Југославија уочи и за време Другог светског рата - први део - др Ђоко Слијепчевић

PRVI DEO

Dr Đoko SLIJEPCEVIĆ

JUGOSLAVIJA U OČI I Z A VR EM E D R U G O G SV E T S K O G R A T A

MINHEN

1978

,,ISK R A “ Verlag unđ Druckerei GmbH 8000 Miinchen 90, Ohlmullerstr. 16 Rgb

PREDGOVOR

O Jugoslaviji i o njenim problemima uoči i za vreme Drugoga svetskog rata pisano je dosta. Najveći deo toga što je pisano potiče od faktora koji su bili neposredno zainteresovani u tim zbivanjima, što je moralo povlačiti za sobom izvesnu pristrasnost koja obezvrednjava svako objektivno istorijsko izlaganje onoga što se i kako se događalo. Ponekada je i neposredna blizina tim zbivanjima uticala na kazivanja i prikazivanja događaja koji su od istorijskog značaja.

Javnost, a naročito potomstvo, ima prava na to da zna istinu o svemu tome u najviše mogućem obliku.

Rešavajući se na proučavanje problema o Jugoslaviji u o č i i za v r e m e Drugoga svetskog rata stavili smo sebi u zadatak ob jek ­ tivnost kao najveći zakon koga se moramo držati. Godine uoči i za vreme Drugoga svetskog rata bile su za Jugoslaviju i za njezino stanovništvo veoma burne i opterećene zamršenim i složenim pro­ blemima. Sama činjenica da je Jugoslavija kao država prestala da postoji samo za kratko vreme rata govori za sebe. Pronaći uzroke toga, rasvetliti ih i objasniti, zadatak je veoma težak.

Propast Jugoslavije u aprilu 1941. godine nije došla slučajno ni iznenada. Ona je izrasla iz niza kako spoljnopolitičkih tako isto i unutrašnjepolitičkih procesa koji su se razvijali izvan i unutar Jugoslavije. Uzrastanje ovih procesa bilo je, na izvestan način, me­ đusobno uslovljeno: između njih je postojala izvesna unutrašnja veza koja se nije prekidala ni posle sloma Jugoslavije kao države. Kada je taj slom nastao, na teritoriji Jugoslavije nastala je erupcija su­ koba brojnih suprotnosti koje su se međusobno hvatale u košlac: sve se to odražavalo u borbi za svoje, bilo grupne, bilo lične, pre­ stiže sa određenom težnjom da se u haosu, koji je vladao na terito­ riji Jugoslavije, izbori i učvrsti s v o j a vlast sa jasnom težnjom da ona bude trajna.

Jedna od bitnih osobenosti grupa koje su se borile za vlast jeste, što su sve isticale da iza njih s t o j i n a r o d, i da sve ono što one rade, čine po ovlaštenju naroda iako narod, u najviše slučajeva, nije sa tim imao nikakve veze. Neodgovorno falsifikovanje volje naroda i neovlašćeno govorenje u njegove ime bilo je ustaljeno u 5

Jugoslaviji i pre početka Drugog svetskog rata. Narod je trajno bio stradalnik, onaj preko čije glave su se sukobljavali i lomili svi vihori borbe za prevlast, koja ih je sve jednako privlačila.

Od sloma Jugoslavije, aprila 1941. godine, do kraja rata (for­ malno do 9. maja 1945. godine) na istorijskoj sceni borbe za vlast u Jugoslaviji nastale su, postepeno, tri grupe, koje će do kraja ostati neprijateljske jedna prema drugoj. To su, najpre, bile hrvatske u s t a š e , koje su, 10. aprila 1941. godine, proglasile svoju Neza­ visnu Državu Hrvatsku. Nešto kasnije, pod neposrednim uticajem sloma Jugoslavije, počeo je pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović da oko sebe prikuplja one oficire, podoficire i vojnike koji nisu hteli da budu zarobljeni posle kapitulacije jugoslovenske vojske. Od 22. juna 1941. godine na scenu stupa i Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), koja se decenij ama pripremala za revolucionarnu akciju u Jugoslaviji, ali je stupila u akciju tek kada više nije bilo države koja se mogla da brani. Za KPJ ostaće trajno karakteristično da se resila na oružanu akciju tek onda kada je Nemačka napala Sovjetski Savez.

Pod pritiskom i okriljem višestruke neprijateljske okupacije, nastojale su sve tri ove grupe da izbore vlast nad narodom. Razlika je bila samo u tome što su ustaše bili satelit okupatora sa kojima je bila vezana njihova sudbina. Ustaštvo je bilo terorističko zavojevanje nehrvatskoga etničkog i istorijskog prostora u neuravnote­ ženom zanosu fizičkoga istrebljivanja Srba, Jevreja i Cigana. Pred ustašama je lebdeo lik jedne Velike Hrvatske, koje u tome opsegu nije nikada bilo. I KPJ i, u izvesnom smislu i meri, četnički pokret imali su, iako svaki na svoj način, u vidu želju da se Jugoslavija opet vaspostavi. Njihova i državnopravna i društvena shvatanja su se isključivala, i to je bio jedan od razloga borbe između njih.

KPJ se borila za celosno razbijanje staroga društvenog i duhovno-kulturnog poretka Jrgoslavije i za puno osvajanje vlasti. To dvoje je činilo suštinu r e v o l u c i o n a r n o s t i borbe KPJ za celo vreme njenih napora za osvajanje vlasti. O nekoj vrsti ovakve revolucionarnosti kod četničkog pokreta teško da se može govoriti.

Kod ovoga pokreta jače je, ako ne i sasvim isključivo, ležao akcenat na n a c i o n a l n o - o s l o b o d i l a č k o m momentu, koji se, bar u svojim predstavama o sebi, smatrao delom velike savezničke zajed­ nice, koja se borila protiv sila Osovine. Kako u shvatanjima jugo­ slovenske emigrantske vlade, tako isto i kod najvećega broja vode­ ćih lica četničkog pokreta radilo se, na prvome mestu, o vaspostavljanju Jugoslavije kao d r ž a v e , koja je bila vojnički srušena, ali je postojala i dalje u međunarodnome smislu. Ovo, razume se, ne znači da u toj vaspostavljenoj Jugoslaviji ne bi bile vršene stanovite društvene reforme koje je zahtevao duh vremena. Sigurno je, m e­ đutim, da te reform e ne bi bile r e v o l u c i o n a r n e u duhu 6

shvatanja komunističke revolucionarnosti. Tu bi se, svakako, pre radilo o evoluciji nego o revoluciji. Izvesne fraze o nacionalnoj re­ voluciji, koje su dolazile sa ove strane, imale su više propagandni karakter, nego što bi imale neku stvarno revolucionarnu sadržinu.

Deo jugoslovenske stvarnosti pod okupacijom bile su i u p r a v e u okupiranoj Srbiji, Crnoj Gori i delu Slovenije, koji je bio došao pod italijansku okupaciju. Po samoj prirodi stvari i zavisno od okol­ nosti, kakve su tada bile, ove uprave nisu mogle postojati bez p r i ­ stanka okupatorske vlasti. Njihova bitna karakteristika bila je ne t e ž n j a za v l a š ć u nad narodom, nego z b r i ­ n j a v a n j e naroda u okolnostima u kojima se bio našao i pod kojima je morao da živi. Kako u komunističkom tako isto i u anglo­ američkom rečniku ove su uprave nazvane k o l a b o r a t e r s k i m , jer su mogle postojati samo sa pristankom okupatora i uz njegovo trpljenje. A još i zbog toga, što su one pretpostavljale služenje inte­ resima naroda mnogo više, nego interesima bilo protivnika Osovine bilo četničkih i komunističkih grupa, koje su se borile na terenu.

Njihova saradnja sa okupatorom bila je a d m i n i s t r a t i v n e prirode sa perspektivom da prestane onoga časa kada to bude m o­ guće; a bilo bi moguće samo sa prestankom same okupatorske vlasti koju narod, tako i tako, nije želeo.

Samo na jednome planu podudarali su se interesi ovih uprava sa interesima okupatora: i jedni i drugi bili su protiv borbe KPJ za osvajanje vlasti i za promenu društvenoga poretka. Nosioci ovih uprava su znali da je okupaciona vlast prolazna a da komunistička vlast ima nameru da traje, tu komunističku vlast nije želela ogrom ­ na većina naroda . .. Odnos ovih uprava pod okupatorskom vlašću prema četničkome pokretu bio je sasvim drukčiji. One su ga, tu i tamo, gde svi i kako su mogle, pomagale ali se nisu mogle identifikovati sa njim. Odlučujuće u tome odnosu bilo je pitanje respektovanja biološkoga interesa naroda, koji je išao ispred interesa savez­ nika, čiju su pobedu želeli i nosioci ovih uprava.

U ovome radu učinjen je napor da se naučno rasmotri kako spoljnopolitički položaj Jugoslavije uoči Drugoga svetskog rata, tako isto i unutrašnjopolitičko stanje u zemlji iz koga su proizlazile klice raspadanja i deformisanja unutrašnjepolitičkog života zemlje. Za­ tim: neposredni povod osovinskoga napada na Jugoslaviju; njezina propast; delenje i nastajanje i međusobni odnosi tzv. pokreta otpora u zemlji; njihova međusobna borba; politika saveznika prema njima; preokreti u držanju njihove politike i uzroci tome. Iz celoga sticaja okolnosti proizilazi potreba da se ispita i prikaže p o l o ž a j s r p ­ s k o g naroda na celome prostoru Jugoslavije u toku Drugog svet­ skog rata, što neposredno zaseca i u ceo splet problema u vezi sa NDH, državom koja je, po mnogo čemu, bila različita od svih pozna­ tih državnih tvorevina: to je, koliko znamo, jedina država koja je 7

uporno vodila rat protiv više od jedne trećine svojih podanika sa jasnom odlukom da ih biološki istrebi.

Jugoslavija je u toku Drugoga svetskog rata bila područje više­ struko isprepletenoga građanskog i verskog rata u kome su inter­ nacionalni uticaji igrali važnu ulogu. U izlaganju materije, koja je često vrlo komplikovana, pisac se trudio da se, u najvećoj mogućnoj meri, drži izvora i one literature koja je upotrebljiva za ozbiljno rasvetljenje problema. Nije nepoznato da je o mnogim problemima, koji ulaze i u ovu knjigu, pisano i jednostrano i sa određenom namerom da se istakne ili opravda s v o j a strana i s v o j put.

Piscu je, međutim, bilo najviše stalo do toga da stvari prikaže o n a k o kako su one b i l e , k a k o su nastajale i k a k o su se razvijale.

Da je u proučavanju materijala i suočenju sa njim bilo i tragičnih momenata proizilazi od tragike zbivanja na našem tlu za ovo neko­ liko godina.

Ni na jednom delu Zem lje nije, za vreme prošloga rata, bilo pro­ suto toliko krvi, ni izvršeno toliko zločina kao na tlu Jugoslavije.

Potomstvo ima pravo da zna kako je i zbog čega do toga došlo. Na­ ročito srpski narod ima pravo da zna k o j e , z b o g č e g a i k a k o začeo i potpalio njegovu besprimernu tragediju koja još traje. Da su u ognju te nacionalne tragedije sagorevale brojne ličnosti u zamahu svoje samožrtve i svoga herojstva samo posvedočava izuzetnost naše sudbine u jednom e poremećenom i krvožednome vremenu. Pisac se trudio da iznalazi niti istine i da se ne ogreši ni o koga, razume se, ukoliko je to ljudski moguće. Sigurno je, međutim, da mu nije bila namera da se ogreši o bilo koga: sud stvarnosti i govor činjenica respektovani su do najviše moguće mere.

Pisac se trudio da da što jasniju sliku zbivanja uoči i za vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji i u vezi sa njom. Učinio je šta je i koliko je mogao; nema, razume se, nikakvih iluzija o tome da je učinio sve. Ovo što je uradio smatra prilogom proučavanju proble­ ma. Jugoslavije, koja je sagorela kao nacionalna država u jednome kratkome ratu. Radeći na ovoj knjizi pisac je osetio veliki n e d o ­ s t a t a k dokumentacija sa, u ovome ratu i u ovome vihoru, pobeđene strane. To je, razume se, moralo da čini pisca obazrivim prema brojnim kazivanjima onih, koji su danas u mogućnosti da o sebi i o svome radu u nedavnoj prošlosti pišu š t a i k a k o h o ć e .

Pisac se trudio da respektuje i izvore i činjenice, i da se čuva od zabluda jednostranosti koje su kobne za svako naučno istraživanje.

SPOLJNOPOLITICKI POLOŽAJ JUGOSLAVIJE UOCl RATA I pre nego što je počeo Drugi svetski rat, napadom Nemačke na Poljsku, 1. IX. 1939. godine, spoljnopolitički položaj Jugoslavije nije bio lak. Još pre tragične pogibije kralja Aleksandra, 9. X. 1934. go­ dine, osećalo se da spoljnopolitička uporišta Jugoslavije Francuska, Velika Britanija i Društvo naroda, slabe i da njihova stvarna snaga jenjava. Uporedo sa tim slabili su i snaga i ugled Male Antante (Čehoslovačka, Jugoslavija i Rumunija), koja je bila neka vrsta istu­ rene pozicije Francuske u ovome delu sveta. Sve članice Male Antan­ te, među njima i Jugoslavija, naslanjale su svoju spoljnu politiku na Francusku ili, bolje rečeno, vodili je prema direktivama iz Pari­ za. Nije, zbog toga, preterano tvrđenje Milana Stojadinovića da je spoljna politika Jugoslavije vođena prema uputstvima iz Quai d‘Orsay-a. „Pod takvim okolnostima, veli Stojadinović, vođenje spoljne politike Jugoslavije nije bio neki osobito težak posao. Kako se onda govorilo: „Naš mali čun bio je vezan za veliku francusku lađu"1).

Vremenom je, međutim, „velika francuska lađa“ sve više skretala u italijanske vode, koje su preteći zapljuskivale obale Jugosla­ vije. „Da bi izgradili sredozemni sistem bezbednosti, Francuska je trebala i Jugoslavija i Italija da budu na njihovoj strani. A li privo­ đenje Italije u jedan opšti sredozemni pakt zahtevalo je prvo rešenje dugo postojećih razmimoilaženja između nje i Francuske.

Francusko-italijanski pregovori, upravljeni delom prema izmirenju Italije sa Jugoslavijom, i drugim zemljama Male Antante, počeli su 2. marta 1934. U vreme kada su se završili, Francuzi su bili pre­ stali da pomažu Italiji u njenim naporima da spreči Nemačku da ne bi anektirala Austriju i zagospodarila Mađarskom. Kao prvi korak Francuska bi izvršila pritisak na Jugoslaviju i druge članice Male Antante da obezbedi njihovu saradnju u savezu protiv Hitlera“ 2).

1) Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt. Jugoslavija između dva rata. Buenos Aires 1963, str. 360.

2) Jakob B. H optner, Jugoslavija u krizi 1934-1941, New York 1963, str. 43 (Preveo dr Caslav Nikitović).

9

Iako je Italija bila jedna od pobednica u Prvome svetskom ratu ona nije bila ipak zadovoljna odredbama Versaljskoga ugovora o miru. Naročito u odnosu na Jugoslaviju. Prema Londonskom ugovoru od 1915. godine, Italija je od jugoslovenske teritorije dobila manje nego što je tražila, i zbog toga je ostala trajno nezadovoljna i bila stecište i uporište separatističkih elemenata ne samo iz Jugoslavije, nego sa celoga Balkana (Makedonci, Kosovari., ustaše). „Jugoslovenirna je izgledalo da italijanska vlada smišlja ni manje ni više nego raspad njihove države. Oni su bili uvereni da Italijani potpiruju česte nasilne akte, koje su vršili hrvatski separatisti, pa čak i jedan atentat na kraljev život“ 3).

Nije nikakva tajna, da je Benito Musolini mrzeo kralja Alek­ sandra i da je smatran za intelektualnog začetnika ubistva kralja Aleksandra. Prema Vladislavu Stakiću, čoveku koji je bio blizak knezu Pavlu i ministru Dvora Antiću, knez Pavle je, 4. marta 1941. godine, u svome poslednjem razgovoru sa Hitlerom, kada je poku­ šavao da izbegne pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, rekao Hitleru: „ .. . Dalje, naš narod ne može da zaboravi da je Musolini odgo­ voran za ubistvo kralja Aleksandra i da je Musolini bio uvek najve­ ći neprijatelj naše zem lje". Na Hitlerovo pitanje, da li zaista knez Pavle misli da je Musolini odgovoran za ubistvo kralja Aleksandra, knez Pavle je odgovorio da je to ubeđenje celoga naroda, i njegovo lično“ 4).

Za celo vreme između dva svetska rata Italija je podržavala stva­ ranje i održavanje neprijateljskoga obruča oko Jugoslavije. Ovaj su obruč sačinjavali: Austrija (do prisajedlnjenja Nemačkoj), Mađar­ ska, Bugarska i Albanija. Austrija je bila opasna zbog težnje Habzburgovaca da se vrate na presto; Mađarska, Bugarska i Albanija imale su teritorijalne pretenzije prema Jugoslaviji i u tome su bile na istoj liniji sa Italijom, koja ih je pom agala. . . Posle pogibije Aleksandra Stamboliskog Jugoslavija je, i pored toga što je znala da zvanična Bugarska pomaže Makedonstvujušče, nastojala da pri­ voli Bugarsku na saradnju. Ta su nastojanja došla do izraza i u poseti kralja Borisa (18. IX. 1933) Beogradu i u svraćanju kralja Alek­ sandra kod Borisa (3. X. 1933) posle njegovog povratka iz Turske i, naročito, u zvaničnoj poseti kralja Aleksandra Sofiji 27. septembra 1934. godine.

Svi ti, i poluzvanični i zvanični, dodiri najodgovornijih faktora obadve zemlje trebali su da pripreme Bugarsku za saradnju sa bal­ kanskim državama. Posle puča ,,Zvenara“ (Damjan Ve3čtsT i Kimon Georgijev) izgledalo je da će oživeti bugarsko-jugoskrvenska saradnja. Iako nije došlo do nekoga naročitog oživljavanja saradnje odno­ 3) Na istom mestu, str. 43.

4) Vlcidisl&v Stakić, Moji razgovori sa MuKolinijem, Minhen 1967, str. 121.

10

si su se, spoljašnje gledano, poboljšavali bez da su bugarski vrhovi bili gotovi da se odreknu svojih aspiracija na Južnu Srbiju. Milan Stojadinović tvrdi za sebe da je, ne želeći da se meša u sukob velikih sila koji se već jasno ocrtavao, nastojao da proširi saradnju sa bal­ kanskim državama i to u prvome redu sa Bugarskom, a u drugom redu sa Grčkom i Turskom. On je zagovarao uniju između Bugar­ ske i Jugoslavije: ,,A posle te unije imala je da dođe unija balkanskih država. I dok su m oji saveznici i z M a l e A n t a n t e u p i r a l i p o g l e d n a S e v e r , j a s a m s v o j u p i r a o n a J u g “ 5).

Za vreme svoje posete Turskoj, oktobra 1936. godine, Stojadinović je sa Ismetom Inenijem i Ruždi Arasom raspravljao pitanje saradnje sa Bugarskom. Postavljalo se pitanje ulaska Bugarske u Balkanski pakt. Ismet Ineni je tada mislio „da to pitanje treba po­ krenuti na idućem sastanku Balkanskog sporazuma u Atini. Ako Bugarska neće, to je njena stvar, ali ona time slabi svoj položaj“ s).

U to vreme postojao je bugarsko-turski ugovor o prijateljstvu i Tur­ ska nije imala ništa protiv toga da to imaju i druge države ..samo po postojećem Balkanskom paktu na tako što treba da pristanu i druge zem lje117). Kada je, na povratku iz Turske, svratio kod kralja Borisa, Stojadinović je predložio zaključenje pakta o prijateljstvu.

U odnosu na Bugarsku Jugoslavija je bila već tada učinila jedan važan korak: pristala je da Bugarska može da naoruža svoju vojsku, što je Bugarskoj po Nejskom ugovoru bilo zabranjeno. Stojadinović je rekao Borisu: „Ja želim da potpišemo pakt o večnom prijateljstvu.

Ta jedna reč treba da bude ceo njegov tekst. Obavestićemo o tome prethodno svoje saveznike Rumune, Turke i Grke, tako da u drugoj polovini januara možemo objaviti celome svetu da je Balkan pre­ stao biti bure baruta .. . Ako Bugari i Srbi ne poremete mir u ovome delu sveta nema ko drugi da ga porem eti118). Pakt je potpisan marta 1937. godine u Beogradu: „N jegov tekst je sadržavao samo jedan član, onako kako sam ja bio zamislio “ 9).

Milan Stojadinović ističe sebe kao glavnu ličnost koja je radi­ la na sređivanju i popravljanju odnosa sa Bugarskom. Vladislav Stakić, međutim, ukazuje na to da je knez Pavle ,,i pored nepoverenja prema zvaničnim predstavnicima Bugarske, težio iskrenom prija­ teljstvu sa Bugarskom. On je verovao u ovo prijateljstvo, jer je znao da je Stambolskoga seljačka stranka ona koja je pravi odražaj bu­ garskoga naroda i koja je uvek želela prijateljsku politiku sa Jugo­ slavijom. Kneževi odnosi bili su naročito srdačni sa Dimitrovim, sa­ dašnjim šefom bugarske seljačke stranke. Knez Pavle je činio sve 5) Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 363.

6) Na istom mestu, str. 439.

■<) Na istom mestu, str. 439-440.

8) Na istom mestu, str. 445.

9 Na istom mestu, str. 445.

11

što je mogao, da se zaborave stare svađe i da jugoslovensko-bugarski odnosi pođu putem pravog i trajnog prijateljstva"10).

Prema sporazumu, sklopljenom u Solunu 31. jula 1938. godine, balkanske države su se odrekle upotrebe sile u rešavanju svojih međusobnih odnosa i pristale da Bugarska poveća opseg svoje vojske i otvorile put za dalju diskusiju predložene revizije Trakijske gra­ nice11). Nemačka nije, međutim, rado gledala smirivanje odnosa na Balkanu. U jednoj izjavi, datoj na Bledu 10. jula 1939. godine, Kjoseivanov je izrazio zadovoljstvo zbog dobrih odnosa sa Jugoslavijom, ali je to Nemcima bilo neprijatno.

Posle napada Nemačke na Poljsku sastali su se Gafenko i CincarMarković „da izrade rešenje za bugarski problem, rešenje koje bi se svidelo članovima Sporazuma. Oni su odlučili da bi izvesni terito­ rijalni zahtevi Bugarske mogli biti rasmotreni pod tri uslova: 1. Bu­ garska mora postati deo Balkanskoga sporazuma i primiti sve oba­ veze i odgovornosti država članica. 2. Svaka država članica Spora­ zuma mora dragovoljno dati teritoriju Balkanskoj zajednici, kojom bi se zadovoljili bugarski zahtevi. 3. Bugarska vlada mora ućutkati sve agitatore koji bi povećavali zategnutost među državama Spora­ zum a"12).

Savet Balkanskog sporazuma sastao se na Bledu 4. februara 1940. godine. „Tu su odlučili da pomažu politiku mira, da ostanu u d o ­ brim odnosima, da zaključe sporazume sa svim balkanskim zemlja­ ma, naročito trgovačke sporazume, i da produže važnost pakta za još sedam godina". Sredinom februara 1940. godine pala je vlada Kjoseivanova i došla vlada Bogdana Filova, koja je pošla drugim putem. Rusija, koja je jedno vreme savetovala balkanske države da zauzmu čvrst stav protiv bugarskih teritorijalnih zahteva, sada jc pomagala bugarski revizionizam. Bugarskoj je nesumnjivo bilo lak­ še da podnese ljutnju Balkanskog sporazuma nego da reskira gnjev dve velike sile. Bugari su rekli Nemcima da je Južna Dobrudža sada minimum nacionalnih aspiracija"13).

Za stav Bugarske prema Jugoslaviji ostalo je tipično da ona, i po­ red zaključenja svih sporazuma, nije prestajala da rovari po Južnoj Srbiji. U jednome izveštaju Glavnog generalštaba Ministru vojske i mornarice, od 20. novembra 1938. godine, među aktivnim nepri­ jateljim a Jugoslavije pom inje se i Bugarska". . . . ,,I tako se sada", stoji u ovome izveštaju, „sticajem spoljno-političkih prilika, naša ze­ m lja našla u jednom vrlo teškom vojno-političkom položaju, okru­ žena sa sviju strana neprijateljima, vojnički najsavremenije oprem­ ljenim, od kojih Nemačka i Italija, pored savremenosti vojničke 10) n) 12) 13)

12

Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 37.

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 223, 23 ) .

Na istom mestu, str. 231.

Na istom mestu, str. 232-233.

opreme, raspolažu još i sa nesravnjeno jačom brojnom nadmoćnošću u odnosu na našu vojsku1'14). U izveštaju, koji je general Bogoljub Ilić podneo, 10. septembra 1940. godine, generalu Milanu Nediću, tada ministru vojske i mornarice, o stanju u Južnoj Srbiji stoji i ovo: „Bugarska propaganda postoji i dalje i to kao aktivna na desnoj obali Vardara sa svima svojim odlikama i zadacima; i kao prikrive­ na i potajna na levoj obali Vardara, bez vidnih spoljnih manifesta­ cija"15).

General Ilić, u produženju svoga izveštaja, ističe i uzroke neza­ dovoljstva naroda, koje je nastalo posle 1918. godine: ,,A sve ovo dalo je potstreka da se održe i dalje postoje u Južnoj Srbiji: učitelji-bugaraši i stari sveštenici-egzarhiste, koji danas preko škole i crkve pomažu aktivno bugarsku propagandu. Negde tajno, negde javno“ 16).

Za ovo nezadovoljstvo, veli Ilić da ono, za sada, nije revolucionarnog karaktera, ali, ako bi se zemlja našla u stanju kakvo je bilo 1914/15. godine „mislim da bi ovaj svet pod današnjim uslovima, napustio definitivno našu državnu ideju i pokušao da se snađe u novoj situ­ aciji, koja bi mu materijalno i ekonomski bolje odgovarala . . . Za celokupno današnje stanje i raspoloženje duhova u Južnoj Srbiji k r i v a j e n a š a u n u t r a š n j a p o l i t i k a u toku 20 godi­ na, a sve ono što se danas tamo dešava, samo je odraz te politike"17).

I vlada Dragiše Cvetkovića, koja je zamenila vladu Milana Stojadinovića, trudila se da održi dobre odnose sa Bugarskom: 2. fe­ bruara 1940. godine održan je u Beogradu sastanak Saveta Balkan­ skog pakta (Jugoslavija, Rumunija, Grčka i Turska). Već 3. febru­ ara 1940. obavestio je italijanski ambasador iz Berlina svoju vladu o stavu zvaničnih nemačkih krugova prema ovoj konferenciji. Isto­ vremeno održan je i sastanak diplomatskih predstavnika iz Budim­ pešte, Bukurešta, Atine i Sofije i date instrukcije da se, u odnosu na Balkan, ne vrši nikakav pritisak. U Berlinu su tada imali utisak da svi na Balkanu, čak i Turska, „koja među balkanskim zemljama strči svojim protivnemačkim držanjem, priznaje da nije celishodno da se organizuju ili pomažu akcije protiv Nemačke“ 18).

Italijanski ambasador u Beogradu razgovarao je, 10. februara 1940. godine sa Cincar-Markovićem o radu Saveta Balkanskog spo­ razuma i o tome obavestio grofa Cana. Radilo se, prema njemu, sa­ mo o usklađivanju odnosa između Rumunije, Mađarske i Bugarske: „Bez obzira na ovo, beogradski sastanak nije imao drugih značajnih rezultata osim jasne odluke da se pre svega spase mir na Balkanu"19).

14) 15) 16) 17) !8) is)

Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, knj. 1. Beograd 1969, str. 69.

Na istom mestu, str. 781.

Na istom mestu, str. 781.

Na istom mestu, str. 781.

Na istom mestu, str. 565.

Na isotm mestu, str. 568.

13

Turski ministar spoljnih poslova, Saradžoglu, isticao je tursku želju za neutralnošću i izrazio svoje nezadovoljstvo zbog prisustva fran­ cuskih trupa (Maxime Weygand) u Siriji, „tako i u pogledu buke koja se diže oko te armije, a koja ne odgovara ni njenoj jačini ni mogućnostima"20). Italijanski ambasador u Ankari obavestio je, 13. februara 1941. godine, grofa Gana o svome razgovoru sa Saradžogluom. Razgovarali su, veli o Balkanu. Saradžoglu je posredovao iz­ među Rumunije i Bugarske (pitanje Južne Dobrudže): „On traži for­ mulu koja bi omogućila Rumuniji da učini izvestan teritorijalni ustupak Bugarskoj, a da se to ne smatra početkom politike odricanja i ustupaka od strane Rumunije, što bi ohrabrilo druge zemlje da po­ stave teritorijalne zahteve“ 21).

Početkom 1941. godine (ili krajem 1940) tražila je jedna grupa Bugara iz Sofije, indirektno preko svojih prijatelja u Beogradu, od Cvetkovićeve vlade da im pomogne pri zbacivanju kralja Borisa.

Oni su pri tome postavili tri uslova: a) tražili su da se o celome pla­ nu prethodno obavesti sovjetska vlada i traži njezina moralna podr­ ška; b) da jugoslovenska vlada prema bugarskoj granici prebaci je­ dan motorizovani puk, „k oji bi zaverenici kao prijateljsku vojsku pozvali da po izvršenom udaru pređe u Bugarsku i pomogne im, ako bi kralju odane trupe iz Plovdiva, Vidina, Varne, Trnova i drugih mesta pošle prema S ofiji11; c) da naša avijacija posedne izvesne tajne bugarske aerodrome, koje bi joj zaverenici pokazali; sa tih bi ona imala da kontroliše celu zemlju i spreči eventualnu kontrarevoluci­ ju vojske, na koju, kao celinu, zaverenici nisu mogli računati"22).

Zaverenici su tražili da sve ovo bude učinjeno pre nego što nemačke trupe udu u Bugarsku. „Ova poruka došla je do saznanja vlade u Beogradu. Međutim, vlada se uopšte nije htela upuštati u jedan ova­ kav vratoloman plan"23).

2

.

Jugoslovensko-turski odnosi važili su, naročito posle posete kra­ lja Aleksandra Turskoj (1933. godine) kao dobri. Poseta Milana Stojadinovića, oktobra 1935. godine, osvežila je i produbila ove odnose.

U razgovoru sa Stojadinovićem Kemal Ataturk je rekao da Jugo­ slavija i Turska „treba da idu zajedno i da na tome putu istraju.

Ukazao je na važnost Rusije u odnosu na Tursku, pominjući tradi­ cionalnu rusku politiku ekspanzije prema Sredozemnom moru i na 2(|) 21) 22) menti 23)

14

Na istom mestu, str. 568.

Na istom mestu, str. 569. Članak: Komentari povodom jednog publicističkog pamfleta (U „Doku­ o Jugoslaviji*1, sveska 9, 1956, str. 26).

Na istom mestu, str. 26-27.

sve opasnosti koje iz toga proizlilaze za Tursku. Zato Turska mora u pogledu Rusije da bude vrlo obazriva i da sa njom održava dobre veze. Što se tiče balkanskih država, Jugoslavija i Turska treba da podrže Balkanski sporazum” 24). U razgovoru sa Ismet Inenijem i Ruždi Arasom Stojadinović je rekao, „da Jugoslavija neće praviti nikakve paktove, niti će primiti na sebe obaveze, koje bi bile upe­ rene protiv Sovjetske Rusije. Ostaje otvoreno pitanje priznanja Sov­ jeta od strane Jugoslavije i obnova diplomatskih odnosa. Za sada u Beogradu preovlađuje mišljenje da ne izgleda još oportuno za Ju­ goslaviju da taj korak učini. U tom smislu govorio sam sinoć opšir­ nije i sa sovjetskim generalom Ajdelm anom “ 25).

Od pada Milana Stojadinovića pa do nemačkog napada na Jugo­ slaviju (6. IV. 1941) prolazili su jugoslovensko-turski odnosi kroz jednu krizu, koja je bila posledica zaoštravanja odnosa između veli­ kih sila. I Turska je, radi osiguravanja svoje bezbednosti, morala da podešava svoje držanje prema velikim silama. Iako je bila članica Balkanskog pakta Turska je zazirala od jugoslovensko-bugarskog približavanja. Agresivnost sila Osovine naročito nemački napad na Poljsku, kao i italijanska okupacija Albanije (7. IV. 1939) primorali su Veliku Britaniju da odredi svoju politiku i svoj stav prema Balka­ nu: 13. aprila 1939. godine Grčka je primila britanske garancije.

Već 12. maja 1939. godine Turska je sledila primeru Grčke, a u okto­ bru iste godine zaključila je s a v e z sa Velikom Britanijom i Fran­ cuskom, tzv. Ankarski pakt, koji je trebao da obezbedi sigurnost Balkana: „Turci su pokušavali da uvere da ovaj ugovor nije u su­ protnosti sa Balkanskim sporazumom i da se time ne radi o mešanju Engleske u Balkanski sporazum, nego o tome da Engleska, eventu­ alnim ostvarenjem garancija datih Grčkoj i Turskoj, može garantovati bezbednost Balkana"26). Pod pritiskom nastalih okolnosti Turska se, kasnije, distancirala od Ankarskog pakta koji je, ustvari, bio samo provokacija Nemačke i Italije.

Zaključivanje Ankarskog pakta nije pogodovalo ni Rumuniji ni Jugoslaviji, jer je time, praktično, bio đezavuisan Balkanski spora­ zum. Cincar-Marković je zbog toga predložio povezivanje susednih država, koje bi predstavljale blok neutralnih država (prema Nemačkoj) i mogle bi se suprotstaviti britanskim planovima na Balkanu.

Iz ovoga bloka bi ispala Turska, jer bi ga sačinjavale Jugoslavija, Mađarska, Rumunija i Bugarska. Zbog Italije, Grčka nije bila uze­ ta u obzir. U slučaju da se ovaj plan ne bi mogao ostvariti Jugosla­ vija je bila rešena da ide sama svojim putem27).

24) Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 424.

25) Na istom mestu, str. 438.

26) Johann Wiischt, Jugoslawien und das dritte Reich (Jugoslavija i Treći Rajh), Stuttgardt, 19'69, str. 116.

27) Na istome mestu, str. 117.

15

U navečerje nemačkog napada na Jugoslaviju pokušavala je Ve­ lika Britanija sama, pošto je Francuska već bila slomljena, da Tur­ sku i Grčku učini instrumentom svoje politike. Operisalo se, tada, sa Vejganovom armijom, koja je trebala da bude prebačena u Grč­ ku, ali zbog tehničkih razloga to je moglo da se izvrši u roku od tri meseca28). Pošto ni tadašnja jugoslovenska vlada nije imala defini­ tivno jasan stav prema velikim silama produženo je održavanje pre­ govora sa Turskom. Procenivši realno situaciju, i Turska se sve više opredeljivala za neutralnost, a to je, dok je bilo moguće, htela i vla­ da Cvetković-Maček. ,,Dr Maček je bio osobito zagrejan za stvara­ nje bloka neutralnih država Podunavlja i Balkana. Isticao je tu ideju svim svojim uglednim posjetiocima iz Bugarske, Mađarske, Rumunije i Grčke“ 29).

Kada su, početkom marta 1941. godine, nemačke trupe ušle u Bugarsku Turska je prekinula pregovore sa Jugoslavijom. U ime jugoslovenske vlade pregovore je vodio dr Ilija Šumenković, jugoslovenski poslanik u Ankari. O tim pregovorima pisao je Sumenković Dragiši Cvetkoviću, tadašnjem predsedniku vlade: ,,U ovim razgovorima g. Saradžoglu mi je rekao da turska vlada pod zajed­ ničkom akcijom razume niz mera za koje bi se obe vlade sporazumele, a od kojih bi prva mera imala da bude zajednički demarš u So­ fiji i Berlinu. U drugom razgovoru, ministar je ostao pri svome ge­ neralnom odgovoru. Na m oje direktno pitanje: „Spada li u taj niz mera i ratna akcija, on mi je odgovorio: „Da, i rat i odmah dodao kategorički: ali treba znati da turska vojska ne može ni u kome slu­ čaju izaći iz svojih granica"30).

Radilo se o tome da se pomogne Grčka kada bude napadnuta.

Preko britanskog ambasadora u Beogradu Cvetković je Idnu uči­ nio ovaj predlog: „Ja sam, onda, veli Cvetković, učinio sledeći kon­ kretan predlog: u slučaju napada na Grčku (svakako osovinskog), Jugoslavija i Turska imale bi da smatraju to kao c a s u s b e l l i i odmah stupe u akciju. Odgovor Turske je glasio: Turska će bra­ niti svoje granice silom oružja, ako ma od koga bude napadnuta31) .. .

Italija je napala Grčku ali su i Turska i Jugoslavija ostale mirne.

Vladislav Stakić ističe, da je knez Pavle bio vrlo osetljiv u pitanju Grčke: „On je bio za rat, ali je smatrao da je nekorisno za savezni­ ke, a za Jugoslaviju i da ne govorimo, da ulazak u rat donese ver­ 28) Dr Časlav Nikitović, Jugoslavija prema Evropi od 3. IX . 1939. do 15. IV. 1941. (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 5, 1959, str. 12).

2S) Ilija Jukić, Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskoga na­ roda, London 1965, str. 123.

30) Dragiša Cvetković, Naši odnosi sa Turskom u početku 1941. godine. (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 55).

31) Na istom mestu, str. 56.

16

tikalnu propast zemlje. Knez je hteo da dobije u vremenu i da se evolucija rata ocrta u jasnijem izgledu1132).

Odnos Jugoslavije prema Grčkoj ostao je, i posle napada Italije na nju, prijateljski. I knez Pavle i vlada bili su rešeni da ne dozvo­ le prelaz nemačkih trupa preko Jugoslavije, koje bi išle u pomoć italijanskim trupama, koje su bile tučene u Grčkoj. Ovo se vidi i iz pisma koje je, 6. januara 1941. godine, J. Metaksas poslao knezu Pavlu. „ . . . No u času, piše Metaksas knezu Pavlu, kada je sudbina Jugoslavije vezana za sudbinu Grčke, nek mi bude dozvoljeno da izrazim sa dubokim poštovanjem svoje mišljenje, da jedno odlučno odbijanje svakog nemačkog zahteva da pređe preko jugoslovenske teritorije u cilju napada na Grčku, kao i odlučan otpor svakom ovak­ vom pokušaju od strane Nemačke, učinio bi kraj teškoj situaciji u balkanskim zemljama čiji čvor, u ovome slučaju postaje Vaše V isočanstvo"33).

U januaru 1941. godine Musolini je izjavio Stakiću: „Bugarska je dala svoj pristanak za prolazak nemačkih trupa, kao i za pristu­ panje Trojnom paktu. Poslednjih dana februara ili najkasnije prvih dana marta, nemačke trupe će ući u Bugarsku, zauzeti pozicije na granici. Italijansko-grčki sukob mora se likvidirati za nekoliko nedelja. Krajem marta, nemačke trupe zajedno sa italijanskim, otpočeće ofanzivu protiv Grčke. Pitanje Grčke biće za nekoliko nedelja potpuno likvidirano, Turska će ostati mirna i neutralna i to bez obzira kakvo će biti držanje Jugoslavije. Sovjetski Savez ni prstom neće mrdnuti za takozvanu zaštitu Balkanskog poluostrva“ 34).

Ne samo da Jugoslavija nije dozvolila prelaz nemačkih trupa kroz Jugoslaviju (što Nemačka uostalom nije ni tražila), nego je vlada iznalazila mogućnosti da pomogne snabdevanje grčkih trupa hranom i municijom. Bombardovanje Bitolja od strane Italijana 5. novembra 1940. godine (u 12,45 časova i opet u 15,15 časova) pri čemu je bilo deset mrtvih i 23 ranjena, moglo je biti upozorenje sa italijanske strane, koja se plašila pojačanoga jugoslovenskog angažovanja na ovoj strani35). Jugoslovensko odbijanje dozvole za prelaz italijanskih kamiona za Albaniju preko jugoslovenske teritorije naročito je ogorčilo Musolinija. Kada je, 24. februara 1941. godine, Stakić po drugi put bio kod Musolinija, ovaj mu je rekao: „Knez je, po izveštaju moga ministra u Beogradu, lično zabranio prelaz kamiona sa robom preko Dalmacije i Crne gore, za Albaniju. Jeli to prijateljski?"36).

32) 33) 34) 35) 36)

Vladislav Stakić, Moji razgovori. . . , str. 117.

Na istome mestu, str. 118-119.

Na istom mestu.

Aprilski rat 1 9 4 1 ..., str. 890-891.

Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 110-111.

17

Fon Heren je, 7. decembra 1940. godine, obavestio svoju vladu o ovome slučaju. On prenosi ono što mu je Cincar-Marković o tome kazao, a on mu je rekao: „Tako se moralo raditi pošto Jugoslavija mora u principu da izbegava da se opredeljuje u italijansko-grčkome ratu time što bi pružala pomoć od značaja za vođenje rata. Na isti način je već odbijeno nekoliko sličnih grčkih zahteva. On nije mogao primiti m oje mišljenje da je u pitanju isporuka civilnih vo­ zila za koje nije potrebno tranzitno odobrenje. Isporuka 1000 kamio­ na u ratno područje očevidno služi za vojne svrhe. Pored toga, poz­ navajući stav Firera i kancelara Rajha, i ministra inostranih p o ­ slova Rajha, obzirom na položaj koji bi Jugoslavija trebala danas da zauzima, on ne može da veruje da Nemačka stvarno želi da po­ stavlja zahteve takve vrste baš u ovo vreme. Pored toga ima drugih puteva za Albaniju koji ne dodiruju jugoslovensku teritoriju1137).

U decembru 1940. godine Nemačka je poslala grupu oficira u civilu u Rumuniju i Bugarsku da na terenu ispitaju situaciju u ovim zemljama. I to je, nesumnjivo, ukazivalo na pripremanje vojne akcije u vezi Grčke. Rumunija je već 23. novembra 1940. godine bila pristupila Trojnom paktu38). Odluka Nemačke da se i vojnički angažuje u Grčkoj podstaknuta je, pored obzira savezništva prema Italiji, još i time što su Britanci bili iskrcali nešto trupa u Grčku i pripre­ mali baze za dalje iskrcavanje, a Hitler je to iskrcavanje smatrao pripremanjem baze za prodor prema Rumuniji i njezinim izvorima nafte što on, razume se, nije smeo dozvoliti. Ovu, novonastalu situ­ aciju na Balkanu Hitler je, 20. novemrba 1940. godine, objašnjavao Musoliniju ovako: „D ok su se do sada rumunski petrolejski izvori nalazili očito izvan dohvata engleskih bombardera, sad se nalaze udaljeni manje od 500 km, zračne linije. Ne usuđujem se ni pomi­ sliti na posledice. Duče, jedno je sigurno, nije moguća nikakva efi­ kasna zaštita petrolejskih polja. Za prostore te vrste naša vlastita protuavionska zaštita zbog svoje vatre predstavlja jednu opasnost kao i avijacija napadača. Ako bi uništili rafineriju šteta bi bila ne­ popravljiva"39).

Ser Orme Sardžent (Sir Orme Sargent) rekao je, 23. aprila 1940. jugoslovenskom poslaniku u Londonu, da će se trupe iz Sirije (fran­ cuske) iskrcati na Balkanu samo onda „ako bi druge države upale na Balkan"40), što je već bio slučaj sa italijanskim trupama. Dva dana kasnije, 25. aprila 1940. godine, skrenuo je Ričard Batler (Richard Butler) jugoslovenskom poslaniku pažnju na to, da Engleska nije prema Jugoslaviji preduzela nikakve garantije i „zato nije obavez­ 37) ss) 39) 40)

18

Aprilski rat 1941 . . . , str. 969.

Na istom mestu, str. 979.

Aprilski rat 1941 . . . , str. 935.

Na istome mestu, str. 609.

na da u svakom slučaju napada interveniše, no postoje opšte-politički i opšte-moralni razlozi o kojima Engleska vodi računa"41).

Hitler je, vidi se jasno, bio rešio da Engleze izbaci sa Balkana, ali je, zbog vremenskih prilika, odgađao napad do proleća. „Ipak sam prisiljen da sa žalošću priznam, pisao je Hitler, 20. novembra 1940. godine, Musoliniju, da je svaka kampanja na Balkanu nemo­ guća prije ožujka. Svaki pritisak ili prijetnja protiv Jugoslavije bili bi za sada potpuno uzaludni, jer srpski generalitet zna jednako do­ bro kao i mi, da svaka oružana akcija je nemoguća prije ožujka.

Moramo stoga nastojati da Jugoslaviju pridobijemo za našu stvar drugim sredstvima"42). U razgovoru koji je, 29. novembra 1940. godi­ ne, imao sa Cincar-Markovićem, Hitler je „energično naglasio svo­ ju odluku da u svakom slučaju izbaci Engleze iz Grčke. Za ovu svrhu on će verovatno upotrebiti 20, a ako je potrebno 60, 80 ili čak 180 divizija"43). Hitler je, ovom prilikom, naglasio da ni Jugo­ slavija ni Bugarska „ne bi smele ni u kome slučaju da intervenišu u ratu (sa Grčkom). On (Firer) jedino želi da se unapred sporazume šta da se radi sa onim što je dobijeno nemačkom k rvlju "44). Ovom prilikom Hitler je stavio u izgled izvesno teritorijalno povećanje: „ . . . Nemačkoj izgleda korisno da se Jugoslaviji može prići i preko drugih luka, a ne samo jadranskih"45).

«>.

U politici Italije prema Jugoslaviji Mađarska je stalno igrala veoma važnu ulogu. Zajedno sa Italijom Mađarska je pomagala atentat na kralja Aleksandra. Na Janka Pusti bio je logor hrvats­ kih ustaša, gde su se oni vežbali i spremali za terorističku akciju u Jugoslaviji. Milan Stojadinović piše da je „Mađarska postala uto­ čište svih opozicionih elemenata protiv beogradskoga režima. Na­ ročito Hrvati, pristalice Ante Pavelića kao najizrazitijeg protivnika Jugoslavije, uživali su na mađarskoj teritoriji obilnu pomoć, ne samo kao politički emigranti, sa uobičajenim pravom azila, nego kao orga­ nizatori terorističke grupe, koja se na očigled mađarskih vlasti, vežbala u rukovanju oružjem, bacanju bombi, pucanjem iz revolvera.

Ta hrvatska grupa živela je na jednom državnom imanju, kod varoši Nagy Kanizsa i zvala se Janka Puszta"46).

41) Na istome mestu, str. 611.

42) Na istome mestu, str. 937.

43) Na istome mestu, str. 957.

44) Na istome mestu, str. 959.

45) Na istome mestu, str. 959.

46) Milan Stojadinović, Na istome mestu, str. 357-358.

19

Dugo vremena nadali su se vodeći krugovi Mađarske da će, na strani i uz pomoć Italije, moći zadovoljiti svoje revizionističke teri­ torijalne težnje prema Jugoslaviji. Sa ovim neprijateljskim stavom Mađarske računalo je jugoslavensko, i političko i vojničko, vodstvo.

Tako je ostalo i do početka druge polovine 1940. godine: mađarski vojni ataše u Rimu javlja 16. avgusta 1940. godine svome General­ štabu, da je imao razgovor sa generalom Roatom, načelnikom italijanskog Generalštaba i sa grofom Canom i tražio učešće Mađarske u ratu protiv Jugoslavije na strani Italije, ali tek onda kada se reši mađarski spor sa Rumunijom: „Pod takvim uslovima bi glavnina mađarske vojske mogla da stupi u akciju na takvom mestu i sa tak­ vim dejstvom da bi se time počeo slom Jugoslavije"47). Laslo Sabo (generalpotpukovnik Laslo Szabo) je mislio da bi i italijanske tru­ pe mogle biti prebačene u Mađarsku, izvršiti iznenadni napad na Jugoslaviju.

Arbitraža u Beču, koju su sačinjavale Nemačka i Italija, rešila je, 30. avgusta 1940. godine, da Rumunija ustupi Mađarskoj dve tre­ ćine Transilvanije. Ribentrop je izjavio da je „time donesena odluka koja rešava i poslednje još otvoreno pitanje u Podunavlju"48). Ma­ đarskim zahtevima prema Jugoslaviji nije bila poklonjena nikakva pažnja. I Cincar-Marković i grof Cano demantovali su vesti, da je, ovom prilikom, bilo govora o Jugoslaviji49). U razgovoru sa Ribentropom, održanom 19, septembra 1940. godine, u prisustvu grofa Čana, Musolini je tvrdio da on nema nameru da napadne bilo Ju­ goslaviju bilo Grčku, ali je priznao da na granicama Jugoslavije ima skoncentrisano 500.000, a na granicama Grčke 200.000 ljudi: „Duče je naglasio da je u sadašnjem momentu glavna stvar rat pro­ tiv Engleza, i da on zbog toga želi da živi u miru sa Jugoslavijom i Grčkom, a pre svega ima nameru da osvoji Egipat"50). Musolini je, 10. juna 1940. godine, objavio rat Francuskoj i Velikoj Britaniji i na­ redio trupama da počnu ići na Egipat. Odluka o napadu na Grčku doneta je 15. oktobra 1940. godine, a napad je počeo već 28. oktobra 1940. godine. Italija se bila višestruko uplela u rat.

Veliko interesovanje Nemačke za održanje teritorijalne celine Jugoslavije učinilo je da Musolini tada nije smeo da napadne Jugo­ slaviju. Od toga momenta počinju se popravljati odnosi Mađarske sa Jugoslavijom. Moguće je da je i tadašnje mađarsko vodstvo, pod pritiskom Berlina, počelo da hladni prema Italiji. Šefu jugoslovens­ kog Presbiroa rekao je, 11. novembra 1940. godine, grof Caki (Istvan Csaky): „Ja vidim dve mogućnosti da Italija brzo likvidira Grčku.

Ja ne znam kakva će biti reakcija vaše vlade, ali ja znam šta za vas «) 4S) 43) 50)

20

Aprilski rat 1941. . . , str. 762.

Na istome mestu, str. 775.

Na istome mestu, str. 776.

Na istome mestu, str. 784.

znači Solun, šta to za Jugoslaviju znači da bude lišena svog pri­ rodnog zaleđa. Jedna za drugom male države nestaju. Gde je gra­ nica?"51).

Obrt u mađarsko-jugoslovenskim odnosima nastao je posetom grofa Čakija Beogradu, koja je bila 11. decembra 1940. godine. Ja­ kob B. Hoptner veli, da je knez Pavle, u maju 1940. godine, „poslao privatne emisare mađarskom regentu, admiralu Nikoli Hortiju, da ubrza pregovore o paktu prijateljstva1'52). Johan Višt navodi, da se Horti odlučio za razgovore sa Jugoslavijom na podsticaj Hitlera: ,,U svojim pismima Hitleru i u njegovom pismu od 28. marta 1941. godine kao i pismu Musoliniju od 3. aprila 1941. godine Horti je ponavljano isticao, da je do približavanja Jugoslaviji došlo na Hitlerovu sugestiju"53).

Grof Čaki je otvoreno izjavio da će pomoću stvaranja jednog jugoslovensko-mađarskog bloka moći lakše, i jedni i drugi, da se odupru nemačkoj presiji i da pruže efikasniji otpor nemačkim zahtevima54). Ovom je prilikom sklopljen jugoslovensko-mađarski pakt, koji je bio „nesumnjiv diplomatski upseh, jer je to značilo p r v i p u t zvanično o d r i c a n j e Mađarske na sve njene teritorijalne pre­ tenzije prema Jugoslaviji"55). Zaključen je pakt o v e č n o m p r i ­ j a t e l j s t v u , koji je trajao samo do 6. aprila 1941. godine kada je, u zajednici sa Nemačkom, Mađarska napala Jugoslaviju i, kasnije, učestvovala u podeli njezine teritorije. U znak protesta i zbog osećanja povređenosti ličnoga ponosa grof Pal Teleki, predsednik ma­ đarske vlade, izvršio je samoubistvo56).

4.

Posle dugoga odbijanja Jugoslavija je, u samo navečerje rata, resila da uspostavi diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Ne bi se moglo reći da je ova odluka doneta pod uticajem propagande KPJ, koja je postajala sve agresivnija, tražeći uporno uspostavlja­ nje diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Tako se u jednome proglasu CK KPJ od novembra 1940. godine zahteva „da se prekine sa dvoličnom vanjskom politikom i uspostavi prijateljska saradnja i pakt o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom1'57). To se, dosledno dugogodišnjim nastojanjima Partije, tražilo i u Rezoluciji V zema51) 52) 53) 54) 55) 56) 57)

Na istome mestu, str. 901.

Jakob B. Hoptner, Na istome mestu, str. 270.

Johann Wuscht, Na istome mestu, str. 131.

Vladislav Stakić, Na istome mestu, str. 76.

Na istome mestu, str. 77. Časlav Nikitović, Na istome mestu, str. 14.

Aprilski rat 1941 . . . , str. 965.

21

ljske konferencije KPJ, koja je držana u Dubravi, kraj Zagreba, od 19. do 23. oktobra 1940. godine. Konferencija je tražila borbu pro­ tiv k o l e b l j i v e p o l i t i k e vlade ,,i odlučno tražili o s l a ­ njanje na SSSR ostvarenjem pakta o uzajamnoj pomoći i ti­ jesne prijateljske saradnje"58).

Ideološko-politički udarac, koji je jugoslovenskim komunistima zadalo zaključenje pakta između Staljina i Hitlera oni su pokuša­ vali da obesnaže izokretanjem činjenica. U trećem otvorenom pismu bosansko-hercegovačkih studenata (komunista) od 1. decembra 1939. godine stoji: „Pred snagom Sovjetske Rusije, Hitler ne samo da je odustao od napada na nju, nego je pred tim bedemom klonuo i okre­ nuo se protiv onih istih, koji su ga godinama pomagali i godinama gurali na Istok. Hitler je predložio Rusiji pakt o nenapadanju. Rusi­ ja je tu ponudu prihvatila i tako spriječila spreman napad na sebe, znajući, da engleski i francuski vladajući krugovi ne žele mir, niti borbu protiv napadača"59).

Potpisavanje sovjetsko-nemačkog pakta izvršeno je 23. avgusta 1939. godine i iznenadilo je i Francusku i Veliku Britaniju. Od p o­ litičara ono nije iznenadilo samo Dimitrija Ljotića, koji je, trezveno procenjujući duh i ciljeve sovjetske politike i njezin mentalitet, unapred tvrdio da neće doći do potpisivanja pakta između Sovjets­ kog Saveza, s jedne, i Velike Britanije i Francuske, s druge strane.

U svome „Biltenu" od 25. jula 1939. godine L jotić je pisao: „Ali, mi smo dobro poznavali Sovjetiju, njene ciljeve, njene metode, njenu prirodu i zato smo tvrdili da do sporazuma englesko-sovjetskog ne može doći, osim kad bi Engleskoj „svraka popila mozak" pa pristala da gospodar vremena i mesta — gde će i kad će rat iskrsnuti — bude Staljin, koji ima samo jedan cilj da rat bude što pre, ali i što dalje od S ovjetije"60).

Pregovori u Moskvi počeli su u martu 1939. godine. Od dana do dana očekivan je pakt London-Pariz-Moskva. Početkom avgusta zategnutost je bila na najvećem stepenu. Tada je engleskim i francus­ kim delegatima M olotov rekao u ime Staljina: „Vreme je da poša­ ljete vojnu delegaciju radi zaključenja vojnog saveza"61). Od samog početka ovih pregovora L jotić je tvrdio da do sporazuma neće doći.

On je pisao: „Moskva će biti u stanju, samo, da bi gurnula Nemačku u rat, da ona sa njom sklopi sporazum. Hitler će pristati na spora­ zum u uverenju da će on prevariti Staljina. Ni jedan ni drugi ne misle iskreno, pošteno . . . Obojica, dakle, računaju da jedan drugoga izigraju. Hitler će se prevariti u računu"62).

58) Na istom mestu, str. 847.

59) Na istom mestu, str. 495.

60) Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, Minhen 1961, str. 77.

61) Ratko Parežanin, Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, Minhen 1971, str. 159.

62) Na istom mestu, str. 163.

22

I knez Pavle i jugoslovenska vlada su se sporo i dosta nerado odlučivali na uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Sa­ vezom. „Do pred kraj 1939. gospodin Štrandman, bivši savetnik car­ ske ruske ambasade, predstavljao je carsku Rusiju u Beogradu"63).

Krajem septembra 1939. godine knez Pavle je saopštio Strandmanu „da više ne može funkcionisati kao diplomata za jednu vladu koja više ne postoji"64). To je bio jasan znak preokreta u stavu prema Sov­ jetskom Savezu, ali knez Pavle nije želeo da taj preokret bude na­ ročito upadljiv. On je govorio: „Priznati Sovjetski Savez samo ako je apsolutno potrebno i samo kada prilike u zem lji postanu mirne i redovne. Imati na umu da će budući sovjetski ministar postati sre­ dište za sve nezadovoljne elemente uključujući čak i opoziciju. On će verovatno privući i šire mase naroda svojim pravoslavljem i slovenstvom“ 65).

Kontakt sa Sovjetima uspostavila je jugoslovenska ambasada u Ankari; to je uradio Ilija Sumenković preko svoga sovjetskog kolege Terentijeva. Radilo se, najpre, o uspostavljanju trgovinskih odno­ sa. I jugoslovenska i sovjetska vlada odredile su svoje delegate. Jugoslovensku delegaciju vodio je dr Milorad Đorđević, a sovjetsku Arkadije Lavrentijev. M olotov je, 8. maja 1940. godine, primio ju goslovensku delegaciju, a već 11. maja bio je potpisan prvi trgo­ vački ugovor između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Tom prilikom potpisano je još nekoliko ugovora. Prema sporazumu o razmeni robe iplaćanju za 1940/41. godinu iznosila bi celokupna razmena 176.000.000 dinara66).

Italijanski otpravnik poslova u Moskvi obavestio je, 13. maja 1940. godine, grofa Cana da je „očevidno da je ovaj početni korak Jugoslavije prihvaćen sa velikim zadovoljstvom. U prvom redu zbog toga što to pokazuje rastući značaj koji dobij a Sovjetski Savez u m e­ đunarodnoj politici, naročito na Balkanu. U drugom redu zbog toga što ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Jugoslavijom tj. sa najjačom slovenskom državom na Balkanskom poluostrvu, znači ponovno osvajanje pozicija izgubljenih u ratu koje, ako danas nisu najznačajnije, mogu to postati sutra, omogućujući dalji razvoj i pru­ žajući nove mogućnosti za političko, ekonomsko i ideološko prodi­ ranje"67).

Pregovori o uspostavljanju diplomatskih odnosa između Jugosla­ vije i Sovjetskog Saveza počeli su krajem maja 1940. godine: 24. juna 1940. godine Terentijev i Sumenković potpisali su u Ankari spo­ razum o uspostavljanju diplomatskih odnosa „otvarajući tako pri­ 63)

64) 65) 66) 67)

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 245.

Na istom mestu, str. 246.

Na istom mestu, str. 245.

Aprilski rat 1941 . . . , str. 633.

Na istom mestu, str. 635.

23

vremeno nove puteve jugoslovenskoj diplomatiji u njenom traže­ nju mira na Balkanu"68). Za jugoslovenskoga poslanika u Moskvi bio je određen dr Milan Gavrilović (| 1. I. 1976). Već 6. jula 1940. godine stigao je u Beograd sovjetski poslanik Plotnjikov, koji je bio srdačno dočekan od jugoslovenskih komunista. U Proglasu „Klasnog sindi­ kalnog pokreta" stoji, pored ostaloga, i ovo: „Ceo naš narod vezuje svoje najlepše nade za moćni Sovjetski Savez, zaštitnika malih na­ roda, naročito danas, kada oni isti koji su se do juče igrali sudbinom naroda okrećući lice provokatora rata iz Londona i Pariza, posle bankrota te politike okreću lice na drugu stranu, pripremajući fašizaciju zemlje i nude se da budu pomagači imperijalista u borbi protiv vlastitog naroda"69).

Italijanski konzul u Ljubljani, Gverini Maraldi (Gverini Maraldi) javio je, još 18. maja 1940. godine, italijanskom poslaniku u Beogra­ du: „Ponovno uspostavljanje dodira sa Sovjetskom Rusijom uspelo je da ulije izvesno poverenje ovome narodu, naročito krugovima li­ beralnim, panslavističkim i naklonjenim ekstremističkim idejama, koji na taj način vide u Rusiji jednu veliku silu, spremnu da interveniše u slučaju preteče inicijative od strane sila Osovine"70).

Prema jednom izveštaju fon Herena, nemačkog poslanika u Beo­ gradu, od 28. septembra 1939. godine, još pre nego što su uspostavljeni odnosi sa Sovjetskim Savezom, knez Pavle se plašio sovjetskoga uticaja. U jednom užem krugu knez Pavle je „govorio o ruskoj eks­ panziji prema Zapadu, što kod njega izaziva zabrinutost. Kao što mi je poznato, on je neprijatelj ne samo boljševizma, nego čak i panslavizma. U vezi sa tim on je rekao da se boji uticaja Sovjetske Rusije u jugoistočnoj Evropi, koji se u Jugoslaviji može vršiti pod maskom panslavizma. On je izrazio najdublje negodovanje prema Staljinovoj politici i bio ubeđen na osnovu poslednjih analiza da je ona usmerena ka ostvarenju svetske revolucije izazivanjem svetskoga rata. On je takođe svestan da je Nemačka bila gurnuta u sov­ jetske ruke britanskom politikom "71).

Nešto kasnije, 13. oktobra 1939. godine, javlja jedan inteligent­ ni posmatrač stanja u Jugoslaviji, da se jugoslovenski Dvor plaši jačanja sovjetskoga uticaja u Evropi. Dvorski krugovi, veli ovaj po­ smatrač, „ponovo pokazuju svoju nenaklonost prema svakom panslavističkom uticaju, koji takođe smatraju opasnim, jer su nerealni i romantični. Iste pak misli kao i u Dvoru postoje i kod jednog dela visokog klira Pravoslavne crkve i, prirodno, kod katoličkoga klera"72).

68) 69) 70) 71) 72)

24

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 348.

Aprilski rat 1941. . . , str. 7'60.

Na istom mestu, str. 625.

Na istom mestu, str. 370.

Na istom mestu, str. 397.

Raspoloženje širih masa bilo je sasvim drukčije. „K od njih prib­ ližavanje Rusije budi trajno latentno osećanje slovenske solidarnosti sa ruskim narodom. To što se Nemačka našla zajedno sa tim naro­ dom osećanje tih slojeva je, prirodno, simptomatična pojava. Kod jednog dela levo orijentisanog radništva to zbliženje izaziva osećanje da je po sredi saradnja obeju velikih antikapitalističkih sila protivu kapitalizma, čije je otelotvorenje Engleska. Mada se takav tok mi­ sli nije svuda probio, a naročito kod levokrilne inteligencije koja nacionalsocijalističku Nemačku još uvek smatra „neprijateljem demokratije“ ipak to shvatanje krči sebi put. Čak se i u nekim intelek­ tualnim krugovima formula „Nemci i Sloveni zajedno11 pozdravlja kao budući program, što bi za Jugoslaviju moralo važiti kao puto­ kaz. U svakom slučaju interesantno je da se kod jednog dela poli­ tičkih krugova već počinju pokazivati znaci izvesnoga novog orijentisanja. Jedna struja je u ovim novima nedvosmisleno za naslon na Nemačku radi zaštite od tobožnje opasnosti od Rusije; druga, pola­ zeći od svog suprotnog stanovišta, zalaže se za naslon na Rusiju radi zaštite od opasnosti od Nemačke . . . Međutim, ova druga struja je po svoj prilici manja1173).

Nejasno je i šta je sve i kakve koristi mogla jugoslovenska vla­ da očekivati od uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Kada se našao u Moskvi Gavrilović se teško mogao da sna­ đe. Pre nego što je otišao u Moskvu Gavrilović je imao dug razgo­ vor sa fon Herenom. Nemački ministar nije govorio kroz zube. On je rekao otvoreno da je Berlin bio protiv Gavrilovićevog postavlja­ nja, uglavnom zbog njegove reputacije da je profrancuski i proengleski liberal i demokrata. Njegova prava misija, po mišljenju Nemaca, bila je da pokvari nemačko-ruske odnose. U tome slučaju, re­ kao je fon Heren, oni će ometati njegove napore svim svojim sred­ stvima1174). Kada se našao u Moskvi Gavrilović se prisno povezao sa Stafordom Kripsom (Sir Stafford Cripps), britanskim ambasado­ rom u Moskvi, koji je tražio od Višinskog „da Rusija pokuša da uzdrži Jugoslaviju od pristupanja silama Trojnoga pakta. Višinski je odbio da to učini. Njegova vlada, rekao je, ne bi mogla naći ni­ kakvu osnovu za diskusiju sa engleskom vladom ni po jednom pred­ metu van odnosa između dveju država1175).

Višinski je, posle ovoga, pozvao Gavrilovića i sa njim razgovarao o pitanju pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Na Gavrilovićevo pitanje: ,,5ta bi sovjetska vlada učinila za Jugoslaviju ako bi joj trebala pomoć protiv Osovine11? Višinski je rekao da ne zna odgovor, ali će o tome razgovarati sa Staljinom i sa Molotovom. On je pozvao Gavrilovića oko ponoći da mu da njihov odgovor. Izgleda, rekao je ?3) Na istom mestu, str. 397.

14) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 249.

75) Na istom mestu, str. 330.

25

on, da će Jugoslavija potpisati Pakt. Otuda je kasno za Sovjetski Savez da učini ma šta“76), Dragiša Cvetković je isticao, da je jugoslo­ venska vlada tražila pomoć Sovjeta, naročito u oružju i materijalu, ali bez uspeha: „Kada je na tri meseca pred rat g. Plotnikov pošao u Moskvu, na specijalno traženje njegovo, predao sam mu jedan pot­ puni spisak naših potreba. Ali ne samo što taj materijal nikada nije stigao, već se ni sam ambasador nije vratio"77).

U ovako gorkoj stvarnosti, koja je pritiskivala Jugoslaviju, Milan Gavrilović je napravio jednu krupnu grešku: na dosta drastičan na­ čin pokazao je svoju punu zavisnost od Kripsa i pretpostavljan je par­ tijske politike i partijskih interesa državnima. Preko Kripsa i b ri­ tanske šifre, preko britanskih ambasada u Moskvi i Beogradu, slao je izveštaje o međunarodnoj situaciji svome zameniku dr Milošu Tupanjanimu, „ali suprotno od izveštaja koje je slao svojoj vladi.

Tupanjanin je bio u to vreme poznat kao ogorčeni protivnik svako­ ga sporazuma sa Nemačkom i pobornik belicističke politike. U tome cilju on je održavao tesne veze sa britanskom obaveštajnom službom, 0 čemu ima puno dokaza"78). Ovo Dragiša Cvetokvić nije izmislio, nego je sam Tupanjanin jednoga dana došao kod njega i pokazao mu depešu koju je dobio: „On mi je tada rekao da je dobio vest iz Moskve da je Rusija gotova da zaključi vojni savez sa Jugoslavijom 1 samim tim da joj pruži vojnu pomoć u slučaju nemačkoga napada, ako Jugoslavija odbije sporazum sa Nemačkom"79).

Dobivši ovaj telegram (na engleskom jeziku) od Tupanjanina Cvetković je odmah o tome obavestio Cincar-Markovića. „CincarMarković se zapanjio. Nije mogao da se načudi na koji način naš ambasador opšti sa svojim partijskim prijateljima, a još više ga je iznenadila sadržina samoga telegrama. Milan Gavrilović nije nikada poslao ministru inostranih dela vest ovakve sadržine"80). U objaš­ njenju koje je Gavrilović poslao na traženje vlade bilo je „još manje veze sa saopštenjem o ruskoj ponudi o vojnom savezu i pomoći, kako je to javio dr Tupanjanin". Radilo se, vidi se jasno, o obmanjivanju i javnosti i vlade.

I vlada generala Simovića, koja se bila obratila Sovjetima za po­ moć, nije postigla ništa. Momčilo Ninčić, Simovićev ministar spoljnjih poslova, obavestio je bio Gavrilovića, „da je sovjetski otpravnik poslova rekao da je njegova vlada sklona da zaključi vojni i poli­ tički pakt sa Jugoslavijom"31). Jugoslovenska delegacija, koju su sa­ 76) Na istom mestu, str. 330. t?) Dragiša Cvetković, Povodom Cerčilovih memoara. (U „Dokumenti o Jugoslaviji“, Pariš 1955, str. 30).

7S) Dragiša Cvetković, Dr. Milan Gavrilović o 25. i 27. martu. (U „Doku­ menti o Jugoslaviji", sv. 7, str. 27).

79) Na istom mestu, str. 27.

80) Na istom mestu, str. 28.

81) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 382.

26

činjavali pukovnici Božin Simić i Dragutin Savić, stigla je u Mos­ kvu 2. aprila 1941. godine i već idući dan bila primljena od Visin­ skoga. „On im je odmah rekao da mu je ideja o vojnom paktu sa nji­ hovom zemljom potpuno nova i da mora podneti predlog Molotovu na odobrenje. Kazao im je da će im dati odgovor idućega dana“ 82).

Odgovor je bio negativan. Da ne bi pokvarili dobre odnose sa Nemačkom Sovjeti su, umesto vojnoga pakta, predložili „sporazum 0 prijateljstvu i nenapadanju". U nacrtu ovih sporazuma, u drugom članu, bilo je rečeno da „ako jedna od ugovornih strana bude na­ padnuta od neke treće države, druga ugovorna strana neće pomagati napadača dok ovaj sporazum traje“ 83). Višinski je, opet, tražio od Gavrilovića listu nabavki da bi se materijal mogao odmah poslati.

Višinski je, takođe, rekao da Sovjeti misle da svome ambasadoru u Berlinu dadu instrukcije da kaže Nemcima „da oni ne žele da nezavisnost, suverenitet i integritet Jugoslavije budu ugroženi ili izmenjeni“ 84).

U međuvremenu su Sovjeti izmenili stilizaciju drugoga člana nacrta sporazuma. On je, sada, glasio: ,,U slučaju da jedna strana ugovornica bude napadnuta od neke treće države, druga ugovarajuća strana će zadržati svoju političku neutralnost i prijateljst­ va"85). Gavrilović je, sada, shvatio o čemu se radi i odbio je da pri­ hvati tu izmenu što je stvorilo vrlo mučnu situaciju između njega 1 Višinskog koji je, ponovljeno, nastojao da se ovaj ugovor potpiše.

Usledio je telefonski razgovor između Gavrilovića i Simovića, koji je nastojao da Gavrilović potpiše sporazum. Na pretnju Višinskog da, po naređenju svoje vlade, ipak mora da potpiše sporazum, Gavrilo­ vić mu je odgovorio: „Ja to ne moram potpisati. Moj predsednik vlade može me otpustiti i zameniti nekim drugim ali dok sam ja ovde ja neću to potpisati tako kako je “ 86). Na ponovni poziv Gavrilović je ipak otišao u Kremlj gde su ga čekali Staljin, Molotov, Višinski i dosta osoblja. Predložen mu je ponovo izmenjen član drugi, koji je, navodno, izmenjen na zahtev Staljina i Gavrilović je potpisao.

Tu se desila ona poznata scena kako Staljin pravi znak krsta nad Gavrilovićem i apelu je na njegovu slovensku i pravoslavnu svest.

To je bilo rano u jutru 6. aprila 1941. godine kada je Beograd već goreo u plamenu. Na zahtev Nemaca Sovjeti su otkazali jugoslovenskoj diplomatskoj misiji gostoprimstvo. „Visinski je pozvao Gavrilovića u Kremlj u usmeno ga obavestio da Sovjetski Savez 82) Na istom mestu, str. 383.

83) Na istom mestu.

84) Na istom mestu.

85 Na istom mestu.

86) Na istom mestu, str. 387.

27

ne smatra više da Jugoslavija postoji kao politička celina. Gavriloviću nije predata nikakva nota“87).

5.

U godinama pred Drugi svetski rat bile su jugoslovenske vlade ozbiljno zainteresovane za poboljšanje odnosa sa Italijom, koja je godinama okupljala oko sebe neprijatelje Jugoslavije. Zna se da je i sam kralj Aleksandar imao nameru da pokuša popraviti odnose sa Italijom, ali do toga nije došlo. Veruje se, međutim, da je Musolini bio idejni začetnik ubistva kralja Aleksandra. Musolini je, to se zna­ lo, podržavao hrvatske ustaše i druge balkanske teroriste i otvoreno isticao da on kartu hrvatskoga pitanja drži u svojim rukama; i ne samo to, nego i sve druge grupe protiv Jugoslavije: Kosovare, Makedonstvujušče i mađarske revizioniste. Musolini se dugo zalagao za raspad Jugoslavije. „Ubistvo kralja Aleksandra trebalo je da zna­ či smrtni udar Jugoslaviji. To je početak politike koja se nastavila napadom na Abisiniju, da bi završila Drugim svetskim ratom. Pre napada na Abisiniju trebalo je likvidirati jednog energičnog kralja koji je bio vrlo osetljiv na svaku povredu državnoga dostojanstva Jugoslavije"88).

Kada se videlo da nema solidnoga oslonca u Društvu naroda, ni na Francusku ni na Veliku Britaniju postajala je još veća potreba poboljšanja odnosa sa Italijom. Ovo tim pre što su se i Francuska i Velika Britanija trudile da Italiju privuku na svoju stranu. Kada je Milan Stojadinović došao na vlast pokušao je da ide ovim prav­ cem. To mu je, veli, otvoreno rekao i P jer Laval, ,,i ja sam o tome morao da vodim računa. Pod ponovnom opasnošću od strane Ne­ mačke, Francuskoj je bilo stalo do prijateljstva Italije"89).

Tokom 1936. godine dolazila je inicijativa za približenje između Jugoslavije i Italije i iz Berlina i iz Rima. Prekretnicu je izazvao govor, koji je Musolini održao 30. oktobra 1936. godine u Milanu i u kome je rekao, „da već postoje potrebni i dovoljni uslovi moralne, političke i ekonomske prirode, da bi se odnosi stvarnog prijateljstva između Italije i Jugoslavije postavili na nove osnove"90). Već 5. no­ vembra 1936. godine Stojadinović je obavestio jugoslovenske diplo­ matske predstavnike na strani kako on ocenjuje ovaj Musolinijev govor i pisao im: „Mi nemamo razloga da budemo protivnici Italije ako ona poštuje naše državne granice, naše legalne interese i prava.

87) Na istom mestu, str. 288. (Tekst sovjetsko-jugoslovenskog ugovora na str. 418 kod Hoptaera).

88) Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt . . str. 447.

89) Na istom mestu, str. 449.

9°) Na istom mestu.

28

Ekonomski interesi nas upućuju na saradnju. U vreme teškoća za nalaženje novih tržišta za naše agrarne proizvode ovaj ekonomski momenat za nas je vrlo važan“ 91).

Tim putem se i pošlo. Grof Gallaco Cano, novi italijanski mini­ star spoljnih poslova, bio je uspeo da sa Stojadinovićem uspostavi dobre lične odnose što je olakšalo i jednom i drugom da iznalaze prihvatljive formule za rešavanje aktuelnih pitanja. Ćano je preko Jovana Dučića, tada jugoslovenskog ambasadora u Rimu, prvi dao inicijativu za otpočinjanje razgovora. Jovan Dučić je, posle dva sa­ stanka sa Canom, 18. i 20. novembra 1936. godine, javio Stojadinoviću, da je Čano predložio „savez na principu „osovine Rim -Berlin“ . Predlaganje saveza sa Jugoslavijom, što će ponavljati nekoliko puta do sloma Jugoslavije, iznenadilo je Dučića: „Najčudnije m i“ , piše on Stojadinoviću, „izgleda ovo: što Italija nije do sada u savezu ni sa jednom drugom državom a danas ga želi sa nama. Sa Nemačkom ima samo jedan pakt o konzultovanju za zajedničku akciju u slučaju zajedničkih interesa, ali to još nije savez“92).

Dučić je mislio „da nema sumnje da je po sredi jedan prepad koji ćete V i bolje oceniti koliko stoji u interesu naše otadžbine".

U isto vreme rekao je Dino Alessi, direktor lista „II Popolo“ , i lični prijatelj Musolinija, Vukašinu Zivotiću, jugoslovenskom konzulu u Trstu, 29. novembra 1936. godine, da mu je Musolini rekao, „da između Italije i Jugoslavije ne postoje teritorijalna pitanja“ i da je Dalmacija jugoslovenska. Alessi je naglasio, da Musolini misli da je Stojadinović vrlo pogodna ličnost za razgovore i da bi trebalo da Stojadinović dođe u Rim “ i oseti na licu mesta u kontaktu sa Dučeom i italijanskim narodom koliko su iskrene simpatije za njega lično i za jugoslovenski narod"93).

U dogovoru sa knezom Pavlom Stojadinović je poslao u Rim dva delegata za pregovore (Milutina Pilju i Ivana Subbotića). Prema Dučićevom pismu od 17. decembra 1936. godine grof Ćano je bio zadovoljan da će početi razgovori, ali je nastojavao da razgovori počnu što pre: „Važno je da se što pre počne i da je jasno da su pre­ govori već počeli. I neka delegati dođu spremni za rešenje glavnoga pitanja1154). Bilo je već sasvim razumljivo da je Dučić pomenuo pi­ tanje hrvatskih ustaša, njihov rad u Italiji. Odgovori grofa Ćana, formalno predusretljivi, nisu bili mnogo sadržani ni ubedljivi. Tada je moglo biti u Italiji između 1000 i 2000 ustaša: „A ko se naši pre­ govori završe, rekao je Cano, kao što odista treba svesrdno želeti, onda ćemo lako naći načina da se ova žalosna gomila uputi na čas­ niji posao. Ja sam već pune tri godine nastojao u Palazo Chiggi da 81) 92) 9S) 94)

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str.

451.

451.

452.

453.

29

se to uredi i pre svih pregovora o budućem našem prijateljstvu, ali nisam uspeo1195). Cano je, ovom prilikom pomenuo i pitanje Albani­ je i ukazao na to da je pitanje Dalmacije skinuto sa dnevnoga reda.

Stojadinović ističe da je Cano želeo da se između Jugoslavije i Italije zaključi vojni savez, ali je to izbegnuto: „Shvatio je koliko je takav predlog za mene bio neprihvatljiv. Obojica smo se složili da je u stvari naš glavni cilj: predati zaboravu ranije sukobe, isklju­ čiti u budućnosti svako neželjeno iznenađenje, uspostaviti što je mo­ guće više prijateljske saradnje i povećati promet dobara1196). Iz ovih pregovora rodio se Ugovor, koji je potpisan 25. marta 1937. godi­ ne u Beogradu. Ugovor je imao š e s t članova i bio je temelj novih odnosa između Italije i Jugoslavije.

Sadržaj ovoga ugovora bio je za Jugoslaviju vrlo važan. Obadve države su se obavezale „da poštuju svoje uzajamne granice, kao i primorske granice obeju država na Jadranu11 (čl. 1); ako bi nastale međunarodne komplikacije i ako bi njihovi zajednički interesi bili ugroženi, ili mogli biti, one se obavezuju da će se sporazumeti o merama koje bi trebalo preduzeti radi zaštite istih (čl. 2); obadve drža­ ve se obavezuju „da ne pribegavaju ratu kao sredstvu svoje držav­ ne politike i da će sve sporove, koji bi mogli nastupiti, rešavati na miran način11 (čl. 3). Za Jugoslaviju je, naročito, bio važan č e t v r ­ t i član ugovora: obadve se države obavezuju „da na svojoj terito­ riji ne dozvole, ni ti da pomažu na bilo kakav način, ma kakvu delatnost, koja bi bila uperena protiv teritorijalne celokupnosti ili po­ stojećeg poretka druge strane ugovornice, ili koja bi bila takve pri­ rode da bi mogla naškoditi prijateljskim odnosima obeju zemalja11. Član p e t i predviđa pojačanje privredne saradnje: ,,U tu svrhu biće zaključeni naročiti sporazum u najkraćem roku"97).

Ugovor je trebao da važi pet godina. Stojadinović je mislio, da je ovaj ugovor „prevazilazio važnost običnog dvostranog ugovora, premda je on sam po sebi bio vrlo značajan1198). Prema tekstu čet­ vrtog člana Ugovora bilo je očekivati da će svaka akcija ustaša u Italiji, sa Antom Paveličem na čelu, biti obustavljena. Kao vidan dokaz svoje gotovosti da tako bude Musolini je dozvolio da ju go­ slovenska vlada pošalje u Rim svoga delegata, koji je, na tome planu, trebalo da bude u stalnoj vezi sa italijanskom policijom. Vla­ da je poslala Vladetu Milićevića. „On je tamo pratio kretanje usta­ ša, bio obavešten o mestu njihovog interniranja ili boravka i vodio evidenciju o njihovom radu“ 99).

95) 96) 97) 98) 99)

30

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

454.

456-457.

457.

458.

459.

Posle ovoga Ugovora bio je rad ustaša u Italiji otežan iako ne i onemogućen. I Musolini i grof Cano mnogo više su obećavali nego što su bili gotovi da urade. Ante Pavelić je ostao glavna karta u r u kama Musolinija protiv Jugoslavije. Stojadinović je imao iluzija, da je Ugovor od 25. marta 1937. godine, pored ostalih pitanja, raš­ čistio i pitanje odnosa sa Albanijom. Iako mu je dao obećanje da u Albaniji neće ništa preduzimati bez sporazuma sa jugoslovenskom vladom, Musolini je, kada je nastao momenat, postupio sasvim drukčije.

Idući linijom svoje politike prema Italiji Milan Stojadinović je, 5. decembra 1937. godine, posetio Rim i vodio razgovore sa Muso­ lini j em i grofom Čanom. Tom prilikom Stojadinović je posetio i italijanskoga kralja Vitore Emanuela II i bio primljen od Pape Pija X I. Razgovori su vođeni na osnovu Ugovora od 25. marta 1937. godine. Prijem, koji mu je ukazan izgleda da je opsenio Stojadinovića i on je poverovao u iskrenost Musolinijevih i Canovih izjava.

Njihov stav prema ustašama pokazao se kao iluzija, koja će biti skupo plaćena100). Tačno je, međutim, da se Italija Ugovorom od 25. marta 1937. godine, „odrekla svojih pretenzija na jugoslovensku teritoriju “101).

Prema Stojadinovićevim Memoarima vidi se da je on, za vreme svoga boravka u Italiji, učinio jednu nacionalnu nekorektnost: U Milanu se sastao sa Milom Budakom. Na ovaj sastanak ga je odveo Alfieri. Kada se vratio u zemlju Stojadinović je dozvolio da u no­ vinama izlaze Pavelićeve slike102). Kada se vratio u Beograd Stoja­ dinović nije obavestio kneza Pavla da se sastajao sa Budakom. Tek kasnije, u pismu od 30. juna 1938. godine, Stojadinović se izvinio knezu Pavlu da je zaboravio da ga o ovome oba vesti: „Zaboravio sam Vam reći da me je u Rimu posetio M ile B udak"103). Stojadinović ni­ je knezu Pavlu rekao istinu: sastanak sa Budakom nije bio u Rimu nego u Milanu, a ,,zaboravnost“ ove vrste izgleda čudna, jer se ra­ dilo o Pavelićevom zameniku. Interesantno je da je Stojadinović i u emigraciji, u Argentini, uspostavio bio veze direktno sa Antom P avelićem i sa njim planirao rešenje srpsko-hrvatskog pitanja, što se jedva može nazvati ozbiljnim potezom.

Poseta, koju je grof Cano u januaru 1939. godine (stigao na Belje 21. I. 1939) učinio Milanu Stojadinoviću trebalo je da bude shva­ ćena kao još jedan vidljiv dokaz jugoslovensko-italijanskog prija­ teljstva, ali je bila, ustvari, „Labudova pesma“ Stojadinovićeve dr­ žavničke karijere. Stojadinović je činio sve što je mogao da ovu poio°) Na istom mestu, str. 484.

101) Na istom mestu, str. 485.

102) Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 53.

103) Članak: Slučaj Milana Stojadinovića. („Dokumenti o Jugoslaviji", 5, str. 30.

31

setu učini grofu Ganu prijatnom104). Grof Ćano je, ovom prilikom, nagovestio Stojadinoviću gotovost Italije da omogući Jugoslaviji iz­ lazak u Solun — „ako bi bilo ma i najmanje sumnje u pogledu slo­ bodne plovidbe Jadranom, Italija je spremna da u prvoj zgodnoj prilici omogući Jugoslaviji slobodan izlazak na Jegejsko more, pri­ pajanjem Soluna sa njegovim zaleđem Jugoslaviji"105). Grof Ćano je ponudio Stojadinoviću i učešće u Albaniji, jer mu je poverio da je Musolini odlučio da resi pitanje Albanije i ponudio Stojadinovi­ ću da Jugoslavija učestvuje u podeli Albanije: „Iskrcavanje trupa bi preuzela Italija na sebe a posle prosto ustupila jedan deo, oko Skadra, Jugoslaviji. . . Tako na Jugoslaviju ne bi pala nikakva kri­ tika agresivnosti prema jednome od svojih suseda"106).

Stojadinović nije pristao na ovu ponudu, ali je znao za stav ju goslovenskog Generalštaba da sve treba učiniti da Italija ne ovlada Grčkom, “no ako bi došlo do rata, koji m i ne bismo mogli sprečiti i ako bi Italija pobedila Grčku tako da i Solun padne u ruke Italijana, onda treba na svaki način, bilo putem sporazuma, bilo po cenu sa­ moga rata, sprečiti da Italijani ovladaju Solunom. Ulazak Italijana u Albaniju i Solun značio bi zatvaranje ekonomskih pluća kroz koja diše Jugoslavija, to jest slobodan morski p u t"107).

Stojadinović pominje da je grof Ćano govorio i o ulasku Jugo­ slavije u pakt Antikominterne „ali mu ja rekoh da mi to pitanje za Jugoslaviju ne izgleda nimalo aktuelno, našto on pređe preko toga bez ikakvog insistriranja"108). Ni u razgovoru Ćana sa knezom Pavlom nisu pokretana nikakva nova pitanja. Posle Čanove posete, zbog ostavke petorice ministara, Stojadinović je morao podneti knezu Pav­ lu ostavku svoje vlade čime je i završena njegova vladavina u Ju­ goslaviji. Vladislav Stakić ističe, da je Milan Stojadinović „imao firerske am bicije"109), koje knez Pavle nije hteo da trpi. „Padom Stojadinovića knez je hteo da prekine svaku vezu sa fašizmom. Na sta­ nici kada je Ćano putovao iz Beograda Stojadinovićeva uniformisana omladina pozdravljala je Ćana fašističkim pozdravom.110). Sto­ jadinović ove studente naziva „pristalicama m oje stranke", koje je „predvodio jedan mlad partijski prijatelj, takođe student univerzi­ teta, Dušan Janković, veoma borben omladinac, dobar organizator i meni veoma odan"111). Stojadinović ističe: „Našlo se ljudi — moji neprijatelji — koji su (knezu) predstavili kao početak uvođenja fa­ 1(>4) 105) 106) 107) 108) 109) 110) n 1)

32

Milan Stojadinović, Ni rat ni pa kt . . . , str. 566-574.

Na istom mestu, str. 571.

Na istom mestu, str. 570-571.

Na istom mestu, str. 572.

Na istom mestu, str. 572.

Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 54.

Na istom mestu, str. 55.

Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 574.

šističkog režima, a neki su čak ubacili u redove oficira, da spremam stvaranje fašističke milicije koja bi zamenila redovnu vojsku*'112).

Stojadinovićev pad neprijatno je delovao i u Rimu i u Berlinu, jer su obadve strane smatrale Stojadinovića svojim prijateljem, i čovekom sa kojim se moglo raditi. O uzrocima Stojadinovićevog pa­ da razgovarali su 15. aprila 1939. godine, Gering i Musolini. U Za­ pisniku, koji je vođen o tim razgovorima, stoji: „Nemačka je, me­ đutim, bila potpuno iznenađena Stojadinovićevom ostavkom. Duče je ovde dodao da je to skoro izazvalo državni udar (coup d etat) a u svakom slučaju jednu neuobičajenu parlamentarnu krizu. Feldmaršal je izjavio da su želje Britanaca bile jedan od glavnih razloga za odlazak Stojadinovića. Princ Pavle ga je žrtvovao jer je bio po­ stao suviše moćan . . . Zato se pokušalo da se Stojadinović diskredi­ tira u zemljama Osovine i da se optuži za sve događaje, što je po svoj prilici netačno. On je u svakom slučaju bio r a z b o r i t čovek i bolji partner za Italiju i Nemačku od svog beznačajnog naslednika“113).

Taj „beznačajni naslednik“ Milana Stojadinovića bio je Dragiša Cvetković. On je za ministra spoljnih poslova doveo Aleksandra Cincar-Markovića, koji je bio jugoslavenski poslanik u Berlinu. I Cvetković i on su, zvanično, hteli da produže Stojadinovićevu spoljnu politiku, naročito odnos prema Nemačkoj i Italiji gde im se nije sasvim verovalo. U izveštaju grofa Čana o njegovom razgo­ voru sa Cincar-Markovićem, koji je vođen 27. m aja 1940. godine, njih je ocrtao tadašnji italijanski poslanik u Beogradu, ovako: „Predsednik Ministarskog saveta Cvetković je stari politikant. Raspolaže lukavošću koja se često sreće kod srpskog seljaka i izveštačenom vedrinom. Prvenstveno brine ga njegova veoma nestabilna situaci­ ja na vlasti, traži naklonost kneza, koji se okružio mnogo uticajnijim savetnicima nego što je on, ne ustručava se da stvara situacije koje bi mogle da kompromituju njegovog šefa. Malo se razume u spoljnu politiku i malo se njom bavi, osim ako u datom momentu ne može da izbegne. Naklonjen je mržnji i političkoj osveti"114).

Za Cincar-Markovića je rečeno: „Cincar-Marković, ministar spolj­ nih poslova, je profesionalni diplomata. Sasvim staroga kova i brine se isključivo za svoju karijeru. Stoga je obuhvaćen skučenošću i osetljivošću koje parališu bilo kakvu njegovu neposrednu delatnost, a da se i ne govori o inicijativi kojom po prirodi ne raspolaže.

To je čovek pun ljubaznih i srdačnih ali šturih fraza. Izvršilac je kneževih naređenja — retko uživajući poverenje svoga šefa — i izvršava ih stalno strepeći za svoj položaj. Čvrsto sputan teškom 112) Na istom mestu, str. 574.

113) Aprilski rat 1941. . . , str. 178.

114) Na istom mestu, str. 656.

33

svojom funkcijom, on nikad nije tačan, i u ovakvoj situaciji teško bi mogao biti pouzdan izvršilac“115).

Za Vladka Mačeka, koji je, pored kneza Pavla, bio najvažniji faktor u Cvetkovićevoj vladi, rečeno je: „Čovek borben, preduzimljiv i snalažljiv (sigurno ne prvoga reda, mada danas vlada situa­ cijom). Veoma lukav i spreman je za „duge staze“ . Prvenstveno i moglo bi se reći isključivo zauzet hrvatskim problemima a naročito onim koji se njega tiču. Preduzima nagle poteze u spoljnoj politici kad mu izgleda da se podudaraju sa hrvatskim interesima, a drugi nek se snalaze kako znaju. Sve u svemu, on u vladi predstavlja bombu sa aktiviranim upaljačem. Međutim, opasnost je dugotrajna. Pre nekoliko meseci je izgledalo da eksplozija može uslediti svakoga časa. Maček danas predstavlja neku vrstu vestalke, koja drži upa­ ljenu buktinju i preti. Međutim, spoljni događaji su danas jači od njega11116).

Za vreme vlade Cvetković-Maček koja je, ukupno uzeto, za Cvetkovića trajala od 4. februara 1939. godine do 27. marta 1941. godine, a za Mačeka od 28. avgusta 1939. do 27. marta 1941. godine, odnosi sa Italijom nisu mogli biti popravljeni. Grof Čano je pad Stojadinovi­ ća shvatio i kao ličnu uvredu i za njegovog naslednika nije imao simpatija117). Okupacijom Albanije Italija je posvedočila svoje namere da prodire na Balkan. U tim namerama sadržavala, se stvar­ no, tragedija Balkana, koji je želeo da ostane neutralan u ratu ko­ ji se već ocrtavao: „Upad u Albaniju knez Pavle je shvatio, ne sa­ mo kao zadovoljavanje italijanske taštine, već i kao zauzimanje strategijske pozicije u slučaju svetskoga konflikta"118). U takvoj, sumnjom ispunjenoj atmosferi, došla je poseta kneza Pavla Rimu. „Put u Rim bio je za kneza lično najteže iskušenje. Između njega i Musolinija ležala je sen kralja Aleksandra. Knez je morao to da proguta, državni interesi zahtevali su umirenje Italije. Nikakvi na­ ročiti razgovori nisu vođeni; sve se svelo na ublažavanje utiska usled pada Stojadinovića"119).

Posle pada Stojadinovića spoljnom politikom Jugoslavije dirigovali su knez Pavle i Maček; sa njim je knez Pavle morao da se dogo­ vara. Prema inostranstvu na scenu su morali da istupaju Dragiša Cvetković i Cincar-Marković. Ako su Nemci još i mogli da svare Cincar-Markovića, grof Čano ga nije podnosio. I to bi moglo biti jedan od razloga, da je knez Pavle za sprovođenje svoje politike prema Italiji zaobilazio svoga ministra spoljnih poslova i za to upo­ trebljavao čoveka svoga ličnog poverenja. Još u oktobru 1940. godi­ U5) 116) U7) us) H9)

34

Na istom mestu, str. 657.

Na istom mestu, str. 656-657.

Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 56.

Na istom mestu, str. 57.

Na istom mestu, str. 58.

ne, pred sam početak napada na Grčku, Italija je želela povratak Stojadinovića. Boško K. Hristić, jugoslovenski poslanik u Rimu obavestio je 10. oktobra 1940. godine Cincar-Markovića o tome u jednom privatnom pismu. Grof Ćano „pomenuvši naše odnose, re­ kao je da mi može privatno reći da oni žele povratak Stojadinovića i da Berlin nema dovoljno poverenja u kneza Namesnika. Jer, posle pada Stojadinovića naša politika je u suštini bila izmenjena"120). . Više je, ustvari, bio izmenjen stav Osovine prema Jugoslaviji, koja se nalazila na raskršću: s r c e odgovornih državnika vuklo ih je prema demokrati]ama iako su one bile nemoćne, a r a z u m i stvarnost u kojoj su se nalazili, zahtevali su od njih obazrivost i, bar spoljašnje, korektan stav prema Osovini. Dok je u odnosu na Nemačku jugoslovenska vlada mogla imati jasnu situaciju, sa Ita­ lijom to nije bio slučaj. I pored svih izjava korektnosti Musolini je stalno mislio na osvajanje Balkana i na obnavljanje Rimske impe­ rije. On nije previđao da mu na tome putu stoji Jugoslavija i pre napada na Grčku nosio se mišlju da napadne na Jugoslaviju, ali je Nemačka bila protiv toga. Musolini je, isto tako, smatrao da „hr­ vatsko pitanje11 u Jugoslaviji može u svakom momentu biti upotrebljeno za razbijanje Jugoslavije. Veze sa Antom Pavelićem nisu, i pored svih obećanja, bile prekinute. U razgovoru, koji je imao sa grofom Canom, 23. januara 1940. godine, Pavelić je tražio od Italije 30.000 ljudi, koji bi upali u Kosovo i izazvali nerede. Pavelić je obe­ ćavao naslon svoje države na Italiju: „On (Pavelić) ne krije da će proglašenje NDH u uniji sa Italijom predstavljati udarac planovi­ ma germanizma, ali smatra da je podrška Italije neophodna kato­ ličkoj Hrvatskoj kako bi se osujetili nemački planovi na Jadranu1'121).

Nekakav „Hrvatski nacionalni komitet" obratio se, 10. juna 1940. godine, grofu Čanu za pomoć i podršku da bi se stvorila NDH. To je bio apel na Musolinija „da nam pomogne i uputi svoju hrabru i nepobedivu vojsku za odbranu svete i pravedne stvari hrvatskoga na­ roda protiv varvarskog tlačenja Srbije i njezinih saveznika, kako bi se, pod okriljem Italije, mogla uspostaviti hiljadugodišnja nezavisna hrvatska država, koja je uvek predstavljala i predstavljaće zaštitni bedem zapadne kulture i nadiranja sa Istoka da bi se ponovo ovde učvrstio pravedan mir i obezbedio civilizovani život ne samo hrvat­ skoj naciji već i ostalim susednim narodima koji jednako trpe na ovome okrajku evropske zemlje od nametnute i veštačke političke situacije"122).

Grof Ćano je primio Pavelića ponovo 10. maja 1940. godine. „Pa­ velić je pripremio za italijanski Generalštab i kartu sa tačnim naznačenjem pozicija hrvatskih ustaških odreda kao i listu njihovih 12°) Na istom mestu, str. 67.

121) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 556.

122) Na istom mestu, str. 691.

35

najvažnijih materijalnih potreba. Ostalo je samo da se utvrdi dan upada u Jugoslaviju"123). Opijen lakom okupacijom Albanije i brzim padom Francuske, Musolini je planirao napad na Jugoslaviju, koji je trebao da usledi između 10. i 20. septembra. „Poduzete su mere da se kod Hrvata održi raspoloženje za saradnju sa Italijom. Ne­ mačka intervencija sprečila ga je u ostvarenju ovoga plana"124). Umesto toga usledio je napad na Grčku.

Interesantno je napomenuti da je do ovoga aktiviranja ustaške, protivjugoslovenske, akcije došlo p o s l e potpisivanja sporazuma Cvetković-Maček, kojim je bila otvorena Banovina Hrvatska u ko­ joj je Maček gledao s a m o početak teritorijalnog zadovoljenja hrvatskih zahteva. Neposredno pre toga Maček je bio gotov da pri­ mi bilo nemačku bilo italijansku intervenciju. Severnoameričkom listu „The New York Times" od 2. avgusta 1939. godine, Maček je izjavio, „da će Hrvatska da se otcepi od Jugoslaviji ako se ne udo­ volji njegovim zahtevima za autonomijom"1243). Grof Cano je zabeležio u svome Dnevniku, da je Maček pregovarao sa Italijom o po­ buni u Hrvatskoj preko grofa Bombellesa i Carneutija i zato tražio pomoć od 20,000.000 dinara „radi otcepljenja od Jugoslavije"125). Ovo je, navodno, bilo još aprila 1939. godine: „Namera je bila da se pu­ tem davanja pomoći poveća kod Hrvata rasploženje za pobunu u Jugoslaviji. Težnje Italije bile su da se spreči iskreni sporazum Srba i Hrvata"126).

Posle italijanskoga napada na Grčku (28. X . 1940) pojavila se p o­ treba jasnijega razjašnjavanja italijansko-jugoslovenskih odnosa. Začuđava prilično da se knez Pavle za ovo služio ličnim posrednikom a ne svojim ministrom spoljnih poslova. „Početkom i sredinom okto­ bra (1940) niko nije znao na koju će stranu Italija krenuti, koga će napasti, da li nas ili G rčku"127). U takvoj situaciji ministar Dvora, Milan Antić, stavio je u dužnost Vladislavu Stakiću, advokatu iz Beograda, da ode u Rim i potraži da se raščiste italijansko-jugoslovenski odnosi: „Od grofa Gana trebalo je da dobijem odgovor da li Italija još uvek stoji na bazi Beogradskoga sporazuma ili ne“ 128).

Prvi sastanak sa grofom Ganom imao je Stakić 11. novembra 1940. godine. Grof Cano je, kao i obično, bio veoma razgovorljiv i rado je zračio optimizmom oko sebe. Rekao je: „Beogradski pakt ostaje osnova politike prema Jugoslaviji. Ali, m oja je želja da ovi pri­ 123) Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 71.

124) Na istom mestu, str. 71. i24a) Na istom mestu, str. 71.

125) Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 652.

126) Na istom mestu, str. 653.

127) Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 80.

128) Na istom mestu.

36

jateljski odnosi, shodno odredbama Beogradskog pakta, dobiju još prisniji karakter, da uzmu oblik saveza, najšireg prijateljstva"129).

Grof Ćano je pokušao da umiri Jugoslaviju zbog rata sa Grčkom i rekao: „Italijanske želje i ambicije ne idu preko linije FlorinaVodena, već samo južno od Albanije i to samo radi osiguranja Ja­ dranskoga i Jonskoga mora. Želim da vam dam osiguranje da Ita­ lija ne želi ni privremeno akamoli trajno, okupiranje Soluna. Njena akcija protiv Grčke neće nikako dovesti do zaokružavanja Jugosla­ vije, kao što želi da predstavi engleska propaganda. Naša je želja da se rat sa Grčkom što pre okonča i da Balkan ostane na miru“ 130).

Sa ovakvim stavom, da je on bio iskren, Jugoslavija je mogla biti zadovoljna.

To, međutim, nije bio slučaj iako je Musolini formalno isticao, da je moćna i jaka Jugoslavija potrebna Italiji. I Musolini i Čano tražili su demilitarizaciju Jadranske obale na što Jugoslavija nije mogla pristati kao što nije pristajala ni na savez sa Italijom i tako je, pored izmene mišljenja, ostalo kako je bilo. U razgovoru koji je, 29. novembra 1940. godine, imao sa Cincar-Markovićem, Hitler mu je govorio: „Između Italije i Nemačke, s jedne strane, i Jugoslavije s druge strane, može se zaključiti pakt o nenapadanju; pod izvesnim uslovima moglo bi se ići i dalje u cilju konsolidacije bezbednosti Jugoslavije. Pored toga, Jugoslavija bi dobila izlaz na Egejsko more.

Na taj način bi jugoslovenski problem bio trajno rešen“ 131).

Pošto prva Stakićeva poseta Rimu nije donela razjašnjenje jugoslovensko-italijanskih odnosa došlo je do njegove druge posete Rimu, koja je bila u januaru 1941. godine. Stakić veli: „Moj ponovni odla­ zak za Rim bio je potreban zbog sastanka Hitlera i Musolinija, koji je održan januara 1941. i na kome je postavljeno pitanje Jugoslavi­ je i traženo da se sa Jugoslavijom nađe modus vivendi. Tada je Hit­ ler izjavio želju da Jugoslavija ostane van rata, ali da se odnosi prodube, kako Jugoslavija ne bi predstavljala opasnost, zbog nastu­ paj uće ofanzive protiv G rčke"132).

Stakić je dobio određene instrukcije, koje su, uglavnom, bile sledeće: Jugoslavija želi dobre odnose sa Italijom na bazi Beogradskog pakta; ni zbog Nemačke Jugoslavija ne može da se, po želji Italije, definitivno opredeli. S obzirom da je Italija upućena na pomoć Ne­ mačke „to je Jugoslavija primorana, pre nego reguliše svoje odno­ se sa Osovinom, da uredi odnose sa Italijom i da bude sigurna da će Italija biti dovoljno jaka da bi se Nemačka zadovoljila jugoslovenskonemačkim prijatelj stvom“ 133). Jugoslavija mora „biti vrlo oprezna 129) lso) 131) 132) 133)

Na istom mestu, str.

Na istom mestu, str.

Aprilski rat 1941.. . , Vladislav Stakić, Na Na istom mestu, str.

84.

85. str. 959. istom mestu, str. 88-89.

89.

37

i vrlo pažljiva u svojoj politici prema Nemačkoj. Jugoslavija nema razloga da se požali na držanje Nemačke prema njoj. Stav Nemač­ ke bio je uvek normalan. Nemačka se nije ogresila u politici mira prema Jugoslaviji. Nemačka, koja sa Jugoslavijom nema nikakvog naročitog ugovora o prijateljstvu, sem stvarno korektnih odnosa, imala je postojanu politiku mirnih odnosa. Nemačkoj politici prema Jugoslaviji ne može se ništa prebaciti i zameriti“134). Za Jugoslaviju bi bilo veoma važno da zna, da li je Italija u stanju da dobije saglasnost Nemačke za takvu našu politiku, i da li je Italija voljna da u tome slučaju učini korake u Berlinu, kako bi takva ponuda bila zajednička, i Nemačke i Ita lije"135). Stakiću je bilo stavljeno u za­ datak, da istakne da je Jugoslaviji nemoguće da pristupi Trojnom paktu: „Italija bi trebalo da nam pomogne da se taj mir održi, bez našeg pristupanja Paktu, jer bi i sam zahtev predstavljao za Kneza neprebrodivu krizu savesti“136).

Sa ovim predlogom Stakić se pojavio pred Musolinijem i pred grofom Canom. Grof Cano ga je primio 4. februara 1941. godine u Bariju i izložio mu predloge Jugoslaviji. Grof Cano je opet pred­ lagao savez između Italije i Jugoslavije. Istoga dana posle podne Stakić je bio primljen i od Musolinija, koji se, na taj način, nepo­ sredno umešao u jugoslovensko-italijanske razgovore. I njemu je Stakić, još opširnije, razložio predloge kneza Pavla i naročito na­ glasio „da Jugoslavija ne želi da uđe u Trojni pakt zbog strahovite opozicije, naročito u srpskom delu javnosti"137). Jugoslaviji i dalje najbolje odgovora Beogradski pakt kao dalja osnova njihovih odnosa.

Musolini je bio u izlaganju italijanskoga stava i opširniji i neposredniji. I on je ponudio Jugoslaviji savez i rekao: „Ja nudim Ju­ goslaviji prijateljstvo i lično ja ću nositi to prijateljstvo kao pod­ logu italijanske politike na B alkanu"138). Musolini je mislio da stanje odnosa između Jugoslavije i Italije, kakvo je bilo u tome momentu, ne može da ostane: „Jugoslavija može na dva načina da uredi svoje odnose sa Osovinom i da ostane van rata. Jedan je da pristupi Troj­ nom paktu, drugi je da na osnovu Beogradskog pakta zaključi sa­ vez sa Italijom, što bi se smatralo dovoljnim približavanjem Oso­ vini i za obezbeđenje njene sigurnosti i teritorijalnog integrite­ t a "139). Musolini je priznao, da su Hitler i on, na svome sastanku, rešavali o Jugoslaviji i da su resili da Jugoslaviji učine velike konce­ sije i da žele da ona treba da ostane izvan rata. Ovom prilikom M u­ solini je poručio knezu Pavlu nekoliko važnih stvari: da je Bugar­ 134) Na 135) Na 136) Na 137) Na !38) Na 130) Na

38

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

90.

90.

90-91.

95.

95 98.

ska pristala da uđe u Trojni pakt, da je resila da dozvoli prelaz ne­ mačkih trupa kroz svoju teritoriju; da italijansko-grčki sukob „mora biti likvidiran za nekoliko nedelja“ ; krajem marta počeee nemačkojtalijanska ofanziva u Grčkoj. „Turska će ostati mirna i neutralna i to bez obzira kakvo će biti držanje Jugoslavije. Sovjetski Savez ni prstom neće mrdnuti za takozvanu zaštitu Balkanskog poluostrva“ 140).

■ Musolini nije sakrio da je za Jugoslaviju nastao poslednji čas da se definitivno odluči. „Skrenite pažnju Knezu, rekao je on, da Ju­ goslavija treba do kraja februara da uredi svoje odnose sa Osovi­ nom, jer je za nju od velikog značaja da li će te odnose urediti pre ulaska nemačkih trupa u Bugarsku ili posle. Zbog toga, Jugoslavija treba da donese svoju odluku za desetak dana najviše"141). Musolini je, ponovo, predložio zaključenje italijansko-jugoslovenskog saveza na bazi produbljenja Beogradskog pakta. Isticao je da bi taj savez bio dovoljan korak Jugoslavije za približavanje Osovini. Na taj na­ čin Jugoslavija bi ostala izvan rata, a ne bi joj se postavio zahtev da uđe u Trojni pakt142). Musolini je, ovom prilikom, ponudio Ju­ goslaviji i izmenu stanovništva u Istri za albansko stanovništvo u Jugoslaviji. „To je, rekao je Musolini, naročito važno za vas Srbe, jer bi na taj način p o s r b i l i vaše Kosovo, čije je stanovništvo pretežno albansko i koje za vas Srbe ima toliku istorijsku i nacio­ nalnu važnost“W3). Musolini je bio ponudio ako bi Knez primio nje­ gove predloge, da se lično sastane sa Hitlerom ,,i da uredim da ova moja ponuda bude zajednička ponuda Osovine"144). I Musolini je pominjao pitanje Soluna i naglašavao da Jugoslavija treba da primi tu ponudu, jer ako to ne učini Nemačka će ga zadržati za sebe.

Stakić je, 9. februara 1941. godine, referisao knezu Pavlu o svo­ jim razgovorima sa Musolinijem i grofom Canom. Knez je naglasio da se Jugoslavija nalazi pred važnim i sudbonosnim odlukama, ali nije bio gotov da primi Musolinijeve i Čanove predloge: ni one o Solunu, ni one o savezu, a još manje one o premeštanju stanov­ ništva: „Ja nemam pravo, rekao je Knez, da Slovence i Hrvate premeštam sa njihovog nacionalnog tla na kome žive više od hiljadu godina. Jugoslavija se ne može za sva vremena odreći ovih krajeva sa izrazitom jugoslovenskom većinom "145). I o samome ishodu rata, koji je već besneo, Knez je imao sasvim drukčije mišljenje od Mu­ solinija.

14°) 141) 142) 143) 144) 145)

Na istom mestu.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 99.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 100.

Na istom mestu, str. 105.

39

Iako, ni ovaj put, nije došlo do značajnijeg približavanja izme­ đu Jugoslavije i Italije, veze nisu prekidane: 24. februara 1941. go­ dine Musolini je ponovo primio Stakića, koji mu je doneo odgovor kneza Pavla: „Knez ne želi pakt, rekao je Stakić. Ja sam poslat i došao sam k Vam a da Vam objasnim stanje u Beogradu, kako bi se našlo načina da Jugoslavija ne bude prisiljena da bira između pak­ ta i nečega drugog"146). Nije jasno šta je trebalo da bude to „nešto drugo" na koje se Musolini nije ni osvrtao. On je, sada, bio mnogo odlučniji i isticao neophodnost da Jugoslavija uđe u Trojni pakt.

Rekao je: „Pošto je Nemačka postavila zahtev da vi uđete u Pakt, on se više ne može potpuno isključiti iz pregovora. Ali, mojom po­ moću, može se postaviti pitanje kada da vi uđete u Trojni p a k t"147).

Da bi on to mogao, i hteo uraditi, Musolini je tražio sklapanje saveza između Jugoslavije i Italije: „Jedino tako još, i n e x t r e m i s, možete izbeći Pakt, bar za izvesno vreme. A li već sada mo­ rate, da bi se umirila Nemačka i Ribentrop, obećati da ćete, kad se situacija u vašoj zemlji smiri i kada vaš narod i vaša zemlja uvide da se ne radi o kakvoj opasnosti po vašu zemlju, da ćete tada, u toj smirenoj atmosferi, učiniti taj korak: prilazak Paktu. A li požurite sa rešenjem. Sve što duže budete odugovlačili, sve ćete više biti izlo­ ženi nemačkoj presiji da priđete Paktu. Kada utvrdite sa nama od­ nose na bazi italijansko-jugoslovenskog saveza, tada neće imati mo­ gućnost da otklonite takvu nemačku presiju. Tada će to biti i m o j a stvar, a ne samo v a ša "!148). Musolini je izrazio bio želju da se sastane sa knezom Pavlom i da izmenjaju misli o svim pitanjima koja se tiču Jugoslavije i Italije.

Knez Pavle nije, ni ovaj put, prihvatio Musolinijeve predloge, niti je hteo da se sastane sa njim. On je u Musoliniju gledao čoveka veoma prevrtljivog, koji sutra lako može opozvati ono što je danas obećao. Takav je, ustvari, bio i grof Ćano. Uz to ni spoljnopolitički uslovi, prema oceni kneza Pavla, nisu bili takvi da bi mu omogući­ vali popuštanje zahtevima Musolinija. „Šta bi vredeo sporazum sa jednini čovekom koji je stalno menjao svoju politiku prema nama.

Musolini je danas mogao napraviti i savez sa Jugoslavijom, a sutra sam insistirati kod Hitlera da se sruši ta zemlja koju oduvek naziva Versaljskom umetnom tvorevinom. To nepoverenje nijedna Musoli­ nijeva ponuda nije mogla da otklopi. Nepoverenje zbog namere da napadne Jugoslaviju, nepoverenje zbog težnje da dominira Jadran­ skom obalom, nepoverenje zbog traženja prelaza kamiona za A lba­ niju, baš preko demilitarizovane Dalmacije, nepoverenje zbog tra­ ženja saveza, zbog bombi nađenih u Zagrebu, i to onda kada su vo­ 1«) Na istom mestu, str. 108. i*7) Na istom mestu, str. 109.

148) Na istom mestu, str. 109.

40

đeni ovi razgovori, nepoverenje zbog stalnog antijugoslovenskog sta­ va njegove politike i raznih ponuda koje je činio svim susedima Ju­ goslavije na njen račun“149).

6.

• Odnosi između Nemačke, koja je posle Prvoga svetskog rata ima­ la da plaća reparacije, i kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije, razvi­ jali su se postepeno. Odnosi su se, uglavnom, ograničavali na priv­ redne veze, jer Nemačka nije htela da se upušta ni u kakve intrige protiv kraljevine SHS. Sve do 25. marta 1941. godine nije između Nemačke i Jugoslavije bio sklopljen nijedan p o l i t i č k i u g o v o r .

Pod uticajem izgubljenog rata i teške privredne krize u Nemačkoj su se, na unutrašnjepolitičkom planu, razvijali veoma interesantni procesi iz kojih je proizašao i Nacionalsocijalistički pokret sa A dol­ fom Hitlerom na čelu, koji je č i s t o p a r l a m e n t a r n i m p u ­ t e m d o š a o na vl as t u N e m a č k o j .

Dolazak Hitlera na vlast u Nemačkoj izazvao je promene ne samo na unutrašnjepolitičkom planu u zemlji, nego se počeo snažno odra­ žavati i u međunarodnoj politici, što nije moglo ne uticati i na Ju­ goslaviju. „Udarno dejstvo nemačkog vaskrsa, 1933, prožmalo je celu Evropu. Upućeni posmatrači počeli su da zapažaju pomeranje u kontinentalnoj strukturi snaga i da opominju da se diže jedna osvetnička Nemačka“150). Osvetništvo Nemačke bilo je, na prvom mestu, usmereno protiv Francuske, što je nju prisililo da se pribli­ žava Italiji. Približavanje Francuske Italiji odražavalo se negativ­ no na francusko-jugoslovenske odnose, jer je Jugoslavija time gu­ bila podršku Francuske u svome otporu pretenzijama Italije. „Njen intiman odnos sa Italijom samo je pojačao već aktivno nepoverenje Beograda prema Francuskoj. Jugosloveni su bili sigurni da f r a n ­ cuska ne bi oklevala da odbaci interese Jugoslavije' da bi dobila italijansku potporu protiv H itlera"151).

U takvoj spoljnopolitičkoj atmosferi odlučio se bio kralj Alek­ sandar da uspostavi vezu sa Nemačkom, koja se bila počela uzdizati.

Franc von Papen (Franz von Papen), tadašnji nemački poslanik u Beču, javio je, 26. oktobra 1934. godine, Hitleru sadržaj jedne po­ ruke, koju mu je bio predao jugoslovenski poslanik. „U toj poruci kralj kaže: ,Putujem u Pariz jer imam savez sa Francuzima sa ko­ jima imam i dosta zajedničkih interesa, ali bez obzira na sve šta se može govoriti u Parizu, ja neču nikada učestvovati u jednoj koa­ 149) Na istom mestu, str. 115-116.

150) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 42.

151) Na istom mestu, str. 45.

41

liciji, koja bi imala da rešava sredjneevropska pitanja, ako u njoj nije zastupljena Nemačka'"152). Ilija Jukić tvrdi, da je Hitler „kralju nudio savez dva puta u toku proleća i leta 1934. godine, jer se nije s Musolinijem sporazumeo na njihovom prvom sastanku u Veneciji sredinom lipnja, da mu ovaj prepusti Austriju. Stoga je kralj poru­ čio Hitleru par dana pred polazak u Pariz da neće tamo nikako pri­ stati na obranu Austrije od njega"153).

Tragična pogibija kralja Aleksandra, 9. oktobra 1934. godine, presekla je dalje razvijanje ovih odnosa između njega i Hitlera.

Nemci su, međutim, sačuvali i uspomenu i respekt prema mrtvome kralju: na pogrebnim svečanostima u Beogradu pojavio se lično maršal Herman Gering (Hermann Goring), prva ličnost Trećeg Rajha posle Hitlera i odao vojničku počast pred odrom mrtvome kralju154)...

Kada se, kao prvi Namesnik, našao na upravi zemlje, knez Pavle je morao da se snalazi i u spletu spoljnopolitičkih problema. Ilija Ju­ kić svedoči: „ ...S a m mi je Knez ponovio ljubazno nekoliko puta da mu je glavna briga bila u mutno predratno doba kako će sprije­ čiti prije svega da se Hitler i Musolini pogode o podeli Jugoslavije i da ona bude žrtva u nizu njihovih napadaja, a ne bi mogla računati na pomoć Francuske i Engleske. Ti su napadi već počeli, kad je Hit­ ler ušao u Austriju 13. marta 1938. godine"155).

Jukić navodi, međutim, da je ser Nevil Henderson (Sir Neville Henderson), koji je od 1930. do 1935. bio britanski ambasador u Be­ ogradu, savetovao knezu Pavlu „vruće i prijateljski da i on povede politiku koja neće izazivati Hitlera. Hitler je sam bio već od prije sklon postići neki politički sporazum s Beogradom da ovaj ne primi francuske prijedloge o proširenju saveza Male Antante i protiv Ne­ mačke . . . Hitler je obećao braniti interese Jugoslavije prema Italiji i drugim državama oko nje, ističući da je njezino održanje u intere­ su Nemačke. Već krajem 1937. godine govorilo se o osi London-Berlin-Beograd“ 156). Ima dosta dokaza da je Hitler stvarno uticao na držanje Italije prema Jugoslaviji, jer je on, uključenjem Austrije u Treći Rajh, stavio bio graničnu liniju prema Jugoslaviji. Na sa­ stanku, koji je grof Cano imao sa Hitlerom i fon Noj ratom (von Neurath) zaključeno je, da se Musolini približi Beogradu ,,i da će se mađarske i bugarske težnje za izmenama granica upraviti od Ju­ goslavije na druge države"157).

Poseta Milana Stojadinovića Nemačkoj, januara 1938. godine, bila je u okviru ove i ovakve politike. Njegov sastanak sa Hitlerom !52) 153) 154) 155) 156) 157)

42

Na istom mestu, str. 46, bel. 5.

Ilija Jukić, Pogledi na prošlost. . str. 110.

Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 494.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 113.

Na istom mestu.

Na istom mestu.

bio je 17. januara 1938. godine u prisustvu Geringa, fon Nojrata i fon Herena, koji je tada bio nemački poslanik u Beogradu. Stojadi­ novića je pratio Aleksandar Cincar-Marković, koji je tada bio ju goslovenski poslanik u Berlinu. Stojadinovićeva poseta Nemačkoj bila je p r v a zvanična jugoslovenska poseta i prvi zvanični dodir na višem nivou sa Hitlerom. Po onome šta sam Stojadinović kaže 0 tome, „njihove su se zvezde podudarale", svideli su se jedan dru­ gome i lako su uhvatili kontakt u političkim razgovorima. Hitler je uveravao Stojadinovića da „između Nemačke i balkanskih zemalja nema nikakvih spornih pitan ja. . . Nemački interesi na Balkanu je­ dino su e k o n o m s k e prirode, a nikako p o l i t i č k e . Odnos­ no, oni su političke prirode samo utoliko što Nemačka želi konsoliđovanje Balkana iz sopstvenih, čisto ekonomskih interesa"158). Zatim je Hitler naglasio, da njegova saradnja sa Musolinijem može Jugo­ slaviji biti samo od koristi: „Nemačka želi, u svome sopstvenom inte­ resu, postojanje jake i kompaktne Jugoslavije. To uostalom želi i Italija, koja je najzad uvidela da je to za nju bolje nego podržavanje Mađarske da se proširi na Jadransko m o re"159).

Hitler je, veli Stojadinović, ponovljeno tvrdio da ne želi nika­ kav politički pakt sa Jugoslavijom: „Jugoslovenske granice ostaće nepovredive, kao što je italijanska na Breneru. Uostalom, za Jugo­ slaviju je, u odnosu na Nemačku, najbolja zaštita: dobro tretiranje nemačke manjine, koja tamo živi i za koju znam da je lojalna prema jugoslovenskoj državi"160). Stojadinović je, sa svoje strane, uvera­ vao Hitlera, da smatra da je pitanje Austrije „jedno čisto unutraš­ nje pitanje nemačkoga naroda, u koje se m i nećemo mešati, a još manje ratovati, ako jedan narod želi svoje ujedinjenje"161). Iz svo­ jih razgovora sa Hitlerom Stojadinović je mislio da može izvući nekoliko pozitivnih zaključaka: „Nemačka saglasnost o italijanskojugoslovenskom sporazumu na Jadranu; odlučnost da se po svaku cenu spreči povratak Habsburga na bečki presto; garantovanje ju goslovenskih granica prema mađarskim teritorijalnim pretenzijama; nepovredivost jugoslovenskih granica u slučaju anšlusa. Ekonomska saradnja, da se Jugoslavija ojača i učvrsti"162). Stojadinović je, ovom prilikom, razgovarao i o tome da Nemačka omogući nabavku oružja 1 ratnog materijala, koje je Jugoslavija trebala.

Milan Stojadinović je svoju posetu Nemačkoj smatrao svojim velikim uspehom. U odnosu na njega lično i na trenutne interese zemlje ona je to i bila. Stojadinović je polazio od čisto realističke tačke gledišta i nije se dao podvrgnuti ni francuskom ni britanskom 15a) 159) 16°) 161) 162)

Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 498.

Na istom mestu, str. 499.

Na istom mestu, str. 501.

Na istom mestu, str. 502.

Na Istom mestu, str. 501.

43

uticaju: njemu je u vođenju spoljne politike bila tuđa svaka senti­ mentalnost. On je odbio da postojanje Male Antante iskoristi protiv Nemačke za račun Čehoslovačke. Na sednici Saveta Male Antante, koja je održana u Sinai, u Rumuniji, 4. i 5. januara 1938. godine, Stojadinović je pitanje Sudeta označio kao čisto čehoslovačko-nemačko pitanje. Na sastanku na Bledu, 23. avgusta 1938. godine, Sto­ jadinović je to još jasnije istakao, a polovinom septembra iste godine to je isto rekao i knez Pavle163). U martu 1939. godine Jugoslavija nije bila gotova da brani Čehoslovačku u slučaju da bude napadnu­ ta od Mađara164). I Stojadinović je bio zadovoljan zaključcima kon­ ferencije u Minhenu (1938) na kojoj su Velika Bratanija i Francuska prihvatile rešenje pitanja Sudeta. Uz to još i ovo: bez pitanja Ju­ goslavije i Rumunije Čehoslovačka je, 16. maja 1934. godine, za­ ključila pakt o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom sa kojim Jugoslavija nije tada imala diplomatske odnose165). Ako se svemu ovome doda i to, da je Jugoslavija bez otpora primila priključenje Austrije Trećem Rajhu, onda je jasno otkuda ja proizilazio Stojadinovićev ugled kod Nemaca. I Johan Višt veli, da su Nemci v er o v a l i Stojadinoviću i za njegovo tvrđenje da je Jugoslavija m o­ gla, da je on i dalje ostao na vlasti, proći i bez rata i bez pakta, Višt kaže da je ono imalo neke podloge („ . . . hat etwas fiir sich“ )166).

Pad Milana Stojadinovića i obrazovanje vlade Dragiše Cvetkovića izazvali su razočarenje i kod Nemaca i kod Italijana. „Stojadinovićev pad u februaru 1939. godine označavao je mnogo više nego promenu ličnosti u državnom vodstvu; on je označavao duboku promenu kursa u jugoslovenskoj spoljnoj politici, kao što je to rekao Mareš, ataše za štampu u jugoslovenskom poslanstvu u Varšavi, jednom poljskom diplomati"167). Prema mišljenju Mareša, nova vlada će samo prividno isticati da se u politici, koju je vodio Stoja­ dinović, nije ništa izmenilo. Stvarno, ne samo javno mišljenje nego i vladini krugovi smatraju, da Jugoslaviji preti opasnost jedino od sila Osovine. U slučaju rata bila bi neutralnost Jugoslavije veoma kratkotrajna i ona bi odlučno napala Nemačku i Italiju"163).

Dragiša Cvetković je 11. februara 1939. godine, samo nekoliko dana posle pada Stojadinovića, isticao da se on veoma divi postig­ nućima nacionalsocijalizma na socijalnom i privrednom planu i da će kurs jugoslovenske spoljne politike prema Nemačkoj ostati nepromenjen. Grof Ćano je zabeležio u svome Dnevniku, 7. februara 1939. godine, da je padom Stojadinovića jugoslovenska karta u oči­ 163) 164) 165) 16S) 167) 16S)

44

Johann Wiischt, Jugoslawien . . .. str. 118.

Na istom mestu, str. 118.

Na istom mestu, str. 118-119.

Na istom mestu, str. 121-122.

Na istom mestu, str. 121-122.

Na istom mestu, str. 122.

ma Italijana izgubila za 90n/o169). Sigurno je da su posle pada Stoja­ dinovića i Italija i Nemačka drukčije gledale na dalje perspektive razvoja njihovih odnosa sa Jugoslavijom. Ovo tim pre, što se među­ narodna situacija sve više komplikovala i zahvatala veći broj država.

Iako u očima Nemaca nije bio ni blizu ono što je bio Milan Sto­ jadinović, Aleksandar Cincar-Marković je ipak uživao njihovo poverenje. I sa njim su oni hteli da produže politiku koju su vodili sa Stojadinovićem, jer im nije, bar još tada ne, bilo u interesu da izazivaju komplikacije na Balkanu, koji je njih interesovao kao sirovinska b a z a . Primećuje se ipak da oni počinju postav­ ljati konkretnije zahteve iako ne gube strpljenje u čekanju odgo­ vora na te zahteve. Pošto se malo smirilo uzbuđenje zbog Stojadinovićevog pada, jugoslovenska vlada je pokušala oživljavanje razgo­ vora sa Nemačkom. To se desilo ubrzo posle ulaska nemačkih trupa u Prag (15. marta 1939), što je bilo jako uzbudilo ne samo jugoslovensku javnost nego i vladu.

Pred kraj aprila 1939. godine Cincar-Marković je otputovao za Nemačku: 25. aprila imao je razgovor sa fon Ribentropom, a 26. aprila bio je primljen od Hitlera. Iz Z a p i s n i k a , koji je vođen o ovim razgovorima, vidi se sledeće: jugoslovenska vlada je već diskutovala pristupanje paktu Antikominterne. Cincar-Marković je bio za pristupanje, „ali Princ Regent i drugi jugoslovenski ministri bili su mišljenja da bi jedan takav korak bio preuranjen. Javno m nenje u Jugoslaviji trebalo bi da bude bolje pripremljeno11170). CincarMarković nije krio da je jugoslovensko javno mišljenje bilo uvereno „da će pre ili kasnije boljševički režim morati da popusti jednoj novoj nacionalističkoj Rusiji“171). Fon Ribentrop je napomenuo da bi o ovome trebalo raspravljati za vreme posete kneza Pavla Nemač­ koj, koja je već bila zakazana. S obzirom da je jugoslovenska vlada bila zatražila od Nemačke zajam od 200,000.000 Rajhsmaraka CincarMarković nije bio u mogućnosti da mnogo protivreči nemačkim zahtevima i predlozima172).

Na prijemu kod Hitlera Cincar-Marković je stekao uverenje da je za Hitlera, kao što je i bio rekao, „jedna jaka Jugoslavija veoma značajna i on je čvrsto uveren da i Italija deli isto mišljenje, jer će ona radije gledati Jugoslaviju nego Mađarsku na Jadranskom moru.

Ukoliko Jugoslavija ne učini neku naročitu grešku, ona će sigurno u Italiji imati zaštitnika za očuvanje svog integriteta, jer ova više voli Jugoslaviju nego zemlju od 25,000.000 stanovnika koja se pro­ stire od Karpata do Jadrana1'173).

169)

170) 171) 17a) 173)

istom mestu.

Aprilski rat 1941. . . , Na istom mestu, str.

Na istom mestu, str.

Na istom mestu, str.

str. 187.

187.

187-188.

191.

Ova poseta Cincar-Markovića Berlinu bila je neka vrsta pripre­ me za posetu kneza Pavla Nemačkoj, koja je bila od 1. do 5. juna 1939. godine. Tu posetu kneza Pavla opisao je dosta detaljno Vladi­ mir Vauhnik. Ova je poseta veoma imponovala Hitleru i sve je či­ njeno da ona na kneza Pavla učini jak utisak. Da bi njegov bora­ vak ispao što svečaniji, nemačka vlada je utrošila 30,000.000 rajhsmaraka174). Vauhnik ističe da se knez u razgovorima sa Hitlerom pokazao kao „vrlo spreman i priseban diplomat11, i da nije primio sugestije da se okrene protiv Engleske. Knez je hvalio postignuća nove Nemačke i izjasnio se za dobre odnose i privrednu saradnju175).

I o razgovorima koje je knez Pavle, 5. juna 1939. godine, vodio sa Hitlerom, vođen je zapisnik. Iz njega se vidi kakve su bile teme razgovora. Fon Ribentrop, koji je prisustvovao razgovorima, kao i Cincar-Marković, predlagao je da Jugoslavija, još u toku juna, istupi iz Društva naroda, ali taj predlog nije prihvaćen. Cincar-Marković je, dalje, isticao da je potrebno da se Balkanski pakt održi na neu­ tralnoj bazi, inače da se traži od Turske, koja je sklopila pakt sa Engleskom, da se povuče176). Hitler je isticao da je potrebno da Ju­ goslavija „jasno odredi svoju politiku prema Osovini" i to iz dva razloga: a) zbog obezoružavanja separatista i b) zbog pretenzija Ma­ đarske, koja teži ka Jadranu. Italija je, rečeno je, za Jugoslaviju: „Samo Italija mora imati garantiju da će jedna tako jaka Jugoslavi­ ja uvek slediti politiku prijateljstva prema Italiji. Ukoliko ne bude nikakva povoda za to nemoguće je predvideti kakav bi prenagljeni korak mogao jednoga dana da preduzme Duče“ 177). Cincar-Marković je objasnio zbog čega Jugoslavija ne može obećati pristupanje pak­ tu Antikominterne: „pošto se taj pakt u Jugoslaviji smatra kao upe­ ren protiv Rusije. Prema tome, za sada ovaj pakt nije popularan11178).

Hitleru nije uspelo da kneza Pavla pridobije za svoju liniju. To je Hitlera veoma ljutilo. Vauhnik, koji je za vreme razgovora izme­ đu Hitlera i kneza Pavla sedeo u čekaonici, zabeležio je da je Hitler izašao iz dvorane vrlo ljut: „Mrki pogled i poigravanje nerava oko usana odavali su ga“ 179). I Jakob B. Hoptner ističe da su ovi razgo­ vori „bili veliko razočarenje za Hitlera . . . Poseta kneza Pavla bila je za Nemce neuspeh. Za Jugoslovene ova poseta imala je izvesne vaspitne vrednosti. Oni su videli snagu nemačke vojne sile i Vauhnik je mogao da da knezu Pavlu ocenu njene borbene snage. Oni su, ta­ kođe, počinjali da predviđaju šta Nemci mogu tražiti od njih. Kada je polazio, knez Pavle je rekao Vauhniku, „da pokuša da održi dobre 174) 175) 176) 178) 179)

46

Vladimir Vauhnik, Nevidna fronta. Spomeni. Buenos Aires 1965, str. 31.

Na istome mestu, str. 33.

Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 233.

Na istom mestu, str. 234.

Vladimir Vauhnik, Nevidima fronta . . . , str. 33.

odnose prijateljstva sa Nemačkom. Ja ću se brinuti sam o drugim zemljama'*180).

Bojeći se, verovatno, da u Londonu njegovu posetu Hitleru ne shvate pogrešno knez Pavle je, posle ove posete, „pod izgovorom bolesti i konsultovanja lekara" otišao u Veliku Britaniju: „U kon­ taktu sa svima odgovornim britanskim faktorima, knez Namesnik izneo je svoje utiske za vreme boravka u Nemačkoj i saopštio im svo­ je mišljenje da je rat na pragu. Međutim, britanski odgovorni fakto­ ri, na čelu sa predsednikom vlade, Nevilom Cemberlenom, verovali su da Hitler neće dalje u svojim agresivnim planovima i da Sovjetska Rusija neće dopustiti nemački napad na Poljsku, iako se on već či­ nio neizbežnim11181).

I za Englesku i za Francusku, kao i za sve njihove prijatelje i jednomišljenike u Evropi, leto 1939. godine bilo je leto iluzija i ra­ zočarenja: Nemačka je 1. septembra 1939. godine napala Poljsku bez da je Sovjetska Unija i pokušala da je u tome omete. Britanska i francuska diplomatija doživele su veliki neuspeh i bile od Sovjeta izigrane. „Šest meseci od marta do avgusta pregovara SSSR sa En­ gleskom i Francuskom, a za to vreme po svim evropskim zemljama, izuzev Nemačke i Osovine, demokratske stranke govore na sve m o ­ guće načine kako je pakt Engleske i Francuske sa Sovjetima goto­ va stv a r.. . Ceo svet se bio podelio pod uticajem dva tabora. Jedni vele: dobro je da se zaključi, drugi nije dobro da se zaključi. Na žalost, mi smo bili potpuno usamljeni tvrdeći: ne bojte se, taj pakt, ovaj savez Engleske i Francuske s jedne strane i Sovjeta s druge strane, neće se zaključiti. I jedini u celoj svetskoj javnosti, na žalost jedini, tvrdili smo neprestano svake nedelje: savez između Englesi Francuske, s jedne strane, i Sovjeta, s druge strane, neće se zaklju­ čiti"182).

I ovaj savez nije bio zaključen. Čak ni posle toga, kada su Sov­ jeti, početkom avgusta 1939. godine, tražili da Engleska i Francus­ ka pošalju vojnu delegaciju za zaključenje vojnoga saveza. I dele­ gacija je došla. ,,U Moskvi je nastalo pregovaranje između vojnih stručnjaka, svakako u cilju da dobro upoznaju namere i snage anglofrancuske, a 22. avgusta Molotov je zaprepašćenim članovima dele­ gacije Engleske i Francuske saopštio da je sutradan, 23. avgusta, na žalost, zauzet, neće moći doći da radi sa njima, jer toga dana stiže gospodin Joahim fon Ribentrop, ministar spoljnih poslova Rajha, pa će sa njim zaključiti jedan mali pakt o nenapadanju"133).

18°) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 210.

181) Dragiša Cvetković, Jugoslavija i razvoj međunarodne situacije između dva rata. (Glasnik SIKD ,,Njegoš“ sv. VI. decembar 1960, str. 13).

182) Dimitrije Ljotić, Obeležje spoljne politike Sovjeta. U „Svetska revolucija“, 1949, str. 139-140.

183) Na istom mestu, str. 141.

47

Zaprepašćenje kod engleske i francuske delegacije moralo je biti veliko: oni su bili izigrani, a Hitler dobio podsticaj da napadne Poljsku, koju je podelio sa Sovjetima. „Hitler je toga dana verovao da je nadmudrio ceo svet. Pokazali smo već koliko je od toga daleko.

Jer je taj pakt omogućio Sovjetiji da upadne sa svoje strane u Poljs­ ku, da ovoj onemogući svaki otpor i da zauzme velike delova njene zemlje. Sad je nemoguć Hitlerov plan o zaključenju mira s Poljskom, jer je Poljska ne samo tučena, već smrvljena. S kim sada mir za­ ključiti? A kada nema mira sa Poljskom, kako da mir zaključe A ngloFrancuzi, koji su, obavezom časti, u rat zbog Poljske ušli“184).

Sve ovo što se odigravalo mogli su i knez Pavle i jugoslovenska vlada samo posmatrati. Napad na Poljsku potvrdio je kneževu tezu da predstoji početak rata prema kome će se morati zauzimati stav, ali kakav? Spremnost jugoslovenske vojske za vođenje bilo kakvog rata bila je minimalna. To su znali i Glavni generalštab, i vlada i knez Pavle. U jednom I z v e š t a j u koji je Glavni generalštab, 20. novembra 1938. godine, podneo ministru vojske i mornarice, sto­ ji: „Pred ovako opremljenim susedima, ne može se ni misliti, da bi naša vojska mogla sa uspehom da se bori, ako se i sama savremeno ne opremi11185) . . . Posle analize situacije zaključeno je „da stojimo pred novim i možda sudbonosnim događajima u skoroj budućnosti....

Stoga se i za nas pitanje naoružanja i opreme naše vojske i spreme zemlje za odbranu postavlja danas ispred svih ostalih problema dr­ žavne politike11186).

Na sastanku-savetovanju ministra vojske i mornarice sa člano­ vima Vojnog saveta i načelnikom Glavnog generalštaba (to je tada bio Dušan Simović) raspravljano je pitanje utvrđivanja granica što je, s obzirom na moderno naoružanje, bilo sasvim uzaludno ba­ canje novca. Na tome savetovanju Simović je isticao, „da je nemač­ ka opasnost za nas najozbiljnija, a sve ostale opasnosti dolaze iza opasnosti N em ačke"187). Beznadežnost položaja u kome se Jugoslavi­ ja tada nalazila i na tome planu, vidi se i iz referata koji je, 20. de­ cembra 1938. godine, na ovome savetovanju pročitao Milan M ilovanović, tada predsednik Vojnog saveta. ,,U slučaju uspeha naših sa­ veznika, rekao je on, m i možemo računati da i sami dobijemo svoj deo samo ako im u ratu budemo od koristi, a ako se damo brzo pri­ gušiti, onda možemo poslužiti samo kao moneta za potkusuriva­ n je "188).

Težak, a do izvesne mere i tragikomičan, položaj Jugoslavije i na ovome planu bio je i u tome što su jedni vojni krugovi govorili o 184) 185) 186) i81) 188)

48

Na istom mestu, str. 145-146.

Aprilski rat 1 9 4 1 . . 6 9 .

Na istom mestu,. str. 79-80.

Na istom mestu, str. 103.

Na istom mestu, str. 115.

s a v e z n i c i m a , kojih nije nigde bilo i što su tražili naoružanje od zemlje, koju je načelnik Generalštaba (Simović) označio kao naj­ većega neprijatelja Jugoslavije. Na sastanku sa Musolinijem i gro­ fom Canom, održanom 15. aprila 1939. godine, maršal Gering ih je obavestio da Jugoslavija od Nemačke traži kredit za naoružanje u visini od 200,000.000 rajhsmaraka i to bez političkih uslova.189). Ne­ mački vojni ataše u Beogradu, Rudolf Toussaint, referisao je, 22. aprila 1939. godine, svome ministru, da je bio primljen od jugoslovenskog ministra vojske i mornarice, Milutina Nedića, k oji mu je postavio pitanje traženoga kredita. „Počeo je izjavom da mu je feldmaršal čvrsto obećao kredit od 200,000.000 i on je tada obim mogu­ ćih narudžbina bazirao na toj sumi. Nezavisno od toga on namerava da za vazduhoplovstvo naruči 50 čeških ,klemartuza‘, 50 ,dornijera 215‘, 50 ,meseršmita 109‘, a kasnije i drugih 50 ,meseršmita 109‘.

Ostatak sume namenjen je za kopnene snage, naročito za oklopna kola i oklopne motocikle radi motorizacije konjice. Ministar rata ponovo je istakao da je stvar hitna, pošto Jugoslavija sada treba da nadoknadi ono što je propustila u odnosu na druge balkanske zemlje“ 190).

Sa dodeljivanjem ovoga kredita išlo je teško. U razgovoru koji je Cincar-Marković, 25. aprila 1939. godine, imao sa fon Ribentropom, postavljeno je opet pitanje ovoga kredita, koji je Jugoslavija trebala za svoje naoružanje; sličan kredit ona je već bila dobila od Italije. Fon Ribentrop je obećao da će „od nadležnih funkcionera pribaviti informacije o sadašnjem stanju, tako da će tada ponovo da diskutuje s jugoslovenskim ministrom spoljnih pošlova“ 191) . . .

Da je sa isporukom avijona išlo vrlo teško nije nikakvo čudo, jer se u celu stvar bila ukopčala i Italija. Načelnik nemačkog ekonomsko-političkog odelenja izveštava, 7. decembra 1940. godine, u vezi isporuke avijona, da se čeka na odluku ministra spoljnih poslova.

Cela je stvar, međutim, stajala vrlo rđavo. U izveštaju načelnika ekonomsko-političkog odelenja stoji: ,,S obzirom na italijanski zah­ tev da se ne isporučuje nikakav avijonski materijal Jugoslaviji i s obzirom na jugoslovenski stav u pitanju tranzita kamiona za Alba­ niju, mi ćemo se i dalie uzdržavati od isporuke avijonskog materija­ la Jugoslaviji"192).

Poverenje i Nemačke i Italije u Jugoslaviju sve više je opadalo posle pada Milana Stojadinovića. Ako je maršal Gering bio za dodeljivanje kredita Jugoslaviji, fon Ribentrop se tome odupirao. Hopt­ ner veli, da je „traženje kredita i naoružanja od strane Jugoslavije postalo futbalska lopta za ambiciozne nemačke birokrate i instru189) istom mestu, 19°) Na istom mestu, 191) Na istom mestu, 192) Na istom mestu,

str. str. str. str.

179.

180.

188.

972-973.

49

menat nemačke spoljne politike"193). I kada je ovaj kredit, u prin­ cipu, bio odobren, nije mu bila jasno određena visina. Hitler je dugo otežavao isporuku anti-avijonske artiljerije i avijona. „Najzad, po­ slao je jedan broj ,Hajnkela‘ i ,Meseršmita‘ da umiri uznemirene Jugoslovene. Docnije, kad su im trebale sirovine za ratnu indrustriju, Nemci su odlučili da naprave jednostranu pogodbu sa Beogradem.

U zamenu za celokupnu jugoslovensku proizvodnju bakra, zatim za veću isporuku olova, cinka, kalaj a i kudelje, oni su obećal i da isporuče 100 aviona ,Meseršmit 120‘, protivavionskih topova ,Ško­ da, i 250 (docnije smanjeno na 100) protivtenkovskih topova ,Škoda“ ‘194).

U prilikama, kakve su bile tada, nije bilo nikakvog izgleda da Jugoslavija dobije naoružanje od Amerike i Engleske. Jugoslovenski poslanik u Londonu, javio je, 1. marta 1940. godine, da je britanska vlada stavila na raspoloženje kredit od 750.000 funti za nabavku rat­ nog materijala: „Obećan nam je, tada usmeno, i jedan zajam od jed­ noga miliona za nabavku sirovina i materijala koji nije naoružanje u užem sm islu. . . Iz prve transe zajma isporučeno je do danas 12 ‘Harikena'-lovačkih aviona i 20 ,Blenhajm‘ bombardera-aviona. Šest lovačkih aviona su ukrcani na brod ,Polo‘ 25. februara za Sušak, dru­ gih 6 aviona su upakovani i čekaju na transport u konvoju u toku ovoga meseca“ 195).

Knez Pavle je tražio naoružanje i od Amerike, ali je ona radila za Veliku Britaniju i Francusku. „On je isticao da, mada je bilo odličnih utvrđenja na jugoslovenskoj granici prema Nemačkoj i Italiji, nije bilo jednog jedinog teškoga topa da se postavi na ova utvrđenja. Ali pojam masovne nabavke kao sredstva obezbeđenja neutralnosti jedne države nije ulazio u kalkulaciju Stejt Departmenta i Odbora za municiju Sjedinjenih Američkih Država. Ideja eko­ nomskog ratovanja bila je stvar budućnosti“ 196).

Gledana kroz prizmu stvarnih potreba Jugoslavije za pomoći u naoružanju zemlje, situacija je izgledala veoma teška. Ukoliko se, proširenjem rata, pritisak Nemačke i Italije pojačavao, utoliko se sve više približavao i čas definitivne odluke kakav stav vlada ima da zauzme. Da bi se, sa strane Velike Britanije i Francuske, situaci­ ja sasvim razjasnila, knez Pavle je odlučio da pošalje generala Petra Pešića u Francusku i Veliku Britaniju da on tamo stupi u vezu sa Generalštabovima ove dve zemlje, koje su nekada bile saveznice Srbije. Pešić je, jula 1939. godine, prvo posetio Francusku a zatim Veliku Britaniju i o tome, po svome povratku, podneo opširan izveštaj. Generalštabovi Francuske i Velike Britanije kao da nisu ima­ 193) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 224.

194) Na istom m estu, str. 224-225.

195) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 575.

196) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 226.

50

li nikakve veze sa vojnom i političkom stvarnošću u Evropi. Oni su planirali, „da se zauzme Solun i pomoću Turske zavlada istočnim delom ovoga (Sredozemnog) mora11197). U oceni borbenih kvaliteta nemačke vojske francuski Generalštab je bio u teškoj zabludi. Pešić piše da su ga uveravali da je kod Nemaca „moral vojske slab, jer su nezadovoljni diktaturom. Ima znakova da nije isključeno da u ratu izbije jače nezadovoljstvo protiv Hitlera, pa čak i revolucija“ 198).

Načelnik britanskog Generalštaba, general Groth, bio je real­ niji i isticao da je potrebno da Jugoslavija, u početku, ostane neu­ tralna. Engleska vojska je bila tek u početnoj fazi formiranja i na­ oružanja pa se ni sa te strane, u dogledno vreme, ne može očekivati neka pom oć“ 199). Pešić je prikupio podatke i o stanju britanske avi­ jacije, koje je bilo takvo da se sa te strane nije moglo ništa očeki­ vati. Ubrzo iza toga desila su se još dva krupna događaja: sklapanje nemačko-sovjetskog pakta i, 1. septembra 1939, napad Nemačke na Poljsku.

Jugoslovene je veoma zaprepastilo držanje Velike Britanije i Francuske u slučaju Poljske. „Za to vreme francuske i engleske di­ vizije prema Nemačkoj ostale su neaktivne i omogućile brzi pad Poljske. Prema izjavi nemačkih generala na Nirnberškom procesu, za vreme napada na Poljsku, Nemačka je prema francuskim i engles­ kim divizijama, imala samo svojih pet divizija: katastrofa Nemač­ ke bila je izbegnuta blagodareći tome što su 110 divizija francuskih i engleskih ostale potpuno neaktivne11, — izjavio je general Jodl, šef Nemačkog Generalštaba na procesu u Nirnbergu200).

197) Dragiša Cvetković, Misija generala Pešiča. (U „Dokumenti o Jugosla­ viji" Sveska 7, str. 9).

198) Na istom mestu, str. 10.

199) Na istom mestu, str. 11.

200) Na istom mestu, str. 13.

U NU TR AŠN JEPO LITIČ K O STANJE U JU G O SLA V IJI UOČI D R U G O G SV E T SK O G R A T A

Unutrašnjepolitičko stanje u Jugoslaviji uoči Drugoga svetskog rata bilo je veoma turobno i puno isprepletanih opasnosti za opsta­ nak države. Te opasnosti, spletovi suprotnosti i međusobnih borbi političkih partija, koje su se otimale oko vlasti, počelo je od samo­ ga proglašenja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Od 1. decembra 1918. do 6. januara 1929. godine te partije nisu mogle da reše bitne unutrašnje probleme zemlje i da ideji ujedinjenja daju životnu snagu. Kada se, i u celini i u pojedinostima, analizira rad tada postojećih političkih partija, postaje jasno da su sve one iznad ideje i interesa države i naroda uporno i dosledno sledile svoje po­ sebne i grupne interese. I u kraljevini Srbiji uoči Prvoga svetskog rata i u kraljevini SHS posle njega, političke partije su predstavlja­ le ozakonjene organe razbijanja celosnosti narodne sa objašnjenjem da preko njih i pomoću njih narod učestvuje u upravi državom i u određivanju svoje sudbine, iako se samo u izuzetnim istorijskim m o­ mentima dešavalo da se partije svesno potčine interesu celine. To je bilo u kraljevini Srbiji uoči i za vreme Balkanskih i Prvoga svet­ skog rata. „Politički ideali, pisao je Slobodan Jovanović, moraju se stva­ rati van stranaka, od ljudi koji, nezaraženi stranačkim egoizmom i slobodni od stranačke discipline, nepristrasno i samostalno misle o državnim interesima. Ti će se ideali posle nametnuti strankama kao sve popularne ideje, jer, da bi samo došle do vslati, stranke pri­ staju na sve ono što biračko telo traži od njih. Na taj način vrši se podela posla između javnoga mnenja i stranaka: javno mnenje rađa ideje koje valja ostvariti; stranke uzimaju na sebe da te ideje ost­ vare"1).

Ovo je interesantno teorijsko postavljanje stvari, koje se u ži­ votnoj praksi teško, ili nikako, može ostvariti. U državi SHS produ­ žile su svoj život ne samo stare političke partije iz kraljevine Sr­ bije, nego su došle i druge, nove, sa područja zemlje koja su ušla !) Slobodan Jovanović, O državi (Sabrana dela, X V I, Beograd 1936, str. 199).

52

u sastav kraljevine. Svaka od ovih političkih partija imala je svo­ ju političku prošlost i svoje interese i ciljeve, koji nisu mogli biti usklađeni onako kako je to zahtevao opšti i narodni interes.

U novoj državi SHS, čiji su nastanak omogućile vojničke i poli­ tičke pobede kraljevine Srbije, nisu samo bile unesene nove poli­ tičke partije sa svojim idejama i shvatanjima, nego i suprotne ideje i teze o državi i državnosti. Teško se shvatalo da nova država nije samo proširena kraljevina Srbija sa svojim državnim i nacionalnim idejama, nego da su se u njoj našli i Hrvati i Slovenci, koji su imali svoja shvatanja i države i državnosti, koja su se teško mirila sa srp­ skom državnom i nacionalnom idejom. Suočenje tih suprotnosti pretvorilo se u tešku borbu i obračune, koji su nalazili svoje izraze i u partijsko-političkim obračunima, koji su ozbiljno ugrožavali unutrašnji mir zemlje. Te borbe i ti obračuni uobličavali su se, sve više, u borbu između Srba i Hrvata pri čemu su Slovenci bili i naj­ mudriji i najrealniji. Iako ishod Prvoga svetskog rata nije omogućio njihovo puno nacionalno ujedinjenje, oni su u kraljevini SHS, kas­ nije Jugoslaviji, shvatali realistički: bez nje i izvan nje oni bi izgu­ bili i ono slobode i samostalnosti, koje su imali u njoj.

Nije naša ni namera ni zadatak da izlažemo istoriju partijskopolitičkih borbi u kraljevini SHS od 1. decembra 1918. godine do njenoga sloma aprila 1941. godine. Zadržaćemo se, nešto opširnije, na unutrašnje političkim prilikama u Jugoslaviji za vreme od neko­ liko godina uoči Drugog svetskog rata. Tragična pogibija kralja Aleksandra, 9. oktobra 1934. godine, može se, u prilično velikoj meri, uzeti kao početak jedne nove faze razvoja unutrašnjopolitič­ kih odnosa u Jugoslaviji. Ozbiljno ugrožavanje i same k o n c e p ­ c i j e z a j e d n i č k e d r ž a v e Srba, Hrvata i Slovenaca, koje je bujalo od 1. decembra 1918. pa sve do 6. januara 1929. godine, prinudilo je bilo kralja Aleksandra da naredi r a s p u š t a n j e političkih partija i da proglasi s v o j u v l a s t , koju su predstav­ nici raspuštenih političkih partija nazvali, i još uvek nazivaju, „ d i k t a t u r o m k r a l j a A l e k s a n d r a “.

Da su široke narodne mase oduševljeno primile ovu odluku kra­ lja Aleksandra, ima više dokaza. Jedan od njih naveo je i Dimitrije Ljotić. „Došao mi je, piše on, jedan otresit seljak iz Skobalja Smederevskog na tri dana posle objavljivanja. Pitam ga kako je prim­ ljeno. Ispriča mi kako im je sinoć na seoskom zboru pročitan Ma­ nifest, pa je bilo ljudi koji su plakali. ,Zašto*? — pitam ja — ,Ođ radosti1, odgovori mi. Ljudi vele: „Tek sad vidimo da zaista imamo kralia“ 2). Široke narodne mase, uglavnom svi oni koji nisu bili zamteresovani u borbi za vlast,videli su da, sve žučnije partijsko-političke borbe ugrožavaju i sam opstanak države. Zbog toga su ih i 2) Dimitrije Ljotić, Iz moga života. Minhen 1952, str. 79.

53

obradovale nove mere i nade vezane za uvođenje novoga stanja.

U svome Manifestu od 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar je rekao: „Parlamentarni red i sav naš politički život dobijaju sve više negativno obeležje, od čega narod i država imaju za sada samo šte­ te. Sve korisne ustanove u našoj državi, njihov napredak i razvitak celokupnoga našeg državnog života, dovedeni su time u opasnost. . .

Parlamentarizam, koji je kao političko sredstvo po tradicijama od moga nezaboravljenoga oca ostao i moj ideal, počele su zaslepljene političke strasti zloupotrebljavati u toj meri, da je postao smetnja za svaki plodan rad u državi. Žalosni razdori i događaji u Narodnoj skupštini pokolebali su kod naroda veru u korisnost te ustanove.

Sporazumni, pa i najobičniji odnosi između stranaka i ljudi postali su apsolutno nemogući. Umesto da parlamentarizam razvija i jača duh narodnog i državnog jedinstva, on ovakav kakav je, počinje da dovodi do duhovnog rasula i narodnog razjedinjenja. M oja je sveta dužnost, da svim sredstvima čuvam državno i narodno jedinstvo.

I ja sam rešen, da ovu dužnost bez kolebanja ispunim do kraja. Tra­ žiti leka tome u dosadašnjim parlamentarnim promenama ili u no­ vim zakonodavnim izborima, značilo bi gubiti dragoceno vreme u uzaludnim pokušajima, koji su nam odneli nekoliko poslednjih go­ dina. Mi moramo tražiti nove metode rada i krčiti nove puteve“3).

Zna se da kralj Aleksandar nije laka srca doneo svoju odluku od 6. januara 1929. godine. Pokušavao je on da reši tešku unutrašnjepolitičku krizu, koja je nastala posle atentata u Narodnoj skup­ štini, 20. juna 1928. godine; vršio je konsultacije svih partijsko-političkih prvaka, ali te konsultacije nisu donele nikakvo rešenje. N je­ ga je nevolja naterala na to. U govoru, koji je držao 1931. godine prilikom otvaranja Narodnog predstavništva kralj je rekao, da je z l o u p o t r e b a „političkih sloboda i parlamentarnoga rada bila do te mere teška, da je bio doveden u pitanje napredak i razvitak cje­ lokupnog narodnoga života; nacionalna i državna cjelina bila je oz­ biljno ugrožena; prijetilo nam je duhovno rasulo i narodno razjedinjenje“4).

Da kralj Aleksandar nije proglasio ličnu vladavinu 6. januara 1929. godine zbog težnje za diktaturom, može se zaključiti i iz onoga što kazuje dr Ivan Ribar o kraljevom odnosu prema Parlamentu.

Ribar je bio predsednik Vidovdanske ustavotvorne skupštine, koja je primila Vidovdanski ustav 1921. godine. On veli: „ . . . A kad je došlo do vladine krize, onda je predsjednik izvejštavao kralja o par­ lamentarnoj situaciji, i na osnovu izvještaja kralj je mogao, ali nije morao, da odluči pri rješavanju krize. Tako sam se već i u Privre­ menom predsjedništvu, još prije negoli sam predsjedavao Ustavo­ 3 Navedeno kod: Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, Zagreb 1961, str. 7-8.

4) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, Beograd 1949, str. 11.

54

tvornoj skupštini, sastajao sa kraljem, odnosno regentom, i učio ga poznati naročito po pitanju njegovih ličnih odnosa prema Parla­ mentu s kojim je dijelio vlast u ustavnoj monarhiji. Moram priz­ nati da se trudio da sa respektom govori o parlamentu i o politič­ kim strankama, koje vladaju u parlimentarnoj državi. Uvjerio sam se i o tome, kada sam povodom jedne od najtežih i dugotrajnih vla­ dinih kriza bio kod njega kada nije moglo da radi Privremeno pred­ sjedništvo zbog apstinencije opozicije. Kada sam nakon otvaranja sednice, konstatujući pomanjkanje kvoruma, zaključio ovu bez prelaza na dnevni red, a prema konzultaciji sa prvacima Demokratske stranke, koja je tada bila u opoziciji, predložio mu obrazovanje jed­ ne nacionalne vlade sa jednim od članova Srpske koalicije na čelu, sa profesorom Cvijićem, a on m i odgovorio da je protiv nacionalnih vlada, da je protiv neutralnih vlada, da je naslijedio od oca, kralja Petra, poštovanje parlamentarizma kakav vlada u zapadnim zem­ ljama i da od toga principa neće odstupiti, jer da i on voli partije i partijske ljude imati u vladi“5).

Zna se, isto tako, da ni dr Vladko Maček, kao ni predstavnici hrvatskih partija nisu, u to vreme, hteli da sarađuju sa srpskim po­ litičkim strankama. Dopisniku lista „Narodni val“ dao je Maček, 10. novembra 1928. godine, izjavu: „Rekao sam već više puta, da sa beogradskim strankama više ne možemo razgovarati, jer tu nema stranaka u smislu evropske demokratije. Sve te stranke, kako god se one zvale, imaju samo jednu točku programa: vlast. Ima li uopće u Srba stranke, koja bi mogla dobiti ne većinu, nego znatan broj poslanika, ako nije u vladi. U čije ime onda bi te stranke mogle raz­ govarati?

Dopisniku „Politike" izjavio je Maček, 31. decembra 1928. godine, na pitanje: da li bi on učestvovao u Skupštini „za koju bi i sama SD K smatrala da je izraz volje naroda", odgovorio: „Ne bi. Ne bi učestvovali. Mi Hrvati ni u kojoj beogradskoj Skupštini nećemo učestvovati, ni sudjelovati, jer nećemo da budemo zastup­ ljeni u ovome državnome sklopu kao stranka nego kao narod"6).

Pre nego što je proglašen 6. januara 1929. godine kralj A lek­ sandar je konsultovao i Mačeka i Svetozara Pribićevića i tražio nji­ hovo mišljenje o načinu rešenja tadašnje krize. Pošto nijedan ni drugi nije hteo da razgovara sa srpskim političkim strankama, tra­ žili su intervenciju Krune. „Misao o intervenciji Krune“ , pisao je Svetozar Pribićević, 28. oktobra 1928. godine, u „R iječi", „rodila se zbog toga, što SD K nije bilo moguće da raspravlja sa sadašnjim srbijanskim strankama. Nije bilo moguće p r v o zato što je iz re­ 5) Dr Ivan Eibar, Iz moje političke suradnje (1901-1963), Zagreb 1965, str. 195. e) Navedeno kod: Ljubo Boban, Iz istorije odnosa između VI. Mačeka 1 Dvora u vrijeme šestojanuarskoga režima. U „Historijski zbornik11 god. X V II, 196o, str. 58).

55

dova tih stranaka izašao ubojica. D r u g o nije bilo moguće zato što su te stranke prešle preko krvavog zločina u Narodnoj skupštini na dnevni red kao da se nije ništa dogodilo. T r e ć e nije bilo mo­ guće zato, što su poslanici tih stranaka većim dijelom izabrani poli­ cijom i ne predstavljaju pravu volju naroda".

Pošto prema saopštenju Kraljeve kancelarije od 5. januara 1929. godine, vršene konsultacije partijskih prvaka nisu donele nikakve pozitivne rezultate, nego su pokazale da „postoje posve oprečna gle­ dišta na rešenje današnje krize. Ta se razlika u gledištima pojavlju­ je čak i u oceni pitanja državnoga uređenja. Zbog toga nema moguć­ nosti ni za kakvo parlamentarno rešenje koje bi garantovalo održa­ vanje punog državnog i narodnog jedinstva"7) . . . Dr Vladko Maček je shvatio kraljev Manifest od 6. januara 1929. godine kao kraljevo uzimanje inicijative za reviziju Ustava „što nije bilo nikakva izgle­ da da bi inicijativa za reviziju Ustava mogla doći iz Skupštine, od političkih stranaka"8). Zbog toga je Maček predložio kralju stva­ ranje jedne „nepolitičke vlade", koja bi mogla izvršiti preuređenje države kakvo je on predložio.

Maček je, 7. januara 1929. godine, izjavio: „Kako vidite, lajbek je raskopčan. Vidovdanski ustav, koji je preko sedam godina tištao hrvatski narod, srušen je. Srušen je ne samo u svjesti naroda nego i faktično rješenjem N j. Vel. Kralja. Posve sam siguran u slogu i zrjelost, i prema tome u jakost hrvatskoga naroda pa s obzirom na veliku mudrost N j. Vel. Kralja, da će nam uspjeti da ostvarimo ideal hrvatskoga naroda: da Hrvati budu gospodari u svome domu, u svo­ joj slobodnoj H rvatskoj"9). Kralj Aleksandar je održavao veze sa Mačekom preko Mate Drinkovića i Toni Šlegela, koji su kralju pre­ nosili Mačekovo shvatanje situacije i predloge za njezino rešenje: „Smatrao je da je najbolje rješenje u tome da se formira izvanparlamentarna vlada, pa makar, prema potrebi, i diktatorska, koja bi izvršila pripreme za preuređenje države. Takva vlada bi izbore provela tek pošto bi se postigao sporazum o načinu državnoga preu­ ređenja. Cijela ta akcija i program proveli bi se pod neposrednim kraljevim rukovodstvom"10).

Pogrešno je, a i činjenički netačno, smatrati p r v u šestojanuarsku vladu (1929) nekom izrazitom srpskom, čak i velikosrps­ kom, vladom. U ovoj vladi, sa generalom Petrom Zivkovićem na čelu, bila su i č e t i r i Hrvata: Stanko S vri juga, Zelimir Mažuranić, Oto Franges i Mate Drinković: „Tako se i dogodilo da su važniji privredni resori u Zivkovićevoj vladi povjereni osobama iz Hrvat­ 7) Kod: Ljubo Boban, Na istom mestu, str. 63.

8) Na istom mestu, str. '65.

9) Na istom mestu, str. 65.

10) Ljubo Boban, Maček i politika HSS 1928-1941, Knj. I., Zagreb 1974, str. 32.

56

ske, među kojima su bili i predstavnici privrednoga života. Osigurav­ ši podršku u tim krugovima, kralj je želeo imati argumente kako su u vladi ravnomerno zastupljeni i H rvati"11). Slovence je u vladi predstavljao dr Korošec kome se ne može osporiti da je predstav­ ljao Slovence.12).

Za Mačeka je zabeleženo da je, kada se vratio iz Beograda, pođneo vodstvu stranke izveštaj o „svojim dvjema audijencijama kod Nj. V el. K ralja povodom poslednje konsultacije. Govori tiho, povjer­ ljivo, optimistički uvjerava, kako će to novoprelazno stanje trajati vrlo kratko. N ije bio saglasan, da SH S bude zastupljena u novoj vladi, ali nije tajio zadovoljstvo, što su od Hrvata ušli u Zivkovićevu vladu dr Mate Drinković i Oton Frangeš. Oni će raditi s nama u spo­ razumu. Predavec se već nalazi kod Frangeša na dogovoru, a ja (Lj. Maštrović) odavde idem Drinkoviću da se o svemu dogovorimo u sporazumimo. Bit će još sve dobro! Treba održati mir i strplivo čekati"13).

U to vreme, verujući u kralja Aleksandra, Maček je naglašavao odanost i svoju i svoje stranke zajedničkoj državi. U izjavi, koju je dao uredniku pariškoga lista „M atine", Maček je isticao, da Hrvati traže samo autonomiju: „Kakva bi šteta mogla nastati, isticao je on, da nam se dade ova autonomija? Treba li, da mi imamo želju da po­ činimo samoubojstvo, kad bismo se htjeli odijeliti od Srba. Kamo bismo išli? Zar mislite da mi imamo i najmanju želju činiti ekspe­ rimente sa našim susjedima? Naj nepobitni ja nužda i briga za našu vlastitu egzistenciju nalaže nam, da ostanemo ujedinjeni pod istim ovim kraljem, koji je i naš. Ono što mi tražimo, to je jedno­ stavno da budemo upravljani saglasno našim potrebama i od ljudi, koji ove potrebe razumiju. Na ovaj način prihvatili smo u početku sa oduševljenjem kraljev čin“14).

U produženju svoje izjave Maček, dalje, ističe da se, „sa srbi­ janskim strankama" nije moglo ništa uraditi: „Zato sam uvjeren, da Kralju nije preostajalo ništa drugo, nego poništiti Vidovdanski us­ tav na način kako je učinio. Zato smo m i Hrvati primili Kraljev Manifest sim patično. . . Dne 6. siječnja stvorena je „tabula rasa".

Time je put i novoj organizaciji države otvoren. Tako treba razu­ mjeti m oje riječi, koje sam rekao u prvome času: prsluk je odkopčan, kako je rekao Deak prije austrougarske nagodbe (1863) caru Franji Josifu "15). u) Ljubo Boban, Svetozar Pribićević u opoziciji (1928-1936), Zagreb 1973, str. 48.

12) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, Beograd 1949, str. 29.

13) Ljubo Boban, Iz istorije odnošaja. . . , str. 65-66.

14) Na istom mestu, str. 67.

15) Na istom mestu.

57

Nema sumnje: dajući svoj Manifest 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar je mislio jedno, a Maček od toga očekivao nešto sasvim drugo, ali je i jednome i drugome bilo jasno, da je ondašnji partijskopolitički sistem onemogućavao svako ozbiljno rešenje krize u kojoj se zemlja nalazila: „Maček je pozdravio apsolutizam kralja Alek­ sandra ukoliko bi on značio početak procedure preuređenja države, a ne onako kako je taj sistem koncipirao kralj, tj. da bude prepre­ ka svakome narušavanju postojećega državnog uređenja, da bi se politika nacionalnog i državnog unitarizma provodila s još više koncekventnosti s novih idealističkih pozicija integralnog jugoslovenstva. Maček je Radićevoj paroli „kralj i narod“ davao bitno druk­ čije značenje negoli kralj . . . Narod se slobodno opredeljuje, a Kralj daje inicijativu, jer se to iz Skupštine, od političkih stranaka, ne mo­ že očekivati"16).

Kao da je i Maček uviđao da je, u partijsko-političkoj praksi, tačno ono što je Dimitrije Ljotić tvrdio, da, naime, „narodni posla­ nik ima, kako bi se danas reklo, ,totalitarnu tendenciju1. On želi đa sve ima pred sobom ili pod sobom. Njemu je zgodna demokratiza­ cija, jer je tada on gospodar svoga sreza ili svoga kraja, pošto cen­ tar, blagodareći parlamentarizmu, zavisi od njega, poslanika, te mora za naknadu poslaniku sve činiti u kraju u kome ovaj interese ima“ 17).

2.

Šesti januar 1929. godine, i sve ono što je on trebalo da znači, razočarao je ne samo Mačeka, nego, skoro, i samoga kralja Aleksan­ dra i sve one koji su verovali da t i m e p o č i n j e n o v o d o b a u unutrašnje-političkom životu zemlje. „Narod je odista primio s oduševljenjem ovaj K raljev gest. On je došao tako iznenada i u tako tmurno vreme da je izgledao kao udar vetra koji razgoni sumorne oblake jednim jedinim naletom, te se iza njih ukazuje vedro i sun­ čano nebo“ 18). Tragedija i Kraljevog poduhvata i klice njegovog neuspeha bili su u tome što jednu novu i smelu zamisao nisu mogli ostvariti ljudi partijsko-političkog mentaliteta i shvatanja: „Nije se nikako slagalo jedno s drugim: 6. januar i ministri koji su do juče u onom stanju igrali najvažnije uloge. A li to je bilo kao lak oblak.

Verovalo se da Kralj hoće pomoću njih nekako da akredituje 6. ja­ nuar, pošto u trenutku kada je nameravao to učiniti, nije znao kako će sam akt biti primljen. Verovalo se da će oni postepeno biti eliminisani i da će sama izgradnja novoga društvenoga uređenja biti pre16) Na istom mestu, str. 70.

17) Dimitrije Ljotić, Iz moga života . . str. 78.

18) Na istom mestu, str. 79.

58

data u ruke sasvim novih ljudi, koje će Kralj tokom prvoga perioda 6. januara odabrati"19).

Tako, međutim, nije bilo. Glavni nosioci n o v o g a režima bili su s t a r i partijski ljudi, koji nisu ni umeli ni mogli da shvate novo i da misle izvan kategorija svoga psihičko-mentalnoga sklopa, koji je bio partijski. Oni su, možda, i mogli da shvate da nije bilo dobro ono kako se radilo p r e 6. januara 1929. godine, ali n o v a z a m i s a o nije mogla da nađe tlo u njihovoj svesti ni u njihovom intelektu. Ishodišta zbivanja novoga vremena, nastajanja i zamasi novih političko-društvenih strujanja, oni nisu mogli da shvate. Oni su mogli želeti i hteti da dobro rade, ali su radili rđavo: kao nosioci jednoga režima koji je bio zabranio političke partije zbog njihove nesposobnosti da vode i uređuju jednu novu državu, oni su i u no­ vom stanju mislili partijsko-politički i radili i tražili da se radi po partijskom ključu. Iz toga mentaliteta i shvatanja rodila se njihova težnja, koja je, sve više, postajala odlukom, da se, umesto višepartijskog, stvori jednopartijski sistem, jedna partija, u kojoj bi oni okupili sve one koji su hteli da budu njihove pristalice. Iz te odluke, kada su i Kralja pridobili za to, proizašao je novi Ustav, koji je ob­ javljen 3. septembra 1931. godine. Režim šestoga januara, onako kako je bio zamišljen, trajao je od 6. januara 1929. do 3. septembra 1931. godine. Iza toga je nastalo obnavljanje partijskog života koji je, iako postepeno, vraćao ununtrašnjepolitički život zem lje na sta­ nje kakvo je bilo pre 6. januara 1929. godine (ako ne i na još gore).

Pored Narodne skupštine ustanovljen je i Senat. Pošto je pred javnošću ovaj Ustav objavio kralj Aleksandar, on je nazvan „oktrojisanim U stavom ", i ostao je na snazi sve do propasti Jugoslavije aprila 1941. godine. Ustav od 3. septembra 1931. godine omogućio je stvaranje jedne nove stranke, koja se nazvala „Jugoslovenskoradikalno-seljačka demokratija“ ; odobrena je, formalno, tek 15. oktobra 1932. godine. N a svome prvom kongresu, 20. jula 1933. go­ dine, stranka je izmenila ime i nazvala se „Jugoslovenska nacional­ na stranka", ovom prilikom su doneti program i statuti stranke20).

Iz ove stranke izdvojili su se, 7. aprila 1932. godine, „Narodni seljač­ ki klub" a novembra iste godine grupa Nikole Kešeljevića; 28. marta 1933. godine formiran je Narodni klub Nikole Preke (šest poslanika, disidenata H SS)21).

Jugoslovenska nacionalna stranka (JNS) održala je izbore 8. no­ vembra 1931. godine. Iz glavne stranke izdvojila se i Jugoslovenska narodna stranka na čelu sa Svetislavom Hođerom, koji je bio šef kabineta generala Petra Živkovića. Ova stranka, koja je dobila ime »Borbaši", trebala je da bude zvanična opozicija vladine stranke. . .

19) Na istom mestu, str. 80.

20) Dr Ferdo Culinović, Jugoslavija između dva rata, I, str. 283-284.

Z1) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, str. 94.

59

Na izborima od 8. novembra 1931. godine izabrano je 305 poslanika od kojih su 98 bili poslanici i ranije. Izbori za Senat održani su 3. ja­ nuara 1932. godine. „Senatori su birani po banovinama i to na sva­ kih 300.000 stanovnika po jedan. Izabrano je 46 senatora dok je Kralj imenovao 26 senatora tako da je Senat imao 72 člana22).

Novo predstavničko telo trebalo je da radi na drugi način. Po­ sle izbora za Senat održana je u januaru 1932. godine p r v a za­ jednička sednica Senata i Skupštine. Ante Pavelić („zubar"), onaj isti koji je 1. decembra 1918. godine ispred Delegacije Narodnoga veća pročitao pred Regentom adresu, na osnovu koje je proglašeno ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, bio je pređsednik Senata, a Košta Kumanudi predsednik Skupštine23). U odgovoru na Kraljev govor rekao je Pavelić: „Grčevita vezanost za političke formacije i poglede, izrađene na plemenskim, verskim i pokrajinskim ideolo­ gijama, izazvala je težak sudar. Velika je zabluda bila da se u sva tri plemena mislilo da se može i posle ujedinjenja nastaviti onakav politički život, kakav je bio pod tuđinskom ili nezavisnom nacio­ nalnom državom. Umesto da se politička delatnost naših partija tro­ šila na unapređenje sređivanja naše države u jugoslovenskom duhu, ona je najozbiljnije zapretila i samom državnom i nacionalnom jedintsvu"25).

Neuspeh 6. januara, a samim time i neuspeh krali a Aleksandra sa njegovim eksperimentom, bio je u tome što je dozvolio vraćanje na političke partije. I pre proglašenja 6. januara 1929. godine i posle toga, Dim itrije Ljotić je bio jedan od onih ljudi, koji su bili pozi­ vani od kralja Aleksandra i imali mogućnost da kralju iznesu svoja politička shvatanja i čine svoje predloge. I po svome intimnome opredelenju za organsko shvatanje sveta i života i po neposrednom iskustvu koje je imao i pre 6. januara 1929. godine i za vreme svoga učešća u vladi, Dimitrije Ljotić se bio opredelio protiv l i b e r a l n e d e m o k r a t i j e i protiv političkih partija kakve su, i pre i posle 6. januara 1929. godine, postojale u Jugoslaviji.

Dimitrije Ljotić je pozdravio ukidanje tadašnjih političkih par­ tija i pokušaj kralja Aleksandra da traži n o v e p u t e v e za raz­ vijanje unutrašnjeg političkog života u zemlji. Odbijajući da i sam učestvuje u sastavljanju nove stranke Ljotić je isticao da je kraljev Manifest „osudio partizanstvo i obećao dati jedno n o v o d r ž a v ­ n o u r e đ e n j e koje, istina, nije bliže opredelio, ali koje svakako mora biti drukčije i bolje nego ono koje je M anifest osudio. Pola­ zeći odatle, nalazim da porušiti stranke koje su postojale zato što su zaista svojim partizanstvom dozlogrdile, pa sad posle toga osni­ **) Dr Ferdo čulinović, Na istom II. 2 đeo, str. 37. 45.

23) Na istom mestu, str. 45.

24) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, str. 104.

25 ) Ferdo Čulinović, Na istom mestu, str. 43.

60

vati n o v u s t r a n k u , u najmanju ruku znači ne dati ništa bo­ lje nego što je bilo. Razmišljao sam dovoljno o toj stvari i moram reći da stranke uopšte ne daju za savremeni državni život pogodno oruđe za dobru državnu politiku. Smatram da u č e š ć e n a r o d a u upravi državnoj m o r a b i t i t r a ž e n o n a d r u g o j o s ­ n o v i , među organizacijama koje stvarnu narodnu profesionalnu, ekonomsku, kulturnu i dobročinu aktivnost predstavljaju, a nikako među strankama, ma kako se zvale, ma kakav im program bio, i ma ko ih vodio1126).

Dimitrije Ljotić je ovo svoje shvatanje bio izložio i kralju Alek­ sandru i predložio mu, da on izradi jedan U s t a v prema svojim koncepcijama o uređenju države i o političkom životu u njoj. Na­ glasio je da on smatra da partijsko-demokratski i partijski režimi „upravo jedu državu11. Rekao je dalje, da je on „za čist staleški parlamenat. Ali uviđam da ne bih sam odmah mogao s njim prodreti.

Otuda bih pribegao jednom drugom parlamentu, gde bi se posla­ nici birali opštim tajnim pravom glasa, ali samu kandidaciju vrši­ le bi sreske kolegije, u koje ulaze predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i dobročinih organizacija. Partije danas žive od kandidacija. Oduzmu li se kandidacije partijama, da li se pravo kandidacija ovim drugim prirodnim, da tako kažem, organizacijama, par­ tije će se ukinuti usled nedostatka hrane1127).

Kralj, koji je Ljotićeva izlaganja ne samo pažljivo slušao, ne sa­ mo da je pristao da Dimitrije Ljotić izradi projekt novoga Ustava, nego mu je rekao: „Ne mogu Vam sakriti da ste me obradovali. Onaj ko reši to pitanje, ima pravo na osobitu blagodarnost1128). Svoj pro­ jekt Ustava Ljotić je podneo kralju 28. juna 1931. godine: ,,U njemu sam, vodeći računa o konkretnim mogućnostima, pokušao da dam nacrt jedne organske ustavne i nasledne monarhije, nedemokratske i neparlamentarne, zasnovane na aktivizaciji živih narodnih snaga, organizovanih u ekonomska, staleška, kulturna i dobročina društva, sa političkom odgovornošću vlade samo pred kraljem, a privatnom i pred kraljem i pred saborom sa decentralizovanom samoupra­ vom1'29).

Kralj Aleksandar očito nije mogao da shvati Ljotićeve ideje. U oproštajnoj audijenciji, kada je Ljotić podneo ostavku na položaj ministra pravde, kralj mu je rekao: „Ali nisam mogao primiti ono što ste predložili, čini mi se kao u maglu da idem 1130). Uticaji drugih faktora bili su jači i on je, 3. septembra 1931. godine, proglasio svoj Ustav, kojim je omogućio oživljenje partijsko-političkoga života.

26) 27) 28) 29) 30)

Dimitrije Ljotić, Na istom mestu, Na istom mestu, Na istom mestu, Na istom mestu,

Iz moga života, str, 111. str. 99-100. str. 100. str. 101. str. 115.

61

Nova stranka, JNS, i one koje su iz nje nastale, primile su bile cen­ tralističko uređenje države i teoriju o jugoslovenstvu kao zajednič­ koj nacionalnosti Srba, Hrvata i Slovenaca što, opet, neće dugo tra­ jati.

Ima podataka, da je i sam kralj Aleksandar bio nezadovoljan razvojem unutrašnjepolitičke situacije koja je posle nastala. Patri­ jarh Gavrilo Dožić, tada mitropolit crnogorsko-primorski, sačuvao nam je interesantne podatke o tome da kralj Aleksandar nije bio zadovoljan sa stanjem u zemlji i sa radom vlade ni posle izvršenih izbora 1931. godine. U audijenciji, koju je kralj dao Dožiću, 15. sep­ tembra 1934. godine, kralj mu se žalio: „Naša vlada nije kadra ništa sama da učini, pa ni jedan jedini akt. Ja sam prinuđen da sve to radim i popravljam njihove greške, koje su se toliko nagomilale, da ne dozvoljavaju da to više mirno podnosim. Mora se tražiti leka za to, i jedan novi zdravi put koji će biti u mogućnosti da te greške popravi, ako ne odmah a ono postepeno1131).

Kralj Aleksandar je, kazuje Dožić, dao oštru kritiku vlade Nikole Uzunovića i podvukao da mu ona stanje u zemlji ne prikazuje tačno, nego tako kako to njoj koristi: „Pojedini ministri ovakve nakaradne vlade prosto žele da me uhvate za gušu i da me prisile da ne mogu da kontrolišem sve ono što je rađeno. I informacije koje mi podnosi kraljevska vlada Uzunovića o stanju u narodu, ne odgova­ raju realnim činjenicama. Sve je u njima na svome m estu i ulepšano kako treba da bude i kako kralj to želi. Čini se nepravda ljudi­ ma, i to prijateljima dinastije, koji su mnogo i doprinijeli svojim radom i državi i dinastiji. Ja često puta ne mogu da ih zaštitim 1132).

U produženju razgovora sa patrijarhom Gavrilom, koji je bio 16. septembra 1934. godine, kralj Aleksandar je nagovestio svoj „unutrašnji plan i budući državni politički program. Sve ovo će biti potpuno na novoj osnovi izmenjeno . . . Moram da Vam priznam, da moj dosadašnji napor sa Šestim januarom nije uspeo. Imao sam nameru da stišam razbuktale političke strasti, nastale sa jednom ozbiljnom političkom krizom, koja je dovela državu do rasula. Za­ tim da sredim unutrašnje stvari u državi, kao što je izjednačenje zakonodavstva. Želeo sam da sredim naše finansije i da ekonomski koliko je god moguće, podignem standard života naročito pasivnih krajeva, koji su zahtevali bržu odluku kao što su, na primer, Crna Gora i Hercegovina. S druge strane, da se potisne šovinizam i verski fanatizam koji su činili ogromnu štetu narodu i državi. Oni su bili zasnovani na starim principima koji su bili glavni kočničari sva­ kog progresa. Kad sam video čemu vodi taj rad, nisam mogao da gle­ 31) Memoari patrijarha srpskoga Gavrila . . . , str. 123.

32) Na istome mestu, str. 124.

62

dam mirno takvu situaciju, koja je uzimala maha da zavadi narod i pocepa jedinstvo"33).

Prema, dosta opširnom, kazivanju patrijarha Dožića, kralj A lek­ s a n d a r je njemu bio izložio glavne linije svoga budućega plana o unutrašnjepolitičkom sređivanju države i prilika u zemlji. Kralj je, veli patrijarh, bio u kontaktu s vođama opozicije (bar njezinim srps­ kim delom) i spremao je nešto što bi trebalo da bude najšira kon­ centracija svih vodećih predstavnika političkih stranaka. Razoča­ ran u ljude sa kojima je hteo da ostvari ideje Šestoga januara i koji su ga navukli da da Ustav od 3. septembra 1931. godine i omogući im da stvore s v o j u p a r t i j u , kralj Aleksandar je bio rešen da, posle povratka iz Francuske, pokuša nešto sasvim novo u čemu bi bilo rešeno i „hrvatsko pitanje". Detalji, kako je kralj Aleksandar nameravao da sve ovo izvrši ostali su nepoznati: „On je, veli patri­ jarh Gavrilo, nešto spremao, ali nije hteo da to javno kaže. Ostala je tajna koju je u grob poneo, kao što su bile i druge stvari u njego­ voj glavi"34).

3.

Ustav od 3. septembra 1931. godine omogućio je da se, postepeno, ponovo pojavljuje sve ono što je bilo i pre 6. januara 1929. godine.

Stvaranje jedne partije i iznjedravanjem drugih iz nje nije moglo doneti ništa novo u unutrašnjepolitičkom životu zemlje. To što je nastajalo na unutrašnjepolitičkom planu u zemlji bilo je povampirenje onoga što je kralj Aleksandar hteo da ukloni. Javljale su se i nove grupe i nove ličnosti bez ugleda i iskustva koje su imali vođi tzv. Udružene opozicije, koja će uporno nastojati da bude smatrana pravim predstavnikom naroda, koji se čudio šta se oko njega dešava.

Ni Udružena opozicija ni one stranke koje su proizašle iz JNS nisu mogle da uhvate idejni i duhovno-ideološki kontakt sa vremenom koje je nastajalo. Oni su uporno išli putem koji je bio sve više stramputica.

Na idejnom i duhovno-ideološkom planu već su se susretala jaka idejna strujanja i javljali znaci borbe kakve pre nije bilo. Ljudi staroga kova i starih shvatanja, dobri i čestiti rodoljubi, nisu mogli da shvate da su snage, koje su bujale i izbijale iz podzemlja, recima i pojmovima, kojima su se služili politički ljudi, uspevali da daju i drukčiji idejni sadržaj i politički smisao. Iako je KPJ bila zakonom zabranjena i prinuđena da radi ilegalno, ona je uspevala da osvaja pozicije i na kulturnom i na društveno-političkom planu, a da to 33) Na istom e mestu, str. 138.

34) Na istom e mestu, str. 158.

63

vodeći ljudi ni iz opozicije ni iz redova onih koji su vladali ne uoče i tome se suprotstave. I pre tragične pogibije kralja Aleksandra jugoslovensko političko podzemlje ne samo da je bujalo, nego je bilo prožeto komunističkim idejama i shvatanjima. Pojmovi kao sloboda, đemokratija, međunarodna solidarnost i neko sveslovensko mašta­ nje, koje je tako vesto lansirala komunistička propaganda, delovali su u s p a v l j u j u ć e na mnoge vodeće ljude iz građanskih poli­ tičkih partija, koji su se plašili pokušaja da samostalno i originalno misle.

Već prvi državni izbori od 8. novembra 1931. godine, provedeni prema novom Ustavu, pokazali su da se unutrašnjepolitički život zemlje vraća n a t r a g umesto da ide n a p r e d. U takvoj atm os­ feri počela se okupljati jedna grupa ljudi oko Dimitrija Ljotića, koji je bio jedan od svedoka neuspeha 6. januara 1929. godine i koji je odbio da učestvuje u ponovnom oživljavanju partijsko-političkoga života staroga tipa. To je bilo već 1932. godine, a dve godine kasnije bio je pokrenut list „Otadžbina11, koji je bio organ ove grupe ljudi i koji sve do 29. broja nije bio z a b r a n j i v a n ali je bio c e n z u r i s a n: ovaj je broj bio zabranjen na taj način što je slog bio rasturen u štampariji. Smatralo se, poduže, iako neopravdano, da se list štampa sa znanjem i odobrenjem kralja Aleksandra što, razume se, nije bio slučaj. Do pokretanja „Otadžbine" Ljotić je nekoliko puta bio kod kralja što je dalo povoda širenju vesti da Dim itrije Ljo­ tić treba da obrazuje vladu. U razgovorima koje je imao kasnije sa kraljem, posle davanja Ustava, Dim itrije Ljotić je imao utisak da se kralj pokajao što je to uradio: „Uveren sam da bi i ispravio, možda i sa lutanjima i s okukama i s krivinama, ali bi ispravio"35).

Posle kraljeve pogibije nastala je još veća potreba povezivanja nacionalno zainteresovanih ljudi radi suprotstavljanja negativnim procesima u unutrašnjepolitičkom životu zemlje. Pored grupe oko „Otadžbine", postojale su i grupe „Zbor", „Buđenje", „Jugosloven­ ska Akcija" i „Bojovnici" iz Ljubljane36). „Boj" se u Sloveniji bio naglo počeo da širi. Njegovi članovi su se nazivali „vojnicima u ci­ vilu, koji stoje iza svoga kralja na osnovama šestojanuarskog Mani­ festa"37). Osnovna politička i nacionalna shvatanja učinila su da je došlo do međusobnog približavanja i stapanja ovih grupa, koje su, 6. januara 1935. godine, dobile o s n o v n a n a č e l a i program i zajedničko ime „ J u g o s l o v e n s k i narodni pokret Z b o r " za čijeg je predsednika bio izabran Dim itrije Ljotić: ,,U na­ šim Osnovnim načelima i Smernicama mi smo sažeto izneli osnovne 35) Dimitrije Ljotić, Iz moga života, str. 124.

36) Na istom mestu, str. 125; sravni: Metod Mikuž; Slovenci v stari Jugosla­ viji, str. 428; Ratko Parežanin, Drugi svetski rat i D im itrije Ljotić, Minhen 1971, str. 16-90.

37) Metod Mikuž, Na istom mestu, str. 428.

64

stv a ri, koje predstavljaju naše poglede na našu narodnu stvarnost

i glavne ciljeve naše praktične politike1138).

Vremenom su otpali neki Bojovnici, a iz grupe Zbor (Radmilo Grđić i Milan Badžak); ova dvojica su m islili da Zbor treba da ide na listu Bogoljuba Jevtića. Brojnije otpadanje bilo je 1937. godi­ ne: jedna grupa je otišla Milanu Stojadinoviću39). Radilo se, ovaj put, 0 Danilu Vuloviću, Veliboru Joniću, Đorđu Periću, Danilu Gregoriću, Milanu Vapi i Savčiću. Stojadinoviću je uspelo da privuče jednu grupu ljudi od vrednosti time što im je dao unosne položaje. Otpali su stvarno ljudi koji nisu shvatili Dimitrija Ljotića i kojima se žu­ rilo da dođu do bilo kakve vlasti što nije bio Ljotićev cilj. Stojadi­ nović se hvalio kod kneza Pavla ovim svojim uspehom, a preko njega 1 kod Hitlera. Ovo je, nesumnjivo, bio gubitak za Zbor, ali ne tako veliki. Ljotić je, sa svoje strane, ove ljude izbacio kada se doznalo šta oni rade i rekao za njih da su oni „zaboravili da mi nismo u Zboru da rešavamo svoje već da rešavamo narodne nevolje. A narodne i državne nevolje su tako velike, današnjica tako bolesna, a sutraš­ njica obećava da bolest pređe u poslednju krizu, da tu laki lekovi ne pomažu (jer teška bolest nije gde laki lek pomaže), već samo teš­ ki, gorki, oštri, opasni lekovi mogu pomoći1140).

Pojava Dimitrija Ljotića na unutrašnjepolitičkoj sceni Jugosla­ vije predstavljala je nešto sasvim novo. Nije bila nova samo ličnost, nego i njen stav i ideje, koje partijsko-politički orijentisani ljudi nisu mogli da shvate. Prvo što im je bilo neshvatljivo bilo je to da se na političkoj sceni pojavio čovek, koji se ne bori za vlast. On je, s jedne strane, bio razbudilac savesti onih koji su vladali, i s druge, duh koji je tražio uzroke duboke poremećenosti stanja u zem lji i poremećenosti međusobnih odnosa ljudi oko vlasti. On je video kako se raspada jedan društveno-politički poredak i, po imperativu saves­ ti, osećao obavezu da otkriva uzroke toga raspadanja i da mobiliše otrežnjene duhove da se tome suprotstave. U predavanju „Današnji rat, sutrašnji m ir“, koje je održao u Beogradu 1936. godine, Ljotić je razotkrio brojne komponente društveno-političkoga raspadanja u Jugoslaviji. To što je on video moglo bi se nazvati rat svih protiv svih kao posledica razmaha razularenih individualizama, koji su vu­ kli svaki na svoju stranu.

Ljotić je tada govorio: „Međutim, ja moram da vam kažem: i ako taj rat nikakva formalna objava nije odobrila, taj rat ima svoje mrtve, taj rat tutnji, taj rat potresa našu zemlju, taj rat ima ne jedan front nego stotinu i hiljadu malih frontova, taj rat ima svoje pustoši koje ostavlja kao i svaki rat za sobom. Ali, taj će rat imati svoj ne­ sumnjivi i sudbonosni ishod. Iz drugih ratova ima kao ishod ili poS8) Dim itrije Ljotić, Iz moga života, str. 125. ss) Na istom mestu, str. 126.

40) Na istom mestu, str. 214.

65

beda ili poraz. U ovome ratu, koji ispod trule i mirne kore prividnog mira tutnji kroz našu zemlju, iz ovoga rata samo čudom, samo ne­ obično jakom voljom onih ljudi koji vide tu opasnost može da ne do­ đe do poraza. I to ne do prolaznoga poraza iza koga će opet možda da grane kakva sloboda. Ne, iza toga poraza, ako taj poraz nastupi, onda zaista mračne i zamagljene izgledaju nade naše budućnosti. . .

Savremeno ropstvo ne ostavlja ni dušu slobodnu. Savremeno rop­ stvo m elje sve, uzima i dete iz kolovke i od njega pravi po svome tipu čoveka i građanina. I zato velim, zato što je tako, zato ovaj da­ našnji izgled ovoga potmuloga, a sasvim pouzdanog rata koji besni kroz našu zemlju taj izgled na budućnost, jeste u istini vrlo zamra­ čen"41).

Ovako prikazivanje tadašnje turobne jugoslovenske stvarnosti nije bilo samo subjektivno shvatanje jednog čoveka, koji je vidovito sagledao ono što je dolazio. To su, na svoj način, zapažali i neki trezveniji stranci koji su tada živeli u Jugoslaviji. Jedan francuski novi­ nar koji je živeo u Jugoslaviji, dao je svome listu ovu sliku stanja u njoj: „Ne vidim nikakvu ideju. Vidim da neko danas bude izabran na jednom programu a sutra pretrči na drugi. Vidim da ga danas biraju jedni, a sutra drugi; čim su jedni protiv njega, on pretumba na drugu stranu. Vidim da vlada bude izabrana na jednom progra­ mu, a posle padne na istome programu — jednom reči, o ovoj zem­ lji, koju volim, ne znam šta da vam kažem. Ima tako malo čvrstoga, da me je strah da vam to kažem"42).

Koren svega toga, kao i onoga što je iz toga proizilazilo, Ljotić je video u duhovno-idejnoj i moralnoj razbijenosti naše tadašnje sredine: „Nema zajedničke misli kojoj mi služimo, nema naše za­ jedničke volje koja nas prožima. Mi smo razdruzgani, mi smo raz­ drobljeni, mi smo nepovezani, atomizirani, rascepkani, mi pred­ stavljamo svaki za sebe jednu volju, mi predstavljamo svaki za sebe jedan fr o n t. . . U jednoj zajednici, u jednom društvu, ako nedostaje jedna zajednička volja, jedna zajednička svest, ako jedna misao ne postane svojina svakoga od nas ili bar ogromne većine nas, onda nije dovoljno što mi pravno, nije dovoljno što mi formalno, nije dovoljno što mi, ako hoćete, stvarno živimo u jednoj zajednici. Covek je du­ hovno biće i čovek mora da oseti duhovnu vezu koja ga veže sa oni­ ma koje on zove svojom sabraćom. Nije dovoljno da govorimo jedan jezik, nije dovoljno da živimo u jednoj zemlji, nije dovoljno da nas ista pravna veza uokviruje, pa da kažemo: mi smo članovi jednoga naroda. Nije dovoljno to. Potrebno je da se oseti duhovna veza, mi­ sao, volja, osećanje između članova jedne zajednice1143).

41) Na istom mestu, str. 101. i2) Na istom m estu, str. 172.

43J Na istom mestu, str. 175-176.

66

Političke partije, onakve kakve su bile u Jugoslaviji, bile su in­ strumenti aktivnog razbijanja narodne celine. Njihovi pročelnici borili su se o k o vlasti i z a vlast i na njih su se mogle, sa pu­ nim pravom da primene reči: „velikaši, proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo11. To „carstvo11 bila je Jugoslavija kao celina. N je­ no jedinstvo i opstanak ugrožavale su međusobice političkih parti­ ja, koje su zavodile i obmanjivale narod. Ako je, kao što bi trebalo da bude, d e m o k r a t i j a v l a d a n a r o d a , onda je ona bila u Jugoslaviji više nego defektna: poslanici, koji su trebali da proizilaze iz sredine onih koje su predstavljali, nametani su od partijskih vrhova i bili birani snagom partijske discipline. Zbog toga su se oni osećali odgovornijim pred partijom nego pred narodom.

Dimitrije Ljotić je sve ovo znao delom iz ličnoga iskustva, a delom iz proučavanja unutrašnjepolitičkog života u zemlji. Zbog toga on nije bio iznenađen kada su, čim se on pojavio, ustali protiv njega i staropartijci, koji nisu mogli da shvate da ih je vreme već prega­ zilo; i „liberalne demokrate", jer je liberalna demokratija politička izraz kapitalizma. I, razume se, komunisti. Za njih je Ljotić govo­ rio: „Ako naša borba pobedi oni neće pobediti, jer mi nosimo stvarne i korenite društvene popravke bez nasilja, bez nepravde i bez nes­ reća koje oni nose1144). Ljotić nije priznavao presudni, istorijski, zna­ čaj klasa i osporavao je tvrđenje da su članovi jedne klase uvek m e­ đusobno solidarni: „Klasa nije, tvrdio je Ljotić, o r g a n s k i pojam, klasa je m e h a n i č k i pojam. Ona je zavisna od toga koliko ko ima imovine, a imati imetak, imovinu, to je stvar slučaja, i u ži­ votu čovek može biti danas u jednoj a sutra u drugoj klasi“45).

Dimitrije Ljotić nije bio protiv n a r o d n o g učestvovanja u vršenju vlasti. On je to, naprotiv, zagovarao i bio za jedan čisto s t a l e s k i p a r l a m e n a t i to pokušavao da objasni i kralju Aleksandru kada mu je ovaj bio poverio da izradi projekt novoga Ustava. U N a č e l i m a JNP Zbor stoji: „Narod će učestvovati u za­ konodavstvu i vršiti nadzor nad državnom upravom putem pred­ stavništva koje mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja11 (VI, 4). U ,,Smernicama“ se objašnjava zadatak i uloga drža­ ve koja „ne sme da smeta onima koji, u skladu sa njenim društve­ nim i privrednim planom, rade i izgrađuju uslove. Ona treba da tak­ va pregnuća izaziva, ako ih nema — da ih podržava i sarađuje, kad se pojave. Tamo gde se takva pregnuća ne pojavljuju, država treba da ih svojom snagom zameni“ (VI, 2).

O projektu Ustava, koji je izradio po želji kralja Aleksandra, Ljotić je rekao: ,,U njemu sam, vodeći računa o konkretnim moguć­ nostima, pokušao da dam nacrt jedne organske, ustavne i nasledne 44) Na istom mestu, str. 189.

45) Na istom e mestu, str. 181.

67

monarhije, nedemokratske i neparlamentarne, zasnovane na aktivizaciji životnih narodnih snaga organiziranih u ekonomska, staleška, kulturna i dobročina društva sa političkom odgovornošću Vlade sa­ mo pred kraljem, a privatnom i pred kraljem i pred Saborom sa decentralizovanom samoupravom1146). Ljotić je pisao: „Mi smo protiv parlamentarizma, ali nismo protiv parlamenta, nismo protiv punog i stvarnog učešća narodnih predstavnika u zakonodavstvu i nadzoru nad radom vlade, već smo, naprotiv, za pravi i stvaran parlament.

Isto smo u takvoj meri za parlament da su nam autentični i zaista iskušani parlamentarci prebacili da je u našem planu skupština isuviše jaka, jer je u njenom delokrugu samostalna i potpuna, a naročito ona je veće stvarne vrednosti nego što je danas. Dosadašnji parla­ mentarizam uopšte u svetu je sistem zbrke vlasti i potpune neod­ govornosti. Nasuprot tome, mi istavljamo načelo: potpuna stvarna vlast, a isto tako i odgovornost"47).

Ozakonjenje ovoga Ustava trebalo je da dođe od samoga kralja, koji bi to uradio jednom proklamacijom. Predviđeno je bilo da kralj ovaj Ustav predloži naročitom biračkom telu, da ga ovo opštim i taj­ nim i jednakim pravom glasa usvoji ili ne usvoji. Neusvajanje ovoga Ustava od strane ovoga biračkoga tela smatralo bi se da sve ostaje po starome zakonu o kraljevskoj vlasti, sve dok ne bude donet novi Ustav. Smatrao sam da ovaj plebiscit ili referendum narodni u ovo­ me slučaju potrebnim da bi tim e i samom pitanju ukidanja prvog Ustava bila data izvesna forma ratifikacije1148).

U suštini Ljotićevog shvatanja o s a l e š k o j d r ž a v i , koje on, vremenski, nije stigao da dalje razradi, leži organsko načelo ži­ vota naroda kao zajednice čiji su članovi neposredno upućeni jedni na druge: „Mi kažemo: narod jedan to je kao jedno ogromno stablo.

To stablo ima na sebi razne delove koji vrše razne funkcije. Ima delova u tome stablu koji žive u zemlji lišeni svetlosti dana, lišeni dodira sa vazduhom bar u onom obilju koje grane, nadzemni delovi, imaju.

Ne može stablo, ne može drvo da bude bez onih koji su u zemlji, ali neka znaju i oni nad zemljom da i oni ne mogu biti bez onih dole.

Ima stabla i ima grana i lišća i cvetova i plodova. Sve ima na jednom drvetu. I u jednom narodu ima svega toga. Sve je to povezano tak­ vom jednom zajednicom sudbinskih interesa, da nije moguće okrnjiti jedan deo, a da celina pri tome ne oseti, ako ne odmah a ono vrlo brzo . . . Neka nam pomogne da razumemo ovu misao da su u jed­ rom velikom narodnom telu svi delovi tela tesno povezani jedan za drugi i nije moguće vređati, teško vređati bitne interese jednog dela, 46) Na istome mestu, str. 101.

47) Na istom e mestu, str. 193. « ) Na istome mestu, str. 101.

68

a d a se to posle, možda s interesom, ne vrati ne samo onima koji su v re đ a ti, već i onim delovima k o ji su to pasivno posmatrali"49).

Ni u N a č e l i m a i S m e r n i c i m a , ni u Ljotićevim izla­ ganjima ne može se naći ni n e g i r a n j e prava naroda da odlu­ čuje o vladanju nad sobom, niti ima z a g o v a r a n j a t o t a l i ­ t a r n e v l a s t i , bilo u kome obliku. Država je instrumenat narod­ ne sudbine, koji „isključuje potčinjavanje jednoga staleža drugom" (Načela, IV, 8). „Samo u onim funkcijama, koje se odnose na život naroda kao celine, državna vlast treba da bude centralizovana, u ostalim izražena u samoupravi" (Načela, VI, 2). Tamo gde narod učestvuje u zakonodavstvu i gde postoje samouprave nema m e s ta diktaturi. I nadzor države, tamo gde je potreban, mora se kretati ,,u granicama okvirnih zakona" (Smernice, II, 5).

Dimitrije Ljotić se, i više puta i na više mesta, jasno izražavao protiv diktature ma u bilo kome obliku. On je bio dogovorna, a ne diktatorska priroda. On je govorio: „ . . . Ne mogu veliku politiku ostvariti diktature, po tome što su prolazne, ni trustovi mozgova, jer su upućeni na malu politiku, birokrati ja, jer po prirodi svojoj nije pozvana da takvu politiku sama izaziva, ako je kao državni organ i pozvana da je provodi po tuđoj in icija tiv i. . . Nismo za diktaturu i to zato što je smatramo kao prolaznu u životu jednoga naroda, a na ­ ma treba s t a l n o o r u đ e koje će stalno biti tu, pomoću koga će moći stalno da se obavlja velika narodna politika"50). Na jednom drugom mestu Ljotić je rekao: „Strašna je diktatura ljudi koji nad sobom Boga priznaju. Kako tek mora biti strašna diktatura ljudi koji nad sobom ni Boga ne priznaju. Diktator koji nad sobom Boga ne priznaje, koji javno ispoveda svoje neverovanje, odnosno svoje verovanje da nad njim nema nikakve veće sile, to mora da je straš­ no, jer taj koji ispoveda da nema nikome ni zašto račune da polaže, taj ne zna za moralne zakone. Mi, pak, kao Sloveni i hrišćani, na tak­ vim shvatanjima ne možemo da stojimo"51).

I po svojoj ličnosti i po svemu onome što je propovedao na ideo­ loškom i političkom planu Dim itrije Ljotić je bio sasvim nov i origi­ nalan u našoj tadašnjoj sredini. Njegova kritika naše ondašnje druš­ tvene i političke stvarnosti, sistema vladanja, moralno-društvenoga mentaliteta onih koji su vladali bila je jasna i nedvosmislena, ali ne pakosna. On je ukazivao na pogreške, zastranjivanja i kod nas u zemlji i u svetu oko nas, ali on se nije ni o kome nosiocu staroga mentaliteta i starih shvatanja izražavao sa nipodaštavanjem. Od to­ ga bi, samo donekle, mogao biti izuzetak Milan Stojadinović, koji je bio uobrazio da je on mogao uraditi ono što je bilo u Ljotićevom pro­ gramu, jer je na stvari gledao mehanički. Zbog toga što je, u njego­ 48) Na istom mestu, str. 177, 178.

50) Na istom mestu, str. 181.

51) Na istom mestu, str. 192-193.

69

vom shvatanju, Zbor ugrožavao njegovu vlast S to ja d in o v ić je, v id e ćemo, nemilosrdno gonio Zbor52).

Političare staroga kova zbunjivale su mnoge Ljotićeve ideje i shvatanja. Između njih i njega postojala je bitna razlika: oni su mis­ lili partijsko-politički a on organski. U suprotnosti i sukobu svojih partijsko-političkih interesa oni su previđali narodnu celinu i nje­ zine interese. Zbunjivalo ih je i Ljotićevo izlaganje o staležima kao bitnim komponentama narodnoga života i organske strukture drža­ ve. Oni su previđali da su staleži stvarnost narodnoga života, a poli­ tičke partije prolazne pojave koje nestaju i prolaze a često se zalažu za nešto što sa narodnim shvatanjima i interesima nema nikakve veze. Narod sa svojim životnim shvatanjima živi i ostaje i obnavlja se sam iz sebe, a političke partije nestaju. U staleže, koji su se istorijski uobličili kroz svakodnevnu praksu života, narod je ugradio svoje životno iskustvo. U staležima nema fantaziranja o mehaničkoj jednakosti ljudi. Njima su dostupne ideje slobode i bratstva, ali im je tuđa ideja mehaničke jednakosti. Ljudi se kroz rad i stvaranje uobličavaju kao ličnosti i društveno se uzdižu kroz svoj rad i druš­ tveni doprinos koji čine. Kada se odlučio za staleško uređenje drža­ ve Dimitrije Ljotić je imao u vidu činjenicu, da postojanje staleža nije razbijalo jedinstvo naroda, a političke partije su to činile. Za­ tim: svoja i politička i nacionalna i društvena shvatanja pojedinci su mogli izražavati i lično i preko svojih staleža.

Rečeno je i često isticano, da smo mi n a r o d z a d u ž b i n a r a , ali nije poznato da su političke partije podsticale narod na to, a to su, međutim, radili staleži u raznim oblicima i u razna vremena. Istorijski je utvrđeno da su, na primer, i trgovci i zanatlije, održavali naše crkvene opštine i pod Turcima i pod austro-ugarskom vlašću.

Oni su imali svoj etički kodeks i brinuli o ugledu svoga staleža: izme­ đu njih je postojala utakmica u radu i stvaranju i u tome ko će biti više nacionalan i više doprinositi opštem dobru i ostvarenju nacio­ nalnih ideala. Mogla je kod njih postojati i utakmica i sukob m ate­ rijalnih interesa, ali su nacionalni ideal i crkveno-nacionalna poveza­ nost sve izravnjavali.

U predratnoj političko-društvenoj stvarnosti Dim itrije Ljotić je bio nova pojava i time što je bio istinski religiozan čovek i iz svoje religioznosti crpeo tvoračku snagu i impulse. Njegova religioznost i njegov nacionalizam bili su, na jedan naročit način, organski. N je­ gova hijerarhija vrednosti bila je: Bog u Svemiru, vladar u državi, domaćin, starešina porodice, u svome domu. Kao što u porodici um esto mehaničke jednakosti postoji moralna jednakost i ravnopravnost, tako ni u državnoj zajednici ne može biti mehaničke jednakosti, ali 52) str. 20).

70

Dim itrije Ljotić, Poruka fašističkom šegrtu. (U ,,U revoluciji i ratu“,

mora biti moralne jednakosti i zagarantovanih jednakih prava. Kao gto su članovi porodice odgovorni domaćinu za ono šta i kako rade, tako je domaćin odgovoran pred vladarom, a vladar pred Bogom.

Religioznost nije kod Dimitrije Ljotića bila ni poza ni politička taktika, nego delotvorno proživljavanje vere i budna savest o onome što i kako se radi. Bez budne svesti o odgovornosti nije nijedna ljuds­ ka ličnost potpuna, bez nje nije nijedan politički čovek osposobljen da vodi narod . . . Paralelno sa budnom moralnom i religioznom svešću Ljotić je imao i veoma budnu nacionalnu svest. On je aktivno učestvovao i u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Kao vojnik na frontu učestvovao je u oslobođenju i ujedinjenju srpskih zemalja kao i u oslobođenju Hrvata i Slovenaca. Po crkveno-verskom i užem nacionalnom opredeljenju on je bio pravoslavni Srbin, ali je u širem smislu bio integralni hrišćanin i ubeđeni Jugosloven.

Zbog toga je i rečeno u prvom članu „Načela": „Srbi, Hrvati i Slo­ venci čine jugoslovensku narodnu, društvenu i duhovnu zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i osećanje iste sudbine. Jugoslovenskom narodu kao celini podređeni su svi posebni interesi". I, u članu IV: „Jugoslovenska narodna zajednica mora imati u društvenom pogledu svoj osoben sklop, koji odgovara njenom duhu i njenim potrebama".

Zatim, u članu VI: „Kraljevina Jugoslavija je istorijsko-politička ne­ minovnost i jedino ona omogućuje opstanak i slobodno razviće jugoslovenskog naroda".

Ljotićevo jugoslovenstvo nije bilo negiranje ni srpstva, ni hrvat­ stva, ni slovenstva, nego sinteza svega onoga što je bilo najpozitivnije u njima. On je, stvarno, verovao, a tako i jeste, da je Jugoslavija naj­ bolje rešenje svih i srpskih, i hrvatskih i slovenačkih problema, koji su izvan nje nerešivi. On, pri tome, nije previđao ceo niz i splet su­ protnosti i problema koji su potresali Jugoslaviju, ali je, i ovde, gle­ dao u budućnost i apelovao na mobilizovanje svega pozitivnoga kod svih podanika Jugoslavije. Da to bude, treba, pisao je Ljotić, „naći one istine koje kao načela prožimaju čitavu našu narodno-društvenu povesnicu, od kojih, kad smo se udaljavali, m i smo padali, a koje kad smo prigrlili, mi smo se uzdizali i r a s li. . . Mi njih nemamo da izmišljamo iz svoje glave. Imamo samo svoje glave da priklonimo pred našom narodnom stvarnošću, pa ispitujući ovu bez predrasuda, odmah ćemo tamo načela uklesana pročitati, kao sa kamenih tabli­ ca"53).

4.

Dimitrije Ljotić nije imao iluzija o teškoćama koje će mu stajati na putu, jer o n o što je on tražio neki nisu mogli, a neki, opet, nisu Meli da shvate. On je trasirao novi put, ali je isticao da neće biti lako 53) Dim itrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 114.

71

ići tim putem: „Novi duh, novi metodi, novi put ne mogu doći i neće doći sami od sebe, već ih u naš državni i narodni život može uvesti samo istrajna, nepomirljiva i požrtvovana borba. Zato smo morali kao borci za novi duh, za nove metode i novi put, da primimo borbu pod izuzetno teškim uslovima. Jer nije borac ko ne može da primi takvu borbu“54).

Front borbe pred kojim se našao Dim itrije Ljotić bio je širok i sastavljen od nekoliko komponenata. Prvi, koji su tačno shvatili D i­ mitrija Ljotića i opasnosti koje im prete od njega, bili su jugoslovenski komunisti. Kao što je i on shvatio njih i jasno prozirao nji­ hove ciljeve tako su i oni shvatili njega. Da bi onemogućili Ljotića i pred narodom, i pred javnošću uopšte, komunisti su proglasili Di­ mitrija Ljotića f a š i s t o m , a njegov p o k r e t f a š i s t i č k i m .

U to vreme fašizam je bio vladajući režim u Italiji, a u Nemačkoj je bio došao na vlast nacional-socijalizam, takođe jedan pokret sa izrazito totalitarističkim smerom. Za komuniste je svaki antikomunista, svaka nacionalna i preporoditeljska misao, koja je u sebi no­ sila idejno-ideološki i moralni red i poredak bila fašistička, jer je podrivala njihove pozicije. Sami integralni totalitarci, propovednici svih oblika diktature i ograničenja lične slobode, a naročito slobode zbora i dogovora i političkoga udruživanja, komunisti su i Dimitri­ ja Ljotića i njegov pokret — koji odriču svaki oblik totalitarizma, jer autoritet, koji mora svagde postojati, razlikuju od diktature — proizvoljno i besavesno, oglasili za ono što oni niti su bili ni ti su hteli biti: za fašistički pokret sa nacionalsocijalističkim simpatijama!

Pošto je, i u to vreme, bilo u našem narodu rašireno mišljenje, da su Italija i Nemačka neprijatelji našega naroda i naše zemlje, dovođenje Ljotića i njegovog pokreta u ideološku i političku vezu sa njima imalo je za cilj, da ih kompromituje. Nemajući svojih doma­ ćih argumenata za borbu protiv Ljotića i komunisti i oni liberalističko-demokratski elementi, koji su potpadali pod njihov uticaj, oporočavali su Ljotića time što su mu lepili etikete fašizma i neke srodnosti sa nacionalsocijalizmom, koje nije bilo. To je počelo od­ mah posle organizovanja Zbora i početka njegovog političkog rada.

To je Ljotić odmah osetio i nedvosmisleno jasno i odlučno, kao što je on to znao i umeo, odbio sva ta potvaranja i od sebe lično i od Po­ kreta. Već 1936. godine on je našao za potrebno da izvrši jedno r a z g r a n i č e n j e između sebe lično i svoga pokreta s jedne i fa­ šizma i nacionalsocijalizma s druge strane. On je to učinio u članku: „Ni fašizam ni hitlerizam “55).

Ljotić je pisao: „Naš pokret nema nikakve veze sa ovim pokretima.

Prividna sličnost dolazi od istovremenog negativnog stava prema M) Dim itrije Ljotić, Iz moga života, str. 182.

S5) Na istom mestu, str. 191-194.

72

liberalnoj demokratiji i pozitivnog stava prema zamisli staleškoga uređenja društva, kao i većeg oslonca političkih formi na društvene stvarnosti1'56). Dimitrije Ljotić je otvorenih oči­ ju i budno motrio šta se, na svima planovima, dešava u svetu oko nas i kod nas. U jednom govoru, održanom u Splitu, 1936. godine, Ljotić je rekao i ovo: „Ukratko: učesnici smo najveće svetske revo­ lucije koju je ikada pamćenje ljudsko zapamtilo. Ta ogromna revo­ lucija ogleda se u svemu, p a i u p o j m o v i m a l j u d i . Bilo je pojmova pre rata koji su bili izvan diskusije. Smatralo se da o neče­ mu ne treba govoriti jer je to jasno. Od iskona je tako primljeno i tako stoji. A danas nema pojma o kome se ne diskutuje i to sa veo­ ma kratkim i veoma velikim razlozima. Ljudske tvorevine, države, ustanove, zakonodavstvo, pojmovi, sve se to ljulja iz temelja, a sve to zato da bi čovečanstvo širom zem lje odgovorilo na pitanje: kako ćemo urediti život svoj11?57).

U vreme kada su se na svetskom planu sukobljavali fašizam i hitlerizam, bolješevizam i ruzveltizam nije nimalo neobično da se i kod nas našao jedan čovek, rešen da se uzdigne iznad naše učmale tadašnjice i da potraži odgovore na pitanja, koja je postavljalo vreme i našem narodu; da ih potraži na našem tlu i u našem idejnom, društ­ venom i moralnom nasleđu. „Pre svega, isticao je Ljotić, naš Po­ kret je ponikao spontano, na našim društveno-političkim nevoljama.

I nije nikao u glavi jednog ili drugog čoveka — ili na jednom odre­ đenom mestu, već su ljudi dobre volje, na raznim mestima i ne poz­ najući se među sobom, m isleći o nedaćama i nevoljama svoga naroda, došli u isto vreme na istu sledeću misao: ne može se sedeti skrštenih ruku, mora se prvo zauzeti jedan odlučan stav prema svima neprav­ dama i teškoćama na koje se nailazi, mora se taj stav kao zastava istaknuti i objaviti — moraju se potom pod tu zastavu sakupiti i ostali ljudi dobre volje1158).

Sematično je i suviše proizvoljno dovođenje nastajanja Zbora u vezu bilo sa fašizmom, bilo sa nacionalsocijalizmom od kojih Zbor dele duboke organske i ideološke razlike. Ljotić je pisao: ,,I fašizam i hitlerizam počivaju na čisto paganskim koncepcijama staroga Rima i starih Germana. Fašizam je deifikacija — oboženje države. Fašis­ ti kažu:,Država je polubožanstvo, ona je svemoćna i apsolutna1. Ljotić je, međutim, tvrdio suprotno: ,Država je ljudska tvorevina potrebna ljudskoj sudbini. To je oruđe narodne sudbine, ali nije božanstvo i nije apsolutna vrednost kojoj dugujemo obožavanje. Iznad države postoje beskrajno veće stvari, kojima i država mora da služi1159) . . .

Za hitlerizam, odnosno nacionalsocijalizam, rečeno je, da je oboža­ 56) 5?)

58) 59)

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str.

191.

204.

191-192.

192.

73

vanje rase: ,,A gledati u državi ili rasi božanstvo, znači ne videti ga tamo gde ono samo može biti, znači stvarno primiti jedno ateističkonehrišćansko shvatanje sveta"60).

Ljotićevo shvatanje sveta i života bilo je izrazito teističko i đelotvorno hrišćansko. Posmatrani na ovome planu i fašizam i nacional­ socijalizam su mnogo više srodni sa boljševizmom, nego što bi Zbor mogao biti srodan sa njima. Ljotić je odricao diktaturu čak i onih ljudi koji „nad sobom Boga priznaju", a još više onih koji ni Boga nad sobom ne priznaju: „Nad državom i nad rasom, po našem shvatanju, postoje beskrajno veće vrednosti. I država i rasa — po na­ šem shvatanju — vrede toliko koliko ljude tim većim vrednostima približuju. Po suprotnom shvatanju država i rasa su apsolutna merila u ovome, inače, relativnom svetu, nad njima nema ni načela, ni suda, ni osude. Otuda je moguće da fašizam proglasi za svetinju svoju sebičnost, a hitlerizam svoj tevtonski bes“61).

Zatim, dalje, i ovo: fašizam i hitlerizam „smatraju sebe apsolut­ nim merilima u svojim državama, isključuju sve protivnosti, ne do­ zvoljavaju stvarni nadzor nad svojim radom ni sopstvenim prista­ licama"62). I fašizam i hitlerizam „imaju težnju da traju . . . i da će bez njih država pasti u one teškoće iz koje su je izveli fašizam i hit­ lerizam"63). Kada je, 1. septembra 1939. godine, Hitler napao Poljs­ ku, Dimitrije Ljotić je, bez ustručavanja, to označio velikom pogreš­ kom. TJ svome „Biltenu" (od 24. septembra 1939. godine) Ljotić je pi­ sao: „Do 1. septembra Hitler je bio gospodar događaja u Evropi. Od toga dana, on može činiti čuda, može pokoriti jednu za drugom još dve, tri ili pet država. A li on je uhvaćen u mrežu koju je svojom rukom izatkao. Na toj mreži može pokidati tu i tamo po koju nit, pa ipak sve to zajedno je slabo da popravi nepopravimo. Razume se, može doći uvek i tu razna impoderabilija Nemačkoj u pomoć.

Ali za sad su, sa gornjeg gledišta, izgledi rđavi. Od svih velikih sila danas je Nemačka najmanje slobodna u svojoj akciji. Primila je sa­ radnju Sovjetije i tu saradnju mora trpeti pod uslovima koji budu Sovjetiji godili" . . . Ljotić je razlikovao parlamentarizam, kakav je tada bio kod nas, od parlamenta kao foruma ,,i stvarnog učešća na­ rodnih predstavnika u zakonodavstvu i nadzoru nad radom vlade, već smo, naprotiv, za pravi i stvarni parlamenat"64).

Ljotićevo shvatanje uloge staleža bilo je sasvim drukčije od fa­ šističkoga. „Za razliku od fašizma i hitlerizma, pisao je Ljotić, mi ih želimo istinski snažnim i slobodnim — pod jednim uslovom da se priznaju i da deluju kao delovi narodne celine, pod nadzorom svo­ 60) 61) 62) 63) 64)

74

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu. mestu,

str. 192. str. 193. str. 193. str. 193.

jih glavnih organizacija u državi. Fašizam i hitlerizam, zbog svoga gledišta na državu, staleške organizacije uvršćuju u svoje redove i nameću im svoju stranačku disciplinu. Jednom rečju, fašizam i hit­ lerizam smatraju sebe apsolutnim organima države odnosno rase, i isključuju svaku slobodu vladara, predstavništva, staleža, sudstva, vojske i štampe. Nasuprot tome, mi stojimo na gledištu da svaka opravdana funkcija u društvu mora biti potpuna i stvarna, sa istom ■takvom odgovornošću'165).

5.

Da bi potkrepili svoja tvrđenja o istovetnosti, ili bar velikoj ide­ ološkoj sličnosti Zbora sa fašizmom i nacionalsocijalizmom, njegovi jugoslovenski protivnici pripisivali su Ljotiću i a n t i s e m i t i z a m u onome obliku kakav je praktikovan od strane nacionalsocijalista i, samo u izvesnoj meri, od strane fašista. Od svih jugoslovenskih i predratnih i poratnih političara Dimitrije Ljotić je bio jedini, koji je imao snage i smelosti da izvrši idejnu i nacionalno-privrednu ana­ lizu judejstva kakvo se ono bilo izražavalo i u svetu i kod nas u pred­ ratnoj Jugoslaviji. On je to radio i kao misaoni verujući hrišćanin i kao nacionalni političar, koji se osećao obaveznim, da štiti i duhovno-nacionalne i privredne interese svoga naroda. Za Srbe se, među­ tim, zna da nisu bili nikada antisemitski raspoloženi, ali se zna i to, da im knez Miloš Obrenović nije dozvoljavao da uzmu velikoga maha u trgovini zemlje. On ih je štitio, ali im nije dao da uđu u na­ rodnu privredu i da se mešaju u duhovno i kulturno uobličavanje generacija koje su nastajale pod novim uslovima u slobodi.

Srbi nisu bili nikada poznati kao antisemiti. To nije bio ni Dim i­ trije Ljotić. On nije skrivao da ga jevrejski problem interesu je i u svetskim i u nacionalnim razmerama, ali antisemit nije bio. On je to u više mahova, javno ispoljavao. U „Dijalogu s Jevrejinom “ Ljo­ tić je pisao, 13. oktobra 1935. godine, i ovo: „Nisam antisemit. Nala­ zim da je takvo raspoloženje nepravično. Ali sam prema Jevrejim a oprezam i nalazim da je nepoverenje pravično i pravilno. Nisam an­ tisemit. Nalazim da su Jevreji jedno rasno-biološko-sociološko i re­ ligiozno čudo. Posmatrajući to čudo, ne mogu da ne osetim mnogo divljenja za takav narod1*66).

Dimitrije Ljotić nije smatrao Jevreje gorim ljudima od ostalih.

U članku „Moj odgovor Malhut Jizraelu", u stvari u odgovoru dr Dohalju, Ljotić je pisao, 13. avgusta 1936. godine: „Poznajem zna­ tan broj Jevreja. Bio sam s njima u raznim poslovnim odnosima. Po 65) Na istom mestu, str. 194.

6e) „Otadžbina" broj 84 od 13. oktobra 1935.

75

savesti ne mogu da kažem da sam među njima našao veći broj rđavih ljudi nego među ostalim narodima i verama. Sretao sam sa za­ dovoljstvom i tako ispravne i dobre ljude među Jevrejima, koje i drugi narodi u svojim redovima imaju i hoće da im broj uveličaju.

Ne mogu, dakle, da primim da su zbog grešaka usamljenih pojedi­ naca izazvane mnoge oštrice jevrejskog pitanja"67).

U predavanju „Drama savremenog čovečanstva11, koje je držao 25. oktobra 1939. godine u Eeogradu, Ljotić je osudio tadašnji anti­ semitizam. Analizirajući političku, ideološku i privrednu aktivnost jevrejstva u svetu Ljotić je rekao: „Ne pozivam vas da lupate jevrejske izloge,, radnje i glave. Naprotiv. To su jevtina sredstva pomo­ ću kojih Izrailj učvšćuje svoju vladavinu, budeći u svetu milosrđe prema svome ,bednom‘ položaju (bio sam uveren da će progonstvo Jevreja u Nemačkoj biti završeno preskupo za samu Nemačku). Po­ zivam vas naprotiv, da svaki izlog, radnju ili glavu jevrejsku poštu­ jete onako kao izlog, i radnju i glavu ma kod drugog građanina naše zemlje. To poštujte. Ali razbijajte, lomite, kršite planove jevrejske.

Narod koji lomi izloge, radnje i glave jevrejske, a poštuje i postupa po planovima jevrejskim, taj narod je mio Izrailj u. Izrailj ga drži u svojim rukama. Drži ga na nevidjivom, ali vrlo moćnom lancu“6a).

U odnosu na jevrejski problem i njegovo rešenje Dimitrije Ljo­ tić je bio zato da i Jevreji dobiju svoju državu i da se sakupe u njoj.

On je, drugim rečima, bio za pomaganje cionizma kao načina da se jevrejsko pitanje reši. U odgovoru dr Dohalju Ljotić je pisao: „Mi nemamo ništa protiv, da Jevreji imaju svoj život koji će da teče mirno i dostojanstveno kao reka u svome koritu. Ne samo da nema­ mo ništa protiv toga, već bismo smatrali osobitom srećom za ostali svet kad bi jevrejska reka bila najveća i najveličanstvenija i naj­ mirnija reka na svetu. Bilo bi dobro i za Jevreie ali bi još bolje bilo za ostali svet, jer bi prestale veličanstvene i mirne reke ostalih na­ roda da se ulivaju u jevrejsko more“68).

Ljotićeva kritika rada nekih jevrejskih faktora i u svetu i u Ju­ goslaviji nije bila nikakav oblik antisemitizma. Ljotić je bio čovek koji slobodno i odvažno misli, koji analizira činjenice i zbivanja u svetu i ima smelosti da iz toga izvuče zaključke. Ljotićev stav prema Jevrejim a u Jugoslaviji nije bio zasnovan ni na kakvim rasnim osno­ vama, niti je, videli smo, odobravao fizičke progone Jevreja. Ni naj­ ljući protivnici Dimitrija Ljotića i Zbora nisu mogli tvrditi ni doka­ zati da je bilo kad i bilo koji Jevrejin postradao na inicijativu bilo Ljotića lično bilo njegovoga pokreta. Za vreme Drugog svetskog rata, u jeku svirepo krvavog ,,rešavania“ jevreskog pitanja od strane na67) „Otadžbina" broj 126 od 13. avfr.v-ta 1936.

68) Dimitrije ljo tić , Drama savrcrnenoR čovečanstva, Beograd 1939. str.

93-94.

69) „Otadžbina" broj 126 od 13. avgusta 1936. g o d in e .

76

tionalsocijalista u Evropi pod nemačkom okupacijom i u okupiranoj Srbiji, sa bezbroj teško rešivih problema, Dim itrije Ljotić je bio je­ dini čovek u okupiranoj Evropi, koji je u jednome Memorandumu Hitleru odvažno protestvovao protiv progona i uništavanja Jevreja, ističući da će za sve to nemački narod morati teško da p la ti. . . Na okupiranom području Srbije, kao i na svima drugim područjima pod nemačkom okupacijom, okupaciona vlast je sebi zadržala pravo po­ stupanja prema Jevrejima, koji su istrebljivani. Administrativni organi generala Nedića nisu sa tim imali ništa; u najgorem slučaju samo pojedinci u nemačkoj službi.

Interesantno je spomenuti da su Ljotiću pripisivali antisemitizam i oni organi i režimi koji su u Jugoslaviji u o č i Drugog svetskog rata donosili antijevrejske zakone; ti isti režimi su progonili i Dimi­ trija Ljotića i Zbor i progonili njihove pristalice. Ljotić se, u odnosu na Jevreje, držao na visini intelektualno-duhovnog i sociološkog rasmatranja i kritikovao ono što je u radu Jevreja u Jugoslaviji išlo upadljivo na štetu životnih interesa našega naroda: duhovno-kultuno porobljavanje; negativni uticaji na moralnom planu, umešanost u korupcije i, naročito, pomaganje komunističke i prokomunističke propagande u zemlji. Ljotić nije previđao, niti mogao previđati, či­ njenicu da je jedan znatan broj Jevreja-intelektualaca imao presu­ dnu ulogu i u rušenju nacionalnog režima u Rusiji i u učvršćivanju komunističke vlasti. U vreme, neposredno pred Drugi svetski rat, znalo se i u Jugoslaviji koliko je veliki uticaj jednoga dela Jevreja, obično bogatih intelektualaca, na širenje komunističkih ideja i shvatanja u Jugoslaviji. Ljotić je video ugrožavanja nacionalne supstance i sa te strane, a to je bilo isto toliko štetno i za narodnu budućnost opasno kao i političko i privredno porobljavanje. Ljotić je znao da je u tadašnjoj Jugoslaviji bilo privrednih grana u kojima su Jevreji suvereno dirigovali. Kao veoma drastičan primer je industrija šećera u Jugoslaviji. U „Drami savremenoga čovečanstva“ Ljotić je o tome pisao: „Ali u pitanju šećera i šećerne repe nisu merodavni, ni Kralj, ni Namesništvo, ni Vlada, ni Senat, ni Skupština, ni vojska, ni činovništvo — tu je jedini apsolutni gospodar, .Jugoslovenska indu­ strija šećer a‘“. „Na jednoj strani 50.000 seljaka sade šećernu repu, iz koje se i do­ bij a šećer. Pošto će im se računati seme, koliko će i kad se jati, kad će vaditi, kako i pod kojim uslovima prodavati, koliko će za sve to dobiti — to nije njihovo da misle, da kažu. To će rešiti Jugosloven­ ska industrija šećera. Ako im se ne dopada, neka ne seju repu — neka seju drugo što“.

Na drugoj strani, 3,500.000 jugoslovenskih domova jedu šećer; kakav je šećer, koliko će ga biti i pošto će se prodavati, to nije njiho­ vo da odluče. To će rešiti Jugoslovenska industrija šećera. Ako im se ne dopada neka ne kupuju šećer, neka ga ne jedu — neka jedu drugo što.

77

A u Jugoslovenskoj industriji šećera sede pak i suvereno odlu­ čuju ovih šest nekrštenih ili pokrštenh lica: Elbogen, Elek, Lederer, Švarc, Lesić i Koen“70).

Ovo je bio samo jedan sektor: „Ali tako je na svakom koraku (a ne samo kod šećera) gde god se maknete, bilo to na ma kom odeljku ekonomskog, duhovnog ili političkog života našega. Svuda po nekoliko lica u tom polju suvereno vladaju, a o pravima narodnim i državnim interesima nemaju ni potrebe da vode računa. I svuda su po pravilu: nekršteni ili pokršteni“71).

To je bio deo tadašnje jugoslovenske stvarnosti. Ko normalno razuman i prosečno rodoljubiv može zameriti jednome političkom čoveku koji stvarnost, koju vidi oko sebe, naziva njezinim pravim imenom? Samo, razume se, oni koji su tom vidovitošću i smelošću bili pogođeni u svojim materijalnim in teresim a. . . Nisarn poznavao nijednoga pristalicu JNP Zbor, koji bi sebe smatrao bilo za fašistu, bilo za nacionalsocialistu. Tu oznaku njima je pripisivala KPJ, koja je i tzv. demokratskim elementima, lenjim da originalno misle, da­ vala političku argumentaciju.

Pred rat je bila iskonstruisana cela zbirka neskrupuloznih opa­ danja i Dimitrija Ljotića i Zbora. Jedan izvod iz te zbirke dao je dr Ivan Ribar u svojim „Političkim zapisima11 (knj. II) a bilo je dosta i u objašnjavanju progona Zbora, koje su vršili Milan Stojadinović i Dragiša Cvetković. Dr Ivan Ribar, otac dva „narodna heroja11 ko­ munističke partizanske borbe, Ive Lole Ribara i Jurice Ribara, koji je i u Kraljevini SHS uživao visoke počasti i položaje i sve do pred Drugi svetski rat bio član Izvršnoga odbora Demokratske stranke, izneo je obilje neistina o Zboru72). Jedna od krupnih Ribarovih ne­ istina o Zboru jeste i tvrđenje, da je Zbor dobijao svoje pristalice (ili „kadrove11 kako on kaže) iz redova Pravoslavnog bogomoljačkog pokreta i iz redova sveštenstva SPC. Zatim: da je i „od okupatora dobio ministarski položaj sa zadatkom da organizira omladinu, da je naoružava, obučava, prevaspitava, i tako opremljenu da je šalje na klanicu u borbu protiv partizanskih odreda1173).

I, dalje: „.. .1 Ljotić se n a k o n o s l o b o đ e n j a Beograda kao izdajnik povlačio sa svojim drugovima nemačkim generalima, i pre­ šavši granicu Jugoslavije stupio odmah u službu naših neprijatelja1174).

I još: „Zbor je imao svoj grb, na njegovom grbu n o ž , kao što su četnici imali mrtvačku glavu. Taj nož je, po tumačenju samog Ljo­ tića, predstavljao simbol vlasti, koju će on primenjivati protiv onih 7®) 71) TC) 73) 74)

78

D im itrije Ljotić, Drama savremenog čovečanstva, str. 99-100.

Na istom mestu, str. 101.

Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, knj. II, str. 135-163; knj. III, str. 89-92.

Na istom mestu, III, str. 91.

Na istom mestu.

koji se Boga ne boje, pa i za pravdu ne haju“75). Dimitrije Ljotić je međutim, sam dao objašnjenje ovoga simbola Zbora kad je rekao da „mač, silu i vlast predstavljaju: mač nad samim sobom, silu nad samim sobom, vlast nad samim sobom, pa posle tek nad drugima, — jednom rečju: predstavljaju pravdu"76).

Među onima koji su primili onakva netačna obaveštenja o Dim itriju Ljotiću i o Zboru bio je i Jakob B. Hoptner, koji i Ljotića i nje­ gov Pokret prikazuje sasvim pogrešno. Dim itrije Ljotić nije, pre svega, bio nikakav fanatik u smislu za kakvoga ga oglašavaju nje­ govi protivnici. On je bio čovek trezven i realan, koji je cenio važnost i značaj činjenica i respektovao njihovu logiku. Zatim, Zbor nije bio nikakva „ultranacionalistička organizacija", a još manje pronemačka, pro-pravoslavna i antikatolička. Zbor je bio nacionalni hrišćanski pokret sa punom širinom i razumevanjem za sve priznate veroispovesti u Jugoslaviji. U Vrhovnom vodstvu Zbora nalazili su se ne samo pravoslavni, nego i rimokatolici i Muslimani kao što ih je, kasnije, bilo u Srpskom dobrovoljačkom korpusu, koji se tada m o r a o nazvati srpskim, jer okupator nije dozvoljavao upotrebu reči jugoslovenski. A što se tiče pro-nemačke orijentacije Dimitrija Ljotića, u nju nije verovala ni britanska obaveštajna. služba koja je to morala znati. U jednom poverljivom izveštaju te službe rečeno je za Ljotića: „Nije uživao poverenje Nemaca; bio hapšen 1942, a za­ tim oslobođen11 i, na kraju, „Dimitrije Ljotić bio je srpski patrio­ ta"77). Zbor nije bio nikada subverzivni pokret: postojao je legalno i javno radio iako je bio progonjen.

U nizu kleveta protiv Dimitrije Ljotića i Zbora isticana je naro­ čito i izmišljena afera sa takozvanom „Tehničkom unijom" (dalje samo kao TU) koje, stvarno nije bilo. Tadašnji protivnici dobrih nemačko-jugoslovenskih odnosa označili su aferom jedan pokušaj, koji nije bio naročito umešan, da se povoljnije plasiraju jugosloven­ ski poljoprivredni proizvodi u Nemačkoj. Jakob B. Hoptner piše, sas­ vim proizvoljno, i ovo: „Kao primer i ekonomskog i političkog pro­ diranja, u februaru 1937, nemački predstavnici približili su se uprav­ nicima jugoslovenskih zemljordničkih zadruga i ponudili otkup cele njihove proizvodnje šljiva. Oni su bili voljni da plate po 2,30 dinara po kilogramu, dakle mnogo više nego što je bila tržišna cena od 1,40 dinara. Razliku između ove dve cene oni su ustupili jednoj ultranacionalističkoj organizaciji pod imenom Zbor, kojoj je bio na čelu fanatik Dim itrije Ljotić. Tako se kao rezultat ovih manipulacija, Jugoslavija našla u položaju da subvenira jednu subverzivnu organi­ zaciju"78). U pokušaju da objasni slučaj TU pisao je dr Ivan Ribar: 75) 76) 77) 78)

Na istom mestu.

D. Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 27.

Navedeno kod dr Milan D. Šijački, Naš put, Chicago 1969, str. 51.

Jakob B. Hoptner, Jugoslavija u krizi 1934-1941..., str. 150.

79

„Nakon Stojadinovićevoga uspeha, po slomu TU u Zagrebu, koja je za račun Zbora vršila izvesne spekulativne i korumptivne poslove, zaključene u Nemačkoj, nestalo je Vapine hartije i priloga, te gar­ dista sa bukovim palicma, koji su ju rili po konferencijama; nestalo je, što je još bilo teže, vere pristalica u vodstvo Zbora“7S).

Iz suočen ja činjenica, kakve su bile, proizilazi da su ova obadva tvrđenja i prikazivanja TU sasvim proizvoljna i jednostrano tenden­ ciozna. Sta je, ustvari, bila TU u Zagrebu da se jasno utvrditi iz či­ njenica, koje su bile iznete u polemici oko nje. Politički impuls za otvaranje ove diskusije, ili, tačnije rečeno, kampanje protiv Dim i­ trija Ljotića, dali su narodni poslanik Života Milanović, za koga je Milan Stojadinović tvrdio da je pripadao nekome „Specijalnom klu­ bu", i novinar Vaso Jakšić, koji je u beogradskoj „Politici" od 15. februara 1937. godine objavio članak pod naslovom „Čemu je imala da služi ,Tehnička unija* u Zagrebu? Kako se bivši komunista, a sada cionista i član Zbora Danić-Dijamantštajn, javio kao posrednik iz­ među nacionalsocijalista u Nemačkoj i Zbora g. Ljotića i kako je Danić-Dijamantštajn zamišljao da kapital Jevreji iz Nemačke pre­ nesu u Jugoslaviju1'?

Protiv Živote Milanovića, koji je tvrdio da „Zbor prima novac iz inostranstva" ( = Nemačke) ,,i da nosi sobom opasnost za sve one koji mu ne pridaju važnost, jer taj Pokret se širi s kraja na kraj zem­ lje'180), Zbor je podneo tužbu sudu pa će, kao što je Ljotić tada rekao, „odluka sudska u ovoj stvari najbolje pokazati na čijoj je strani isti­ na"81). Ona, razume se, nije bila na strani Živote Milanovića.

Iz vođenja kampanje protiv TU i Zbora, koji su sasvim proiz­ voljno dovođeni u vezu, može se jasno rekonstruisati cela stvar u vezi sa TU. Kada je „Politika** počela svoju kampanju dao je Dimi­ trije Ljotić jednu izjavu, koju je donela „Politika** u broju od 16. februara 1937. godine. Ljotić je izjavio, da Zbor nije primio nikakav novac: „Nikakav mi novac iz inostranstva nije nuđen, a svaki ozbi­ ljan čovek koji zna moja shvatanja, zna i to da bih svaku takvu po­ nudu odbio**82) . . . Zamisao je bila, da TU bude jedna privredna or­ ganizacija za razmenu robe sa inostranstvom, a ne samo sa Nemačkom; ona je trebala da plasira jugoslovenske agrarne proizvode na stranim tržištima što je u vrem e tadašnje privredne krize bilo od velikoga značaja za proizvođače. Dim itrije Ljotić, koji je bio na čelu nekih zadruga, odbio je odlučno da je između zadruga i Zbora postojala ikakva veza. On je tvrdio: Zadruge nemaju nikakve veze sa Zborom.

Ogromni broj članova zadrugara i uprave nisu Zboraši: „To je naj­ w) 80) 81) 82)

80

Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, knj. III, str. 90. „Pravda" od 19. II. 1937. „Politika" od 16. II. 1937. „Politika14 od 16. II. 1936.

bolje jcm stvo da se Zbor ne može koristiti materijalnim sredstvima tih zadružnih organizacija1183).

TU je bila osnovana u Zagrebu b e z z n a n j a i u č e š ć a Dimitrija Ljotića. Bez da je pitao Ljotića bio je dr Juraj Korenić, tada Ljotićev zamenik, lekar po zanimanju, izabran za predsednika TU. Ćim je Dim itrije Ljotić doznao za to zatražio je od Korenića pismeno izjašnjenje i zahtevao od njega da se povuče sa toga mesta, što je K orenić i učinio. U svojoj izjavi, datoj „Poli­ tici11 od 18. februara 1937. godine Korenić je sve ovo i potvrdio. Re­ kao je: „Prvobitno je bilo zamišljeno da TU bude na čelu naš predsednik gospodin Ljotić. Međutim, on je to otklonio. Onda, na molbu zainteresovanih, preduzeo sam ja pređsedništvo TU sa još nekim drugovima iz pokreta Zbor u Zagrebu i sa nekim intelektualcim a raznih položaja i profesija i političkih uverenja**84).

Korenić je rekao i to, da je bilo zamišljeno da centar TU bude u Beogradu, ali kada je Ljotić o d b i o da joj bude na čelu, onda je rešeno da bude u Zagrebu. Korenić je izjavio i to, da mu je Ljotić tražio da istupi iz TU, kada je saznao izvesne stvari i da je on to odlučio i obećao g. Ljotiću, uvidevši da bi dalje njegovo ostajanje u TU moglo eventualno da bude od štete pokretu Zbor, a i njego­ vim ličnim interesima*185). Ostavku je podneo 14. februara 1937. go­ dine.

Dimitrije Ljotić je, 9. decembra 1936. godine, obavestio dr Ko­ renića da je doznao kakva je bila prošlost Milana Danića, koji je bio glavna ličnost TU; Ljotić je tada javio da neće da učestvuje u ovoj stvari. TU je bila osnovana početkom januara 1936. godine, ali je, posle otvorene kampanje, Milan Danić — alijas Alfred Dijamantštajn istupio 22. februara iz nje86). TU je bila akcionarsko društvo sa kapitalom od 500.000 dinara. U upravi su bila lica raznih političkih opredeljenja, mahom iz Zagreba. Među njima je bio i dr Ante Mudrinić, koji je, u svoje vrem e 1919. godine, bio istražni sudija u slu­ čaju Alfreda Dijamantštajna, kome je sudio Divizijski sud u Zagre­ bu, što je kao agent B ele Kuna učestvovao u pripremanju komunis­ tičke revolucije u Jugoslaviji. Kasnije je od Alfreda Dijamantštajna postao Milan Danić, koji je primio pravoslavnu veru, izdavao se za Srbina, oženio se Srpkinjom iz Sokobanje i sasvim zaturio svoj ra­ niji trag, da bi se pojavio kao vrlo umešan i okretan poslovni čovek.

I spoljašnia promena bila je kod njega radikalna. U svojoj izjavi „Politici** Mudrinić je spoljni izgled Dijamantštajna 1919. godine opisao ovako: „Bio je slab, uvek neobrijan i bez kragne i kravate.

Imao je kariran kaput i jahaće pantalone. Ko bi mogao i da pomisli 83) Na istom mestu.

84) „Politika" od 18. II. 1937. **) Na istom mestu.

81

da je Danić identičan sa Dijamantštajnom? Danas je on obučen po najmodernijem žurnalu, izgleda vrlo otmen i ozbiljan čovek. Koliko je on kao Dijamantštajn bio drzak i bezobrazan za vreme istrage 1919, toliko je sada bio uglađen i dostojanstven. Bar tako nam se prikazao"86).

Kada je otkriven Danić se branio u jednoj izjavi „Politici", da on nije komunista i da je na Divizijskom sudu 1919. godine bio oslobo­ đen. Odbio je, takođe, da je cionista. O svome odnosu prema Zboru rekao je: „Nije istina da sam ja član Zbora, već je naprotiv istina da sam ja odobravajući nacionalni, socijalni i privredni program ove stranke na poslednjim. izborima kao n e č 1 a n glasao za listu g.

Ljotića, bio kasnije primljen u članstvo, a kada sam postao zastup­ nik za inostrane poslove Zemaljskog saveza voćarskih zadruga u Beogradu, po nalogu predsednika ovoga Saveza g. D. Ljotića bio upućivan da prestajem biti članom Zbora, što sam i učinio pa sam od toga dana prekinuo svaku vezu sa ovim političkim pokretom i prestao plaćati članarinu1'87) . . . Korenić je objasnio, da je Danić bio član zagrebačke organizacije Zbora, ali da o tome n i j e b i o o b a v e š t e n D i m i t r i j e L j o t i ć i za to je m o g a o t v r d i t i d a D a n i ć n i j e b i o č l a n Z b o r a (nije to bio sa njegovim znanjem).

U svojoj izjavi „Politici'1 Danić je priznao, da je TU bila njegovo delo. „TU je rezultat moga rada u zajednici sa eminentnim ličnostima tehnike i nauke, a ciljevi, smjernice i cela organizacija vršeni su javno i otvoreno pred vlastima i interesentima, JNP Zbor nema ni­ kakve veze sa ovim čisto privrednim pothvatom, a ukoliko su lič­ nosti iz ovoga pokreta sarađivale u privrednim radovima, to su uvi­ jek činili samo i jedino kao ličnosti po svome uvjerenju da sarađuju u jednoj stvari opšteg narodnoprivrednog značaja bez svih onih primjesa, koje se tako tendenciozno ovome radu pridodaju*'88). Da­ nić je odbio da je bio bilo kakav posrednik između Zbora i nacionalsocijalista.

Pored svojih odgovora, objavljenih i u „Politici** i u „Pravdi'* Dim itrije Ljotić je tužio „Politiku** po zakonu o štampi. Ljotićev advokat pred sudom bio je Milan A. Fotić. U jednom pismu dr Du­ šanu Biberi, povodom njegovih članaka pod naslovom „Kraljevina Jugoslavija na raskršću 1939. godine**, koje je objavljivala „Politika** i u kojima se i Biber osvrnuo, sasvim pogrešno, na TU, napisao mu je Fotić: „Ja sam, dakle, napisao tužbu protiv .Politike* i istu pre­ dao Okružnom sudu za grad Beograd. Čim je tužba dostavljena p o ­ litici* ona je obustavila kampanju i cela stvar, ,afera sa TU* stišala se. Po Zakonu o štampi .Politika* je bila pozvata da da svoj odgovor, 86) „Politika" od 16. II. 1937.

87) „Politika" od 17. II. 1937.

88) „Politika" od 17. II. 1937.

82

ali ona to nije činila, niti se pojavila na pretresu. Bila je osuđena na kaznu, kakvu i koliku ne mogu da se setim, ali znam da je Sud naredio ,Politici1 da na istome mestu u listu, gde su izlazili inkrimisani članci, objavi sadržinu presude. ,Politika* to nije uradila. Cela stvar se stišala. Uskoro Stojadinović je uspeo da u predlog o budže­ tu unese predlog Zakonske odredbe da se sve krivice učinjene pu­ tem štampe daju zaboravu, amnestiraju11 (Kopija Fotićevoga pisma Biberu u posedu pisca).

Iz cele kampanje u vezi TU proizilazi nekoliko jasnih činjenica: Dimitrije Ljotić n i j e b i o n j e z i n o s n i v a č , a kada je doz­ nao ko je Milan Danić, alijas Alfred Dijamantštajn, sasvim se dezinteresovao za nju. Voćarski savez, kome je Dimitrije Ljotić bio na čelu, zaposlio je Milana Danica 1. jula 1936. godine „stavivši mu u dužnost proučavanje i organizovanje plasiranja u inostranstvu pro­ izvoda naših organizacija zadružno-proizvođačkih**89). U vezi sa ovim Ljotić je izjavio: „Danić nije imao nikakve veze sa Zborom ni od me­ ne, ni sa mojim znanjem, nije Danić dobio nikakav politički zadatak.

Preko Danica, koji je povereni mu posao dosta uspešno vršio, do­ šao sam u vezu sa predstavnicima raznih čisto ekonomskih nemač­ kih organizacija. Iz razgovora sa ovim pojavila se misao o stalnoj organizaciji bolje razmene dobara među narodima. Tako je došlo do prvih osnova TU. Po prvoj zamisli, koju sam prihvatio, to bi tre­ balo da bude jedna organizacija u koju bi ušli pravi predstavnici sviju grana naše narodne privrede. U isto vreme, u Nemačkoj bi se ostvarila slična organizacija koja bi obuhvatala predstavnike ne­ mačke narodne privrede. Između ovih dveju organizacija, vršila bi se razmena dobara, dok bi unutar u zemlji, svaka organizacija isplate odnosno naplate vršila svojim članovima u domaćoj moneti. Pri to­ me naročito ističem da je TU bila zamišljena tako, da bi se slične organizacije mogle stvoriti i u drugim zemljama, a ne samo u Ne­ mačkoj i Jugoslaviji, te da to vremenom postane tip za buduću m e­ đunarodnu razmenu. Bilo je nemoguće prema tome da TU postane neka ekspozitura Zbora, pošto su unutra trebali da budu učlanjeni predstavnici celokupne zemaljske privrede bez obzira na njihovo političko mišljenje*1893).

Kada je Ljotić doznao da je Milan Danić isto što i Alfred Dija­ mantštajn, otkazao mu je službu u Savezu: „Milanu Daniću, pak na dva dana pre nego što sam prekinuo dalji rad u TU početkom decem­ bra oduzeti su poslovi koje je do tada vodio u Zemaljskom voćars­ kom savezu sa razloga što sam tada saznao za neke momente iz nje­ govog ranijega života koji mi dotle nisu bili poznati1189*3). I, dalje: 89) „Politika" od 16. II. 1937.

S9a) Na istom mestu.

89b) „Pravda" od 19. II. 1937.

83

“TU je bila dok sam ja pregovore vodio, a o kojima sam obaveštavao i nadležne predstavnike državne vlasti, zamisao o organizovanju celokupne narodne privrede, bez obzira na politička mišljenja poje­ dinih privrednika koji bi ovu imali da predstavljaju. Samim tim nije mogla po mojoj zamisli da bude nikakvo sredstvo sitne partijske po­ litike pa čak ni politike Zbora“89c).

Kada se obelodanilo da Dimitrije Ljotić nije bio učesnik osni­ vanja TU u Zagrebu, onda su oni koji su organizovali i režirali kam­ panju o ovome, pokušali da dokažu da je u Beogradu postojala neka tajna TU sa Dimitrijem Ljotićem na čelu, ali im ni to nije pošlo za rukom. Njihova traganja i u Trgovačkom sudu i u Trgovačkoj ko­ mori bila su bezuspešna: ,,0 postojanju beogradske filijale TU ne postoje u javnim ustanovama nikakvi dokumenti“89d) . . . Posle ovo­ ga lansirali su verziju da postoje tajne veze i počeli u celu stvar da upliću i neke odgovorne Nemce (Nojhauzena, dr Eriha Koha): izmi­ slili su da postoji tajna grupa u Beogradu (Ljotić, Danić, Bergman i Mandl), koja je radila sa sličnom grupom u Berlinu, kojoj je na čelu bio dr Erih Koh8Se). Preko ove grupe, tvrdili su oni, Ljotić prima novac za svoj pokret, i to od dobiti rada ovoga preduzeća: „Ovaj će se dobitak upotrebljavati za naročitu propagandu nacionalsocijalističkih ideja u Jugoslaviji. Međutim, ovaj fond neki poznati ljudi u Jugoslaviji hteli su da upotrebe za torpedovanje izvesnih po Zbor nepoćudnih političkih pokreta i političkih ljudi“89f).

U svoje dve izjave, u „Politici" od 16. februara i u „Pravdi" od 19. februara 1937. godine, Dim itrije Ljotić je rasvetlio pozadinu će­ le ove kampanje. „Čitava ova kampanja, rečeno je u izjavi u ,Prav­ di', ima dva dela. I u njoj su udružena razna lica i razni motivi. Jed­ ni su protiv same TU, drugi su protiv Zbora. Oni koji idu protiv TU polaze od svojih m aterijalnih interesa, a oni koji idu protiv Zbora od svojih raznih interesa koje Zbor svojim radom ugrožava . . . Tu su pre svega marksisti ili još bolje komunisti koji bez pomoći sa stra­ ne, pomoći idejne, organizacijske i naročito materijalne, ne bi mogli ni jednoga dana opstati i koji znaju da im je Zbor jedini načelni a u isto vrem e i borbeni protivnik. Tu su zatim zlonamerni politikani i dobronamerni obožavaoci demokratije prema kojima je jedini uporni protivnik Zbor. Tu su zatim predstavnici onih klika i koterija s ko­ jima se Zbor dosad mnogo puta u borbi našao licem u lice i koji vrlo dobro znaju s kakvom žestinom i upornošću Zbor mrsi njihove ra­ čune počevši od zadrugarstva pa završujući za državom. Tu su naposletku predstavnici međunarodnog kapitala i drugih internacio­ nalnih struja koji su iz dosadašnjeg rada Zbora osetili da u njego­ B0c) 89d) 89e) 89f)

84

„Pravda" od 19. II. 1937. „Politika" od 17. II. 1937.

Na istom mestu. „Politika" od 17. II. 1937.

voj težnji za ekonomskom, kulturnom i moralnom samostalnošću narodnom leži velika opasnost za interese koje oni predstavljaju . . .

U ovome delu kampanje ne samo da se ne govori da Zbor prima no­ vac iz inostranstva nego se naprotiv tvrdi kako je Zboru nuđen novac a da sam ja to odbio. Cela kampanja našla je hrane u činjenici da sam ja, s jedne strane, predsednik Zbora, a s druge strane, predsednik mnogih zadružnih S a v eza . . . zadrugar i po poreklu i po pogledu na svet“89g).

Bilo je i prirodno i logično da je jugoslovenska privreda tražila saradnju sa stranim privredama pa i sa nemačkom. Ovo su isticali i ozbiljni krugovi oko „Jugoslovenskog Lojda“, koji su u ovoj TU videli samo ono što je ona i bila, jedan nevešt pokušaj ljudi bez iskustva na ovome polju rada; i manevar jednoga veštoga čoveka, koji je zloupotrebio poverenje drugih. U broju od 17. februara 1937. godine, u članku o TU, rečeno je u ovome listu: ,,I tako od osnutka TU, o kojoj se kod nas i na strani toliko govorilo, može se reći da je posta­ la jedna za naše prilike i ljude karakteristična afera, kojoj bi pristo­ jao naslov: Tresla se brda, a rodio se Dijamantštajn“.

U slučaju TU video je ovaj list i dobru lekciju za Nemce: „Ako oni hoće da sarađuju na privrednom polju, onda kod nas ima pozna­ tih privrednika, privrednih organizacija i komora i privredne štam­ pe, na čije se upute, informacije i saradnju mogu osloniti više, nego na ličnosti koje rade s Alfredom Dijamantštajnom, a ne znaju čak ni to zašto je on promijenio ime i prezime u Milan Danić . . . A li ipak ostaje otvoreno pitanje jedne neophodne potrebe da se stvori jedna organizacija za što bolju i lakšu nemačko-jugoslovensku zamjenu dobara. Afera Dijamantštajn ne sm ije i ne može da spriječi osni­ vanje jedne ovakve dobre i uz saradnju pravih privrednika vođene nemačko-jugoslovenske privredne organizacije'1.

Potreba i jugoslovenske privrede i jugoslovenskih privrednikaproizvođača tražila je sređivanje i organizovanje zamene dobara i sa Nemačkom, koja je, i tada, bila najbolji jugoslovenski potrošač. Slu­ čaj Milana Danića, alijas Alfreda Dijamantštajna, pokazao je da jedan neuredan čovek može da upropasti korisnu i konstruktivnu ideju. Kada je video da to konstruktivno u ideji o TU dolazi u pita­ nje, Dimitrije Ljotić se, blagovremeno, distancirao od svega toga i nije sa ćelom „aferom" imao nikakve veze.

Ima dokaza i o tome da su se nemački krugovi, u tom vremenu držali Milana Stojadinovića i da su prema JNP Zboru imali nepoverljiv odnos. Neko od Nemaca bio je napisao jedan članak o Zboru, koji je trebao da bude objavljen u časopisu „Der W eltkampf“. Re­ dakcija se, 3. oktobra 1938. godine, obratila Ministarstvu spoljnih poslova i tražila od njega m išljenje o Zboru, „da bi se članak koji i e njoj stigao mogao odgovarajuće redigovati“. Članak je stigao u 85

Političko odelenje Ministarstva spoljnih poslova 5. oktobra 1938, godine i dat je, vidi se po primedbama na aktu, na m išljenje raznim licima90). Odgovor od zvaničnog partijskoga mesta došao je 12. ok­ tobra 1938. godine. U odgovoru se kaže da Zbor stoji ,,u izrazitoj opozicije prema vladi Stojadinovića . . . Ova činjenica i još neki dru­ gi događaji izazvali su najoštrije nepoverenje predsednika vlade Stojadinovića. On je tada izrazio sumnju da je pokret Zbor od izvesnih mesta pomagan. Kod ovakvog stanja stvari, ne preporučuje se da se od strane Rajha pokazuje interesovanje za pokret Zbor“91). Činjenice pokazuju da niti su nacionalsocijalisti marili Ljotića i Zbor, niti on njih. Kao čovek koji je realno gledao na međunarodnu stvarnost svojih dana, Dimitrije Ljotić je shvatio šta se sve dešava i u Nemačkoj i trudio se da prozre pravac daljega razvoja i u Ne­ mačkoj i u Evropi. Tačno je rekao Johan Višt (Johann Wuscht), Nemac iz Jugoslavije, koji je poznavao i Ljotića lično i unutrašnjepolitičke prilike u Jugoslaviji uoči Drugog svetskog rata: „Neoprav­ dano mu se ( = Ljotiću) prigovara da je bio fašista i pristalica nacionalsocijalista. Ono što ga je pre rata sa njima povezivalo bila je nje­ gova nenaklonost prema liberalnoj đemokratiji. On je od partija tra­ žio da se same raspuste i pledirao za stalešku izgradnju društva. Od nacionalsocijalizma i fašizma delile su ga duboke ideološke razlike i pogled na svet; on je bio strogo verujući hrišćanin i kao takav od­ bacivao je odlučno kako fašizam, koji se zasnivao na neznabožačkoj koncepciji staroga Rima, isto i obožavanje države i rase na ko­ joj je izgrađen nacionalsocijalizam. U svojoj predratnoj politici za­ lagao se za potpunu, istinsku neutralnost države, i da bi se od Bal­ kana odstranili strani teritorijalni zahtevi preporučivao je saradnju balkanskih država. Prema Berlinu je tražio lojalno držanje, dokle on bude iskreno želeo mir na Balkanu. Plašio se, stvarno, samo od Italije, Mađarske i Bugarske"92).

Od ove, sasvim objektivne, ocene stava i shvatanja Dimitrija Ljotića odudaraju u svemu ocene dvojice Srba, i površne i pakosne, koje su, uzete u celini, negiranje činjenica i pakosno izokretanje istine. Radoje L. Knežević, mozak 27-martovskog bespuća, napisao je o Dimitriju Ljotiću kada je on već bio mrtav i nije se mogao bra­ niti i ovo: „Dimitrije Ljotić, čovek od priznate lične ispravnosti, bio je u svojim političkim shvatanjima fanatik do te mere, da je pot­ puno bio izgubio osećanje za stvarnost u svetu i, u pogledu nacio­ nalnog morala, za granicu koja deli dopušteno od nedopuštenoga kad je narod u ratu. Pod nemačkom okupacijom, on je u Srbiji napravio krupnu grešku koju i njegov učitelj Sari Moraš (Charles Maurras) u Francuskoj. Obojica su iz ideoloških razloga kolaborirali s Nem ci90) A rchiw der Politischen A bteilung des A uswartigen Amtes, IV, 6977-0 56.

91) Na istom mestu, o 57.

92) Johann Wiischt, Jugoslawien und das Dritte Reich . . . , str. 58.

86

ma, jer im je glavno bilo da uvedu svoj sistem, sporedno na koji na­ čin. Draža M ihailović, sa svojim pokretom otpora, bio je za Ljotića jedan od neimara ovog drugog, liberalnog demokratskog sveta, čiji je slom svesrdno želeo. Sa krivoumljem, tipičnim za skoro sve fana­ tike, on je u jednom Memorandumu Nemcima tvrdio kako Mihailovića i njegovu akciju finansiraju Jevreji. To je sve što je on video od velike nacionalne borbe pod Dražom. Večito ta njegova opsesija o Reditelju iza kulisa, međunarodnom jevrejstvu kao uzročniku sve­ ga zla vi svetu. Tek kad se im aju u vidu ta morbidna shvatanja posta­ je razum ljiv rad D im itrija Ljotića i njegovih sledbenika. Nikakve granice nisu za njih postojale. I stoga, dok se Nedićev lik počinje da ocrtava kao lik žrtve koja je sebe svesno prinela na lomaču, ru­ kovodni sloj Ljotićevaca, u narodu omražen i prezren, ne može da otre sa svoga čela žig službe neprijatelju"93).

Ne m anje površan u oceni ličnosti Dimitrija Ljotića, koga je ina­ če i lično poznavao, bio je dr Dragoljub Jovanović, koji se u počet­ noj fazi nastajanja Zbora i sam nudio da uđe u njega. Jovanović je, krajem 1938. godine, imao prilike da se lično upozna i razgovara sa Ljotićern u beogradskoj Glavnjači gde su obadvojica bili držani. „Sreli smo se, v eli Jovanović, u tri maha. Kad sam se prvi put vra­ tio iz internacije u Tutinu, krajem 1933. godine, govorio je ono što sam naveo o Aleksandru. U junu 1935. godine, zajedno smo se borili protiv Voje Đorđevića na zajedničkoj zadružnoj sk up štini. . . U de­ cembru 1938, a i do pravoslavnog Božića, kada su njega pustili, bili smo oko m esec dana soba do sobe u sudskom zatvoru Glavnjače.

Narednik Sreten nas je šetao same u manjem dvorištu do tadašnje Jovanove pijace, tako da smo m ogli razgovarati sat pre i sat po podne “94).

Sve što je Jovanović rekao o Ljotiću pokazuje da ga on ili nije hteo ili nije mogao da shvati. Ulevo orijentisan, „spolja zelen a unu­ tra crven“, ideolog i prvoborac Narodnoga fronta u Jugoslaviji, uvek u naporima da bude na vodećem mestu, Dragoljub Jovanović je sma­ trao Dim itrija Ljotića fašistom iako to Ljotić nije nikada bio. Jova­ nović ipak priznaje: , , . . . U Jugoslaviji, u celoj, kao nijedan naš političar, privlačio je pažnju savremenika, brzo postigao znatan us­ peh, u jedan m ah zaveo dosta omladine, čak i po gimnazijama, u dva maha postavio zem aljsku listu, što sve opozicione stranke nisu mogle 1931, a velikom mukom uspele 1935, nešto lakše 1938“95).

Za Dragoljuba Jovanovića „Dimitrije Ljotić je bio čovek protivrečan, kontroverzan, nerazumljiv, čak nerazum an. . . Ali Ljotić je sam sebe zabluđivao, verujući da će kao nejasan biti jači, čak jak . . .

93) Radoje L. K nežević, Organizovanje otpora: ,,Poruka", broj 13 od 16. VI. 1953, str. 14.

94) D ragoljub Jovanović, Ljudi, l j u d i . . . , str. 158.

95) Na istom m estu, str. 157.

87

postao je fašist 1936. u jeku Narodnog fronta; služio je Nemcima najrevnosnije upravo posle 1942. kad su uveliko lomili zube o ruski orah; okrenuo se Draži Mihailoviću pred krah i doživeo da ga ovaj brodolomnik od b ije. . . Kad saberem sve što sam od njega čuo i o njegovim akcijama saznao mogu zaključiti da mi je ostao nejasan i nerazumljiv. Nije priznavao da je fašista ni n a c is ta .. . Za njega sa­ moga se može reći da je hteo da bude naš Hitler, ali ne i Musolini**96).

Jovanović je, ipak, zapazio i posvedočio izvesne stvari, koje su drugi njegovog ideološko-duhovnoga sklopa osporavali Ljotiću: „Napadao je Sovjetski Savez kao niko pre njega, otkrivao ono što smo i mi dosta znali, ali smo tajili, verujući da je reakcija, emigran­ tska i naša, izmišljala. Kad su naši seljaci videli Ruse 1945, mnogi među njima, osobito u Smederevskom kraju, gde je njegov Bilten najviše čitan, Ljotića su nazivali „prorokom**, kad je već bio mr­ tav . . . Istina je, međutim, da je taj isti Mita Ljotić u zatvoru na mansardi u Obilićevom vencu dodavao hranu mladim komunistima koje je sretao u hodniku i znao da ne dobijaju ništa sem leba i vode. Mrzeo je komunizam, a hranio komuniste; napadao Sovjetski Savez, a ni najmanji srpski odred nije poslao protiv njega**97).

6

.

Dim itrije Ljotić i Zbor ne samo da su politički klevetani i zlonamerno lažno prikazivani i našoj i stranoj javnosti, nego su ih i f i­ zički progonili i Milan Stojadinović, i Dragiša Cvetković, i komunis­ ti i svi oni koji su,ulevo orijentisani, stajali pod njihovim uticajem.

Zbor je, međutim, javno politički radio i učestvovao na izborima i 1935. i 1938. godine. Na izborima 1931. godine Ljotić nije hteo da učestvuje. Pred izbore 1938. godine, koje je vodio Milan Stojađinović, opozicija je bila ponudila izbornu saradnju i Zboru i JNS: „Još prije raspisivanja izbora između predstavnika Udružene opo­ zicije i Dimitrija Ljotića raspravljalo se o zajedničkom sudelovanju na predstojećim izborima. Ti razgovori nastavljeni su poslije raspisi­ vanja izbora. Nakon dužeg kolebanja Ljotić je odlučio da podnese samostlnu listu*198). Da li bi ovo bilo moguće ako je vodstvo Udru­ žene opozicije verovalo da je Dim itrije Ljotić fašista?

U ovo vreme bila je politička akcija Zbora jaka. Dopisnik Cen­ tralnog presbiroa javlja, februara 1940. godine, o stanju na terenu i veli: „Ljotićeva akcija među omladinom vrlo dobra. Hođera se ne čuje da je živ**99). U jednom izveštaju načelnika Daruvarskog sreza, 96) 97) 98) **)

88

Na istom mestu, str. 156, 159-160.

Na istom mestu, str. 159.

Ljubo Bovan, Maček i politika HSS 1923-1941, str. 362.

Na istom mestu, str. 182.

od 14. marta 1940. godine, o političkoj aktivnosti na terenu stoji: „ .. . Najgori i najopasniji su Ljotićevci i pristaše JNS. Ljotićevci su uporni i fanatici i ne zna se kojim putem i kako dobijaju Ljotićeve ,Biltene1, koji siju otrov u narod. Vođa Ljotićevaca ne drži skupove već u većini ide od čovjeka do čovjeka i mirno svakoga pojedinca obrađuje za zborašku ideologiju11100).

Prvi izbori na kojima je i Zbor uzeo učešća bili su izbori, koji su održani 5. maja 1935. godine. To su, tzv. Jevtićevi izbori, jer ih je provodila vlada Boška Jevtića. Na tim izborima vladinoj listi Boška Jevtića bila je suprotstavljena lista Udružene opozicije. Zbor je, posle rasmatranja situacije, rešio da postavi svoju listu što je, i teh­ nički i materijalno, tražilo velike žrtve. Iako je Boško Jevtić, nosilac vlidne liste, bio ratni drug i kum Ljotićev, njegov režim je odmah počeo sa progonima Zbora. Dr Stevan Ivanić, jedan od osnivača Zbo­ ra, koji je Zbor predstavljao u Glavnom biračkom odboru, zapisao je i o tome vremenu i o tim izborima ovo: „Nastala je izborna borba.

Držali su se zborovi, konferencije, sastanci. Ometali su komunisti, ali ni vlasti nisu bile naklonjene. U tim izborima, ako se dobro sećam, ovako bez potrebnih podataka, pale su prve žrtve Zbora, a kazne su bile vrlo česta stvar, jer vlasti nisu odgovarale svojim dužnostima.

Pritisak protiv Zbora bio je veći nego na listu Udružene opozicije“101).

Na ovim izborima Jevtićeva lista je dobila 1,746,982 (ili 60,6%) glasova, Udružena opozicija 1,076.345 (ili 37,4%), Zbor je dobio 33.549 (ili 1,2%) i Boža Maksimović 24.088 (ili 0,8%). Količnik je bio 50.000 da bi jedan poslanik mogao ući u parlamenat102). Stevan Ivanić, koji je predstavljao Zbor u Glavnom biračkom odboru, tvrdi da je Zbor dobio 35.000 glasova i da je bio utvrđen veliki broj zlo­ upotreba: „Jasno je bilo koliko je Zbor pljačkan. Jedno je pouzdano što se moglo svesti iz rada u tom odboru: Zbor je dobio na tim iz­ borima potreban broj glasova da učestvuje u podeli mandata, ali vladin aparat nije to dopustio i Zboru su mnogi glasovi opljačkani ili su mnogi glasači sprečeni da dadu svoj glas. Ja sam kao član Glavnoga biračkog odbora zabeležio veliki broj zloupotreba, ne samo u unutrašnjosti već i u samom Beogradu. Naročito sam beležio one koje su se odnosile na Zbor“103).

I Udružena opozicija je tvrdila da je na izborima bilo mnogo zlo­ upotreba i resila je da ne uzme učešća u radu izabrane Skupštine. i°0) Na istom mestu, str. 215.

101) Iz rukopisa dr Stevana Ivanića (kod pisca).

102) Dr Ferdo Čulinović, Na istom mestu, str. 89 (I).

103) iz rukopisa Stevana Ivanića. I pisac, kao predsednik Biračkog odbora u mestu Avtovac, Hercegovina, mogao je lično utvrditi da su vlasti menjale na svoju ruku izborne rezultate kako su im oni, pod pečatom, bili predati.

Izborni materijal je predavan sudu, ali to nije moglo sprečiti falsifikovanja stvarnih rezultata izbora.

89

Tražila je nove izbore na osnovu novoga izbornoga zakona i pod jed­ nom neutralnom vladom. Sa Bogoljubom Jevtićem bila su 303 po­ slanika, a kada je, 25. juna 1935. godine, on oboren sa vlasti i za predsednika vlade došao Milan Stojadinović, sa Jevtićem je ostalo samo 95 poslanika — svi drugi su prišli Milanu Stojadinoviću, koji je u svoju vladu uzeo dr Antuna Korošca i dr Mehmeda Spahu, kao i Mišu Trifunovića . . . U to vreme dr Vladko Maček je posetio Be­ ograd i bio primljen i od kneza Pavla i od Milana Stojadinovića. Ma­ ček je tada izjavio: „Nova vlada će imati prilike pokazati kani li prema Hrvatima udariti pomirljivim kursom. To može najbolje uči­ niti tako da reparira svu silu nepravdi, koje su počinjene nad hr­ vatskim narodom, naročito pak donošenje djelimice nepravednih, a djelimice nerazumno strogih političkih osuda"104).

Svoj dolazak na vlast prikazao je sam Stojadinović u svojim Me­ moarima105). On je, veli, predlagao da Jevtića zameni Petar Zivković, a Zivković je predlagao da Jevtića zameni Stojadinović106). Od­ lučeno je, da Stojadinović, koji je bio ministar finansija, izazove krizu vlade što je on i učinio. Sa njim su podneli ostavke Vrbanić i Kožulj. Ovo je knez Pavle iskoristio i oduzeo mandat Jevtiću: „Od pada Jevtića pa do obrazovanja moje vlade, 24. juna, prošlo je sve­ ga četiri dana, što se može smatrati za vrlo kratak razmak vrem e­ na, kada se ima u vidu duboka promena koju je nova vlada sobom donosila. Ova brzina objašnjava se tim e što su razgovori za ovu promenu bili započeli još dok je Jevtić bio predsednik vlade. Kroz moju vilu na Topčiderskom brdu prodefilovali su razni ugledni po­ litičari. Od radikala dolazili su Aca Stanojević i Miša Trifunović, od Slovenaca dr Antun Korošec, od Jugoslovenske muslimanske or­ ganizacije dr Mehmet Spaho i dr Šefkija Behmen. Takođe su sve pripremne mere bile preduzete i moja vlada je u stvari bila obrazo­ vana pre nego što je Jevtić bio podneo ostavku"107).

Milan Stojadinović se, za jugoslovenske prilike, dugo zadržao na vlasti. Od njega su mnogo očekivali i knez Pavle, i Francuska i Ve­ lika Britanija a, nešto kasnije, naročito Nem ci i Italijani. U njemu su gledali realnoga političara, koji će svoju politiku voditi bolje nego njegov prethodnik i na spoljopolitičkom i na unutrašnjepolitičkom planu. U obadva slučaja on je polazio od uverenja da će dugo ostati na vlasti i u tome pravcu je bio aktivan. Kada je došao na vlast obe­ ćavao ie da će rešiti i „Hrvatsko pitanje" što mu nije pošlo za ru­ kom. Uveren da mu postojeće partije nisu nikakva opasnost i da mu ne ugrožavaju vlast, Stojadinović se svom žestinom svoga aparata bacio na Zbor i na njegove članove i nem ilice ih gonio. U svojoj bro104) l°5) 106 ) 107)

90

Dr Ferdo Čulinović, Na istom mestu, str. 100.

Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, str. 332-340.

Na istom mestu, str. 335.

Na istom mestu, str. 341-342.

suri „Poruka fašističkom šegrtu" ( = Milanu Stojadinoviću) Ljotić je pisao: „Zboru se, zaista već rad ne da. U mesecu junu i julu, od prijavljenih 212 zborova, dozvoljena su svega dva, dok su svi ostali zabranjeni. Naši listovi da bi mogli izlaziti moraju da se štampaju hajdučki. Ništa nas neće iznenaditi ako Stojadinović ispuni svoju reč pa nam sam rad zabrani11108).

Da je Milan Stojadinović imao nameru da zabrani rad Zbora vidi se i iz jedne izjave, koju je Stojadinović dao jednom bivšem članu Zbora. On je rekao: „Zbor ne može i ne sme raditi, jer ja hoću to što i Zbor hoće, pa je, prema tome, Zbor izlišan. I da znate: kad biste ispunili sve zakonske formalnosti, i više od toga, rad vam neće biti odobren. Zbor mora biti zabranjen. „Svi drugi m ogu raditi. Može Udružena opozicija: to su stara go­ spoda koju puštam da rade slobodno, naređujem da moji listovi o njihovim sastancim a pišu, pa kad interesovanje kod sveta poraste, a ja samo bocnem iglom, a ono ceo njihov rad splasne na očigled sveta, kao dečji balon kad se probuši. Može i Hođera. Može i JNS. Ali Zbor ne može, jer to što Zbor hoće — i ja hoću. Pa otuda Zboru nema m e s ta . . . Ja ću na jesen im ati omladinu uniformisanu i voj­ nički obučenu. A potom na izbore1*109).

Dim itrije Ljotić je isrcpno dokazao i pokazao da Milan Stojadi­ nović niti može, niti ume, hteti ono što je Zbor hteo: nedostajale su mu duhovno-m oralni preduslovi za to. On je hteo da podražava fa­ šizam i nacionalsocijalizam , ali je previđao da oni nisu nastajali d e k r e t i m a o z g o , nego izrasli i jačali o z d o. Kada se u to vreme, u m aju 1937. godine, pomišljalo da Stojadinović ide u Rim i Berlin da prouči H itlerovo i M usolinjevo delo, Ljotić je pisao: „Mi nismo fašisti. N i naša misao fašizam. Sto puta smo to kazali i dokazali. Iako Stojadinović ide u Rim da kopira fašizam, ili u Ber­ lin da kopira hitlerizam, on našu misao ne uzima, već tuđu: misao Musolinija i H tlera1*110).

Progoni su nastali, zabranjivan je rad, vršena hapšenja, uhapšen je bio i Dim itrije Ljotić, ali rad i aktivnost Zbora nisu bili umrtvljeni.

U februaru 1938. godine, dok su još progoni Zbora trajali, pisao je Dimitrije Ljotić na adresu Milana Stojadinovića: „0, Milane Sto­ jadinoviću, kako si pak m ala pamet! Sva vlast koju imaš, i sva sred­ stva kojim a raspolažeš, ne mogu nas sprečiti da idemo svojim pu­ tem, — putem Zbora. „Zabranjivao si nam zborove i listove. Hvala ti. Sam te Bog uči da nas oštriš. Jer nema ništa bez preoštra mača. I ti nam ga kuješ na vatri ogromne borbe i oštriš na tvrdim preprekama koje nam postavljaš na svakom koraku.

108) D im itrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 21.

109) Na istom m estu, str. 20. no) Na istom m estu, str. 19.

91

„Poručio si nam da ćeš nam zabraniti rad, da ćeš rasturiti Zbor.

Ko je to još stihije mogao svesti u mala koritašca? Misao Zbora je izrasla iz prirode stvari, razvila se pred tvojim očima, pustila grane na sve strane, naročito među omladinom. I sve tvoje zabrane neće biti u stanju sprečiti vihor naše mladosti, nadahnute iskustvom. ,,A rasturiti Zbor? . . . Ti nisi u stanju da rasturiš bivše političke organizacije, koje po zakonu ne postoje, i koje životare tu i tamo, a kako m isliš da Zbor rasturiš?"111).

I nije ga, razume se, mogao rasturiti. Zbor je izašao na izbore od decembra 1938. godine. Na ove izbore izašle su t r i liste: vla­ dina lista sa Milanom Stojadinovićem na čelu, lista Udružene opo­ zicije sa Vladkom Mačekom na čelu (prema sporazumu sklopljenom u Farkašiću 21. oktobra 1937) i lista Zbora sa Dimitrijem Ljotićem na čelu. Od 4,080.256 birača na izbore je izašlo 3,039.041 glasača, od­ nosno 74,48%. Prema zvaničnim podacima vladina lista je dobila 1,643.783 glasa (ili 54,09%), a po tadašnjem izbornom zakonu od ukupno 373 poslanika vladi je pripalo 306. Lista Udružene opozici­ je dobila je 1,364.524 glasova (ili 49,9%), ali su joj pripala samo 67 poslanika. Zbor je bio postavio 371 kandidata i dobio je 30.734 glasa (ili 1,01%). Preme tadašnjem izbornom zakonu nije dobio ni jednoga poslanika112).

Izbori od 8. decembra 1948. godine nisu bili slobodni. Pisac, tada profesor IV Muške gimnazije u Beogradu, doživeo je, u vezi sa ovim izborima sledeće: tadašnji direktor gimnazije, Uroš Grbić, dobio je bio naređenje od Ministarstva prosvete, da svakome od nas prenese naređenje da glasa za vladinu listu. Pozivani smo jedan po jedan u direktorovu kancelariju gde nam je on, osećajući se i sam vrlo nez­ godno, saopštavao ovo naređenje na potpis. Vlada je očekivala da će svi činovnici, iz straha da ne budu otpušeni, morati glasati kako im je naređeno.

Posle tih izbora Milan Stojadinović je obrazovao svoju drugu vladu, 21. decembra 1938. godine, koja nije bila dugog veka. Obo­ rena je 4. februara 1939. godine na sasvim sličan način kako je bila oborena i vlada Boška Jevtića. Tvrdi se da je to učinjeno po želji kneza Pavla kome je Stojadinović bio već dosadio. Nekoliko mini­ stara iz njegove vlade podnelo je, po dogovoru, ostavke (Dragiša Cvetković, Mehmed Spaho, dr Džafer Kulenović, Fran Snoj i dr Miho Krek). Neposredan povod za ove ostavke bio je govor, koji je održao Bogoljub Kujundžić u Narodnoj skupštini i u kome je, pored ostaloga, rekao i ovo: „Nikad neće u Bosni i Hercegovini ideja Kupinca pobeđiti ideju Soluna i K?jmakčalana“113). u l) Na istom mestu, str. 33.

112 ) Dr Ferdo Čulinović, Na istom mestu. II. str. 132.

113) Na istom mestu, str. 134.

92

Dragiša Cvetković je obrazovao svoju vladu 5. februara 1939. godine. U odnosu za Zbor nije Cvetkovićeva vlada bila bolja od Stojadinovićeve. Ako je Milan Stojadinović progonio Zbor zbog straha da mu ne ugrozi vlast i odvuče omladinu, Cvetkovićevi progoni su bili, pored ovoga momenta, nadopunjeni još sa dva nova razloga: prokomunističko-narodno-frontovskim uticajem, koji je na njega i na kneza Pavla vršio dr Mihailo Konstantinović, tadašnji ministar prav­ de; i pobednosnim hodom velikohrvatskih pretenzija, oličenih u Mačekovim zahtevima, koji su se stalno povećavali. Iako se za Dragišu Cvetkovića ne može reći da je imao nekih simpatija za komuni­ ste, može se reći da on, kao izrazito partijsko-politički čovek, nije u njima gledao ono što su oni i tada stvarno bili; on se dao umanevrisati u situaciju koju su stvorili neki njegovi levo orijentisani mini­ stri (Konstantinović, Branko Čubrilović, Srđan Budisavljević) koji su za komuniste imali više od simpatija.

U Dimitriju Ljotiću i u Zboru gledao je Dragiša Cvetković oz­ biljan faktor, koji remeti njegov mir i političku romantiku sa Hrva­ tima, koja je potresala i same osnove državne celosnosti i jedinstvo naroda. To dvoje bilo je praćeno i sve jačom komunističkom propa­ gandom u zemlji, koja je bila dobila naročito jak zamah posle uspo­ stavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. „Do sada je naša zemlja, pisao je Ljotić, imala jedinstven, odlučan, jasan i od­ ređen antikomunistički stav. Dosledno tome, ona režim moskovski ni­ je smatrala za režim ruski"114). Posle uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom to se izmenilo: „Čim je Sovjeti ja R u ­ sija1, onda, razume se, ovaj list ( = „Trgovinski glasnik") odmah po­ lazi od toga da .krv nije voda‘ i da ,samo sloga Slovene spasava1. A kako i ne bi kada se u istom listu veli da ,mi nećemo da se mešamo u unutrašnje ruske poslove'. Svaka ruska vlada koja se oslanja na volju većine, a to se ne može poreći današnjoj, predstavlja za nas Ru­ siju"115).

7.

Dimitrije Ljotić je znao da nije tako. Bolje nego iko drugi u zem­ lji u to vreme, on je osećao i primao udarce komunista na terenu i, razume se, uzvraćao ih. Bio je dobro obavešten i o podrivačkoj delatnosti komunista i u društvu i u vojsci. Iz jednoga mesečnoga izveštaja štaba Primorske armijske oblasti, od 3. oktobra 1940. godine, doznajemo sliku stanja na tome terenu. Tamo se veli za teritoriju Boke Kotorske: „Jača akcija Ljotićevaca izazvala je ogorčenje komu114) Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 91.

U5) Na istom mestu, str. 100.

93

ništa tako, da je između ovih došlo do fizičkog obračuna 30. avgusta u 21,15 časova na pristaništu u Kotoru. Prisutni opštinski redari pokazali su se potpuno nemoćni i nedorasli situaciji. Uhvatili su baš jednoga od napadača, koga je grupa komunista opkolila i dalje zlo­ stavljala. Dotični je čak i pritvoren, ali je na nečiju intervenciju pušten. Noću 31. avgusta do 1. septembra t.g. komunisti su po Koto­ ru na 10-12 mesta c r v e n o m masnom bojom stavili natpise: „tra­ žimo vojni savez sa SSSR, dole skupoća, smrt Ljotiću, dole rat, dole imperij alisti“116).

Dalje se u izveštaju kaže: „1. septembra 1940. jedna grupa ko­ munista pevala je u selu Dragalju, opštine Risan: „Sa Balkana kliče vila, Oj Rusijo majko mila; Ej da mi je i da mogu, Lenjinovu doći grobu, I crvenu nosit robu“ (odelo) . . . po ispevanim pesmama klicali su: Ziveo Staljin, živeo Sovjetski Savez"117). Daju se, dalje, podaci o pojačanoj komunističkoj opasno­ sti i navode stihovi koji se pevaju: „Ne bojmo se braćo Musolina Dok je nama s l o v e n s k o g Staljina" i, dalje, Ne bojmo se braćo Italije Dok je nama s l o v e n s k e Rusije118).

I ovo je u duhu tadašnje zvanične politike i linije KPJ. Na V. Zemaljskoj konferenciji KPJ, koja je održana od 19. do 23. oktobra 1940. godine, isticao je Mitar Bakić: „Pakt o nenapadanju između SSSR-a i Nemačkoj imao je snažnog političkog dejstva u vojsci. Si­ renje reakcionarne buržoaske štampe (alarme Ljotićevog „Biltena") i putem predavanja o vojsci, nastojavalo se je sramnim klevetama i lažima stvoriti mržnju protiv SSSR-a i njegove mirovne politike.

Vlada i Đeneralštab i svi agenti englesko-francuskoga imperijalizma vršili su u vojsci planski i sistematski propagandu za račun Londo­ na i Pariza. Da bi odvojili komuniste od naroda širili su besramne laži i klevete nazivajući nas nemačkim špionima“119).

Komandant Dravskog žandarmerijskog puka izveštava, 27. no­ vembra 1940, o političkoj situaciji na terenu: „Rad pojedinih poli­ tičkih partija i dalje je u potpunom zastoju. Veću aktivnost pokazali 116) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 809. ln ) Na istom mestu.

118) Na istom mestu, str. 810.

U9) Na istom mestu, str. 825.

94

su jedino malobrojne pristalice ilegalnog pokreta Zbor, kao i ko­ munisti"120). U P r o g l a s u CK KPJ od novembra 1940. godine na­ padaju se ljotićevci i pledira za to da zemlja ne „bude uvučena u ovaj imperijalistički pokolj bilo na strani kojeg imperijalističkog blo­ ka1'121) • • . Glavni generalštab je bio obavešten o ovoj razornoj akci­ ji komunista u vojsci. U svome izveštaju Ministru vojske i mornari­ ce od 19 oktobra 1939. veli: „Dolaskom obveznika, koji su bili izlo­ ženi komunističkoj propagandi, kao i dolaskom onih u redove vojs­ ke, koji su zapojeni komunističkim idejama i kao agitatori propovedaju ih, osetilo se odmah, jer su u pojedinim jedinicama prona­ đeni razni komunistički letci. Sve pojave neposlušnosti i nezadovolj­ stva, koje su se sporadično pojavile kod izvesnin aktiviranih jedini­ ca, naročito na teritoriji IV. Armijske oblasti, kao i širenje raznih alarmantnih vesti, delo su komunističkih simpatizera i agitatora koji su ušli u redove vojske"122) . . . U izveštaju od 15. novembra 1939. stoji: „Ne treba smetati s uma da boljševički agent može biti oficir, a naročito podoficir. Kominterna je donela odluku, da se njihove ideje moraju neizostavno ubaciti u aktivne vojske balkanskih drža­ va, a najpre u jugoslovensku vojsku, te su zato votirane ogromne sume novca koje će se staviti na raspoloženje uglednim i veštim poverenicama Kominterne“123).

Ministarstvo vojske i mornarice podnelo je, 26. jula 1940. godine, izveštaj o radu komunista u vojsci na teritoriji Zetske divizijske oblasti. U izveštaju se veli: „Da je rad komunista naročito 1939. i u ovoj godini jako organizovan i veoma aktivan. Njihov rad se sasto­ ji u rasturanju letaka, javnim manifestacijama, pevanju komunis­ tičkih pesama, pozdravljanju komunističkim pozdravom i naročito agitacijom među obveznicima, izazivanje neposlušnosti i uznemiravanje već i onako uznemirenog duha, zbog prilika u svetu“124).

Vlada Cvetković-Maček, koja je svu svoju energiju posvećivala pitanjima Sporazuma, zatvarala je oči pred ovom stvarnošću u voj­ sci, koja je bila još teža među srednjoškolskom i univerzitetskom omladinom. Pošto je vlada želela da ne bude uznemiravana i bežala od ukazivanja na goruće probleme, zabranila je bila i rad Zbora i pohapsila nekoliko njegovih vodećih članova. U trećem pismu knezu Pavlu od 25. decembra 1940. godine Ljotić je pisao: „Do sada je uhap­ šeno preko 100 članova Zbora ili studenata zboraša. Tačan broj i spisak nemam, jer Uprava grada sistemantski onemogućava i poro­ dicama pohapšenih da znaju šta je sa njima, a kamoli m eni“125).

120) 121) U2) 123) 124) 125)

Na istom mestu, str. 949.

Na istom mestu, str. 964.

Na istom mestu, str. 413.

Na istom mestu, str. 439-440.

Na istom mestu, str. 755.

Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 229.

95

U ovome pismu knezu Pavlu Ljotić se osvrnuo i na zabranu Zbo­ ra: „Izdat je komunike o zabrani i rasturanju Zbora 16. decembra 1940, a skoro dve nedelje pre toga vlast u celoj zemlji, po naređenju iz banovina, odnosno ministarstva, počele su pečatiti prostorije i od­ nositi arhive od časnika Pokreta. Nama, međutim, do danas nika­ kvo rešenje o tome nije dato. Po zakonu, pak, mi ne samo da imamo pravo na to rešenje, radi žalbe Državnom savetu, već pre nego što mi dobijemo to rešenje nijedna državna vlast ne može s nama po­ stupati kao sa zabranjenim pokretom. Prema tome, sve što je u zem­ lji do sada preduzeto prema nama kao prema zabranjenom pokre­ tu, ne samo da je formalno ništavno već su sve to radnje nezakonite i kažnjive, dok je vlast za svaku štetu ovim radnjama pričinjenu od­ govorna za naknadu iste uz svoj organ koji je štetu pričinio"126).

Progoni Zbora za vreme vlade Cvetković-Maček bili su gori od onih za vreme vlade Milana Stojadinovića: bez pravne osnove bila su obadva. Cvetkovićevi i Mačekovi progoni Zbora izražavali su se na razne načine: prostorije su zapečaćavane, studentska menza za­ tvorena (istovremeno radile su slobodno četiri menze koje su bile pod kontrolom komunista), brojni su studenti bespravno pohapšeni i držani u zatvoru i onda kada su bile istekle izrečene kazne, vlasti su odbijale da daju obaveštenja o tome gde se pohapšeni nalaze, čak kada su to tražili i njihovi advokati. Neki od pohapšenih su tučeni u zatvoru; nekim licim a koja su bila u službi Opštine grada Beogra­ da nije bilo dozvoljeno da obaveste da su uhapšeni; predsednik op­ štine grada Beograda, Jevrem Tomić, izjavio je pred svedocima, da Dim itrija Ljotića treba ubiti. Zbor je napadan i kao „teroristička organizacija11 iako njegovi članovi nisu nikoga ubili, a od 1937. godi­ ne Zbor je izgubio o s a m svojih članova ubijenih na m estu puš­ kom, nožem, revolverom, bombom i kamom“127). Agenti Uprave gra­ da Beograda stalno su pratili Dim itrija Ljotića i namestili se čak i pred njegovim stanom i beležili imena lica koja mu dolaze: „Zatim je dva dana docnije upravnik grada (Drinčić) naredio agentima da mi saopšte da ni u stan niko ne sme dolaziti, pa je istog dana agent za­ branio dolazak desetorice raznih osoba, među njima i moga rođenoga brata“128).

Kada je Dimitrije Ljotić, zbog ovih šikaniranja, napustio Beo­ grad i otišao svojoj kući u Smederevo za njim je pošao i agent: „Za malo je trebalo da uđe i u kuću. Ali sutradan ušao je za mnom u crkvu, i kada sam ja otišao u svoj vinograd došao je i on za mnom.

Dan zatim, kad sam došao u svoju advokatsku kancelariju, tražio me je sud. Kako je sam bio nedovoljan, zatražio je pomoć, pa su došla 12e) Na istom mestu, str. 227.

127) Na istom mestu, str. 235.

128) j\fa istom mestu, str. 234.

još dva agenta iz Beograda1'129). Kada je „dara prevršila m eru“ D i­ m itrije Ljotić se sklonio u jedan manastir, gde je bio dobro čuvan.

On nije bežao od progona nego od bezakonja. U trećem pismu knezu Pavlu, u kom e ga je obavestio o progonima Zbora, Ljotić je pisao: „I ja Vas m olim da gonjenje ostane, a bezakonje da prestane. Molim Vas, da gonjenje bude produženo, da bi se tako i Vi uverili da ono što danas m islite o m eni i Zboru nije istina, tj. da ste u zabludi. Ako bi Vi gonjenje prekinuli iz milosti, onda biste mogli m isliti da je tačno ono zbog čega ste nas gonili. Zato i ja i Zbor nemamo računa da se gonjenje prekine. A li neka samo bude po zakonu11130).

Svoje sklanjanje Ljotić je objasnio knezu Pavlu kao svoj protest protiv bezakonja koja su vršena od strane vlasti i prema njemu i pre­ ma Zboru: „Ako, dakle, nem a nikakvih zakonskih razloga ni stvarnih potreba da dopadnem u ruke organa Uprave grada Beograda, a pra­ vno postoji osnova za njihovo izuzeće, dok s druge strane postoje razne m ogućnosti da prem a m eni Uprava grada pogazi zakon u ko zna kakvom obimu i obliku, ja sam slobodan da zaključim da je naj­ bolje da ja sam sebi potražim stan za koji ona neće znati. I toga se, uz pomoć Božiju, dosledno držim. I ne m islim takvo stanje menjati, bar koliko do m ene sto ji11131). Iz ovoga skloništa Ljotić je izašao tek posle puča od 27. marta 1941. godine.

Pisac je, u to vrem e, znao da se Ljotić nalazi u jednom ženskom manastiru, ali nije znao u kome. Vezu sa njim održavao je pokojni Ljubomir Šćepanović, sveštenik, koji je bio na radu u Patrijaršiji i koji je bio moj i dobar prijatelj i stariji drug (iz Prizrenske bogo­ slovije) . . . Jedno veče, posle 27. marta 1941, negde u sumrak, poja­ vio se D im itrije Ljotić u oficirskoj uniformi na vratima moga stana (Zahumska 29): kod m ene je, tada, ordžana jedna konferencija sa njim. Pre toga, kada je M ilan Stojadinović raspisao svoje izbore, odr­ žan je u m om e stanu, u ulici Stojana Novakovića, sastanak između Dimitrija Ljotića i A ee Stanojevića; pre toga je došao kod nas moj venčani kum, Branko Stojanović, i obavestio nas o tome da će doći Ljotić sa Acom Stanojevićem . Iako je naš stan bio u parteru, Aca Stanojević, koji je došao fijakerom, s naporom se popeo uz nekoliko basamaka; bio je sasvim ostario).

8.

U vezi progona Zbora, u drugoj polovini 1940. godine, pominje se i sm enjivanje generala Milana Nedića sa položaja Ministra vojske i mornarice. O ovom e sm enjivanju generala Nedića postoji nekoliko 129) Na istom m estu.

ISO) Na istom m estu, str. 235.

131) N a istom m estu, str. 236.

97

verzija. Prema kazivanju Jakoba B. Hoptnera, Nedić je bio došao u sukob sa knezom Pavlom posle bombardovanja Bitolja od strane Italijana. U svome razgovoru sa knezom Pavlom, general Nedić je, izgleda, kritikovao držanje jugoslovenske vlade: „Sa iznenađujućom otvorenošću Nedić je izrazio mišljenje, da Jugoslaviji, da je imala vestu diplomatiju, ne bi bila potrebna vojska! Kad je ovo čuo, knez Pavle je zatražio njegovu ostavku"132).

General Milan Nedić postao je ministrom vojske i mornarice u vladi Cvetković-Maček gde je nasledio svoga brata Milutina Nedića.

Stanislav Krakov, koji je to mogao znati, pominje Memorandum, koji je Milan Nedić, 1. novembra 1940. godine, podneo knezu Pavlu o stanju u vojsci i o naoružanju jugoslovenske armije, koje je bilo vrlo rđavo. Nedić je skretao pažnju na razne nedostatke i u vojsci i u državnoj politici: „Stalno pozivanje i otpuštanje vojnika i držanje aktivnih jedinica postalo je široko polje rada za komunističku propagadnu i propagandu ostalih subverzivnih elemenata, a time je opao moral “133).

General Milan Nedić je tražio jasno opredeljenje i držanje prema zaraćenim stranama: trebalo je da se jasno zna da li se ide sa Ne­ mačkom i Italijom ili Engleskom (Francuska je već bila slomljena): „Mi ne možemo da zatvaramo oči i da previdimo stvarnost. Protiv nas se vrši očevidno strategijsko zaokružavanje, koje će se u najkraće vreme svršiti taktičkim ograničavanjem i našom sramnom kapitu­ lacijom"134). Nedić je ukazivao i na to, da Engleska nije u stanju da efikasno pomogne Grčku, a postoji mogućnost da Italija prodre do Soluna i da se tamo sastane sa Bugarima i da time završi naše stra­ tegijsko zaokružavanje. Onda će nam zapovediti da položimo oružje.

Mi smo potpuno usamljeni. Niko nam ne može niti ozbiljno niti do­ voljno pomoći"135).

Analizirajući položaj u kome se Jugoslavija u to vrem e nalazila Nedić je isticao tri mogućnosti: mobilizaciju i napad na Italijane i prodor prema Solunu i to bi značilo rat sa Osovinom koji bi za nas ispao katastrofalno; traženje pomoći od Sovjetskog Saveza (i on kaže Rusije) nije realno, jer je ona i sama ugrožena od Nemačke: „Njena vojska i njeno vodstvo mnogo je nesposobnije, i ako bi htela da nas u vojnom pogledu pomogne, neće moći, jer je Rusija daleko od Balkana11136). Ostaje pitanje regulisanja odnosa sa Osovinom. Mi­ sli da još ima vremena za to: „Prirodno je što uzimamo u obzir i ovu mogućnost. Ako se na to odlučimo šta postižemo time? Prvo, produžićemo sebi život; drugo, ograničićemo zahteve požudnih suseda 132) 133) 134) 135) lss)

98

Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 261.

Stanislav Krakov, General Milan Nedić, I., str. 91.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 92.

Na istom mestu.

i, najzad, ako izgubimo na kraju izvesne delove naše zemlje da bi za­ dovoljili svoje susede, u svakom slučaju nećemo izgubiti toliko kao kad bismo bili njihov neprijatelj i kada bi nam to bilo silom oteto.

Naprotiv, izgleda mi da će srpski narod, pored Jugoslavije, imati najviše da plati"137).

Krakov veli, da on nije l i č n o čitao Nedićev Memorandum i da je ovaj teskt „bio objavljen u jednom letku koji je bio podeljen među srpskim oficirima u zarobljeničkim logorima u Nemačkoj 1941. godine"138). Zna, veli, međutim, da je ovaj Memorandum postojao, jer je o njemu čuo i lično od Nedića i od pukovnika Masalovića. Mi­ slio je da se original nalazi u ličnoj arhivi kneza Pavla ,,i u njemu je cela istina, koja meni do detalja nije poznata"139). General Milan Ne­ dić je, 8. novembra 1940. godine, prestao biti ministar vojske i mor­ narice. Toga dana izašlo je zvanično saopštenje o tome. Posle toga general Nedić je bio stavljen pod policijsku prismotru. Krakov veli, „kada sam dva ili tri dana kasnije bio došao do njega da ga vidim u njegovom stanu u Nemanjinoj ulici, gde sam na ulazu video dva policijska agenta, koje sam poznavao, ali nisam tome pridavao ni­ kakve važnosti, Nedić mi je već u samome početku, skoro posle poz­ drava rekao: „Molim te, izbegavaj da dolaziš kod mene, jer bi bilo glupo da izgubiš taj lepi položaj koji imaš (Krakov je tada bio dire­ ktor Radio Beograda). Vidiš da motre na sve koji kod m ene dolaze, kao da sam kakav opasan zaverenik, što nikada u životu nisam bio"140).

U jednom komentaru izveštaja Drinskog žandarmerijskog puka od 27. novembra 1940. godine rečeno je u belešci 2 na strani 248-249, od same redakcije izdavanja dokumenata pod naslovom „Aprilski rat 1941“, knj. 1, gde se daju podaci o Ljotiću i Zboru i o izdavanju „Biltena" i ovo: „Ovaj Bilten je preko pukovnika Masalovića, štam­ pan u Ministarstvu vojske. To je dovelo do hapšenja izvesnoga broja istaknutih Ljotićevaca. Milan Nedić je, 1. novembra 1940, pod Ljotićevim uticajem podneo Memorandum knezu Pavlu u kome je sa­ držana Ljotićeva ideja o tešnjem vezivanju Jugoslavije sa H itlerovom Nemačkom. Posle toga Nedić je smenjen, Zbor zabranjen, a neki njegovi istaknuti članovi pohapšeni, jer se smatralo da se radi­ lo o zaveri radi državnoga udara i dovođenja na vlast Liotića i Ne­ dića"141).

Prema izveštaju fon Herena od 25. oktobra 1940. godine u Beo­ gradu su tih dana kružile vesti o nezadovoljstvu jednog dela gene­ raliteta i o nameri da se zbaci knez Pavle, dovede kralj Petar i za­ 137) 138) 139) 14°) 141)

Na istom mestu, str. 93.

Na istom mestu. ]\ja istom mestu, str. 94-95 Na istom mestu, str. 97.

Aprilski rat 1941, str. 949, beleška 2.

99

vede vojna diktatura142). Nešto više od mesac dana pre toga. 29 sep­ tembra 1940. godine, podnelo je Udruženje rezervnih oficira i rat­ nika jednu pretstavku Ministru vojske i mornarice u kojoj traže, da se pazi na „važno pitanje homogenosti naše državne oružane sile, koja se homogenost može postići uklanjanjem iz starešinskoga kadra, tj. iz redova rezervnih oficira i podoficira svih pripadnika narodnih manjina i stvaranjem iz njih specijalnih r a d n i č k i h j e d i n i c a , takođe da u boračkim jedinicama ostanu samo Jugosloveni"143).

Interesantno je napomenuti da je i Dim itrije Ljotić, u svome dru­ gome pismu knezu Pavlu, pisanom 30. avgusta 1940. godine, predla­ gao nešto slično. „Već više od godinu dana“, pisao je Ljotić, „pišem i govorim da ćemo se vojnički rasuti, ako se ne pristupi drugoj for­ maciji operativne vojske. U vek je u vojsci bio najvažniji duh, pa onda ostalo. Ima ljudskog materijala koji je boljeg a ima ga lošijega k v a liteta . . . Hrvati su glavni elemenat rasula u vojsci. Nikakvi palijativi za zavaravanje, za samoobmanu ne pomažu. Vojska koja ne sme da da bojevu municiju vojnicima, pokazuje najbolje svoju vrednost“144). I Ljotić je predlagao stvaranje radničkih i pomoćnih jedi­ nica od svih elemenata koji su smatrani nesigurnim u jednom mo­ gućem ratu.

Posle bombardovanja Bitolja, 5. novembra 1940, u 12.45 i 15.15 časova, nastalo je uzbuđenje u vladi i u javnosti koja je to bombardovanje pripisivala Italijanima. Nešto ovo bombardovanje, a nešto i Memorandum generala Nedića knezu Pavlu bio je povod za smenjivanje generala Milana Nedića sa položaja ministra vojske i mor­ narice. „Sutradan veli se opet u jednom komentaru pozvan od kne­ za Pavla, od je, u prisustvu Cvetkovića, usmeno izložio svoje gledište u vezi sa Memorandumom, dodajući nova objašnjenja u pogledu ne­ spremnosti za rat protiv Osovine. Memorandum je sadržavao spoljnopolitički ideje Ljotića, sa kojim je Nedić održavao prisne veze“145). U komentaru se, dalje, veli: „Pošto su, tom prilikom utvrđe­ ne Nedićeve veze sa Ljotićem, kao i da je Ljotićev Bilten štampan u štamparijji Ministarstva vojske Nedić je bio smenjen i interniran, Ljotićev Zbor zabranjen, Ljotić stavljen u kućni pritvor, a članovi Zbora uglavnom su pohapšeni, jer su ondašnje političke vlasti tvr­ dile da Ljotić sa vodećim članovima Zbora i Nedić sa jednom gru­ pom oficira pripremaju zaveru da u danom momentu izvedu držav­ ni udar i sami dođu na vlast. Tako je Nedić smenjen ne zbog toga što je zahtevao oslonac na Osovinu, jer su marta 1941. to učinili knez Pavle i vlada Cvetković-Maček, već zbog toga što se u njega posumnjalo da sa Ljotićem priprema obaranje Namesništva i vlade Cvet142) 14:i) 144) 14F>)

100

Na istom mestu, str. 856.

Na istom mestu, str. 791.

Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 216.

Aprilski rat 1941, str. 791, 879, beleška 3 na strane 896.

ković-Maček. Tome je, svakako, doprinelo i to što je knez Pavle smatrao da je jedini on pozvan da vodi spoljnu politiku u Jugosla­ viji i nije hteo da dozvoli svome ministru vojske da se meša u njego­ vu kompetenciju"146).

I Cvetković i Maček plašili su se, iako neosnovano, za svoju vlast.

Njihova vlada, sastavljena od heterogenih elemenata, nije imala od­ lučan stav ni u spoljnoj ni u unutrašnjoj politici. I njima su smetali i Dimitrije Ljotić i Zbor i bili su se odlučili da ih ućutkaju i uguše.

Dragiša Cvetković je posle rata, 1953. godine, pokušao da progone Zbora objasni ovako: ,,U tim danima, kada su međunarodne prilike diktovale krajnju opreznost, unutrašnji mir i koncentraciju narod­ nih snaga, Zbor pokreće svoj ilegalni Bilten, napada sporazum sa Hrvatima, kleveta najviše predstavnike vlasti, unosi zabunu u ofi­ cirske redove i konspirira sa budućim zaverenicima. Vrši isti posao, kao i ilegalni komunistički „Proleter"147).

Dragiša Cvetković je ovde, zaista, „prevazišao sebe", jer nijedan od njegovih prigovora nije tačan, a upoređenje Biltena sa komunis­ tičkim „Proleterom" pokazuje da je njegova vlada samo želela da čami u žabokrečini svoje pometenosti. Cvetković je, i ovim, dao do­ kaza koliko su on i njegova vlada previđali stvarnost u kojoj se ze­ mlja nalazila. Ljotićeve veze sa vojskom i interesovanje jednoga dela oficira za njegov Bilten poticali su iz sasvim drugih razloga i imali sasvim drugi cilj — nikako onaj koji im pripisuje Cvetković.

9.

Posle pogibije kralja Aleksandra (9. X. 1934) političke partije su pojačale svoj rad. Kada je kralj poginuo postojala je zvanično samo JNS sa Nikolom Uzunovićem na čelu, koji je u tome momentu bio i predsednik vlade. SDK, koalicija HSS i SDS, radila je za svoj račun odbijajući veze sa vladinom strankom. To isto, na svoj način, i JMS sa Mehmedom Spahom na čelu, i SLJS, sa dr Korošcem na čelu. Pogibija kralja Aleksandra zatekla je dr Vladka Mačeka na izdržavanju kazne u Sremskoj Mitrovici. Kada je, posle kraljeve po­ gibije, Boško Jevtić postao predsednik vlade on je preuzeo i vodstvo JNS i sa njom išao na izbore od 5. maja 1935. godine, da bi ubrzo iza toga bio oboren od Milana Stojadinovića, koji stvara koaliciju sa Korošcem i Spahom. Uspelo mu je da privuče i nekoliko radikala i nekoliko disidenata HSS (Nikola Preka, Marko Kožulj i Mile Mišković)148).

146) Na istom mestu.

147) Članak: Jugoslavija između dva rata. Unutrašnja i spoljna politika Ju­ goslavije. (U „Dokumenti o Jugoslaviji, sv. 4, Pariz 1953, str. 56).

H8) Ferdo Čulinović, Na istom mestu, II, str. 100.

101

Ne bi se moglo uzeti kao tačno Čulinovićevo tvrđenje, da se posle kraljeve smrti u unutrašnjepolitičkom pogledu nije „u svojoj suštini izmenio politički kurs, koji je, kamarila i dotle i nakon ovoga aten­ tata provodila protiv svojih protivnika u zemlji, naročito protiv ko­ munista i kasnije je ipak izvedena neka korektura toga stava prema hrvatskim federalistim a1'149). Nov je bio, pre svega, sam proces oživ­ ljavanja starih i stvaranja novih političkih stranaka. Pored JNS stvorena je Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ), koja je odo­ brena 19. avgusta 1935. godine.

JRZ se opredelila protiv intergralnog jugoslovenstva i za re­ šenje Hrvatskoga pitanja: „Već 18 godina postoji u našem javnom životu jedan krupan nesporazum. Mi smo vazda bili za najšire sa­ mouprave, dok su drugi tražili autonomiju, a treći federaciju. Nitko međutim nije dao tačnu definiciju šta je tražio, a niti odredio sadržinu svojih želja.

Naša osnovna ideja u tom pogledu nalazi se u našem programu.

Mi smo za poštovanje t r i j u i m e n a n a š e ga n a r o d a : Srba, Hrvata i Slovenaca. Mi smo za poštovanje njihove ravnopravnosti i njihove tradicije. Mi želimo uređenje državne uprave u smislu na­ rodnih želja i potreba. Pri tome ostavljamo, da pojedina upravna po­ dručja uređuju svoje potrebne administrativne, privredne, finansijske i socijalne prilike, u koliko su u vezi sa pojedinim krajevima, a na način koji to uređivanje ne bi dovodio u suprotnost sa državom, te s njezinim ciljevima i s njezinim potrebama"150).

I Milan Stojadinović, koji je bio na vlasti od 25. juna 1935. do 5. februara 1939. godine, provodio je s v o j e izbore da bi ubrzo iza toga pao sa vlasti. I on je tvrdio za sebe da je za poštovanje de­ mokratskih principa dok je u praksi bio mnogo više autokrata nego demokrata. „Moja ideja bila je, veli on, da treba težiti dvopartijskom sistemu, slično onome što postoji u SAD i u Velikoj Britaniji. Parti­ je bi obuhvatale celokupnu državnu teritoriju, sa svim njenim raz­ novrsnostima u pogledu vere, narodnosti, istorije i tradicije; bilo bi, po mom m išljenju, neophodno sredstvo da se narodno i državno je­ dinstvo sprovedu u praksi. Kako je dr Maček, sa većinom Hrvata, stajao neodstupno na stanovištu federacije, a ja opet neodstupno na principu unitarnog uređenja države, smatrao sam đa bi to mogla biti formula za obrazovanje dva politička bloka. Na jednoj strani unitaristi — JRZ i svi drugi elem enti koji stoje na toj liniji — a s druge federalisti — HSS, Davidovićevi demokrati, Pribićevićevi sa­ mostalni demokrati, Jovanovićevi zemljoradnici i sve srodne poli­ tičke grupe. Slovenci i bosanski Muslimani, pomešani sa Srbima-radikalima, a Mačekovi Hrvati izmešani sa srpskim opozicionim stran­ 149) Na istom mestu, str. 61. !50) Na istom mestu, str. 105.

102

kama, predstavljali bi odličnu kombinaciju za konačno rešenje na­ šega unutrašnjeg problema i samim tim konsolidovanje države. Pu­ tem slobodne partijske utakmice i slobodnih izbora, Jugoslavija bi dobila državno uređenje, izraženo slobodnom i suverenom voljom naroda, bez ometanja ozgo i bez ikakvog pritiska. To bi bio ujedno i put, po mome mišljenju, da se reši i Hrvatsko pitanje"151).

Ko je živeo pod vladavinom Milana Stojadinovića, ko je za to vreme politički radio i ko je imao pravo glasa na izborima, taj može da zna i iz sopstvenoga iskustva, da je Milan Stojadinović sebe ovde izmislio i ispevao; za vreme njegove vladavine nije bila moguća ni slobodna politička utakmica niti su njegovi izbori bili slobodni i tajni.

Prikazujući ovaj deo svoga rada, Stojadinović je izmišljao stvari.

On je, istovremeno, posvedočio da nije poznavao ni suštinu Hrvat­ skoga pitanja, kako se ono tada postavljalo. Istina, u njegovoj vladi su bila dva Hrvata (najpre Nikola Preka i dr Auer, a posle njihove ostavke, Vjekoslav Miletić i dr Mile Miškulin), koji su predstavljali samo sebe.

Vladavina Milana Stojadinovića bila je otežavana sa nekoliko momenata. On je, prvo, imao u Skupštini jaku opoziciju iz čije se sredine formirao „Specijalni klub“, povezanost jedne grupe aktivi­ sta iza kojih su, po Stojadinovićevom tvrđenju, stajali Boško Jevtić i Petar Zivković. U ovoj se grupi, kako Stojadinović tvrdi, nalazio i Damjan Arnautović, koji je, kako se tada zvanično tvrdilo, pokušao 6. marta 1936. godine atentat na Milana Stojadinovića u Narodnoj skupštini. Stojadinović, a po njegovom kazivanju i knez Pavle, osum ­ njičili su Petra Zivkovića da je on bio inspirator ovoga atentata sa namerom da Stojadinovića ukloni sa vlasti. Stojadinović je koristio ovu priliku da Petra Zivkovića izbaci iz vlade i da za ministra vojske i mornarice dovede armijskoga generala Ljubomira Marića, koji je tada bio načelnik Glavnog generalštaba. Stojadinović kazuje da su se i knez Pavle i on bili uplašili da Petar Zivković ne izvrši vojni udar što on nije ni nameravao. Jedan noćni pokret dva konjička eskadrona Kraljeve garde, koji su trebali da izvode vojničke noćne vežbe, držao je Stojadinovića celu noć u strahu sve dok se nije shva­ tilo o čemu se radi152).

Mnoge veće i teže nezgode imala je Stojadinovićeva vlada i on pri pokušaju da se o z a k o n i Konkordat sa Vatikanom o kome se pregovaralo mnogo pre toga. Konkordat sa Vatikanom želeo je i kralj Aleksandar pa je, još za vreme njegovog života, bio izrađen jedan projekt Konkordata. Konkordat je, u ime jugoslovenske vlade, potpisao dr Ljudevit Auer, 25. jula 1935. godine. Stojadinović je, 23. jula 1937. godine, izneo ovaj Konkordat pred Narodnu skupšti­ 151) Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, str. 350.

152) Na istom mestu, str. 373-392.

103

nu, koja ga je bila primila, ali ga vlada nije iznosila pred Senat. Od 293 poslanika za Konkordat je glasalo 172. Konkordat nije iznet pred Senat zbog masovnog protesta Srpske pravoslavne crkve153).

Analiza učesnika u tzv. Konkordatskoj borbi pokazala je da se u tu stvar bila umešala i partijsko-politička strast ljudi, koji su i inače bili protiv Stojadinovića. Ti elem enti su se bili okupili oko SPC, koja je imala svoje razloge protiv Konkordata. Stvorio se bio jedan širok masovni pokret protiv vlade, koji je ispred sebe bio isturio Crkvu do koje je, mnogima od njih, bilo malo stalo. „Muđutim, veli Stojadinović, svrha kritičara Konkordata nije bila da se čine oprav­ dane zamerke, već da se izazove nezadovoljstvo u narodu i dovede do pada moje vlade"154).

SPC je prema svima narodnim poslanicima, koji su glasali za Konkordat, postupila vrlo oštro: svi su bili isključeni iz crkvene za­ jednice, ali to isklučenje nije dugo trajalo. „Što se tiče mojih odnosa sa SPC, veli Stojadinović, oni su se brzo normalizovali, čim sam pi­ tanje Konkordata skinuo sa dnevnoga reda“153). Izbor dr Gavrila Dožića, mitropolita crnogorsko-primorskog, koji je i ranije imao do­ bre lične veze sa Stojadinovićem, olakšao je premošćavanje jaza iz­ među SPC i Milana Stojadinovića i njegovog režima, koji je napa­ dan sa raznih strana.

U svojim Memoarima Milan Stojadinović je sebe prikazao kao čoveka koji je vladao sa puno obzira prema drugim političkim par­ tijama što, razume se, nije bio slučaj. On piše: „Premda su za vreme moje vlade ostali na snazi raniji politički zakoni, njihova primena je bila sasvim liberalna. Tako je bio mogućan slobodan rad svim biv­ šim strankama, bez obzira što se to kosilo sa postojećim zakonskim propisima. Već i sama moja stranka, JRZ, koja se sastojala iz tri z a ­ branjene' plemenske pa i delimično verske stranke, bila je u su­ protnosti sa slovom zakona. Politički život je naglo uzeo svoje ranije razmere i listovi su ponovo bili puni političkih vesti. Svi su mogli nesmetano da drže zborove pod vedrim nebom, a štampa je pridavala isti značaj govorima i izjavama opozicionih političara11156). I, dalje, veli: ....... Pomenuo sam da je za tri godine moje vlade pomilovano 18.000 političkih krivaca osuđenih od ranijih diktatorskih vlada, da je u vremenu od 1929. do 1934. bilo internirano 38 uglednih politi­ čara, bivših ministara ili narodnih poslanika, a da za vreme moje vlade nije interniran niko, da se u inostranstvu nalazilo toliko odbeglih političkih emigranata iz vremena 1929. do kraja 1934, da im 153) Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, str. 112-113.

154) M ilan Stojad in ović, Ni rat ni pakt, str. 525.

155) Na istom mestu, str. 542 i dalje kod Đ oko Slijepeević, Istorija SPC, II, Minhen 1966, str. 634-647.

156) M ilan Stojadin ović, N i rat ni pakt, str. 550.

104

se ni broja nije znalo, dok za vreme moje vlade niko nije otišao u emigraciju a vratila se ogromna većina"157).

Stojadinović se hvalio da za vreme njegove vlade nije bilo kon­ centracionih logora, da nije bilo progona Jevreja niti uvođenja numerus clausus-a, niti odlaska u emigraciju: „Razlog što nisam doneo nove političke zakone, kojima bi samo bilo sankcionisano postojeće stanje, bio je taj što sam smatrao da se tako važni zakoni ne mogu doneti bez učešća i saglasnosti Hrvata. Inače bi oni svaki, pa i najli­ beralniji zakon, proglasili da je uperen protiv njih i da je stoga ne­ prihvatljiv. Bio sam čvrsto uveren da će doći vreme kada ćemo svi zajedno, a ne samo Srbi i Slovenci, doneti novo političko zakono­ davstvo, u znaku bratske lj ubavi i u duhu demokratskih tradici­ ja. Što do toga nije došlo nije moja krivica"158).

Rasvetljena u svetlosti činjenica, kakve su tada bile u Jugosla­ viji, sva ova kazivanja Stojadinovića o karakteru i smerovima nje­ gove vladavine moraju se označiti bar sa 60% kao netačna. On je bio diktatorska priroda, čovek koji je bio zaljubljen sam u sebe i koji je verovao u trajnost svoje vladavine.

10

.

I pre pogibije kralja Aleksandra podzemna akciia jugoslovenskih komunista se osećala, ali nije bila tako upadljiva kao kasnije za vre­ me vladavine Boška Jevtića, Milana Stojadinovića i Dragiše Cvetkovića i Mačeka. I u tome vremenu najaktivniji nosioci komunistič­ ke propagande u Jugoslaviji bili su studenti. „Dosta je bilo teško rasvetliti učešće i ulogu pojedinih ličnosti u studentskom pokretu.

Osim toga, zbog ilegalnih uslova rada, izvesne ličnosti su ostale ano­ nimne i nepotpuno osvetljene"159). Na Beogradskim univerzitetu okupljali su se studenti-marksisti u ćelijama, kružocima, klubovi­ ma i udruženjima: „Iako se može reći da studenti-marksisti nisu ostvarili osnovni uticaj među većinom studentske omladine kao što su, na primer, činile mlađe generacije studenata na Univerzitetu od sredine tridesetih godina, mora se istaći da su to bile, u odnosu na opšte akcije i aktivnosti Partije u to vreme, najmasovnije i retke, dajući već samim tim značajan otpor i udarac režimu"160).

Početkom tridesetih godina ovoga veka, kada je i Milovan Đilas došao na studije u Beograd, aktivnost studenata-marksista nije bila naročito velika. Razlog je bio u tome što je povezanost studenata 157) Na istom mestu, str. 555.

15S) Na istom mestu, str. 551.

159) Milica Damjanović, Napredni pokret studenata Beogradskog univerzi­ teta, knj. I. Beograd 1966, str. 7.

16°) Na istom mestu, str. 160.

105

sa partijom, koja je bila ilegalna, a rukovodstvo joj se nalazio u inostranstvu, bila slaba — ako je uopšte i postojala. Đilas kazuje da su oni, da bi uopšte pokazali neku aktivnost tražili veze sa studentima građanskih partija, koje su bile u opoziciji šestojanuarskom režimu: ....... Istovremeno smo, veli Đilas, bili povezani sa studentima gra­ đanskih partija koji su bili bolje organizovani. Njihove su grupe bile čvrste, ali manje i neborbene. One su slušale svoja vodstva. Mi nismo imali nikakvog vodstva van nas samih. Onda smo se povezali sa radikalima. Njih je predstavljao Stojan Ivezić, koji je kasnije po­ stao komunista, ali tada je stvarno bio radikal. . . . Čak je primao platu od Stojadinovića. Znam ga kao jednog od vođa radikala na U n iverzitetu. . . Sećam se njihovog letka, koga smo rasturali mi, ova naša gru p a. . . Mi nismo imali drugi letak, nego uzmemo taj od opozicije . . . Mi smo taj letak rasturali na Univerzitetu i sećam se kako smo se bunili i protestvovali: dobićemo batine za letke koji nisu naši. Dakle, bili smo putpuno svesni da su to njihovi letci“161). Đilas, na drugom mestu, kazuje kako je posetio Stojadinovićevu ženu, koja je ležala u jednoj luksuznoj klinici, da bi od nje primio „letke buržoaskih partija11 koje je trebalo rasturati. Ivezić je, jasno je, uveo Milovana Đilasa kod Stojadinovića, koji je bio oštar pro­ tivnik šestojanuarskog režima162). I kasnije se pokazalo da je Sto­ jadinović bio na izvestan način, blokiran od komunista i filokomunista. Braća Nenađ i Dejan Popović bili su usko povezani sa Stojađinovićem. Dejan Popović, simpatizer levice, bio je urednik „Vreme­ na11 i niko osim Đilasa nije znao da je on komunista. Preko njega su dolazila pisma i važne poruke za Partiju zašto je znao još jedino Radovan Vuković163).

Jače oživljavanje i masovnija delatnost komunista na Beograds­ kom univerzitetu počela je posle donošenja Ustava od 3. septembra 3931. godine. Kao njihova prva javna m anifestacija može se smatra­ ti njihov istup u trpezariji Studentskog doma „Kralj Aleksandar" u fazi pripremanja izbora Petra Zivkovića. Radilo se, stvarno, o sku­ pu studenata iz Doma i izvan Doma od kojih većina prisutnih nije znala ni k o je inicijator, ni k o su bili glavni govornici na ovo­ me skupu. Pisac ovoga dela, kao stanovnik Doma, bio je na tome sastanku i dobro je poznavao nekoliko vodećih komunista-studenata iz Crne Gore, koji su držali vatrene govore i postavljali radikalne zahteve (da bi ubrzo sami iščezli i hvatali prvi voz u pravcu Crne Gore). Zahtevali su ne samo ostavku vlade Petra Zivkovića, nego i svrgnuće kralja Aleksandra sa prestola. Situacija je bila i sasvim nova i dosta ozbiljna tako da je među nas došao i tadašnji rektor Beogradskog univerziteta Mitrović (sa Tehničkog fakulteta) i držao 161) Milica Damjanović, isto, II. Beograd 1974 , str .'61 beleška 98.

Milovan Đilas, Memoar of a Bevolv.tionary, str. 44.

163) Na istom mestu, str. 267.

162 )

106

nam govor. „Rektor je u svom e govoru pokazao razumevanje prema zahtevim a studenata i dao pozitivan odgovor na njihove želje. U sličnom duhu govorio je i profesor dr Boža Marković11164). Rektor Mitrović nam je tada rekao, da bi on nama dao i topove samo kada bi ih imao.

Prva uzbuna u Studentskom Domu bila je 6. novembra 1931. go­ dine; dem onstracije su bile obnovljene i 7. i 8. novembra. D em on­ stracije od 8. novembra, na sam dan izbora, bile su najogorčenije i najorganizovanije: „Na prozorima i balkonima Doma bile su izlepljene parole protiv Petra Zivkovića, protiv glasanja na izborima, pro­ tiv tiranije, policijskih žbira i špijuna. Dem onstracije su trajale od jutra do večera; na njim a su studenti govorili narodu koji se okup­ lja o . . . Posle 8 časova iz Doma je, uprkos zabrani univerzitetskih vlasti, izašlo na ulicu 24 studenta. Većina njih je pohapšena i odve­ dena u Upravu grada, u kojoj su proveli celu noć, ali su sutradan bili pušteni; jedino student m edecine, Radoje Lakić, koji je teže povređen, prenesen je na bolničko lečenje“163 Za grupu, koja je bila na čelu ovih demonstracija (Milovan Đilas, Stefan Mitrović, Đorđe i Nikola Lopičić, Boriša Kovačević, Venijamin Marinković, Jovan Marinović i Radovan Vuković) veli se danas, „da nije imala organizacionu vezu sa Partijom. Ona je koristila le­ galne m ogućnosti delovanja preko socijalne literature i bila uglav­ nom pod njenim uticajem. Preko ove literature grupa je ispoljavala svoju progresivnost, težnje, nezadovoljstvo sa postojećim društvenim poretkom itd. To nije bila neka čvrsta grupa niti je imala svoj fo­ rum i sekretara. Međutim, iako je bez jasnog programa ti prvoj fazi postojanja, ona je, ipak, za razliku od građanskih organizacija (de­ mokrati, zemljoradnici, samostalni demokrati) imala određeniji i progresivniji program i cilj“166).

U svojim Memoarima pokazao je Milovan Đilas, jedan od organi­ zatora i rukovodilaca ovih demonstracija, kako su one pripremane i isvedene. I za sebe i za svoju grupu veli da ih je najviše povezivalo zajedničko interesiranje za književnost i politiku: „Mi nismo bili istoga m išljenja sa starijim komunistima, koji su odricali svaki oblik zajedničke akcije sa buržoazijom. Sada smo bili prilično začuđeni preteranom obazrivošću i konspirativnošću buržoaskih partija. Mla­ di ljudi iz buržoaskih partija, većinom deca bogatih porodica, imali su realnije poglede na politiku1*167). Đilas, dalje, kazuje, kako se go­ dinama stideo što je rasturao buržoaske letke: „Mi nismo još bili ko­ munisti, mi smo bili počeli da se takmičimo jedan sa drugim u ste164) 165) 16C) 167)

Milica Damjanović, II, str. 67.

Na istom mestu, str. 67-68.

Na istom mestu, str. 62.

Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 40.

107

penu neprijateljstva prema buržoaziji. Kasnije je ova igra dobila karakter duboke ,klasne mržnje‘“168).

Da bi i spoljašnje pokazao ovo svoje urastanje u klasnu mržnju i svoje komunističko opredelenje Đilas je, u to vreme, nosio ,,rubašku“ kroja kakvu je imao i Staljin. Tadašnji krug oko njega, meni dobro poznat, bio je mnogo skromniji od njega u svome isticanju, ali niko ni od njih nije prikrivao svoje marksističko opredelenje. Đilas je, ipak, bio najinteresantniji među njima i bio najviše literat. On je prikazao kako su se demonstracije razvijale i kako su se završile169). „Niko od nas levičara nije tada shvatao pravi značaj demonstracija.

Rezultati su, međutim, ubrzo postali jasni. Buržoaske partije su iz­ gubile kontrolu. U demonstracijama su one bile umerenije i nisu se mogle nigde videti“170). Milica Damjanović veli tačno, da je za ove levičare „samo postojanje Sovjetskog Saveza i komunizma kao ideje, koja se nasleđivala i prenosila s organizacije na organizaciju imala izvestan kontinuitet, bila je osnovni oslonac i orijentacija tim levo orijentisanim studentima, koji su sami sebe smatrali komunisti­ ma"m).

Studentske demonstracije u novembru 1931. godine bile su i znak za uzbunu i dokaz da su i pod režimom diktature moguće demonstra­ cije. Neki krugovi nekih partija pružali su, svakako iz svojih razlo­ ga, moralnu podršku ovim demonstracijama. „Već u toku demonstra­ cija, a naročito onih koje su održane na sam dan izbora, 8. novembra, publika je mahanjem ruku bodrila demonstrante i odobravala nji­ hov revolt — kako to stoji u izveštaju Uprave grada Beograda, a tako se sećaju i mnogi učesnici. To se može dalje zaključiti na osno­ vu niza čestitki koje su studenti tih dana primili i podrške naročito od građana Beograda. Veliko priznaje studentima bilo je nesumnjivo ono koje su im odali lideri Demokratske i Zemljoradničke stranke, kada su u nacrtu svoga Osvrta na trogodišnjicu vladavine diktature zapisali da je „prvi glasniji pokret u omladini primila cela zemlja kao glas svoje savesti11172 Beogradski univerzitet postajao je sve više tvrđava studenatakomunista da bi, na kraju, potpao pod njihov uticaj •— posle doga­ đaja od 7. decembra 1931. godine, dr Čeda Mitrović podneo je ostav­ ku na položaj rektora Univerziteta, a na njegovo mesto bio je iza­ bran dr Vlada Petković (geolog), „koji je takođe pokazivao puno ra~ zumevanje za studentske zahteve i volju za saradnju sa njima"173).

Nekoliko univerzitetskih profesora podržavali su studente komuni­ ,6S) 169) 17CI) 171) 172) 17S)

108

Na istom mestu, str. 44. x»j-a istom mestu, str. 49-53.

Na istom mestu, str. 52.

Milica Damjanović, Na istom iv; Na istom mestu, str. 6?>.

Na istom mestu, str. 74.

II, str. 62.

ste iMileta Novaković, Doka Jovanović, Mihailo Ilić, Boža Marković, £>orđe Tasić. Kirilo S a v ić)174). Pokušaj Vladimira Corovića da kao rektor zavede red na Univerzitetu nije uspeo. Cela levica kao i ulevo orijentisani profesori onemogućavali su Coroviću da zavede red na Univerzitetu. Od svih tadašnjih rektora Beogradskoga univerzi­ teta on je jedini podržavao studente nacionaliste. Studenti-komunisti su tražili Čorovićevu ostavku, a 5. aprila 1936. godine dem oli­ rali su njegov stan175). Čorović je ipak uspeo da zavede „univerzitetsku policiju*1. Gene­ ralni štrajk studenata Beogradskoga univerziteta, koji je trajao mesec dana, imao je za posledicu Čorovićevu ostavku. „On je morao da ide, a poslije njega je došao za rektora dr Dragoslav Jovanović, koji je zajedno sa studentima branio autonomiju Univerziteta, spre­ čavajući policijske i žandarmske provale u prostorije Univerziteta, a naročito u historijsku fizičku salu, u kojoj su bili održavani mnogi i mnogi sastanci, predavanja i m anifestacije, na koje su dolazili i radnici**176).

Levo orijentisani studenti, a delimično i studenti-komunisti dobijali su idejnu i političku hranu od levo orijentisanih intelektualaca i od levice pojedinih političkih partija. Ovo se, najviše, odnosi na Demokratsku i Zemljoradničku stranku, koje su imale svoje levo krilo, koje je postalo naročito aktivno posle VII. kongresa Komin terne na kome su bile proglašene parole Narodnoga fronta u svim zemljama. Posle VII. kongresa Kominterne, održanog 1935. godine, pojačala je i KPJ svoju ilegalnu delatnost, naročito svoju ilegalnu štampu, koja je dopirala i do građanskih političara koji su se iz nje obaveštavali o događajima u svetu177). Od Zemljoradničke stranke zalagao se za Narodni front dr Dragoljub Jovanović, koji je for­ mirao svoju posebnu stranku i imao, jedno vreme, priličan uticaj na studente se sela (sećam se: odlazili smo noću na razgovor sa njim u njegov privatni stan u Profesorskoj koloniji). Unutar Demokrat­ ske stranke bila se formirala grupa narodnofrontovaca na čelu sa dr.

Ivanom Ribarom, koji je bio i član Izvršnog odbora stranke. Ovoj grupi su pripadali: Bena Milovanović, Čeda Plećević, dr Dragan Smiljanić, sa kojima je bio povezan i Života Milojković, bivši član KPJ. Plećević je, posle Majskih izbora 1935. godine „poduzeo akciju za jedinstvenu borbu unutar Udružene opozicije**178). ,,I ja sam se“, veli Ribar, „na sastancima Izvršnog odbora Demokratske stranke solidarisao sa Čedom Plećevićem i sa njim sam zajedno radio na te­ 174) 175) 176) 177) 178)

Na istom mestu, str. 74.

Na istom mestu, str. 232.

Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, III, str. 76.

Na istom mestu, str. 139.

Na istom mestu, II., str. 208.

109

renu održavajući nedopuštene konferencije, pa sam tako postao i je­ dan od učesnika pomenute „Aranđelovačke akcije“179).

U atmosferi narodnofrontvštine bio je krajem avgusta 1935. go­ dine, održan veliki zbor u Kragujevcu. Ovaj miting kragujevački radnici nazvalu su „zbor Narodnog fronta slobode protiv pljačke, političkog nasilja, korupcije, fašizma i rata, za hleb, mir i slobo­ du"180). Ivan Ribar je, već tada, bio instrumenat KPJ unutar Demo­ kratske partije. „Povodom njenog (KPJ) obraćanja vodstvu Udružene opozicije za saradnju na Narodnim frontom, razgovarao sam sa Davidovićem o opasnostima koje prete našoj zemlji od domaće i strane reakcije. Razume se da sam pokušavao pridobiti Davidovića za Na­ rodni front, koji bi bio sličan onome koji je već postojao u Francuskoj, a koji je omogućio francuskoj opoziciji da preuzme v la s t . . . Davidović nije bio protiv Fronta, ali su bili protivni njegovi prvi saradnici u vodstvu stranke. On lično ćutke je priznao, da ne kažem odo­ brio, moje sudelovanje na sastancima za osnivanje Fronta, na koji­ ma su sudelovali predstavnici Republičke, Demokratske i Zemljo­ radničke stranke, a s ovima još neki vanstranački levičari. Ja sam bio i u Inicijativnom odboru, a sa mnom i od strane demokrata, kao delegat dr Sm iljanić!‘181).

Na zbor u Kragujevcu „došao je ogroman broj studenata, a Udru­ ženje studenata Kragujevčana učestvovalo je direktno u njegovoj organizaciji i odredilo svog predstavnika koji će govoriti na zboru.

Sličnu ulogu imali su studenti i na opozicionom zboru u Šapcu, ok­ tobra iste godine"182). Studenti-kom unisti učestvovali su u organizovanju zborova Narodnoga fronta u raznim delovima zemlje, naroči­ to u organizovanju zbora na Belvederu kod Cetinja, koji je održan 26. juna 1936. godine, i na kome je bilo deset mrtvih i više od četr­ deset ranjenih lica183).

Iako je većina političkih prijatelja Svetozara Pribićevića bila aktivna u SDK narodnofrontovština je bila prodrla i u njihove redo­ ve. Dvojica najaktivnijih, Sava Kosanović i Srđan Budisavljević, postali su mnogo više od toga. To im nije bilo teško učiniti posle po­ litičke i ideološke digresije, koju je učinio Svetozar Pribićević. On se, u negiranju svoje političke prošlosti, bio u emigraciji toliko pri­ bližio komunistima, da mu je „Proleter", organ KPJ, doneo nekro­ log: „Na kraju nekrologa se kaže da se na sprovodu Svetozara Pribicevića u Pragu, u ime čehoslovačke KP, oprostio sa njim senator drug Nedvjed. Na grob je bio položen i vijenac KPJ"184). „Što se ti179) 180) 1®1) 182)

Na istom mestu, III., str. 208.

Na istom mestu, III., str. 34.

Na istom mestu, str. 74.

Milica Damjanović, Na istom mestu, II., str. 282.

183 ) Na istom mestu.

184) Na istom mestu, III, str. 43.

110

će Pribićevića, pisao je Sava N. Kosanović, u opširnom predgovoru pribićevićevoj knjizi ,Diktatura kralja Aleksandra1, lično i njegovog opšteg političkog gledanja, jasno je i bez naročitog isticanja, da bi on, da je živ dočekao 1941, svom svojom energijom i dinamičnom lič­ nošću stao uz Tita i Narodnooslobodilačku borbu. Celoga života bo­ rio se za jedinstvo, protiv šovinizma i za ostvarenje države. Bio je jasan predstavnik ideje Narodnog fronta, kome je već 1931. davao potpuno revolucionarni karakter. Vrlo je rano revidirao svoj stav prema komunistima i tražio iskrenu saradnju (Na odru Pribićevićevom u Pragu, septembra 1936, venac CK KPJ imao je naročiti značaj i zbog budućnosti i zbog ocene Pribićevićeve ličnosti)"185).

Studenti-komunisti su bili glavni pokretači i organizatori raznih demonstracija i izgreda protiv vlasti. U demonstracijama, koje je partija priredila, 1. marta 1936. godine, u Radničkoj komori učestvo­ vali su, zajedno sa studentima, i radnici186). Da bi snažnije uticali na šire narodne mase studenti-komunisti su osnivali i z a v i č a j n a udruženja u provincijama pod vidom udruženja za kulturni rad187).

Pod vidom zaštite demokratije i ideja slobode studenti-komunisti iskorišćavali su i unutrašnje političke i spoljnopolitičke događaje (poseta Eduarda Beneša, grofa Ćana, Ivana Delbosa, pripajanje Au­ strije Nemačkoj).

Uporedo sa porastom aktivnosti KPJ pojačavala se i akcija studenata-komunista. Sa menjanjem taktike CK KPJ menjala bi se i taktika rada studenata-komunista. Studenti-komunisti su i dalje jav­ no napadali vlast i tajno je podrivali gde god su mogli. U godinama pred Drugi svetski rat zemlja je bila preplavljena prokomunističkom literaturom i komunističkom propagandnim materijalom, koji se štampao ilegalno. „Sedma sila“ , izdavačko preduzeće novinara, ob­ javljivalo je popularne stvari o Sovjetskom Savezu, kojima je vršena masovna propaganda u zemlji. Sovjetski Savez je prikazivan kao zemlja blagostanja sa jakom i nepobedivom vojskom. To je činjeno i pored toga što je i partijsko rukovodstvo KPJ dobro znalo da sve to nije bilo istina. Sam Tito je, za vreme, svoga boravka u Moskvi 1935. godine, to sve video i kasnije kazivao: „Vidio sam mnogo dok sam bio u Moskvi. Dok sam tamo radio uočio sam razne stvari koje ne valjaju, video sam mnogo karijerizma i laktaštva, razgovarao sam sa kolhoznicima, video sam kad neki kolhoznik hoće da kaže, drugi ga gurne laktom. Ljudi u Moskvi su se nekako sklanjali jedan od drugoga, ustezali se da govore, svaki čas je bilo hapšenja, nestajali su ljudi preko noći, niko nije smio da pita kuda su odvedeni. Vidio sam mnogo, mnogo nepravdi. . . Sve sam ja to tada vidio, ali uzroci 185) Svetozar Pribićević, Diktatura kralja Aleksandra, Beograd 1952, str.

X X X V III. 186) Milica Damjanović, Na istom mestu, II. str. 282.

187) Na istom mestu, str. 282-283.

111

svega toga nisu mi bili toliko jasni kao danas, jer danas je čitava stvar otišla mnogo dalje. Ali m o j a r e v o l u c i o n a r n a d u ž ­ n o s t nalagala je tada da to ne kritikujem i da ne pomažem tuđu propagandu protiv te zemlje, pošto je SSSR bio tada jedina zemlja u kojoj je izvršena revolucija i u kojoj je trebalo da se izgradi soci­ jalizam. Smatrao sam da ne treba voditi propagandu protiv te zem­ lje, nego da mi je prva dužnost da vodim propagandu u svojoj zem­ lji za socijalizam"188).

Događaji okolo Jugoslavije, a naročito italijanska okupacija Alba­ nije i ulazak Nemaca u Čehoslovačku, uticali su i na KPJ da u svo­ joj propagandi počne da se bavi i pitanjem odbrane zemlje. Eduard Kardelj je u „Proleteru'1 (za maj 1939) pisao: „Vlada Cvetkovića mora dakle u interesu odbrane nezavisnosti države da padne, a mo­ ra da ju zameni jedna zbilja narodna vlada demokrati je, nacionalne sloge i ravnopravnosti, vlada koja će raditi na poboljšavanju soci­ jalnog položaja radnog naroda i koja će zbog tog svoga rada imati sve uslove zato, da zaista postane vlada nesalom ljive narodne odbrane“18S).

Jugoslovenski komunisti, a to znači i studenti-komunisti, su još tokom cele 1939. godine smatrali Francusku i Veliku Britaniju za imperijalističke zemlje. U t r e ć e m otvorenom pismu bosanskohercegovačkih studenata od 1. decembra 1939. godine veli se, „da englesko-franeuski vladajući krugovi ne žele mir, niti borbu protiv napadača . . . Stara je politika engleskih lordova, da uvlače male na­ rode u pokolj radi svojih interesa. To su oni uvijek radili, to su uči­ nili i danas kada su preko poljske nenarodne vlade uvukli poljski narod u rat, to isto oni žele da učine i s nama i s drugim balkanskim narodima — da našom krvlju sačuvamo njihova bogatstva"190).

Optužujući poljsku vladu zbog toga što je Nemačka napala poljs­ ku bosansko-hercegovački studenti-komunisti napadaju istovremeno i jugoslovenske vlastodršce što „oni žele da nas povežu uz ratujuću stranu englesko-francuskog bloka i zato oni sprečavaju vođenje mi­ rovne politike saveza balkanskih država sa oslonom na Sovjetski Sa­ vez . . . Protiv narodne snage radi, kako kod nas, tako i u ostalim balkanskim zemljama, da nas uvuku u rat na strani Engleske i Fran­ cuske. Ratni huškači, agenti englesko-francuskog bloka, koji su u do­ ba stvarne opasnosti Hitlerovog fašizma za našu zemlju spokojno ćutali, šire danas štampom i svim drugim stredstvima 1 a ž o Hitlerovoj opasnosti, kako bi nas pripremili za uvlačenje u rat na englesko-francuskoj strani1*191). i83) Vladimir Dedidijer, Josip Broz Tito. Prilozi za bigrafiju. Beograd 1953, str. 240.

189) Aprilski rat 1941. . . , str. 210. !90) Na istom mestu, str. 488-489.

191) Na istom mestu, str. 492.

112

0 godišnjici izbijanja Drugog svetskog rata izdao je CK KPJ je­ dan proglas radnicima, seljacim a i građanima i oficirima i vojnici­ ma Jugoslavije. Proglas pozdravlja zaključivanje pakta između Ne­ mačke i Sovjetskog Saveza, koji je od velike koristi i za male na­ rode. Pozdravlja pripajanje Baltičkih zemalja SSSR-u kao i Zapadne Ukrajine, B jelorusije, Bukovine i Besarabije: „Pakt o nenapadanju izm eđu Sovjetskog Saveza i Nem ačke nije bio nikakva izdaja nače­ la spoljne politike Sovjetskog Saveza, kao što su to tvrdili i još da­ nas tvrde neprijatelji SSSR-a, nego naprotiv veliki uspeh ogromnih napora koje je Sovjetski Savez doprineo da bi sačuvao mir, to je u duhu dosledne politike mira, koju sprovodi SSSR, ali koju su stalno izigravali engleski, francuski i drugi imperijalisti. No to je bila ujedno i velika pobeda nad ovim podmuklim ratnim potpaljivačima i neprijateljim a SSSR-a, koji su h teli uvući ostale narode pa i SSSR u rat da vade za njih kestenje iz vatre“192).

Proglas napada dalje jugoslovensku vladu zbog popuštanja nemačkim i italijanskim im perijalistim a, koji nastoje „da balkanske zem lje pretvore u svoje kolonije. Balkanskim zemljama, a u prvom redu Jugoslaviji, oni nam eću nepodnošljive ekonomske uslove. Oni diktiraju šta i koliko životnih namirnica treba Jugoslavija da izveze ne pitajući od čega će narodi Jugoslavije ove zime ž iv e ti. . . Umesto da slušaju glas naroda, koji sve odlučnije traži oslanjanje na SSSR, neodgovorni upravljači Jugoslavije sve se jače vezuju uz Rim i Ber­ lin samo da bi sačuvali vlast i protiv volje naroda. Radi toga oni se igraju sudbinom i nezavisnošću naroda Jugoslavije"193).

1 u toku 1940. godine nalazila se KPJ na vrlo klizavom spoljnopolitičkom terenu. Francuska i Velika Britanija bile su i dalje k l a ­ s n i n e p r i j a t e l j i koje je trebalo uništiti. Nemačka je, posle potpisivanja nem ačko-sovjetskoga pakta, prestala da igra neku ulo­ gu u kom unističkoj propagandi; samo je Italija bila jasno označena kao neprijatelj Jugoslavije. I pored činjenice da su i Tito i Kardelj, i oni drugi koji su živeli u SSSR-u, znali kakvo je stanje tamo, oni uporno produžuju da ističu ovu zem lju kao socijalni uzor i kao bra­ nioca mira m alih naroda. U proglasu CK KPJ od avgusta 1940. godi­ ne stoji: „Vlada Cvetković-M aček je doduše pod pritiskom naroda priznala SSSR i uspostavila diplomatske i trgovačke odnose (24. ju­ na), ali ona na delu pokazuje svoje neprijateljsko držanje prema zemlji socijalizma, jer ne dozvoljava i potajno naređuje da se za­ branjuju knjige o SSSR, a Banovina Hrvatska i pop Korošec zabraniće stvaranje društva prijatelja Sovjetskog Saveza, dočim već po­ stoje odavno i slobodno se organizuju društva prijatelja Nemačke, Italije i Engleske"194).

192) Fotokopija kod pisca.

193) Isto. m ) A prilski rat 1941, str. 772.

113

Peta Zemaljska konferencija KPJ, koja je održana od 19. do 23. oktobra 1940. godine, ističe da su zapadne (male) države i Fran­ cuska „postale u toku ove godine žrtve ratnohuškačke politike en­ gleskih i francuskih imperijalista i osvajačkih nemačkih i italijanskih imperijalista'1195). Zbog uticaja „engleskog imperijalizma“ našla se i Grčka u ratu i „postala ratno poprište razračunavanja imperija­ lističkih velesila na Balkanu"196).

Tek od ovoga momenta našla je KPJ da prenošenje rata na Bal­ kan ugrožava Jugoslaviju: „Nezavisnost naroda Jugoslavije nalazi se u velikoj opasnosti. Agenti iz oba imeprijalistička bloka rade svim silama da gurnu Jugoslaviju u rat, već se počelo i sa provokacijama na granici Jugoslavije (Bitolj). Susjedne totalitarističke sile svakim danom prave sve veći pritisak na male narode na Balkanu, a naročito na Jugoslaviju tražeći da se potpuno potčini njihovim ratnim potre­ bama i ciljevima"167). U svetlosti tadašnje spoljnopolitičke situacije u kojoj se nalazila Jugoslavija, kritikovana je dotadašnja linija CK KPJ o odbrani zemlje. Ta je linija, navodno, nepravilno shvaćena: „Zbog nepravilne ocjene međunarodne i unutrašnje situacije i nerazumevanja linije CK-a po pitanju odbrane zemlje, drugovi u Crnoj Gori bacaju u aprilu 1940. godine parolu o demobilizaciji, koja je stvorila zabunu među masama i učinila velike štete Partiji, oslabila politički uticaj Partije u Crnoj Gori i otežavala organizacioni i po­ litički rad Partije u Crnoj Gori"198). Traženo je „neumorno i uporno raskrinkavanje razne ratne propagande, razne agente imperijali­ stičkih osvajača iz oba imperijalistička bloka u vladi i izvan vlade, koji rade protiv interesa naroda i ugrožavaju nezavisnost Jugosla­ vije"199).

Ova politika obazrive miroljubivosti, koja zrači iz zvaničnih do­ kumenata CK KPJ, nije se odgovarajuće odražavala na držanje i rad studenata-komunista. Kada je izbio g r a đ a n s k i r a t u Spa­ ri iji jugoslovenski komunisti-stuđenti su prihvatili poziv da idu tamo i da se bore. „Kad je Partija uputila poziv za odlazak u Španiju na front borbe protiv fašizma, koji je ugrožavao nezavisnost i slobodu španskog naroda, veći broj studenata ostavio je nauku i na djelu dokazao solidarnost napredne jugoslovenske omladine s međunarod­ nom radničkom klasom"200). Tito je, po povratku iz Moskve krajem 1938. godine, na sastanku sa Milovanom Đilasom u Zagrebu, ovome poverio organizovanje slanja dobrovoljaca iz Srbije u Španiju: „Hi­ ljade ljudi bilo je spremno da ide u Španiju, samo da je bilo uslova 1S5) 196) 197) 193) 199) 200 )

114

Na istom mestu, str. 834.

Na istom mestu, str. 835.

Na istom mestu, str. 837.

Na istom mestu, str. 844.

Na istom mestu, str. 848.

Dr jvan Rabir, Nt istom mestu, III, str. 79.

za to, to jest da su vlasti davale pasoše i da je bilo novaca za put“20J).

I Đilas svedoći, da je on bio nadležan za slanje dobrovoljaca iz Sr­ bije u Španiju i da su među onima koje je on poslao u španiju bili i Sveta Popović i Blagoje Nešković sa ženom: „Većina je jedno­ stavno otišla za Pariz na izložbu, uspostavila lične veze i otišla za španiju. Tito mi je dao prvi novac, jedan relativno mali iznos, a Zujović drugi“202).

Plan sa lađom, koja je trebalo da prihvati dobrovoljce iz Crne Gore za Španiju u Crnogorskom Primorju propao je. Organizatori toga plana, Gorkić i Adolf Muk, nisu imali uspeha. Plan je otkriven, Adolf Muk uhapšen i celu stvar otkrio policiji203). „Najveći deo ljudi koji je odlazio za Španiju nije mogao da nabavi sredstva za put. Zbog toga je Partija otpočela da skuplja dobrovoljne priloge. Posebnim putem išli su iz Jugoslavije oni ljudi koji su ranije bivali hapšeni ili bili kompromitovani kao levičari, pa im policija nije davala pasoše.

Oni su se morali prebacivati iz Jugoslavije u Austriju, pa opet bez pasoša za Švaj carsku i iz Švaj carske u Francusku pa tek onda u Španiju. To je bio vrlo dug i opasan put204).

Doprinos Jugoslovena komunista u španskom građanskom ratu nije bio mali. U Španiji je učestvovalo oko 1.500 Jugoslovena među kojima je bio priličan broj intelektualaca: „Gubici koje su Jugosloveni pretrpeli u Španiji bili su vrlo visoki. Skoro polovina je po­ ginula. 300 je bilo ranjeno, a 350 Jugoslovena nalazilo se posle sloma Španije u logorima na francusko-španskoj granici. Od ovih drugo­ va 300 uspeli su da pobegnu ili da se izvuku iz logora, da stignu u Jugoslaviju i da uzmu učešća u ratu 1941-45. Ovi ljudi koji su se borili za slobodu Španije stekli su dragoceno vojno iskustvo koje je bilo korisno za njihovu zemlju. Danas u Jugoslaviji, u narodnoj ar­ miji, ima 24 generala ,Španca‘, kako ih kod nas zovu, a ,Španaca‘ ima i među visokim funkcionerima državnog aparata”205).

11 .

U političko-propagandnoj aktivnosti studenata-komunista pred Drugi svetski rat naročito značaj je imala akcija „branićemo zemlju'1.

To je bila parola, koju je lansirao „Studentski odbor za odbranu zemlje, koji je došao na mesto „Mirovnog odbora om ladine11. Na če­ lu „Studentskog odbora za odbranu zem lje11 nalazio se Voja Nikolić, student tehnike. Ova akcija je oživela posle ulaska nemačkih trupa 201) 202) 203) 204)

V ladim ir D edijer, Na istom m estu, str. 253.

M ilovan Đ ilas, Na istom m estu, str. 265.

Na istom m estu, str. 266-268; I. Ribar, Na istom m estu, III, str. 80-81.

V ladim ir D edijer, Na istom m estu, str. 254.

205) Na istom mestu, str. 275.

115

u Čehoslovačku, 15. marta 1939. godine, a dolazila je do izraza i u manifestacijama sa partijskim parolama. U propagandne svrhe ovaj odbor je izradio male trake „u obliku državne trobojke sa natpisom, ,branićemo zemlju* koje su studenti delili građanima"206). Kao i u svo­ jim drugim akcijama studenti-komunisti su i u ovoj mobilisali razne omladinske organizacije i, 22. aprila 1939. godine, održali veliki zbor u Fizičkoj sali Univerziteta. Osnovan je i Savez omladinskih orga­ nizacija za odbranu zemlje. „Ovo je u godinama uoči Drugog svets­ kog rata bila jedna od najuspelijih političkih manifestacija Partije uopšte, a napose studentskog pokreta"207). Na čelu Saveza omladins­ kih organizacija stajao je jedan Odbor u čiji je sastav ušao i Stu­ dentski odbor za odbranu zemlje. Akcioni odbor stručnih students­ kih udruženja (AOSSU), koji je rukovodio svim akcijama studenata-komunista, resio je, 25. aprila 1939. godine, da povede široku akciju za prikupljanje dobrovoljnih priloga od profesora i prijatelja za potrebe Studentskog odbora za ođbarnu zemlje — putem raznih crteža, markica i slično208).

Početkom aprila 1939. godine uputio je AOSSU Glavnom gene­ ralštabu molbu, predlog i plan za vojničko osposobljavanje stude­ nata. Tražene su vojne starešine, koje će voditi vojničke kurseve, kao i oružje i vojničko odelo. Zahtevu studenata je udovoljeno i po­ lovinom maja 1939. godine počele su vežbe koje su se održavale na Banjici i trajale mesec dana. Kada su, polovinom juna, završeni ovi kursevi održana je svečanost dva dobrovaljačka bataljona, kojoj su prisustvovali i oficiri koji su studentima držali predavanja. Ovoj svečanosti su prisustvovali i general Dušan Simović, načelnik gene­ ralštaba, i general Milutin Nedić, tada ministar vojske i mornarice, „koji su zahvalili rektoru, što su studenti dobrovoljno pokazali snaž­ nu volju za odbranu zem lje i naroda"209).

Komunistima je, i ovaj put uspelo, da obmanu najviše vojne fak­ tore, koji nisu mogli da shvate o čemu se radi. To je, međutim, shva­ tila policija, kojoj su metodi rada studenata-komunista bili dobro poznati. Uprava grada Beograda, odnosno upravnik Drinčić, izvestio je, 1. juna 1939. godine, Glavni generalštab o ovoj akciji stude­ nata-komunista. U izveštaju se veli: „Naši studenti marksisti ne libe se da crvenu zastavu na svojim grudima zamene državnom nacio­ nalnom trobojkom, za koju vele, da će dati i svoje živote ako je po­ trebno. Naravno, treba razumeti: samo u borbi protiv totalitarnih neprijatelja.

Idući tom linijom, marksisti sa levičarskim elementima uspeli su da u svoje ruke uzmu sva važnija studentska udruženja, menze 206) 207) 2°8) 209)

116

M ilica D am janović, Na istom m estu, II, str. 333.

Na istom m estu, str. 334.

Na istom m estu, str. 335.

Na istom m estu , str. 336.

i domove studenata i studentkinja, pa i razne fondove za pomaganje siromašnih studenata i time okupirali ceo život studenata ovdašnjeg Univerziteta zajedno sa zgradama i većinom profesora, koji blago­ naklono gledaju na levičarstvo akademske omladine11210).

Od političkih ljudu tadašnje Jugoslavije prvi je bio Dimitrije Ljotić koji je shvatio pravi smisao i cilj ove komunističke akcije. U svome Biltenu od 3. maja 1939. godine Ljotić je pisao: „Komunisti su sad maskirani kao nacionalisti. Istina, tu reč ne izgovaraju, ali nose trobojku. Istina, trobojka nije dovoljna. Otuda su stavili nat­ pis: „braničemo zemlju" . . . To su sledbenici lažnoimenjaka, koji nikad pod svojim pravim imenom i sa svojim pravim licem, pred svet ne izlaze, već uvek sa lažnim imenom i sa maskom na lic u . . .

Upozoravamo na ove satanske sluge, koji imaju zadatak da, za ra­ čun komunističke internacionale, uvuku našu zemlju u rat, ne za njene interese već za tuđe, a kad taj posao svrše, onda će u pozadini delovati da izazovu revoluciju". U Biltenu od 12. maja 1939. godine Ljotić je opet pisao: „ . . . Mora se paziti kome se daje oružje u ru­ ke . . . Mi znamo da danas u uputstvima komunističkim za izvršenje prevrata stoji i to: da je građanski rat u Španiji pokazao koliki je nedostatak kod marksista što nisu imali vojnički izvežbani starešinski kadar, te stoga preporučuju da se baš između komunističke omladine sprema što više vojnički obučenih ljudi, koji će naročito poznavati sem tehničkog zn an ja. . . naročito rukovanje modernim oružjem".

Komunisti su znali da ih je Ljotić prozreo pa su pojačali propa­ gandu protiv njega. Milica Damjanović piše: „Ljotićevci su sve više i više počeli gubiti nerve. Oni su najgrlatije napadali politiku Parti­ je za odbranu zemlje, imajući pri tome i denuncijatorsku ulogu. Ka­ da su videli da su se komunisti ušančili i u državnu omladinsku orga­ nizaciju ,Soko‘ bili su ogorčeni i digli su uzbunu kod vlasti, ozbiljno zamerajući njenom rukovodstvu što je bilo neoprezno i dozvolilo da čak iz centrale ,Sokola' šalju depeše sokolskim župama, kojima su one pozivane da učestvuju u dočeku i priredbama grupa koje je Studentski odbor za odbranu zemlje širom zem lje slao"211).

Radilo se o drastičnom obmanjivanju javnosti, koja je dugo pre toga bila izložena organizovanoj narodnofronntovskoj propagandi. „Veštim manevrom u svoje redove uvlače i pred sobom gone na rad u njihovom duhu nacionalna udruženja od Sokola pa do udruženja rezervnih oficira i ratnika; na svojim zborovima, kao dobri glumci i propagatori takmiče se u patriotizmu sa govornicima predstavnika partijskih grupa"212). Kada su se vraćali sa vežbi pevali su kao ko­ 210) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 222.

2U) Mlica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 337.

212) Komunizam na Beogradskom univerzitetu 1929-1940, str. 60.

Beograd

1941,

117

račnicu komunističke pesme „Lanci nam se kuju kleti" i „Stvorićemo novog čoveka"213).

Pored Dimitrija Ljotića podvrgnula je i Milica Topalović, supru­ ga Zivka Topalovića, ovu aktivnost studenata-komunista kritici i ukazivala na njihovu ideološku i političku nedoslednost. „Do juče je ta omladina", pisala je ona u „Radničkim novinama" od 19. maja 1939. godine, „negirala sve sem svetske revolucije (otadžbinu, poro­ dicu, patriotizam, brak, jer je ove institucije proglasila za sitnoburžujske), a danas nosi trobojke sa ,branićemo zem lju1 . . . do juče su ti revolucinarni omladinci grmeli o miru i stvarali mirovne odbore, danas nose pomenute trobojke"214). Studenti-komunisti su tada i uoči Drugog svetskog rata predstavljali manjinu studenata Beogradskog univerziteta: u školskoj godini 1940/41 bilo je na Univerzitetu upi­ sano 11.844 studenta215), a bilo je, prema zvaničnim podacima, svega 1.100 aktivnih učesnika studentskog pokreta, koji su se svojim ra­ dom toliko isticali da ih je i policija imala u svojoj evid en ciji. . ,“216).

Iako su, u odnosu na broj studenata, bili manjina studenti-komu­ nisti su držali u svojim rukama sva udruženja i sve fondove i menze.

Važna organizacija u njihovim rukama bila je „Samopomoć", koja im je omogućavala ne samo unosna zaposlenja studenata-komunista nego i ubiranje drugih prihoda. Nije bilo lako da neki student bude primljen u „Samopomoć11. Vukosav Radović kazuje iz svog ličnog iskustva i ovo: ,,U ovim menzama gospodari su bili studenti-komu­ nisti, kao i u svim finansijskim studentskim fondovima na Univer­ zitetu. Mnogo je bilo teškoća da nekog novajliju prime dokle ga ne isprobaju da je naklonjen komunistima"217). U studentskoj menzi, kojoj je stajao na čelu Tomaš Zižić, bila je hrana sve slabija: „Raz­ log je bio u tome što su svi članovi uprave bili partijci i veći deo novca ove menze išao je za komunističku partiju, odnosno za ma­ terijalno pomaganje studenata, članova i simpatizera Partije"218).

Preko menza za povoljniju ishranu siromašnih studenata vršili su komunisti pritisak na najosetljivijem m estu studenata sa malim ili nikakvim prihodima, a preko svoje štampe listova i letaka, obra­ đivani su studenti politički i ideološki; fizički teror, koji su oni vrši­ li doprinosio je svoje; on je prenošen i u srednje škole. Glavni organ studenata-komunista „Student" (prvi broj 15. III. 1937) menjao je ime u „Naš student" (od početka 1939), zatim opet „Beogradski stu­ dent" (od 14. XII. 1939) vrbovao je studente kao što je „Reč omladi­ ne" (prvi broj 28. X. 1936) vrbovala srednješkolsku omladinu.

213 )

Na istom mestu, str. 61.

214) Kod: Milica Damjanović, Na istom mestu, str. 338.

215 ) Na istom mestu, str. 16.

216) Na istom mestu, str. 21.

217) Vukosav Radović, Od sudije do čistača, str. 142.

218 ) Na istom mestu, str. 143.

118

Rezultati ideološkog i političkog rada studenata-komunista nisu izostajali: 31. maja 1937. godine studenti Opšte studenske menze šalju „drugovima u Španiji" pozdrav u kome stoji: „ . . . Šaljemo vam pla­ mene pozdrave drugarstva koji treba da vam potvrde našu sprem­ nost da ćemo na prvi signal poći za vašim primerom"219). Dok se tako neguje plameno oduševljenje za komuniste u Španiji „protivno Uredbi o udruženjima slušalaca, komunisti izbacuju iz naziva stu­ dentskih udruženja reč „jugoslovensko". Na Univerzitetu je zamu­ kla državna himna, kralj se nikad ne spominje. Komunisti odlaze u Zenevu na međunarodni omladinski kongres, gde su zastupljeni s v i narodi Jugoslavije"220). U auli Pravnog fakulteta studenti-komunisti, pod vodstvom Mladena Paternostera, sina austrougarskog oficira, drže komemoraciju Černozemskom, ubici kralja Aleksandra.221).

12 .

Organizovane studentske grupe razbijaju nekomunističke zboro­ ve i vrše teror nad studentima nacionalistima. Na dan 28. februara 1937. godine grupa od 300 studenata-komunista pod vodstvom Josifa Baruha pokušava da omete predavanje Dimitrija Ljotića u sali bioskopa „Triglav" (u Beogradu), ali biva odbijena; zahvaljujući hrabrost i požrtvovanju studenata iz Zbora komunisti nisu ni u kom pogledu postigli uspeh: predavanje je održano222) . . . Pred vratima Rektorata napali su, 26. marta 1939. godine, studenti-komunisti jed­ nu delegaciju studenata-nacionalista pa ,.i kada je sam rektor video komunističke boksere i kame, Univerzitet još jednom ćutke prelazi preko razbojništva i ne nalazi krivca. Već 27. marta kao žrtve organizovanog komunističkog terora, stradaju dvojica nacionalista: je ­ dan neutralan i jedan iz ,Slovenskog juga*. Tom prilikom jedan na­ stavnik, Ilija Pržić, prisustvuje premlaćivanju ali okreće glavu da ne bi svedočio. Rektor, pak, ne prima iskrvavljene i pocepane naciona­ liste koji pred njegovim vratima čekaju. Sekretar Dabić udaljava ih sa ironičnom napomenom: „Napišite predstavku, pa će se već videti"223).

Fizički teror nad svojim ideološkim protivnicima upotpunjavali su studenti-komunisti moralno-političkim difamiranjem. Sve one koji su bili ideološki i politički aktivni, a nisu bili komunisti, ni narodnofrontovci, oni su nazivali fašistima. Oni nisu imali smisla ni čula za ideološko-političke nijasne, a ni respekta prema pravu slo­ 219) 220) 221) 222) 223)

Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 48.

Na istom mestu, str. 50.

Na istom mestu, str. 31.

Na istom mestu, str. 44.

Na istom mestu, str. 57-58.

119

bodnih ljudi da misle i prosuđuju o ljudima, idejama i događajima kako to oni smatraju da treba da rade. Ako su idejni, psihički i fi. zički teror sastavni delovi fašizma i fašističkog shvatanja sveta i života, onda su studenti-komunisti bili njegovi izraziti predstavnici u Jugoslaviji.

U predratnoj Jugoslaviji bio se formirao jedan mentalitet izat­ kan iz zbrke političkih i ideoloških teza uz nemanje snage da se kri­ tički misli i prosuđuje o zbivanjima oko nas. Problem je za prouča­ vanje pitanje kako su elementi koji su i sebe i druge ubeđivali da su demokrati i da demokratski misle, mogli da idejno i politički kas­ kaju za komunistima, koji su stvarno bili nosioci svih oblika tero­ rizma koji su pokušavali da prikriju demokratskim i slobodarskim frazama. I studenti-komunisti kaskali su za ideološko-političkom li­ nijom CK KPJ, koja je opredeljivana i određivana prema direkti­ vama iz Moskve, gde su vladala povremena čišćenja, koja su odno­ sila u nepovrat i jugoslovenske komuniste.

Mnogi jugoslovenski komunisti nestali su bez traga, ali oni koji su ostali živi nisu imali snage da toj stvarnosti pogledaju u oči, pa da sa njom raskrste. Sam Tito je izjavljivao: „ . . . I meni i mnogima od nas bilo je u ono vreme jedina misao: Ne učiniti što bi škodilo cjelokupnom daljem razvitku međunarodnog pokreta. Ja sam kao i mnogi drugi mislio đa je to samo prolazna unutrašnja stvar, koja će se postepeno riješiti"224). Vladimir Dedijer je naveo ispovest komu­ niste Vlajka Begovića, koji je u februaru 1935. godine bio došao u Sovjetski Savez „radi lečenja i studija". Begović je otvoreno izneo svoje strahovite doživljaje sa NKVD kao i to kako je uspeo da iznese živu glavu iz Sovjetskog Saveza. Kada je pokušao da se izvuče iz­ javio je da želi da ide u Španiju da se bori. Rečeno mu je: „ . . . Ho­ ćeš u Španiju do pogineš kao budala. Neka idu tamo oni koji nisu sposobni za druge stvari. Ti si kulturan čovek, školovan, možeš da budeš koristan na drugom poslu i na kraju: ti si određen za rad po liniji NKVD-a i u Španiju ne možeš ići“ 225).

Sami ideološki zatrovani, a držani u neznanju onoga pravoga stanja koje je bilo u SSSR-u, studenti-komunisti su trovali sredinu u kojoj su živeli i radili. Sve brojne oznake, koje su oni sebi pripi­ sivali, bilo je samo propagandno ačenje i obmanjivanje javnosti. Na Beogradskom univerzitetu su uspevali da vladaju snagom svoje organizacije i time što je partija znala šta od njih da traži. Nacional­ ni studenti bili su razbijeni i neorganizovani; i od univerzitetskih vlasti zapostavljani. Od svih rektora Beogradskog univerziteta samo je dr Vladimir Corović podržavao nacionalne studente i njihove težnje.

224) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 240-241.

225) Na istom mestu, str. 249, beleška 1, koja se produžuje.

120

Nacionalni studenti bili su organizovani u Udruženju „Sveti Sa­ va", zatim u K lubu i, bar jedno vreme, u Udruženju „Petar K očić“ oko koga su se vodile oštre borbe između dve studentske frakcije.

Organ nacionalnih studenata bile su „Studentske novine", koje su počele izlaziti 7. novem bra 1934. godine. Uređivao ih je Milovan Po­ pović226). Za ove „Studentske novine" veli Milica Damjanović da ,.i pored tako jasne antikomunističke orijentacije . . . nisu zadovoljavale želje i nade režima . .. Stoga je, početkom 1936. godine, u jeku naj­ većega pritiska reakcije na napredni studentski pokret bio pokre­ nut drugi nacionalistički list „Studentski glas" (prvi broj izašao 1. februara 1936. godine). Kasnije je izlazio i „Jugoslovenski student" kao organ naionalnih studenata.

Vremenom su se nacionalni studenti sve više pribirali i bolje organizovali i počeli da pružaju snažniji otpor terorističkim ispadima studenata-komunista, k oji su Beogradski univerzitet bili pretvorili u svoju tvrđavu. U knjizi „Komunizam ne Beogradskom univerzi­ tetu 1929. do 1940.“ dat je hronološki pregled razvoja ove akcije227).

Kada je dara komunističkog terorističkoga pritiska bila prevršila meru bili su nacionalni studenti prinuđeni da se fizički brane. Na scenu istupaju sve više studenti Zbora, koji zajedno sa nacionalnim studentima iz drugih grupa pružaju otpor studentima-komunistima.

Komunisti i danas jadikuju: „Profašistički elementi, posebno Ljoti­ ćevci, postali su veom a ofanzivni u borbi protiv studentskog pokre­ ta. Oni su se osilili i istupali sve ofanzivnije . . . okupljeni u L jotićevom Zboru i „Slovenskom jugu", počeli su od jeseni 1940. godine da vrše otvorene i veoma drske napade na narodni studentski po­ kret"228).

U nizu fizičkih obračuna nacionalnih studenata sa studentimakomunistima ostala su zapamćena dva sukoba: sukob na Medicins­ kom fakultetu 22. oktobra 1940. i sukob na Tehničkom fakultetu 23. oktobra 1940. godine, k oji su imali i ozbiljne političke posledice. Če­ tiri godine pre toga, 4. aprila 1936. godine, došlo je pred Patološkim institutom do obračuna između nacionalnih studenata i studenatakomunista229). Tom prilikom je Slobodan Nedeljković, napadnut od komunista, smrtno ranio studenta-komunistu Žarka Marinovića. Pre Marinovića poginuo je student Mirko Srzentić (u februaru 1935). Slu­ čaj Žarka Marinovića, čije su kosti prenesene u A leju velikana, pri­ kazao je Đuro Batrićević dosta neobjektivno230).

O ovim obračunima nacionalnih studenata i studenata-komunis­ ta postoje protivrečna prikazivanja sa obadve strane. Sukobu na Me­ 226) 227) *28) ***) 23°)

Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 123, beleška 231.

Komunizam na Beogradskom univerzitetu 1929. do 1940, str. 24-60.

Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 367-363.

Na istom mestu, str. 230. „Politika11 od 20, IV. do 18. V. 1976.

121

dicinskom fakultetu, gde su studenti Zbora hteli da ometu akciju studenata-komunista medu novim studentima, pridana je manja važnost nego sukobu na Tehničkom fakultetu, koji se odigrao 23. okto­ bra 1940. godine. Za slučaj na Medicinskom fakultetu, kaže Milica Damjanović, da su se pripadnici Ljotićevog Zbora „potrudili da u što većem broju dođu na ovaj zbor, kako bi na njemu odvraćali stu­ dente od upisa, govoreći im, da se čuvaju" internacionalističkih dok­ trina i utopija", da budu „verni nacionalnom duhu" i tome slično.

Oni su i fizički napadali stuđente-komuniste i njihove pristalice koji na njih nisu obraćali pažnju. Studenti su, međutim, iako je bilo dosta brucoša, i ovom prilikom pokazali visoku političku svest, jer su prozreli namere studenata-Ljotićevaca. Na zboru su se branili naj pre raznim političkim metodama i desetkama, a u izvesnim pro­ vokativnim situacijama bili su prinuđenu da daju i fizički otpor"231).

Studenti Zbora prikazali su i povod za ovaj sukob i sam sukob sasvim drukčije. Povod je bio napad studenata-komunista na stu­ denta tehnike Svetolika Lazarevića ,,i to baš u momentu kada je išao da brani svoj diplomski rad, u cilju da time obeshrabre mlade nacionaliste brucoše11232). Posle ovoga napada, koji je bio početkom septembra 1940. godine, studenti-komunisti su na svim fakultetima vršili teror: „Pretnjom i otvorenim nasiljem su mlade studente Zboraše primoravali, da skidaju svoje nacionalističke značke. Ko nije hteo da to učini fizički je napadan i značka mu silom skidana"233).

Studenti-komunisti su vršili samovoljne pretrese svih onih stude­ nata koji njima ne pripadaju i koje su smatrali za svoje protivnike.

Takvo postupanje studenata-komunista prema nacionalnim stu­ dentima izazvalo je sukob na Medicinskom fakultetu 22. oktobra 1940. godine uveče. „Toga dana trebalo je da se održe prva preda­ vanja na tome fakultetu. Komunisti su uvek do sada običavali da prilikom prvih predavanja p r e samih profesora održe improvizovana predavanja studentima prve godine, koja su imala za cilj čistu komunističku propagandu. . . U tu svrhu došla je u amfiteatar Medicinskog fakulteta i jedna grupa od preko 50 studenata, starijih godišta većinom, sa svih ostalih fakulteta i to oprobanih komunis­ tičkih agitatora. Mladi studenti su u miru slušali govore komunis­ tičkih agitatora, ali posle njih digao se jedan nacionalista da govori.

On se odmah oborio na komunističku propagandu. Mladi studenti su živo odobravali njegove reči, dok je nekolicina komunista pošavši na govornika počela da viče: dole fašisti, ua! itd. Međutim, ovi su bili brzo umireni i udaljeni iz amfiteatra, a ogroman deo studenata 2:,i) MIHch Damjanović. Na istom jX sir. 338.

232) Đocntak Jsniiz-: Komun'zam ::a Beoeradskom univerzitetu, str. 5.

233) N a is to m m estu .

'22

prve godine ostao je u amfiteatru odobravajuću burno reci nacionaliste“234).

Da bi se osvetili za ovaj svoj fijasko studenti-komunisti su 23. oktobra 1940. mobilisali svoje pristalice na pojedinim fakultetima i napali nacionalne studente: „Toga dana teško je povređeno sedam stuđenata-nacionalista većinom Zboraša. Ovo premlaćivanje je u pojedinim slučajevima dostiglo stupanj masakriranja“ 235). Obraćanje nacionalnih studenata Rektoru, Ministarstvu prosvete i Upravi graca Beograda da ih zaštiti ostalo je bez rezultata. Rektor nije hteo da primi povređene studente-nacionaliste. Posle toga su se nacionalni studenti resili da se sami brane. „P o podne oko 17 časova uputila se grupa oko 250 nacionalista-studenata, skoro sve Zboraša, najpre na Tehnički fakultet. Pri samom ulazu došlo je do sukoba sa komunis­ tičkom stražom od oko 30 studenata-komunista, koji su se bokserima i palicama usprotivili ulasku studenata nacionalista u fakultet. Me­ đutim, ova grupa je bila brzo razbijena i nacionalisti studenti su ušli u fakultet, gde su se sukobili sa glavninom studenata-komunista.

Došlo je do borbe (opet bokserima i palicama) u kojoj je nešto preko stotinu komunista brzo potisnuto, što na pcslednji sprat Tehničkog fakulteta, što u podrume istoga. Komunisti su, videći da su potpuno izgubili bitku, počeli upotrebljavati vatreno oružje. Nacionalisti su, videći to, u odbrani takođe upotrebili vatreno oružje. Prilikom ove borbe komunisti su gađali vojničkim karabinom. Najzad podrum je bio raščišćen, ali veći deo komunista je izbegao kroz neka vrata.

U to vreme, posle skoro celoga sata, borbe, komunisti su kroz jedan sporedan ulaz dobili pojačanje. U ovoj grupi nacionalisti su prirnetili i veliki broj nestudenata. Ovo komunističko pojačanje uz sadejstvo revolvera, kiše cigala i kamenja, mahom iz naučne zbirke materijala, učinilo je juriš na nacionaliste na nižem spratu i auli, ali su bili odbijeni. Posle ovoga komunisti su se povukli sasvim gore i na brzu ruku stvorili barikadu na stepenicama prema vrhu, upo­ trebljavajući za to nameštaj univerziteta: klupe, stolice i drugo.

Odatle su pucali na nacionaliste iz revolvera i gađali kamenjem i delovima nameštaj a. U međuvremenu, u trenutku ovoga juriša od strane komunističkog pojačanja i nacionalističkog protivnapada, de­ šava se i napad sa ulice na fakultet od strane studenata i radnikakomunista. I ovaj napad na ulazna vrata fakulteta nacionalisti su uspešno odbili. Uskoro, nemajući šta više da čine na fakultetu, pošto je dobar deo komunističkih krivaca za raniji fizički teror dobio svo­ je, nacionalisti su izašli sa fakulteta uz rodoljubive pokliče. Pri iz­ lasku pojedine grupe radnika i studenata komunista htele su da im prepreče put ali su ih nacionalisti brzo i lako razbili. I tada je došlo S34> Na istom mestu, str. 6.

235) Na istom mestu, str. 7.

123

do pucanja, opet inicijativom komunista. Tako su se završili krvavi događaj od 23. oktobra na Tehničkom fakultetu"230).

Ovome sukobu studenata na Tehničkom fakultetu posvetila je i Milica Damjanović dosta prostora. Ona, kao što je to običaj u ko­ munističkoj istoriografiji, celu stvar prikazuje sa tačke gledišta ko­ munističke propagande. I iz toga prikaza se vidi, da je sukob bio ozbiljan: ustanovljeno je da je bilo preko 70 ispucanih metaka, a bilo je i ranjenih. Niko nije poginuo. Inicijativu za napad nacional­ nih studenata pripisuje Upravi grada Beograda što nije tačno. Pominje i Simu Kerečkog, koji je tada bio asistent na Tehničkom fakul­ tetu i, u primedbi, sasvim netačno, veli: „Sima Kerečki završio je kao četnik i politički emigrant1'237). Nažalost nije: i Sima Kerečki bio je, sa hiljadama drugih, na prevaru predat krajem maja 1945. godi­ ne od strane Engleza jugoslovenskim komunistima i bio streljan negde u Kočevskim šumama . . . Tačnije bi moglo biti ono što je iz­ javio Rektor: da su mu nacionalni studenti rekli, da su to uradili, jer „više ne mogu da trpe komunistički teror11238).

Zaključak Damjanovićeve je: „D ivlji nasrtaji reakcije na napredni studentski pokret, čiji su izvršioci bili studenti-Ljotićevci i njima slične političke grupacije, usledili su, svakako, ne samo zbog toga što je napredni studentski pokret sve više jačao i van okvira Uni­ verziteta, već i zbog toga što su studenti, naročito preko svojih po­ krajinskih studentskih udruženja, delovali širom zemlje i na taj na­ čin predstavljali značajan odred svog naroda za bolji život i lepše naprednije društvene odnose.

Krajnji, pakleni planovi reakcije sastojali su se u tome da se re­ žimu, državnoj, a i vrhovnoj univerzitetskoj vlasti „pruži povod da se nametnu kao arbitraža u ovome „sudaru grupa“ , — jer je ovaj spor okarakterisan kao težak i nerešiv slučaj — i da se na taj način steknu opravdani razlozi za ukidanje autonomije Univerziteta"239).

Slučaju na Tehničkom fakultetu od 23. oktobra 1940. godine po­ svetio je dr Branislav Gligorijević posebnu studiju240). U svojim rasmatranjima Gligorijević je vršio dosta opširnu „ekskurziju11 u istoriju postanka i političko-ideoloških shvatanja Zbora polazeći, razume se, sa svoje komunističke tačke gledišta, da je sve ono što je nacionalno i nekomunističko reakcionarno. I tadašnjem stanju među studentima na Beogradskom univerzitetu Gligorijević je posvetio dosta prostora, ali je stalno isticao studente-komuniste. Za njega 236) 237) 238) 239)

Na istom mestu, str. 8-11.

Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 369, beleška 726.

Na istom mestu, str. 369.

Na istom mestu, str. 370.

24 °) Dr Branislav Gligorijević, h'epad I.jotic-v aca na studente Tehničkog fakulteta u Beogradu, u oktobru 1940. i rasturanje Ljotićevog Zbora (U „Istorijski glasnik" sv. 2, god. 1963, str. 52-81).

124

su, u svim prilikama, nacionalni studenti, a naročito studenti Zboraši, napadači. On se nije ustručavao ni od falsifikovanja teksta na koji se poziva. Pominjući sukobe obadve grupe studenata u aprilu i maju 1940. godine veli: „ . .. Prema priznanju samih Zboraša ovi napadi su odbijeni s teškim gubicima po njih"241). Međutim, u tekstu na koji se G ligorijević poziva242) nema o tome ni pomena. Naprotiv.

U tekstu, na koji se G ligorijević poziva, stoji: „ . . . Napad je vrlo n e z g o d n o prošao za komuniste, iako su bili mnogobrojniji“243).

Gligorijević podmeće zborašima, „da su se na posebnim mestima vežbali u rukovanju revolverom, nožem i drugim hladnim oružjem''.

Samo skladište oružja bilo je u Glavnom stanu Zbora u Njegoševoj ulici11244). Veli, dalje, „Zboraši su se vežbali u rukovanju oružjem u katoličkoj crkvi u Krunskoj ulici"245). Za podatke o Ijotićevcima Gligorijević se poziva na knjigu: ,,Ko su L jotićevci“ od Predraga Ivanovića, koja je kao pamflet izašla u čikagu 1954. godine (lični identitet ovoga Predraga Ivanovića je neizvestan). I u prikazu sukoba studenata na Tehničkom fakultetu G ligorijević podmeće da su nacionalni studenti vikali „hajl H itler“ i „eviva Duče“ . Milica Damzanović, međutim, veli, da su studenti Ijotićevci napadali studente komuniste uz provokatorske povike „živeo kralj Petar i Jugoslavi­ ja", „dole masoni1*, „dole Jevreji“ 246). Ko, onda, od njih govori istinu, (bar u njihovom smislu)? Objektivno: niko.

Gligorijević, dalje, navodi da je među studentima zborašima u akciji na Tehničkom fakultetu bio i Slobodan Nedeljković („poznat kao ubica Žarka Marinovića zbog čega je bio osuđen na dve godine robije"247). Prema kazivanju Đura Batričevića, Nedeljkoviću je iz­ rečena presuda 26. juna 1936. godine: osuđen je na p e t godina i jedan mesec robije248) i prema tome nije mogao biti u ovoj akciji na Tehničkom fakultetu. Grigorijević, dakle, i ovde netačno navodi „činjenice". I G ligorijević tvrdi „da je napad na Tehnički fakultet izveden sa znanjem ako ne i u dosluhu sa policijskim organima i je ­ dnim delom univerzitetskih vlasti. Upad u fakultetsku zgradu iz­ vršen je sa tri strane — na glavni i na dva sporedna ulaza koji su tada bili otvoreni, a k oji se inače ne otvaraju. Za vreme napada po­ licija se povukla sa ulice i nije se pojavljivala za vreme trajanja su­ koba"249).

241) Na istom mestu, str. 61.

242) Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 90-91.

243) Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 90.

244) Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 62.

245) Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 369.

24S) Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 63.

247) „Politika" od 17. IV. 1976.

248) Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 64.

249) Na istom mestu, str. 67.

125

13 .

Ovo, razume se, nije bilo tačno. Tadašnja Uprava grada Beograda, a i vlada Cvetković-Maček, bila je i prema Zboru i prema njegovoj omladini neprijateljski raspoložena. Studenti-komunisti su poku­ šali i u lecima, k oje su izdavali, da ovaj slučaj iskoriste za sebe. „Stu­ denti znaju, veli se u jedn om njihovom letku, da je njihova borba deo narodne borbe, oni znaju da je ovaj zločinački napad na njihove živote i na autonomiju Univerziteta, napad na slobodu naroda i na njegovu budućnost"249). U drugom letku se veli „Poslednji krvavi događaji na našem Univerzitetu mračna su dela protivnarodnih kli­ ka, imperijalističkih saveznika i agenata, koji našoj zemlji i našim narodima spremaju glad, rat i katastrofu"249).

Studenti-komunisti su izdali četiri letka jedan za drugim. Ka­ rakteristika ovih letaka je, pre svega, osnovno neslaganje jednih sa drugim, a zatim, potpuna izvitoperenost događaja na fakultetu, a na­ ročito pravdanje poraza koji su na svaki način pokušavali da prikažu kao uspeh i pobeđu250). I studenti zboraši, koji su na sebe bili primili glavnu borbu protiv komunista, izdali su dva letka u kojima su po­ kušali da tačno prikažu kako je događaj na Tehničkom fakultetu 23. oktobra 1940. godine tekao kao i celu akciju studenata-komunista i njihove ciljeve. Oni su dokazali, da su u napadu na stuđente-zboraše „učestvovali i nestudenti, radnici dovedeni u pomoć, a naoru­ žani do zuba"251).

Studenti-zboraši su isticali, da su univerzitetske vlasti „naginjale na levo", jer je to bilo „m oderno", savremeno, napredno i gledale mir­ no svaki napad komunista na sve što je nacionalno, a naročito na zboraše. Režimi su se kiselo smejali na to. Ali nisu imali hrabrosti da vide šta se krije pod imenom autonomije na beogradskom univerzitetu.

Pošto niko drugi nije vršio dužnost, zboraši su morali vršiti svo­ ju "252). Studenti-zboraši su isticali da im je „draga autonomija Uni­ verziteta. Ali niko ne može da razume da autonomija bude iskorišćena od strane komunista za to, da usred prestonice ovi izgrade svo­ ju boljševičku tvrđavu i da odatle pripremaju svoj boljševički pre­ vrat, propast države i naroda"253).

Novembra 1940. godine studenti-zboraši izdali su i drugi letak za javnost. Osvrnuli su se na brojna podmetanja komunista i na neistine koje oni šire o nacionalnim strudentima. Evo, samo, nekih od njih: da su protivnarodni i izdajnički; da su plaćenici; da rade sa vladom koja im je dala oružje; da uživaju direktnu pomoć vlade i njenih ministara; da je sa njima u napadu na Tehnički fakultet 25°) 251) 252) 253)

126

Komunizam na Beogradskom univerzitetu — Dodatak, str. 11-13.

Na istom mestu, str. 14.

Na istom mestu, str. 16.

Na istom mestu, str. 18.

učestvovao i Omiljen Milić. Nijedno od ovih podmetanja nije bilo tačno. Pozivali su univerzitetske vlasti, „da zvanično daju svoje iz­ jave o tome: šta su čuli i viđeli, kojim su profesorima podnošeni revolveri pod grlo, ko je lomio nameštaj Univerziteta, kakav je to novac dignut i ko ga je digao?"254).

Odbijajući od sebe da su, i da mogu biti, bilo čiji plaćenici oni vele: „ •. . Oni, dabogme, ne mogu da pojm e da neko nije nečiji pla­ ćenik, da voli svoj narod, da se za njega bori i žrtvuje, a da ne bude za to plaćen. To je zato jer oni sami znaju, da služeći internacioanlističkoj misli izdaju svoj rođeni narod i da su takvi još i plaćenici crve­ ne Moskve i svetskog jevrejstva, kojima i služe, da bi zato hteli da i drugome nabace da je plaćenik. I sve ostale njihove tvrdnje su ta­ kođe lišene svakog stvarnog moralnog osnova. Mnogo bi nam mesta trebalo da sve njihove laži navedemo"255).

Nacionalne studente, koji su mahom dolazili sa sela i iz manjih gradova, i začudila je i ogorčila činjenica, da su među vodećim stu­ dentima-komunistima i deca bosansko-hercegovačkih begova koji nisu prikrivali svoju mržnju prema Srbima; zatim, deca bogatih trgovaca, industrijalaca i viših činovnika, čak i generala (Vera Crvenčanin, kći jednog generala). Među potpisnicima komunističkih leta­ ka i apela uvek je bio najveći broj studenata Jevreja258), što je nacio­ nalne studente zbunjivalo. Jasno je bilo da se radilo o nenacionalnim elementima, koji su bili neprijatelji jugoslovenske države. Većina njih bili su članovi SKOJ-a, a manjima članovi Partije. Milica Dam­ janović veli, da „nije bilo moguće tačno ustanoviti koliko je člano­ va KPJ bilo na Univerzitetu. Po proceni većine učesnika student­ skog pokreta računa se da je početkom 1939. godine bilo do 80 čla­ nova KPJ, što je, u odnosu na ranije godine, bilo više bar za koju desetinu. Verovatno je broj članova KPJ na Univerzitetu povećao se na preko dvesta pred aprilsku katastrofu 1941. godine"257). Ova manjina dirigovala je studentima, koji su bili učlanjeni u Udruženju pod njihovom kontrolom — u njima je bilo učlanjeno preko 6000 studenata, tačnije 60%. Od toga broja bilo je naročito aktivno 1500 do 1800 studenata . . . Mnogi od njih su zbog toga u poslednje tri go­ dine bili hapšeni i privođeni Upravi grada ili su evidentirani kao komunisti. Na takvom spisku našlo se 1100 studenata, što je čudesno velika brojka"258). Na jednom sastanku, koji je održan na Medicin­ skom fakultetu pred 6. april 1941. godine učestovalo je 50 člano­ va KPJ. Na V Zemaljskoj konferenciji KPJ oktobra 1940. godine, 254) Na istom mestu, str. 21.

255) Na istom mestu, str. 22-23.

256) Na istom mestu; str. 96 do 100 navedena su imena ovih studenata i studentkinja.

257) Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 379.

258) Na istom mestu, str. 371-372.

127

„bilo je 17 delegata koji su bili funkcioneri Partije a školovani su kroz surovu borbu na Beogradskom univerzitetu. Iz studentskoga pokreta izašlo je 40 narodnih heroja"259).

Klevetanja studenata-komunista da nacionalni studenti stoje pod zaštitom režima i da pružaju otpor komunistima uz pomoć poli­ cije drastično je demantovalo postupanje tadašnjeg režima prema studentima zborašima posle događaja na Tehničkom fakultetu od 23. oktobra 1940. godine. I Branislav Gligorijević veli: „Napad L jotićevaca na studente Tehničkog fakulteta uzet je kao povod za za­ branu dalje političke aktivnosti Ljotićevom Zboru. Međutim, ideja o zabrani Zbora u krugovima vlade Cvetković-Maček sazrela je mno­ go ranije"260). Oni koji su bili neposredno pogođeni ovim progonima režima, studenti Zboraši, svedoče: „Događaji od 22. i 23. oktobra imali su ogromnih posledica po studentski život. Nastalo je stra­ hovito gonjenje studenata zboraša od strane policije i Cvetkovićeve vlade. Samo u Beogradu preko stotinu ih je zatvoreno. Isto se deša­ va i u unutrašnjosti. Mnogo su kinjeni, mučeni i tučeni. Sama vlast je izmišljala svakojake verzije povodom ovog slučaja. Najzad, pošto zboraše nisu mogli optužiti sudu, ni kao strane agente, što im je na teret stavljano, a pošto nije bilo moguće dokazati ni druge krivice (prevratnička zavera), zboraši su delom proterani, a delom upućeni u koncentracioni logor u Brus (što je od vlasti nazivano „prinudni boravak"). Tamo su proveli oko tri meseca i najzad oterani u kon­ centracione logore „radnih bataljona" u Srebrenicu, Ivanjicu i Smederevsku Palanku. Poslednji od zboraša pušten je na slobodu tek 1. aprila 1941. godine"261).

Hapšenja i progone studenata zboraša i njihovo odašiljanje za Brus opisali su dr Nikola Marinković i Boža Najdanović. I Marinković veli, da je vlada događaje na Univerzitetu uzela „za povod da likvidira narodni pokret Z b or"262). O postupanju policije prema pohapšenim zborašima Marinković svedoči: „Režim za ljotićevce u Glavnjači naglo se pogoršava. Mlađi hapšenici zajedno sa svojim istaknutim starijim drugovima premeštaju se po naređenju upravnika grada Drinčića u betonske ćelije u kojima vlada mrak. Bez pokri­ vača, bez slamarica, spavaju na golom betonu, hraneći se samo hlebom, iznenađeni oštrinom progona hapšenici hrabro podnose sve nevolje. Oni osećaju da se radi o progonima većega stila i dubljih razloga od onih na koje su oni u toku svoje borbe bili već navikli"263).

259) 260 )

261) 282) („Naša 263)

128

Na istom mestu, str. 385-386.

Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 67.

Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 24 (Dodatak).

Dr Nikola Marinković, XJ novembru 1940. silom rasturen pokret Zbor borba" od 23. X I. 1941).

Na istom mestu.

Režim je optuživao zboraše, ali nije mogao dokazati, „da su oni u zajednici sa nekim višim oficirima spremali udar, koji bi trebalo da zbaci kneza, a da u zemlji uvede desničarski kurs sa osloncem na sile Osovine . . . Pokušali su „dokazati" kako je Zbor primao pare iz inostranstva. Bez uspeha! Zatim su Drinčičevi agenti uspeli da „otkriju" kakve su to ,,veze“ imali zboraši sa nekim generalima.

Opet uzalud! Sa koje god je strane pokušavano da se Pokret kompromituje, nigde nije mogao da bude otkriven ma i najmanji povod za takav zaključak264).

Zbor je zvanično zabranjen 16. novembra 1940. godine, ali tim nije mogao biti ugušen njegov rad: „Odmah u početku progona štam­ pa se novi broj Biltena, koji se dostavlja članovima vlade, i u kome se na oštar način kritikuje vladima unutrašnja i spoljna politika.

Zatim se javljaju nebrojeni leci, brošure .. . Policija uspeva da pro­ nađe jedne izdavače i hapsi ih, a već na drugom kraju države štam­ pa se ista e d icija .. . Najlepše koračnice Pokreta komponovane su u ćelijama, i nekoliko dana iza njihovog nastanka već ih pevaju mladi zboraši u celoj zemlji, na svojim tajnim sastancima"2643).

Odašiljanje grupe od 120 zboraša za Brus, njihov boravak tamo i raspodelu iz Brusa na druge koncentracione logore opisao je Boža 2. Najdanović, koji je i sam bio u toj grupi265). Kada su povedeni iz Beograda, 18. januara 1941. godine, zboraši su išli u neizvesnost. Pra­ tilac interniraca dobio je u Beogradu od vlasti uputstvo: „Imate puš­ ke a u Brusu postoji groblje i onda znate valjda šta treba raditi"266).

Pratioci, razume se, nisu to uradili, ali je režim u Brusu bio težak.

Narod, koji je posmatrao ove ljude, slušao njihove pesme i gledao njihovo odvažno držanje, čudio se i pitao: zbog čega su ti ljudi u logoru?

Dan uoči potpisivanja Trojnog pakta, 24. marta 1941. godine, za­ traženo je od njih da potpišu neka naređenja, kojima se predaju v o j­ nim vlastima koje raspoređuju na fizički rad u koncentracionim lo­ gorima, ali su oni odbili da to potpišu. Tada je vlast nad njima pre­ uzela žandarmerija. Naređenje za pokret došlo je 25. marta 1941. godine. Najdanović kazuje: „Ujutru rano svi su na okupu. Moraju pešice za Kruševac, pošto niko od strane vlasti neće da plati prevoz autobusom za bivše internirce i buduće članove koncentracionih logora"267).

Pred polazak iz Brusa vlasti su im pretile da će ih uz put pobiti seljaci: „Umesto toga, privučeni pesmom, dolaze na drum sa njiva 264) Na istom mestu.

Na istom mestu.

265) Boža Z. Najdanović, Sećanje povodom jedne godišnice (U „Naša borba" od 5. IV. 1942).

266) Na istom mestu.

267) Na istom mestu.

264a)

129

i vinograda, nazivaju im Boga i razgovaraju sa njima. Neki su, tamo napred, već saznali za njihov prolazak i iznosili ponude, svraćajući ih u kuće. Noć ih zatiče u Velikoj Vrbnici, selu nedaleko od Kruševca. Tu ih dočekuje sveštenik sa seljacima i priređuje im veče­ ru "268).

Kada su stigli u Kruševac „jedan manji deo grupe se odvaja i od­ lazi u koncentracioni logor u Smederevskoj P alanci. .. Ostali pro­ dužuju preko Trstenika, Vrnjaca i Kraljeva za Čačak. Svuda ih do­ čekuje masa građana, prijatelja, poznanika, istomišljenika. Pesma.

Suze. I opet pesma. I tu je rastanak još uzbudljiviji. Jedna polovina odlazi preko Požege, u koncentracioni logor u Ivanjici, a druga pre­ ko Valjeva i Zvornika za Srebrenicu"469).

Plan je bio, da studenti zboraši, koji su učestvovali u akciji na Tehničkom fakultetu, budu u koncentracionom logoru izmešani sa komunistima: „Paklenim planom, režim je hteo da stavi mlade L jotićevce u najveća iskušenja, ubacujući ih među boljševičke elemente koji su trebali da svrše posao umesto policije"270) . . . To je bio dar režima Cvetković-Maček onima, koji su im skretali pažnju na opas­ nost od razaračke delatnosti komunista. Dva stuba ovoga režima, dr Mihailo Konstantinović i dr Branko Čubrilović, bili su prokomunisti271).

Slom režima Cvetković-M aček omogućio je da se internirani zbo­ raši oslobode iz koncentracionih logora.

268)

Na istom mestu.

269) Na istom mestu.

2 70) Dr Nikola Marinković, Na istom mestu.

271) Branislav Gligorijević pogrešno veli Milan umesto Mihailo Konstan­ tinović (str. 71).

130

HRVATSKO PITANJE

.

1

Hrvatsko pitanje, a ne „hrvatsko pitanje", u kome je oličeno vi­ šestruko nezadovoljstvo većine Hrvata sa državom Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvanom Jugoslavija, bilo je i u godinama pred Drugi svetski rat jedan od elemenata, koji su na j neposredni je one­ mogućavali unutrašnjepolitičko sređivanje zemlje. Srž i stalna no­ seća snaga ovoga nezadovoljstva bila je, i ostala, mržnja protiv Srba i neki, u suštini neopravdani, strah od njih. U tome, vremenom sve isprepletanijem, kompleksu odbojnosti prema svemu što je srpsko, nataložilo se o n o austro-ugarsko, što mnogi nisu mogli prevazići.

TJ okvirima Austro-Ugarske monarhije osećala se većina Hrvata la­ godnije nego u n o v o j državi, koja je nosila i njihovo ime. To je bio razlog, da se, odmah posle ujedinjenja, počelo sa povezivanjem separatističkih elemenata, koji su podržavani iz inostranstva, naročito iz Italije i Mađarske.

Jugoslovenski orijenatisani elementi među Hrvatima, koji su uspeli preko Jugoslovenskog odbora da Hrvate spasu od posledica poraza Nemačke i Austro-Ugarske, omogućili su proglas ujedinjenja od 1. decembra 1918. godine, ali nisu, bar neki od njih, ostali trajno odani državi čije su stvaranje pomogli (slučaj dr Ante Trumbića).

Na hrvatskoj se strani, od samoga početka, previđalo da je s r p s k a v o j s k a bila onaj faktor, koji je spasao Hrvatsko primorje od italijanske okupacije posle sloma austro-ugarske monarhije. Slom ove države, sastavljene od raznih naroda sa suprotnim nacionalnim tež­ njama, izazvao je na hrvatskom poduučju haos. U vreme rasula Austro-Ugarske monarhije, kada je trebalo braniti Dalmaciju od Italije, hrvatske trupe, koje su se naoružane vraćale sa fronta, nisu htele da je brane.

Dr Ivan Ribar, koji je i lično proživeo ovo stanje, piše: ,,U V oj­ nom kabinetu provjerenika za narodnu odbranu sjedio je i glavnu riječ vodio austrijski pukovnik Kvaternik, zet Jozefa Franka, vođe frankovaca, onaj isti, koji je u docnije vrijem e prošlog rata bio m a r š a l vojske ustaškog poglavnika Pavelića. Taj isti, kao neki 131

šef V ojnog štaba, predlagao je Drinkoviću dokle bi se eventualno m oglo dopustiti jedinicama srpske vojske da zauzmu svoje strate­ gijske položaje u cilju obrane granica protiv agresije mađarskih v o j­ nih jedinica. Drinković je usvojio ovaj prijedlog bez primjedbe, os­ tavljajući granice protiv Italijana bez svake zaštite. Da su kojom srećom vojne jedinice, koje su se vraćale sa talijanskoga fronta, umjesto što su rasturane, bile raspoređene protiv prodirućih talijan­ skih okupatorskih jedinica, Narodno bi vijeće dokazalo da država SHS raspolaže vlastitom snagom, u odbrani svoga neprikosnovenog narodnog teritorija i, razumije se, ona bi time stekla pravo na priz­ nanje sa strane saveznika na konferenciji mira pri rešavanju gra­ nica111).

Pokušaji Narodnoga vijeća da izvrši mobilizaciju vojnih obvez­ nika za odbranu teritorije nisu uspeli. „Međutim, veli Ribar, svi naši napori, naročito naši govori na seoskim sastancima, ostali su bez uspjeha, jer je preovladala psihoza koja se brzo prenosila iz sela u selo, iz kuće u kuću i bez dogovora: dosta je rata, a narodnoj seljačkoj državi ne treba vojska, pozivajući se na glasove koje su zarobljenici unašali u sela vraćajući se iz Rusije, pozivajući se na Brestlitovsku pogodbu o miru, a protiv rata, koju su sklopili boljševici iako je bila preteška, jer su je diktirali Nijemci kao osvajači"2).

To su bili dani punoga trijumfa „zelenoga kadra" koji je bio vrlo brojan po celoj Slavoniji i Hrvatskoj i koji, podržavan od naroda, nije priznavao ničiju vlast. Ovome elementu, kao i širim narodnim masama, nije bilo razumljivo sve ono što se dešavalo oko njih. Ele­ menti jedne socijalne revolucije, pod uticajem boljševičkih ideja, bili su jače naglašeni od j u g o s l o v e s n k e i d e j e , koju mase nisu shvatale: „ . . . O jedinstvu i jugoslovenstvu govorilo se mnogo u prošlosti, a i pisalo mnogo, no sve je to dolazilo o z g o, od inte­ ligencije, većinom omladine, koja nije imala nikakve veze sa širokim narodnim masama"3).

(Pisac je u to vreme kao dečak doživeo jednu grupu ovoga „ze­ lenoga kadra" na pustari Lovaš, nedaleko od Dalja. Na toj pustari, koja je bila deo imanja Karlovačke patrijaršije, bila jo smeštena jedna grupa od deset dečaka iz Gornje Hercegovine, koja je bila tamo dovedena zbog gladi u Hercegovini. Svi smo stanovali u jednoj sobi, a hranili smo se kod pojedinih porodica na pustari. Ziveli smo, ina­ če, bez nadzora kao besprizorni, lutujući ceo dan po okolini i ku­ pajući se u „Savulji". Jednoga dana pred veče naišla je jedna grupa ..zelenog kadra" sa dvoje kola, koja su bila puna bačava. Nagonili su nas da pijem o zajedno sa njima. Piće je, razume se, učinilo svoje i mi smo se izopijali. Kada smo se sutradan probudili trezni, rekli !) Dr Ivan Ribar, Iz moje političke suradnje (1901-1963), str. 172.

2) Na istom mestu, str. 173.

3) D r Ivan Ribar, Politički zapisi, I., str. 15.

132

su nam da je došlo oslobođenje. Mi nismo znali kakvu će to imati važnost za nas).

Sa hrvatske strane se nerado priznavao, i još uvek nerado priz­ naje, i značaj srpskih pobeda za oslobođenje Hrvata i doprinos srp­ ske vojske za spasavanje, bar jednoga dela, Dalmacije od italijanske okupacije 1918. godine. „Hrvatska je, pisao je Dimitrije Ljotić, ušla u Jugoslaviju više naterana ostalim pokrajinama nego sopstvenom voljom. Pored toga haos koji je nastao posle sloma i veliki soci­ jalni neredi terali su Narodno vijeće iz Zagreba da traži dolazak srpske vojske. Na posletku, nadiranje Italijana posle sloma Austrije, zahtevalo je dolazak srpskih trupa. Ta tri razloga: vojni, socijalni i politički složili su Hrvate da traže prvo srpsku vojsku, a zatim da proglase ujedinjenje države Slovenaca, Hrvata i Srba sa kraljevi­ nom Srbijom i Crnom Gorom u državu Srba, Hrvata i Slovenaca1'*).

Srpska vojska je u ovo haotično vreme predstavljala na podru­ čju nekadašnje dvojne Monarhije princip reda i garant slobode.

Ona je, oslanjajući se na svoje zasluge u ratu, uspela da onemogući da Italija uzme sve ono na što je polagala pravo po Londonskom ugo­ voru (od 1915). Kada se bura stišala počelo se pojavljivati ono što razlikuje srpsko shvatanje države od hrvatskoga. Tu razliku je iz­ ložio Dimitriju Ljotiću, na putu u njegovu vojnu jedinicu u Rijeci, jedan hrvatski sagovornik-intelektualac, ovako: „Naša kraljevina ni­ je nikada propala. Za nas se istorija piše u nagodbama, ugovorima, pakta konventa, — kod notarijusa. Lepo se stranke sastanu, potpišu ugovor, udare pečate i eto, to posle traje hiljadu godina, obavezno ispunjeno, neokrnjeno sve dok neki novi ugovor ne dođe da stanje promeni. Kod nas vam je tako, dragi gospodine, istorija, to su ugo­ vori. Sve što nije ugovor, nije istorija. Ne priznajemo mi to, mi Hr­ vati"5).

2.

Novu državu SHS, odnosno Jugoslaviju, nije hteo veći deo Hr­ vata. U toj činjenici sadrži se suština onoga što je nazvano hrvatskim pitanjem. Posle proglašenja ujedinjena SHS ubrzo se pokazalo da ličnosti i snage koje su se zalagale za ujedinjenje ne samo da čine manjinu među Hrvatima, nego je i među njima samima nastalo di­ ferenciranje i hlađenje. Kada su se našli van opasnosti od stranoga pritiska, kako italijanskoga tako i nekadašnjeg austro-ugarskoga, Hrvati su počeli da traže vasposta vi janje svoje države o čijem su opsegu imali sasvim nerealne predstave. Oni su, i etnički i politič4) Dimitrije V. Ljotić, Iz moga života, str. 48.

5) Na istom mestu, str. 84.

133

ki, zahtevali mnogo više nego što su mogli dobiti; i što uopšte mogu dobiti.

Ranija tvrđenja i verovanja da su Srbi i Hrvati jedan isti narod i da govore istim jezikom sve su češće osporavana. Paralelno sa tim bledila je i jugoslovenska ideja, koja je rođena i gajena među Hrva­ tima. Sve više je isticana hrvatska posebnost. Hrvatska državna ideja sve je više i upornije suprostavljana srpskoj državnoj ideji.

Stvaranje, produbljenje i upotpunjenje jugoslovenske državne ideje dosledno je onemogućavano nastojanjima da se oživotvori hrvatska državna ideja.

Bez vojničkih pobeda i vojničkog doprinosa Srbije pobedi savez­ nika, ne bi bilo moguće stvaranje države SHS. „Vojnički i politički u njenom stvaranju igrala je presudnu ulogu Srbija. Ideja koju je Srbija nosila i vodila bila je oslobođenje i ujedinjenje srpstva. Tek u ratu je prihvaćena, pod uticajem hrvatskih i slovenačkih ljudi, misao o oslobođenju i ujedinjenju Hrvata i Slovenaca sa Srbima u jednu državu"G). Kada je Srbija pristala na ovo htela je da udovolji molbe i želje onih Hrvata, koji su se smatrali Jugoslovenima i koji su želeli ujedinjenje sa Srbijom. Ovi Hrvati gledali su tada u Srbiji ne samo Pijemont za ujedinjenje Srba, nego i svih Južnih Slovena.

Svojim stavom i svojom širokom orijentacijom Srbija je privlačila sve one elemente koji su želeli oslobođenje od Austro-Ugarske. U pismu Nikoli Pašiću, od 21. oktobra 1914. godine, pisao je Frano Šupilo i ovo: „M oja vjera i hiljada nas, koji stojimo na načelu na­ rodnoga jedinstva, jest da mi Hrvati, Srbi i Slovenci od Triglava do Timoka sačinjavamo j e d a n i s t i n a r o d sa jednim te istim jezikom, a samo sa tri narodna imena. Nije glavno kako se jedan narod zove, nego je glavno da taj narod živi, da bude svoj, slobodan, jedinstven i da napreduje. Na temelju ove ideje zastupao sam m i­ sao da među Južnim Slovenima u Habzburškoj monarhiji Hrvati, kao neki depozitari državnopravnih ostavština moraju da imaju v o­ deću ulogu kao p r i m i i n t e r p a r e s. To se zbog raznih tuga­ ljivih i još gadnijih uzroka vanjskih i nutarnjih protivnika Slovenstva nije moglo provađati. Izvan Habzburške monarhije ta ista uloga po naravnom zakonu pripada ovoj i ovakoj današnjoj Srbiji. Stoga je ova Srbija, koja je tako liepo u zadnjih deset godina, a naročito kroz ove tri poslednje, dokazala da je dorasla ovoj misiji mora da bude ovaj državnopravni faktor koji će s a b i r a t i i s l i e v a t i Južne Slovene"7).

Pada u oči činjenica, da su zagovarači jugoslovenske ideje i uje­ dinjenja Južnih Slovena sa Srbijom bili Hrvati iz Dalmacije (pre svega dr Ante Trumbić i Frano Šupilo), dok su se hrvatske mase, 6) Na istom mestu, str. 44.

7) Dragan Sepić, Pisma i memoari Frana Šupila (1914-1917), Beograd 1967, str. 9.

134

mobilisane u austro-ugarskoj vojsci, ogorčeno borile protiv Srbije.

Za Hrvate uopšte, a naročito za one iz Dalmacije, bio je strah od Italije jedan od važnih motiva, koji ih je podsticao da traže saradnju sa Srbijom i njenu podršku kod saveznika. Obaveštavajući Pašića, 28. marta 1915, o svojim razgovorima u Petrogradu u vezi savez­ ničkih koncesija Italiji (u Dalmaciji), Frano Šupilo piše: „Držim da je naša obća dužnost sve učiniti da se to izbjegne a posebno nas Primoraca-Hrvata da paralelnom akcijom za obranu naših prava na Jadranu pomažemo Srbijinu misiju ujedinjenja i oslobođenja na temelju narodnoga jedinstva"8).

Boraveći u Petrogradu, gde je imao prilike da razgovara sa Sazonovim, tadašnjim ruskim ministrom spolnjih poslova, i drugim važnim ličnostima, Šupilo je mogao čuti da Rusi nisu naročito zainteresovani ni za odbranu Jadrana od Italije ni za ujedinjenje Juž­ nih Slovena. Šupilo piše o tome, 11. aprila 1915. godine, Pašiću: „ . . . Druga stvar Vasiljeviću nepovjerena jest da mi je Sazonov opetovano izjavio sumnju u uspjeh zajedničkih naših ideala te kate­ gorički rekao da će Srbija dobiti liepu odštetu i doći na more, ali da je veliki naš program neostvariv. On ne veruje u njegovo postignu­ će i Rusija se toliko ne može angažovati"9). Regentu Aleksandru pi­ sao je Šupilo, 9. maja 1915. godine, o velikoj misiji Srbije kod Ju­ goslovena i isticao da je potrebno da ona energično istupi „koli na Jadranskom moru, toli s onu stranu Save onemogući kristalizaciju takovih političkih prilika, koje bi mogle u našem narodu opet raz­ buditi plamen razdora i zapriječiti potpuno stvarenje velike jugo­ slovenske ideje. Ako Srbija ovdje uspije, onda je ujedinjenje svih Jugoslovena u jednu nacionalnu i državnu snagu pitanje vrlo krat­ kog vremena i tada će ovaj daroviti narod u miru i radu moći da po­ kaže šta je kadar da priloži kulturi, uljudbi i napređku"10).

U prepisci između Frana Šupila i dr Ante Trumbića dolazi često do izraza strah zbog nekih planova da se stvori, posle rata, neka s a m o s t a l n a H r v a t s k a , „koja bi imala misiju da bude klin i zublja razdora, što bi uz žrtvovanje Dalmacije i Istre bilo vrlo lako postići. Ovo mi se čini isto tako opasno kao i gubitak Primorja, koje ćemo — u najgorem slučaju — sutra od Italije brzo osvojiti, ako mi budemo složni i sređeni. A i glede Jadranskog Primorja ja sam uvje­ ren da još ipak nije sve gotovo. Na nama je sada raditi na tome da našu stvar zajedno sa Srbijom, kod Rusa sistematišemo. Kod Rusije, Srbiji treba dati zaleđa i kuraže, s kojom je prisiljavamo da istupi više nego bi inače sama sm jela"11). s) Na istom mestu, str. 58.

9) Na istom mestu, str. 67.

10) Na istom mestu, str. 78. n ) Na istom mestu, str. 87.

135

Svoj strah zbog planova da se stvori jedna s e p a r a t n a H r ­ v a t s k a izneo je Šupilo, 10. avgusta 1915. godine, u jednom pis­ mu Pašiću iz Londona. „A li bitće, veli on, jakih interesiranih fak­ tora, koji će sve učiniti, da se Hrvatska izjavi za separatizam. Tu će se eksplotirati postupak sa Dalmacijom i ostale pogrješke učinje­ ne od Rusije i saveznika joj prema Jugoslovenima, raditi će i Vatikan u službi Italije, u ime vjere, dok Svetog Sinoda nećemo imati. Stvar je teška i sve ono što sobom nameće, sve ono strašno što smo uz to­ like žrtve bili zatomili, može da među nama opet uzpostavi.

Ne treba da Vam duljim i ističem, kako je ova ustanova o s e ­ p a r i r a n j u Hrvatske od Srbije za našu obću narodnu politiku puno teža negoli i samo ustupanje Primorja Italiji. Tu treba na vri­ jem e i dogovorno sve korake učiniti, da nas ne stave pred činjenice, koje bi našoj narodnoj ideji ujedinjenja Južnih Slovena zadale gro­ zan udar“ 12).

Italija je, zbog svojih vlastitih interesa, zagovarala separiranje Hrvatske i ostataka Slovenije. „Separiranje, piše Šupilo Pašiću iz Londona, 17. avgusta 1915. godine, očito namijenjeno za kombina­ ciju talijansko-mađarsku. Osjećam, ako se sada, ne postave u izpravno narodno-političke granice, da bi se mogla grdno pokvariti i izazvati u budućnosti nepremostive reakcije. Onda će Italiji biti puno lakše, da stvara i izazivlje hrvatske i srpske iredente gdje im nikada mjesta ne bi smjelo biti. Ovo je pitanje isto tako važno kao i ono Macedonije, pak izvinite, ako se usuđujem naglasiti težki, zamašni, historijski, za vjekove odlučujući momenat u kome se pred ovim golemim kušnjama nalazi Srbija u provedbi velike jugoslovenske misije. Nadalje, ne popuštajte ni na sjeveru ni na jugu i naš će na­ rod dočekati velike dane i napredka i slobode"13).

Na ovaj problem ukazivao je i Jugoslovenski odbor u jednom telegramu Nikoli Pašiću, poslatom iz Londona 26. septembra 1915. godine. „A li ako sile, veli se tamo, jače od naše volje i snage hoće i odluče, da se ostatak kraljevine Hrvatske iz ukupnog našega jugoslovenskoga kompleksa separira u svrhu da se posebice izjavi, on­ da se takova izjava, iz osobitih narodno-političkih razloga, ima tra­ žiti za sve ostale jugoslovenske zemlje i krajeve, da njihov votum dade emanaciju volje ukupnog našega naroda, što će stupiti na svjetlo i slobodu1114). Ista misao se ističe i u promemoriju, koji je Frano Šupilo predao Edwardu Gray-u 30. septembra 1915. godine.

U njemu Šupilo predlaže, „da Srbija, u prvo vrijem e učini sve one bitne reforme, narodno-političke, ustavne i kulturne, koje će onemo­ gućiti obstanak i razvitak jedne druge, konkurentne jugoslovenske države, kao i domaći i narodni rad za nju. Drugim riečima potrebno 12) Na istom mestu, str. 99.

13) Na istom mestu, str. 102.

14) Na istom mestu, str. 106.

136

je, da se Srbija tako interno reformira, da ona jedina bude i ostane stjegonoša jedinstva Jugoslovena"15).

Iako su i Šupilo i Jugoslovenski odbor Srbiju označavali kao no­ sioca ideje ujedinjenja Južnih Slovena nazire se, tu i tamo, izvestan strah od nje. U pomenutom Supilovom promemoriju Gray-u pominje se dominacija srpsko-ortodoksnog eksluzivizma, koja ugrožava ideju ujedinjenja16). I u pismu Ivu De Đuli iz Pariza, 28. juna 1916. godi ­ ne Šupilo veli, „da Srbi ovu stvar jedinstva i ujedinjenja shvaćaju sasvim jednostrano, eksluzivistički, tako da po njihovim kriterijima to za naš hrvatski, zapadni dio, ne bi bilo nikakvo oslobođenje, nego jedno novo osvajanje, u kome će se osjećati zarobljenim u srpskoortodoksnom eksluzivizmu, te neće moći (da) vriedi ništa“ 17). Šupilo je rekao Trumbiću, da oseća, da „njegove bojazni nisu pretjerane da su Srbi uobće više ekskluzivistički nego Hrvati, da teže za svojom absolutnom dominacijom, te da oni sve ono što nije pravoslavno, pa zvalo se srbsko ili hrvatsko, još uviek drže za polusvoje, skoro tuđe, i da će tu biti dosta muke, dok evolucija i nove generacije ne naprave svoje"18).

I Trumbić, i Šupilo i Meštrović hteli su neko ujedinjenje sa Sr­ bijom, ali su imali pretenzije da srpskoj vladi naturaju svoja shvatanja o tome kako jugoslovensko pitanje treba da bude rešeno. Sva trojica su bili u bliskim odnosima sa engleskim zvaničnim faktorima i pokušavali su da njihova shvatanja nature srpskoj vladi. Od Sr­ bije se tražilo mnogo više nego što joj se davalo i htelo pomoći. Šu­ pilo traži od Srbije da ona „ma dobila samo hiljadu Hrvata, mora da učini da svakom Hrvatu ona bude njegova gravitaciona tačka, nje­ gova Hrvatska. To je minimum, što nam Srbija u ovoj koncepciji narodnoga jedinstva može i mora dati pred Evropom i pred cielim svietom. Inače svak svojim putem, da se do zrelieh vremena nađe­ mo na boljem sastanku. Ako ne možemo biti jedno veliko i jako, bolje da smo dvoje čitavo nego da uz malo i vrlo problematičnog ojačanja prvog drugo se rasturi, raskida, otruje i uništi"19).

Iz koncepta teksta jednog promemorija, koji je bez datuma, ali se drži da je „sastavljen vjerovatno jula 1916. nakom Šupilovog istupa iz Odbora (jugoslovenskog)20), vidi se da je Pašić, u vezi svojih izjava engleskoj štampi (,,Daily Chronicle" od aprila 1916. i „The Times" od aprila 1916), izneo svoj stav prema težnjama i tezama nekolicine uglednih Hrvata, među njima i Šupila, o zadovoljenju njihovih težnji. Pašiću se prebacuje da je, kada je bila reč o hrvats15) 16) 17) 18) 19) 20)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

107.

107.

126.

126.

132.

142, beleška 2.

137

kom državnom pravu, „odmahnuo (rukom) da su to austrijski men­ taliteti i da treba gledati volju narodnu"21). U konceptu promemori­ ja se veli: „Može li se tako izrazivati o državno-pravnoj poziciji Hrvatske državnik koji je kao program proglasio narodno ujedi­ njenje i oslobođenje Hrvata i Slovenaca sa Srbima? Hrvatsko dr­ žavno pravo postojalo je davno prije Austrije, davno prije Mađara, ono se krnjilo, suzivalo, ali postojalo je u neprekidnom kontinui­ tetu kroz četrnaest vjekova i postoji i danas. Na žalost ne sjaji, tinja, ali nikada ugasnulo nije. Četrnaest stotina godina borbe Hrvata za držanje svoje državne individualnosti koja je gašena ali nikada nije ugašena, ne može se bagatelisati, kako je to učinio gospodin pro­ čelnik srbske vlade"22).

Sastavljači one promemorije vele: „Jugoslovensko pitanje ne može se rešavati na temelju srpsko-ortodoksnog ekskluzivizma. Ovo može proširiti Srbiju, ali ne može osloboditi i ujediniti Hrvate i Slo­ vence"23). I, na kraju, se ističe, da ovo pokazuje kakav je „položaj Hrvatske i uobće Hrvata i Slovenaca? Kakva ih sudbina čeka, ako se ne budu borili proti ovoj politici sa svim posljedicama, koje ista name­ će? To nastojanje ima ići zatim ili da se ovo promijeni, ili da se samo na svoje srbske većine ograniči? Ovo je stanovište svih nezavisnih Hrvata, koji stoje na narodnom jedinstvu, ne isključiv ni sve članove Hrvate Jugoslavenskog odbora, osim valjda Hinkovića i Potočnjaka koji u hrvatskom narodu nemaju absolutno nikakva upliva"24).

Povodom pojave nekakve brošure o rešenju jugoslovenskog pi­ tanja (čiji autor nije bio poznat) veli se za njega da je „jedino srbski ekskluzivista" i dalje: „M i imamo priličan broj Hrvata, koji dadas nipošto neće sa Srbima, ili barem neće uz uvjete, za koje sum­ njaju, ili ih se boje. To nije ništa novo vi poviesti naroda i država, nego jedna prirodna pojava kod elemenata, koji su hiljade godina zasebice živeli, koji su do juče bili u borbi, gdjegod su bili neza­ visni, a složni su bili samo ondje gdje ih je bio složio bič i grb tuđega im gospodara"25). Šupila je mučio jugoslovenski problem. Kod njega su se menjala gledišta kako ovaj problem treba da bude rešen. IJ njemu je, na mahove, Hrvat potiskivao Jugoslovena i jačalo nepoverenje prema Srbiji. On se bio razišao i sa Trumbićem kome, 26. maja 1917. godi­ ne, piše iz Londona: „Hajde ti tvojim taktom kako bolje znaš, a ja ću m ojim — samo ne zaboravi ostalo što se skupa sa Srbijom, ako se ova ne transformira, osobito sa njenim ,crnim rukama1, iz temelia, naš elemenat, Vi svi koji ćete tamo biti, biti ćete i osjećat ćete se da 21) 22) 23) 24) 25)

138

Na Na Na Na Na

istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu,

str. str. str. str. str.

143.

143.

144.

144.

180.

ste puno gori nego parija, a nema teže službe, nego služba bratu rođenom1126).

Na traženje Jovana M. Jovanovića, tada srpskog poslanika u Lon­ donu, Šupilo mu je, 22. jula 1917. godine, podneo s v o j plan o tome kako bi se „najbolje organizovala slobodna narodna država za sve jugoslovenske zem lje u kojima žive Srbi, Hrvati i Slovenci1127). Šupilo je za široku autonomiju pojedinih oblasti, koje povezuju za­ jednički poslovi (spoljni poslovi, vojska, novac, najviša nastava).

On istupa ovde „kao slobodan, uvjeren, a i informiran narodni čo­ vjek. Govorim kao Hrvat slobodne misli, Jugosloven, ali — last but not least — kao Dubrovčanin. Govorim na svoju ruku i odgovor­ nost. A ipak sam puno više nego uvjeren, da tumačim poštene in­ stinkte i osećaje milijuna našega neprosvietljenog puka (ako ne i sve njegove „slobodne" inteligencije) i da tumačim dispoziciju za­ kopčanih specijalista, koji su nam skloni i koji sutra kod zelenoga stola ne bi bili protivni da nam pomognu po gornjim kriterijima1128).

Posle postignutoga sporazuma u Parizu između srpske vlade i Jugoslovenskog odbora Šupilo je (f 25. IX. 1917) preko Jovana Jo­ vanovića, poslao telegram (31. VII. 1917) u kome hvali i njih i „cielo Srbstvo mučeničkog balkanskog Piemonta radi zaključaka prihva­ ćenih, koji su dapače utemeljenim načelima nadmašili m oje postu­ late. Ovim su naravno posve odpala ona gravamina, koja sam lani iznio u Jugoslovenskom odboru kao više neaktuelna, a novi postav­ ljeni temelj jest granitsko historijsko delo i ideja vodilja sadašnjo­ sti i budućnosti čitavog našega naroda, pa kakav god ga težak i trno­ vit put još čekao1129). Ovo je, izgleda, poslednji stav Frana Šupila prema Jugoslovenskom pitanju: umro je 25. septembra 1917. godine, nervno rastrojen30).

3.

Kada je bila stvorena zajednička država SHS pokazalo se ubrzo da je bilo tačno ono što je Šupilo isticao u pismu Jovanu M. Jovanoviću: da ima veliki broj Hrvata koji su protiv jugoslovenskog uje­ dinjenja. Ta misao bila je okupila oko Stjepana Radića „u razdoblju od prosinca 1918. do prvih izbora u novoj državi, studenoga 1920, Hrvatska republička seljačka stranka, uz obnovljenu Hrvatsku stran­ ku prava, najviše je progonjena stranka. Ona u razdoblju postaje nosiocem ne samo socijalnog progresa, nego i glavnim pobornikom 26) 21) 28) 29) 30)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

190.

200.

202.

203.

X X V I.

139

hrvatske državne samostalnosti. Stare hrvatske stranke i inteligen­ cija stvorili su novu državu i stavili svoj vlastiti narod pred svršenu činjenicu. Hrvatski narod u svojoj ogromnoj većini nije nikada že­ lio državne zajednice sa Srbijom "31). Kada je Narodno vijeće u Z a ­ grebu, u drugoj polovini novembra 1918. godine, rešavalo o prisajedinjenju sa Srbijom, Stepan Radić „borio se uporno da se takav go­ lemi i povijesni zaključak ne smije donieti na vrat na nos . . . u svom povijesnom govoru pred Središnim odborom Narodnoga vijeća na 24. studenoga branio je vrlo rječito svoju tezu da nikakva dele­ gacija Narodnoga vijeća nema pravo prenijeti svoj suverenitet hr­ vatskoga naroda ili u njegovo ime zaključiti šta obveznata, ako o tome ne bi bio hrvatski narod prethodno saslušan i ne bi dao na to svoj pristanak"32). Pavle Ostović ističe, da je Stjepan Radić, koji je imao bliži kontakt sa narodom, tražio pregovore i predlagao stva­ ranje države po uzoru na Nemačku posle 1871. godine — stvaranje jedne federacije33). Trumbić je, veli Ostović, obraćao veću pažnju na opasnost od Italije, koja je, zaista, bila velika i nije tada obraćao pažnju unutrašnjim problemima34).

Na izborima za Ustavotvornu skupštinu učestovali su, od strane Hrvata, pored Radićeve stranke, koja je dobila 50 manadata na 230.590 glasova, još i Hrvatska težačka stranka (Bosna), koja je dobila 7 man­ data (na 38.400 glasova), Hrvatska zajednica, dobila 4 mandata (na 25.967 glasova), Hrvatska stranka prava (frankovici) 2 mandata (10.880 glasova) i Vanstranačka lista dr Trumbića sa jednim man­ datom (na 6.581 glasova). „To je svega 68 hrvatskih mandata. Hr­ vata je bilo i u drugim partijama, naročito među komunistima i so­ cijalistima35). U radu Ustavotvorne skupštine nije učestvovala H r­ vatska republikanska seljačka stranka (Radićeva). Njeni zastupnici sastali su se odmah poslije izbora u Zagrebu, u Hrvatskoj sabornici i, na prijedlog svog predsjednika Stjepana Radića, zaključili form i­ ranje Hrvatskog narodnog zastupstva. Ovakav zaključak odgovarao je stavu stranke, koja je tada imala u svome programu seljačku, mi­ rotvornu i čovječansku republiku. Prema tome, apstinencija ove stranke bila je strogo načelna i odgovarala zahtjevima ogromne ve­ ćine hrvatskog naroda"36).

Bojkotovanjem Ustavotvorne skupštine i formiranjem Hrvatskog narodnog predstavništva Stjepan Radić je pokušao da stvori h r ­ v a t s k u državu. Kraljevinu SHS on, tada, nije priznavao. Sma­ trajući se predstavnikom većine hrvatskoga naroda, što je stvarno 31) 32) 33) 34) 35) 36)

140

Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike. Buenos Aires, 1960, str. 23.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 84.

P. A. Ostović, The Truth aboiM Yugoslavia, New York, 1952, str. 97.

Na istom mestu, str. 98.

Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, L, str. 24-25.

Na istom mestu, str. 29.

i bio, Stjepan Radić traži i u inostranstvu saveznike protiv države, koju on nije primao. Kasnije je priznao i Ustav, i državu i monar­ hiju i ušao u Pašićevu vladu. Vodstvo SHS, na čelu sa Radićem, bilo je pušteno iz zatvora, ,,a Radić je došao u Beograd i učinio prvu posjetu kralju. Tom prilikom darovao je svoje dvije knjige sa svo­ jim potpisom i posvetom kralju „vladaocu i stvaraocu", a malo po­ slije ove posjete primio je portfelj ministra prosvjete i tako i on ušao u Pašićevu vladu"37). Sve je ovo bilo 1925. godine da bi se opet 1927. godine našao u opoziciji, pomirio sa Svetozarom Pribićevićem i zajedno sa njim stvorio Seljačko-demokratsku koaliciju.

Partijsko-političke međusobice, borbe i uvrede, množile su se sve više. „U Skupštini se produžio stari posao, samo sada u pojača­ noj meri i na većem frontu. Pribićević i Radić bacali su svoje stre­ lice ne samo protiv Radikalne stranke, već sada i Demokratske . ..

Pojedini radikalski poslanici, a i oni iz SDK, među njima i sam R a ­ dić, govorili su o krvi koja će jednoga dana da padne. Pernar, je ­ dan od prvaka i doglavnika Radićevih, naročito se isticao u dobaci­ vanju uvreda i izazivanju, pa ga je Vilder proglasio za vojvod u "38).

I krv je, nažalost, zaista i pala u Narodnoj skupštini. Bila je stvo­ rena veoma teška i psihička i moralna atmosfera i u Narodnoj skup­ štini i u javnosti. Ivan Ribar priznaje: „ .. . A mora se priznati da su uz uvrede, koje su išle na adresu beogradske čaršije, padale i dru­ ge, koje su pogađale lično poslanike i ministre zbog korupcije, nemo­ rala i kriminala. Pernar i drugovi nazivali su ih lopovima, razboj­ nicima itd. . .. Na adresu Puniše (Račića) padale su uvrede. Jednoga dana, pogođen lično od Pernara, izađe Puniša na govornicu, tražeći od Pernara da povuče svoju uvredu. I umjesto da predsjednik Perić u tom momentu ili prekine sjednicu, jer je nastao tajac u posla­ ničkim klupama kada je Puniša, izazvan od Pernara, stupio na go­ vornicu, ili da pozove Pernara da se izvini, jer je u protivnom morao predložiti kaznu po poslovniku, on je pustio Punišu da produži svoj posao. Ne dobivši od Pernara zadovoljštinu izvuče Puniša parabelum iz stražnjeg džepa pantalona i uperi ga u Pernara. Metak po­ godi Pernara u lijevu stranu grudi, i on se sruši pod klupu. Tada se digne Pavle Radić, no i ovoga Puniša dočeka metkom i reče: „T e­ be baš tražim". Pavle se sruši na pod. Tada se okrene prema Stje­ panu Radiću, koji je sjedio u prvoj klupi zajedno sa poslanikom Granđom, i njega pogodi u trbuh, a Granđu rani u ruku, jer se ovaj bio stavio pred Radića da ga zaštiti. U to, s lijeve strane stenografske sobe, poleti Basariček prema Puniši vičući, ali on i ovoga sravni sa zemljom. Radića sam video kako je uz povike ,jo j‘ držeći se rukama za trbuh, izlazio iz dvorane sam, bez ičije pom oći"39).

37) Na istom mestu, str. 171-172. s8) Na istom mestu, str. 211.

39) Na istom mestu, str. 211-212.

141

Tako se tragično odigrao 20. juni 1928. godine u Narodnoj skup­ štini u Beogradu. Iz zagušljive atmosfere, kakva ja tada vladala u partijsko-političkom životu zemlje, izvrgnuo se zločin sa veoma teškim unutrašnjepolitičkim posledicama. Ceo odium pao je na Punišu Račića, koji je, nesumnjivo, kriv, bez da su uzimani u obzir psihološki momenti i plahovitost našega dinarskoga čoveka, koji se osetio uvređen u svome ljudskom ponosu. On je bio izazvan i postu­ pio je nekontrolisano u jednom momentu kada je izgubio ravno­ težu. Puniša Račić je, nesumnjivo, kriv, ali je kriva i cela ona sre­ dina i ceo onaj mentalitet koji je omogućio da psihoza u Narodnoj skupštini može doći do toga stepena. Vidi se, da su se poslanici ba­ vili više „pranjem prljavoga veša“ , nego rasmatranjem narodnih i državnih problema i briga.

Osuđujući Punišu Račića, P. D. Ostović navodi i jedno strano negativno m išljenje o njemu. On navodi mišljenje Roberta Bruce Lockhart-a, koji je o Račiću rekao: „ .. . On je bio neobuzdan avan­ turista sa nekontrolisanim temperamentom i rđavim političkim ugledom, jedna vrsta oruđa koje je u službi svih balkanskih vlada.

Nisam bio iznenađen kada ga je jedan beogradski šovinistički list nazvao patriotom. Bilo je jasno da je on uživao zaštitu visokih me­ sta i jednoga momenta izgledalo je moguće da on neće biti nikada izveden na sud“ 40). Puniša Račić se, međutim, sam prijavio sudu, bio suđen i osuđen na robiju po zakonima zemlje.

Sa hrvatske strane se uporno ukazivalo na to, da je Puniša Račić izvršio atentat u Narodnoj skupštini po jednom unapred smišljenom planu i da su iza toga stajali važni i odgovorni srpski politički fakto­ ri. Manje više neskriveno sumnjičen je i D vor i lično kralj Aleksan­ dar da su stajali iza ovoga čina, koji niko razborit i normalan nije mogao odobriti. Previđalo se i prećutkivalo, da je često za jedan iz­ vršen zločin odgovoran ne samo neposredni izvršilac zločina, nego isto tako i oni koji su izvršenje zločina psihološki pripremili i omo­ gućili . . . Ističe se da se u to vreme po Beogradu pričalo da se sprema atentat u Skupštini i da je Sekula Drljević opominjao Stjepana Ra­ dića da taj dan ne ide u Skupštinu, ali je on to odbio. „Obećao je samo da toga dana uopće neće riječ uzeti u skupštinskim rasprava­ ma. Sjednica je počela odmah s burnim upadicama. Padale su uvrede.

Predsjednik je morao prekinuti sjednicu bar za jedan sat. Već su neki zastupnici počeli akciju kod šefova klubova da se nešto učini za smirenje razdraženosti u Skupštini. Baš je jedan od tih bio kod Davidovića s tim ciljem, kad je predsjednik Skupštine Perić bez ikakve potrebe pozvao na govornicu zastupnika Punišu Račića radi osobnog razjašnjenja. Dok se kod Davidovića u klubu Demokratske stranke govorilo kako da se ozdravi atmosfera u Skupštini, u njoj su već odjekivali pucnji Račićeva revolvera, jer predsjednik Skupš­ 40) p. D. Ostovich, Na istom mestu, str. 147.

142

tine nije na vrijem e intervenisao da riješi sukob Račić-Pernar i nije oduzeo Račiću riječ kad je izustio prijetnje. On je prekinuo sjedni­ cu dok je Račić na govornici bio, odakle je mogao dobro gađati one koje je želeo ubiti"41).

Dr Ivan Ribar, koji je bio očevidac ovoga svega što se desilo u Narodnoj skupštini veli: „Nastao je haos, koji su primili sa odobre­ njem svi oni koji su ga spremali, a to su bili oni koji su mirno sjedili na krajnjoj desnici u Skupštinskoj sali i održavali veze sa bjelorukcima Petra Zivkovića, inicijatorima i organizatorima zločina koji je izvršio Puniša"42) . .. Optužba Ivana Ribara je jasna; shema bi bila ova: po toj logici, kralj Aleksandar istura ispred sebe Petra Zivkovića, a ovaj poverava zadatak Puniši Račiću, koji vrši atentat.

Ribarova shema ima nekoliko nelogičnosti: prvo, kralj Aleksan­ dar nije bio protiv Hrvata (oko sebe je okupljao znatan broj tada najuglednijih Hrvata); pokazalo se da kralj Aleksandar nije hteo da ukloni Radića sa kojim je, pod izvesnim uslovima, mogao operisati bolje i lakše nego sa drugima. Ako bi se uzelo da je to kralj ipak hteo ne bi zato izabrao baš Narodnu skupštinu, jer je mogao da zna kakav će odjek u javnosti imati jedan zločin izvršen u Narodnoj skupštini; da se skloni neko ko je bio nepoželjan postojao je ceo niz mogućnisti sa mnogo manjim odjekom i u javnosti i sa mnogo ma­ njim političkim posledicama. Kralj je znao da jedan ovakav postu­ pak ugrožava državu, koju je on hteo da sačuva. Oni, koji su psi­ hološki pripremali teren za jedan ovakav čin, morali su isto tako, znati da će njegovo izvršenje ozbiljno ugroziti opstanak državne celine i jedinstva naroda makar i samo prividnoga. Iza jednoga čina, kakav je bio Račićev, morali su stajati faktori, kojima je bila u inte­ resu propast Jugoslavije kao državne celine. Režiseri ove psihološke pripreme jedne nezdrave i uvredljive atmosfere, kakva je tada bila u Narodnoj skupštini, koristili su temperament jednoga plahovitog čoveka, koji nije imao šire koncepcije ni države ni nacionalnih inte­ resa. Kod njega je lični momenat dominirao nad svim drugim. Naš dinarski čovek ne da da se vređa ni po cenu lične pogibije.

4.

Tragedija, koja se odigrala u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine, bez obzira na sve one koji su je psihološki pripremili, bila je velika nesreća za celu zemlju, i za Srbe, i za Hrvate i za Slovence.

Pogibija Pavla Radića, kao i Đure Basaričeka, i, ubrzo iza toga, smrt Stjepana Radića, ne samo da su pogoršali odnose između Hrvata i Srba, nego su ugrozili i formalno održanje jedinstva države. Iz niza 41) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 103.

42) Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, I., str. 213.

143

izjava, koje su davali i dr Vladko Maček i Svetozar Pribićević, može se videti ne samo njihovo ogorčenje, nego i odbijanje svake saradnje sa srpskim političarima iz Srbije. Zločin jednoga egzaltiranog čove­ ka prebacivan je na Srbiju i Srbe, koji za to nisu mogli biti odgo­ vorni. Išlo se, videli smo, i tako daleko da je sa tim i Dvor dovođen u vezu. Kralj je, međutim, činio sve da se bar umeri i ogorčenje Hrvata i njihov stav prema državi.

Kada je Stjepan Radić umro istupio je dr Vladko Maček kao njegov naslednik i vođa Hrvata, i kralj Aleksandar ga je primio kao takvog. Utvrđeno je da je Maček i posle Radićeve smrti sarađivao sa kraljem Aleksandrom i u Šestom januaru 1929. godine gledao jedinu mogućnost da se stanje u zemlji koliko toliko smiri. Ivan Meštrović navodi da mu je, posle Šestog januara 1929. godine, rekao i dr Ante Trumbić: „ . .. Ovo je možda jedini mogući način da se dođe do rešenja, ako Aleksandar bude uistinu imao odvažnost i ako je dovoljno širokih pogleda i ako je shvatio bit jugoslovenske ideje"43).

Mate Drinković je učestvovao u stilizaciji kraljevog Manifesta od 6. januara 1929. godine, a u vladi je bilo i nekoliko Hrvata44). Ivan Meštrović, koji je o ovoj stvari razgovarao sa kraljem Aleksandrom, piše da mu je kralj rekao, da je ovo što je učinio njegov lični gest i da će sve zavisiti od toga kako će biti pomognut u tome: „Ja razumem, rekao mu je kralj, da će i Hrvati imati više poverenja u mene nego u stare političare .. . Ovo je moj gest i moja odluka, jer onako nije više išlo. Ja sam uzeo, kako ste čitali, svu odgovornost na se i svu vlast u svoje ruke i vršiću je s ciljem, da se usklade odnosi me­ đu plemenima i pokrajinama, i provede pravo narodno jedinstvo"45).

Kralju Alaksandru bilo je pre svega stalo do očuvanja državnoga i narodnog jedinstva. Kada mu je javljeno da Radić ima nameru da ide u Zagreb i proglasi republiku i ocepljenje poručio mu je preko Pribićevića, „da nema ništa protiv toga da ode u Zagreb, ali da pri­ je toga dade izjavu da je za državnu cjelinu, a kako će se preurediti da ćemo pristupiti pregovorima kad on ozdravi. Ako ne bude htio pristati, a on neka onda uredi kako misli da je bolje za Hrvate. A Vama, gospodine Pribićeviću, kažem, da vojska neće izaći na ulicu da puca u narod. Ja ću vojski narediti da se povuče, a Vi i Radić činite šta znate, i nosite odgovornost za odvojenu Hrvatsku"46). Pri­ bićević je, navodno, preneo ovu kraljevu ponudu Radiću sasvim netačno i iz toga je proizašlo tvrđenje da je kralj Aleksandar pretio Hrvatima am putacijom"47).

43) Ivan Meštrović, str. 183.

44) Na istom mestu, 45) Na istom mestu, 46) Na istom mestu, 47) Na istom mestu,

144

Uspomene na političke ljude i događaje, Zagreb 1969. str. str. str. str.

183.

186.

187-188.

188.

Kada je prihvatio dr Vladka Mačeka za Radićevog naslednika i za predstavnika Hrvata, kralj Aleksandar je pokušavao da sa njim rešava srpsko-hrvatske odnose, odnosno Hrvatsko pitanje u Jugo­ slaviji. Kralj je primio Mačeka 4. i 5. januara 1929. godine i sa njim razgovarao o aktuelnim problemima koje je trebalo rešavati. Ma­ ček se, pre toga, bio već plasirao kao Radićev naslednik i dao bio niz važnih izjava o odnosima Hrvata prema državi. Na komemorativnom skupu posle Radićeve smrti, održanom, 11. kolovoza 1928. godine, Maček je rekao: „Jasno je jedno, da pojam slobode Hrvat­ ske isključuje mogućnost zajednice, koja bi značila ograničenje nje­ zine slobode u korist ma kojeg drugog člana zajednice, nego jedino u korist zajednice kao takve. A li ni u korist državne zajednice ne može Hrvatska ograničiti svoje slobode preko granice koja bi znači­ la sužavanje prava slobodnoga hrvatskog naroda, da sam sobom upravlja kao ravnopravni član zajednice"43).

Mesec dana kasnije, u svome govoru u Zaprešću, Maček je re­ kao: „ . . . Danas je stvar došla do toga, da je hrvatski seljački na­ rod odlučio voditi borbu do kraja, do pune svoje slobode. Kažem otvoreno, ne idemo zatim da rušimo državu, ne idemo preko držav­ nih granica, ali unutar granica ove države mora biti Hrvat jedini gospodar na hrvatskom teritoriju. Mora imati svoj Sabor, svoju vla­ du, ali i u svima ostalim poslovima, koji ostaju u državi zajednički, mora biti zagarantovana puna ravnopravnost, a ne da manjima vlada nad većinom, kao ovih zadnih deset godina"49). U izjavi, koju je Ma­ ček dao „Narodnom valu" (od 11. IX. 1928) on je bio jasniji i radi­ kalniji: „Razumije se, rekao je on, samo po sebi da to ne može biti nikakva krparija sa povećanim oblastima ili što sličnoga, nego mora potpuno doći do izražaja narodni suverenitet, koli u legislativi toli u egzekutivi, ostavivši državi samo toliko koliko je potrebno za dr­ žavno jedinstvo prema vani, no osiguravši si u tim državnim poslo­ vima garanciju protiv svake hegemonije, majorizacije, a naročito protiv bezakonog nasilja. Nije li to moguće, to razumije se neće pre­ ostati nego s v a k i s e b i . Samo to ne može biti nikakva ampu­ tacija nego rastava"50).

Ima još dosta sličnih Mačekovih izjava. Na pitanje dopisnika „Vremena", sredinom novembra 1928. godine, kako on zamišlja slo­ bodnu Hrvatsku Maček je rekao: „Pojam slobodne Hrvatske razu­ mijem i ja i svi Hrvati: potpuni suverenitet u legislativi i egzekutivi.

Moram da Vam kažem, da me čudi što u Srbiji ima ljudi, koji sma­ traju to rušenjem države, kao da nemaju prim jer u Velikoj Britan­ skoj imperiji, koja je baš zato tako jaka što se sastoji iz mnogo više 4S) Ljubo Boban, Iz istorije odnosa VI. Mačeka i Dvora u vrijeme šestojanuarskog režima („Historijski zbornik" god. X V III, 1965, str. 51.

49) Na istom mestu, str. 51.

50) Navedeno na istom mestu, str. 51, beleška 4.

145

manjih slobodnih, čak i nekoliko posve slobodnih država (kao Ka­ nada i Irska)51). Početkom prosinca 1828, Maček je izjavio: „Mi sto­ jim o na stanovištu godine 1918. Mi granica državnih ne možemo mijenjati, ali unutar tih granica tražimo da Hrvat bude gospodar u svojoj d om ovin i. .. Nije to s naše strane nikakva fiks ideja. Nama je glavno naš socijalni program, ali tu treba i neki okvir"52).

Pred političkim aktivom HSS, na sastanku u Pakracu, Maček je na adresu Beograda rekao: „ . .. I mi se čudimo, da još uvijek ima ljudi u Beogradu, koji poručuju: šta hoćete, kažite šta hoćete da znamo. A mi smo im rekli jasno i glasno i tražimo ne samo ravno­ pravnost pojedinaca, jer to na papiru postoji danas, tražimo ravno­ pravnost pojedinih zemalja, jer samo u toj ravnopravnosti moguća je ravnopravnost pojedinca. Mi hoćemo da uz ravnopravnu Srbiju bude i ravnopravna Hrvatska, Bosna i itd.“ 53). Krajem prosinca 1928.

Maček je na zboru u Križevcima rekao: „ . . . Ako uz slobodnu Hrvat­ sku bude slobodna Slovenija i Bosna i Hercegovina i Crna Gora. onda se nikad više ona klika u Beogradu neće usuditi dignuti protiv slobode stare kraljevine Hervatske. Ovo mislim da je jasno rečeno i glasno. Tko sad veli da to ne razumije, taj ili je glup ili je magarac pa neće da razumije . . . Treba srušiti sve što je od 1. prosinca 1918. građeno . . . Za hrvatski narod može vrijediti samo ono što je odlučio sam narod. Pođe li se tim putem, bit će osigurane državne granice.

Ako se tim putem ne pođe, ne može se ni za državne granice garanti­ rati. Ili će Hrvati u ovoj državi imati svoju slobodnu domovinu ili države neće biti"54).

Uredniku beogradske „Politike" izjavio je Maček, 31. decembra 1928. godine, da on ne traži nikakvo parlamentarno rešenje hrvat­ skog slučaja i da ga ne interesu je kakve će biti vlade u Beogradu. „Vraćam se rekao je on, na onu prispodobu sa prslukom: ako je prsluk krivo zakopčan treba ga celog raskopčati, pa zakopčati iznova . . .

Onda ostaje . . . na jednoj strani Hrvatska, na drugoj Srbija, kralj i zajedničke granice. Na tome temelju treba početi sređivati među­ sobne odnose posve iznova" („Politika", 1. I. 1929). To je, slikovito rečeno, traženje vraćanja na 1918. godinu.

5.

Ovakvo shvatanje unutrašnjepolitičke krize u Jugoslaviji imao je Maček kada ga je kralj Aleksandar, 4. i 5 januara 1929. godine, pozvao na razgovor. Kralj je, isto tako, konsultovao i Svetozara Pri51) Na istom mestu, str. 52.

52) Na istom mestu, str. 53.

53) Na istom mestu, str. 52.

5i) Na istom mestu, str. 54.

146

bićevića, koji je kod njega bio 4. januara 1929. godine u četiri časa posle podne55). Razgovarali su o rešavanju krize i o Mačekovim po­ gledima na nju. Maček je rekao kralju, „da se ova kriza ne da rije­ šiti bez potpunoga preuređenja države. A kada sam bio pozvan da te zaključke konkretiziram, rekao sam, da tražimo uspostavu državnohistorijskih i kulturno-historijskih teritorija sa Saborom i potpunom legislativom i egzekutivom, to jest zakonodavnom i izvršnom vlaš­ ću "56).

Maček je tražio s e d a m federativnih jedinica: Slovenija, Hr­ vatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Srbija, Vojvodina, Make­ donija"57). Ivan Meštrović navodi, da mu je kralj u razgovoru koji je imao sa njim, ovo Mačekovo traženje potvrdio i rekao: „Tražio mi je za tu jedinicu cijelu Trojednicu s Bokom Kotorskom te Srijem sa Zemunom. Ja dabome ne bih to ni u snu prihvatio . . . I onda, šta bi Srbi rekli kad bi hrvatska oblast graničila sa Beogradom, a ne smije se zaboraviti da sam ja Srbin. Što kažete na tu Mačekovu smje­ lost? Je li to smjelost ili izvjesna naivnost, da ne vidi stvarno stanje stvari"58). Meštrović je primetio, da to što Maček traži, traži 90% Hrvata"59). Šesti januar 1929. godine stvorio je sasvim drugo stanje stvari, koje Maček nije u početku odbijao, ali je, postepeno, zauzimao sve negativniji stav prema njemu. Protiv Šestog januara bila je ne samo SDK, nego i sva vodstva raspuštenih političkih partija iz Srbije. Ono što je njih povezivalo bilo je odbijanje Šestog januara, ali se u poli­ tičkoj taktici nisu slagali: „Prilikom svih ponuda za saradnju koje su dolazile od opozicije iz Srbije, Maček je pokretao pitanje držav­ nog uređenja. Kao prethodni uvjet za zajedničku saradnju protiv režima postavio je zahtjev da se srbijanske opozicione stranke odre­ đeno izjasne o državnopravnim pitanjima. Tek pošto bi se postignuo sporazum o preuređenju države, on bi pristao na saradnju. U pro­ tivnom, on nije želeo nikakvu zajedničku akciju s opozicijom u Sr­ biji radi obaranja režima"60).

Stavljajući se na čelo borbe Hrvata protiv tadašnjega režima Maček je došao u sukob sa zakonom: bio je uhapšen 22. decembra 1929. godine i ostao u zatvoru do 14. juna 1930. „kad je od suda bio proglašen nevinim "61). Opoziciona aktivnost SDK, sa Mačekom na čelu, našla je svoj puni izraz u „Zagrebačkim punktacijama", koje 55) Svetozar Pribićević, Na istom mestu, str. 107.

56) Ljubo Bolan, Iz istorije odnosa . . . , str. 54.

57) Na istom mestu, Iz istorije odnosa . . . , str. 54.

58) Ivan Meštrović, Na istom mestu, str. 188.

59) Na istom mestu.

6°) Ljubo Boban, Držanje srbijanskih opozicionih stranaka povodom Zagre­ bačkih punktacija („Historijski zbornik'1, god. X V ., 1962, str. 12).

61) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 47.

147

je, uglavnom, stilizovao dr Ante Trumbić, a odobrio Maček i primili predstavnici SDK. I u „Zagrebačkim punktacijama" traženo je vra­ ćanje na 1918. godinu62). Na ovome sastanku učestvovao je i dr Mile Budak, koji nije pripadao HSS, ali ga je Maček primio kao pred­ stavnika Hrvatske stranke prava, koja se „tada nalazila negde izme­ đu HSS i ustaške organizacije. Za njegovo prisustvo na sastanku založio se Maček. Činio je to vjerojatno radi toga da se pokaže šira osnova i front opozicije u Hrvatskoj, a i radi toga da bi Budak i dio pravaša pridobio za HSS i time spriječio njihovu potpunu orijen­ taciju prema Paveliću1163).

Puni tekst „Zagrebačkih punktacija11 objavio je i dr Ivan Ribar61).

Punktacije imaju pet tačaka i, pored traženja da se stanje vrati na 1918. godinu, oštrica je uperena protiv „srbijanske hegem onije11 (u trećoj tačci), „koja se već od početka nametnula Hrvatskoj i svim našim zemljama s ove strane Drine, Save i Dunava, svojom nesposobnošću i pomoću nasilja i nemoralnih metoda, držeći u ruci svu državnu vlast, djeluje destruktivno, uništavajući moralne vrednosti, sve naše napredne ustanove i tekovine, materijalnu imovinu naro­ da, pa i njegov duhovni mir. To stanje je postiglo vrhunac pod apso­ lutističkim režimom 6. januara 1929. godine, koji je, pojačavši tu hegemoniju sa svim njenim kobnim posljedicama, još dokinuo gra­ đanske i političke slobode1165). U četvrtoj tačci traži se vraćanje „na godinu 1918. kao na izvornu tačku1166). Na osnovu toga treba da se izvede preuređenje države „isključivši prevlast jednoga ili više njenih članova nad ostalim, ima biti jedna asocijacija interesa, osnovana na slobodnoj volji njenih članova, tako da svaki član u svojoj zemlji, kao i svi udruženi u zajedničkom sarađivanju na poslovima općeg interesa zajednice, koja će se sporazumom utvrditi, budu mogli osi­ gurati i posebni pored skupnih interesa, te zajamčiti napredak i pro­ cvat moralnog i materijalnog života naroda srpskoga, naroda hrvat­ skoga i naroda slovenačkoga. Posebni interesi inovjernih manjina potpuno će se zajamčiti1167).

Ljubo Boban veli da je Mile Budak potpisao ove Punktacije „kao Pavelićev predstavnik u zem lji1168). Srpska javnost, pa i opozicione stranke, saznale su za tekst Punktacija iz štampe. Dr Milan Srškić je naredio da se one objave, a „Politika11 koja ih je objavila, donela je napomenu, da ih je dobila od Mila Budaka. Punktacije su se slo­ bodno širile69) . .. I dr Ivan Ribar i Ljubo Boban ističu, da su ove 62) Na istom mestu, str. 40; dr Ivan Ribar, Na istom mestu, III, str. 11.

63) Dr Ljubo Boban, Svetozar Pribićević u opoziciji (1928-1936), str. 106.

M) 65) 66) 67) 68) 69)

148

Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, III., str. 10-11.

Na istom mestu, str. 10-11.

Na istom mestu, str. 11.

Na istom mestu.

Ljubo Boban, Držanje srbijanskih . . . , str. 13.

Ivan Ribar, Na istom mestu, III, str. 11-12.

Punktacije u Srbiji izazvale nezadovoljstvo. „Mnoge je, veli Ribar, zabolela uopćena konstatacija o srbijanskoj hegemoniji kao da je Srbija i srpski narod u cjelini zatočnik hegemonije, koja uništava sve moralne vrijedonosti, i tekovine i svu materijalnu im ovinu"70).

Ljubo Boban veli: „Zagrebačke punktacije proizvele su vrlo loš utisak kod opozicije u Srbiji, kako zbog neslaganja s njihovim sadr­ žajem, tako još više zbog tona u kojem su bile napisane, naročito onđe gdje se govori o srbijanskoj hegemoniji. Taj dio rezolucije bio je formulisan tako da se za hegemoniju bacala krivica na c ij e 1 u Srbiju a nije se pravila razlika između Srbije i režima. Ove riječi su pobudile mučan dojam kod opozicije u S rbiji"71) . . . „Zagre­ bačke punktacije" pozdravio je CK KPJ: u jednom članku u „P ro­ leteru" istaknuta je parolu prava na samoopredeljenje hrvatskoga naroda do odcjepljenja i osnivanja s a m o s t a l n e d r ž a v e kao jednu od glavnih parola borbe protiv velikosrpske vojno-fašističke diktature, ta parola postaje svakim danom sve popularnija ne samo među Hrvatima i ostalim ugnjetenim narodima, nego i među srps­ kim radnicima i seljacim a"72) (što, razume se, nije bilo tačno).

Na „Zagrebačke punktacije" osvrnuo se i Svetozar Pribićević koji, ukratko, navodi njihov sadržaj. On veli, da su one „bile dobro primljene u jednom delu demokratije u Srbiji (republikanci i zem­ ljoradnici). Drugi deo ove demokratije iznosi prim edbe"73). Pribi­ ćević je pokušao da razjasni rečenicu u kojoj se govori o vračanju na 1918. godinu: „Povratak na 1918. godinu, veli on, ne znači rastu­ ranje države. To znači da treba da se odluči o svim životnim pita­ njima države Srba, Hrvata i Slovenaca, a ne da politički razvoj od 1918. do danas treba da prosto bude izbrisan. Treba ponovo odlučiti o obliku države i o unutrašnjem uređenju države. Obrazac je povra­ tak na stanje pre decembra 1918. Kad bismo se zadržali na bazi 1. decembra 1918, to bi značilo da usvajamo monarhiju i unitarizam, proglašene 1. decembra. A to ne m ožem o"75). „Zagrebačke Punktacije", a delimično i slovenačke, koje je potpi­ sao samo dr Anton Korošec, 31. decembra 1932. godine, izazvale su diskusiju o preuređenju zemlje na federalističkoj bazi. Tim proble­ mom pozabavile su se i srpske opozicione stranke. Razgovori o tome vođeni između Ljubomira Davidovića, šefa Demokratske stranke, Ace Stanojevića, šefa Radikalne stranke, i Jovana M. Jovanovića, še­ fa Zemljoradničke stranke. U pismu, koje je Ljubom ir Davidović, početkom avgusta 1933. godine, uputio Aci Stanojeviću, ističe se 70) 71) 72) 73) 74) 75)

Na istom mestu, str. 12.

Ljubo Boban, Držanje srbijanskih . . str. 14.

Ljubo Boban, Svetozar Pribićević . u . s t r . 110.

Svetozar Pribićević, Diktatura kralja Aleksandra . . . , str. 160.

Na istom mestu, str. 160-161.

Na istom mestu, str. 160-161.

149

postojanje kuturno-istorijskih posebnosti srpskih, hrvatskih i slovenačkih. Davidović je isticao, da iz toga „sleduje samo takvo unu­ trašnje uređenje i ima moralno opravdanje kao i izglede na trajanje koje je ustanovljeno iskrenim i pravednim sporazumom Srba, Hr­ vata i Slovenaca, tako da osigura uzajamno poverenje i ostvari jed­ nakost i ravnopravnost. Pri tome se mora uvideti da nije po sredi traženje jednakosti i ravnopravnosti za pojedince kao državljane, nego baš za posebnosti srpske, hrvatske i slovenačke"76). U svome januarskom pismu od 1933. godine članovima Partije Davidović je pisao da se „m ora isključiti uređenje koje bi sklopom tih sastav­ nih jedinica ili njihovim pravnim ustanovama već unapred bilo pro­ tivno ideji duhovne solidarnosti zbog koje su Srbi, Hrvati i Slovenci stvorili jednu državu, ali naročito još, koje bi u današnjim tako slo­ ženim, privrednim i socijalnim uslovima života, omogućile jednu jedinstvenu programsku privrednu politiku u zemlji i međunarod­ noj zajednici"17).

Ljubom ir Davidović je protiv plemenskog trijalizma, jer, nijedno rešenje na plemenskoj osnovi „ne može osigurati razgraničenje koje ne bi nailazilo na ozbiljne prigovore. Zato on smatra da pored triju jedinica, okupljenih oko Ljubljane, Zagreba i Beograda, treba fo r­ mirati i četvrtu jedinicu u prelaznoj zoni srpsko-hrvatskoj, u kojoj se nerazdvojno ukrštaju plemena, vere i kulturni uticaji"78).

Koncepcija Srpske zemljoradničke stranke bila je najbliža kon­ cepciji „Zagrebačkih punktacija". Samo što je ona umesto s e d a m federativnih jedinica predlagala č e t i r i : Srbija (s Vojvodinom, Makedonijom, Južna Srbija — deo tzv. Crne Gore, Peć i Sandžak); Bosna i Hercegovina sa tzv. starom Crnom Gorom, Katunskom i Ri­ ječkom nahijom, Dubrovnikom i Kotorom do Makarske; Hrvatska (Savska i Primorska banovina) i Slovenija (Dravska banovina)79) . ..

Sredinom aprila 1933. godine bilo je objavljeno pismo Ace Stanojevića, koje je trebalo da iznese stav Glavnog odbora Radikalne stran­ ke: „Odnosno državnoga uređenja centralizam se pokazao kao ne­ moguć da zadovolji narodne težnje i potrebe. To se videlo naročito posle 6. januara 1929. godine. Taj sistem mora da bude napušten.

Zem lju treba organizovati tako, da zdrave moralne i materijalne sna­ ge kako celine, tako i svih krajeva, nađu svoje prirodne osnove za slobodno razvijanje države preko njenog Parlamenta ostalih kraje­ va, preko njihovih predstavnika, u kojima bi oni uređivali svoje po­ trebe"80). Ova teza ukazuje na tradicionalno radikalsko shvatanje samouprava. Radikali su bili i protiv federacije i protiv konfederaci­ 76) 77) 78) 79) 80)

150

Ljubo Boban, Držanje srbijanskih . . str. 20, beleška 61.

Na istom mestu, str. 21.

Na istom mestu, str. 21-22.

Na istom mestu, str. 26-27.

Na istom mestu, str. 29.

je, „ali s obzirom na neuspeh centralizma, oni se izjašnjavaju za široke samouprave"81).

Stav srpskih opozicionih stranaka, koje su za sebe tvrdile da predstavljaju narod, nije zadovoljavao ni Hrvate, ni Pribićevića, koji je poveo borbu protiv Srbije. U pismu šefovima srpskih opozi­ cionih partija, od 19. jula 1933. godine, Pribićević je tvrdio, da „naša država nije ni Jugoslavija, ni država Srba, Hrvata i Slovenaca, niti je to neko ujedinjeno srpstvo, nego je naprosto proširenje predratne Srbije. Kada se u Srbiji taj fakt neće da prizna, kako se onda može verovati, da se naše prilike mogu srediti bratskim sporazumom i do­ govorom i zašto se onda čudite, što se tzv. prečani ironički osmeškuju kada se formula o ,bratskom dogovoru' ubaci u naše diskusije"82).

Nekadašnji aktivni nosilac i pobornik unitarizma, Pribićević kasnije ga je odbacio i primio hrvatske teze. „Unutrašnji sistem, veli on, bio bi još moguć do tragegdije u Skupštini 20. juna 1928. godine i po­ red sveg zastranjivanja u pravcu hegemonije; bio je moguć sve dotle dok je postojala vera, da se ona može korigirati u pravcu ravno­ pravnosti. Ta vera opredelila je Radića, da godine 1925. akceptira taj sistem"83).

Glavni razlog suprotnosti između Srba i Hrvata vidi Pribićević u tome što kod Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara „ne postoji ono što je bitno u pojmu naroda, a to je subjektivna svest o narodnom iden­ titetu, nego je nepobitan fakt, da postoji srpska, hrvatska, slovenačka i bugarska svest. Prema tome naša državna zajednica može posto­ jati samo onda ako se svi posebni individualiteti u konkretnom slu­ čaju srpski, hrvatski, slovenački i bugarski integriraju u državnu zajednicu, što se može postići samo federalizmom. Inače će se ta državna zajednica raspasti"84) . . . Osvrćući se na zahteve Hrvata Pribićević je u „Pismu Srbima", krajem decembra 1933. godine, pisao: „Istorijsko je iskustvo pokazalo, da će se, pre Velebit srušiti u more i isušiti Sava i Dunav i Drava, nego što će se hrvatski narod odreći svoga imena i svoje narodne individualnosti. Pa kad Srbi to znaju —■a to je jasno svima njima bez izuzetka — onda ima samo jedan stav, koji je dostojan njihove prošlosti i koji može odgovarati njihovom osećanju pravde, pa i njihovoj političkoj mudrosti, — a to je, da priznaju Hrvatima pravo, da se sami slobodno opredele pre­ ma ideji državne zajednice sa Srbima i da odluče o svojoj buduć­ nosti. Ja sam lično za državnu zajednicu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja bi se osnovala na načelima jednakosti i pravde, kako to traže Zagrebački zaključci od 7. novembra 1932"85).

81) S2) 8:i) 84) R5)

Na istom mestu.

Ljubo Boban, Svetozar Pribićević, str. 228.

Na istom mestu, str. 235.

Na istom mestu, str. 235.

Na istom mestu, str. 240.

151

Pribićević je ,nesumnjivo, dobro poznavao i najintimnije težnje i želje vodećih hrvatskih predstavnika. Nisu mu bile nepoznate ni teškoće da se one zadovolje. Isključujući mogućnost rata Srba sa Hrvatima zbog toga što oni neće da žive zajedno sa Srbima Pribi­ ćević savetuje: „ . . . I zato je najbolje, najmudrije i najpravednije što Srbi u pitanju odnosa sa Hrvatima mogu da učine, d a im p r u ž e b e l i l i s t , da na njemu ispišu svoje zahteve. Svaki drugi put i rešenje značilo bi večite međusobne trzavice, sukobe i ratove, koji bi se na kraju krajeva svršili katastrofom za ob oje"86).

Dok se Maček izjašnjavao za z a j e d n i č k e g r a n i c e i za rešenje hrvatskog problema u n u t a r tih granica, njegovi najbli­ ži saradnici Juraj K rnjević i Avgustin Košutić, bili su radikalniji.

Oni, vidi se, izdašno koriste stav Pribićevća i dele Srbe van granica Srbije od same Srbije. „M i ćemo vidjeti onakvu Srbiju, piše K o­ šutić Pribićeviću 12. maja 1933. godine, kakvu trebamo i želimo v i­ djeti, istom onda, kad će u njoj prodrijeti spoznaja, da ona može biti sasvim isključena iz sadašnje zajednice i da će se morati sama boriti za sebe, prezrena i omrznuta od svih susjeda i od cijele Evro­ pe. Samo spoznaja te realne budućnosti mogla bi rasplamsati u akci­ ju Srbijance, da spriječe takav položaj svoje zem lje"87).

Košutić, tada u emigraciji isto kao i Pribićević, ističe, da Srbija mora shvatiti, „da mi ne moramo biti zajedno, bit će moguć razgo­ vor o nekoj zajednici. Oni moraju sebi i za sebe vidjeti da današnja realnost nije realnost od sutra i moraju u svojoj duši osjećati da sa nama treba razgovarati isto kao na primjer sa Sofijom kad govore 0 zajednici sa Bugarima .. . Hrvati bi morali čuti od Srbije, da ona ne nameće nikomu svoga društva; da ona ne želi biti član u prisilnom društvu i ne želi nikoga silom držati uz sebe: takav stav Srbije bio bi kadar stvoriti novu atmosferu kod hrvatskoga naroda, koja bi omogućila raspravu o zajednici sa Srbijom na bazi zajedničkih inte­ resa i onda dati zdrave i trajne tem elje za obranu tih zajedničkih interesa"88).

Košutić jasno ističe, da Hrvati „žele zato propast Jugoslavije, jer su došli do uvjerenja, da inače sami idu u propast. Ne može im se doći sa pozivom, da u ovom stanju primaju kakav program, koji bi dopustio i samu sumnju, da bi Hrvati imali i najmanji, najneznačajniji kakav zajednički državni posao sa Srbijom. Hrvatima se ne smije davati nikakvih okova na ruke ili noge pa makar oni bili od pauči­ ne. Oni moraju imati istinsko uvjerenje, da oni sami svojom slobod­ nom voljom i zbog svojih vlastitih interesa donose odluku o sebi, 1 bez ikakvog nasilja primaju obavezu za svoju bolju i sigurniju bu­ dućnost. Oni moraju imati u rukama svojima svoj narodni suvere­ 86) Na istom mestu, str. 240-241.

87) Na istom mestu, str. 219-120.

88) Na istom mestu, str. 220.

152

nitet, moraju osjetiti, da neograničenom slobodom odlučuju o sebi — pravo narodnoga samoopredelenja — i da samo u tom položaju idu u sporazumevanje sa Srbima1189).

6. „Zagrebačke punktacije11, oštre izjave Mačeka, antijugoslovenski rad Krnjevića i Košutića u inostranstvu i sejanje razdora u zemlji, učinili su da je Maček, uveče 31. januara 1933. godine, bio uhapšen. „Maček je najprije bio interniran u Čajniče, u Istočnoj Bosni, zatim u ožujku (martu), prebačen u Beogradsku Glavnjaču i osuđen na tri godine robije, u travnju (aprilu) 1933. kao glavni inspirator Zagre­ bačkih punktacija. U kratkom obranbenom govoru Maček je ista­ kao da hrvatska nacija mora dobiti slobodu, bilo u granicama Jugo­ slavije bilo izvan nje. Posle osude Maček je bio prebačen u zatvor u Sremsku Mitrovicu, u svibnju (maju) 1933. Dozvoljeno mu je bilo prisustvovati očevom pogrebu, te je bio u Zagrebu pod pratnjom od 24. do 26. prosinca (decembra) 1933. Na 15. srpnja (jula) 1934. pre­ bačen je iz Mitrovičkog zatvora u bolnicu Milosrdnih sestara u Za­ grebu, gde je ostao do puštanja na slobodu, 22. prosinca 1934“ 90).

Moglo bi se, kao sigurno, reći da kralj Aleksandar nije ni rado ni laka srca pristao da Maček bude uhapšen i izveden pred sud i osuđen, ali je bio u pitanju autoritet države, koji se morao štititi. Sa Mačekom, i kada je bio u zatvoru, kralj Aleksandar nije prekidao veze. Kao posrednik između njih služio je dr Ivan Šubašić91). Ivan Meštrović kazuje, da je i za vreme njegove poslednje posete kralju Aleksandru, pred svoj put u Francusku, kralj pitao, „da li bi mogli sa sigurnošću računati na to, da je Maček za jugoslovensku državnu zajednicu bez zadnje misli na otcjepljenje. Kad sam mu potvrdio, da sam ja uvjeren da je za zajednicu, iako ne za ovakvu, kralj je na to rekao. „A li svi m oji najpoverljiviji savjetnici i obaveštači tvrde, da dr Maček cilja k potpunom otcjepljenju Hrvatske. 5ta kažete na to? — upitao je kralj. Oni Vas varaju, odgovorio sam“ 92).

Prema kazivanju Meštrovića, koji ovde istupa kao svedok-očevidac, kralj mu je, pri oproštaju, rekao da Maček treba da bude slo­ bodan pre nego što se on vrati iz Francuske i da želi da se s njim sastane: „Molim Vas, da se pobrinete za prvi sastanak između mene i dr Mačeka i da taj sastanak bude u Vašoj kući. Ja ću s njime rije­ šiti hrvatsko-srpski problem. Na povratku iz Francuske doći ću u Zagreb preko Splita. Uvjeren sam, da Srbi iz Srbije ne oskudijevaju 89) Na istom mestu, str. 221.

90) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 49.

91) Na istom mestu, str. 49-50.

92) Ivan Meštrović, Na istom mestu, str. 234.

153

na zdravu razumu, ali im nedostaje dobra volja za rješenje ovoga pitanja. Ja ću podijeliti zemlju na dvije polovine: srpsku i hrvatsku.

Ova druga obuhvatiće Savsku, Primorsku i Vrbasku banovinu, po­ krajinu Baranju i hrvatski deo pokrajine Bačke sa Suboticom. Neke korekture če biti učinjene u Sremu, ali se u Hrvatsku neće moći uključiti Zemun, koji je preko puta Beograda, a koji dr Maček ta­ kođe traži, rekao je kralj smešeći se. Hrvatska će imati svoj vlastiti parlamenat i slat će svoje predstavnike na sastanak zajedničke de­ legacije, koja će se baviti zajedničkim poslovima. To je bio poslednji put, što sam video kralja Aleksandra1193).

Ako bi se ovo kazivanje Ivana Meštrovića moglo uzeti kao tačno, a ima razloga i za i protiv, onda bi ono predstavljalo važan dokumenat u nastojanjima da se reši srpsko-hrvatski spor. Ovo, citirano, mesto iz kraljevog razgovora sa Meštrovićem, objavio je P. D. Osto­ vić na engleskom jeziku još iz Meštrovićevoga rukopisa94). Jere Jareb, osvrćući se na ovaj momenat, veli: „Jedan Mačekov suradnik u pismu autoru ove studije kaže, da je čudno, da Meštrović o ovome razgovoru nije obavijestio Mačeka posle Aleksandrove pogibije1195).

Zbog čega to nije učinjeno ako je Meštrovićevo kazivanje tačno?

Pogibija kralja Aleksandra zatekla je Mačeka u bolnici u Zagre­ bu. Kada je Meštrović došao u bolnicu da ga obavesti Maček je već znao šta se dogodilo . . . Rekao je Meštroviću: „Je, kak da nisam čul.

Silovit on, a siloviti oni drugi. A nije se ni čuval, niti su ga čuvali.

Ali ja mislim da su tu straniski p rs ti. . . Kaj bi vraga ustaše sami. Šteta ga je. On je imal kvalitete, ali do zla Boga glupe i pokvarene savetnike1196).

Pogibija kralja Aleksandra nije mogla obradovati Mačeka. I on se, sa svojim problemima, našao pred novom situacijom. Dok je kralj Aleksandar bio živ održavana je između njih, kakva-takva, veza, a sada je bilo neizvesno šta dolazi. Kada ga je Meštrović upitao, da li će izjaviti saučešće kraljici Maček je odgovorio: ,.A kaj ja morem.

Vidite gdi se nalazim? Ja bum napisal jednu ceduljicu mojima, da pošalju poruku u narod, da se drži mirno i da ne naseda. To bi Pepika u vešu odnes1197). Maček je, ipak, poslao kraljevskoj porodici neku vrstu saučešća. „Po svemu se čini da je točna ova verzija: liječnik Lujo Taler (Lujo Thaler) predlagao je Mačeku da kraljevskoj obitelji uputi izraze sućuti. Maček mu je odgovorio da s l u ž b e n o to ne može učiniti jer bi to moglo biti politički različito tumačeno, ali kao čovjek žali kraljevu obitelj. Čini se da se Maček složio s tim da Thaler u takvom obliku njegovu izjavu prenese kraljevskoj obi®3) 94) 95) 90) 97)

154

Na istom mestu, str. 236-237.

P. D. Ostovich, Na istom mestu. ,s‘.r. 151-153.

Jere Jareb, Na istom mestu, sir. f-0, beleška fi2.

Ivan Meštrović, str. 231.

Na istom mestu, str. 239.

telji. Thaler je, međutim, o tome obavestio vladine organe, nakon čega je kod Mačeka upućen poseban izaslanik da bi se uvjerio u točnost Mačekove izjave. Maček je potvrdio što je rekao Thaleru uz napomenu da ga nije ovlastio da sa tim upoznaje vladu"98).

Temperamentni i oštri Svetozar Pribićević imao je prema kralje­ voj smrti sasvim drukčiji stav. U pismu Avgustu Košutiću, od 7. no­ vembra 1934. godine, Pribićević zamera Mačeku zbog izjave dis­ kretnog saučešća kraljevskoj porodici: „O Vlatkovim izjavama, veli on, poslao mi je Krnjević izvješće iz švaj carske štampe. Ako je tako, ipak je to jako nezgodno, i pravo da Vam kažem, bilo mi je jako ne­ ugodno, kad sam to pročitao. Ovo pišem samo za Vas i ne povlačim iz toga naravno nikakve konzenkvencije. Ali čim je on onako kazao svome ljekaru i ovlastio ga da to nadležnom mjestu saopći, pa čak i u novinama objavi, onda je to isto, kao da je to sam direktno uči­ nio “ ").

Kada je Maček oslobođen iz zatvora zahvalio se Namesništvu rečima: „Zahvaljujem na kraljevskom aktu, kojim mi je vraćena sloboda, nadam se i vjerujem, da je ovaj akt prvi znak dobre volje, da se pristupi pravilnom rješenju hrvatskoga pitanja u granicama zajedničke nam države11100) . .. O tome kako je došao u vezu sa kne­ zom Pavlom posle puštanja iz zatvora Maček je kazivao dr Drago­ ljubu Jovanoviću: „Ispričao mi je kako je doneo odluku da se obrati Pavlu. Nekoliko seljaka je došlo da mu čestita Božić i oslobođenje.

Pitao ih je kako bi bilo da zahvali Knezu. Odgovorili su da to treba da učini. ,On je bio kavalir, budi i ti‘. N jegov lični stranački sekre­ tar, Jakob Jelašić, je odmah sastavio telegram, i Maček ga je pro­ čitao svojim gostima. Na kraju je pisalo ,nadam se1, a seljaci su tra­ žili da doda i ,verujem‘, da će ovaj gest dobre volje ,doprineti rešenju hrvatskog pitanja u okviru zajedničke države1. Sada je Maček dodao, radi veće topline: zajedničke nam države11101).

Pod vladavinom Namesništva Maček je dobio mogućnost nesme­ tane političke aktivnosti. Iako je ranije često izjavljivao, da sa srps­ kim strankama iz Srbije neće da ima kontakta i saradnje, on je sada uspostavio vezu sa njima. I više od toga: one su ga priznale za vođu Udružene opozicije i, sa njim na čelu, išle na Jevtićeve i Stojadinovićeve izbore. Uz podršku srpskih političkih stranaka Maček je postao vođa opozicije sa kojim se moralo računati. Vođe srpske opozicije bile su ljute na Mačeka što posle ubistva u Skupštini nije hteo da razgovara sa njima, nego je sve očekivao od kralja Aleksandra. Be­ ogradska „Politika11 od 3. januara 1929. godine donela je bila njihovu izjavu u kojoj se kaže: ,,A šta hoće g. Maček? Ni manje ni više nego 98) Ljubo Boban, Svetozar Pribićević, str. 149.

93) Na istom mestu, str. 149.

100) Na istom mestu, str. 149. !oi) Dr Dragoljub Jovanović, Na istom mestu, str. 73.

155

da pregovara i razgovara ne sa političarima koji su pozvani da vode državne poslove odgovarajući za njih kralju prema Ustavu i zako­ nima, već sa samom Krunom! To je očigledno nemoguće, jer g. Ma­ ček nema svojstva da bi mogao da pregovara i razgovara sa Kru­ nom, znači smatrati sebe ravnim Kruni. Ako to g. Maček misli, onda to treba da kaže otvoreno, a mi sa ove strane odmah mu otvoreno kažemo da ne samo tako ne mislimo, već da ne odobravamo ni g. Mačeku da tako misli. Stranke i njihovi predstavnici dolaze i odlaze, a Kruna ostaje, i zato mora da je iznad svega".

Sve se to izmenilo posle Mačekovog oslobođenja iz zatvora. Te iste opozicione srpske stranke revnosno su podizale kult i ugled Ma­ čeka. Na Jevtićevim izborima, održanim 5. maja 1935. godine, Maček je dobio 97% svih hrvatskih glasova. „To je bio pravi plebiscit u ko­ jem je hrvatski narod pokazao da ga je kraljeva diktatura samo učvr­ stila u njegovim zahtjevima da se uskrsne državnost njegove domo­ vine Hrvatske. To je bila jasna odluka hrvatskog naroda da on sma­ tra dr Mačeka svojim pravim vođom i da je dao njemu i njegovoj stranci potpuno povjerenje za rad na oživotvorenju tog progra­ m a"102). To isto je bilo i na Stojadinovićevim izborima: Maček je opet bio nosilac liste Udružene opozicije, da bi je napustio u momentu koji se njemu činio povoljnim pa sklopio sporazum sa onima protiv kojih je istupao na izborima.

U junu 1935. godine Maček je posetio Beograd i počeo razgovo­ re sa Udruženom opozicijom. Razgovori nisu tada doveli do nekoga rezultata. Maček ističe različite poglede među samim srpskim stran­ kama kao glavni razlog što nije došlo do jednog temeljitog sporazu­ ma. S druge strane, on ističe njihov strah od svakog stvarnog spora­ zuma, da ne bi, popuštajući Hrvatima, bili označeni kao srpski iz­ dajnici"103). Nije se samo srpska Udružena opozicija plašila od pri­ manja preteranih hrvatskih zahteva, nego i SDS. Sava Kosanović piše, 3. maja 1935. godine, Mačeku: „Hrvatsko pitanje razriješiće se, ali ono ne smije da stvori s r p s k o p i t a n j e . Mi smo ti, koji tome treba da damo pravilan tok. Samo tu nam položaj treba olak­ šati, pogotovu kad to ne nanosi štete hrvatstvu nego naprotiv, daje mu snage u borbi — olakšati bar danas, dok je sva sila vlasti upere­ na, moralno, najviše protiv nas, i dok svakom Srbinu treba danas više moralne snage i samopregora da bude na ovoj fronti, nego Hr­ vatu. S druge strane, pojačavanje pokreta u Srbiji, koji samo ojačan, mora biti u savezu sa Hrvatima i nama, jer preko njega će doći do riješenja problema, zato, danas, ne bi bila nikakva žrtva. Sve što bi se učinilo za korist i ojačan je tog pokreta i olakšanje položaja Ljubi D avidoviću"104). ! 02) jiija Jukić, Na istom mestu, str. 112. i<*3) Jere Jareb, Na istom mestu, sir. 57. i«4) Ljubo Boban, Svetozar Pribićević, str. 163.

156

Maček je mnogo više vodio računa o tome ko mu, stvarno, može omogućiti da ostvari svoj cilj. Iz razgovora sa vođama Udružene opozicije video je, da ona ničim ne može doprineti ostvaranju njego­ vog cilja. Udružena opozicija bez vlasti, i bez izgleda da dođe na vlast, sve više je postajala jedan debatni klub. Zbog toga se Maček obratio onima, koji su držali vlast. „Tajni politički razgovori bili su taktika i sredstvo Mačekove politike. Prema onome što priča (u svo­ joj autobiografiji), najveću važnost za oživotvorenje svoje politike pridavao je Kruni. Kruni je jedino i iznosio svoje teritorijalne pla­ nove i sa njom vodio realne, a ne načelne pregovore. Sa strankama i političarima vodio je načelne diskusije. Maček nikad nije javno izložio svoju politiku, niti se za nju borio. Nije stvarao političke si­ tuacije, na koje su protivnici trebali odgovarati, nego je čekao i šutio"105).

Krunu je, u ovo vreme, predstavljao knez Pavle, a druga dva namesnika nisu mnogo značila. Maček je uspostavio kontakt sa kne­ zom Pavlom i sa njime se sastao u novembru 1936. godine u Slove­ niji106). Maček je tražio promenu Ustava i federalističko uređenje države, ali knez Pavle nije na to pristao107). Milan Stojadinović, koji je tada bio predsednik vlade, dobio je bio od Kneza ovlašćenje za razgovore sa Mačekom. Rekao mu je: „Sa Mačekom možete voditi razgovore o svemu, ali samo pod uslovom da se Ustav ne menja niti da se zavodi federativno uređenje države"108). Došlo je do sastanka između Mačeka i Stojadinovića u lovačkoj kući industrijalca DeutschMaselskoga, na granici između Hrvatske i Slovenije, blizu stanice Brežice. Stojadinović veli da je ovom prilikom, rekao Mačeku: „M oja bi želja bila da se nastavi tamo gde su bili započeli Pašić i Radić 1925, koje drugi ometoše da istinski srpsko-hrvatski sporazum do kraja u delo privedu. Međutim, međunarodni položaj Jugoslavije posle smrti kralja Aleksandra bio je nesređen, neprijatelji sa sviju strana, i tako sam tim problemima morao da posvetim svoju pažnju na prvom mestu"109).

Maček je, prema onome što Stojadinović kazuje, ostao pri svo­ jim shvatanjima: tražio je da se preuredi cela državna organizacija i da se od principa unitarne države pređe na federativni princip.

Maček je tvrdio da se Ustav može menjati, ali to nisu hteli ni knez Pavle ni vlada sve do kraljevoga punoletstva. Stojadinović veli: „K ao Pašićev saradnik ranije, i kao predsednik vlade sada, ja sam otvo­ reno i nedvosmisleno na strani branilaca sadašnjeg državnog ure­ đenja. Meni lično apsolutno je nemoguće da svoj stav sada menjam.

105) i°6) 107) 108) 1°9)

Jere Jareb, Na istom mestu, str. 78.

Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 512.

Na istom mestu, str. 513.

N a istom mestu, str. 214.

Na istom mestu, str. 515.

157

A li ću Vam predložiti nešto drugo. Nastavite Vi svoj savez sa srbi­ janskom opozicijom, tako da se u zemlji stvore dve velike stranke: jedna unitaristička, a druga federalistička. Takvih situacija bilo je i u drugim državama naprimer u Velikoj Britaniji u pitanju Irske.

I Vi i ja ostaćemo na svojim sadašnjim stanovištima. Ovu sadašnju, ustvari Jevtičevu Narodnu skupštinu, nemoguće je duže zadržati u životu. Nju ćemo raspustiti i ići na sasvim slobodne izbore, pa neka narod presudi između te dve politike. Tako će se videti snaga pojedi­ nih partija u narodu i ko u ime njega ima pravo da govori. Onda će i Namesnici, i Vi i ja, imati da izvedemo odgovarajuće ,naravoučenije1i videćemo šta ima da se radi"110).

Na tome su završeni razgovori između Stojadinovića i Mačeka: „A ko nismo došli do sporazuma o tome kako da se reši hrvatskosrpsko pitanje, mi smo se ipak sporazumeli kojim putem da se ide pa da se do toga sporazuma dođe. To je bio put demokratski: konzultovanje narodnog mišljenja putem novih izbora za parlament1'115)...

Od svega ovoga nije bilo ništa. Stojadinovićevi izbori od 8. decembra 1938. godine nisu bili slobodni. „Na njima je dr Maček dobio pono­ vo 97% hrvatskih glasova i bio opet nosilac liste cijele opozicije.

Srbijanska opozicija je ovaj put dobila 200.000 glasova više nego 1935. godine. To su bili sve čisto srpski glasovi, dok je u Stojadinovićevoj većini bilo: arnautskih, mađarskih, turskih i rumunskih glasova. S njim su tada išli na izbore na zajedničkoj listi dr Korošec i dr Spaho112). Posle izbora Stojadinoviću se desilo isto ono što se desilo i Bošku Jevtiću posle majskih izbora: 4. februara 1939. godi­ ne oboren je sa vlasti.

7.

Prva vlada Dragiše Cvetkovića dala je obećanje da će rešiti hr­ vatsko pitanje (5. II. 1939. do 26. VIII. 1939). U svojoj deklaraciji pred Narodnom skupštinom, datoj 16. februara 1939. godine, Cvet­ ković je rekao: „Kraljevska vlada smatra da sporazum sa Hrvatima kao hrvatsko pitanje mora biti njena jasna i odlučna politika. Prema tome već prethodne radnje na ovome velikom putu moraju biti tak­ vog karaktera, da odlučno ostave na stranu sve metode prošlosti, koje su ovaj najvažniji državni unutrašnji problem raznim taktizi­ ranjem udaljavali od njegovog pravog rešenja. Kraljevska vlada veruje da se ovim putem može stvoriti solidna baza za jednu novu orijen­ taciju naše unutrašnje politike1'113). no) m) 112) 113)

158

Na istom mestu, str. 516.

Na istom mestu, str. 516. nija Jukić, Na istom mestu, str. 115.

Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II., str. 136.

Ova Cvetkovićeva izjava bila je nedvosmisleno jasna. Ono što Milan Stojadinović nije uspeo, trebao je da postigne Dragiša Cvetković, koji je manje imao svoj stav i bio više pogodan da bude instrumenat kneza Pavla, koji je, i zbog pritiska inostranstva, želeo sporazum sa Hrvatima. Cvetković piše, da ga je knez Pavle, još u decembru 1938. godine, bio poslao u Zagreb da uhvati kontakt sa Hrvatima, ali mu je Stojadinović, 22. decembra 1938, poslao tele­ gram: „Prekinite svaki kontakt sa Hrvatima i odmah se vratite u Beograd"114) . .. Kao predsednik vlade, sa autoritetom kneza Pavla iza leđa, Cvetković je odmah uspostavio kontakt sa Mačekom i pozvao srpsku Udruženu opoziciju da u tome učestvuje, ali je ona to odbi­ la115). Između Mačeka i Adama Pribićevića, kao predstavnika SDK, s jedne, i Ace Stanojevića, Ljube Davidovića i Jovana M. Jovanovića, s druge strane, bio je, 8. oktobra 1937. godine, sklopljen sporazum 0 rešenju hrvatskog pitanja116). Ovaj sporazum je sklopljen u Farkašiću (blizu Petrinje).

Kako je Maček bio svestan da mu Udružena opozicija, osim pla­ tonskih izjava, ne može ništa konkretno dati, on je prihvatio pre­ govore sa Cvetkovićem. Prvi razgovor između njih vođen je 3. i 4. aprila 1939. godine117). „Pregovori Cvetković-Maček, veli Ilija Jukić, prošli su kroz nekoliko kriza. Dok su trajali, slao me je Predsednik, na tri misije: u Sofiju, Peštu i London . . . M oja zadaća u Londonu, ovdje sam boravio od kraja srpnja (jula) do polovine kolovoza (avgusta) bila je navesti ugledne Engleze, prijatelje sporazuma između Hrvata i Srba, da deluju preko svojih odgovornih čimbenika da se tekući pregovori Cvetković-Maček ubrzaju. Knez Pavle je boravio baš u isto vrijem e u Londonu. Obavijestio sam i pok. Stida (Steed) 1 pok. prof. Seton Votsona (Seton-Watson) o toku tih pregovora kao i o tome da mi je Mađarov mladi rekao u Sofiji da su on i njegovi prijatelji kadri stvoriti u Beogradu sasvim novu situaciju, ako se oživotvori sporazum između Zagreba i Beograda"118).

Kada je već bio započeo razgovore sa Dragišom Cvetkovićem Ma­ ček je tražio podršku ne samo u Londonu nego i u Rimu. Prema kazivanju grofa Cana (Ciano) Mačekov predstavnik, Amadeo Karneluti, podneo mu je, 10. maja 1939. godine, Mačekove predloge, koji su ciljali na istupanje Hrvatske iz Jugoslavije. Maček je, navodno, tražio novčanu pomoć za dizanje revolucije u Jugoslaviji; diskutovani su i modaliteti italijanskog protektorata nad Hrvatskom119).

U4) Dragiša Cvetković, Srpsko-hrvatski sporazum 1939. (U, „Dokumenti o Jugoslaviji" sv. 3, 1952, str. 18).

115) Na istom mestu, str. 20.

116) Ivan Ribar, Na istom mestu, III, str. 158-159.

117) Ferdo Čulinović, Na istom mestu, str. 186.

H8) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 118.

119) Ferdo Čulinović, Na istom mestu, II, str. 137-141.

159

Prvi zagovarač traženja italijanske pomoći bio je markiz Bombel, koji je razgovarao lično sa Pavelićem120). „Bombel je jednako požu­ rivao Italijane da preduprede svojom nemačku intervenciju u Hr­ vatskoj, i Ćano je stvarno razmišljao da pošalje svoje trupe11121).

Kada se otkrilo, ili samo posumnjalo, da je Bombel špijun jugo­ slovenske vlade, na scenu je stupio Amadeo Karneluti122). On se po­ javio kod grofa Čana još u martu 1939. godine i predstavio se kao zvanični Mačekov izaslanik. Ćano mu je verovao, jer je njegov brat bio u italijanskoj diplomatskoj službi. Karneluti je, 26. maja 1939. godine, zaključio „jedan propisan tajni ugovor sa Ćanom kao pred­ stavnikom Italije, koji je za to imao izričito ovlašćenje od Musoli­ nija123). U jednom privatnom pismu Jakobu B. Hoptneru Maček je pokušao da razjasni ovaj slučaj sa Karnelutijem, koji je bio kod njega i od njega dobio samo pismenu potvrdu da je član HSS124). Ma­ ček je priznao da su Ćano i Karneluti sklopili neki pismeni spora­ zum, ali ga on nije ni potpisao ni odobrio. „Maček kaže da je to bilo otkucano na mašini na hrvatskom jeziku i nije nosilo nikakav pot­ pis. On dalje veli, da nije bilo ni pomena o nekoj italijanskoj sub­ venciji za njegov pokret niti kakve izjave, koja bi ga obavezivala da počne pobunu. U mesto toga, sporazum je određivao da, u slučaju italijansko-jugoslovenskog rata, Hrvati pozivaju italijansku vojsku da im pomogne protiv Beograda, On bi tada proglasio Hrvatsku ne­ zavisnom državom vezanom za Italiju putem personalne unije i pu­ tem zajedničkih ministarstava narodne odbrane i inostranih poslova.

Prema Mačeku, Karneluti mu je rekao da može promeniti svaku tačku ovog dokumenta izuzev jedne, pitanje personalne unije sa Italijom 11125). Maček je odbio da je Karnelutiju davao ovakva ovlašćenja, nego „da ga je poslao u Italiju da prikupi informacije, a ne da ulazi u pregovore ma kakve vrste. Sa ovim, on stavi memorandum, u džep i napusti sobu11126).

Ostaje da se nagađa šta je u svemu ovome istina. Hoptner misli, a to je i verovatno, da je Maček ovim hteo da vrši pritisak na Beo­ grad, da bi izvukao što više za Hrvatsku. .........Sigurno je, veli on, da je Mačekova najveća želja bila da postigne autonomiju za svoj narod. On je više voleo, razume se, da postigne tu autonomiju u gra­ nicama jugoslovenske države. Ali on nije bio protiv toga da upotrebi druga sredstva da zaštiti svoje Hrvate11127). Karneluti je preživeo 12°) 121) !22) 123) 124) 125) 126) 127)

160

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 197.

Na istom mestu, str. 197-198.

Walter Hagen, Die geheime Front, str. 209-210.

Na istom mestu, str. 210.

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 199.

Na istom mestu, str. 200.

Na istom mestu, str. 128.

Na istom mestu, str. 201.

Drugi svetski rat i nije ga nestalo „posle maja 1945“ kako tvrdi Hopt­ ner128). On je 4. marta 1946. pred jugoslovenskim komunističkim vlastima u Zagrebu dao izjavu o svojoj misiji kod Ćana. Njegove veze sa Mačekom počinju još iz 1938. godine. Izjavio je: „Dr Maček mi je rekao da je sada došlo vrijeme, da preko svojih jakih susjeda, u prvom redu preko Italije, pokuša ostvariti želje i ciljeve hrvatskoga naroda za jednom samostalnom državom, makar i kao federativna jedinica u granicama Jugoslavije11129). Bombel je gore prošao: „Kad je Pave­ lić došao na vlast u Zagrebu, 1941, poslao je Bombela u Jasenovački logor smrti gde je ovaj i um ro11 (Walter Hagen na istom mestu, str.

198, beleška 7).

Iz izjave Karnelutija dobij a se sasvim suprotan utisak od ono­ ga što je Maček izneo Hoptneru. Karneluti tvrdi da je imao ovlašćenje od Mačeka da razgovara sa grofom Ćanom, koji je o svemu tražio detaljnija obaveštenja. Od Mačeka je, veli, dobio kartu ,,u ko­ joj su bile označene granice Hrvatske. Hrvatska je prema tome bila između slijedećih granica označena: cijela Hrvatska, Slavonija do crte Ilok-Mitrovica, cijela Dalmacija sa Dubrovnikom, ali bez K o­ tora. Od Bosne teritorija do rijeke Vrbasa i Neretve. Kad sam bio primljen kod Ćana, rekao mi je, — zašto ne tražimo više, te je tra­ žio od mene da mu slijedići puta donesem kartu sa etničkom raspo­ djelom naroda Jugoslavije11130).

Krajem marta 1939. godine Karneluti je bio kod Mačeka, koji ga je ponovo poslao u Rim sa odgovorom na Ćanova pitanja. On je, pod samostalnom federativnom Hrvatskom „razumijevao potpuno samostalnu demokratsku državnu jedinicu u okviru Jugoslavije sa priznanjem kralja11. Dao je objašnjenje i o tome šta spada u zajed­ ničke, a šta u posebne poslove. Vladavina ima da bude demokratska uz postojanje Hrvatskog sabora, koji iz svoje sredine šalje delegate za centralni parlamenat u Beogradu. Granice ostaju iste kao i gore „samo se istočna linija pomerava do rijeke Bosne11131). Kada je predao Mačekov odgovor Ćanu rečeno mu je, da dođe posle dva dana. Kada je došao dobio je „jedan njegov tekst jednog okvirnog sporazuma između Italije i Mačeka. Sporazum je imao pet tačaka: 1) Hrvatska postaje samostalnom demokratskom republikom, a ako plebiscitom izrazi želju na čelo može doći jedan italijanski vladar, dakle može se stvoriti personalna unija, a ako se na ovo ne odluči postaviće se uz hrvatsku vladu jedan italijanski guverner. 2) Granice će biti one koje odredi Maček; 3) ako hrvatska država želi, može doći i do mo­ netarne unije sa Italijom; 4) Hrvatska će imati svoju samostalnu vojsku, a u prvo vreme ovom će vojskom upravljati jedna italijan128) 129) 130) 131)

Na istom mestu, str. 201, beleška 15.

Ferdo Čulinović, Na istom mestu, II, str. 143.

Na istom mestu, str. 144.

Na istom mestu, 145.

161

ska vojna misija; 5) dok Maček ne kaže, da želi početak ove akcije italijanska vlada neće u tome pogledu ništa preduzimati"132).

Kada je Mačeku uručen ovaj tekst u Rogaškoj Slatini, gde se nalazio na lečenju, rekao je, da je to nešto sasvim drugo nego što je on mislio, a nije više ni važno, jer se on u međuvremenu nagodio sa Cvetkovićem, ,,a ugovor sklopljen sa Cvetkovićem smatrao je prvom etapom za ostvarenje svoga cilja "133). Čulinović veli, da se iz svega ovoga može zaključiti, da je Maček ipak vodio pregovore sa fašističkim Rimom i to u vrijem e kada je pregovarao sa Dragišom Cvetkovićem. A to je baš ono što posebno karakteriše Mačekov po­ litički stav prema ,hrvatskom pitanju' u Jugoslaviji"134). Jere Jareb veli, da je Maček poslao Karnelutija u Rim „da pokuša istražiti, da li zaista postoji tajni ugovor Cano-Stojadinović. Karneluti je obe­ ćao, ali poslije nikada nije obavijestio Mačeka, šta je u tome pogledu doznao, ako je uopšte štogod uspio doznati"135). I po Jarebu akcija Karnelutija se odvijala kako je prikazano. Maček je odbio ponudu.

Rekao je: „Sačuvao sam primjerak ovog nepotpisanog nacrta i po­ vjerio ga na čuvanje jednoj povjerljivoj osobi u Zagrebu"136). K ar­ neluti je umro u Zagrebu 1956. godine.

Razumljivo je, da su i Nemci i Italijani pažljivo pratili šta se događa u Jugoslaviji. Nemački vojni ataše u Jugoslaviji javlja, 21. jula 1939. godine, svome nadležnome mestu: „ . .. Niko ne zna šta u stvari Maček hoće. On je seljački vođa, antikomunista i propagira autonomnu Hrvatsku. Po mogućnosti i sa priključenjem Hercego­ vine, Srema i Bosne, priznajući za prvi mah srpsku dinastiju, a uprkos tome i sve to pod parolom: kurtalisati se Beograda"137). Po­ sebni nemački poverenik u Jugoslaviji javio je, 7. avgusta 1939. go­ dine, o ovome hrvatskome pitanju: „ . . . Najzad, u vezi s tim pita­ njem treba primetiti da u Beogradu ima mnogo političara, koji na dalji razvoj hrvatske samouprave gledaju sa velikom zabrinutošću, jer se boje da će autonomna Hrvatska ubrzo krenuti istim putem kao i autonomna Slovenačka, to jest, da će brzo zahtevati punu dr­ žavnu samostalnost. Inače, neki beogradski krugovi tvrde da ni us­ taški pokret nije još potpuno likvidiran"138).

Maček je hvatao veze i sa Berlinom. „Prema jednoj verziji po­ četkom 1939, profesor Ljudevit Tomašić i dr Tomo Janičković po­ kušali uspostaviti veze s nemačkim službenim krugovima. Pratio ih je na putu u Berlin ravnatelj Gimpex-a g. Marko Jurinčić, koji 132) 133) 134) 135) 136) 137) 138)

162

Na istom mestu, str. 145.

Na istom mestu, str. 145-146.

Na istom mestu, str. 147. jere Jareb, Na istom mestu, str. 62.

Na istom mestu, str. 62-63.

Aprilski rat 1941. . . , str. 268.

Na istom mestu, str. 283.

je imao stanovite veze tamo. Tomašić i Janičković ostali su u Ber­ linu nekoliko dana i posjetili neke političke osobe i nekoliko mini­ starstava. Kako je pričao Tomašić poslije povratka iz Berlina, taj po­ kušaj nije imao nikakvog rezultata"139). Jareb navodi, u vezi sa ovim, da je Ilija Jukić njega obavestio pismima od 26. januara i 7. aprila 1960. godine, „da nitko od predstavnika HSS nije bio u Berlinu u to vrijeme. Dr Tomo Janičković i profesor Ljudevit Tomašić posje­ tili su u jesen 1940. sajam u Lajpcigu, kao predstavnici Gospodar­ ske sloge i Ureda za izvoz Banovine Hrvatske. Nisu imali nikakve političke misije” 140) Pregovori između Dragiše Cvetkovića i Mačeka trajali su od po­ četka aprila do 26. avgusta 1939. godine. Maček je, da bi formalno ostao korektan prema vođama Udružene opozicije, izvestio ih o pre­ govorima sa Cvetkovićem. „Opoziciji je bilo predloženo, ili da knezu Pavlu prepusti zastupanje srpskih interesa, ili da pregovara sa Ma­ čekom, dok se ne postigne sporazum, a onda bi Maček u ime cijele opozicije nastojao zaključitu sporazum sa knezom Pavlom. Srpske opozicione stranke odbile su obadva Mačekova predloga"141). Maček je tada pošao putem koji mu je izgledao najkorisniji. Rekao je: „Meni je sasvim dosta igre i izgovora između Dvora i opozicije. Jed­ na mi strana poručuje da bi pristali na m oje uvjete, ali se boje dru­ ge. Ja sam odlučio presjeći tu igru da vidim koja strana istinu govo­ ri. Stavio sam g. Cvetkoviću svoje minimalne uslove kao uvod u potpuni preobražaj sadašnje državne zajednice. Gušta (inž. Avgust Košutić) će sad saopštiti šefovima opozicije te uvjete i reći im u moje ime, da nikada ni s kim neću napraviti sporazum bez njih, ako prih­ vate te uvjete"142).

Ilija Jukić idealizira Mačekovo držanje i veli da je on „htio is­ kreno pomoći svima narodima Jugoslavije da lakše ostanu izvan rata, kad dođe do pomirenja između Zagreba i Beograda, jer bez toga bi to bilo nem oguće"143). P. D. Ostović ističe pritisak Francuske i Engleske na obadve strane da do sporazuma dođe144). „Knez Pavle je stalno dobijao savete iz Pariza i Londona da gleda svakako rije­ šiti pitanje hrvatskih narodnih zahtjeva. Savjeti iz Londona djelo­ vali su više na kneza Pavla negoli oni iz Pariza"145). Knez Pavle i vlada bili su, pored spoljnoga pritiska, izloženi i sve jačem hrvat­ skom pritisku, koji je došao do punog izraza u saopštenju o zaseđanju hrvatskih poslanika u Zagrebu, održanom 15. januara 1939.

139) Jare Jakob, Na istom mestu, str. 63.

140) Na istom mestu, str. 63, beleška 80. *41) Na istom mestu, str. 64.

142) Na istom mestu, str. 64-65, beleška 83.

143) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 121.

144) P. D. Ostović, Na istom mestu, str. 157.

145) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 121.

163

godine. Tamo se kaže: „Hrvatsko narodno zastupstvo proglašuje za ništavne i za hrvatski narod neobavezne sve ugovore i obaveze koje hrvatskom narodu neodgovorne vlade sklapaju i preuzimaju tobože u ime hrvatskog n a rod a . .. Hrvatsko narodno zastupstvo, vršeći svoju dužnost, skreće pažnju svima odgovornim faktorima kako ove državne zajednice, tako i svih evropskih država, naročito velevlasti, na neodrživost i opasnost današnjega stanja . . . Hrvatski narod se nada da neće biti prisiljen da ide putem nužne odbrane u svojoj pravednoj težnji: da živi u pravednom miru koji mu se uskraćuje.

U protivnom slučaju hrvatsko narodno zastupstvo, u ime hrvatskoga naroda, odklanja odgovornost za događaje koji bi, bez njegove kri­ vice, mogli nastati u ovome delu Evrope"146).

Posle kraćeg prekida Cvetković i Maček su produžili pregovore i postigli sporazum po kome će se Savska i Primorska banovina sa Dubrovnikom smatrati hrvatskom teritorijom. ,,U ostalom dijelu Slavonije (istočni Srijem) i u preostaloj Bosni i Hercegovini provest će se plebiscit da li se žele priključiti Hrvatskoj ili Srbiji. Vanjski poslovi i vojska bili su prepušteni središnjoj vladi, a ostala razdioba kompetencija trebala se je provesti prije potpisivanja sporazu­ m a"147). Ovaj sporazum između Cvetkovića i Mačeka bio je podnet knezu Pavlu na odobrenje, ali je on oklevao da ga odobri. Posle če­ kanja Maček je u „Hrvatskom dnevniku" dao izjavu o tome da je knez Pavle odbio da odobri sporazum. Maček je sazvao poslanike HSS da ih o tome obavesti. Posle intervencija između Beograda i Zagreba došlo je do novoga sastanka između Cvetkovića i Mačeka u kući Ivana Subašića u Vukovoj Gorici kod Karlovca. Tu je postig­ nut konačni teritorijalni sporazum: „Banovine Savska i Primorska (s kotarevima Dubrovnik, Sid, Ilok, Brčko, Gradačac, Derventa, Travnik i Fojnica tvoriti će Banovinu Hrvatsku"148).

Odboru stručnjaka bilo je povereno da izradi plan podele kom­ petencija. Sa hrvatske strane bili su: Sutej, Ivo Krbek, Ljudevit Filipović, a sa Cvetkovićeve strane: Mihailo Konstantinović, Đorđe Tasić i Mihailo Ilić, profesori Beogradskog univerziteta i levičari po svojoj političkoj orijentaciji. Na sastanku između Cvetkovića i Ma­ čeka sa pomenutim stručnjacima, održanom 20. avgusta 1939. godine, sporazum je definitivno redigovan; knez Pavle ga je odobrio 22. avgusta 1939. godine. Iza toga je bila obrazovana središnja vlada i imenovan ban Banovine Hrvatske149).

O ovome je pisao sam Maček u svojim Memoarima. On navodi da Hrvatska dobij a svoj Sabor, koji može da donosi autonomne za­ 146) D r časlav Nikitović, Od centralizma do federalizma (U „Dokumenti o Jugoslaviji1', sv. 3, 1952, str. 16-17.

147) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 65.

1 48) Na istom mestu, str. 6>6.

149) Na istom mestu, str. 67.

164

kone i imenuje svoju vladu na čelu sa Banom koga imenuje kralj, ali je on za svoj rad odgovoran samo Saboru. Spoljni poslovi, spoljna trgovina, narodna odbrana, pošta, telefon kao i transport ostaju pod centralnim Parlamentom i vladom, a sve drugo, manje više lokalno, spada pod Banovinu Hrvatsku150). Na lično insistiranje kneza Pavla Maček je ušao u vladu kao njezin potpredsednik, jer će time i sam sporazum imati veći značaj. Za Bana je imenovan Ivan Subašić, koji je kao bivši jugoslovenski dobrovoljac uživao poverenje i kralja Aleksandra.

Nova, centralna, vlada imala je 18 članova. Sačinjavali su je: Dragiša Cvetković, predsednik vlade; dr Vladko Maček, potpredsed­ nik vlade; Juraj Sutej, ministar finansija; ministar vojske i mornarice general Milan Nedić; ministar spolnjih poslova Aleksandar CincarMarković; ministar unutrašnjih poslova Stanoje Mihaldžić; ministar pravde dr Lazar Marković; ministar industrije Ivan Andres; ministar poljoprivrede dr Branko Čubrilović; ministar socijalne politike dr Srđan Budislavljević; ministar saobraćaja Nikola Bešlić; ministar građevina dr Miho Krek; ministar pošte, telegrafa i telefona Josip Torbar; ministar prosvete Boža Maksimović; ministar šuma i ruda Džafer Kulenović; ministar za fizičko vaspitanje Jevren Tomić; mini­ star bez resora Bariša Smoljan; ministar bez resora dr Mihailo Kon­ stantinović151).

Vlada je obrazovana 26. avgusta 1939. godine. Njezin prvi akt je bio da objavi Uredbu o Banovini Hrvatskoj. Da bi cela ova stvar izgledala, koliko toliko, ustavna sporazum je temeljen na 116. članu Ustava od 1931. godine, koji glasi: ,,U slučaju rata, mobilizacije, ne­ reda i pobuna koje bi dovele u pitanje javni poredak i sigurnost države ili kada su do te mere ugroženi javni interesi kralj može u tom izuzetnom slučaju, ukazom narediti da se privremeno preduzmu sve, izvanredne mere, neophodno potrebne mere u celoj kralje­ vini ili u jednom njenom delu nezavisno od ustavnih i zakonskih propisa. Sve izuzetne preduzete mere podneće se naknadno Narodnom predstavništvu na saglasnosti“ . Navodeći ovaj član Ustava Cvetković veli: „Definitivna teritorijalna podela između Banovine Hrvatske i Srpske jedinice nije bila izvršena pošto je u duhu Sporazuma i po članu 116. Ustava, sve to imalo da odobri Narodna skupština11152).

U polemici oko ovoga sporazuma, braneći kneza Pavla, Cvetković je pisao: „Niko ne može osporiti da su prilike u Hrvatskoj, 1938-1939, bile toliko poremećene, da je dolazio mestimično, ne samo do lokal­ nih pobuna, već i do takog masovnog izražaja nezadovoljstva, da su 150) Vladko Maček, In the Struggle for Freedom . . . , str. 192.

151) Na istom mestu, str. 195.

152) Draggiša Cvetković, Srpsko-hrvatski sporazum, str. 25.

165

kraljevski Namesnici i vlada bili prinuđeni, da hitnim i izuzetnim merama, traže rešenja i leka ovim gorućim unutrašnjim proble­ m im a"153).

8.

Koristeći kako duboko poremećeno unutrašnjepolitičko stanje u zem lji tako isto i nabujalu međunarodnu krizu u svetu, dr Vladko Maček je uspeo da iznudi Banovinu Hrvatsku. Onim što je ovim sporazumom već bio postigao Maček nije bio zadovoljan, jer se u drugom članu sporazuma veli: „Definitivni opseg Banovine Hrvats­ ke odredit će se prilikom preuređenja države; pri tome će se voditi računa o ekonomskim, geografskim i političkim odnosima. Tom pri­ likom izdvojiće se iz gore navedenih srezova, koji su pripojeni Ba­ novini Hrvatskoj, opštine i sela, koji nemaju hrvatsku većinu"154).

Sa sporazumom Cvetković-Maček nije bila zadovoljna nijedna strana; bolje reći: niko nije bio zadovoljan njime. Maček je, u tome momentu, dobio ono što je mogao dobiti, ali ni jedan deo njegovih pristalica, ni oni čiji su zahtevi bili još veći, nisu bili zadovoljni.

Pred narodnim poslanicima HSS Maček je, 29. avgusta 1930. godine, rekao: „Tim (stvaranjem Banovine Hrvatske) nije pitanje hrvatskih teritorija riješeno definitivno, jer smo stavili u sporazum naročitu klauzulu, da će se definitivni opseg Banovine Hrvatske ustanoviti, kad se bude preuređivala čitava državna zajednica. A to je posve naravno. Jer posve drukčije će izgledati dotični teritorij Banovine Hrvatske, bude li u novo preuređenoj državnoj zajednici recimo i autonomna Vojvodina ili ne bude, drukčije bude li i autonomna Bosna ili ne bude, itđ.“ 155).

Drukčiji stav imao je Maček u svojoj Okružnici, koju je 10. ok­ tobra 1939. godine, uputio članovima HSS. On je, prema ovoj Okruž­ nici, zadovoljan sa postignutim rešenjem. Nezadovoljni su njime, veli, samo oni „koji su živjeli od naših nesređenih prilika, a to su s jedne strane komunisti i tzv. frankovci, a s druge strane Stojadinovićevci i ostali Veliki S rbi"156). Maček, dalje, veli da je, posle dva­ deset godina, nastala prilika „da možemo u djelo privesti svoj pro­ gram, poboljšati svoju sadašnjost i osigurati bolju budućnost sebi i svojoj deci. Nitko nas u tome ne može spriječiti nego li to kada bi među nama nestalo dosadašnje discipline i sloge, te kada bismo na­ sjedali lažima i podvaljivanjim a protivničkim i pomogli im, da mogu 153) Dragiša Cvetković, Kako se imao razvijati srpsko-hrvatski sporazum (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 5, 1954, str. 4).

154) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 70.

155) Na istom mestu.

156) Ferdo Čulinović, Slom stare Jugoslavije, Zagreb 1958, str. 96.

166

s pravom tvrditi kako u Hrvatskoj vlada nered i anarhija i kako netko izvan nas treba kod nas uvoditi red ili nas čak i osloboditi.

Danas je naša sudbina u našim rukama — to može znati svatko od nas. Zato nam je više nego ikada potrebna disciplina"157).

Postajala je i jedna druga Okružnica „koja je u isto vrijem e kolala po Banovini Hrvatskoj, a za koju se poverljivo tada govorilo da i ona potiče iz vodstva HSS. Ta je okružnica bila tajne prirode i njome se je organizacijama HSS govorilo upravo protivno od onoga što je Maček upućivao spomenutom prvom Okružnicom (od 10. X. 1939)158).

Nešto kao „jedan memoar", koji se pripisuje Mačekovom vodstvu, „izvadak je iz jedne strogo povjerljive okružnice Hrvatskog narod­ nog pokreta". To je, izgleda, ova druga, tajna, Okružnica, i sasvim je suprotna stavu Mačekove okružnice od 10. oktobra 1939. godine.

I po ovoj okružnici sporazum Cvetković-Maček je samo prva faza u rešavanju Hrvatskog pitanja. Sva je usmerena protiv Jugoslavije; naređuje se da se neupotrebljava ime Jugoslavija, nego „državna zajednica". I, dalje: „Srušen je tim samo temelj Jugoslavije, a to je najvažnije. Oni su već počeli da ističu posebno srpstvo, čime su nam olakšali borbu protiv Jugoslavije, kao našeg najvećega neprijatelja.

Trebat će zbog toga čuvati se napadaja na srpstvo, dok ćemo voditi nesmanjenu akciju protiv jugoslovenstva u našoj štampi, u izjavama i drugo"159).

Oštrica je, u svim pravcima, uperena protiv Jugoslavije. Rušenje Jugoslavije je ostalo i dalje glavni cilj: „Zato treba govoriti i spo­ minjati slobodnu u nezavisnu Hrvatsku itd. Neka se uvijek govori o hrvatskim interesima, o hrvatskim narodnim pravima, o hrvat­ skoj državnosti itd. Hrvatske narodne mase neka su budne uvijek.

Njima treba uvijek spominjati hrvatsko narodno zastupstvo, hrvat­ ske narodne zastupnike, hrvatski S a b o r.. . Naše će vodstvo balan­ sirati između Osovine i demokratija. Imamo ljude za jedno i za dru­ go"160) . . . Sumnjivo je na svemu ovome to što nema ni potpisa ni datuma, a ni oznake mesta gde je izdato; nema ni pečata. Ferdo Čulinović pravo veli: „Teško je stoga ustanoviti, da je ovo baš akt samoga Vladimira Mačeka, kako se to ističe u zabelešci na samom ovom aktu. Pa ipak ima osnova za pretpostavku, da taj akt vjero­ jatno potiče bar iz krugova bliskih Vladimiru Mačeku, naime iz re­ dova onih političkih ljudi, koji su tada bili velikohrvatski šovinističko-separatistički orijentisani, napose frankovački i, kasnije, us­ taški elementi"161).

157) Na istom mestu, str. 96.

158 Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, str. 160.

159) Ferdo Čulinović, Slom stare Jugoslavije . . . , str. 98.

160) Na istom mestu, str. 101.

161) Na istom mestu, str. 102.

167

Osim jugoslovenski orijentisanih Hrvata, a njih nije bilo mnogo, velika većina je očekivala od ovoga sporazuma maksimalno zado­ voljenje njihovih teritorijalnih pretenzija. Jere Jareb veli: „Bano­ vinsko teritorijalno rješenje bilo je najslabija tačka sporazuma. Hr­ vatska politika između dva rata, odnosno HSS kao njezin glavni predstavnik, nije shvatila bit hrvatskoga problema u Bosni i Her­ cegovini. Aksiom hrvatske politike trebao je biti tada, kao i prije, a isto tako mora biti i u budućnosti; Muslimani su hrvatska većina u Bosni i Hercegovini i njihovo vodstvo trebaju podpomoći i slijediti Hrvati-katolici. Najgora moguća usluga hrvatskom narodu i njegovoj budućnosti bila je napravljena onakvim teritorijalnim cijepanjem Bosne i Hercegovine“ 162).

Maček je, ističući da je ovaj sporazum samo prva faza rešenja hrvatskoga pitanja u Jugoslaviji, davao nade svim velikohrvatskim elementima da će biti postignuto kasnije ono što sad nije moglo biti ostvareno. Jedan nemački poverenik, koji je budno pazio šta se deša­ va u Jugoslaviji, izveštava, 31. avgusta 1939. godine, o sporazumu: ,,U ugovoru o sporazumu Hrvati vide polaznu osnovicu sa koje će, kako se oni nadaju, dalje prodirati. Prema tome za njih je on samo jedan provizorium .. . Teritorijalne granice ove Banovine, naprotiv, za njih su malo zadovoljavajuće. Oni su se morali odreći svoga rani­ jega zahteva o glasanju u Bosni i da se zadovolje sa pripajanjem če­ tiri granična sreza Hrvatskoj Banovini, koja je nastala spajanjem dosadašnje Savske i Primorske banovine. Ipak, mogu smatrati kao uspeh što im je pošlo za rukom da Hrvatskoj banovini pripoje D u­ brovnik koji im je, žestoko osporavan"163).

U drugom izveštaju, od 25. novembra 1939. godine, već se isti­ če, da je nastao nesporazum između Zagreba i Beograda oko tuma­ čenja sporazuma „ . .. Usled ove potpuno pomućene situacije u od­ nosima između Zagreba i Beograda prasnula je bomba muslimanskog vođe Kulenovića (dr Džafer Kulenović), koji je 6. novembra pred predstavnicima jugoslovenske štampe izneo zahtev da se jedna po­ sebna administrativna jedinica, banovina Bosna i Hercegovina, mora stvoriti. Da bi se razumelo šta bi jedna takva mera značila, mora se uzeti u obzir da su odmah posle stvaranja Hrvatske banovine, Slo­ venci sa svoje strane, takođe, zahtevali stvaranje njihove banovine.

A sada bi trebalo, pored hrvatske i slovenačke, i pored srpske bano­ vine, stvoriti i četvrtu, bosansko-vercegovačku"164).

Nemački posmatrač je pretpostavljao da bi i Crnogorci mogli za­ tražiti svoju banovinu. On u tome procesu raspadanja i razbijanja države vidi tačno, ugrožavanje ideje o jugoslovenskoj državi. „Pre svega, veli on, takav razvoj morao bi biti na štetu ideje o jugoslo162 )

Jere Jareb, Na istom mestu, str. 69.

163) Aprilski rat 1941. . . , str. 316, 316-317.

164) Na istom mestu, str. 467.

168

venskoj državi. U tome je i sva težina ovoga problema, jer s obzirom na činjenicu da su na granicama Jugoslavije aktivne snage, i iz Ita­ lije, Mađarske, i Bugarske, to bi u nedostatku osećanja jugosloven­ ske državnosti upravo u ovim pograničnim pokrajinama mogla da nastanu centrifugalna nastojanja. Sa tih razloga, dakle, u Beogradu se nastoji da se obrazovanje drugih banovina bezuslovno spreči. Na sve to nadovezuje se posebna teškoća što Hrvati traže veliki deo Bosne i Hercegovine za svoju Banovinu. U toj oblasti živi preko pola miliona katolika koje treba smatrati Hrvatima“ 165).

Ističe se, dalje, da Hrvati „traže za svoju Banovinu krajeve oko Sombora i Subotice kao i hrvatska naselja u Bačkoj i Baranji, a to je zahtev koji je etnički razumljiv, ali koji sa stanovišta cele države mora se smatrati opasnim"166). Naglašen je i jak pritisak „Pavelieevaca" na Mačeka i istaknuto da je na studentskim izborima u Za­ grebu za Mačeka bilo 254, za levu opoziciju 100, a za Pavelićevu gru­ pu 325 glasova: ,,S druge strane, u Zagrebu u punoj su akciji jake snage koje, delom podržavane iz inostranstva, pripremaju potpuno ocepljenje Hrvatske od Srbije, pri čemu kao razlog ističu da stvaran sporazum sa Beogradom nikada ne bi bio moguć, jer Srbi ne bi želeli da napuste svoje pozicije glavne sile"167).

Postavljeno je pitanje: da li je Banovina Hrvatska bila država ili da li je samo bila na putu da postane državom u državi. Hrvati su uporno tražili potpuni suverenitet i potpuno ostvarenje hrvatske državnosti. Maček je isticao da to obadvoje želi ostvariti u okviru državne zajednice Jugoslavije, a oni, koji su bili veći maksimalisti, tražili su istupanje iz okvira jugoslovenske državne zajednice. U diskusiji o tome iznesena su razna mišljenja i shvatanja, ali, s obzi­ rom na to da vlast bana, iako dosta velika, nije bila sasvim suve­ rena: „Nad njom se naime nalazi kralj, državna vlast je zadržala i dalje izvjesna vrhovna prava nad Banovinom Hrvatskom, koja je, međutim, bila njezin sastavni dio (dio državnog teritorija kraljevine Jugoslavije) i najzad centralnim državnim organima ostavljeno je (Uredba o Banovini Hrvatskoj) i pravo imenovanja banovinskih funkcionera (iznad IV. položajne grupe prvog stepena). Iako je dakle Banovina Hrvatska imala svoju organizaciju vlasti, ta vlast nije bila potpuno samostalna, nije bila suverena, te se stoga ne može kazati da je tu postojao ovaj organizacioni elemenat državnosti. Jednako je i sa personalnim elementom državnosti. Uredbom o Banovini Hr­ vatskoj nije bilo predviđeno posebno državljanstvo, već su stanov­ nici Banovine Hrvatske bili državljani kraljevine Jugoslavije. Nije dakle postojao niti taj osobni elemenat državnosti. Ne može se pre­ 165) 166) !67) 168)

Na istom mestu, str. 467.

Na istom mestu, str. 468.

Na istom mestu, str. 469.

Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, str. 151.

169

ma tome održati teza nekih ranijih autora, po kojoj bi Banovina Hrvatska navodno bila država"168).

Ako Banovina Hrvatska nije imala potrebne elemente državno­ sti ona se dosledno razvijala u izrazito h r v a t s k u nacionalnu državu, koja je odricala Jugoslaviju i jugoslovensku državnost i po­ tiskivala sve nehrvatske građane, naročito Srbe: „Protusrpski ispa­ di na području Banovine Hrvatske sve su se više množili. Ustaški i klerofašištički elementi postajali su potkraj 1939. sve raspojasaniji. Sovinizam je izbijao na mnogo mjesta potpuno nekažnjeno. Nijesu bila rijetka zlostavljanja političkih protivnika. U nekim m jes­ tima (kao na primer u Gospiću), pročulo se zimi 1939. o sastavljanju „crne liste", na kojoj su navodno bili podpisani protivnici novog r e ­ žima (Banovine Hrvatske), odnosno lica „koja bi trebalo usmrtiti".

Možda su takve glasine bile samo pronošenje vi jesti o tome razot­ krivalo je kakva je atmosfera vladala u Banovini Hrvatskoj"169).

Maček je, neuspevši da još dobije komandu nad žandarmerijom, povećao broj „Hrvatske zaštite", koja je pred rat iznosila 200.C00.

U aprilu 1941. godine ona je „na mnogo mjesta otvoreno istupala s ustašama i razoružavala jugoslovensku vojsku, te sačekivala oku­ patora izručujući mu jugoslovensko oružje i zarobljene jugosloven­ ske vojnike"170).

9.

Mnogo manje nego Hrvati mogli su biti Srbi zadovoljni sa spo­ razumom Cvetković-Maček, koji je iz osnova poremetio državno jedinstvo, jer Banovina Hrvatska nije bila ništa drugo nego početak stvaranja države u državi. Dragiša Cvetković, jedan od tvoraca ovo­ ga sporazuma, naveo je među protivnicima ovoga sporazuma srpsku opoziciju (Udruženu), koju su sačinjavali Demokratska stranka sa Milanom Grolom na čelu, Radikali oko Glavnog odbora i Jugoslo­ venska nacionalna stranka (JNS). „Sve ostale političke grupe, veli Cvetković, i kod Hrvata i kod Slovenaca i kod Srba bile su za spo­ razum"171) .. . Ovo Cvetkovićevo tvrđenje nije tačno. Protiv ovoga sporazuma bio je JNP „ZBOR", koji su Cvetković i Maček bezob­ zirno gonili i stavili izvan zakona. Protiv ovoga sporazuma bila je skoro cela srpska javnost, jer je on prepuštao Banovini Hrvastkoj prostrane kompleksno srpske krajeve. Pored Dalmacije, Hrvatske i Slavonije pod Banovinu Hrvatsku došli su i čisto srpsski krajevi Za­ padne Bosne što Srbi, razume se, nisu mogli primiti bez revolta. Za prava Srba u tzv. „Trojednici (Dalmacija, Hrvatska i Slavonija) re~ 169) Na istom mestu, str. 158.

170) Ferdo Čulinović, Slom stare Jugoslavije .. ., str. 107-108.

171) Dragiša Cvetković, Kako se imalo dalje razvijati.. ., str. 3.

170

kao je profesor Laza M. Kostić: ....... A li Srbi imaju nesumnjiva i sveta etnička prava na velike delove tih oblasti i prava u tim oblastima ukoliko se ona ne bi mogla pridružiti srpskoj matici. Prava u tim oblastima koja su im garantovali bečki ćesari i koja su svojom krvlju i svojim žrtvama zaslužili"172).

Pojavila se, posle potpisivanja sporazuma Cvetković-Maček, i pa­ rola o potrebi stvaranja srpskog fronta sa ciljem stvaranja jedne srpske jedinice. Osnovan je bio i „Srpski kulturni klub“ sa Slobodanom Jovanovićem na čelu i pokrenut njegov organ „Srpski glas“ čiji je urednik bio Dragiša Vasić. List je imao svoje geslo: jako srpstvo, jaka Jugoslavija, — što je ukazivalo da se nije radilo o separatizmu, ali se sve više dolazilo do uverenja da je neophodno buditi srpsku svest i srpski duh, koji su bili napadnuti.

Ni „Srpski kulturni klub“ , ni ljudi oko njega, nisu hteli da pos­ tanu politička partija, ali su inspirisali buđenje srpskog pokreta.

Političke stranke su stajale nemoćne pred svršenim činom, ali ni srpska javnost, ni srpske nacionalne organizacije nisu mirovali. Ka­ da se malo stišala bura oko sporazuma izdao je Izvršni odbor Narod­ ne odbrane, 14. aprila 1940. godine, jednu Rezoluciju, u kojoj je spo­ razum od 26. avgusta 1939. godine bio osuđen. Za ovaj sporazum je rečeno, da je ,,u svojoj sadržini i u svojim posledicama nesumnjivo više nego li dalekosežan. Taj akt — proglašavajući postojanje poseb­ nih triju naroda, srpskog, hrvatskog i slovenačkog, — određuje u osnovi između dosadašnjeg kamena-temeljca, na kojem počiva naša država, t j., činjenicu da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan jedinstven narod sa tri naziva. U praktičnom izvođenju toga akta ostvarena je najpre Banovina Hrvatska, kojoj su dane teritorijalne granice, a uz to i izvesna suverena kompetencija, naročito u federalističkoj i nacionalno-separatističkoj tendencij i“ 173).

Rezolucija Izvršnog odbora Narodne odbrane izjašnjava se za to, da su Srbi, Hrvati i Slovenci „jedan jedinstveni narod" .. . Ovo je ­ dinstvo je nasušna i neuklonjiva potreba za budućnost i opstanak Jugoslavije. Polazeći sa tog stanovišta stvarnosti i neophodnosti, ona sa punim poverenjem gleda na čas, kada će jugoslovenski narod kompetentno i bez apelata doneti svoju konačnu i izvršnu presudu o aktu od 26. avgusta 1939. godine"174). Mislilo se, ovde, nesumljivo, na izbore jer su i Skupština i Senat bili raspušteni, a nije se znalo kada će novi izbori biti održani.

U rezoluciji se veli, da će Narodna odbrana „prema aktu od 26. avgusta 1939. godine podesiti svoj stav i svoj naciolnalno-prosvetni i nacionalno-odbrandbeni rad u duhu svojih pravila i svoje nepromenjive ideologije o narodnom jedinstvu, u dubokom uverenju, da ni 172) Lazo M. Kostić, Sporni predeli Srba i Hrvata, Čikago, 1957, str. 18.

173) Aprilski rat 1941 . . . , str. 579.

174) Na istom mestu, str. 598.

171

pokušaj od 26. avgusta 1939. godine, kao ni svi ostali slični i do sada i od sad, neče uspeti da u srcima Srba, Hrvata i Slovenaca uguše nagonski osećaj, da smo: jedna duša, jedno srce u jednom nacional­ nom telu, da imamo jednu volju u sadašnjosti i budućnosti za jedan i isti cilj: srećna, slobodna, jedinstvena socijalno pravična Jugo­ slavija, teritorijalno i duhovno"175).

Iako su bili poneti jugoslovenskim idealizmom, koji se sukoblja­ vao sa stvarnošću, tvorci ove Rezolucije, nisu zatvarali oči pred onim što se dešavalo i u zemlji i u Banovini Hrvatskoj: „Narodna odbrana je tek danas progovorila, jer je htela izbeći prigovor o prenagljenosti. Ona je progovorila, kada je na delu i u primeni uočila posledice novog režima u državi. Ona je odredila svoj stav tek onda kada je videla pod „sporazumom" brojne mrtve, ranjene, zlostavljane, progonjene, u glad i bedu bačene, samo zato, što su nacionalno širo­ ki i veliki; zato što više vole celinu, nego deo celine . . . Narodna od­ brana će biti njihov branič — u okviru njenih mogućnosti — ali srcem i ljubavlju uvek je uz njih i sa njim a"176).

Antijugoslovensko, a time i antisrpsko, raspoloženje na podru­ čju Banovine Hrvatske, raslo je sve više: „Odraz današnjega hrvat­ skog protivjugoslovenskog raspoloženja bio je dvotrećinski zaklju­ čak ovdašnjih akademika od 6. prosinca 1939, da se Jugoslovenska akademija nazove Hrvatskom akademijom . . . Ustaše u ovom raz­ doblju dobijaju sve više pristaša. Iako je broj zakletih ustaša bio malen, općenito raspoloženje hrvatske javnosti i hrvatskoga naroda išlo im je u prilog"177) . . . U proces razbijanja države unosila je i KPJ svoj deo. U proglasu PKKPJ za Srbiju, od septembra 1940. go­ dine, ističe se, da će partija „do kraja istrajati u borbi protiv veliko­ srpskih nazadnjaka koji potlačivanjem drugih naroda, u prvom redu makedonskog i crnogorskog, crpu snagu da potlačuju sam srp­ ski narod; mi odlučno ustajemo protiv gnusnog cenjkanja srpske i hrvatske gospode oko Bosne i Vojvodine i tražimo da stanovništvo tih krajeva po svojoj slobodno izraženoj volji uredi svoj odnos pre­ ma Srbiji i Hrvatskoj"178) . . . Italijanski generalni konzul u Zagre­ bu javlja, 30. januara 1940. godine, o planovima Mačeka: ,,U stvari Maček je svojevremeno prihvatio teritorijalno razgraničenje bano­ vine, ali ne kao definitivno, međutim, poznato je da je on radio na priđobijanju bosanskih muslimana"179).

U Rezoluciji V. zemaljske konferencije KPJ, održane od 19. do 23. oktobra 1940. godine, rečeno je o sporazumu Cvetković-Maček, da je to bio „sporazum za daljnje izrabljivanje radnih masa i nacio­ 175) 176) 177) i™) 179)

172

Na istom mestu, str. 598.

Na istom mestu, str. 599.

Jere Jareb, Na istom mestu, str. 72.

Aprilski rat 1941 . . . , str. 798.

Na istom mestu, str. 563.

nalno ugnjetavanje naroda Jugoslavije. S jedne strane tim spora­ zumom nije riješeno hrvatsko pitanje, s druge, još više se otvoriše prohtevi hrvatske buržoazije. Podmukla nacionalna borba sve više izbija na javu. Nacionalni šovinizam se i sa jedne i sa druge strane raspaljuje. Hrvatska buržoazija pokazuje iste ugnjetavačke tenden­ cije prema drugim narodima kao i srpska. Pretenzija hrvatske bur­ žoazije prema Bosni i Hercegovini, Vojvodini, pa čak i prema Slo­ veniji to jasno pokazuje . . . Mi komunisti smatramo da narodi Bosne i Hervegovine treba da se sami slobodno opredijele i nađu riješenje za uređenje u tim oblastima putem autonomije i slično"180).

U objašnjenju kako je trebalo da se dalje razvija srpsko-hrvatski sporazum Dragiša Cvetković je predviđao i stvaranje srpske jedinice.

Pošto je Slovenija bila, tako i tako, jedinica za sebe, izgleda da je trebalo stvoriti jednu tročlanu federaciju u kojoj samo srpska je ­ dinica ne bi bila administrativno kompaktna. „Naš srpski problem, pisao je Cvetković, u odnosu na druge naše srpske pokrajine, nije bio tako prost. Usled toga, pošto su izvesni srpski krajevi u prošlosti živeli podvojeno, nedostajali su izvesni elementi tako potrebni za duhovno povezivanje srpstva u jednu snažnu nacionalnu celinu. Iz tih razloga bili smo mišljenja, što su profesori-stručnjaci i prihvatili, da bi srpska jedinica trebala da bude složena jedinica sa autonom­ nim pokrajinama: Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedo­ nija i Vojvodina. Vlada srpske zemlje i Srpska skupština imale su, po projektu, da budu u Skoplju, dok bi sedište, centralne jugoslovenske, federativne vlade i Parlamenta bio Beograd. Ovu uredbu u detalji­ ma, sa nadležnostima vlade i Skupštine, kao i kompetencijama koje bi se imale preneti na autonomne pokrajine, izradio je dr Đorđe Tasić, profesor Univerziteta11181).

Začuđava, i to u velikoj meri, da su Dragiša Cvetković i ljudi sa kojima je on radio, previđali poznatu istorijsku činjenicu, da na Bal­ kanu, tokom niza vekova, nije bilo naroda koji je bio svestrano po­ vezan kako duhovno tako isto i svojom tradicijom i državotvornom svešću: svaki Srbin je nosio u sebi i budnu nacionalnu svest i ideju države, koju je trebalo obnoviti i sve srpske krajeve ujediniti. Ka­ da je to narod bio izvršio pojavili su se ljudi, kao Cvetković i oni pod čijim je uticajem on stajao, da, ponovo, razbiju ono što je srpski narod bio stvorio sa velikim mukama i žrtvama.

Među kritičarima sporazuma Cvetković-Maček, sa svim onim što je on predstavljao, kao i onim što je iz njega trebalo da proizađe, bio je Dimitrije Ljotić. I lično iskustvo i poznavanje i mentaliteta i metoda rada i Milana Stojadinovića i Dragiše Cvetkovića pokazali su Dimitriju Ljotiću da se od njih i od vladavine njihove nije m o­ glo ništa dobro očekivati. Samo dva dana posle objavljivanja spora180) 181)

Na istom mestu, str. 837, 849.

Dragiša Cvetković, Kako se imao razvijati. . . , str. 10.

173

zuma Cvetković-Maček, Dimitrije Ljotić je u „Biltenu" od 28 avgu­ sta 1939, podvrgnuo kritici ceo ovaj sporazum. Posle analize Uredbe 0 Banovini Hrvatskoj Ljotić je za sporazum rekao da je on rđav i da „teške revolucionarne mere koje su objavljene nisu zemljotres posle koga će otpočeti postepeno nov pravni i politički život da se formira, već samo početni seizmički udar, posle koga obećava dr Ma­ ček nove (a tekst sporazuma i Uredba mu daju podlogu), čiji obim 1 jačina nisu ničim unapred ograničeni. Zemlja naša, dakle, po ovom sporazumu postaje trusovita. A to joj niko, ko joj dobro želi, poželeti ne m ože"182).

Za osnovnu negativnost sporazuma Ljotić je smatrao to što „Ma­ ček nije mogao biti nateran da prizna Jugoslaviju za svoju zemlju, niti da joj prizna sudbinski karakter, niti da prizna sudbinsku pove­ zanost Hrvata sa Srbima i Slovencim a"183). Posle ovoga, osnovnoga, raščlanjivanja sporazuma, koji je označavao početak jednoga pro­ cesa, sledile su i druge („Bilten" od 11. IX. 1939, zatim od 1. X. 1939, 16. X. 1939. i 15. XII. 1939. godine). To je sve bilo produbljavanje istoga stava i upotpunjavanje dokaza da je sporazum CvetkovićMaček rđav i za Jugoslaviju pogibeljan. „Bilten" od 11. septembra 1939. godine „donosi dopise iz Hrvatske u vezi sporazuma, o napa­ dima na nacionaliste, o zatvaranju sokolskih domova, o premlaći­ vanju Srba i primoravanju da ističu hrvatske zastave, o linčovanju zbog uzvika „Ziveo K ralj", o prvim jugoslovenskim emigrantima iz Hrvatske u Beograd"184).

U „Biltenu" od 1. oktobra 1939. godine, Ljotić je ukazao na poja­ čanu aktivnost frankovaca i na antijugoslavensko i antisrpsko pisa­ nje hrvatske štampe. Ljotić veli da „dok danas širom Banovine Hr­ vatske plaćaju svojim životima ljudi odani Kralju i Jugoslaviji, dot­ le se sve ono, što je svom snagom frankovačke mržnje pljuvalo na ovu zemlju, borilo se protiv nje i posezalo čak i na najveće svetinje njene, danas u tim krajevima veliča kao narodni mučenik i baš zato dovlači se često na najvažnija i najodgovornija mesta"185). U hrvat­ skoj štampi se ne objavljuju zvanični pozdravi bana Šubašića Kralju povodom njegovog rođendana. „ . . . Isto tako i vest da je molestviju povodom rođendana u beogradskoj katoličkoj crkvi prisustvovao i dr Maček — ne objavljuje se u Zagrebu"186). Nije, takođe, objavljena ni jedna izjava Subašića o narodnoj odanosti prema Kruni ,,i najod­ govornijem nosiocu kraljevske vlasti Nj. Kr. Visočanstvu Knezunamesniku Pavlu"187). !S2) 183) !84) 185) 186) 187)

174

Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 136.

Na istom mestu, str. 137.

Na istom mestu, str. 141.

Na istom mestu, str. 144-145.

Na istom mestu, str. 145.

Na istom mestu, str. 145.

Hrvatski maksimalisti rekli bi i za Dimitrija Ljotića da je bio, u njihovom smislu reči, Velikosrbin, ali on to nije bio. Nije, uopšte, bio čovek koji se bori za vlast. On se borio za to da se zemljom do­ bro upravlja i zalagao se za punu ravnopravnost svih. U „Biltenu-1 od 16. oktobra 1939. godine L jotić je pisao: ,,I mi smo pokušavali sporazum sa dr Mačekom, ali ne na sastancima, već javno na zboro­ vima. I to zborovima u Zagrebu, i u čisto hrvatskim krajevima. Naš predlog za sporazum bio je vrlo kratak: neka ne krijući od sviju, neka dr Maček kaže javno da je Jugoslavija njegova zemlja cela celcata. Posle toga, kad to kaže, ne treba nam nikakav sporazum.

Mi ćemo se upeti svom snagom da dr Maček zavlada Jugoslavijom, pa neka uređuje sva pitanja, pa i hrvatsko1*188).

Maček je na ovu ponudu reagovao preko „Vrem ena11, da on sa Zborom „nema ništa da razgovara**. Odgovor je bio: ,,S nama dr Maček niti može ni treba da razgovara. Dok ne kaže da je Jugosla­ vija njegova zemlja, ne može razgovarati, jer je tuđin, pa s tuđinom 0 stvarima svoje zemlje ne govorimo. A kad to kaže javno, ne treba da govori: mi mu verujem o11189). Maček ovo nije nikada rekao: Ju­ goslavija je bila za njega samo okvir unutar koga je on želeo da stvo­ ri svoju Veliku Hrvatsku.

Iako je i knezu Pavlu morala biti poznata Ljotićeva kritika spo­ razuma Cvetković-Maček, on (Ljotić) je, ipak, u prvome pismu kne­ zu Pavlu, pisanom 22. februara 1940. godine, to sve ponovio i upot­ punio. Rekao je knezu Pavlu, da je Jugoslavija u procesu raspadanja 1 da je „Monarhija uzela na sebe da plaća onu menicu koju je kratkovida Udružena opozicija svojim sporazumom od 8. oktobra 1937. godine potpisala. Danas imamo sporazum koji je dao krila najljućem hrvatskom grehu, a na srpskoj strani imamo takvu strašnu razbi­ jenost i nemoć, da ona slika koju napred navedoh nije nimalo preterana11190).

Ljotić je skretao knezu Pavlu pažnju na to, „da su se u stvari presto i država oslonili na dr Mačeka i Hrvate; da po ,sprazumu* oni drže sve u Banovini a u ostaloj državi imaju najveći uticaj, preko pojedinih resora i vlade i preko nacionalnih manjina koje se sve više njima obraćaju i gr upišu oko njih; da se oni ,sporazuma* ne drže: nisu njime obezbedili mir i bezbednost, naročito ne onima koji nisu njihovi jednomišljenici; da šire svoj uticaj preko granica bano­ vine pozivajući u pomoć nacionalne manjine protiv Srba, uvereni da će im to pomoći da ostvare Hrvatsku od Subotice do Kotora sa Bosnom; stvaraju svoju vojsku; mešaju se u spoljne poslove, neisprav­ no se ponašaju, jednom reči, prema državi, Monarhiji i dinastiji; da se sve jasnije ispoljava njihova težnja za ,državnošću* hrvatskom, 18S) Na istom mestu, str. 151.

189) Na istom mestu.

190) Na istom mestu, str. 209.

175

— težnja koja će se završiti ucenama; da u samoj Hrvatskoj Maček i Subašić postaju sve slabiji, i da će radikalni levičari i desničari svu snagu da im preotmu; da kod takvog stanja stvari predstavlja nepo­ pravljivu zabludu verovati da će hrvatske mase vršiti svoju duž­ nost u slučaju opasnosti; da će je, naprotiv, iskoristiti da nam prire­ de poraz ili još tačnije slom “ 191).

Tako se, stvarno, i dogodilo. Ostvarilo se sve ono što je Dimitrije Ljotić predviđao. U drugom pismu knezu Pavlu, pisanom 30. avgu­ sta 1940. godine, čitavu godinu posle potpisivanja sporazuma, L jo­ tić mu je pisao: „Hrvatska ide svojoj samostalnosti. Maček to ne može zaustaviti. Ako hoće da se zadrži, on mora hraniti hidru koja ga je na vlast dovela. I on to čini, lično i na suprot ,sporazumu1. A ipak to ništa ne pomaže: mase se okreću od njega razočarane i odla­ ze Paveliću i Staljinu. A Vi, Vaše kraljevnsko Visočanstvo, ne videći to i održavajući sporazum 1 i Mačeka, i neosetno vlast predajete u ruke Mačekove. I tako Maček je glavni faktor, a ne Kruna, jer Kruna nalazi da je Maček neophodan11192).

191) Na istom mestu, str. 210.

192) Na istom mestu, str. 215.

176

PRISTUPANJE TROJNOM PAKTU

1.

Pod pritiskom spoljnopolitičkih okolnosti, koje tadašnja jugoslo­ venska vlada nije bila u stanju da usmeri u skladu sa nacionalnim interesima zemlje, pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu postajalo je sve više neotklonjivom neminovnošću. Od početka Drugog svet­ skog rata (1. IX. 1939) postajalo je sve jasnije, da je svetski mir ugro­ žen i da pre ili kasnije, ratni požar neće moći mimoići ni Balkan.

I po svome geografskom položaju i po svojim prirodnim bogatstvima i, znatnim delom, i zbog etničke raznovrsnosti svoga stanovništva, Jugoslavija je skretala na sebe pažnju ne samo Nemačke i Italije, nego i Velike Britanije i Francuske. Sovjetski uticaj u Jugoslaviji širen je, još i pre početka Drugog svetskoga rata, preko KPJ koja je, u navečerje rata, bila usmerila svoju propagandu i protiv Velike Britanije i Francuske. Ako je sklapanjem sporazuma sa Mačekom i stvaranjem Banovine Hrvatske vlada verovala da će nastati smi­ renje u zemlji, pokazalo se da to nije bio slučaj: hrvatski zahtevi po­ stajali su sve veći, a uporedo sa njima raslo je i nezadovoljstvo Srba.

U zemlji, razorenoj iznutra i sve ugroženijoj spolja, ukrštavale su se strane propagande, koje su sve više pojačavale svoju aktiv­ nost u nameri da jugoslovensku javnost i jugoslovenske zvanične faktore pridobiju za sebe. Radilo se, u stvari, o ratu između britans­ ke i nemačke propagande, od kojih je svaka radila u više smerova.

Dok se nemačka propaganda mogla oslanjati na one faktore koji su, i čisto poslovno, bili zainteresovani za dobre odnose sa Nemačkom, britanska je propaganda koristila simpatije širokih narodnih masa, naročito srpskih za Veliku Britaniju i Francusku, koje su poticale još iz Prvoga svetskog rata. Iako je u ovim simpatijama bilo više opijenosti iluzijama nego svesnoga uverenja da bi Velika Britanija i Francuska bile u stanju, bilo vojnički bilo i kako drukčije, pru­ žiti Jugoslaviji materijalnu pomoć.

Svesna opasnosti, koje su joj pretile od Nemačke, s jedne strane, i svoje vojničke nespremnosti, s druge strane, Velika Britanija je još u toku 1940. godine počela da stvara svoja p r o p a g a n d n a 177

u p o r i š t a u Jugoslaviji. U Britanskom ministarstvu rata bila je stvorena posebna sekcija, koja je imala za zadatak da podržava „taj­ no ratovanje". F. W. Deakin, čovek vrlo blizak Vinstonu Čerčilu, koji je vodio prvu zvaničnu britansku misiju kod Tita, ističe da je zadatak ove „sekcije D “ na Balkanu bio da vrši propagandu i sabota­ žu: ,,U slučaju Jugoslavije, veli on, glavni napori su bili usredsređeni na pokušaj da se spreči pristupanje Kraljevske jugoslovenske vlade silama Osovine i, ako je mogućno, da se zemlja priključi francusko-britanskoj strani. U isto vreme su ispitivane mogućnosti sa­ botaže i sticana su mnoga iskustva, makar i negativna i bez nepo­ srednih rezultata. Jugoslavija, u slučaju da se rat proširi i na Bal­ kan, bila bi od velikog značaja za obe zaraćene strane. Glavne že­ ljezničke komunikacije iz Centralne Evrope za Grčku i Istočni Me­ diteran pružale su se rečnim dolinama Jugoslavije; rudnik bakra u Boru, u Srbiji, bio je najveći u Evropi; važni rudnici boksita i hro­ ma bili su skoro od istoga značaja. Dunav je predstavljao put za transportovanje rumunskog petroleja i žita za Nemačku i Centralnu Evropu111).

Posle juna 1940. godine, ovim se poslom bavila SOE (Special Organisations Executive), koja je radila pod kontrolom britanskog Minisatrstva za ratnoprivredne poslove. „Sada je sva aktivnost bila usmerena na pripremanje sabotaža za slučaj da Jugoslavija priđe silama Osovine i na vršenje pritiska na izvesne krugove da zadrže vladu od preduzimanja takvoga koraka, a u najgorem slučaju da doprinesu njenom zbacivanju. Pošto se ova akcija nije mogla ostva­ riti, težište je bilo prebačeno na organizovanje otpora112). F. W. Dea­ kin ističe da su „prvi kontakti uglavnom uspostavljeni s vođama Srpske zemljoradničke stranke, naročito sa dr Milanom Gavrilovićem i dr Tupanjaninom, koji su bili protivni politici dobrih odnosa sa silama Osovine, i takozvanim nacionalnim udruženjima, čiji je predsednik, Trifunović-Birčanin, bio možda najbliže povezan s Bri­ tancima113). Radilo se, ovde, veli Deakin dalje, „isključivo o nacio­ nalistima i političkim konzervativcima u Srbiji. U drugim delovima Jugoslavije, a naročito u Hrvatskoj, nije bilo sličnih kontakata, ma­ da su bili uspostavljeni izvesni odnosi s patriotskim organizacijama Slovenije114).

Vinston Čerčil, koji je rukovodio britanskom politikom, mnogo se zalagao za to, da bi se Jugoslavija pridobila na britansku stranu.

Kada je podlegla Francuska Čerčil je, sve izrazitije, usmerivao svo­ je nade prema Balkanu, pokušavajući da od Turske, Jugoslavije i F. W. Deakin, Britanija i Jugoslavija 1941-1945. („Jugoslovenski istorijski časopis", sv. 2, 1962, str. 43).

2) Na istom mestu, str. 44.

3) Na istom mestu, str. 44.

4) Na istom mestu.

178

Grčke stvori jedan o d b r a n b e n i savez, koji bi Nemcima onemogućio prodiranje na Balkan. U tome Cerčilovom planu igrala je Jugoslavija veoma važnu ulogu. Kada je, 28. oktobra 1940. godi­ ne, Musolini napao Grčku, bilo je jasno da će i Balkan biti uvučen u ratni vrtlog. Verujući da prozire namere Nemačke prema Balkanu, Čerčil je u to vreme teoretisao: „ . . . Očigledno je, da Nemci koncentrišu velike snage i poboljšavaju komunikacije u pravcu Jugoistoka.

Moramo postupiti tako da obezbedimo ulazak Turske u rat ako ne­ prijatelj uđe u Bugarsku. Ako Jugoslavija bude čvrsta i ako ne bude uznemiravana, ako Grčka osvoji Valonu i održi se u Albaniji, ako Turska postane aktivni saveznik, sve to može povoljno uticati na držanje Rusije .. . Samo strah odvraća Rusiju od rata, i možda bi snažan saveznički front na Balkanu i sve veći pritisak britanskih kopnenih, pomorskih i vazduhoplovnih snaga mogao umanjiti taj strah. Ali ne smemo na to računati1'5).

Krajem 1940. i početkom 1941. godine Čerčil je pokušavao da Tursku i Jugoslaviju pridobije za svoju stranu. On, 31. januara 1940. godine, izlaže Ineniju gotovost britanske vlade da vojnički pomogne Tursku: „M oja vlada, veli Čerčil, želi da u najskorijem vremenu čim se stvore potrebne mogućnosti, pošalje Turskoj najmanje d e s e t eskadrila lovačkih aviona, 9 bombardera, pored onih p e t što sad dejstvuju u Grčkoj. Ako Grčka kapitulira ili bude potučena, mi ćemo prebaciti tih pet eskadrila na turske aerodrome i sa turskih baza produžiti vazdušni rat pomoću sve većih vazdušnih snaga najboljega kvaliteta. Na taj način bismo doprineli da se turskoj vojsci pruži najveća vazdušna podrška, koja joj je potrebna da bi potkrepila svo­ je čuvene vojničke osobine'16).

U pismu generalu Vejvelu, od 12. februara 1941. godine, čerčil rezonuje: „ . . . Kad bi Turska i Jugoslavija poručile Bugarskoj da će je napasti ako im se ne pridruži u pružanju otpora nemačkom na­ diranju ka jugu, time bi se stvorila barijera koja bi zahtevala mnogo jače nemačke snage no što sad stoje na raspoloženju u Rumuniji.

Ali bojim se da one to neće učiniti, nego da će proigrati svoje izgle­ de na kombinovani otpor, kao što je to učinjeno u Belgiji i Holandiji"7). . . . I kod Britanaca se radilo o neskladu između ž e l j e da pomognu i m o g u ć n o s t i da to urade. „Treba imati na umu, piše Idn Čerčilu, 21. februara 1941. godine, iz Kaira, da se igra za velike uloge. Ako ne pomognemo Grcima, nema nikakve nade u akci­ ju Jugoslavije, a budućnost Turske može lako doći u pitanje. Prema tome, mada niko od nas ne može jamčiti da možda ne bismo morali odigrati adute, smatram da treba učiniti taj pokušaj da se pomogne 5) 1964, 6) 7)

Vinston Cerčil, Drugi svelski rat. Tom III: Velika alijansa, Beograd str. 9-10.

Na istom mestu, str. 31.

Na istom mestu, str. 60.

179

Grčkoj. Naravno, sasvim je mogućno da Grci, kad se sutra budemo s njima sastali, izjave da ne žele da dođem o"8).

Posle neuspeha Idnove misije u Turskoj, koja je odbila da se ak­ tivno angažuje na britanskoj strani, ističući da ne raspolaže sa ofanzivnom snagom9), Čerčil je ponovo skrenuo pažnju na Jugoslaviju.

On, 1. marta 1941. godine, piše Idnu: „Sad prvenstveno treba da se obratite Jugoslaviji. Jedan iznenadan pokret Jugoslavije ka jugu doveo bi do italijanskog poraza prvoga reda, možda presudnog po čitavu situaciju na Balkanu. Ako bi Turska u istom trenutku obja­ vila rat, neprijatelj, ne bi mogao prikupiti dovoljno snage više meseci, u toku kojih će porasti naše vazdušne snage"10). I ovde su, me­ đutim, išle želje ispred stvarnih mogućnosti. Na sastanku sa Idnom u Atini, 2. marta 1941. godine, rekao je ambasador Kambel, da „Ju­ goslavija strepi od Nemačke i da su na unutrašnjem planu nesre­ đeni odnosi usled političkih teškoća. Međutuim, postoje izvesni izgle­ di da bi bili spremni da pomognu kada bi znali naše planove za po­ moć Grčkoj. G. Idn i Grci su strahovali da to neprijatelj ne doku­ či"11).

Po Kambelu, koji se 5. marta 1941. godine vratio u Beograd, Idn je poslao knezu Pavlu p o v e r l j i v o pismo: ,,U njemu je predo­ čio kakvu sudbinu Nemci pripremaju Jugoslaviji i rekao da Grčka i Turska nameravaju da se bore ako budu napadnute. U takvom slu­ čaju Jugoslavija nam se mora pridružiti. Regentu je u s m e n o trebalo reći da su Britanci rešeni da što pre pomognu Grčkoj što većim kopnenim i vazdušnim snagama, i da ćemo uključiti u naše razgovore jednog jugoslovenskog generalštabnog oficira ako ga budu mogli poslati u Atinu. Odbrana Soluna će zavisiti od stava Jugo­ slavije. Ako bi ona popustila Nemačkoj, posledice su ogromne. Ume­ sto toga ona se poziva da nam se pridruži i da se jedna britanska armija bori uz nju. U Grčkoj ćemo uložiti snažne napore i imamo dobre izglede da održimo jednu liniju"12).

Već idućega dana, 6. marta 1941. godine, Čerčil piše Idnu, da Grke treba „osloboditi osećanja da su obavezni da odbiju eventu­ alni nemački ultimatum. Ako po sopstvenoj volji odluče da se bore, moramo do i z v e s n e mere deliti njihova iskušenja. Ali će brzo nemačko napredovanje verovatno sprečiti angažovanje bilo kakvih značajnih britanskih snaga. Gubitak Grčke i Balkana nikako nije neka velika katastrofa za nas, pod uslovom da Turska ostane pošte­ no neutralna"13). s) Na istom mestu, str. 67. s) Na istom mestu, str. 88-89.

10) Na istom mestu, str. 89. n) Na istom mestu, str. 90.

12) Na istom mestu.

13) Na istom mestu, str. 94.

180

Gotov da otpiše Grčku Cerčil se, još uvek, nadao da će im Jugo­ slavija pristupiti. „Izgleda, piše on Idnu, 9. marta 1941. godine, da još postoji izvesna mogućnost da će Jugoslavija pristupiti, a više nego mogućnost da će svoja vrata držati zatvorena"14). „Stav Jugoslavije, javlja Cerčil Idnu, 14. marta 1941. godine, još nikako nije beznadežan i u svakom trenutku može nastati situacija koja bi Vam omogu­ ćila da odete tamo“ 15). Iz obzira prema Nemačkoj knez Pavle je, po­ lovinom januara 1941. godine, bio odbio da Idn poseti Beograd. Još polovinom marta 1941. godine Cerčil kombinuje da bi Grčka mogla povući iz Albanije tri ili četiri divizije na svoj desni front ako bi se Jugoslavija odlučila da im pristupi. „ .. . Pretpostavljam, piše Čer­ čil Idnu, 14. marta 1941. godine, da ste Vi i Dil brižljivo rasmotrili mogućnost jugoslovenskog napada na Italijane u Albaniji. Tu bi oni mogli izvojevati prvorazrednu pobedu i u isti mah zapleniti veliku količinu opreme koja im je potrebna da bi sačuvali svoju nezavis­ nost, i koju nikad ne mogu drugde naći na vrem e“ 16).

Opsednut ovom svojom idejom Čerčil je, 10. marta 1941. godine, pisao Ruzveltu, da bi ova akcija Jugoslavije bila „od presudnog zna­ čaja. Nijedna zemlja nikad nije imala takvu vojnu šansu. Ako u Alba­ niji napadnu Italijane s leđa, ne može se sagledati šta se sve može dogoditi za nekoliko nedelja. Celokupna situacija se može izmeniti, a Turska se takođe može rešiti na akciju u našu korist“ 17). .. . Čerčil je i sam isticao svoje napore da privuče Jugoslaviju na britansku stranu: „Ja sam, piše on, iz Londona činio što mogu da mobilišem Jugoslovene protiv Nemačke, pa sam 22. marta telegrafisao Dragiši Cvetkoviću, jugoslovenskom prem ijeru"18). Čerčil je, kako sam veli, naglasio Cvetkoviću, da Nemačka mora izgubiti rat, jer snaga Velike Britanije i Sjedinjenih država (na So­ vjete nije tada računao) iznosi 200,000.000 stanovnika. On veli, dalje, da zna da „srca svih istinskih Srba, Hrvata i Slovenaca biju za slo­ bodu, integritet i nezavisnost njihove zemlje i da oni dele napredne ideje nacija koje govore engleskim jezikom "19). U tome šta je Čer­ čil rekao Cvetkoviću sadrži se i dosta elemenata pretnje: „Ako Ju­ goslavija u ovome trenutku spadne na sudbinu Rumunije ili počini zločin Bugarske i postane saučesnik u pokušaju ubistva Grčke, njena propast će biti sigurna i nepovratna. Ona neće izbeći ratno iskušenje nego će ga samo odložiti, i njena junačka armija će se tada boriti sama, pošto bude opkoljena i odsečena od nade i pomoći. S druge strane, ratna istorija je retko kada pružila lepšu priliku no što se 14) 15) 16) 17) 18) 19)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

99.

99.

100.

101.

146.

146-147.

181

sada pruža jugoslovenskim armijama, ako je ugrabe dok još ima vremena. Ako Jugoslavija i Turska stanu zajedno uz Grčku, i uz po­ moć koju Britanska imperija može dati, nemačka napast će se za­ ustaviti i konačna pobeda će se izvojevati isto onako sigurno i odluč­ no kao i prošli put. Uzdam se da će se Vaša Ekselencija uzdići na visinu svetskih zbivanja"20).

Poslednje, što znamo, što je Cerčil preduzimao u ovome pravcu, jeste njegova instrukcija ambasadoru Kambelu od 26. marta 1941. godine u kojoj se veli: „Nemojte dozvoliti da se otvori makakav jaz između Vas i Kneza Pavla ili njegovih ministara. Nastavite da salećete, nasrćete i zajedate. Tražite audijencije. Nemojte primiti ni kao neki odgovor. Ne puštajte ih, ukazujte na to da Nemci već smatraju da je potčinjavanje njihove zemlje gotova stvar. Sad nije vreme za prebacivanja i za dostojanstvene rastanke. U isti mah ne gubite iz vida nijednu alternativu kojoj ćemo možda morati da pribegnemo ako vidimo da je sadašnja vlada otišla tako daleko da ne može više natrag. Veoma se divim svemu što ste dosad uradili. Nastavite tako svim sredstvima koja Vam se ukazuju"21).

2.

I knez Pavle i vlada bili su izloženi i jakom pritisku Sjedinjenih Američkih Država, koje su pokušavale da ih odvoje od bližega spo­ razuma sa Nemačkom. Sa tom namerom Ruzvelt je poslao pukovni­ ka Donovena (William Danovan) na Balkan, da on tamo na terenu ispita situaciju i o tome obavesti Ruzvelta. Pre dolaska u Beograd, gde se pojavio 22. januara 1941. godine, Donoven je bio u Sofiji gde je razgovarao, sa bugarskim odgovornim faktorima. U svome T e st a m e n t u pom inje general Dušan Simović ovu posetu i ističe da su piikovnika Donovena primili knez Pavle, Dragiša Cvetković i mini­ star vojske i mornarice general Petar Pešić; primio ga je i načelnik Glavnog generalštaba general Petar Košić. Simović veli da ne zna šta su pomenuta lica sa pukovnikom Donovenom razgovarala, ali do­ daje: „Ukoliko sam mogao da ocenim iz njegovih razgovora sa mnom, mislim da tim razgovorima on nije bio zadovoljan . . . Da bi ga se oslobodili, nadležni su pukovnika Donovena uputili k meni da obiđe aerodrom i vazduhoplovne jedinice. Primio sam ga u svojoj kance­ lariji u novoj zgradi Komande vazduhoplovstva. Sa njim bio ame­ rički vojni izaslanik potpukovnik F ortije"22).

20) Na istom mestu.

21) Na istom mestu, str. 147.

22) Sim ovićev Testament (U „Glasnik SIK D “ „N jegoš", sv. 21. juni 1968, str. 6.

182

Simović, dalje, kazuje kako je protekla poseta pukovnika Donovena i ističe, da je posetilac „bio vrlo impresiran držanjem našeg ljudstva, radom u hangarima, čistoćom materijala i naročito lete­ njem aviona. Donoven mi je izjavio svoje najveće zadovoljstvo i če­ stitanja. Uhvatio sam i ovu priliku, da mu iznesem naše potrebe za hitnu pomoć u naoružanju i insistirao da se on lično zauzme. Na to mi je on, pogledavši me pravo u oči, uputio pitanje: ,,A na kojoj će se strani boriti Jugoslavija u slučaju rata?“ Ovo pitanje nisam očekivao i bio sam iznenađem, ali m oje je srce odgovorilo bez razmišljanja: ;,Ja ne znam šta misle merodavni gore, ali Vam mogu reći samo jed­ no: da naš narod neće nikada izneveriti svoje prijatelje i saveznike iz prošloga rata“ 23).

Ne znamo šta je pukovnik Donoven razgovarao sa knezom Pavlom.

O svome razgovoru sa pukovnikom Donovenom Dragiša Cvetković je napisao ovo: „Ja sam, isto tako, kao predsednik vlade, primio pu­ kovnika Donovena i imao sa njim jedan razgovor, koga se dobro sećam. Osećalo se jasno da se nalazimo na predvečerju strašnih do­ gađaja . . . U toku razgovora on mi je postavio pitanje: „Kakav bi stav bio Jugoslavije za slučaj da nemačke trupe napadnu Grčku i pođu prema Solunu"? Ja sam mu na to primetio, da bi zapravo na njemu bilo da nam kaže š t a Bugari misle, pošto iz Bugarske do­ lazi, gde je video cara Borisa. „Sto se pak nas tiče, dodao sam, ako Nemci pokušaju da na silu zagaze na jugoslovensko tlo, to bi znači­ lo rat“ . Donoven je uzeo na znanje ovaj moj odgovor i samo je do­ dao: „Bugari odista ništa ne mogu, ali vi ne smete to dopustiti". To su bile završne reči na ovom sastanku24).

Ako je pukovnik Donoven pokazao razumevanje za položaj i sta­ nje u kome se Bugarska nalazila, nije u njegovom stavu prema Ju­ goslaviji bilo ni traga od toga. ,,U Beogradu Donoven je jugoslovenskim vođama jasno stavio do znanja da u ovom ratu nema kuća u sredini. Moraju birati između britansko-američke kombinacije i Osovine. Bude li bilo ma kakve saradnje sa Nemcima, Amerika će Jugoslaviju tretirati kao svog neprijatelja, i u ratu i posle rata . ..

Odbije li kooperaciju sa Nemačkom, američki narod će nastojati da iz rata isplovi uz pobedioca“ 25). Vidi se da je pukovnik Donoven imao, u odnosu na Jugoslaviju, određene instrukcije i da je više pretio nego se obaveštavao. Pred „Kom isijom za ispitivanje odgo­ vornosti u vezi državnoga udara od 27. marta 1941.“ istaknuo je bio Mirko Košić, da je misija pukovnika Donovena bila odlučujuća 23) Na istom mestu, str. 6-7.

24) Dragiša Cvetković, Povodom Cerčilovih memoara (U „Dokumenti o Jugoslaviji11, Pariš 1951, str. 28).

25) Dr Rado je Vukčević, Između pakta i rata — Pakt (U „Glasnik SIK D “ Njegoš, sv. 5. juni 1960, str. 10).

183

za donošenje odluke o puču26). Posle izvršenoga puča general Simo­ vić je dobio od pukovnika Donovena depešu iz Vašingtona, koja je glasila: „Sećam se našega razgovora od 20. januara. Pozdrav Donoven“ 27).

Posle posete pukovnika Donovena razvio je američki ambasador u Beogradu Len (Arthur Blis Lane), vrlo živu aktivnost protiv pri­ stupanja Jugoslavije Trojnom paktu. On je bio u veoma dobrim lič­ nim odnosima sa knezom Pavlom sa kojim se često sastajao. Svoju vladu izvestio je ambasador, 23. februara 1941. godine: „Stav Regentov, iako bez mnogo nade, izgleda od lu čn iji. . . Kaže mi da Jugo­ slavija neće potpisati nikakav politički sporazum s Nemačkom, koji bi zadirao u njenu suverenost, već će se braniti od napada. Ni pod ko­ jim uslovima Jugoslavija neće potpisati Trojni pakt, ili uzeti učešća u ,novom evropskom redu', što znači jednu te istu stvar"28).

Pominje se i p o s l a n i c a , koju je Ruzvelt, 14. februara 1941. godine, uputio Jugoslaviji, Bugarskoj i Turskoj u vezi njihovog spoljno-političkog stava. U posebnoj poslanici, koju je Ruzvelt, 20. fe­ bruara 1941. godine, uputio Jugoslaviji, stoji: „ . .. Svaka država, koja brzo bude pregažena, imaće manje simpatija u svetu od one, koja se brani, makar njena odbrana trajala samo nekoliko nedelja "29) . . . Pod ovakvim pritiscima i knez Pavle i vlada mogli su teš­ ko imati jasan i određen stav. Kordel Hal je zabeležio u svojim Me­ moarima: „15. marta 1941. ambasador Len izveštava me kablom iz Beograda, da je predsednik vlade dao do znanja britanskom ministru u Beogradu, da će Jugoslavija potpisati sa Nemačkom p a k t o n e n a p a d a n j u , ali neće prići Trojnom paktu, s njegovom klau­ zulom o primanju vojne okupacije Jugoslavije. Sledećeg dana Len me takođe obaveštava da je princ Pavle zauzeo isti stav"30).

Situacija se menjala iz dana u dan. Ambasador Len javio je svo­ joj vladi: „Danas, 19. marta 1941. izvestio ga je Smiljanić, pomoćnik ministra spoljnih poslova, da je Trojni pakt na dnevnom redu, a dana 21. marta da prilaženje Osovini izgleda neminovno. U izveštaju od 23. marta 1941. stoji: „Jugoslovenska vlada je odlučila da potpiše Pakt s rezervacijom ". A izveštaj od 24. marta zaključuje: „Pakt će biti potpisan sutra u B eču"31). Još 22. marta 1941. godine ambasador Len je obavestio Dragišu Cvetkovića, „da će se pristupanje Osovini uzeti kao neprijateljski akt prema Americi. A već 24. marta, na osno­ vu Lenovih izveštaj a, Vašington donosi dekret o blokiranju svih jugoslovenskih kredita i depozita u Americi. Dana 24. marta završava 26) „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 14.

27) Simovićev Testament, str. 7.

28) 29) 30) 31)

184

Dr Radoje Vukčević, Između pakta i rata — P a k t. . str. 11.

Na istom mestu, str. 12.

Kod Vukčevića: Na istom mestu str. 12.

Na istom mestu, str. 12.

se duga i prijateljska diskusija između američkog poslanika i jugo­ slovenskog Regenta, koja toga dana, prema Lenovim izveštajima, postaje oštrija. U Halovim Memoarima stoji: „Len je imao oštre pre­ pirke s Regentom i predsednikom vlade, potsećajući ih na razne opo­ mene iz naših depeša Beogradu. Ali sva njegova nastojanja nisu m o­ gla izmeniti njihovo uverenje da se potpisivanje Pakta ne može izbeći“32).

3.

Teškoće položaja kneza Pavla i vlade, u mesecima pred pristu­ panje Jugoslavije Trojnom paktu, dolazile su znatnim delom, i sa ne­ mačke strane. Iako je bilo jasno da Nemačka na Balkanu ima prven­ stveno privredne interese, što se posebno odnosilo na Jugoslaviju, Hitler je hteo da i sa Jugoslavijom ima jasnu situaciju. Sve države oko Jugoslavije, izuzimajući Grčku, bile su pod snažnim i neposred­ nim uticajem Nemačke i Italije. I sve su, osim Rumunije, imale te­ ritorijalne zahteve prema Jugoslavije. Samo je Nemačka isticala da prema Jugoslaviji nema teritorijalnih zahteva i da granice sa Ju­ goslavijom smatra definitivnim. Sa proklamovanom neutralnošću Jugoslavije, koja je usledila posle napada Nemačke na Poljsku, Ne­ mačka je, jedno vreme, bila zadovoljna. Zadovoljna je bila i sa pri­ vrednom saradnjom sa Jugoslavijom. Ona se, međutim, nije mirila sa sve jačom protivnemačkom propagandom, koja je dolazila iz proameričkih i probritanskih izvora. Ova se propaganda nije ustruča­ vala da se meša i u čisto unutrašnje stvari Jugoslavije: i britanski i američki ambasadori hteli su da znaju i doznaju šta se radi u vladi i šta vlada smera. Razume se, da se i nemačka propaganda trudila da ovaj angloamerički uticaj parališe i da umnoži i pojača svoja upo­ rišta. I ona je, kao i angloamerička, imala svoje instrumente i svoje kanale. Ona je, za razliku od angloameričke propagande, mogla da operiše i sa konkretnim činjenicama: dok su Anglo-Amerikanci sa­ mo teoretisali i dočaravali Jugoslovenima ono čega nije bilo, Nemci su, naročito u odnosu na Jugoslaviju, bili i vojnička i privredna sila prvoga reda, koja nije trpela da se sa njom neko šegači i koja se nije davala obmanjivati.

I ceo sticaj okolnosti i senka događaja, koji su se sve jasnije, ocr­ tavali na spoljnopolitičkim horizontima Jugoslavije, tražili su i od nje jasan i određen stav, koji su izbegavali i knez Pavle i vlada. U svome „Biltenu" ukazivao je Dimitrije Ljotić na ovu sve nabujaliju situaciju i pisao: „Nema više prolongacije. Dosadilo se našem jedinom poveriocu — prirodi stvari. Onoj trpeljivoj prirodi, koju 32) Na istom mestu, str. 13.

185

smo mi godinama gazili i vređali i koja je sve to trpela, na izgled pasivno. Njoj se dosadilo. Menice se moraju pla ća ti. . . Događaji kao razbesneli konj i, a kočijaši unapred izabrani, i to ne s obzirom na merilo: da znaju put, da umeju da vladaju konj ima i kolima, — već da li pristaju da ostave nedirnutu opremu na konj ima (rđavo pos­ tavljenu i davno dotrajalu da ne drže čvrsto dizgine koje oni i inače ne bi mogli ni umeli, jer i sami konji osećaju njihovu slabost), da raslabljene točkove ne pritežu . . . S p o l j n e p r i l i k e će biti i z az v a n e i o p r a v d a n e n a š i m s i l a m a r a s u l a . One su ona nizbrdica, krivina, i provalija, u koju treba da sruše naša na­ rodna kola“ 33).

Dva su momenta podsticala jačanje nemačkog nepoverenja pre­ ma držanju kneza Pavla i radu njegove vlade. Prvi su bila prona­ đena dokumenta o jugoslovensko-francuskim odnosima, koja su Nemci zaplenili posle sloma Francuske u leto 1940. godine. Ti su d o­ kumenti nađeni u jednom vagonu na stanici La Charite sur Loire — ,.gde je bila sklonjena arhiva francuskoga Ministarstva spoljnih p o­ slova"34). Danilo Gregorić navodi, da mu je Smit (Schmidt), u jednom razgovoru, napomenuo, da su u Parizu nađeni dokumenti „iz kojih se može zaključiti da Jugoslavija prema Berlinu nije vodila iskrenu politiku. Berlin nije ubeđen, da strujanja, koja su u jugoslovenskom političkom životu izrazito antinemačka, nisu dovoljno snažna, da sva­ ki pokušaj preorijentisanja uguše u začetku kroz svoj uticaj. Stvar je jugoslovenske politike, da preduzme nešto energično i preuzme inicijativu za razjašnjenje odnosa sa Berlinom, a time i sa Oso­ vinom "35).

Drugi momenat je izazvan britanskim iskrcavanjem u Grčkoj sa namerom da se formira jedan Balkanski front protiv nadiranja Nemaca na jug. To je bila omiljena Čerčilova ideja, koju je on i 28. februara 1941. pre izvršenoga puča u Beogradu, ponavljao Idnu u jednoj poru­ ci, koju mu je bio uputio kada je ovaj već stigao u Atinu. Čerčil isti­ če: „Uzevši ukupno, Jugoslavija, Grčka, Turska i mi imali bi s cd a m d e s e t divizija mobilisanih na tom ratištu. Nemci još nemaju više od trideset. ,Ako napadnete na koju od nas, bićete u ratu sa svi­ ma1. Nemci bi ili napali u planinskim područjima sa slabim komuni­ kacijama i pod teškim uslovima, ili bi pak morali da dovlače velika pojačanja iz Nemačke. A li čak ni to ne rešava njihove teškoće, poš­ to će, prvo, trajati nekoliko meseci, da se pojačanja prebace na ra­ tišta i, drugo, samo ratište, pa čak i komunikacije koje vode k njemu, nisu dovoljno jake da prime mnogo veće snage bez dužega procesa poboljšavanja komunikacija. Stoga je veoma verovatno da bi t r o ­ 33) „B ilten " JNP Z B O R od 21. I X . 1940, broj 55.

34) D r Caslav N ikitović, Jugoslavija prema Evropi (od 3. IX . 1938 do 15.

Iv. 1941. (U „D okum enti o Jugoslaviji*1, sv. 5. 1354, str. 12).

35) Danilo Gregorić, So endete Jngoslawicr:, str. 102.

186

s t r u k a n o t a t r i b a l k a n s k e s i l e dovela od održanja mira ili do jednog odlaganja nemačkog nastupanja. Možda se na­ stupanje neće moći izvršiti još mnogo meseci, a tada su propustili pogodno godišnje doba. U međuvremenu će britanska pojačanja i američke isporuke u većoj meri povećati otpornu snagu saveznič­ kih armija. Stoga postoje dobri izgledi da neprijatelj neće pokušati invaziju na jug ako se tri saveznika mogu svrstati u zajednički front.

To je ono što Turci žele“ 36). Čerčil se, u produženju svojih nerealnih rasmatranja, pita: „Kako se ovo gore slaže sa britanskim interesima? Ako Nemačka i pored protesta izvrši napad na Balkan, moramo tu odigrati svoju ulogu sa svim raspoloživim snagama. S druge strane, ako ona bude izjavila da nikad nije želila da prenese rat na Balkan, i ako ostavi na miru Grč­ ku, Jugoslaviju i Tursku, onda možemo upotrebiti svoje snage za jednu snažnu letnju ili jesenju operaciju na centralnom Sredozem­ lju, koje će obuhvatiti Tripolis, Siciliju i vrh Italijanske čizme. U desnici treba da držimo dobru mašku kojom ćemo štititi svoje inte­ rese na Srednjem Istoku, a levicom da izvršimo spretnu akciju osred­ njeg obima na Centralnom Sredozem lju"37). Dva dana kasnije, 30. marta 1941., Čerčil likuje: „Nemački su planovi poremećeni, pa po­ novo možemo gajiti nadu da ćemo obrazovati balkanski front s Tur­ skom, koji bi obuhvatio oko s e d a m d e s e t savezničkih divizi­ ja iz četiri zainteresovane države. Naravno, to još nikako nije si­ gurno"38).

Ovoliko interesovanja Britanaca za Balkan i, naročito, njihovo iskrcanje u Grčkoj, koje, vojnički cenjeno, nije imalo naročitog značaja, opominjalo je Hitlera na opasnost koja s te strane preti iz­ vorima nafte u Rumuniji, koji su za Nemačku bili od životnoga in­ teresa. Hitler nije nijednoga trenutka krio svoju odlučnost da ovu opasnost otkloni. Saveznička povezanost Jugoslavije i Grčke, koja se uspešno odupirala italijanskim trupama, i rodbinske i ideološkopolitičke veze kneza Pavla sa Grčkom i Velikom Britanijom, pothra­ njivale su još više, nemačku u trajnost i konstruktivnost jugoslovenske neutralnosti. Uz to još i nemački izveštaji iz Jugoslavije ukazi­ vali su na mogućnost zbacivanja vlade i zavođenja vojne diktature.

Fon Heren (Von Heren), nemački poslanik u Beogradu, javlja, 25. oktobra 1940. godine, tri dana pred italijanski napad na Grčku, da se pronose glasovi o nezadovoljstvu u vojsci; „Glasovi koji ponovo kru­ že u vezi sa planovima srpskih generala da izvrše puč radi zavođe­ nja vojne diktature — ako je potrebno i zamenom kneza Namesnika mladim Kraljem, karakteristični su za duboko nezadovoljstvo u vojs­ ci i u srpskim krugovima uopšte sa sadašnjim položajem u Jugosla36) Vinston Čerčil, Drugi svelski rat, T om III: V elika alijansa, str. 155.

3?) Na istom mestu, str. 156-157.

3f>) Na istom mestu, str. 157.

187

v i j i .. nekim elementima u vojsci svakako izgleda da je najbolji iz­ laz uvođenje vojne diktature i da mladi Kralj kome je već 18 godina, stupi na presto pre određenog vremena. Zbog toga ne smatram nemo­ gućim dalji razvoj u tom pravcu, naročito u slučaju pooštrenja vojne i političke zategnutosti“ 39).

Pada u oči da su glasovi pronošeni u oktobru 1940. godine, kada je vlada Cvetković-Maček pooštravala progone svojih nekomunis­ tičkih protivnika i vršila njihova hapšenja i interniranja zbog oštre kritike mlitave i neodređene politike vlade. Vlada se bila, videli srno, naročito okomila na JNP Zbor i drastično pojačala policijsku akciju protiv izlaženja „Biltena11. U „Biltenu11 od 31. oktobra 1940. godine, koji je tada izlazio ilegalno, Ljotić je vladinu spoljnu politiku bio podvrgnuo oštroj kritici i pisao: „Nejasnost rukovodne misli naše spoljne politike nije samo opasna po naš spoljnopolitički položaj, već i po unutrašnjepolitičko raspoloženje. Jer ako narod ne vidi jas­ no svoju spoljnu politiku, ako mu se čini da primećuje protivrečja — onda nastaju unutrašnja kolebanja, razlaz, nesloga, i to baš na čisto spoljnopolitičkoj osnovi1140).

Ljotić je, ističe se u „Biltenu11, tražio od početka 1938. godine jasnu i određenu politiku i zahtevao đa treba „izbegavati sve što bi nas moglo uvući u rat između Nemačke i Anglo-Francuza11. Zatim je tražio sređivanje prilika na Balkanu i stvaranje čvrstog Balkans­ kog saveza, koji bi bio prožman idejom da smo mi Balkanci solidar­ ni među sobom da tom slogom i savezom sprečimo da rat izbije i na Balkanu . . . Jer mi smo od početka govorili: nije dosta što mi neće­ mo rat. To je samo pola posla. Treba raditi da rat ne dođe. A nama će rat doći ako Balkan, za vreme dok se na drugom kraju rat vodi, ne postane zadahnut duhom solidarnosti; nama preti rat s Balkana11.

Elemente nesklada na Balkanu video je Ljotić i u neuticaju Jugo­ slavije na Rumuniju da se nagodi sama sa Bugarskom i s Mađars­ kom i, naročito, „što nismo umeli pokušati da ubedimo Grčku ili Tursku da treba da odreknu garanciju Engleske, da svoje odnose učvrste s Bugarskom radi mira na Balkanu11.

Balkanska spoljnopolitička koncepcija Dimitrija Ljotića, krajem 1940. godine, bila je: da se Grčka ubedi da odbije britanske garantije, „ako uspemo dobiti obustavu neprijateljstava od strane Italije"; traženje posredovanja Nemačke da Italija obustavi rat prema Grč­ koj, „ako mi uspemo dobiti grčko odricanje od engleskih garantija11; „za slučaj da Grci ne poslušaju naš savet, obezbeđenje našeg intere­ sa izlaskom na Belo more, obezbeđenje prema Turskoj, da ona ne napadne na Bugarsku u smislu iznetih razloga; sporazum sa Bugar­ 39) Aprilski rat 1941 . . . , str. 856.

40) „Bilten" JNP ZBOR, 31. X . 1949, broj 58.

41) Na istom mestu.

skom o našim međusobnim odnosima na bazi davno iznetih uslova, radi obezbeđivanja našeg zajedničkoga interesa"42).

Jugoslovenska vlada je previđala f a k t o r v r e m e .

Ljotić je pisao: „Život je kao reka: ono što je proteklo ne vraća se natrag.

Ono što smo govorili da treba raditi, danas se više ne može raditi, jer su nove situacije stvorene, a u tim novim situacijama traže se nova rešenja"43).

U ovo vreme bila je Nemačka o n a j f a k t o r koji je izazi­ vao događaje na Balkanu, i njima dirigovao. Jugoslovenska vlada je, i pored svih opomena vremena, ostajala dugo nedovoljno aktivna u traženju jasnog rešenja odnosa sa Nemačkom. Dragiša Cvetković je sam napisao, da su prvi direktni razgovori sa Nemačkom počeli u novembru 1940. godine, onda kada su Nemci već imali jasne doka­ ze o dvoličnom držanju Dragiše Cvetkovića: 28. novembra 1940. go­ dine otputovao je Aleksandar Cincar-Marković za Nemačku, gde se u Fušlu sastao sa fon Ribentropom, a posle bio primljen i od Adolfa Hitlera u Berhtesgadenu. Osam dana pre toga rešili su bili Hitler i Musolini na jednom sastanku, koji je održan 20. novembra 1940. godine: „Moramo nagovoriti Jugoslaviju, da promijeni svoju sa­ dašnju politiku i zaiteresirati je za stvarnu saradnju sa nama, da bi riješili grčko pitanje bez garantija s jugoslovenske strane uzaludno je pokušavati operacije na Balkanu. One bi bile osuđene na neuspeh“44).

Cincar-Marković je razgovarao sa Hitlerom 29. novembra 1940. godine. Zapisnik o tome razgovoru vodio je poslanik Smit (Schmidt). koji je zabeležio: „Firer je naglasio da je opstanak Jugoslavije va­ žan za Nemačku. Između Rajha i Jugoslavije nema političkih nesu­ glasica. Neka pitanja u vezi sa nacionalnošću rešavaju se na prija­ teljski način. Zbog ravnoteže snaga na Balkanu, Nemačka želi jaku Jugoslaviju. Od posebno važnog interesa su, međutim, ekonomski odnosi između Nemačke i Jugoslavije, koja je postala jedan od naj­ većih trgovačkih partnera Rajha"45). Hitler je, i ovom prilikom, na­ glasio: „Nemačka ne traži ništa od Jugoslavije, čak ni pravo za pro­ laz trupa. Ona samo smatra da je došao trenutak da se Jugoslavija uključi u evropsku konsolidaciju"46).

U to vreme Nemačka je imala 230 divizija od kojih su se 186 m o­ gle smatrati prvoklasnim vojnim jedinicima. „To pretstavlja u sa­ dašnjem trenutku najveću neaktivnu vojnu silu na svetu tj. neupotrebljenu u ratnim operacijama i spremnu za svaku eventual­ 42) 43) 44) 45) 46)

Na istom mestu.

Na istom mestu.

Aprilski rat 1941..., str. 937.

Na istom mestu, str. 954.

Na istom mestu, str. 958.

189

nost“47). „Firer, je, zabeležio je Šmit, energično naglasio svoju od­ luku da u svakom slučaju izbaci Engleze iz Grčke. Za ovu svrhu on će verovatno upotrebiti 20, a ako je potrebno, 80 ili čak 180 divizi­ ja " 48). Hitler je Cincar-Markoviću jasno rekao da će Nemačka ,,u sva­ kom slučaju sprovesti mere koje je planirala bez obzira na stav Ju­ goslavije prema ovim predlozima. Može biti, rekao je Hitler, „da će za tri meseca situacija biti manje povoljna za Jugoslaviju; zato on (Firer) kao prijatelj te zemlje, savetuje brzu akciju ako Jugoslavija želi da prihvati ove planove"49). Hitler je, dalje, stavio do znanja Cincar-Markoviću, da on smatra da ni Bugarska ni Jugoslavija ne smeju intervenisati u Grčkoj i da on „želi da se unapred sporazume šta da se radi sa onim što je dobijeno nemačkom krvlju. U interesu je Nemačke, naročito iz ekonomskih razloga, da i Bugarska i Jugo­ slavija dobiju izvesne pokrajine. Nemačkoj izgleda korisno da se Jugoslaviji može prići i preko drugih luka, a ne samo jadranskih"50).

I, na kraju, Hitler je „ponovo izjavio da ako se Jugoslavija složi sa ovim predlozima ona će ne samo dobiti teritorijalne ispravke već će biti i politički obezbeđena. Odlučujuće u ovoj stvari nije ono što će Italija verovatno misliti za godinu dana, nego ono što Nemačka danas obećava"51).

Cincar-Marković je mogao samo da kaže, da je sve dobro razumeo i da je njegova namera da odmah krene za Beograd da bi podneo izveštaj knezu Namesniku. Hitler je, sa svoje strane, izjavio gotovost da primi Cincar-Markovića ili kneza Namesnika „ako bi trebalo još nešto raspraviti"52) . . . Kazivanje Dragiše Cvetkovića o ovim razgo­ vorima Cincar-Markovića sa Hitlerom odudara od onoga što je o tome zabeležio poslanik Šmit. Prema Cvetkoviću Hitler je, navodno, rekao: „Držanje Jugoslavije do sada bilo je korektno. Međutim, s obzirom na naše buduće ratne planove, mi moramo imati garantiju 0 vašoj neutralnosti. Mi moramo pomoći Musolinija, prema kome imamo savezničke obaveze, pa je otuda i Italija zainteresovana stavom Jugoslavije. Musolini mi je govorio o nekakvoj demilitarizaciji ju ­ goslovenske jadranske obale, ali ja mislim da su vaši odnosi sa Ita­ lijom normalni"53).

Jugoslovenska vlada je našla za potrebno da 7. decembra 1940. godine izda jedno pismeno saopštenje o odnosima sa Italijom i Ne­ mačkom. Poziva se na ugovor sa Italijom od 25. marta 1937. godine 1 ukazuje na obaveze da se poštuju zajedničke, kako kopnene tako 47) Na istom mestu, str. 955.

4S) Na istom mestu, str. 957.

49) Na istom mestu, str. 958.

50) Na istom mestu, str. 959.

51) Na istom mestu, str. 960.

52) Na istom mestu.

53) Dragiša Cvetković, Razgovori u Berhtesgadenu (U „Dokumenti o Ju­ goslaviji", sv. 8, 1956, str. 8).

190

i pomorske granice. „ . . . Predviđeno je, veli se u izjavi, i da nijedna od ugovornih strana neće pomagati nikakvu akciju protiv teritori­ jalnog integriteta ili protiv postojećega pravnoga poretka druge ugovorne strane1154).

U međuvremenu je jugoslovenska vlada podnela nemačkoj vladi predlog o zaključenju jugoslovensko-nemačkog pakta o nenapada­ nju kakav je bio jugoslovensko-italijanski ugovor od 25. marta 1937. godine. Obaveštavajući, 21. decembra 1940. godine, fon Herena o tome fon Ribentrop odbija ovaj predlog: „ .. . Zaključenje takvoga pakta o nenapadanju, naravno ne bi zadovoljilo uslove za jačanje odnosa Jugoslavije sa silama Osovine, koje smo predvideli u raz­ govorima sa Cincar-Markovićem u Berghofu i u Fušlu, a i dalje bi ostalo otvoreno važno pitanje pristupanja Jugoslavije Trojnom pak­ tu, o kome smo raspravljali u tim razgovorima, kao i druga pitanja 0 kojima smo u vezi s tim diskutovali1155).

U svojoj depeši od 23. decembra 1940. godine fon Heren ističe, da je Cincar-Marković iznenađen saopštenjem fon Ribentropa o Trojnom paktu. On je fon Herenu izjavio: „Ideja o zaključenju T roj­ nog pakta o nenapadanju kao sredstva za konsolidovanje sadašnje situacije potekla je u stvari lično od Hitlera. Ministar inostranih poslova mu je to naročito naglasio posle konferencije u Berghofu, dodajući da se može učiniti više ako Jugoslavija to želi. On je pre­ poručio ideju o Trojnim paktu o nenapadanju, koji je spomenuo Hitler, na takav način da će pitanje pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu ostati još uvek otvoreno1156).

Ima se utisak da su na nemačkoj strani sasvim drukčije gledali na ovu stvar. Dok se Nemcima žurilo, jugoslovenska vlada se skanji­ vala i sve više gubila konce iz svojih ruku. Na sceni se pojavljuje dr Danilo Gregorić, koji je, nesumnjivo, imao dobre lične veze u Berlinu i služio kao p i s m o n o š a između Beograda i Berlina.

Vrlo inteligentan i okretan, uveren da on može da utiče na razvi­ janje događaja, Gregorić je važio kao više nego pronemački čovek.

Iako ne može biti nikakve sumnja u to, da je Gregorić iskreno želeo što prisnije približavanje između Jugoslavije i Nemačke, ne bi se moglo primiti tvrđenje da je od njega potekla ideja da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. On je imao pristupa i kod fon Ribentropa, ali je naročito žive kontakte održavao sa Paulom Šmitom (Paul Schmidt), koji mu je prenosio shvatanja zvaničnih vrhova, da bi ih on prenosio dalje za Beograd.

Gregorić je isticao da je išao na razgovore u Berlin sa znanjem 1 instrukcijama Cvetkovića u što se teško može sumnjati. Kada je, u novembru 1940. godine, trebalo da ide u Berlin na poziv fon Ri54) Aprilski rat 1941, str. 971.

55) Na istom mestu, str. 976.

56) Na istom mestu, str. 980.

191

bentropa, Gregorić je primio instrukcije od Cvetkovića, koji mu je, navodno, rekao da je on gotov da pristupi antibritanskom bloku „ako bi se time dobila garantija naših granica i naše celokupnosti.

Naročito ako bi mogli dobiti još Solun (moglo bi odmah) doći do sporazuma1'57). Gregorić je trebao da ovo prenese Berlinu kao infor­ maciju da bi Berlin mogao odlučiti koga će da pozove na zvanične razgovore58). Gregoriću je, prema njegovom kazivanju, i CincarMarković izjavljivao svoju želju da bi se on rado sastao sa fon Rirentropom, ali bi prethodno morao da zna njegovo gledište i, razu­ me se, da bude pozvan: „Na jedan poziv ja bih odmah došao1159). Gre­ gorić je bio prim ljen od fon Ribentropa 23. i 24. novembra 1940. go­ dine. Razgovor je, obadva puta, trajao po ceo sat60).

Iza ovoga došlo je do sastanka između Cincar-Markovića i fon Ribentropa u Fušlu 28. novembra 1940. godine. Posle ovoga razgo­ vora usledio je, kao što je istaknuto, njegov sastanak sa Hitlerom u Berhtesgađenu. Posle izveštaj a, koji je podneo Cincar-Marković, Cvetković je, prema Gregorićevom kazivanju, izjavio, da bi se 90% onoga što je Cincar-Marković izložio moglo primiti i da je vlada spremna da ostalih 10% diskutuje. Cvetković je, navodno, izrazio želju, da on lično pregovara sa fon Ribentropom i Gregorića, ponovo, poslao u Berlin. Berlin je tražio jasan odgovor, a jugoslovenska vlada je oklevala i odlagala da zauzme jasan i određen stav62) . .. Vreme je prolazilo, događaji se brzo razvijali, fon Ribentrop je bio spreman da primi i Cvetkovića i Cincar-Markovića, ali oni nisu brzo reagovali.

Zbog toga je do ovoga sastanka došlo tek 15. februara 1941. godine.

O ovome sastanku pisao je sam Cvetković i izložio kako su ovi razgovori tekli i šta je od njih traženo. Cvetković je, veli, uporno naglašavao jugoslovenski stav neutralnosti i dobre privredne odno­ se sa Nemačkom. Fon Ribentrop je izložio nemački stav: „Istakao je da Nemačka ne može dozvoliti da se britanske trupe iskrcaju u Grčkoj pa je rekao da nemačka obaveštajna služba javlja da u Grč­ koj već ima britanskih tehničkih trupa, koje treba da pripreme iskr­ cavanje britanske vojske. Naročito je podvukao da je to bio razlog što su nas pozvali da još jednom zajednički pregledamo celu situaciju u vezi najnovijih događaja u Grčkoj, da bi se videlo kakav će biti naš stav u slučaju nemačkog napada na Grčku1163). Cvetković je, veli, negirao da ima britanskih trupa u Grčkoj i naglasio da balkan­ ske zemlje ne žele rat na Balkanu: „Najzad sam predložio da se tra­ 57) Danilo Gregorić, So endete Jugoslawien. Leipzig 1943, str. 109.

58) Na istom mestu, str. 110.

59) Na istom mestu, str. 110.

60) Na istom mestu, str. 116. el) Na istom mestu, str. 119-120.

62) Dragiša Cvetković, Razgovori u Berhtesgaden-u („Dokumenti o Ju goslaviji“, sv. 8, 1956, str. 8).

63) Na istom mestu, str. 11.

192

že mogućnosti da se ovaj rat likvidira1164). Fon Ribentrop je rekao: „Ako ne želite proširenje rata i na Balkanu, onda pristupite nama da zajednički branimo Balkan i da onemogućimo Englesku da po­ remeti mir u ovom delu Evrope, koja je položila oružje pred nemačkim neodoljivim snagama1163).

Razgovoru sa fon Ribentropom sledio je, istoga dana, prijem kod Hitlera u Berhtesgadenu i razgovor sa njim. Cvetković je ponovio teze koje je bio izložio fon Ribentropu. Naglasio je da Jugoslavija želi mir i da hoće da ostane dalje od sukoba velikih sila i očuva svo­ ju neutralnost: „Naglasio sam da je Jugoslavija ranije a i od kako je počeo rat ispunjavala korektno svoje obaveze iz trgovačkih ugo­ vora sa Nemačkom, pa je, na osnovu tih ugovora, liferovala sve ugo­ vorene količine životnih namirnica. Zaključio sam, da je Jugoslavija dala puno dokaza da želi održati odnose dobrog susedstva sa Nemačkim Rajhom 1166).

Hitler nije bio impresioniran Cvetkovićevim izlaganjima. Nagla­ sio je i svoj lični stav i tadašnji položaj Nemačke u svetu. Rekao je: „Izuzev Grčke, na evropskom kontinentu nema više nijednoga bri­ tanskog vojnika. Događaji u Grčkoj menjaju iz osnova situaciju na Balkanu, koji je do sada bio daleko od ratnog poprišta. Italijanski napad na Grčku je delo Musolinijevo. On me je o tome obavestio u poslednjem momentu, kada je više bilo nemoguće sprečiti ovaj sukob koji nisam želeo. Ja cenim hrabrost grčkog naroda, ali ja ne mogu dopustiti mešanje Engleske u ovaj sukob niti mogu dopu­ stiti da ona, preko Grčke, dođe ponovo na evropski kontinent1167).

Hitler je bio rešen da ne dopusti ponovno stvaranje Solunskog fronta i u tome je, naglasio je, bio odlučan: „Ja hoću da znam vaš stav, vaše držanje u toku događaja koji će nastati. Ja cenim prija­ teljstvo Jugoslavije i njen stav u toku ovog rata. Ja cenim heroj­ stvo srpske vojske, koja je u prošlom ratu toliko slavno branila slobadu i nezavisnost svoga naroda. Ona je bogata i ima sve uslove da razvije do maksimuma svoj prosperitet. Ja smatram Jugoslaviju kao jednu od vodećih država na Balkanu. Momenat je došao da ona uzme, u događajima koji će nastati, jedan stav potpuno određen"68).

Hitlerov stav bio je jasan i nedvosmislen tako da nije moglo biti sumnje u to šta on smera i šta očekuje od Jugoslavije. Cvetković nije bio u mogućnosti da uveri Hitlera u potrebu, da izmeni svoj stav o Balkanu, koji je bio već jasno formiran. Ističući želju Jugo­ slavije za mirom na Balkanu Cvetković je predložio: „Turska, Bu­ garska i Jugoslavija kadre su da sačuvaju ovaj mir protiv svakoga 64) 65) 66) 67) 68)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu.

str. str. str. str.

12.

12.

13.

14.

193

onoga ko bi ga hteo narušiti. Za to vreme, dok se jedan ovakav spo­ razum ne postigne, mogli bismo preduzeti korake kod Grčke i Ita­ lije, da se dođe do primirja i do mirnog rešenja njihovog sukoba.

Onda sam rekao konkretno: „Mi bismo uzeli inicijativu, a Vi biste svojim uticajem kod Musolinija bez teškoća sproveli jedno ovakvo rešenje. Na ovaj način bi se rat na Balkanu izbegao"69).

Iako je Cvetkovićeva teza bila ostvariva, jer su i Turska i Bu­ garska, pod izvesnim prihvatljivim uslovima, mogle biti pridobijene za ovu Cvetkovićevu tezu, Hitler ju je odlučno odbio. Rekao je: „Ne, to je nemoguće. Mir na Balkanu može se samo odbrani ti s na­ ma u zajednici. Englezi su već u Grčkoj, i ja ih otuda mogu samo svojom snagom ukloniti. Sto se tiče posredovanja između Grčke i Italije, ja Vas ovlašćujem da u tome smislu pokušate nešto. Položaj Jugoslavije mora biti jasan za nas. Jugoslavija ne može ostati sasvim na strani od onoga što se događa u njenom susedstvu. Mi želimo jaku Jugoslaviju, i iz tih razloga mi imamo specijalne obzire prema vama.

Nemačka je gotova da garantira vašu nezavisnost i vaše granice pre­ ma svima susedima. Jedna Evropa nova i zdravija od današnje je u stvaranju. U njoj Velika Britanija neće imati reč. Jugoslavija treba da se prikloni našem bloku. Ja vas pozivam da stupite u Trojni pakt“ 70). Gregorić je tvrdio da je ova ideja o Balkanskom paktu bila Cvetkoviću data od strane Engleza kada se u britanskoj ambasadi u Beogradu doznalo za jugoslovensko-nemačke razgovore. Za ovu ideju bio je, navodno, i ministar Dvora Milan Antić71).

Na ovaj Hitlerov predlog, koji je, u stvari, bio jasan i određen zahtev, Cvetković je rekao, da Jugoslavija ne može pristupiti T roj­ nom paktu, jer „naš narod to ne može primiti, jer zna kakve posledice iz toga proizilaze za zemlju, koja ga primi. U ostalom, mi nismo ovlašćeni da na toj bazi vodimo razgovore1172). Na Hitlerovo traženje da iznese i objasni razloge svoga stava, Cvetković je rekao: „Trojni pakt povlači izvesne posledice, koje naš narod ne može da primi. Jed­ na suverena zemlja ne može dozvoliti prelaz stranih trupa kroz svo­ ju teritoriju, ili mešanje u njene unutrašnje poslove. Trojni pakt predviđa vojnu saradnju između članica Pakta, a to se kosi sa na­ šom neutralnošću. Najzad, Trojni pakt znači opredelenje za jednu ratujuću stranu"73).

Hitler je ove Cvetkovićeve razloge shvatio ozbiljno i pokušao da ga oslobodi straha od posledica potpisivanja i pristupanja Paktu. „Sve ja to, rekao mu je Hitler, od Jugoslavije ne tražim. Ja se oba­ vezujem, da za vreme trajanja rata, neću tražiti prolaz za m oje tru­ 6S) ™) 71) 72) ?3)

194

Na istom mestu, str. 15.

Na istom mestu.

Danilo Gregorić, Na istom mestu, str. 126.

Dragiša Cvetković, Razgovori u Berhtesgadenu, str. 15.

Na istom msetu, str. 16.

pe preko jugoslovenske teritorije. Ja idem preko Bugarske. Ja ne tražim nikakve vojne baze na vašoj teritoriji, ni upotrebu željeznica, nijednu lokomotivu, nijedan vagon. Ja vam garantujem vaš terito­ rijalni i državni integritet. Dakle, u svemu ovome nema ničega što bi vređao vaš nacionalni ponos. Vaši susedi su primili Trojni pakt bez ikakve rezerve. Ovo što vama predlažem, to u stvari nije Trojni pakt, ali s obzirom na ostale, mi moramo u toj formi regulisati svoje odnose1174).

Cvetković veli, da je Hitler bio odlučan. „Alternative nije bilo.

Jedini odgovor na to bio je: da ili ne. Odlučno sam bez ustezanja odgovorio sam: ne, i objasnio da naša ovlašćenja ne idu dotle da m o­ žemo uzeti na sebe jednu takvu odluku i obavezu1175) .. . Kazivanje Cincar-Markovića o ovim razgovorima nešto je drukčije. On veli, da su „Nemci od nas tražili da pristupimo Paktu prvenstveno iz razloga prestiža, ali i njihovog nepoverenja prema Cvetkovićevoj vladi bio je jedan od razloga što su oni hteli da imaju jasnu situaciju u odno­ sima s nama. Nama je bilo teško da prihvatimo pakt zbog vojnih klauzula koje je on sadržavao, a i zbog našega javnoga mišljenja koje nije bilo pripremljeno za jedan takav korak1176). Cincar-Marković ističe, da je na sastanku Cvetkovićevom i njegovom sa Hitlerom i fon Ribentropom direktno traženo da Jugoslavija pristupi Paktu ali oni, kao što je istakao i Cvetković, nisu mogli da o tome donesu odluku i pored Hitlerovih obećanja, koja su bila jasna77).

O pripremama za odlazak Cvetkovića i Cincar-Markovića na ove razgovore daje Danilo Gregorić neke interesantne podatke. Kao da je sa nemačke strane rečeno da, ako Jugoslavija ne može da pristu­ pi Trojnom paktu, onda treba da spremi jedan protupredlog ,,u čiji bi tekst trebala da bude uključena klauzula, da se ona organski učla­ njuje u sistem ovoga pakta. Ovo bi praktično imalo da znači istu vrednost obaveza. S druge strane bi moglo, možda, poslužiti kao Prezendzfall za regulisanje pitanja odnosa drugih evropskih dr­ žava prema Osovini"78). Cvetkovića je, čim ga je o tome obavestio, ovo vrlo zainteresovalo i bio je gotov da se time koristi. Gregorić, suprotno Cvetkoviću, ističe, da je Hitler ukazivao i na stanje koje će nastati posle rata kada će susedi Jugoslavije istaći svoje terito­ rijalne zahteve na račun Jugoslavije: ako bi Jugoslavija prišla Troj­ nom paktu imala bi, u ovome slučaju, punu sigurnost i svojih gra­ nica i svoga suvereniteta kao i svoga budućega razvitka79). Ni iz 74) Na istom mestu.

75) Na istom mestu.

76) „Dokom enti o J u goslaviji", sv. 10, str. 5 (U „Jedan izveštaj o odgovor­ nosti).

77) Na istom mestu.

78) Danilo Gregorić, Na istom mestu, str. 123.

79) Na istom mestu, str. 124.

195

Cvetkovićeva ni iz Cincar-Markovićevog kazivanja o njihovim raz­ govorima sa Hitlerom i fon Ribentropom ne vidi se da su oni, umesto pristupanja Trojnom paktu, predložili „dvostrani ugovor11 o nena­ padanju i dobrom susedstvu80).

Iz držanja i Cvetkovića i Cincar-Markovića bilo je Hitleru jasno da se odluka nalazi u rukama kneza Pavla, koji je baš tih dana bio izložen jakom anglo-američkom uticaju s ciljem da Jugoslavija ne pristupi Trojnom paktu. Len (Arthur Bliss Lane), američki poslanik u Beogradu, bio je pojačao svoj pritisak na kneza Pavla i na vladu naročito posle posete pukovnika Donovena81). Len je, 18. februara 1941. godine, izvestio Kordela Hala o teškome raspoloženju u kome se nalazi knez Pavle što je bilo posledica pritiska koji je vršen na njega. Ovaj je pritisak bio snažno izražen u drugoj Ruzveltovoj po­ slanici, koju je Len hitno uručio knezu Pavlu, a koju je on hladno primio82). Knez Pavle je bio rešen da sa Nemačkom ne potpiše ni­ kakav politički pakt, k oji bi ugrožavao suverenitet Jugoslavije (ovo je bilo 23. februara 1941).

Uporedo sa ovim američkim pritiskom na kneza Pavla išao je i britanski pritisak. Ministar spolnjih poslova Idn obilazio je u drugoj polovini februara 1941. godine Kairo, Tursku i Grčku i hteo da uhvati i ličnu vezu sa knezom Pavlom. U svojim M e m o a r i m a on je, pod 22. februara 1941., zabeležio da su diskutovali o tome. Idn je već bio u Atini, kako bi uhvatili vezu sa knezom Pavlom. Veli da bi bilo vrlo opasno da mu pošalje jednog generalštabnog oficira i zbog toga je ovlastio ambasadora Kambela da mu saopšti da je sigurno da će Nemci ići prema Solunu. Predlagao je, isto tako, da knez Pavle tre­ ba da pošalje ili Cvetkovića ili Cincar-Markovića na sastanak sa njim bilo u Atinu bilo u Carigrad. Knez je imao želju da se lično sastane sa Idnom ali je odustao od toga zbog podozrenja koje bi to izazvalo kod Nemaca. Idn ističe da on, sve i kada bi se lično sastao sa knezom Pavlom, teško da bi bio u mogućnosti da mu kaže šta oni nameravaju da rade. Zna, veli, da je knez Pavle poslao Stakića u Rim na razgovor sa Musolinijem83).

Pod 27. februara 1941. godine stoji u Memoarima, da je Idn čuo da mu je Knez, preko poslanika Sumenkovića u Ankari, poslao jednu poruku, ali je ovaj zakasnio da mu je preda jer je bio na razgovori­ ma sa fon Papenom84). Iz razgovora, koji je Idn imao sa Šumenkovićem, vidi se da on nije bio zadovljan držanjem Jugoslavije, koja je odlagala da zauzme definitivan stav i da traži da zna šta će raditi il(1) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 131.

81) Vladimir Petrov, A Stuđy in Diplomacy the Story of Arthur Bliss Lane, Chicago 1971, str. 138 i dalje.

82) Na istom mestu, str. 157.

83) The Eden Memoires. The Reckoning. London 1965, str. 203.

84) Na istom mestu, str. 208.

196

Britanci85). „Ja sam, veli Idn, bio gorko razočaran, rekao sam amba­ sadoru. Kada bih ja mogao da vidim kneza Pavla, ja bih ga obavestio o tome šta je bilo između nas i turske vlade. Ja, međutim, osećam da su mi ruke vezane i da je držanje Jugoslavije tako obazrivo da izbegava i diskusiju"86).

Ministar Idn je, ipak, produžio svoje napore da utiče na Jugosla­ viju. Pod 3. martom je zabeleženo, da je poslao pismo knezu Pavlu iz Atine. Rekao je u njemu da će, ako Nemci uđu u Solun, položaj Jugoslavije biti kao onaj Rumunije; nada se ipak da će se sastati sa njim, savetuje mu, da se Jugoslavija priključi njima i G rčkoj87).

U međuvremenu je m ajor Perišić bio u Grčkoj i razgovarao sa bri­ tanskim i grčkim stručnjacima o mogućnosti vojničke pomoći i saradnje. Ponovo je traženo da ili on ili general John Dill posete Beo­ grad, ali njihov predlog nije bio prihvaćen: „Ponovo smo, veli Idn, 15. marta čuli da poseta ne bi bila pogodna. Nismo čuli nijedne reči jugoslovenskog komentara o poseti majora Perišića A tini"87).

Major Perišić je referisao o onome šta se govorilo i šta je video: video je da sa te strane nema nikakvoga izgleda za pomoć. U fazi tih unakrsnih pritisaka sa tri strane knez Pavle se, 4. marta 1941. tajno sastao sa Hitlerom u Berhtesgadenu i imao sa njim razgovor, koji je trajao pet sati. Arthur Bliss Lane veli da tome razgovoru nije prisustovao niko osim fon Ribentropa83). Hitler je, veli Len, i formal­ no pozvao kneza Pavla da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu, jer da je to jedini način da se Jugoslaviji garantuje sigurnost prema Ita­ liji i da Solun pripadne Jugoslaviji. Hitler je rekao knezu Pavlu i to da će on uskoro napasti Grčku zbog prisustva britanskih trupa ta­ mo89).

Ni Dragiša Cvetković ni Cincar-Marković ne kazuju mnogo o ovoj poseti kneza Pavla Hitleru, koja je donela prekretnicu u odno­ sima između Jugoslavije i Nemačke. Cvetković veli da se knez Pavle odlučio na ovaj sastanak „teška srca". Na tome sastanku Knez njie uzeo nikakvu odluku, jer nije hteo ni mogao da odlučuje o stvarima koje rešava odgovorna kraljevska vlada. Posle toga su razgovori pro­ duženi diplomatskim putem radi razjašnjenja spornih i nejasnih pitanja90) . . . Pred „Kom isijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine", izjavio je Cincar-Marko­ vić: „Tek kada se Knez sastao sa Hitlerom i Ribentropom početkom marta naš se položaj znatno popravio. Nemački državnici su i tom prilikom ostali pri svome zahtevu da pristupimo Paktu, ali Knez je 85) 86) 87) 88) 89) 90)

Na istom mestu, str. 209.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 220.

Vladim ir Petrov, N a istom m estu, str. 158.

Na istom mestu.

Dragiša Cvetković, Razgovori u B erhtesgaden-u, str. 17.

197

bio uspeo da od njih dobije veoma važne ustupke; oni su, naime, pristali da od nas ne traže nikakvu vojnu saradnju, niti prelaz nji­ hovih trupa preko naše teritorije za svo vreme trajanja rata. Na taj način stvorena je osnova za pregovore, povoljna po nas, jer smo u suštini i dalje ostali neutralni, a bile su nam zagarntovane granice baš od onih koji su jedini mogli da ih ugroze"91). Nemci su nam, veli Cincar-Marković, „dali razumeti da se imamo izjasniti pre dolaska japanskog ministra spoljnih poslova Matsuoke u Berlin, tj. ne dalje od 25. marta, pala su i poslednja kolebanja, te je odlučeno da potpi­ šemo Pakt"92).

Idn piše da je obavešten da je Cvetković rekao Kembelu da je nemačka vlada savetovala Jugoslovenima da oni zauzmu Solun i da je Cvetković odgovorio da je najbolja garantija za Solun ako on ostane u grčkim rukama: ,,U stvari, veli Idn, mi sada znamo da je jugoslovenska vlada 12. marta tražila od Nemaca garantije za njiho­ vu ,teritorijalnu vezu‘ sa Egejskim morem preko Soluna"93) . . . Mini­ star Idn poslao je, 17. marta, pismo knezu Pavlu preko Terence Shona, koji je ranije služio u Jugoslaviji. Idn opominje kneza Pavla od spo­ razuma sa Nemcima i žali što se nisu mogli sastati; žali, isto tako, da ni John Dill nije mogao biti primljen u Beogradu. Knez Pavle je primio Shona, sa njim prijateljski razgovarao, ali nije menjao svoj stav94).

U međuvremenu je Len (Arthur Bliss Lane) doznao za jednu instrukciju, koju je fon Ribentrop poslao fon Herenu u Beograd i koja se odnosila na pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Fon Ri­ bentrop je javljao da će Jugoslavija ,,u roku od dve nedelje" pristu­ piti Trojnom paktu, jer „zbog vojnog termin-kalendara nije više bilo moguće nikakvo dalje odlaganje"95). Jugoslavija je, kao što se zna, |25. marta 1941. godine, u Beču potpisala pristupanje Trojnom paktu i pod uslovima sasvim drukčijim od drugih zemalja.

4.

U vezi pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu postavlja se, sa­ m o od sebe, nekoliko pitanja: a) da li je Jugoslavija stvarno m or a 1 a pristupiti Trojnom paktu? b) Ako je m o r a l a , koji su bili e l e m e n t i koji su je prinudili na to? c) K o je bio odlučujući faktor u donošenju odluke da se pristupi Trojnom paktu? g) Kakvi bi bili izgledi Jugoslavije da nije pristupila Tronom paktu? .. . Od­ 9!)

92) 93) 94) S5)

198

„Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 5.

Na istom mestu.

The Eden Memoires . . . , str. 222.

Na istom mestu, str. 223.

Vladimir Petrov, Na istom mestu, str. 159.

govor na svako od ovih pitanja je vrlo složen i teško da može zadovo­ ljiti radoznalost svih koje ova pitanja interesuju. Čini nam se, me­ đutim, da odgovore na ova pitanja treba tražiti u tadašnjoj među­ narodnoj situaciji i okolnostima kao i u geopolitičkom položaju Ju­ goslavije. S jedne strane, Musolinijev napad na Grčku, a s druge nemačke pripreme za napad na Sovjetski Savez tražili su i od kneza Pavla i od jugoslovenske vlade da zauzmu jasan i određen stav. Ju­ goslovenska neutralnost, koja je, u prvoj fazi rata, mogla zadovolji­ ti Nemačku, bila je obesnažena i razvijanjem rata u fazi koja je nastupala i dvoličnošću jugoslovenskog državnog rukovodstva. Tri najodgovornije ličnosti jugoslovenske spoljne politike, knez Pavle, Dragiša Cvetković i dr Vladko Maček imali su s v o j e spoljnopilitičke koncepcije. Držali su se zajedno samo prinudom stanja u kome se nalazila i zemlja i oni lično.

Nije bila ni za koga tajna da je knez Pavle i bio, i ostao, izraziti anglofil koji je, i u momentima kada je morala biti doneta odluka o pristupanju Trojnom paktu, verovao u krajnju pobedu Velike Bri­ tanije i Amerike. On je lavirao između nemačkog i angloameričkog pritiska dok je to bilo moguće. Knez Pavle je, trezveno i razborito, ispitivao činjenice i upoređivao stvarnu vojničku snagu Nemačke sa vojničkom i političkom snagom (tada u fantazijama Čerčila i Ruzvelta), koji su bezobzirno previđali tadašnju jugoslovensku stvar­ nost, ukazivali na svetle perspektive budućnosti, koju je tek trebalo izboriti i, što je za Jugoslaviju bilo naročito važno, trebalo je tu nagoveštavanu budućnost živ dočekati. Kada je, 7. marta 1941. godine, posle svoje tajne posete Hitleru, primio Lena knez Pavle mu je, nepominjući ovu posetu, rekao da za njega, odnosno za Jugoslaviju, postoje samo dve mogućnosti: otpor u ropstvu kao Poljska do kraja rata ili biti miran i dozvoliti da zemlja bude okupirana pod izvesnim uslovima, ali bez žrtava96).

U tome momentu knez Pavle je znao, da postoji mogućnost da Hitler primi sve jugoslavenske zahteve kao što je i bilo: 14. marta 1941. godine fon Ribentrop je obavestio fon Herena, da su jugoslovenski zahtevi primljeni i da će biti date pismene garanti je o svemu, osim o Solunu, što će uslediti kasnije. Fon Heren je trebao da Cincar-Markoviću „na hitan ali prijateljski način" saopšti, da su im Nemci izašli u susret koliko su m ogli97). Samo dva dana posle ovoga, 15. marta 1941. godine, Dragiša Cvetković je obavestio ambasadora Kembela, da će Jugoslavija potpisati sa Nemačkom „pakt o nena­ padanju", što je — najblaže rečeno — bilo zametanje traga98).

Poslednji pokušaj Lena (Arthur Bliss Lane), da utiče na kneza Pavla bio je 20. marta 1941. godine: Len je večerao zajedno sa kne36) Na istom mestu, str. 160.

97) Na istom mestu, ar. 165.

98) Na istom mestu, str. 166

199

zom Pavlom i kneginjom Olgom, koja je, kazuje Len, celo to veče plakala. Na sve primedbe Lena knez Pavle je odgovorio da bi sada, kada su Nemci primili sve njegove primedbe, nepristupanje Paktu značilo rat u momentu kada su Hrvati i Slovenci protiv svakoga rata sa Nemačkom i kada jugoslovenska vojska nije u stanju da se bori sa Nemcima. „V i ste velike nacije, rekao je knez Pavle Lenu, vrlo čudne. V i govorite o našoj časti, ali ste daleko (od nas)“ "). Ovo je Len, 21. marta 1941. javio Kordelu Halu. Posle odluke vlade od 21. marta 1941. da se pristupi Trojnom paktu, Len je posetio kneza Pavla i Dragišu Cvetkovića. Knez je, veli Len, bio vrlo uzbuđen, napadao je bugarsku perfidiju, glupost Britanaca i opoziciju Hr­ vata100).

Ima dokaza, da se knez Pavle veoma teška srca odlučio za pris­ tupanje Jugoslavije Trojnom paktu. On je to odbijao i odugovlačio sve dokle se moglo. Pred „Komisijom za ispitavanje odgovornosti u vezi državnoga udara od 27. marta 1941. godine" Cincar-Marković je izjavio: „ . . . Mi smo se u početku nekako snalazili proglasivši se neutralnim. Međutim, kada se moralo da bira između Engleske i Nemačke Knez je počeo da se koleba. Gubilo se dragoceno vreme.

Knez se do poslednjeg trenutka nadao da ćemo nekim čudom izbeči prilaženje Paktu. Ali, kada je video prilikom savetovanja u Kruns­ kom savetu da se nema kuda, počeo je ozbiljno da razmišlja o svo­ joj ostavci na položaj prvog namesnika izjavivši da on uviđa da sem prilaženja Paktu nema drugog mudrijega rešenja, ali da on po svo­ jim intimnim osećanjima ne može da učestvuje u tome činu .. . Mo­ rao sam da ga uhvatim za kaput, da ne ode sa sednice, i jedva sam ga ubedio da on ne sme u tim sudbonosnim trenucima da nas napušta i da otvara krizu Namesništva, koja bi po zemlju bila fatalna11101).

Miroslav Spalajković je izjavio pred pomenutom Komisijom, da je ,,i lični interes kneza Pavla bio da se opredeli za Englesku, ali se on, suprotno svojim ličnim interesima, opredelio tako kako mu je nalagala savest i dužnost prema Otadžbini. Uveren sam da će slu­ čaj kneza Pavla biti zabeležen kao svetao primer u našoj istoriji11102).

I dr Vladko Maček je zabeležio nešto slično. Posle sednice Krunskog saveta, održane 21. marta 1941. godine, knez Pavle je zahvalio pri­ sutnima i naglasio da oni mogu lako shvatiti kako se on oseća i istak­ nuo svoje lične veze sa britanskim državnicima i sa grčkom dinas­ tijom i dodao: „A li ja imam savesti i ne mogu povesti moj narod u jedan rat kada znam unapred da će nam to doneti siguran poraz11103). " ) Na istom mestu, str. 174.

100 ) Na istom mestu, str. 171-172.

101) „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 6.

102) Na istom mestu, str. 8.

103) Vladko Maček, Na istom mestu, str. 213.

200

Dragiša Cvetković je više izigravao državnika nego što je to, stvar­ no, bio. On je po svome ubeđenju bio frankofil i o svemu šta je ra­ dio sa Nemcima obaveštavao je Francuze. Ako je to mogao da krije do poraza Francuske, posle toga to nije više bilo moguće. Dokumenta, koja su zapjenjena na stanici La Charite sur Loire to su potpuno obelodanila. Kada je to otkriveno Cvetković se pravdao time da se radilo o pregovorima između Generalštabova, koji nisu angažovali vladu, „jer svi Generalštabovi na svetu pripremaju planove za svaku eventualnost i održavaju međusobne veze (bez) prethodnih odobre­ nja svojih vlada“ 104). Fon Heren ga nije mario, a italijanski poslanik u Beogradu označio ga je u svome izveštaju grofu Canu kao čoveka nesigurna, „koji traži naklonost K n eza . . . Malo se razume u spol inu politiku i malo se bavi njome, osim ako u datom momentu to ne može da izbegne. Naklonjen je mržnji i političkoj osveti11105).

Pred spomenutom Komisijom Dimitrije Ljotić je Cvetkovićevu politiku nazvao nemoralnom: „Cvetkovićeva vlada, rekao je on, u stvari je sprovodila jednu nemoralnu politiku: u spoljnoj politici htela je da se oslanja na Nemačku i Italiju, a u unutrašnjoj politici na levičarske i antiosovinske elemente. Kad je dr Maček ušao u vla­ du ta nezdrava situacija se još pogoršala. U svojoj političkoj prosto­ dušnosti dr Maček je verovao, da se može ostvariti sporazum sa oso­ vinom, a istovremeno voditi u zemlji, a naročito u Srbiji, antiosovinska politika'1106). Ova prolevičanska Cvetkovićeva orijentacija bila je praktično utelovijena u ličnosti ministra Mihaila Konstantinovića, koji je podneo ostavku kada je vlada rešila da se pristupi Trojnom paktu (zajedno sa njim to su učinili i dr Branko Čubrinović i dr Srđan Budisavljević).

U odnosu na kneza Pavla, a naročito na Dragišu Cvetkovića, Ma­ ček je mogao u svakome momentu primeniti svoje p r a v o v e t a .

On je bio svestan da izgrađuje državu u državi i da bi osamostaljenje Hrvata mogao dovršiti i upotpuniti Mačeku je bio potreban mir. TJ izveštaju italijanskoga poslanika iz Beograda grofu Canu od 27. maja 1940. godine rečeno je za Mačeka: „Veom a je lukav i spreman za ,duge staze'. Prvenstveno i, moglo bi se reći, isključivo zauzet hr­ vatskim problemima i naročito onima koji se njega tiču. Preduzima nagle poteze u spoljnoj politici kad mu izgleda da se podudaraju sa hrvatskim interesima, a drugi neka se snalaze kako znaju. Sve u svemu, on u vladi predstavlja bombu sa aktiviranim upaljačem.

Međutim, opasnost je dugotrajna. Pre nekoliko meseci je izgledalo da eksplozija može uslediti svakoga časa. Maček danas predstavlja 104) „Dokum enti o J u go slav iji", sv. 10, str. 6.

105) Aprilski rat 1941 . . . , sz. 656.

106) „Dokum enti o Jugoslaviji'1, sv. 10, str. 7.

neku vrstu vestalke, koja drži upaljenu buktinju i pređi. Međutim, spoljni događaji su jači od njega11107).

I Maček i Kulovec, dakle prestavnici Hrvata i Slovenaca, izja­ snili su se protiv rata, a to je, praktično značilo za pristupanje Troj­ nom paktu108). Ovo se da zaključiti i iz jedne izjave, koju je knez Pavle dao posle izvršenog puča od 27. marta, britanskom konzulu Rapu (Rapp) u Zagrebu. Rap javlja u London: „Kad sam juče video Princa Pavlu u Zagrebu rekao mi je vrlo jasno i uz opširne detalje da je do konačne odluke da se potpiše Pakt došlo zbog toga što Ma­ ček nije bio voljan da se suoči sa mogućim posledicama prkošenja Nemačkoj dok je stav Cvetkovića bio potpuno suprotan. Ta verzija događaja kojoj, kako mi kažu, svi vjeruju u Beogradu, baca gotovo svu krivicu na Mačeka i Hrvate, a opravdava Srbe i samog Princa Pavla11109).

Maček je tvrdio sasvim suprotno110). Ljubo Boban dodaje: ,,U stvarnosti je Maček u odsudnom trenutku zauzeo stav da su Srbi uvijek bili ti koji su vodili diplomaciju i vojsku, Hrvati nisu zapra­ vo suđelovali ni u jednome: on sam nije ni vojnik, ni diplomata, pa se prema tome jedino može pokoriti stavovima ministra rata i mini­ stra vanjskih poslova i složiti se da je pakt potreban. Hrvatski je dakle stav dijamentralno oprečan izjavi Princa i stavlja konačnu odgovornost isključivo na njegova leđa11111).

5.

Odluka da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu nije doneta ni brzo ni lako. Nju je doneo Krunski savet, a kasnije primila i ostva­ rila vlada. Prva sednica Krunskog saveta po ovome pitanju održana je 6. marta 1941. godine. Sednicu je sazvao knez Pavle posle svoga razgovora sa Hitlerom. Knez Pavle je referisao o tim razgovorima, a ministar vojske i mornarice, Petar Pešić, izložio je stanje vojske i mogućnosti eventualne odbrane od jednoga nemačkoga napada, koje, po Pešićevoj oceni, nisu bile nikakve. Knez i vlada su još u toku leta 1940. godine (misija generala Petra Pašića) detaljno ispitali vojne mogućnosti Velike Britanije i Francuske, koje su bile takve da se od njih nije mogla očekivati nikakva pomoć. Analiza svih bri­ tanskih obećanja i njihovo angažovanje u Grčkoj pokazali su da se sa te strane ne može očekivati nikakva pomoć. U prvoj polovini mar­ ta 1941. godine učinjen je još jedan pokušaj konsultovanja sa Bri­ 107) 108) U9) no) m)

202

Aprilski rat 1941 .. str. 656-657.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 134.

Ljubo Boban, Maček i politika HSS ..

Na istom mestu, str. 383.

Na istom mestu, str. 383.

str. 382.

tancima. Na predlog jugoslovenske vlade održana je u Atini od 6. do 9. marta 1941. godine jedna konferencija: „Na toj konferenciji, kojoj su prisustvovali vojni predstavnici Grčke, Engleske i Jugoslavije, našu zemlju predstavljao je đeneralštabni m ajor Milisav Perišić.

Major Perišić vratio se u Beograd 10. marta. Istog dana održana je konferencija predstavnika Kraljevske vlade. Toj konferenciji pri­ sustvovali su u šefovi koaliranih stranaka u vladi. Toga dana dopu­ tovao je u Beograd i izaslanik britanskog ministra inostranih dela, g. Terens Son, ministar za Srednji istok, i u prisustvu njegovom i engleskog poslanika ser Rajnolda Kambela produženi su razgo­ vori"112).

I u razgovorima u Atini i u ovim u Beogradu pokazalo se da sa britanske strane ne može doći nikakva pomoć. Cerčil je bio uspeo da svojim potčinjenim organima, vojničkim i političkim, naturi ideju da bi se Jugosloveni najbolje mogli snabdeti oružjem i materijalom ako bi napali italijanske trupe u Albaniji113). U to vreme Velika Bri­ tanija nije imala „više od dve divizije", a vazduhoplovne snage sa­ stojale su se „od svega dve eskadrile koje m enjaju aerodrome da bi stvorile utisak da ih ima više"114). Prema navodu kod Cvetkovića major Perišić je zapisao: „Kako sam obavešten od grčkih krugova, Englezi su u Grčku poslali jednu eskadrilu svojih aviona, koju premeštaju sa aerodroma na aerodrom, da bi dali utisak da ima veći broj aviona koji se nalaze u Grčkoj, a što se tiče trupa, prolazeći kroz Solun, obavešten sam da Englezi još i ne misle da svoje trupe izvlače na front, već još uvek rade na tehničkim pripremama"115).

Ovakav izveštaj, sasvim realan, opominjao je kneza Pavla, da ne podlegne svojim simpatijama prema Englezima. On je, posle ovoga izveštaja, rekao majoru Perišiću: „Ja sam prijatelj Engleza, ja ih poznajem dobro, ali ako naše docnije zahteve, po svršetku rata, ne možemo da podupremo našom vojskom, a interesi Velike Britanije ne budu u skladu s našim interesima, onda će za Britance biti od pre­ sudnog značaja samo britanski interesi"116).

Iako knez Pavle u svojim razgovorima sa Hitlerom, održanim 4. marta 1941. godine, nije primio nikakve obaveze, poneo je bio izvesne utiske koji su obećavali mnogo više nego britanska dočaravanja onoga što se može desiti u budućnosti117). Ako je i kod kneza Pavla i kod drugih članova Krunskog saveta pre izveštaja majora H2) Dragiša Cvetković, A tin ska konferencija (U „G lasnik S J K D “ N jegoš, juni 1963, str. 35).

113) Na istom mestu, str. 35-36.

1 1 4) Na istom m estu; sravni: Dragiša Cvetković, Jugoslavija i razvoj m eđu­ narodne situacije izm eđu dva rata (U „G lasn ik S I K D “, N jegoš, sv. 6, decem ­ bar 1960, str. 1-31). n5) Dragiša Cvetković, Jugoslavija i r a z v o j. . . , str. 24.

116) Na istom mestu, str. 29.

1 1 7) Vladim ir Petrov, Na istom mestu, str. 159.

203

Perišića i moglo biti još iluzija o nekoj britanskoj pomoći njih je sasvim razvejao izveštaj, koji je podneo Petar Pešić. Dragiša Cvet­ ković piše: „Izveštaj o naoružanju naše vojske bio je po nas sasvim negativan. Mi smo oskudevali ne samo u automatskom oružju nego i u pogledu motorizacije vojske. O oklopnim jedinicama, tenkovima i svim drugim potrebama za moderno ratovanje, nije moglo biti ni r e č i . . . U pogledu avijacije, sa naših 153 bombardera, 156 lovaca i 26 izviđača stajali smo isto tako slabo, dok je snaga nemačke avija­ cije ogrom na"118).

Prema Ljubi Bobanu, koji je u svojim kazivanjima temeljit, Krun­ ski savet je već 6. marta 1941. godine načelno prihvatio pristupanje Trojnom paktu119). Može se utvrditi da je od 6. marta do pristupanja Trojnom paktu održano nekoliko sednica Krunskog saveta, ali je teže utvrditi datum njihovog održavanja. Maček veli, da je prva sednica izvanrednoga (special) Krunskog saveta održana 19. marta u 11. časova pre podne120). Na ovoj sednici je raspravljano o Paktu. Cvet­ ković se, navodno, nije izrazio ni z a ni p r o t i v nemačkog predloga, nego je samo izložio pozitivne i negativne aspekte njihove.

Izrazio je sumnju u Hitlerovu datu reč i naveo koliko je ugovora Hitler prekršio121). General Pešić je naglasio da bi, u slučaju nemačkoga napada, i Ljubljana, i Zagreb, i Beograd i severni deo Jugo­ slavije brzo pali u nemačke ruke. Može se, u tome slučaju, povući u bosansko-hercegovačke planine i boriti se tamo u tom slučaju najviše četiri do šest nedelja i onda će se morati kapitulirati. Snabdevanje bi bilo brzo iscrpljeno i čak kada bi Britanci hteli slati mu­ niciju ne bi se mogli održati122). Radenko Stanković, drugi kraljevski namesnik, predlagao je vođenje „simboličkog rata": kralj, vlada i oko 200.000 vojnika trebali bi da se prebace u Grčku i da se tamo priključe Britancima: „Ako bi se Britanci povukli, povukli bi se i naše ljudstvo sa njima, a ako bi oni napredovali, napredovalo bi, ta­ kođe, i naše ljudstvo. Ukratko, mi ćemo se povući sa Britancima i vratiti se sa njim a"123).

Ilija Jukić navodi, da je Maček tražio šira obavešten ja od CincarMarkovića o stavu Nemačke i Italije. Cincar-Marković je, navodno, rekao: „Nemačka ne traži od nas nikakvu pomoć ni sada ni u buduć­ nosti u sadašnjem ratu. Neće tražiti od nas ni prolaz svojih trupa, ni prevoz svoga ratnog materijala preko naše zemlje. Nemačka je spremna potvrditi nam sva ova obećanja u najsvečanijoj formi, ako pristupimo Trojnom paktu. Izjavio je dalje da nije siguran da ćemo H8) H9) 120 ) 121) 522) 123)

204

Dragiša Cvetković, Na istom mestu, str. 31.

Ljubo Boban, Maček . . . , str. 373.

Vladko Maček, Na istom mestu, str. 209.

Na istom mestu, str. 210.

Na istom mestu, str. 211.

Na istom mestu, str. 212; Ilija Jukić. Na istom mestu, str. 132-133.

moći ostati pošteđeni od rata, ako tome Paktu ne pristupimo, jer bismo izazvali nepovjerenje u Njemačkoj i otvorili široko vrata in­ trigama talijansko-bugarsko-mađarskim. Dodao je da nam Njemač­ ka nudi Solun u budućem teritorijalnom preuređenju Balkana. Za­ vršio je s izjavom da vjeruje obećanjima i jemstvima koje nam N je­ mačka pruža11124). Svi prisutni, osim kneza Pavla, glasali su u načelu za Trojni pakt, a Knez je „primio samo na znanje to glasanje1'. Cincar-Markoviću je bilo stavljeno u dužnost da o ovoj odluci obavesti fon Herena125).

Prema kazivanju Mačeka ova sednica je bila 21. marta 1941. go­ dine126), a prema Cvetkoviću, što izgleda tačnije, 20. marta127). I L ju­ bo Boban navodi 20. mart kao dan donošenja odluke o pristupanju Trojnom paktu128). Istoga dana uveče ovo pitanje je bilo stavljeno na dnevni red vladine sednice. „Isto veče ih je primila i vlada, ali uzdjelimičnu krizu. Protiv te odluke glasali su, kao što je već istak­ nuto, Mihailo Konstantinović, dr Branko Čubrinović i dr Srđan Budisavljević. Konstantinović je povukao svoju ostavku samo do pot­ pisivanja Pakta „odazivajući se prijateljski apelu Cvetkovića i Ma­ čeka11129).

Maček navodi, da je knez Pavle, posle odluke o pristupanju Trojnom paktu rekao: „Hvala Vam, gospodo, meni je jasno koliko je Vama teško učiniti ovo, ništa manje nije za mene. Vi znate vrlo dobro da sam ja nekada bio britanski student i da su većina današnjih britanskih državnika bili m oji školski drugovi. M oja je svastika udata u britansku kraljevsku porodicu, a m oja žena je grčka prin­ ceza. Samo ovo nekoliko činjenica olakšavaju da se shvati gde pri­ pada m oje srce. Ali ja, takođe, imam savest i ja ne mogu povesti moj narod u jedan rat kada ja znam unapred da bi nam to donelo siguran poraz11130).

Maček je „živo branio da moramo primiti teške uvjete da bismo samo izbjegli rat i dobili Iiitlerova jemstva. Tako je mislio i vođa Slovenaca. Tako su mislili i naši muslimani11131) . .. Otpravnik poslo­ va slovačkoga poslanstva u Beogradu izvestio je, 21. marta 1940. go­ dine, svoju vladu: „Njemačka je nedvosmisleno postavila svoj zah­ tjev koji je u odnosu na evropski poredak i u odnosu na eliminiranje engleskog uticaja na kontinentu vrlo logičan. Jugoslavija pod pri124) 125) 126) 127) 128)

Ilija Jukić, N a istom m estu, str. 133.

Na istom mestu, str. 134.

Vladko Maček, Na istom m estu, str. 213.

Dragiša Cvetković, Jugoslavija . . . , str. 32.

Ljubo Boban, Na istom m estu, str. 374.

129) Ilija Jukić, Na istom m estu, str. 134.

13°) Vladko M aček, Na istom m estu, str. 213.

131) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 135.

205

tiskom ove realnosti nije mogla reći n e, nastojeći oduljiti defi­ nitivno rješenje i izbjegavajući neopozivno d a“ 132).

U diskusije oko pitanja pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu umešala se i Srpska pravoslavna crkva preko patrijarha Gavrila Dožića. Ističući da on govori u ime episkopa cele SPC, što je bilo tačno, patrijarh Gavrilo je pokušavao da kneza Pavla odgovori od toga da se pristupi Paktu. Pre svoga sastanka sa knezom Pavlom, 23. marta 1941. godine, patrijarh Gavrilo je imao dva sastanka sa Radenkom Stankovićem, 8. i 9. marta, i rekao mu šta on misli o pri­ stupanju Paktu, ali to nije imalo nikakvoga uticaja na donošenje odluka Krunskog saveta.

Svoj stav prema ovome patrijarh Gavrilo je izneo knezu Pavlu na večeri na koju je bio pozvat 23. marta 1941. godine. O tome raz­ govoru patrijarh Gavrilo je ostavio dosta podataka u svojim Memoa­ rima. Knez Pavle je apelovao na Patrijarha, a preko njega i na SPC, da realno i trezveno shvataju i prosuđuju situaciju u kojoj se našla zemlja i da u tome smislu utiču na narod. Knez Pavle je objašnjavao Patrijarhu: „ .. . Saveznika nemamo, koji bi nam pritekli u pomoć.

Nemci su u zenitu svoje moći. Ništa ih ne može zadržati, jer dobijaju pobedu za pobedom “ 133).

Svoj stav i stav SPC patrijarh Gavrilo je izložio knezu Pavlu ovako: „M oja je dužnost da Vam otvoreno kažem: da bi pristupanje naše države Trojnom paktu i njeno opredelenje za Osovinu, uništili životnu snagu i moral našega naroda. Pogodili bi njegova rodolju­ biva osećanja i duboko uvredili njegov ponos i njegove tradicije i ideale. Za mene je to najveća žalost da čujem iz usta Vašega Visočanstva, ovako tešku i nemilu izjavu, koja svima nama razdire srce i muči dušu n aš u. . . Na osnovu zajedničkoga dogovora sa predstav­ nicima naroda i Srpske crkve, ja sam ovlašćen, da Vam ponudim jedan plan i našu pomoć da bismo našli jedno pravično i celishodno rešenje koje će biti u stanju da spase državnu celinu . . ,“ 134).

U produženju svojih izlaganja patrijarh Gavrilo je ukazao i na neke druge, zabrinjavajuće, okolnosti: „ . . . Što je najteže i poraz­ no, mi smo dočekali ovaj rat b e z s v o j i h s a v e z n i k a , koji bi nam mogli bar nešto pomoći. Na to je trebalo misliti pre izbijanja rata i osigurati našu državu spol ja i iznutra kako bismo tako mogli najbolje da odgovorim o današnjoj situaciji. Nažalost, to ništa nije urađeno"135). .. Kao „mandator narodnih želja" Patrijarh je predlo­ žio knezu Pavlu jedan plan i rekao: „ . . . Ako sve ovo brzo izvršite, onda ne može doći ni do kakvog narodnoga revolta, koji bi nas do­ 132) 133) 134) 135)

206

Ljubo Boban, Na istom mestu, str. 426, beleška 170.

Memoari patrijarha srpskog Gavrila, str. 278.

Na istom mestu, str. 278-279.

Na istom mestu, str. 281-282.

veo do toga da narod silom pribavi sebi ono što želi i hoće. Ako Kra ­ ljevsko namesništvo sredi i ujedini narod, onda će država biti unu­ tra sposobna, da se odupre svima agresijama spolja“ 136).

6.

Pored pritiska patrijarha Gavrila, iza koga je, u tome mometnu, stajala ne samo SPC, nego i Udružena opozicija i svi anglofilski ele­ menti, pojačan je pritisak na kneza Pavla i sa britanske strane. Čak je i kralj Dorđe VI. jednom depešom tražio od kneza Pavla, da Ju­ goslavija ne pristupi Trojnom paktu, ali knez Pavle to nije uzeo u obzir137). I Čerčil je produžio bio da preti Dragiši Cvetkoviću; Udru­ ženje revervnih oficira bilo se izjasnilo protiv pristupanja; jedan deo studenata, čak i srednješkolaca, demonstrirao je protiv pristupanja Trojnom paktu; ceo se Beograd tih dana tresao od uzbuđenja kao u nekoj groznici138).

Britanski ambasador Kambel izveštava, 20. marta 1941. godine, i traži, da „ako već moramo da zaključimo neki ugovor sa Nemcima da se Nemačka obaveže da neće napasti S olu n . . . Ako bi pak Nemci odbili ovakvu obavezu, Jugoslavija bi imala razlog da odbije makakav sporazum"159). Kambel je, 23. marta 1941. godine, razgovarao sa knezom Pavlom i o tome javio Idnu: „Princ Regent me večeras pozvao i saopštio mi da su Nemci dali jugoslovenskoj vladi rok do ponoći da potpiše Trojni pakt u modificiranom obliku, iza kojega roka im uvjeti neće više biti otvoreni. Rekao je da bi stvari izgleda­ le sasvim drukčije da su Turci poslali odgovor koji on i predsednik vlade željno očekuju već nekoliko dana". Kambel zaključuje: „Iako je obećano da će se on i predsednik vlade boriti do poslednje minute, bojim se da nema nade da jugoslovenska vlada neće (nedešifrovano: vjerovatno treba biti: p r i z n a t i ) sporazum u određenom roku.

Vremensko ograničenje je bio neočekivan nemački potez"140).

Začuđava, međutim, da Košta St. Pavlović veli, da se iz Kambelovoga pisma od 22. marta vidi da u Beogradu niko nije hteo da primi turskog ambasadora koji je želeo da nam da izjavu o kojoj je bilo reči u Idnovom pismu od 19. marta"141). Idn je, navodno, izvestio da su Turci voljni da se sporazume ju sa nama da napad Nemaca na Solun preko Bugarske smatraju katastrofalnom opasnošću i da sa 136) Na istom mestu, str. 285.

137) Danilo Gregorić, Na istom mestu, str. 145.

1 38) Na istom m estu, str. 148-149. !39) Košta St. Pavlović, Strogo poverljivi dosije Predsedništva vlade (U G las­ nik SIK D ,,Njegoš“, sv. 13, juni 1964, str. 59).

140)Ljubo Boban, Na istom mestu, str. 426, beleška 170.

1 41) Košta St. Pavlović, Na istom mestu, str. 59.

207

nama deluju zajedno"142). Prema kazivanju Dragiše Cvetkovića, koji je to morao da zna, Turska je prekinula pregovore sa Jugoslavijom kada su nemačke trupe ušle u Bugarsku (početkom marta) i na predlog Cvetkovića o zajedničkoj akciji u slučaju napada na Grčku Turci su odgovorili da će „braniti svoje granice silom oružja, ako ma od koga budu napadnuti"143).

Odluka Krunskog saveta i vlade, da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu doneta je kolektivno i nije bila izraz i posledica ničije lične volje. Ona je, u situaciji u kojoj se tada nalazila Jugoslavija, bila p o s l e d i c a n e m i n o v n o s t i : radilo se o traženju m o g u ć ­ n o s t i da se preživi i da se u miru sačeka dalji razvoj događaja.

Pred tadašnjim odgovornim faktorima u Jugoslaviji postavljala se sledeća dilema: ili pristupiti Trojnom paktu i ostati, makar i ograni­ čeno, neutralan, ili poslužiti kao nerazumni instrumenat angloame­ ričke politike, koja je, u tome momentu, na Balkanu bila sasvim bezizgledna što, pored ostaloga, pokazuje i brzo izbacivanje Brita­ naca sa grčkog kopna i sa ostrva144). Svoje, intimne, simpatije prema Americi i Engleskoj, potčinili su i knez Pavle i vlada realno shva­ ćenim životnim interesima zemlje i naroda. „Knez Pavle je želeo britansku pobedu isto toliko koliko bilo koji drugi razumni balkans­ ki državnik. Ali on nije bio voljan da zbog galantnog gesta žrtvuje Jugoslaviju. Hteo je da dobije u vremenu i da vidi šta se može, jer se Sovjeta uvek plašio . . . Nije knez Pavle bio ni izdajnik, ni kuka­ vica, ali je video da je kompromis nužan šta više neizbežan"145). „Pot­ pisnici Pakta i svi njihovi savetnici bili su svesni da spasavajući državu od rata i raspada — žrtvuju sami sebe, čak i u slučaju kad bi s Paktom isplovili iz svetske bure. Međutim, vođe pokreta sve do tada energični i elitni vojnici, nisu bili ni svesni ni voljni da se žrtvu­ ju za svoju Otadžbinu sa svojim narodom, koji je uz njih listom stao, jer im je i suviše verovao. Dok su vojnici i političari, ili nosioci 27. marta, plivali u nepomućenom oduševljenju, narod je posle nekoliko sati shvatio, da rat neće biti parada, no beskrajne strahote-ep ili le­ gende146). Ilija Jukić veli: ,,U prilikama kakve su onda bile u Evropi, u svijetu, oko nas i kod nas doma, pravi bi zločin prema svojim na­ rodima počinili tadašnji odgovorni čimbenici Jugoslavije, da nisu pokušali odvratiti Hitlerov bijes od njih makar i uz gutljaj gorke pilule"147).

142) Na istom mestu, str. 58.

143) Dragiša Cvetković, Naši odnosi sa Turskom u početku 1941. (U „Do­ kumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 55-56).

144) Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 20, 45.

145) Dr Rađoje Vukčević, Između pakta i rata ■— Pakt (,,Glank“ SKID 1960. str. 171.

146) Dr Rađoje Vukčević, Između pakta i rata — rat (U „Glasnik" DKID „Njegoš", sv. 6, decembar 1960, str. 52).

147) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 135.

208

U diskusiji o opravdanosti ili neopravdanosti, nacionalnoj koris­ nosti ili štetnosti pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu postavlja se pitanje: da li su knez Pavle i vlada radili pod diktatom Nemačke ili ne? Drugim rečima: da li je postojao n e m a č k i u l t i m a t u m ili ne? Ovim pitanjem pozabavio se opširnije Johan Višt (Johann Wiischt). Višt dokazuje da nije bilo nikakvoga ultimatuma sa ne­ mačke strane, jer jedan takav tekst ne postoji (bar do sada nije p ro­ nađen). Zna se, međutim, da su Nemci celu ovu stvar požurivali i vezali je za posetu japanskoga ministra spoljnih poslova Nemačkoj, koji je stigao u Berlin 25. marta 1941. godine. U jednoj depeši fon Herenu, od 19. marta 1941. godine (u 6,43 časova), fon Ribentrop je tražio da ambasador požuri jugoslovensku vladu, jer je nemačka primila sve jugoslovenske zahteve: „Japanci dolaze 25. marta. Ostaće pet da na .. . Ova stvar sa Jugoslavijom mora sada biti svršena.

Potpis Pakta mora se izvršiti 23. ili 25. marta“ 148).

Ovo nemačko požurivanje liči, i po smislu i po sadržaju, na ulti­ matum, koji to, po spoljašnjoj formi, nije. Za potkrepu svoje teze da se nije radilo o ultimatumu, Višt se poziva i na Iliju Jukića, koji je pisao: „ . . . U poviesti svieta ima jedva primjera da se jedna mala država, stisnuta između dva bjesnomučna zlotvora, kao što je bila Jugoslavija u proljeće 1941. godine između Hitlera i Musolinija, mo­ gla odrhvati ipak najstrašnijim od svijeh dosada poznatih ratova, kao što je tada mogla Jugoslavija. Državni udar, koji je izveo jedan manji dio vojske protiv tadašnjega namjesništva i vlade, u rano jutro 27. marta te godine, oborio je sve te dobre šanse"149). Na procesu u Nirnbergu rekao je general-pukovnik Jodl, da je Hitler tretirao Jugosla­ viju kao jednu primadonu150). Dušan Simović je izjavio da je nemač­ ko traženje o definitivnom izjašnjenju bilo, stvarno, ultimatum Ne­ mačke o našem pristupanju paktu"151).

Višt je uporno branio svoju tezu: „Ne može se, dakle, govoriti o nemačkom ultimatumu. Ultimativna je bila tadašnja situacija u ko­ ju je bila zemlja uvučena kroz političku i vojničku igru velikih sila i, najzad, sopstvenom krivicom. Jugosloveni su se silom okolnosti našli pred alternativom: ili pristup Paktu, u kome slučaju Hitler ga­ rantu je Jugoslaviji njene granice, njezin suverenitet i njezino bu­ duće razvijanje ili neutralnost, u kome slučaju Jugoslavija mora računati sa tim, da će njeni susedi postaviti svoje želje na račun njene teritorije. To je bila atmosfera u kojoj su vođeni pregovori između dve države"152).

14S) i49) 15°) 151) 152)

Johann Wuscht, Jugoslawien und das Dritte R eich. . . , str. 153-159, 154.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 138.

J. Wuscht, Na istom mestu, str. 154.

Simovićev Testamenat, str. 12.

Johann Wiischt, Na istom mestu, str. 154-155.

209

Može se, ne samo iz radoznalosti, postaviti pitanje: šta bi bilo i kako bi se razvijala situacija i u Jugoslaviji i oko nje, da ona nije pristupila Trojnom paktu? Da li bi, i sa kakvim objašnjenjem, Ne­ mačka ipak napala na Jugoslaviju, slomila je i okupirala bez nepo­ srednoga povoda sa jugoslovenske strane. Ili, drukčije, da li bi Ne­ mačka pristala na tadašnji s t a t u s q u o sa Jugoslavijom u mo­ mentu kada je ona preko Bugarske prodirala na Balkan? . . . Na sva ova pitanja može se odgovoriti samo hipotetično, jer nikakvih kon­ kretnih elemenata za jedan jasan odgovor nema. Ono što se može uzeti kao prilično sigurno jeste, da Hitler nije zazirao toliko od Ju­ goslavije, čiju je vojničku snagu precenjivao, koliko od mogućnosti da se Velika Britanija, koja je već bila iskrcala nešto svojih trupa u Grčku, ne učvrsti vojnički u Grčkoj i preko Grčke na Balkanu, koji je Nemačku interesovao kao područje za snabdevanje sirovi­ nama i životnim namirnicima. S druge strane, Hitler je bio jasno stavio do znanja da on neće trpeti nikakve vojničke, a još manje vazduhoplovne snage i uporišta na Balkanu sa kojih bi Britanci mogli lako bombardovati petroleumske izvore u Rumuniji, koji su bili od životne važnosti za Nemačku.

Jasno je, a i logično, da se odnosi između dve države mogu nor­ malno razvijati samo onda ako između njih postoji bar podnošljiv minimum poverenja. Gde toga minimuma nema ne mogu postojati ni normalni odnosi. Za tadašnji stav Nemačke prema Jugoslaviji na­ ročito je bio važan sledeći momenat: Nemačka, odnosno lično Hitler, garantovala je, i celim svojim autoritetom i ćelom svojom moči, bezbednost i teritorijalnu celinu Jugoslavije i time zadržala u zaptu one njene susede, koji su prema njoj imali teritorijalne pretenzije; a imali su ih svi osim Rumunije i Grčke. I nemačko i jugoslovensko državno rukovodstvo su znali u kakav se politički instrumenat m o­ gu pretvoriti ove pretenzije. I Italija, i Bugarska, i Mađarska, a u izvesnoj meri, i Nemačka držale su u svojim rukama konce ovih antijugoslovenskih elemenata, koji su, u jednom datom momentu, mogli biti veoma opasni.

Nemačko državno rukovodstvo, naročito Hitlera lično, moralo je vređati upadljivo nepoverenje sa jugoslovenske strane. Ovo tim pre što su oni pokazivali, i stalno naglašavali, svoje poverenje u Ju­ goslaviju i naglašavali želju da sa njom urede odnose tako da to bude od koristi i Jugoslaviji. Ne može se reći ni za kneza Pavla ni za Dragišu Cvetkovića da su oni verovali Hitleru, ali se može reći da su se odupirali opijumu iluzija, koje su dolazile iz angloameričkih izvora. I kada su sklapali ugovore sa Hitlerom oni su sumnjali u nji­ hovu trajnost, jer je Hitler bio poznat i po tome što je lako kršio zaključene ugovore. „Jedna stvar je, međutim, bila van sumnje: si­ lazak Nemaca na Jug preko Bugarske značio je za nas smrtnu opas­ nost, jer prirodna i najkraća veza Nemačke sa obalom Jegejskoga 210

mora vodi preko naše zemlje. Stoga ne možemo pristati ni na ka­ kav predlog koji će Nemcima dati Solun. Pošto budu imali Solun oni će nas postepeno zadaviti. Za nas je bolje da nas direktno na­ padnu nego da nas izolovano mrcvare. Jer čak i kad bi nam kraj u oba slučaja bio isti ne bi put bio isti. U slučaju napada i otpora naša bi čast bila čitava, a to će značiti nešto u trenutku likvidiranja ovog rata“ 153).

Ovo je jedno mesto iz referata Dragiše Cvetkovića, rađenog za kneza Pavla. Za njegovo držanje kaže Časlav Nikitović da je knez Pavle, odlučujući se za pristupanje Trojnom paktu, radio u beznadežnoj situaciji „pa je pokušao da stvari odugovlači. Trojni pakt je prihvatio samo da dobije u vremenu, i to kada više nije bilo dru­ gog izlaza da se izbegne r a t . . . U roku od nekoliko meseci mogla je svetska situacija da se izmeni — kao što se i izmenila — tako da bi Jugoslavija bila u stanju da uđe u rat na strani svojih prijatelja i sa­ veznika sa izvesnim izgledom na uspeh. Strašne godine okupacije mogle su ispasti drukčije, ako ih već nije bilo moguće izbeći“ 154).

Maček, naprotiv, tvrdi da su Nemci bili voljni da respektuju oba­ veze preuzete u Paktu „pod uslovom da jugoslovenska vojska zaposedne jugoslovensko-grčku granicu da bi time osigurala svoje desno krilo za vreme njihovog prodiranja u Grčku. Samo se po sebi razume da je ovaj novi uslov činio Pakt od 25. marta l e s s d e g i s t i b l e s , ali ja ističem da Jugoslavija, primajući ovo, ne bi stvarno narušila svoju neutralnost. Mi bi samo sprečili strane trupe da pređu na našu teritoriju"155).

Jasno je: tadašnji rukovodeći faktori Jugoslavije pristupili su Trojnom paktu kao neotklonjivom i nužnom zlu, kojega bi se želeli osloboditi prvom prilikom. Pristupajući Trojnom paktu oni su uspeli da, bar u izvesnoj meri, zadobiju poverenje vodećih faktora Nemač­ ke, kojima nisu bile nepoznate unutrašnjepolitičke teškoće Jugo­ slavije i snaga onih elemenata, koji su bili anglofilski orijentisani.

Da vlada nije pristupila Trojnom paktu ti bi elementi postali još aktivniji i time bi provocirali Nemačku koja, zbog raznih obzira, te provokacije ne bi mogla, ni htela, trpeti. U takvoj situaciji moralo bi doći do reakcije sa nemačke strane koja je, s obzirom na svoje pla­ nove, htela da ima čistu situaciju i sa Jugoslavijom u kojoj je psiho­ za rata i neko isticanje vernosti načelima sve više uzimalo maha.

Ovi su elementi sve više potkopavali neutralnost Jugoslavije koja je, sve upadljivi je prestajala biti ono što bi u tim danima moglo da za­ dovolji Nemačku. Radoje Vukčević je tačno rekao: „Van svake sum­ nje svoju neutralnost do poslednjega dana, valjalo je sačuvati od 153) Košta St. Pavlović, Na istom mestu, str. 57-58.

154) Dr Caslav Nikitović, Z aklju čen je jedne izazvane diskusije (U „D oku­ menti o Jugoslaviji", sv. 2, str. 32.

155) V. Maček, Na istom mestu, str. 222-223.

211

nenadnih ispada u zem lji i uvek mogućih prepada sa strane. A za sve to morali smo imati i sređenu državu, i disciplinovan narod, i jaču vladu, koji bi s istom vojskom, uvek u pripravnom stanju, čuvali državu od svih iznenađenja, mogućih i u miru, kamoli u ratu“ 156).

Mi takvu državu nismo imali. Tri vrste elemenata su, u to vreme, razarali državu iznutra: fanatizovani angloamerički iluzionisti, oni koji su se povodili za njima bez da su imali snage i sposobnosti da sami prosuđuju stvari i, naročito, komunisti. Svetozar Vukmanović — Tempo ističe, da jej KPJ pristupanje Trojnom paktu smatrala signalom za početak borbe protiv porobljavanja: „Partija i njezino rukovodstvo nijesu se kolebali. Bili su dosljedni svom dosadašnjem stavu. Pozvali su narod na masovne demonstracije, koje su počele istoga dana i trajale sve dok nije bila oborena vlada koja je potpi­ sala sramni P a k t . . . bilo je nekoliko hiljada: uzvikivali su protiv vlade, protiv pristupanja naše zemlje Trojnom paktu .. . Građani su otvarali prozore svojih stanova i čuli su se uzvici odobravanja. Orga­ ni vlasti nijesu se suprotstavljali demonstracijama. Sve je to bilo novo i neobično; nikada naše demonstracije nijesu bile tako masov­ ne, nikada nas građanstvo nije tako pozdravljalo i, što je najvažnije, prvi put policija nije stupila odmah u akciju! Sve je to jasno govo­ rilo da su na pomolu krupni događaji"157).

Država je bila u otkazu i nije bilo faktora, koji su, u tom mo­ mentu, mogli zaustaviti njeno raspadanje. Da vlada nije pristupila Trojnom paktu provokacije, koje vlada nije mogla da spreči, izaz­ vale bi intervenciju spolja, najverovatnije i nemačku i italijansku, uz puno davanje zamaha separatističkim elementima unutar zemlje i akciji revizionističkih elemenata spolja. Mir ne bi mogao biti sa­ čuvan.

7.

U vezi pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu i puča od 27. mar­ ta 1941. godine, koji je oborio Namesništvo i vladu Cvetković-Maček, pojavila se diskusija o tome da li su knez Pavle i vlada t r a ž i l i od Nemaca Solun kao n a g r a d u za pristupanje Paktu. Diskusija se uglavnom vodila između Radoja L. Kneževića i Dragiše Cvetko­ vića. I jedan i drugi verovali su da iza njih stoji autoritet pozicija koje su imali i poznavanje činjenica, koje nisu bile dostupne jav­ nosti. I jedan i drugi su uneli u diskusiju dosta žučnosti.

Rado je L. Knežević se poziva na jednu sednicu Krunskog save­ ta, koja je, navodno, održana u Dvoru 28. oktobra 1940. godine, i o 156) Dr Radoje Vukčević, Između pakta i rata — p a k t. . . , str. 23.

157) Svetozar Vukmanović — Tempo, Revolucija koja teče. Memoari, knj. I. Beograd 1971, str. 156.

212

kojoj je ostalo traga u zapisniku (ili beleškama), koje je vodio Milan Antić, tadašnji ministar Dvora, a koje Knežević, po svome tvrđenju, poseduje. Neposredan povod za ovu sednicu bio je napad Italije na Grčku kada se još nije znalo kako će se taj napad razvijati158).

Iz materijala, koji je Knežević objavio sa sednice Krunskog sa­ veta, držanog 28. oktobra 1940. godine, jedno je sasvim jasno: rasrnatrana je situacija nastala italijanskim napadom na Grčku, koja je ukazivala i na mogućnost da Italijani, ako budu prodirali u Grčku, zaposednu i Solun. Zaposedanje Soluna od strane Italijana ugrožavalo bi Jugoslaviju vrlo ozbiljno i nije nikakvo čudo da je Krunski savet rasmatrao nastalu situaciju i diskutovao o izlasku iz nje. Knežević navodi da je ideju za zaposedanje Soluna dao dr Valter Gruber, koji je bio dopisnik nemačke agencije DNB i znao naš jezik i imao dosta ličnih veza sa našim ljudima. Rešeno je, navodno, da se u Berlinu pokrene pitanje Soluna i stavljeno u dužnost Cincar-Markoviću i generalu Milanu Nediću da sastave jedan telegram za našega vojnog atašea u Berlinu, Vladimira Vauhnika159).

Na ovaj Kneževićev članak i na njegovo tvrđenje odgovorio je Dragiša Cvetković jednim posebnim člankom160). Cvetković, vero­ vatno vrlo lakomisleno, demantuje da je 28. oktobra 1940. godine161) Krunski savet održavan u Dvoru i da je u toj stvari bio angažovan i Vauhnik. Knežević je, prema Cvetkovićevom tvrđenju, uzeo poda­ tak o Solunu iz nemačke deklaracije od 6. aprila 1941. godine u ko­ joj je Jugoslavija označena kao izazivač rata. „Naš stav po pitanju Soluna bio je i ostao uvek isti. Slobodna zona u Solunu zadovoljava­ la je naše potrebe u pogledu naših interesa za izlazak na Jegejsko more. Ali ona nas je zadovoljavala samo dotle, dok je Solun bio u grčkim rukama. Naš interes nije bio da on bude u italijanskim, nemačkim ili bugarskim rukama; iz tih razloga smo mi, i u toku naših pregovora sa Nemcima, interesovali se za sudbinu Soluna, ali nikad nismo tražili od Nemaca da nam ustupe Solun. Ovo nismo mogli učiniti iz prostog razloga što naš narod nije narod lešinar, koji bi učestvovao u rasparčavanju i grabežu oko umorene žrtve, još utoli­ ko pre, kada se radi o jednom prijatelju i savezniku"162).

Cvetković se i kasnije osvrtao na ovaj problem. Ovaj put je to učinio povodom ,,sećanja“ Zivana Kneževića na 27. mart, koje je objavljeno u „Glasu kanadskih Srba“ za 1955. godinu. „Vlada kra­ ljevine Jugoslavije, veli Cvetković, nije nikada od Nemačke tražila 1^8) Radoje L. Knežević, Kako se to zbilo. Grčko-italijanski rat, Solun i Ju­ goslavija. (U „Poruka", broj 4 i 5 od oktobra 1951, str. 6-13).

159) Na istom mestu, str. 7.

160) Dragiša Cvetković, Povodom članka Radoja Kneževića o 25. i 27. martu (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. Pariš 1951.

161) Na istom mestu, str. 15, 17.

162) Na istom mestu, str. 18.

213

Solun u zamenu za potpis Pakta, niti ma kojim drugim povodom.

Sem Ribentropa i Radoja Kneževića, niko to do danas nije tvrdio1*163).

I, dalje o istoj stvari: „Jednom za svagda moram da izjavim: u Be­ ču, za vreme potpisa Pakta, niti sam primio niti potpisao prijem note o Solunu, niti je ona tom prilikom objavljivana. Ni Simovićeva vla­ da, za vreme koje je Radoje Knežević bio ministar Dvora, ovu notu nije objavila, iako je imala Pakt u rukama. U čemu je onda ova mistifikaeija? Potrebno je da se jednom prestane sa klevetama i fabrikovanim dokumentima"164).

Na drugom mestu Cvetković je priznao, da je vlada tražila od Nemaca „pismene obaveze koje će garantovati našu neutralnost.

Ujedno, skrenuta je pažnja vladi nemačkog Rajha na interese koje je Jugoslavija imala u Solunskom pristaništu sa zahtevom da njena slobodna zona ne bude ugrožena eventualnim pretenzijama Italijana ili Bugara na Solun"165). Cvetković, dalje, podvlači da su pri potpisi­ vanju Pakta „prim ljene uz Pakt tri note dok četvrta nota o Solunu — o kojoj se u izvesnoj emigratskoj štampi piše — nije bila primlje­ na"166). Isto tvrdi i Ljubo Boban: „Četvrtom notom Nemačka i Itali­ ja obećale su da će prilikom određivanja granica na Balkanu, ,uzeti u obzir interese Jugoslavije za Solun*. Obećanja o poštovanju suvere­ niteta te o tome da se neće tražiti prijelaz preko teritorije Jugosla­ vije bile su saobćene javnosti, dok su druge dvije note bile tajne.

Nota koja se odnosila na Solun nije prilikom potpisivanja protokola u Beču uručena Cvetkoviću i Cincar-Markoviću. Vjerovatno da je do toga trebalo doći kasnije"167) .. . Radoje Knežević je i dalje tvrdio isto: da je Solun trebao da bude dobijen kao nagrada za pristupanje Trojnom paktu"168).

Cvetkovića je, izgleda, mučilo pitanje Soluna kako ga je prikazi­ vala njemu protivna strana. Kao da ni on sam nije znao k a k o je postavio ovo pitanje i k a k o da se prema njemu drži. Dok je on 1951. godine odricao da je Krunski savet o tome raspravljao, kasnije, u jednom posebnom članku, on to priznaje169). Cvetković veli: „Na sednici Krunskog saveta pokrenuto je pitanje slobodne zone i odlu­ čeno da se ministru inostranih dela ostave odrešene ruke u prego­ vorima sa Nemcima. Više se ništa nije tražilo niti odlučivalo pri docnijim odlukama Krunskog saveta i vlade u pogledu ovog pitanja.

163) Dragiša Cvetković, Braća Kneževići i 27. mart (U „Dokumenti o Ju­ goslaviji", sv. 6, 1955, str. 30).

164) Na istom mestu.

165) Dragiša Cvetković, Jugoslavija i razv oj. . . , str. 32.

166 ) Na istom mestu, str. 32.

167) Ljubo Boban, Na istom mestu, str. 374.

168) Radoje Knežević, Cvetkovićevi „dokumenti o Jugoslaviji" (U „Poru­ ka", broj 14 od 1. VIII, 1951, str. 4-10).

169) Dragiša Cvetković, Solun i Trojni pakt (U „Glasnik" SIKD ,,Njegoš", sveska juni 1963, str. 57-65.

214

Naš ministar spoljnih poslova imao je, putem pregovora, da traži i dobije potrebne garancije"170).

Cvetković navodi četiri izvora iz kojih dolazi „mistifikaeija o zahtevima da se dobije Solun kao uslov za pristupanje Trojnom pak­ tu"171). Dva su nemačka: jedan fon Ribentropov, a drugi fon Herena „u kome on iznosi jedan svoj razgovor sa ministrom spoljnih poslova Cincar-Morkovičem o pitanju Soluna. Ovaj nemački izvor govori 0 tobožnjem zahtevu Cincar-Markovića da Nemačka zagarantira, po završenom ratu, teritorijalnu vezu Soluna sa Jugoslavijom "172).

Treći izvor potiče iz dnevnika Milana Antića, „vođen sa ministrom vojnim u pogledu okupacije Soluna od strane Italijana"173). I, četvr­ ti, iz koga su protivnici naše vlade našli nekakav „dokument" o po­ stojanju note o Solunu, potiče iz jednoga emigrantskog lista po ko­ me je, tobože, ovu notu pod svojim potpisom uputio meni grof Cano"174).

Cvetković, opet, tvrdi: „Jednom sam izjavio da takvu notu nisam primio ni 25. marta u Beču, ni sutradan 26. marta u Beogradu. Ako ju je primila vlada generala Simovića zašto je nije objavila? Pa čak 1 kada je povedena kampanja o Solunu, nijedna od naših vlada u Londonu ovu notu nije objavila što znači da nota nije ni postoja­ l a . . . Takva ista jedna nota, nepotpisana, našla se u nemačkoj tajnoj arhivi, uz one tri potpisane note, pa i to je jedan od razloga da se veruje da je cela ova afera oko Soluna isfabrikovana u ministarstvi­ ma spoljnih poslova Nemačke i Italije, da bi Ribentrop u svome go­ voru od 6. aprila optužio Jugoslaviju"175).

Kako je, stvarno, stajalo sa pitanjem Soluna uoči pristupanja Ju­ goslavije Trojnom paktu? Ima sigurnih dokaza da je to pitanje po­ stalo aktuelno sa napadom Italije na Grčku. Niko nije ni znao, ni mogao znati, kakav će i koliki biti grčki otpor italijanskom napadu i bilo je sasvim prirodno pretpostavljati mogućnost da se može de­ siti da Italijani zauzmu Solun. Jugoslavija je, u granicama svojih mogućnosti i svoje neutralnosti, pomagala Grčku i ratnim materi­ jalom i životnim namirnicama. Za svaki slučaj izvršena je i mobiliza­ cija nekoliko divizija na jugu države sa motivacijom da budu u pri­ pravnosti zbog mogućih povreda granice iz Albanije. Danilo Grego­ rić, za koga se ne može reći da je bio neraspoložen prema Cvetkoviću, kazuje da mu je Cvetković, pred jedan njegov odlazak za Berlin, rekao da je on gotov da pristupi antibritanskom bloku ako Nemačka 170) 171) 172) 173) 174) 175)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu. mestu, mestu, mestu, mestu,

str. 62. str. str. str. str.

63.

63.

63: naveden je tekst note.

65.

215

garantuje naše granice i integritet naše zemlje i „naročito ako bi mi m ogli dobiti Solun"176).

Fon Grote (von Grote), funkcioner Političkog odelenja nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, navodi, da je pukovnik Vauhnik dva puta ( 4.i 6. XI. 1940), po instrukcijama generala Milana Nedića, istaknuo „da je pitanje slobodne luke Soluna bitno za Jugoslaviju.

On je naglasio da ima instrukcije da uputi tajne izaslanike najvišim nemačkim vlastima da bi utvrdio kakve bi korake trebalo preduzeti u cilju obezbeđenja jugoslovenskih interesa u Solunu. Direktni pre­ govori sa Italijom ne dolaze u obzir. On je napomenuo da bi Nemač­ ka kao uzvrat za posredovanje u korist Jugoslavije, mogla možda da postavi izvesne zahteve Jugoslaviji, koje ministar vojske (koji je u međuvremenu podneo ostavku) želi da ispita preko njega . . . Posle ostavke generala Nedića, pukovnik Vauhnik je drugom prilikom kratko izjavio da je difinitivno odustao od ovoga pitanja i da po nji­ ma verovatno ništa više neće raditi"177).

Ovaj je izveštaj datiran 11. novembra 1940. godine, a 14. novem­ bra 1940. godine poslao je fon Heren svoj izveštaj o traženju Jugo­ slavije da izađe na Jegejsko more. U izveštaju se kaže, „da je posedovanje puta dolinom Morave i Vardara do Soluna bilo od pamtiveka od bitne važnosti za srpski narod. Ranije se preko ovoga staroga političkog cilja prelazilo ćutke, i to samo zbog toga što je on u protivrečnosti, a za koji se uvek zalagala jugoslovenska spoljna politi­ ka, a i zato što je, uostalom, izgledalo podnošljivo da Solun bude u rukama grčkog partnera u Balkanskoj antanti, tako se objašnjava sadašnje uznemiravanje zbog razvoja koji bi se mogao završiti za­ uzimanjem Soluna od strane Italije. Ovo bi se smatralo ne samo kra­ jem srpskoga sna za izlaz na Jegejsko more, nego i završetkom vojnog okruženja i neposrednim ugrožavanjem Južne Srbije, tj. baš onog dela zemlje gde su ovde bili spremni da se bez daljeg odupru takvoj stvari, čak ako je potrebno i oružjem, i ako bi bilo moguće da se Ne­ mačka ne upliće u tu stvar. Jasno je da će oni oklevati da izraze svo­ ju želju za posedovanjem Soluna, a još manje da je sprovedu u delo, dok se Solun nalazi u grčkim rukama. Ali oni bi sigurno bili skloni da se potpuno dezinteresuju za sudbinu Grčke kada bi znali da će obe osovinske sile priznati Jugoslaviji pravo na Solun koji bi bio odvojen od Grčke. Obećanje u tome pravcu moglo bi pod izvesnim okolnostima imati efekat odlučujućeg koraka na putu trajnog stišavanja odnosa srpskog naroda sa svojim italijanskim i bugarskim susedima"178).

U zapisniku o razgovorima grofa Cana sa Hitlerom, koji su vođe­ ni u Beču 20. novembra 1940. godine, stoji: „Firer je napomenuo da 176)

Danilo Gregorić, Na istom mestu, str. 109.

177) Aprilski rat 1941 . . . , str. 905.

178) Na istom mestu, str. 911-912.

216

će knez Namesnik otići sa svoga položaja kao veliki državnik ako bi Jugoslavija dobila Solun pod njegovim Namesništvom11179) . . . Pi­ tanje Soluna dodirivao je Hitler i u svome razgovoru sa Cincar-Markovićem, koji je vođen 29. novembra 1940. godine. Prema zapisniku, koji je vodio Šmidt, Hitler je napomenuo da Italija ne želi drugu silu na Jadranu: „Prema tome ako bi Jugoslavija dobila drugi izlaz na more kod Soluna, to bi značilo popuštanje zategnute situacije na Jadranskom moru. Jugoslavija bi onda mogla možda i da izgradi svoju glavnu pomorsku luku u Solunu"180).

Ilija Jukić, koji je mogao biti obavešten o tome, veli da je „Ber­ lin dao savjet Beogradu da se glede Soluna obrati na Rim. Tako su otvoreni tajni pregovori između Beograda i Rima. Glasonoša u tim pregovorima bio je beogradski advokat dr Stakić“ 181). Stakić porainje da ga je grof Cano uverovao da Italija nema nameru da okupira Solun182), a Musolini mu je rekao: „Italija želi da Solun pripadne Jugoslaviji. Ja sam uvek smatrao da je pravi izlazak Jugoslavije na more — izlazak na Jegersko more i da Solun treba da pripadne Ju­ goslaviji, što je od bitne važnosti za srpske interese. Prema tome, bilo da priđe u okviru Trojnog pakta, bilo u okviri saveza sa Itali­ jom, na osnovu Beogradskog pakta, Jugoslaviji je obezbeđen So­ lun"183).

Na primedbu Stakića da knez Pavle smatra đa bi bilo ružno da on „u trenutku kada se Grčka bori protiv dva neprijatelja učestvu­ je u podeli jedne prijateljske zemlje, Musolini je skrenuo pažnju da ako Jugoslavija „ne reši povoljno svoje odnose sa Osovinom i ne prihvati ponudu za Solun, da će Nemci ostati definitivno u Solu­ n u"184). Knez Pavle nije na ovo pristajao: „Sve što je Musolini nudio Jugoslaviji išlo je njemu u prilog. On nije nudio Jugoslaviji Zadar, nego grčki Solun"185) .. . Vladimir Vauhnik uporno svedoči, da je, posle napada Italije na Grčku, dobio od Ministarstva vojske i morna­ rice šifriranu depešu u vezi Soluna: „Meni su naložili da stupim u vezu sa uglednim nemačkim ličnostima i ispitam pod kakvim bi uslovima bila Nemačka voljna da sama ili svojim posredovanjem učini da se Solun ustupi Judoslaviji"186). Depeša je nosila potpis generala Milana Nedića.

Vaunik ističe da mu je ova cela stvar bila sumnjiva, jer od Ge­ neralštaba nije bio dobio nikakvo saopštenje o tome. Veli da je o ovome obavestio Ivu Andrića, koji je tada bio jugoslovenski posla179) !80) 1S1) 132)

Na istom mestu, str. 933.

Na istom mestu, str. 958.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 128.

Vladim ir Stakić, Na istom mestu, str. 85.

183) Na istom mestu, str. 100.

134) Na istom mestu, str. 105.

185) Na istom mestu, str. 113. i3(i) Vladim ir Vauhnik, N evidna fronta. Spom eni. Buenos Aires 1965, str. 205.

217

nik u Berlinu, kome je, takođe, cela ova stvar bila sumnjiva. Kada je zatražio obaveštenje od pomoćnika Ministarstva spolnjih poslova rečeno mu je, da je njima sve to nepoznato"187). Iz Beograda su, me­ đutim, stigla još tri telegrama u kojima se tražio odgovor. Posle tre­ ćeg telegrama bio je pozvan da hitno dođe u Beograd, ali je on izbegavao da ode. U međuvremenu je general Milan Nedić prestao biti ministar vojske i mornarice: „Da li je ministar vojni bio uple­ ten u ovu stvar ili je njegovo ime bilo zloupotrebijeno, nisam mogao doznati"188).

Prema Jakobu B. Hoptneru, Vauhnik je primio telegram 1. no­ vembra 1940. godine; telegram je poticao od generala Milana Nedi­ ća, koji je tada bio ministar vojske i mornarice. Nemcima je, veli, Hoptner, bilo poznato, da su „članovi Srpskog kulturnoga kluba tra­ žili prećutno odobrenje jednoga plana da Jugoslavija uzme Solim kada kralj Petar postaje punoletan 1941. godine"189). Hoptner se op­ širnije osvrnuo i na ceo slučaj sa depešama, koje je Vauhnik dobij ao iz Beograda i na reakciju Nemaca na ovo traženje190) . . . I u prego­ vorima između Italije i Nemačke, i Jugoslavije sa ove dve države, Solun će i dalje ostati predmet pogađanja: „Opominjući Nemce ko­ liko je važno da Italijani ne budu u Solunu, Jugoslavija je stvorila za sebe velike teškoće. Koristeći se time, Nemci su se spremali da upotrebe Solun kao mamac da bi privukli Jugoslaviju u svoj tabor.

Za Jugoslavene je postojala vojnička opasnost od Italije. Ali diplo­ matski pritisak, koji je nekad dolazio samo iz Rima sada je dolazio gotovo jedino iz Berlina"191).

Ilija Jukić svedoči: „Da se o Solunu živo raspravljalo između Beograda i Berlina dugo vremena, potvrdio mi je i sam nemački po­ slanik fon Heren, kada je bio kod mene 28. marta od 4 do 5 sati po­ podne"192) . . . U razgovoru, koji su Cvetković i Cincar-Marković ima­ li sa Hitlerom, ostavili su utisak da Jugoslavija nije zainteresovana za Solun, ali su hteli da deluju kao posrednici u italijansko-grčkom sukobu. Hitler je verovao da Musolini može primiti njihove usluge za izmirenje, pa je dostavio njihovu ponudu R im u"193).

Pred pristupanje Trojnom paktu postavljalo se opet pitanje So­ luna: ,,U momentu kada je Italija mogla svaki čas da uđe u Solun, kada su Nemci bili u stanju da Solun predadu Bugarima ili da ga zadrže za sebe i da nas, na taj način, potpuno otseku i zatvore nam izlaz na slobodno more, mi smo morali da tražimo bar jedan otvor 187) 188) 189) 190) 191) 192) 193)

218

Na istom mestu, str. 206.

Na istom mestu, str. 208.

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 257, 258-262.

Na istom mestu, str. 258.

Na istom mestu, str. 266.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 137.

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 203.

koji bi nam ostavio mogućnost kontakta sa Zapadom. Niko nije po­ mišljao niti verovao da takvo stanje može biti trajno. Od Kneza do naroda, svi su bili duboko uvereni u pobedu saveznika. Ta klauzula bila je najneprijatnija Knezu Namesniku i on je u poslednjern mo­ mentu tražio da klauzula o Solunu ne uđe u Pakt“ 194).

Na jednoj sednici Krunskog saveta Cvetković se, navodno, zala­ gao za to da osovinske sile ne smeju okupirati Solun: „A ko bi Jugo­ slavija potpisala Trojni pakt, ona bi bila deo nemačkog političkog sistema i ne bi bila u položaju da spreči okupaciju Soluna"195). Hopt­ ner veli, da mu je Maček izjavio, da je njima Cincar-Marković go­ vorio, „da bi odbijanje nemačke ponude Soluna navelo Nemce da posumnjaju u iskrenost Jugoslavije"196). Ljubo Boban kazuje, da je Maček, u vezi problema oko Soluna, imao drukčije mišljenje od „ne­ kih vojnih i političkih krugova u S rbiji"197), jer to pitanje nije za njega bilo važno: „Maček pogotovo nije bio sklon da se zbog Soluna napusti politika neutralnosti i dođe u otvoreni sukob sa osovinskim silama"198). Slovačkom otpravniku poslova u Beogradu Maček je re­ kao, da je on bio protiv energične politike Milana Nedića i zbog toga je tražio da on bude udaljen iz vlade („Zato sam tražio glavu gene­ rala Nedića")199).

194) 195) 196) 197) 198) 199)

Vladimir Stakić, Na istom mestu, str. 130.

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 306.

Na istom mestu, str. 308.

Ljubo Boban, Na istom mestu, str. 378.

Na istom mestu, str. 379.

Na istom mestu, str. 379-380.

219

PUC 27. M ARTA I POSLE NJEGA

1.

Tragedija Jugoslavije kao nacionalne države i, naročito, neizmeriva tragedija srpskog naroda, počele su pučem od 27. marta 1941. godine, koji je izvela jedna grupa oficira na čelu sa generalima Du­ šanom Sirnovićem i Borivojem (Borom) Mirkovićem. Neposredni, iako ne i jedini, povod za to bilo je pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, koje je izvršeno 25. marta 1941. godine. To, što je učinjeno, bilo je izraz nužde i pokušaj da Jugoslavija ostane izvan ratnoga požara — ako je i koliko je to još bilo moguće. Iz godinama nesrećno vođene i unutrašnje i spoljne politike bilo se iskristalisalo jedno stanje, koje je u sebi sadržavalo niz eksplozivnih mogućnosti. U tim momentima Jugoslavija je bila zemlja bez saveznika, suočena sa revizionističkim apetitima svojih suseda. Samo Nemačka, njen naj­ moćniji sused, nije pokazivala nikakve teritorijalne pretenzije na naše tlo; onda je bila, bar formalno, spremna da Jugoslaviji garantuje i njezine granice i njenu nezavisnost. Kob momenta bila je, među­ tim, u tome što ni tadašnje nemačko vodstvo nije imalo poverenja ni u kneza Pavla ni u njegovu vladu, ni ovi u nemačko rukovodstvo: to je bila igra dvoličnosti sa naporima da se one prikriju i da ne upa­ daju u oči. U interesu i jedne i druge strane bilo je da se postojeće stanje ne poremeti i da se iznađe način da ono takvim ostane.

Istaknuto je već nekoliko puta, da jugoslovenska vlada nije vodi­ la jednu jasno određenu spoljnu politiku i da, ni u očima Nemaca ni Italijana, garnitura Cvetković-Maček nije mogla zameniti njihovo poverenje u Milana Stojadinovića koga je knez Pavle oterao sa vla­ sti. Na takvu spoljnu politiku vlade i kneza Pavla kao na vrlo nezre­ lu i štetnu ukazivao je Dimitrije Ljotić i u svome drugom pismu kne­ zu Pavlu, pisanom 30. avgusta 1940. godine. Ukazivao mu je na m o­ gućnost da Nemačka i Italija zatraže vraćanje Stojadinovića na vlast, jer „oni ne veruju u lojalnost ljudi koje imate u vladi i da s njima uopšte ne mogu prijateljski razgovarati. Ali ni vraćanje Stojadino­ vića neće pomoći i ne može pomoći: mnogim menicama je došao rok, a ne jednoj ili dvema. Vi ćete imati svojim imenom đa obeležite 220

rasparčavanje i čerečenje naše Otadžbine . . . I naš slom neće imali za sobom oreol Kosova: propašćemo kao kukavički narod, propašću dostojnom naše bedne današnjice"1).

Stizanje roka brojnih menica, naročito spoljnopolitičkih, nije se više moglo odgađati niti one produživati. Baš je to i prisililo kneza Pavla i vladu da pristupe Trojnom paktu što je još jedino, pod izvesnim uslovima, moglo otkloniti neposrednu opasnost od Jugoslavije.

Važnost momenta bila je i u tome što su se svi spoljni elementi, koji su se godinama zalagali za razbijanje Jugoslavije, bili već okupili oko Nemačke i Italije i samo je Nemačka bila u stanju da ih drži u zaptu. Neodređenom i kolebljivom spoljnom politikom vlade Cvetković-Maček ti su elementi bili okuraživani, jer su vešto koristili njezine greške. Takva spoljna politika jugoslovenske vlade vodila je zemlju nizbrdicom, ,,a ta nizbrdica završava sa ambisom. Na ivici ovoga ambisa izraslo je drvo što se zove Pakt. I Knez, koji je kriv što je zemlja bila na nizbrdici, u poslednjem trenutku uhvatio se za to drvo koje se zove Pakt. I sad on zajedno sa nama visi nad pro­ valijom i prima čestitanja što nije pao u provaliju. Oni koji rade protiv Pakta lako će to drvo prestrugati, ali i Knez će onda pasti u provaliju, ali i mi svi, i vi svi, zajedno sa njim. Politička posledica toga biće rasulo države"2).

Ovu svoju, sasvim realnu, procenu stanja u kome se tih dana na­ lazila Jugoslavija, saopštio je Dimitrije Ljotić patrijarhu Gavrilu Dožiću, episkopu žićkom dr Nikolaju Velimiroviću i dalmatinskom episkopu dr Irineju Đorđeviću, koji su bili, u većoj meri, podložni angloameričkoj propagandi protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. U pismu, koje im je uputio 26. marta 1941. godine, kada je Pakt već bio potpisan, L jotić im je pisao: „Prema tome ja vas molim i preklinjem da se s vaše strane ne čine ovakve stvari koje će nas sve baciti u propast. Kad je već Pakt potpisan, tražite od Kneza da odmah dođe na čelo jedna prava, puna čvrstine i autoriteta vlada koja će s jedne strane Pakt poštovati, a s druge narodu uliti poverenje da će sloboda i nezavisnost biti sačuvane . .. Ako se o ovu molbi oglušite pa produžite antipaktovski rad, onda ćete na svoja leđa n a ­ tovariti svu odgovornost za slom državni i narodni i pred Bogom ćete ispasti kao oni ljudi, „koji traže slavu ne kod Boga nego kod lju di"3).

2.

Kada je ovaj apel, koji je bio trezveno rodoljubiv, bio u rukama i Patrijarha i episkopa, u Glavnoj komandi vazduhoplovstva u Ze1) D im itrije Ljotić, U revoluciji i ratu . . . , str. 225.

2) Na istom mestu, str. 238.

3) Na istom mestu, str. 238.

221

munu, dovršavane su poslednje pripreme za izvršenje puča. General Dušan Simović je napisao, da je 26. marta po podne pitao generala Borivoja Mirkovića, da li su već završene pripreme za izvođenje puča: „Pošto mi je đeneral Mirković rekao, da su sve pripreme iz­ vršene, ja sam mu saopštio odluku: da se akcija izvrši u jedan čas posle pola noći 26/27. marta. Bilo je tačno pet časova po podne. Po­ tom sam pozvao načelnika štaba, pukovnika Savića i izdao mu po­ trebna naređenja. Tom prilikom on mi je saopštio: da je iz okoline Osijeka stigla na zemunski aerodrom jedna eskadrila aviona Blenhajm koja je dovedena na zahtev B. Mirkovića da se nađe u priprav­ nosti u Zemunu — po docnijem tumačenju nekih • —• za slučaj neuspeha akcije"4). Zaverenici su, vidi se, bili pripremili svoje bekstvo ako cela stvar ne uspe.

Nas, ovde, ne interesuje naročito tehnika izvođenja puča od 27. marta 1941. godine. Sve je izvršeno po spremljenom planu, koji je bio poznat malom broju zaverenika; akcija je došla iznenada i niko joj se nije suprotstavljao. U psihozi kakva je tada vladala u Beogra­ du, sve je to ličilo na planski smišljeni prepad čije je nesmetano izvođenje olakšavala i nebudnost organa vlasti: u 24 časa noću iz­ među 26. i 27. marta bila je ukinuta pripravnost, jer su se Cvetković i Cincar-Marković bili vratili iz Beča, a knez Pavle otputovao na odmor u Sloveniju. Ovo je, veli Nikola Milutinović, bilo uznemirilo generala Borivoja Mirkovića, „jer se on uplašio da će Pavle sa sobom povesti i Kralja, pa tako izbaciti pučistima glavni adut iz ruku; ni Pavlov odlazak iz Beograda nije bio poželjan, utoliko više što se, prema nekim obaveštenjima, verovalo da Pavle ide na ovaj put da bi se sastao sa svojim pašenogom grofom Terungom; ovaj bi, kad izbije puč, mogao da omogući Pavlu bekstvo iz zemlje, što nikako nije išlo u prilog zaverenicima. Zbog toga je Mirković naredio da se telefonira u Dvor i saopšti kako se, prema tobože autentičnim poda­ cima, sprema atentat na dvorski voz, pa bi bilo poželjeno da Pavle odloži put za izvesno vreme. Međutim, trik nije upalio. Iako je pri­ mio obaveštenje Pavle je 26. marta uveče krenuo na planirati put.

Maloletni kralj Petar II. ostao je, međutim, u Beogradu"5).

Pošto su zaposeli i osigurali strategijski važne pozicije u Beogra­ du, pučisti su odmah prešli na izvođenje p o l i t i č k o g dela svoga programa. Pohapsivši Cvetkovića i njegove ministre, koji su bili u Beogradu, odveli su ih u zgradu Glavnog generalštaba. Tu je bila dovedena i grupa iz koje je trebala da se formira nova vlada.

Neki od dovedenih kandidata za ministre nisu znali, kada su ih ofi­ ciri kupili, da li ih hapse ili vode u vladu. Dragoljub Jovanović svedoči, prema kazivanju Slobodana Jovanovića, da je sa formiranjem 4) Simovićev Testamenat. . . , str. 14.

5) Nikola Milutinović, Vojni puč i 27. mart, Beograd 1960, str. 43-44.

222

vlade išlo dosta teško: „Od Slobodana znam da su se dugo pogađali Miša (Tirfunović) i (Milan) Grol, jenesovci i zemljoradnici oko podele portfelja po partijskom ključu. Tada je Slobodan još jednom poka­ zao da voli vojničke pučeve. Ušao je kod đenerala Simovića i savetovao mu da sam napravi listu ministara, jer se „ovi političari neće nikad sporazumeti". Pitao sam Slobodana, u aprilu, otkud on u tom društvu. „Ušao sam u stvar zato što me pozvao čovek kome verujem “ . Pomišljam da je to bio Radoje Knežević, brat majora Zivana i Nikole (Slobodanovog šefa kabineta"6) . .. Kada su odveli Marka Dakovića iz Pođgorice avionom i kada su mu Simović i Ilić pročitali listu ministara, rekao je: „Zar se ja borio dvadeset godina protiv znatnog broja tih ljudi i sada da sedim zajedno sa njima za istim stolom. Ja to neću i ne m ogu“ 7), Daković je, napokon, ipak, pristao, da bi tragično završio život pri jednom avionskom udesu u Grčkoj.

Dr Dragutinović, koji je bio očevidac svih ovih zbivanja, kazuje kako je Simović postupao sa dovedenim ministarskim kandidatima.

Rekao im je: „Gospodo, dajem vam pola sata vremena, da se dogo­ vorite ko će koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite ja ću vam pročitati"8). Kada je prošlo pola sata Simović ih je upitao: „Gospodo, jeste li se dogovorili? Svi uglas odgovoriše: nismo. „Slušajte" i stade čitati imena ljudi i raspored ministarskih imenovanja. Niko nije d a ­ vao ni znaka protesta. Svi su ćutali, a ja verujem i malo se pribo­ javali tako odlučnog generalovog stava"9). Posle završenoga čitanja imenovanja ministara Simović im je opet rekao: „Sad, gospodo, na zakletvu, koja će biti preko puta u zgradi Ministarstva finansija"10).

Dva dana kasnije, 29. marta, general Mirković je, „na molbu Živana Kneževića otišao kod predsednika Simovića i predložio mu da pro­ fesoru Radoju Kneževiću da neko mesto u vladi. Sva mesta su već bila popunjena. Kako još niko nije bio naimenovan za ministra Dvo­ ra, đeneral Mirković je predložio Kneževića za to mesto, sa čime se Simović saglasio, pa je tako i ovo značajno mesto popunjeno"11).

Na položaju ministra Dvora Radoje Knežević je smenio Milana Antića. Knežević je odmah otpustio i upravnika Dvora generala Jo­ vana Leka, koji je ovu predaju dužnosti opisao u svome Dnevniku12).

Knežević ga je primio 31. marta u 16 časova: „ . . . Javio sam se i po­ čeo da mu referišem o službi, no on me dosta arogantno prekinu, rekavši mi da sam ja razrešen dužnosti i da dužnost odmah predam 6) Dr Dragoljub Jovanović, Ljudi, lju d i. . . II, str. 45.

7) Drag. Dragutinović, Kako sam video 27. mart 1941. godine (U „Glasnik" SIKD „Njegoš", sv. 9. juni 1962, str. 51).

8) Na istom mestu, str. 51.

9) Na istom mestu, str. 51-52.

10) Na istom mestu, str. 52.

U) Na istom mestu.

12) P. Gr. Pavlović, Iz Dnevnika gen. Jovana Leka (27. III. — 5. IV. 1941) (U „Glasnik" SIKD „Njegoš", sveska 15. juni 1965, str. 41-48).

223

pešadijskom pukovniku Stojanu Zdravkoviću, koji je bio tu u kan­ celariji prisutan (pored njega bio je prisutan i m ajor Knežević). Još mi je rekao, da se po predaji dužnosti javim Ministru vojske. Nisam ništa odgovorio već sam pozvao potpukovnika Zdravkovića da mu predam dužnost1113).

Pokušaj pučista da i Dimitrije Ljotića uvedu u vladu nije uspeo. „Posle državnog udara11, izjavio je Ljotić pred Komisijom za ispi­ tivanje odgovornosti u vezi državnoga udara od 27. marta 1941, „imao sam sastanak sa generalom Bogoljubom Ilićem, koji mi je u ime pučista ponudio da uđem u vladu, pod uslovom da osudim Pakt i da se izjasnim za Engleze. Ja sam, naravno, to odbio, i savetovao mu da nova vlada prihvati Pakt i da gleda da uredi odnose sa Ne­ mačkom, ako je to još moguće, ali mi je bilo jasno da je rat neizbežan, jer je Simovićeva vlada bila potpuno u rukama engleskih plaće­ nika, koji su za tuđ račun gurnuli zemlju u rat i propast1114).

3.

Puč od 27. marta 1941. godine bio je akt jedne grupe oficira sa dva generala na čelu; obadva generala i najuži krug oko njih svesno su radili pod neposrednim uticaj em britanskih agenata, koji su bili preplavili zemlju; centar njihove aktivnosti bio je Beograd. Hugh Dalton, najodgovornija britanska ličnost za rad ove vrste u to vre­ me, napisao je, da su oni, čim su bili obavešteni da će biti potpisan Pakt, naredili svojim prijateljima da dignu revoluciju: „Mi smo poslali jedan telegram našim prijateljima da svim sretstvima iza­ zovu revoluciju, 27. marta izvršen je državni udar u Beogradu1115).

U svojim instrukcijama britanskom ambasadoru u Beogradu Antoni Idn veli, da mu je bio ostavio odrešene ruke kako da postupi u slu­ čaju potpisivanja Pakta: „Ja se slažem da, prema sadašnjim obaveštenjima, nameravani udar treba da bude izvršen u momentu re­ akcije izazvane potpisivanjem (Pakta) i da to može biti vrlo brzo"16).

I pored ovoga Idn se nije ustručavao da, pod 27. martom 1941. godi­ ne, zabeleži: „Nacionalni ponos Jugoslovena protestovao je protiv izdaje njihove zemlje potčinjavanjem Osovini"17).

Vlada, koja je proizašla iz ovoga puča, bila je izrazito diktatorska: najveći deo ljudi, koje je Simović postavio za ministre, nije znao zbog čega ih dižu iz postelje i vode; skoro niko od njih nije bio pi­ tan da li to hoće i želi: ministri su bili i m e n o v a n i voljom vođe 13) 14) ls) 16) 1 7)

224

Na istom mestu, str. 47.

U „Dokumenti o Jugslaviji", sv. 10, str. 8.

Hugh Dalton, The Fateful Years. Memoirs 1931-1945, London 1957, str. 373.

The Eden Memoirs. The Reckoning, str. 226.

Na istom mestu, str. 229.

puča generala Dušana Simovića. Pučisti, koji su tvrdili da rade u i m e n a r o d a i da hoće da o ž i v e d e m o k r a t i j u u Jugo­ slaviji radili su izrazito diktatorski. Da bi pred masama imali, bar prividnu političku fasadu oni su uveli, sa srpske strane, nekoliko političkih ljudi koji su u narodu politički nešto značili, ali im odmah dali do znanja da su oni, pučisti, faktor koji odlučuje.

Pučisti od 27. marta 1941. godine neposredni su izazivači napada Nemačke i njezinih saveznika na Jugoslaviju. Taj njihov čin bio je praćen nizom obmana i prevara naroda i zemlje, i, ujedno sa tim, međunarodne javnosti. Prva, veoma krupna, obmana naroda kojom su se pučisti poslužili, bila je objavljivanje da je kralj Petar II. sa njima i da su to uradili u njegovo ime i sa njegovim pristankom.

Kralj Petar II. nije, međutim, o svemu tome imao ni pojma: o izvr­ šenom puču pre je doznao kraljev sobar Radenko nego kralj. Za vre­ me vršenja puča „Kralj je mirno spavao u Dvoru. Kralja su u D vo­ ru čuvali ađutanti i jedna četa gardista pod komandom kapetana Delibašića. Ova četa je čuvala i branila svaki pristup Dvoru i kra­ lju "18) . . . Ovo ističe i sam kralj Petar II. u svojim Memoarima. Kralj kazuje da mu je, 26. marta, general Košić objašnjavao situaciju i da on nije znao ništa o onome šta se dešava19). Kralj Petar II. je napisao: „Moj lični doživljaj revolucije počeo je u šest sati izjutra 27. marta, Radenko, moj momak, ušao je u m oju sobu, snažno me pozdravio i probudio; on mi je rekao da je guverner u sobi za goste i želi hitno da me vidi. On mi je takođe šapnuo na uho da pazim šta radim, jer izgleda da su se vojska i vazduhoplovci u gradu pobunili protiv vla­ de. Ja sam hitno obukao jutarnji mantil i otišao u sobu za goste, gde me je očekivao general Košić, koji je izgledao ljut i raščupan.

On mi je rekao da se odmah obučem, jer je jedna grupa mladih ofi­ cira vojske i vazduhoplovstva, usijanih glava, dovela svoje trupe u grad i zauzela zgrade Glavnog generalštaba i Ministarstva vojske i Glavne pošte, jer su sve telefonske veze prekinute. Za vreme dok sam se oblačio razmišljao sam o tome šta se dešava, jer ja nisam imao prethodne večeri nikakvih nagoveštaja o tom e"20).

General Košić ga je, kaže Kralj dalje, požurivao da se brže obuče pa su onda otišli na Banjicu i izvršili smotru trupa. Na povratku Kralj je pitao generala Košića da mu kaže o čemu se radi: „On je dao samo zaobilazan odgovor i onda rekao: „Ni ja sam nemam pojma šta se dešava"21). Kada se u devet sati vratio u Dvor čuo je na radiju „svoju" proklamaciju narodu: „Na m oje veliko iznenađenje čuo sam glas, koji je ličio na moj i saopštavao sledeću proklamaciju" (kralj 18) 19) 20) 21)

Drag. Dragutinović, Na istom m estu, str. 49.

King Peter II of Yugoslavia, A K in gs Heritage. N ew Y o rk 1954, str. 70-71.

Na istom mestu, str. 76.

Na istom mestu, str. 76.

225

je u svojim Memoarima naveo ceo tekst)22) . . . I general Simović veli, da je kralj Petar „zadržan u Dvoru na Dedinju od strane njegovog guvernera Petra Košića. Oko njega su se skupili namesnici Radenko Stanković i Perović, ministar Dvora Antić, maršal Dvora B. ČolakAntić i prvi ađutant artiljerijski brigadni general Pavle Barjaktarević. Oni su očekivali povratak kneza Pavla iz Zagreba i nadali se na protiv-akciju ostalih trupa. Za ovu protiv-akciju namesnici su dali naročito ovlašćenje đeneralu Petru Košiću naznačujući ga za komandanta svih trupa beogradskog garnizona sa zadatkom da uspo­ stavi red“ 23). I general Jovan Leko ostavio je u svome D n e v n i k u nekoliko podataka o tome šta se, u to vreme, dešavalo oko kralja Petra u Dvoru na Dedinju. Pod 27. martom 1941. godine general Leko je zabeležio: „ . . . Pri prolasku kroz Dedinje doznao sam, da je kralj Petar u to vreme spavao i da, prema tome, nije još bio obavešten šta se sve u Beogradu dešava"24). Kralj je, kazuje general Leko, bio to pre podne vrlo uzbuđen: „Uskoro sam bio pozvan od strane gene­ rala Stefanovića, koji mi je saopštio da sa generalom Barjaktarevičem dođem u Ministarstvo. Baš je tada Kralj bio kod namesnika i reče nam da ne idemo tamo. Saopštih generalu Stefanoviću da ne može­ mo ni ja ni general Barjaktarević doći u Ministarstvo"25).

Lažnu proklamaciju u ime kralja Petra II, o čemu kralj nije ništa znao, trebao je da sastavi Radoje Knežević. General Simović je os­ porio Kneževiću samostalno autorstvo ove proklamacije. On piše: „Prvo mi je Radoje Knežević podneo već izrađenu proklamaciju za moj potpis. Međutim, ja sam našao da će Kraljeva proklamacija biti jednodušno primljena od celoga naroda i da će bolje odgovarati. . .

Stoga sam redigovao proklamaciju za potpis mladoga K ralja"26).

Kada m ajor Knežević nije uspeo da dođe do Kralja i da dobije nje­ gov potpis „postavilo se pitanje: ili da se proklamacija objavi pod m ojim potpisom ili da Kralj naknadno potpiše istu. Usvojeno je ovo drugo rešenje"27).

Radoje Knežević kazuje sasvim drukčije: „Tekst ovoga kratkog proglasa koji će sat-dva docnije biti preko radija saopšten narodu, izdiktirao je Slobodan Jovanović, pomognut ovde-onde od prisutnih ... Đeneral Simović i ja odlučili smo da se sa proglasom postupi kao da je potpisan. Otkucani tekst dao sam kapetanu korvete Josipu T. Saksidi da ga s poručnikom bojnog broda Jakovom Jovovićem odnesu u radio Beograd. Jovović je pročitao proglas, prvi, nekoliko puta.

22) 23) 24) 25) 26 )

Na istom mestu, str. 77.

Simovićev Testamenat. . . , str. 15-16.

P. Gr. Pavlović, Iz dnevnika generala Jovana Leka, str. 42-43.

Na istom mestu, str. 44.

Ferdo Čulinović, Dvadeset sedmi mart, Zagreb 1965, str. 278.

2"‘) „Poruka", broj 53-54 za januar-mart 1959, str. 28, beleška 3 i sa stra­ ne 28).

226

Nije tačno da je podražavao kraljev glas. Ni on ni Saksida nisu bili upućeni u tajnu1'28).

U svojim Memoarima daje patrijarh Gavrilo Dožić sledeću ver­ ziju:273) „Dok se je general Simović spremao, Radoje Knežević je na­ pisao proklamaciju o preuzimanju vlasti kralja Petra II. i o prestan­ ku kraljevskog Namesništva i njegove vlade. U toj proklamaciji naglašava se da je vojska izvršila svoj zadatak prema Kralju i Otadž­ bini i da je svrgnula kraljevsko Namesništvo i kraljevsku vladu sa dosadašnje dužnosti i pod takvim okolnostima kralj poverava obra­ zovanje vlade generalu Dušanu Simoviću. Kad je general Simović bio spreman za polazak, Radoje Knežević mu je pročitao svoj nacrt proklamacije kralja Petra II, sa kojim se general Simović uglavnom složio. Nekoliko reči je bilo promenjeno, ali celina proklamacije osta­ la je onakva kakva je bila napisana. Ovu mi je okolnost rekao lično general Simović, i smatram da je potrebno da je ovde navedem1123).

I, dalje, „Simović je hteo da pošalje lično majora Kneževića da pod­ nese deklaraciju da je kralj potpiše. Ali je taj plan mogao da izazove prolivanje krvi, i Radoje Knežević je dao predlog, da kada je već obrazovana koncentraciona vlada od političkih predstavnika, onda ako se za momenat nema mogućnosti za kraljev potpis, po nužnosti je potrebno da se ona objavi, pošto ona u sebi sadrži glavnu stvar: da je kralj Petar preuzeo presto i da je obrazovana nova vlada1129).

Ovu proklamaciju za potpis kralju Petru II. nosili su majori 2 ivan Knežević i Lazar Janjić, ali nisu mogli doći do Kralja, jer im kapetan Delibašić nije dozvolio ulazak u Dvor. „Oni su onda predali proklamaciju Delibašiću da je odnese kralju na potpis. Ađutanti kraljevi, đenerali Barjaktarević i Petrović, odbili su da kralju dadnu proklamaciju na potpis. Tako je proklamacija, nepotpisana od kra­ lja, vraćena Kneževiću i Janjiću. Oni su je vratili natrag i na radiju je pročitao kapetan korvete Jakov Jovović, kao da je od kralja pro­ čitana. Preko radija spiker je saopštio da kralj lično čita prokla­ m aciju1130).

Jakov Jovović, kasnije za vreme rata jedan od vodećih četničkih komandanata u Crnoj Gori, kazivao nam je sam i to pred širim kru­ gom slušalaca, kako se sve ovo odigralo i kako je njemu bilo stav­ ljeno u zadatak, da pročita lažnu proklamaciju u ime kralja Petra II. i da će se toga svoga čina večito stideti. Bio je svestan da su i narod i javnost varani, ali tada, ni on kao ni drugi nije bio svestan posledi­ ca čina koji su v r š ili. .. Tek kasno uveče, negde oko 21 čas, pošto se knez Pavle bio vratio u Beograd, uspeo je general Simović da dođe do kralja Petra II. i da ga privoli da potpiše ovu proklamaciju, koja 27a) Na istom mestu.

28) Memoari patrijarha srpskog Gavrila, str. 377-378.

29) Na istom mestu, str. 380-381.

3°) Drag. Dragutinović, Na istom mestu, str. 42-43.

227

je toga dana već nekoliko puta bila čitana na radiju — „svako pola časa, a sam kralj o njenoj sadržini ni pojma nije im ao"31). Tom pri­ likom Kralj je potpisao i dokumenat, kojim generalu Simoviću poverava mandat „za sastav već davno sastavljene vlade'132).

4.

U nizu proizvoljnih tvrđenja u vezi 27. marta 1941. godine, a da bi se jedan po svojim posledicama fatalan čin za zemlju i narod, nekako opravdao, pučisti su svoj samovoljni poduhvat, tajno pripreman i izveden pod stranim uticaj em i rukovodstvom, označavali kao i z ­ ra z v o l j e s r p s k o g a n a r o d a i kao n e k u n a c i o ­ n a l n u r e v o l u c i j u . Radoje Knežević, jedan od glavnih poli­ tičkih neimara puča od 27. marta 1941. godine, rekao je: „Prevrat od 27. marta 1941, izvršen u Beogradu od vojnika i prihvaćen s odu­ ševljenjem od naroda, bio je odgovor moralno zdravih snaga na srljanje u katastrofu i sramotu. Svojim odjekom van granica naše zemlje, i krupnim posledicama koje je imao za pobedu nad Nemač­ kom i Italijom, on je uveo Jugoslaviju u istoriju sveta. Ta pobuna nosila je u sebi sva obeležja narodnoga ustanka. Ona je u najpunijoj meri dovela do izražaja narodnu volju. Vojska je odmah predala vlast narodu, i sastavljena je vlada u koju su ušli istinski predstav­ nici Srba, Hrvata i Slovenaca, iz svih delova zem lje1133).

Na drugom mestu, u „Glasu kanadskih Srba" (za januar 1950) Radoje Knežević je tvrdio da je ,,27-mi mart bio n a r o d n a r e ­ v o l u c i j a u ime odbrane najsvetijih i najuzvišenijih, vekovnih i čovečanskih narodnih ideala, u ime odbrane: slobode, časti, vernosti prema Saveznicima uz najčistije pobude njihovih izvršilaca. Na ža­ lost, to je bio samo jedan akt spasavanja koji je dockan stigao, ali ipak on je uspeo da spase ono jedino i najdragocenije blago, koje naš narod nije nikad gubio u svojoj sirotinji i pod udarcima nedaća: čist obraz. Sve ostalo bili su upropastili oni koji su godinama, kao dahije, vitlali zem ljom ".

Adam Pribićević je, u neku ruku, upotpunio ovo Kneževićevo p r o d o m o s u o sasvim proizvoljnim veličanjem 27. marta 1941. godine. Ukazujući na držanje Hrvata i Slovenaca prema Paktu (i jedni i drugi su bili za Pakt) Pribićević piše: „Da su Srbi ovako po­ stupili, možda bi učinili dobro za Srbe, jer bi možda sprečili cepanje države i pokolje Srba. Ostalo bi na životu (kažu protivnici 27. marta) više od milion Srba. A li Srbi ne bi stigli na italijansku granicu, da si) Na istom mestu, str. 55.

32) Nikola Milutinović, Vojni puč i 27. m a rt. . . , str. 108.

33) Članak: Dvadesetgodišnjica 27. marta 1941. (U „Poruka", broj 2 i 3, mart 1951, str. 1.

228

išta traže. Svi Hrvati i Slovenci u Italiji ostali bi i dalje tuđe roblje, ne bi ih mogla spasti nikoja jugoslovenska vojska. Moralo bi se dalje čekati na njihovo izbavljenje1*34).

I Živan Knežević se potrudio da mu se čuje glas u ovome horu hvalopevaca. „Vojska, pisao je on, podržana srpskim narodom, izvr­ šila je svoju dužnost prema otadžbini i opravdala nade koje su u nju bile polagane u pogledu odbrane integriteta Jugoslavije. Ona je izvr­ šila svoju dužnost i pred narodom i pred istorijom. Ona je bila samo verni izvrši!ac volje srpskoga n aroda. . . Vojska je samo kanalisala njegovo raspoloženje i povezala njegove napore. I u zoru 27. marta i kroz nacionalnu gerilu. Ona je i danas, van otadžbine, baš zato što je ostala do kraja verna svome narodu"35) . . . Živan Knežević je, bez obzira na stvarnost kakva je bila kada je pisao ovaj slavopoj sebi, napisao i ove reči (na istome mestu): „Pobunom Srba 27. marta i na­ cionalnom gerilom đen. Mihailovića mi smo zauvek rešili sudbinu Južne Srbije i Makedonije, Kosova i Metohije i Srpske Vojvodine.

To je još jedan veliki doprinos opredelenja Srba u zoru 27. marta i herojske borbe pod đeneralom Mihailovićem"36).

Dr Milan Gavrilović gledao je u 27. martu naše „novo Kosovo" kao da smo mi narod, koji je od sudbine osuđen da u porazima traži svoju veličinu. U „Glasu kanadskih Srba" (od 2. juna 1960) objavlje­ no je predavanje, koje je Gavrilović držao 1. maja 1960. godine na Srpskom narodnom univerzitetu u Čikagu. Gavrilović je, kao i drugi njegovi jednomišljenici, tvrdio, da je i bez 27. marta naša sudbina bila zapečaćena: „ . . . Onda našto žrtve? Ako se to onda nije znalo, znalo se dobro da smo u mišolovci i da nam niko u pomoć ne može prići. Ipak, pao je poklič: „B olje grob — nego rob "37). Dr Milan Gav­ rilović nije 27. marta 1941. godine bio u Beogradu, nego u Moskvi i nije doživljavao na licu mesta ono što su doživljavali očevidci.

Iz kazivanja Zivana Kneževića doznajemo da su „po podne oko 5 časova" general Simović i Radoje Knežević rešavali da se knez Pavle ubije ako se ne pokori njihovoj volji. Profesor Knežević izves­ tio me je odmah o učinjenoj promeni, da bih preduzeo potrebne mere za izvršenje pravde nad Knezom. Znao sam da je Knez tvrdo­ glav, i ta odluka o streljanju pade mi kao stena. A tu nije moglo biti diskusije; bolje jedna glava Kneževa nego neredi u kojima će izgi­ nuti možda stotine nevinih"38) . . . U svojim Memoarima navodi pa­ s«) Adam Pribićević, 27. mart i Hrvati i Slovenci (U „Poruka", broj 38-39 str. 6).

35) Zivan L. Knežević, 27. mart i gerila generala Mihailovića (Glas ka­ nadskih Srba od 24. III. 1949).

36) Na istom mestu.

37) Uzvici „bolje grob, nego rob“, nije bio poklič naroda, nego komunis­ tička krilatica koja se toga dana širila po Beogradu.

33) Navedeno kod Milan A. Fotić, Izgubljeni put, I deo: 27. mart 1941, iz­ danje piščevo, str. 127.

229

trijarh Gavrilo Dožić, da ideja o streljanju kneza Pavla potiče od z a v e r e n i k a i da je „neraspoloženje bilo naročito kod generala Bore Mirkovića i njegovih avijatičarskih oficira. Teško je bilo sa njim izaći na kraj: traženo je da smrtnu kaznu izvrši major Zivan Kne­ žević, ali je on to kategorički odbio. Nije hteo da prolije krv i strelja kneza Pavla“ 39). Patrijarh navodi: „General Simović nije hteo ni u kom slučaju da strelja kneza Pavla, kao člana dinastije, sem ako u krajnjem slučaju bude odbio da da svoju ostavku .. . Radoje Kneže­ vić . . . bio je isto tako protivu pogubljenja kneza Pavla, pogotovo kada je situacija bila potpuno u rukama kraljevske vlade"40).

Pada u oči da je patrijarh Gavrilo Dožić u svojim Memoarima posvetio dosta prostora uzrocima puča od 27. marta 1941. godine kao i političkom stanju u zemlji i političkim borbama u njoj. Pa­ trijarh Gavrilo Dožić je bio izrazito nacionalan čovek i za njega je bilo sasvim razumljivo da se on interesu je svima nacionalnim i po­ litičkim pitanjima u zemlji. Po svemu šta je u svojim Memoarima napisao patrijarh Gavrilo je bio ubeđen protivnik pristupanja Jugo­ slavije Trojnom paktu. To su, pod njegovim uticajem ili bez njega, bili i ostali episkopi, koji su Srpsku pravoslavnu crkvu bili uputili u tome pravcu. Patrijarh sam priznaje da je, mesecima pre pristu­ panja Jugoslavije Trojnom paktu, on bio centar oko koga su se oku­ pljale razne političke ličnosti iz opozicije. On je, kada je namesniku Radenku Stankoviću predao Memorandum SPC protiv pristupanja Paktu, naglasio da treba hitno izvršiti promene koje su predlagali on i prvaci Udružene opozicije, jer „da ako se ovo hitno ne izvrši i ne obezbedi narodno jedinstvo, onda može doći do narodnoga re­ volta i teških posledica, koje ništa dobro ne bi mogle doneti za drža­ vu i narod"41).

Da li je patrijarh Gavrilo bio bliže upućen u pripremanje puča od 27. marta 1941. godine i, naročito, da li je on znao vreme, kada puč treba da bude izvršen — teško je sa sigurnošću reći. Činjenica je pak da on u svojim Memoarima vrlo opširno izlaže i političku pri­ premu puča i, što naročito pada u oči, način njegovog izvršenja i lič­ nosti, koje su ga organizovale i izvele; padaju, takođe, u oči i vrlo prisne lične veze Patrijarhove sa generalom Simovićem i sa Radojem Kneževićem; sve to ukazuje da je patrijarh Gavrilo bio o svemu tome bolje obavešten nego bilo ko drugi izvan užega kruga. To poverenje moglo je biti „uzdarje" za aktivnost SPC protiv pristupanja Paktu. U februaru 1941. godine patrijarh Gavrilo je uputio svima eparhijskim episkopima pitanje o tome šta misle oni i narod sa njiho­ voga područja o pristupanju Trojnom paktu. Kaže da su se svi izjas­ nili protiv pristupanja Trojnom paktu i da su u tome bili naročito 39) Memoari patrijarha srpskog Gavrila Dožića, str. 384.

40) Na istom mestu. str. 384-385.

41) Memoari patrijarha srpskog Gavrila . . . , str. 293-434.

230

kategorični dr Nikolaj Velim irović i dr Irinej Đorđević. Na osnovu tih izveštaja Sveti Sinod je spremio jedan Memorandum, koji je bio predat knezu Pavlu42).

General Dušan Simović je m arljivo „obrađivao" i patrijarha Gav­ rila i episkope Nikolaja i Irineja i pitao patrijarha da li on to doz­ voljava. „Zeleo je da preko episkopa dr Nikolaja dođe u vezu sa Di­ mi trijem Ljotićem, da bi mu preneo njegovo m išljenje u pogledu nastale političke krize, i kako on gleda na razvoj iste. Tako isto i sa dalmatinskim episkopom dr Irinej em trebao je da ima razgovor, a ovaj bi u ime generala Simovića razgovarao sa jednom uglednom lič­ nosti Katoličke crkve. Uostalom, oba episkopa bili su veliki patrioti i bili su nezadovoljni državnom politikom i radom kraljevskog namesništva i kraljevske vlade"43). Za vreme jedne posete Patrijarhu, neposredno pred puč, Simović mu je nagovestio neke mere od strane vojske: „Vojska, rekao je on, ni u kome slučaju ne može dozvoliti, da se primi Hitlerov diktat, sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Ako to bude izvršeno, onda uveravam Vašu Svetost, da ja ne mogu ni sa čim garantirati, da neće doči do narodnoga revolta, a na­ ročito kod nas oficira i vojnika"44). Da je, tih dana, i patrijarh Gav­ rilo očekivao da će se dogoditi nešto naročito vidi se i po tome što je on bio „sazvao Sveti arhijerejski sabor na zasedanje 27. marta, gde je trebalo doneti odluku u pogledu Pakta. Ja sam 25. otišao u Sremske Karlovce i vratio se dockan uveče 26. marta, u Patrijaršiju"45).

Pored svega ovoga patrijarh Gavrilo veli da je bio iznenađen kada je čuo da je izvršen puč: „Bio sam ovim iznenađen. Predviđao sam da je izvršen puč. Ja sam u to bio uveren, još od prve polovine mar­ ta. Situacija je bila ozbiljna i mogla je svakoga momenta da proiz­ vede revolt. Plašio sam se samo da ne dođe do prolivanja krvi, i da na taj način ne dođe do bratoubilačke borbe, što bi bilo od svega naj­ gore"46). Neće, sigurno, biti slučajno, da se i posle izvršenja puča Simović obratio patrijarhu Gavrilu i obavestio ga o svemu. Rekao mu je: „V i ste naš patrijarh i otac duhovni svih nas pa Vas u ime kraljevske vlade, kralja i Otadžbine i svih nas koji smo izvršili ovo delo molim, da Vi lično podignete oboreni Krstaš barjak naše slo­ bode i da Vi lično kažete narodu i svima nama, u čemu je značaj ovoga velikoga istorijskog dana, kada naš narod dobiva svoju slo­ bodu, i Petar stupa na presto"47).

Patrijarh priznaje da je Simoviću „zbunjeno odgovorio", ali ga je pohvalio i njega i sve učesnike ,,u ovom svetom činu, koji mi je 42) 43) 44) 45) 46)

Na Na Na Na Na 47) Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

340-341.

368.

372.

375.

387-388.

388.

231

oživeo uverenje da smo mi dostojni naslednici naših dedova i njiho­ ve junačke borbe, i da nastavljamo svoje delo istim pravcima onde gde su oni bili stali. Mi nismo imali drugog puta već puta Carstva Nebeskoga pred našim neprijateljima, koji su zatražili našu potpunu kapitulaciju. To je ogromna radost i zadovoljstvo za ceo naš narod, jer vidimo da su naša svetosavska deca izvršila ono što je nužnost zahtevala da se izvrši1148). Patrijarh je, razume se, pristao da na ra­ diju održi od njega traženi govor: „Napisao sam na brzu ruku jedan mali govor, onako kako su mi misli i osećanja u ovom momentu dik­ tirali. Kada sam to završio, sazvao sam sve episkope koji su se na­ lazili u Patrijaršiji radi početka rada Svetog arhijerejskog sabora, koji je bio zakazan baš za 27. mart. Pored ostalih pitanja bilo je i pitanje Pakta1149).

Angažovanje patrijarha Gavrila, a preko njega i SPC, u idejnopolitičkom pripremanju puča od 27. marta 1941. godine, istakao je i general Simović u svome govoru, koji je održao 28. marta pred Svetim arhijerejskim saborom. Simović je rekao, da je od svih nevojničkih lica prvo razgovarao za patrijarhom Gavrilom50). Simović je svoj ekspoze o pripremanju i izvođenju puča podneo Svetom arhijerejskom saboru kao da je on bio neko za to nadležno telo. On je to učinio s ciljem, da bi episkopi „mogli da to prenesu u narod svaki u svojoj eparhiji, jer bi tako bilo najlakše da bez buke narod primi novosti o poslednjim događajima od sveštenih lica i crkvenih veli­ kodostojnika. Ja ponovo podvlačim da je udeo Srpske crkve u od­ brani državnih i narodnih interesa zaista za svaku pohvalu. Srpska crkva ovim svojim stavom uzvisila je sebe i dala sve što je mogla dati da pomogne svome narodu i nama svima, koji smo uzeli na sebe da koliko je moguće spasemo svoj narod“ 51).

Episkopima, koji su ga burno pozdravili, saopštio je Patrijarh svoj razgovor sa Simovićem i pročitao im govor koji je bio spremio za radio, „kako bi svaki od episkopa mogao da uzme učešća i ako na­ đe za potrebno ukaže na neku izmenu ili dopunu1152). Episkop Nikolaj Velim irović pohvalio je patrijarhov govor i rekao, da je ovo „akt nacionalni i državni. Bio sam aklamiran od svih episkopa, koji su jedan po jedan prilazili, da mi se zahvale i celivaju samnom. Epis­ kop dr Nikolaj bio je na vrhuncu oduševljenja. Iz njegovih očiju kotrljale su se suze niz lice. Bio je to zaista momenat za sve nas uzbudljiv i nezaboravan do kraja života"53).

48) 49) 50) 51) 52) 53)

232

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

389.

389.

419.

427.

389.

390.

Patrijarh Gavrilo je, 27. marta, u deset časova pre podne, održao svoj govor na radiju54). Govor je bio kratak, ispleten od uobičajenih patriotskih fraza sa nekoliko netačnosti. Rekao je, pored ostaloga, i ovo: „Glavni nosilac tog narodnog ideala od jutros je postao naš mladi kralj Petar II. Karađorđević“55), iako kralj o svemu toma nije ništa znao niti je u tome učestvovao. Našu naciju nije tih dana niko pitao: kome će se privoleti carstvu i nije nas, tih dana, nikakvo pro­ viđenje „upravilo na pravi put, koji je Sveti Sava davno i davno ukazao srpskome narodu"56). Poetična je i retorska fraza patrijarha Gavrila: „ . . . Ako je živeti da živimo u svetinji i slobodi; ako je mreti, da umiremo za svetinju i slobodu, kao i mnogi milioni pra­ voslavnih predaka naših"57).

I patrijarh Gavrilo Dožić je 27. mart 1941. godine ne samo upoređivao nego i i s t o v e t o v a o sa 28. junom 1389. godine, sa K o­ sovskom bitkom i herojskim ginjenjem u njoj. To je, po njemu, „po svome delu i značaju veliki dan, koji nas je u svojoj odluci i patrio­ tizmu podigao do najvišeg stepena do kojeg ljudi mogu doći"58). ,. . . . Sa 27. martom, mi smo još jednom potvrdili svetu da smo nikli iz viteštva i da za svoje ovenčane ideale umiremo kao ljudi najslav­ nijih plejada"59). I, još dalje: „Očigledno je da je 27. mart kruna na­ šeg pregnuća, koja će večito da simboliše našu rasu i njenu ulogu i značaj u svetu; ona će se ovim danom sve više i više uzdizati. Srpsko ime postaće još više prirner junačkog otpora kod svih naroda koji vole svoju slobodu"60). „Sa 27. martom mi smo koraknuli dalje od svoje propasti i time smo obogatili najslavnije stranice naše istorije; sa ovim delom je iznikao veliki praznik kao pobednik naše volje, koja će kao večita luča sijati budućim pokolenjima u prikazivanju gigantske borbe iz ovog rata, na koju će ona (tj. buduća pokolenja) gledati sa gordošću"61).

5.

Sve je ovo bilo nekritično plivanje na talasima epa, koji je zlo­ upotrebi jivan: ni pučisti, ni uži krug oko njih, nisu imali ni trunke od duha i pregnuća Kosova. Nikada se u srpskoj prošlosti nije jedna grupa ponela kukavičkije od ove pučističke koja je, kada je zapalila 54) 55) 56) 57) 58) 59) 6°) C1)

Na Na Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu. mestu, mestu. mestu, mestu, mestu,

str. 399-400. str. 399. str. 399-400. str. 432. str. 433. str. 433-434.

233

vatru i u nju bacila naciju, panično bežala ne samo od vatre nego i od dima. Pučisti, i od njih zavrbovani političari, revnosno su, i po­ sle izvršenoga puča, produžili da izokreću činjenice i neistinito pri­ kazuju stvarnost u kojoj se našla zemlja i narod. Pojedinci su se prsili i nadimali u umišljenoj hrabrosti i brektali snagom koje nisu imali. Proizašli iz spleta tuđe propagande i tuđih uticaja ovi se ljudi nisu ustručavali da se predstavljaju kao izvršioci volje naroda koga nije niko konsultovao šta on želi i hoće. U svojoj nadmenosti njihov pročelnik, general Simović, ironisao je psihičko raspoloženje kneza Pavla kada je ovaj bio doveden u zgradu Glavnog generalštaba. Pominjući ovaj momenat Simović je pred episkopima SPC rekao: „K a­ ko čovek može misliti o ljudima koji su do juče upravljali zemljom, a sada beže od odgovornosti pred narodom "62).

Pučisti su, u najvećem broju slučajeva, i nad prikupljenim poli­ tičarima izvršili nasilje, jer mnogi od njih nisu znali ni kuda ih ni zbog čega ih vode. Ilija Jukić, koji je taj dan doživeo u Beogradu i koji je sa Simovićevom vladom otišao u inostranstvo, svedoči: „Pi­ tao sam u toku rata sve srpske političare koji su ušli u Simovićevu vladu, da li su znali za spremanje puča i da li su ga oni odobrili. Re­ kli su mi svi od reda, osim dr Srđana Budisavljevića, i Savice Kosanovića, da nisu znali za njegovo spremanje i da ga ne bi odobrili, da su bili o njemu prethodno obavešteni.. . Mene je obavestio 7. ili 8. marta g. R. Nikolić, tada savetnik Ministarstva spoljnih poslova, a kasnije šef kabineta predsednika vlade Simovića, da naša vojska neće dopustiti približavanje Nemačkoj; da će se barem zapovjednik armije u Skoplju, general Ilija Brašić, odmetnuti od vlade u tome slučaju i preći na grčko-englesku stranu poput generala de Gola (De Gaulle). Obavijestio sam odmah o tome Mačeka da savjetuje Cvetkoviću oštru opreznost"63). Za Milana Grola, koga patrijarh Gavrilo često spominje u svojim Memoarima, kao aktivistu protiv kneza Pavla, „se pričalo da nije znao da li ga hapse ili vode u vladu kada su ga 27. marta drugi oficiri digli iz postelje"64).

Ima dokaza, da vodstvo KPJ nije znalo za pripremanje puča od 27. marta 1941. godine, ali se zna da ga je obilato iskoristilo za svoje ciljeve. I Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju bio je u to vreme pod jakim uticajem sovjetsko-nemačkog pakta. Na dan 27. marta 1941. izdao je PKKPJ za Srbiju jedan proglas protiv Engleske. Tamo stoji: „Sada je glavno očuvati našoj zemlji mir što je jedino moguće u na­ slonu na Sovjetski Savez. Svako odlaganje pakta o uzajamnoj pomo­ ći sa Sovjetskim Savezom znači da će nas nemački imperijalisti napasti, znači onemogućavanje rovarenja engleskim agentima da nas uvuku u rat za interese engleskih imperijalista, znači pustošenje na­ 62)

Na istom mestu, str. 425.

63) Iljja Jukić, Na istom mestu, str. 140.

64) Dr Dragoljub Jovanović, Ljudi, ljudi, II, str. 45.

234

še zemlje . . . Pakt o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom ko­ jim se jedino može obezbediti mir i nezavisnost našoj zem lji"65). Mi­ lovan Đilas navodi, kada je Tito posle izvršenoga puča, 29. marta 1941. došao u Beograd osudio je „anglofilske elemente i provoka­ tore" za spaljivanje nemačke zastave i razbijanje Nemačkog turis­ tičkog biroa66).

Milovan Đilas, koji se u oči puča od 27. marta bio povezao sa dr Dragoljubom Jovanovićem kazuje, da nijedan ni drugi nisu znali za pripremanje puča. Partija je, kaže Đilas, znala da postoji nezado­ voljstvo kod nekih viših oficira, ali o pripremanju puča nije znala ništa. „Mi smo, veli Đilas, dali uputstva da se organizuju protesti protiv Trojnog pakta, ali nismo nikako očekivali da će događaji uzeti tako različit obrt. Vojne vođe u saradnji sa nacionalnim orga­ nizacijama kao Soko i Narodna odbrana počeli su da organizuju na­ rod na protestne skupove. Njihova akcija se povezivala sa našom . ..

Mi smo priredili naše demonstracije 26. marta u osam sati uveče u raznim delovima grada: na Vračaru, u Njegoševoj ulici, u ulici Kra­ ljice Marije (sada 27. marta). Trebali smo da sjedinimo snage i da idemo prema centru grada. Pretpostavljajući da ćemo naići na jaku reakciju, ali nismo.Bilo je samo oko hiljadu lica. Strah je bio obu­ zeo naše simpatizere. Reakcija policije protiv demonstracija bila je blaga. Ona ih je zadržala od prodiranja u centar grada i na ovaj ih način rasturila"67).

I Milovan Đilas i Svetozar Vukmanović-Tempo, dva vodeća funkcionera KPJ u Beogradu, priznaju da ih je puč od 27. marta 1941. iznenadio. Đilas piše: „Rano ujutru Mitra je izašla da kupi novine i hleba za doručak. Čula je za puč i dotrčala natrag. Odmah smo upalili radio i čuli proklamaciju kralja Petra o kraju Namesništva.

Bilo je sedam sati izjutra. Ja sam izašao da pokušam pronaći deo Oblasnoga komiteta. Oni su, međutim, tražili mene. Grupe komunista punile su ulice tražeći kontakt i uputstva"68). Svetozar VukmanovićTempo kazuje kako je izašao na ulicu „nešto poslije osam časova".

Nije znao o čemu se radi, ali je usput čuo i video demonstracije. „Nosili su transparente sa natpisima „Ziveli saveznici", „Ziveo K ralj" . . . Vidio sam slike kralja Petra. Nijesam shvatio šta se do­ gađa; od prolaznika sam saznao da su svrgnuti namesnici i da je Kralj proglašen punoljetnim, da je obrazovana nova vlada sa generalom Dušanom Simovićem na čelu i da su u nju ušli šefovi političkih par­ tija koji su ranije sačinjavali blok Udružene opozicije. Čak i Maček.

65) 66) 67) 68)

Nikola Milutinović, Vojni puč i 27. m a r t . . . , str. 93.

Milovan Đilas, Memoar of a Revolutionary. . . , str. 373.

Na istom mestu, str. 369; sravni: S. Vukmanović — Tempo, I, str. 156.

Na istom mestu, str. 369.

235

Vlada, navodno, treba da raskine sporazum o pristupanju Jugosla­ vije Trojnom paktu“ 69).

Milovan Đilas je ovoga dana bio glavna komunistička ličnost ko­ ja je izdavala uputstva kako će se komunisti držati. On je napisao jedan proglas, koji je Vuković (Radovan) odneo u ilegalnu komunis­ tičku štampariju i koji je već u šest sati posle podne deljen. „Naše gledište je bilo da treba da učestvujemo u demonstracijama i da, gde je god moguće, preuzmemo vodstvo. Naši govornici su dobili uputstva da puste parole: demokratizacija zemlje i naslon na Sov­ jetski Savez“ 70). Svetozar Vukmanović-Tempo veli, da je u Molerovoj ulici održan sastanak partijskoga rukovodstva za Srbiju i da je rešeno da se štampa proglas — „proglas smo štampali u ilegalnoj štam­ pariji i automobilom ga donijeli pred Vukov spomenik, gdje smo ga dijelili građanima a policija uopšte nije intervenisala"71).

K o je lično đoživeo 27. mart 1941. godine u Beogradu zna kakve su se i kolike mase naroda valjale ulicama u centru glavnoga grada.

Malo ko je, međutim, znao za odluku komunista da preuzmu vodstvo ovih demontracija. ,,U toku dana, veli Đilas, mi smo preuzeli vod­ stvo. Mi smo bili među najaktivnijima i najbolje organizovanim.

Demonstracije su najpre počele kao spontani izliv narodnog protesta i sa aktivnim učešćem Sokola i drugih organizacija. Komunisti su im se spontano priključili. Dvanaestine komunističkih govornika po­ javile su se iz podzemlja. Postajali su popularni kod masa zbog svog čvrstoga i organizovanog stava. Lola Ribar je govorio na Slaviji; Stevan Mitrović i Svetozar Vukmanović kod Vukovog spomenika, Rade Končar, Cana Babović i Mitra (Mitrović) takođe su govorili.

Komunisti su bili promukli od govorenja i vikanja"72).

Drag. Dragutinović svedoči da su i pučisti pokušali da utiču na mase u gradu. „Odrediše, veli on, između ostalih, kapetana Jakova Jovovića i mene. Prvi govor je održao Jovović kod „Londona", upo­ zorivši građane na red i mir. Slično sam govorio i ja kod hotela „Moskva" i pred zgradom lista „Vrem e". Na Slaviji se bila iskupila velika grupa sveta od oko 4-5.000 lica. Bioskop „Slavija" bio je okičen c r v e n i m z a s t a v a m a . Sa velikog balkona, koji je zahva­ tio ceo prednji zid ulaza, trojica-četvorica mladih ljudi, gologlavi. i sa stisnutim pesnicama, govorili su narodu"73). ,,U grupama demon­ stranata, veli Vukmanović, se iz časa u čas mijenjao odnos snaga; komunisti su na klasičan način preuzeli rukovodstvo demontracijama. Prvo su počeli da se javljaju kao govornici i da daju ton demon­ stracijama, tako da su postepeno nestajali drugi agitatori, a sa njima 63) Svetozar Vukmanović, — Tempo, Revolucija koja teče, I, str. 156-157.

70) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 369.

71) Svetozar Vukmanović — Tempo, Na istome mesta, str. 159.

72) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 370.

73) Drag. Dragutinović, Na istom mestu, str. 52.

236

i Kraljeve slike. Na transparentama su se pojavile nove parole: ,,2ivelo prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom", „Ziveo Sovjetski S avez1, „Bolje grob nego rob“ . . . Borbeno raspoloženje nevjerovatno je ra­ slo u masama. Komunisti su potpuno ovladali demonstracijama. Go­ vornici su isticali zahtev da se zaključi savez sa Sovjetskim Save­ zom. Masa je snažno prihvatila taj zahtjev. To je bio izraz povjere­ nja u snagu Sovjetskog Saveza, shvatanje da se jedino tako možemo spasti katastrofe koja se nadvila nad našu zemlju. Demonstracije su poprimile izrazito antifašistički karakter. Razbijen je izlog nemačkog turističkog biroa. Oko podne u demonstracijama je učestvovalo oko 50.000 građana, što je za ono vrijem e bio veoma impozantan b ro j“74). Đilas kaže da parola „B olje rat nego pakt" nije data od ko­ munističkoga vodstva: „M i komunisti nismo odobravali tu parolu, ali joj se nismo ni suprotstavljali. Radije bi, pod vodstvom Sovjet­ skoga Saveza, izbegli rat“ 75).

Uveče, 27. marta, otišli su za Zagreb Mitra Mitrović i Vasilije Buha da Titu podnesu izveštaj o događajima u Beogradu. Tito je do­ šao u Beograd 28. marta i dao ocenu držanja komunista, koja je za njih bila povoljna i opet se vratio u Zagreb76). Vukmanović veli, da je Tito „održao šire savjetovanje sa aktivistima iz cijele Srbije. Radilo se o razrađivanju stavova u novonastaloj situaciji"77). KPJ je bez iluzija ocenjivala stvarnost u kojoj se našla zemlja.

Dok su komunisti naturali masama svoje vodstvo i svoje parole patrijarh Gavrilo, koga su demonstranti posle njegovog govora na radiju aklamirali, video je u svemu tome izliv nacionalnog odušev­ ljenja. „Svetosavska deca“ , napisao je on u svojim Memoarima, „kao inače prednjačila su svojim rodoljubljem , koje je bilo protkano najtananijim osećanjima ljubavi i odnanosti. Naša svetosavska deca uvek su bila, kao i njihovi dedovi, odana do kraja svojoj crkvi, koja ih je uvek smatrala svojom utrobom. Masa naroda nosila je slike kra­ lja Petra II. Tako isto i moje. Na traženje naroda i manifestanata morao sam više puta da se pojavim na prozorima Patrijaršije i da se zahvalim na njihovom patriotskom gestu i ljubavi prema Kralju i Otadžbini. Bio je to za mene jedan uzbudljiv trenutak u mome živo­ tu, gde sam svojim očima gledao snagu i veličinu srpskoga naroda.

Bio sam uveren da srpski narod nikada neće propasti, kad u ovakvim momentima vrši ono što ga čini velikim pred celim svetom . . . Ovo je pravi srpski put, sa borbom koju moramo nastaviti i u budućno­ sti"78). I još dalje: ....... Sve je bilo silno i sve se to slivalo u jedan glas, izgledao je kao jedna brza nabujala planinska proljetna reka.

74) 75) 76) 77) 78)

Svetozar Vukmanović — Tempo, Na istom mestu, str. 157.

Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 371.

Na istom mestu, str. 373.

Svetozar Vukmanović — Tempo, Na istom mestu, str. 1'61-162.

Memoari patriarha srpskog Gavrila, str. 391.

237

Zaista ovaj slavni dan krasio je naš narod, njegov patriotizam i našu prestonicu, kao večni grad, koji je preživeo velika iskušenja u svo­ joj prošlosti, na svojim bedemima, gde je sijala večita luča naše borbe, koja je pokazivala veličinu naše prošlosti1179).

(Pisac je, 27. marta 1941. godine, u dva maha posle podne bio umešan u grupe ovih manifestanata pred Patrijaršijom. Patrijarh Gavrilo se, stvarno, nekoliko puta pojavljivao na balkonu Patrijaršije držao kraće govore. Nije znao, a ni mogao znati, da je među ovim manifestantima bilo najviše komunista, koji su manifestovali prema direktivama koje su dobili. Među njima je bilo najmanje, ako je uopšte bilo, „svetosavske dece11: patrijarha Gavrila je bio zah­ vatio talas prenaglašene nacionalističke egzaltacije, koja ga je bila sasvim odvojila od stvarnosti, koja će ga teško pogoditi samo nekoli­ ko dana posle ovih epskih izliva: biće mu suđeno da iz neposredne blizine, iz manastira Oštroga, posmatra bezglavo bežanje pučistič­ kih vođa i njihovih ministara i, još uz to, podelu državnoga blaga.

Svoje iluzije patrijarh Gavrilo je platio čamljenjem u zatočeništvu za celo vreme rata dok su pučističke vođe živele van domašaja oku­ patora koga su doveli u zemlju).

6.

Pučiste i njihove jednomišljenike u zemlji je i obradovalo i ohra­ brilo hvaljenje koje im je dao, kada je bio doznao za izvršeni puč, Vinston Cerčil, tada predsednik britanske vlade, i, zajedno sa njim, pohvale kojima je obilovala angloamerička štampa. Zapaljive pro­ pagandne krilatice preuzimali su i neki pisci koji imaju pretenzije da budu shvaćeni ozbiljno. Puč u Beogradu od 27. marta 1941. godine bio je pozdravljen od angloameričke javnosti kao izuzetno važan događaj od koga se očekivao jedan stav i dela. Zatvarale su se, me­ đutim, oči pred činjenicom da je to bio insceniran događaj iza koga su stajali strani faktori, koji su rukovodili radom zaverenika i iz vojske i iz građanstva. To, što se nekada krilo, sada se iznosi na jav­ nost. Tako i s e r C e c i l P a r o t , jedno vreme vaspitač kralja Petra, ističe u svojoj knjizi „ T h e T i g h t R o p e " (Zategnuti ko­ nopac), da je još 1941. godine prisustvovao jednom razgovoru u Kembriđžu gde je isticano u razgovoru, da nisu Jugosloveni izvršili puč nego Englezi, odnosno njihova SOE-služba (Special Operation Executive)80).

79) Na istom mestu, str. 392.

80) Navedeno kod Staniša R. Vlahović, Važno istorijsko svedočanstvo (Iskra od 1. III. 1977).

238

I J o s e p h S. R o u c e k ističe, da je „više međunarodnih „ c r o s s c u r r e n t s " igralo u beogradskom puču svoju ulogu1181).

Uticaj britanskih agenata na formalne organizatore puča od 27. mar­ ta 1941. godine bio je vrlo veliki. Čerčil je pisao, da se u krugu ofi­ cira oko Simovića mesecima raspravljalo ,,o neposrednoj akciji u koliko vlada kapitulira pred Nemačkom. Brižljivo je planiran je ­ dan revolucionarni udar. Vođ predviđene pobune bio je general Bora Mirković, komandant jugoslovenskoga vazduhoplovstva, kome su, između mnogih stotina rodoljuba, pomagali m ajor Knežević, oficir kopnene vojske, njegov brat profesor, koji je zahvaljujući svome položaju u Srpskoj demokratskoj stranici, uspostavio politički kon­ takt1182). Čerčil je, prikazujući raspoloženje u Beogradu 27. marta 1941. godine, pokušao da opiše i raspoloženje naroda na ulicama grada: „ . . . Na trgovima se igralo; srčane i usplahirane mase su sa silnim prkosom pevale srpsku himnu. Mladi kralj, koji se sam izbavio od namesničkog tutorstva spustivši se niz oluk83), prisustvovao je, oba­ sut žarkim aklamacijama, službi u beogradskoj Sabornoj crkvi, ne­ mački poslanik bio je izložen javnim pogrdama i gomila je pljuvala njegova kola1184). Razdragan, a izgledao o mnogo čemu sasvim po­ grešno obavešten, Čerčil je 27. marta u Donjem Domu izjavio: „P ri­ rodno, vest o prevratu u Beogradu pričinila nam je veliko zadovolj­ stvo. Tu je bio bar jedan opipljiv rezultat naših očajničkih napora da se na Balkanu obrazuje saveznički front i spreči da ne padne sav komad po komad pod Hitlerovu vlast. Prve telegrame sam primio svega pola časa pre nego što sam imao da govorim pred Centralnim savetom Konzervativne stranke prvi put u svojstvu njenog lidera.

Govor sam završio na sledeći način: „Ovde i u ovome trenutku imam jednu veliku vest za vas i za celu zemlju. Jugoslovenska nacija je rano jutros našla svoju dušu. U Beogradu je izvršen prevrat, i javlja se da su uhapšeni ministri koji su koliko juče otpisali čast i slobodu svoje zemlje. Taj patriotski pokret proizilazi iz gnjeva jednog odvažnog i ratničkog naroda zbog izdaje njegove zemlje, koja je izvršena usled slabosti onih koji vladaju njima i niskih intriga sila Osovine1185). Čerčil je, u nevolji u kojoj se nalazila Imperija, pokušao istoga dana da beogradski puč spoljnopolitički unovči: 27. marta obratio se predsedniku vlade Turske apelom: „Dramatični događaji koji su se odigrali u Beogradu i širom Jugoslavije mogu pružiti najbolju priliku da se spreči nemačka invazija Balkanskog poluostrva. Sad 81) Land, 82) 83) 84) 85)

Joseph S. Roucek, Balkan Politiks. International Relation i no Mans str. 107.

Vinston Cerčil, Drugi svetski rat. Tom III: Velika alijansa, str. 147-148.

Ovo je ordinarna izmišljotina.

Vinston Cerčil, Na istom mestu, str. 148-149.

Na istom mestu, str. 153.

239

je svakako trenutak da se obrazuje jedan zajednički front koji će Nemačka teško smeti da napadne. Kablogramom sam zatražio od predseđnika Ruzvelta da se američke isporuke prošire na sve sile koje se odupru nemačkoj agresiji, i na istoku. Zatražio sam od Idna i generala Dila da usklade sve moguće mere za zajedničku bezbednost“86).

Ne može se verovati da Vinston Čerčil nije detaljno znao ko je, kako i zbog čega pripremao i naredio da se 27. marta 1941. godine izvrši puč u Beogradu. Ilija Jukić veli, da su i pučisti „kao i dosta drugih naših građana, bili pod uticaj em neskrupulozne engleskogrčke propagande o „izdaji kneza Pavla i vlade Cvetković-Maček" u korist Hitlera, o tobožnjim nekim tajnim odredbama sporazuma sa Hitlerom za prelaz nemačke vojske i prevoz nemačkog ratnog materijala preko Jugoslavije. Sirene su tada i glasine, kako knez Pavle pretstavlja opasnost za maloletnoga kralja Petra. I d n (Eden) je priznao otvoreno u poslednjoj svesci svojih uspomena ,,R e c k o ni n g “ (Obračun) da je engleska vlada potpomagala u Jugoslaviji jed­ nu političku stranku, koja je imala svoga člana u vladi CvetkovićMaček. On tu iznosi i kako je on osobeno dao odobrenje engleskom poslaniku u Beogradu da puč izvede. Svi znamo da je Idn imao na umu Srpsku zemljoradničku stranku, čiji je šef Gavrilović bio naš poslanik u Moskvi. Njen član vlade bio je pokojni dr Branko Čubrilović. Dr Miloš Tupanjanin vodio je poslove stranke u odsustvu njenog šefa"87).

F. V/. D e a k i n je pokazao, da je uoči Drugog svetskog rata, Beograd bio važan centar za britansku obaveštajnu službu i na Bal­ kanu i na Srednjem Istoku88). „Organizacija sa specijalnim opera­ tivnim zadacima (SOP) raširila je bila svoje mreže i po Jugoslaviji".

I F. W. Deakin veli, da su prve veze bile uspostavljene sa Srpskom zemljoradničkom strankom89), a njihov uticaj bio je jak i na druge srpske nacionalne organizacije. Između članova SOE (Special Operation Executive) biće, kasnije, vrbovani članovi britanskih vojnih mi­ sija i kod Mihailovića i kod Tita. General Dušan Simović je za sebe lično tvrdio da nije „imao nikakve veze sa predstavnicima SAD, Ve­ like Britanije i SSSR-a“ 90). Isto tako on je tvrdio, da Srpska zem ljo­ radnička stranka „nije imala nikakva udela ni u pripremanju ni u izvođenju čina od 27. marta 1941. Zastupnik šefa te stranke Miloš Tupanjanin vodio je neku zasebnu akciju, finansiranu od strane 86) 87) 88) 89) 90)

240

Na istom mestu, str. 154.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 139.

F. S. Deakin, Britanija i Jugoslavija 1941-1945. (na istom mestu, str. 438).

Na istom mestu, str. 44.

Simovićev Testamenat. . . , str. 12.

obaveštajne službe, ali nije imao nikakve veze sa izvršenjem ovoga čina"91).

Da je britanska obaveštanja služba u to vreme prosipala novac i po Beogradu i izvan njega teško da se može osporiti. Vladimir Pe­ trov tvrdi: „Od početka godine delilo je britansko poslanstvo znatne sume novaca među patriotskim Srbima, ponekada čak bez znanja generala Mirkovića. Izgleda da je celo vodstvo Srpske zemljoradničke stranke bilo stavljeno na britansku platnu listu. Iako su neki okretni balkanski političari jednostavno trpali novac u džepove, veze na ovaj način bile su dovoljno jake da podstaknu tri ministra Zemljoradnič­ ke i Samostalne demokratske stranke da 21. marta podnesu ostavke i na taj način demonstriraju rascep u vladi zbog odluke o pristu­ panju Paktu1'92).

Petrov dalje veli: „Van spora je da su Britanci držali neposrednu kontrolu nad akcijom zaverenika. V ojni i vazduhoplovni atašei, C l a r k e, M a c D o n a l d i Mapleback bili su u stalnom kontaktu sa generalom Mirkovićem i pukovnikom Mihailovićem.

Celokupna strategija bila je, verovatno, u rukama T h o m a s S. M a s t e r s o n a , jednog starog obaveštajnog oficira, starog petroleumskog producenta, koji se, u novembru 1940, pojavio u Britans­ kom poslanstvu pod oznakom „drugog sekretara", u stvari predstav­ nika „Special Operation Executive“ (SOE) lorda D a 11 o n a. Ova organizacija (ogranak Ministarstva za vođenje ekonomskog rata, ko­ je je Čerčil šaljivo nazivao „Ministarstvo za nedostojno vođenje rata“) bilo je kasnije izvanredno aktivno u upotrebi svih vrsta tajnih sredstava, uključujući i tajnu propagandu, podmićivanje, odvođenja i ubistva, da bi se oslabio neprijatelj; ona je igrala veliku ulogu i u organizovanju pokreta otpora i gerilskih odreda u zemljama koje su bile okupirane od Osovine, snabdevajući ih oružjem, municijom i operativnim rukovođenjem i usklađujući njihovu aktivnost sa potre­ bama britanskih oružanih snaga. Iako su tehnički detalji bili potpuno izrađeni od generala Mirkovića, političko rukovođen i vreme doga­ đaja bili su nesumnjivo određeni od C a m p b e l l a, M a s t e r s o n a i njihovih drugova"93).

General Borivoje-Bora Mirković bio je preko svoga prijatelja Zivka Krstića, koji je bio saradnik M a t b l e k a , u vezi sa britans­ kom obvestajnom službom94). I J a k o b B. H o p t n e r veli, da je T o m S. M a s t e r s o n bio postavljen kao privremeni sekretar bri­ tanskog poslanstva u Beogradu: „Jedna od njegovih dužnosti je bila da obrađuje antinemačke elemente i da ih organizuje u znatnu po­ litičku snagu za docniju upotrebu. Sad je to vreme bilo došlo. Kada 91) 92) 93) 84)

Na istom mestu, str. 15.

Vladimir Petrov, A Study in Diplomacy . . . , str. 176-177.

Na istom mestu, str. 177.

Nikola Milutinović, Vojni puč i 27. m a rt. . . , str. 22.

241

je Ekzekutiva za specijalne operacije saznala da će Jugoslavija pot­ pisati Trojni pakt, Dalton je dao signal svojim agentima u Beogradu „da upotrebe sva sredstva da dignu revoluciju". On je bio uveren u uspeh, jer kao što je objavio u svojoj knjizi, „sve je unapred bilo dobro priprem ljeno". Masterson i njegovi pomoćnici operisali su vrlo tiho među opozicionim političarima; tako tiho, u stvari, da je general Bora Mirković, čovek koji je vodio pobunu, tek docnije saznao kao izbeglica, da je engleska tajna služba ( I n t e l l i g e n c e S e r v i c e ) delila fondove sa ciljem da pomogne narodni ustanak. Šta više, oni su radili u jednoj situaciji već zreloj za nasilnu prom enu"95).

U vezi sa pozadinom pripremanja puča od 27. marta 1941. godine postavljeno je i diskutovano pitanje: da li je ovaj puč bio plaćen, koliko i od koga? Nikola N. Tomić je ukazivao na veliku aktivnost britanskih agenata u Beogradu u to vreme: „Oni su prosuli silni no­ vac na podmićivanje pučista, a uz to im obećavali vlast, karijeru i druge nagrade. Na osnovu tih obećanja Bora Mirković je docnije dobio penziju britanskog generala. Miloš Tupanjanin je primio od Britanskog intelidžens servisa 500.000 funti sterlinga, čime je pod­ mićivao i ostale pučiste"96). I Tomić ukazuje na Toma S. Mastersona kao na ličnost koja je sa pučistima održavala prisne veze: „On je održavao stalne veze i imao više sastanka s profesorom Radoj em Kneževićem, a u martu 1941. godine bili su jednom prilikom zajedno na večeri kod Sime Alkalaja, advokata britanskih firmi u Beogradu.

Tih dana Masterson se sastajao i razgovarao i sa Slobodanom Jovanovićem "97). Vladimir Petrov navodi, da je Miloš Tupanjanin, posle izvršenoga puča, pobegao za Carigrad sa 35.000 dolara britanskog novca98). Odakle bi Tupanjanin mogao imati taj novac ako ga nije bio dobio od nekoga? Dr Mirko Kostić je rekao: „Šta je na primer radio dr Miloš Tupanjanin sa od Englesa primljenim parama, to smo mi mogli da rekonstruišemo u Beogradu, ali to su njegovi potpuno privatni dugovi i kupovine"99).

Dr Mirko Košić je, prilično isrcpno, raspravljao ovo pitanje i objavio dve brušure o tome100). I Košić veli: „Pare su primili civili zaverenici, oni što behu veza između pučista i agenata Intelindžnes servisa"101). Na drugom mestu veli: „Razume se da time nije isklju­ čeno da su i pojedini oficiri mogli posredno, preko civila, primiti pare. No to nije ni od kakvog političkog značaja da li je neki pol kovnik Žika ili major Mika primio pare, koliko i od koga, posredno 95) 9C) 97) 9S) 99)

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 377-338.

Nikola N. Tomić, Pakt, puč i rat. Melburn, 1967, str. 79-80.

Na istom mestu, str. 79.

Vladimir Petrov, Na istom mestu, str. 180.

Mirko Košić, Da li je 27. mart 1941. plaćen, str. 11-12.

100) Mirko Košić, Da li je 27. mart 1941. plaćen i „Grobari Jugoslavije11.

101) Mirko Košić, Da li je 27. m a rt. . . , str. 12.

242

ili neposredno. Važno je da ni S e t o n W o t s o n ni D o n o v a n nisu demantovali njihove tobožnje izjave (da je ta „revolucija" pla­ ćena), a S. Wotson sam je skrenuo pažnju kakve mu se izjave pri­ pisuju, a od A. Pribićevića smo čuli kakvo je veleumno pismo uputio Donovanu u vezi s tim “ 102).

S e t o n W o t s o n je, navodno, rekao: „M i smo ulazak Jugo­ slavije u rat platili sa pola miliona funti pa ne dugujemo Srbima ništa"103). A Donovan, koji je imao dobre lične veze i sa generalom Simovićem, rekao je: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. jer smo mi tu revoluciju kupili"104) . . . Oko ovoga pitanja, a delom i povodom ovih izjava, vođena je diskusija između Adama Pribi­ ćevića i dr Mirka Košića. Obadvojica od njih bili su istaknuti ljudi sa velikim ugledom, ali su se sukobili po jednom pitanju, koje se teško može rasvetliti. I jedan i drugi, međutim, tvrde da su Britanci trošili pare u Jugoslaviji da bi podstakli, organizovali i pojačavali propagandu protiv sila Osovine, naročito Nemačke.

Ostaje činjenica, koju nijedan od polemičara ne osporava: da su Britanci davali pare i da je bilo ljudi koji su te pare primali. U svojoj polemici sa Košićem Pribićević je pisao: „Jasno je da je i kod nas bilo ljudi koji su primali novac i od Britanaca. Ja to dobro znam, jer je i k meni 1940. godine došao bio iz Zagreba, a ne iz susednoga Beograda, jedan hrvatski novinar i književnik, nudeći mi britansku materijalnu pomoć za akciju protivu Nemačke, koju sam ja odbio rekavši da ću i dalje braniti stvar demokratije, ali samo o svome trošku. Drugi su primali. Za neke od njih znao sam. A li nijedan od tih koje sam znao nije to radio za pare, već s uverenjem da se naš politički interes u tom času pokriva sa britanskim, kao što i jeste.

Zato nijedan od njih ne bi primio marke, lire ili rublje. Primali su za rad na zajedničkoj stvari, koji je vrlo opasan, zbog čega su neki i glavom platili, kad su za njihov rad doznali N em ci"105).

Pribićević je, na jednom mestu, rekao da bi bio za 27. mart samo onda „kad bih znao da neće dovesti do rata, kao oruđe da se dođe do jače vlade, koja bi davala jemstvo da se u popuštanju neće otići predaleko. Stajao sam između ljudi od 25. i 27. marta 1941. i zato držim da mogu govoriti objektivno"106). Na drugom mestu, u sklopu tretiranja iste problematike, za njega je ovaj 27. mart 1941. godine bio „srpska revolucija": „Srpska revolucija rodila je neprocenjivom korišću i za V. Britaniju i za ostali demokratski svet, odloživši Hitlerov napad na Sov. Uniju, odnosno izazvavši njegov slom "107). I Adam 102) 103) 104) 105) 106) 107)

Mirko Košić, Grobari Jugoslavije, str. 7-8.

Mirko Košić, Da li je 27. m a rt. . . , str. 7.

Navedeno. Na istom mestu, str. 11. „Glas kanadskih Srba" od 11. V. 1950. „Glas kanadskih Srba“ od 4. V. 1950. „Glas kanadskih Srba“ od 18. V. 1950.

243

Pribićević je prevideo, da je 27. mart 1941. izazvao ono što on nije želeo: i rat i strašnu tragediju srpskoga naroda.

Ima u ovoj problematici oko puča od 27. marta 1941. mnogo stranputica i moralnih iskliznuća. Ipak je nesumnjivo ovo: on niti je bio, niti je mogao biti, neka narodna, srpska, revolucija, jer niti je ponikao iz naroda, niti je ko ikada pitao narod šta o njemu misli.

Da su u pripremanju i izvođenju puča od 27. marta 1941. godine pare igrale važnu ulogu to se, činjenički, ne može osporiti. U polemici sa Radojem Kneževićem, kome ove stvari moraju biti dobro poznate, rečeno je u jednome nepotpisanom članku pod naslovom „Pitanja koja čekaju odgovor" i ovo: „Knežević se zaokolišno brani od izra­ žene sumnje sa nekih strana da su izvesnu ulogu u puču imale en­ gleske funte. Tu su sumnju izrazili i naši i stranci, koji su se bavili proučavanjem puča i karaktera njegovih izvršilaca. Mi nismo nikad potvrdili opravdanost ovih sumnji iako smo bili uveravani od nekih obaveštenih mesta da se zločinački posao, kao što je onaj od 27. marta, ne može izvršiti dok ne zvekne"108). Randolf Čerčil, sin Vinstona Čerčila, pisao je u ,,Daily Telegraph“ -u od 3. marta 1953. godine: „Di’žavni udar bio je organizovan od jedne desničarske patriotske grupe pro-savezničkih oficira i političkih vođa koji su bili obilato pomognuti od strane britanske tajne službe. Kralj Petar nije znao ništa o tome. Zaista, govor koji je bio dat da se pročita na radiju 27. marta bio je sastavljen bez njegovog znanja i od strane drugih"103).

7.

Među vođama puča od 27. marta 1941. godine izbio je spor oko toga k o je bio g l a v n i organizator i naredbodavac za izvršenje puča. General Dušan Simović prisvaja ovu ulogu za sebe i za svoje glavne pomagače označio je brigadnoga generala Borivoja Mirkovi­ ća, generalštabnog pukovnika Dragutina Savića i pešadijskog majo­ ra Zivana Kneževića. Simović označava sebe kao glavnog naredbo­ davca: „Pošto su Cvetković i Cincar-Marković stigli u Beograd 26. marta i pošto sam obavešten da će pripravnost trajati do ponoći 26/27. marta, 26. popodne doneo sam odluku: da se akcija preduzme još te noći, ako su završene potrebne pripreme. Stoga sam pozvao đenerala Boru Mirkovića i tražio obaveštenje o učinjenim pripre­ mama. Pošto mi je đeneral Mirković rekao, da su sve pripreme izvr­ šene, ja sam mu saopštio odluku: da se akcija izvrši u jedan čas posle pola noći 26/27. marta. Bilo je tačno 5 časova posle podne. Potom i°8) U „Dokumenti o Jugoslaviji", sveska 10, str. 31.

109) U „Dokumenti o Jugoslaviji", sveska 4, 1953, str. 15.

244

sam pozvao načelnika štaba, pukovnika Savića i izdao mu potrebna naređenja"110).

U svome ekspozeu pred Svetim arhijerejskim saborom SPC, održanom 28. marta 1941. godine, general Simović je rekao, da mu, kada je potpisan Pakt, „n ije ništa drugo preostalo nego da dam svoju saglasnost, da u podne 26. marta izdam naređenje za izvršenje pu­ ča . . . Pred veče sam svratio u Komandu vazduhoplovstva, gde sam izdao poslednja naređenja đeneralu Mirkoviću. Dao sam vezu pro­ fesora Radoja Kneževića, koji je imao da me zastupa u izvođenju puča, s tim da me lično, posle izvršenoga puča, obavesti da je puč uspeo"111). Prema kazivanju i generala Simovića i patrijarha Gav­ rila major Knežević je „izradio plan i raspored po kome treba izvr­ šiti vojni pu č"112). Simović kaže, da su po tome planu „zaposeđnuti svi važni državni objekti u prestonici" i da je, kada je sve bilo iz­ vršeno, major Knežević obavestio generala Mirkovića „da je puč uspeo"113). Prema patrijarhu Gavrilu Dožiću glavni idejni organiza­ tor puča bio je Radoje Knežević114).

Prema ovim kazivanjima general Borivoje-Bora Mirković kao da ni u organizovanju ni u pripremanju i izvođenju puča od 27. marta 1941. godine nije imao nikakvu ulogu. I u svome s a o p š t e n j u , koje je dao u Beogradu 27. marta 1956. godine, Simović je rekao: „M išljenje da je Bora Mirković bio vođa-lider cele akcaje, da je on doneo odluku za izvršenje akcije noću 26/27. marta i da je on izvr­ šio državni udar 27. marta 1941. — ne priznajem i smatram da je po­ grešno isticati njegovu ulogu iznad uloge u radu neposrednih iz vr­ šilaca čina od 27. m arta"115). Simović je, u ovome saopštenju, rekao da je pogrešno isticati Zivana Kneževića ,,i njegovog brata iznad ostalih, naročito iznad uloge pukovnika Stojana Zdravkovića"116).

Simovićevo tvrđenje osporio je general Borivoje Mirković u jed­ noj opširnoj izjavi, koju je objavio „ K l i c T r i g l a v a " (broj 28 od 22. X. 1962. godine). Simovićevo kazivanje Mirković naziva obmanom čoveka „pod dejstvom jedne razorne strašne bolesti, od koje je mnogo decenija patio"117). Mirković tvrdi: „Uopšte nikakve veze general Simović nije imao sa pripremama, odlukom i izvođenjem državnog udara od 27. marta. Čak šta više, kad sam mu saopštio odluku, da državni udar izvršim noću 26/27. marta 1941, general Simović je uz­ viknuo: „Ne pobogu, brate Boro, rano je, treba da pričekam o"113). no) ni) u 2) i13) u 4) us) u 6) 117) u 8)

Simovićev Testamenat, str. 14.

Memoari patrijarha srpskog Gavrila . . str. 421.

Na istom mestu, str. 360.

Na istom mestu, str. 421.

Na istom mestu, str. 352.

Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 423-424.

Na istom mestu, str. 424.

Na istom mestu, str. 425.

Na istom mestu, str. 425-426.

245

Kada Mirković nije hteo da popusti, Simović je „pristao, zagrlio me i izljubio, zaplakao i kroz suze progovorio: „Pa neka vas Bog čuva, i ako padnete u ruke neprijatelju, ja ču vas na sudu braniti“119).

Vest o izvršenju puča, kao što je već pomenuto, doneo je genera­ lu Simoviću Radoje Knežević sa kapetanom Ristićem. Mirković je naveo i jedno pismo pukovnika Savića u kome se ističe, da je Mirko­ vić ,,u svojstvu najstarijega oficira komandovao celokupnom akci­ jom vazduhoplovnih i ostalih jedinica vojske, koje su uzele učešća u vojnoj akciji, narodne revolucije istrorijskog 27. marta 1941.“ 120).

Kada je, juna 1941., Mirković bolestan ležao u Aleksandriji posetio ga je Simović na svome putu za London i žalio mu se: „Čoveče, gde mi natovari ovu nesreću na glavu! Šta mi je ovo trebalo! Svi u vladi i oko kralja obaraju me. Puni mržnje i sve čine da me klevetama podriju i bace sa položaja. Ja ne mogu više ovo da podnesem. Šta da radim ?"121). U januaru 1942. godine, veli Mirković, Simović ga je hitno pozvao da dođe u London. Rekao mu je: „ . . . Svi su protiv mene! Niti me ko sluša, niti me ko poštuje. Hitno dolazi"122). I Slo­ bodan Jovanović ističe, da je položaj Simovića bio vrlo težak: „N je­ govom razlazu sa političarima doprinela je još i ova okolnost. On je sebe smatrao isključivo kao junaka 27. marta. Političari su gledali u njemu još i odgovornika za naš neočekivano brzi vojnički slom.

Njegova vrednost u njihovim očima nije bila više onako velika kao na dan 27. marta, — i kako uopšte civili nerado trpe nadmoćnost v oj­ ničkih vođa, to su i politički ljudi u Simovićevoj vladi po svoj prilici jedva dočekali priliku da raskinu s jednim vojnikom čija je zvezda stala da se gasi"123).

Prema obaveštenjima koja je imao, Čerčil je oglasio Borivoja Mirkovića za vođu predviđene pobune124), Ilija Jukić, koji je i o ovo­ me mogao biti obavešten, veli: „Glavne kolovođe su bili: general Bora M irković,. . . i profesor Knežević. Veza izmeju njih bio je brat profesora Kneževića, major Zivan Knežević . .. Mirković je ponudio Simoviću šefovstvo puča i on ga je prim io"125). Jukić, dalje, navodi da mu je Mirković lično pričao ,,i javno iznosio da je Simović otklonio odgovornost za puč, kad ga je u pet po podne 26. marta posjetio i iz­ javio mu da će biti izvršen slijedeće noći. Postoji o tome i njegova javna izjava, tiskana 27. marta 1948. u broju 84 engleskog izdanja „Seljačke Jugoslavije, koji je izdavao u Londonu dr Miloš Sekui!9) Na istom mestu, str. 426.

120) Na istom mestu, str. 427.

121) Na istom mestu, str. 427-428.

122) Na istom mestu, str. 428.

123) Slobodan Jovanović, Zapisi o problemima i ljudima, 1941-1944, Lon­ don 1976, str. 23.

124) Vinston čerčil, Drugi svetski rat, tom III: Velika alijansa, str. 147-148.

125) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 139.

246

lić“ 126). I F. A. V o i g t veli, da je organizator puča bio general Mir­ ković i da ga je izveo sam sa grupom oficira127). To isto misli i A 1 e x N. D r a g n i c h . A D a v i d M a r t i n ističe, da je general Mirković bio vodeći duh zavere128).

Nije samo ovo, obračunavanje o tome ko je organizovao i izveo puč od 27. marta 1941. godine, ni jedina ni glavna sporna stvar u vezi ovoga čina. I pučisti i njihovi domaći i strani prijatelji veličaju ovaj događaj i nazivaju ga onim što on nije bio. Jedni ga nazivaju „srps­ kom revolucijom ", drugi „ustankom Srba“ , treći ga zovu „pobunom " — u svim slučajevima pripisuju mu masovni karakter, koji on niti je imao niti mogao imati, jer je o njemu znala, pripremala ga i izvela mala grupa zaverenika. Ona šaka političkih prvaka, sa malim izuze­ cima, dovedena je bila i stavljena pred svršen čin, kada je puč već bio izvršen. Kada se Simović žalio generalu Mirkoviću na teškoće koje ima sa političarima, Mirković mu je rekao: „Pa, gospodine Predsedniče, zar ste vi toliko slabi, da dopustite da se ljudi, koje ste sa ulice skupili i uvukli u vladu igraju s Vama? . . . Kad ste već dotle doterali, rasturite sve i odmah obrazujte jedan Ratni kobinet od pet do šest vernih oficira i činovnika van partija". Pri prvim poteško­ ćama pala je sa dva pučistička vođa demokratska obrazina. Kada je bio prinuđen da kralju podnese ostavku, jer su svi ministri odbili da rade sa njim, Simović je, 11. januara 1942. godine, pisao Kralju i podozrevao ministre da su protiv 27. marta: „Protiv čina 27. marta, koji je našem narodu i zemlji spasao čast i budućnost, a Vašem Ve­ ličanstvu presto i možda život, a koji predstavlja naš najveći moralni kapital pred saveznicima, pred našim narodom i pred celim sve­ tom "129).

Pučisti su opevavali sami sebe i zasipali narod i javnost bujicama fraza o patriotizmu, „časti srpskog naroda", „opredeljenju za carstvo nebesko", a u neizvesnosti kako će cela ova stvar ispasti vodeći od njih bili su nabavili engleske pasoše i bili snabdeveni engleskim nov­ cem. Dr Mirko Košić, koga su pozivali i nudili mu da im se priključi, a koji je to odbio, slika raspoloženje i nacionalni defetizam tih ljudi i navodi pisanje „Glasa kanadskih Srba" od 23. marta 1950. godine, prema kome je „većina oficira Konjičke brigade Kraljeve garde ima­ la engleske pasoše za odlazak u Grčku". Košić dodaje: „Očigledno je da su ta gospoda potpuno nesvesna da to nije bio samo akt povrede neutralnosti prema Nemačkoj nego i pripremanje bekstva sa vojne dužnosti u doba ratne opasnosti, a u krajnjoj liniji i gotovost da se bore i protiv svoje nacionalne otadžbine ako bi ova razvojem među­ narodne političke situacije dospela u sukob sa Velikom Britanijom.

126) Na istom mestu.

127) f . A. Voigt, Pax Britanica, London 1949, str. 223.

128) David Martin, Ally Betrayed . . . , str. 13, 14.

129) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 428.

247

A da je prisvajanje našeg materijala (motorizovane jedinice i „upo­ trebom sile“ „prebacimo u Grčku") još i pronevera, to je u tom okvi-1 ru tek bagatela. Naši oficiri pučisti bili su nacionalno-osećajno determinisani a ne dužnostima službe svojoj državi"130). Šta je u tome puču od 27. marta 1941. godine bilo nacionalnorevolucionarno? Nacionalne revolucije, kada se događaju, ne temelje se, niti se mogu temeljiti, na lažima i falsifikatima, a vodeći izvršioci puča od 27. marta 1941. godine služili su se obilno i jednim i dru­ gim. Neistina, i to veoma teška, bila je tvrđenje da je kralj Petar II. stupio na presto; on je, međutim, p r i n u d o m postav­ l j e n n a p r e s t o . Neistina je bila i to da je kralj Petar II. znao za pripremanje puča i da ga je odobrio; drugim rečima da je puč izvršen da bi kralj Petar II, još maloletan, došao na presto, koji mu nije niko ugrožavao i za žurbu nije bilo nikakve potrebe. Neistina je, veoma jasno dokazana, da je kralj Petar II. sastavio i na radiju Beograd pročitao „svoju" proklamaciju. Za puč je pre doznao kra­ ljev momak Radenko nego sam kralj. Ima još dosta ovakvih neisti­ na, koje su pučisti pokušavali da i narodu i javnosti prikažu kao istine.

Neistina je, isto tako, da je srpski narod bio oduševljen pučem od 27. marta 1941. godine kao t a k v i m . Narod su to znamo svi mi koji smo to neposredno doživeli, obradovala dva momenta, koje je saznao toga dana: vest, da je Kralj, koji je bio voljen od naroda, stu­ pio na presto, i vest da je oborena vlada Cvetković-Maček, koju narod nije voleo, a koju je angloamerička propaganda prikazivala crnjom nego što je bila. Narod je manifestovao slobodi koju je očekivao i Kra­ lju koga je voleo. „A li malo ko bi od narodnih manifestanata na pi­ tanje: hoćeš li rat, odgovorio sa „bolje rat nego pakt", a na „bolje grob nego rob" čuli bi iz naroda „robom ikad, grobom nikad". Režiseri puča bili su se postarali za to da narodu domašaj i posledice Pakta nije ni mogao biti objašnjen"131).

Puč od 27. marta 1941. godine nije mogao biti izvršen u i m e n a r o d a , jer narod niti je ko pitao niti je narod imao mogućno­ sti da se o tome izjasni. Predstavnici srpskih, tada opozicionih, po­ litičkih partija koje su bile konzervirane, nisu mogli za sebe tvrditi da, i u toj situaciji, mogu govoriti i u ime naroda; političari sa srpske strane, koji su bili uz vladu, nisu mogli biti za puč; predstavnici Hr­ vata i Slovenaca i Muslimana, koji su bili uz vladu, bili su za pristu­ panje Jugoslavije Trojnom paktu. Prema tome: kada su vođe pučista tvrdile da se radi o izvršenju volje naroda i o nekom „narodnom ustanku" ili „srpskoj revoluciji", svesno su falsifikovali stvarnost kakva je bila i govorili neistinu.

130) Mirko Košić, Je li 27. mart 1 9 4 1 ..., str. 28.

131) Na istom mestu, str. 33.

248

Razumljivo je, s druge strane, da su stranci i neki naši ljudi, koji su radili po njihovim uputstvima, glorifikovali puč od 27. marta 1941. godine i pripisivali mu ono što on nije bio. Za angloameričku propagandu puč od 27. marta 1941. godine bio je dobro došao: Velika Britanija bila je u teškoj vojničkoj situaciji, Amerika i Sovjetski Savez nisu se još nalazili u ratu sa Nemačkom, koja je tada suvereno gospodarila Evropom. Čerčilovi napori da se stvori jedan front na Balkanu bili su propali. U takvoj situaciji jedan oficirski revolt u Jugoslaviji predstavljao je za angloameričku propagandu ne samo egzotiku svoje vrste, nego je pružao i izvesne nade u vojničku pomoć Jugoslavije. Iako ni Velika Britanija ni Amerika nisu, u tome momentu, mogle, bilo vojnički bilo privredno, pomoći Jugoslaviji, bilo im je mnogo stalo do toga da se stvori jedan novi front, koji će bar privremeno zaposliti deo nemačkih snaga.

Konstantin Fotić, koji je tada predstavljao Jugoslaviju u Vašingtonu, morao je znati kolika je i vojnička i politička nespremnost Jugoslavije za rat pa je ipak bio poslušan provodnik Ruzveltovih ide­ ja i težnji, koje su išle za tim, da se odnosi između Jugoslavije i Ne­ mačke što više pogoršaju. I Fotić je oduševljeno pozdravio puč od 27. marta 1941. godine i nazvao ga, sedeći u Vašingtonu, „narodnim ustankom11. On je pisao: „To nije bio vojnički puč i pored toga što ga je izvršila jedna grupa oficira. To je bio nacionalni ustanak u ko­ me su organizatori radili samo u skladu sa neodoljivim težnjama Srba, najjačega elementa u Jugoslaviji11132). Oficire, koji su izvr­ šili puč od 27. marta, naziva H u g h S e t o n W a t s o n , sin SetonaWatsona, starijega, „duhovnim naslednicima velikog zaverenika Apisa-Dimitrijevića11133). I Hugh Seton-Watson veli da je puč izršen sa Srbima svojstvenim romantičarskim fanatizm om .. . Tako da su Srbi uzeli svoj veliki poraz na Kosovu za simbol svoje nacionalne časti i učinili predmetom svoga epskog pesništva11134).

J o s e p h S. R o u c e k , inače razborit čovek, ističe da je posle 25. marta 1941. godine „neposredno došla narodna revolucija11, ali ističe, da je „kralj Petar bio samo sim bol"135); F. A. V o i g t, sasvim neverno, prikazuje sadržinu Trojnoga pakta i veli da je sadržavao sve ono čega nije bilo u njemu. On pominje bežanje trojice generalštabnih oficira u Grčku da služe u grčkoj vojsci, kao i aktivnost pa­ trijarha Gavrila i Srpske zemljoradničke stranke protiv potpisivanja Pakta; po njemu 50 jugoslovenskih oficira u Skoplju izdali su jedan 132) Constantin Fotitch, The W a r w e l o s t . . . , str. 75.

1 33) Hugh Seton -W aston , Osteuropa zw ischen den K riegen 1918-1941, str.

467-468.

1 34) Na istom mestu, str. 467-468.

135) Joseph S. Roucek, Na istom mestu, str. 107.

249

letak u kome su pozivali narod na pobunu138). I B e r n a r d N e w s m a n, koji je proputovao Jugoslaviju, ponavlja o Trojnom Paktu ono što je govorio F. A. Voigt i kaže, da je to „bila narodna pobuna, koju su predvodili srpski deo oficira iz vojske i Patrijarh"317). I A 1 e x N. D r a g n i c h , Amerikanac srpskoga porekla, inače solidan na­ učnik, naziva puč od 27. marta 1941. godine revolucijom 138). I za F i t z r o y M a c l e a n a radilo se o „spontanom narodnom ustan­ ku "139). Nekoliko godina kasnije pisao je Fitzroy Maclean: „Narodna reakcija bila je neposredna i upadjivo snažna. Čim se doznalo šta se dogodilo došlo je do snažnih demonstracija u Beogradu i svuda"140).

136) F. A . Voigt, Pax Britanica, London 1949, str. 222-223.

137) Bernard Newman, Titos Yugoslavia, London, 1952, str. 53-54.

138) Alex N. Dragnich, Titos primised Land Yugoslavia, New Gersy, 1954, str. 17.

138) Fitzhoy Maclean, Eastern Aporoachies . . . , str. 292.

140) Fitroy Maclean, Disputed Barricade. The Life and time od Josif BrozTito, Marshal of Yugoslavia, London 1957, str. 116.

250

OBRAZOVANJE VLADE, RAT I BEŽANJE IZ ZEMLJE

Ima dokaza da se general Simović trudio da svojoj vladi da što širu političku bazu i da se nije hteo ograničiti samo na političare iz Udružene opozicije. U svojim Memoarima kazuje patrijarh Gavrilo da je Simović tražio odobrenje za sastanak sa vladikama Irinej em Đorđevićem i Nikolajem Velimirovićem: „Zeleo je da preko episko­ pa Nikolaja dođe u vezu sa Dimitrijem Ljotićem, da bi mu preneo njegovo mišljenje u pogledu nastale političke krize i kako on gleda na razvoj iste"1). Ovo je potvrdio i sam Simović u svome govoru pred Svetim arhijerejskim saborom SPC, održanom 28. marta 1941. godine. „Ja sam želeo, rekao je Simović, da u m oju vladu uđu svi srpski pravi predstavnici političkog i javnog života. S druge strane, želeo sam da konsultujem ljude iz raznih političkih pravaca. Zato sam molio njigovo preosveštenstvo dr Nikolaja da u m oje ime razgovara sa Dimitrijem Ljotićem, kako on gleda na situaciju Namesništva i kraljevske vlade. Dobio sam odgovor preko njegovog preosveštenstva dr Nikolaja, da je sadašnja vlada simbol rasula (vlada CvetkovićMaček) i da treba da je zamene pošteni ljudi, u koje narod ima poverenja. Ljotić sam bio je u kućnom zatvoru zbog svog stava pre­ ma knezu Pavlu i njegovoj vladi. Juče u jutru došao je predstavnik Ljotićevog pokreta Zbor, pukovnik Masalović, i u ime Organizacije čestitao stupanje na presto Nj. V. Kralja. On je bio penzionisan, a juče je došao u vojničkoj uniformi i odmah je bio reaktiviran i po­ stavljen u Gardu Nj. V. K ralja1'2).

Dimitrije Ljotić je, zna se, imao ponudu za ulazak u ovu vladu i sa druge strane, ali je odbio. I Mirko Košić je odbio da uđe u ovu vladu. Košić je, i pre puča, bio u dobrim ličnim vezama sa genera­ lom Simovićem; sada je trebao da uđe u vladu kao predstavnik V o j­ vodine, a Marko Daković kao predstavnik Crne Gore. Košić veli da je izjutra, 27. marta, oko šest sati, bio na konferenciji političara sa generalom Simovićem i Bogoljubom Ilićem radi obrazovanja vlade.

1) Memoari patrijarha srpskog Gavrila . . . , str. 368.

2) Na istom mestu, str. 425-426.

251

Ova je vlada, na svoj način, bila koaliciona vlada: Predsednik vlade je bio general Simović, potpredsednici dr Vladko Maček i Slobodan Jovanović, od Radikala je bio Miša Trifunović, od Demokratske stranke Milan Grol i Boža Marković, od Srpske zemljoradničke stran­ ke dr Branko Čubrinović; od JNS Petar Zivković i Bogoljub Jevtić; od HSS dr Juraj Sutej i dr Juraj Krnjević, od Slovenaca Kulovec i dr Miho Krek; od Muslimana dr Džafer Kulenović; Crnu Goru je predstavljao Marko Daković; ministar Dvora Radoje Knežević.

Mirko Košić svedoči, da podela resora nije mogla biti izvršena lako. Kada je bilo reči o tome k o će biti ministar spoljnih poslova Košić je rekao: „ . . . To zavisi kakvu će politiku imati da vodi taj mi­ nistar, tj. da li hoćemo rat ili m ir"3). Dr Miloš Tupanjanin je predlo­ žio dr Milana Gavrilovića, koji je tada bio jugoslovenski poslanik u Moskvi: ,,I tako je došlo do izjašnjavanja ko je za rat ko za mir. Cg. Grol i M. Trifunović rekoše ,,mir“ ; Petar Zivković je podviknuo: kakav rat? Ni pomisliti na to! General Simović (tim redom se izjaš­ njavahu): . . . „Pa mir — ako se može! Na to lupi pesnicom o sto dr Miloš Tupanjanin (za koga smo mnogi znali da je glavni agent Intelidžens servisa među Srbima) i onako razbarušen kao što beše (on je jedini bio u spavaćici, kao tobože nije slutio šta se te noći odigra­ valo), viknu: „Kakav mir? Ovo je nacionalna revolucija i posle nje dolazi nacionalni rat“ . Tu je prvi put pala reč „revolucija", kada su na ulicama bili još samo tenkovi i vojska"4).

Dr Srđan Budisavljević i dr Čubrilović nisu se izjašnjavali. „Ja sam, veli Košić, konstatovao da je većina za mir i onda rekao (zna­ jući da time sebi zatvaram ulazak u vladu): „Ako želite da vam Nemci veruju da ste za mir, onda zadržite kao ministra spoljnih poslova Cincar-Markovića — bar dok ne prođe prvi šok"5). Ovaj Košićev predlog bio je odbijen i za ministra spoljnih poslova došao je dr M omčilo Ninčić koga je predložio Milan Grol. „Konačno je Ninčić izabran uglavnom zato što je poznavao Musolinija pa su učesnici na tom noćnom vijećanju mislili da će novi režim moći preko njega uspostaviti neki dodir s Musolinijem i tim spriječiti rat s Hitlerom6).

Dok Slovenci nisu postavljali nikakve uslove za ulazak u vladu to nije bio slučaj sa Hrvatima. Maček je hteo prethodno osigurati da nova vlada u potpunosti prizna njegov sporazum sa Cvetkovićem.

Zatim, da se nađe način za sporazum sa Nemcima, a to znači da se izbegne rat. U svome Testamentu Simović netačno prikazuje Mačekovo držanje posle puča. On veli: „Za ulazak u vladu dr Maček nije postavio nikakve uslove, samo je u cilju obaveštavanja o situaciji u Beogradu i položaju ministara Hrvata uputio 27. marta po podne 3) Dr Mirko Košić, Je li 27. mart bio plaćen?..., str. 1*6.

4) Na istom mestu, str. 16-17.

5) Na istom mestu, str. 17.

6) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 141.

252

dr Ivana Šubašića, bana Banovine Hrvatske, a 29. marta Avgusta Košutića. Na osnovu dobijenih obaveštenja dr Maček je došao u Be­ ograd, odmah položio zakletvu, primio dužnost i učestvovao u radu vlade. Držanje drugih predstavnika HSS bilo je korektno"7).

Stvari su, međutim, izgledale sasvim drukčije. U svome prvome razgovoru sa Simovićem, vođenom izjutra 27. marta oko 9 časova, Maček je rekao, „da će o svemu tom još razmisliti ali da ga mora odmah upozoriti da neće moći biti nikakve suradnje između njih dva, ako se ne bi s knezom Pavlom i njegovom obitelji uljudno postupalo sve dok ne pređe u G rčku"8). Koliko je Mačeku bilo stalo do toga da ne dođe do rata vidi se i po tome što je on, preko bana Subašića, na­ ložio Iliji Jukiću, da odmah uspostavi vezu sa fon Herenom i da ga obavijesti da će dr Maček preduzeti sve da nova vlada prizna nedav­ no utanačen je sa Nemačkom i da ga zamoli da uznastoji umiriti Berlin zbog nastale prom jene u Beogradu. Imao sam, međutim, i sli­ čan nalog od svoga novoga šefa, dr Ninčića, još od prvoga sastanka sa njim oko 9 sati ujutru tog istog dana"9).

Ninčić je, u tome momentu, mislio da se Pakt može priznati „uz uvjete da dobijemo mjesto Soluna izlaz preko Val one, jer će Solun trebati Nijemcima za ratne operacije pa je bolje držati se dalje od njega"10). Dr Valter Gruber, dopisnik nemačke novinske agencije iz Beograda, imao je dobre veze i sa fon Herenom i u Berlinu. „On se, veli Jukić, stvorio u mome kabinetu oko 11 sati. Saopštio sam mu Ninčićev predlog. On mi je obećao da će odmah o njemu izvijestiti fon Herena i dr Paula Šmita, šefa novinskog odelenja nemačkog Mi­ nistarstva spoljnih poslova s molbom da ga priopći odmah Ribentropu"11).

I general Simović je, sa svoje strane, tražio kontakt sa fon He­ renom. Mirko Košić piše: „Ja sam posle dva dana, po želji generala Simovića, razgovarao sa nemačkim poslanikom fon Herenom (koji je stvarno bio gospodin čovek) koji mi je bez zavijanja izrazio svoju „krajnju zabrinutost" i rekao doslovno: „Dobro, sve ako ova vlada ostane pri Paktu, kao što izjavljuje, ko nama garantuje da je kroz šest nedelja neće oboriti neki drugi general, recimo neki N edić"12).

Za Ninčićevo držanje prema Paktu veli i patrijarh Gavrilo Do­ žić, da je on „vešto vrdao ne izjavljujući tačno i potvrdno da Jugo­ slavija priznaje obaveze koje su Paktom predviđene. Celo njegovo držanje bilo je neodređeno sa namerom da se što više zadobije vre­ mena, kako bi se mogla sprovesti mobilizacija naše vojsk e"13). Da 7) Sim ovićev Testam ent. . . , str. 15.

8) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 141.

9) Na istom mestu. i°) Na istom mestu.

11) Na istom mestu.

12) Mirko Košić, Je li 27. m a rt. . . , str. 17.

13) Memoari patrijarha srpskog G a v rila . . . , str. 437.

253

bi, po želji Ninčića, intervenisao kod Hitlera u Berlinu, Musolini je tražio da Simović dođe u Rim, ali ovaj to nije prihvatio. I patrijarh Gavrilo tvrdi da je Maček, odmah po dolasku u Beograd, 4. aprila 1941. godine, „želeo da se po svaku cenu nađe jedno rešenje, kako bi se izbegao rat sa Osovinom. A to je moglo da bude samo ako se da jedna zvanična deklaracija od strane kraljevske vlade Simovića, da će ona da primi obaveze iz Pakta potpisanog u Beču 25. marta“ 14).

2.

Za kratko vreme dok je bila u zemlji, od 27. marta do 15. aprila (toga dana Simović je iz Nikšića odleteo za Grčku), Simovićeva vlada je, formalno, bila na čelu zemlje. Glavno pitanje kojim se bavila od 27. marta do 6. aprila 1941. godine, bilo je pitanje priznanja važnosti Trojnog pakta sa čime je, u organskoj vezi, stajalo i pitanje rata ili mira. Kada su se našli na vlasti pučisti su se neposredno suočili sa stvarnošću, a ona je i za njih bila isto tako teška kao i za vladu koju su zbacili sa vlasti. Zbacivanjem vlade Cvetković-Maček i proterivanjem kneza Pavla iz zemlje nije se popravio ni strategijski ni v o j­ nički položaj Jugoslavije. On se, naprotiv, novonastalom situacijom, samo pogoršao; krizu, koja se mogla izbeći, učinili su neposredno akutnom.

Izvođenje puča od 27. marta 1941. godine pravdali su nacional­ nom potrebom da Pakt bude oboren kada se već nije moglo sprečiti njegovo potpisivanje. Sada ih je, međutim, stvarnost prinudila da i u primanju Pakta i u njegovom punom izvršenju gledaju jedinu mogućnost i spasavanja svoje vlasti i, eventualnog, otklanjana rata od zemlje. „Pošto je izvršen udar, pučistička se grupa našla, kao vlada, pred istim onim problemima zbog kojih je izvršila prevrat: kako da sačuva nezavisnost države kad je bezizgledan otpor osovin­ skim silama, i kako da očuva unutrašnje jedinstvo države, ponovo ugroženo zbacivanjem Cvetković-Mačekove vlade narodnog spora­ zuma. Ninčić je uvjeravao njemačkog poslanika da će nova vlada nastaviti politiku suradnje sa silama Osovine i naročito sa Nemač­ kom, a problem unutrašnjeg jedinstva postavio se i za Simovićevu vladu kao pitanje sporazuma sa Mačekovim vodstvom HSS“ 15).

Momčilo Ninčić je trezveno mislio kada se trudio da uveri Nemce u to da će nova vlada primiti i ispunjavati Pakt. On je, svedoči Ilija Jukić, koji je tih dana bio u centru događaja, predao dokumenta o Paktu Slobodanu Jovanoviću i tražio od njega da ih prouči sa ustav­ 14) Na istom mestu, str. 438.

15) Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija. Dvije rasprave. Zagreb 1963, str. 49.

254

no-pravne tačke gledišta. „On je dao svoje m išljenje o tim dokumen­ tima sutra dan u pismu, upućenom Ninčiću. On mu je rekao u tom pismu da su dokumenti o našem pristupu Trojnom paktu potpuno valjani sa ustavnog gledišta, da su već na snazi, jer predstavljaju politički ugovor pa zbog toga ne iziskuju ratifikaciju i da se mogu staviti izvan Krijeteta (važnosti) samo, ako ih nova vlada formalno otkaže. To novoj vladi nije bilo, međutim, ni na kraj pameti, jer je već sutradan počelo otriježnjenje nakon opojenosti prethodnoga dana“ 16).

General Simović, međutim, i dalje je davao suprotne izjave, bo­ jao se rata, ali nije zna, ni umeo, da ga onemogući. Kada ga je kralj Petar II. pitao „za prirodu unutrašnje i spoljne politike nove vlade,,, Simović mu je rekao: „Što se spoljne politike tiče on je razgovarao sa Herenom i uverio ga da će se nastaviti Cvetkovićeva politika pre­ ma Nemačkoj; promena vlade nije učinjena protiv Nemačke, i novo vodstvo će zadržati politiku neutralnosti1117). Fon Heren je otišao Simoviću posle razgovora koje je imao sa Jukićem 28. marta 1941. od 4 do 5 sati po podne. Pre podne je, posle blagodarenja u Sabor­ noj crkvi, bio napadnut i on i još dvojica članova njegove misije.

Po naređenju Ninčića Jukić je otišao kod fon Herena, da mu se, u ime vlade, izvini zbog incidenta pred Sabornom crkvom. Bio je kod njega od 6,30 do 7 časova: „Kad je primio izvinjenje u ime vlade, reče mi da će tek sad izvijestiti Berlin o jučerašnjim nemilim inci­ dentima zajedno sa izvinjenjem naše vlade1118).

Prema Jukićevim shvatanjima for Heren se zalagao da ne dođe do rata. Kada je opozvan iz Beograda fon Heren je prisustvovao u Berlinu nekoj sednici Ratnog vijeća koje je tražilo njegovo mišlje­ nje o planu užasnog bombardovanja Beograda. On je bio uložio svu snagu svoje reči tosti da odvrati nadležne vojne krugove od toga ne­ čovječnog plana ali nije uspio; kad je izašao s toga vijećanja, plakao je na sav glas. To mu služi samo na čast“ 19) . . . Fon Heren je, 28. marta 1941. godine obavestio fon Ribentropa da je bio kod Simovića i da ga je Simović uveravao da „puč ima samo unutrašnje političke uzroke11i da je on, Simović, uvek bio prijatelj Nemaca20).

U pismenom izveštaju koji je fon Heren, 3. aprila 1941. godine, podneo u Berlinu, ističe se, da je za puč bilo svega 29. „zavjerenika — većinom mlađih avijatičarskih oficira: Motiv za to pored običnog pustolovi ja bio je žestoka odvratnost; protiv „stranca11 princa Pavla i „Ciganina11 Cvetkovića za koje fanatizirane srpske patriote smat­ raju da su u Beču izdali. Neprijateljska propaganda proširila je, da 16) 17) 18) 19) 20)

Ilija Jukić, Na istom m estu, str. 142.

Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 369.

Ilija Jukić, Na istom m estu, str. 142.

Na istom mestu.

Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela Jugoslavije, str. 40, beleška 58a.

255

su u Beču potpisane tajne klauzule, kojim a se Jugoslavija morala poniziti pred Njemačkom". Fon Heren je javljao i to, da je u Beo­ gradu nastupilo otrežnjenje: „Spremni su za borbu, ali se osjeća besmislenost te borbe, jer široke mase mrze Italiju, a ne Nemačku.

Pod ovim okolnostima kaznena akcija (jede Strafaktion) protiv Be­ ograda također i u prijateljski naklonjenim krugovima Jugoslavije ne bi bila shvaćena i osjetila bi se kao nepravda. Sve prednosti da­ nas izrazito proti vratnog raspoloženja u krugovima srpskog seljaš­ tva i građanstva mogle bi se pretvoriti u fanatičnu volju za odbranom čiji osećaj smo u svjetskom ratu upoznali. Isto i na hrvatskoj stra­ ni, čiji osećaj zajedničke pripadnosti sa Srbima usprkos žestokih su­ koba ne treba podcjenjivati, neopravdan i brutalan postupak mogao bi politički na vrlo nepoželjan način uticati. Ako bi kod toga pretr­ pjeli štetu još i hrvatski ministri ili sam vođa Hrvata dr Maček, tada se ne bi mogle sagledati posljedice za držanje Hrvata. Najširi krugovi u Jugoslaviji uviđaju da je Njemačka prinuđena potpuno razjasniti položaj u Jugoslaviji. A li isto tako postoji uvjerenje, da se Njemačka kod provođenja njene borbe ne treba zavesti impulsima, nego jedino prinuđenim vojničkim nužnostima"21).

Momčilo Ninčić je, 30. marta 1941. godine, predao nemačkom i italijanskom poslaniku izjavu nove vlade, da će ona poštovati pris­ tup Trojnom paktu. Toga dana uveče fon Heren je napustio Beograd.

Ninčić se, preko italijanskog poslanika, trudio da privuče Musolinija da bi ovaj delovao na Hitlera u korist mira. Bilo je ponuđeno da Slobodan Jovanović ode u Berlin, a Ninčić u Rim, ali od toga nije bilo ništa. Ninčić je, u svojstvu ministra spoljnih poslova, 3. aprila 1941. godine, obavestio sve jugoslovenske diplomatske predstavnike na strani, da „kraljevska vlada ostaje pri postojanju zaključenih među­ narodnih obaveza, pa prema tome i protokolu u Beču od 25. marta ove godine, da je njena glavna briga održavanje politike dobrih i pri­ jateljskih odnosa sa Nemačkom i Italijom i da će nastojati najodluč­ nije da ne bude umešana u današnji sukob. Imajući u vidu očuvanje svih jugoslovenskih bitnih državnih interesa, kraljevska vlada će se naročito interesovati za način primene Bečkog protokola"22).

(Prema Velimiru Terziću, tekst ove Ninčićeve note je glasio: „Prvo pitanje koje se pojavilo pred kraljevskom vladom posle promene režima od 27. marta ove godine, bilo je pitanje odnosa sa Ne­ mačkom i Italijom, kao i gledanje na Trojni pakt. S tim u vezi, saopštio sam ovdašnjem nemačkom i italijanskom poslaniku da kra­ ljevska vlada ostaje verna poštovanju zaključenih međunarodnih obaveza, pa prema tome i protokolu u Beču od 25. marta ove godine, da je njena glavna briga održavanje dobrih i prijateljskih odnosa sa 21) Na istom mestu, str. 41.

22) Nikola Milutinović, Vojni puč i 27. m a r t ..., str. 137. Sravni: Velimir Terzić, Jugoslavija u Aprilskom ratu 1941, str. 144.

256

Nemačkom i Italijom i da će nastojati najodlučnije da ne bude umešana u današnji sukob. Imajući u vidu očuvanje svih jugoslovenskih bitnih državnih interesa, Kraljevska vlada će se naročito interesovati za način primene Bečkog protokola11).

Prema ovome Trojni pakt, zbog koga je, navodno, bio izvršen puč od 27. marta 1941. godine, bio je primljen od Simovićeve vlade.

Konstantin Fotić piše: „3. aprila bio sam obavešten jednim telegra­ mom Ministarstva spoljnih poslova da je nova vlada prihvatila pred­ log italijanske vlade pod uslovom da ispunjenje Trojnog pakta neće ni u kome slučaju ugrožavati nezavisnost i životne interese Jugo­ slavije. Akcija Musolinijeva ostala je bez rezultata. Hitler je napao Jugoslaviju 6. aprila, na dan određen za putovanje Jovanovića u Rim“ 23).

I Ninčić i Simović su se trudili da se uspostavi kontakt i sa Ber­ linom i sa Rimom. Simović je, 1. aprila, dok je se još u Beogradu bavio britanski general Džon Dil, „vodio razgovore sa vođom Folksdojčera Brikerom i Mozerom. On im je tom prilikom izjavio da će učiniti sve da spreči rat sa Nemačkom i suzbije uticaj Engleza i Sje­ dinjenih država i izrazio želju da stupi u razgovore sa vladom Raj­ ha. On je tražio da se sastane sa vođom nemačke manjine u Jugosla­ viji, dr Jankom, i sa poslanikom Hamom, kako bi ovi saopštili nje­ govu izjavu ministru spoljnih poslova Rajha Ribentropu i drugim nemačkim funkcionerima. Na kraju je rekao, da je spreman da i sam otputuje za Berlin, da bi izneo ovo svoje gledište"24). Johan Višt na­ vodi da je, uoči napada na Jugoslaviju, dr Janko Sep (Janko Sepp) rekao Budisavljeviću da je, ako to vlada želi, spreman da leti za Ber­ lin da tamo radi za mir. Ovome je razgovoru prisustovao i Višt25).

Dr Valter Gruber javio je, 2. aprila 1941. godine, u Berlin: „Sa raznih zvaničnih i političkih strana upućuju mi se molbe da ukažem da merodavne ličnosti ni na koji način ne žele rat sa Nemačkom.

I one se plaše engleskih i italijanskih intriga. One će, naprotiv, uči­ niti sve i pružiti dobre dokaze da žele dobre odnose . . . U merodavnim krugovima Beograda jako se žale incidenti i istupi i postoji nada da će se sve moći zagladiti. . . U Beogradu su svesni ozbiljnih časo­ va. Sve u svemu, mogu reći da se ovdašnji ljudi nadaju da će se situa­ cija još dati spasti"26).

Momčilo Ninčić je 5. aprila poslao svoga brata, „koji je inače bio narodni poslanik", da u njegovo ime izjavi da je njegova želja da pregovara sa Nemcima ,,i da je spreman da smesta otputuje za Ber­ lin. On je pitao da li postoji mogućnost da dr Gruber dobije odgovor na ovo i da se omogući neposredan razgovor između nemačke i ju 2S) 24) 25) 26)

Constantin Fotitch, The War we lo st. . . , str. 90.

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 142.

Joharmes Wuscht, Na istom mestu, str. 168.

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 143.

257

goslovenske vlade, koji bi trebao odmah da počne1127). Odgovor Ber­ lina je bio negativan. Berlin je bio već 5. aprila prekinuo sve kon­ takte sa jugoslovenskom vladom. Fajne (Feine) je dobio iz Berlina telegram: „Odnosi između Nemačke i Jugoslavije se više ne održa­ vaju. Svaki diplomatski kontakt je ukinut. Situacija je nepromenjena, može se reći da je vrlo kritična i neizbežna. Jugoslovenska vlada u toku osam dana nije dala nikakav odgovor nemačkoj vladi. Odgo­ vor beogragske vlade je opšta mobilizacija. Nemačko poslanstvo u Beogradu čuva vojska i svi prilazi k njemu su zatvoreni. Jugoslovenski poslanik g. Andrić se nalazi još uvek u Berlinu, ali nikako ne posećuje Wilhelmstrasse“28).

Maček je stigao u Beograd 4. aprila. I on je očekivao neki odgovor iz Berlina na svoje poruke koje je slao28). Smiljanić i Jukić izrađi­ vali „nacrt formule o sporazumu s Nemačkom, kako će biti očuvani naši interesi u Solunu za vrijem e i poslije njemačkih ratnih opera­ cija u njemu i oko njega. Ninčić je imao sutradan taj nacrt predati italijanskom poslaniku za Musolinija1130). Vlada je držala dugu sednicu 5. aprila, koja nije blila završena ni do duboko u noć. Trebalo je da se nastavi sutradan, 6. aprila, ali nije.

Tvrđenje, da je na ovoj sednici Simovićeva vlada 5. aprila, prvoj sednici na kojoj je učestvovao i Maček, rešavala o priznanju Trojnog pakta kasnije je osporavano. Da je Simovićeva vlada na ovoj sednici primila Trojni pakt svedočio je i dr Miho Krek, koji je na njoj uče­ stvovao. U pismu Dragiši Cvetkoviću, od 9. juna 1951. godine, Krek je pisao: „Svi koji su odobrili potpisivanje Bečkog pakta, činili su to samo zbog toga jer su smatrali, da samo taj čin može odložiti Hitlerov napad na Jugslaviju, a znali su, da bi napad bio najveća nesreća za narod a nikakva korist za saveznike. Ovu ocenu situacije smo do­ bili kada smo pročitali izveštaje šefa Generalštaba, ministra vojske i mornarice i ministra spoljnih poslova. Vlada koja je nastupila posle 27. marta 1941. godine u stvari je odobrila sve spoljnopolitičke akte prijašnje vlade a naročito Bečki protokol jer je posle kratkog savetovanja došla do istih zaključaka o oceni situacije1131).

Slobodan Jovanović, Jovan Banjanin i Boško Jevtić našli su se pobuđeni da demantuju ovo Krekovo tvrđenje. U njihovoj zajednič­ koj izjavi stoji: „Ni na jednoj ministarskoj sednici, od 27. marta do 6. aprila, nije donesena odluka o odobrenju dotadašnje spoljne poli­ tike, niti o odobravanju potpisanog Bečkog pakta i o produženju politike ranije vlade prema Osovini Rim-Berlin. U istini, po speci­ jalnom pozivu predsednika vlade, generala Simovića, bila je 5. apri­ 27) 23) 29) 30) 31)

258

Na istom mestu, str. 144.

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 145.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 144.

Na istom mestu.

Dokumenti o Jugoslaviji, sv. 2, Pariz 1951, str. 2.

la, od 5 do deset časova uveče, ministarska konferencija u samom kabinetu Predsednika vlade. U očekivanju dr Mačeka, dotle nije u kolegij umu raspravljano pitanje o stavu vlade prema potpisanom Bečkom paktu i o daljoj politici prema Osovini. Posle oprečne disku­ sije i izjava, sednica je bila prekinuta i zakazana za sutradan u deset časova pre podne1132).

Ovo je bila ona sednica na kojoj je Maček bio vrlo nezadovoljan. „Bio je, svedoči Ilija Jukić, nezadovoljan tokom vladine sednice po podne toga dana, jer je video da neki njeni članovi primaju olako opasnost od rata. Čuo je, kako je Simović bio netaktičan s italijans­ kim poslanikom na njihovom poslednjem sastanku i ljutio se na nje­ ga zbog toga. Pitao me, da li smo izradili nacrt za sporazum koji će Ninčić predati sutra talijanskom poslaniku. Odgovorio sam da jesmo i u to je polagao još malo nade1133). Velimir Terzić, a to znači zvanično komunističko shvatanje, tvrdi da je Simovićeva vlada kao celina „prihvatila Trojni pakt, protiv koga je pre par dana, sa oslon­ cem na podršku naroda, izveden vojni prevrat. To je bila najveća i sudbonosna greška Simovićeve vlade, zbog koje je, pored ostalog, došlo do onako brzoga sloma jugoslovenske vojske1134).

Ovo protivrečno kazivanje ukazuje na potrebu postavljanja pi­ tanja: ako Simovićeva vlada nije bila zauzela jasan stav prema prihvatanju Trojnoga pakta, kako je onda mogao Ninčić, kao ministar spoljnih poslova, da radi tako kao da je Pakt već bio prihvaćen od vlade i da na toj osnovi pokušava voditi razgovore i sa Nemačkom i sa Ita­ lijom i da, još više, obavesti jugoslovenske diplomatske predstavni­ ke na strani da je Pakt već prihvaćen? Ako je pak vlada bila odluč­ no protiv prihvatanja Pakta, zbog čega je onda Simović tražio, da Slobodan Jovanović (31. marta 1940)ide u Rim da razgovara sa Musolinijem? Samo na Hitlerovu intervenciju nije do ovoga odlaska došlo.

3.

Uoči napada Nemačke i njenih saveznika na Jugoslaviju, 6. apri­ la 1941. godine, napravila je Moskva jedan neukusan diplomatski i politički potez. Viktor Lebedev, sovjetski vojni izaslanik, posetio je u toku noći, 31. marta 1941. godine, generala Simovića i Ninčića i preneo im Staljinovu ponudu zaključenja saveza sa Jugoslavijom35).

To se pokazalo kao neozbiljan potez jedne velike sile prema zemlji koja se nalazila u nevolji. Možda je Moskva htela da ovim zadovolji svoje komunističke pristalice u Jugoslaviji, koje su 27. marta 1941.

32) 33) 34) 35)

„Poruka", broj 4 i 5 od oktobra 1951, str. 16.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 145.

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 144.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 143.

259

u uličnim manifestacijama u Beogradu tražili „savez sa Rusijom"; to je KPJ tražila i dalje.

U proglasu CK KPJ od 30. marta 1941. godine stoji: . . . „Došlo je do promene vlade, ali se još uvek ne vidi jasna promena dosa­ dašnje unutrašnje i spoljne politike. Nova vlada još se nije izjasnila 0 tome k a k o će se odnositi prema Sovjetskom Savezu, da li će uspostaviti tesne prijateljske veze sa ovom moćnom socijalističkom zemljom i stvoriti s njom pakt o uzajamnoj pomoći, raskinuti izdaj­ nički i kapitulantski ugovor o pristupanju Trojnom paktu, koji pred­ stavlja sramotu i poniženje za našu ze m lju . . . Nezavisnost naroda Jugoslavije nalazi se u strašnoj opasnosti. Svaki minut je dragocen za ukazivanje te opasnosti. Narodne mase Jugoslavije traže preduzimanje hitnih mera sa strane sadašnje vlade — traže hitno ostva­ renje pakta o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom1136).

CK KPJ kritikuje razbijanje nemačkog saobraćajnog biroa i inci­ dent sa fon Herenom i traži: „Nedajte da ti neodgovorni elementi i imperijalistički agenti, naročito u Srbiji, vrše svoju provokatorsku rabotu .. . Nećemo imperijalističkog rata, nećemo biti oružje u ru­ kama engleskih imperijalista, kao što nećemo biti robovi nemačkih 1 italijanskih osvajača i krvnika mnogobrojnih porobljenih naroda.

Hoćemo miran, slobodan i dostojan život koji ovoga momenta može­ mo osigurati samo tako ako se oslonimo na Sovjetski Savez, ako se narodima Jugoslavije daju njihova demokratska i nacionalna prava i slobade1137). I pre nego što je došao na vlast Simovića je o raspo­ loženju u Moskvi obaveštavao puk. Božin Simić. On mu je javio da su Sovjeti spremni da zaključe vojni savez sa Jugoslavijom. I sov­ jetski Generalštab je, navodno, bio zainteresovan za pregovore sa Jugoslavijom.

Simović priznaje da je vlada nastojala da sa Sovjetima zaključi ugovor o uzajamnoj pomoći i da je ,,u tome cilju u Moskvu upućena naročita delegacija, kojoj je imao da se stavi na čelo naš poslanik dr Milan Gavrilović1138). Delegaciju su sačinjavali pukovnik Dragu­ tin Savić i pukovnik Božin Simić „sa instrukcijama punim ovlašćenja za Gavrilovića da potpiše ovaj dokumenat1139) . .. Kada su se, 3. aprila, Savić i Simić sastali sa Andrejem Visinskim „on im je odmah rekao da mu je ideja o vojnom paktu sa njihovom zemljom potpuno nova i da mora podneti predlog Molotovu na odobrenje. Ka­ zao im je da će im dati odgovor idućega dana1140). Na sastanku od 4. aprila Višinski je rekao Gavriloviću, „da Sovjetski Savez nalazi S6) Nikoja Milutinović, Na istom mestu, str. 122.

M) Na istom mestu, str. 123.

38) Simovićev Testamenat. . . , str. 17.

39) Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 382.

4°) Na istom mestu.

260

da je nezgodno da potpiše vojni pakt sa Jugoslavijom u to vreme, pošto bi se tim prekinuli ruski prijateljski odnosi sa Nemcima"41).

Višinski je ponudio sporazum o prijateljstvu i nenapadanju. Nacrt sporazuma sadržavao je u članu drugome obećanje da će, ako jedna od ugovornih strana bude napadnuta od treće, druga ugovorna stra­ na neće pomagati napadača dok ovaj ugovor traje. Višinski je re­ kao da Sovjeti žele da Jugoslaviju snabdeju sa ratnim materijalom i tražio listu potreba. Ubrzo su Sovjeti promenili stilizaciju ovoga člana. „Taj član nije više imao za Jugoslaviju onaj isti diplomatski i politički značaj koji je imao ranije"42). Nastala je, sada, ozbiljna kriza u pregovorima, jer Gavrilović nije hteo da primi ovakvu izmenu. Čak ni onda, kada je Simović to od njega zahtevao. Dolazilo je između Gavrilovića i Višinskog do žučnih razgovora, ali Gavrilo­ vić nije popuštao. U celu su se stvar umešali M olotov i Staljin pa je sporni član prestilizovan tako da ga je Gavrilović mogao primiti.

Potpis je izvršen u prisustvu Staljina uz poznatu njegovu izjavu o njegovim prijateljskim osećanjima prema nama: „Bilo je već kasno u noć. Dok su svi čekali da ugovor bude izmenjen, rano ujutru, 6. aprila, Gavrilović, Savić i Simić potpisali su ga u ime jugo­ slovenske vlade, a Molotiv u ime sovjetske vlade"43). Sovjeti su obe­ ćali Jugoslovenima oružje, municiju i avione, ali tako da sve ovo prenose jugoslovenski brodovi.

Ovom prilikom Staljin je rekao Gavriloviću: „M i smo braća i po krvi i po religiji. Ne postoji ništa na svetu što bi naše zemlje moglo odvojiti jednu od druge. Ja se nadam da će vaša armija moći dugo zadržati Nemce. Vi imate planine i šume gde su tenkovi nemački nemoćni. Organizujte gerilski rat"44). Staljin se približio Gavrilovi­ ću, stegnuo mu čvrsto ruku i onda pre nego što se opet okrenuo, pre­ krstio ga je na pravoslavni način, desnom rukom prema levoj kao što je to običaj kod Rusa i Srba, kao da hoće da blagoslovi jugoslo­ venskog ministra. U ćošku sobe zapazih Mikojana, koji je bio poznat zbog svoga grohotnog smeha, kako maramicom pokriva lice kao da ga trese jak kašalj"45).

Radoje Vukčević je istaknuo veliku naivnost Simovića: „Nesh­ vatljivu naivnost Simović pokazuje i u izlaganju ugovora o uzajam­ noj pomoći sa Sovjetima. Takav ugovor o uzajamnoj pomoći sa Sovjetkom Savezom Jugoslavija je tražila radi zaštite od nacističkog napada posle puča, a ne o neutralnosti ili prijateljstvu sa Sovjetima, koji nas bar u to vreme nisu mogli napasti. Takav ugovor koji je *i) Na istom mestu.

42) Na istom mestu, str. 383.

43) Na istom mestu, str. 388.

44) Johann Wuscht, Na istom mestu, str. 173.

45) „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 20 (prema opisu Ivana N. Krilova, koji je ovome činu lično prisustvovao).

261

Staljin dao mesto pom oći i zaštite nije imao ni svoga smisla, ni svog opravdanja, nikad, a najmanje tri sata pre Hitlerovog napada na Ju­ goslaviju. Koliko je sve to izgledalo tužno zna najbolje naš predstav­ nik u Moskvi. A koliko je sve to protiv njegove volje i svih vladinih nada izgledalo smešno dokazuje i činjenica da se Staljin, posle pot­ pisa, prekrstio i Molotovu zlurado namignuo, kako to tvrde prisutne sovjetske veličine"46).

Staljin je obavestio Hitlera o zaključenju ovoga ugovora: „Staljin je želio ponudom saveza ojačati naš otpor Hitleru da tako odvrati od sebe rat Hitlerovim napadom na Jugoslaviju u nadi da će naš otpor duže da potraje i da će se u njega i Turska umiješati pa se Hitler tako na Balkanu zaposliti"47). Kada je, noću 4. aprila, posetio fon Šulenburga, nemačkog ambasadora u Moskvi, Molotov je istaknuo, da je „sovjetska vlada bila podstaknuta samo željom da očuva mir, u uverenju da je ta njena pobuda u skladu sa željom vlade Rajha koja je takođe protivnik širenju rata"48).

Sovjetskim stavom morali su biti razočarani i general Simović i jugoslovenski komunisti. Višegodišnje teze i želje jugoslovenskih komunista i njihova vera u gotovost Sovjetskog Saveza da pomaže svoje pristalice i da štiti nezavisnost malih naroda pokazali su se kao teška iluzija. Godinama su oni galamili i hvalili se sovjetskom gotovošću da ih pomogne, a kada je nastao momenat za to, Sovjeti su za­ uzeli ciničan i nipodaštavajući stav. Ustalasanost neobaveštenih ma­ sa, koje su se 27. marta 1941. godine razlivale beogradskim ulicama, uspeli su komunisti da potčine svome uplivu i da im nature svoje parole. Masa je kreštala „Savez sa Rusijom ", a ta Rusija, koje stvar­ no nije bilo, držala se prema Nemačkoj sa strahopoštovanjem: Mo­ lotov je uveravao grofa von Šulenburga, da „sovjetsko-jugoslo venski ugovor nije uperen ni protiv koga i da neće biti usmeren ni protiv koje države"49).

I u Simovićevoj vladi bilo je filokomunista. Milovan Đilas kazuje da su komunisti bili vrlo dobro obavešteni o svakome potezu Simovićeve vlade. Bili su u tesnoj vezi sa ličnostima kao što je bio Ribnikar, koji je bio u svakodnevnom kontaktu sa ministrima. „Znali smo, veli Đilas, o Ninčićevim naporima da razdvoji Italiju od Nemačke i da prvu pridobije i mi smo to smatrali kao naivnost jednog zaplašenog ,pro-Italijana‘. Znali smo, također, da su vođeni pregovori sa sovjetskom vladom. Nismo, međutim, znali ništa o pokušajima bri­ tanske vlade da ohrabri Simovića niti o tajnom sastanku između «) 47) 48) 49)

262

Dr Radoje Vukčević.

Nikola Milutinović, Na istom mestu, str. 156.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 143.

Nikola Milutinović, Na istom mestu, str. 156.

predstavnika dve vlade na grčkoj granici niti o pokušajima Idna da stupi u vezu sa Sim ovićem "50). Đilas, dalje, veli da je bio povezan sa sovjetskim novinarom Tasom Grigorijevim koga je upoznao kod Ribnikara. Ovaj mu je, posle večere, rekao da će 6. aprila izjutra biti potpisan sovjetsko-jugoslovenski ugovor što če biti zvanično objavljeno. „N ije mi, veli Đilas, rekao kakav je pakt, ali sam ja pretpostavljao da je to pakt o uza­ jamnoj pomoći kakav smo mi tražili već od pre mnogo godina. Hteo je da mi organizujemo prosovjetske manifestacije u vezi ovoga što bi mi uradili i da G rigorijev to nije od nas tražio. Onako, kako smo mi komunisti shvatali zaključenje jednog ovakog pakta, značilo je spa­ senje Jugoslavije od nemačkog napada, a tako isto i bitno jačanje naših komunističkih pozicija i legalizovanje naše organizacije. Svi naši ciljevi — ideološki, politički i nacionalni podsticali su nas ko­ muniste da tražimo ovakav pakt. A li jedan t a k a v pakt nije ni­ kada bio zaključen, niti smo ikada održali željene pro-sovjetske ma­ nifestacije"51).

Svetozar Vukmanović-Tempo kazuje, da se uoči 6. aprila sastao sa Đilasom, koji mu je „saopštio da vlada još iste večeri treba da zaključi sporazum o uzajamnoj pomoći sa vladom Sovjetskog Save­ za"52). Đilas mu je, ovom prilikom, saopštio da je „odlučeno da se sledećeg dana održe masovne manifestacije, najmasovnije koje je Beograd ikada video. Beograđani treba da pozdrave zaključenje spo­ razuma. U ranim jutarnjim časovima sastaće se aktivisti iz svih rejona Beograda da bi se dogovorili o organizovanju manifestacija.

Sastanak je zakazan za šest časova u malom parku kod Krunske ulice"53).

Kada su se sastali, Dilas mu je „saopštio da je, umjesto sporazu­ ma o uzajamnoj pomoći, sklopljen samo ugovor o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom. To me je razočaralo. Shvatio sam da se Sov­ jetski Savez ne obavezuje da brani Jugoslaviju ako ona bude napad­ nuta. Ipak, tješio sam se, možda će i ugovor o prijateljstvu djelova­ ti na Hitlera da nas ne napadne"54). Đilasovo objašnjenje je bilo, da je vlada Sovjetskog Saveza „ocijenila da ne bi trebalo suviše da se vezuje za sudbinu Jugoslavije. Sudbina naše zemlje u ovome mo­ mentu nije toliko važna za stvar socijalizma, da bi se Sovjetski Sa­ vez morao angažovati"55).

Rešili su, ipak, da održe manifestacije, ali ih je u tome omeo ne­ mački napad na Beograd i Jugoslaviju: „Na nebu su se pojavili avio­ 50) 51) 52) 53) 54) 55)

Milovan Đilas, Memoar of a Revolutionary. . . , str. 378-379.

Na istom mestu, str. 379.

Svetozar Vukmanović — Tempo, Revolucija koja teče, I, str. 163.

Na istom mestu, str. 164.

Na istom mestu, str. 165.

Na istom mestu, str. 165.

263

n i . . . mnogi a v ion i. . . i dok su se prolamale strahovite eksplozije, mi smo stajali na uglu ulice koja gleda na park. Odjednom nas je zaglušio stravičan, prodoran pisak iznad naših glava: jedan avion se strelovitom brzinom spuštao pravo na nas. Još nesvjesni šta se do­ gađa oko nas, ugledali smo kao da se višespratnica, nedaleko od nas, ruši kao da je od karata"66). O manifestacijama, razume se, nije mo­ glo biti ni govora.

4.

I posle puča od 27. marta 1941. godine pokušavala je britanska vlada da utiče na rad generala Simovića i njegove vlade. Simović veli da ga je 27. marta posetio britanski poslanik Kambel i tražio da u Beograd dođu Antoni Idn i general Džon Dil. Simović je zapi­ sao: “ Pošto bi dolazak g. Idna u Beograd Hitler mogao shvatiti kao namernu provokaciju, a vlada je imala za cilj da dobije bar najpo­ trebnije vreme za izvršenje mobilizacije i koncentracije vojske i pri­ premi zemlju za rat, to sam, posle savetovanja sa ministrom spolj­ nih poslova otklonio posetu g. Idna, odobrivši da njegov šef kabineta Dikson može doći u pratnji generala D ila"61).

General Dil je bio u Beogradu 31. marta i 1. aprila. Cilj njegove posete je bio, „da se obavesti o našim pripremama, mogućnostima i potrebama, a naš cilj bio je, da dobijem o pomoć u materijalu i po­ dršku britanskih trupa"68). Poseta generala Dila trebala je da se drži u najvećoj tajnosti, ali su Nemci ipak doznali za nju. Razgovori iz­ među generala Dila i Simovića nisu doveli ni do kakvih rezultata.

Simović nije potpisao nikakvu vojnu konvenciju, jer je Jugoslavija „bila odlučna da ne preduzima nikakve korake koji bi mogli izaz­ vati nemački napad .. . Dil je izvestio da je našao jednu konfuziju i paralizu kod Simovića i njegovog štaba. Izgledalo je da su verovali da imaju pred sobom mesece za donošenje odluke i još više meseci za njihovo privođenje u delo"59).

Sa generalom Dilom bio je poslat general Miloj ko Janković, novi zamenik načelnika Glavnog generalštaba, „da bi nam doneo obaveštenje o jačini i položaju britanskih snaga koje su pod komandom generala Vilsona iskrcavane u Grčkoj. Po povratku đeneral Janko­ vić je podneo nepovoljan izveštaj: da su britanske snage pristigle u severnu Grčku slabe (do dve pešadijske brigade), da se nalaze oko Olimpa i da na njihovu pomoć mi ne možemo računati, bar ne 56) 57) 58) 59)

264

Na istom mestu, str. 165-166.

Simovićev Testamenat. . . , str. 16.

Na istom mestu.

Dr Jakob Hoptner, Na istom mestu, str. 380.

odmah“ 60) . . . U pograničnom gradu Kenalu, južno od Bitolja, Janković se sastao sa generalom Vilsonom i generalom Papagosom: „Idn i Dil bili su tu da bi učestvovali kad zatreba. Odmah su saznali da Simović ništa ne zna o nedostatku snaga anglo-grčkih trupa i da je on pretpostavljao mnogu veću vojničku snagu nego što je stvarno postojala“ 61). Na traženje generala Jankovića, da mu se tačno kaže brojna snaga britanskih trupa u Grčkoj „general Vilson je odlučno odgovorio da oni imaju svega oko jednu i po diviziju. Dalje je dodao da će na svake dve iduće nedelje moći da doturaju po jednu motorizovanu brigadu. Na veće snage ne može se računati, jer je to tempo formiranja i prevoženja njihovih snaga za Grčku“ 62). Dil je, navodno, objasnio Simoviću, „da britanska flota ne može u Solunski zaliv ni u Jadrnsko more i da nam se ne može pružiti nikakva pom oć“ , odnosno „da od Engleza ne možemo očekivati pomoć, već što bude nama potrebno da otmemo od Italijana“ 63).

Vinston Čerčil se uporno zalagao za to da jugoslovenske trupe prodru u Albaniju i da tamo zadaju italijanskim trupama udarac: „Ako bi Jugosloveni odmah preduzeli akciju mogli bi izvršiti zna­ čajan vojnički podvig, i dok njihovu zemlju zahvati pustoš sa severa, mogli bi doći do mase oružja i opreme, koja bi ih osposobila da vode gerilski rat u svojim planinama, čemu su se jedino mogli nada­ ti. To bi bio veliki potez, koji bi se odrazio na celu balkansku situaci­ ju . . . Mi smo sve to zajedno videli u svom krugu u Londonu1164). Čerčil je, nesumnjivo, dao ovakve instrukcije i generalu Dilu.

Sada je bio vojni puč izvršen i time napad Nemačke bio neminovan, Čerčil rezonu je o svemu drukčije: „ . .. Kada se stišalo opšte uzbu­ đenje, piše on, u Beogradu su svi shvatili da im se bliži propast i smrt i da malo šta mogu učiniti da bi izbegli svoju sudbinu . .. Dil je u Beogradu zatekao samo pometnju i paralisanost. ,,I pored svega svog zalaganja11, izvestio je on Idna 1. aprila: „Nisam bio u stanju da ubedim predsednika Ministarskog saveta da pristane na Vašu posetu u najskorijoj budućnosti. Objasnio je da je jugoslovenska vlada, strahujući prvenstveno od posledica po unutrašnju situaciju, rešena da ne preduzima nikakav korak koji bi Nemačka mogla shva­ titi kao provokaciju11. U tome se trenutku svakolika sila Nemačke, koja je bila na dohvatu, valjala na njih kao bujica1165).

U svome izveštaju o svojoj poseti Beogradu, general Dil piše: „K rajniji rezultat posete u Beogradu bio je razočaravajući u mnogo kojem pogledu, ali je bilo nemoguće privoleti (generala) Simovića 6°) Sim ovićev T esta m e n a t. . . , str. 16.

61) 62) 6S) S4) 6S)

Dr Jakob B. Hoptner, N a istom mestu, str. 380.

Nikola Milutinović, Na istom m estu, str. 149.

Dr Ferdo Culinović, Jugoslavija između dva rata, II, str. 215.

Vinston Cerčil, D rugi svetski rat, tom I I I : V elika alijansa, str. 157-158.

Na istom mestu, str. 158.

265

da potpiše bilo kakav sporazum. Ipak sam bio impresioniran ofanzivnim duhom jugoslo venskih vođa, koji hoće da se bore ako Jugo­ slavija bude napadnuta ili ako Nemačka napadne Solun. Današnji razgovori u Generalštabu trebalo je da daju korisne rezultate u raznim gledištima a nadam se, u pogledu sporazuma o planovima da se na najbolji način dočekaju razne eventualnosti. Nijedan od tih planova neće biti obavezan za ni jednu stranu, ali postoje osnovani izgledi da će, kad nastupi trenutak, Jugoslavija biti spremna da ih izvrši"66).

General Dil veli dalje: „Jugoslovenske snage još nisu spremne za rat, i Simović želi da dobije vremena da završi mobilizaciju i kon­ centraciju. On ne može iz unutrašnjepolitičkih razloga učiniti prvi korak u neprijateljstvima nego mora čekati nemačku inicijativu.

Očekuje se da će Nemačka napasti južnu Jugoslaviju iz Bugarske, i sad ostaviti Grčku po stran i.. . Jugosloveni će pomoći u Albaniji, ali neće čak ni tu napasti dok Nemačka ne izvrši napad na njih ili njihove životne interese"67).

Simovićeva taktika iščekivanja i nastojanje da dobije u vremenu bili su baš ono protiv čega je bio Čerčil. On je tražio a k c i j u i 4. aprila 1941. godine pisao Simoviću: „ . .. Ne mogu shvatiti argu­ ment da hoćete da dobijete u vremenu. Najveći potez radi pobede i bezbednosti sastoji se u tome da se neprijatelj preduhitri odluč­ nom pobedom u Albaniji i sakupi masa opreme koja bi Vam pala u ruke. Kada u Albaniju stignu četiri nemačke planinske divizije, za koje Vaš Generalštab javlja, da se u Tirolu ukrcavaju u vozove, naići ćete na otpor sasvim drukčiji od onoga koji vam može pružiti pozadina demoralizovanih Italijana. Pošto je ovo prvi put što imam čast da se obratim Vašoj Ekselenciji, šaljem svoje najsrdačnije do­ bre želje za uspeh Vaše vlade i za bezbednost i nezavisnost hrabre nacije čijom sudbinom upravljate"68).

5.

Nije sasvim jasno da li je general Simović stvarno hteo da izbegne rat ili je samo manevrisao da bi dobio u vremenu i, navodno, zemlju bolje spremio za rat (kao da je to bilo moguće za nekoliko nedelja). Moralo mu je biti jasno da, posle izvršenoga puča od 27. marta, stanje neće moći ostati kao što je bilo pre toga i da će se rat teško m oći izbeći. Ako je hteo da izbegne rat sa Nemačkom i Itali­ jom, Simović nije smeo učiniti ni sa knezom Pavlom ni sa njego­ 66) Na istom mestu, str. 158-159.

6?) Na istom mestu, str. 159.

68) Na istom mestu, str. 159.

266

vom vladom ono što je učinio. I knez Pavle i vlada radili su po ne­ minovnosti a ne po svojim željama i simpatijama. Traženje kon­ takta i sa Berlinom i sa Rimom posle izvršenoga puča 27. marta, i kada bi se uzelo samo kao taktika, bilo je demantovanje razloga zbog kojih je puč izvršen; neposredno uverenje i u nemoć Velike Britanije da pomogne samo je opravdavalo razloge za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu.

Obelodanilo se i to, da ni Sovjetski Savez nije hteo pomoći iako je to mogao i vojnički i diplomatski. Staljin nije hteo da bude uvu­ čen u rat sa Nemačkom iako je zazirao od nemačkoga interesovanja za Balkan. Ulazak nemačkih trupa u Rumuniji i Bugarsku po­ kazao je Sovjetskom Savezu kuda smera Nemačka. Vest o puču u Beogradu od 27. marta skrenula je pažnju Sovjeta na Jugoslaviju.

V a l t e r H a g e n (Walter Hagen) veli, da su te vesti podstakle Sovjete da razmisle o tome da li bi „pom oću jedne Simovićeve Ju­ goslavije moglo biti zaustavljeno nemačko nastupanje na jugoistoč­ nom prostoru. Nemački ulazak u Bugarsku nešto pre toga vrlo je uznemirio Moskvu i podstakao je da prvi put preko agencije „TASS" zauzme negativan i opominjući stav“ 69).

Dok se Čerčil trudio da Nemce privuče na Balkan, Staljin je hteo da ih drži dalje od Balkana za koji se on interesovao. On je bio oba­ vešten o nemačkim pripremama i izgledalo mu je zgodno da Nemci­ ma stvori teškoće na Balkanu. Zbog toga je podsticao odvajanje Ju­ goslavije od Nemačke i davao obećanja, koja nije imao nameru da ispuni: „On nije nikada nameravao da se ozbiljno poveže sa Jugo­ slavijom; srpski oficirski puč bio je verovatno za njega samo jedna korisna epizoda"70). Sovjetska igra je počela još u novembru 1940. godine, kada je jugoslovenska vlada preko svoga vojnog izaslanika u Moskvi pukovnika Žarka Popovića molila sovjetsku vladu za oru­ žje i ratni materijal. Sovjeti su tada s v e obećali, ali nisu n i š t a izvršili, nego su stvari stalno odugovlačili. Napokon je, u januaru 1941. godine, Popović javio da i on sumnja u gotovost Sovjeta da is­ pune svoja obećanja. „Bio sam ,veli Popović, da pitam za materijal i odgovorili su mi, da su bili voljni da nam traženi materijal proda­ ju, ali pošto su od svog predstavnika u Beogradu obavešteni da je jugoslovenska vlada donela odluku da sklopi pakt sa Mađarskom, to nam ne mogu dati ništa"71).

U svojoj egzaltiranosti da drži političke govore i da sam veruje u svoje državnike sposobnosti, general Simović nije mogao da uvidi, da svi žele da ga iskoriste za svoje račune, a da niko nije bio gotov da mu pomogne. Neuravnotežen i dvoličan, Simović je bio neiskren 69) Walter Hagen, Die geheime Front. Organisation, Personen und Aktionen der deutschen Geheimdienstes. Linz— Wien 1950, str. 225.

70) Na istom mestu, str. 228.

71) Vas. Petković, Ko je kriv? (U „Iskra" od 1. III. 1951).

267

i prema svojim ministrima i prema narodu; svojim ispadom on je rušio ono što je Ninčić, sa mnogo muke, pokušao da stvori. Zaljub­ ljen u sebe Simović je verovao da svakoga može da nadmudri iako se uvek pokazalo da on svojim nespretnim postupcima zemlju i na­ rod dovodi u opasnost. Italijanskom ambasadoru, Mameliju, koga je bio pozvao sebi i molio ga da omogući posetu Slobodana Jovanovića Rimu, Simović preti da će upasti u Albaniju iako o tome vlada nije ništa znala ni rešavala.

Da bi umirio domaću javnost, koja je bila sve zabrinuti ja, Simo­ vić je izdavao proglase i apele, isticao da nema nikakve opasnosti i tražio da svak ostane na svome mestu (naredba broj 1 od 31. III. 1941). Pozivao je građane na hladnokrvnost, a sam je bio stalno uzbu­ đen; opominjanje od ekstremista strane propagande bilo je bespred­ metno jer je on sam plivao na njenim talasima (demanti od 1. IV. 1941). Tačna su, međutim, bila Simovićeva tvrđenja u demantiju od 2. aprila 1941. godine, da nad nemačkom manjinom nisu vršena nikakva nasilja; netačno je bilo pak tvrđenje da general Dil nije bio u Beogradu72).

Svoje držanje i svoju taktiku zapetljavanja Simović je sam izlo ­ žio u jednoj svojoj izjavi posle rata. Sve što se radilo, veli on, od 27. marta do 6. aprila 1941. godine, radilo se da bi se dobilo u vre­ menu: „Kako je za ove pripreme ratne radnje bilo potrebno vreme od oko mesec dana, to je vlada nastojala sa ovim pregovorima i po­ m irljivim držanjem obmane neprijatelja i dobije u vremenu. To je razlog zbog čega vlada nije dala nikakvu izjavu o svojoj politici, što nije zauzela nikakvo izazivačko držanje i što je preduzela mere da se spreče provokacije. U vezi sa tim, jugoslovenska vlada je prihva­ tila ponudu italijanskog poslanika u Beogradu od 1. aprila da Muso­ lini posreduje kod Hitlera, a zatim je jugoslovenski poslanik u Ber­ linu pozvat zbog eventualnih pregovora sa nemačkom vladom, ali do toga nije došlo usled nemačkog napada"73).

Velimir Terzić je ukazao na to da su „koncepcije Simovićeve vla­ de mogle predstavljati samo lepe želje, bez veze sa surovom stvar­ nošću. Simović je pošao od pogrešne procene novonastale situacije od 27. marta, te je celokupna njegova aktivnost u periodu od 27. marta do 6. aprila morala biti usmerena pogrešnim putem. On je tek 6. aprila ujutru uvideo da je sve bilo pogrešno, uzaludno i bez ikakvih rezultata sa veoma teškim posledicama za odbranu zemlje zbog izgubljenog vremena .S druge strane, nemačka vlada je dobro procenila njegove namere i nije dozvolila da se one ostvare, jer je Hitler već 27. marta doneo odluku za napad"74).

72) Vidi opširnije kod: Velimir Terzić, Na istom mestu. str. 157-160.

73) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 160.

74) Na istom mestu.

268

Ima dokaza da je general Simović znao da će 6. aprila 1941. godi­ ne početi napad i Nemačka i Italija, ali je to sakrivao od naroda. Se­ kretar Britanske ambasade u Beogradu Dew obavestio je, 5. aprila, lično ministra inostranih poslova, da će Jugoslavija biti napadnuta 6. aprila. Taj telegram je nađen posle pada Beograda i u Britanskoj ambasadi75). Kralj Petar II veli u svojim Memoarima, da je „od p ri­ vatnog obaveštača" doznao da će napad uslediti 6. aprila: „Ja sam, veli Kralj, odmah saopštio vest generalu Simoviću i ministru rata.

Oni su odbili da je shvate ozbiljno i u odgovoru rekli, da Nemci ima­ ju najbolje namere, jer smo mi potpisali Pakt"76). Vladimir Vauh­ nik, jugoslovenski vojni ataše u Berlinu, bio je obavešten sa nemač­ ke strane, da će Jugoslavija biti napadnuta"77). „Prvog aprila, Vauh­ nik je našao u svojoj pošti dve poruke, u kojima se predviđaju teš­ koće za Jugoslaviju u roku od nedelje do deset dana. Ovo veče jedna druga opomena, ovoga puta telefonom, nagoveštavala je da će napad biti rano u nedelju, 6. aprila, i da će teško avionsko bombardovanje pretvoriti Beograd u prah i pepeo"78). Vauhnik je o tome izvestio Beograd. U jednoj posebnoj poruci, koju je primio 2. aprila, na unapred utvrđen način, stajalo je: „Konferencija se baš sad završila.

Napad na Jugoslaviju je definitivno određen za 6. april. Opkoljava­ jući napad na Beograd sa istoka i iz Mađarske sa severa. Neka vas Božji blagoslov i m oje najiskrenije želje prate u ovom strašnom iskušenju"79).

Da bi sigurno obavestio Beograd, sa kojim pet dana nije imao veze, Vauhnik je poslao svoga pomoćnika Pupisa da ovaj usmeno prenese sadržaj sve četiri njegove telegrafske poruke; bilo je utvr­ đeno da su sve stigle tamo, ali ni od toga nije bilo koristi, „jer su zvanični krugovi u Beogradu uvereni da je njihov vojni izaslanik bio obmanut, nisu verovali telegramima. Poslednji Vauhnik telegram Beogradu javljao je, da će oko 32 nemačke divizije napasti Jugosla­ viju i Grčku. Tri nedelje posle okupacije Jugoslavije, Hitler je ot­ krio u jednom govoru da su 31 divizija i 2 brigade bile spremne za napad na Jugoslaviju"80).

Zna se, sigurno ,đa su u Glavnom generalštabu znali 5. aprila, da će 6. aprila početi nemački napad. Vas. Petković svedoči: „Kad sam 5. aprila uveče ušao u kancelariju đenerala Milutina Nikolića zatekao sam tamo još i pukovnika Aleksandra Stojićevića i potpu­ kovnika Branka Popovića, svu trojicu jako smrknute. Na m oje pi­ tanje što su tako smrknuti odgovorili su mi: „Ne valja! Nemačkim 75) Johann Wiischt, Jugoslawien unđ das Dritte Reich . . . , str. 163.

76) Kings Peter II of Yugoslavia, A Kings H eritage. . str. 85.

77) Vladimir Vauhnik, Na istom mestu, str. 164.

78) Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 389.

79) Na istom mestu, str. 390.

80) Na istom mestu, str. 391.

269

vazduhoplovicima u Mađarskoj i Rumuniji naređeno je da sutra u 3.30 časova bombarduju Beograd". „Je li to sigurno"?, upitao sam. „Sigurno", odgovorili su oni. „Je li naređeno što, da se građanstvo na vreme obavesti o tom e?", pitao sam dalje. „Ništa", odgovorili su mi oni81).

Ono, što je general Simović naređivao, bilo je obmanjivanje na­ roda: da do rata neće doći i da je svako napuštanje i svoga radnoga mesta i Beograda zabranjeno, ali je, ipak, bežao i odlazio ko je mo­ gao. Već 31. marta bila je „glavna željeznička stanica preplavljena svetom koji je napuštao Beograd. Petković kazuje kako je bio poz­ van na glavnu željezničku stanicu da šefu stanice izda potrebna na­ ređenja. „Otišao sam, veli on, na stanicu, našao šefa i naredio mu da pušta sukcesivno voz za vozom na jug i da pušta svet da ulazi u vo­ zove ne tražeći ni od koga niti vozne karte niti legitim acije"82). Na izlazima iz Beograda žandarmi su zaustavljali svet i vraćali ga na­ trag. Beograd, Zagreb i Ljubljana bili su proglašeni za otvorene gra­ dove, ali, što se Beograda tiče, to nije imalo nikakvoga značaja. Zna­ lo se, međutim, da su i nemački i italijanski građani bili dobili na­ ređenja da napuste Jugoslaviju.

Peti april bio je u subotu; dan je bio vedar i lep. Život se, manjeviše, odvijao kao i obično iako su senke neizvesnosti lebdele nad glavama ljudi. Bilo je straha od onoga što može doći, ali malo je ko verovao, da će sutradan, 6. aprila, biti bombardovan Beograd i početi strašni rat, koji će zemlji i narodu doneti toliko nesreće. Pisac ovoga dela je, 5. aprila u 23 časa, držao na nacionalnom času Beogradskog radija predavanje o mitropolitu Savi Kosanoviću (to je bilo poslednje predavanje na nacionalnom času Beogradskog radija slobodne Jugoslavije) .. . Sutradan, 6. aprila, Beograđane je probudilo masov­ no bombardovanje grada od strane Nemaca. U to vreme general Dušan Simović je prisustvovao venčanju svoje ćerke u crkvi u Topčideru. Ostaće, trajno, bez zadovoljavajućega odgovora pitanje: da li je general Simović znao za sve one opomene, kojima je već raspo­ lagao Glavni generalštab ili nije? I zbog čega je on igrao ulogu bezbrižnika u trenucima kada je avet smrti počela da u Beogradu ža­ nje svoju preobilnu žetvu? Da li su to bili nemar i lakomislenost ili nešto sasvim drugo. Već istoga dana se pokazalo da general Dušan Simović nije bio ni hrabar čovek, ni mudar upravljač: sva njegova dinamika od 6. do 15. aprila 1941. godine iscrpljavala se u bezgla­ vom bežanju sa mesta na mesto i u davanju suprotnih i netačnih izjava.

Neprijateljstva Nemačke i njenih saveznika protiv Jugoslavije počela su već 5. aprila u 22 časa: počeli su prepadi na jugoslovenska 81) Vas. Petković, Ko je kriv? („Iskra" od 1. III. 1951).

82) Na istom mestu.

270

pogranična osiguranja i na granične karaule u blizini komunikacija preko granice83). Bombardovanje Beograda, što se uzima za početak rata, počelo je 6. aprila 1941. godine u 6,30 časova, bez da je išta, bilo sa koje strane, bilo najavljeno. Onaj, ko je taj dan doživeo u Beogradu, neće ga nikada moći zaboraviti. Ono je, u svakome po­ gledu, bilo veoma žestoko i nanelo je velike štete i izazvalo velike žrtve. „Ovo bombardovanje pokidalo je sve veze i izazvalo zabunu kod vojnih i civilnih vlasti i veliku paniku kod građanstva, koje je, bežeći iz grada, zakrčilo sve puteve u pravcu juga, koje su potom mitraljirali nemački avioni11.

U toku dana Beograd je bio bombardovan u četiri navrata (6,30; 11; 14 časova i pred veče). U prvome naletu učestvovalo je 234 b om ­ bardera (uz pratnju lovaca), a kasnije 250 bombardera (uz pratnju lovaca). Pošto je vazduhoplovni kapetan I klase, Vladimir Kren, Hrvat po narodnosti, na nekoliko dana pre početka rata, prebegao Nemcima jednim avionom sa planovima položaja svih jugoslovenskih aerodroma, Nemcima nije bilo teško uništiti znatan deo jugoslovenskih aviona na aerodromima. Jugoslovenska avijacija je, u gra­ nicama svojih mogućnosti, davala snažan otpor i oborila nekoliko nemačkih bombardera iznad Beograda izgubivši 15 lovaca1184). Žrtve u ljudskim životima bile su toga dana u Beogradu vrlo velike: po jednima bilo je 20.000 mrtvih85), a po drugima 17.0086).

Na putu od Patrijaršije do manastira Rakovice, gde je hteo da se skloni, patrijarh Gavrilo je prošao autom kroz jedan deo grada i vi­ deo ovu sliku: „Beograd je bio unakažen sa ruševinama i leševima . ..

Videći sve te žalosne prizore i tragična iskušenja, tuga je m oje srce neizmerno obavila. Pod takvim unutrašnjim osećanjima stigao sam u manastir Rakovicu. Pošto sam sve video i preživao šta se sve do­ godilo u našoj prestonici, priznajem da je to bio najčemerniji i naj­ tužniji dan u mome životu, dan plača, tuge i bola, i nacionalne ne­ sreće u katastrofi koja je bila neizmerna u svojoj težini1187).

I general Simović i njegova vlada bili su iznenađeni ovim nemačkim napadom. Prvi dan rata poginuo je od bombardovanja dr Kulovec, koji je bio vođa Slovenske ljudske stranke. On je, piše Ilija Jukić, 5. aprila, predosećajući svoj kraj, digao čašu u vis i rekao dr Mačeku: „Ovo je m oje poslednje pivo, zbogom, dragi Dokto­ re1188) . . . Ostali deo vlade pobegao je iz Beograda i sklonio se na Avalu, a zatim otišao za Užice. Bili su svi zbunjeni. Miša Trifunović je, posle bombardovanja Beograda dao izjavu: „Gospodo, jeste li vi83) 84) 85) 86) 87) 88)

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 416.

Na istom mstu, str. 424.

Na istom mestu.

Johann Wuscht, str. 193-200; J. B. Hoptner, Na istom mestu, str. 395.

Memoari patrijarha srpskog Gavrila . . . , str. 442.

Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 145.

271

deli šta se desilo? Podvala! Noćas smo imali sednicu vlade do 22 časa, na kojoj je general Bogoljub Ilić dao ekspoze i rečeno je da mini­ star inostranih poslova Momčilo Ninčić 6. aprila ide u Berlin, gde bi bio primljen od Hitlera pošto je poslanik u Berlinu izvestio da je dobijena saglasnost o prijemu ministra inostranih poslova. I kao što vidite, na mesto puta ministra Ninčiea u Berlin, mi imamo bom­ bardovanje Beograda1189).

On 6. aprila 1941. godine do bežanja iz zemlje, 15. aprila 1941. godine, nastalo je seljakanje vlade. Sa A vale, odakle je mogla posmatrati kako se Beograd ruši i gori, vlada je otišla u Užice i smestila se u hotelu ,,Palas“ pa se odatle brzo premestila u Sevojno, gde je Maček, 7. aprila, podneo ostavku i za svoga zamenika u vladi odredio dr Juraja Krnjevića, jer je on bio rešio da se vrati u Hrvat­ sku. Tu je vladu stigao i patrijarh Gavrilo Dožić na svome putu za manastir Oštrog. Patrijarh je imao razgovor i sa Mačekom i poku­ šao da ga odvrati od odlaska u Hrvatsku, ali nije uspeo; Maček je pravdao svoju odluku strahom od onoga što može nastati u Hrvat­ skoj zbog aktivnosti ustaša. „No, rekao je Maček, ja sam tu odluku već doneo i poslao m ojim prijateljima na znanje. Sad bi mi bilo apsolutno nemoguće da sve ovo izmenin. Nikad nisam želeo u životu da pogazim svoju reč pred hrvatskim narodom, koji mi je uvek da­ vao u svemu poverenje. Okolnosti i situacija koja vlada danas u Hrvatskoj, prisiljavaju me da svoju odluku do kraja sprovedem, pošto nemam nikakve druge mogućnosti1190).

Vlada je u Sevojnu ostala do 11. aprila. Odatle je otišla na Pale kod Sarajeva. „Zapisnik njihove sednice od toga dana ne pokazuje da su znali da je Zagreb pao u nemačke ruke; da je stvorena Neza­ visna Država Hrvatska na čelu sa Antom Pavelićem, ubicom kralja Aleksandra; da je oklopni korpus bio 60 km. od Beograda; ili da su dva nemačka korpusa prešla reku Vardar1191). Vlada, koju je 12. apri­ la napustio dr Džafer Kulenović i otišao za Sarajevo, bila je još bez Simovića. Dok je vlada još bila na Palama Beograd je, 12. aprila u pet časova po podne, pao u nemačke ruke; „osvojio ga je jedan preduzimljiv poručnik, K l i n g e r n b e r g i jedan SS pešadijski vod. Dva časa docnije, potpredsednik Beogradske opštine predao je zvanično svoj grad Klingernbergu i jednom predstavniku nemačkog Ministarstva spoljnih poslova koji je bio interniran po izbijanju rata, a sada bio oslobođen1192).

Toga dana se i general Simović pojavio na Palama i izlagao, sas­ vim nerealno, situaciju ministrima, koji su veoma malo znali o tome šta se dešavalo u zemlji. Simović im je rekao: „ . . . Mi imamo pove89) 90) 91) 92)

272

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 435.

Memoari patrijarha srpskog Gavrila . . . , str. 447.

Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 396.

Na istom mestu, str. 398.

renje u moralnu snagu našega naroda, u snagu naše armije, u pri­ jateljstvo sa Sovjetskim Savezom sa kojim smo vezani paktom za­ ključenim uoči napada i u obećanu pomoć Engleske i SAD .. . Naše trupe su se povukle i prikupile na najvažnijim bitičnim frontovima da bi zadržale dalji prodor neprijatelja'193) . . . Simović je, u potpunosti govorio neistinu: jugoslovenska vojska u kojoj su se bo­ rili samo Srbi i Slovenci, bila je savladana na svim frontovima.

Proglasom NDH i pobunama Hrvata počeo je da besni građanski rat: „Cele jedinice pobunjenih Hrvata napuštale su svoje položaje, bacale oružje, preda vale se ili prosto otišle kućama. Jedna hrvatska grupa usred jedne oficirske zabave, kad je naišao neki nemački puk, zaustavila je veselje dok se predala, a tada se vratila ponovo da se veseli kao da se ništa nije desilo. Nije bilo neobično videti Hrvate i Srbe da biju jedni druge umesto Nemce. Pod ovim uslovima, Nem­ cima nije bilo teško da zarobljavaju cele jedinice"94).

U Sloveniji i Srbiji, „gde su tu rođeni sinovi branili rodnu gru­ du, bilo je nekoliko oštrih borbi, koje su privremeno zaustavile oso­ vinsku vojsku"95). Kada je davao ministrima svoju izjavu Simović je ili fantazirao ili ih svesno obmanjivao: ,,U stvari u zemlji je već vladala opšta anarhija i haos, i na ratištu su se razbijeni ostaci ju ­ goslovenske vojske nalazili pred punim porazom i kapitulacijom.

Da li se prećutkuje surova i tragična jugoslovenska stvarnost tih kobnih dana, kada je i država i vojska bila u procesu konačnog ras­ padanja i nestanka, u času kad je očevidno bio izgubljen, samo zato da se sa sebe skine odgovornost pred narodom i istorijom "96).

Vlada je osećala da joj sve više gori pod nogama: 13. aprila vlada je, u prisutstvu Simovića, rešila da se premesti u Nikšić. Simović je opet pričao ministrima bajke. Govorio je: „Situacija je teška ali nije kritična; da će se produžiti otpor po dubini u cilju dobijanja vremena"97). Odmah posle sednice vlade, Simović je podneo Kralju ostavku na položaj šefa Generalštaba i predložio za to mesto armij­ skog generala Danila Kalafatovića: „Aprila 13. u svojstvu glavnog komandanta jugoslovenske vojske, i u ime Kralja, on je rekao Kalafatoviću da uredi prim irje s Nemcima"98). Vlada je krenula za Nik­ šić 14. aprila u 7,30 časova. Pre toga su je napustili hrvatski mini­ stri Bariša Smoljan i Josif Torbar. Uz vladu su ostali: dr Juraj Šutej, dr Juraj Krnjević, Rudolf Bičanić, Milan Martinović, dr Ivan Šubašić i Ilija Jukić99).

93) Velim ir Terzić, Na istom mestu, str. 534.

94) Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 388.

95) Na istom mestu, str. 397.

96) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 534.

97) Na istom mestu, str. 544.

88) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 400.

99) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 546.

273

U Nikšiću je, 13. aprila, rešeno da kralj Petar II i vlada napuste zemlju i odu u Grčku. Kao i vlada i kralj Petar II je 6. aprila napustio Beograd. Sam Kralj kazuje o tome u svojim Memoarima kako ga je probudilo bombardovanje Beograda i kako je bio naredio da se odmah pronađe general Simović, koji se nalazio u crkvi u Topčideru na venčanju svoje ćerke100). Simović je došao tek posle drugog bombardo­ vanja Beograda. Na Kraljevo pitanje o novostima Simović nije znao više nego kralj. Rekao mu je da se brzo mora spremiti jer je Vrhov­ na komanda u Zvorniku. „Dodao je, međutim, da ima nekoliko vrlo dobrih vesti. Ambasador Gavrilović poslao je telegram kasno u noć i javio da je potpisan pakt o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći sa Molotovom. On je gajio nadu da ćemo imati na našoj strani veliku majku Rusiju i da će Rusija odmah napasti Nemačku kao odmazdu. Ja sam bio prilično skeptičan na sve to i nisam mogao da delim njegov opti­ m izam "101).

Kralj, dalje, ističe da je imao jedinu direktnu vezu od Vrhovne komande sa generalom Milanom Nedićem, koji je komandovao gru­ pom armija na Jugu i bio snažno napadnut od Nemaca u dolini Strume, ali je „pružao izvanredan otpor. Tu se borio vojnik protiv vojni­ ka i u nedostatku automatskog oružja vojnici su na ovome frontu napadali tenkove ručnim bombama. Simović me obavestio da se Mi­ lutin Nedić, brat Milana Nedića, povukao sa severnom komandom i pitao da li da se povuče dalje prema jugu ili da drži svoj položaj severno od Beograda. Simović ga je savetovao da pređe Dunav i da brani grad sa ju ga"102). I patrijarh Gavrilo navodi, da ga je general Petar Zivković obavestio, „da je general Milan Nedić zadržao ne­ mačke tenkove u Kačaničkoj klisuri. No, ovaj uspeh nije mogao da se iskoristi zbog prodora nemačkih trupa na ostalim frontovima. Ovo su mi pričali i pojedini članovi kraljevske vlade"103).

Kralj Petar II opisao je svoje putovanje od Beograda do Nikšića.

Pratila ga je jedna četa Dvorske žandarmerije pod komandom Jezdimira Dangića104). Dolazak Kralja Petra II sa ministrom Dvora Radojem Kneževićem u manastir Oštrog i njihov kratki boravak tamo opisao je patrijarh Gavrilo Dožić u svojim Memoarima. Pošto je bio časni post Knežević je, veli Patrijarh, zamolio patrijarha za doz­ volu da Kralj dobije za hranu mleko što je, razume se, bilo odobreno. „Sišli smo u dvorište, veli Patrijarh, i našli kralja Petra sa njegova tri druga, koji su se veselo zabavljali. Bio je umoran, ali se ipak dobro držao. Uveče smo večerali zajedno. Kralj Petar II je posle 100) 101) 102 ) i°s) 104)

274

King Peter II of YugosIavia . . . Na istom mestu, str. 88.

Na istom mestu, str. 90-91.

Na istom mestu, str. 94.

Memoari patrijarha . . . , str. 448.

Dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, str. 37.

večere otišao da se odmori u Gornji Manastir, gde je za njega bilo spremno što treba za spavanje. Tako isto i njegova pratnja"105).

Patrijarh Gavrilo veli, da je savetovao da Kralj i Radoje Kneže­ vić “ i neophodna lica treba odmah sutra da napuste našu državu u pravcu Grčke, dok još za to ima vremenske mogućnosti, da se ko­ liko toliko spase kralj, kao personifikacija Kraljevine Jugoslavije i da se u slobodi sa našim saveznicima nastavi borba. Drugih m o­ gućnosti u ovome momentu ne vidim "106). I Kralj je, 14. aprila, pitao patrijarha za savet pošto mu je bila saopštena odluka da ide u Grč­ ku. „On je to primio mirno, bez nekog uzbuđenja. Na brzu ruku pri­ premljena je služba Božija, koju sam ja održao, za našu pobeđu, blagoslov i život našeg mladoga Kralja . . . Kralj je bio prisutan i celivao je krst"107). I sam Kralj piše, da je tražio savet od patrijarha: da li treba da napusti zem lju ili n e"108). Kralj Petar II i njegova prat­ nja odleteli su za Grčku 14. aprila.

Na sceni kod patrijarha Gavrila pojavio se i general Simović. „Izgledao je kao general koji je izgubio bitku i sada se nalazi u oča­ janju, nemajući mogućnosti da se u svemu tome snađe. Bio je iz­ nuren"109). Patrijarhu je rekao: „Naša je situacija skoro izgublje­ na .. . Svi naši planovi potpuno su izlišni, tako da pod ovakvim okol­ nostima nismo u stanju da produžimo odbranu"110). Dan pre toga, 14. aprila, Simović je postavio za načelnika štaba Vrhovne komande generala Danila Kalafatovića i naredio mu da odmah zatraži pri­ mirje „kako bi se dobilo u vremenu i olakšala situacija vojske"111).

Za katastrofu, koja je nastala, Simović je, isto kao i Radoje Kneže­ vić, okrivljavao kneza Pavla i njegovu vladu i naglašavao da nje­ gova „vlada nije mogla nikako da prihvati prilaženje Trojnom paktu, jer bi deklaracija u tome smislu još više okaljala našu čast i dosto­ janstvo, pa i sam akt od 27. marta kao najveće delo našega naro­ da"112). Simović je bio došao da od patrijarha Gavrila traži blago­ slov za sebe i svoju vladu radi odlaska u Grčku. Patrijarh mu je, razume se, dao traženi blagoslov. Patrijarh piše: „Moram da priz­ nam da je general Simović u nekim trenutcima bio kao izgubljen čovek, ali se ipak čvrsto držao"113). Simović je 15. aprila 1941. godi­ ne odleteo za Grčku. Poveo ja sa sobom ženu Dobrilu i brata dr Mi­ loša. Sa Simovićem su otišli Momčilo Ninčić sa ženom Spomenom, sinom Đurom, koji je kasnije postao važan funkcioner kod Tita; za­ !05) MG) 107) i°8) ma) n°) m) 112) 113)

Memoari patrijarha Gavrila . . . , str. 452.

Na istom mestu, str. 454.

Na istom mestu, str. 454.

King Peter II of Yugoslavia . . . , str. 99.

Memoari patrijarha . . str. 455.

Na istom mestu, str. 456.

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 553.

Memoari patrijarha Gavrila . . . , str. 457.

Na istom mestu.

275

tim: Slobodan Jovanović, Bogoljub Ilić sa ženom, i Miša Trifunović.

Sutradan, 16. aprila, otišla je druga grupa sa generalom Borom Mirkovićem i Markom Dakovićem na čelu. ,,U trup ovog aviona stavili su jedan sanduk zlata, a u njegov rep braća Lozici su krišom ubacili još dva sanduka zlata, koje su bespravno prisvojili za svoj račun; pa kako pilot nije znao da je rep aviona opterećen, nije o tome vodio računa prilikom spuštanja u Grčkoj, taj je avion izgubio ravnotežu i prevrnuo se. Tom prilikom izgubio je život Marko Daković, a od ostalih koji su se nalazili u avionu, većina je povređena. O sahrani Marka Dakovića nije se niko od pučista brinuo, nego su ga ostavili mrtvog na zemlji. Sahranili su ga G rci“ 114). Nikola Milutinović ovaj slučaj prikazuje drukčije: „Usled nesporazuma, na avion je kod grčkog mesta Preveza otvorila vatru grčka protivavionslca artiljerija, te je morao prinudno da se spusti van aerodroma. Avion se prevalio, ministar Daković poginuo, general Mirković bio teško ranjen, a ne­ koliko lakše. Grupa je posle dva dana prenesena u Atinu“ 115).

Dok su se u Nikšiću, vlada sa svojom okolinom, i neki ministri sa svojim porodicama, spremali za bekstvo i dok su „sveci blago di­ jelili" i raznosili državno zlato i novac, trudili su se, najpre general Mihailo Bodi, da od Nemaca dobiju primirje, a zatim, kada su Nem­ ci odbili da razgovaraju o primirju, morao je Kalafatović da prista­ ne na b e z u s l o v n u kapitulaciju.

Pregoravači su bili: general Radivoje Janković i Aleksandar Cincar-Marković, koga je Kalafatović, posle dugih napora, uspeo da privoli na ovo. Posle puča od 27. marta Cincar-Marković je bio interniran u Brusu, odakle je, posle 6. aprila, otišao za Sarajevo. Kada ga je Kalafatović pronašao na Palama izlagao mu je tragičan položaj u kome su se nalazili narod i vojska. U jednom saopštenju štaba Vrhovne komande, kada mu je na čelo došao general Kalafatović, rečeno je, da „ovaj rat nije ni želja našega naroda ni njegovih vojničkih starešina"116). „Cincar-Marković je slušao sa čuđenjem i indignacijom kakvom je tužnom ironijom sudbine palo njemu u deo da on potpiše kapitulaciju i tako pokrije ludost drugih. Kako može on da potpiše takav jedan dokumenat, kad su on i namesnici išli potpuno različitim putem pokušavajući da osi­ guraju bezbednost zem lje"117).

Ipak je, na kraju, Cincar-Marković pristao: 17. aprila 1941. godine potpisana je u Beogradu bezuslovna kapitulacija u zgradi bivšeg čehoslovačkog Poslanstva: ,,U svečanoj sali ove zgrade jugoslovenske predstavnike je dočekao komandant nemačke Druge armije general fon Vajhs (Weichs) sa svojim pomoćnicima, u prisustvu italijanskih, mađarskih i bugarskih diplomatskih i vojničkih predstavnika. Gene­ u 4) Nikola N. Tomić, Pučisti na tuđoj teritoriji, Melburn, 1971, str. 9. i15) Nikola Milutinović, Na istom mestu, str. 175. liG) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 555.

217) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 402.

276

ral Vajhs je po kratkom postupku pozvao jugoslovenske delegate da potpišu postavljene uslove o primirju, odnosno bezuslovnu kapitu­ laciju i dao im samo pola sata vremena radi iznošenja eventualnih primedbi, mada je docnije odbio sve predložene izmene“ 118). Primirje na frontovima, odnosno kapitulacija, stupila je na snagu 18. aprila. „Kad je pobegla ispred nacista, Simovićeva vlada ostavila je iza sebe prazninu. Njeno bekstvo ostavilo je Jugoslavenima da celokupnoj svojoj sudbini i ostacima svoje pobeđene vojske dadnu nov oblik ljudi i snage tada nepoznate"119).

Kao i u celokupnoj svojoj aktivnosti od 27. marta do 15. aprila 1941. godine, general Simović je u dovršenju s v o g a rata igrao nevitešku ulogu. Da bi spasao sebe (i svoju porodicu) on je preneo odgovornost na druge, koji nisu imali nikakve veze sa pučem. Kada je naredio Kalafatoviću da traži primirje, rekao mu je, da njegove „odluke u tome pogledu Kraljevska vlada prima kao svoje", a na sednici vlade od 13. aprila o tome nije bilo reči, jer je Simović i ovo naredio na svoju ruku120). „Vlada kao celina nikad nije diskutovala pitanje kapitulacije i prema tome nikada nije dala odobrenje za jed ­ nu odluku, koju je bio doneo sam Simović. Kad je, najzad, diskutovao o kapitulaciji sa pojedinim članovima vlade, Simović je bio neiskren. Kad su članovi vlade stigli u Nikšić, 14. i 15. aprila, mini­ star vojske general Ilić, rekao im je da je general Kalafatović već zaključio formalnosti kapitulacije. Simović, rekao je Ilić, dodao je, da Kalafatović radi bez odobrenja bilo od njega bilo od Kralja. To je, rekao je Simović, „kapitulacija na bojnom polju, vojnički a ne politički akt"121).

U svome Testamentu Simović, međutim, potvrđuje da je Kalafa­ tović, 13. aprila 1941. godine dobio naređenje od vlade, „da odmah za­ tražite primirje od neprijatelja, kako bi se dobilo u vremenu i olak­ šala situacija vojske"122). Simović je tvrdio: „ . . . Ja nisam izdao ni­ kakvu naredbu za kapitulaciju naših oružanih snaga: niti je takvo naređenje uopšte postojalo; da je đeneral Kalafatović, pošto su Vr­ hovna komanda i naše oružane snage stvarno već bile zarobljene, bio prinuđen da prihvati taj neprijateljski zahtev; primanje toga uslova nije značilo i kapitulaciju države, kao što je slučaj sa Austri­ jom, Čehoslovačkom, Danskom i Francuskom; taj akt nije sprečio vladu da produži rat u zajednici sa saveznicima, kao što je uradila Poljska, Norveška, Belgija i Grčka, niti ostatke oružanih snaga i na­ roda da produže borbu protiv okupatora, a što je sve dovelo do ko­ načne pobede naše pravedne stvari — očuvanje slobode i nezavisU8) H9) 12°) m) i22)

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 565.

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 403.

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 553.

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 400.

Simovićev Testamenat. . . , str. 19.

277

nosti naroda i države i delimičnog ostvarenja naših nacionalnih težnji1*123).

Ovo je, opet, u suprotnosti sa onim što je vlada rešavala na svo­ jo j sednici u zemlji. „Ona je, tom prilikom, s obzirom na tešku situ­ aciju na frontu i izveštaj generala Kalafatovića da Nemci traže bezuslovnu kapitulaciju, odlučila: da Jugoslavija kao država ne kapi­ tulira već da bezuslovnu kapitulaciju primi samo vojska; da jugo­ slovenska kraljevska vlada ide u emigraciju u Grčku, gde su izbegle izvesne jugoslovenske snage, navodno radi daljeg nastavljanja rata.

U vezi sa ovom odlukom, potpredsednik vlade, Slobodan Jovanović, kao istaknuti buržoaski pravnik i profesor Univerziteta, na ovoj sed­ nici, dao je o tom sledeće obaveštenje: „A ko izvršimo kapitulaciju vojske, onda Jugoslavija kao država nema nikakve obaveze prema pobediocu. Naprotiv, ako mi kapituliramo kao zemlja, kao država, i kapitulaciju prizna vlada, bilo da ostane u zemlji ili da ode u inostranstvo, samim tim se priznaje pobeđenom, a zemlja i država pre­ uzimaju određene obaveze prema pobediocu11124).

Načinom vođenja rata, kapitulacijom vojske i bežanjem iz zemlje Simović i njegova vlada su teško razočarali i Čerčila. U instrukciji koju je, 13. aprila 1941. godine, dao ambasadoru Kambelu, Čerčil ističe da se Jugolaviji ne može pomoći: „Morate imati na umu, veli Čerčil, da nam Jugosloveni nisu pružili nikakvu priliku da im pomog­ nemo i odbili su da izradimo jedan zajednički plan, ali uzajamna prebacivanja ne vode ničemu, a Vi morate sami prosuditi koliko ćete im saopštiti od ovih loših v e s ti. . . Ne uviđamo zašto bi kralj i vlada napuštali zemlju, koja je prostrana, planinska i puna nao­ ružanih ljudi. Nemački tenkovi se svakako mogu kretati drumovi­ ma i putevima, ali oni moraju dovesti pešadiju da bi pobedili srpske armije. Tada će se pružiti prilika za ubijanje Nemaca. Mladi kralj i ministri svakako treba da odigraju svoju ulogu u tome. Međutim, ako bi ma u kom trenutku kralj i nekoliko ličnih pratilaca bili pri­ nuđeni da napuste zemlju, i ako se ne bi mogli staviti na raspolo­ ženje avioni, jedna britanska podmornica bi se mogla poslati u K o­ tor ili neko drugo obližnje mesto. Treba i dalje svim silama da na­ stojite da podržavate borbeni duh jugoslovenske vlade i vojske, podsećajući ih na to kako se prošli put rat u Srbiji kretao kao plima i oseka11125).

123) Na istom mestu, str. 20-21.

124) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 562.

125) vinston čerčil, Drugi svetski rat. Tom III: velika alijansa, str. 203-204.

278

TERITORIJALNO RAZBIJANJE JUGOSLAVIJE 1.

Svoju hvalisavost heroj tsvom i vernošću duhu Kosova i nacio­ nalnom pregalaštvu predaka vođe i izvršioci puča od 27. marta 1941. godine osenčili su veoma tamnom senkom ličnoga straha i kukavi­ čluka, koji su došli do izraza u vratolomnom bekstvu i brizi za lično spasa van je iz haosa koji je izazvan njihovim pučem i ratom koji mu je sledio. Nije trebalo ni malo vidovitosti da se shvati da će Hitler na izazov odgovoriti osvetom. U puču od 27. marta 1941. godine Hitler je video s r p s k u z a v e r u koja je u njemu oživela bes austro­ ugarskoga kompleksa zbog Sarajevskog atentata iz 1914. godine.

Kao i onda, i sada se bes osvete trebalo da sruči na Srbe. Hitler je objavio, i to nije krio, da rat vodi protiv Srba; Slovenci nisu za nje­ ga bili veliki problem, a Hrvatima je bio naklonjen. U svome proglasu nemačkom narodu, od 6. aprila 1941. godine, Hitler je rekao: ,,U du­ hu istinske konsolidacije Evrope, nastojao sam od dana preuzimanja vlasti, da pre svega uspostavim prijateljske odnose sa Jugoslavi­ jom. Ja sam namerno zaboravio sve ono što se nekad dogodilo iz­ među Nemačke i Srbije. Pri tome sam ne samo pružio ruku nemačkog naroda srpskom narodu, nego sam se trudio, da kao pošteni posrednik pomognem da se prebrode sve teškoće koje su posto­ jale između jugoslovenske države i pojedinih naroda koji su u sa­ vezu sa Nemačkom . . . 25. marta 1941. u Beču je izvršeno svečano potpisanje ugovora o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Ja i ceo nemački narod bili smo sretni zbog toga jer je izgledalo da je ovim sprečeno proširenje rata na Balkan i ujedno je postojala nada da će se, najzad već postojeći konflikt ipak moći otkloniti razum­ nim sporazumom. No, tek što su se vratili u Beograd ministri, koji su potpisali ovaj ugovor, jedna vojna klika, koja je večito organizovala državne udare i sastojala se od engleskih plaćenika, izvela je protiv-udar. Srušena je vlada koja je težila miru s Nemačkom, i to sa izričito javnom izjavom da je ovo bilo potrebno zbog držanja prema nemačkoj . .. Nova srpska vlada naredila je opštu mobiliza­ ciju, koju je već danima tajno sprovodila. Ona je time dala na zna­ 279

nje da misli da umesto miroljubivih odnosa prema nemačkom Rajhu može upotrebiti silu. Međutim, sila, koju je ona priznala, sada će je uništiti. . . Nemački narod nema nikakvog povoda da se bori protiv Hrvata i Slovenaca. Od ovih naroda on ništa ne traži. Ali nemački narod želi da se sada obračuna sa onom srpskom izdajničkom kli­ kom u Beogradu, koja misli da može Balkan po drugi put staviti na raspoloženje britanskom atentatu protiv evropskog mira .. . Nemački Rajh se od danas ujutru nalazi u borbi protiv beogradskih uzurpa­ tora i onih jedinica koje Velika Britanija pokušava da sa Balkana pošalje u borbu protiv evropskog mira. Nemačka vojska će odlo­ žiti oružje tek onda kad beogradski zaverenički krug bude potpuno srušen i da poslednji Britanac iz ovoga područja napusti Konti­ nent"1).

Isti ton i sadržaj imala su i druga zvanična saopštenja sa nemačke strane. Prema njima je krivac ne srpski narod, nego su to pučisti koji su postali instrumenti britanske politike na Balkanu: „Krivicu za ovo snosi jedna klika zaverenika, koja je ovim na sebe navukla veliku odgovornost"2). I dalje o njima: „ . . . Zastupnici i naslednici istog onog duhovnog stremljenja kojim je 1914. godine dat podsticaj za izbijanje svetskoga rata opet su u Beogradu preduzeli kormi­ lo u svoje ruke. Nova Jugoslavija preuzela je od stare Srbije ulogu podpaljivača rata (odnosno prouzrokovača nemira). Kao što je u Ju­ goslaviji politički razvoj jasno upravljen protiv Trojnoga pakta, ta­ ko se isto i jugoslovenska opšta mobilizacija može shvatiti kao po­ ziv na borbu protiv sila Osovine"3).

U koncepciji zvaničnih predstavnika Osovine tih dana sve više je iščezavala slika Jugoslavije i zamenjivala je slika Srbije sa kojom je u Prvom svetskom ratu i Nemačka vojevala. Austrijanac po ro­ đenju, A dolf Hitler se nije mogao osloboditi košmara Sarajevskog atentata, koji je pogrešno shvatan i za koji se, još uvek, tu i tamo, sma­ tra da je „izazvao" Prvi svetski rat, koji se završio slomom Austro­ ugarske monarhije. Može se, međutim, uzeti kao vrlo verovatno da Hitler, u to vreme, zbog interesa Nemačke, nije želeo proširenje rata i na Balkanu i kavgu sa Jugoslavijom, kojoj, takođe, nije rat bio potreban, niti bi ga narod, da je bio pitan, želeo.

Tačno je rekao Johan Višt: „ .. . Posle 1939. dala se Jugoslavija, zbog iracionalnih razloga i zbog iluzija o samoj sebi, dobrovoljno uplesti u borbu velikih sila oko vlasti, bez gorućih ličnih nacional­ nih interesa. (Posle Prvoga svetskoga rata ona je sve postigla što jednu državu čini srećnom: nacionalnu nezavisnost i prostrano pri­ vredno područje, koje je njenim narodima moglo osigurati blago­ stanje i napredak, čak garantovano i od neprijatelja) protiv geo­ 1) Navedeno kod Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 418-419.

2) Na istom mestu, str. 420.

3) Na istom mestu, str. 422.

280

grafije i drugih imperativa, za ciljeve koji se, bliže posmatrani, po­ kazuju kao prikrivanje egoističkih težnji velikih sila i od kojih su se one samo kasnije distancirale1'4).

Teško bi se moglo osporiti tvrđenje da je naš narod, u svojoj ogromnoj većini, želeo mir. Zem lja je bila i unutrašnjepolitički i spoljnopolitički i vojnički nespremna za rat i iskušenja koje on so­ bom donosi. General Vas. Petković je naveo jedno mesto iz sprem­ ljenog memoranduma generala Petra Košića, koji je tada bio na­ čelnik Glavnog generalštaba. „Čitao nam je, veli Petković, memo­ randum u kome se izlaže vojna situacija naše zemlje. Izlaže da smo sa svih strana opkoljeni neprijateljem; da naš granični front iznosi oko 3000 km., a da mi možemo mobilisati svega 28 pešadijskih divi­ zija; da municije imamo prosečno 10 do 20 šarži, što bi u najpovoljinijem slučaju moglo da omogući borbu do 60 dana; da u zemlji ima­ mo rezerve pšenice svega oko 40.000 tona, što bi sa onim u vojnim slagalištima moglo da ishrani vojsku za dva meseca. Zaključak je bio da bismo u najpovoljinijem slučaju mogli da dajemo otpor do dva meseca, posle čega bismo ostali i bez municije i bez hrane i mo­ rali bi kapitulirati115).

Dragiša Cvetković je, razume se, morao znati sve ovo kao i ne­ mogućnost Velike Britanije i Amerike da nam pomognu. „Za sve one, piše Cvetković, koji su hladnokrvno posmatrali položaj savez­ nika u to doba, jasno je bilo da saveznici nisu bili u stanju da pru­ že Jugoslaviji ozbiljnu pomoć. To je bio jedini razlog zbog kojega smo bili primorani da nastavimo otpočete pregovore sa Nemačkom i da po svaku cenu tražimo mirno rešenje, kako bi našu intervenciju na strani saveznika odložili za bolja vremena,,6).

Nije moguće pretpostaviti da i nemački odgovorni faktori nisu znali sve ovo: i slabost i nesposobnost Jugoslavije za rat i nesprem­ nost Velike Britanije i Amerike da joj, i kada bi hteli, stvarno po­ mognu. Nije, onda, logično verovati u to da je, u tim prilikama, veoma povoljno držanje Nemačke prema Jugoslaviji bilo posledica bilo nekoga straha od Jugoslavije bilo unapred donete odluke da se n e i s p u n e u Paktu preuzete obaveze prema Jugoslaviji. Uz to još i ovo: u tome momentu bilo je p r o j u g o s l o v e n s k o drža­ n j e Nemačke jedini faktor, koji je garantovao njene granice i njen teritorijalni intergritet; i koji je i mogao, i hteo, da na uzdi drži sve okolne revanšističke elemente. Niko normalan, pa ni Dragiša Cvet­ ković, nije mogao verovati da će takvo, projugoslovensko, držanje i raspoloženje Hitlera biti trajno: „Niko nije u stanju reći, veli Cvet­ ković, da li bi Hitler ovaj sporazum poštovao. A li mislimo, da je to 4) Johann Wiischt, Na istom mestu, str. 181.

5) Vas. Petković, Ko je kriv? („Iskra" od 1. III. 1951).

6) Dragiša Cvetković, Povodom Cerčilovih memoara (U „Dokumenti o Ju­ goslaviji", Pariš 1951, str. 31-32.

281

maksimum onoga što se moglo pokušati u interesu Jugoslavije u ta­ dašnjoj mučnoj međunarodnoj situaciji. Mora nam se priznati, da smo u tim našim nastojanjima bili rukovođeni jedino ljubavlju pre­ ma našoj Otadžbini117).

2.

U vreme kada je izvršen puč od 27. marta 1941. godine bile su sve nemačke, i kopnene, a delom i vazduhoplovne, vojne snage slo­ bodne. Vauhnik navodi da ni 10% jugoslovenskih generala nije odo­ bravalo puč i, prema tome, nije bilo za rat8). Vođe puča su, videli smo, u iluzijama, kojima su se podavali, bili izgubili smisao za stvar­ nost. Tako je general Bora Mirković tvrdio da se nemamo čega pla­ šiti, jer je Goring njegov prijatelj i poklonio mu je, prilikom jedne posete, svoju fotografiju: „Zbog svega toga puč je bio samo nepro­ mišljen i neodgovoran postupak slabo obaveštenih elemenata i zlo­ čin nad državom i narodom119).

Jugoslavija je, zna se, za deset dana izgubila rat i bila prinuđe­ na da bezuslovno kapitulira. Za vreme kratkotrajnoga rata vlada, koja je proistekla iz puča od 27. marta 1941. godine, tavorila je sas­ vim van događanja u zemlji; to je bila jedna skupina iznenađenih i uplašenih ljudi, koja se raspršila iz Beograda čim je počelo bombar­ dovanje. Svi su gledali da bekstvom spasu svoje porodice i sebe.

Pada u oči da su skoro svi ministri, bežeći iz Beograda, vodili sa so­ bom i svoje porodice kao da su odmah znali da će morati da napuste zemlju. Dr Branko Čubrilović, jedan od najogorčenijih protivnika pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, kazuje kako ga je vest o po­ četku rata, 6. aprila, zatekla u Banjoj Luci. Vest mu je saopštio upravnik grada Banja Luke Banković. I Čubrilović je, kao i drugi ministri, bio tek ustao: „Dovršivši brzo oblačenje i ostavivši iza sebe uzbuđenu cijelu kuću, odvezao sam se upravnikovim kolima u Ban­ ske dvore1110). I Čubrilović je imao muke dok je pronašao vladu u Uzi­ cu: „Po drumu su se nanizali auti, vojničke topovske sprege i gomile svijeta. Sam Bog zna, kuda sve to srlja. Zamišljeni i šćućureni u ko­ lima, nismo ni osjetili kada se ukazala Karađorđeva Topola1111). „P o­ jedini ministri, veli dr Časlav Nikitović, i đenerali poveli su žene i svastike vojničkim avionima, a sprečili su odlazak kulturnim, po­ litičkim i javnim radnicima, koji bi svojim radom, rečju i perom 7) Na istom mestu, str. 32.

8) Vladimir Vauhnik, Na istom mestu, str. 192.

9) Na istom mestu, str. 195.

10) Dr Branko Čubrilović, Zapisi iz tuđine, Sarajevo 1946, str. 5.

11) Na istom mestu, str. 10.

282

mogli da pripomognu pravilnom razumevanju našeg stava i naše teške situacije1'12).

Dosledno Hitlerovoj izjavi, da se rat vodi protiv Srba, Nemci su bombardovali srpske gradove. Zagreb i Ljubljanu nisu. Kada je bezuslovna kapitulacija stupila na snagu predala je Komanda poza­ dine Vrhovne komande, 19. aprila 1941. godine, Nemcima ratnu bla­ gajnu Ministarstva vojske i mornarice u kojoj je bilo 202,295.200 dinara13). Zarobljenici su deljeni prema nacionalnoj pripadnosti. U zarobljeništvo su odvođeni samo Srbi i Slovenci, „dok si Hrvati, Ma­ kedonci i nacionalne manjine (Nemci, Mađari, Siptari) imali da idu svojim kućama. Ovde treba istaći da Makedonci nisu oslobođeni zato što su posebni narod, već kao Bugari — odnosno bugarski poda­ nici. Italijani su sem toga, iz posebnih političkih razloga oslobodili zarobljeništva Crnogorce, kao i one Slovence čije su porodice živele na teritoriji predviđenoj za italijansku okupaciju. Kako su Slo­ venci iz jedinica koje su se borile u Sloveniji, otišli svojim kućama pre kapitulacije, to su u nemačko zarobljeništvo odvedeni samo oni Slovenci koji su zarobljeni van Slovenije, tj. manji broj. Isto tako, Nemci, su u zarobljeništvo odveli samo one Crnogorce koji su bili zarobljeni van Crne Gore, tako da su zarobljeničke mase sačinjavali uglavnom Srbi. Pošto su sile Osovine smatrale Srbe glavnim i naj­ opasnijim neprijateljem, oni su imali da iskuse kaznu za 27. mart.

Ukupno je zarobljeno oko 375.000 vojnika, od kojih su Italijani do­ bili oko 30.000 ljudi1114). Posle raznih puštanja u zarobljeništvu je ostalo oko 210.000 ljudi, od kojih oko 200.000 u Nemačkoj i oko 10.000 u Italiji. Od ovoga broja su oko 90% bili Srbi, a 10% pripad­ nici ostalih narodnosti (Slovenci, Crnogorci, jugoslovenski orijentisani Hrvati i Jevreji)15). Jakob B. Hoptner navodi, da je ,,u svemu, 254.000 jugoslovenskih vojnika palo u nemačke ruke za vreme od 12 dana rata sa Jugoslavijom1116). Preme Jozefu Matlu, bilo je 344.000 srpskih zarobljenika17). Franjo Tuđman veli da su Nemci zarobili 344.162 vojnika i oficira, Hrvate i Makedonce su pustili kućama, a ostale, njih više od 200.000 odveli u ropstvo1118).

Za vreme Drugog svetskog rata Jugoslavija, u celini, izgubila je 300.000 vojnika i 1,400.000 građanskih lica, što u svemu iznosi 1.700.000 lica19). Dok Jakob B. Hoptner navodi da je na strani Ne12) Dr Časlav M. Nikitović, Istina o 25. i 27. martu (U „Dokumenti o Jugo­ slaviji", Pariš 1951, str. 6-7.

13) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 574.

14) Na istom mestu, str. 575.

15) Na istom mestu, str. 575-576.

16) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 398.

17) Dr Josef Mati, Jugoslawien im zwedtem Weltkrieg (U „Osteuropa" — Handbuch — Jugoslawien. Koln— Graz 1954, str. 102).

18) Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija, Zagreb 1962, str. 55.

19) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 8.

283

maca, u poslednjem ratu, bilo izbačeno iz stroja 558 ljudi, od toga je bilo 151 mrtav, 392 ranjenih i 15 nestalih20). Jozef Mati tvrdi, što je verovatnije, da su nemački gubici bili 2.599 mrtvih, 5.820 ranjenih i 3.169 nestalih21).

Neposredne posledice rata bile su, pored gubitaka u ljudskim ži­ votima, i gubici u materijalnim dobrima. Prema podacima Među­ narodne reparacione komisije u Parizu iz 1945. godine, Jugoslavija je izgubila za vreme prošlog rata 1,706.000 ljudi, najvećim delom Srba. Materijalna šteta, koju je Jugoslavija pretrpela od rata, iznosi 9.845,000.000 američkih dolara. Pučistička vlada je predala Nemci­ ma i Italijanima u ropstvo ceo narod, besplatno im dala celokupno jugoslovensko naoružanje u vrednosti od 50 milijardi dinara. Zatim je predala oko 15,000.000 tona žitarica, uljarica i drugih brojnih proizvoda, neophodnih za vođenje rata, zatim 15.000 tona vune, 1,500.000 tona mleka i mlečnih proizvoda, 1,500.000 jaja, 1,000.000 konja, volova, krava, teladi, ovaca, koza i druge sitne stoke. Potom im je dala sva privatna i državna vozila, celokupnu četvorogodišnju proizvodnju strategijskih ruda, gvožđa, bakra, cinka, olova, molibdena, hroma i boksita, u kojima je naša zemlja bogata. Sem toga, pučisti su omogućili Nemcima da odvedu u Nemačku u fabrike na prinudni rad stotine hiljada našega sveta da tamo radi i gine za ne­ mačku ratnu mašineriju. Najzad, oni su dali Nemcima našu državnu željeznicu sa voznim parkom (2.400 lokomotiva; 70.000 vagona), a zatim ceo rečni plovni park (117 remorkera, 38 brodova, 42 tankera, 23 motorna šlepa, 319 drvarica i 700 šlepova sa kapacitetom od pre­ ko 100.000 vagona) kao i sve brodove pomorske i obalske plovidbe22).

I pored toga što su pučisti omogućili Nemcima i Italijanima da dođu do ovako bogatoga plena, veoma korisnog za dalje vođenje rata, pučisti nisu prestajali,, i ne prestaju, da tvrde da je srpski narod prih­ vatio puč. Dragiša Cvetković je, s pravom, pitao: „ . . . K oji srpski narod? Na koji način? Ko ga je pitao i kako ga je konsultovao? . . .

Jugoslavija bi (da nije bilo puča od 27. marta 1941. godine) sačuvala svoj državni organizam i svakim danom bi postajala jača. Njena oru­ žana snaga bila bi netaknuta, a njena privreda bi bila u stalnom na­ pretku. Nezavisnost njene teritorije i suverena kontrola vlade nad celim državnim područjem bila bi garanti ja za nemogućnost organizovanja ilegalnih oružanih pokreta u ma kome obliku. U tome slu­ čaju ne bi bilo ni Tita, ni Kardelja, ni Rankovića, ni njihovog ubija­ nja nevinog našeg sveta, — pa ni nasilnog uzimanja vlasti. Naravno ne bi bilo ni pokreta Draže Mihailovića, niti „Nezavisne Države Hr­ vatske", niti ustaša, niti Pavelića, niti pokolja Srba i, najzad, niti z°) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 395, beleška 63.

21) Dr Josef Mati, Na istom mestu, str. 102.

22) Dr Časlav M. Nikitović, Mi smo vršili mobilizaciju, a oni su izvršili kapi­ tulaciju (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 7, str. 19-20).

284

svih grozota koje su došle kao posledica katastrofe, izazvane 27. martom1123).

3.

Najteža i najopasnija posledica puča od 27. marta 1941. godine jeste omogućavanje mobilizacije i aktivnog povezivanja svih srpskih neprijatelja, koji su, posle izgubljenog rata, raščerečavali srpski etnički i nacionalni prostor. „Svi događaji posle ovoga kobnoga dana pokazali su koliko je on nesreće doneo naciji i koliko je poljuljao temelje zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima. On je uništio započeto amalgamisanje srpstva i srušio granitni stub od Đevđelije do Subotice, od Vršačke kule do Velebita i odveo nas politički u sta­ nje borbe za ponovo ujedinjenje srpskih pokrajina i davanje novih žrtava tamo gde smo svi mislili da su žrtve, podnošene vekovima i decenijama, bile dovoljne i završene1'24).

Tvrđenja vođa puča od 27. marta 1941. godine, da su oni svojim činom i izazivanjem osovinskog napada na Jugoslaviju učinili Ve­ likoj Britaniji, Am erici i Sovjetskom Savezu neku i s t o r i j s k u u s l u g u osporio je posle deset godina Londonski radio BBC u svo­ joj emisiji od 27. marta 1951. godine (od 8 do 8,45 časova). Tamo je, pored ostaloga, rečeno: . . . Simovićeva vlada je bezuspešno pokušavala da učini ono što je Knez Namesnik učinio sa više nade na uspeh. Knez je dobro znao koliko je situacija beznadežna, pa je pokušao da stvari odugovlači.

Trojni pakt je prihvatio samo da dobije u vremenu, i to kada više nije bilo drugog izlaza da se izbegne rat. Pa čak i tada je bez raz­ mišljanja odbio mamac Soluna i nastojao da pakt ne sadrži sramnu klauzulu, koja bi dozvolila osovinskim trupama prelaz preko jugo­ slovenske teritorije. Nemci nisu insistirali. Oni su svakako mogli napasti Grčku preko Bugarske, pa su to i učinili. „Danas, posle deset godina, možemo odati svu čast njegovoj lič­ nosti i njegovoj dalekovidosti. U roku od nekoliko meseci mogla je svetska situacija da se izmeni — kao što se i izmenila — tako da bi Jugoslavija bila u stanju da uđe u rat na strani svojih saveznika i prijatelja sa izvesnim izgledom na uspeh. Strašne godine okupacije mogle su ispasti drukčije, ako ih već nije bilo moguće izbeći“ 25).

23) Dragiša Cvetković, Milan Gavrilović i 25. i 27. mart (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 7, str. 28, 31).

24) Dr Caslav M. Nikitović, Zaključak jedne izazvane diskusije (U „Doku­ menti o Jugoslaviji", sv. za 1951, str. 27).

25) Navedeno kod IBID, str. 32. Tekst od Loven Eđward, spiker Marjorie Banks.

285

Može se reći da su pučem od 27. marta 1941. godine bili odušev­ ljeni samo pučisti i njihov najuži krug. Od izjava kritika i nezado­ voljstva, kako iz redova oficira tako isto iz redova civila, mogla bi se sastaviti cela knjiga. Navodimo, ovde, samo po jedno mišljenje iz tih redova. Sergije M. Zivanović, aktivni oficir, potpukovnik, čet­ nički komandant, piše o puču: „Cilj: čisto politički kapris — izraz političkih abmicija — da jedna šaka neodgovornih ljudi, moralno i materijalno potpomognuta od strane zapadnih sila, koje u državnim udarima nikad nisu gledale jemstvo za demokratiju, ali koje su ih iskorišćavale za svoje ciljeve, u jednom najtežem momentu po Ota­ džbinu uzmu na silu krmu državnoga broda iz ruku kraljevskih namesnika i legalne vlade, da je uprave u suprotnom pravcu, nasuču državni brod na ledene bregove i razbiju ga u param-parčad za tuđe interese. Iz toga razbijenoga broda jedino se spasla vlada od 27. mar­ ta i izvršioci državnoga udara, ostavljajući obezglavljeni narod i osramoćenu vojsku, nad kojima je Hitler ispoljio sa svoj bes, a Ota­ džbina bila potpuno uništena i u krajnjoj liniji predata KPJ koja je iz svega ovoga haosa, uz pomoć Sovjetske Unije, Sjedinjenih Drža­ va i Velike Britanije, izvukla koristi samo za sebe i u Jugoslaviji za­ vela diktaturu proletarijata . . . Vlada generala Simovića je zgazi­ la na čast, jer je priznala Bečki protokol, i od svoje sopstvene Ota­ džbine, za tuđe interese, stvorila klanicu na kojoj je ginuo isklju­ čivo srpski narod, braneći čast srpskoga oružja. Ta vlada je bacila narod iz nacističkog u komunistiko ropstvo, i postala grobar svog sopstvenog naroda — srpskog"26).

Vukosav Radović, sudija, čovek koji se trudom i naporima uspeo da školuje i koji je učestvovao u nacionalnoj borbi u Crnoj Gori, piše: „Martovski puč u Jugoslaviji 1941. godine organizovala su dva avanturistički nastrojena generala, grupa isto tako nastrojenih ofi­ cira, nekoliko nezadovoljnih političara, koji su gledali kako da se dočepaju vlasti, pa je sada, po njihovom mišljenju, nastupio bio momenat, koji je trebalo iskoristiti. Zaverenici su imali pripremljene avione za bekstvo u inostranstvo u slučaju neuspeha puča, a novčana sredstva stavili su im na raspoloženje engleski a gen ti. . . Zašto je onda vršen puč, kad je vlada pučiste Dušana Simovića priznala važnost pakta vlade protiv koje je ustala i zbacila je sa vlasti? Odgo­ vor je kratak. Trebala im je vlast. Kukavička pučistička vlada po­ stala je izdajnik naroda i države, a ujedno i najveći grobar Srba. „Posledice puča i rada pučističke vlade su: rat, kapitulacija, bek­ stvo pučista, revolucija pod okupacijom, razor zemlje, 2,500.000 srp­ skih grobova, uništenje svih srpskih kulturnih tekovina, komunizam 26) Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak 1941, knj. I, Čikago 1962, str. 26, 27.

286

i ropstvo srpskoga naroda na završetku rata i emigracija u masama.

Krivice pučista :1) pogazili Ustav i postojeće zakone, 2) dezerterstvo iz svoje zemlje u momentu kada se ona nalazila u ratnom stanju sa silama Osovine sve od 6. aprila 1941. do završetka Drugoga svets­ kog rata 1945. godine"27). „Pored drugih zala, pučisti su zloupotrebili jugoslovenske zlatne rezerve, oni su opljačkali narodnu im ovi­ nu, iskorišćavajući je za svoje lične interese i vodili su u inostran stvu međusobnu borbu oko položaja, stvarajući ponovo afere, kao što je bila Kairska afera i druge“ 28).

Radović, dalje, navodi kako je pred bežaniju pučista sreo u Nikšiću Marka Dakovića: „Šta je ovo?, upitao sam ga šaljivo. Pošto smo se rukovali, on mi ukratko reče: ,Dvadeset i više godina kopali smo grob državi Jugoslaviji i danas smo je sahranili, a sad šta nam Bog da‘ “29).

Razbijanje teritorijalnog jedinstva Jugoslavije bila je najteža posledica izgubljenoga rata i potpisane bezuslovne kapitulacije ju ­ goslovenske armije. To što je nastalo posle izgubljenog rata bila je Hitlerova osveta zbog izvršenoga puča, koji je shvatio i kao ličnu uvredu. U svome Dnevniku zabeležio je general Halder: „Firer je odlučio, bez da čeka na moguće izjave lojalnosti od strane vlade, da se izvrše sve pripreme, kako bi se Jugoslavija vojnički i kao država razbila1130). Posle pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu Hitler je osećao izvesno olakšanje, ali je u njemu živela izvesna zebnja šta se sve, u odnosu na Jugoslaviju, može dogoditi. U razgovoru sa Ga­ nom o trenutnom stanju na Balkanu Hitler je rekao: „Ovo je sada razbistreno, u koliko to leži u ljudskoj moći, jer, u prkos svemu, unutrašnje prilike u Jugoslaviji mogu da se kom plikuju"31).

Kada se, zbog izvršenoga puča, osetio izigranim, Hitler je odlučio da se osveti iako je, da je hladnokrvnije posmatrao razvoj situacije u Beogradu, mogao uočiti želju da do rata ne dođe. Već 27. marta 1941. posle podne Hitler je poslao mađarskom regentu Hortiju po­ ruku u kojoj stoji: „Jugoslavija će biti uništena, jer je javno odu­ stala od političke saradnje sa Osovinom. Pretežni deo snaga treba da prođe proz Mađarsku. Međutim, glavni napad neće biti izvršen na mađarskom sektoru. Na tom sektoru treba da interveniše mađar­ ska armija, a kao naknada za saradnju Mađarskoj će biti data m o­ gućnost da povrati teritorije koje je nekad bila prinuđena da ustu­ pi Jugoslaviji. Hitno je, molim smesta potvrdan odgovor“ 32).

27) Vukosav Radović, O d sudije do č ista č a . . . , str. 181.

28) Na istom mestu, str. 182.

29) Na istom mestu, str. 187.

30) D r Ferdo Culinović, Okupatorska podela Jugoslavije. str. 49. si) Velim ir Terzić, N a istom mestu, str. 199.

32) Na istom m estu, str. 201.

Beograd

1970,

287

U svojim Memoarima piše Nikolaj Horti da je puč od 27. marta njega strašno iznenadio: „On je ovu vest smatrao za jedan rđav vic.

N jegov bes bio je veoma veliki, jer su njegovi planovi bili najosetIjivije pogođeni: „Poduhvat Barbarosa", napad na Sovjetski Savez trebao je da počne u maju. Zbog toga je on sada naredio da Jugoslavi­ ja vojnički i kao nacionalna celina bude razorena i, tako, ova kaz­ nena akcija morala je biti izvršena sa velikom brzinom "33). I Horti veli da je Hitler tražio od njega da napadne Jugoslaviju i da će za to dobiti teritorije od Jugoslavije, koje je Mađarska bila izgubila posle Prvog svetskog rata34). Pošto je bio protiv rata sa Jugoslavi­ jom, a pošto je utvrdio da je mađarski Generalštab napravio spora­ zum sa nemačkim Generalštabom iza leđa vlade i pošto se time osetio uvređen i dezavuisan, grof Teleki je, 3. aprila 1941. godine, izvršio samoubistvo35).

Još dok nije bila izvršena kapitulacija jugoslovenske vojske po­ čelo je, proglašavanjem NDH, 10. aprila 1941. godine, razbijanje teri­ torijalnoga jedinstva Jugoslavije. Proglašenje NDH zajedničko je delo Nemačke i Italije, koje su time zadale ozbiljan udarac otporu jugoslovenske vojske. Samo dva dana posle stupanja kapitulacije na snagu, ordžana je u Beču, 20. aprila 1941. godine, konferencija predstavnika Nemačke i Italije o teritorijalnoj podeli Jugoslavije. „O učešću predstavnika drugih osovinskih zemalja nema traga u do­ kumentima, te valja stoga uzeti da se Bečka konferencija ograni­ čila isključivo na nemačko-italijanske razgovore. Ova dva glavna faktora imala su odlučiti o podeli jugoslovenskog državnog podru­ čja, dok se drugim osovinskim zemljama odredila pri tome sasvim sekundarna uloga"36).

Početkom 1941. godine površina Jugoslavije iznosila je 247.542 kvadratna kilometra na kojoj je živelo oko 15,000.000 stanovnika.

Prvo je bilo važno odrediti demarkacionu liniju između nemačke i italijanske okupacione zone, koja je definitivno određena tek sre­ dinom maja 1941. godine37). Odmah u početku anektirale su Nemač­ ka i Italija one delove Jugoslavije za koje se smatralo da će trajno ostati njihove. To je, u obadva slučaja, išlo na štetu Slovenaca. Nemci su pripojili Rajhu: Donju Štajersku, Gorenjsko i deo Koruške-Mežičku dolinu38). To je iznosilo 10,261 kvadratni kilometar, sa 798.700 stanovnika. Već 14. aprila 1941. godine Hitler je izdao dva akta: o privremenoj upravi zaposednutih nekadašnjih austrijskih predela Koruške i Kranjske i privremenoj upravi u Donjoj Štajerskoj.

33) 34) 35) 36) 37) 38)

288

Nikolas von Horty, Ein Leben fiir Ungarn. Bern 1953, str. 226.

Na istom mestu, str. 226.

Na istom mestu, str. 228.

Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . . str. 61.

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 607.

Na istom mestu, str. 608.

Ovi akti nisu objavljeni39). Na ovome prostoru živelo je oko 40.000 do 70.000 Nemaca.

Politika nemačke okupatorske vlasti na ovome prostoru imala je dva glavna smera: germanizaciju domaćeg stanovništva i iseljavanje onoga dela stanovništva za koje se verovalo da neće moći biti germanizirano. Upotreba slovenskog jezika bila je zabranjena čak i u crkvama. Službeni jezik bio je isključivo nemački. Od sredine 1941. godine otvoreni su kursevi za učenje nemačkoga jezika. Uništavane su i slovenačke knjige: „Računa se da je u slovenskoj Štajerskoj na taj način uništeno oko 1,200.000 knjiga, a na Gorenjskom približno isto toliko “ 40) . . . O iseljavanju Slovenaca done te su dve odluke: 6. maja i 4. juna 1941. godine. Prema zaključcima od 6. maja 1941. go­ dine trebalo je da se iseli 220.000 do 260.000 Slovenaca u „Staru Srbiju“ i to u tri etape; prema zaključku od 4. juna 1941. godine, tre­ balo je da se iz Slovenije „iseli 5.000 politički nepouzdanih eleme­ nata i intelektualaca, 25.000 slovenačkih useljenika posle 1914. go­ dine i oko 145.000 slovenačkih seljaka sa granice, i to politički ne­ pouzdani elementi i intelektualci u Srbiju a gro ostalih u Hrvatsku, s tim da se odgovarajući broj Srba iz Hrvatske iseli u Srbiju. Lici­ ma za iseljenje dat je samo jedan sat vremena za pripremu, a dva sata ako se radilo o porodicama s decom. Sobom su mogli poneti prtljag od 50 kg. i iznos do 200 dinara“ 41). Prema odluci od 4. juna 1941. godine trebalo je da bude iseljeno i rimokatoličko sveštenstvo iz Slovenije i to tako da bude u NDH useljeno toliko ovih sveštenika koliko bude srpsko-pravoslavnih sveštenika iseljeno iz NDH u okupiranu Srbiju1142).

Ovo su, razume se, bili planovi i odluke: „Upućen je bio samo je ­ dan transport 6. avgusta 1941. godine, drugi nisu mogli biti oprem­ ljeni. Himler je odredio da deportaciju treba „obustaviti do kraja rata“ . Nešto kasnije (25. avgusta 1941) Himler je naredio produ­ ženje deportacije, ali uz neke izmene napose, da se provede protje­ rivanje Slovenaca iz Donje Štajerske u Rajh i da se za vrijem e rata prekine preseljavanje iz Južne K oru šk e. . . Nakon dogovaranja o broju ovih izgnanika, okupatorski organi produžili su 25. septembra 1941. godine sa novim hapšenjima Slovenaca po okolini Celja, Trbovlja i Brežnica, te nekim drugim mestima. Govorilo se (na zagrebač­ koj konferenciji od 22. septembra 1941) o deportaciji novih 45.000 Slovenaca1'43) . .. Iako i sama okupirana i pod teškim teretima, Sr­ bija je prijateljski primala progonjene Slovence. „Slovenačka kolo­ 39) Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . , str. 91.

40) Na istom mestu, str. 111.

41) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 628; Čulinović, na istom mestu, str. 116-121.

42) Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . str. 118. « ) Na istom mestu, str. 121.

289

nija u Beogradu, koja je pre rata imala 200.000 ljudi, od kojih u sa­ mom Beogradu 40.000, vrlo je bogata i imućna i prikupila je, poje­ dinačno upisujući velike iznose za pomoć tim prognanicima1144).

Onaj deo Slovenije, koji je pripao Italiji, proglašen je 3. maja 1941. godine, „Ljubljanskom provincijom " i bio pripojen Italiji. U ovoj provinciji, sa Ljubljanom na čelu, uvedena je civilna vlast i za civilnog komesara bio postavljen Emilio Grazili, koji je, 18. aprila 1941. godine, preuzeo vlast od Narodnog veća na čijem je čelu bio bivši ban dr Natlačen. Već 29. maja bila je osnovana „Slovenska legija" radi održavanja reda i mira. Italijanska se uprava sasvim raz­ likovala od nemačke. Musolini je naredio: „Držanje italijanskih je­ dinica na okupiranim teritorij ama mora biti u svakom pogledu is­ pravno. To nije potrebno samo radi prestiža naše vojske već i prven­ stveno radi naših glavnih političkih ciljeva"45).

Uprava je imala autonomno uređenje i oslanjala se na saradnju domaćih ljudi. Uprava je uzimala u obzir „etnički karakter stanov­ ništva, geografski položaj i posebne potrebe ove provincije"46). Bio je stvoren Savet od 14 lica, koja su bila birana iz „proizvodnih slo­ jeva" naroda. Stanovništvo ove provincije nije podlegalo vojnoj obavezi: nastava u osnovnim školama vršena je na slovenačkom je ­ ziku, a u srednjim školama uvedeno je učenje italijanskog jezika. Sva administracija je vršena na italijanskom jeziku47).

Ima dokaza, da su slovenski predstavnici u Simovićevoj vladi, dr Fran Kulovec i dr Miho Krek, uviđajući da je rat neizbežan, poku­ šali, iako veoma kasno, da od Nemaca doznaju njihove prave namere prema Slovencima. Oni su, 5. aprila 1941. godine, preko slovačkoga otpravnika poslova u Beogradu, uputili Nemcima jedan predlog, koji je Fajne (Feine) dostavio Berlinu. Ivan Milec, slovački otpravnik po­ slova, predao je ovaj predlog Fajneu, a ovaj o tome izvestio Berlin.

U Fajneovom izveštaju stoji: „Slovenački vođi smatraju da je rat neizbežan. S njime dolazi i propast Jugoslavije. Ako se za Sloveni­ ju ne nađe nikakav poseban izlaz, morali bi Slovenci isto kao i Hrvati da poginu zajedno sa Srbima. No pošto je njima njihova zemlja bliža nego jugoslovenska država, potražili su oni jedan drugi izlaz. Taj bi se morao svakako iznaći pomoću Njemačke. Postojale bi dve moguć­ nosti: 1) samostalna Slovenija i 2) država sastavljena iz Slovenije i Hrvatske. U Sloveniji se međutim plaše, da Njemačka ima druge planove koji upućuju na raspodelu Slovenije. Bilo bi vrlo korisno kada bi se jasno saznalo, kakav stav prema tome zauzima vlada Rajha.

Nažalost, slovenačke vođe nemaju ovde zbog srpskog nadzora ni­ kakve mogućnosti da dođu u neposredan dodir s vlastima Rajha.

44) 45) 46) 47)

290

Na istom mestu, str. 123.

Navedeno kod: Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 647.

Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . , str. 131.

Na istom mestu, str. 132.

Kada bi njihovo nastojanje ovde bilo poznato, njih bi sigurno ubili“48). Fajneova depeša stigla je u Berlin 5. aprila 1941. godine u 19,30 časova. Zbog izbijanja rata na nju nije odgovoreno.

Za učešće u ratu protiv Jugoslavije Hitler je obećao Mađarima Bačku, Baranju, Međumurje i Banat, površinu od 21.377 kvad. kilo­ metara; na toj površini živelo je 2,090.000 stanovnika, od čega je bilo samo 396.000 Mađara, a ostalo su bili Srbi (538.000), Hrvati (234.000), nešto Slovenaca u Sloveniji, Nemci (317.000), Rumuni (70.000) i Jev­ reji (4000)48) . . . Iako je Hitler bio Mađarima obećao Banat oni ga nisu dobili. Herman Nojbaher kazuje kako je došlo do toga da se ovo Hitlerovo obećanje ne ispuni. Kada je 5. aprila Nojbaher dobio naređenje, da generalu Antonesku prenese vest da će Jugoslavija biti napadnuta 6. aprila izjutra, Antonesku mu je rekao, da Rumunija nema nikakvih teritorijalnih zahteva i da će zadržati prijate­ ljski stav prema Jugoslaviji50). Kada je doznao da Mađarskoj treba da pripadne i Banat, Antonesku je rekao Nojbaheru: „Onda Vas molim, da Fireru odmah saopštite, da, ako Mađari umarširaju u Ba­ nat, odmah ću umarširati i ja i prirediti im jednu bitku"51). Iako ovo Hitlerovo obećanje nije nikada povučeno, Mađari nisu dobili Banat. Banat je, u glavnim linijama, pripadao području okupirane Srbije iako je imao dosta široku autonomiju52).

I Mađari su radosno dočekali dan da ostvare svoje revizionističke zahteve prema Jugoslaviji. U p r o k l a m a c i j i , koju je izdao Ni­ kola Horti, 11. aprila 1941. godine, stoji, da je proglašenjem NDH Jugoslavija „prestala da postoji te se raspala na svoje sastavne ele­ mente. Istovremeno s tim, postala nam je imperativna dužnost da po­ novo uzmemo u svoje ruke osiguranje sudbine i položaja teritorije koja je 1918. godine otkinuta od Mađarske i Mađara koji na njoj u velikim masama žive. To je takva sveta nacionalna dužnost koja se ima neodložno ispuniti. Zato još na današnji dan naređujem svo­ jim vojnicima, da zaštite Mađare koji žive u južnim krajevima. A k ci­ ja mojih vojnika nije uperena protiv srpskoga naroda s kojim ne­ mamo spora i s kojim hoćemo u budućnosti živeti u miru“ 52). Činjenice, međutim, svedoče da su se mađarske trupe ponele pre­ ma srpskom življu veoma neprijateljski. Već „prilikom posedanja Bačke i Baranje stradalo je oko 8.500 ljudi, žena i dece,- dok je veliki broj zlostavljan"53). U oblastima, koje su joj dodeljene, Mađarska je, 9. jula 1941. godine, uvela vojnu upravu, koja je trajala do 15. avgu48) Na istom mestu, str. 137-138.

49) Na istom mestu, str. 77.

50) Hermann Neubacher, Sonder-Auftrag Siidost. Bericht eines fliegenden Diplomaten, str. 126.

51) Johann Wiischt, Na istom mestu, str. 264-267.

52) Navedeno kod: Velimir Teržić, Na istom mestu, str. 658.

53) Na istom mestu, str. 659.

291

sta 1941. godine kada je uvedena civilna vlast54). Mere mađarskih vlasti prema Srbima, Jevrejima i Ciganima bile su raznovrsne i oštre. Prvo su pogodile bivše srpske dobrovoljce i koloniste, koji su proterani sa svojih poseda i domova; progonjeni su bez da su mogli poneti sobom nešto važnije od onoga što su imali. U selu Sirig ma­ đarske trupe su, 13. aprila 1941. godine, izvršile niz nedela: zapalili su selo i iz mitraljeza ubijali nevino stanovništvo. Noću između 13. i 14. aprila 1941. godine nastali su progoni Srba u Novom Sadu.

Oko ponoći inscenirana je pucnjava. To je bio povod za odmazde: „Dovlačeni su topovi i, bez ikakve opomene, otvorena je vatra na na­ stanjene kuće. Mađarsku soldatesku pratili su domaći mađarski izro­ di. Nastala su masovna ubijanja, mučenja i zatvaranja. Naročito su stradali čisto srpski delovi grada“ 55).

Raseljavanje srpskog življa iz Bačke i Baranje počelo je već 25. aprila 1941. godine. Svi Srbi, Jevreji i Cigani, koji pre 31. oktobra 1918. nisu imali zavičajnosti u području Novoga Sada i okoline m o­ rali su da se u roku od tri dana isele iz države. „Time je počelo i iseljavanje kolonista na anektiranom području. U toku maja rastu­ rene su dobrovoljačke kolonije po Bačkoj na taj način što su kolo­ nisti u prvo vreme bez ičega prebacivani preko Dunava, a zatim su upućivani u koncentracione logore .. . Pored ubijanja i zlostavlja­ nja oni su materijalno upropašćavani. Seljacima je oduzimana zem­ lja, advokatima, zanatlijama, inžinjerima, lekarima, trgovcima, go­ stioničarima i zanatlijama je zabranjivan rad, a iz fabrika su otpuš­ teni radnici i radnice1156).

Do ubijanja Srba u Novom Sadu došlo je i u januaru 1942. godi­ ne. Njih pominje i Nikolaj Horti u svojim Memoarima. Veli, da su „brojne nedužne ličnosti bile ubijene i bačene u Dunav; broj žrtava, Jevreja, Srba i nekoliko Mađara, bio je kasnije procenjen na 1.300 lica“ 57). Horti ističe, da o tome nisu ništa znali ni predsednik vlade Bardoši ni on lično: Prva istraga je bila bez rezultata, jer su sudije i optuženi pokušavali da slučaj prikriju. Sva je krivica bačena na srpske partizane protiv kojih se moralo „oštro" istupiti. Javnost se, međutim, nije time umirila: naročito je kasniji predsednik vlade Kallay energično tražio jednu novu vojnosudsku istragu . . . U dru­ gom procesu su izrečene četiri smrtne kazne, 20 optuženih su osu­ đeni na robiju od 8 do 15 godina. Smrtne kazne nisu pak izvršene, jer su osuđeni pobegli uz nemačku pomoć i tako su mogli napustiti zemlju. Kasnije su stupili u SS i kada su 1944. ,,Fajlkrojceri“ (Pfeilkreuzer) došli na vlast dobili su visoke položaje"58).

54) 55) 56) “7) 58)

292

Na istom Na istom Na istom Nikolaus Na istom

mestu, str. mestu, str. mestu, str. von Horty, mestu.

660.

659, beleška 102.

660-661.

Ein Leben fur Ungarn . . . , str. 240-241.

I Bugarska je dobila nagradu za svoje učešće u ratu na strani Nemaca: od Jugoslavije je anektirala površinu od 28.250 kv. kilome­ tara sa 1,260.000 stanovnika59). To je celo područje Južne Srbije, koju Bugari smatraju bugarskom zemljom. Na zapadnoj i jugoza­ padnoj strani susreli su se sa italijansko-velikoalbanskim pretenzi­ jama. Bugarske trupe su išle iza nemačkih trupa i zaposedale ono što im je dodeljeno. BTA (Bugarska telegrafska agencija) je objavi­ la, 19. aprila 1941. godine: „Danas su delovi bugarskih trupa poseli neka područja koja su oslobodile hrabre nemačke trupe da bi tako sačuvale stanovništvu mir i red60). „Odmah po ulasku nemačkih tru­ pa u Makedoniju i Pomoravlje bugarski agenti su počeli da pronose vesti o skorom dolasku bugarske vojske i da propagiraju za Veliku Bugarsku i za ,,bratski“ doček bugarske vojske. Tako su se po gra­ dovima, naročito u Makedoniji, počeli da formiraju „nacionalni ko­ miteti", koji su pripremali svečan doček „oslobodiocim a"61). U julu 1941. godine brojna jačina bugarskih trupa na jugoslovenskoj teri­ toriji iznosila je 55.000 ljudi.

Pošto su Bugari ovaj deo Jugoslovije smatrali bugarskom zem­ ljom to su oni, krajem jula 1941. godine, izvršili prisajedinjenje Bugarskoj („Državen vestnik“ , broj 166 od 31. VII. 1941). Na ovome području izvršena je nova administrativna podela i dovedeno činovništvo svih struka iz Bugarske. Kralj Boris, koga Bugari zovu carem, proglašen je za „cara ujedinitelja". U nastojanjima da se naš svet na ovome području što pre bugarizira dovedeni su iz Bugarske učitelji, profesori, sveštenici. Domaća inteligencija je planski potiski­ vana. U jednom okupatorskom apelu stanovništvu se kaže: „Primite sa dubokim poštovanjem bugarske učitelje koji su svojim vaspitnim radom uzdizali makedonski duh i pripremili nas u starim krajevima da stalno mislimo na naš dug prema Makedoniji i da je što pre oslo­ bodim o"62).

Bugarska pravoslavna crkva stavila se bila energično u službu pobugarivanja naroda. I državne i crkvene vlasti su smatrale, da je sada došao momenat da obnove vlast Bugarske egzarhije. Iz Južne Srbije proterani su srpski pravoslavni episkopi (mitropolit Josif Cvijović iz Skoplja i episkop Vikentije Prodanov iz Štipa) i svi oni sveštenici koji su se izjasnili kao Srbi. Narodu je, sa bugarske zvanične strane, bio upućen apel da prijateljski dočeka i bugarske sveštenike: „Izađite u susret bugarskim sveštenicima, jer su oni kroz pustinju vašega ropstva zapalili buktinju bugarskog imena, bugarske pismenosti i veru i koji su svakog dana pred oltarom m olili se da Bog usliši njihove molitve što skorijeg prisajedinjenja Makedonije 59) Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . , str. 77.

60) Navedeno kod: Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 655.

61) Na istom mestu, str. 656.

62) Na istom mestu, str. 657.

293

m ajci Bugarskoj1'63). Postavljeni su i bugarski episkopi, na paro­ hije dovedeni sveštenici iz Bugarske (bili su mnogo bolje plaćani nego oni u Bugarskoj), za starešine manastira postavljani su bu­ garski monasi. Vojne jedinice imale su sveštenike, koji su morali da šire bugarski duh u narodu (okupiranom).

Kao i drugi okupatori i Bugari su pljačkali Srbe, izgonili ih iz zemlje; naročito su se bili i oni okomili na koloniste koje su nasilno iseljavali u okupiranu Srbiju. I u Pomoravlju su Bugari srpski živalj proglasili Bugarima i dali im ime „pomoravski Bugari". Već početkom juna 1941. godine od stanovništva je traženo, da se po­ sebnim formularima izjasni da je bugarsko. „Popunjavanje ovih formulara vršeno je pod pretnjom ć^a će svako ko se bude izjasnio da je Srbin biti za dva dana nasilno iseljen. Sem toga, srpskom sta­ novništvu je ograničena sloboda kretanja uvođenjem tzv. propus­ nice „otkritog lista", koju je mogao dobiti samo onaj ko je primio bugarsko im e"64).

Pri određenju interesnih sfera između Nemačke i Italije, Italija je, pored dela Dalmatinske obale, dobila i celu Crnu Goru sa Crno­ gorskim primorjem. Prema sporazumu, koji je Ante Pavelić sklo­ pio sa Musolinijem u Rimu 18. maja 1941. godine, Italiji pripada „kotar koji obuhvata celu Boku Kotorsku prema liniji koja se od obale između Cavtata i Vitaline proteže prema severoistoku, uklju­ čujući Grudu i masiv Orjen, dok ne dostigne granice s Crnom Go­ rom "65). Italijani su Albaniji pripojili delove barskoga sreza (Ulcinj sa okolinom), podgoričkog (Tuzi, Hoti, Grudi, Zatrijebač, Vranj, Vladanj i Kadrabutan), andrijevičkog (Plav i Gusinje s okolinom) i beranskog (Rožaj sa okolinom). Demarkaciona linija između nemač­ ke i italijanske okupacione zone u Sandžaku išla je linijom: željez­ ničke pruge Šaraj evo-Priboj-N ova Varoš-Sjenica-Novi Pazar-Koso­ vska Mitrovica (sva mesta pripadala su nemačkoj zoni). Italijanska okupaciona zona obuhvatala je plevaljski i bjelopoljski srez koji su priključeni Crnoj Gori, a štavički (tutinski) srez pripao je Albaniji, a na ostaloj teritoriji organizovala je NDH „civilnu upravu sa ogra­ ničenim pravima". Početkom septembra 1941. godine iz Sandžaka su se povukle ustaše i Nemci66). Italijansko-hrvatskim ugovorom od 27. oktobra 1941. godine određena je granica između NDH i okupirane Crne Gore. Ona je išla od područja Dobrićevo uglavnom starom gra­ nicom od 1914. godine između Austro-Ugarske i Crne Gore i Srbije67).

Italijani su imali nameru da proglase nezavisnu Crnu Goru, jer im je, prema ugovoru u Beču od 22. aprila 1941. godine, priznato 63) M) 65) 66) 67)

294

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu. mestu, mestu, mestu,

str. 657. str. 610. str. 612. str. 612.

pravo da oni rešavaju „Crnogorsko pitanje1*. Već 28. aprila 1941. godine obrazovao je Ugo Kavalero (Ugo Cavallero) Civilni komesa­ rijat za Crnu Goru na čelu koga je došao Serafin Macolini (Serafino Mazzolini). Njega je Musolini, 22. maja 1941. godine, podigao na rang Visokog civilnog komesara. Proitalijanski elementi, uglavnom crnogorski separatisti, obrazovali su, 17. aprila 1941. godine, „P ri­ vremeni administrativni crnogorski komitet1', koji je bio raspušten 5. maja 1941. godine i imenovano „Crnogorsko savetodavno veće'1, koje je pripremalo teren za proglašenje nezavisne Crne Gore68).

Zbog posebnih razloga Italijani su prema Crnoj Gori imali naro­ čite obzire. Saradnju sa Italijanima primili su i neki ugledni Crno­ gorci, koji nisu bili za stvaranje samostalne Crne Gore, nego su po­ kušavali da okupacionu upravu učine lakšom narodu. Među ovim ličnostima bio je i Crnogorsko-primorski mitropolit Joanikije koga su ubili komunisti u proleće 1945. godine. Da bi pokazali svoje dobro raspoloženje prema Crnoj Gori Italijani su, u drugoj polovini maja 1941. godine, upriličili posetu Viktora Emanuela Crnoj Gori. Na Cetinje je stigao 16. maja 1941. godine pre podne: „Oko 11 sati pre podne, 16. maja 1941. kralj Emanuele je došao na Cetinje. Doček je bio bez oduševljenja, bez ovacija. Izašli su činovnici, profesori gimnazije i učitelj i osnovnih škola sa učenicima. Samo oni kojima je naređeno i koji su morali. Ostali su bili većinom u kućama; ma da su se policijski agenti, pred sam dolazak kraljev, bili rastrčali po gradu i naređivali da stanovnici izađu na ulice1169).

Posle ustanka od 13. jula 1941. godine Italijani su napustili ideju o stvaranju nezavisne Crne Gore. Musolini je, 24. jula 1941. godine, preneo vlast Visokog komesara Macoliniia na komandanta italijanske IX. armije generala Alesandra Pircio Birolija (Alessandro Pirzio Biroli), koji je vršio vojnu i civilnu vlast. Italijanska okupatorska vlast ostala je u Crnoj Gori sve do kapitulacije Italije u leto 1943. godine.

68) Na istom mestu, str. 611.

69) Jovan M. Kontić, Viktor Emanuilo na Cetinju (U „Glasnik" SIKD N je­ goš, sveska 4. decembar 1959, str. 37).

295

OKUPIRANA SRBIJA

Kapitulacija jugoslovenske vojske i bekstvo Kralja i vlade iz zemlje omogućili su i okupaciju u ž e Srbije, upravo onoga dela Jugoslavije, koji su Nemci odredili da se zove o k u p i r a n o m S r b i j o m . „Stara Srbija, veli Ferdo Čulinović, koja je podpadala pod nemačku okupaciju, nije bila i s t o v j e t n a s tzv. „užom Srbijom " ( = pretkumanovskom Srbijom), jer se od teritorije Srbije jedan deo našao pod bugarskom, a drugi pod italijanskom okupaci­ jom . Prema nemačkim okupacionim statističkim podacima proizilazi da je 1941. godine okupirana Srbija s Istočnim Sremom imala oko 51.100 kv. kilometara sa 3,810.000 stanovnika (od čega 170.000 Vlaha). Međutim, prema aktu predsednika Ministarskog saveta, ge­ nerala Milana Nedića, od 24. decembra 1941. godine proizlazilo bi, da je okupirana Srbija imala samo 36.000 kv. kilometara sa „blizu 4, 200.000 stanovnika". Vjerojatno će ovaj poslednji broj biti tačan i da se ovi (Nedićevi) podaci odnose na užu Srbiju. To je dakle pod­ ručje držala vlada Trećeg Rajha pod neposrednom nemačkom v oj­ nom okupacijom "1).

Svi saveznici Nemačke nastojali su da što više dobiju za sebe od razbijene Jugoslavije. Ovo, naročito, važi za Arnaute i Bugare, koji su smatrali da je nastao momenat kada oni mogu zadovoljiti svoje želje i traženja u odnosu na Srbiju. NDH se nije zadovoljavala sa Drinom kao granicom između nje i okupirane Srbije, nego je pro­ dirala i u Sandžak, jer je sebi prisvajala sve one krajeve gde žive naši Muslimani. Prema poverljivom izveštaju general-lajtnanta Eberharda (Eberhardt), komandanta nemačke 60. pešadijske divi­ zije, od 17. maja 1940. godine, o stanju na terenu Loznica-ValjevoČačak-Sjenica-Prijepolje-Višegrad, bili su Hrvati zaposeli Prijepolje, Priboj i Novu Varoš. U Sjenici se pristustvo hrvatske žandarme­ rije nerado gledalo. Zbog toga je nemačka komanda naredila da se ona povuče. Tamo je rečeno: „Na ovu oblast imaju pretenzije isto kao, po mogućnosti, na ceo Novopazarski Sandžak. Glavni razlog za ovo traženje izgleda da leži u razdvajanju jedne vrste koridora iz­ !) Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela Jugoslavije, str. 394.

296

među Stare Srbije i Crne G o r e . . . Uostalom, sve su češći glasovi u ovim mešovito nastanjenim oblastima, naročito među Muslimanima, koji traže neposredno potčinjavanje ovih oblasti pod nemačku vr­ hovnu vlast “2).

General Eberhard, sa svojim štabom, dao je, 21. aprila 1941. go­ dine, dakle odmah posle kapitulacije, sačiniti jedan protokol o pre­ govorima sa jedanaest arnautskih prvaka sa područja Kosova i Me­ tohije, na čelu sa Džafer Devom, o odnosima lokalne vlasti prema nemačkim vlastima. Iz Protokola se vidi, da su nemačke vojne vla­ sti zadržale Arnaute da vrše lokalnu vlast pod nemačkim nadzorom.

Stvorena je bila i arbanaška lokalna policija čiji su pripadnici no­ sili crno-crvenu traku oko ruke i morali imati kod sebe pismenu dozvolu na nemačkom i arbanaškom jeziku za nošenje oružja. Sve lokalne arbanaške vlasti bile su potčinjene nemačkim vlastima, koje su za sebe zadržale pravo da potvrđuju smrtne presude3).

Arnautskim prvacima bilo je stavljeno u izgled i „evakuiranje koloniziranih Srba i Crnogoraca iz pretežno albanskih delova zem­ lje kao i pomaganje seljaka Arnauta, sa nemačke strane, u upući­ vanju u moderno obrađivanje zemlje . . . Može se očekivati da će Srbi biti iseljeni iz ovdašnjih arbanaških oblasti. To će, međutim, tek Firer narediti. Svak mora biti u to uveren, da će on ovde stvo­ riti red i pravičnost i očekuje se, da će se svi na razuman i miran način založiti u ovome smislu'*4).

Okupirano područje Srbije, stvarno Srbija u najužem smislu, bila je od naročite, i privredne i strategijske, važnosti za Nemačku.

Značaj Srbije ležao je, jednim delom, u njezinom geografskom po­ ložaju (Podunavlje i Pomoravlje), a drugim u njezinom bogatstvu sa sirovinama, koje su Nemačkoj bile naročito potrebne (rudnik ba­ kra Bor, rudnik Trepča sa svojim raznovrsnim rudnim bogatstvom); Srbija je, uz to, bila i žitorodna zemlja; Srbija je imala i dosta raz­ vijeno stočarstvo. „Ovakav položaj Srbije imao je posebno mjesto u ratnim kombinacijama Trećeg Rajha protiv Sovjetskog Saveza.

Iako Srbija nije bila neposredno na desnom krilu budućega Istoč­ nog fronta, ona je u bliskoj njegovoj pozadini (iza Rumunije) pred­ stavljala za Treći Rajh veoma potrebno područje za njegove daljne ekspanzionističke planove**5).

2)

Bundesarchiv-Militararchiv J15-60/6 (Savezni arhiv-Vojni arhiv).

3) Bundesarchiv-Militararchiv H15-60/6.

4) Na istom mestu.

5) Dr. Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . , str. 295.

297

Otimanje iz haosa

Rat je od Beograda, koji je bio srce Srbije, napravio pustoš. Bom­ bardovanja su bila strašna, a neizvesnost šta donosi nemačka oku­ pacija još strasnija. Samo očevici strahota nemačkoga bombardo­ vanja Beograda mogu imati jasnu sliku užasa koju su ona ostavila.

Od brojnih opisa izgleda toga razrušenoga grada donosimo samo dva: „Ruševine na sve strane, garež, polomljeno staklo po ulicama; grad bez vode, a usled toga i zabrana upotrebe klozeta. Nemci ubi­ jaju pse i mačke usled bela dana ne obraćajući pažnju na civilno stanovništvo. Naročito nam je bilo teško gledati naše vojnike koji, pod stražom Nemaca, čiste ulice, popravljaju kanalizaciju, slažu cigle od porušenih kuća . . . Dobacivali smo ovim našim zarobljenim vojnicim a civilna odela koja su oni u ruševinama oblačili; time im je pružena mogućnost da napuste zarobljeništvo i odu svojim k u ­ ćama"6).

Jedan drugi očevidac, posle povratka sa kraće bežanije, piše: „ .. . Prestonica je bila potpuno napuštena. Ostalo je samo izgleda nekoliko svesnih policijskih pisara . . . Ulice Beograda su puste. Covek ima utisak da je u nekom začaranom zaspalom gradu. Kod Karađorđevog parka leži strašno naduti konj. I on je pao kao žrtva Hitlerove osvete. Malo dalje zjapi ogroman krater bombe koja je udarila baš u sklonište. Poginulo je najmanje oko 200 lica . . . Iz gor­ njega dela Svetosavske ulice, blizu crkve Sv. Save, izgled Beogra­ da je jeziv. Čovek sa neronskim instinktima rekao bi: veličanstven prizor! Požari na sve strane. Beograd gori! Gusti oblaci dima sa za­ paljenih kuća s leve i desne strane Terazija sastaju se na visini od oko 60 metara i form iraju jednu vrstu crnog ogromnog mrtvačkog pokrivača nad Terazijama. Oblaci dima nadvijaju se nad Kralja Milana ulicom, tako da ova ulica u jednom momentu izgleda kao ogromni tunel kroz oblake od dim a"7).

Sve, i na sve strane, bilo je obavijeno neizvesnošću. „Na ulicama se vide samo ozbiljna, zabrinuta lica, a mnoge žene idu plačući. Je­ dnoga dana čujem da je neka žena, na ulici, kleknula pred jednim čovekom, koji je ličio na bivšega predsednika vlade Dragišu Cvetko­ vića moleći ga i preklinjući da se zauzme kod Nemaca za naš nes­ retni narod"8). . . . Na ovaj vapaj, i njemu slične, odgovorilo je ne­ koliko ljudi, koji su ozbiljno shvatili svu zbilju momenta, i životne potrebe naroda, koji je bio ostao bez vodstva. Oni su dogovorno re­ sili da, uz dozvolu nemačkih vlasti (jer to drukčije ne bi ni bilo mo­ guće), stvore k o m e s a r s k u upravu, koja bi rukovodila poslovima pojedinih tada nepostojećih ministarstava i time učinila da 6) Boško N. Kostić, Za istoriju našhi dana. 1949, str. 17. ’ ) Dragutin D. Nikolić, Jedan od svedoka. Rim 1975, str. 24,25.

8) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 17.

298

se u zemlji povrate mir, red i da se obnovi privredni život zemlje, koji je bio zaspao. Iako porobljen i obespravljen narod je hteo da živi i — morao da živi.

Komesarska uprava, koja je bila t e h n i č k i o r g a n bez ika­ kvih političkih pretenzija, formirana je posle pripreme i pregovora sa nadležnim nemačkim vlastima. Inicijator, sa srpske strane, bio je Milan Ačimović, ranije Upravnik grada Beograda i Ministar unu­ trašnjih dela (politički pripadao Milanu Stojadinoviću). Pre toga Nemci su bili poverili Dragom Jovanoviću da u Beogradu organizuje policiju i opštinsku upravu. Od Nemaca je traženo, „da poštu­ ju odredbe međunarodnog prava, da ostanu u snazi naši građanski i krivični zakoni, kao i naše sudske vlasti, pošto je postavljanje po­ licije i službe bezbednosit od naših organa sama jugoslovenska vla­ da predala ugovorom o prim irju: da Srpska pravoslavna crkva ima da nastavi svoj rad nesmetano i sa istom organizacijom i u novoj situaciji, a naše vlasti imaju je u tome i dalje pomagati; da naša do­ maća uprava mora raspolagati svojim finansijama da bi bila u sta­ nju da čini neophodne pomoći, kao: isplate porodicama ratnih zarob­ ljenika i pomoći nevoljnima računajući tu i izbeglice iz ostalih delova Jugoslavije; da se članovi srpske civilne uprave u Beogradu zovu k o m e s a r i m a m i n i s t a r s t v a i imaju se smatrati advokatima našega naroda pred okupatorskim vlastima. U ovom smislu potrebna nam je i zvanična potvrda od strane vrhovnog pred­ stavnika nemačkih okupatorskih vlasti na našem tlu; da se u crkva­ ma ima i dalje za vreme službe pominjati ime Nj. V. Kralja Petra II i srpskoga patrijarha kao i nadležnih arhijereja i da slike Kralja Petra po nadleštvima i privatnim domovima imaju ostati i biti poš­ tovane, jer mi ostajemo i dalje verni podanici svoga Kralja, da su­ dovi imaju izricati presude u ime Nj. V. Kralja Petra II (Nemci ovaj uslov nisu primili); da srpska civilna uprava u Beogradu ima pravo donošenja uredbi radi regulisanja nastalih problema u narodnome životu; da ima pravo postavljanja i otpuštanja svih činovnika, a lica u koja okupator ne bude imao poverenja i čije ostajanje na položa­ jima bude smatrao ugroženjem svoje bezbednosti, okupator će optu­ živati pred našom civilnom upravom, koja će dalje postupati po odre­ dbama međunarodnog prava i zakona ostalih na snazi; da se privat­ na i crkvena svojina, kao i ona državna koja ne služi neposredno ratu, ima poštovati"9).

Uz ove uslove, koje su Nemci primili, Dimitrije Ljotić je genera­ lu Fersteru (Forster) predao još i dva memoranduma — u prvome je molio za naređenje ustaškim, bugarskim i mađarskim vlastima „da puste iz zatvora mnoge hiljade pohapšenih Srba i da zaustave progone, pokolje i uništenje srpskoga naroda"; u drugom memoran­ 9) Na istom mestu, str. 19.

299

dumu je molio, „da se naši oficiri, podoficiri i vojnici ne odvode u nemačko zarobljeništvo, već da se, kao i u Grčkoj, puste svojim ku­ ćam a"10).

O sobenost sastava K om esarske uprave bila je u tome, da n j u nisu sačinjavali ni pred­ stavnici samo jedne političke grupe, ni l i č ­ nosti, k o j e iza s e b e ne bi i m a l e i z v e s n o p o l i t i č k o z a l e đ e i z n e d a v n e p r o š l o s t i . U ovoj komesarskoj upravi bile su zastupljene s v e srpske stranke i pokreti osim Saveza zemljoradnika čije je tadašnje vodstvo bilo u inostranstvu. Grupu dr Milana Stojadinovića zastupali su: Milan Aćimović, kao komesar Ministarstva unutrašnjih poslova (ovome komesarijatu bila su priključena odelenja i nadležnosti ranijeg Predsedništva vla­ de); Momčilo Janković kao komesar Ministarstva pravde; Dušan Letica kao komesar Minisatrstva finansija. Grupu Dragiše Cvetkovi­ ća zastupao je Dušan Pantić kao komesar Ministarstva pošta, tele­ grafa i telefona; Demokratsku stranku zastupao je Risto Jojić kao komesar Ministarstva prosvete; Narodnu radikalnu stranku dr Lazo M. Kostić kao komesar Ministarstva saobraćaja; JNS prestavljao je Jeremija Protić kao komesar Ministarstva ishrane; za komesara Mi­ nistarstva građevina bio je uzet inž. Stanislav Josifović kao struč­ njak. JNP Zbor predstavljali su inž. Milosav Vasiljević kao komesar Ministarstva privrede (spojeno Ministarstvo poljoprivrede, šuma i ruda) i đr Stevan Ivanić kao komesar Ministarstva narodnog zdrav­ lja i socijalne politike. Deset komesara imalo je deset zamenika11).

Ova komesarska uprava imala je oblik koncentracije srpskih poli­ tičkih partija i grupa (osim KPJ i Zemljoradnika). Nije nam, među­ tim, poznato da li su, u svim slučajevima, o ovome učešću u Komesarskoj upravi, odlučivali i viši partijski forumi ili su se neki po­ jedinci samostalno odlučivali po ličnoj oceni potrebe da služe narodu u tako ozbiljnim momentima.

Komesarska uprava bila je obrazovana 30. aprila 1941. godine kada se bila počela formirati i grupa oko pukovnika DragoljubaDraže Mihailovića (napomena: prezime Mihailović piše se od nekih i sa Mihajlović). Inž. Milosav Vasiljević svedoči, da je pukovnik Mi­ hailović bio obavešten o obrazovanju Komesarske uprave i bio, po­ četkom maja 1941. godine, pitan: šta on namerava da radi? U Za­ pisniku sednice Saveta komesara unet je Mihailovićev odgovor, koji glasi: „Ja sam generalštabni oficir i vrlo dobro znam kakva su pra­ va okupatora na zauzetom području. Ja nisam ostao u šumi da svo­ jim sitnim ispadima pravdam neprijatelju njegove represalije već 10) Na istom mestu, str. 20. n ) Na istom mestu, str. 21.

12) Lično saopštenje inž. Vasiljevića piscu; zapisnik je vodio I. Mihajlo­ vić, koji je otišao u emigraciju.

300

da spremim Kralju i vladi vojsku u jugoslo venskim planinama za odlučnu bitku pošto su Kralj i vlada ovoga puta izašli bez vojske u inostranstvo. Obrazovanje Saveta komesara odobravam i pozdravljam“ 12).

Obrazovanje Komesarske uprave unelo je izvesno smirenje u na­ rod, koji se počeo snalaziti. Savet komesara obratio se, 16. maja 1941. godine, jednim apelom narodu u kome stoji: „Obraćamo se stoga Srbima, da nam pomognu u izvršenju teškog zadatka, koji stoji pred nama. Pomažući nas, naš narod će pomoći samoga sebe. Pozivamo ga da se vrati svome redovnome poslu i da bezuslovno sačuva red i mir. Pružena nam je prilika, da sami, bez ikakvih prisilnih mera, uputimo svoju zemlju sa onom nacionalnom svešću, koja je naš na­ rod krasila kroz svu njegovu istoriju"13).

Savet komesara ostao je na upravi administracijom zemlje od 30. aprila do 29. avgusta 1941. godine. To su skoro četiri puna m e­ seca za vreme kojih je Savet komesara učinio nekoliko vrlo koris­ nih stvari: „Zadaci ovoga Komesarijata su bili zaista ogromni, ako se k tomu doda još pitanje prehrane stanovništva, izdržavanje veli­ kog činovničkog aparata, a naročito izbjeglica, koji su u velikom broju došli u Srbiju ispred terora okupatora i njegovih saradnika u drugim okupiranim delovima Jugoslavije, a naročito iz NDH“ 14).

Sta je važnije učinila Komesarska uprava za ova četiri meseca?

Prvo, odbila je da donese zakon protiv Jevreja u Srbiji; i u Srbiji za celo vreme okupacije zakon protiv Jevreja nije bio donet. Drugo, odbijen je zahtev Nemaca, da se banatskim Nemcima proda Pančevački rit. Treće, izvršena je blagovremena zamena jugoslovenskih novčanica za srpske na teritoriji okupirane Srbije: „Tako je usta­ šama bilo onemogućeno da ogromne količine jugoslo venskih novča­ nica prebace, kupujući poslednje ostatke robe u Beogradu i Srbiji11. Četvrto, rešeno je činovničko pitanje i, na traženje Nemaca, osno­ van poseban Komesarijat za činovnička pitanja na čelu sa Tanasijem Dinićem. Peto, stvoren je Srpski crveni krst, čime je bila otvo­ rena mogućnost „pronalaženja ratnih zarobljenika, vođenje brige o njima, omogućavanje porodicama prepiske sa njima i slanje pake­ ta u zarobljeništvo1115).

Komesarska uprava je bila a d m i n i s t r a t i v n o t e l o , ko­ je je samo u mirnim danima moglo odgovarati svome zadatku. Do 22. juna 1941. godine vladao je u okupiranoj Srbiji red i mir. Pu­ kovnik Mihailović i grupa koja se bila okupila oko njega nisu podu­ zimali nikakvu akciju. Do napada Nemačke na Sovjetski Savez bili su mirni i jugoslovenski komunisti; od 22. juna 1941. godine počinje njihova aktivnost. Neki od njih, iako inteligentni i ideološki izgra­ 13) Navedeno kod: dr Ferdo Čulinović, Okupatorska p o d e la ..., str. 408.

14) Na istom mestu, str. 410.

15) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 23, 37.

301

đeni, verovali su da je toga dana počela svetska revolucija; zbog toga su oduševljeno pošli u akciju. (Meni lično desio se, ovoga dana, sledeći slučaj: negde oko podne 22. juna dojurio je kod nas Miloš Popović, brat moga tadašnjeg pašenoga Milovana Popovića, koji je bio izraziti vrlo izgrađeni protivnik komunizma; Miloš, njegov ro­ đeni brat, bio je, isto tako, ubeđeni i izgrađeni komunist. Kada je ušao bio je sav usplahiran i uzbuđen i zamolio nas da mu damo ka­ kav kofer jer mora da ide u akciju. Pri tome je rekao: „Znate, da­ nas je veliki dan, danas je počela svetska revolucija'1. Miloš Popo­ vić je, međutim, imao tada drugo partijsko zaduženje: da se infil­ trira kod nacionalista što je uspešno i izvršio i dopro čak do Vrhov­ nog štaba M ihailovića)16).

Od 22. juna 1941. godine komunisti počinju sa svojom akcijom, koja je imala razne vidove: mir na okupiranom području Srbije bio je ozbiljno poremećen; aveti haosa i zločina bile su se nadnele nad zemljom.

Vlada generala Milana Nedića

Kada je postalo jasno da Komesarska uprava, sa slabo naoru­ žanom i zbunjenom žandarmerijom, nije u stanju da održava mir i red ni u gradovima, a još manje po selima gde su komunisti bili već počeli da haraju, pokazalo se neophodnim da se traži neko drugo rešenje. Inicijativa za to došla je od Dimitrija Ljotića, koji je, 19. avgusta 1941. godine, posetio generala Milana Nedića i pokušao da ga privoli da se on stavi na čelo jedne vlade i da pokuša otkloniti smrtnu opasnost od zem lje17). Jer, situacija je bila jasna: neredi, na­ padi na Nemce, ubijanje nemačkih vojnika i rušenje nemačke imo­ vine izazivalo je odmazde sa nemačke strane. Odmazde su bile veo­ ma teške: za jednoga ubijenog Nemca streljano je s t o t i n u Srba, a za jednoga ranjenog p e d e s e t .

Generala Nedića posetili su, u istoj misiji, istoga dana posle podne Dimitrije Ljotić i Milan Aćimović. Aćimović, koji je bio najnadležniji za to, podneo je generalu Nediću čitav ekspoze situacije u kojoj se nalazila u tim danima naša zemlja. On je doneo sa sobom preg­ led napada komunističkih partizana, a u nekim mestima i Mihailovićevih četnika na nemačke patrole, manje odrede ili pojedince, kao i odmazde koje su Nemci u vezi s tim napadima izvršili nad mir­ nim seoskim stanovništvom, koje nije imalo nikakve veze sa tom gerilskom akcijom, ali koje je po sistemu taoca plaćalo svojom imo­ J6) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1941., str. 153, 155.

17) Stanislav Krakov, General Milan Nedić, knj. I. Na oštrici noža, Minhen 1963, str. 119.

302

vinom i svojim životima svaki neprijateljski akt protiv okupatora počinjen na njegovoj teritoriji“ 18).

Već do toga vremena bio je izvršen čitav niz teških nemačkih odmazda nad stanovništvom, koje sa komunističkom akcijom nije imalo nikakve veze. Od strane nemačkog vojnog zapovednika, genelara Dankelmana, i šefa Upravnoga štaba, dr Turnera, bili su i Aćimović i Ljotić obavešteni o nemačkoj odluci, da na okupiranom području Srbije zavedu r e d i m i r n a s v o j n a č i n . Gene­ ral Nedić je, međutim, ostao i dalje pri svojoj odluci da se u sve to ne meša. Predlagao je da se za to uzme general Danilo Kalafato­ vić, koji je vodio razgovore o kapitulaciji. Kalafatović je, u to vreme, bio u nemačkom zarobljeništvu i nije ga bilo lako dobiti: „Zem lja nam gori pod nogama", rekao je Aćim ović opraštajući se od Nedi­ ća19).

Pritisci na generala Nedića, da se stavi na čelo jedne srpske upra­ ve i da pokuša smiriti stanje u zemlji, postajali su sve brojniji: „Ta­ ko da je tih dana Nedić primio jednu za drugom više desetina naj­ istaknutijih ličnosti Beograda20). Među tim ličnostima bili su Alek­ sandar Belić, Vlada Ilić, Vlada Teokarević; od političara bili su: dr Laza Marković, Košta Kumanudi, dr Aleksandar Cincar-Marković i drugi. . . . Generala Milana Nedića posetio je Kronholc, bivši au­ strijski konzul u Beogradu, koji je bio prijatelj Srba. „K ronholc je došavši sa Aćimovićem obavestio odmah Nedića da je Hitler nare­ dio da se ustanak u Srbiji uguši najdrastičnijim merama, pa ako bude potrebno i uništenjem celog njenog stanovništva. Nemačka vojska, zauzeta na Istočnom frontu, nije htela da za tu akciju od­ vaja nove jedinice, već je za to doneto rešenje da se koriste obilno balkanski saveznici čije su oružane snage bile sposobne za takvu akciju. Samo jedna a u t o r i t a t i v n a srpska vlada, koja bi mo­ gla sama da obezbedi red i mir na svome području, mogla bi da za­ drži vođu Nemačkog Rajha da ne naredi da se pređe na izvršenje ove akcije za koju su svi planovi bili izrađeni i sve pripreme dovr­ šene"21).

Posle ove posete general Nedić je, zajedno sa Kronholcom, koji mu je bio tumač, bio primljen od generala Dankelmana, koji mu je još jasnije izneo sve ono što mu je već bio rekao i Kronholc. Gene­ ral Dankelman pokazao je generalu Nediću kartu Srbije „ispresecanu crvenim linijama". Na karti je bilo označeno šta koji od oku­ patora treba da dobije. Radilo sa o Arnautima, Bugarima, Mađari­ ma, ustašama: „Pavelićeve ustaše su imale da okupiraju Mačvu, Podrinje i Posavinu do Kolubare. Beograd je jedini bio izuzet i za­ 18) 19) 20) 22)

Na Na Na Na

istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu,

str. str. str. str.

136.

138.

139.

139-140.

303

tvoren u jedan crveni krug. Njega su Nemci hteli da zadrže za sebe kao sedište celokupnog svog vojnog i administrativnog aparata na Balkanu i imali da ga prekrste u Prinz-Eugen-Štadt (na karti je već stajalo to ime), a njegovo stanovništvo je trebalo dobrim delom da bude uzeto u taoce i pobijeno, deportovano u logore ili jednostavno isterano sa beogradske teritorije"22).

General Nedić je zatražio od generala Dankelmana 48 sati vreme­ na za razmišljanje. Za to vreme on se posavetovao sa generalima Đurom Dokićem i Josifom Kostićem kao i sa inž. Ognjenom Kuzmanovićem. Posle toga Nedić je ovlastio Aćimovića da „sazove kon­ ferenciju predstavnika svih društvenih grupa da čuje njihovo miš­ ljenje, jer bi svaka njegova eventualna akcija bila osuđena na ne­ uspeh ako nema podršku onih koji predstavljaju prestoničku elitu.

Tako je došlo do one poznate konferencije na kojoj je uzelo učeš­ ća oko 300 najuglednijih beogradskih građana, koji su svi molili Ne­ dića da se primi položaja predsednika srpske vlade, a dr Aleksandar Belić, ponavljajući ovu molbu čak i plakao"23). Belić je, tada, rekao Nediću: „ . . . Danas je došlo vreme da se primite jednog zaista teš­ kog i nezahvalnog posla pod okupacijom. Danas se radi o biološkom spasavanju srpskog naroda koji Vi ne smete napustiti"24).

Posle ove konferencije Nedić je rešio da se primi da obrazuje srpsku vladu pod okupacijom. On je, 27. avgusta 1941. godine, pođneo generalu Dankelmanu p i s m e n o svoje predloge i zahteve pod kojima bi se on mogao primiti onoga što se od njega traži. On je tražio da vlada upravlja svim poslovima države i naroda pod nad­ zorom Vojnog zapovednika; tražio je jaču žandarmeriju do 10.000; oružene odrede do 30.000 ljudi; potrebno naoružanje za njih; po­ maganje ratnih zarobljenika i puštanje onih koji su bolesni; „da se otpuste zarobljenici koji su potrebni za obnovu zemlje, a za čije lo­ jalno držanje će vlada nositi punu odgovornost; da se poboljša ishra­ na naših zarobljenika u Nemačkoj slanjem potrebnih namirnica iz Srbije brigom srpske vlade"25). Nedić je, dalje, tražio da se pobolj­ šaju „dosadašnje ekonomske i administrativne granice Srbije mo­ gućim posedanjem dotičnih teritorija nemačkim trupama. Efikasno obustavljanje ubijanja, pauperizacije i progona Srba pod Hrvats­ kom, Bugarskom i Mađarskom"26).

Nedić je smatrao da je „borba protiv komunizma u prvom redu stvar srpskoga naroda i njegove vlade; oružane nemačke sile potpomagaće ovo, ukoliko sredstva srpske vlade ne budu dovoljna; u slučaju sabotaže protiv nemačke vojske, represivne mere moraju 22) 23) 24) 25) 26)

304

Na istom mestu, str. 143-144.

Na istom mestu, str. 144-145.

Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 45-46.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 146.

Na istom mestu.

pogađati samo prave krivce, a nikako nedužna lica, pa zato ove mere preduzimati tek po hitnom pribavljanju podataka kod srpskih v la ­ sti; s obzirom da je nemačka vojna sila ustanovila Srbiju, potrebno je odobriti državne i nacionalne ambleme"27).

U vezi dolaska generala Milana Nedića na čelo srpske vlade pod nemačkom okupacijom potrebno je ukazati na nekoliko momenata.

Prvo, general Milan Nedić nije ni že 1 e o ni h t e o da postane ono što je silom prilika i okolnosti postao. Drugo, od svih viših ko­ mandanata tadašnje jugoslovenske vojske za vreme kratkoga rata bio je Milan Nedić j e d i n i , koji se, iako kratko vreme, uspešno suprotstavljao nemačkom nadiranju28). Treće, general Milan Nedić nije p o s t a v l j e n od strane Nemaca na položaj na kome se na­ šao, nego je za to i z a b r a n i umoljen „od 300 najuglednijih be­ ogradskih građana", koji, istina, nisu bili za to ovlašćeni ni od koga o s i m od svoje s a v e s t i i shvatanja z b i l j e momenta u kome se tada nalazio naš narod. Karađorđa je za vođu Prvog srps­ kog ustanka izaobrao mnogo manji broj ljudi. I, ovde, u slučaju Mi­ lana Nedića, radilo se o srpskom ustanku protiv komunizma, koji je ugrožavao ne samo slobodu srpskoga naroda nego, u tim momen­ tima, i njegov biološki opstanak. Četvrto, general Milan Nedić se ni­ je primio ovoga položaja bez prethodnog postavljanja izvesnih uslova okupatoru, koje i kakve je u tadašnjim prilikama bilo moguće postaviti faktoru koji je imao svu vlast. I, peto, general Milan Nedić nije vršio volju Nemaca nego volju jednoga naroda, koji je hteo da ostane živ u isprepletenom vrtlogu jednoga krvavog rata. „K olabo­ racija" generala Milana Nedića nije, ni po svojim smerovima ni po svojim ostvarenjima, služila, niti je mogla služiti, interesima nepri­ jatelja srpskoga naroda, nego samo njemu i njegovim prijateljima.

Predloži i zahtevi generala Milana Nedića, koje je on 27. avgusta 1941. godine podneo nemačkim vojnim i političkim vlastima u Beo­ gradu, bili su poslati u Berlin. Zna se da je fon Ribentrop bio pro­ tiv toga da se odobri obrazovanje jedne srpske vlade, jer nije verovao ni Srbima ni generalu Milanu Nediću protiv koga su, posle njegovog smenjivanja sa položaja ministra vojske i mornarice, pisa­ le nemačke novine29). „A li Srbija je bila u teškom ustaničkom komešanju i vojni razlozi su prevagnuli nad diplomatskim. Hitler je dao odrešene ruke nemačkom vojnom zapovedniku u Srbiji pod uslovom da se u zemlji što pre povrati red i m ir"30) . . . Srpski odredi bo­ rili su se pod srpskom zastavom i polagali zakletvu kralju Petru II: „U svome držanju prema okupatorskoj sili general Nedić je ostao na tlu okupacije i međunarodnog ratnog prava. Njemu je bilo veo­ 27) 28) 29) 30)

Na istom mestu.

(Vidi) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 439-443.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 138.

Na istom mestu, str. 148.

305

ma teško ići časno i korektno tim putem i svoj gordi, uniženi narod imunizrati protiv zapaljivih, jevtinih patriotskih fraza pobunjenika i nezadovoljnika.. . Velika je zabluda kada se njemu pripisuju i podmeću dublje simpatije za Nemce; on ih nije imao ni pre rata ni za vreme okupacije iako je on kao oficir izrazio u pismu generalfeldmaršalu fon Listu (List), u kome je on tražio hitno primirje, najveće poštovanje prema „slavnoj nemačkoj armiji" .. . Nedić je izjavlji­ vao da je spreman izaći posle rata pred narodni sud zbog svoga ra­ da"31).

Pošto je general Dankelman, 28 .avgusta 1941. godine, obaves­ tio generala Nedića, da su njegovi predloži i uslovi primljeni, ovaj je već 29. avgusta 1941. godine, sastavio svoju vladu i predstavio je Dankelmanu32). To nije bilo, kao što Jovan P. Trišić piše, nikakvo polaganje zakletve „na lojalnu saradnju sa Hitlerom i nemačkim velikim Rajhom "33). To je bilo upoznavanje ljudi koji su morali da rade zajedno, svaki čuvajući interese svoga naroda što se sve izra­ žavalo u rukovanju.

Lični sastav vlade generala Milana Nedića izgledao je ovako: ge­ neral Milan Nedić, predsednik vlade; Milan Aćimović, ministar unu­ trašnjih dela; Momčilo Janković, ministar pri predsedništvu vlade; general Đura Dokić, ministar saobraćaja; general Josif Kostić, mini­ star pošta, telefona i telegrafa; general Panta Draškić, ministar ra­ da; dr Miloš Trivunac, ministar prosvete; dr Čeda Marjanović, mini­ star pravde; dr Jovan Mijušković, minstar socijalne politike i na­ rodnog zdravlja; Mihailo Olćan, ministar privrede; dr Miloš Radosavljević, ministar poljoprivrede; Dušan Letica kao ministar finansija (uskoro zatim zamenio ga je dr Ljubiša Mikić); Ognjen Kuzmanović kao ministar građevina. Ministra dr Miloša Trivunca uskoro je zamenio Velibir Jonić34). Četiri dana posle obrazovanja svoje vlade, 2. septembra 1941. go­ dine, general Milan Nedić se obratio srpskom narodu jednim govo­ rom preko radija, koji je u stvari bio d e k l a r a c i j a njegove vlade. Nedić je rekao: „Došao sam na vladu da s p a s a v a m na­ rod da se međusobno ne istrebi; da zavlada red i mir, rad i bratstvo; da sačekamo svršetak rata združeni pod srpskim barjakom. Samo sloga Srbina spasava. Šta mi možemo sada učiniti! Ništa. Samo sebi zlo. Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru. Danas se vrše obračuni najvećih svetskih sila. Tu mi niti možemo pomoći niti od­ 31) Johann Wuscht, Na istom mestu, str. 57.

32) Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 148.

33) Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću, II deo: komunističke neistine na suđenju Draži Mihailović, Winđsor, 1960, str. 49.

34) Eoško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 46; Boško N. Kostić, Istina o Milanu Nediću, Milvoki 1965, str. 24.

306

m oći“35). Zadatak svoje vlade video je general Nedić u smiravanju zemlje, u uvođenju reda i poretka, u radu na obnovi zemlje, u proterivanju onih, „koji služe tuđim interesima ili su zavedeni tuđin­ skim agentima". Vlada je, veli se dalje, „dobila pravo da slobodno organizuje živu narodnu snagu, nacionalno i radi oružane odbrane, i da je upotrebi za spas svoje zemlje i svoga naroda. To je njen prvi i najvažniji zadatak . . . U našoj zemlji ima i žita i uglja i drva. Pobednik u ratu i okupator naše zemlje nije ih uništio i ne želi da nam ih uzme. Ali ih uništavaju oni koji, služeći tuđim interesima, pozi­ vaju narod na bunu, oni pale žita, ruše saobraćaj, zatvaraju rud­ nike, sprečavaju rad u polju, u šumi, u varoši kao i na selu. Pod izgovorom da sve što se stvara u zemlji služi tuđinu, i da stoga ne treba raditi nego rušiti, oni će ostaviti naš narod bez sredstava za život. I uzalud će on čekati pomoć sa strane, ona ni otkuda neće do­ ći, kao što nije došla ni šestog aprila"36).

Zadatak svoje vlade general Nedić je video u tome da spase je ­ zgro srpskoga naroda, koji je tada bio ugrožen sa svih strana. „Stva­ ranje srpske vlade je vidan napredak u postepenom povraćanju srpskog naroda samom sebi. Ona je dobila šira ovlašćenja. Za nju i ceo srpski narod to znači ne samo veća prava, već i veće dužnosti prema samom sebi. Da ih do kraja ispunimo, to je naš sveti zada­ tak i naš spas"37).

Savlađivanje teškoća

General Milan Nedić bio je na čelu uprave okupirane Srbije od 29. avgusta 1941. do 6. oktobra 1944. godine. To ćini pune tri godine i dva meseca. To je bilo, gledano vremenski, dosta kratko vreme, ali veoma važno i za o k u p i r a n u Srbiju i za s r p s k i n a ­ r o d uopšte. Za to vreme general Nedić je uspeo da, u nekoliko mahova, ako ne sasvim otkloni a ono, svakako, ublaži oštre nemač­ ke mere odmazde nad našim narodom. Ove odmazde bile su, u sa­ mom početku, reakcija okupatora na komunističke, a zatim na udru­ žene četničko-komunističke izgrede i, kasnije, opet samo na komu­ nističku akciju. Kada je učvrstio svoju vlast okupator je, nedvo­ smisleno jasno, objavio narodu mere koje će biti preduzimane u slu­ čaju neprijateljske akcije protiv nemačke vojske ili nemačkih v oj­ nih i civilnih objekata. Već je rečeno, da je bilo odlučeno, da se za jednoga poginulog nemačkog vojnika strelja stotina Srba, a za ra­ njenog pedeset. Sledile su, ponekada, i paljevine sela, satiranje se­ 35) Govori generala Milana Nedića, predseđnika 1943, str. 16.

36) Na istom mestu, str. 17.

37) Na istom mestu, str. 19.

srpske

vlade.

Beograd

307

ljačke imovine i odvođenje, odnosno odnošenje pokretne i nepo­ kretne imovine naroda, koji, obično, nije bio kriv za ono što se radi­ lo i dešavalo u njegovim selima i u njegovo ime.

Kada je stupio na vladu general Nedić je zatekao zemlju u pre­ vratničkoj groznici i u haosu građanskog rata, koji je već bio po­ čeo. General Nedić je hteo da narod sačuva od svega ovoga, da ga potstakne da dođe sam sebi, da se osvesti i trezni i shvati kuda ga vodi strana propaganda, oličena u anglofilsko-komunističkoj pro­ pagandnoj narkozi, koja je nekima ubijala smisao za stvarnost. Ge­ neralu Nediću je, međutim, bilo jasno da se ovo neće moći postići bez oružane borbe koju su, sa svoje strane, već bili započeli pobu­ njenički elementi i na koju je vlada morala odgovoriti istim merama. Pokazalo se, za vreme Komesarske uprave, da postojeća policija i žandarmerija to ne mogu osigurati. Ona tome nije bila dorasla ni brojno, ni po naoružanju koje je imala; okupator je prezao od toga da žandarmeriji i policiji da potrebno naoružanje.

Svestan toga general Nedić je, kao jedan od uslova da se primi da obrazuje vladu, tražio i brojno pojačanje žandarmerije i stva­ ranje oružanih odreda. Odmah posle formiranja svoje vlade gene­ ral Nedić je formirao „jednu vrstu v o j n o g s a v e t a , kome je on predsedavao a u kome su bili njegovi ratni drugovi armijski ge­ nerali Đuro Dokić . . . Josif Kostić . . . i Panta Draškić .. . Nešto doc­ nije tu je uzeo učešća i načelnik V ojnog odelenja Predsedništva vla­ de divizijski general Aleksandar Stojanović, raniji pomoćnik Nedićev kada je ovaj bio ministar vojn i“ 38).

Prvo je, 6. septembra 1941. godine, na sam rođendan kralja Pe­ tra II, izvršeno prvo form iranje vojničkih jedinica pod nazivom „srpski oružani odredi". Za njihovog komandanta postavljen je bio general Stevan Radovanović39). Formirano je o s a m srpskih oru­ žanih odreda, ali su neki od njih kao, naprimer, odred od 300 pod­ oficira pod komandom potpukovnika Save Milutinovića i Bore Miloševića, zvanog ,,Bardanjol“ , koji su bili poslati da deblokiraju Šabac, stupili u kontakt sa kapetanom Dragoslavom Račićem i, preko njega sa komunistom Nebojšom Jerkovićem, prešli na njihovu stranu što je imalo za posledicu akciju nemačke kaznene ekspedici­ je, koja je teško pogodila Šabac i Mačvu40).

37a) Pored Boška N. Koštica i Stanislava Krakova o generalu Milanu Nediću pisali su još: Petar Martinović-Bajica (prvi koji je o njemu pisao), Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću sa dodatkom pod naslovom: Komunističke neistine na suđenju Draži Mihailoviću, Vindsor lffGO. Nikola N. Tomić, General Milan Nedić kao karakter, Holywocd, 1976. Navodi će biti označavani kao što je uobičajeno u nauci.

3S) Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 158.

•ffl) Boško N. Kostić, Istina o M. Nediću, str. 28. «#) Borivoie M. Karapandžić, Građanski rat u Srbiji 1941-1915, str. 88-89.

308

Na napad četnika i partizana na Sabac, koji je izvršen noću iz­ među 24. i 25. septembra 1941. godine, Nemci su odgovorili oštrim merama: svi muškarci od 14 do 65 godina morali su se prijaviti nemačkim vlastima. „Prijavilo se oko 7.000. Ovu grupu Srba Nemci sa ustašama odvode u Klenak. Usput su ih nagonili da trče. Iz Klenka su grupu prebacili u Jarak koji je bio pod ustaškom vlašću. Prili­ kom sproveđenja, Nemci i ustaše ubijaju 164 osobe, koje nisu mogle da izdrže forsirani marš. U samom pak gradu Sapcu, Nemci ubijaju oko 40 lica, koja su se bila sakrila; njih su Nemci nešto docnije pro­ našli prilikom pretresa g ra d a . .. Ustaše doteruju u Jarak nekoliko stotina seljaka iz Mačve, iz sela Zasavice i Noćajskog Salaša .. . Kad se grupa oteranih Srba povratila iz Jarka, u Sapcu je zatekla preko 10.000 seljaka prikupljenih po svim selima okruga Sabačkog. Nedićevim energičnim intervencijama ima se zahvaliti da je najveći deo njih i od ove grupe srpskog robija brzo spašen, i da su ustaše, posle vrlo kratkog boravka, napustile Srbiju"41).

Odgovorni nemački faktori, kako oni u Beogradu tako i oni u Berlinu, postajali su sve nestrpljiviji i tražili da se, što pre, zavede red i mir u Srbiji. Još general Nedić nije imao vremena ni da ozbi­ ljno počne sa form iranjem svojih oružanih odreda, a Nemci su zahtevali da pobuna i neredi budu ugušeni. General-felđmaršal fon List, vojni zapovednik Jugoistoka, izdao je bio, 5. septembra 1941. godine, poverljivo naređenje za „ugušenje srpskog ustaničkog po­ kreta" i tražio da se pojačaju odmazde42). Osam dana kasnije, 13. septembra 1941, feldmaršal fon List je uputio nemačkoj Vrhovnoj komandi izveštaj: „Prema izveštaju zapovednika Srbije i nova srps­ ka vlada nezadovoljava. Srpska žandarmerija u sve većoj meri je nepouzdani ja .. ,“ 43). U ovo vreme za vojnog komandanta Srbije do­ lazi general Berne (Bohme), koji pokazuje malo razumevanja za srpske prilike tih dana.

U Srbiji je plamtelo na sve strane; udruženi četnici i partizani napadali su nemačke jedinice i time izazivali odmazde okupatora.

General Nedić je bio prinuđen da uputi, 15. septembra 1941. godine, „poslednju opomenu srpskom narodu". Jasno i odlučno, bez ikakvog ulepšavanja stvarnosti, general Nedić je izložio narodu stanje u ko­ me se zemlja nalazi. Rekao je: „Razbojničkim bandama stalo je do toga, da se u zemlji stvori anarhija, da u očajanju i zaluđenosti ustane brat na brata, sin na oca i otac na sina, da se srpsko pleme istrebi, prvo u međusobnoj borbi, a potom kaznenim ekspedicijama onih koji nas okružavaju"44).

41) 42) 43) 44)

Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, tsr. 51-52.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 163.

Na istm mestu, str. 164.

Govori generala Milana Nediea .. str. 30.

309

General Nedić je opominjao narod: „Okupatorskoj vojnoj sili ni malo nije teško da za najkraće vreme svrši sa ovim odmetnicima.

Lažu vas oni koji vam govore kako za to sada nema dovoljno sna­ ge. Setite se samo koliko su vas ti isti lagali pre šestog aprila, govo­ reći kako Nemačka, koja je rasturila svoju vojsku po Evropi, nema dovoljno trupa da pobedi Jugoslaviju. .. Teško našem narodu ako okupatorskim snagama bude potrebno da nam još jednom doka­ žu kako, i pored rata na Istoku, ima i suviše slobodnih snaga da nas umire . . . Ali, znamo nesumnjivo da bi pod udarcima tenkova, topo­ va i aviona kaznene ekspedicije, bili uništeni mnogi srpski gradovi i sela i da bi Srbija bila pretvorena u zgarišta i pustoš1145).

Stanislav Krakov svedoči da mu je Nedić, 15. septembra 1941, kazivao kako je imao velike muke sa Nemcima da u ovoj „poslednjoj opomeni11 pomene Kralja i Otadžbinu: „ . . . Kad sam im juče ovo podneo na kontrolu, muke sam imao da zadržim ovo o kralju i oslobođenju. Neće da čuju ni za jedno ni za drugo . . . A za Kralja sam se još više nosio sa njima. Ponavljao sam im, po ne znam koji put, da se komunisti bore u prvom redu protiv monarhije i pred­ ratnog poretka u Jugoslaviji, da bi oni jednoga dana uzeli vlast, i da borba protiv njih, okupatora, dolazi tek na drugo mesto. Rekao sam im da mi nemamo drugu zastavu da istaknemo na suprot mos­ kovske crvene zastave nego našu kraljevsku1146).

Tek što se našao na položaju predsednika srpske vlade na genera­ la Nedića su Nemci počeli vršiti pritiske da se povuče i da svu akci­ ju za ugušenje pobune vode samo oni: 17. septembra 1941. godine tražio je dr Turner od generala Nedića da se povuče i upozorio ga na naređenje Hitlerovo o uništenju Beograda o čemu je već bio iz­ rađen plan. Istovremeno je bilo naređeno da se srpski oružani od­ redi isključe iz akcije za smirivanje u zemlji. U jednoj naredbi od 16. septembra 1941. godine, sa lično Hitlerovim potpisom, stoji: „Upo­ treba hrvatskih snaga u hrvatsko-srpskom pograničnom prostoru odobrena je od strane hrvatske vlade i prema tome one se mogu ko­ ristiti"47). Protiv Beograda su bile planirane razne kazne: iseljava­ nje 50.000 stanovnika, iseljavanje Nemaca i nemačkih ustanova iz grada i bombardovanje Beograda, koji je trebalo sravniti sa zem­ ljom — ,,i sravniti varoš teškim bombama do tem elja1148) . .. Kada je general Nedić saslušao dr Turnera, rekao mu je: „Ako vi te mere koje ste sada spomenuli doista nameravate da preduzmete još ove noći, onda izvolite početi prvo sa mnom i sa članovima m oje vlade.

Nas prvo pohapsite i nas streljajte, jer će to doista biti jedinstven zasrašavajući primer . . . Vi vidite da mi sve činimo da se ustanak 45) 46) 47) 48)

310

Na istom mestu, str. 31.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 166.

Na istom mestu, str. 170.

Na istom mestu, str. 171.

oslabi, da se ljudi vrate svojim domovima, mi ih uveravamo u pra­ vičnost i razumevanje okupatora, a vi hoćete da izvršite opšte poko­ lje. Pa to i Moskva želi jer bi opšti ustanak u Srbiji veoma lako izra­ stao u opšti ustanak svih naroda na Balkanu1149).

Stanje se još više pogoršalo kada je, 21. septembra 1941. godine, došao u Beogradu general Bohme i preuzeo komandu. Sa njim gene­ ral Nedić nije mogao da uhvati kontakt. Turner je „dva tri dana kasnije, kada ga je ponovo pozvao, rekao Nediću da bi ipak najbolje bilo da on podnese ostavku svoje vlade kako bi nemačke okupacio­ ne vlasti imale odrešene ruke da sprovode akciju čišćenja Srbije, a kada već jednom bude zaveden red Nedić će biti pozvan od nemač­ ke uprave da ponovo vladu obrazuje1150). Nedić je, razume se, ovo odlučno odbio i rekao da se on „protiv svoje volje pod pritiskom do­ gađaja, čak i pod Vašom ličnom presijom primio jedne misije za ko­ ju sam smatrao da je u korist moga srpskoga naroda. Dokle god ve­ rujem da mu ja mogu ma u koliko biti koristan i olakšati njegovu tešku situaciju, ja ostajem na svome položaju . . . Ja Vam ponav­ ljam da ja smatram da sam još uvek neophodno potreban srpskom narodu i zato ne podnosim ostavku1151).

Turner je ponovo, 24. septembra 1941. godine, tražio ostavku od Nedića i obavestio ga da je Hitler naredio da se u Srbiji vrši čiš­ ćenje. General Nedić je, opet, reagovao na isti način i protestvovao protiv načina na koji su Nemci hteli da izvrše čišćenje. Rekao je: „Ja smatram da i kao vojnik i kao rodoljub imam da ostanem na svom položaju, da vršim svoju misiju za koju sam se primio, da spasavam svoj narod od stradanja koja nikome ne koriste, već napro­ tiv mogu da pogoršaju opšti položaj, ili, ako ne mogu da ispunim svoju misiju da zajedno sa svojim narodom padnem. Zato Vam opet ponavljam, i ako sam to već odgovorio na sličan zahtev pre pet dana, da ja ne mogu da dam ostavku, jer bi takav gest bio nedostojan čoveka moje prošlosti. Ja primljeni položaj ne napuštam, a Vi imate sve mogućnosti da me sa njega odvedete1152).

Nedićevi oružani odredi

Razumljivo je da je nemački Nedića. Dok je on pred njima i upornost, sam pred sobom i pred svoje razočarenje. Već u prvoj Nedić je na jednoj sednici vlade 49) 5«) 51) 52)

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str.

pritisak teško delovao na generala prema njima pokazivao čvrstinu i svojim ministrima, on nije skrivao polovini septembra 1941. godine, dao predlog da cela vlada podne-

171-172.

173.

174.

178.

311

se ostavku. Oružani odredi, koliko ih je tada bilo, nisu bili u stanju da se bore protiv partizana koji su, napadajući Nemce iz zaseda, iza­ zivali odmazde, koje su bile sve teže. Bilo je ministara, koji su mi­ slili da sve treba prepustiti Nemcima. Tome se usprotivio Mihailo Olćan, koji je predložio da general Nedić p o z o v e narod u borbu i da se osnivaju d o b r o v o l j a č k i odredi. On je izjavio da će u roku od 24 sata „staviti na raspoloženje 500 njegovih mladih dru­ gova, pripadnika L jot^ evog Zbora, svesnih i izgrađenih antikomunista, koji će biti kadri da se uhvate u koštac sa komunistima. Za par nedelja, Olćan je obećao đeneralu Nediću, đa će prikupiti pet hiljada svesnih antikomunističkih boraca, a on, đeneral Nedić, neka zahteva od okupatora, da ne pušta ni svoje ekspedicije, ni ustaše, Mađare i Arnaute na tlo Srbije, jer će svesni srpski borci, koje mu stavlja na raspoloženje, biti u stanju da uguše komunističku revo­ luciju u S rbiji"53).

Sednica vlade bila je 14. septembra 1941. godine, a već 15. sep­ tembra 1941. formiran je P r v i dobrovoljački odred i o s n o v a n a S r p s k a d o b r o v o l j a č k a k o m a n d a ; za komandanta odreda bio je postavljen aktivni poručnik Buđimir Nikić. Za komandanta SDK postavljen je inž. pukovnik Košta Mušicki, a za načelnika Štaba potpukovnik Radoslav Tatalović .. . Prva grupa srpskih dobrovoljaca, sa kojima su otišli da se bore i inžinjeri Milosav Vasiljević i Darko Petrović, sukobila se već 17. sep­ tembra sa partizanima kod Grocke: u selu Dražnju oni su satrli Kosmajski komunistički odred, a 25. septembra 1941. godine kod Varovnice dobrovoljci su postigli još veći uspeh: ,,U ovoj borbi za­ robili su dva teška mitraljeza, 14 puškomitraljeza, veći broj pušaka, dosta ručnih bombi i municije. Među zarobljenicima nalazili su se je ­ dan Nemac i jedan Mađar1*54).

U borbi kod sela Dražnja srpski dobrovoljci su zarobili i ,,za~ plenili između ostaloga i kompletne uniforme, zajedno sa legiti­ macijama dvojice nemačkih podoficira, koji su bili komunisti i učes­ tvovali u organizovanju partizanskih četa kao instruktori. Ove uniforme nemačkih vojnika Ljotić je poslao šefu nemačkog Upravno-vojnog štaba dr Turneru, te su od tada nemački faktori u daljim odnosima prema srpskoj administraciji postali manje nadmeni, jer su imali najočitiji dokaz, da pored ostalih nesrba i sami Nemci po­ mažu komunističku revoluciju u S rbiji"55). U borbi kod sela Dražnja dobrovoljci su zarobili, „svu arhivu, pisaće mašine, presu za umno­ žavanje letaka i ostalo"56).

53) si) 55) 56)

312

Borivoje M. Karapandžić, Građanski rat u Srbiji 1941-1945, str. 49-59.

Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 50.

Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 93. „Naša borba" od 5. X . 1941.

Ovim borbama počela je odlučna akcija svesnih nacionalnih sna­ ga za čišćenje zemlje od partizana. Ova grupa dobrovoljaca, zajedno sa četnicima vojvode Torlačkog' sukobila se, 25. septembra 1941, sa partizanima kod sela Dubone, Vlaška i Sepšina, u srezu Mladenovačkom. U borbi, koja je trajala tri sata, poginulo je 15 a zarobljeno 14 partizana. Poginula su dva omladinca-dobrovoljaca, Krstović i Stojković57).

U borbi protiv partizana general Nedić se mogao, u početku, oslo­ niti na sledeće oružane grupe: četničke odrede vojvode Koste Pećanca koji je, još 27. avgusta 1941. godine, uputio svoj „Proglas dra­ gom narodu“ i obavestio ga o svojoj odluci, da se bori protiv izgred­ nika. To su, za njega, bili „odbegli robijaši, neradnici, pljačkaši, i ološ (koji) ne misli na opšte dobro naroda, nego u ovoj našoj teškoj nesreći rade samo za svoju ličnu korist i zadovoljstvo“ 5S) .. . Košta Pećanac je radio na svoju ruku i na svoju ruku je uspostavio veze sa Nemcima; Pećanac je, preko Zorana Vukovića, uhvatio vezu sa Karlom Krausom, koji je vladao našim jezikom i pre rata bio organ Gestapoa za Jugoslaviju; on je poznavao mnoge naše ljude i prili­ ke u zemlji. O tome kazuje opširno Stanislav Krakov59).

Već u toku leta 1941. godine Pećanac je imao jake četničke gru­ pe, koje se nisu borile protiv Nemaca, nego su, gde su mogle, štitile narod od arnautskog nasilja. Između generala Milana Nedića i Koste Pećanca došlo je do sporazuma o saradnji u borbi protiv komunista. „Rešeno je, da pored Glavnog štaba Koste Pećanca u šumi, postoji i štab za vezu u Beogradu. Oba štaba bi koordiniranom akcijom ru­ kovodili borbom protiv komunista u celoj S rbiji"60).

Kristi Lorens (Christie Lawrence), jedan britanski oficir, koji je od Nemaca zarobljen na Kritu, uspeo je da kroz Srbiju iskoči iz voza i da se kasnije, poveže sa raznim grupama na terenu, daje do­ sta podataka o Pećancevoj akciji u leto 1941. godine i o tome kako je on zaštićivao Engleze koji su se, kao i Lorens, našli u Srbiji. Lo­ rens daje interesantnu sliku o rovarenjima raznih oružanih grupa po Srbiji61). Posle 22. juna 1941. godine Pećanac je počeo da napada par­ tizane, a kada je general Nedić obrazovao svoju vladu i svoje oruža­ ne odrede Pećančevi četnici su se zajedno sa njima borili protiv par­ tizana62). U pojedinim delovima Srbije igrale su važnu ulogu Pećančeve četničke vojvode (kao Mašan Đurović, Bogdan Gordić) koje su često bile slabo disciplinovane83). I među njima se pojavilo rival57) 58) 59) 60) 61) 62) <>3)

„Naša borba“ od 28. IX . 1941.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 121.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 121-129.

Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 95-98.

Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 95-98.

Na istom mestu, str. 104.

Na istom mestu, str. 134-135.

313

stvo i netrpeljivost; neki od njih, koji su bili sa Pećancem, hvatali su veze i sa pukovnikom Mihailovićem, a drugi su tražili načina da Pećanca likvidiraju. O traženju jedne takve mogućnosti piše i Kristi Lorens koga je Pećanac lično preporučivao svojim komandanti­ ma kada je ovaj pošao da uhvati vezu sa Mihailovićem04).

Slučaj vojvode Koste Milovanovića —■Pećanca bio je, na kraju, vrlo tragičan. Stari borac i ratnik, on je uživao nacionalni ugled i bio cenjen naročito od starih četnika, koji su imali svoje Udruženje i posle Prvog svetskog rata. Posle sloma Jugoslavije, aprila 1941. godine, Pećanac, poučen svojim ličnim iskustvom iz 1917. godine, ka­ da je digao Toplički ustanak, koji je krvavo ugušen i imao oko 40.000 žrtava, nije bio ni za kakvu oružanu akciju protiv okupatora. On je, na Vidovdan 1941, na zboru svojih četnika kod Dva sokolska visa saopštio da nije vreme za akciju i da se drže mirno, a i kad dođe vreme da se povede borba za narodno oslobođenje, on će ih već poz­ vati"1 6S).

Pećanac je ostao na terenu u Toplici. Na poziv generala Nedića odazvao se na saradnju, ali je zadržao svoju organizaciju. U borbi nacionalnih odreda protiv komunista i u rušenju Užičke republike uzeli su i Pećančevi četnici aktivnoga učešća. Kasnije, kada je ot­ klonjena komunistička opasnost u okupiranoj Srbiji, jedan deo Pećančevih četnika se legalizovao i ušao u sastav Srpske državne stra­ že. Oni Pećančevi odredi, koji su ostali nerasformirani, borili su se i u drugoj polovini 1944. godine; borili su se zajedno sa dobrovolj­ cima protiv komunista. Pri odbrani Valjeva „učestvovali su u ulič­ nim borbama protiv partizana, iskačući sa karabinima i bombama iz svojih kuća“ 66).

U prvoj polovini oktobra 1944. godine, kada su se četnici i nji­ ma pridružene Srpska državna i Granična straža, spremale na po­ vlačenje prema Bosni, „još dok su bili na tlu Srbije, četnici su ubili vojvodu Kostu Pećanca, koji se sa svojim ličnim četničkim odre­ dom, brojno vrlo malim, bio priključio četnicima đenerala Mihailo­ vića. Nesretni Pećanac je verovao, da će mu u tim tragičnim danima po narod Dražini četnici dozvoliti da bar zajedno s njima podeli teš­ ke nedaće povlačenja. Međutim, grdno se prevario. Njegove su ra­ zoružali, a njega, Kostu Pećanca, vojvodu i starog četničkog borca, pred kojim su nekada spuštane savezničke zastave u znak pozdrava i dubokog poštovanja, ubili su bez sudske presude"67).

Da bi sačuvao bar jedan deo četničkih odreda Koste Pećanca ge­ neral Nedić je, juna 1942. godine, dozvolio da budu pripojeni Srps­ koj državnoj straži. On je bio rešio, „da svaki okrug dobije po jeđn4) 65) s6) 67)

314

Na istom mestu, str. 242.

Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 46.

Na istom mestu, str. 363.

Na istom mestu, str. 385.

noga vojvodu, koji bi, pored svoje redovne dužnosti, obično u Srps­ koj državnoj straži, postao i komandant četničkih odreda na terito­ riji svoga okruga"68). General Aleksandar A. Stojanović, koji je bio načelnik Vojnog odelenja pri Predsedništvu vlade, dostavio je, 10. juna 1942. godine, i Ministarstvu unutrašnjih dela, i komandantima SDS i četničkim vojvodam a naređenje Predsednika vlade o tome.

U naređenju je stajalo: „Okružni vojvoda je nadležan za četničke odrede vojvode Koste Pećanca koji su rastureni na teritoriji njego­ vog okruga"69).

S r p s k a d r ž a v n a s t r a ž a (SDS) formirana je 22. februara 1942. godine. „Nepoznato je, veli Petar Martinović-Bajica, zašto su baš Nemci nastojali da se taj naziv dodeli tome oružanom organiz­ mu, jer niti je to bila srpska država, niti je to bila kakva vrsta stra­ že u pravom smislu te reči"70). SDS je bila, uglavnom, potčinjena Pređsedniku vlade i ministru unutrašnjih dela, „slično kako je bila žandarmerija i pod ministrom vojske i mornarice i pod ministrom unutrašnjih dela"71). SDS je bila, uglavnom, policijska trupa, koja se starala za održanje reda i mira u gradovima i naseljenim mestima. Znatan deo i vojnika i oficira iz SDS održavao je veze sa čet­ nicima Draže Mihailovića i, u neku ruku, služio kao njihova rezer­ va. Pored SDS formirana je i S r p s k a g r a n i č n a s t r a ž a (SGS). Komandant SDS bio je, u početku, Dragi Jovanović, a kasni­ je pukovnik Borivoje Jonić, koji je bio proizveden u čin generala.

Komandant SGS bio je potpukovnik Ljudevid Pogačnik, Slovenac.

SGS je vršila dužnost nekadašnjih graničara. Brojna jačina i jednih i drugih iznosila je oko 18.000 ljudi72). U „Dokument: vojne snage na teritoriji okupirane Srbije", koji je zaveden u Predsedništvu vla­ de kraljevine Jugoslavije u Londonu, pod brojem St. Pov. B,K. broj 784, veli se da je broj SDS 25.000 ljudi i da oni polažu zakletvu kralju Petru II i Srbiji. I, dalje se dodaje: „90% su pristalice đenerala Mihailovića. Celokupni broj starešina i vojnika stupio je u SDS po naređenju generala Mihailovića. U potrebnom momentu kada to situacija bude diktirala đeneral Mihailović staviće ih pod svoju komandu. I danas đeneral Mihailović preko svojih ljudi koji se na­ laze u SDS dobija blagovremeno sve podatke koji se odnose na rad kako okupatorskih vlasti tako i narodnih izdajnika"73).

Za celo vreme Nedićeve uprave okupiranom Srbijom SDS je vršila dužnost predratne žandarmerije: „Stražari su bdili nad re­ dom i mirom u seoskim opštinama, srezovima i okruzima, a kada 68) 69) 70) 71) 72) 73)

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 258.

Na istom mestu, str. 258-259.

Petar Martinović-Bajica, Milan Nedić, str. 356.

Na istom mestu, str. 356-365; B. Kostić, Za istoriju . . . , str. 72.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 488.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 488.

315

bi se ukazala velika opasnost od komunista, kao što je bilo u proleće 1944. godine, tada bi i oni postajali borbena trupa, te bi se za­ jedno sa srpskim dobrovoljcima, rame uz rame, borili protivu par­ tizana"74). Jednoj struji Nemaca u Srbiji, kojoj je stajao na čelu SS-general Avgust Majsner (August Meyssner), činilo se neophodno, da se srpski oružani odredi, a naročito SDS, potčine njihovoj ko­ mandi. Majsner se osećao toliko jakim, da je tražio da general Milan Nedić bude smenjen, a na njegovo mesto postavljeno drugo lice, ali mu to nije pošlo za rukom. „Onda se Majsner, u suradnji sa Ges-tapoom, ustremio protiv Nedićevih oružanih odreda. Tražio je raz­ loga da hapsi, odvodi u zarobljeništvo ili čak da strelja najbolje Nedićeve komandante, optužujući ih — ne bez osnova pa čak ne i bez dokaza — da sarađuju sa četnicima Draže Mihailovića. U dva tri maha je Majsner uspevao da iščupa upotrebu i komndovanje Nedićevih odreda iz ruku predsednika Srpske vlade, ali se Nedić uporno borio i sam stavljao kao bezuslovan uslov daljega opstanka na čelu vlade, puno raspolaganje svojim oružanim odredima, bili to SDS, bili Pećančevi četnici, bili dobrovoljci"75).

Majsner je, svakako po višem naređenju, uporno nastojao i kod generala Nedića i kod Dimitrija Ljotića, da se na Istočni front p o ­ šalje jedan s r p s k i o d r e d , ali su oni to odbili. Kada je, jed ­ nom prilikom, Majsner to tražio od Ljotića, ovaj je to odbio sa mo­ tivacijom: „M i ne možemo nikoga poslati na Istočni front, jer mi nismo vaši saveznici. Naprotiv, mi smo vaši robovi. Sovjeti su sa­ veznici naših saveznika, a samim tim i saveznici našega Kralja i nje­ gove vlade u Londonu, pa, prema tome, po našem Ustavu, i naši saveznici protiv kojih se mi ne možemo boriti. Ja znam da S o v ­ jeti nisu iskreni saveznici ni Angloamerikancima ni Francuzima, a kamoli našem kralju Petru i nama. Oni imaju cilj da zavladaju Evropom i svetom. Ipak mi ne možemo protiv njih ratovati. Mi će­ mo se i dalje boriti u našoj zemlji protiv komunista koje smatramo glavnim neprijateljem hrišćanstva i čovečanstva . . . Pored iznetoga, skrećem Vam pažnju, da je nosilac naše politike i predsednik vlade, đeneral Nedić pod čijom se komandom nalaze dobrovoljci, pa prema tome razgovarajte o ovome pitanju sa njim “ 7(!).

Ovo isto je zahtevano i od generala Nedića, ali je i on to odluč­ no odbio. Jedan takav pokušaj dolazio je i od fon Ribentropa, ali je Nedić i to odbio sa istim argumentima kao i Dimitrije Ljotić.

Kada je to jednom prilikom tražio od njega i general Bader, Nedić mu je, preko tumača, rekao: „Kažite nemačkom generalu da ja za dobro svog naroda mogu da budem knez Miloš, koji je i čalmu za­ vijao i turskog pašu poljubio u ruku. Ako ću time .spasti srpske ži­ 74) Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 166.

75) Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 253.

76) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 69-70.

316

vote, ja ću nemačkom generalu poljubiti ruku. Recite mu da ja mogu biti i knez Ivo od Semberije koji je i svoju svečarsku ikonu i kandilo ispod nje dao da otkupi srpsko roblje, ali mu recite i to, da armijski general Milan Nedić nikada neće biti nemački gaulajter"7') .. . Do odašiljanja srpskih trupa na Istočni front nije došlo.

David Martin je pisao: „Jedini među svim evropskim narodima.

Srbi i Poljaci, nisu dali ni jedan jedini vojnički odred za aktivnu podršku nemačkoj v ojsci"78).

SDS i SGS stopile su se, na kraju, sa odredima generala Mihailovića. Pošto je bilo i pojedinačnih odbegavanja pripadnika SDS izdao je Gorski štab Jugoslovenske vojske u Otadžbini, 11. septembra 1944. godine, naređenje, po nalogu načelnika štaba Vrhovne koman­ de, da se ova pojedinačna odbegavanja obustave, jer se „za begunce ne zna da li su otišli među pripadnike Jugoslovenske vojske u Ota­ džbini ili među komuniste". Starešinama JVUO naređeno je, ,,đa ne smeju na svoju ruku vršiti mobilizaciju potčinjenog im ljudstva.

Za svaki slučaj odvođenja vojnika od ovih, odmah izveštavati ovaj štab. Svako lice, koje bi došlo da vrbuje ljude, hapsiti i predavati ovome štabu"79).

Tadašnji komandant Srbije, divizijski general Miroslav Trifuno­ vić, izdao je, 6. oktobra 1944. godine, naređenje, da „cela SDS uđe u sastav Jugoslovenske vojske u Otadžbini, pod imenom „Srpski udarni korpus jugoslovenske vojske u Otadžbini"80). To je poznati SUK. Za komandanta je postavljen divizijski general Stevan M. Radovanović, a za njegovog zamenika brigadni general (unapredio ga Milan Nedić) Borivoje Jonić. Sastavljen od pripadnika SDS i SGS ovaj SUK je bio podeljen u dve divizije. Za komandanta prve divizije bio je postavljen pukovnik Branimir Zivković, a za koman­ danta druge divizje puk. Dragutin Redić. Petar Martinović-Bajica navodi, da je general Milan Nedić pozvao, 2. oktobra 1944. godine, u svoj kabinet generala Jonića, generala Damjanovića, generala Kostu Mušickog i pukovnika Ljudevita Pogačara i rekao im: „Situ­ acija je po našu nacionalnu stvar propala. Sovjetska armija ulazi u Srbiju a sa njome i komunisti koji će uzeti vlast. Mi se moramo ukloniti. Ja sa članovima vlade odlazim u Austriju. Dobrovoljački korpus doneo je odluku da ide u Sloveniju. Vas, Joniću, SDS i SGS i ceo srpski narod ostavljam Draži Mihailoviću, jer ste vi od počet­ ka pripadali njemu. Neka se Draža stara o daljoj sudbini srpskog naroda"81).

77) Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 257-258.

TO) David Martin, Ally Betrayed, The uncensored story of Tito and Mihailovich, Nevv York, 1946, str. 155.

79) Petar Martinović-Bajica, Na istom mestu, str. 359.

80) Na istom mestu, str. 367.

81) Na istom mestu, str. 371.

317

Ovim je počeo tragični put i još tragičniji završetak i SDS i SGS, koje su ušle u sastav Jugoslovenske vojske u Otadžbini i, zajedno sa njom, povlačili se za Bosnu, u punu neizvesnost, obmanjivani stalno propagandom da idu u susret engleskim trupama sa kojima će se zajedno vratiti i oterati komuniste sa vlasti. Prema iscrpnom i autentičnom svedočanstvu majora Milenka Solarića, koji je lično prešao ceo ovaj put i sve to opisao što je doživeo i video, kada je u Novom Pazaru izvršena smotra SUK-a, bilo je na okupu oko 4.800 ljudi82).

Pripadništvo SUK-a JVUO trajalo je, formalno, od 6. oktobra 1944. godine do 1. januara 1945. godine. Posle čestih i teških borbi sa partizanima, uz nestašicu hrane i municije, šibani vremenskim nepogodama i sve više razočarani u put kojim su pošli i kome nisu videli kraja ni cilja, bičevani i tifusom, održali su, 1. januara 1945. godine, viši oficiri SDS i SGS sastanak na kome je trebalo da bude doneta odluka o daljem držanju. „Sastanak je održan u zgradi ko­ mande mesta. U velikoj sali skupilo nas se 35, zajedno sa dva đenerala. Tu nam je đeneral Radovanović postavljao pitanje šta svaki misli o tome kakav izlaz treba pronaći iz ovakve situacije. Traži da se mišljenje svakoga pojedinca zapisnički konstatuje. Svi su pred­ lagali da se ide za Sloveniju u sastav SDK. Izdvojili su mišljenje samo majori Pavićević i Janjić, koji su na takvo rešenje takođe pristali, no pod uslovom da se prvo izvesti Vrhovna komanda pa tek po nje­ nom odobrenju da se krene. Ako se desi da Draža to ne odobri, da se ostane ovde i da se radi onako kako on to bude naredio.Neki oficiri, koji su još uvek komandovali jedinicama izjavili su da ljud­ stvo više nije sposobno a niti hoće da se bori“ 83). Petar MartinovićBajica ovaj sastanak drukčije prikazuje. On veli: „Doneta je odluka koja je poslata na saglasnost Draži Mihailoviću, koji se tada nala­ zio na padinama Ozrena“ 84).

Ono što je ostalo od oficra i vojnika SUK-a prebacili su Nemci preko Slavonskog Broda u Grac i Beč gde su tifusari odvojeni od ljudstva, a zdravo ljudstvo dodeljeno organizaciji ,,TOT“ : „Saopštili su nam da se nalazimo na njihovom staranju i snabdevanju.

Razume se, i na raspoloženju1185). Od 4.800 pripadnika SUK-a, koliko ih je, početkom oktobra 1944. godine bilo u Novom Pazaru, u Beč je stiglo samo 1.600. „Došli su iznureni, bolesni u Beč, gde ih je, ta­ kođer, dosta stradalo od bombardovanja i tifusa. (Pored ostalih umro je tu i m ajor Danilo Stefanović, načelnik štaba). Iz Beča, posle 82) Milenko Solarić, Naličje „Bosanske Golgote" ili kako sam postao pri­ padnik SDK (U „Zapisi iz dobrovoljačke borbe", II, 1955, str. 24.

83) Na istom mestu, str. 35-36.

84) Petar Martinović-Bajica, Na istom mestu, str. 374.

85) Milenko Solarić, Na istom mestu, str. 37.

318

izvesnog vremena, došli su u Postojnu i Ilirsku Bistricu, gde su našli odmorište i sklonište"86).

Kada su se našli u Beču stajali su pripadnici SDS i SGS pred punom neizvesnošću: kuda da se okrenu? U jednom ličnom pismu, koje je general Borivoje Jonić 21. februara 1945. godine uputio Dimitriju Ljotiću iz Beča, stoji: „SDS se skoro cela javila za pre­ laz u SDK. Molim Vas da se ovde ne vrši nikakvo odabiranje, već neka se sve odavde transportuje, spasu srpski životi, a tamo će se ljudi klasificirati; što Korpus želi da primi primiče, a ostalo može da oko sebe primi „Komanda SDS za likvidaciju"87) . . . Istoga dana, 21. februara 1945. godine, obratila se Dimitriju Ljotiću i jedna gru­ pa viših oficira SDS, na čelu sa pukovnikom Vojislavom R. Petrovićem, i obavestila ga o sledećem: „Prema postojećem naređenju nemačkih vlasti SDS rasformirana je. Oficiri i ljudstvo upućuju se u sastav SDK ili u odred popa Đujića, ili na rad bečkoj opštini; to jest tamo gde ko želi. Za prelaz u SDK prijavilo se 83 oficira i oko 600 podoficira i vojnika. Svakodnevno po malim grupama od 30-50 ljudi transportuju se u SDK . . . Gospodine ministre, čast nam je obavestiti Vas: da od 83 oficira, koji su se javili za prelaz u SDK, nalazi se 24 viša oficira (3 pukovnika, 9 potpukovnika i 12 majora).

Od ovih 24 oficira većina je sada potpuno sposobna za boračke duž­ nosti, a manji broj je usled izdržanog štrapaca, preležanog tifusa i posledica od ranjavanja privremeno nesposoban za boračke duž­ nosti, dočim su potpuno sposobni za obavljanje pozadinske ili kan­ celarijske službe. Mi viši oficiri kojima se sada onemogućuje prelaz u SDK molimo gospodina ministra da nam omogući odlazak u Slo­ veniju i da se tamo reši naše pitanje, jer ovde u Beču izloženi smo svim mogućim teškoćama"88). Budimir Nikić, koji je vodio Prihvatnu stanicu SDK u Beču, javio je: „Po molbi oficira SDS načelno je re­ šenje pozitivno, ali da ne odlaze dok ne javim o zbog rešenja mate­ rijalnog pitanja"89). „Jedan manji broj, među njima đeneral Stevan Radovanović (prvi komandant žandarmerije pod okupacijom), Doka Đorđević (okružni načelnik u Kraljevu), pukovnik Pogačar koman­ dant SGS, major Lav Skodlar i drugi ostali su u B eču"90).

Doka Đorđević je, kako svedoči Petar Martinović-Bajica, odgo­ voran za ubistvo Jovana Barjaktarevića, okružnog načelnika u Nišu, koji je, pri povlačenju sa SDS, podlo ubijen91). Martinović-Bajica piše: ....... Kad smo došli u Rašku, tu sam našao čika Stevu i saop­ štio mu zli glas o smrti njegovog brata Jovana, kao i način na koji 85) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 203-204.

87) Fotokopija pisma kod pisca.

88) Prepis akta kod pisca.

89) Prepis akta kod pisca.

90) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 205-206. si) Petar Martinović-Bajica, Na istom mestu, str. 467.

319

je izgubio život. Baš u tom trenutku, naišao je u automobilu Jo­ vana Barjaktarevića, Doka Đorđević sa društvom. Psihički momenat čika Steve u tom času treba razumeti. Stevo steže vilice, škripnu zubima i reče: „Pero, ja ću ga noćas ubiti11 — Nemoj čika Stevo, stvorićemo veliko zlo. Doći će vreme da svako odgovara za svoja dela. Mi sad idemo u Crnu Goru. Tamo ćemo to svršiti, — rekoh Stevi, a on je tu među nama. Čika Stevo je tada slegao ramenima.

Nije ništa odgovorio i pošao je s nama za Novi Pazar. To je sve“92).

Srpski dobrovoljački Korpus (SDK) S r p s k i d o b r o v o l j c i bili su terenski oružani odredi gene­ rala Milana Nedića za borbu protiv komunističkih partizana. Njihovo nastajanje izazvala je preka potreba da se u okupiranoj Srbiji uspo­ stave mir i red, koji su bili ugrozili najpre komunistički, a zatim komunističko-četnički napadi posle 22. juna 1941. godine. Ni žan­ darmerija, kojom je raspolagala Komesarska uprava, ni prvi oru­ žani odredi generala Nedića, organizovani od oficira i podoficira, koji nisu bili odvedeni u zarobljeništvo, nisu mogli zavesti red i mir u zemlji. Žandarmerija, koja se posle okupacije Jugoslavije našla u službi i koja je i po Ženevskoj ratnoj konvenciji i po 12. tačci Ugovora o kapitulaciji jugoslovenske vojske trebala da ostane, na­ šla se u vrlo teškoj situaciji. Jovan P. Trišić, koji je od 24. juna do 12. septembra 1941. godine bio komandant žandarmerije, veli: „Broj žandarma po stanicama pod okupacijom bio je dovoljan, ali šta je vredio broj kada na primer na stanici ima 10-15 žandarma a svega 5-8 pušaka i to svaka sa po 5 do 10 metaka63). Trišić ističe da se, na njegovu molbu, Dimitrije Ljotić zalagao da se žandarmerija bolje naoruža ali to Nemci nisu dopustili “94). Kasnije, kada je Trišića za­ menio general Steva Radovanović, general Nedić je izvestio „da je od Nemaca dobio 2000 pušaka i da ih stavlja na raspoloženje da ih podeli po svome nahođenju, ali s naređenjem: samo znaj, da žandarmima ne smeš dati nijednu pušku“ 95).

Ljudstvo i žandarmerije i prvih Nedićevih oružanih odreda bilo je, u svojoj ogromnoj većini, n a c i o n a l n o i svesno i rodolju­ bivo, ali nije bilo ideološko-politički pripremljeno za borbu koju je trebalo da vodi. To je bio dobar vojnički materijal, ali ideološki ne­ obrađen. Zbog toga su brojni od njih pogledali uticaju i anglofilske i komunističke propagande, koja je trubila da oni, boreći se protiv pobunjenika, sarađuju sa okupatorom i vrše nacionalnu izdaju.

92) Na istom mestu, str. 471.

Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću. . . , str. 90.

84) Na istom mestu, str. 91-92.

85) Na istom mestu, str. 93.

320

„Nesigurni da i sami ne budu sutra osuđeni kao saradnici okupatora, ovi ljudi su izbegavali sukobe sa komunistima i vrlo slabo su vršili svoju dužnost borbe protiv elemenata anarhije . . . A kada je komunističko-četnička propaganda počela u sve većoj meri da napada ove ljude kao sluge okupatora, kojima će se po završetku rata da sudi za izdaju, počela su masovna bežanja iz ovih jedinica u šumu zajedno sa poverenim im oružjem. Počelo je da se događa ono što su nam Nemci u toku pregovora podvlačili, a to je, da će oružje za nove odrede ustvari služiti više naoružanju šume nego unište­ nju anarhije. U ovakoj situaciju Nemci saopšte Nediću da se osećaju primoranim da mu obustave dalje davanje oružja"96). Situacija je bila zastrašavajuća. Partizanski odredi su harali već i u samoj okolini Beograda. Bilo ih je ,,u Lipovačkoj šumi, pod Avalom i oko Grocke. Nemci su držali samo glavnu prugu i glavne drumove. Kaz­ nene ekspedicije su pustošile cele krajeve, streljale ljude, a sve muško stanovništvo gonile u koncentracione logore"97).

Našavši se u takvoj situaciji general Nedić je, kao što je već istak­ nuto, imao nameru da se povuče. Od ovoga je odustao kada je M ihailo Olćan ponudio da brzo formira dobrovoljne borce za borbu protiv komunista. To je bilo 14. septembra 1941. godine, a već su­ tradan počela je akcija. Milosav Vasiljević piše: „Sutradan, 15. septemba 1941. godine, po dogovoru i sporazumu sa Ljotićem, g. Ol­ ćan je pred nama, starijim članovima Zbora, na sastanku u Krun­ skoj ulici, izložio tok vladine sednice i kritičnost situacije u kojoj se zemlja nalazi. Komunistički odredi su operisali pred samim Beo­ gradom u Lipovačkoj šumi, a žandarmerija je bila do te mere pro­ pagandom obeshrabrena da je u okolini Kučeva jedna komunistki­ nja, žena Veljka Dugoševića, učitelja, upala sama u žandarmerijsku stanicu i sa revolverom u ruci razoružala preko 20 žandarma, što očevidno ne bi mogla da uradi da cela stvar nije duhovno već bila pripremi j ena“98).

Posle Olćanovog izlaganja počelo je upisivanje u dobrovoljce; upisivali su se i starij i mlađi. Već sutridan, 16. septembra 1941. go­ dine, bio je formiran P r v i dobrovoljački odred za čijeg je ko­ mandanta bio postavljen aktivni poručnik Budimir Nikić. Jovan P. Trišić greši kada tvrdi da su dobrovoljci osnovani već jula i avgusta 1941. godine. Radilo se tu ne o dobrovoljcim a nego o pojačanju poli­ cijskih odreda u Beogradu iz kojih su, kasnije, neki mlađi prešli u dobrovoljce99) . . . Formiranje srpskih dobrovoljaca počelo je 15. septembra 1941. godine u Garašaninovoj ulici u Beogradu, gde je 96) Milosav Vasiljević, Postanak srpskih dobrovoljaca 1941. godine (U „Za­ pisi iz dobrovoljačke borbe", IV, 1956, str. 15-16.

97) „Zapisi iz dobrovoljačke borbe", I, 1954, str. 8.

98) Milosav Vasiljević, Na istom mestu, str. 16. " ) Jovan P. Tršić, Na istom mestu, str. 88.

321

bila smeštena grupa omladmaca koji su radili na raščišćavanju ru­ ševina u Smederevu. Prijavilo se oko 300 pripadnika Zbora, ali se moglo dobiti samo oko stotinu pušaka sa potrebnom municijom.

Odred se sastojao od đaka, studenata i mladih radnika100). Sa njima zajedno pošli su inžinjeri Božidar-Darko Petrović i Milosav Vasi­ ljević. Posle ovoga Prvog srpskog dobrovoljačkog odreda nicali su i drugi: u septembru i oktobru 1941. godine stvoreno je 12 dobro­ voljačkih odreda u jačini od oko 3-4000 ljudi. „Ti dobrovoljci su bili stvarno udarna vojska generala Nedića i ona sila na koju se on oslanjao i sa kojom je uspeo da Srbiju očisti od komunističke opasnosti, da odstrani kaznene ekspedicije i da red i mir u zemlji zavede“ 101). Za komandanta Srpskih dobrovoljaca bio je postavljen pukovnik Košta Mušicki. „ . . . Elitni pukovnik jugoslovenske vojske, veliki patriota, u pra­ vom smislu gospodin i čovek, general Mušicki uneo je celoga sebe, da srpski dobrovoljci budu dobro i ispravno vođeni, a naročito da budu pripremljeni i vaspitani da kroz haos i revoluciju najbolje moguće posluže a pri tome da izbegnu da izvrše kakvo zlo. To je bila težnja i svesrdno staranje, postizavano stalnim nadzorom, stro­ gom kontrolom i čvrstom disciplinom uvek praćenom naređenjima i predavanjima, kako bi dobrovoljci postali samosvesni i samodisciplinovani“ 102).

Srpski dobrovoljci su od samoga početka bili naročita vojska.

I pogrešno i zlonamerno je nazivati ih p a r t i j s k o m vojskom ili drukčije rečeno, Ljotićevom vojskom. D obrovoljci su bili trajno narodna vojska, koju su sačinvali rodoljubi, i nacionalno i ideloški pripremljeni za borbu koju su vodili. Ono što je njihovu misao prosvetljavalo, krepilo im duh i srčanost i davalo širinu vidika bila je misao Dimitrija Ljotića, koja ih je vodila. Otpremajući prvu grupu dobrovoljaca Ljotić im je rekao: „ . .. Zao mi je vaše mladosti, jer će mnogi od vas poginuti. A li više od toga mi je žao, što ćete i vi morati da ubijate, jer u borbu idete . . . Vi ste dobili oružje, ali mo­ rate znati da je ono moćno i blagoslovene jedino u dostojnim ruka­ ma Junaka i Č ovek a. . . Da se ne razmećete njime, a da ga nika­ da ne upotrebite kao siledžije, nasilnici ili, nedaj Bože, ubice . . . Vi se borite da se uspostavi red i mir u vašoj zemlji, i da narod ne strada više, da prestane da daje besciljne žrtve . . . Ali vi morate znati svoj položaj: svako jutro kad se probudite, vi sebi kažite da ste rob ovi"103).

O dvogodišnici dobrovoljaca rečeno je za njih: „Stav dobrovolja­ ca je odraz glasa savesti svesnih i duhovno i nacionalno probuđenih 100) 101) i°2) 103)

322

Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 91. „Zapisi iz dobrovoljačke borbe", I, 1954, str. 9.

Na istom mestu, str. 11.

Na istom mestu, str. 12.

ljudi kojima su jasni uzroci teške propasti i putevi kojima se može doći do ozdravljenja i uspona. Suočeni sa zbiljom realizma od koje se čoveku ledi srž u kostima, dobrovoljci su u svom nacionalnom biću i u živoj veri u svoj narod našli snage, da se uhvate u koštac sa tom stvarnošću i da se, evo već dve godine, bez odmene nose sa njom. Što na njihov stav ne utiču bure vremena, što ih ne zbunjuju i ne kolebaju momentalne i privremene situacije, što ne podležu ovoj ili onoj prihozi i što se ne daju ničim zbuniti objašnjenje tre­ ba tražiti u živom saznanju dobrovoljaca da svojim podvigom slu­ že samo Srbiji i Srpstvu. Na tome saznanju je zasnovana njihova rešenost da im služe pod svima uslovima i u svakoj prilici.

Drobrovoljci ne žele da budu hvaljeni, ali bi želeli da budu shva­ ćeni. Tim pre što od njihovih žrtava i podviga, od njihovog bdenja i teške i neodmenjive službe živi ovaj narod. Čak i oni koji na njih hule, zlostavljaju i napadaju ih. U gradskoj zavetrini, u obilju i ne­ dozvoljenom poslovanju, u politikantskom šićardžiluku, oni isti ele­ menti koji su rastakali veliku državu, jagmili se o narodno blago, bili svesni instrumenti tuđe propagande i direktni upropastitelji naroda, ispredaju svoja opadanja dobrovoljaca koji su se uzdigli iznad svega ličnoga i svakodnevnoga da bi se samo spasao ovaj na­ rod i otreznili svi redovi u njem u"104).

U čišćenju okupirane Srbije od partizana srpski dobrovoljci su imali naročitog udela. U nizu okrštaja sa partizanima oni su pokaza­ li da su i vojnički i ideološki iznad njih, a kada je počela ofanziva protiv Užičke republike oni su i tu dali svoj borbeni doprinos. U ovim borbama učestvovale su, zajedno sa Nedićevim oružanim odre­ dima, i četničke grupe majora Manojla Korača, majora Glišića, ka­ petana Vučka Ignjatovića i poručnika Predraga Pvakovića. Zajed­ ničko ušestvovanje nacionalnih odreba učinilo je da u mestima, koja su oslobođena od partizana, „Nemcima nije bila data prilika da vrše strahovite i krvave odmazde kao u Mačvi, Kraljevu i Kragujev cu "105). Ova zajednička borbena saradnja između Nedićevih oru­ žanih odreda i Mihailovićevih četnika imala je za posledicu i to, da je četnicima, i od strane srpskih dobrovoljaca, ukazivana različita pomoć. Pukovnik Košta Mušicki, koji je komandovao dobrovoljcima, jednim četnicima je „davao oružje, drugima municiju, trećima odeću i obuču, četvrte je slao generalu Nediću, moleći ga da sve učini, kako bi se Mihailovićevi odredi mogli legalizovati pod komandom svojih starešina"106).

Za vreme ove borbene akcije pukovnik Mušicki se i lično sas­ tao sa Dražom Mihailovićem. Kada su Nemci ovo doznali oni su, 7.

10i) Đoko Slijepčević, Na dvogodišnjicu dobrovoljaca (U „Zapisi iz dobrovo­ ljačke borbe", I, 1954, str. 23).

1(>5) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 67.

106) Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 59.

323

decembra 1941. godine, uhapsili pukovnika Mušickog. Pukovnik Mušicki, koji je obavestio Mihailovića o nameri Nemaca da, posle uništenja Užičke republike unište i njegove odrede, bio je predat Vojnom sudu, osuđen na zatvor i pušten „tek polovinom 1942. godine i to snažnom intervencijom generala Nedića i Dimitrija L jotića"107).

Za komandanta srpskih dobrovoljaca bio je postavljen potpukov­ nik Ilija Kukić, koji im nije bio ni malo naklonjen. Mušicki je, čim je doznao da Nemci spremaju napad na Ravnu Goru, preko jednog komandanta M ihailovićevog odreda, koji se „nalazio u njegovoj blizini, odmah poslao glasnika na Ravnu Goru obaveštavajući Dra­ žu o predstojećoj neposrednoj opasnosti po njega, pozivajući ga da se odmah skloni. Kurir je uspeo da stigne nešto pre nemačkih trupa koje su se u obliku lepeze približavale sa svih strana Struganiku i dok se najveći deo četničkoga štaba nalazio na Ravnoj Gori, Draža, koji je bio u Struganiku sa majorima Aleksandrom Mišićem i Iva­ nom Freglom, Slovencem, imao je taman toliko vremena da se sklo­ ni u neko šiblje kada su se Nemci pojavili u streljačkom stroju"108).

Kada je general Bohme bio smenjen i za vojnog zapovednika Srbije došao general Bader Nedić i Ljotić su uspeli da Mušicki ne bude kažnjen smrću. „Međutim, pukovnik Mušicki je celo vreme sedeo u zatvoru Gestapoa i tek je posle više nedelja najzad bio oslo­ bođen — jer se bilo pomišljalo da se uputi u zarobljeništvo. Ali se nije više vratio na položaj komandanta, sve dok iz Srbije nije otišao zloglasni general Majsner, koji je uporno vodio jednu neprijateljsku politiku prema Nediću i svim njegovim saradnicima"109). General Majsner je bio naročito kivan na srpske dobrovoljce: „D obrovoljač­ ka komanda biva pop tuno zapostavljena, a jedan deo dobrovoljaca rasformiran je i odveden u zarobljeništvo. Tako su odvedeni u za­ robljeništvo ceo X I dobrovoljački odred, sa oficirima i vojnicima, na čelu sa komandantom odreda, majorom Perovićem. Isto tako u zarobljeništvo je odveden i deo VII dobrovoljačkog odreda. Neras­ položenje generala Majsnera prema dobrovoljcim a oseća se na sva­ kom koraku. Po njegovom naređenju, nemačke vlasti čine smetnje da vlada Milana Nedića izradi obuću za dobrovoljačke odrede. Ljud­ stvo, koje je bilo svesno svoga zadatka, izdržalo je, skoro golo, boso i gladno, ovu godinu teškog iskušenja"110). To je bila za dobrovoljce veoma teška 1942. godina. „To vremensko razdoblje bilo je najteže u životu dobrovoljaca, jer su uživali nepoverenje kod okupatora, koje je, uglavnom, došlo kao posledica spasavanja Mihailovićevih četnika, koje su dobrovoljci posle pada Titove „Užičke republike", izbavljali ispred Nemaca na svakom koraku. To je bilo s jedne stra­ 10 7)

Na istom mestu, str. 161.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 301.

1C9) Na istom mestu, str. 302.

1!0) Boško N. Kostić, Za istoriju. . . , str. 70.

108)

324

ne, a s druge — što dobrovoljci nipošto nisu dozvoljavali da budu niučemu potčinjeni generalu Majsneru i nemačkim policijskim sna­ gama"111).

Iz dobrovoljačkih odreda nastali su kasnije, kada je Košta Mu­ šicki ponovo došao na čelo SDK, najpre b a t a l j o n i , a iza ovoga p u k o v i . Pred kraj leta 1944. godine SDK je imao p e t p u k o v a i jedan artilerijski divizion čiji je komandant bio kapetan I. klase M omčilo-M oma Đorđević. Komandant I puka bio je major Ilija Mićašević; komandant II puka major Marisav Petrović; komandant III puka m ajor Jovan Dobrosavljević; komandant IV puka rezervni major inž. Vojislav Dimitrijević, zatim kapetan Miodrag Marković; komandant V puka bio je rezervni major Milorad Mojić.

Dobrovoljačke jedinice izdržale su, za celo vreme svoga posto­ janja, niz oštrih borbi sa partizanima, u kojima nisu podlegali ni onda kada su bili brojno slabiji. Oni su, zajedno sa drugim nacio­ nalnim snagama, uspešno odolevali komunističkom pritisku, koji je, posle kapitulacije Italije u leto 1943. godine i zbog masovne i tehničke i političke pomoći Angloamerikanaca, postao sve jači. Zbog nastalih promena u okupiranoj Srbiji, izazvanih prodorom sovjets­ kih trupa u Srbiju, došlo je i do povlačanja srpskih dobrovoljaca u Sloveniju gde su produžene borbe protiv partizana sve do kraja rata. Pri prolazu kroz Srem dobrovoljci su imali nekoliko oštrih borbi sa partizanima koje su uvek nagonili u begstvo. U Sloveniji su se srpski dobrovoljci bili smestili na prostoru od Rakeka do Kla­ ne. Delovi IV i ceo V puk SDK istopili se behu u Srbiji u borba­ ma sa partizanima; V puk se uopšte nije mogao povući sa celinom SDK. U sudbini i celoga SDK, i nekih njegovih delova, bio je naročito tragičan kraj jedne grupe oficira V puka sa Miloradom Mojićem na čelu. Probijajući se kroz komunističke obruče oni su uspeli da, uz pomoć Nemaca, dođu do Zagreba gde su ih ustaše, na podao i zverski način, pobile. Spasio se samo nekoliko vojnika, koje su Nemci uspeli da prikriju. Prema kazivanju jednoga od njih, Miće Martenovića, stvar se odigrala iznenada: „Sve se, veli Martenović, dogodilo munjevitom brzinom. Vi ste (grupa vojnika) jedva bili odmakli tri­ sta metara, a ogromna gomila ustaša saletela je voz i posle kratko­ ga objašnjenja oterala ih sve do jednog. Streljanje su izvršili odmah bez ikakvog isleđenja. Ni žene nisu poštedeli"112). Streljana su 39 lica sa majorom Mojićem na čelu113). m ) Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 220.

H2) Mića Martenović, Pogibija Milorada Mojića i drugova (U „Zapisi iz dobrovoljačke borbe", II, 1955, str. 103-104). us) Na istom mestu, str. 104.

325

0 pogibiji Milorada M ojića i njegove grupe obavestio je Dimi­ trija Ljotića Herman Nojbaher u Beču, gde se tada Ljotić nalazio radi odobrenja da se prebaci na taj teren i četnička grupa vojvode Momčila Đujića. Boško N. Kostić, koji je na sastanku Ljotića sa Nojbaherom, bio prevodilac, opisuje taj momenat ovako: „Ponudio nas je da sednemo, zamolivši me da tačno reč po reč prevedem Ljotiću. Gledajući u Ljotića saopštio je da je komandant V dobro­ voljačkog puka, m ajor Milorad Mojić, ubijen u Zagrebu od strane ustaša. Ja sam kao zanemeo i jedva sam prevodio Ljotiću ono što je Nojbaher kazao. Nojbaher je sa stola uzeo jedan komad hartije, koji mi je pružio i rekao: „Sa Mojićem su pobijeni ovi dobrovoljci i četnici"114).

1 kraj jednoga daleko većeg dela srpskih dobrovoljaca bio je tragičan. Krajem maja 1945. godine, kada je već rat bio završen, predali su Britanci, na prevaru, iz Koruške, pored ostalih jugosiovenskih jedinica, i borbeno ljudstvo tri puka SDK: 2, 3 i 4, koji su bili poslati u susret četnicima vojvode Pavla Đurišića, koji je bio odlučio da sa svojim jedinicama dođe u Sloveniju. Dobrovoljački pukovi bili su došli do Kupe, ali pošto nije bilo četnika oni su se probijali prema Zapadu u nameri da se sastanu sa svojom glavni­ nom. Potpukovnik Radoslav Tatalović, koji je vodio ove operacije, bio je dobio naređenje od Štaba da se probija prema Zapadu, ali on to nije uradio. Javljao je: „M i ne možemo ovako na prečac da napu­ stimo front i da ostavimo prazninu kroz koju će komunisti zatim da napadnu Slovence s leđa. Čast nam nalaže da pre povlačenja o tome obavestimo generala Rupnika u Ljubljani, ostavivši mu rok da preuzme front od nas“ 115) .. .

General Rupnik je primio Tatalovićevo saopštenje, ali je odbio da povuče svoje trupe. Tri puka SDK povukla su se tada prema severu pošto je Tatalović uspeo da privoli Nemce da se iz bolnice u Ljubljani evakuišu ranjeni dobrovoljci. Predati srpski dobrovoljci, osim vrlo maloga broja koji je uspeo da pobegne, poubijani su u slovenaćkim šumama bez suda i obzira116) . .. Kao čudan znak sudbi­ ne pre njihovoga stradanja promenio je svetom i Dimitrije Ljotić u jednoj automobilskoj nesreći 23. aprila 1945. godine na putu od Postojne za Goricu.

Zašto za Sloveniju

Krajem leta i početkom jeseni 1944. godine ocrtavao se jasno tragični kraj srpskih nacionalnih snaga. Sporazum Tito-Šubašić, U4) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 186. us) Milosav Vasiljević, Moja misija u Sloveniji u maju 1945. godine (iz­ veštaj komandi SDK).

326

angloameričko, posebno lično Cerčilovo, opredeljenje za Tita i za jugoslovenske komuniste i, naročito, prodor sovjetskih trupa na tlo uže Srbije, činili su organizovani nacionalni otpor bezizglednim. Si­ tuacija se sve više smrkavala i tražilo se neko rešenje za desetine hiljada ljudi koji su bili još pod oružjem. Nacionalnom vodstvu koje ni tada nije predstavljalo neko jedinstvo i celinu, postavljalo se pi­ tanje: kuda i na koju stranu? Svi nacionalni ljudi Jugoslavije mogli su tada zavapiti pred sudbinom: da je igde brata u svijetu da poža­ li ka‘ da bi pomoga1. Pom oći nije bilo ni sa koje strane: nebo je bilo visoko, a zemlja tvrda.

U takvoj situaciji SDS i SGS su se priključile JVUO i resile da idu zajedno; SDK je pošao svojim putem. Bilo je samo jedno jasno: Srbija se morala napustiti. Četničko vodstvo se odlučivalo za dva problema: a) povlačenje za Grčku preko Crne Gore i Albanije ili b) povlačenje za Bosnu i spuštanje iz Bosne prema Jadranskom m o­ ru gde se, bez ikakvih konkretnih osnova za to, očekivalo iskrcava­ nje Engleza koji su, verovalo se, trebali da prihvate srpske nacio­ nalne odrede kao što su bili prihvatili antikomuniste u Grčkoj; kao da se nije bilo jasno obelodanilo da su se, prvenstveno Britanci, bili opredelili za Tita i prema srpskim nacionalnim snagama zauze­ li neprijateljski stav.

Vojničko i političko vodstvo SDK nije moglo da primi nijedan od ova dva razloga. Dimitrije Ljotić je, analizirajući tadašnju m e­ đunarodnu situaciju, bio dosledno uveren, da se Angloamerikanci neće iskrcati na Jadranu u obliku i sa ciljem kako su to četnici oče­ kivali. Ljotić je, isto tako, znao da će sovjetske trupe ući u Jugos­ laviju, naročito u Srbiju, i time veoma otežati položaj nacionalnih snaga. O ovome svome stavu Ljotić je obavestio četničko rukovod­ stvo. On je, preko majora Petrovića, predložio generalu Mihailoviću, „da bi bilo dobro da se on iz Bosne odmah vrati u Srbiju radi obrazovanja jedne privremene kraljevske vlade o čemu bi obave­ stio Nj. V. Kralja kao i saveznike. Da umoli Angloamerikance da se odmah iskrcaju u Jugoslaviji; da sve oružane snage stavi pod svo­ ju komandu jednim javnim aktom. Partizane treba zadržati i ne dozvoliti im da osvoje Srbiju. O svemu tome da uputi proglas narodu“ 117). Ako bi, mislio je Ljotić dalje, general Mihailović prihva­ tio da dođe i obrazuje vladu, mi bismo zauzeli radio stanicu u Beo­ gradu, preko koje bi mogao general Mihailović upućivati apele i na­ ređenja. Ovo bi se dalo izvesti. Nemaca ima u Beogradu vrlo malo.

Toga momenta vlast đenerala Nedića prestaje"118).

Od svega ovoga nije bilo ništa. General Mihailović nije primio Ljotićev predlog. Ljotić je pokušao da uveri i vojvodu Pavla DuU6) Na istom mestu.

J17) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 172. u 8) Na istom mestu.

327

rišića da se i on sa svojim odredima povuče za Sloveniju što su Nem­ ci bili skloni da odobre. S tim ciljem Ljotić je poslao u Crnu Goru Ratka Parežanina s jednom grupom dobrovoljaca da se nađu kod Đurišića119). Ni od ovoga predloga i napora nije bilo ništa. Svi čet­ nički i politički i vojnički rukovodioci bili su, i pored svih iskustava koje je general Mihailović imao sa Britancima, čvrstvo uvereni u to da ih Britanci još uvek smatraju saveznicima i da će se iskrcati na Jadranu i njih prihvatiti. Ljotićev napor da ih u to razuveri nije uspeo120).

Kada je odlučio da se SDK povuče u Sloveniju, Dimitrije Ljotić je to smatrao i najboljim i najcelishodnijim rešenjem. Delegaciji, koju je poslao u Crnu Goru, Ljotić je rekao: „Moj je plan da se svi nacionalni odredi povuku u Slovenačku gde, držim, najpre ćemo se sresti sa saveznicima. Mi tamo idemo u našu zemlju i ne mislimo da prelazimo granice i krajeve naše zemlje i našeg naroda. Ja sam tri dana išao po Srbiji. Išao sam od sela do sela da se nađem sa Dra­ žom i da se s njime dogovorim u ovome najkritičnijem času. Ali nam neprijatelji, njegovi i moji, to nisu dozvolili. Vodili su me od kuće do kuće, od sela do sela, i nisu mi dali da se vidim sa Dražom,,121).

L jotić je, za povlačenje u Sloveniju, pored političkih i nacional­ nih razloga, navodio i čisto praktične, zbog čega ići direktno tamo a ne u Crnu Goru ili Bosnu gde se neće moći opstati pa će se opet morati tražiti Slovenija: „K oliki gubitak vremena, a kolike poteš­ koće, gubici, žrtve svake vrste . .. Mislite samo kakva bi nam obuća i odeća bile kod boraca kod toliko mučnog puta. Jesenje su kiše na dnevnom redu, kiše koje prodiru do kostiju"122).

Za vreme boravka u Sloveniji, od novembra 1944. do svoje smr­ ti, 23. aprila 1945. godine, Dimitrije Ljotić je bio postao c e n t r a l ­ n a p o l i t i č k a l i č n o s t nacionalnih Jugoslavena. On je uspo­ stavio dobre odnose sa biskupom Rožmanom i sa generalom Rupnikom u Ljubljani. Po povratku iz Beča, gde je išao da traži dozvo­ lu za dolazak Đujićevih četnika Ljotić je, 21. decembra 1944. godi­ ne, imao sastanak sa slovenačkim političarima u Trstu. Ljotić je imao veze i sa Nacionalnim odborom Slovenije i Primorja sa kojim su bili utvrđeni detalji rada na nacionalnom planu123). Sačuvana je jedna predstavka toga odbora, pisana 8. aprila 1945. godine, koja je potpisana od d e s e t lica. Potpisnici predstavke, Tršćanski Slovenci, ističu želju da Trst posle rata, pripadne Jugoslaviji i navo­ de razloge za to. Potpisnici vele, da žele „Vam ovim istaknuti misao 119) Vidi opširno o ovome: Ratko Parežanin, Moja misija u Crnoj Gori, Minhen 1975.

120) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 177-178.

121) Na istom mestu, str. 179.

122) Na istom mestu.

123) Na istom mestu, str. 240.

328

i volju svoju i Jugoslovena, nastanjenih na tom području, da grad Trst pripadne Jugoslaviji, te Vas molimo, da tu volju zagovarate kod onih faktora, koji odlučuju"124).

Ljotićeva zamisao je bila, da se na najzapadnijem delu Jugosla­ vije koncentrišu jugoslovenske nacionalne snage, i srpske i hrvat­ ske i slovenačke, koje bi se povezale sa trupama generala Vlasova i tako stvorile snažnu antikomunističku armiju, koja bi mogla da odbaci jugoslovenske komuniste i stvori jednu slobodnu jugoslovetisku teritoriju na koju je mogao da dođe kralj Petar II. i tu obra­ zuje svoju nacionalnu vladu, koju bi saveznici priznali. Cilj je bio: zaustaviti dalje prodiranje jugoslovenskih komunista i oslobođenje bar jednoga dela Jugoslavije. Iznenadna pogibija Ljotićeva sve je to omela. Događaji su produžili da idu i dalje svojim fatalnim tokom.

Srbija u vihoru uništenja

Od sloma Jugoslavije i stupanja na snagu kopitulacije, 18. apri­ la 1941. godine, pa do završetka rata početkom maja 1945. godine, dešavao se i na okupiranom području Srbije ceo niz nesreća, koje su teško pogodile narod i zemlju. Prouzrokovači svega toga bili su oni elementi koji su narušavali red i mir sitnim čarkama i ubijanjem pokojega Nemca iako su znali, jer je to bilo objavljeno, kakve će kazne i odmazde vršiti okupator nad stanovništvom, koje je bilo nedužno. Da bi, i formalno, ispunjavao ono što je propisao kao kaznu za svaku štetu nanesenu njemu i njegovim organima, okupator je vršio odmazde po ključu koji je bio sam odredio ne tru­ deći se da traži i pronalazi prave krivce. Sve je na ovome planu išlo takoreći mehanički. Okupator nije imao ni volje ni vremena da za­ dovoljava pravdu; on je tražio i vršio osvetu u nameri da narod zaplaši i da ga prinudi da bude miran.

Broj onih koji su, ili pojedinačno ili u manjim i većim grupama, stradali od ovih odmazda nije nam poznat, ali se može uzeti kao si­ gurno da nije bio mali. I pojedinačne i masovne odmazde izazivali su pre svega komunisti, koji su se ubrzo posle sloma Jugoslavije počeli da pripremaju za akciju. „Mesec maj je mesec pune partij­ ske aktivnosti organizacija na političkom okupljanju naroda i na vojnim pripremama, što je po selima i gradovima zapadne Srbije stvaralo atmosferu kao da rat tek počin je"125). Do 22. juna 1941. go­ dine ova je akcija bila prikrivena. Spasenija — Cana Babović je pi­ sala: „Posle okupacije, sve skoro do 22. juna, vladalo je neko „pri­ m irje" u odnosu na progone i hapšenja komunista. Bilo je očigledno 124) Fotokopija predstavke u posedu pisca.

125) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1941. Beograd 1975, str. 33.

329

da je policijski aparat stare Jugoslavije u izvesnom smislu razbijen, nesređen i verovatno u iščekivanju, tako smo se na izvestan način kretali i slobodnije, i čitavu aktivnost mogli da razvijamo bez nekih velikih sm etnji"126). Za to vreme komunisti su, u stvari, bili bliski saradnici okupatora koji je bio saveznik Moskve. U toj atmosferi ko­ munisti Zapadne Srbije m ogli su proslaviti prvi maj i deliti prvo­ majski proglas CK KPJ. Situacija se, kao što je poznato, izmenila iz osnova posle 22. juna 1941. godine. U proglasu CK KPJ, koji je izdat 22. juna 1941. go­ dine, ističe se da smesta treba prilagoditi „svoje organizacije i nji­ hov rad za taj poslednji boj . . . Napred u poslednji i odlučni boj za slobodu i sreću čovečanstva"127). Borbe, koje su bile počele, imale su više teroristički nego oslobodilački karakter. Počelo je formi­ ranje partizanskih odreda i njihovo povezivanje sa četnicima tada pukovnika Dragoljuba Mihailovića. Posle toga je došlo do oružanih napada na Nemce i do njihove reakcije, koja je imala najmasovnijeg izraza u odmazdama u Mačvi, Kraljevu i Kragujevcu. Ako general Nedić nije mogao sprečiti nemačke kaznene ekspedicije i odmazde on je sve činio, i mnogo učinio, da one budu umanjene sa ublaže­ nim posledicama.

Odmazde u Mačvi bile su direktna posledica četničko-partizanskog napada na Sabac, izvršenog noću između 24. i 25. septembra 1941. godine. To je bio zajednički napad kapetana Dragoslava Ra­ čića i Nebojše Jerkovića, komandanta partizana, učitelja po za­ nimanju. Napad je potpuno neuspeo, ali je izazvao oštru reakciju Nemaca, koji su za ugušenje pobune upotrebili i hrvatske trupe128).

Zapovest o odmazdi, 21. septembra 1941. godine, izdao je general Bohme. Ona je predviđala vrlo oštre mere i protiv civilnog stanov­ ništva („ . .. Bezobzirne mere moraju imati zastarašujući primer, što će se za kratko vreme pročuti po celoj S rbiji")129). U zapovesti stoji ovo: „ . . . Imaju se spaliti sva naselja iz kojih se, ili iz čije se okoline, puca na nemačke trupe, ili u čijoj se blizini bude našlo oružje ili municija. Sve muško stanovništvo od 15-60 godina pohva­ tati i za prvi mah uputiti u sabirne logore za zarobljenike koje će urediti divizija. Ono će se docnije po otsecima upotrebljavati za ra­ dove, naročito za sečenje kukuruza po poljima duž drumova, kao i za prikupljanje letine. Celokupno žensko stanovništvo od prvoga dana koristiti za iste radove ili prisiliti na druge radove". Po naro­ čitom naređenju imaju se zarobljenici otpraviti u naročite koncen­ tracione logore s e v e r n o od Save, koje će ustanoviti zapovednik Srbije; žensko stanovništvo potisnuti prema jugu na Cer, a sela 126) 127) 12S) 129)

330

Na istom mestu, str. 34.

Na istom mestu, str. 57.

Stanislav Krakov, Na istm mestu, I, str. 184-205.

Na istom mesut. str. 189.

i salaše spaliti, čuvajući pri tome prikupljenu žetvu. Sva stoka ima se stalno prikupljati u torove koje će urediti divizija na obalama Save“ 130). Iz zapovesti od 23. septembra 1941. godine vidi se da su mere pooštrene, jer se naređuje hvatanje svih muškaraca od 14 do 70 godina. Naređenja su bezobzirnija za streljanje, kao i razoru­ žanje policije i žandarmerije131).

U čišćenju Sapca i okoline učestvovale su i u s t a š e : 24. sep­ tembra 1941. godine javlja se da je iz Sapca izdvojeno 4000 ljudi.

Sledilo je novo naređenje, 25. septembra 1941. godine, koje je bilo još strožije. Ukazujući na puč od 27. marta 1941. godine veli se tamo, da je „Srbija u martu ove godine sramno pogazila ugovor o prijateljstvu sa Nemačkom da bi s leđa napala trupe koje su se prikupljale protiv G rčke"132). Dalje se veli nemačkim vojnicima: „Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom, u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer, koji mora najteže pogoditi celokupno stanovništvo. Svako koji blago postupa greši se o živote svojih drugova. On će biti pozvan na odgovornost, bez obzira na ličnost, i stavljen pod ratni sud“ 133).

Akcija čišćenja proširena je iz Sapca na Mačvu sa istom oštri­ nom. Komandant 342. divizije, general Hinghofer, izvestio je, 30. septembra 1941. godine, komanđujućega generala Srbije, da je di­ vizija u akciji čišćenja imala 3 mrtva i 20 ranjenih, a da je streljano 830 ljudi i uhvaćeno 8.400. Za vreme ubrzanog marša pohvatanih od Klenka do logora u blizini Sremske Mitrovice poubijano je dosta ljudi ,,a koji su pali najviše kao žrtve ustaša, te nisu ulazili u ne­ mački bilans“ 134). General Nedić je činio sve što je mogao, da se umanje ova strašna stradanja Sapca i Mačve. Stanislav Krakov, čovek blizak generalu Nediću, napisao je i ovo: „Nikad se nisam, go­ vorio mu je Nedić, osećao ovako bespomoćan kao sada. Sve je to bilo jasno predviđeno, ljudi su bili upozoreni, stavljeni pod punu odgovornost, jer se nije radilo o njihovim životima jer oni uvek na­ prave urnebes pa pobegnu, već se ticalo života stotina i hiljada na­ ših nevinih ljudi. Ali danas savesti su razrešene porukama iz Lon­ dona i Moskve, zdrav razum je otkazao i tuđinska, nama dušmanska propaganda stavila je crnu koprenu pred oči mnogih srpskih ljuđi“ 135).

Napori generala Milana Nedića, činjeni tih dana, nisu, i pored svih teškoća, ostali uzaludni. Jedan od onih, koji je bio među de­ portiranim u Jarku, Velizar Gajić, kazivao je Krakovu da je, u m o130) m) 132) 133) 134) 135)

Na istom mestu, str. 189-190.

Na istom mestu, str. 190.

Na istom mestu, str. 192.

Na istom mestu, str. 192-193.

Na istom mestu, str. 194.

Na istom mestu, str. 195.

331

mentu, kada su ljudi počeli da kopaju masovni grob, došao jedan nemački viši oficir iz Beograda: „Ovaj viši oficir, pukovnik kako smo kasnije saznali, koji nas je spasao od kundačenja, odmah je po­ čeo da viče na nemačke oficire koji su se nalazili sa našim dželatima i seljaci su prekinuli rad (kopanje masovnog groba) . . . I do­ ista to je bio jedan pukovnik iz Beograda, koji je upućen bio na Nedićeve očajne intervencije kod komandujućeg nemačkog generala i taj je sprečio masovno ubijanje šabačkih građana"130). Hirurg dr Teodor Božin, koji se tada nalazio u Sapcu, tvrdi u svojoj knjizi da je nemački oficir iz Beograda, koji je spasao Sapčane uništenja, bio njegov drug sa studija u Minhenu dr Leo Hartmann, nemački sanitetski potpukovnik pri Vrhovnom štabu glavne komande Srbi­ je 137).

Ovo je samo jedan isečak iz strašne tragedije Sapca i Mačve, koju su izazvali nerazumni i uzaludni četničko-komunistički napadi bez cilja i smisla: grad nisu oslobodili, a Nemce nisu mogli proterati. General Nedić je molio, ubeđivao i dokazivao da narod ne podr­ žava i ne pomaže izazivače nereda. Nediću je, izgleda, bilo lakše ubediti i odgovoriti nemačke faktore da shvate o čemu se radi, nego one među Srbima, koji su se ne samo povodili za neprijateljskom propagandom, nego je nedopustivo i sami dalje širili. Ali, general Nedić je verovao u srpski narod i sve činio da mu pomogne i da ga spase od uništenja. On se, posle tragičnog događaja u Mačvi, obra­ tio s r p s k i m seljacima, 12. oktobra 1941. godine, jer je verovao u njihov razum i razboritost. Pominjući k o mu se i z b o g č e g a obraća iz naroda, general Nedić je rekao da je pre mesec dana bio stavljen pred tešku dilemu: „Imao sam da biram: ili da gledam kako se naš narod uzjamno istrebljuje u građanskom ratu, i da ga potom smrvi kaznena ekspedicija, ili da založim sav svoj ugled i poverenje, kojim me je narod odlikovao, i da učinim sve što je u m ojoj moći da ga spasem od konačne propasti"138).

Roditeljski, sa tonom punim zabrinutosti i sa činjenicama koje su samo zlonamerni mogli osporavati, general Nedić je govorio jas­ no i bez ulepšavanja tadašnje srpske stvarnosti. On pita: „Mislite li da možete nešto učiniti? Ništa. Izginućete ludo. Doći će jedna za drugom kaznene ekspedicije. Slistiće vaša sela, popaliće šume, poubijaće u toj borbi cele vaše porodice. Nevini će stradati isto kao i bezumnici i zločinci. Odneće vam se sva hrana. Sa čime ćete doče­ kati zimu? I kako ćete je dočekati?“ 139). I, dalje u istom smislu: „Zar verujete da će šaka bezumnih pljačkaša i palikuća, goloruka 136) Na istom mestu, str. 199.

137) Dr Teodor Božin, „Od krojačke igle do hirurškog noža“, Neuschatel 5974, str. 166-168.

138) Govori generala Milana Nedića, str. 38.

139) Na istom mestu str. 39.

332

raja koju oni teraju pred sobom, ma šta moći da učini protiv mno­ gobrojnih divizija koje dolaze sa avionima, bornim kolima, topovi­ ma, bacačima plamena i bacačima mina! Da li te je bezumlje potpu­ no zabludilo i oslepilo, nesrećni srpski narode! . .. Njihovim lažima ima da zahvali za svoja stradanja, za svoju propast sada već umirena Mačva. Ovaj prebogati naš kraj zaveo se za glasovima od­ roda i bezumnika, pošao je za pozivima Londona i Moskve. Istakli su crvene barjake po opštinama, postavili crvene komesare, poski­ dali krstove sa crkava i zamenili ih crvenim zvezdama. Ono što sam svima predočavao desilo se. Došla je kaznena ekspedicija nemačka.

Uzalud sada iz Mačve zovu u pomoć. Kasno je “ 140).

General Nedić je bez uvijanja opominjao: „Eto, ti i takvi ljudi vode propasti tvoj dom, tvoju zemlju, tvoje selo, tvoj narod. Znaj, okupator je doveo vojsku, za koju su ti tvrdili da je nema i kazniće te neumitno. Ti ćeš prvo stradati, srpski seljače, a svi oni banditi i svi oni strani plaćenici koji su te u krv bacili, razbeći će se“ 141).

Tako je, stvarno, i bilo.

Tragedija Sapca i Mačve nije mimoišla ni Krupanj, ni Gornji Milanovac, ni Kraljevo. I mesec oktobar bio je za Srbiju k r v a v .

Udruženi partizani i četnici produžavali su svoje napade na Nemce, a ovi su produžavali vršiti odmazde. Zapovest 342. divizije od 13. oktobra 1941. godine za Krupanj glasila je: „Sva vojna i civilna lica koja se sretnu uz put streljati. Krupanj opkoliti, sve muškarce koji se nađu streljati, a samo mesto spaliti"142). Zapovest za 14. i 15. okto­ bra 1941. godine nešto je izmenjena: „Svi uniformisani, zatim svi građani zatečeni u međuprostoru koji mogu biti ustanici, imaju se streljati. Muško stanovništvo iz naseljenih mesta ima se otpremiti preko Lješnice, odnosno Varne za Šabac. Naseljena mesta južno od planine Cera imaju se spaliti za odm azdu"143).

Na osnovu sporazuma između Dragoljuba-Draže Mihailovića i Josipa Broza-Tita, od 19. septembra 1941. godine, četnici i parti­ zani su zajedno napali Gornji Milanovac. I ovde je nemačka odmaz­ da činila svoje: „Krupanj je bio razoren i spaljen od nemačkih tru­ pa, stanovništvo većinom poubijano; Pecka i Ljubovija bile su bom bardovane avijacijom, a Gornji Milanovac je sravnjen sa zemljom prvo napadom „Štuka", a potom prodorom nemačkih trupa u nje­ ga, jer su se četnici i partizani p ov u k li. . . A li najveći deo stanov­ ništva nije imao gde da se skloni, te su preostali muškarci ili na licu mesta od nemačkih trupa poubijani, ili su odvedeni u taoce"144).

Laurens (Christine Lawrence), koji je u ovo vreme išao sa četnicima 14°) 141) 142) 143) 144)

Na istom mestu, str. 39, 41.

Na istom mestu, str. 41-42.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str 233.

Na istom mestu, str. 234.

Na istom mestu, str. 241.

333

i partizanima, opisuje kako se sa Rudnika divio ovome gradu i da je uživao šetajući njegovim ulicama. Kasnije ga je, veli, zatekao u pe­ pelu145). Četnici su u borbama kod Gornjeg Milanovca zarobili 70 Nemaca146). Pošto je sedam puta menjao gospodara grad je bio spa­ ljen147). Laurens daje ovaj opis: „Prizemne kuće sa obadve strana kaldrmisanih ulica ličile su na pocrnele ruševine sa zjapećim prozo­ rima i krovovima, koji su bili upali unutra. Ulice su bile većinom puste. Mi smo stigli kada je bilo nešto kao pazarni dan, ali nije bilo više nego oko stotinu seljaka, koji su došli ne toliko da bi prodali svoju robu, jer nije bilo nikoga koji bi je kupio, nego da izmene muč­ ne utiske sa svojim prijateljim a"148).

O borbama u Gornjem Milanovcu piše D ojčilo Mitrović, da su žandarmi, koji su bili u gradu, napustili grad po sporazumu sa čet­ nicima i da su se Nemci bili zabarikadirali u zgradi osnovne ško­ le: „ . . . U toku borbe partizani su privukli zgradi u kojoj su se nalazili opsednuti Nemci, avionske bombe. Oni su ih ukopavali u temelje zgrade u nameri da izazvanim eksplozijama bombi dignu u vazduh i zgradu i sve njene nemačke branioce. Videći tu opas­ nost Nemci su ponudili pregovore o svojoj predaji. Izjavili su želju da se cela njhova jedinica sa oružjem preda četnicima. Vojno ru­ kovodstvo partizansko-četničkog napada na Gornji Milanovac pri­ stalo je na taj uslov. Oko 70 Nemaca predalo je oružje, koje su čet­ nici, uglavnom, zadržali za sebe. Samo su jedan manji deo naoru­ žanja nemačkih vojnika predali partizanima"149). Mitrović veli, da je u borbama oko Gornjeg Milanovca ubijen jedan Nemac, a jedan ranjen. Partizani su imali jednog m rtvog i tri ranjena150).

Tešku sudbinu doživelo je i K raljevo sa svojom okolinom i nje­ zinim stanovništvom. Kao važan saobraćajni čvor imalo je Kraljevo i za Nemce poseban značaj; oni su bili rešeni da ga brane. Udruže­ ne snage partizana i četnika bile su, takođe, rešene da ovaj grad drže i zbog toga su ga, nemogući da ga osvoje, držali u opsadi, koja je trajala skoro ceo mesec dana, od početka oktobra do početka novembra 1941. godine. U opsadi Kraljeva i u nastojanjima da ono bude osvojeno sarađivali su, u punoj meri, Mihailovićevi četnici i partizani. Oni su bili obrazovali Operativni štab, koji je trebao da rukovodi borbom. Sačinjavala su ga dva predstavnika partizana (Momčilo Radosavljević-M ile i Ratko Mitrović) i dva predstavnika četnika (major Radoslav Đurić i kapetan Jovan Deroko)151).

145) Christie La\vrence, Na istom mestu, str. 100.

146) N a istom mestu, str. 108. i*7) Na istom mestu, str. 131.

148) Na istom mestu, str. 163.

149) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1941. . . , str. 212.

150) Na istm mestu, str. 212.

15!) Na istom mestu, str. 225.

334

Važan vojnički faktor bio je, na partizanskoj strani, Kraljevacki partizanski odred, čiji je komandant bio Pavle Jakšić, profesor, a na četničkoj strani Jovan Bojović, komandant Jeličkog četničkog odreda, koji je poginuo, dok se Pavle Jakšić, posle propasti Užičke republike, povukao za Sandžak. Brojna jačina ovih zajedničkih sna­ ga iznosila je oko 3000 boraca, koji su od teškoga naoružanja imali samo četiri topa bez nišanskih sprava.

Partizani i četnici su u nekoliko mahova preduzimali neuspele napada na nemačke položaje u Kraljevu, ponekada dopirali do pred­ građa i jednom u sami grad, ali su uvek odbijani uz velike gubitke.

Posle svih ovih akcija Nemci su hapsili pojedince i grupe i streljali ih. Sa svoje strane pak Nemci su pravili ispade iz grada po okolini gde su, kada bi bili napadnuti, ubijali ljude i palili sela. Vihor bes­ mislenoga uništavanja nedužnih života zahvatio je bio i grad i sela.

Besmislenost toga uzaludnoga uništavanja naroda i njegove imovi­ ne nisu mogli, ili nisu hteli, da shvate ni četnički ni partizanski ru­ kovodioci. To je, međutim, shvatila partizanka Danijela, Jevrejka, koju je sudbina bila dovela u partizane i od nje napravila izvanred­ noga puškomitraljesca. Christie Lawrence, engleski oficir, koji se i sam, sticajem okolnosti, našao u ovim odredima i „osvajao" Kra­ ljevo, zabeležio je, pored ostaloga, i ovaj noćni razgovor sa Danije­ lom (koja je dobro znala engleski). Ona je govorila: „Ah, vi muš­ karci! Sve ovo je vama pravo. Ubijete nekoliko Nemaca, zauzmete jedan grad i šta onda? Mislite li da ga možete održati? Verujete li da će Nemci dozvoliti da ga držite? K oji se nalazi direktno na njiho­ voj saobraćajnoj liniji! Ali i kada ne bi bio na njihovoj direktnoj saobraćajnoj liniji, kakva korist od toga? Vi, jedan engleski oficir, videli ste nemačku vojsku i treba da shvatite kako je nekorisno i svi­ repo sve to. Mi se ne možemo meriti sa njima. Oni nas moraju na kraju p o tu ći. . . Nama je svejedno, mi možemo platiti za to. Nemci nas neće nikada uhvatiti. Znate li, međutim, šta će se desiti? Pre ili posle ovaj napad će biti slomljen i tada će Nemci uzeti taoce iz svih sela koja smo mi bili osvojili i streljaće ih. Oni će popaliti sela kao što su radili u Poljskoj i poslati decu u koncentracione logore. Da li ste ikada mislili o ženama i deci u Kraljevu? Sta se dešava sa nji­ ma? Kada smo mi blokirali grad nije mogla u nj dopirati hrana, a nemački garnizon će uzeti što je za njega. Da li znate kako izgleda kada iz dana u dan vidite gladno malo dete? I kada se sve ovo zavr­ ši šta smo uradili? Nekoliko stotina mrtvih Nemaca, samo jedna kaplja u njihovoj milionskoj armiji. Kažem Vam, mi ne postižemo ništa, baš ništa. Mi ne možemo održati budnim ni duh otpora. Šta hoće ovi komunisti. Oni hoće da privuku regrute i postanu jaki da bi, kada Jugoslavija bude oslobođena kao što će i biti, bilo od En­ gleza bilo od Rusa (a nebo zna kada će to biti), oni će biti u stanju ra zauzmu vlast. Oni sarađuju sa Dražom Mihailovićem samo zbog

335

toga što je on, trenutno, suviše jak prema njima. I on je rđav. On hoće srpsku diktaturu nad ostatkom zemlje. On nije Jugosloven, on je Srbin. Vlast i samo vlast — to je sve što svaki od njih hoće“ 152).

Danijela je poginula u borbama pucajući iz puškomitraljeza.

Ni u slučaju Kraljeva nije moguće tačno utvrditi broj žrtava kako u samome gradu tako ni u okolini. D ojčilo Mitrović veli: ,. . .. Opsednuti nemački garnizon streljao je za nekoliko dana oko 3000 ili 4000 građana, bojeći se njihovog napada na nemačku posa­ du u samom gradu, a i za odmazdu za poginule vojnike u borbama oko Kraljeva“ 153). Za vreme borbi oko Kraljeva poginulo je na četničko-partizanskoj strani preko 800 ljudi, a svega oko 23 Nemca.

Za ova 23 Nemca ubijeno je, 19. i 20. oktobra 1941. godine, 2.300 Srba i Slovenaca koji su se našli u Kraljevu posle progona iz Slove­ nije. Među streljanima bilo je i 200 članova JNP Zbor154).

Stanislav Krakov navodi da je, prema iskazu jednog njegovog poznanika, koji je uspeo da se spase iz grupe pohapšenih za streljanje, postojala mogućnost da se svi spasu streljanja. On i jedan njegov drug bili su predložili nemačkom komandantu da se, ako ustanici napuste opsadu grada, odustane od streljanja pohapše­ nih. Komandant im je rekao: „ . . . Pođite vas dvojica kao izaslani­ ci kraljevačkog stanovništva, izložite opasnost u kojoj se neizbežno nalaze hiljade ljudi, ako se u roku od 24 sata sve pobunjeničke ban­ de ne povuku od Kraljeva i prestanu sa svakom akcijom proitv nas, ja vam garantujem časnom rečju nemačkog oficira da, ako ustanici ovo izvrše, nijedan jedini stanovnik grada neće biti streljan. Ali ako za 24 časa nema odgovora, odmazda će u svem svom obimu biti izvršena"153). Ovaj predlog odbio je politički komesar Momčilo Radovanović-Mile. On je rekao delegatima: „Šta vi mislite, da smo mi ludi da napuštamo opsadu sada kada se Nemci nalaze pred sigur­ nom propašću"156). Nekoliko hiljada ljudi postali su žrtve njegove iluzije o slomu Nemačke.

U nizu tragedija, koje su u septembru i oktobru 1941. godine, zadesile srpski narod u okupiranoj Srbiji, tragedija koja je, 20. i 21. oktobra 1941. godine, zadesila Kragujevac zauzima posebno mesto.

Iako Kragujevačka tragedija ni po broju žrtava ni po posledicama nije bila najveća, njoj je, najpre komunistička, a zatim i angloame­ rička, propaganda dala posebno mesto. Glavni razlog za to bio je u tome što se ova tragedija, koju su kao i sve druge izazvali pobunje­ nici, dovodi u vezu, iako sasvim neopravdano, sa Marisavom Petrovićem, koji se, sa svojim dobrovoljačkim odredom, našao tih dana 1S2) !53) 154) 155) 156)

336

Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 124-125.

Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 233.

Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 52-53.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 237.

Na istom mestu.

u Kragujevcu i okolini. Pobunjenici, a na prvome mestu, komunisti imaju poseban razlog što su ovu tragediju, u svojoj propagandi, pre­ uveličali, jer su oni njezini direktni prouzrokovači. Prećutkujući i Šabac, i Mačvu, i Gornji Milanovac i Kraljevo jugoslovenski komu­ nisti, i svi oni koji su i tada i kasnije bili pod njihovim uticaj em, ističu tragediju koja se odigrala u Kragujevcu na prvo mesto. Od nje je stvorena legenda koja se pažljivo neguje u komunističkoj propagandi; uspomena na nju se obnavlja svake godine; čak su o tome tragičnom događaju snimani i film ovi da bi se podsećanje na ovu tragediju ovekovečilo.

Uzroka za to može biti, a verovatno i ima, više, ali se nama čini da je ovaj najglavniji: u Kragujevcu se tih dana, u toku svoje akci­ je protiv partizana, našao V srpski dobrovoljački odred, koji je bio pod komandom Marisava Petrovića. Ovaj odred, koji je imao oko 200 dobrovoljaca, uspešno se borio protiv partizana i tukao ih pri svakome susretu. Činjenica da je odredom komandovao jedan se­ ljak, čovek iz naroda, bola je komuniste u oči; uz to još i zbog toga što je ovaj čovek bio aktivan član JNP Zbor i što je, kao takav, do­ bro poznavao i komuniste i njihovu taktiku i ciljeve. Njemu, i oni­ ma koji su bili sa njim, komunisti nisu mogli „prodati sito za re­ šeto". Susretali su se i sukobljavali ideološki protivnici gde su dobro­ voljci, u svim sukobima, ostajali pobedniei. Zbog toga se u narodu, u Srbiji, počelo širiti verovanje o dobrovoljcim a da su oni nepobedivi i da spasavaju narod od komunističkih zločina i terora. Dobro­ voljački uspesi su bili nada naroda, da se mogu otkloniti nemačke odmazde i da spasenje može doći iz naroda.

U vezi tragičnoga slučaja u Kragujevcu interesantno je i ovo: ni u samom Kragujevcu niti u njegovoj blizini nisu tih dana vođe­ ne borbe između Nemaca i partizana i četnika. Odmazda u Kragu­ jevcu, koja je bila izvršena 20. i 21. oktobra 1941. godine, posle­ dica je napada partizana i četnika na Nemce koji su se vraćali iz Gornjeg Milanovca prema Kragujevcu. D ojčilo Mitrović piše: „Pri povratku u Kragujevac, Nemci su na položajima Čačanskog parti­ zanskog odreda kod Vraćevšnice ponovo napadnuti i u stopu go­ njeni do sela Ljuljaka, odakle su gonjenja nastavili k r a g u j e v a č k i partizani. U borbi vođenoj sa Nemcima naročito su se ista­ kli Tadija Andrić, Radoslav Janićijević i Milutin Luković, koji je avionskim mitraljezom, stojeći u jednom plitkom rovu, pobio ve­ liki broj Nemaca".

Gornji Milanovac je predstavljao pustoš i gomilu izgaravljenih ru­ ševina. Desetkovani kazneni odred, koji je u toku borbi s jedini­ cama Čačanskog partizanskog odreda i kragujevačkim partizanima imao velike gubitke, iskalio je svoj bes nad nedužnim stanovništ­ vom Kragujevca. Po povratku u ovaj grad, Nemci su izvršili ma­

337

sovna hapšenja ljudi i učenika gimnazije, koji su 21. oktobra stre­ ljani za odmazdu za svoje izginule vojnike1'157).

Pada u oči da Mitrović nije tačno prikazao četničko-partizanski napad kod Ljuljaka. On ne pominje ni broj poginulih i ranjenih Nemaca, ni broj poginulih napadača. Prema zvaničnom nemačkom izveštaju ovom prilikom je p o g i n u l o d e v e t Nemaca a r a ­ n j e n o 27; jedan od ranjenih je umro od zadobijenih rana. Tako se, z a o d m a z d u , računalo d e s e t mrtvih i 26 ranjenih. Po proklamovanom okupatorskom ključu odmazde trebalo da bude streljano 2.330 Srba158) .. . Ubijene Nemce napadači su i fizički una­ kazili. Nemci su poginule i u n a k a ž e n e l e š e v e f o t o g r a f i s a l i i te fotografije doneli šefu okupatorskog Upravnog štaba u Beogradu, dr Turneru, koji ih je pokazao i generalu Nediću i Di­ mitriju Ljotiću.

Kada je general Nedić bio kod Turnera da moli da se ne šalje kaznena ekspedicija „šef Upravnoga štaba, i sam bled i uzbuđen, digao se i iz bloka izvukao je seriju fotografija koje je baš pre toga bio primio. To su bili snimci leševa nemačkih vojnika poubijanih kod sela Ljuljaka i potom strahovito unakaženih. Nedić mi je rekao da se on sam zgrozio kada je video ove užasne primere divljaštva kakve nikad srpska vojska u svojoj istoriji nije počinila. Jednima su bile iskopane oči, drugima, potpuno skinutim, bili su otsečeni udovi, treći su bili raspolovljeni i donji deo trupa je bio postavljen sa noga­ ma u vis da čini onaj famozni znak nemačke propagande i Čerčilovo slovo ,,V“ — Victory — pobeda“ 15S).

Turner je tada rekao i Nediću i Ljotiću: „Sta mislite šta bi Fi­ rer uradio kada bi ove užase video? Ovako nešto još se nije dogodilo u Evropi. To je čisto balkansko divljaštvo. Ne samo sto za jednoga već ovo može dovesti da se odmazda još više pooštri"160). Turner je, dalje, rekao, da su Hitleru „svi Srbi isti, komunisti ili nekomunisti, koji su sada uostalom zajednički napali nemačku oružanu snagu i ove užase učinili. Zato neka i nevini plaćaju ovakve zločine svojih landsmana"161). Turner, na Nedićevu i Ljotićevu molbu, nije ipak ove fotografije sa unakaženim leševima nemačkih vojnika poslao dalje, tako da nisu ni mogle doći do Hitlera. Ako nisu mogli spre­ čiti odmazdu Nedić i Ljotić su je umanjili: da su ove fotografije doprle do Hitlera još više bi se pogoršalo i onako teško stanje na­ šega naroda u okupiranoj Srbiji.

J^7) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1941 . . str. 256-257.

158) Zbornik dokumenata i podataka o narodno-oslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, Tom I: Borbe u Srbiji, Beograd 1949, str. 548. !59) Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 244.

KO) Na istom mestu.

161) Na istom mestu.

338

O prikazu kragujevačke tragedije postoje t r i verzije: komuni­ stička, zvanična nemačka i ona koju je dao Marisav Petrović u jed­ nom rukom pisanom izveštaju. U izveštaju Petra Stambolića, in­ struktora PK KPJ za Srbiju, pisanom 24. oktobra 1941. godine, se veli da je „pokolj u Kragujevcu" izazvao strah u narodu i da je iz čete pobeglo o s a m vojnika „i otišlo kod izvesnih ljudi, koji su se predstavljali đražinovcima"162). „Borba11 u broju od 25. oktobra 1941. godine donosi da je ,,u Kragujevcu pohapšeno 2000 ljudi i vrše se masovna streljanja"163). „Borba" od 15. novembra 1941. go­ dine donosi izveštaj o slučaju u Kragujevcu i veli da su Nemci „po­ ubijali" 5000 ljudi i žena: „Sam pokolj u Kragujevcu počeo je hap­ šenjem svih muškaraca između 16 i 60 godina, sem Nemaca, Nedićevaca i Ljotićevaca, koji su vršili hapšenja. Među uhapšenima se nalazi načelnik sreza Gružanskog i načelnik sreza Kragujevačkog, kao i stražari i činovnici načelstva. Na taj način je lišeno slo­ bode oko 10.000 ljudi. Uhapšeno je i nešto žena i devojaka, za koje je postojala dostava da su radile protiv okupatora"164). Herojski je poginulo 50 omladinaca-gimnazista zajedno sa svojim profesori­ m a"165).

Iscrpan izveštaj o stanju u Kragujevcu podneo je, 20. oktobra 1941. godine, krajskomandant u Kragujevcu, Bišofshauzen (Bischofshausen). Izveštaj je namenjen Zapovedniku Srbije. Daje se, u po­ četku, broj mrtvih i ranjenih Nemaca (9 mrtvih i127 ranjena). Daje, isto tako, podatke o hapšenjima, koja su počela tek 18. oktobra 1941. u kasnim večernjim časovima, po spiskovima, uhapšeni su svi muškarci i Jevreji i izvestan broj komunista, svega njih oko 70. Po­ što ovaj broj ni izdaleka nije odgovarao broju od 2.300, koje je tre­ balo streljati", odlučeno je, „da u zajedničkoj akciji u gradu Kra­ gujevcu hapšenjem po ulicama, po trgovima, i stanovima prikupe broj koji je nedostajao za streljanje". Pošto je postojalo nemačko naređenje da se, u ovakvim slučajevima, ne kažnjavaju nevini", pokušao sam, veli Bišofshauzen, da komandanta mesta gospodina majora Keniga (Konig) pridobijem da postupi u duhu pomenutih na­ ređenja tako što sam mu predložio da se u bližoj i daljoj okolini Kragujevca opkole ona sela koja su Krajskomandanturi odavno bila poznata da su zaražena komunizmom, i da se iz njih povuče potre­ ban broj ljudi za streljanje. On se sa mojim predlogom odmah slo­ žio i bilo je načelno rešeno da se u nedelju sa 1/724 pretresu sela Grošnica i Beloševac . .. Ako se i tada ne bi dostigao broj određen za streljanje, predložio sam da se pročešjaju druga komunizmom zaražena sela, o kojima sam imao podatke. Naročito ističem da za 162) 163) 164) 165)

Zborni k. . Na istom mestu, str. 233.

Na istom mestu, str. 225.

Na istom mestu, str. 261.

Na istom mestu, str. 262.

339

svo vreme postojanja Krajskomandanture nijedno jedino nemačko vojno lice, ili „folksdojčer11, nije u gradu ubijeno ili ranjeno"166).

U međuvremenu je ovaj plan bio potpuno izmenjen. Vojska je pretresala sela Grošnicu, Milatovac, Mečkovac, i Maršić, „pri čemu je odmah na licu mesta, u selima, bez sopstvenih gubitaka, streljano 422 muškarca, među kojima i jedan pop u čijem se crkvenom tor­ nju našla skrivena m unicija"167). Ovoga sveštenika pominje i „Bor­ ba" od 15. novembra 1941. godine u svome izveštaju o Kragujev­ cu: „ . . . Svakog odrasloga muškarca koga su videli odveli su neda­ leko od crkve u kojoj je sveštenik sekao kolač. Zatim su izveli sveš­ tenika s jevanđeljem, svečare sa kolačima i otvorili vatru iz mitra­ ljeza. Na taj način su poubijali 118 lica. Kada su naišli partizani pobegli su u pravcu K ragujevca"168.)

Da bi se popunio broj od 2.300 „ponovo je naređeno pročešljavanje Kragujevca za 20. oktobar 1941. Prema ovome danas su, bez obzira na ličnost, izvršena hapšenja muškaraca između 16 i 60 go­ dina, po ulicama, trgovima, radionicama, stanovima, trgovinama itd."169). Od pohapšenih su oslobođena samo ona lica, koja su imala legitimacije Krajskomandanture; „koja pripadaju jednom po život važnom zanimanju ili preduzeću (lekari, apotekari, pekari, mesari, trgovci životnih namirnica, tehničari, radnici električkog i vodo­ vodnog postrojenja" itd.; koji se mogu legitimisati kao pripadnici Ljotićevog pokreta"110).

Bišofshauzen kazuje da major Kenig nije uopšte uzimao u obzir naređenja dr Turnera. On je, 20. oktobra 1941, u 6 časova izjutra, pokušao da dobije avion da odleti za Beograd, „ne bi li ličnom in­ tervencijom u Beogradu postigao da se navedena naređenja pra­ vilno sprovode u njihovom duhu. Na žalost, avion nije poslat, tako da nije više bila moguća intervencija više komande, jer su u među­ vremenu streljanja bila utvrđena za 21. oktobar u 7 časova"171).

Kapetan Bišofshauzen je istakao da su gubici III/749 nastali „u ak­ ciji na otkriveno mesto G. Milanovac, a ne u gradu Kragujevcu. Da je 2.300 bandita i njihovih simpatizera uhvaćeno i streljano tamo, bilo bi u potpunosti udovoljeno izdatim naređenjima. Streljanje de­ lom potpuno nevinih iz ovdašnjeg grada može, po mome ubeđenju, imati užasne posledice. Može se očekivati da će se ogorčena rod­ bina streljanih svetiti pripadnicima nemačke oružane snage . . . Ali pre svega psihološki učinak biće katastrofalan. Stanovništvo Kragu­ jevca očekivalo je od nemačke oružane sile otklanjanje komunistič­ 368) 16,;) 168) 169) 170) m)

340

Na Na Na Na Na Na

istom mestu, str. 551. istom mestu, str. 552. istom mestu, str. 261. istom mestu, str. 552. istom mestu, str. 552. istom mestu, str. 552.

ke opasnosti i uključenje u obnovu Evrope. Metodom, koji je ovde primenjen, nipošto nećemo pridobiti dobronamerne elem ente"172).

Za građanstvo Kragujevca, veli Bišofshauzen, da se „pokazalo uvek lojalno i voljno sarađivati s nemačkom oružanom silom pri čemu ne treba poricati da je deo građanstva uvek naginjao bandama. De­ silo se nije ništa"173).

U izveštaju kapetana Bišofshauzena nigde se ne pominje učešće bilo kojih srpskih organa ni u h a p š e n j u stanovništva, ni u streljanima. I inicijativa i njezino izvođenje delo su Nemaca i to, kako se vidi iz izveštaja kapetana Bišofshauzena, ne Krajskomandanture, nego majora Keniga i vojske. M ajor je onemogućio primenu naređenja dr Turnera i ublaženje mera, a Turnerovo nare­ đenje moglo je biti samo posledica intervencije generala Nedića i Dimitrija Ljotića. „Borba" od 15. novembra 1941. godine, sasvim neistinito, ističe da su „uoči pokolja na nekoliko dana Nemci vršili pretrese pojedi­ nih gradskih kvartova, ali nikakvu akciju nisu preduzeli sve dok nisu došli Nedićevci. Ta rulja je doputovala preko Lapova. Nije ih bilo više od tri stotine. Predvodio ih je jedan podoficr, koga je Ne­ dić proizveo na brzu ruku u čin oficira. Nedićevci su uz veliku buku ušli u grad, naselili se u kasarni i otpočeli „upis u dobrovoljce".

U dvorištu je stalno vrio kazan vruće rakije. Odziv naroda u „srps­ ku oružanu silu" bio je nikakav. Komandant Nedićevaca pozvao je sreske načelnike i naredio im da upute naređenje svim predseđnicima opština da narod zaravna puteve i popravi m ostove"174). „Bor­ ba", dalje, sasvim suprotno onome što je i kako je bilo, okrivljuje Nedićevce za ubustvo jednoga sveštenika u crkvi (ili pred crkvom) sa svečarima. Bišofshauzen jasno kaže, da su to učinili Nemci i na­ vodi razloge zbog kojih je to bilo175).

Pod N e d i ć e v c i m a , koje pominje „Borba" od 15. novem­ bra 1941. godine, treba razumeti V D obrovoljački odred čiji je ko­ mandant bio Marisav Petrović. On je sa svojim odredom došao u Kragujevac 17. oktobra 1941. godine. Odred je imao samo 200 v o j­ nika, a ne „više od trista" kako to „Borba" ističe. Odred se smestio u osnovnoj školi „Kralja Petra", a ne u kasarni kako to „Borba" piše. Nemci su, 20. oktobra, rano ujutro oko pet časova, blokirali osnovnu školu gde je bio V D obrovoljački odred, koji se nije mogao pojavljivati izvan zgrade. „Blokada škole trajala je sve do 15 časo­ va, to jest do završetka racije. Marisav Petrović. iznenađen bloka­ dom i ne znajući o čemu se radi, telefonom je uhvatio vezu sa M ilošem Vojinovićem, koji je bio smešten u školi „Svetoga Save", 172) Na istom mestu, str. 552-553.

173) Na istom mestu, str. 551.

174) Na istom mestu, str. 260.

175) Na istom mestu, str. 260-261, 552.

341

da po naredbi D obrovoljačke komande formira u Kragujevcu X Do­ brovoljački odred. Vojinović je tek došao u Kragujevac i još nije imao svojih vojnika. Stoga ni škola u kojoj je on bio nije bila blo­ kirana. Na poziv Marisava Petrovića Vojinović je odmah došao do ovoga, gde su se dogovorili da zajedno pođu do nemačke Krajskomandanture i da se obaveste o razlozima blokade i sabiranja gra­ đana.

U Krajskomandanturi doznali su da je naređena odmazda za deset poginulih i 26 ranjenih Nemaca i da će, zbog toga, biti stre­ ljano 2.300 ljudi. Zaprepašćeni ovom strašnom vešću Petrović i Vo­ jinović odlaze do majora Keniga, šefa kaznene ekspedicije, koji, prek i ljutit, odbija da s njima razgovara176). Kapetan Bišofshauzen, iz čijeg se izveštaja vidi da je bio razborit čovek, otišao je sa Petrovićem i Vojinovićem ponovo kod majora Keniga; pokušali su da nešto bude urađeno protiv izvršenja preduzetih mera. „Iznoseći Kenigu šta su sve dobrovoljci uradili protiv partizana-komunista Krajskomandant je uspeo da privoli Keniga da sasluša Marisava Petrovića i Vojinovića. Oni su prvo zahtevali da se puste svi oni ljudi za koje postoje sigurni dokazi da su ispravni nacionalisti. Naročito su insi­ stirali da se puste svi đaci gimnazije. M ajor Kenig nije hteo da čuje za ovo, tvrdeći da su svi komunisti, i prema tome krivi su za napade na nemačke vojnike11177).

U svome autorizovanome izveštaju Marisav Petrović piše: „Na dan 19. oktobra izjutra u čitavom gradu počela je racija. Nemci su sve muškarce od 15-60 godina pohapsili i zatvorili u artiljerijsku kasarnu kod Sajmišta. Hapsili su sve odreda: po kućama, na ulici, i kafani, đake i profesore u školi, činovnike iz svih nadleštava pa i radnike koji su radili na ulicama i Lepenici. Bilo je uhapšeno preko 6.000 lju di"178). Marisav Petrović kaže dalje da je 19. oktobra 1941. komandant kaznene ekspedicije od njega tražio, „da mu hitno još u toku dana dostavi spisak komunista i onih koji šire propagandu i stvaranju psihozu u narodu protiv okupatora. Nije rekao o čemu se radi. Kako su dobrovoljci došli u Kragujevac samo pre dva nepu­ na dana, Komandant nije poznavao takve. Za te podatke obratio se sledećim nadleštvima: Predstojništvu gradske policije, dvama na­ čelnicima sreskim, Vojnom centru, opštinskom sudu i žandarmerijskoj četi. I svi, sem predstojništva, odgovorili su da takvih u Kra­ gujevcu nema. Predstojništvo je dalo jedan spisak od 60 lica od ko­ jih nijedan nije bio u mestu. Većina tih bila je u šumi. Napominje­ m o da su sva nadleštva u to vreme radila sa šumom. Komandant do­ brovoljaca tu ništa više nije mogao da učini sem da vlasti smeni i 176) Boško N. Kostić, Za istoriju. . . , str. 57-58.

177) Na istom mestu, str. 58.

178) Fotokopija pismenoga iz.veštaja Marisava Petrovića u posedu pisca.

342

pohapsi. To je sa svima učinio, sem sa vodstvom Vojnog centra koji su vodila dva generala1*179).

Nemci su počeli streljanja 20. oktobra u 18 časova: streljali su grupe od po 400 ljudi: „Ovde su bili razni pohapšenici i među njima Jevreji i roditelji i familije onih koji su u šumi“ 180). Streljanje je nastavljeno i u toku 21. oktobra; sada su streljanja vršena u gru­ pama od po 100 ljudi. Streljanje je vršeno dok nije podmiren broj 2.300 . . . Ni u hapšenju, ni i izvođenju na streljanje, a još manje u streljanju, dobrovoljci nisu imali nikakvog udela. Kada su se sticajem okolnosti tu našli, pokušavali su da spasu što je moguće više ljudi. Nemci su pristali da se iz grupa mogu izdvojiti pristalice g e ­ nerala Nedića. Za svakoga izdvojenog moralo se garantovati što je bilo i teško i opasno, jer su i Marisav Petrović i dobrovoljci pozna­ vali mali broj ljudi. „K ao prvo, veli Marisav Petrović, spasavani su đaci-gimnazijalci kao i profesori. Tu smo se morali pretvarati pred Nemcima, kao za sve druge, da svakoga lično poznajemo. Taj posao je išao na taj način što smo od svakoga uzimali legitmaciju, videli njegovo ime i zvali ga po imenu. Zatim su izvlačeni radnici sa ulice ili Lepenice. Na treće mesto su izvlačeni oni koji su se tog kritič­ nog dana i momenta našli poslom u Kragujevcu, jer je za odmazdu bio osuđen samo Kragujevac. A takvih je bilo veći broj . .. Zatim smo izvlačili one ispod 15 godina i preko 60 godina starosti. Takođe smo se trudili da izvučemo što više mladih i zdravih ljudi. Na kraju iz­ vučen je daleko veći broj inteligencije no što je streljano. Ovde su bili: sudije, advokati, inžinjeri, učitelji, oficiri, sveštenici i razni činovnici. No opet ističemo: sve nismo mogli izvući"181). Od đaka nisu mogli biti spašeni samo oni koji su „nosili komunističku frizu­ ru po kojoj su se poznavali da su komunistički omladinci".

Marisav Petrović ističe da su se dobrovoljci trudili da spasu što više ljudi. „D obrovoljci su se toga dana morali poniziti pred okupa­ torom mnogo, samo da bi što više spasli. Mislim da je bar 70 njih ukradeno iz grupa određenih za streljanje i za toliko da se smanji broj od 2.300. Moramo istaći i to da su nam neki Nemci u ovome po­ magali, naročito jedan podoficir. Podoficir je bio profesor i znao je nešto srpski i služio kao tumač. Naročito nam je pomogao u iz­ vlačenju đaka"182). Petrović priznaje da su on i dobrovoljci učinili, u nastojanju da spasu što više Srba, i jedno teško ogrešenje: „Naime, uhvatili su i doveli oko 200 Cigana i zamenili ih sa Srbima"183).

179) Na istom mestu.

180)

Na istom mestu.

181) Na istom mestu.

182) Na istom mestu.

183) Na istom mestu.

343

Marisav Petrović i dobrovoljci su uspeli da iz broja pohapšenih izvuku 1.700 do 1.800 ljudi. Nemci, međutim, nisu hteli pustiti na slobodu pretekli broj ljudi, nego su ih zadržali kao taoce, da bi mo­ gli imati na raspoloženju potreban broj ljudi za streljanje — ako pogine još koji Nemac. Da bi izdejstvovali puštanje bar jednoga dela njih dobrovoljci i! njihov komandant morali su t r o k r a t n o iz­ javiti da garantuju da niko od njih neće otići u šumu. „Komandant dobrovljaca je morao tri puta ponoviti: garantujem. Sve je ovo bilo u prisustvu jednoga dela pohapšenih. Na to je Nemac pristao da pu­ sti kući sve, sem 600 ljudi. Ovi su morali ostati kao taoci u logoru.

Sada nam je velika briga da i ove pustimo. A to ni malo nije bilo lako"184).

D obrovoljci su uspeli da odbiju partizane od grada, koji je bio od njih blokiran. U naredbi Štaba I bataljona Kragujevačkog parti­ zanskog odreda komandantu I čete, od 29. oktobra 1941. godine, sto­ ji: ,,I pored usmenoga naređenja primetio sam da se po pojedinim sektorima i dalje pušta narod u Kragujevac. Da bi se izvršila puna blokada Kragujevca na reonu ovoga bataljona, štabovi četa će na naj­ pogodniji način obavestiti sva sela u svojim rejonima, da je odlazak u Kragujevac svakome bez razlike najstrožije zabranjen. Isto tako zabranjeno je i nošenje namirnica u grad. Posle saopštenja ovog naređenja sve namirnice koje se ponesu u grad zaplenjivati. Lica pak koja izlaze iz grada tačno ispitati zašto idu iz grada, gde idu, itd. i to saopštiti im da ne mogu u grad da se vrate. Stalnim patrolama kontrolisati izvršenje ovog naređenja"185).

D obrovoljci su i posle 21. oktobra imali nekoliko borbi sa parti­ zanima, rasterali ih i odbacili od grada i željezničke pruge i tim uspeli da deblokiraju grad. ,,I to smo, veli Marisav Petrović, odmah kod Nemaca iskoristili. Nemci su na naš zahtev pustili sve taoce — 600 ljudi. Još su pristali da više nikoga ne hapse bez našeg znanja.

I đa uopšte ne streljaju bez naše saglasnosti. I od 21. oktobra pa sve dok je Dobrovoljački odred bio u Kragujevcu, do 29. novembra 1941, niko i nije bio u Kragujevcu i okolini streljan"186).

Broj streljanih u Kragujevcu 20. i 21. oktobra 1941. godine kao i broj pohapšenih navodi se različito. „Borba" od 15. novembra 1941. godine navodi da je bilo u Kragujevcu uhapšeno 10.000 lica, a nije nego samo 6.000. D ojčilo Mitrović navodi, da je u Kragujevcu 21. oktobra 1941. „streljano 7.000 lica"187), a nije nego 2.300, kako se na­ lazi i u zvaničnom nemačkom izvoru188). General Milan Nedić mar­ 184) 185) 186) 187) 188)

344

Na istom mestu.

Zbornik. . . (na istom mestu), str. 232-233.

Fotokopija pismenoga izveštaja Marisava Petrovića.

Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 257.

Zbornik . . . , str. 552.

ljivo je ispitivao slučaj Kragujevca. Tamo je bio poslat pukovnik Boško Pavlović, koji je sobom doneo spisak, koji mu je nemački komandant Kragujevca, m ajor Kenig, predao. U tome spisku ozna­ čen je broj streljanih. „To je bio i ostao zvanični broj strcijanih taoca za 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika. Komunistički izvori insistiraju da je bilo 7.000 žrtava, ali ta cifra nikada nije i neće biti utvrđena. Nemci nisu nikada krili broj poubijanih Srba, svoje zločine koji su, po Hitlerovoj zamisli, trebali da uteraju strah u kosti svakome našem coveku“ 189).

General Milan Nedić, kada je bio detaljno obavešten o tragediji Kragujevca, bio je rešen da podnese ostavku, ali su ga od toga od­ vratili general Kostić i Dokić i inžinjer Ognjan Kuzmanović. Kada je Nedić pomenuo svoju ostavku Turneru on mu je „na to rekao da, ako srpska vlada odstupi, drugi će elementi preuzeti administra­ ciju Srbije, a njima neće nimalo biti stalo šta će se sa srpskim na­ rodom dogoditi: Mislio ie pri tome na proširenje bugarske okupaci­ je, a možda i na prvobitni plan, kojim su mu pretili kada nije hteo da primi obrazovanje vlade, da će Srbiju razdeliti između nemač­ kih balkanskih saveznika, uključujući tu i ustaše"190). I Dimitrije Ljotić je uveravao generala Nedića da mora ostati na mestu na ko­ me je. Krakov svedoči kako mu je, posle tragedije u Kragujevcu, L jo­ tić rekao: „Milan preživljava najbolnije dane svoga života i najkri­ tičnije trenutke svoje istorijske misije. Ja ne znam šta ne bih ura­ dio samo da mu u tome pomognem. I ako bi on trebao da bude samo jednu stopu viši, da bi se bolje video i čuo, ja bih bio gotov da legnem na zemlju pa neka se popne na mene i neka tako bude veći11191).

General Nedić je, potresen i zabrinut zbog svega onoga što se dešava u Srbiji, uputio, 2. novembra 1941. godine, poruku i opomenu „ o n i m a u šumi“ pokušavajući da bar neke od njih urazumi. Jas­ no i nedvosmisleno, kao što je on to umeo, sa činjenicama koje su bile nepobitne, on im je rekao: „V i vašom bezumnom akcijom iza­ zivate odmazde okupatora. Za jednu nemačku glavu uzima sto srps­ kih. Je li to hoćete vi? Želite li vi streljanje srpskog naroda? Kažite šta hoćete? Vi bežite u šumu, a ostavljate nezaštićene svoje mile i drage, roditelje i porodice, selo i grad. Hoćete li njih da dovedete u opasnost? .. . Šta ste postigli dosadašnjim svojim radom i akci­ jom? Samo zlo. Samo uništenje. Samo bezbrojne ugašene srpske živote. Samo tešku prolivenu krv. Srpsku k rv“ 192).

I, dalje, u produženju: „Bogatu Mačvu, Pocerinu, Kraljevo, Čačak, Gornji Milanovac, Rudnik itd. pretvorili ste u ratna poprišta.

189) 190) 1S)1) !32)

Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 245.

Na istom mestu, str. 249.

Na istom mestu, str. 250.

Govori Milana Nedića . . s.tr 45.

345

Prebrojte žrtve, koje su od vas nacional-komunista, kako se vi na­ zivate, pale kod Kruševca, Kragujevca i Kraljeva. Pa zar ćete tako dalje? Zar ćete još da nastavite jalovu borbu, koja uništava srpski narod? Znate li koliko je samo siročadi ostalo bez roditelja? Šta će­ mo sa njima? Oni su bez zaštitnika. Domovi su njihovi izgoreli, ognjište se ugasilo"193).

Nedićev apel nije ostao bez rezultata. Nacionalisti među pobu­ njenicima otrežnjavali su se sve više i napuštali uzaludnu i bez­ izglednu borbu. Komunisti su, međutim, produžili svojim putem: njima nije bilo stalo do naroda i do njegove slobode, a još manje do toga da uvide i pojm e tragičnu srpsku stvarnost, koju su oni svo­ jim ispadima i čarkama činili sve težom. Zaneti1iluzijama i pohlepni na vlast oni su, bezobzirno gazeći preko hiljada žrtava nedužnih ljudi i preko zgarišta srpskih sela i gradova, uporno išli svojim pu­ tem — ostvarivali su s v o j u r e v o l u c i j u i, rušeći sve što je bilo, uspostavljali tem elje s v o j e b u d u ć e v l a s t i sve dok ih narod u Srbiji nije sasvim prozreo i pomogao da budu najureni iz zemlje.

Kasnije su oni, da bi svoje zločine podmetnuli drugima, ispredali mit o samima sebi, o svojoj „oslobodilačkoj borbi" i, u vezi sa tim i s v o j m i t o Kragujevcu, poturajući drugima ono zbog čega su oni bili krivi. A komunisti i njihovi tadašnji saveznici krivi su, pored ostalih, i za Kragujevačku tragediju. Njihova krivica, koja se ne mo­ že osporiti, sastojala se u ovome: po osveštanom i neosporenom principu da n e m a p o s l e d i c e b e z u z r o k a oni su k r i ­ vi za t r a g e d i j u Kragujevca, jer su, ubistvima i unakaženjim a ubijenih nemačkih vojnika, s t v o r i l i i fizičke i p s i h o l o š k e u s l o v e za o d m a z d u za k o j u su z n a ­ li d a n e ć e m o ć i i z o s t a t i . Kada su ovu odmazdu izaz­ vali i uslovili, komunisti su je protkali nizom neistina i svesno tvrdili da je bilo ono što nije bilo. U celoj tragediji Kragujevca jas­ no su i nedvosmisleno utvrđena dva faktara ove tragedije: k o m u ­ n i s t i , koji su izazvali ovu tragediju, i o k u p a t o r koji ju je, fizički, izvršio. I dok okupator nije skrivao ni mere, koje je pripre­ mao, ni broj žrtava koje je pobio, komunisti su svesno preuveli­ čavali broj žrtava u Kragujevcu i bacali krivicu i na organe ta­ dašnje srpske vlasti i, naročito, na Srpske dobrovoljce koji su se tu našli sticajem okolnosti i bez ikakve namere da imaju veze sa svim ovim. Okolnosti su učinile i to da su oni bili jedini faktor koji se trudio da spase što više srpskih života zbog čijeg su spasavanja oni i pošli u borbu pod uslovima koji su, višestruko, bili i teški i gorki.

193) Na istom mestu, str. 45-46.

346

Od onih, koje su Srpski dobrovoljci tada spasavali od smrti, ima još živih. Neki od njih su dali svedočanstva o tome svome strada­ nju; neki to, sve do danas, nisu mogli uraditi. Mi, ovde, navodimo jedno od tih svedočanstva. Dragomir Pantelić, tada šegrt u Kragu­ jevcu, bio je zahvaćen od nemačke racije i odveden u Topovske šupe gde je već bilo dovedeno mnogo ljudi. Dobrovoljce, koji su se pojavili da spasavaju, Pantelić opisuje ovako: „ .. . Sada su oni iz­ gledali tužni, bez oružja, neveseli i bleda lica. Oni su verovatno već znali šta očekuje ove ljude i zato su tako tužno i izgledali. Prilazili su pojedinim nemačkim oficirima i molili ih da bar maloletnu omla­ dinu oslobode. Neki su od njih sa sklopljenim rukama na grudima i klečanjem molili okrutne Nemce da puste na slobodu što veći broj ljudi. Posle toga nekoliko Nemaca prišlo je nama i prstom su počeli da pokazuju ko treba da izađe. Tako su pokazali na mene i ja sam izašao. Mi smo izlazili, ali nismo znali da li je bolje za nas što izla­ zimo ili za one što ostaju. Odvajanje se i dalje nastavilo, a nas otpri­ like dve do tri stotine izdvojili su u jedan kraj, postrojili nas po četiri u kolonu i rekli nam da krenemo u pravcu izlaza. Kad smo krenuli prišao nam je jedan dobrovoljac sa suzama u očima i re­ kao nam da nas Nemci puštaju kućama. Tako smo već, po mraku, krenuli ponovo u grad. Nemci su nas sprovodili a mi smo morali da im pokazujemo gde stanujemo, da bi nas tu iz grupe pustili. Pošto su nas pustili ja sam poleteo kapiji od stana moga gazde. Kapija je bila zaključana i morao sam da je preskočim. U zamračenoj kuhinji sedeli su moj gazda i gazdarica. Kad su me videli začudili su se.

Ispričao sam im šta se sve desilo1'194).

Boško N. Kostić navodi: „Docnije, kada sam imao prilike, ja sam se raspitivao o kragujevačkoj tragediji, proveravao sam podatke, sa mnogima razgovarao, sve u težnji da dobijem što objektivniju sliku o ovoj nesreći. Imao sam prilike da govorim sa više onih koji su se srećno spasli ispred cevi nemačkih mitraljeza. Interesantan je slučaj Milorada Mojsilovića, advokata, Ljotićevog prvaka iz K ra­ gujevca. Mojsilović je izveden na streljanje sa većom grupom lju ­ di. Pukim slučajem on je bio samo lako ranjen, a tela poubijanih pala su preko njega. U ovome položaju ostao je do noći kada se po­ lagano izvukao ispod leševa i srećno sklonio u jedno obilžnje selo.

Kada sam se susreo sa Mojsilovićem, posle ovih preživelih strahova, ja ga nisam poznao. Preko noći postao je sed i izgledao je kao sta­ rac11195).

I, na kraju, još jedno direktno svedočanstvo Marisava Petrovića, koga komunisti i njihova propaganda optužuju za ono što su oni pro194) Dragomir Pantelić, Tako je bilo sa mnom (U „Zapisi iz dobrovoljačke borbe", V, 1959, str. 18). i®5) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 56.

347

uzrokovali. „To su bili, govorio je on, najteži dani u mome životu.

Nemoćan, slab i mali, ja sam sve činio što je u ljudskoj moći bilo da umilostivim strašnoga majora Keniga, da umanjim tragediju, da spasem koliko god više ljudi mogu. Ne znam da li je bilo strasnije za mene: razgovor sa Kenigom; moj odlazak u Topovske šupe gde hiljada na kolenima viče: ,Marisave! Ti pa Bog, spasi m e‘ ; ili kad smo gledajući kako odvode ljude na streljanje, nemoćni da na dru­ gi način pomognemo, skoro otimali ljude od Nemaca. Sve je to bilo teško i strašno “ 19°).

19®) Ka istom mestu. str. 60.

348

OKUPIRANA SRBIJA — UTOČIŠTE PROGONJENIH SRBA

Za vreme svoje, vremenski kratke, uprave Srbijom, general Milan Nedić je činio sve, uz pom oć svojih saradnika, da se sredi i smiri stanje na okupiranom području Srbije koja je, silom nastalih okolno­ sti, postojala zbeg i pribežište progonjenih Srba, koje su okupatori bili stavili izvan zakona. Životni interes i domorodaca na ovome tlu i onih koji su njima dobegavali, bio je sređivanje stanja u zemlji i oživljavanje privrednog života i rada. Nastalo je stanje kada se rodoljublje ljudi merilo delima a ne frazama, što nije bilo nimalo lako pod bičem psihoze koju je stvarala angloamerička i, jednim delom, takođe komunistička propaganda u zemlji. To je bilo srps­ ko apokaliptičko vreme kada su oči i uma i srca brojnih Srba bile usmerene prema Londonu i Moskvi mnogo više nego prema tragičnoj srpskoj stvarnosti sa kojom se general Nedić bio uhvatio u koštac: on je iz pune bezizglednosti, naporima i samožrtvom hteo da otvori i razvedri buduće perspektive svome narodu. „Dosadašnji uspesi generala Nedića, pisao je dr Miroslav Spalajković, priznati su ne sa­ mo u našoj zemlji nego i na strani. Za dalji preporođaj srpskoga naroda, ti su uspesi od presudnoga značaja . . . Srbija je bila na umo­ ru. Odjeci naše narodne tragedije razdirali su nam dušu kao zvuci zvona na pogrebu najmilijega nam bića. Griže savesti i suze plača slivale su se u jednu neizmernu reku narodnoga očajanja. Zastavu, koju je general Simović onako sramno bacio u prašinu, general Ne­ dić je junački prigrlio i počeo oko nje okupljati Srbe i sa njima čistiti zemlju od stranih zločinaca i domačih izroda. Njegovi viteš­ ki pojm ovi o časti i obrazu naređivali su mu da lojalno ispunjava svoje dužnosti prema okupatorskim vlastima111).

Nije na odmet da se ponovi: posle sloma Jugoslavije Srbi su bili životno ugroženi sa raznih strana i od raznih okupatora. Srpska nacionalna teritorija je bila raščerečena, a narod obespravljen na raznim stranama. U tim mračnim danima Srbi su ubijani kao div­ ljač. Furije smrti su odnosile sve više srpskih života, a sa Londons!) U „Govori generala Nedića", str. 8, 9.

349

koga radija ponavljane su ciničke reči: „što se više trava kosi, sve se više pođm lađuje“ . Na nekoliko strana vršeno je organizovano istrebljenje srpskoga naroda. Tamo, gde nije bio sasvim istrebljen, prinuđivan je da beži sa svojih ognjišta. Tada su srpskome junaku — beguncu od smrti — bili drugovi kurjaci koji su se motali po pla­ ninama. U to veoma sramotno i potresno vreme progonjeni Srbi, i ne samo oni, mogli su da beže samo u okupiranu Srbiju, gde se jedan odvažan čovek bio uhvatio u koštac sa mnogoglavom antisrpskom nemani.

Snimak jedne žene na Drini, obojenoj srpskom krvi, koja je bežala od ustaškoga terora prema Srbiji i vapila: „M ajko Srbijo, pom ozi“ , izražavala je u te dane jedinu nadu obespravljenih i pro­ gonjenih Srba. A ta Majka Srbija, ožaloščena, osakaćena, unižena i obespravljena, bila je i sama potresno razorena i uznemiravana orgijom razornih sila, koje su na njenom tlu započele i razbuktavale svoj krvavi pir i samouzdizale se u svojim iluzijama o samima sebi.

Pod 27. avgustom 1941. zabeležio je Dragojlo Dudić u svome Dnev­ niku: „ . .. Ne boj se ničega. Žandarmima su stucali rogove u glavu, a Nemci n e s m e j u p o s e l i m a , jer su osetili da se sve više oko njih steže obruč snage partizanskih odreda112). Kasnije, 24. sep­ tembra 1941. godine, kada je počela organizovanija akcija protiv pobunjenika, Dudić je zabeležio kako su se držali neki partizani: „Drugovi, vi se nekako čudno ponašate. Četa vam se razbegla, ne opalivši ni metka na neprijatelja, a vi prevalili put od 15 km do štaba, i došli ste ovde da tražite četu u štabu. To je ordinarna sra­ mota sa vaše strane; da ne kažem da je žalosna pojava koja se do­ godila vi našem odredu113). A narod? Dudić je zabeležio pod 25. okto­ brom 1941. godine: „Bilo je mnogo teškoća u ovome mestu oko do­ bij anj a kola. To nije bila krivica do odbora; naprotiv, u odboru nisu bili loši lju d i. . . ali je situacija sada bila izuzetna i nepovoljna po nas, pa su seljaci izbegavali da nam izlaze u susret114).

Uspostavljanje redovnog stanja u okupiranoj Srbiji, koliko je to u tim danim okolnostima bilo moguće, počelo sa Komesarskom upra­ vom, koja se marljivo trudila da vaspostavi red i mir, narušene ra­ tom i njegovim posledicama; ona se trudila da oživi privredni život i da time stvori mogućnosti rada i zaposljenja. Da nije bilo nereda i nemira, izazivanih komunističko-četničkim prepadima na Nemce i na njihove vojne ustanove, Komesarska uprava je mogla ostati do kraja rata kao administrativni organ. Nemogućnost da ona to uradi, da osigura mir i red u zemlji, nalagala je traženje nekog drugog rešenja. Ono je bilo nađeno u stvaranju vlade generala Milana Ne­ dića. Najneposredniji zadatak generala Nedića i njegove vlade bio 2) Dragojlo Dudić, Dnevnik, Beograd 1951, str. 100-101.

3) Na istom mestu, str. 142.

4) Na istom mestu, str. 196.

350

je vaspostavljanje mira i reda u zemlji i stvaranje unutrašnje bezbednosti, od čega je zavisilo i rešenje celoga niza drugih važnih životnih problema. To je, uz dosta napora i posle teških odmazda okupatora, bilo postignuto razbijanjem i likvidiranjem „Užičke republike“ koja je, u stvari, bila komunistički mehur od sapuna, jer se držala samo dotle dok nije bila napadnuta. „Prodor Nemaca bio je tako brz i silovit da izvesne mere odbrane, kao što su prekopavanje puteva i miniranje mostova, nisu mogle potpuno da se sprovedu . . .

Kroz oštru nemačku vatru probijali su se drug Tito i drugi ruko­ vodioci narodnooslobodilačke borbe"5).

Pozitivne posledice umirivanja jednoga dela četnika i proterivanja komunista sa teritorije okupirane Srbije bile su raznovrsne.

Kada su vaspostavljeni red i mir počelo je i oživljavanje privrede.

Postepeno jačanje privredne baze olakšavalo je i prihvatanje i zbri­ njavanje izbeglica čiji se broj stalno povećavao. Dobegavali su sa područja NDH, iz oblasti koje su dobili Mađari, sa teritorije koju su držali Bugari kao i one gde je bila albansko-italijanska vlast; uz to su pristizale i izbeglice iz Slovenije. Okupirana Srbija postaje oaza prognanika sa raznih strana i iz raznih krajeva Jugoslavije.

Da bi potstaknuo i okrepio radni duh kod radnika general Nedić se obratio radnicima, koji su najmanje pomagali partizanski p o­ kret, i seljacima koji su brzo shvatili svu štetnost ove pobunjeničke akcije. U govoru, koji je general Nedić održao 8. februara 1942. go­ dine, je istakao da u redovima pobunjenika „niste mogli naći naše d o m a ć e radnike niti naše radničke org a n iza cije ... Celog proš­ log nesretnoga leta i jeseni nisam vas našao u komunističkim banda­ ma, među krvoločnim ,partizanima1, ni u šumama, ni sa crvenim petokrakim zvezdama, ni vas ni vaše sestre radenice, ali sam vas našao na poslu obnove Srbije. Jer, ko podiže porušeni Beograd?

— Vi srpski radnici. Ko povrati redovan život Srbiji? Opet, vi srp­ ski radnici116).

Da bi se, koliko je bilo više moguće, popravio položaj radnika, osnovana je S r p s k a z a j e d n i c a r a d a . „Rad na organiza­ ciji Srpske zajednice rada11, rekao je general Nedić u svome govoru radnicima 30. maja 1942. godine, „sprovodi se u celoj zemlji. U vr­ hove organizacije biramo najčestitije, najuglednije Srbe radnike, ljude svetlog karaktera. Kad bude sprovedena cela organizacija, onda će tek ona doći do izražaja. Dotle pomažite njeno izvođenje, jer time pomažete sami sebe117). Da bi se ubrzao rad na osnivanju Srpske zajednice rada Nedić se primio privremenog predsedništva: „Pod mojim stareštinstvom, rekao je on, lakše će se izvesti jedin­ stvo radničkih redova i isključiće se dosadašnja politika, koja je 5) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1941 . . str. 283.

6) Govori generala M. Nedića . . str. 67, 69-70.

7) Na istom mestu, str. 116-117.

351

usled stalog trvenja i suparništva slabila radnički položaj i moral­ no i materijalno**8).

S e l j a c i m a , koje je najteže pogađala komunistička samovo­ lja, kao i kaznene ekspedicije i pljačke, general Nedić se obraćao nekoliko puta. On ih je obaveštavao o pravome položaju u kome se nalaze i oni i ceo naš narod. On im je savetovao da budu mirni, trezveni, razboriti i da m arljivo rade, jer od njihovog rada zavisi opstanak drugih. U govoru od 18. januara 1942. godine opominjao ih je da se ne podaju uticaju strane propagande. Govorio im je: „Zbog prošlogodišnjih nemira i građanskog rata osta neobrađena i nezasejana mnoga njiva. To je velika nesreća po opstanak srpskoga ži­ vlja u ovim krajevima. Neće biti hleba za narod, ni hrane za sto­ ku, ni pomoći za našu braću izbeglice i one iz nerodnih krajeva**9).

Obasut brigama da otkloni nove nesreće od naroda, stalno na­ padan i sumnjičen, kako od stranih propagandi tako i od onih iz­ nutra koji su uživali plodove njegovih napora general Nedić se, S. marta 1942, obratio narodu u jednom dužem govoru. On se u njemu prosto ispoveda: „Ja toliko volim vas i Srbiju da ne postoji na sve­ tu ništa što bi me moglo ikada načiniti izdajicom. V i me dobro poz­ najete . . . Ja sam vas spasao prošle jeseni, ali neću moći da vas spasem ovoga proleća, ako učinite bezumlje i povedete se za spregom komunista i Draže Mihailovića**10).

Srpskim seljacima obratio se general Nedić i 10. maja 1942. go­ dine i pokušao da im ukaže na veliku nacionalnu važnost njihovog staleža i njihovog rada. On im daje ceo niz saveta zbog čega ne bi smeli da napuštaju svoju zemlju i da zanemaruju svoj posao: „Ne treba da zaboravite: vaše je zanimanje najlepše i najplemenitije.

To je zanimanje najsamostalnije od svih drugih. Zemljoradnik je u istini slobodan čovek. Slobodan po tome što je u stanju da sam steče sve što mu je za život potrebno**11). Hrabreći i hvaleći seljake i podižući im duh i samosvest general Nedić ih opominje od isku­ šenja špekulacije i iskorišćavanja nevolja i bede grada: „To je iskorišćavanje grada i velike nevolje gradskog stanovništva, dok su, u ovo teško doba, za sve nas selo i grad dužni da jedno drugog prih­ vate i uzajamno pomognu. Takva trgovina ne priliči čestitom selja­ ku, bratu Srbinu i pravom domaćinu. Ona je štetna i selu i gradu**12) Na veliki nacionalni značaj seljaka general Nedić ukazuje reci­ ma: „Da bi Srbija živela, da bi iz nemaštine i bede izašla što pre; da bi zemlja donela plod, koji u sebi već ima, potrebno je danas više nego ikada da se u selo vrate svi koji su ga napustili i pristali 8) Na istom mestu, str. 117. s) Na istom mestu, str. 60.

10) Na istom mestu, str. 80, 81. i ]) Na istom mestu, str. 106.

12) Na istom mestu, str. 107, 108.

352

po nagovoru političara i fabričkih agenata da od zemljoradnika po­ stanu mali državni službenici i fabrički ra d n ici. . . Po nesreći ratom i nemirima u zemlji selo je proređeno toliko u svome zemljoradnič­ kom staležu, da sada ima na selu i suviše posla za one koji svoje zemlje nemaju . .. Posle naše katasrofe, kao što vidite, život teče i dalje. U prirodi je tako. Da naš život i ovakav kakav je, bude snošljiv i lakši moramo se vezati što više za zemlju i za rad na selu. Ako tako bude, takav rad spašće nas najbrže1113).

U svojoj brizi i staranju za narod general Nedić nije ispuštao iz vida da se j e d a n d e o n a r o d a nalazi u nemačkom i ita­ lijanskom zarobljeništvu. Čim je malo sredio stanje u zemlji gene­ ral Nedić je pokušao da privoli Nemce da ispune svoje obećanje o puštanju iz zarobljeništva 50.000 ljudi koji su bili potrebni za rad na obnovi zemlje. U Memorandumu, koji je Nedić, 27. avgusta 1941. godine, bio predao tadašnjem Vojnom zapovedniku Srbije, generalu Dankelmanu, u tačci 3, traženo je da se omogući pomaganje ratnim zarobljenicima: da se puste bolesni i invalidi; da se puste zaroblje­ nici zemljoradnici stariji od 55 godina; „da se otpuste zarobljenici potrebni za obnovu zemlje, a za čije lojalno držanje vlada će no­ siti punu odgovornost: „Da se poboljša ishrana naših zarobljenika u Nemačkoj slanjem potrebnih namirnica iz Srbije brigom Srpske vlade"14).

I pored svih Nedićevih nastojanja Nemci su pustili „svega oko 1000 zdravih zarobljenika kao i nekoliko transportnih sanitetskih vozova sa obolelim srpskim zarobljenicim a"15). Puštenima iz zaro­ bljeništva general Nedić je, 14. marta 1942. godine, u jednom go­ voru objasnio kako i zbog čega je obrazovao svoju vladu i šta smera da radi dalje. „Mi smo, rekao je Nedić, trasirali jedan put za buduć­ nost da se svi Srbi okupe, da pođu boljim putem, da idu ruku pod ruku, rame uz rame. Taj put je stari put, kojim su išli naši preci, da svi Srbi budu ono što su bili: jedna duša, jedna misao, jedno telo.

To treba da bude sada, da se svi Srbi okupe, da bude Srbija zdrava i jaka. Da bude samo srpska politika, da Srbi idu za svojom pameću i da gledaju svojim očim a"16).

U danima kada je još u našoj zemlji, naročito u okupiranoj Srbi­ ji, trajala borba sa pobunjenicima, pružio je jedan deo naših ofi­ cira u zarobljeništvu generalu Nediću znatnu moralnu podršku. Na inicijativu armijskog generala Danila S. Kalafatovića, izdata je, 15. novembra 1941. godine, poznata „Nirnberška deklaracija", na ko­ joj su se nalazile „hiljade i hiljade imena, gde su na čelu bili potpisi generala jugoslovenske kraljevske vojske u zarobljeništvu u Ne13)

Na istom mestu.

14) Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 146.

15) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 72-73.

16) Govori generala M. Nedića, str. 87.

353

m ačkoj“ 17). „Od nekoliko stotina generala koji su bili u Nirnberškom zarobljeničkom logoru svi su potpisali izjavu, koja je bila upu­ ćena njihovom drugu, predsedniku Srpske vlade, generalu Nediću, da mu izraze svoje poverenje, da mu dadu svoju podršku i ohrabrenje za njegovu misiju. Samo trojica generala odbili su da dadu svoj potpis, i to svaki iz drugog razloga, što se vidi već i po tome da je jedan od njih, jedan od najmlađih generala, ostao u emigraciji posle završenog rata, dok su se druga dvojica vratili u zemlju sa crvenom petokrakom zvezdom na svojim kapama i odmah bili pri­ mljeni u komunističku narodnu arm iju11, kao jedina dva Kraljeva generala za koje zakletva vernosti nije mnogo značila1118). Od 7000 oficira Srba u ovome logoru samo njih 200 ili 3% nije potpisalo ovu deklaraciju.

Deklaracija odobrava rad generala Nedića i osuđuje pobunje­ ničku akciju. Osuđuju se, takođe, „one strane propagande, koje za račun egoističkih ciljeva svojom podmuklom akcijom produžuju da guraju naš narod u propast, bezočno iskorišćavajući njegovu čes­ titost, lakomislenost i naivnost1119). Pozivaju narod u zemlji, „da se složno kao jedan čovek svrsta uz vladu generala Nedića, da je odlučno pomogne u borbi protiv komunističke nemani, a i u uvo­ đenju mira, reda i rada u zemlji, i da podlim podbadačima raznih varaličkih stranih radija ne poklanja nikakvu pažnju1120). Oficiri se stavljaju generalu Nediću na raspoloženje i mole ga da sa njima računa i „ukoliko bi nadležne nemačke vlasti odobrile, gotovi smo da u potpunom broju dođemo u Srbiju i svojim učešćem doprinesemo da se red povrati za najkraće vreme, pa makar potom bili po­ novo vraćeni u zarobljenički logor, pošto za svoj rad i službu narodu ne želimo nikakvu ličnu korist i nagradu1121).

General Nedić se mnogo trudio i oko toga, da se od Nemaca dobiju dozvole za slanje paketa zarobljenicima u logorima. To je bilo važno naročito u početku dok zarobljenici nisu počeli dobijati pakete pre­ ko Međunarodnog crvenog krsta. Kada je bio obrazovan Srpski crve­ ni krst, na čelu sa dr Petrom Zecom, počelo je slanje paketa u Ne­ mačku. Pored ovoga mogle su i porodice slati pakete za one Srbe zarobljenike sa područja izvan okupirane Srbije. Za ove zaroblje­ nike organizovalo je Predsedništvo vlade slanje paketa. Pri Predseđništvu vlade postojalo je naročito odelenje za slanje paketa za­ robljenicima; na čelu ovoga odelenja bio je intendantski general Stevan Pešić koji je, oktobra 1944. godine, bio streljan od komunis­ ta. Nemački privredni krugovi u Srbiji, sa Nojhauzenom na čelu, i-7) 18) 19) 20) 21)

354

Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 309-310.

Na istom mestu, str. 310.

Na istom mestu, str. 311.

Na istom mestu, str. 311.

Na istom mestu, str. 312.

uveli su kontrolu slanja paketa zarobljenicima dok ih, na kraju, nisu zabranili sa motivacijom, da se tim slanjem paketa zemlja priv­ redno iscrpljuje. Na pretnju generala Nedića da će podneti ostavku cele vlade ako se zabrana ne skine, Vojni zapovednik Srbije ukinuo je ovu zabranu22).

Zbrinjavanje velikog broja i z b e g l i c a , koje su dolazile u okupiranu Srbiju sa raznih strana, predstavljalo je i nacionalni i socijalni problem. Pored dobeglih Srba, Nemci su prebacili u okupi­ ranu Srbiju desetine hiljada Slovenaca, iz onih krajeva Slovenije koji su došli pod nemačku okupaciju. Izbeglice su stizale u Srbiju na razne načine: jedan deo njih je mogao biti registrovan, a drugi nije, jer je bilo izbeglica koje su, došavši u Srbiju, same nalazile i prebivališta i zaposlenje. Stanislav Krakov je tačno rekao, da se „nikada nije moglo doći do pune cifre onih progonjenih i ugrože­ nih Srba koji su u Srbiji našli spasenje, prihvatanje, obezbeđenje i povratak u život, pošto su sve sem njega bili izgubili"23).

Izbeglice su počele stizati u Srbiju počevši od samoga sloma Ju­ goslavije aprila 1941. godine, pa sve do kraja rata. Izbeglice su dola­ zile najviše sa područja NDH, gde su Srbi bili stavljeni izvan zako­ na; zatim iz Istočne i Južne Srbije iz krajeva koje su okupirali Bu­ gari; sa područja Kosova i Metohije, koje su držali Albanci pod zaš­ titom Italijana morali su da beže mnogi Srbi, naročito oni koji su se tamo bili naselili posle Prvoga svetskog rata; sa ovoga područja prebeglo je u Crnu Goru oko 36.000 Srba. Iz Bačke i iz krajeva koje su držali Mađari dobeglo je bilo oko 22.771 duša, opet najviše naseljenika u tim oblastima posle Prvoga svetskog rata. Izbeglica nije bilo iz Crne Gore niti iz onih krajeva koje su držali Italijani; oni su se prema Srbima ponašali trpeljivo. Uzima se, kao sigurno, da je broj izbeglica u okupiranoj Srbiji prelazio 500.000. Među njima bilo je oko 85.000 dece.

Za zbrinjavanje izbeglica bio je osnovan K o m e s a r i j a t z a i z b e g l i c e na čelu sa Tomom Maksimovićem, direktorom Batinih fabrika. Sve izbeglice, koje su se prijavljivale ovom Komesari­ jatu, bile su smeštene i zbrinute. Razume se, u granicama posto­ jećih mogućnosti. Pored davanja ličnih podataka prilikom prijav­ ljivanja, izbeglice su saslušavane i o zločinama, koje su razni okupa­ tori vršili na njihovom terenu, a naročito na području NDH. „Sve najkrvavije inkvizicije svetske istorije nisu dale toliko žrtava ni tolikih sadističkih mučenja ljudi, a još manje žena i dece pre njihovog usmrćavanja, kao što je to izvršila dželatska organizacija Pa velićeva, nazvana ustaše"24). Komesarijat je, pred dolazak komunista u Beograd, „zakopao u metalnim sanducima po jedan primerak ovih 22) Na istom mestu, str. 314-315.

23) Stanislav Krakov, Na istom mestu, kraj II, str. 183.

24) Na istom mestu, II, str. 184.

355

saslušanja da bi ostala očuvana, bilo da Nemci izvrše pretres .. . bilo da komunisti kada dođu na vlast također ne unište ove doku­ mente koji su se odnosili na ustaše, koji su iz oportunističkih raz­ loga, i da spasu svoju kožu, pre ili kasnije u poslednjem trenutku prišli partizanima, gde im je data puna amnestija i svaki zaborav1125).

I Nemci su, sa svoje strane, često vršili saslušavanja lica koja su pobegla od ustaša ili bila spašena na drugi način. U arhivi pokojnoga profesora dr Jozefa Matla nalazilo se obilje ovakvih saslušanja.

Imali smo prilike da neka od njih pročitamo.

Posebnu pažnju posvećivao je general Nedić, i oni koji su ga pomagali svojom saradnjom, z b r i n j a v a n j u izbegličke d e c e . Najviše se radilo ili o sasvim napuštenoj deci ili o deci bez jednoga ili bez obadva roditelja. Lični udesi i tragedije oko 85.000 srpske dece raznovrsni su. To su bila mahom seljačka ili radnička deca koja su se spasavala bežanjem ispred ubica njihovih porodica; neka od ove dece danima su lutala po šumama gde su ih nalazili Srbi i kupili ih i prevodili preko zapadnih granica okupirane Srbi­ je u bezbednost. To su činili i srpski četnici i Nedićevi oružani odre­ di, SDS i SDK. Viđali smo tih teških dana neku od te dobegle dece: jadna, mahom gola i pocepana, vašljiva i omršavila, ne retko i sa svežim ranama na sebi, koje su bile delo ili ustaškoga noža ili biča, ova deca su ličila na priviđenja koja su zazirala od ljudi. Bežala su ili sama ili u grupama i nije bilo lako zadobiti njihovo poverenje.

Trebalo je strpljenja, ljubavi u ophođenju sa njima da bi se smirili i došli sebi; i oslobodili straha od ljudi.

Ovu napuštenu, izbeglu i sirotu decu prihvatale su srpske vla­ sti i smeštale u p r i h v a t n e d o m o v e gde su deca bila zbri­ nuta u svakom pogledu. Tu decu su, u dosta slučajeva, prihvatili i pojedini duševniji pojedinci i srpske porodice i držale ih i odgajale kao svoju decu. One, koji su bili tvrdokorniji i sebičniji, opominjao je general Nedić u svome govoru od 16. jula 1942. godine. Pitao ih je: „Jeste li izvršili svoju srpsku dužnost prema braći svojoj izbeglicama, porodicama zarobljenika, prema Srbima koji su ostali bez hleba, bez ognjišta, bez krova nad glavom, prema tolikim ratnim siročićima? . .. Zar vas nije strah od Boga! Zar vas, vaša savest ni­ malo ne muči? Strešćete se, valjda, od užasa kada vam kažem da su zbog vaše neosetljivosti danas u pitanju životi mnogih hiljada iz­ begličke dece. U pitanju je da li će ostati živi ili će ih nestati. M no­ gi između vas Srbi, odžakovići, ni prstom niste mrđnuli da sudbi­ nu ovih jadnih mališana olakšate, da im živote spasete1126).

Zahvaljujući staranju generala Nedića, požrtvovanju njegovih saradnika i naroda, ova su deca bila spašena. Smeštanjem dece u 25) Na istom mestu.

2(>) Govori generala Milana Nedića . . . , str. 129.

356

prihvatne, i zatim u izbegličke domove, kojih je bilo na nekoliko mesta u zemlji (većinom po banjama), nije problem zbrinjavanja ove dece bio rešen. „Ta deca su bila prepuštena ulici. Jadno odevena, u ritama, bosa, izgladnela, ona su lutala u blizini željezničkih stanica, po raskrsnicama puteva, po ulicama, kavanama, i drugim lokalima, prosila milostinju, bavila se crnom berzom i srljala sve dublje u očaj, bedu i razne poroke. Pretila je opasnost da čitave ge­ neracije nepovratno budu izgubljene za naciju, a to se događalo baš onda kada se krv odraslih srpskih sinova prolivala na sve strane"27).

Radoslav Pavlović, učitelj po zanimanju, tada okružni načelnik u Kruševcu, došao je na ideju da se ova deca sakupe u jedan dom gde bi zajedno živela i školovala se. On je izradio projekt za jedan ta­ kav dom, koji je trebao da bude osnovan u vojno-tehničkom zavodu u Obilićevu. To je bio D e č j i g r a d , koji je mogao da primi oko 7.000 dece. General Nedić se složio sa ovim pređlogom i Dečji grad je otvoren na Vidovdan 1944. godine. Odmah po otvaranju mo­ gao je da primi 1000 dece od desete do sedamnaeste godine. „Prven­ stvo su imala potpuno napuštena deca bez sredstava za život"28).

U ovome Dečijem gradu otvorane su škole: osnovna, niža gimnazija, srednja tehnička, zanatske škole, srednjastručna i devojačka domaćička škola. Otvorene su bile i stručne radionice u kojima su bili zastupljeni skoro svi zanati"29).

Zamisao je bila da se ovaj Dečji grad izgradi na površini od pre­ ko 100 hektara. Do jeseni 1944. godine podignute su bile sledeće zgrade: mala zavodska crkva, zgrada za upravu Dečjeg doma, dve trpezarije, jedna pekara, deset internata; renovirano je i pet zgra­ da za smeštaj dece. „Internati su nosili imena mesta ili kraja koji ih je svojim prilozima podigao, kao na primer „Dom okruga Zaječarskog", „Dom okruga Valjevskog", „Dom grada Smedereva"30). „Svaki paviljon je imao po jednog stručnog vaspitača-učitelja, koji je bio starešina paviljona i vodio računa o svima potrebama dece.

Vaspitač je imao za pomoćnike veći broj srednjoškolaca ili bogo­ slova, koji su imali dužnost nadzornika. Bilo ih je po trojica na je ­ dan paviljon. Deca su bila raspoređena u paviljone i po godinama starosti"31). Grad je nosio ime generala Milana Nedića, ili, skraćeno: „Nedićev dečji grad".

Spašavanju studentske, srednjoškolske kao i trgovačke i zanatlijske omladine, koja je bila pod jakim uticaj em komunističke pro­ pagande, bila je posvećena posebna pažnja. Jedan deo te omladine dao se bio povesti za komunističkom propagandom i kada je, posle 27) 28) 29) 30) 31)

Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 113-114.

Na istom mestu, str. 115.

Na istom mestu, str. 115.

Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 171.

Na istom mestu.

357

22. juna 1944, počela komunistička akcija odlazio je u partizane ili je, po naređenju kompartije, vršio razne sabotaže u pozadini. Posle­ dice su bile: uzaludno ginjenje, hapšenje i držanje po zatvorima taoca za streljanje; ili slanje u koncentracione logore izvan zemlje.

Takva jedna grupa bila je poslata, omladina od 16. do 25. godine, aprila 1942. godine u Norvešku.

Ovo je, veli Predislav Kuburović, u jednom članku, bio n e p o ­ sredni povod da se osnuje V a s p i t n i z a v o d za prevaspitavanje omladine. Kada je bio obavešten o slanju omladine u tuđinu, rekao je Dimitrije Ljotić Radoslavu Pavloviću, koji mu je to javio i ovo: „Mi moramo nešto učiniti da do ovakvih situacija ne do­ lazi više. Kada bi ti mladi ljudi znali kakve posledice donosi komu­ nizam našem narodu, niko od njih ne bi bio s njima. Mi moramo stvoriti školu u kojoj će njima biti objašnjeno š t a je komunizam.

Mi ćemo ih na taj način izvući iz ruku okupatora. Ja idem ovog momenta do generala Nedića da mu ispričam čitav slučaj i da za­ jedno učinimo nešto da do ostvarenja ove škole đođe“32).

Zajednički napori generala Nedića i Dimitrije Ljotića kod Ne­ maca da ovo bude postignuto trajali su četiri meseca, tako da je Va­ spitni zavod u Smederevskoj Palanci mogao biti otvoren tek 22. septembra 1943. godine. Zavod je radio do kraja septembra 1944. godine33). Za to vreme prošlo je kroz ovaj zavod 1.270 pitomaca.

Od ovoga broja pitomaca i pitomica, kada su se oslobodili komuni­ stičkih natruha, 55 muškaraca je otišlo u Nedićevu Nacionalnu slu­ žbu, 44 u SDK, 34 u SDS i 26 u odrede generala Mihailovića. Veći­ na pitomaca i pitomica, koji su prošli kroz ovaj zavod, mogli su se smatarati oslobođenim komunističkog ideološkog uticaja. I kod onih, koji se nisu nacionalno aktivirali, bila je ozbiljno poljuljana vera u komunizam i samo je mali broj njih mogao pod komunističkom vlašću doći do izraza.

Vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci bio je, u stvari, škola sa internatom za pitomce i pitomice. Osnovan je uredbom Nedićeve vlade od 15. avgusta 1942. godine, koja je, 21. januara 1943. godine, nešto izmenjena i dopunjena. Boravak u Zavodu je trajao od šest meseci do tri godine. U Zavodu su postojali niža i viša gimnazija, učiteljska škola, trgovačka akademija, srednja poljoprivredna ško­ la, analfabetski tečajevi i radionice za razne zanate. Zavod je imao z a v o d s k i l i s t i z i d n e n o v i n e . U Zavodu je bio raz­ vijen kulturni život34). Cilj ovoga Vaspitnog zavoda bio je: ,,a) da se onaj deo srpske omladine koji je KPJ privukla partizanskim odre­ dima, a znajući njihove prave ciljeve, spase od okupatorske kazne 32) Predislav M. Kuburović, Vaspitni zavod u Sm. Palanci (U „Zapisi iz dobrovoljačke borbe, II, 1955, str. 73.

33) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 81.

34) Predislav M. Kuburović, Na istom mestu, str. 74.

358

smrti i koncentracionih logora; b) da se ta zavedena omladina izoluje od uticaja KPJ, pod kojim bi sigurno ponovo pala kad dođe u dobir sa njom; c) da se putem pedagoških mera i nastave oslobo­ di komunističkog učenja — da se prevaspita; d) da se kao prevaspitana mladost aktivira vi borbi za vekovne ideale i tradicije svoga naroda“ 35).

Upravnici Zavoda bili su: Milovan Đ. Popović, profesor, koji je solidno poznavao marksizam, i njegova supruga đr Dragojla Popo­ vić. Nastavno i vaspitno osoblje bilo je stručno i postavljano od Ministarstva prosvete. Zavod je bio radionica duha i mesto gde se moglo proveravati i svoje shvatanje i shvatanje drugih. Sloboda izražavanja misli i objektivne kritike bili su dopušteni. Zavod je raspolagao i sa dobrom bibliotekom i sa svim elementima, koji su bili potrebni za negovanje kulturnoga i umetničkog života pitomaca na bazi samo izgradnje. Bilo je, isto tako, omogućeno i fizičko razvi­ janje pitomaca kroz razne sportove. Zajedno sa svim tim, Zavod je ,,u ono doba jedina ustanova ove vrste u Evropi. Bio je to jedan nov pokušaj, jedan svet doživljaja za sebe"36). U okupiranoj Srbiji, ugroženoj sa raznih strana, ovaj Zavod je bio oaza i duhovne slobo­ de i fizičke bezbednosti za nekoliko stotina omladinaca i omladinki (840 pitomaca i 430 pitomica). Dok su njihovi vršnjaci i vršnjakinje bivali, igrom događaja, bacani čas na jednu čas na drugu stranu, oni su mogli mirno i nesmetano đa se izgrađuju i spremaju za život.

Vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci bio je trn u oku KPJ i njenim aktivistima na terenu, koji su pokušavali da u njemu iza­ zovu puč (noću između 11/12. aprila 1943. godine), ali bez uspeha: „No ovaj je planirani ,puč‘ propao pre nego što je do njegovog izvođenja došlo, jer su pitomci na koje se on ( = M. G. Dilaket) obra­ tio, saopštili plan upravi Zavoda i piscu ovih redaka. Ovaj pokušaj se zasnivao na planu da se oružjem iz magacina straže Zavoda iz­ vrši ubistvo vaspitača i organizuje bekstvo pitomaca iz Zavoda"37) . . .

S druge strane Nemci su pokušavali, juna 1943. godine, da pitomce iskorišćavaju kao taoce za streljanje radi odmazda što je upravnik, Milovan Đ. Popović, odlučno odbio. Rekao je Nemcima: „Mi vam ne možemo dozvoliti da to učinite. A ako vi i pored toga hoćete od­ mazdu, onda streljajte prvo mene i m oju ženu, vaspitače, pa onda popunjavajte broj kako znate, snagom svoje m oći"38). Upravnik je, u proleće 1944. godine, odbio pokušaj da se u Zavodu postavi poli­ cijski komesar39). Isto tako je bio odbijen zahtev Nemaca, febru­ ara 1943. godine, da se pitomci upotrebe za regulaciju reke Jaseni35) 36) 37) 3S) 3£>)

Na Na Na Na Na

istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu.

str. str. str. str.

73.

89.

87-88.

85.

359

ce: „Ovoga puta spaseno je 480 mladića i devojaka od teškog rada i omogućeno dalje njihovo školovanje"40).

Briga za duhovno i intelektualno unapređivanje pitomaca ovoga Zavoda dolazila je do izraza i u tome, da je znatan broj naučnih i javnih radnika okupirane Srbije posećivao Zavod i držao pitomcima stručna predavanja iz svoje oblasti. Time se htelo pokazati da srps­ ka javnost ne gleda na ove omladince i omladinke kao na jednu prokaženu grupu mladih ljudi, nego kao na deo živog narodnog organizma kome treba pomoći da se osposobi za život.

Briga za očuvanje omladine dolazila je do izraza i u organizovanju „Pionirskih odreda" i „Nacionalne službe rada" za obnovu Sr­ bije. Pionirski odredi organizovani su početkom novembra 1941. godine: „Oba odreda bila su stvorena od srednjoškolaca, studenata i radničke omladine, s očitim ciljem da se sklone ispred okupatora, da se zabave čim bilo, samo da ih ne bi Nemci odveli na rad, kupili i hapsili. . . A i sami Nemci su vrlo brzo sagledali kakav je stvarni cilj ovih odreda, pa ne samo da nisu dozvolili osnivanje novih, već su početkom marta 1942. naredili da se ukinu i ova dva odreda"41) . . .

Posle ukidanja Pionirskih odreda došlo je do osnivanja Nacionalne radne službe za obnovu Srbije. Radna služba je bila podeljena na čete, koje su slate u razne krajeve zemlje. Na njihovom čelu je sta­ jao profesor Marčetić, koga su komunisti kasnije osudili na neko­ liko godina robije. Nacionalna radna služba radila je do jeseni 1944. godine. „Premda su čete vršile, uglavnom, fizički posao, u njima je bilo vrlo jako razvijen vaspitno-kulturni rad. Cesto su pojedine čete priređivale kulturne priredbe i za građanstvo u krajevima gde su se nalazile"42).

40) Na istom mestu, str. 84.

41) Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 174.

42) Na istom mestu.

360

GENERAL M ILAN NEDlC I CETNICI

General Milan Nedić je bio prijatelj četnika i pomagao ih g d e je , k a k o je i kada j e m o g a o . Odnos četnika prema njemu nije, međutim, bio isti: dok su svi četnici i svi nacionalni borci izvan okupiranog područja Srbije osećali i poštovanje i divljenje prema generalu Milanu Nediću, jer im je on pomagao u granicama svojih mogućnosti, četnici sa okupiranog područja Srbije nisu uvek imali korektan i pošten stav prema generalu Nediću. Pored kom u­ nista, mnogi od njih su bili aktivni pronosioci i širioci anglo-komunističke propagande protiv generala Milana Nedića i njegove upra­ ve .. . U odnosima četnika sa okupiranog područja Srbije prema generalu Nediću važnu ulogu su igrala dva momenta: a) rđavi lični odnosi između tadašnjega pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovi­ ća i generala Nedića u vreme kada je ovaj bio ministar vojske i1mor­ narice. Tvrdilo se, da general Nedić nije trpeo Mihailovića, ali je mno­ go verovatnije da ovaj nije trpeo Nedića koji ga je, jednom prili­ kom, morao disciplinski da kazni što je kod ovoga ostalo zapam­ ćeno kao neprijateljski akt i nije, vremenom, moglo biti „prekrivano" zbiljom događaja koji su nastali. b) Za odnose četnika sa okupiranog područja Srbije prema ge­ neralu Milanu Nediću ne manje je važan i jedan drugi momenat: pošto su i oni shvatili, posle prvih pokušaja oružanoga napada na Nemce, koji su izazvali strahovite odmazde, da je svaka oružana borba protiv Nemaca i bezizgledna i nacionalno štetna, četnici na ovome prostoru su se morali osećati nelagodno: bili su na teretu, inače opterećenoga naroda, a nisu mogli ni umanjiti njegove teško­ će niti ubrzati njegovo oslobođenje. Do preorijentisanja i AngloAmerikanaca za Tita oni su mogli, a to su i radili, smatrati sebe kao neku „nacionalnu kartu" pred saveznicima: posle toga i to je otpalo. I četnici na ovome području postali su, sticajem okolnosti, od partizanskih saveznika u početku akcije njihovi ogorčeni protiv­ nici, koji su se morali braniti od njih. U političkoj kalkulaciji ko­ munističkog vodstva, u ovome slučaju sasvim tačnoj, bilo je posto­ janje četnika i na okupiranom području Srbije, sa generalom Mihailovićem na čelu, još uvek jedan mogući politički adut u rukama 361

Anglo-Amerikanaca protiv komunizma u Jugoslaviji, koji su oni, u završnoj fazi rata, pomagali, ali ga nisu mogli želeti kao stalni društveni sistem u Jugoslaviji.

Nema nikakvih dokaza da su bilo general Milan Nedić bilo Di­ mitrije Ljotić bili protiv toga da general Mihailović vrši s v o j u organizaciju u zem lji kao nacionalnu rezervu za momenat odlaska okupatora iz Jugoslavije. Ako su oni bili saglasni da jedna takva organizacija postoji, a znali su da postoji, oni nisu mogli trpeti da zbog povremenih antinemačkih oružanih ispada nezaposlenih ljudi dolazi do odmazda nad narodom, koji su oni čuvali. Četničko vodstvo sa generalom Mihailovićem na čelu moglo je znati da bu­ duća politička perspektiva ni Nedića ni Ljotića nije bila ostanak na vlasti, nego nešto sasvim drugo: polaganje naciji računa za ono što su radili za vreme okupacije i traženje računa za ono što je izaz­ valo da dođe i do rata i do okupacije. Pošto su Nedić i Ljotić bili spremni da naciji polože račun za svoj rad za vreme okupacije oni su imali pravo da traže, u ime nacije, odgovornost za sve ono što je prouzrokovalo i rat i njegove posledice.

Izgleda da je o postojanju pukovnika Dragoljuba Mihailovića i njegove grupe na Ravnoj Gori pre doznao Dimitrije Ljotić nego general Milan Nedić, koji je tada bio pod utiskom teške porodične tragedije posle eksplozije u Smederevu (gde su mu poginuli i sin, i snaha i unuče). Kasnije je o tome doznao i general Nedić i moguće je da time nije bio oduševljen. Zamišljena Mihailovićeva akcija bila je usmerena u sasvim suprotnom pravcu od onoga kojim je po­ šao general Nedić. Pre nego što je Nedić obrazovao svoju vladu, Dimitrije Ljotić je bio uspostavio veze sa Mihailovićem. Pisac ovo­ ga dela zna i iz ličnoga iskustva da je za postojanje Mihailovića i njegove grupe znao i mitropolit Josif, koji je tada zamenjivao pa­ trijarha. (O poseti oficira kod njega, mitropolit je rekao piscu pri­ likom jednoga razgovora).

Krajem maja 1941. godine došao je u Beograd sa Ravne Gore peš. poručnik Vladimir Lenac, koji je, za vreme kratkoga rata, bio Mihailovićev ađutant. Lenac je pre rata bio starešina omladine Zbora i poznat kao dobro izgrađen protivnik komunizma. Lenac je bio do­ šao da uspostavi vezu sa Ljotićem. Iako Hrvat po narodnosti, kuni­ će dr Vladka Mačeka, čijega su oca ubili posle proglašenja Banovine Hrvatske, Lenac je ostao sa Mihailovićem na Ravnoj Gori. Lenac je obavestio Ljotića o stanju na Ravnoj Gori. Ljotić je predložio da se sakupe prilozi u novcu za Mihailovića, jer on i njegovi ljudi treba da plaćaju sve što uzmu od naroda. Zajedno sa Boškom Kostićem Lenac je počeo sabirnu akciju u Beogradu. „Prvi su nam, veli Kostić, dali veću sumu, nego što smo se nadali da ćemo dobiti od svih onih skupa čija nam je imena dao L jotić"1). !) Boško N. Kostić, Za istoriju, str. 34.

362

Posle Vladimira Lenca došao je bio sa Ravne Gore poručnik Pi­ pan koji je, takođe, posetio Dimitrija Ljotića. „Pipan Ljotiću izla­ že kako se Draža organizuje i kaže da nema namere da napada Nemce, pošto je neorganizovan, a, u isto vreme, smatra da još nije došao momenat za napad. I Pipanu je data jedna veća suma nova­ ca da ponese Draži112). Pipan je, u drugoj polovini jula 1941. ponovo došao u Beograd. Ljotić je ovaj put imao nameru da na Ravnu Goru pošalje nekoliko svojih ljudi. Boško Kostić, koji je učestvovao u ovim razgovorima, piše: „L jotić je pozvao kod sebe Ratka Parežanina i mene. Kod Ljotića smo zatekli Vladimira Lenca. Obrativši se Parežaninu i meni, Ljotić nas odmah zapita: „Da li ste spremni da napustite Beograd i odete sa Lencom u štab pukovnika Draže Mihailovića?11 Obojica u jedan glas povikasmo da pristajemo. Na to je Ljotić kazao da budemo spremni, da posvršimo svoje poslove, jer treba da računamo s time, da po svoj prilici više u Beograd nećemo moći da dolazimo. Lenac će vas obavestiti kada treba krenuti113). Kos­ tić, dalje, kazuje kako je on nagovarao Ljotića da pođe sa njima na Ravnu Goru, ali mu je Ljotić odgovorio: ,,E, Boško, znaj da je moje srce tamo u šumi, ali mi moj razum nalaže da ostanem u Beogradu.

Vi ćete otići tamo, bićemo u vezi i neka vam Gospod bude na pom oći“ 4).

Do nameravanoga odlaska na Ravnu Goru nije došlo zbog prego­ vora o s p o r a z u m u između Draže Mihailovića i komunista.

Ljotić je odmah prozreo opasnosti od toga sporazuma. Govorio je: „Ako zaista dođe do sporazuma, onda predstoje teški dani i ovome delu srpskoga naroda, pošto će komunisti, ogrnuti nacionalnim plas­ tom, dići narod na ustanak, što će izazvati okupatora na strahovite represalije115) . . . Tako je i bilo. Kada je obrazovao svoju vladu gene­ ral Nedić je „dao nalog svome šefu kabineta d a s t u p i u v e ­ zu sa D r a ž i n o m p o d z e m n o m k o m a n d o m Beogra­ da kako bi mu oni dali jednog svog kurira za Ravnu Goru koji bi odneo jednu hitnu poruku Nedićevu M ihailoviću"6). Kurir je bio poručnik Pipan, Slovenac, koji je ovo pismo i uručio.

Obaveštavajući Mihailovića, u pismu koje je Pipan odneo, o obra­ zovanju svoje vlade, Nedić je tražio, „da njih dvojica zajedno rasmotre mogućnosti da se srpskome narodu pomogne. Nedić je izja­ vio da on lično svojom rečju garantuje potpunu bezbednost Mihailoviću za njegov dolazak u Beograd, gde je u tome trenutku jedino bilo moguće sastanak održati"7). Mihailović nije došao u Beograd, 2) Na istom mestu, str. 34.

3) Na istom mestu, str. 34-35; sravni: Ratko Parežanin, Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, Minhen 1971, str. 413-415.

4) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 35.

5) Na istom mestu, str. 36.

6) Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 151.

363

nego je poslao majora Aleksandra Mišića i pukovnika Paviovića, koji su bili primljeni od Nedića. Nedić je sa njima raspravljao mo­ gućnost i oblike saradnje i predložio da Mihailović „odmah i sa svim svojim odredima prebaci se u Bosnu i Hercegovinu, da tu organizuje borbu protiv ustaša, da zaštiti tamo srpski narod od istrebljenja koje vrše nad njim Pavelićevi koljači i da organizuje sve tamošnje zdrave nacionalne narodne mase u svoj pokret, jer će to biti jedina moguća rezerva za opštu akciju kada za nju dođe momenat. Za to vreme Nedić će sa svojim trupama očistiti Srbiju od komunizma koji je najveća opasnost za srpski narod i u sadašnjosti a još više u budućnosti, i to baš kada Nemci budu izgubili rat, jer se komunisti ne bore za slobodu Jugoslavije već za njeno potpadanje pod Sovjete“ 8).

General Nedić nije dobio nikakav odgovor na ponude koje je učinio Draži Mihailoviću. „Sve je tome kriv onaj nesretni Dragiša Vasić i nekoliko crvenih koji su se oko Draže okupili i guraju sve­ sno u propast i njega i ceo srpski narod, govorio je Nedić u tim da­ nima neizvesnosti kada se grafička linija, koja je pokazivala situaci­ ju u zemlji, pela ka katastrofi"9). Da je u to vreme bilo oko Mihai­ lovića ubeđenih komunista najbolje pokazuje slučaj Miloša Popoviča-Đurina, ubeđenog i izgrađenog komunističkog aktiviste sa Be­ ogradskog univerziteta. D ojčilo Mitrović piše: ,,U štabu Cerskog odreda kapetana Dragoslava Račića bio je rezervni poručnik Miloš Popović-Đurin, koga je polovinom avgusta uputio Draža Mihailo­ vić i z s v o g a š t a b a radi pojačanja komandnog sastava Račićevog štaba. U to vreme štab Mihailovića upućivao je na razne strane četničke oficire kao pomoć oko organizovanja četnika. Me­ đutim, Miloš Popović-Đurin dok se nalazio u štabu Draže Mihailo­ vića, posle u štabu Cerskih četnika, bio je o b a v e š t a j a c narodnooslobodilačkog pokreta i slao svojoj partijskoj vezi značajne informacije. Pošto je proveo dva meseca u štabu Račića, polovinom oktobra, Popović prelazi u Bosnu i postaje komandant bataljona u Ozrenskom partizanskom odredu"10) . . . Četnici su, na kraju, otkri­ li Miloša Popovića i hteli da ga likvidiraju „zbog njegove saradnje sa partizanima"11). Miloš Popović-Đurin spevao je poznatu pesmu o Husinskom rudaru12). Todor Vujasinović, pogrešno, veli, da je Mi­ loš Popović-Đurin ,,u sporazumu sa partijskim rukovodstvom, stu­ pio u Račićev Cerski odred, kao oficir, kada su ga četnici demaski­ 7) Na istom mestu, str. 151.

8) Na istom mestu, I, str. 152-153.

9) Na istom mestu, str. 153.

10) Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 153. n ) Na istom mestu, str. 155.

12) Todor Vujasinović, Ozrenski partizanski odred. Sarajevo 1950, str. 133.

364

rali, u poslednjem času uspeo da se prebaci u Bosnu“ 13). Poginuo je 1943. godine u Bosni.

Pošto odgovor od Mihailovića nije stizao, general Nedić je posle d e s e t dana poslao novoga kurira na Ravnu Goru. Kurir je bio pukovnik Marko Olujić, a pratio ga je poručnik Pipan. Nedić je tra­ žio od pukovnika Mihailovića da, „ako ne misli napustiti Srbiju, bar da koordinira akciju svojih jedinica sa onima koju Nedićevi odredi treba da otpočnu i obavestio ga je u kojim krajevima će po­ četi svoje čišćenje, tražeći od njega da ukloni odatle svoje odrede, ako već neće da sarađuje u neposrednoj akciji protiv komunista, kojima nije cilj borba protiv Nemaca, već dolazak na vlast, kada za to dođe momenat“ 14). Marko Olujić nije ni stigao do pukovnika Mihailovića. Zarobili su ga komunisti u Ljigu i streljali. Kada su bili uhvaćeni partizanska patrola ih je „dovela u štab čete baš u času kada se održavao zbor. Olujić i Pipan su zadržani, a potom su saslušani. Ovome saslušanju prisustvovala je i Milka Minić . . . U cipeli Olujića, ispod tanke kožne postave, nađen je skriven dokumenat o saradnji oružanih organa Nedićeve vlade i četnika Draže Mihailovića „radi potpunog uništenja komunističkih bandi kako u njemu piše"15). Na sastanku jedne partizanske delegacije, na čelu sa Aleksandrom Rankovićem (pod imenom Stanković), sa Dražom Mihailovićem na Ravnoj Gori, ovome je pokazano pismo koje je bilo nađeno kod Marka Olujića. Slavko Pipan je bio uspeo da pobegne. Kada je došao na Ravnu Goru „ispričao je Draži Mihailoviću kako je uhvaćen i šta se sa njim i Olujićem dešavalo"16). Stanislav Krakov piše: „Od ljudi iz tajne beogradske organizacije Mihailovićeve saznao sam kasnije da su oni osumnjičili Pipana da je bio u do­ sluhu sa komunistima i da je uvukao Olujića u partizansku zasedu, te su ga zato sami dražinovci likvidirali"17). Ovde treba napomenuti da Krakov i Martinović-Bajica pišu prezime O l u j i ć , a Jovan P. Trišić to ispravlja u O l u j e v i ć .

Borivoje M. Karapandžić navodi da je navodno pismo Nedića pukovniku Mihailoviću bilo u stvari plan za zajedničku akciju pro­ tiv partizana „na sektoru oko Valjeva". Ovaj plan je bio izradio ge­ neral Panta Draškić, koji je bio član Nedićeve vlade: „Ovim je ge­ neral Draškić želeo, da jednim spontanim načinom ujedini Mihailovićeve i Nedićeve odrede u borbi protiv komunista"18). Ovaj je plan trebao da odnese Draži Mihailoviću pukovnik Jovan Trišić, koman­ dant žandarmerije, ali to nije učinio, nego je za to odredio Marka 13) 14) !5) 16) i?)

18)

Na istom mestu, str. 134.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, 154.

Dojčilo Mtirović, Na istom mestu, str. 173.

Na istom mestu, str. 199.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 154.

Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 102.

365

Olujića i Slavka Pipana: „O lujiću i Pipanu Trišić je dao svoj luk­ suzni auto zajedno sa šoferom, da bi što pre stigli na Ravnu Goru.

Ali na putu kod Belanovice, pohvataju ih partizani, na čijem se čelu nalazio Stevan Singer, čuveni komunista iz toga kraja“ 19). Petar Martinović-Bajica kaže, sasvim drukčije, da je Draža Mihailović „kako je meni poznato, došao u dodir sa đeneralom Nedićem još u novembru 1941. godine preko kapetana Aleksandra Mišića. Pri uza­ jamnom sporazumu prva pisma su uništena, a docnije ih je malo bilo, jer su sva saopštenja išla usmeno od svake strane po specijal­ nim kuririma i poverljivim licima. Jedan od prvih bio je žandarmerijski p.pukovnik Olujić, koji je ubijen od strane komunističke zasede negde oko varošice Lazarevca“ 20).

Jovan P. Trišić, koji bi trebalo sve ovo najbolje da zna, isprav­ lja kazivanje (Božidara Nedića) koje napred navodi MartinovićBajica, ali netačno veli, da je m ajor Mišić došao „po pozivu Nedića“ i da tada „nije došlo do kakvog sporazuma između Nedića i Mi­ šića, što mi je priznao sam major M išić"21). Trišić, dalje, veli da je Olujević „umesto mene pošao kod Draže, a bez znanja Nedićevog, a što sam već ranije izložio"22). Stanislav Krakov, koji je bio lični prijatelj sa majorom Mišićem, ističe da su Mišić i Pavlović bili „Dražini izaslanici" i da su bili zadovoljni svojim razgovorima sa generalom Nedićem. Kada su od njega izašli rekao je Mišić Krakovu: „Stari je čovek koji potpuno razume situaciju. Ja sam uveren da smo danas napravili dobru stvar za naš narod"23).

Od neke bliže, lične, saradnje između generala Nedića i pukov­ nika Mihailovića nije, u ovo vreme, moglo biti ništa. Kontakta je bilo više nego saradnje. I Draža Mihailović, i grupa oko njega, kao da ovu saradnju nisu ni želeli; njihovi pogledi su bili okrenuti na drugu stranu. Bez obzira na to general Nedić je pomagao i spasavao gde je koga mogao. Već u to vreme bilo je nekoliko oficira, koji su, formalno, pripadali generalu Nediću, a bili, stvarno, članovi Mihailovićeve organizacije. Kada su razbijeni pobunjenički odredi gene­ ral Nedić je znatan deo četničkih odreda i njihovih oficira legalizovao time što ih je primio i SDS i u SGS. Pri tome on nije tražio od njih da prekidaju svoje veze, nego samo da budu smotreni. I SDS i SGS su bili kanal preko koga je general Nedić snabdevao četni­ ke, razume se, u granicama mogućnosti, i oružjem i municijom, a i drugim potrebama. Iz izjave koju je general Nedić dao „Novom vremenu", 12. novembra 1941. godine, vidi se da je on ne samo nu­ dio Mihailoviću saradnju, nego da mu je vlada slala i novce: „Sto 19) 20) 21) 22) 23)

366

Na istom mestu, str. 103.

Petar Martinović-Bajica, Na istom mestu, str. 262.

Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću . . . , str. 85.

Na istom mestu.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 150.

se tiče Draže Mihailovića, veli se u toj izjavi, i on je izjavio da želi da sarađuje na uništenju elemenata nereda pa je u tu svrhu primao i novac od srpske vlade. Međutim, on je istovremeno pregovarao i sa komunistima, o čemu ima i pismenih dokaza, a i na terenu je sa njima sarađivao"24). Pod 16. oktobrom 1941. godine zabeležio je Dragoljo D u d ić :....... Odnosi na terenu vrlo su korektni između nas i četnika, za današnje vreme i opaža se žudnja za jedinstvenom bor­ bom, a to će biti dobro ako ne nastane kakva promena u tome prav­ cu "25).

Bez obzira na ovako lično držanje Draže Mihailovića ni general Nedić ni Dimitrije L jotić nisu prestajali tražiti mogućnosti za uspo­ stavljanje i održavanje veza sa Mihailovićem. Činili su to preko uglednih ljudi iz naroda (kao Ilija Mihailović i Čedo Vujović). O jednom takvom pokušaju piše Boško N. Kostić, koji je bio delegat i generala Nedića i Dimitrija Ljotića. Kostić je još uzeo sa sobom i Vladimira Lenca. Oni su imali, u proleće 1943. godine, sastanak sa Čedom Vujovićem, delegatom Draže Mihailovića. Preko V ujovića Kostić je preneo Draži Mihailoviću Nedićevu i Ljotićevu poru­ ku, da su oni spremni da ga „pomažu sa oružjem, municijom, nov­ čano i u svakom drugom pogledu, sve što budu mogli. Oni mole đenerala Mihailovića da sa svoje strane u Srbiji ne uspostavlja za sa­ da svoju vlast, jer je narodu teško već i ovo đvovlašće Nemaca i Ne­ dićeve vlade. Trovlašće bi bilo još daleko teže, jer bi ono izazivalo velike zabune, da ne kažemo anarhiju, pošto bi bile dve srpske vla­ sti i narod ne bi znao koga da sluša. Nedić i Ljotić dalje poručuju, đa srpska vlada u Beogradu neće postavljati više komandante oru­ žanih jedinica, niti okružne i sreske načelnike, bez prethodne saglasnosti đenerala Mihailovića. Oni smatraju, da bi đeneral Mihai­ lović trebao da ostane izvan teritorije Srbije i da tamo čisti teren od komunista, a oni će u Srbiji taj isti posao da rade. U danom mo­ mentu spremni su da vlast i sve svoje oružane odrede predaju Dra­ ži ili licu koje Kralj bude odredio. U tom momentu, misle, da su oni svršili svoju funkciju i za sebe ništa drugo ne traže, no da izađu pred sud pred kojim će položiti računa o svome radu za vreme oku­ pacije"25).

Ovaj predlog izneo je Čeda Vujović Draži Mihailoviću, ali ni po­ sle toga nije došlo do vidnijeg poboljšanja odnosa. Iako su od strane generala Nedića i Ljotića generalu Mihailoviću činjene velike uslu­ ge stanje se nije mnogo poboljšavalo. Pored ostaloga Boško N. Kos­ tić je, posle svoga prvog putovanja u Tursku, krajem februara 1942. godine, preneo Draži Mihailoviću direktne poruke Slobodana Jovanovića iz Londona kao i šifru za direktne veze Draže Mihailovića 24) Na istom mestu, str. 271.

25) Boško N. Kostić, Za istoriju . . str. 110.

367

sa vladom u Londonu26). Ovu poruku i šifru Kostić je poslao preko novinara Jove Lazar evića, koji je tih dana odlazio u štab generala Mihailovića27). Kada je, u junu 1943. godine, Boško N. Kostić po drugi put išao u Tursku, preneo je poruku generala Nedića za kra­ lja Petra II. Poruka je kratak izveštaj o stanju u zemlji. U odnosu na Mihailovića u njoj stoji ovo: „Znam da u redovima srpskih oru­ žanih snaga ima oko 80% oficira i ljudi koji pripadaju pokretu đenerala Mihailovića i koji će se pripojiti njemu kada vreme za to do­ đe, da pomognu oslobođenju svoje zemlje. Ja sam spreman da pre­ dam vlast đeneralu Mihailoviću kada Nemci odu, da bi održao za­ kon i red u zemlji dok se legalna vlast i Vaše Veličanstvo ne povrati.

Radi toga, molim Vas, da delujete na đenerala Mihailovića da ne prouzrokuje prerane represalije nad nezaštićenim stanovništvom.

Svaka nemačka glava se plaća sa sto srpskih. Za mene, međutim, svaka pojedinačna srpska glava je draža nego sto nemačkih. Po­ sle oslobođenja zem lje spreman sam da izađem pred narodni sud.

Za m oja dela istorija će da sudi n ajbolje1123).

I ovaj put je Kostić preneo važne poruke jugoslovenske vlade generalu Mihailoviću. Razvoj situacije u Londonu je išao protiv Mi­ hailovića i traženo je da on bude uklonjen iz vlade; Mihailoviću je bilo javljeno da će Anglo-Am erikanci pomagati Tita. „Doneo sam, veli Kostić, i lozinku na osnovu koje će Milan Maksimović poslati generalu Mihailoviću veću sumu novaca. Mislim da se radilo o oko trideset miliona dinara. Od te svote Maksimović je isplatio porodi­ cama pojedinih naših emigranata preko tri miliona dinara. Adrese, kojima se to trebalo isplatiti, kao i veličina sume, ja sam doneo Maksimoviću, i s njim zajedno podelio porodicama1129). Ovom prili­ kom poručeno je generalu Mihailoviću da se ne nada u pomoć s p o ­ l j a i da obrati pažnju na ljude u svojoj okolini, jer mu nisu svi odani30).

Ubistvo pukovnika Miloša Masalovića, šefa kabineta pređsednika vlade Milana Nedića, i čoveka koji je mnogo pomagao četnicima, izvršeno 9. marta 1944. godine, veoma je pogoršalo raspoloženje generala Nedića prema Mihailoviću i prema četnicima u Srbiji uop­ šte. Ovo tim više, što se znalo da su Masalovića ubili četnici31). Ne znamo da li je i pukovnik Masalović bio stavljen pod slovo ,,ZU, ali se znalo da je Draža Mihailović, 15. jula 1942. godine, aktom broj 310, stavio generala Milana Nedića pod slovo ,,Z“ što je Radio Lon­ 2S) 2") 2S) 29) 30) 31)

368

Na Na Na Na Na Na

istom mestu, str. 87. istom mestu, str. 91-92, istom mestu, str. 116. istom mestu, str. 122. istom mestu. istom mestu, str. 150.

don objavio u emisiji od 29. jula 1942. godine32). Da je ovo stavlja­ nje generala Nedića pod slovo ,,Z“ moralo Nedića duboko uvrediti, jasno je samo po sebi. Kada ga je, posle ovoga, posetio Stanislav Krakov, Nedić mu je, uzbuđen i ogorčen, rekao: „Ja ovde nosim svoju glavu na tanjiru da što više spasem od okupatora pod svim mogućim izgovorima, što više oružja i municije, odeće i obuće, da snabdem i opremim Dražine ljude, da ih osposobim za borbu da spasavaju Srbe od dušmana crvenih i crnih, dok ne dođe zeman da se proteraju i ovi kukasti a oni dosuđuju da se zakolju najbolji srpski domaćini, junaci sa svih naših bojišta, samo zato što me po­ mažu i srcem i dušom da izdržim da srpske glave spasavam"33).

Ogorčen stavljanjem i sebe pod slovo ,,Z“ , a i njegovih drugih saradnika, general Nedić je, 28. juna 1942. godine, uputio svoju dra­ matičnu „Poslanicu našim beguncima u tuđini"34). Bez ustruča­ vanja, oštro i sa činjenicama, general Nedić je osudio huškačku pro­ pagandu, koja je dolazila iz Londona. Ukazavši na beznadežnost nji­ hovoga položaja, Nedić im je doviknuo: „Izričete presude najboljim Srbima koji brinu tešku narodnu brigu i, koliko god njihove ljudske moći dozvoljavaju, pomažu svome nesrećnom narodu, koji ste vi tako bezumno prevarili, upropastili i izneverili. Čak ste vi „osudili na smrt“ one srpske rodoljube, koji su savetovali narodu da zaseje svaku stopu zemlje, da u ovim preteškim vremenima osigura sebi bar nasušni hleb, te da iduće zime ne bude žrtva gladi! Šta se vas tiču životi srpske dece, kad ste vi sami siti i p ija n i. .. Uzalud upirete oči u crvenjake da vam oni povrate državu, vi državnici i v o j­ skovođe bez države, naroda i vojske. Vi fabrikanti lagarija što iz­ mišljate bitke po Srbiji, u kojima dražinovština odnosi nekakve pobede"35).

Sva ova, iako vrlo gorka, iskustva nisu učinila da general Ne­ dić prestane pomagati četnike i pružati pomoć Mihailoviću, koji je, ukidanjem britanske pomoći, dolazio u sve težu situaciju. Događali i orijentacija Anglo-Amerikanaca razvijali su se sve više ne štetu srpske nacionalne stvari. Ta okolnost s jedne i opšte želje svesnih nacionalnih Srba s druge strane, ukazivali su na potrebu približa­ vanja između generala Mihailovića i generala Nedića pri čemu je Nedić bio uvek onaj koji pravi ustupke. Jedan od takvih ustupaka bilo je i postavljanje generala Miodraga Damjanovića za Nedićevog šefa kabineta. U leto 1944. godine, a naročito u drugoj polovini leta, nije bila nikakva retkost videti četnike u Beogradu gde su oni imali svoju ilegalnu organizaciju, koja je, ponekada, radila na svoju ruku i činila stvari sa kojima, vrlo verovatno, general Mihailović nije 32) 33) 34) 35)

„Poruka", broj 13 od 11. VI, 1953, str. 17.

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 304.

Govori generala Milana Nedića, str. 121-125.

Na istom mestu, str. 123-124.

369

bio saglasan (pored Miloša Masalovića ubijen je Ceka Đorđević, a bila je doneta i odluka da se ubije p.pukovnik Đorđe Ćosić, što je osujećeno jednom intervencijom).

Na kraju je, ipak, došlo i do sastanka između generala Mihailo­ vića i generala Nedića. Boško N. Kostić, koji je lično učestvovao u razgovorima za pripreme ovoga sastanka, zabeležio je kako je doš­ lo do njega. General Mihailović je bio postavio kapetana Predraga Rakovića za svoga delegata kod generala Nedića. „Pokazao mi je, veli Kostić, i pismo đenerala Mihailovića, upućeno bivšem ministru inostranih poslova, Aleksandru Cincar-Markoviću, u kojem ga D ra ­ ža moli da bude kao savetnik Rakoviću. Dalje mi Raković reče da je dobio nalog od đenerala Mihailovića da povede Dimitrija Ljotića na sastanak sa njim, ali su, dodade, juče Kalabić i Račić odveli đe~ nelara Milana Nedića u čijoj su se pratnji nalazili Nedićev šef ka­ bineta, đeneral Miodrag Damjanović, i upravnik grada Beograda Dragi Jovanović; oni su se već sastali sa Dražom, a danas treba da se vrate natrag"36). Nedić je, posle povratka, obavestio Ljotića o ovo­ me sastanku i rekao da je postignut sporazum. Četnici će od ko­ mande SDK dobiti oružje i opremu. „D o sada su dobrovoljci davali oružje i m uniciju raznim četničkim jedinicama pojedinačno, pa je đeneral Mušicki pozdravio sporazum da od sada oružje i municija za četnike ide preko jednoga određenog lica; ovo će lice da vrši podelu i neće se više moći da dešava da pojedini odredi traže mu­ niciju više nego što im treba dok drugi u tom oskudevaju. Mušicki je dodao da uskoro treba da dobije za dobrovoljce francuske uni­ forme, pa će od toga dati za četnike 2.500 kom pleta"37).

I Herman Nojbaher (Hermann Neubacher), koji je održavao veze i sa generalom Nedićem i sa generalom Mihailovićem, pominje ovaj sastanak Nedića i Mihailovića. ,,U avgustu 1944. veli on, došlo je do susreta Nedić-Draža Mihailović. Susret je bio u jednoj sasvim za­ mračenoj prostoriji, jedan nije mogao da drugome dokaže da su oni stvarno stajali jedan prema drugome. To je tipično za balkanske zavereničke metode. Zbog neposredne komunističke poplave zemlje tražio je Mihailović od Nedića finansijsku pomoć i zalaganje da na­ oruža 50.000 pristalica pomoću Nemaca. Time je Nedić trebao da pred nacionalnim pokretom otpora otkaje svoju dugogodišnju kola­ boraciju i otkupi se u jednom zajedničkom antikomunističkom fron­ tu. Nedić je došao meni sa ovim zahtevima, ali mi je prećutao sa­ stanak; ja sam ga doznao kroz četnički kanal. Kada sam ga ja uzgred podsetio on mi je ispričao o ovome susretu u zamračenom prostoru uz obazrivu napomenu, da je on, u najboljem slučaju, prepoznao 36) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 156.

37) Na istom mestu, str. 157.

370

Dražu Mihailovića po glasu, „ali može se, takođe, čovek i prevariti“ 38).

U ovo vreme došlo je do sastanka između generala Koste Mušickog i Draže Mihailovića. Mušicki je, po naređenju Nedića, tre­ balo da ode u Valjevo i sastane se sa četničkim komandantima „ra­ di pregovora o zajedničkoj akciji u tome kraju"39). Sastanak je bio u selu Koceljevu i trajao je 40 minuta: „ .. . Pri polasku, neki od oficira pitali su đenerala Mušickog da li ima izvesne sekcije. Mu­ šicki je nekoliko sekcija izvukao iz svoje tašne i dao ih četnicima, rekavši im da u Beogradu može da im da više primeraka“40). Bori­ voje M. Karapandžić veli da je general Mušicki posetio Dražu Mi­ hailovića 17. septembra 1944. godine, i obavestio ga o situaciji u Valjevu u koji su bili već ušli partizani, kao i uopšte u Srbiju41).

38) 39) 40) 41)

Hermann Neubacher, Sonđer-Auftrag Siidost. . . , str. 164.

Boško N. Kostić, Za istoriju . . str. 166.

Na istom mestu, str. 166.

Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 367-368.

371

STARANJE O SRBIMA IZVAN OKUPIRANE SRBIJE

General Milan Nedić se mnogo brinuo i za sudbinu našega naro­ da izvan okupiranog područja Srbije, gde je njegov moralni ugled bio veliki. Naš narod u ovim krajevima je mnogo bolje razumevao i shvatao smisao Nedićevih napora i njegove žrtve, nego narod u okupiranoj Srbiji. Izuzimajući Crnu Goru i delom one krajeve, koji su bili došli pod Italijansku okupaciju, u svim drugim krajevima bio je naš narod biološki ugrožen. Crna Gora, iako nije bila nacionalno ugrožena, ležala je generalu Milanu Nediću na srcu i on je želeo da pomogne narodu u tome kraju. Ovo tim pre što mu se za pomoć bio obratio i general Blažo Đukanović, koji je u Crnoj Gori imao ulogu sličnu Nedićevoj u okupiranoj Srbiji. Da bi se detaljnije obavestio o stanju u Crnoj Gori general Nedić je, u leto 1943. godine, poslao u Crnu Goru Mirka Vlahovića, da on na licu mesta vidi tomošnje stanje i da mu podnese izveštaj. Pre polasku, Vlahović je dobio de­ taljna uputstva i od generala Nedića i od Dimitrije Ljotića. Nedić je, piše Vlahović, pored pisma koje mu je dao za generala Đukanovića, i usmeno izložio ono što je trebalo da se prenese Đukanoviću: „Italija će izaći iz rata što treba da olakša naš položaj. Nemci će okupirati Crnu Goru, što će doneti uspostavljanje redovnih veza između Srbije i Crne Gore. Nedić poručuje Đukanoviću da crnogor­ ski četnici ne vode borbu protiv Nemaca, već isključivo protiv ko­ munista. O proširenju Nedićeve vlade nad Sandžakom i Crnom Go­ rom, nije bilo reči"1). Od Dimitrija Ljotića Vlahović je dobio još interesantija obaveštenja. „Reći ću Ti nešto, kazao mu je Ljotić, što ni najbliži m oji i Nedićevi saradnici ne znaju. Mi radimo na to­ me da još pre svršetka rata veći deo Jugoslavije bude slobodan, da se Nemci povuku a Nedićeva vlast proširi do D ubrovnika. . . Ali o tome nikomu ne govori izuzev dr Baraću i Vlajku“ 2). Vlahović je doznao od Mihaila Olćana šta je sve učinjeno da se spasu crnogor­ ski četnici, koji su bili zarobljeni od Nemaca: „Na intervenciju ge­ nerala Nedića, Dimitrija Ljotića i ministra Olćana, Nemci su im priznali status ratnih zarobljenika uz obećanje, da će ih povremeno sve osloboditi"3). !) Mirko M. Vlahović, Stav generala Nedića prema Crnoj Gori (U „Zapi­ si iz dobrovoljačke borbbe“, II, 1955, str. 63.

2) Ratko Parežanin, Moja misija u Crnoj Gori, str. 7.

3) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 137.

372

Da bi pomogao i olakšao borbu četnika u Crnoj Gori i Sandža­ ku protiv komunista general Nedić je, u februaru 1944. godine, bio poslao u Sandžak II bataljon V puka SDK, što je bio uvod u sjedi­ njenje ovih četnika i dobrovoljaca4). Kada je pošao za Sandžak, II bataljon V puka SDK imao je 893 borca, a kada se vratio, u junu 1944. godine, svega oko 350; ostali su izginuli ili bili ranjeni i time izbačeni iz stroja. ,,U jednoj borbi oko Priboja poginuli su i koman­ dir čete Mileševske brigade kapetan Pavlović i komandir VII do­ brovoljačke čete, poručnik Milovančević. Obojica su mrtvi preneti u Srbiju i tu sahranjeni'15) . . . U toku leta 1944. godine došlo je do tehničko-komandnog ujedinjenja četnika vojvode Pavla Đurišića i SDK: na teritoriji Sandžaka i Crne Gore formirana su tri puka: VI. sa sedištem u Mileševu, VII. sa sedištem u Plevljima i VIII. sa sedištem u Podgorici6).

General Nedić je, gde je mogao i koliko je mogao, pomagao naš narod u Crnoj Gori i materijalno. „Odmah posle dogovora sa vojvo­ dom Đurišićem, Nedićeva vlada šalje u Sandžak četničkim odredima kao prvu svoju pomoć oružje, odeću, obuću, oko 250 brdskih konja, duvan i ostale potrebe. Nedićeva vlada poslala je više desetina va­ gona hrane narodu i četnicima u Crnoj Gori i Sandžaku. Pored pše­ nice i kukuruza poslato je, koliko je meni poznato, i nekoliko vago­ na šećera" . . . General Nedić i SDK slali su u Crnu Goru i dobro­ voljačkog potporučnika Slobodana Stankovića i poručnika Vel j ka Tomovića. „Zadatak ove dvojice bio je da obaveste komandanta čet­ ničkih snaga Crne Gore s one strane reke Tare, deneralštabnog pot­ pukovnika Đorđija Lašića (poginuo od anglo-američkog bombardo­ vanja sa nizom svojih štabnih oficira u Podgorici na Đurđevdan 1944. godine), da je Pavle živ i da komanduje četničkim snagama i jednim dobrovoljačkim bataljonom u prostoru Sandžaka; da v oj­ voda ima nameru da u najskorije vreme preduzme ofanzivu sa svim raspoloživim snagama u pravcu Mojkovca, a u cilju definitivnog uspostavljanja veze između Srbije i Crne Gore i da saopšte Đ.

Lašiću da on sa svojim snagama, u isto vreme, otpočne ofanzivu u istom pravcu sa južne strane; da će u skoro vreme stići u Pođgorcu opunomoćenik đenerala Nedića Mihailo Olćan, radi objedinja­ vanja nacionalnog fronta između Srbije i Crne Gore“ . . . I kada se, od jeseni 1944. godine, sve jasnije ocrtavao slom nacionalnog srps­ kog fronta, nisu general Nedić i Dimitrije Ljotić zaboravljali ni Crnu Goru ni njene četnike. Da bi im se pomoglo da se i politički tačno obaveste i donesu ispravnu odluku o svome povlačenju sa do­ maćeg terena, bio je poslat u Crnu Goru Ratko Parežanin sa poseb­ nom misijom kod vojvode Pavla Đurišića. *) Na istom mestu, str. 137.

5) Na istom mestu, str. 137-138.

6) Ratko Parežanin, „Moja misija u Crnoj Gori“.

373

GENERAL M ILAN NEDlC I ISTOČNA BOSNA

Pored drugih naših krajeva general Nedić se mnogo brinuo i za sudbinu našega naroda u Bosni i Hercegovini čiji su jauci dopirali do okupirane Srbije i čije su nade bile tako uzbuđeno izražene u po­ viku one bosanke seljanke „M ajko Srbijo, pom ozi“ . Na tlo te osa­ kaćene majke Srbije skupljale su se desetine hiljada srpskih izbeg­ lica iz svih naših krajeva, iz Bosne naročito. Istočna Bosna je bila postala odskočna daska za sve one koji su mogli dobeći do Drine u nadi da se prebace u Srbiju koja je već krajem 1941. godine bila umirena i privlačila sve one koji su bežali od terora srpskih nepri­ jatelja koji su pirovali krvavi pir na sve strane.

.

1

Spašavanje naroda u Istočnoj Bosni nije bilo moguće bez povezi­ vanja sa četnicima na tome prostoru. I tu je pojava četnika nastala iz nužne samoodbrane od ustaških zločina, koji su bili više nego svi­ repi. U početku su se međusobno povezivali pojedini otresitiji i hrabriji ljudi iz same sredine naroda. Organizovali su se kako su znali i umeli bez da su, u početku, imali određeno i jasno v o j n o rukovodstvo. Ono je nastalo tek onda kada su u Istočnu Bosnu po­ čeli dolaziti pojedini oficiri iz Srbije, slati bilo od generala Nedića bilo od Draže Mihailovića. Ovi četnici, koji su spontano nastajali, nazivani su u komunističkim izveštajima „samostalnim četnicima", s kojima je Partija htela da sarađuje u borbi protiv Nemaca, Itali­ jana i ustaša kao i protiv Srba koji su im mogli smetati. U jednom izveštaju Štaba NOP Bosne i Hercegovine, od 20. IX. 1941. godine, stoji da oni pristaju na saradnju sa ovim četnicima, „ali još i pod uslovom da oni vode borbu ne samo protiv okupatora i njegovih slugu ustaša, već i protiv Srba koji su se prodali okupatorima, pa za njihovu korist ubijaju, pljačkaju musimansko i hrvatsko stanov­ ništvo i na taj način siju mržnju i razdor među narodima za račun okupatora"1).

J) Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobođilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Tom IV, knj. 1, Beograd 1951, str. 412.

374

Na pitanje: s kime, kako i protiv koga treba voditi borbu u Bos­ ni i Hercegovini nastao je rascep između borbenih elemenata i u Istočnoj Bosni. U izveštaju štaba NOP-a Tuzlanskoga odreda štabu NOP-a za Bosnu i Hercegovinu, od 15. IX. 1941. godine, stoji, da su „prije desetak dana otišli u Vlasenicu jedan član Oblasnoga štaba i jedan Sreskoga štaba na sastanak sa majorom Jezdimirom Dangićem. Predložili su mu za odgovor sledeća pitanja 1) koji je glavni neprijatelj, a ko naš glavni zaštitnik? 2) saradnja na vojnom, eko­ nomskom i političkom polju, 3) slobodna propaganda i međusobno nenapadanje"2). Dangić im je, vele, rekao da se s tim slaže, „ali nikakav pismeni sporazum nije potreban. Dalje je izjavio da ne ističemo još crvene zastave, jer je to prerano. Naglasio je da (se) ne istrčavamo i da se za sada suzdržimo od napada na Nijemce, jer mi se, tobože, borimo samo protiv ustaša"3).

Deset dana pre ovoga javio je štab NOP-a Sarajevske oblasti PK za Bosnu i Hercegovinu, da Aćim Babić ima nekoliko bataljo­ na: ,,U stvari komandant ovih svih bataljona, gdje je i Aćim jeste major Dangić. Izgleda da ćemo da se s njim sporazumijemo, i to ćemo gledati što pre da učinim o"4). Sporazumeli se nisu, ali je, u početku, postojala izvesna saradnja. Stab Romaniskog bataljona javlja, 27.

IX. 1941. godine, štabu Bosanske brigade: „ .. . Prije nekoliko dana dobijena je pomoć od 2.500 kg, pšenice i nešto pasulja iz Srbije.

Ova će pomoć, koju je omogućila saradnja sa komandantom bosan­ skih četničkih odreda Jezdimirom Dangićem, stići na Glasinac za nekoliko dana"5).

Od sada se sve češće susrećemo sa imenom Jezdimira Dangića.

On je bio sin jednoga pravoslavnoga sveštenika; u aprilu 1941. go­ dine bio je komandir dvorske žandarmerijske čete koja je pratila kralja Petra II do Oštroga6). On je, od samoga početka, postao vo­ deća ličnost četnika u Istočnoj Bosni. Christie Lawrence pominje, pred kraj leta 1941. godine, da se pod Dangićevom komandom bore četnici u Bosni i da oni znaju za Dražu Mihailovića7). U zvaničnome nemačkome izveštaju o pregovorima sa Nemcima, koje je bio, sa srpske strane, organizovao pukovnik Pantić, stoji da je Dangić vo­ đa jedne grupe četnika u Istočnoj Bosni i da je imao naređenje od Mihailovića da komuniste u Užicu napadne sa leđa, ali se on, među­ tim, žalio na nestašicu municije8).

2) 3) 4) 5) 6)

Na istom mestu, str. 318.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 201.

Na istom mestu, str. 483.

Dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, str. 37.

7) Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 168-169.

8) Na istom mestu.

375

2.

Kada je obrazovao svoju vladu general Nedić je poručio Draži Mihailoviću da se on „odmah i sa svim svojim odredima prebaci na teritoriju Bosne i Hercegovine, da tu organizuje borbu protiv ustaša, da zaštiti tamo srpski narod od istrebljenja koje vrše nad njim Pavelićevi koljači i da organizuje sve tamošnje zdrave nacionalne mase u svoj pokret, jer će to biti jedna moćna rezerva za opštu akciju kada za nju dođe momenat“ 9). To isto, u to vreme, mislio je i vladi­ ka Nikolaj Velimirović. Kada ga je, odlazeći od njega, zapitao ma­ jor Palošević: „Imate li što da poručite po meni Ciči“ , odgovorio je: „Imam jednu važnu poruku. Kažite Čiči da sam mu poručio, da od­ mah majora Paloševića pošalje u Bosnu, da tamo četu je i spasava mučenički srpski narod, jer ovde u Srbiji nije potreban"10).

Progoni i stradanja Srba u Bosni i Hercegovini, a naročito u Is­ točnoj Bosni, podstakli su i četničke i partizanske vođe da pokuša­ ju zajedničku borbu protiv ustaša. Sa tim ciljem izdali su, 1. X 1941. godine, jedan zajednički proglas „poštenom i rodoljubivom narodu Bosne". Proglas su za „vojno-četnički odred" potpisali ma­ jo r Jezdimir Dangić, kapetan Sergije Mihailović i Pero Đukanović, a u ime NOP-a Bosne i Hercegovine Rodoljub Čolaković, Slobodan Princip i Svetozar Vukm anović-Tem po"11). „Srbi u Bosni i Herce­ govini", veli se u proglasu, „latili su se oružja s jednim jedinim ci­ ljem : da iz naše zem lje isteraju okupatora i ustaške bande, da za­ štite svoj narod od fizičkog istrebljenja i spriječe fašističke horde u pljačkanju naše zemlje. .. Zaboravite sve ono što vas je do juče dijelilo i ujedinite sve svoje snage protiv neprijatelja srpskog na­ roda i im ena"12).

U komunističkoj propagandi u ovo vreme ne ističe se klasni momenat borbe kao što je to bilo u Srbiji, nego samo potreba da se srpski narod zaštiti od ustaških zločina. Početkom novembra 1941. godine četnici i partizani zajednički napadaju Olovo. Zamenik ko­ mandanta Romanijskog NOP odreda Mika (Moriš Fliker) traži od Nikole Prodanovića municiju i veli: „Drug Čolaković kao i major Dangić hitno traže municiju i to najmanje 5-6 sanduka"13). U primedbi uz ovaj akt rečeno je: „. . .U to vrijem e dolazi do izdaje Dangića i do sastanka predstavnika naroda za oslobođenje teritorije Istočne Bosne u Vlasenici 16. i 17. XI. 1941. godine, gdje je osuđen njegov izdajnički rad"14).

9) Stanislav Krakov, General Milan Nedić, knj. I: Na oštrici noža, Minhen 1963, str. 152.

10) Na istom mestu.

11) Zbornik, IV, k n j. 2, str. 9.

12) Na istom mestu.

1 3) Na istom mestu.

14) Na istom mestu, str. 121.

376

Iz „otvorenog pisma" Glavnog štaba NOP-a odreda za Bosnu i Hercegovinu od novembra 1941. godine15 „zavedenim četnicima o izdajničkom radu majora Dangića" vidi se o čemu se radilo na to­ me sastanku. Tamo se veli: „ .. .Cilj te skupštine bio je da utvrdi u čemu se sastoje nesuglasice između Štaba bosanskih četnika i Glav­ nog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda za Bosnu i Hercegovinu"16). Za neuspeh ove skupštine „otvoreno pismo" u svemu okrivljuje majora Dangića i prebacuje mu da „u vodi na oslobođenoj teritoriji omrznute žandarme, koji su u bivšoj Jugosla­ viji progonili narod. On svuda namešta svoje ljude preko kojih že­ li da sprovodi sve ono što su radila gospoda u Jugoslaviji koja su nas izdala u aprilu ove godine. M ajor Dangić hteo bi da ustankom rukovode gospoda, jer on narod smatra maloletnikom sa kojim m o­ že svako raditi šta hoće. Zato on toliko mrzi i goni partizane, koji su se uvek borili za narod i njegova prava"17).

Dangiću se, dalje, pripisuje da on hoće, da „našu narodnooslobodilačku borbu pretvori u rat Srba protiv muslimana. Mi partiza­ ni smatramo da su za zlo koje je učinjeno Srbima u takozvanoj dr­ žavi Hrvatskoj krivi ustaše i njihovi njemački i italijanska gospo­ dari"18). Osuđuju Dangića zbog parole „Srbi, na okup radi osvet­ ničkog rata", jer, vele, da i među Srbima ima nevaljalih ljudi. Oni žele da se ,,u pozadini stvore narodni odbori koji bi vršili svu gra­ đansku vlast, kojima bi se svi pokoravali i tako stali na kraj pljač­ ki, krađi i samovolji. Gospodin Dangić ne želi takve narodne odbo­ re, jer se boji naroda. On se boji da se narodu takvi odbori ne bi do­ pali, jer bi ga posle rata bilo teško ugurati u onaj isti jaram pod kojim je u Jugoslaviji stenjao"19).

Pored ovoga „otvorenog pisma" isti Glavni štab uputio je, 20.

XI. 1941, pismo i svima narodnooslobodilačkim partizanskim odre­ dima Bosne i Hercegovine. Predmet ovoga pisma je isti: objašnja­ vanje rada skupštine u Vlasenici i napada na majora Dangića, koji se prikazuje kao glavni protivnik partizana na ovome prostoru.

Dangića optužuju da je prekršio sporazum, koji je sklopljen u ok­ tobru između bosanskih partizana i četnika: „Dangić nije mislio kako će se tim pojačati borba protiv svih neprijatelja naših naroda: njemačkih i italijanskih okupatora i ustaških bandita, već o tome kako će pomoću njega lakše progutati partizane. Njemu i n jego­ vim poslušnicima bilo je važnije od borbe protiv neprijatelja da povedu podmuklu borbu protiv partizana"20). Dangić se optužuje 15) 16) 17) 18) 19) 20)

Na Na Na Na Na Na

istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu,

str. str. str. str. str. str.

121, bel. 1.

143.

143.

143.

144.

147.

377

što je za to da se sa Nemcima i Italijanima mogu praviti sporazu­ mi: „Dokle bratski ruski narod lije krv u borbi protiv Hitlerovih bandi, dotle je Srbin Dangić, koji se ubi dokazujući kako je borba koju on vodi — srpska borba, zanosi mišlju da od Nijemaca može iskamčiti da postane nekakav komandant Bosne“ 21).

U materijalu o Dangiću pominje se p r v i p u t , da Draža Mi­ hailović šalje u Bosnu ljude kao što je Dangić koji „žele da se vra­ ti ono stanje kakvo je bilo u Jugoslaviji prije njenoga sloma. . . Ka­ da to ne bi bilo tako, zašto je onda Dangić doveo tolike žandare iz Srbije u Bosnu i poslao ih u sve općine i srezove Bosne? Zašto se on boji toliko p r a v i h organa narodne vlasti, narodnih odbora? Čak i tamo gdje oni postoje, on ih nastoji da pretvori u vlast na pa­ piru, a stvarna vlast ostaje i dalje u rukama oficira i žandara"22). U produženju se sve više razotkriva j a z između četnika i partizana: „Predstavnici partizana ne žele da sarađuju sa ljudima koji pokor­ no slušaju Dražu Mihailovića, koji je u Srbiji izazvao bratoubilač­ ku borbu. . . Kad je majoru Dangiću bilo jasno da mi s njim i ofi­ cirskom gospodom ne želimo nikakvu saradnju, on je na brzu ru­ ku sklopio nekakvu privremenu upravu za Istočnu Bosnu. U njoj sjedi i nekoliko dobronamjernih ljudi, ali glavni čovjek u njoj to je m ajor Dangić, koji će i dalje, pored svih svojih obećanja, da vo­ di svoju politiku1123).

3.

Proterivanje partizana iz Srbije postavilo ih je pred ceo niz pro­ blema: morali su se probijati prema zapadu preko teritorije koju su držali četnici. Zbog toga Vrhovni štab NOP-a odreda savetuje, da se sa četnicima ne prekidaju veze sasvim. U naređenju ovoga Šta­ ba od 24. XII. 1941. godine, stoji: „Mi ćemo gledati da iskoristimo sve da bi poštene elemente iz četničkih redova pridobili za iskrenu saradnju i odvojili od one reakcionarne grupe koja je okupljena oko Dangića i radi u tesnoj vezi sa Nedićem i Nemcima"24). U među­ vremenu je bio zaustavljen jedan četnički voz i uhapšen od parti­ zana potpukovnik Cvetković: „Jer imamo pouzdane informacije da on radi za Nedića i Nijemce i da je bio na putu za Užice"25). .. Na sceni se pojavio i m ajor Boško Todorović, koji je došao iz Srbije i imao misiju da organizuje četnike u Hercegovini. I Todorović je, u početku, verovao da je moguća saradnja sa partizanima. Prema iz­ 21) 22) 23) 24) 25)

378

Na istom mestu, str.

Na istom mestu, str.

Na istom mestu, str.

Na istom mestu, str.

Na istom mestu, str.

148.

148-149.

149.

219.

219.

javi jednoga partizanskog kapetana „m ajor Todorović i njegovi čet­ nici žele sa nama bratsku saradnju i da nemaju ništa protiv toga da nase partizanske grupe iz Sandžaka dolaze u Bosnu i da se bore tamo gdje smatraju za potrebno. U svakom slučaju, u Bosni nema među četnicima jedne jedinstvene komande. Postoji rivalstvo iz­ među pojedinih vojvoda i komandanata"26).

Major Boško Todorović je prvih dana meseca septembra 1941. godine prešao Drinu kod Bajine Bašte i ubrzo se sastao sa Dangićem. „Ova dva junaka odmah su podelili svoje uloge: Dangić je ostao da bude komandant Istočne Bosne imajući pod sobom i vojnu i civilnu upravu, dok je major Todorović postao komandant opera­ tivnih snaga Bosne i Hercegovine"27). Ne bi se moglo reći đa je ovo tvrđenje sasvim tačno, jer u to vreme nije postojala nikakva zajednička komanda četnika na ovom području. Todorović je, sva­ kako, bio elitni oficir i čovek pun idealizma ali se u Istočnoj Bosni nije dugo zadržao. U Vlasenici se on upoznao sa Rodoljubom Čolakovićem, koji, u svome izveštaju, 31. XII. 1941. godine, Glavnome štabu NOP-a za Bosnu i Hercegovinu veli, da im je Todorović pre­ tio sa Nedićem i Nemcima u Bosni. Upitan: zbog čega oni razbijaju partizanske odrede „on (Todorović) je počeo da govori o opasnosti upada nedićevaca i Nijemaca u Bosnu. Čak mi je rekao da dobro promislim kako bi se mi partizani mogli kamuflirati ako Nedić do­ đe. Rekao je to tobože zabrinut za našu sudbinu"28).

Komuniste je sve više hvatao strah od toga da se uprava gene­ rala Nedića ne protegne i na Istočnu Bosnu. U izveštaju od 31. XII. 1941. godine, javlja se: „U nedelju je započela ovdje konferencija četničkih delegata oslobođene teritorije sa članovima Privremene uprave (obrazovane novembra 1941). Prema pouzdanim informaci­ jama, glavno pitanje koje je raspravljano na toj konfereciji bio je stav prema Nedićevim zahtjevima. Na konferenciji nije rečeno u čemu se ti zahtjevi sastoje, jer navodno ni sam Dangić ne zna kakvi su zahtjevi iako ga je Nedić pozvao u Beograd. Dangić je da­ nas otputovao za Beograd da vidi šta Nedić traži, iako, po mome mišljenju, on dobro zna šta on od njega hoće. On je konferenciju sazvao za to da bi lakše izvršio svoj izdajnički posao. Kako je Dan­ gić ocenjen među nedićevcima i ljotićevcim a svedoči ova činjenicana zboru u Bajinoj Bašti jedan ljotićevac je uzviknuo na kraju svo­ ga govora: Živeo Kralj, živeo Nedić, živeo D angić"29). Čolaković veli: „M oje je mišljenje da će on nastojati da dobije od Nedića i njegovih gospodara mandat na Bosnu, smatrajući da je to najbolji način da izbegne sukob sa Nemcima, kojeg se on plaši 26 )

Na istom mestu, str. 219.

27) Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 105.

28) Zbornik. . . IV, knj. 2, str. 231.

29) Na istom mestu, str. 232.

379

kao kuge, a sa druge strane — se ne kompromituje u očima Lon­ donske vlade i samoga naroda na ovoj teritoriji. Ako Nijemci ne budu htjeli da pristanu na tu kombinaciju, Dangić će sigurno kapi­ tulirati. Za nas je značajno da se na toj konferenciji većina delega­ ta izjasnila da bosanski četnici ne smeju izdati partizane"30). I bosan­ ski komunisti su se, međutim, tešili da zbog povlačenja nemačkih divizija sa prostora Jugoslavije (zbog teškoća na Istočnom frontu) ,,i Nedić će imati pune ruke posla sa srpskim partizanima. Neće ima­ ti ni vremena ni snage da priviri u Bosnu. Umjesto dolaska Nedićevaca dođoše nam braća Crnogorci, pravi partizani"31).

Početkom januara 1942. godine umnožen je na Romaniji, gde se nalazio jak partizanski odred, jedan članak pod naslovom „Za šta se bore partizani u Bosni i Hercegovini", koji je napisao Moša Pijade. Članak je programski i izlaže, sa komunističke tačke gledišta, smisao i ciljeve partizanske borbe. Partizani moraju da „još u to­ ku te borbe stvaraju organe svoje narodne vlasti, koja im je po­ trebna za uspješno vođenje narodno-oslobodilačke borbe, a koja će ujedno biti i garancija njihove sutrašnje slobode u pravoj narodnoj dem okratiji"32). Osvrćući se na prilike u Bosni i Hercegovini Moša Pijade veli: „ . .. Partizani su dugo bili jedinstveni sa seljacima čet­ nicima u borbi protiv ustaša i protiv okupatora koji su gurali Hrva­ te i muslimane na istrebljenje Srba. Borba je bila jedinstvena i nije se gledalo ko je partizan a ko četnik. Čitavi dijelovi Bosne i Herce­ govine očišćeni su od okupatora i ustaških razbojnika . .. Ali sa do­ laskom iz Srbije izdajničkih oficira, koji su u Srbiji onemogućeni, počinje neprijateljska akcija za razbijanje partizanskih odreda. Ne­ ki oficiri, kao Dangić, Kamenko Jeftić i njima slični, povezani su sa izdajnikom Nedićem, kao i sa njemačkim komandama u Užicu i Beogradu i sa talijanskim komandama u Višegradu i Dubrovniku.

Oni s njima sarađuju, od njih primaju oružje i novac"33).

Za ove oficire, koji dolaze iz Srbije veli Pijade, đa otvoreno bra­ ne izdajnika Nedića i hvale Nijemce kao srpske prijatelje . . . Oni su uspjeli da i jedan dio bosanskih partizana prevedu u četnike i to na položajima, protivno sporazumu o saradnji, a sve to pomoću laži i kleveta i nameću ljude da pljačkaju muslimanska sela . . . Ti ofi­ ciri nijesu prijatelji ni svojih vojnika, bosanskih Srba, seljaka i četnika. Oni su uklonili sve komandante bataljona i postavili svoje ljude koji rade kako oni hoće. Ali srpski seljaci-četnici već počinju uviđati kuda ih vode ovakve vođe"34). Oštrice Pijadinih napada upe­ rene su „samo protiv nekolicine izdajničkih oficira, koji su se na30) 31) 32) '3) 34)

380

Na istom mestu, str. 232.

Na istom mestu, str. 225.

Zbornik . . . VI, knj. 3, str. 10.

Na istom mestu, str. 15.

Na istom mestu, str. 16.

metnuli bosanskim četnicima za vođe“ , — razume se na prvom me­ stu protiv Dangića.

U prvoj polovini januara 1942. godine, u diskusiju se umešao i Tito. On je, 10. I. poslao Vrhovnom štabu bosanskih četnika jedno pismo u kome se osvrće na odnose partizana i četnika prilikom po­ vlačenja partizana iz Zapadne Srbije. I on se okomio na oficire koji su došli iz Srbije i koji su poslati „direktno ili indirektno od Nedića sa zadatkom da razbiju naše partizanske jedinice u Bosni. Uslijed intenzivne propagande i klevetničke harange protiv naših parti­ zanskih komandanata uspjelo je razbiti neke naše partizanske jedi­ nice, koje su onda prešle četnicima."35). Tito ističe da i on zna da Dangić i Kamenko Jeftić sarađuju sa Nemcima i Italijanima: „Na­ ma je poznato da se na oslobođenoj teritoriji u Bosni vodi intezivna propaganda za izdajnika Nedića, koga je Londonska vlada lišila čina kao sve ostale oficire koji su zajedno sa njim u službi okupato­ ra. Nama je poznato da Dangić, koji se naziva komandantom bosan­ skih četnika, svjesno sabotira ovu odluku Londonske vlade i dalje održava sa Nedićem tijesne veze“ 36).

Na Dangićev rad ukazuje se i na konferenciji vojnih i političkih rukovodilaca Prvog krajiškoga NOP-odreda, koja je održana 22. I. 1942. godine. ,,U Bosni se, ■ —■ rečeno je tamo, — po instrukcijama iz Srbije stvara razdor između četnika i komunista. To čini naro­ čito Jezdimir Dangić, sa kojim će biti obračunato onako kako on to zaslužuje"37). Štab Kalinovačkoga NOP-odreda izdao je, januara 1942. godine, jedan proglas o „četničkoj izdaji" u kome se oni koji govore o proširenju Nedićeve vlasti na Istočnu Bosnu nazivaju petokolonašima: „Petokolonaši su počeli otvoreno da likuju i da prijete dolaskom Nedića s Nijemcima. Nijesu se stidjeli čak ni da se hvale time da sa četničkim legitimacijama mogu proći svuda kroz n je­ mačke redove"38).

Kao da je partizansko vodstvo u januaru 1942. godine sve više gubilo nerve što su se glasnije čule vesti o proširenju Nedićeve upra­ ve na Istočnu Bosnu. U zajedničkom proglasu CK KPJ i Vrhovnog štaba NOP-a za januar 1942. godine narodima Bosne i Hercegovine opet kipte napadi na Nedića, koji šalje razne žandarmerijske ofici­ re u Bosnu i Hercegovinu da šire mržnju protiv Hrvata i muslima­ na . . . „Na teritoriji koju ste vi svojom krvlju oslobodili, veli se ta­ mo, vladaju pljačkaši koje je poslao Nedić .. . Ovi Nedićevi oficiri govore o Nediću kao o najvećem Srbinu, dok je Nedić uistinu n a j­ veći izdajnik srpskoga naroda koga je i jugoslovenska vlada u Lon­ donu lišila čina zbog izdaje nad srpskim narodom "39).

35) 36) 37) 38) 39)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

40.

40-41.

74.

81.

138.

381

Iz izveštaja Svetozara Vukmanovića-Tempa, od 28. II. 1942. go­ dine, posla log Titu kao vrhovnom komandantu NOP-a i DV Jugo­ slavije, vidi se, da je u to vreme u Istočnoj Bosni bila bačena parola, „da se ne treba dalje boriti, već da treba čekati do 10. o.m. kada će Nedić konačno urediti sa Nijemcima da 17 srezova Istočne Bosne dođu pod upravu Nedića. Na taj način oni su razbili i ono malo borbenosti kod naših boraca1140). Štab Birčanskoga odreda NOP-a javlja, 3. II. 1942. godine, Tempu o propagandi, koja se kod njih širi. Govori se pored ostaloga, da će Nedić dobiti Istočnu Bosnu. Mi­ hailo Milosavljević-Španac (poginuo 1942) i Cvijetin Mijatović-Maja ističu Tempu: „Za nas bi se situacija jako pogoršala dolaskom Ne­ dića. Po nekim znacima to je moguće, i to u najskorije vrijeme; neki oficiri već su slali ovdašnjim četnicima poruke da će doći s vojskom da ih spasu od ustaša. Zbog toga ćemo preduzeti sve što se može da koliko-toliku spremni dočekamo eventualni dolazak Nedića: brzo očistiti i reorganizovati čete, prilagoditi ih gerilskom načinu ratova­ nja; do maksimuma razviti političku aktivnost u pravcu raskrin­ kavanja četništva, oficira, Nedićeve rabote i kulačestva kao četnič­ koga korijena i oslonca; s tim u vezi pritezanje kulaka, svaljivanje borbe na njihova leđa, energično fizički likvidirati petokolonaše; po mogućnosti ponovo zauzimanje važnijih tačaka na putevima ko­ jima je neprijatelj prolazio, pa ako bi moglo i same Vlasenice i Han Pijeska što bi silno podiglo autoritet partizana, koji je i sada pora­ stao. Raditi moramo brzo1141).

Ni Milosavljević ni Mi jato vic nisu imali iluzija o tome da bi se neko odupro Nedićevim odredima. „Ipak jedno, — vele oni, — mo­ ramo imati na umu: malo će biti boraca koji će se boriti proitv Ne­ dića, jer će Nedić, ukoliko dođe, nastupiti antimuslimanski. Zatim je teško pretpostaviti da ćemo za kratko vrijem e moći izolovati i iskorijeniti sve one kulačke konce i veze na koje će se naslanjati Ne­ dić42) . . . Domobrani Trećega domobranskog zbora primili su, 27.

II. 1942. godine, pismo od jednoga „zapovjednika pobunjeničkog pla­ ninskog odreda11 iz koga se vidi, „da će 17 kotareva Istočne Bosne pripasti Srbiji; kao i da Nedić snabdjeva četnike svim silama"43).

4.

Jasno je: kult generala Milana Nedića kod Srba u Bosni i Herce­ govini bio je viliki. Oni su jasno shvatili ono što mnogi u Srbiji nisu hteli da shvate — da se general Milan Nedić svesno žrtvovao 40) Na istom mestu, 41) Na istom mestu, 42) Na istom mestu, 4S) Na istom mestu,

382

str. str. str. str.

244.

149-150.

150.

503.

da bi mogao spasti što više Srba. Vasilije Komnenić piše kako je on, kada je sa Hercegovačkom delegacijom za kongres u selu Ba sa zakašnjenjem stigao do generala Draže Mihailovića, ovome rekao: „Gospodine Ministre, želim ukratko reći nešto o našoj propagandi.

Ovo činim u ime naroda i boraca moga kraja i zavičaja. Naime, taj deo našeg naroda i boraca znaju i ovo: dok Pavelić nastoji da po­ kolje što više Srba, dotle Nedić, i pored našeg spasavanja, nastoji da i sam spase što više Srba od ustaškoga noža i jama. Zato taj dio srpskoga naroda ne može da ga smatra ni kao fašistu ni kao izdaj­ nika, a najmanje kao čovjeka koga treba upoređivati s jednim ču­ dovištem devetnajestoga vijeka — s jednim Antom Pavelićem. A krećući se i živeći i među srpskim narodom i borcima Hercegovine, pa delom i Istočne Bosne, ja sam stekao utisak da je slično mišjenje 0 tome i kod njih.

Draža je pažljivo slušao. I za cijelo vrijeme, sećam se, i on je sta­ jao, pa mi stojeći, i bez ikakvoga vidnoga uzbuđenja, i odgovori. Zao­ bilazeći zgodno m oje reči, on u jednom kraćem odgovoru navede nekoliko razloga u prilog oštre propagande protiv Nedića. Istinu reći ja sam i onda i unapred znao da te m oje reči, ma kako pažljivo one bile izgovorene, neće proći bez Dražinog reagovanja, a pogo­ tovo na mestu na kome su izgovorene. Ali, ja se zbog tih svojih reči nisam nikad kajao, pa tako ni danas kada o ovome pišem . .

Nijedan od tada prisutnih delegata nije mi tom prilikom, a ni kasnije ikada išta prebacio. Šta više, većina mi je kasnije rekla da je i sama tako m islila"44).

Sve nade Srba izvan okupirane Srbije bile su usmerene baš na tu Srbiju, a ta Srbija bila je oličena u generalu Milanu Nediću i D i­ mitriju Ljotiću45). Nezatrovan političkim smicalicama narod je osećao da oni bdiju nad narodnom sudbinom. Znalo se i to da se Nedić trudi oko toga da se olakša sudbina našeg naroda bar u Istoč­ noj Bosni, odakle se stalno izlivao talas izbeglica koji je u Srbiji tražio utočište.

Odmah po dolasku na administrativnu upravu okupirane Srbije Nedić je razmišljao o tome kako da pomogne narodu u tome delu zemlje. Nije tačno da je Jezdimir Dangić bio onaj koji je, kako veli Ivan Avakumović, „pokušao da zainteresuje Nedića za sudbinu Srba u Bosni"46). Nedić se i za njihovu sudbinu stalno interesovao i rado prihvatio i Jezdimira Dangića kao što je prihvatio i druge oficire, 1 sve činio da im pomogne da u Istočnoj Bosni organizuju otpor 44) Vasilije K om n en ić, Kroz sneg i mraz na Svetosavski kongres (U „Glas­ nik istorijsko-kulturnog društva ,Njegoš‘“, sv. X X III, juni 1969, str. 25).

45) M irko Vlahović, Stav generala Nedića prema Crnoj Gori (U „Zapisi iz dobrovljačke borbe", Minhen 1955, str. 64).

46) Dr Ivan A va k u m ović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, Lon­ don 1969, str. 42.

383

Srba protiv ustaša. Matteo J. Millazo tačno veli, da je Dangić bio „Nedićev delegat"47) i da je radio u sporazumu sa njim i uz njegovu pomoć. Jezdimir Dangić je trezveno gledao na srpsku stvarnost i u Srbiji i u Istočnoj Bosni. Shvatio je da su ustaše, a ubrzo za tim i partizani, neprijatelji Srba: dok su ustaše redom trebile Srbe, par­ tizani su ubijali o n e Srbe, koji su prozirali, ili mogli prozreti, prave ciljeve njihove akcije. „Dangić je imao da bira između ozbilj­ noga otpora Osovini i neke vrste sporazuma sa okupatorskim vlasti­ ma pre očekivane akcije protiv pobunjenika rano 1942. godine. Dan­ gić je izabrao drugi pravac, verovatno bez konsultovanja Mihailo­ vića, ali je on to uradio na način da je sklopio sporazum koji je bio protiv ustaša — izigravao je Nemce i Italijane jedne protiv drugih"48). Činjenica je, koja se može osvetliti sa nekoliko strana, da su Dan­ gić i njegovi ljudi imali vrlo razgranate veze sa generalom Nedićem, jer su radili zajedno sa njim. Naveli smo već niz dokaza koji poka­ zuju da je komunističko vodstvo Istočne Bosne sve to znalo i da se toga plašilo. Nemcima je, međutim, sređivanje stanja u Istočnoj Bosni, koja se neposredno naslanja na Srbiju, bilo veoma potreb­ no. Iz okupirane Srbije su bili proterani partizani i Nemcima bi bilo dobro došlo kada u Istočnoj Bosni ne bi bilo ni njih ni ustaša. Pošto hrvatske vlasti, ni vojne ni civilne, nisu na tome prostoru mogle zavesti red i mir, Nemci su se pokazali pristupačnim Nedićevim ra­ zlozima i predlozima o Istočnoj Bosni: njima je bio potreban faktor, koji će na tome prostoru uspostaviti red i mir i koji ih neće prisilja­ vati da tamo šalju nova pojačanja. Taj faktor je, u tome momentu, bio Jezdimir Dangić: „Posle razlaza između četnika i partizana u Srbiji on je postao glavni faktor u polariziranju između te dve grupe u Istočnoj Bosni. Pod postojećim okolnostima Nemci su bili zainteresovani za jačanje protivpartizanskog fronta u Istočnoj Bosni i svaka pomoć Dangićevih snaga, koje su prema izveštaj ima iznosile deset hiljada, koju su im mogli dati, bila je dobro došla Baderu, komandujućem generalu Srbije, koji je, da bi se borio protiv pobunjeni­ ka, imao vlast i nad Hrvatskom"49).

Nisu nam, nažalost, dostupni dokumenti iz Nedićevih izvora o njegovom zauzimanju i naporima u ovome pravcu. Toga je, nesum­ njivo, moralo biti, ali ne znamo da li je to gde i kako sačuvano (ako je uopšte sačuvano). Stanislav Krakov, koji1je bio vrlo blizak gene­ ralu Nediću kao njegov sestrić, rekao je jednom prilikom, da mu je Nedić govorio: „Eto, kada me Draža nije jesenas poslušao, pa da već sada celu Bosnu držimo u našim rukama, ja sada moram da je osva­ « ) M atteo J M illa zo, The Chetnik movement — The Yugoslov resistance, Baltimor-London 1975, str. 64.

4S) Na istom mestu, str. 64-65.

49) Jozo T om asevich, The Chetiniks. War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945, Stanford 1975, str. 207.

384

jam od Pavelićevih krvoloka i od Titovih crvenjaka . . . Dangić mi je u toj borbi dragocen saradnik i takav borac za srpstvo da mu jed­ noga dana, kada opet bude slobodan, narod iz Bosne treba da po­ digne i živome spomenik"50).

U neposrednoj vezi sa ovim Nedićevim naporima stoji i izrada jednoga elaborata, koji je, na traženje Milana Nedića, izradio bio njegov brat general Milutin Nedić. Uz ovaj elaborat bila je prilože­ na i geografska karta na kojoj su bili ucrtani i 17 srezova, a mini­ malno 11, koji su trebali da budu pripojeni području okupirane Srbije51) . . . Da bi za svoj rad u Bosni i Hercegovini imao što jaču podršku, general Nedić je u svoju vladu uveo Bogoljuba Kujundžića, koji je među Srbima iz Bosne i Hercegovine uživao dobar ugled.

Kujundžić je učestvovao na tajnim sednicama na kojima je rađen ,,dokumnetovani Memorandum koji je Nedić imao da preda nemačkom komandujućem generalu u Srbiji Baderu, načelniku Upravnog šta­ ba dr Turneru i predstavniku nemačkog Ministarstva spoljnih po­ slova u Beogradu Bencleru"52). Avakumović je, govoreći o Nedićevom stavu prema Istočnoj Bosni, površno i pogrešno, rekao: „ . . . Kao i neki drugi oficiri, on je (Dangić) tada verovao u Nedićev patrioti­ zam i mislio je da će Nedić preko svojih veza moći nagovoriti Nemce da u Istočnoj Bosni vode politiku koja će biti manje ubistvena za tamošnje Srbe"53).

5.

I Dangićeve veze sa Nemcima odvijale su se preko generala Nedi­ ća i sa njegovom podrškom. O tim vezama sačuvano je nešto podata­ ka u nemačkim izvorima, koji su nam bili dostupni. O naporima da se između Dangića i Nemaca uspostavi neposredni kontakt vodio je profesor Josef Mati dnevnik u koji je unošeno sve ono što je bilo važno. Pored profesora Matla važna ličnost u tome bio je načelnik Štaba komandujućeg generala u Srbiji, pukovnik Keviš (Kewisch).

Razume se da nijedan ni drugi to nisu ni mogli ni smeli raditi bez saglasnosti generala Badera. U Dnevniku, vodenom od 16. do 19. ja ­ nuara 1942. godine, stoji da se pukovnik Keviš odlučio „da na svoju ličnu odgovornost pokuša da grupu majora Dangića pridobije za ne­ mačku vojsku"54). U prvome pokušaju pukovnika Keviša pratio je i profesor Mati, koji je dobro poznavao i naše prilike i naš jezik.

Kada su pošli na put, sa njima je od strane Srba bio i Bogdan Dakić, 50) 51) 52) 53) 54)

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 68.

Na istom mestu, str. 474-486.

Na istom mestu, str. 70.

Dr Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 42.

Iz privatne arhive profesora Josefa Matla (Fotokopije u posedu pisca).

385

jugoslovenski artiljerijski oficir, koji je bio na čelu jedne četničke grupe u Homolju. Uz put im se, u Zvorniku, priključio i kapetan Ćuković iz Dangićeve grupe.

Pošto je Dangić bio duboko na terenu nije im u prvi mah uspelo da uspostave vezu sa njim, nego su se vratili u Beograd 19. januara i Mati je odmah referisao generalu Baderu o ovim naporima. U ovo isto vreme nalazili su se u logoru u Šapcu zarobljeni Dangićevi čet­ nici i Mati je otišao da vidi kako se sa njima postupa. Oni su bili pod stražom nemačke vojske; pošto je Mati za vreme tragedije Mačve vrlo mnogo učinio da se u nekim selima, a naročito u selima Velika i Mala Vranjska, umanji oštrina kaznene ekspedicije (on je spasao ova dva sela) on je otišao kod seljaka ovih sela i tražio da zaroblje­ nim četnicima u logor pošalju slame za ležaj, ogreva i životnih na­ mirnica.

Profesor Mati je zatim od generala Badera dobio naređenje da preduzme sve što mu je potrebno da se pukovnik Keviš i on sasta­ nu sa Dangićem — ako je moguće na teritoriji Srbije, pri čemu je Dangiću zagarantovana puna lična sloboda i pri dolasku i pri pov­ ratku. Pukovnik Keviš je primio na sebe da sa Hrvatima uredi po­ litičku stranu ovog pitanja. U Dnevniku stoji: „ . . . Na predlog šefa Štaba namerava general Bader ovu stvar tako urediti da bosanski prostor proglasi za trajno o p e r a c i o n o p o d r u č j e i da on preduzme mere koje bude smatrao potrebnim. U slučaju da se Dan­ gić stavi nemačkoj vojsci na raspoloženje biće Dangićeva grupa upotrebljena kao jedna vrsta pomoćne m ilicije za borbu protiv ko­ munista bez da time bude dodirnut državno-pravni status hrvatske države. Dalje, treba u svim većim mestima Bosne uspostaviti mesne komande (Ortskommandaturen). Sve drugo bi trebalo rešiti u direkt­ nim razgovorima sa Dangićem "55) . . . Za uspostavljanje veze sa Dan­ gićem Mati je tražio 5 do 6 dana. Vezu sa Dangićem trebao je da uspostavi Bogdan Dakić, koji je dobio nemačku legitimaciju, a ne­ mačkim vlastima u Užicu bilo je naređeno da Dakiću ukazuju svaku pomoć. Pre polaska Dakić je, 20. januara 1942. u 17.00 časova, bio pozvat kod generala Milana Nedića na razgovor.

Iz izveštaja od 23. januara 1942. doznajemo da je Dangić preko svojih izaslanika, kapetana Čukovića, vojvode Đukanovića i Jakšića tražio sastanak sa profesorom Matlom uz garanciju za njegovu ličnu bezbednost pri dolasku i povratku što mu je bilo zagarantovano. Do sastanka je došlo i u razgovorima, koji su vođeni, pojavilo se i pitanje sporazuma između Dangića i partizana od 17.

XI. 1941. godine. Ovaj sporazum su Dangićevi delegati objasnili po­ trebom momenta radi proširenja baze za borbu protiv ustaša. Zbog toga su oni tražili podršku i kod Mihailovićevih ljudi. Objasnili su, 55) Na istom mestu.

386

dalje, kako je došlo do sukoba na sastanku između Dangića i parti­ zana. „Obadva su kurira, veli se u izveštaju od 23. januara 1942, iz­ javila da stvarno držanje Dangićevih ljudi prema nemačkoj vojsci pokazuje, da oni n e ć e da se bore protiv nemačke vojske; kada bi oni imali drukčiji stav njima je bilo lako naneti Nemcima na svojoj teritorije teške gubitke1156).

Mati je referisao pukovniku Kevišu o svojim razgovorima sa Dangićevim ljudima. Keviš, Mati i kapetan Štencel referisali su generalu Baderu o razgovorima sa Dangićevim ljudima i objasnili mu Dangićev sporazum sa partizanima od 17. XI. 1941. godine. „Posle ovoga referata došli su pukovnik Keviš i general do uverenja da treba pro­ dužiti pokušaje da se Dangić pridobije za saradnju pri smirivanju zemlje. Radi savlađivanja političkih teškoća i pozitivnog rešenja celoga ovog pitanja utvrđen je sledeći put: Bosna će biti proglašena za trajnu operacionu oblast i time stavljena pod nemačku vojnu upravu bez obzira na suverena hrvatska prava. Pukovnik Keviš će pokušati da kod nadležnih mesta u Zagrebu ovo rešenje učini jednom odgovarajućom merom prihvatljivom za Hrvate. Hrvatima će biti objašnjeno da će ova oblast biti preneta iz nemačke vojne uprave u hrvatsku vojnu upravu, ali će momenat prenošenja odrediti ko­ mandu j ući general prema stanju odnosa (na terenu)"57).

Ideja da se na ovome prostoru stvori nešto slično staroj Vojnoj granici nije mogla biti ostvarena, ali je odlučeno da, dok se ovi kra­ jevi nalaze pod nemačkom okupacijom, tamo ne mogu postojati ni­ kakve hrvatske vojne vlasti, jer one ne predstavljaju nikakvu ga­ ranti ju za mir i red: “ U čisto muslimanskim mestima biće stvorena muslimanska milicija, a u mešovitim naseljima meštovita pomoćna m ilicija"58). Na molbu profesora Matla i kapetana Štencla povu­ kao je komandujući general naređenje o streljanju lica koja su do­ brovoljno predala oružje, zatim lica koja su držala sakriveno oružje kod svojih kuća kao članova Dangićevih odreda. Streljana će biti samo ona lica, koja se sa oružjem u ruci suprotstave nemačkoj v o j­ sci; drugi će biti tretirani kao ratni zarobljenici. Naređeno je, isto tako, đa uhapšena Dangićeva sestra bude i dalje držana ,,u počasnom zatvoru" u svojoj kući u Vlasenici59).

Izveštaj od 3. februara 1942. godine sadrži prikaz putovanja pu­ kovnika Keviša i profesora Matla, sa njihovom pratnjom, na teren Istočne Bosne da se sastanu sa Dangićem. Iz Beograda su pošli 29. januara 1942. Posle teškoća na putu sastao se najpre Mati sa Dan­ gićem i to tek 30. januara 1942. pre podne. Posle tih razgovora iz­ među Matla i Dangića u razgovore se uključio i pukovnik Keviš sa 56) Na 51) Na 58) Na 59) Na

istom istom istom istom

mestu (izveštaj od 23. I. 1942). mestu. mestu. mestu.

387

Kolićem. Sa srpske strane, pored Dangića bili su kapetan Ćuković, kapetan Dakić i vojvoda Đukanović. Pominju se još i neki Maršaleski Proter (čijega se pravoga imena Mati nije sećao). „Dangić je, veli Mati, bio u četničkoj uniformi, srednjeg je rasta, vrlo obrastao u bradu. Opšti utisak: pristojan čovek, koji je svestan da se bori za jednu pravednu i svetu stvar i koji, ako nešto obeća, iza toga stoji"60).

Na početku razgovora naglasio je pukovnik Keviš da on govori kao vojnik vojniku i kao oficir oficiru sa poštovanjem za ljudsku čast i hrabrost; vojnik može da puca na vojnika, ali da se oni, i po­ red toga, međusobno poštuju i cene. Kad on ne bi majora Dangića cenio i kada ne bi u njemu gledao časna čoveka ne bi ni došao na ovaj razgovor61). Pukovnik Keviš je, zatim, izložio kakve mogućno­ sti postoje za rešenje „bosanskog pitanja"; ovo je, kasnije, ponovo izloženo u razgovorima od 31. januara 1942. godine, a to je već bilo izneto i napred.

Dangić je izneo uzroke ustanka u Istočnoj Bosni; ustanak je po • sledica ustaškog terora i nema nikakav drugi cilj nego zaštitu živo­ ta i slobode srpskog stanovništva od ustaškoga terora; ustanak nije uporen protiv Nemaca o čemu je naveo niz primera (vraćanje tro­ jice nemačkih vojnika sa oružjem, zatim dvojice nemačkih motorciklista, pomenuo je i svoju naredbu, izdatu kada je doznao za ne­ mačku ofanzivu, izdao je bio naređenje da se ne puca na Nemce nego da im se dozvoli slobodan prolaz). U Dnevniku se, dalje, veli: „On se bori za nacionalnu Srbiju, ali ne za Jugoslaviju. Lično on, koji u svojim izlaganjima pravi skroman utisak, priznaje autoritet generala N edića. . . Navodi pojedinosti o trgovini oružjem sa Tali­ janima i veli da, na primer, za jednu ovcu može se dobiti jedan puškomitraljez, za jednu kokoš jedna puška, za jedno jaje pakovanje municije. Principijelno je naglasio: „Sa Hrvatima mi ne možemo sarađivati, jer bi mi u očima naših ljudi bili izdajnici. Stav prema muslimanima nije jednak. U pojednim krajevima želi mirno musli­ mansko stanovništvo saradnju sa Dangićevim četnicima. On bi bio u mogućnosti da u svojim redovima ima 4-5000 muslimana, jer ra­ zumni i mirni muslimani kažu: „Nemci će otići, otići će i Italijani, a i Hrvati isto tako, ali mi muslimani i Srbi, koji smo ovde rođeni, mi ćemo ostati i moramo zajedno živeti". On mora da se brani samo od onih muslimana, koje su napujdale ustaše. U borbi protiv Dan­ gićevih ljudi ustaše upotrebjavaju pre svega Cigane. Na jednom sektoru obećano je jednom Ciganinu po 50 dinara za svakog ubije­ nog Srbina i za svaku spaljenu srpsku kuću. U Bratuncu, na Drini, ustaše su izbole sve ikone i opljačkale srpske kuće. U odnosu na 60) Na istom mestu (Izveštaj od 3. II. 1942). si) Na istom mestu.

borbu sa Hrvatima Dangić je izjavio, da on hrvatske vojnike, koji mu padnu u ruke, razoruža i opet šalje kućama, dok ustaše ubija"62).

Dangić je, ovom prilikom, izložio detaljan svoj stav i gotovost da se bori protiv komunista. On je poricao pravo Hrvata na Bosnu i Hercegovinu. Italijane nije cenio iako je imao veza sa njima. Jedan italijanski major, koji je video pokolje Srba od strane ustaša u Gac­ ku, čudio se da se Srbi nisu i ranije digli na ustanak. Dangić je skre­ nuo pažnju i na to, da njegovo ljudstvo ne prima nikakvu platu i da često gladuje. Hrvatski oficiri, koji su jugoslovenski orijentisani, slali su mu često posrednike i nudili mu položaj, ali on nije odgo­ varao, jer ih nije smatrao za oficire pošto su pogazili zakletvu koju su bili položili Kralju. O četničkom držanju prema Kralju Petru rekao je Dangić da su oni njemu verni, ali da ga ne bi poslušali kada bi im naredio da sarađuju sa Hrvatima.

Razgovor sa Dangićem sumirao je Mati ovako: on je gotov da sarađuje sa nemačkom vojskom i da se, što se tiče dodeljivanja za­ dataka svojim ljudima, potčinjava komandujućem generalu u Srbi­ ji i generalu Milanu Nediću, ali da je isključeno da sarađuje sa Hrva­ tima i hrvatskom vojskom i sa hrvatskom politikom na području Bosne i Hercegovine. Pošto su, svakako zbog ovakog stava, razgo­ vori bili došli na mrtvu tačku, bili su prekinuti da bi Dangić mogao da razgovara sa Joksićem (predstavnikom generala Nedića). Posle ovoga razgovora Dangić je izjavio da je spreman da ide u Beograd što on ranije, s obzirom na položaj i zadatak koji je imao, nije hteo da prihvati. Pukovnik Keviš garantovao je i Dangiću i njegovoj pratnji slobodan odlazak i povratak i izjavio, da će ih za vreme sma­ trati svojim gostima63).

Pošto su ovi razgovori bili završeni rano posle podne Dangić je, sa svojom pratnjom, krenuo za Koviljaču, a pukovnik Keviš i Mati za Loznicu. Sutradan, 31. januara 1942. godine, Keviš i Mati su do­ šli u Koviljaču i prihvatili Dangića i njegove ljude. Dangić je pu­ tovao sa pukovnikom Kevišom u njegovom automobilu, a njegova pratnja drugim autom. Kada su stigli u Beograd generalu Nediću je, u 21 čas, bio podnet izveštaj o ovome. Ovim je, ustvari, počela konferencija na kojoj su, sa nemačke strane, učestvovali pukovnik Keviš i profesor Mati, a sa srpske strane general Nedić, major Dan­ gić, i vojvoda Đukanović. U susednoj sobi bili su Bogdan Dakić i St. Martin64).

Konferencija je počela u 21 čas 31. I. 1942. a bila završena 1. II. 1942. godine u 01,30 časova. To je bila i najduža i najvažnija kon­ ferencija o ovome pitanju. Na njoj je rasmotreno „bosansko pita­ nje", ali ono nije moglo biti rešeno onako kako su to želeli general 62) Na istom mestu.

63) Na istom mestu.

64) Na istom mestu.

389

Nedić i m ajor Dangić: o pripajanju pominjanih srezova Nedićevoj upravi nije mogli biti ni reči. I generalu Nediću i Dangiću ponovio je pukovnik Keviš sve ono što je bilo izneto Dangiću dan pre toga, a što ne bi bilo neprihvatljivo da se nije desilo ono što se nije smelo desiti65).

Dangić je, ovom prilikom, ponovo izložio svoj stav i svoju goto­ vost da sarađuje sa nemačkom vojskom, kao i da sluša savete gene­ rala Nedića. Opet se izjasnio protiv Londonske vlade i Jugoslavije.

U izveštaju o tim razgovorima je rečeno: „On je orijentisan veliko­ srpski ali protivjugoslovenski i zbog toga odriče jugoslovensku vladu u Londonu koja je jugoslovenski orijentisana. Sa svoga principijelno velikosrpskog stava nema on ništa zajedničko ni sa Dražom Mihailovićem "66). .. Na ovoj konferenciji je general Nedić ukazivao na nekoliko centara iz kojih dolazi otpor: Sandžak, te ob­ lasti severno od Skoplja i istočno od Niša prema bugarskoj granici.

Isticao je da je naročito važno da se (od komunista) očisti Sandžak i prostor severno od Skoplja, a prostor istočno od Niša čiste njego­ vi odredi. Skrenuo je pažnju i na to, da među bugarskim vojnicima ima komunista67).

U odnosu na NDH Nedić je bio jasan: to je za njega samo pseudodržava ili utvara-država u kojoj vlada potpuna anarhija. Dangić je primetio da ni on ne može priznati hrvatsku državu. Dalje se veli u izveštaju: Nedić je tada izložio neodrživost ovoga stanja; poslednjih dana dobio je izveštaje iz Brčkog prema kojima su se Hrvati neljudski i nemoguće ponašali prema srpskim ženama i deci. On je naveo dalje, da u poslednje vreme dolaze bivši jugoslovenski oficiri iz Hrvatske u Beograd i izjavljuju da je stanje u Hrvatskoj postalo sasvim neizdržljivo"68).

Nedićev i Dangićev stav i njihovo odbijanje svake saradnje sa Hrvatima Nemci nisu mogli da prihvate. Pukovnik Keviš je rekao, da je ovo poslednji pokušaj i posledja šansa da se ovo pitanje reši.

Došlo je do ličnog razgovora između Nedića i Dangića pa je konfe­ rencija ponovo nastavljena: „Posle ponovnog otpočinjanja razgo­ vora situacija je za jedno bolje rešenje u interesu obadve strane po­ voljnija. Pukovnik Keviš je pitao Dangića: da li je on u stanju da štiti industrijska postrojenja i saobraćajne puteve i da očisti oblast od partizana. Dangić je rekao da jeste .. .“ 69). Pukovnik Kevis je postavio Dangiću još niz pitanja o mogućnosti primanja raznih oba­ veza na tome prostoru, ali Dangić nije mogao da ih preuzme. Za­ tražio je da se p i s m e n o utvrdi šta se sve od njega traži. Reče­ 65) 66) 67) 68) 69)

390

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu. mestu.

no mu je da će mu nemački predloži biti pismeno dostavljeni idu­ ćega dana, „ali ne u ultimativnoj form i nego tako da Dangić ima mogućnosti da zauzme svoj stav prema pojedinim pitanjim a"70). Pu­ kovnik Keviš je pitao Dangića i o mogućnosti održavanja veze me­ đu njima i obećao mu dati radio-stanicu za njegov štab pomoću koje će on moći biti u vezi i sa Beogradom i sa Sarajevom. Obečao mu je da će ga „sledećih dana" predstaviti i komandujućem generalu, i dr Turneru i poslaniku Bencleru, da bi time legalizovao njegov položaj i da bi mu bila stavljena sredstva za propagandu. Za vezu sa Dangićem bio je određen kapetan Štencel, koji je pokušavao ra­ nije da spase i majora Mišića i Fregla. Mati veli, da on nije mogao da se toga primi, jer je bio angažovan na drugoj strani71).

* Ne možemo reći k a k o bi se razvijalo pitanje Istočne Bosne đa sa Dangićeve strane nije napravljena jedna teška taktička greš­ ka. Nju je jasno opisao profesor Mati u svome privatnom pismu Borivoju M. Karapandžicu od 25. aprila 1956. godine. Profesor Mati je bio glavna ličnost u Dangićevim razgovorima sa Nemcima, koji su Dangića bili lepo primili i stekli poverenje u njega. Ono što su hteli i general Nedić i major Dangić koristilo je, u to vreme, i Nem­ cima i mogućnost olakšavanja sudbine našega življa u Istočnoj Bosni mogla se iskoristiti. Previđalo se, međutim, i sa srpske i sa nemačke strane, đa se iz Zagreba budno pazi na sve što se dešavalo između Dangića i Nemaca, koji su bili voljni, bar u tome momentu, da olakšaju položaj Srba tamo. Profesor Mati je pisao u svome pis­ mu: „ A kad se Dangić poslije nekoliko dana vratio preko VaIjeva u Bosnu, držao je u Valjevu sa balkona sreskog načelnika (nje­ gova prijatelja) kod kojega je bio gost, pred narodom koji se, na glas da je Dangić tu, skupljao pred kućom i priredio mu ovacije, kratak (i pametan) govor. A ta vijest je došla u Beograd u Presbiro i pošto je cenzurni oficir (dr Tangl) politički tako glup a da nije predvideo političke posledice takve vi jesti u novinama, propustio je vijest. A Pavelićevci dugo su čekali na autentičan dokaz da nje­ mački vojni krugovi stoje u dobrim odnosima sa njihovim „držav­ nim neprijateljem", javili su to odmah u Berlin na njemačko poli­ tičko vodstvo i žalili se i tražili su hapšenje, a pošto je njemačko po­ litičko vodstvo (Hitler i Ribentrop) bilo na Pavelićevoj strani (voj­ ska ne) naređeno je u Berlinu hapšenje. Ja sam to od pukovnika K eviša doznao, poslao sam putem srpskih prijatelja kurira (nabavili smo još kola i benzin) da upozorimo Dangića na opasnost da se još 70) Na istom mestu.

71) Na istom mestu.

391

one noći prebaci preko Drine. A kurir se negdje u selu napio i zas­ pao — tako je Dangić bio ujutru uhapšen"72).

Major Dangić je uhapšen 21. aprila 1942. godine. Uhapsila ga je nemačka SD-policija, a ne, kako tvrdi Ivan Avakumović, „jedan odred 714 divizije nemačke vojsk e"73). Dangić je odveden u nemač­ ko zarobljeništvo, uspeo da pobegne iz njega, priključio se poljskom pokretu otpora, opet bio uhapšen ali je pobegao. Pri ugušivanju poljs­ koga pokreta otpora Dangić je pao u sovjetske ruke, uhapšen, bio odveden u Ljubljanku i predat jugoslo venskim komunistima. Streljan je u Sarajevu 1946. godine . . . Dangićevo hapšenje bilo je objav­ ljeno i u Izveštaju nemačkog Generalštaba oružanih snaga Jugo­ istoka od 22. aprila 1942. godine. Tamo je rečeno: „M ajor Dangić vođa jedne veće nacionalističke srpske bande, koja nije vodila bor­ bu protiv Nemaca, već protiv Hrvata, uhapšen je na srpskoj teri­ toriji i odveden u zarobljeništvo u Nemačku"74).

72) B o riv oje M . Karapandžić, Građanski rat u Srbiji 1941-1945, Minhen 1958, str. 286.

73) Dr Ivan A va k u m ović, Na istom mestu, str. 44, beleška.

74) Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 144.

392

GENERAL M ILAN NEDlC I NEMCI

Iako je došao na čelo administracije okupirane Srbije i bez svoje volje i bez saglasnosti viših vodećih nemačkih faktora, general Milan Nedić je napadan, ne samo od komunista nego i od svih anglofilskih elemenata, kao kolaborater, saradnik Nemaca i njihov miljenik.

Kao takvoga A,merikanci su ga predali jugoslovenskim komunistima, koji su ga ubili bez suda i suđenja. General Milan Nedić je, me­ đutim, od početka svoje uprave pa do svoga zagonetnog kraja, bio i ostao tragična ličnost na što je ukazao i Verner Bokdorf (Werner Bockdorf)1) . . . Izneto je već kako se, i pod kakvim okolnostima, general Milan Nedić primio da dođe na čelo administracije okupirane Srbije: nije on ni od koga postavljen nego biran i umoljen od elit­ nih predstavnika naroda. Sama pak činjenica, da je taj deo srpske zemlje bio okupiran od Nemaca pokazuje da niko, pa ni general Mi­ lan Nedić, nije mogao doći na to mesto b e z p r i s t a n k a Ne­ maca, koji svi bili neposredno odgovorni za stanje u ovoj okupiranoj oblasti. Glavni faktori su, sa nemačke strane, bili komanđujući ge­ neral u Srbiji i njegov Upravni štab, koji su, isto tako, iako zbog dru­ gih razloga, bili zainteresovani da na ovome području vladaju red i mir: tu su se susretali trezveno shvatani srpski interesi sa interesi­ ma okupatora.

Ni tada u Srbiji, a ni dugo kasnije, nije se znalo, da je nemački general u okupiranoj Srbiji bio, pre svega, potčinjen nemačkom vojnom zapovedniku za Jugoistok, a tek preko njega nemačkoj Vr­ hovnoj komandi. U to vreme nemački vojni zapovednik za Jugo­ istok bio je generalfeldmaršal fon List (von List), kome se general Nedić, po naređenju Jugoslovenske Vrhovne komande, obratio bio 14. aprila 1941. godine, u vezi traženja primirja. Kada je, kasnije, general Nedić dobio nemačku saglasnost da obrazuje svoju vladu, generalfeldmaršal fon List bio je zaobiđen: nije bio pitan, niti je tražena njegova saglasnost. Kada je za to doznao on nije đelio m i­ šljenje komandujućeg generala Srbije, da će Nedić i njegova vlada x) Werner Bockdorf, Kollaboration oder der Widerstand. Die Zusammenarbeit mit den Deutschen in den besetzten Landern wahrend des Zweiten W eltkrieges und deren schreckliche Folgen. Miinchen 1968, str. 83.

393

imati uspeha. Zbog ovoga je fon List zadržao stav nepoverenja pre­ ma svim traženjima generala Nedića. Bio je, pre svega, protiv tra­ ženja da se srpska žandarmerija bolje naoruža: 9. septembra 1941. godine dozvolio je da se srpska žandarmerija i policija naoružaju, „ali bez teškog oružja i u saradnji sa Vojnim zapovednikom Srbije"2).

Već 10. septembra 1941. godine opomenuo je generalfeldmai’šal fon List komandujućeg generala Srbije da on želi, da bude unapred obaveštavan o svim principijelnim odlukama u pogledu Srbije. On, dalje, opominje na opreznost u pogledu daljeg naoružanja srpske žandarmerije kao i „naoružanja ostalih Srba svake vrste"3). Palo mu je, veli, u oči, da u Nedićevim govorima dolaze izrazi „oružani odredi", što treba da iščezne. Čak ni reč „m ilicija" nije pogodna, „jer sadrži u sebi pojam oružane moći. Stvaranje jedne ovakve srp­ ske milicije ne dolazi ni u kom slučaju u pitanje. Moj pristanak za dalje pojačanje i bolje naoružanje (ni u kom slučaju sa teškim oru­ žjem) srpske žandarmerije tek onda dati kada se utvrdi, da se srp­ ska žandarmerija drži, u našem smislu, lojalno i poverljivo i kada je ovo delima dokazano. Uostalom, ponovo molim, da se vodi o tome računa, da u buduće sve stvari i izveštaj i od principijelnog značaja idu preko Vojnog zapovednika Jugoistoka, a ne budu neposredno slate gore"4).

I među nekim nemačkim uticajnim faktorima u okupiranoj Srbi­ ji imao je general Milan Nedić neprijatelje. To su, pre svega, bili SS-general Majsner i Nojhausen, i faktori koji su stajali za njima.

Ovi se faktori nisu mogli da mire sa tim da okupirana Srbija, pod Nedićevom upravom, postane ono što je srpski narod u njoj gledao: utočište progonjenih Srba i njihova nada na srpsko nacionalno okrepljenje. Njima se naročito nije sviđalo Nedićevo ubedljivo naglaša­ vanje srpskog nacionalizma i pozivanje naroda na srpsku slogu.

Posle govora u tome smislu, koji je održao 1. septembra 1942. godi­ ne, Nedić je govorio Krakovu: „ . .. Nemci gaze bezobzirno sva obe­ ćanja koja su mi dali, izvrdavaju da ih ispune ili se uopšte na njih ne osvrću. Dva čoveka među njima baš kao da hoće da pojedu srp­ skome narodu panaiju. Ovaj naš krvnik Majsner zateže svoju pacovsku mrežu da nam onemogući svaku akciju, koja vodi obezbeđenju života srpskoga naroda. Ja znam od samih Nemaca (ja sam slutio da je ovo pukovnik Keviš, iako njegovo ime nije pomenuto: moja primedba) da on hoće, ako već ne može da potpuno rasturi sve moje odrede, a ono bar da ih obezglavi, jer besni što nećemo da se pret­ vorimo u njegove policijske jedinice. Za mene je to vojska srpskoga naroda, a ne bilo kakve pomoćne nemačke jedinice. Onaj drugi, Hit2) Kriegstagebuch Wehrmachtsftirungsstab dokument N G K W 1898).

3) Na istom mestu.

4) Na istom mestu.

394

(Dokument

Nr.

14;

Anklage-

lerov opunomoćenik za privredu, Nojhausen (kod Krakova pogrešno — Nojbaher), pljačka srpski narod koliko god može i preko svih utvrđenih sporazuma i svečanih garancija datih od nemačke strane.

On baš kao nekada dahije udara „namet na vilajet115).

Nedić se, ovom prilikom, žalio i na dovođenje bugarskih trupa u Srbiju: „Cepaju se i pale na teritoriji Srbije srpske zastave, kao da je cela naša zemlja postala bugarska teritorija. I ja moram da zapomažem kod nemačkog okupatora da nas spasava od ovih svojih zlih pomoćnika. A komandujući general mi uvek kaže: „Znate, mi moramo. Ne možemo ništa. To je Firerova želja, da bugarske trupe, kad već ne idu na Istočni front bar održavaju red u Srbiji11 . . . Ja sam već danima sa m ojim ministirma održavao sednice i spremamo svoj Memorandum, koji će biti svečana ostavka vlade podneta Nem­ cima, pa neka onda sam Bog uzme sudbinu srpskog naroda u svoje ruke i neka on odluči da li srpski narod treba još da postoji ili da listom umre za račun engleskih lordova116).

Ovaj Memorandum, koji je ustvari ostavka vlade, potpisali su, 16. septembra 1942. godine, svi ministri, ali je generalu Nediću uspe­ lo, đa ga tek 20. septembra preda generalu Baderu. „To je, veli Kra­ kov, jedan đokumenat, koji do danas nikada nije bio objavljen, a koji po oštrini svoje sađržine je jedinstven u svojoj vrsti117). Krakov je objavio tekst ostavke, koju je general Nedić predao generalu Ba­ deru i koji, prema Krakovu, treba da je v e r a n p r e p i s pomenutoga Memoranduma. Ovaj Memorandum je zaista izvanredan đokumenat, potkrepljen činjenicama, koje jasno pokazuju sve broj­ ne teškoće pred kojima su se našli general Milan Nedić i njegova vlada. Okupirana Srbija je, u raznim vidovima, morala da plaća četiri do pet milijardi dinara okupacionih troškova godišnje. Uzi­ majući sve ovo u obzir vlada je bila došla do uverenja, da je ovakav njen položaj „nemoguć i da je ona onemogućena za dalji rad11, jer ona „više ne može obavljati poslove, niti nositi odgovornost, kako pred srpskim narodom, tako i pred svojom savešću118).

Memorandum — ostavku generala Nedića i njegove vlade gene­ ral Bader je dostavio Berlinu i kriza koju je ova ostavka izazvala „vukla se više od mesec dana119). Da je ova ostavka ozbiljno shvaće­ na u Berlinu i da nije bila poželjna vidi se iz odgovora na nju, koji je, 9. oktobra 1942. godine, dao fon Ribentrop. On je, toga dana, na­ ložio državnom sekretaru fon Vajcsekeru (von Weizsacker) sledeće: da naredi da se poslanik Bencler vrati u Beograd i da u spora­ zumu sa komandujućim generalom obavesti u s m e n o generala 5) 6) 7) 8) 9)

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 409-410.

Na istom mestu, str. 410-411.

Na istom mestu, str. 413; o Memorandumu vidi str. 416-417.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 416.

395

Nedića, da bi za nemačku vladu “ bilo poželjeno ako bi vođenje poslova srpske vlade i dalje ležalo u njegovim rukama"; utvrđivanje količine žita biće definitivno ustanovljeno tek posle rezultata berbe kukuruza, ali „prema shvatanju državne vlade liferovanje žita ne daje nikakav osnov za ostavku srpske vlade"10), u vezi događaja u Sremu naloženo je poslaniku Kašeu u Zagrebu da ovo raspravi sa hrvatskom vladom što je imalo za posledicu đa opunomoćenik u Sremu, Tomić, bude opozvan: ,,I u brojnim pojedinačnim slučajevi­ ma sa naše strane je po ovim slučajevima sa uspehom intervenisano“ .

Dalje fon Ribentrop javlja: „Ne postoji namera da nadležnost srpske vlade bude dalje ograničavana, ali ne mogu biti data ni obe­ ćanja za dalje proširenje sadašnje nadležnosti. Dalje tretiranje ovo­ ga pitanja mora zavisiti od daljega konsolidovanja odnosa u Srbiji.

Nemačko pravo nadzora u svim ustanovama i nemačko pravo da­ vanja uputstava centralnim vlastima zemlje ostaje, prirodno, nedirnuto1111). Nedićeva želja da njegova vlada bude priznata za le­ galnu, ispunjena je time što njegov kabinet otpravlja poslove pod nadzorom Vojnog zapovednika, što znači „da mi u njemu gledamo legalnog nosioca javne vlasti u Srbiji. Mi se, međutim, ne dvou­ mimo đa mu to u jednom dogovornom obliku i izrično potvrdim o"12)...

Godinu dana kasnije, 29. oktobra 1943. godine, Hitler je u instruk­ cijama, koje je dao poslaniku Nojbaheru, naredio da se u civilnim nemačkim službenim ustanovama na Jugoistoku rad uprosti i znat­ no smanji: „Nacionalna uprava u pojedinim oblastima Jugoistoka za rukovanje administracijom i privredom treba da bude jače an~ gažovana (heranzuziehen), ukoliko to nije politički podozrivo. Mešanje nemačkih ustanova u stvari koje se ne odnose na rat, treba da prestane"13).

Na Nedićevu žalbu protiv dovođenja bugarskih trupa u Srbiju fon Ribentrop je podsetio na to, da je Nediću u svoje vreme rečeno, „da je okupacija bugarskih trupa s a m o prolazne vrste i da ne znači nikakvu aneksiju". Što se pak tiče puštanja bolesnih zarobljenika biće udovoljeno Nedićevim željama u najkraćem roku.

U vezi predloga poslanika Benclera da Nedić bude pozvan na raz­ govor u Ministarstvo spoljnih poslova, „primećujem, veli ministar, da sam u pogodnom momentu spreman imati u vidu jedan ovakav poziv" ali je poslaniku Bencleru rečeno, da Nediću o tome još ništa ne govori, nego da prvo javi „da li mu je na osnovu postojećih in­ ,B) Na istom mestu, str. 419.

11) A. A. Inland II g., 401, JugoslawIen, "a n d I. 12) Na istom mestu.

13) Hcrmann Neubacher, Na istom mestu, str. 13.

396

strukcija uspelo, da odgovori predsednika vlade Nedića od namere da odstupi"14).

Sa Nedićevom posetom Berlinu nije išlo ni brzo ni lako. On je, veli Nojbaher, još od 1941. godine čekao na ovu posetu, koja je m o­ gla biti ostvarena tek krajem avgusta 1943. godine. Nedić se nadao da će njegova poseta imati za posledicu reviziju nemačke politike prema Srbiji. „Ove su nade, veli Nojbaher, bile razočarane. Ribentrop je pozvao Benclera i mene (da prisustvujemo) njegovim razgo­ vorima sa Nedićem tek kada su ovi bili zapeli. Na sasvim muški (hrabar) način on je branio dosadašnje žalbe Srba i postavio niz zahteva, koji su trebali da rasterete njegov mučenički narod i da poprave njegov bespomoćni položaj. Ministar spoljnih poslova Rajha nije primio žalbe ovoga čoveka, koji se osećao zloupotrebljenim, na­ ročito prijateljski. Kada je Nedić zatražio reviziju provizornih gra­ nica Srbije — čisto srpski srezovi bili su čak i protiv prirodnih gra­ nica, potpali pod Hrvatsku, groblje srpskih heroja, istorijsko Koso­ vo Polje, pripadalo je novoj Velikoj Albaniji, itd. — postao je Ribentrop vrlo naprasit: čak ni Francuska ne bi u ovome momentu mogla ostvariti reviziju provizorno povučenih granica; svako je srpsko traženje za vreme rata izvan diskusije. Nedić, duboko oneraspoložen, odbio je zatim tekst jednog predloženoga saopštenja.

Više nije bilo mogućnosti da se produži razgovor. Neuspeh susreta, stvarno i ljudski, bio je potpun15).

Da bi od ove Nedićeve posete spasao ono što je još moglo spasti zamolio je Nojbaher fon Ribentropa za jedan o d v o j e n r a z g o ­ v o r . Predočio mu je, da bi ovakav rezultat konferencije, obzirom na stanje u Srbiji, bio nepodnošljiv; uostalom, i Hitler očekuje neki pozitivan rezultat od ovoga sastanka. Da bi se izašlo iz ovoga ćor­ sokaka Nojbaher je predložio da Nedić razgovora sa Hitlerom: „Ne­ dić je u ovakvom završetku svoje posete gledao pitanje prestiža i prijateljska ljubaznost, za kakvu je Hitler u ophođenju sa svojim posetiocima bio sposoban u većoj meri, učinila je svoje: uprkos sa­ mo uopštenim obećanjima Hitlera, da tešku misiju predstavnika srpske vlade pomogne, i ne važnog konkretnoga uspeha — potčinjavanje tzv. „državne straže" (žandarmerije) Nediću, Nedić se opet umirio. Posle odurnoga načina, sa kojim ga je susreo ministar spolj­ nih poslova Rajha, označavala je prijateljska atmosfera prijema kod Hitlera za njega jedno ljudsko zadovoljenje"16).

Nedićeva poseta Berlinu je, i prema oceni Nojbahera, bila neus­ peh. Nemački pristanak da se broj srpskih dobrovoljaca poveća na 15.000, omeli su kasnije Mihailovićevi četnici svojim ometanjem mobilizacije. Iako su se tukli sa partizanima oni nisu, u punoj meri, 14) A. A. Inland TT g., Jugoslavien, Band I. 15) Hermann Neubncher, Na istom mestu, str. 134-135.

16) Na istom mestu, str. 135.

397

shvatali opasnost od komunizma. Nju je, mnogo jasnije, shvatio Nojbaher koji je, posle Nedićeve posete Berlinu, pokušavao da pri­ voli Hitlera na stvaranje jedne „veliko-srpske federacije1', koju bi činili okupirana Srbija, Crna Gora i Sandžak. On je, oktobra 1943. godine, podneo takav predlog. Prema ovom predlogu general Milan Nedić bi bio predsednik ove Federacije, koja bi sačinjavala i pri­ vrednu i finansijsku uniju. Vlada Federacije imala bi stvarnu izvr­ šnu vlast nad žandarmerijom i dobrovoljačkim odredima. Tutorisanje nacionalnih ustanova bi trebalo da prestane, a Beogradski uni­ verzitet da bude otvoren. „Nemačka vojna uprava — stoji u šestoj tačci predloga — trebala bi da bude ograničena na kontrolu admini­ stracije i njen bi aparat bio znatno smanjen"17).

Nojbaher je, u novembru 1943. godine, svoj predlog o stvaranju „velikosrpske federacije11 i pismeno formulisao. Kada ga je Hitler dobio u ruke rekao je fon Ribentropu: „V i znate m oje sumnje, ali su predloži interesantni i ja ću o tome razgovarati sa Nojbaherom 1118). U decembru 1943. godine Nojbaher se u Berlinu sastao sa fon Ribentropom. Iz Berlina je Nojbaher otišao u Glavni stan Hitlerov, koji se tada nalazio u Rastenburgu (Rastenburg). Tamo je Hit­ ler diskutovao sa njim predlog o stvaranju „velikosrpske federaci­ je 11. „Naš razgovor, veli Nojbaher, trajao je skoro tri sata. Hitler je imao svoje mišljenje: „M i ne smemo nikada dozvoliti, da na Bal­ kanu postane premoćan jedan narod sa osećanjem političke misije.

Srbi su jedan takav narod. Oni su pokazali veliku državnotvornu snagu i imaju dalekosežne ciljeve, koji se protežu do Jegejskog mora. Ja ozbiljno strahujem, ovaj narod u njegovim težnjama još naročito ohrabriti1119). Hitler je, vidi se, bio veoma obazriv. Rekao je Nojbaheru na kraju: „Znate, sada, m oje sumnje, — proverite Vaše predloge u vezi svega što sam Vam danas rekao. O ovoj stvari ćemo još govoriti1120).

O ovome je, stvarno, bilo govora u aprilu 1944. godine kada je Nojbaher sa fon Ribentropom bio kod Hitlera. Pokušao je ponovo sa svojim planom, ali ga fon Ribentrop nije hteo podržati. Hitler je rekao: „Šta hoće Nojbaher sa srpskom federacijom ! Ja moram najpre pobediti i onda će sve drugo doći samo po sebi11. Kada mu je skrenuo pažnju na Pavelića, odgovorio je: „Ja ću učiniti kraj sa ovim režimom, ali ne sada1121) .. . Razumljivo je da je general Ne­ dić bio vrlo razočaran zbog ovoga i stalno se nosio mišlju o ostav­ ci. Jedan takav pokušaj Nedić je učinio 28. februara 1944. godine kada su bili pohapšeni ljudi iz njegove okoline. Hitler je, ovaj put, 17) 1S) 1!>) 20) 21)

398

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu.

str. str. str. str.

155.

159.

160.

160.

bio ogorčen zbog toga i naredio da se u buduće takve stvari ne smeju dešavati.

Razboritiji Nemci, koji su u ovo vreme imali dodira sa genera­ lom Nedićem, objektivnije i ljudskije su shvatali i ocenjivali njegov slučaj nego neki Srbi. Pukovnik Maks fon Stokhausen (Max von Stockhausen), koji se, 31. januara 1944. godine, video sa generalom Milanom Nedićem, zabeležio je u svome D n e v n i k u i ovo: ,,U Beogradu sam na jednoj priredbi upoznao ministra-predsednika Ne­ dića i razgovarao sam sa njim. Lepo izgleda, ima duhovni format, pokušava da u pometnjama rata učini što je za njegov narod naj­ bolje. Njegova sudbina je teška. Između (dva) vodenička kamena, Hitlera i Tita, biće rastrgnut. Lično kultivisan, dopadljiva pojava, pri tome potpuno jaka ličnost, nalazi se on u politički beznadežnom položaju. Svoju sudbinu nosi sa dostojanstvom. Potpuno svestan da mu predstoji propast zastupa svoje poglede i interese Srbije kroz jedno držanje koje izaziva poštovanje“22).

Herman Nojbaher, koji je generala Milana Nedića dobro pozna­ vao i sa njime sarađivao, i istinski se trudio da olakša njegov lični položaj i položaj Srbije, zabeležio je o generalu Nediću ovo: „O tra­ gičnom liku general-pukovnika Nedića napisao sam već dosta, m o­ ram, ipak dodati još nekoliko reči, da bi njegovu ulogu u istoriji Sr­ bije, koja još uvek biva unakarađivana jalovom Kvizling-propagandnom, učinio jasnijom. Njegova se uloga može razumeti samo na istorijskoj liniji vojnika: Hindenburga, Petena, Antoneskua, Colakoglua, Manerhajma. Kada se u velikoj nesreći jedne nacije ne poja­ vi na vidiku nijedan državnik, koji uživa poverenje velikog dela stanovništva, onda se razlegne poklič za jednim vojnikom — spasavaj nas . . . Poznajem ga dobro iz brojnih razgovora, da bih m o­ gao znati, da su bila dva glavna motiva njegovoga rada: njegovo ne­ prijateljstvo prema komunizmu i njegova nada da može olakšati sudbinu Srbije saradnjom sa okupatorskom silom. Uz to dolazi još razumljivo častoljubije jednog starog generala, đa iz nesreće svoje zemlje izađe kao branilac monarhije Karađorđevića protiv komu­ nizma. On nije bio ni državnik, ni administrator, ni privredni struč­ njak. U stotinama pisama on se kod mene žalio na progone Srba u Hrvatskoj, u Albaniji, u okupiranom području Bugarske, u Ma­ đarskoj i na nemačkom okupacionom području. Kao podnosilac žalbi bio je neumoran i ja mu mogu posvedočiti, da je on ipak če­ sto uspevao da ublaži oštrice i nepravičnosti. Ja sam bio dugo nje­ gova poslednja nada. Ja sam opširno izložio kako je ova nada bila razočarana. .. Kao emigrant i predsednik jedne emigrantske vlade u Kicbilu (Kitzbiihl), Tirol, odbio je svaku aktivnost sa pristojnim obrazloženjem, da bi svaki pokušaj podsticanja srpskih nacionali­ 22 )

B A : Militararchiv: W o r-2 1 /l: Tagebuch von Stockhausen — 31. I. 1944.

399

sta u beznadežnom položaju za produženje borbe protiv Tita, bio neodgovoran"23).

Kada se sve ovo ima u vidu onda su i ove reči Miroslava Spalajkovića još i sadržajnije i još više na svome mestu: „Srbija je bila na umoru . .. General Nedić spasao je Srbiju od propasti. On je odbranio srpski narod od komunističkog zla i nacionalnog rasula. To je nje­ gova unutarnja zasluga. Pred stranim svetom on je uspeo da izdvo­ ji ime srpskoga naroda od bezimenih tuđinskih agenata i domaćih grešnika, zbog kojih je Srbija podnela tolike nevolje"21).

Tragična je ironija sudbine i još jedan dokaz više nerazboritosti onih koji su upropastili Jugoslaviju, da je jugoslovenska vlada u Londonu, na predlog generala Dragoljuba-Draže Mihailovića, 15. jula 1942. godine, stavila generala Milana Nedića pod slovo ,,Z“ , a to nije nikada učinila sa Josipom Brozom-Titom25). Radoje L. Kne­ žević, jedan od vodećih pučista i stubova Londonske vlade, branio je, 1953. godine, donekle generala Milana Nedića2S), da bi ga 1957. godine, prikazujući knjigu Petra Martinovića-Bajice o Nediću na­ pao, rekavši da je „verbalnim akrobacijama (valjda njegovim go­ vorima) Nedić daleko prevazišao okvir jedne civilne uprave pod okupacijom, sebi je sopstvenim rukama pleo kvislinški venac oko glave, a ugledu Srba u svetu zadao osetan udarac. To je jedna povesna činjenica koju ništa pod Bogom nije kadro da izbriše. Što pravda ljudska može i treba da učini, to je da njemu i najboljim me­ đu negovim saradnicima prizna nesebičnost pobuda pri radu u jed­ nom izuzetno tragičnom periodu u istoriji Srba. Nedić će ostati kao jedna tragična figura. Zlo je naneo dobru težeći, i doživeo je končinu koju nije zaslužio. Budućnost će možda biti prema njemu nešto milostivij a nego što su to savremenici' u huku borbe, s obzi­ rom na dobro koje je hteo, a ponekada i postigao"27).

Sasvim drukčije, pravednije i ljudskije, ocenio je i rad i ličnost generala Milana Nedića jedan pravi, terenski, Ravnogorac, Vukašin R. Perović, koji je pisao: „General čija se vojska našla po koncen­ tracionim i zarobljeničkim logorima nacionalnih neprijatelja; dr­ žavnik čijom teritorij om hara bezvlašće revolucije i samovolja oku­ patorskih slojeva; političar koji je preko noći ušao u politiku prema jednom višem imperativu; razoružani zarobljenik; čelnik obesprav­ ljenog naroda našao se na mestu odakle treba da ispravlja krivine jedne razarački planirane trase; da odobrovoljava dželata svoga na­ roda; da smiruje strasti neodgovornih, i da istovremeno ratuje na svim granicama svoga minijaturnog upravnog područja, protiv koga 23) 24) 25) zs) 27)

400

Hermann Neubacher, Na istom mestu, str. 180-182.

U „Govori generala Milana Nedića“, str. 9, 12. „Poruka", broj 13 od 16. juna 1953, str. 17.

Na istom mestu, str. 12-14. „Poruka", broj 42 od 16. III. 1957, str. 14.

su graknuli svi dušmani srpskoga naroda, računajući da je tu i kraj srpskog misionarstva na Balkanu. Tragična ali i veličanstvena ulo­ ga u iskušenju jednoga naroda, — naroda koji je gledao u njega verujući mu; naroda koji je jednim delom u svojoj nemoći nazirao u njemu svoga spasioca ili drugog dela tog naroda koji je u svome razaračkom slepilu kovao paklene planove protiv njega. Narodni prvak čiji je položaj bio izuzetak u istoriji, ne po zamašnosti zadataka, već po svojoj usamljenosti u razumevanju od svetske ja vn osti. . . U nje­ govom slučaju društveni moral našeg veka izneverio je osnovne principe uzajamnosti do te mere, da se slučaj Nedićev ne može da odmerava etičkomoralnim standardom nosioca slobodarskih princi­ pa nijedne od velikih sila učesnica u Drugom svetskom ratu. Pred njegovim likom nijedan od tih velikih naroda ne može da izađe sa samoponosom. Koliko ga je primitivizam nosilaca ideja fašističkih sila gnječio u svome nerazumevanju, toliko ga je perfidija zapad­ njaka nipodaštavala u svom egoizmu, a bezobzirnost nosilaca svetskoga komunizma uništavala moralno. Odbrana njegove žrtve je poziv svima onima koje bezobzirnosti velikih vređaju u moralnoj čisto ti. Kao takvom, Nediću pripada mesto među zaslužnim sinovi­ ma srpske nacije, jer iskušenja srpskoga naroda sa njim zajedno nisu nikada tokom srpske istorije zahtevala neobičnije napore kao oružje odbrane, nego što je to bio slučaj sa Srbima u eri koja je Mi­ lana Nedića ostavila na mrtvoj straži njihovih interesa. To je Milana Nedića moralno legitimisalo da s punim pravom zahteva mesto svo­ jim zemnim ostacima pod krovom srpskoga Panteona, ako bi ga Srbi bilo gde i bilo za koga od svojih značajnih ljudi istaknutih tokom rata hteli ili uspeli da podignu"28).

28) Vukašin R. Perović, K om entar Genosida, knj. I, sv. 2, str. 144.

401