnjem nebitni detalji, ionako je sve u okviru porodice. Što su građani

nezadovoljni pa neće ni 50% birača da izađe na izbore jer nemaju za koga da glasaju, to se bar može odmah srediti. Treba samo promeniti zakon i skinuti tu glupu odredbu od 50%. Šta pak građanima neko ima da se sviđa ili ne sviđa, kome se glasa neka glasa, ostali neka slušaju. lonako im se stalno objašnjava da dobro žive, pa shvatiće valjda jednom. Jedino je izgleda u problemu naš zbunjeni i latentno neobavešteni patriota. Ali, sam se u to uvalio. Pošten č o v e k , platio je spotove, reklame, silne bilborde po Srbiji i svih 17.000 kontrolora po 50 evra a nije završio posao. Savezna fotelja klimava u raspadu, a novu nije obezbedio. Moraće da pojača tu patriotsku opciju, jer tu izgleda još ima glasova. Možda bi bilo dobro da ode čak i na Kosovo, ali i to je rizik. Prošli put za slavu ga nisu pustili. Toliko toga je na tom patriotskom planu uradio ali ovom srpskom narodu nikad dosta. Ako ta finta sa patriotizmom ne uspe nema mu druge, moraće ipak da se sa Đinđićem oko te fotelje dogovori. Problem je jedino što ga je nekoliko puta tako ozbiljno kritikovao, pa mu je čak i pretio da će srušiti vladu. Ali ako se mora dogovoriće se valjda nekako. U ostalom pa tu su, Mongomeri, Solana, ma sve provereni prijatelji, pomoći će. A Kum bezbrižan, nigde mu se ne žuri. Sedi i čeka da dođu i poklone mu se, takav je red. Čeda mu obezbedio debelu skupštinsku većinu od čak 156 poslanika, a i predsednica je njegovo čedo, pa mu predsednik republike nije ni potreban. I do sada je sve tako lepo funkcionisalo. Trenutno je poterao ministre da ovom glupom narodu objasne kako dobro živi, a i prodaje po nešto. Pa kapne i po koji dolar. Prodao je skoro Merimu iz Kruševca Nemcima, eto sad bi trebalo prodati fabriku duvana u Nišu. Tu bi se od Filip Morisa mogao uzeti i koji dolar više, jer pobogu pa to je jedna od najvećih fabrika u Evropi. Dijaspora sasvim po strani, gleda i merka. Kao podržavaju onog zbunjenog patriotu, ali im baš nije jasno zašto. Svi kritikuju, hteli bi da se stvari u matici promene ali stisli pare i nedaju. Kažu dosta su ih pljačkali, a i nema u opoziciji ni koga da podrže. Čekaju da se situacija izbistri i sredi pa će i oni da se uključe. E izgleda da to neće moći. Ako ne odvojite pare i ne uzmete aktivno učešće u organizovanju nove opozicije od promena koje i vi zagovarate nema ništa. U Srbiji nema od koga da se dobiju pare za ozbiljno organizovanje, a ne verujem da će Amerikanci finansirati političku opciju koju vi zagovarate i priželjkujete. Oni su ono što je njima odgovaralo izfinansirali. U protivnom Kum i zbunjeni će još koju godinu da se prepucavaju a Mongomeri će da vlada. Platio čovek, pa može. Izgleda da ste sada jedino vi na potezu, svi ostali su svoje poteze povukli.

15.10.2002.

Zvonimir Trajković <www.trajkovic.co.yu >