Onaj koji bi rekao da politika, po pravilu, nema veze sa ËestitoπÊu i posle toga mirno spava neka zna da je najnebriæqiviji domaÊin i najbezduπniji otac koji se moæe zamisliti.
Narod je oseÊawem, navikama, izrekama, vezan za zakon... Naπ je zakon vrlo kratak, ali zato vrlo veliki. On ima samo tri principa: domaÊinstvo, Ëojstvo i junaπtvo. To je zakon naπeg naroda!
ПРАВОПИС - УГАОНИ КАМЕН ЗА ОЧУВАЊЕ ЈЕЗИКА И КУЛТУРЕ СРБА
Ако на корицама њемачког правописа пише да је на снази у Њемачкој, Аустрији и Швајцарској, онда нема препрека да на корицама наших уџбеника стоји: Правопис је на снази у Србији, Црној Гори и Републици Српској - наводи академик Слободан Реметић.
Академик Слободан Реметић напомиње значај поштивања европских језичких стандрада, кад је у питању екавски и ијекавски изговор српског језика у образовним институцијама Србије, Црне Горе и Српске.
Горан Мутабџија, министар просвјете и културе Републике Српске, истиче да је ијекавско издање "Правописа" угаони камен за очување не само српског језика него и укупне културе српског народа са обје стране Дрине, као и у Црној Гори.
"Мора се остварити једна норма за јединствени српски језик са равноправним ијеквским и екавским изговором. Јединствени српски језик омеђује јединствени српски културни простор, и то без граница на Дрини и Златибору. Или ниже до Бродарева, до оног граничног метра на прузи Београд-Бар.
У Новом Саду промовисан је "Правопис српског језика, ијекавски говор", капитални издавачки подухват Матице српске, заснован на научно утемељеној идеји о јединственом српском језику са равноправним екавским и ијекавским изговором.
"Потпуно смо свјесни покушаја сакаћења и политизације српског језика у Србији, Црној Гори и БиХ. Управо зато, ијекавски Правопис српског jезика путоказ је како се треба борити против језичких и политичких насртаја који данас долазе и са бошњачке и са хрватске стране. Уколико не успијемо заштити српски језик од таквих насртаја, угрозићемо темеље на којим стоје српска култура и духовност”, упозорио је Мутабџија. И за предсједника Матице српске Драгана Станића неупитно је да се очување српске ијекавице у данашњим смутним политичким временима намеће као императив:
"Сачувати ијекавицу значи сачувати динарски тип културе, као и српство у Босни, Херцеговини, Хрватској и Црној Гори. Истовремено, мора се сачувати и екавица, односно косовски, моравски, шумадијски и војвођански тип културе зарад очувања српства на тим просторима”. Станић скреће пажњу да су ијекавица и екавица два "плућна крила” једног организма.
"Ако на корицама њемачког правописа пише да је на снази у Њемачкој, Аустрији и Швајцарској, онда нема препрека да на корицама наших уџбеника стоји: Правопис је на снази у Србији, Црној Гори и Српској!" - појашњава Реметић. Мато Пижурица, члан редакторског тима ијекавског "Правописа”, заложио се за јединство српског језика, односно јединствени српски културни простор.
Допринос идеји стварања и очувања јединства језичког и културног простора Србије, Црне Горе и Српску, за српски народ и језичку науку завјетна је обавеза”, поручује Мато Пижурица.
"Правопис српског језика, ијекавски говор” изашао је у издању Матице српске, а објављивање тог капиталног дјела помогло је Представништво Републике Српске у Београду. Путем друштава Матице српске у Бањалуци и Подгорици, "Правопис” ће бити дистрибуисан корисницима у Црној Гори и Српској. Капитално, ијекавско издање "Правописа српског језика" промовисано је у склопу „Дана Републике Српске у Србији”, велике седмодневне манифестације, која је завршена свечаном академијом у новосадском Српском народном позоришту. СРНА,11.9.2014. Приредио Слободан КОВАЧЕВИЋ
God. LXV
1. oktobar 2014.
1241
Da li je izlaz za Srbiju
KORENITO PREURE–EWE DRÆAVNOG PORETKA
Да би се одговорило на ово питање пре свега треба поставити питање има ли ко да пронађе излаз? За тако нешто није довољно имати компас већ и људе спремне да га следе а да се не поводu за ветровима и поветарцима. Није довољно само познавање геоплитичке ситуације и тражењa да се изађе са безалтернативног пута у нигде или ништа (ЕУ). Поред правца којим наш државни брод треба да иде још је важније како тај брод уредити. Од унутрашње политике зависи и спољна.
Следствено томе потребна је радиклана промена државне политике, то значи да држава коначно постане наша а не сервис страних служби. Kад постане наша, таква држава мора да уведе ред и напредак у друштвено-економским односима. Ништа од тога неће бити ако не буде било људи који ће то да изведу. Ти људи не могу да буду појединци, јер ма како појединац био снажан, карактеран, способан и одважан, он не може извршити тако свеобухватну промену. Потребно је да се појединци и читаве групе укључе у заједничко дело, у заједнички напор за интерес Србије. Постојеће политичке организације које су се залагале против безалетрнативног пута су готово уништене. Не само што су изгубиле на изборима него све више пропадају у сопственој дезорјентацији. Слика тога су и избори у малом граду Мајданпеку, али ипак не и безначајном, где све три водеће патриотске партије нису могле да скупе ни једну једину листу.
Друго је питање је да ли наша држава разорена погубном вишедеценијском политиком, која је доживела врхунац од 5. октобра 2000.године, у могућности да води самосталну политику. Наше стање је толико лоше да
сада кад би васкрсли наши најбољи државници, које смо у историји имали, те кад би се сви сабрали у влади, питање је да ли би и они могли попунити све рупе на оронулом државном броду. Није ни чудо што Руси све више исказују презир према нама због режима који влада, али и када би дошла права патриотска влада, која би се ослањала на Русију и искрене наше савезнике, због девастираности државног брода и још увек изузетне снаге новог светског поретка, ко зна да ли би могла водити алтернативну политику. Али, ако се не покуша пронаћи нови пут, готови смо. Проблем је што сад немамо на политичкој сцени носице идеје новог пута. Наше старе политичке организације, поред декларативног заговарања приближавања Русији и напуштања безалтернативно пута у ЕУ, немају идеју ни концепт преуређења државе, те уређења друштва на нашим вредностима и покретања привреде. Неки нови политички концепт би пре свега требало да промени стање духа у нашем народу, тако што би најбоље снаге ума и карактера преузеле улогу у јавном животу.
Поред свих тих проблема најгори је тај што је наша заједница толико разбијена да ми немамо јасно изражене интересе. Ми још нисмо утврдили шта је народни суверенитет, јер смо превише били опијени и омађијани демократским тлапњама. Не знамо шта је суверенитет јер демоктраским наочарама гледамо на народ, а то значи да је народ скуп појединаца који имају право гласа. То није наша, хришћанска, саборна и органска идеја народа. За нас је народ духовно-органска заједница окупљена пре свега око идеје односно идеала, који је вечан и који попут видела осветљава наш историјски пут. Народна заједница није сачињена само од