Милутин Пропадовић - Д. В. Љотић, Збор и Комунистичка партија Југославије

Kako reći pravu istinu kad „ceo svet” misli i tvrdi suprotno Dimitrije V. Ljotić (Pogovor knjizi „Istina o SSSR”, Beograd, 1940)

Milutin Propadović

D. V. Ljotić, Zbor i Komunistička partija Jugoslavije 1935-1945

PRILOZI ZA ISTINU O JNP ZBOR

1990

SADRŽAJ PREDGOVOR 1. NEKOLIKO MOMENATA IZ ŽIVOTA D. LJOTIĆA.................................... 11 Uticaj Tolstoja ........................................................................................................... 11 Ljotić u vojsci i ratu .................................................................................................. 12 Uticaj Paskala ............................................................................................................ 14 2. POLITIČKE KONCEPCIJE ZBORA ................................................................. 17 Ljotićev nacrt ustava ................................................................................................. 17 Nekoliko karakteristika fašističkog korporativizma ................................................. 21 Nekoliko odlika zboraškog staleškog uređenja ......................................................... 22 Predratno političko partizanstvo i reakcija Zbora ..................................................... 26 Diktatura, totalitarizam, jednopartijski sistem i Zbor ............................................... 29 Rasizam i Zbor .......................................................................................................... 33 3. DUHOVNO - IDEJNE KONCEPCIJE ZBORA .................................................. 37 Fašizam i nacizam: država i rasa kao najveće vrednosti ........................................... 37 Verska ravnopravnost................................................................................................ 38 Ka beskrajnom i večnom ........................................................................................... 41 Kvalitet čoveka .......................................................................................................... 43 4. SPOLJNO - POLITIČKE KONCEPCIJE ZBORA .............................................. 46 Progon Zbora ............................................................................................................. 49 Ljotić ukazuje na dolazak rata................................................................................... 53 Zbor: za neutralan Balkan i jaku Jugoslaviju ............................................................ 55 Između stvarnosti i srca ............................................................................................. 59 Dve poruke: Ljotićeva i Titova ................................................................................. 64 5. KA SVETSKOJ REVOLUCIJI ............................................................................ 66 Narodni frontovi ........................................................................................................ 66 Pakt Ribentrop-Molotov............................................................................................ 69 Ljotić: „Do saveza London-Pariz-Moskva neće doći!“ ............................................ 70 Da li je Pakt omogućio rat? ....................................................................................... 72 Komunistička partija Jugoslavije i Pakt .................................................................... 75

Komunisti ometaju Ljotićeve zborove ...................................................................... 76 Nekoliko istina o komunizmu i SSSR ....................................................................... 77 Narodni front i Komunistička partija Jugoslavije ..................................................... 78 Protiv trgovačkih i diplomatskih odnosa sa SSSR .................................................... 79 Mere protiv komunista .............................................................................................. 80 6. PRIČA O JEDNOM ČUVARU PRUGE............................................................. 83 7. POČETAK OKUPACIJE ....................................................................................... 85 Srbija u početku okupacije ........................................................................................ 85 Nemačka politika odmazde i osvete .......................................................................... 86 Ljotić i Nemci: prvi kontakt ...................................................................................... 89 Ljotić srpskom narodu: „Čuvaj se dobro!“ ............................................................... 90 Dolazak Milana Nedića ............................................................................................. 92 Reakcija KPJ na dolazak Nedića............................................................................... 93 Predlog za ostavku vladei formiranje dobrovoljačkih odreda .................................. 94 Nedić i srpski dobrovoljci ......................................................................................... 98 8. VLADA M. NEDIĆA U SUKOBU SA NEMCIMA ....................................... 100 Interes srpskog naroda i interes nemačke vojne sile ............................................... 100 Ljotićev izveštaj Kralju Petru II .............................................................................. 102 Između ludosti srpske i nemačkog nerazumevanja ................................................. 108 Pomoć ratnim zarobljenicima ................................................................................. 110 Briga o školstvu ....................................................................................................... 111 Selo ostaje izvor hrane ............................................................................................ 111 Pomoć izbeglicama ................................................................................................. 112 Pomaganje Srba van Srbije ..................................................................................... 114 Narodni sud i „narodni sud“ .................................................................................... 115 9. OBMANE NARODNO-OSLOBODILAČKE BORBE ....................................... 118 Moral ili nemoral komunističke revolucije ............................................................. 118 Socijalna i politička revolucija ................................................................................ 119 Doprinos NOV za oslobođenje Jugoslavije ............................................................ 122 Odnos prema neprijateljskim represalijama ............................................................ 126 Partizani ubijaju svoje političke protivnike............................................................. 128

Bombardovanje Beograda i drugih gradova ........................................................... 129 10. VASPITNI ZAVOD U SMEDEREVSKOJ PALANCI ................................... 138 Obavezno učenje za sve .......................................................................................... 138 Politički program ..................................................................................................... 141 Fizički rad ................................................................................................................ 143 Zavod - neobična institucija .................................................................................... 144 Krstić demantuje samog sebe .................................................................................. 146 Pitomci - glavna briga uprave Zavoda .................................................................... 148 Epilog ...................................................................................................................... 151 11. KRAGUJEVAC: 21. OKTOBAR 1941. .......................................................... 153 Hronologija događaja .............................................................................................. 153 Jedan od Stefanovićevih izvora ............................................................................... 154 Hapšenje građana .................................................................................................... 155 Verzija Marisava Petrovića ..................................................................................... 157 Protivurečnosti komunističke propagande .............................................................. 158 Marisav Petrović - prema jednom nemačkom dokumentu ..................................... 162 Marisav Petrović spasava taoce .............................................................................. 163 Opet: protivurečnosti komunističke propagande .................................................... 163 Broj streljanih .......................................................................................................... 166 Strahinja Janjić ........................................................................................................ 167 Šatobrijan i Kragujevac ........................................................................................... 168 „Sve je bilo teško i strašno!“ ................................................................................... 168 12. TEHNIČKA UNIJA............................................................................................ 170 Stefanovićeva argumentacija .................................................................................. 170 Stefanovićeva argumentacija pod lupom ................................................................ 173 Ko je dirigovao kampanjom protiv Zbora i Ljotića ................................................ 180 Priča o šećeru iliti gorka istina ................................................................................ 185 Neposredni povod za napad na Zbor i Ljotića ........................................................ 190 Zaključak ................................................................................................................. 192 13. OSVRT NA JOŠ NEKOLIKO NEISTINA ...................................................... 194 Osnovna načela i Smernice Jugoslovenskog narodnog pokreta ZBOR.................. 194

Osnovna načela ....................................................................................................... 196 Smernice .................................................................................................................. 197 Ljotić i vera ............................................................................................................. 200 Kralj Aleksandar i Ljotić ......................................................................................... 207 „Velika Srbija“ i Zbor ............................................................................................. 211 Ljotić - Stojadinović ................................................................................................ 215 Radnik i poslodavac ................................................................................................ 218 Članovi Belih orlova ............................................................................................... 219 Apel srpskom narodu .............................................................................................. 221 Dobrovoljački znak i kukasti krst - svastika ........................................................... 221 Svinja - svedok ........................................................................................................ 222 Još jedna slika.......................................................................................................... 223 Srbi i Istočni front ................................................................................................... 223 Boško Kostić ........................................................................................................... 224 Čačak: decembar 1941. godine ............................................................................... 226 14. TREĆI RAJH I DRUGI .................................................................................... 231 Vatikan .................................................................................................................... 231 Jevreji ...................................................................................................................... 231 Rajnska oblast i uvođenje vojne obaveze................................................................ 232 Jedan pomorski ugovor ........................................................................................... 233 Berlin 1936: Olimpijska takmičenja ....................................................................... 233 Anšlus ...................................................................................................................... 234 Okupacija Čehoslovačke ......................................................................................... 235 Nemačka objavljuje rat Americi ............................................................................. 237 Pakt Ribentrop - Molotov........................................................................................ 238 Jugoslavija prilazi Trojnom paktu ........................................................................... 239 Čehoslovačka .......................................................................................................... 239 Belgija ..................................................................................................................... 240 Danska ..................................................................................................................... 241 Holandija ................................................................................................................. 242 Norveška.................................................................................................................. 243 Francuska ................................................................................................................ 243 Kanalska Ostrva ...................................................................................................... 245 Komunističke partije Evrope................................................................................... 246

KomunistiÄ?ka partija Jugoslavije ............................................................................ 247 ÄŒetnici ..................................................................................................................... 249 Nepoznavanje i strah od goreg ................................................................................ 257 15. GLAS RAZUMA ................................................................................................ 260

PREDGOVOR

Članak „Da li smo za fašizam“, štampan u emigraciji u jednoj geštetnerskoj ediciji koja se bavi ideološkim, političkim i nacionalnim problemima - a namenjena samo zborašima - počinje sledećim recima: „Najjača i najopasnija parola koju su komunisti protiv nas prvi upotrebili i zatim je uporno pronosili bila je ona o našem ’fašizmu’.

Toj su obmani i podvali brzo naseli i njihovi ’narodno-frontovski’ prijatelji iz demokratskih krugova, koji su, gotovo ne razmišljajući ozbiljno o tome, brzo prihvatili tu čisto komunističku i samo komunistima korisnu parolu.

Tokom vremena, zbog takve propagandne ofanzive protivnika, naša se zajednica nikako nije mogla da oslobodi pritiska jedne planski vođene akcije, koja je na silu Boga htela da od nas stvori fašiste. Još i danas mi možemo da vidimo kako nas ’fašizmom’ bombarduju sa svih strana ne samo od strane komunista nego gotovo i iz svih krugova i grupa naše emigracije.1 (podvukao M. P.) Ovo je pisano oktobra 1946. godine. Za proteklih četrdeset i tri godine mnogi su još uvek izjednačavali Zbor sa fašizmom. Neki su to samo ponavljali kao parolu bez ikakvog truda da je dokažu. Nekoliko članaka, jedna brošura i jedna knjiga pokušali su da „analiziraju„ Zbor u tome pravcu.

Jedno vreme prodavala se u Jugoslaviji kao best-seler knjiga Zbor Dimitrija Ljotića od Mladena Stefanovića. Rukopis ove monografije, znatno sažet, odbranjen je kao doktorska disertacija 2. jula 1981. godine na Filozofskom fakultetu u Prištini.2 Delovi ove knjige pojavili su se u Novostima juna i jula 1984. godine. Ova knjiga, koja sadrži niz neistina, poluistina i zlonamernog manipulisanja Ljotićevog teksta je neposredni povod za ovaj spis.

Cilj je ovoga spisa, koji pokriva, uglavnom, period od 1935. do 1945. godine, da dokaže: a) da su do 17. aprila 1941., dana kapitulacije Jugoslavije, Dimitrije Ljotić i Jugoslovenski narodni pokret Zbor radili za interese Jugoslavije, a, docnije, u okvirima i periodu vlade generala Nedića za interese okupirane Srbije; b) da je Komunistička partija Jugoslavije izdala interese Jugoslavije; c) da je dr Mladen Stefanović stavio svoj poziv u službu organizovane propagande Komunističke partije.

U ovom osvrtu prikazaćemo takođe ideološke postavke Zbora, upoređujući ih 1 2

Smena, 15. oktobar 1946, Trst.

Dr Mladen Stefanović, Zbor Dimitrija Ljotića 1934-1945, Narodna knjiga, Beograd.

sa fašizmom i nacizmom. Osvrnućemo se na politički rad i na spoljno-političke koncepcije Zbora. Dotaći ćemo se i izvesnih momenata iz Ljotićevog života.

Napravićemo opšti osvrt na rad Kominterne u Evropi, kao i na rad Komunističke partije Jugoslavije pred rat i za vreme rata kao i na reakciju Zbora na takav njen rad.

Osvrnućemo se na političke i diplomatske mahinacije Moskve, koje su omogućile rat u Evropi.

Posvetiće se više pažnje vladi generala Milana Nedića, koju su pripadnici Zbora uvek pomagali. Osvrnućemo se na izvesne zemlje iz okupirane Evrope i uporediti ih sa Srbijom. Teritorija okupirane Srbije iz ratnog perioda je, uglavnom, predmet ovoga spisa pošto se i knjiga dr Mladena Stefanovića ograničila na ovaj prostor.

Iz ovoga osvrta izostavljen je stav Zbora prema raznim grupama, partijama i organizacijama koje su imale uticaj na razvoj situacije u Jugoslaviji. Uticaj vlada i raznih obaveštajnih servisa Engleske i SAD kao i rad Jugoslovenske vlade u egzilu biće samo pokatkad pomenuti, ali, uglavnom, izostavljeni; rad generala DragoljubaDraže Mihailovića biće dotican više puta ali detaljniji osvrti takođe će biti izostavljeni.

Moram da priznam da se, kao jedan od savremenika mnogih događaja koji se dodiruju, a koji su imali uticaja na moj život, nisam mogao da otrgnem subjektivnih momenata koji su pratili ovo pisanje. Ovaj rad je motivisan političkim razlozima, ali je zasnovan na istorijskim faktima čije sam izvore pažljivo navodio. Trudio sam se da svoja zapažanja i interpretacije svedem na minimum. Ponekad, u nedostatku dostupnosti fakata pravio sam pretpostavke, ali sam takve slučajeve nedvosmisleno naglasio.

Zahvaljujem se svim prijateljima i mojoj supruzi koji su me na razne načine pomogli pri ovome radu.

Milutin Propadović

1. NEKOLIKO MOMENATA IZ ŽIVOTA D. LJOTIĆA

U svojoj knjizi, na prostoru od dve i po stranice, Stefanović daje izvesne biografske momente iz Života Dimitrija Ljotića. Ovom prilikom on se služio Ljotićevom knjigom Iz moga života3.

Sa malim izuzetkom ceo ovaj prikaz je neveran: Stefanović ne preza čak ni od manipulisanja Ljotićevog teksta.

Uticaj Tolstoja Na strani 17. svoje knjige Stefanović neverno navodi delove Iz moga života. U originalu na koga se Stefanović poziva tekst glasi: „Tada se vraća ponovo onaj moj osnovni religiozni stav. Dolazim pod uticaj Tolstoja i njegovog shvatanja hrišćanstva. Postajem vegetarijanac, apstinent, odan svom dušom Hristovoj čistoj ličnosti. Kroz prizmu Tolstoja odbacio sam svaki kult, predao se religiji ’neprotivljenja zlu’, ubeđen da ću otići na robiju kad mi dođe vreme za vojsku, jer neću primiti pušku ni polagati zakletvu - i rešavam da ostavim prava i pređem na koji drugi fakultet: filozofiju, medicinu ili poljoprivredu...

Tolstojev uticaj, razume se, nije se mogao završiti samo na religioznomoralnom životu. On je morao preći i na moje shvatanje društva i države: protiv prinudne veze društva i države, protiv države kao ’tvorca sviju zala’ - i ja sam postao religiozni, tolstojevski anarhista“ Podvučene reči Stefanović je izostavio menjajući značenje Ljotićevog teksta.

Pisac ovih redova mora da prizna da nije mogao da pretpostavi ikakav razuman i logičan razlog radi koga se Stefanović usudio da, izostavljanjem imena Tolstoja, ulazi u ovakva jeftina manipulisanja.

3

D. V. Ljotić, Iz moga života, Minhen 1952, 13.

Ljotić u vojsci i ratu Na istoj strani svoje knjige Stefanović piše: „Neposredno pred balkanski rat Dimitrije Ljotić je bio regrutovan. Otišao je na regrutaciju, ali rešen da odbije polaganje zakletve. Do zakletve, međutim, nije došlo, jer njegovo godište nije ni mobilisano. Javio se u dobrovoljne bolničare, gde je ostao sve do kraja Drugog balkanskog rata 1913. godine.“ Ovo je samo delimično tačno. Najvažnije iz ove Ljotićeve životne epizode on izostavlja. Evo šta Ljotić kaže: „Mene je bilo sramota što ništa ne radim... Tako sam pošao u dobrovoljce-bolničare. Moja služba bila je u još neotvorenom sanatorijumu ’Vračar’. Proveo sam jedno dva meseca, dok je bilo ranjenika, ali tada se odeljenje zatvara i moja služba prestade.

Ali kad dođe leto 1913. godine... umesto mira - planu rat... Ne htedoh više da idem u bolničare. Činilo mi se da je to pod maskom tolstojevizma, samo izbegavanje opasnosti pa odoh u sanitetsko odeljenje Vrhovne komande i prijavih se za bolničara u koleričnom odeljenju. (Podvukao MP.)... U Kumanovu sam ostao sve do zaključenja mira i demobilizacije. Bio sam docnije u ratu i okršajima i borbama gde se zaista padalo. Ali takvog strašnog pakla kao što je bila III poljska bolnica... zaista nisam video... Od 1-VII do 14-VIII umrlo je 927 ljudi i za to vreme, dok sam ja bio tamo, umrlo 600 ljudi. Scene koje sam tamo video prevazilaze sve što sam do sada o ratu čitao. Naročito ’žuti šator’ u koji su od zdravih ulazili samo komandir bolnice dr Jefremović, inspektor dr Nikodijevič, jedan zarobljeni turski lekar, jedan stalni bolničar... i ja.“4 Istoričar Stefanović je u devet redova konstatovao da je Ljotić bio u vojsci od 1. septembra 1914. godine do 17. jula 1920. godine. O Ljotiću kao vojniku iz ovoga perioda - ni reći. Osvrnućemo se na izvesne momente iz Ljotićevog vojničkog života koje Stefanović nije pomenuo iako su mu informacije bile na raspolaganju. Jedan od „hiljadu i trista kaplara“, Ljotić je već 10. novembra 1914. godine na položaju kod Ljiga. Bio je desetar, ađutant bataljona, vodnik mitraljeskog odeljenja, vodnik pešačkog voda i vršilac dužnosti komandira čete. Ranjen je na Ovčem Polju septembra 1918. Posle preležane rane i španske groznice našao se krajem rata u Bakru kao komandir železničke stanice i obaveštajni oficir IV armijske oblasti za spoljnu službu.

Odlikovan je Belim orlom IV stepena sa mačevima, Zlatnom medaljom za hrabrost i francuskim Zlatnim Krstom. „Meni vojska nije bila teška“, kaže Ljotić. „Odista sam sve radio sa voljom. I nije istina da u vojsci vlada ’glupa’ disciplina. Ja sam u sred rata, u vojsci bio slobodan. Pisao sam raporte oštre, čak i zajedljive. Odbijao da izvršim 4

Isto, 6-7.

naređenja. Parničio se sa pretpostavljenima... Kao ađutant samostalnog bataljona, kome su za pola sata poginula dva komandanta bataljona, pisao sam relacije o radu bataljona za vreme Kajmakčalanske bitke i najslobodnije davao mišljenje o naređenjima i radu viših komandanata... Pred kraj rata doživeo sam da me ispituje komisija od dva generala (fracuski i engleski) i jednog američkog pukovnika - po tužbi italijanskog korpusnog komandanta.“ Ljotić je voleo i poštovao ono što bi se u našem čaršijskom žargonu nazvao „mali čovek“: „Nije mi žao što nisam dovršio još jedan fakultet u Parizu... Ne verujem da bih više naučio ma na kom fakultetu i ma u kom gradu sveta, nego što sam otvorenih očiju i otvorene duše uspeo da naučim, da primim u sebe među pešacima, na frontu i u vojsci.5 6

Posmatrao sam Život na frontu. Bolji ljudi se teško mogu naći u tolikom

broju.“

Ljotić je voleo junake. Pozadinu nije trpeo. Dva puta je bio na bolovanju i uvek je želeo da se što pre otkine od sredine pozadine i ponovo vrati među vojnike: „Oba puta imao sam dve reakcije: jednu gađenja i preziranja prema kukavicama, koji mojim jezikom govore, a imaju dušu podlu, pohotljivu, kukavičku, gadnu - a drugu što pre pobeći od takve sredine i dohvatiti se visokih planina makedonskih... i onih divnih ljudi: redova, kaplara, podoficira i oficira sa kojima sam već toliko vremena proveo i sudbinu vezao, i cilj isti imao, cilj svetao i visok, koji nam je ljubav prema rođenoj grudi i svest o istorijskoj dužnosti jednog pokolenja pred oči postavila.“7 Sa ovakvim shvatanjima Ljotiću nije bilo teško da odbije da se povuče sa fronta u pozadinu, iako je to bila naredba Vrhovne komande, a i želja prestolonaslednika Aleksandra. Odbio je takođe i ukaz kojim je Nikola Pašić hteo da ga postavi za sekretara ministarstva Spoljnih poslova.8 Ljotić nije hteo da napusti rov i pešaka u njemu.

Dok je bio na Hrvatskom Primorju Ljotić je pohapsio 36 železničara koji su učestvovali u štrajku, koji je trebalo da pomogne boljševičku revoluciju predvođenu od Bele Kuna u Mađarskoj, kao i pobunu među našim oficirima koji su došli iz zarobljeništva.

Dvadeset redova Stefanović posvećuje ovom štrajku, koji je, kako Stefanović tvrdi, izazvala Komunistička partija Jugoslavije. Devet redova o Ljotiću vojniku u periodu od šest godina, dvadeset redova samo o jednom danu iz istog tog perioda. Već 5

Isto, 17-18.

Isto, 31.

7 Isto, 36.

8 Isto, 114; Ratko Parežanin. Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, „Iskra“, Minhen 1971, 115.

6

je napomenuto da je Stefanović upotrebio dve i po stranice da bi prikazao izvesne biografske momente iz Ljotićevog života sve do njegovog napuštanja vojske. Sasvim dovoljno da u tom prostoru prikaže karakteristične crte Ljotića. Iz dosadašnjeg izlaganja se vidi da je najvažnije prećutao.

Uticaj Paskala Ali ima jedan momenat na koji se Stefanović osvrće, a koji ne bi trebalo da se propusti bez podrobnije analize. Reč je o francuskom matematičaru, filozofu i fizičaru Blezu Paskalu.

Za Paskala Ljotić kaže sledeće: „Ovaj izuzetni genije koji nikada nije bio dete, koji je učio matematiku ne znajući da ona postoji, koji je u šesnaestoj godini bio član matematičkog društva u Parizu i kome su tada dolazili na ocenu radovi iz Italije, u kojoj tada življaše slavni Galileo Galileji, - Paskal, genijalni eksperimentator vazdušne težine i pronalazač mehanike tečnosti, čovek koji je za noć, da bi olakšao sebi bolove užasne zubobolje, pronašao jednu od prvih sprava za mehaničko računanje, - Paskal u dvadeset četvrtoj godini svoga života beše rešio da prestane da misli o brojevima, već o čoveku: odakle je došao, kakva je njegova prava priroda, kakva krajnja sudbina njegova. I on otpoče na delićima papira da notira glavne misli svog velikog dela u kome će, kao u geometriji, da dokaže istinitost hrišćanske nauke. A u trideset devetoj godini on umre kao pravi hrišćanin, ali oni listići ostadoše nepovezani. Docniji prijatelji ih skupiše i objaviše Misli Bleza Paskala.

Paskal je na moje formiranje imao ogroman uticaj svojim hrišćanskim životom, koji iako je bio bez mnogo vedrine, (jer je Paskal od detinjstva patio od glavobolje i drugih bolova), on je pokazao kako i tako bedan život može, ispunjen Hristovim mirom i radošću, da bude svetao i bogat.

Svojim velikim genijem on je svaku stvar na koju se bacio osvetlio i pokazao je u neobičnoj svetlosti, da u svemu što među ljudima postoji ima istine objektivne, te da nijednu ne treba odbaciti površno, već je dobro ispitati 1 zagledati. Svojom metodom on mi je pokazao kako se istina traži s ljubavlju, koja čoveka čini nezavisnim prvo prema samom sebi. Paskal je uostalom za mene bio i učitelj pravilnog mišljenja, i, naročito svojim nenadmašnim stilom, uvek prisutni uzor, kako treba izražavati svoju misao da bude jasna i prodorna“9 Stefanović se osvrće na gornja Ljotićeva izlaganja sledećim rečima: „Ovakvim Ljotićevim pogledima naročito je doprinelo i razmišljanje o 9

Iz moga života, 11.

nekim spisima francuskog naučnika iz sedamnaestog veka Bleza Paskala, nastalim dok je boravio u manastiru. Umno obeleo, Paskal je u dvadeset četvrtoj godini stupio u manastir i prestao da misli o brojevima, već o čoveku, i to odakle je došao, kakva je njegova prava priroda i kakva krajnja sudbina. On je na delićima papira beležio glavne misli svoga dela u kome je dokazivao ’istinitost hrišćanske nauke’„.

Podvučene reči nalaze se već u Ljotićevom tekstu. Stefanović ih ne stavlja pod znak navoda. Zatim Stefanović produžuje: „Taj umobolni teoretičar Paskal bio je jedan od faktora koji je uticao na ličnost Dimitrija Ljotića. Sam Ljotić o tome piše: ’Paskal je na moje formiranje imao ogroman uticaj: svojim hrišćanskim životom, koji je bio ispunjen Hristovim mirom i radošću da bude svetao i bogat... A muzeji Pariza ..“10 Reči koje Stefanović pripisuje Ljotiću, kao što se lepo vidi iz prethodnog teksta, nisu verno prenete. A rečenica „A muzeji Pariza“ itd... nije uzeta iz gornjeg Ljotićevog teksta i nema ničeg zajedničkog sa Ljotićevim mišljenjem o Paskalu. Reči su uzete sa sledeće strane, gde se Ljotić osvrće na značenje slobode, na demokratiju i Francusku revoluciju. Stefanović epizodu sa Paskalom završava zaključkom koji nema nikakve veze sa Ljotićevom autobiografijom na koju se Stefanović poziva: „Sam Ljotić otkriva u svom biografskom spisu udaljenost i mržnju prema svakom revolucionarnom pokretu i ostaje trajno dosledan shvatanju terora nad narodnim masama u ime Hrišćanstva i umobolnih teorija svojih idola.“11 Ljotić je bio protivnik terora Francuske revolucije koji ju je pratio i izvesnih ideja koje su se iznedrile iz nje; Ljotić je bio protivnik svake komunističke revolucije koja je bez izuzetka nosila sa sobom teror i pustoš. Ne postoji nikakav spis Ljotićev kojim on odobrava ma kakvu vrstu terora.

Nekoliko mišljenja o Paskalu objašnjava malo više ovu zaista neobičnu ličnost: Sveznanje kaže: „...mislilac kod kojeg su skladno razvijeni i ujedinjeni jasan matematično- naučni duh sa dubokom religioznošću“12 U knjizi Veliki svetski mislioci: „...filozof i majstor stila poznat i poštovan kroz tri stoleća po

10

Stefanović, 18.

Isto, 18.

12 Sveznanje, Narodno delo, Beograd 1937, 1641.

11

zabeleškama jednostavno nazvanim Misli“13 Čarls Rajt, profesor francuskog jezika i književnosti, kaže: „Paskala su neki nazvali ludim, ali čak i najbezdušniji nisu mogli da mu ospore veličinu njegove borbe protiv fizičkih i duševnih patnji, kao i veličanstvenost njegove pobede.“ Za profesora Rajta Paskal je bio „jedan od najvećih i najraznovrsnijih genija za koga je svet znao“.14 Vredno je napomenuti da je Paskal sa 478 strana svojih spisa - koje Stefanović sa potcenjivanjem naziva „nekim spisima“ - ušao u poznatu zbirku „Velike knjige zapadnog sveta“ (Great Books of the Western World).

Naučnik Stefanović toga Paskala koji je „poštovan kroz tri stoleća“ naziva i „umobolnim teoretičarom„. Onda nije ni čudo što se Stefanović služi neistinama i klevetama kada pod plastom nauke, „služeći“ se bogatom bibliografijom, pokušava da kompromituje jednog istinskog i neobičnog rodoljuba, Ljotića, koji od svoje najranije mladosti, pa do svoje smrti, nije prestao da misli i radi za dobro svoga naroda. Dr Stefanović, u ovom slučaju, „izliva“ svoje zaključke u kalupima davno doteranim prema „normama“ KPJ.

13 14

„The World’s Great Thinkers“, Man and Spirit, Random House, New York, 1947, 188.

The Encyclopedia Americana, knjiga 21, New York, 1953, 363.

2. POLITIČKE KONCEPCIJE ZBORA

Ljotićev pokušaj da kralja Aleksandra pridobije za jedan svoj nacrt Ustava, Stefanović je propratio neistinama i manipulisanjem Ljotićevog teksta.

Ljotićev nacrt ustava Po svojoj želji i po pristanku kralja Aleksandra Ljotić je izradio projekat Ustava. Kralju je taj nacrt predao 28. juna 1931. godine. (Treba zapaziti da je Ljotić predao ovaj nacrt Ustava 40 meseci pre pojave Zbora i objavljivanja Osnovnih načela i Smernica Jugoslovenskog narodnog pokreta ZBOR. Ljotić je govorio i predlagao kralju Aleksandru u ime svoje, a nikako u ime neke organizacije ili grupe ljudi.) „U njemu sam’, kaže Ljotić, ’vodeći računa o konkretnim mogućnostima pokušao da dam nacrt jedne organske, ustavne i nasledne monarhije, nedemokratske i neparlamentarne zasnovane na aktivizaciji živih narodnih snaga, organizovanih u ekonomska, staleška, kulturna i dobročina društva sa političkom odgovornošću vlade samo pred Kraljem, a pravno i pred Kraljem i pred Saborom sa decentralizovanom samoupravom“15 Podvučene reći je Stefanović izostavio, ozbiljno menjajući značenje teksta.

Dvadeset osam dana pre predaje ovog nacrta Ljotić je rekao Kralju: „Kao što Vam je odavno poznato, ja sam uvek bio protiv partijskodemokratskog i partizanskog režima, smatrajući da upravo jedu državu. Na tim osnovama naumio sam predložiti da izradim projekat novog Ustava, koji bi Vi trebalo da razgledate i, ako odgovara Vašem gledištu, i usvojite..“ Kasnije, u razgovoru sa Kraljem, Ljotić nastavlja: „Ja sam, Veličanstvo, za čist staleški parlament. Ali uviđam da ne bih sam odmah mogao sa njim prodreti. Otuda bih pribegao jednom drugom parlamentu, gde bi se poslanici birali opštim tajnim pravom glasa, ali samu kandidaciju vršile bi sreske kolegije, u koje ulaze predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i dobročinih organizacija. Oduzmu li se kandidacije partijama 15

Iz moga života, 101. U tekstu stoji „privatnom“. Mi mislimo da je štamparska greška; treba da bude „pravnom“.

i da se pravo kandidacija ovim drugim prirodnim, da tako kažem, organizacijama, partije će se ukinuti usled nedostatka hrane. ’Dobro, g. Ljotiću, ima li gde god u svetu takav sistem?’, upita Kralj. ’Nema, veličanstvo.“16 Kralj Aleksandar nije prihvatio ovaj predlog.

Stefanović se osvrće na ove Ljotićeve primedbe Kralju sledećim rečima: „U ovoj izjavi Dimitrija Ljotića sadržan je njegov program takozvanog korporativnog sistema, koji su bili usvojili fašisti u Italiji i nacisti u Nemačkoj.

Kompilirajući poglede nemačkih i italijanskih fašističkih diktatora, Ljotić nije bio ubedljiv pred kraljem Aleksandrom, koji je imao svoju koncepciju organizovanja državnog i političkog života u Jugoslaviji.“17 Pisac doktorske disertacije na prostoru od otprilike pola strane rekao je više neistina i opet zlonamerno izmanipulisao Ljotićev tekst.

Namera Stefanovića je očevidna: on hoće Zbor fašističkim perspektivama, zato izostavlja deo rečenice zamišljena vlada odgovara „pravno i pred Kraljem decentralizovanom samoupravom“. (podvukao M. P.) Stefanović totalno menja značenje Ljotićevih reči.

i Ljotića da prikaže u da njegova, Ljotićeva, i pred Saborom sa Ovom manipulacijom

Ta manipulacija pokazaće se očiglednijom iz sledećih upoređenja.

Musolini nije bio odgovoran ni Kralju, ni ma kojem drugom telu. Hitler je samo kratko vreme bio odgovoran predsedniku Hindenburgu, a potom nikome. I Italija i Nemačka imale su centralizovanu upravu, a Ljotić se zalaže i u pomenutom nacrtu Ustava i kasnije u zamišljenoj državi, za decentralizovano uređenje države. U Nemačkoj pod Hitlerom Rajhstag je postojao gotovo za celo vreme trajanja Trećeg rajha. Do 23. marta 1933. godine Rajhstag je imao izglede demokratske institucije.

Toga dana je Rajhstag (sastavljen od nacional-socijalista i izvesnih demokratskih partija) izglasao specijalna ovlašćenja po kojima, između ostaloga, pravljenje zakona prelazi u ruke vlade, stvarno u ruke Hitlera, s pravom da ti zakoni mogu da odstupe i od ustava. Ovim aktom parlament je prestao da ima ikakve stvarne funkcije, njegove članove je birala partija i više nije bilo pravih izbora. Ovakav Rajhstag je služio Hitleru samo kao tribina za saopštavanje izvesnih njegovih odluka i namera.18 Ovim aktom od 23. marta Rajhstag je stvarno dao „pravnu osnovu za Hitlerovu diktaturu“.19 Parlament u Italiji takođe je prestao da ima ikakve stvarne vlasti. Parlament je postao kongres fašističke partije, a stvarno i izvršna i zakonodavna vlast prešla je u iste

16

Isto, 99-100.

Stefanović, 21.

18 William L. Shirer, The Rise and Fall of the Third Reich, New York 1960, 198-199.

19 Isto, 199.

17

ruke.20 Sistem u kome vlada odgovara Kralju, Parlamentu (Saboru), koji se bira opštim tajnim glasanjem, ne može da se nazove fašističkim ili nacističkim. To Stefanović zna i pošto hoće da napravi Ljotića fašistom i nacistom on izostavlja ključne reči.

Potrebno je naglasiti da je Ljotić, kao što i Stefanović navodi, predlagao kralju Aleksandru izbor poslanika „opštim tajnim pravom glasa“. Stefanović bi morao da zna da ovakvog elementa nema niti u fašizmu, niti u nacizmu.

Stefanović kaže da je Ljotić „kompilirao poglede nemačkih i italijanskih diktatora“ kad je pisao nacrt Ustava. „Kao što Vam je odavno poznato ja sam odavno bio protiv partijsko-demokratskog i partizanskog režima“, kaže Ljotić Kralju. To „odavno“ datira od 1913-1914. godine, kada je Ljotić bio u Parizu.

Sećajući se svog boravka u Parizu, Ljotić kaže: „Razumedoh da najveće nesreće po društvo nastaju i od rđavih vlada, ali još i više od lažnih pojmova koji, rašireni u masama, deluju kao istine i dovode do preteških tragedija.

Tako razumedoh Hristovu reč: Istina će vas osloboditi. I videh da je ljudska težnja ka slobodi i ostvarljiva i nije, prema tome koliko je čoveku pristupačna istina, - jer izvan istine slobode nema...

Razumedoh da je u demokratiji istina manje pristupačna, jer nema pogodnog organa za njeno shvatanje, - a isto tako shvatih da društvo nije prost zbir pojedinaca, koji ga određenog trenutka sastavljaju i da ima svoje nezavisne interese, nezavisne od interesa svojih članova, te zato mora imati i svoje organe, što stabilnije i nezavisnije od fluktacije pojedinačnih interesa, ali zato ipak vezane sa društvenim Životom prirodnim vezama interesa i nasleđa“21 Za vreme Ljotićevog boravka u Parizu, Hitler je lutao ulicama Minhena, tek što je pristigao iz Beča, potpuno nepoznat, a Musolini je još plivao u marksističkim vodama i uređivao socijalistički list Avanti.

Da je Ljotić bio samostalan i samosvojan u formiranju svojih političkih stavova vidi se i iz sledećeg detalja iz njegovog života.

Po izlasku iz vojske 1920. godine Ljotić nije imao nameru da se bavi politikom. U vezi s tim on kaže: „Nisam nikada hteo da ulazim u partijski život. Za moje tadašnje pojmove partijska politika je tako neznačajna bila da mi u njoj mesta nije moglo biti.“22

20

Ernst Nolte, Three Faces of Fascism, Mentor Book, New York 1969, 282.

Iz moga života, 13.

22 Isto, 70.

21

Živojin Tajsić, prijatelj Ljotićevog oca i njegov, inače jedan od prvaka Radikalne stranke i lični prijatelj Nikole Pašića, pokušavao je da ga nagovori da uđe u Radikalnu stranku. Taj pokušaj Tajsićev Ljotić ovako objašnjava: „Ja mu tada kažem, da to (ulazak u Radikalnu stranku - primedba M. P.) ne mislim iz dva razloga: prvo, zato što sam protivan načelima Radikalne stranke, jer nisam za demokratiju, parlamentarizam, ’narodnu suverenost’, a drugo, ne dopada mi se partizanstvo“ Tajsićevo rezonovanje je bilo sledeće: „Stranka je kao organizam. Nekada je to bio njen program, ali sad se može i menjati. I ako budu u njoj ljudi od vrednosti, koji znaju šta hoće i umeju braniti svoje gledište, onda će oni stranci moći dati i nova načela i nov pravac...

Znaš, ti si bio dobar i hrabar vojnik. I delo onih što su izginuli i vas što ste ostali u životu je ogromno. Sad ti meni reci, hoćeš li pustiti ti, da sad tom Otadžbinom, za koju je toliko žrtava podneto, upravljaju najgori, a vi, borci, radite za tezgama ili u kancelarijama ili po poljima, ili držite predavanje bogomoljcima i bogomoljkama. Ja mislim da si ti dužan da uđeš aktivno u politiku.“ Ljotić, za koga je služenje narodu bila prva i najvažnija dužnost, bio je „savladan“ ovakvim rezonovanjem i već sutradan bio je predsednik mesne omladinske organizacije Radikalne stranke. Ljotić je tom prilikom održao govor u kome je rekao da ulazi u organizaciju Radikalne stranke „po tradiciji i iz nacionalne nužnosti“. Ovo se, izgleda, dogodilo 1923. godine.

Tri godine kasnije Ljotić stvarno kida sa partizanskim životom, a za sledeće tri godine on sebe smatra disidentom Radikalne stranke.

Za ovih šest godina - prvo kao disciplinovan član Radikalne stranke, a kasnije kao disident - Ljotić je bio aktivan u njegovoj samoupravnoj oblasti, izlazio je na izbore i bio biran za oblasnog poslanika. Ljotićevo nezadovoljstvo partizanskim životom najbolje se vidi iz njegovih sledećih reći: „Iskustvo koje sam tih šest godina stekao, pokazivalo mi je sve više i više da je nemoguće od stranke, ma kako se zvala, ma ko je vodio, tražiti da ona ima pred očima opštenarodni interes i opstedržavni u svakom momentu...

Kad sad posmatram taj period svog rada, onda mi izgleda ovako: ušao sam u partijski život, uveren da ću moći da mu upravim puteve onamo kuda mislim da treba da se ide; s druge strane, partija me dočekala oberučke, uverena da ću se već ja saviti po njenim uslovima. Oboje smo se prevarili: niti sam ja bio u stanju ispraviti partijski život, niti je ona uspela mene napraviti partizanom.“23 Ni Hitler, ni Musolini nisu mogli da imaju uticaja na ovakva Ljotićeva shvatanja i odluke. Hitler još nije imao izrađen svoj politički program. Prva knjiga 23

Isto, 71-72.

Hitlerovog Mein Kampf izašla je u jesen 1925, a druga tek krajem 1926. godine.24 Nije verovatno da je Ljotić mogao da čita ovu knjigu pre raskida sa Radikalnom strankom 1926. godine. On nije znao nemački, a srpski ili francuski prevod teško da je tada postojao.

Ljotić je predao svoj nacrt Ustava kralju Aleksandru 28. juna 1931. Hitler je došao za kancelara 30. januara 1933. U vreme kada je Ljotić radio na nacrtu Ustava Hitlerova partija je išla u političku kampanju i izbore, ponašajući se kao i ostale demokratske partije Vajmarske republike. Kako je onda Stefanović mogao da Ljotićevo planiranje pomenutog ustavnog nacrta proprati primedbom da je Ljotić „kompilirao poglede nemačkih i italijanskih fašističkih diktatora„?

U to vreme u Italiji, od oktobra 1922. godine, kada je Musolini došao na vlast, pa do 1926. godine, fašistički sistem je stvarno u povoju, parlamenat je još imao izvesnu snagu. Korporativni sistem stvarno dobija potpuniji, iako još ne definitivni oblik, tek 21. aprila 1927. godine. Nije poznato da je Ljotić već tada imao ma kakve ideje o staleškom uređenju države, ali je jasno da na njegov negativan stav prema parlamentarizmu ni Hitler, ni Musolini nisu imali uticaja, kako to Stefanović tvrdi.

Nekoliko karakteristika fašističkog korporativizma Da se vratimo još jednom na već pomenuti zaključak dr Stefanovića: „U ovoj izjavi Dimitrija Ljotića sadržan je njegov program takozvanog korporativnog sistema, koji su bili usvojili fašisti u Italiji i nacisti u Nemačkoj.“ Da se odmah napravi ispravka; korporativni sistem je bio jedan od elemenata fašizma u Italiji. Nacistička Nemačka ga nije usvojila. Osvrnimo se na izvesna mišljenja o korporativnom uređenju u Italiji.

Viliam Ebenštajn, profesor univerziteta: „U korporativnom sistemu ekonomija je organizovana u udruženja kapitala i rada pod kontrolom države, a svi rade u harmoniji za zajedničko dobro, pomognuti i vođeni jednopartijskom diktaturom države.“25 Encyclopedia Americana: „Očigledno je da korporacije ni u kom pogledu ne predstavljaju izabrana tela, već jedan instrumenat kroz koji totalitarna vlada kontroliše celokupni ekonomski život.“26 24

Adolf Hitler, Mein Kampf, Houghton Mifflin, Boston, st. XVIII. XIX. William Ebenstein, Great Political Thinkers, New York, 1965, 599.

26 The Encyclopedia Americana, knjiga 11, 51.

25

Ernst Nolte, nemački istoričar; „Korporativizam je sistem jednopartijske države koja stavlja svoju radnu snagu na raspolaganje svome vođi kao masa koja ga sluša“27 Iz ovih definicija dolazi se do sledećih zaključaka; da korporacije nisu izabrana tela, da nisu samostalne, da kroz njih diktatura kontroliše privredu, da su ekonomskog karaktera, da su izraz jednopartijskog i totalitarnog sistema, da nemaju kontrolu nad vladom, niti pak donose zakone. Karakter staleža, kako ih je Zbor zamislio, je u totalnom sukobu sa korporacijama italijanskog fašizma.

Nekoliko odlika zboraškog staleškog uređenja O prirodi staleža i njihovoj ulozi u državi, kako to Zbor zamišlja, neka imaju sada reč tri izvora kompetentna da ovo objasne. To su: Osnovna načela i Smernice Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor, Dimitrije Ljotić i ing. Milosav Vasiljević, istaknuti prvak Zbora.

Načelo VI kaže: „Narod će učestvovati u zakonodavstvu 1 vršiti nadzor nad državnom upravom putem predstavništva koje mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja“28 (Osnovna načela i Smernice sadrže program koji zaseca u nacionalni, verski, politički, društveni, ekonomski život ondašnje Jugoslavije. Pisci tog programa mislili su na jugoslovensku problematiku toga vremena i ukazivali su na rešenja koja su bila korisna i moguća za to vreme. Otada je prošlo 50 godina. Mnogo što šta se izmenilo za tih 50 godina, zato i program onog vremena, iako on svojim najvećim delom ima trajnu vrednost, treba ocenjivati u njegovom vremenskom kontekstu.)

Dimitrije Ljotić: „A mi tražimo prvo, da se u ovom pogledu opšta narodna državna politika ne zamišlja i ne izgrađuje bez aktivnog učešća predstavnika narodnog staleškog uređenja.29 (podvukao M. P.) ...Od najranijeg vremena imamo podelu rada i staleža. Stranaka nema u tako dalekoj istoriji. Ali, gospodo moja, šta ja hoću iz ovoga zaključka da izvedem? Hoću da izvedem da ovi staleži 27

Nolte, 282.

Ovo načelo citira i Stefanović, Stefanović, 25.

29 „Naš izborni proglas“, Otadžbina, 7.3.1935, (Otadžbina je jedan od predratnih listova JNP Zbor).

28

postoje i izvan države i pored države i pre države, a ako hoćete i protiv države, stranke ne mogu da postoje izvan države. One su vezane za državu, a staleži su vezani za ljudsko društvo. Staleži su prirodna tvorevina ljudskog društva, a stranke to nisu.30 ...Mnogi nam čine nepravdu kad misle da, ako smo protiv parlamenta i liberalne demokratije, da smo mi i protiv skupštine, u tome se varaju. Mi smo za pravu narodnu skupštinu, za onu narodnu skupštinu koja će istinski imati sposobnosti da vrši svoje velike funkcije. Sadašnji parlamentarizam i skupština prodali su svoja velika prava za čanak sočiva. Te dužnosti mogu da vrše samo skupštine koje izlaze iz velikih narodnih društvenih organa, staleža, koji mogu da govore sa državom sa velikim autoritetom... Staleži mogu istinu državi da kažu, kao jednak skoro jednakome. Kad ovo kažem ja ne mislim da će staleži imati jednaku snagu kao država. To nije ni moguće, a to ne bi bilo ni dobro. Država treba da podržava koordinaciju između staleža, a na principu solidarnosti sviju staleža. Ali sa druge strane moralnu, ekonomsku i političku stranu imaju staleži samim tim zbog svoje prirode, zbog svoje dugovečnosti i nezavisnosti od države... Zbog toga, kažem, kad imadnemo takvu skupštinu, koja će proizaći iz staleža, to će biti prava skupština, koja će imati ciglo dve funkcije: pravljenje zakona i kontrolu nad zakonitošću vlade.31 (podvukao M. P.) ...Ne zaboraviti valja pri tome da će i u staleškom uređenju svaki poslanik zastupati narod, kao i danas, samo što će on na to mesto doći ili izborom od samog staleža, ili od staleža kandidovan, a od narodnog glasačkog tela izabran.“32 Milosav Vasiljević: „Stvaraoci programa Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor nisu imali ambiciju da ovim nađu lek za političku bolest celog čovečanstva. Oni su imali pred očima prilike u našoj zemlji i zato nose obeležje jugoslovenskog narodnog pokreta.“33 (podvukao M. P.) „Tvorci programa Zbora smatraju, dakle, da zakonodavnu vlast i nadzor nad državnom upravom, mora da vrši narod preko svoga predstavništva. Da bi pak izbegao ulazak u predstavništva ljudi koje narod i ne poznaje, program zahteva biranje po staležima. Po staležima se ljudi poznaju, pa je izbor lakši i kvalitativno bolji. Treba zapaziti da zakonodavno telo donosi zakone i vrši nadzor nad državnom upravom.“34 (podvukao M. P.) „Dakle, tvorci programa Zbor stoje na principu suvereniteta narodnog interesa, a ne na principu narodnog suvereniteta, na principu potpune podele funkcija vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.“35 (podvukao M. P.) „Prebacivalo se Zboru da je ’fašistički’ pokret. Po suštini Osnovnih načela i 30

Dimitrije Ljotić, Osnovi savremene Jugoslavije, Beograd 1937, 35.

Isto, 45-46.

32 „Na drugi prigovor“, Otadžbina, 15.12.1935. Članak je štampan u Govori i članci D. Ljotića, Minhen, 1954, sveska II. 33 Milosav Vasiljević, Kriza demokratije i budući oblik vladavine, Beograd 1938, 83.

34 Isto, 85.

35 Isto, 87.

31

Smernica on to nije, i sa ovakvim programom on to ne može da bude. Program koji traži pravilno funkcionisanje principa od bitne važnosti po opšte interese, kao što su: ne narodni suverenitet već suverenitet narodnih interesa, podela funkcija vlasti, odgovornost, a naročito sloboda štampe, ne može se upisati u fašistički tabor. Zbor hoće ne sistem gde se ovi principi ističu, a ne dolaze do praktične primene, on hoće njihovu integralnu primenu, jer ih nalazi zdravim. Staleško odabiranje vrši se odozdo slobodnim biranjem, a ne dekretom upravne vlasti kao u italijanskom fašizmu. Razlike su i principijelne i velike.“36 (podvukao M. P.) Te principijelne i velike razlike kritičari Zbora (ukoliko se oni mogu tako da nazovu) nisu zapazili ili se nisu ni trudili da ih zapaze. Neki koji su i zapazili te razlike nisu hteli ni da ih objave, jer njima je bilo u interesu da Zbor prikažu kao fašistički pokret. Nema sumnje da dr Mladen Stefanović pripada toj poslednjoj grupi.

Dr Marko S. Marković, u jednom svom osvrtu na knjigu Jugoslavija uoči i za vreme drugog svetskog rata od dr Đoka Slijepčevića, kaže povodom neobjektivnih kritičara Zbora, sledeće: „Pokušaj da se ’nacistički’ ili ’fašistički’ karakter Pokreta Zbor dokaže na osnovu Ljotićevog učenja o staleškom uređenju države spada u političku propagandu najniže vrste. Sve slične tvrdnje su naučno neozbiljne sa gledišta istorije i političkih nauka, tako da mogu počivati isključivo ili na neznanju ili na goloj mržnji. Korporativizam je, u ovom ili onom obliku, postojao u svim razdobljima istorije čovečanstva, pa se ne može protumačiti ni kao ’reakcionarni povratak srednjem veku’ ni kao ’podražavanje Musolinijevog fašizma’. U XX veku pristalice korporativizma su u velikom broju slučajeva nezavisni i od Musolinija i od ’desnice’ uopšte.“37 Zatim, Marković daje nekoliko crtica iz istorije korporativizma. Kao preteču savremenog korporativizma on pominje nemačkog filozofa, profesora etike i prava Altuzija (Johannes Althusius, 1557-1638). Zatim pominje francuskog rojalistu Šarla Morasa, koji se početkom dvadesetog veka zalagao za staleško uređenje Francuske. „Između dva svetska rata“ - kaže Marković - „tu ideju su prihvatili izvesni ugledni liberali, pa čak i neki, manje poznati francuski socijalisti.“38 Marković se zadržava na Salvadoru de Madariagi, španskom piscu, koji je od 1922. bio predsednik departmana za razoružanje u Društvu naroda, profesor u Oksfordu 1928-1931, zatim do 1936. ambasador Španije u SAD i Francuskoj. Posle dolaska Franka na vlast ostaje u emigraciji, kao veliki neprijatelj španskog fašizma. Za njega Marković kaže: „Liberalizmu toga predsednika Međunarodne liberalne unije ništa nije 36

Isto, 89-90.

Marko Marković, „Nedićeva Srbija“, Amerikanski Srbobran, 5.1.1979.

38 Isto.

37

smetalo da zamisli politički sistem u kome bi postojala, s jedne strane, pokrajinska politička skupština (od opština, preko pokrajina, ka svenarodnom predstavničkom telu), a sa druge, ekonomska skupština, sastavljena od predstavnika staleža i ’ekonomskih funkcija’ koja ima zakonodavnu vlast u ekonomskim pitanjima... Ubeđeni demokrat, svestan da je demokratija, ne samo po svom etimološkom značenju, nego i po svome idealu pozvana da bude ’vladavina naroda’, on je smatrao da će narodno učešće u vlasti biti stvarnije i efikasnije kroz političko-staleško uređenje društva i države, koje je on nazvao ’organskom demokratijom’, nego u partijskom parlamentarizmu“39 Dr Marković se osvrće i na Jugoslaviju: „Prilikom stvaranja Vidovdanskog ustava od 1921. godine, staleško uređenje države kao dopuna političkog bilo je predviđeno i u nacrtima vlade (Stojan Protić) i u nacrtima opozicije (Jugoslovenski klub). Povodom Protićevog nacrta Horvat veli’ ’Protić je u svom ustavnom nacrtu predvideo dvodomni sistem, skupštinu i senat, kojemu je dao pravo obustavnog veta; u Protićevom senatu sjedeli bi pretstavnici pokrajinskih sabora i privrednih staleža’ (Josip Horvat, Politička povjest Hrvatske 1918-1929, Zagreb, 1938, str.249). A Slobodan Jovanović u svome Ustavnom pravu, na str. 44. ovako opisuje nacrt Jugoslovenskog kluba: ’Po nacrtu Jugoslovenskog kluba postoji dvodomni sistem, sa dvema Skupštinama, od kojih je jedna politička, a druga socijalnoekonomska. Obe Skupštine imaju isti broj članova; političku Skupštinu bira biračko telo svih punoletnih građana oba pola, a socijalno-ekonomsku biraju organizovane društvene grupe - staleži i pozivi. Između ove dve Skupštine postoje, uglavnom, onakvi odnosi kao između dva doma; njihovi sukobi rešavaju se u zajedničkoj sednici’.“40 Za Markovića Dimitrije Ljotić snosi „bar delimično krivicu za pogrešna i proizvoljna tumačenja zboraškog korporativizma“. (U zboraškoj literaturi reč korporativizam nije upotrebljavana, već uvek staleško uređenje države.) Marković kaže: „Kao što Marks, ideolog klasne borbe, nije iscrpno definisao pojam klase, tako Ljotić, ideolog staleškog uređenja države, nije jasno definisao stalež.“41 Markoviću nije jasno - a on nije jedini - kako usaglasiti ideju čistog staleškog parlamenta, čiji je protagonosta bio Ljotić, i već pomenutog VI Načela, koje zastupa narodno predstavništvo „koje mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja“. Marković se pita da li bi „pod ’političkim shvatanjima’ trebalo razumeti 39

Isto.

Isto.

41 Isto.

40

partijske predstavnike“.42 To pitanje postavljali su ranije i izvesni Zboraši. Pisac ovih redova ne želi da ulazi ni u kakve spekulacije u tom pravcu, pošto za ovu diskusiju to više nije važno. On hoće samo da pokaže da je Stefanovićev pokušaj, da zamišljeni staleški sistem Zbora izjednači sa fašizmom i nacizmom, neozbiljan i apsurdan.

Predratno političko partizanstvo i reakcija Zbora Jedan od uzroka koji su naveli Zbor da predloži staleško uređenje bile su partije koje nisu bile sposobne da reše teške ekonomske, socijalne i nacionalne probleme sa kojima se suočavala Jugoslavija između dva svetska rata. Ljotić je često govorio o nesposobnosti političkih partija i vlada koje su one formirale (tih vlada je bilo 39 u periodu od 1918. do 1941.).

Mi ćemo se osvrnuti ovoga puta na jedno njegovo predavanje održano u Beogradu 1936. godine, gde on, između ostalog, kaže: „Strojevi koje smo imali, rađali su samo sitnu i malu politiku ’naših’ ljudi. A šta znači ta politika? To je politika ’naših’ pristalica koji idu za nama. A takva politika, koja se vodi sa takvim sitnim i malim motivima, mora da bude mala i sitna.

Neka stranku vode i najčestitiji ljudi, kada se ona uspne na državnu upravu i kada ima svoju vlast, tada ne dođu do izražaja najbolji ljudi, nego dolaze oni sa čijim se radom oni najbolji ne mogu nikada složiti. To je neminovno, od toga nema izuzetka...

Eto, gospodo, zašto sam protiv liberalne demokratije i parlamentarizma.

Prosto zato jer je u njima klica nereda i neodgovornosti...

Gospodo moja, u liberalnoj demokratiji imamo sistem uzajamnog podmićivanja. Ja se ne bojim da to kažem otvoreno. Tu se lako postaje ministar, a da bi se održao u svome klubu, on mora činiti poslanicima u svom resoru sve što oni od njega traže. To je jedina moneta pomoću koje može ministar ostati dugo na svojoj stolici...

Nije poslaničko da vršljaju po ministarstvima, poslaničko je nešto drugo: da sede u skupštini i paze da se vlada drži zakona i da kroji pravdu po zakonu...

Poslanici imaju dužnost da paze na rad vlade i vrše nadzor i kontrolu nad vladom, a oni tu nisu došli za te stvari nego su došli da učine nešto za svoje birače, ili za sebe lično. Ili baš uzmimo onaj bolji slučaj: za svoje birače...“43 Osvrnućemo se na nekoliko mišljenja formiranih van redova Zbora. U svome Manifestu od 6. januara 1929, kada je ukinuo ustav i partije, kralj Aleksandar je rekao 42 43

Isto.

Osnovi savremene Jugoslavije, 37-47.

sledeće: „Parlamentarni red i sav naš politički život dobijaju sve više negativno obeležje, od čega narod i država imaju za sada samo štete. Sve korisne ustanove u našoj državi, njihov napredak i razvitak celokupnog našeg državnog života, dovedeni su time u opasnost... Parlamentarizam, koji je kao političko sredstvo po tradicijama od mog nezaboravljenoga oca ostao i moj ideal, počele su zaslepljene političke strasti zloupotrebljavati u toj meri, da je postao smetnja za svaki plodan rad u državi. Žalosni razdori i događaji u Narodnoj skupštini pokolebali su kod naroda veru u korisnost te ustanove. Sporazumi, pa i najobičniji odnosi između stranaka i ljudi postali su apsolutno nemogući. Umesto da parlamentarizam razvija i jača duh narodnog i državnog jedinstva, on, ovakav kakav je, počinje da dovodi do duhovnog rasula i narodnog razjedinjenja.“44 Britanski poslanik u Beogradu, u svom izveštaju Londonu, osvrće se na Kraljev akt od 6. januara: „Diktaturu, nesumnjivo, kritikuju mnogi, i u zemlji i van nje, ali nepristrasni posmatrač ne može da ne prizna da je postojala potreba za uspostavljanjem nekog oblika vladavine koji bi bio u stanju da okonča jalove razmirice između stranaka i pojedinaca, koje su nakon jednog desetleća postale istinska pretnja jedinstvu države... U teškim prilikama u koje su Kraljevinu doveli stranački sukobi... teško da bi ijedno drugo rešenje, osim primene autokratske sile, iz postojećeg haosa moglo stvoriti red.“45 Otvaranje obnovljene Narodne skupštine 18. januara 1932. god. kralj Aleksandar pozdravlja i sledećim rečima: „... Ali najteži udar državnoj i nacionalnoj misli došao je od zaslepljenih partijskih strasti i njihove međusobne borbe. Zloupotreba političkih sloboda i parlamentarnog reda bila je do te mere teška, da je bio doveden u pitanje napredak i razvitak celokupnog našeg narodnog života. Uzalud su bila sva očekivanja da će razvoj unutrašnjeg života našeg dovesti do sređenja prilika u zemlji.“46 Adam Pribićević, predratni jugoslovenski političar, po ovom pitanju kaže: „Ovo je bila velika slabost naše demokratije. Nije moglo biti stabilnih vlada ni planskog vođenja državnih poslova na duže vreme. Usled partijske razdrobljenosti, povećavala se ploha trvenja međusobna u narodu i unosilo u narod još više besne stranačke netrpeljivosti, zagriženosti i ozlojeđenosti. Vladari su mogli izigravati stranke protiv stranaka. Broj kombinacija bio je neograničen.

44

Dr Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva svetska rata, Zagreb, 7-8. „Britanija o Kraljevini Jugoslaviji“, Borba, 19.12.1986, Arhiv Jugoslavije, „Globus“ 1986, priredio Živko Avramović.

46 Dr Ferdo Čulinović, Slom stare Jugoslavije, Zagreb 1956, 59.

45

Razvijala se prezasićenost političkim kavgama, ogađenost na politiku, nezadovoljstvo demokratskim poretkom. A to je teralo vodu na mlin reakcije.

Mnogi odlični umovi i karakteri nisu hteli ulaziti u ovu odvratnu sajamsku kavgu. Stajali su po strani. A time je naš politički život bio osiromašen. Tako i mnogi pošteni poslovni ljudi, istinski stvaraoci i organizatori, čije bi iskustvo bilo dragoceno u vođenju državnih poslova.“47 Jugoslovenski istoričar dr Veselin Đuretić, osvrćući se na ovaj period, misli „da je pred rat opšti utisak bio da se (u Jugoslaviji) radi o društveno-političkoj zbrci bez presedana.“48

* Treba istaći da misao Zbora nije nikla samo u glavi Dimitrija Ljotića. Bilo je grupa širom Jugoslavije, koje su tražile rešenje toj „društveno-političkoj zbrci bez presedana“. Posle upoznavanja i razgovora, te grupe (Otadžbina, Zbor, Buđenje, Jugoslovenska akcija i Bojovnici) formirale su Jugoslovenski narodni pokret Zbor.

Ljotić ovako formuliše to sjedinjavanje pomenutih grupa, u svom članku „Ni fašizam, ni hitlerizam“: „... Pre svega, naš pokret je ponikao spontano, na našim društvenopolitičkim nevoljama. Nije ponikao u glavi jednog ili drugog čoveka - ili na jednom određenom mestu, već su ljudi dobre volje, na raznim mestima, i ne poznavajući se među sobom, misleći o nedaćama i nevoljama svoga naroda, došli u isto vreme, na istu misao: Ne može se sedeti skrštenih ruku; mora se prvo zauzeti jedan odlučan stav prema svim nepravdama i teškoćama na koje se nailazi...“49 Zbor nije kopirao strane političke, ekonomske i društvene sisteme. Pisci Osnovnih načela i Smernica JNP Zbora i njegovi osnivači imali su u vidu jugoslovenske potrebe i nevolje i tražili su rešenja koja odgovaraju prirodi, duhu i shvatanjima naroda koji su živeli od Triglava do Đevđelije. Tu želju za samosvojnošću Ljotić ovako izražava: „Mi smo sve, samo svoji nismo.

Ako pak nismo svoji duhovno, kako ćemo biti politički i ekonomski? Mi smo stalno rđave kopije: mi smo bili Englezi ili Francuzi, sad hoćemo njih da ostavimo, a da kopiramo Nemce i Italijane. Čast svima. Sve su to veliki narodi koji su bili, ili su sad, ili će biti veliki - sve po zasluzi.

Ali mi nismo oni. Mi smo voćka, kao i oni, u voćnjaku Božijem, ali 47

Adam Pribićević. „Ideologija Dražina pokreta“, u Knjizi o Draži, sveska 2, 39.

Veselin Đuretić, Saveznici i jugoslovenska ratna drama I, Beograd 1985, 16.

49 D. V. Ljotić, Kako nastaju revolucije, Biblioteka „Otadžbina“, štampana možda 1939, 58.

48

druga vrsta voćke. Mi moramo u dubini svoga bića, u istoriji našeg porekla i uzrasta tražiti svoj zakon, svoj duh, svoj put.

Hibridi su bez potomstva. Samo originali imaju prava na život. Kopije se razne daju i imaju malu vrednost.

A mi imamo taj svoj zakon, svoj duh i svoj put. Treba imati samo oči da se sagledaju. O, kakvo je bogatstvo i dubina i širina i visina toga duha koji nam je Bog prema vrsti našoj dao! Ali oči ’rčka i oči ježa to ne vide.

I celo siromaštvo našeg života, sva zapetljanost naša u čisto praktičnim stvarima (u ekonomiji, u društvenim odnosima, u politici) i leži u tome da smo mi taj svoj rođeni duh odbacili, a drugi nismo uspeli dobiti, već ravnodušnošću podražavamo Engleze, nebrižljivošću Francuze, brzinom govora Italijane, a korakom Nemce, pa ličimo na cirkuske klovnove, a ne na narod, čija junačka prošlost i dubina životnog pogleda ima pravo na duboko poštovanje i Nemaca, i Italijana, i Francuza, i Engleza“.50

Diktatura, totalitarizam, jednopartijski sistem i Zbor U svome zaključku Stefanović kaže: „Elementi fašizma u Ljotićevom pokretu Zbor vidni su u ideološkoj sferi, u njegovom organizovanju i praktičnom delovanju. Boreći se protiv liberalne demokratije i parlamentarizma, Ljotićevi ideolozi u prvi red stavljaju totalitet nacije i države. Diktatura nacije sa korporativnim društvenim uređenjem, po njima, trebalo bi da niveliše sve klasne suprotnosti. U organizacijskom pogledu karakteristična je čvrsta organizacija, zasnovana na hijerarhijskoj osnovi.

Autoritet vođe Ljotića izgrađen je i religijskim motivima, raznim simbolima.“51 Tri važne karakteristike Musolinijevog i Hitlerovog sistema su: diktatura, totalitarizam i jednopartijski sistem. (Da li se Stefanović, kada je razmišljao o diktaturi, totalitarizmu i jednopartijskom sistemu, setio i jednog savremenika Hitlera i Musolinija - Josifa Visarionovića Džugašvilija, koji je diktaturu, totalitarizam i jednopartijski sistem razvio do vrhunca? Stefanović kao istoričar svakako zna da su ova tri elementa bili sastavni deo i „demokratije“ Josipa Broza Tita u SFRJ.) I Hitler i Musolini su ne samo učvrstili izvršnu vlast, već su prigrabili i zakonodavnu. Funkcije koje je Kralj u Italiji vršio prešle su stvarno u ruke Musolinija; posle smrti predsednika Hindenburga položaj Predsednika republike i kancelara prešli su u ruke Hitlera. Ministri su stvarno bili odgovorni Musoliniju u Italiji i Hitleru u Nemačkoj. Ovo su bili tipični elementi diktature. Ali ni Hitler, ni Musolini nisu se zadovoljili da samo rukovode političkim životom svojih zemalja. Oni su snažno uticali 50 51

„Zaključak“, Bilten, 5.9.1940. Bilten JNP Zbor je izlazio od marta ’39 do oktobra ’40.

Stefanović, 331.

na sve planove narodnog života: ekonomiju, prosvetu, kulturu. Administrativni centralizam je brzo sproveden. Ovo su tipični elementi totalitarizma. I Hitler i Musolini bili su šefovi svojih partija. Njihove partije su identifikovane sa državom; ključne položaje imali su samo članovi partije; partija je stvarno bila stub i najvažnija snaga - sila. Zabranjivanjem svih ostalih partija stvoren je jednopartijski sistem. Lične slobode su prestale da znače išta u ovim sistemima. „Naš program je jednostavan“, kaže Musolini. „Mi hoćemo da vladamo Italijom. Pitaju nas za programe, kojih ima i suviše. Nisu programi koji će spasiti Italiju, već ljudi i snaga volje.“52 „Država i partija postale su nerazdvojni instrumenat u rukama Musolinija: ’Capo di governo’- države, ’duče’- partije.“53 „Mi kontrolišemo političke faktore, mi kontrolišemo moralne faktore, mi kontrolišemo ekonomske faktore“, kaže Musolini.54 „Duče je imao kontrolu nad monarhijom, čak i u njenim vitalnim interesima... Čak i vrhovna komanda nad vojskom, koja pripada suverenu, bila je nominalna.“55 „Svaki koji bude izbačen iz partije postaje i izdajnik svoje otadžbine.“56 „Pripadnost partiji omogućava ulazak u državnu službu“57 „Svi listovi neprijateljski raspoloženi prema režimu bili su zabranjeni.“58 „Zakon i volja firera su jedno te isto“, kaže Gering.59 Za vreme trajanja Trećeg rajha hiljadama zakona su sprovedeni dekretom izvršne vlasti, iako vajmarski ustav nikada nije bio ukinut.60 „U Nemačkoj postoji samo jedan autoritet, a to je autoritet firera„, saopšteno je jednoj konvenciji advokata 1936.61 Jula 1934. godine donet je zakon po kome NSDAP ostaje jedina partija u Nemačkoj. Nemačka vojska je polagala zakletvu na „bezuslovnu poslušnost Adolfu Hitleru, vođi nemačkog Rajha i naroda, vrhovnom komandantu svih vojničkih rodova.“62 Osnovano je sedam ustanova koje su totalno kontrolisale lepu umetnost, muziku, pozorište, književnost, štampu, radio i filmsku industriju.63 „Ovaj novi Rajh“, govorio je Hitler, „vodiće računa o mladima i daće im svoje vaspitanje.“64 Zbor je bio protiv: a. diktature, b. totalitarizma i c. jednopartijskog sistema.

Za ovo ima dosta dokaza u Osnovnim načelima i Smernicama, kao i u drugim spisima Dimitrija Ljotića, koje je Stefanović imao na raspoloženju, a nije ih upotrebio.

Zbor je bio za monarhiju. To Načela i Smernice izričito kažu: „Samo je Kralj neprikosnoven“ Piscu ovih redova nije poznato da se je iko iz redova Zbora bavio dužnostima i pravima Kraljevim. Prema jugoslovenskom ustavu Kralj je bio 52

The New Encyclopedia Britanica, knjiga 7, 185.

Isto.

54 Nolte, 282.

55 Isto, 283.

56 Isto, 339.

57 Isto, 342.

58 Isto, 281.

59 Shirer, 268.

60 Isto, 274.

61 Isto, 276.

62 Isto, 201, 227.

63 Isto, 241.

64 Isto, 249.

53

neprikosnoven tj. nije mogao da bude tužen (sem ako je bilo u pitanju Kraljevo privatno imanje), niti je mogao da bude pozvan na odgovornost. Prema ustavu Kralj je bio simbol narodnog jedinstva i državne celine, čuvar njihovih interesa; on potvrđuje i oglašava zakone; saziva skupštinu; imenuje i razrešuje ministre; predstavlja državu u njenim odnosima sa drugim državama, zaključuje ugovore sa njima, sklapa mir i oglašuje rat; postavlja državne činovnike i ima pravo da daje vojne činove; on je vrhovni zapovednik vojne sile; u njegovo se ime izriču i izvršuju presude; ima pravo amnestije i odlikovanja.

Ljotić se mnogo puta osvrtao na princip monarhije. U članku „Za Kralja“ Ljotić kaže da je Kralj „štit Vere i Crkve, jedinke i porodice, naroda i Otadžbine i svake slobode i pravde“. U istom danku Ljotić kaže: „Otuda je narod za Kralja u državi, ni za tiranina, ni za lutku, već domaćina.“65 Govoreći o kralju Aleksandru, Ljotić kaže: „Imao je on velikih nedostataka (a s kojim čovekom nije taj slučaj?), ali osnova je bila herojska. On je ušao u 6. januar osećajući da nije dobro ono što je dotle bilo i da On, kao Kralj, ne može mirno i bespomoćno gledati na događaje, zadovoljavajući se ulogom barometra, čija živa pokazuje lepo i rđavo vreme, već da je On tu da rukovodi događajima, ali nije video još šta je to što treba da dođe.“66 Diskutujući svoj članak „Lanac odgovornosti“, Ljotić kaže: „U stvari, u tom članku ja sam samo zastupao gledište koje sam pred Kraljem uvek isticao, i s kojim se i On slagao, da je Kralj neprikosnoven, ali u stvari nije neodgovoran. Njemu niko ništa pravno ne može, ali Kralj odgovara istorijski, a i faktično.“67 „Kralj Aleksandar je bio“, kaže Ljotić na drugom mestu, „prvo heroj po svom verovanju, da se nacionalnom i svetskom istorijom može rukovati“.68 Ovde se postavljaju razna pitanja: kako je to Kralj odgovoran faktično i istorijski, ako nije pravno? Šta ako Kralj nije domaćin, već tiranin ili lutka itd. Ovim pitanjima nećemo se baviti, niti ćemo se baviti praktičnim stranama dodirnutih ideja i shvatanja. Mi ćemo samo da pokažemo da one nisu bile fašističkog karaktera. Dakle, Kralj koji je neprikosnoven, koji je čuvar pravde i slobode, koji je domaćin, a ne tiranin i lutka, koji rukovodi događajima, ne može da trpi pored sebe još jednog nekrunisanog kralja u ličnosti, recimo, jednog predsednika vlade, koji bi kao diktator 65

D. Ljotić, „Za kralja“, Naša Borba, 1945. (Naša Borba je izlazila od septembra 1941. do oktobra 1942; takođe, od kraja 1944 do aprila 1945) 66 Iz moga života, 117.

67 Isto, 120.

68 D. V. Ljotić, Govori i članci, sveska I, 1948, 38.

upravljao zemljom. Da je Kralj Italije imao ovakve kvalitete, Musolini nikada ne bi mogao da dođe na položaj koji je imao. Ali Kralj Italije bio je - lutka. Štampa JNP Zbora generalno, a i sam Ljotić, više puta su se izjasnili protiv diktature. „Moram da priznam, imate pravo kad kažete: Ne mogu veliku politiku ostvariti diktature...“69 „Protiv diktature smo zato“ - kaže Ljotić – „što može da traje samo u jednom prolaznom vremenu i da bude izuzetak, a inače po pravilu, diktatura može da izrodi rđave posledice“.70 I totalitarizam je stran zboraškoj misli. Načela i Smernice to precizno pokazuju: „Vere... jesu bitne vrednosti ... Samosvojnu jugoslovensku kulturu... izgrađuje narod slobodnim stvaralaštvom. Osobenim duhovnim vrednostima (jezik, običaji itd.) koje pojedini delovi naroda unose u zajednicu omogućuje se nesmetan razvitak. ... Slobodna pojedinačna ili udružena pregnuća (inicijative) prvenstveni su nosioci društvenih delatnosti, čiji će predstavnici biti staleži...

Samo u onim funkcijama koje se odnose na život naroda kao celine državna vlast treba da bude centralizovana, u ostalim izražena u samoupravi... Nezavisnost sudije... Ne možemo da zamislimo trajnu i jaku državnu vlast bez slobodne objektivne javne reči... Tražimo da se zadrugarstvu posveti ona pažnja koju zahteva njegov značaj. Pri tome se moraju poštovati osnovna zadružna načela: sloboda udruživanja i ispravnost poslovanja. ... Hoćemo da prosveta daje čoveku potrebnog samopouzdanja, živog osećanja dužnosti i odgovornosti, osposobljenog za samostalno stvaralaštvo.“ (podvukao M. P.).

Načela i Smernice ističu slobodu kao neophodni elemenat u društvu i državi.

Sloboda mora da bude neophodan pratilac vlasti. Mogućnost kritike vlasti ne sme da bude isključena. U Načelima i Smernicama se kaže: „Ne možemo da zamislimo trajnu i jaku vlast bez slobodne objektivne javne reči. Prava jaka vlast se po tome poznaje što od takve javne reči ne zazire.“ Ali sloboda ne može da ide protiv interesa celine. Načela i Smernice su za izvesno ograničenje: „Privatna svojina i kapital moraju se podrediti interesima celine. ...

Jugoslavija počiva na solidarnosti interesa svih svojih članova. To načelo, kao svoj temelj, ona mora da obezbedi. Zato, priznajući privatnu svojinu, kapital i privatnu inicijativu, država mora obuzdati neograničenu igru privatnog interesa i potčiniti ga opštem“

69

D. V. Ljotić, „Današnji rat i sutrašnji mir“, Biblioteka Zbora; Predavanje održano u Beogradu 1936.

70 Osnovi savremene Jugoslavije, 32.

Ova ograničenja slobode - ukoliko je to zaista ograničenje slobode, pogotovu kada se radilo o neograničenoj igri privatnog interesa iznedrenog iz l’aissez-faire shvatanja - nemaju karakter totalitarizma. Čak i u demokratskim zemljama izvesna ograničenja privatnih interesa unesena su u zakon, kao ’Anti-trust Law’, proizvođači električne struje ne mogu da podižu cenu struje bez izvesne saglasnosti vlasti, u vremenu ekonomske krize uvođena je kontrola stanarine, cena i nadnica; zakonodavna tela mogu, kada je mogućnost štrajka u pitanju da donesu zakon koji treba da reši sukob između poslodavca i radnika; izvršna i zakonodavna tela donose uredbe i zakone koji regulišu finansijske ustanove i berze, izvoz, uvoz, itd.

Zbor je za državno i društveno uređenje gde ne bi bilo uticaja ma kakve partije. Načela i Smernice ne zastupaju jednopartijski, već bespartijski sistem. U članku „Ni fašizam, ni hitlerizam“ Ljotić kaže: „Fašizam i hitlerizam imaju težnju da traju. U svojoj koncepciji države, fašizam i hitlerizam smatraju da država, i kada bude dobila ono uređenje koje misle da joj dadu, ne može bez njih... Nasuprot tome, naš pokret smatra sebe prolaznim. On treba da pomogne državi i narodu da se reši izvesnih teškoća i iščeznu izvesne nepravde ...Jednom rečju, fašizam i hitlerizam smatraju sebe apsolutnim organom države, odnosno rase, isključuju slobodu vladara, predstavništva, staleža, sudstva, vojske i štampe. Nasuprot tome, mi stojimo na gledištu da svaka opravdana funkcija u društvu mora biti potpuna i stvarna, sa istom takvom odgovornošću“.71 Povodom ovakve bespartijske države Ljotić kaže u jednom debatnom večeru održanom 8. februara 1938. godine sledeće: „...Mi smatramo, da onoga dana kada Zbor izvojšti ovakvo državno uređenje, kakvo on hoće, mi nismo više potrebni. Biće ostvarena takva organizacija države i društva, da bi Zbor posle toga, ako bi ostao, ne samo bio nepotreban, nego bi bio i štetan. Zbor je potreban zemlji i narodu zato da izvojšti državno i narodno uređenje, a posle toga može i da ne postoji.“72 (podvukao M. P.)

Rasizam i Zbor Na strani 25 svoje knjige Stefanović kaže: „Posebno se ističe ’rasno biološka zaštita narodne životne snage i porodice’, što je potpuno adekvatno programima fašističkih režima u Nemačkoj i Italiji.“ 71

D. V. Ljotić, „Ni fašizam, ni hitlerizam“, u Kako nastaju revolucije, biblioteka „Otadžbina“.

Neštampano. Nalazi se u jednoj zbirci Ljotićevih članaka, govora i brošura, sredio dr Stevan Z. Ivanić pre 1946. Kopija u posedu pisca. Ubuduće: Zbirka dr S. Z. Ivanića.

72

Stefanović ovde delimično citira član X Smernica koji na tom mestu glasi: „Rasno-biološka zaštita narodne životne snage i porodice mora biti i osnova svake državne, društvene i privredne politike. Tražimo da se zdravstveno staranje, društveno obezbeđenje i fizičko vaspitanje zasnivaju na aktivnoj saradnji naroda.“ Stefanović i ovde podmeće svoju propagandističku interpretaciju Zbora, izjednačavajući ga sa rasizmom, najsvirepijim elementom nacional-socijalizma. Rasa je prirodna činjenica, antropološki faktor koji se ne može ignorisati. Stefanović, međutim, pokušava da program Zbora vezan za fizički napredak naroda degradira u rasizam. U svim civilizovanim zemljama vodilo se i vodi računa o „zaštiti narodne životne snage“. Kome još treba danas nabrajati raznovrsne poduhvate i obaveze koje moderne države preuzimaju na sebe u tu svrhu. Zbor nije bio rasistički nastrojen. U prilog ovog tvrđenja svedoči i Ljotić: „Nacije su najmanje istorijske jedinice u opštoj istoriji ljudskog roda, i to ne po našoj želji, već po prirodi stvari… Nacija je, dakle, najmanja masa čiji je pokret uticajan u ljudskoj istoriji. Nacija je rasno-istorijska stvarnost. Svaka nacija je još kao takva nova razvojna mogućnost čovečanstva, jer je nov mogući uticaj jednog novog izraza... Ko je istinski građanin sveta, mora želeti da svaka nacija dođe do svoga najvišeg izraza, da ispuni meru svojih razvojnih mogućnosti.“73 (podvukao M. P.) Uporedimo ovo Ljotićevo mišljenje sa Hitlerovim. „Onaj ko razmišlja o poretku u ovome svetu morao je da dođe do zaključka da je on zasnovan na principu da samo najjači preživljuje. A nemački narod je najjači.“74 Tako je Hitler govorio svojim generalima 22. avgusta 1939. godine.

Petnaestak godina pre toga, u Mein Kampf-u, na poslednjoj stranici kaže: „Država koja, u ovo doba rasnog trovanja, posveti sebe staranju svojih najboljih rasnih elemenata mora jednog dana da postane gospodar sveta.“75 (podvukao M. P.) Ljotić-hrišćanin hoće da bude građanin sveta, hoće da vidi čovečanstvo srećno i poziva svoj narod da svojim neprestanim usavršavanjem doprinese toj opštoj sreći. „Ako učinimo sve narode srećnim bićemo i mi srećni“, seća se vladika Nikolaj ovih 73

D. V. Ljotić, „Ne klasa nego nacija“, Otadžbina, 10.6.1934.

Nolte, 443.

75 Mein Kampf, 668.

74

Ljotićevih reči.76 Hitler-paganin i ne može drugojačije i zato on praktikuje borbu za održanje u najbrutalnijoj formi.

U članku „Ni fašizam, ni hitlerizam“, pisanom 1936. godine, Ljotić upoređuje Zbor sa fašizmom i hitlerizmom i kaže: „I fašizam i hitlerizam počivaju na čisto paganskim koncepcijama starog Rima i starih Germana.

Fašizam je deifikacija - oboženje države. Hitlerizam je deifikacija oboženje rase.

A gledati u državi ili rasi božanstvo, znači ne videti Ga tamo gde ono samo može biti, znači stvarno primiti ateističko-nehrišćansko shvatanje sveta.

Nad državom i rasom, po našem shvatanju, postoje beskrajno veće vrednosti. I država i rasa - po našem shvatanju - vrede toliko koliko ljude tim večnim vrednostima približavaju.

Po suprotnom shvatanju: država ili rasa su apsolutna merila u ovom relativnom svetu; nad njima nema ni načela, ni suda, ni osude.

Otuda je i moguće da fašizam proglasi za svetinju svoju - sebičnost, a hitlerizam - tevtonski bes.

Razume se da iz ovog dubokog korena izbija čitav niz shvatanja, koja nas - Slovene i hrišćane - moraju deliti od fašizma i hitlerizma.“77 Interesantno je mišljenje Ernesta Lerha, šefa nemačkog Štaba za borbu protiv gerile, a koji je bio potčinjen generalu Globočniku sa sedištem u Trstu. Ljotić je, po mišljenju Lerha, bio „verujući katolik (Lerh je svakako hteo da kaže hrišćanin primedba M. P.) i naročito je bio ogorčen na rasne zakone .“78 Nemački istoričar Johan Višt, Nemac iz Jugoslavije, koji je poznavao Ljotića lično i bio upoznat sa prilikama u Jugoslaviji, kaže u jednoj svojoj knjizi sledeće o Ljotićevom ideološkom stavu: „Neopravdano mu se prigovara da je bio fašista i pristalica nacionalsocijalista. Ono što ga je pre rata sa njima povezivalo bila je njegova nenaklonost prema liberalnoj demokratiji. On je od partija tražio da se same raspuste i pledirao za stalešku izgradnju društva. Od nacional-socijalizma i fašizma delile su ga duboke ideološke razlike i pogled na svet; on je bio strogo verujući hrišćanin i kao takav odbacivao je odlučno kako fašizam, koji se zasnivao na neznabožačkoj koncepciji starog Rima, isto i obožavanje države i rase na kojoj je izgrađen nacional-socijalizam.“79 76

Boško Kostić, Za istoriju naših dana, Lille, 1949, 254.

Kako nastaju revolucije, 59.

78 Pier Arrigo Carnier, Lo sterminio mancato, Mursia editore, 1982, Milano, 113.

79 Dr Đoko Slijcpčević, Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata, Minhen, 1978, 86.

77

Ljotić je pisao i govorio i svoje govore štampao, više nego ijedan jugoslovenski političar u periodu između dva svetska rata. On se nikada nije plašio da formuliše svoja mišljenja i osećanja bez obzira o kome i čemu se govorilo. Zato je stekao mnoge neprijatelje među uticajnim i moćnim. Da je Ljotić sebe smatrao fašistom ili nacistom, on bi to svakako javno istakao.

Kao što smo videli, Ljotić je više puta naglasio da Zbor nije fašistički pokret.

Jedno takvo nedvosmisleno tvrđenje doneo je - prema Politici od 30. septembra 1982.

- Glas Podrinja od 14. januara 1936: „Ne dao Bog da smo fašisti. Svaki narod ima svoje potrebe, koje nisu identične sa onima u inostranstvu, pa ne želimo povodom ma čega ići u inostranstvo. Naš narod ima drugih potreba, a ne one u Italiji i Nemačkoj.“80

80

Šabački Glasnik, 14.1.1936 - prema Politici, 30.9.1982, 17.

3. DUHOVNO - IDEJNE KONCEPCIJE ZBORA

Iz dosadašnjeg izlaganja može se doći do zaključka da između fašizma i nacizma s jedne strane, i Zbora sa druge, postoji i najozbiljnija razlika na duhovnomoralnom planu, koji stvarno ima presudni uticaj na svaki politički program.

Fašizam i nacizam: država i rasa kao najveće vrednosti Mi smo videli kakve granice postavlja Ljotić između fašizma i nacionalsocijalizma s jedne i Zbora sa druge strane. Za Ljotića fašizam i nacionalsocijalizam počivaju na „paganskim koncepcijama starog Rima i starih Germana“, i na „ateističko-nehrišćanskom shvatanju sveta“. Po Ljotiću, iznad njihovih vrhovnih vrednosti - države i rase - postoje „beskrajno veće vrednosti“.

Pisac ovih redova seća se vesti na bioskopskom platnu, kada je Hitler dao na poklon Musoliniju izvesna dela Fridriha Ničea. Ovo se dogodilo prilikom njihovog prvog susreta posle Musolinijevog pada. Nemački istoričar Ernest Nolte dolazi do zaključka da su „Musolinijevo vaspitanje i način mišljenja bili zapadnjački samo na površini, ali da su koreni bili nemački - Marks i Niče.“81 Hitler je znao da ga Niče veže sa Musolinijem. Zato i ovakav poklon.

Ovo su misli koje se mogu naći u tim poklonjenim knjigama: „Sveto pismo je najveća drskost i greh protiv Duha, koji književna Evropa ima na svojoj savesti... Bog je mrtav... Društvo nema prava da živi za svoje dobro. Ono treba da bude stepenica kojom će se izabrana rasa da izdigne ka svojim većim vrednostima... Rat i hrabrost su počinili više velikih stvari nego ljubav... Jedna hrabra rasa je u formiranju. Cilj je da se ustanove vrednosti za jednu naročitu vrstu čoveka neobično obdarenog intelektom i (jakom) voljom.

Ovakav čovek i elita oko njega postaće ’gospodari sveta’... Nadčovek, a ne čovečanstvo, je cilj... Šta je dobro? Sve ono što u čoveku uvećava želju za snagom, volju za snagom..“ Nije li Hitler ovim svojim poklonom hteo da ohrabri svoga palog prijatelja i da ga opomene da je još uvek moguće postati „gospodar sveta“?

I Marks je imao velikog uticaja na Musolinija. Dvanaestak godina Musolini je u Evropi bio jedan od najaktivnijih sledbenika Karla Marksa. Za vreme Prvog 81

Nolte, 290.

svetskog rata on je raščistio sa političkim i ekonomskim idejama marksizma, ali je materijalistička i ateistička nadgradnja ostala. Nolte je mišljenja da se u Musolinijev „nedostatak vere ne može sumnjati“.82 Musolini je katoličkoj crkvi učinio izvesne važne ustupke, ali ne dozvoljavajući joj ipak potpunu slobodu.

Nacizam u Nemačkoj je bio vrlo netolerantan prema crkvama. Hiljadama sveštenika i kaluđerica je pohapšeno i izvesni crkveni listovi ugušeni i pored toga što su zvanične crkve, i katolička i protestantska, u početku pokušali saradnju. Papa Pije XI (marta 1937. godine) u jednoj svojoj poslanici osudio je progon crkve u Nemačkoj.

Iz krugova nacista čule su se i ovakve izjave: „Partija stoji na gledištu pozitivnog hrišćanstva, a pozitivno hrišćanstvo je nacional-socijalizam... Firer je glasnik novog otkrovenja.“83 „Nema pomirenja između nacional-socijalizma i hrišćanstva“, rekao je Martin Borman, jedan od bližih Hitlerovih saradnika. Alfred Rozenberg je napravio i nacrt za narodnu državnu crkvu, u kome se kaže: „Na oltaru može da se nalazi samo Mein Kampf.“84 Sa ovakvim shvatanjima nije teško proglasiti državu i rasu vrhovnim vrednostima. U ime tih vrednosti sve je dozvoljeno. Hapšenja, teror, ubijanje, gasne komore, imperijalizam - sve se može opravdati kada se ne vidi išta iza stvari koje se dadu opipati i izmeriti, i bez želje da se ode u beskrajno i večno kroz misao, molitvu, veru.

A misao Zbora se orijentiše prema tim beskrajnim i večnim vrednostima.

Verska ravnopravnost U Načelima i Smernicama Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor kaže se sledeće: „Vere koje su vezane za dušu naroda i izražavaju njegov pogled na svet i pouzdanje u Boga jesu bitne duhovne vrednosti“ Kroz ovo Načelo priznaje se pravo građanstva svim verama: pravoslavni, katolici i muslimani, Jevreji i drugi imaju prava da nesmetano ispovedaju svoj „pogled na svet“ bez bojazni od zakona i vlasti. Ovo je u savršenoj harmoniji sa jugoslovenstvom izraženom u prvom elanu pomenutih Načela. To naglašava i Ljotić u predavanju održanom 5. jula 1936: „...naš pokret se obraća celoj zemlji... Jedni su išli kod pravoslavnih, drugi kod muslimana, treći kod katolika. Jedni kod Srba, drugi kod Hrvata, treći kod Slovenaca - ali mi smo išli svuda.“85

82

Isto, 337.

Shirer, 239.

84 Isto, 240.

85 D. V. Ljotić, Naš put, Beograd, 1937, 5-6.

83

U članku „Vera i država“ Ljotić kaže: „U našim osnovnim načelima, za razliku od materijalističkog shvatanja života, mi verama priznajemo onaj značaj koje one imaju. Nije to nikakva politička koncesija sa naše strane. To je samo priznanje stvarne vrednosti ... Vere - u svom trajnom i večitom zadatku - sigurno da neće i ne mogu izazvati štetna međuverska i međuplemenska trvenja. I dogod budu na tom terenu, verne slovenskoj organizaciji, moraju jedino i mogu biti predusretane svuda u državi sa dužnim priznanjem. Ne budu li u stanju da se održe na toj visini, naići će na državu, čija je vlast isto tako od Boga.“86 U svom članku „Uskršnja razmišljanja“ Ljotić kaže: „Moraju se utvrditi i obezbediti najbolji uslovi za izgradnju nacionalne kulture. Mi ih ovde iznosimo: to su hrišćanski duh i svetle narodne tradicije ...

Ali je više nego sigurno da je naša sudbina pod Hristovim znakom.“87 Ljotić, hrišćanin-pravoslavac, ovim rečima pogađao je takođe misli članova Zbora pravoslavne i katoličke vere, ali to nije smetalo muslimanima da priđu Zboru kao Jugosloveni i da se osećaju ravnopravnim, jer se njihovom „pogledu na svet i pouzdanju u Boga“, kao i njihovim „narodnim tradicijama“ omogućuje nesmetan razvitak. „Vera je mala prepreka pred istovetnošću porekla i sudbine“, kaže Ljotić u svom predavanju „Osnovi savremene Jugoslavije“. (Istaknuti funkcioner Zbora u Sarajevu bio je musliman dr Jusuf Tanović, a veliki broj članova Zbora bili su muslimanske vere).

Postoje prigovori da je Zbor bio antikatolički orijentisan. Činjenice, pak, svedoče suprotno.

Prvo Načelo pomenutih Načela i Smernica kaže: „Srbi, Hrvati i Slovenci čine jugoslovensku narodnu, društvenu i duhovnu zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i osećanje iste sudbine.“ Drugo, maločas pomenuto Načelo: „Vere koje su vezane za dušu naroda i izražavaju njegov pogled na svet i pouzdanje u Boga jesu bitne duhovne vrednosti“ Ova dva Načela nedvosmisleno demantuju prigovor da je Zbor antikatolički orijentisan. Osvrnućemo se na još nekoliko detalja koji ovo potvrđuju.

Organizacije Zbora su postojale širom Jugoslavije. Hrvat-katolik Vladimir Lenac bio je pred rat starešina omladinske organizacije Zbora. Za vreme rata bilo je Hrvata u dobrovoljačkim odredima i mnogi su bili na starešinskim mestima. Treba 86 87

D. V. Ljotić, Govori i članci I, 1948, 46-47.

D. V. Ljotić, „Uskršnja razmišljanja“, Otadžbina, 7.4.1934.

napomenuti da poslednji dobrovoljac, koji je pao u borbi protiv partizana, bio je Hrvat Mladen Bilić. Potrebno je da se pomene i to da je u borbi protiv partizana prvi ranjeni dobrovoljac, 1941. godine, bio bosanski musliman, zboraš Mujo Fazlić.

Dimitrije Ljotić bio je pravoslavac. On se oženio Ivkom Mavrinac iz Krasice pored Bakra, Hrvaticom katoličke vere, koja, po njegovoj želji, nije prešla na pravoslavlje. On se nikada nije upuštao, bar javno, da raspravlja o dogmatskim i teološkim momentima koji su bili sporni između Katoličke i Pravoslavne crkve. On nikada nije pomenuo da Pravoslavna crkva ima ma kakvo preimućstvo nad Katoličkom.

Navešćemo nekoliko momenata koji će osvetliti Ljotićev stav prema Katoličkoj crkvi.

Prvo predavanje koje je Ljotić ikada održao, bilo je o Đirolamu Savonaroli.

Ljotić nije objasnio šta ga je navelo da govori o ovom kaluđeru, junaku i mučeniku iz Firence, koji je ustao protiv nemorala u crkvi i državi.

U svojim predavanjima dobrovoljcima 1944. godine u Ilirskoj Bistrici Ljotić pominje Henrika Sjenkijevića, svetog Fransoa Saliskog, blaženog Avgustina, Tomu Kempiskog, Bleza Paskala, francuskog pisca i vladiku Fenelona - sve katolici. On, takođe, govori o čudima u Fatimi i Lurdu.88 Godine 1938, kada piše svoju autobiografiju, Ljotić se sa velikom ljubavi seća Pariza iz 1914. godine. „U katoličkim crkvama Pariza nađoh dve stvari koje su me morale uzbuditi. S jedne strane, osobito talentovano i spremno sveštenstvo, koje je živelo teško u režimu crkve odvojene od države, ali koje je visoko nosilo zastavu hrišćanske i katoličke misli“ Zatim se on sa velikim divljenjem seća i Bogorodičine crkve, „...pored koje nikada nisam mogao da prođem ravnodušno, a u kojoj nikad nisam bio, a da za svoju dušu nešto ne nađem.“89 Hrvat, publicista dr Milan Banić, dao je sledeće mišljenje o Ljotiću: „Ljotić je veliki, jedan od najvećih Srba. Ljotić je pravoslavac i to dobar pravoslavac. Stvarno, on je hrišćanin... Ljotić je bio barjaktar i spiritualizma i idealizma, kakovo srpstvo u svojoj političkoj istoriji nije nikada videlo. Ali, ujedno, on je idealista, ne samo jugoslovenske, nego i evropske politike.“90 Dr Đoko Slijepčević, koji je bio u položaju da posmatra Ljotića iz blizine, a kao teolog i kvalifikovan da o ovome govori, to isto naglašava: 88

D. V. Ljotić, Govori i članci, sveska 6, Minhen, 1975, 21-77.

Iz moga života, 10.

90 Parežanin, 121.

89

„Po crkveno-verskom i užem nacionalnom opredeljenju on je bio pravoslavni Srbin, ali je u širem smislu bio integralni hrišćanin i ubeđeni Jugosloven.“91 Vladika Nikolaj Velimirović, koji nije bio zboraš (iako Stefanović tvrdi suprotno), pravilno je uočio, u govoru koji je održao nad odrom mrtvog Ljotića, u prisustvu Patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve Gavrila, da je „Dimitrije Ljotić bio državnik, učitelj i hrišćanin. On nije bio samo državnik, on je bio hrišćanski državnik... To je bio političar sa krstom... On je bio reprezentator duše i srca srpskog, čari i istine srpske. On je bio ideolog hrišćanskog nacionalizma.“92 Interesantno je da vladika Nikolaj u ovome govoru nijednom ne upotrebi reč pravoslavac ili pravoslavlje, što se moglo očekivati od jednog pravoslavnog vladike.

Ka beskrajnom i večnom Dimitrije Ljotić je bio političar. On je pisao ustav, bio ministar pravde, osnivao zemljoradničke zadruge, poljoprivredne škole i štedionice, isušivao močvarne krajeve, učestvovao u osnivanju političkog pokreta, pisao i govorio o političkim događajima u zemlji i Evropi, itd. Sve je on to radio inspirisan hrišćanskim idealima.

Ljotić protestuje protiv moralne krize u Jugoslaviji, on protestuje protiv duhovne krize u zemlji i Evropi; on ne može da se pomiri primatom koji je poklonjen razumu i idolima koje je ovaj oformio; on je u sukobu sa materijalističkim pogledima i materijalističkim tumačenjem istorije; on je u neprestanom ratu sa individualizmom, koji je, po njemu, prouzrokovao mnoga zla u društvenom, političkom i ekonomskom životu Evrope. On je u stalnom sukobu sa ovim pravcima, idejama, elementima i uvek nudi zamene, ali zamene iznedrene iz Hristovog učenja i narodne etike.

Ljotić voli Evropu. Njena ga nevolja boli i brine, samo on smatra da je Evropa kriva za svoje nevolje. U Drami savremenog čovečanstva Ljotić konstatuje: „Sva njena (Evrope) lepota i snaga, bogatstvo i mudrost došli su pod znakom krsta Hristova. Ali nakon 150 godina svoje poslednje istorije Evropa se podala materijalističkom bezboštvu i hristoborstvu. I izgubi orijentaciju... Ovih 150 godina Evropa govoraše: ’Daj mi ljude čelične volje i odlučnosti, asketskog poštenja i genijalne pameti. A to može biti i bez Hrista.’ I što tražaše, to i dobi: Staljina, Hitlera i Musolinija.“93 (podvukao M. P.) 91

Slijepčević, 71.

Kostić, 254.

93 D. V. Ljotić, Drama savremenog čovečanstva, prema beleškama sa predavanja održanog u 92

U početku Drame savremenog čovečanstva (predavanje održano dva meseca po početku drugog svetskog rata) on objašnjava razlog evropske kataklizme: „Suština drame - to je gorka i čemerna sudbina čovečanstva što je tada, kad je verovalo da je upravo dodirnulo vrhunac svoga razuma, upalo u besmislicu i suludicu; što je u vremenu, kad je mislilo da je dostiglo najveći stepen slobode, došlo da robuje stvarima koje je samo stvorilo; što je onda, kad je gordo i oholo čovečanstvo već sebe u veliko uspelo da oboži, da sebe u svojim očima napravi nečim apsolutnim, bedni ljudski rod što se vije kao crv na zemljinoj kugli, došao do najnižeg poniženja. Oholost razuma njegovog dovela ga na bespuće, a trka za senkom od slobode u pravo ropstvo sopstvenim tvorevinama.

Nisu - ponavljam - suština drame ljudske, ma kako strašni i bolni bili, događaji, koje tok same drame donosi pred nas, ni milioni života, ni suze, ni bolovi, ni štete, ni pustoši, čak ni gresi koji će se tokom te ljudske drame ispreplesti. Suština drame - to je izgubljeni put. Suština drame - to je trka sa senkama naše nadutosti, što nas je odvela na bespuće i dovela do ruba propasti.“94 Za Ljotića je ekonomija neobično važna komponenta ljudskog društva, ali on ne može da prihvati da su ekonomija i borba klasa temelji političkog života i pokretači istorijskih zbivanja, kao što to marksisti govore. U članku „Slabost duha“ Ljotić se osvrće na ova marksistička shvatanja: „Kao i ceo sistem materijalizma, u svim svojim delovima, tako je i istorijski materijalizam, osiromašavanje, umanjenje, oduzimanje lepote i snage ljudskoj prošlosti. Kako bi i moglo biti drukčije? Sama metoda tog sistema, način njegovog stvaranja i razvića nije ništa drugo nego pokušaj svođenja celog ljudskog roda na onu malu zajedničku meru - na ismejavanje svega uzvišenog, počevši od Boga pa završavajući sa ljudskom suzom.“95 U Drami savremenog čovečanstva on se dotiče istih momenata: „Prva misao je ateizam. Nema Boga! Ljudi uzalud podižu oči nebu. Ono je gluvo, nemo i pusto. Nikoga tamo nema... Druga je misao materijalizam.

Nema duha! Sve je samo materija, pa i sam je duh samo psihička manifestacija materijalnog i samo materijalni uslovi ljudskog života upravljaju i pokreću istoriju ljudsku... Treća misao je klasna borba. Nije narod jedan sastavljen od braće, već od samih krvnih neprijatelja, raspoređenih uglavnom u dve klase koje su u stalnoj i neprekidnoj borbi.“96 Beogradu, Inžinjerski dom, 25.10.1939, 88-89.

94 Isto, 6-7.

95 D. V. Ljotić, „Slabost duha“, Otadžbina, 17.4.1937.

96 Drama savremenog čovečanstva, 58-59.

Rasa je za Hitlera vrhovna vrednost; za Musolinija država je vrhovna vrednost. Ljotić-hrišćanin ne može da se pomiri sa tom skalom vrednosti.

Ponovićemo nekoliko Ljotićevih misli na koje smo se pozvali kada smo se osvrnuli na njegovo shvatanje nacije i države: „Nad državom i rasom, po našem shvatanju, postoje beskrajno veće vrednosti. I država i rasa, po našem shvatanju, vrede toliko koliko ljude tim većim vrednostima približavaju.“97 Mi smo videli kakav je stav Ljotić imao prema diktaturama. U jednom svom predavanju održanom 1936, on posmatra diktaturu iz druge perspektive: „Strašna je diktatura ljudi koji bar nad sobom Boga priznaju. Kako tek mora biti strašna diktatura ljudi koji nad sobom ni Boga ne priznaju? Diktator koji nad sobom Boga ne priznaje, koji javno ispoveda svoje neverovanje, odnosno svoje verovanje da nad njim nema nikakve veće sile, to mora da je strašno, jer taj koji javno ispoveda da nikome ni za šta nema računa da polaže, taj ne zna za moralne zakone.“98 Ljotić je voleo svoj narod. Stalno je bio u tesnom dodiru sa njim: posmatrao ga je u ratu, posmatrao ga je kao advokat, kao osnivač zemljoradničkih zadruga, kao političar. Poznavao je istoriju njegovu i etiku njegovu. Tako je i došao do zaključka da taj njegov narod ne može da prihvati materijalističko gledanje na svet i događaje: „...Naš narod, a i ostali narodi, ne može da primi ni materijalizam, ni ateizam.

Iskustvo životno, gomilano vekovima, naučilo ga je da ne može da shvati život kao materijalista.

Narodi osećaju da u tom čudesnom okeanu životnom, u kome su narodi kao struje morske, nije i ne može biti sve materija. Pre su u stanju da shvate da je i materija emanacija duha nego da su život i ono što zovu duhom izlivi materije.

Još je manje narodnim iskustvom moguće shvatiti život i vaseljenski poredak bez božanske prošlosti.“99

Kvalitet čoveka Za Zbor i Ljotića kvalitet čoveka u privatnom, a naročito javnom životu bio je 97

Kako nastaju revolucije, 59.

Naš put, 46-47.

99 D. V. Ljotić, Moj život, Eboli, Italija, 1946.

98

od primarne važnosti. Do pojave Zbora u političkom životu Jugoslavije nije se vodilo uvek računa o kvalitetima političara, naročito moralnim. Politika i moral ne idu zajedno, bilo je uverenje iz predratnog političkog života kroz koji je provejavala korupcija, laž i nasilje.

U Načelima i Smernicama Zbora zahteva se „besprekorna lična ispravnost“ za sve „organe javne službe“. Za Dimitrija Ljotića kvalitet čoveka koji se bavi državnim poslovima bio je česta tema. Osvrnućemo se na nekoliko njegovih misli: „Najbolje snage uma i karaktera moraju sudelovati u opštim poslovima Otadžbine.100 (Za D. Ljotića je ovo bio ’osnovni zakon Otadžbine’) ...Onima što u ime države upotrebljavaju silu mora prvo lice da sija pravdom.101 ... Oni što državnim poslovima upravljaju, svoje privatne neka zaborave.102 (Uklesano više ulaza u Knežev dvor u Dubrovniku) ... Otuda je pitanje ličnosti koja vrši vlast pitanje prvorazredno... Iz mnogobrojnih primera koje sam imao pred očima utvrdio sam da se vlast vrši lakše i stvarnije ukoliko je karakter nosioca vlasti puniji junaštvom i čestitošću.103 ... Sve je moguće čoveku koji za sebe ništa ne traži.“104 Ljotić se poziva na narodnu poeziju: „Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrješiti dušu.“105 Poziva se i na Njegoša: „Junaštvo je car zla svakojega“106 „Kome zakon u topuzu leži Tragovi mu smrde nečovještvom.“107 Ljotić je želeo da zboraši u sebi razviju takve kvalitete. U tom pravcu on je dosta truda utrošio, naročito među omladinom. U svom govoru na Stražilovu, 1938. godine, on za cilj Zbora postavlja neobičan zadatak: „preporod života čitavog jednog naroda, duhom junaštva i mučeništva“, a zatim svojim slušaocima, uglavnom mladim, upućuje sledeću poruku: „Život traži sunčane ljude. Zemlja traži sunčane ljude. Bog traži sunčane 100

Kako nastaju revolucije, 6.

D. V. Ljotić, Poruka fašstičkom šegrtu, Beograd, 1937 ili 1938. Karbon kopija prepisa u posedu pisca.

102 Isto.

103 Iz moga života, 22-23.

104 Isto, 92.

105 Isto, 183.

106 Isto, 183.

107 Poruka fašističkom šegrtu.

101

ljude... I Zbor traži od vas to što traži Bog, za čim vapiju ljudi, čega je zemlja žedna - da budete sunčani, svetli ljudi. Šta ćete Bogu, zemlji i ljudima mračni?

Kad nastanu tmurna vremena, ko će učiniti da ipak sija sunce u dušama ljudskim, ako ti, mladosti, ne razumeš da je to tvoj glavni i jedini zadatak.“108 Tri nedelje pred povlačenje iz Srbije, Ljotić upućuje zborašima u dobrovoljcima 13. septembra 1944. jedno duže pismo, gde se između ostalog nalaze i ovi zahtevi i poruke: „...Ne upoređujte sebe sa drugim ljudima... Upoređujte sebe sa likom Hristovim... Ne raspituj se mnogo kakva je situacija u svetu. Više gledaj kakva je situacija u tvome srcu... Ako pak ljubavi imate u svome srcu, onda ćete imati za sve i svakoga dobre volje... nikada ne zaboravite da se zovete dobrovoljci, vojnici dobre volje... Sijajte delima pred ljudima... Budi pravi vojnik i u svemu... Samo pravi, a ne polovan čovek može to biti... Ne nadimajte se, ne držite se visoko ... A srce ljudsko osvaja se ljubavlju.“109 U aprilu 1945, dve nedelje pred svoju smrt, Ljotić je u Ilirskoj Bistrici, u Sloveniji, održao više predavanja grupi prosvetara koji su bili zaduženi vaspitnom službom u dobrovoljcima. Tada je i ovo rekao: „Naša usta ne smeju govoriti laž...“110 U vreme kada su izgovarane ove reči rađala se jedna nova Jugoslavija. Laž je bila moćni pratilac toga rađanja. Laž je bila i jedan od dominantnih elemenata koji su se susretali u prestonicama pobednika. Ljotiću je bilo jasno pred kakvom neizvesnošću njegovi sledbenici stoje. Njemu je takođe bilo jasno da je jedna bitka za Jugoslaviju bila izgubljena, ali on gleda na budućnost i poziva svoje slušaoce da govore istinu.

Ovako su govorili sveci i proroci. Ljotić nije bio ni jedno, ni drugo. On je bio i ostao političar, koji je verovao da se samo kroz istinu stvara delo.

108

D. V. Ljotić, „Omladini na Stražilovu“, Novi put, 29.5.1938.

D. V. Ljotić, „Pismo drugovima“, geštetnerska kopija potpisana od D. V. Ljotića u posedu pisca.

110 Govori i članci, Sveska VI, 34.

109

4. SPOLJNO - POLITIČKE KONCEPCIJE ZBORA

Namera Mladena Stefanovića je da pokaže da su pre rata Zbor i Ljotić pomagali nemačke namere na spoljno-političkom i vojnom planu. On tvrdi da su Ljotić i general Milan Nedić, ondašnji ministar vojske, podržavali „agresivne planove i akcije fašističkih zemalja“ i da je Ljotić spremao svoj dolazak na vlast putem vojničkog puča.111 Stefanović se poziva na Valtera Hagena (u stvari dr Vilhem Hetl), koji, po Stefanoviću, u svojoj knjizi Tajni front, piše „o Ljotićevim predlozima nemačkoj tajnoj službi da se organizuje zavera protiv namesničkog režima“ i da su „nacističke vođe, navodno, odbile ove Ljotićeve predloge“.112 Najpre treba napomenuti da Stefanović ne citira verno Vilhelma Hetla. Hetl piše da su se u krugovima viših oficira jugoslovenske vojske spremale dve zavere za obaranje Vlade i Namesništva i dovođenja mladog Kralja na presto. Jednu grupu je predvodio general Dušan Simović, koji je „naglašavao među zaverenicima da je dobio od Rusa garancije da će dobiti pomoć“ za tu svrhu. Hetl pretpostavlja da se ovakvim tvrđenjem Simović hteo da prikaze pred zaverenicima kao čovek koji ima „moćne prijatelje“, a i da nije isključeno da je on već bio uspostavio „kontakt sa predstavnicima Sovjetske unije“. Pored ove grupe, po Hetlu, bila je još jedna grupa koja nije volela ovakav „pro-ruski stav“. „Ova protiv-sovjetska grupa“ - kaže Hetl – „osigurala je pomoć jedne političke partije, koja je, iako nije imala veliki broj pristalica, mogla da posluži kao zaštita u očima Italije i Nemačke. To je bila partija Zbor (pod vodstvom Dimitrija Ljotića, rođaka i prijatelja pokojnog kralja Aleksandra), koja je, budući izvesna vrsta fašističkog i totalitarnog pokreta, mogla da bude blagonaklono gledana u Berlinu i Rimu.“ Hetl dalje tvrdi da ova grupa nije želela raskid sa Nemačkom, kao ni ulazak u Trojni pakt. „Krajem 1940.“ - kaže Hetl – „emisari ove protiv-Simovićeve grupe otkrili su plan jednom agentu nemačke tajne službe.“ Hitler i Ribentrop su odbili ovaj plan, jer su već postojali izvesni znaci da Jugoslavija može da pristupi Trojnom paktu.113 Hetl nigde ne tvrdi, kao što ga Stefanović interpretira, da je Ljotić dao pomenute planove nemačkoj tajnoj službi. On kaže „da su emisari ove protivSimovićeve grupe“ predali te planove. Po Hetlu plan su stvorili visi oficiri, ali Ljotića 111

Stefanović, 57.

Isto, 88.

113 Wilhelm Hoettle, The Secret Front, Frederick A. Praeger, New York, 1954, 135-136.

112

ne pominje kao učesnika u planiranju. Stefanović je hteo, bez ikakvih dokaza o tome, da predstavi ovde Ljotića centrom zavere, hoteći time da ga kompromituje.

Stefanović se za ovu „zaveru“ poziva samo na Hetla. A Hetl nije verodostojan svedok. Hetl je posvetio problemu Jugoslavije 46 strana svoje knjige koja broji 327 strana. Na ovih 46 strana Hetl tvrdi niz netačnih i sumnjivih stvari. Pre svega Hetl ne navodi nijedno ime oficira-zaverenika. Stefanović, na svoju ruku, direktno upliće ime Milana Nedića. Hetl, za koga Stefanović tvrdi da je „dobro obavešten i sa dobrom memorijom“, nije mogao da zaboravi ovo ime, koje je moralo da bude poznato i svakom špijunu-početniku, a kamoli Hetlu, koji je bio jedan od važnih u nemačkoj obaveštajnoj službi. Čak i da Nedić nije bio upleten, već neko drugi, taj neko drugi morao je da bude poznat nemačkoj obaveštajnoj službi.

Hetl nije verodostojan svedok i iz sledećih razloga: On tvrdi da je Ljotić bio rođak i prijatelj kralja Aleksandra, da je još od 1918. zagovarao politiku prijateljstva prema Nemačkoj i da je poginuo krajem 1944. godine.

Sva tri tvrđenja su netačna.

Ima se utisak, prema Hetlu, da je Simović imao pomoć od Donovena još 1940. godine. Vladimir Petrov, profesor Međunarodnih odnosa iz Vašingtona, koji je bio dobro upoznat sa radom američke diplomatije i misijom Donovena, ne tvrdi nigde precizno kada su Simović i Donoven imali prvi kontakt, ali se iz njegovog izlaganja stiče utisak da su se njih dvojica prvi put sreli i razgovarali u januaru 1941. kada je Donoven bio u Beogradu.114 Hetl tvrdi da je Donoven, dok se spremao puč u Beogradu, bio šef američke tajne službe. Netačno! On je lično bio blizak Ruzveltu, ali u to vreme ni u kakvoj zvaničnoj ulozi.115 Neodrživo je tvrđenje Hetla da je Simović bio organizator puča od 27. marta 1941.116 Njemu to osporavaju, pored drugih, i Čerčil,117 Petrov,118 i Ljotić,119 koji tvrde da je glavni organizator bio general Bora Mirković.

Hetl tvrdi da je dr Milan Stojadinović, predsednik jugoslovenske vlade, pao zbog nekakvih unutrašnjih događaja. Stojadinovićeva proitalijanska i pronemačka politika, kao i Stojadinovićeve firerske ambicije bili su stvarni i glavni razlog njegovog uklanjanja.120 Po Paktu od 25. marta 1941, koji je Jugoslavija potpisala sa Nemačkom, tvrdi Hetl, nemačke trupe nisu mogle da prođu kroz Jugoslaviju, a ratni materijal i ranjenici dobili su dozvolu za prolaz. Po Paktu ni ratni materijal, ni ranjenici nisu mogli da prođu kroz Jugoslaviju.121 114

Vladimir Petrov, A Study in Diplomacy, Henry Regney Co., Chicago, 1971, 136-146.

Isto, 136.

116 Hoettle, 139.

117 Winston Churchill, The Great Alliance, Houghton Mifflin Co., Boston, 161.

118 Petrov, 173.

119 Naša borba, 28.9.1941, 3.

120 Vladislav Stakić, Moji razgovori sa Musolinijem, Minhen 1967, 47-58; Dr Jakob B. Hoptner, Yugoslavia in Crisis, Columbia University Press, 1962, 173-186.

121 Neil Balfour & Sally Mackay, Paul of Yugoslavia Britain’s Maligned Friend, Hamish Hamilton, London 1980, 313.

115

Hetl tvrdi da je pukovnik Dragoljub Mihailović bio šef glavnog štaba četnika mnogo ranije pre početka rata, i da je Kosta Pećanac bio jedan od njegovih pomoćnika za vreme rata. Obe tvrdnje netačne. Po Hetlu Tito je imao udela u puču od 27. marta i da je odmah posle kapitulacije, zajedno sa četnicima, učestvovao u pobuni protiv Nemaca u blizini Niša i Kopaonika. Takođe netačno. On tvrdi dalje da komunisti nisu imali nameru da u samom početku formiraju svoje jedinice, već su išli za tim da zauzmu važnije položaje u pokretu Mihailovića. Opet netačno. Hetl tvrdi da je u Mađarskoj, verovatno u proleće 1943, nemačka obaveštajna služba uhvatila jednog kurira koji je nosio nekakvu poruku Titu. U toj poruci, navodno, Staljin obaveštava Tita da će se savezničke trupe iskrcati na Jadransku obalu, pa, ako se to dogodi, Staljin zahteva od Tita da se partizani pridruže Nemcima u borbi protiv savezničkih trupa.

Teško je poverovati u jednu takvu poruku, i to u vreme kada je Staljin pokušavao da uveri Saveznike da se SSSR odriče socijalne i političke revolucije u evropskim zemljama i da je za njega najvažnije slom nemačke vojne sile. (U to vreme, maja 1943, Staljin saopštava i ukidanje Kominterne.) Zatim, zašto bi takva poruka išla preko kurira, kada je ona Titu mogla da bude prenesena preko radio veze, koja nije prestajala za celo vreme trajanja rata.122 Ima još niz Hetlovih tvrđenja u čije detalje nećemo ulaziti, a koja su sumnjivog karaktera.

Da bi dokazao da je Zbor spremao puč Stefanović se poziva na jedan članak iz Naše borbe od dr Nikole Marinkovića. „Posle aprilskog rata 1941. godine„ - kaže Stefanović - „ljotićevci su pisali kako ih je u tome (izvođenju Hetl-Stefanovićevog puča - primedba M. P.) navodno 27. mart pretekao.“123 Po Stefanoviću, Marinković priznaje da je taj neostvareni puč spreman, ali da je puč od 27. marta sprečio izvođenje ovog zboraškog puča. To isto tvrdi i jugoslovenski istoričar Branislav Gligorijević.124 Međutim, u pomenutom članku dr Marinkovića, koji obuhvata prostor od gotovo dve stranice lista, nalazi se i poglavlje pod naslovom „27. mart nas je pretekao!„ U tom poglavlju, kao ni u drugom delu članka, gde je uglavnom reč o sećanju na dane progona Zbora pre rata, nema ni reči da su zboraši spremali puč. Naprotiv, ta se optužba poriče. Marinković, opisujući saslušanja pohapšenih zboraša, piše: „’Vi ste spremali put. I zato ima da platite. Odgovaraćete pred sudom za zaštitu države zbog veleizdaje.’

Ovakve primedbe slušali smo skoro svakog dana za vreme preslušavanja.

Otvoreno se pretilo zborašima da će (ih) progutati pomrčina čim prva puška na granici plane.

A kao dokaz da je puč odista i bio spreman policijske vlasti navele su činjenicu da je kod mladića (zboraša), uhapšenih posle bitke na Tehničkom 122

Hoettle, 123-168.

Stefanović, 88-89.

124 Branislav Gligorijević, „Napad ljotićevaca na studente Tehničkog fakulteta u oktobru 1940“, Istorijski Glasnik, sveska 2, 1963, 71.

123

fakultetu, nađeno 11 revolvera. Sa tim oružjem trebalo je da se izvrši državni udar i da se dovede novi režim.

Pokušalo se ’dokazati’ kako je Zbor primao pare iz inostranstva. Bez uspeha! Zatim su Drinčićevi (Drinčić je bio Upravnik grada Beograda - primedba M. P.) puleni uspeli da ’otkriju’ kakve su to ’veze’ imali zboraši sa nekim generalima. Opet uzalud. Sa koje god je strane pokušano da se pokret kompromituje nigde nije mogao da bude otkriven ma i najmanji povod za takav zaključak.“125 Pisac ovih redova nije siguran - sem ako se ne radi o štamparskoj grešci - šta je Marinković (ili redakcija Naše borbe) hteo da kaže sa naslovom „27. mart nas je pretekao!“. Možda se to odnosi na sledeće Marinkovićeve redove: „Zboraši, internirani u Brusu, odmah posle potpisivanja Trojnog pakta bili su podeljeni u više grupa i oterani na razne strane, gde su trebali da budu dodeljeni u koncentracione radne logore komunista. Paklenim planom, režim (Cvetković-Maček - primedba M. P.) je hteo da stavi mlade ljotićevce u najveća iskušenja, ubacujući ih među boljševičke elemente, koji su trebali da ’svrše posao’ umesto policije.

Da nije bilo 27. marta, režim, oslanjajući se na svoju popravljenu vanjskopolitičku situaciju, bio bi zatro trag svakom desničarskom pokretu u zemlji.“126 Na osnovu teksta, a specijalno poslednjeg pasusa, izgleda da se u spornom podnaslovu potkrala štamparska greška: umesto „27. mart nas je pretekao“ trebalo je da stoji „27. mart ih je pretekao“. Jer ceo tekst je i sadržan u tome što je 27. mart pretekao vladu Cvetkovića da preko komunista likvidira zboraše. Bez obzira na značenje tog naslova Marinković nigde i ne spominje da je 27. mart sprečio neki zboraški puč. To je Stefanovićeva izmišljotina. Možda ju je pozajmio od Gligorijevića, koga on često sa neznatnim izmenama navodi. Jugoslovenski istoričar Jovan Marjanović se poziva na Hetla i Gligorijevića i po ovom problemu ne donosi ništa novo.127 Milan Borković, takođe jugoslovenski istoričar, dotiče se optužbe, ali bez ikakvih dokaza.128

Progon Zbora

125

Dr Nikola Marinković, „U novembru 1940. silom je rasturen pokret Zbor“, Naša borba, 23.11.1941, 5-6.

126 Isto, 5.

127 Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, Globus, Zagreb, 1979, 17.

128 Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji, knjiga prva, Beograd, 1979, 402.

Nameće se pitanje zašto je došlo do zabrane rada Zbora i hapšenja njegovih članova. Stefanović daje tri objašnjenja: „Vlada sa Cvetkovićem na čelu hapsila je ljotićevce i spremala se da ih izvede pred sud pod pritiskom javnog mnjenja i antiosovinski orijentisanih članova vlade, dr Branka Čubrilovića, dr Mihaila Konstatinovića i dr Srđana Budisavljevića.“129 Na sledećoj strani svoje knjige Stefanović piše: „Međutim, knez Pavle je naredio gonjenje Ljotićevog pokreta Zbor više zbog njegovog antihrvatskog stava, kako bi imao jači položaj kod Hrvata.“130 Nekoliko redova niže stoji i ovo: „Pravi uzroci gonjenja Zbora bili su njegova orijentacija prema nacističkoj Nemačkoj, njegova veza sa Nedićem i nekim višim oficirima i planovi za zajedničku akciju na obaranju tadašnjeg režima.“131 Zašto je zaista došlo do zabrane i progona Zbora? Na to pitanje su mogli da daju pravi odgovor samo knez Pavle i Dragiša Cvetković. O tome oni nisu ništa rekli i danas mi možemo samo da pravimo pretpostavke. Branislav Gligorijević u tom smislu kaže: „Stvarni razlozi koji su prisilili vladu na ovaj korak ostali su nepoznati.“132 Dimitrije Ljotić u svojoj brošuri Sad je vaš čas i oblast tame! dotiče se ovih progona. On počinje ovu brošuru ovako: „Današnji režim je učinio jedno novo bezakonje.“ Zatim nastavlja: „Bezakonje se sastoji u ovome: pošto su u toku sedmice od 27. X do 3.

XI (1940) pohapsili nekoliko desetina najuglednijih i najčestitijih zboraša u Beogradu i u unutrašnjosti, organi Uprave grada Beograda na dan 3. XI, ne dajući nikakvo rešenje, zatvorili su i zapečatili prostorije Zbora u Njegoševoj ulici broj 1... Povod za ovo, kako su nam organi Uprave grada saopštili, jesu poslednji događaji na beogradskom univerzitetu i pisanje Biltena.“133

129

Stefanović, 87.

Isto, 88.

131 Isto, 88.

132 Gligorijević, 52.

133 D. V. Ljotić, „Sad je vaš čas i oblast tame“ (Luka XII. 53) - Ko i zašto progoni Zbor, Beograd, 1940, 3-4.

130

Ljotić dalje objašnjava da je grupa studenata zboraša upala na Tehnički fakultet da pohvata krivce koji su desetak njihovih drugova zlostavljali, mrcvarili, boli kamom, premlaćivali štapovima, jer su se usudili, kao poznati zboraši, da dolaze na predavanja. Studenti zboraši su izvršili ovaj napad pošto policija nije htela da interveniše, braneći se univerzitetskom autonomijom i pošto ni univerzitetske vlasti nisu htele da saslušaju povređene studente zboraše. „Sigurno je jedno“ - kaže Ljotić - „da nisu bili izazvani od strane komunista stalnim napadima i surovim zlostavljanjima... da do toga nikada ne bi ni došlo.“134 Zatim Ljotić kaže: „Pisanje Biltena je drugi povod za ovo bezakono nastupanje.“ Bilten je pisao o Dragiši Cvetkoviću da „isuviše misli na svoje privatne stvari, te nije čudo ako je neobazriv i nepažljiv u državnim stvarima“. Cvetković je počeo da preti i u isto vreme je zahtevao sud časti. Do suda časti nije došlo: Cvetković je odustao.135 Pri samom kraju brošure Ljotić kaže da jedan prijatelj javlja kako je Cvetković nekome rekao da je on ljut na Ljotića što ga je u Biltenu napao, ali ga on ne goni. „Sve se radi po naređenjima i uputstvima Mihaila Konstantinovića,“ kazao je Cvetković. Ljotić daje svoj komentar: „Mihailo Konstatinović, nekada profesor prava, danas ministar bez portfelja, ali uvek i prvo mason.“ Povodom zabrane rada pokreta i hapšenja njegovih članova, Ljotić je uputio 25. decembra 1940. godine jedno pismo knezu Pavlu u kome se opisuje niz bezakonja koja su počinjena. Između ostalog Ljotić kaže: „Vaše Kraljevsko Visočanstvo je odobrilo i naredilo naše gonjenje. To gonjenje je do sada protivzakonito. I ja Vas molim da gonjenje ostane, a bezakonje da prestane... I zato ja tražim da se stvar raspravi i zato Vas iskreno i sasvim ponizno molim da se ne prekida gonjenje, da pretresemo mi taj materijal i tu optužbu u svetlosti istine i pravde pred nadležnim sudom.“136 Dakle, Ljotić je tražio izlazak pred sud. Samo Stefanović ima i „odgovor“ za ovakav zahtev. On kaže: „Međutim, do očekivanog procesa protiv ljotićevaca nije došlo...

Pokretanje procesa protiv Zbora, za dela koja su indirektno teretila i nacističku Nemačku, u situaciji u kojoj je vlada pod pritiskom nacista još računala na izbegavanje rata pristajanjem Trojnom paktu, bilo je krajnje neugodno.“137 Za ovakvo po Zbor kompromitujuće tvrđenje - da do procesa nije došlo zato 134

Isto, 4-5.

Isto, 5-6.

136 Ljotićeva pisma knezu Pavlu, Beograd, 1941, 57-58.

137 Stefanović, 87.

135

da se ne bi implicirala Nemačka - Stefanović je morao da pruži i dokaze. Međutim on ne donosi ni jedan jedini dokaz. Ovo njegovo tvrđenje je samo još jedna iz niza njegovih izmišljotina.

Da bi se progoni Zbora i tobožnje nameravani puč bolje objasnili potrebno je pomenuti nekoliko događaja vezanih za puč od 27. marta.

1. U svojim memoarima patrijarh Gavrilo pominje progone Zbora. Po njemu do raspuštanja Zbora i hapšenja njegovih članova došlo je zato što je Ljotić kritikovao spoljnu i unutrašnju politiku Vlade i kneza Pavla. Vladika Nikolaj, koji je progone Zbora smatrao „za nezakonitost osobite vrste“, pričao je o ovim stvarima Patrijarhu.138 2. Po Patrijarhu Gavrilu, general Dušan Simović ga je molio da dozvoli vladici Nikolaju da ga dovede u vezu sa Ljotićem, kako bi doznao za njegovo, Ljotićevo, mišljenje u „pogledu nastale političke krize“.139 To Simović pominje u svom govoru održanom 28. marta 1941. godine pred Svetim Arhijerejskim Saborom: „Ja sam želeo da u moju vladu uđu svi srpski pravi predstavnici političkog i javnog života. S druge strane, želeo sam da konsultujem ljude iz raznih političkih pravaca. Zato sam molio Njegovo Preosveštenstvo dr Nikolaja da u moje ime razgovara sa Dimitrijem Ljotićem, kako on gleda na situaciju Namesništva i Kraljevske vlade. Dobio sam odgovor preko Njegovog Preosveštenstva Episkopa dr Nikolaja, da je sadašnja Vlada simbol rasula i da treba da je zamene pošteni ljudi, u koje narod ima poverenja. Ljotić je sam bio u kućnom pritvoru zbog svoga stava prema knezu Pavlu i njegovoj Vladi. Juče ujutro došao je predstavnik Ljotićevog pokreta Zbor, pukovnik Masalović, i u ime organizacije čestitao stupanje na presto Nj.V. Kralja. On je bio penzionisan, a juče je došao u vojnoj uniformi i odmah je bio reaktiviran i postavljen u Gardu Nj.V. Kralja.“140 3. Simovićeva vlada pozvala je Ljotića da uđe u vladu posle izvršenog puča.

To i sam Stefanović pominje u svojoj knjizi.141 Po pitanju ulaska u vladu Ljotić je dao sledeću izjavu pred jednom komisijom koja je ispitivala puč od 27. marta: „Posle državnog udara imao sam sastanak sa generalom Bogoljubom Ilićem, koji mi je u ime pučista ponudio da uđem u vladu, pod uslovom da osudim pakt i da se izjasnim za Engleze. Ja sam, naravno, to odbio i savetovao mu da nova vlada prihvati pakt i da gleda da uredi odnose sa Nemačkom, ako je još moguće, ali mi je bilo jasno da je rat neižbezan, jer je Simovićeva vlada bila potpuno u rukama plaćenika, koji su za tuđ račun gurnuli zemlju u rat i propast.“142 Karakteristična činjenica koja govori o Ljotićevom patriotizmu i karakteru je 138

Dr Gavrilo Dožić, Memoari Patrijarha srpskog Gavrila, Pariz, 1974, 335.

Isto, 368.

140 Isto, 425.

141 Stefanović, 102.

142 Slijepčević, 224.

139

da je posle ovog razgovora sa generalom Ilićem, Ljotić obukao uniformu i kao rezervni potpukovnik otišao da primi komandu nad jednim pukom, na položaju koji mu je određen ratnim rasporedom.

Pučistička vlada izdala je naređenje da se svi pohapšeni članovi Zbora puste na slobodu.

Ova ista vlada je postavila generala Milana Nedića za komandanta grupe armija, koje su držale svoje položaje naspram bugarske granice.

Ovde se nameću sledeća pitanja: Zar bi članovi pučističke vlade, koji su oborili Vladu i Namesništvo po pitanju Trojnog pakta, tražili od Ljotića savete i pozivali ga u svoju vladu da su verovali u priče da je on bio nemački čovek? Zar bi pukovnik Masalović, koji je bio šef Nedićevog kabineta u vreme kad je Nedić bio ministar vojske, bio postavljen za komandanta pešadije Kraljeve garde, da su verovali da je on pronemački nastrojen? Zar bi oni postavili Milana Nedića za komandanta grupe armija da su oni verovali da je Nedić spremao proosovinski puč? Zar bi oni pustili iz zatvora članove Zbora da su verovali u optužbe da su bili spremni da rade za interese Trećeg rajha?

Ljotić ukazuje na dolazak rata Stav Zbora na spoljno političkom planu je vrlo jasan: Evropski rat je neizbežan. Jugoslavija mora da ga izbegne, a to je jedino moguće ako Jugoslavija bude ozbiljno radila na stvaranju jakog i neutralnog Balkana. Britanija ne može stvarno nikome na Balkanu da pomogne, a njene garancije izazvaće Nemačku da okupira Balkan, iako to nije interes njen. Nemačka ne želi rušenje Jugoslavije. Zbor se nije zalagao ni za kakav savez sa Nemačkom, niti pak za prilaženje Trojnom paktu. Nikada nije imao neprijateljski stav prema Francuskoj i Britaniji. Jugoslavija mora da bude branjena u slučaju da bude napadnuta.

Ovakav stav Zbora u periodu od 1935. do 1941. nalazi se objašnjen od samoga Ljotića u mnogim spisima koji su bili dostupni Stefanoviću. Ali ni Stefanović, kao ni drugi jugoslovenski istoričari, nisu hteli te spise da objavljuju jer bi time pokazali da su se Ljotićeve analize o spoljnopolitičkoj situaciji Jugoslavije pokazale tačne. Ti spisi bi pokazali još jednu crtu Ljotićeve ličnosti: on je voleo Evropu, Francusku naročito, a na prvom mestu svoj narod, kome je uvek služio i koji je hteo da spase od nevolja koje su mu njegovi državnici, a i neprijatelji, prouzrokovali.

Još 1934. godine odnosi evropskih zemalja bacaju Ljotića u brigu. Njemu se čini da moguće sukobe Društvo naroda neće moći da spreći. „...Teško da će naša zemlja u budućem sukobu ostati po strani.“143 Takođe on govori o poratnom vremenu, gde se sve „u dubokim temeljima ljulja i potresa“ i da je sve „stavljeno pod ogromni

143

D. V. Ljotić, „Moralna sprema“, Govori i članci, sveska II, „Iskra“, Minhen, 1954, 7.

znak pitanja“.144 „Ide strašna i neprovidna noć nad čovečanstvom... Teško narodu koga noć stigne, a on put svoj nije našao. Taj narod, zaista, kroz burnu i neprovidnu noć proći neće.“145 Pedeset pet dana po početku rata (napad na Poljsku - primedba M. P.) Ljotić govori o milionima ljudskih života koji će biti izgubljeni.146 Pismo knezu Pavlu, pisano 22. februara 1940, Ljotić počinje: „Čini mi se da Vas neću još dugo uznemiravati. Osećam tako blisko vrlo ozbiljne događaje.“ U završetku pisma kaže: „Poslednji su minuti 12. časa, Vaše Visočanstvo. Kada izbije taj sat, prestaću Vam, po sili prilika, pisati. Da taj sat ne izbije ili ne bude poslednji Otadžbini, Prestolu i dinastiji...“147 U septembru 1940. godine Ljotić piše u članku „Godina odluke“: „Još nekoliko sekundi - i sve će biti dockan.“148 U zimu 1940/1941. godine, u jednoj brošuri, Ljotić poručuje: „Počuj nas, čitaoče - prijatelju! Ne znamo da li je još štogod vremena ostalo za spas naš! Bojim se da ti ovo naše pismo ne stigne tek kao objašnjenje naše nesreće, a ne kao podstrek da odmah nesreću ukloniš...“149 Ovaj Ljotićev pesimizam bio je opravdan spoljno-političkim i unutrašnjepolitičkim stvarnostima sa kojima se Jugoslavija suočavala. Musolini nije prestajao da kuje planove kako bi se dočepao izvesnih jugoslovenskih teritorija. Mađarska i Bugarska bile su takođe spremne da učestvuju u rasparčavanju Jugoslavije. Balkanski sporazum, kao što Ljotić kaže, bio je mrtvo slovo na hartiji. Anšlusom Austrije Nemačka postaje naš komšija. Pored Anšlusa, Hitler je počinio niz kršenja međunarodnih ugovora: okupacija Rajnske oblasti, naoružanje, uvođenje vojne obaveze, okupacija Sudeta, okupacija Čehoslovačke. Sva ova akta ukazuju da je naš novi komšija opasan i da ga se treba pribojavati. Anglo-Francuzi, na čiju su pomoć naš narod i izvesni njegovi uticajni ljudi računali, nisu učinili ništa da bi sprečili Hitlerovo rušenje međunarodnih ugovora. Dva fronta su se sve više ocrtavala u Evropi.

Jugoslavija je bila vojnički nespremna, nacionalno gotovo razbijena, politički razjedinjena. Posle nemačkog napada na Poljsku, Jugoslavija je izjavila da je neutralna. Posle pada Francuske, Nemačka je postala gospodar Evrope. Jugoslavija, okružena neprijateljima, bila je totalno usamljena. Nemačkoj je jugoslovenska neutralnost jedno vreme dobro došla. Hitler ne pokazuje još nikakve želje za 144

Osnovi savremene Jugoslavije, 4.

D. V. Ljotić, Ideali savremene omladine, Beograd, 1940, 18.

146 Drama savremenog čovečanstva, 7.

147 Pisma knezu Pavlu, 15, 22.

148 Isto, 43.

149 „Sad je vaš čas...“, 72.

145

zauzimanjem Balkana. Vremenom situacija se po Jugoslaviju pogoršava. Rat je došao do Balkana: 28. oktobra 1940. Italija napada Grčku. Čerčilova politika je bila uvući Jugoslaviju u rat na strani Saveznika. U tom pravcu su radili i britanski i američki poslanici u Beogradu, sa svojim raznim servisima i agentima. Kada je Italija naišla na ozbiljan otpor u Grčkoj, Hitleru je bilo jasno da mora da šalje trupe u Grčku, da bi spasao italijansku vojsku i sprečio eventualno iskrcavanje britanskih trupa. Time bi zaštitio petrolejske izvore u Rumuniji, a i nemačke trupe prilikom nameravane invazije Sovjetske unije. Hitler nije više bio zadovoljan dosadašnjim stavom Jugoslavije i zahteva da Jugoslavija priđe Trojnom paktu.

Zbor: za neutralan Balkan i jaku Jugoslaviju Zbor je učinio sve da ukaže na opasnost, kao i šta da se čini da bi se nesreća sprečila. Po njemu, ujedinjeni i neutralni Balkan i jaka Jugoslavija bili bi najbolji garant mira. Odmah po napadu Nemačke na Poljsku, Ljotić govori: „Naša zemlja je već u toku ove godine rekla da je neutralna. Mi smo tim zadovoljni. Samo i Finska je bila neutralna, a bile bi i Poljska i Čehoslovačka i Albanija da sada postoje.

Da bi ostala neutralna... ona može na jedan način: da ne vodi svoju, već balkansku politiku. (podvukao M. P.) To je misija, zadatak naše zemlje. To je njen vrhovni interes.

Ova misao, za koju se zalažemo s razlozima (u) ruci, učinila je veliki napredak svuda na Balkanu.

Naš je glas dopro i do drugih balkanskih prestonica.

Priđite nam da se borimo za mirni, složni i slobodni Balkan.“150 U periodu od više od godinu dana ova misao je, na razne načine, isticana. „Mi na Balkanu moramo očuvati svoj mir.“ (28. juni 1938.) „Mi smo neprestano tvrdili od pre četiri meseca da je ugaoni kamen naše spoljne politike naša balkanska politika, koja bi imala za cilj složiti i ujediniti Balkan u Balkanski savez. Mi smo potpuno izgubili inicijativu na Balkanu.“ (20. avgust 1939.) „Raditi na sređivanju balkanskih prilika.“ (11. septembar 1939.) „I opet se pokazuje kao glavna misao naše i opšte balkanske politike potreba balkanske neutralnosti.“ (oktobar 1939.) „...formula složan Balkan - miran Balkan - jak Balkan.“ (28. juni 1940.)

150

Drama savremenog čovečanstva, 105-107.

„Nismo vodili nikakvu balkansku politiku, već smo se držali mrtvog Balkanskog sporazuma.“ (28. avgust 1940.)151 U svojim pismima knezu Pavlu (od 22. februara 1940. i 30. avgusta 1940.)

Ljotić savetuje Knezu kako da izbegnemo rat i sačuvamo slobodu. Neutralnost i povezivanje balkanskih naroda važna mu je tema. Ljotić čak predlaže i reviziju granica ustupanjem izvesnih graničnih srezova Bugarima. On je verovao da bi ovim aktom Bugarska prišla ujedinjenom i neutralnom Balkanu. Ne uzdati se u pomoć sa strane: „Uzdati se u eventualnu pomoć Anglo-Francuza znači doživeti novi i veći slom od onog od 1915. godine... U slučaju rata na Balkanu Anglo-Francuzi neće uspeti ni pet divizija da prebace u pomoć napadnutima.“152 Na drugom mestu Ljotić kaže: „Krajem avgusta mi smo pisali da će posle Rumunije doći na red Grčka.

Pisali smo da će to pitanje izazvati Italija, krajem oktobra, svojim napadom na Grčku... Kazali smo da se to može sprečiti dvostrukom akcijom: u Atini i u Berlinu. U Atini, da se Grčka odrekne (britanskih) garantija, jer na tom pitanju mi s njom ne možemo biti zajedno, pošto, sasvim pametno, nismo smatrali da treba da ih sami primimo, pa ako se odrekne, a ipak bude napadnuta od Italije, da ćemo u tom slučaju i sami biti na njenoj strani. A u Berlinu treba reći: da se Grčka odrekla engleskih garantija, ali da zato, ako se zaista želi mir na Balkanu, kao što to Nemačka tvrdi, Italija ne sme napasti Grčku, jer u tom slučaju smo i mi na strani Grčke ... (podvukao M. P.) Ako Grčka, pak, ne bi poslušala, Jugoslavija bi obezbedila svoje interese onako kako bi njeni nacionalno-strateški razlozi naređivali.“153 Sličan predlog Ljotić daje i knezu Pavlu: „Glavna aktivnost naše diplomatije mora biti u Berlinu, jer kod sadašnjih prilika, Nemačka iskreno želi mir na Balkanu, i u tom pogledu želi što manje trzavica. Otuda se nameće lojalnost prema Berlinu dogod Nemačka ima ovakav stav.“154 (Stefanović se poziva na ovaj tekst, ali podvučene reči on izostavlja.)

Onima koji su zboraše nazivali „fašistima“, „izdajnicima“ itd. Ljotić poručuje: „Zaista, ako Hitler hoće da pokori Balkan, kao što vi mislite - onda bi njegove planove najviše omeo onaj ko bi Balkan ujedinio, a išao bi na ruku Hitleru onaj ko bi Balkan razjedinjen ostavio i dalje, i sprečavao njegovu slogu i ujedinjenje.

151

Citati uzeti iz Biltena po Našoj borbi, 28.9.1941.

Pisma knezu Pavlu, 79.

153 „Sad je vaš čas...“.

154 Pisma knezu Pavlu, 34; Stefanović, 60.

152

I eto, mi zboraši, koje vi nazivate ’hitlerovcima’, ’fašistima’ ’izdajnicima’ i ’plaćenicima’, mi smo hteli složan Balkan - i ne samo hteli, već i ukazivali kako će se do toga doći - i ne samo ukazivali, već i prednjačili i radili da do toga dođe, pa bi možda u tome i uspeli da nismo naišli na vas koji nas gonite i pljujete kao izdajnike. I šteta što ste nas vi u tome sprečili. Zamislite, ako smo mi ’Hitlerovi plaćenici’, a Hitler hoće da pokori Balkan, kako bi vi uspeli da nas s njim zavadite, da ga na nas ozlobite. Pa zar nije? On nas poslao ’da mu predamo Balkan u ruke’, a mi, rđave sluge, ujedinili Balkan pa ga niko, čak ni Hitler, ne može pokoriti. Ali, eto, mi ’Hitlerovi agenti’ radili protiv njegove volje, a vi, njegovi protivnici i neprijatelji, radili onako kako on hoće, ako hoće, što vi kažete. U tome je upravo i sreća Hitlerova do sada bila što su takvi protivnici njegovi upravljali Čehoslovačkom, Poljskom, Norveškom, Holandijom, Belgijom, Francuskom i Engleskom, zato što je imao tako ’pametne i dalekovidne’ protivnike kao što ste vi, Hitler je dobio tolike evropske zemlje i narode pod svoju vlast.“155 (podvukao M. P.) U pogledu konsolidovanja prilika u Jugoslaviji Ljotić savetuje knezu Pavlu preduzimanje izvesnih mera koje bi ojačale Jugoslaviju na unutrašnjem planu: sprečiti razorni rad prosovjetske literature i štampe, kontrolisati rad sovjetskih diplomatskih i trgovačkih predstavnika, zavesti najstrožiji antikomunistički kurs, izvaditi Banovinu Hrvatsku iz ruku Hrvatske seljačke stranke i predati je banu koji će rasturiti Hrvatsku seljačku zaštitu i uspostaviti javnu bezbednost, formirati operativnu vojsku iz srpskih jedinica i iz naročitih hrvatskih i slovenačkih jedinica, početi sa krupnim ekonomskosocijalnim merama, ubediti srpske političare da rasformiraju svoje partije i stvoriti jedan narodni pokret kome bi prišli nacionalni Hrvati i Slovenci, obrazovati novu vladu.

Ako se ovi predloži ne prihvate i ne počnu u delo sprovoditi, Ljotić poručuje Knezu: „I naš slom neće imati za sobom oreol kosovski: propašćemo kao kukavički narod, propašću dostojnom naše bedne današnjice.“ A krivicu za to Ljotić baca na Kneza: „Vi ćete imati svojim imenom da obeležite rasparčavanje i čerečenje naše Otadžbine.“156 Iz ovih predloga se vidi da je Ljotić bio rodoljub, Srbin-Jugosloven, koji je smatrao da samo jaka Jugoslavija može da se održi u vrtlogu političkih i vojničkih sukoba. „Mi smo hteli prvo da nam zemlja bude iznutra jaka. Mislim da je to prvi 155 156

„Sad je vaš čas...“, 53.

Pisma knezu Pavlu, ceo tekst.

i najbolji način da se očuvamo od Nemaca“, kaže Ljotić.157 (podvukao M. P.) Da Ljotić nije bio nemački čovek, da nije radio zajedno sa Zborom za interese Nemačke i Stefanović mu to nesvesno priznaje. Ovo njegovo priznanje jasno je iz jedne Stefanovićeve manipulacije Ljotićevog teksta. Vratimo se na jedan Ljotićev predlog koji je naveden u prethodnom tekstu: „Glavna aktivnost naše diplomatije mora biti u Berlinu, jer kod sadašnjih prilika, Nemačka iskreno želi mir na Balkanu i u tom pogledu želi što manje trzavica. Otuda se nameće lojalnost prema Berlinu, dogod Nemačka ima ovakav stav.“ Podvučene reči Stefanović je izostavio, jer je bio svestan da one totalno menjaju značenje navedenog teksta. „Dogod Nemačka ima ovakav stav“ stvarno znači da dogod Nemačka bude želela mir na Balkanu, dogod bude poštovala našu neutralnost, dogod bude poštovala teritorijalni integritet naše zemlje - mi ćemo biti lojalni prema Berlinu. U protivnom - mi postajemo neprijatelji.

Nemački istoričar Johan Višt, za koga smo rekli da je poznavao Ljotića lično, kaže: „U svojoj predratnoj politici zalagao se za potpunu istinsku neutralnost države, i da bi se od Balkana odstranili strani teritorijalni zahtevi preporučivao je saradnju balkanskih država. Prema Berlinu je tražio lojalno držanje dokle on bude iskreno želeo mir na Balkanu. Plašio se, stvarno, samo Italije, Madžarske i Bugarske.“158 Istorijski je tačno da Nemačka u to vreme (avgusta 1940.) nije imala zavojevačkih planova prema Jugoslaviji. Teritorijalni integritet Jugoslavije Hitler je bio rešen da poštuje sve do 27. marta 1941.

Dr. Radoje Vukčevič, advokat iz Beograda, koji je pisao više članaka o problemima Jugoslavije, u svome članku „Posle dvadeset godina“, po ovom pitanju kaže: „Raušnih u svojoj knjizi o razgovorima sa Hitlerom navodi da je tevtonski diktator u svome megalomanstvu ispreturao celu Evropu, ali nije dirao u teritorijalni integritet Jugoslavije.“159 Hitler je, posle početka Drugog svetskog rata, u više mahova sprečio Italiju da napadne Jugoslaviju. To potvrđuje i Ćano u svome dnevniku.160 Ilija Jukić, koji je u to vreme bio pomoćnik ministra spoljnih poslova, kaže da, prema raznim „nemačkim 157

„Sad je vaš čas...“, 53.

Slijepčević, 86.

159 Dr Rado je Vukčević, „Posle dvadeset godina“, Njegoš VII, juni 1961, Chicago, 67.

160 The Ciano Diaries 1939-1943, Doubleday, Garden City, NY, 1946, 285, 312, 313.

158

agentima“, Hitler nije dozvoljavao Musoliniju da napadne Jugoslaviju.161 Jukić na drugom mestu kaže da je u decembru 1940. godine Čemberlen dao do znanja Ćanu da je on spreman da Italiji da odrešene ruke na Balkanu. Čemberlenova zamisao je bila Dunavska federacija, u kojoj bi bile Slovenija i Hrvatska pod italijanskim uticajem, a ujedinjena Srbija i Bugarska pod Karađorđevićima. Ribentropova reakcija je bila „neobično oštra“, a Musolini je uveravao Hitlera da od toga plana nema ništa.162 (Jukić je pogrešio ili u datumima ili u imenu. Čemberlen je prestao da bude predsednik vlade 10. maja 1940, a umire 9. nov. 1941.) U drugoj polovini 1940. godine Musolini i Staljin pravili su planove kako da podele Balkan i Sredozemlje. Hitler nije voleo ovakve pregovore.163 U julu 1940. godine Čerčil je javljao Staljinu da on nema ništa protiv da Sovjetska Unija dobije vodeću ulogu na Balkanu. Staljin je ovu Čerčilovu ponudu preneo Hitleru.164 Treba naglasiti da Ljotić lično nije nikada predlagao ma kakav savez sa Nemačkom, niti pak prilaženje Trojnom paktu. Međutim kad je Pakt potpisan, Ljotić je bio za njegovo poštovanje, jer se plašio da bi nepoštovanje Pakta odvelo Jugoslaviju u rat.

Između stvarnosti i srca Kada je Pakt bio potpisan 25. marta 1941. Ljotić je, na dan 26. marta, znajući da se sprema puč, uputio pisma iz svoga skloništa patrijarhu Gavrilu, episkopima Nikolaju i Irineju, moleći ih da prestanu da rade protiv Pakta: „Ako se o ovu molbu oglušite pa produžite antipaktovski rad, onda ćete na svoja leđa natovariti odgovornost za slom državni i narodni... Na završetku moram pomenuti da su sva moja predviđanja iz spoljne politike bila uglavnom ispunjena, pa otuda i ova moja tvrđenja valja gledati pod tim uglom.“165 Dakle, Ljotić - rodoljub - ustaje u odbranu Vlade i Kneza koji su ga naterali da se skloni (da bi tako izbegao maltretiranje, a čak možda i hapšenje), koji su pohapsili njegove drugove i zabranili rad pokreta. Da je Pakt ostao, Cvetković i knez Pavle bi verovatno pooštrili mere protiv Zbora. To je Ljotić znao, ali je on na prvom mestu vodio računa o interesima Jugoslavije, pa tek onda o sebi i svojim drugovima.

Postavlja se pitanje da li su ove Ljotićeve ideje o neutralnosti Balkana, a napose neutralnosti Jugoslavije bile ostvarljive? Da li je zaista bio moguć nekakav 161

Ilija Jukić, The Fall of Yugoslavia, Harcourt Brace Jovanović, New York & London, 1974, 20.

Isto, 19.

163 Isto, 21.

164 Isto, 35.

165 Dimitrije Ljotić u revoluciji i ratu, Iskra, Minhen 1961, 238. U Našoj borbi od 28.9.1941. pominje se isto pismo, sa napomenom da je upućeno „izvesnoj gospodi“. Patrijarh i episkopi nisu pomenuti.

Ljotić je izbegavao da pomene njihova imena, da ih ne bi time kompromitovao u očima Nemaca.

162

ugovor o neutralnosti sa Hitlerom, i da li bi ovaj takav ugovor i poštovao. Da li bi takav ugovor bio koristan za Balkan, a na prvom mestu za Jugoslaviju? Stefanović, kad govori o neutralnosti, on reč neutralnost stavlja pod znak navoda, verovatno hoteći da to prikaže kao neku zajedničku ujdurmu Ljotića i Hitlera. Bez obzira na Stefanovićevo „shvatanje“, danas se može sa sigurnošću tvrditi da je najbolji izlaz za Jugoslaviju, a i za Balkan, bila neutralnost i da je to bilo ostvarljivo i bez rata i bez pakta, i bez roba i bez groba. Knez Pavle je propustio da ispita tu mogućnost i, našavši se u ćorsokaku, pristao je na Trojni pakt. U Knezu se vodila bitka između srca i razuma, a kada je razum prevagnuo bilo je kasno. Momenti srca bili su važan faktor i kod našeg naroda. Misleći na ovaj faktor, Ljotić kaže u svojoj brošuri Sad je vaš čas i oblast tame: „Naš narod je slovenski raspoložen - boli ga sudbina Čehoslovačke i Poljske. Naš narod je viteški raspoložen: boli ga sudbina sviju malih država, koje su bez svoje velike ili javne krivice pokorene i osvojene od Nemačke.

Naš narod ima neobično živu volju da bude slobodan u svojoj nacionalnoj državi, a postupci Nemačke prema Čehoslovačkoj, Poljskoj i drugim državama čine ga zabrinutim za svoju rođenu državu.

Nikada i nigde Zbor nije mogao, niti hteo, ni smeo ne deliti osećanja narodna.

Samo iznad tih osećanja postoji stvarnost. A politika računa i sa osećanjima, ali se opredeljuje po stvarnosti. Ko ne radi tako, ko se bez obzira na stvarnost opredeljuje prema osećanjima, taj mora doživeti slom.“166 Knez Pavle je bio dobro upoznat sa teškom situacijom u kojoj se Jugoslavija nalazila. Dr Vladislav Stakić, advokat iz Beograda koji je u ime Dvora pregovarao sa Ćanom i Musolinijem, svedoči: „Suprotno stavu većine naših političkih ljudi, knez Pavle je imao jasnu viziju stanja stvari na međunarodnom planu. Rukovođen velikim osećanjem odgovornosti, on se bio potpuno založio da Jugoslaviju spase rata. Bio je svestan opasnosti koje nam prete od Osovinskih sila, ali je znao koliko su demokratske sile nepouzdane i koliko su varljive njihove garancije i obećanja.“167 Ljotić ne postavlja pitanje kneževe dobronamernosti, ali smatra da jugoslovenska spoljna politika nema „jasan, čist, odlučan, čvrst“ pravac. „Nije dosta što mi nećemo rat“, kaže se u poslednjem Biltenu (koji je, uglavnom, pisao Ljotić od 31. oktobra 1940.). „To je samo pola posla. Treba raditi da rat ne dođe... Nama preti rat sa Balkana.“168

166

„Sad je vaš čas...“, 32-33.

Stakić, 138.

168 Bilten, 31.10.1940, po Našoj borbi 14.9.1941, 4.

167

A kada je rat dopreo do Balkana to pomenuti Bilten i registruje: „Otuda poslednja pojava: napad Italije na Grčku - tačno po unapred od nas objavljenom planu...

A evo šta bi razum savetovao: a. savet Grčkoj da se odrekne engleskih garantija (koje inače ništa ne vrede) ako uspemo dobiti obustavu neprijateljstva od strane Italije; b. traženje posredovanja Nemačke kod Italije da obustavi neprijateljstva prema Grčkoj, ako mi uspemo dobiti grčko odricanje od engleskih garantija; c. za slučaj da Grci ne poslušaju naš savet, obezbeđenje naših interesa na Belo More (Egejsko); d. za taj slučaj sporazum sa Bugarskom radi njenog izlaska na Belo More; e. obezbeđenje prema Turskoj, da ona ne napadne na Bugarsku u smislu iznetih razloga; f. sporazum s Bugarskom u našim međusobnim odnosima, na bazi davno iznetih uslova, radi obezbeđenja našeg zajedničkog interesa; Razume se: sve ovo nije lako. Ima tu i vrlo teških stvari.

Ali zar smo mi za to krivi? Juče je bilo lakše...“169 Ljotić je u pravu kada tvrdi da jugoslovenska spoljna politika nema „jasan, čist, odlučan, čvrst pravac“. Jugoslavija se odlučila za neutralnost, ali nije imala jasan i odlučan karakter, što se vidi iz sledećih svedočanstava.

Vladislav Stakić, koji je bio blizak Dvoru, svedoči: „Do koje je mere stav kneza Pavla bio prijateljski i odan zapadnim silama, najbolje svedoči činjenica da je svaki izveštaj naših poslanika, konzula i vojnih atašea na strani bio na raspolaganju Velikoj Britanji i Francuskoj, ako je bio od ma kakve važnosti i koristi po njih. Nemci su to znali“.170 Ovo Stakićevo svedočanstvo potvrđuje i sam Knez Pavle. U pismu svome pašenogu Vojvodi od Kenta, knez kaže: „...Ne verujem da je ijedan drugi šef neke druge države dao vama (Englezima) više obaveštenja od mene.“171 Aleksandar Cincar-Marković, tadašnji ministar spoljnih poslova, je znao još sredinom novembra, prema Ćanu, da su Nemci doznali iz izvesnih zaplenjenih 169

Isto.

Stakić, 67.

171 Cecil Parrott, The Tightrope, Fiber and Fiber, London, 115.

170

francuskih dokumenata da je Jugoslavija vodila „drugu politiku“, tj. ne politiku neutralnosti.172 Ilija Jukić tvrdi da je Jugoslavija pomagala Grčku municijom.173 Psihoza u Jugoslaviji, naročito u Srbiji, bila je protivnemačka. Oni koji su bili u mogućnosti da utiču na političke događaje i javno mnjenje bili su protiv Nemačke.

Stakić kaže: „U onom sudbonosnom vremenu koje je prethodilo ratu na Balkanu pripadao sam jednom malom krugu naših javnih radnika koji su u politici neutralnosti gledali jedini spas za našu državu i njene narode.

Nažalost većina naših političkih ljudi, naročito na srpskoj strani, nije gledala na događaje isključivo kroz prizmu naših državnih interesa. Njih su rukovodile i druge pobude. Izgledalo im je da je pitanje svetske demokratije važnije od naših državnih interesa... Kod njih su politička uverenja, emotivni podsticaji, bili iznad hladne političke računice. Zbog toga se isključivo njima ima pripisati odgovornost za onu prolaznu (verovatno štamparska greška, a treba poraznu - primedba M. P.) ratnu psihozu, stvorenu u našoj javnosti u predvečerje rata, a koja nam je toliko zla nanela.“174 O toj ratnoj psihozi govori i Ratko Parežanin, novinar i istaknuti dan Zbora: „U jesen i zimu 1940/1941. Jugoslaviju je tresla prava groznica od stranih uticaja. To je bio ’hladni rat’, ’rat nerava’ kakav se u Evropi između dva velika rata nigde nije osećao. Ne zna se ko je više pritiskivao: Englezi, Nemci ili Sovjeti... Beograd i Zagreb, i svi veći gradovi, bili su puni agenata koji su intrigirali, provocirali, špijunirali, stvarali psihoze i širili paniku... Štampa i radio su funkcionisali kao ’podmazani’. Propaganda sa svih strana bila je toliko žestoka, da su ljudima ovladale strasti i teško je bilo razumom prosuđivati događaje. Prema Nemačkoj počelo se prelaziti od straha na mržnju.“175 Ljotić misli da je nedostatak jasnog i odlučnog stava u spoljnoj politici imao i refleksa na raspoloženje i mišljenje samog naroda: „Otuda, ako stav naše spoljne politike nije jasan - znači da rukovodna misao nije jasna. Nejasnost misli pak dolazi ili od nepoznavanja stvarnog stanja ili od pogrešnog razmišljanja. Nejasnost rukovodne misli naše spoljne politike nije samo opasna po naš spoljno-politički položaj, već i po unutrašnje političko raspoloženje. Jer ako narod ne vidi jasno svoju spoljnu politiku, ako mu se čini da primećuje protivurečje - onda nastaje unutrašnje kolebanje, razlaz, nesloga, i to baš na čisto spoljno-političkoj osnovi.

Mi smo, međutim, već rekli da je svaka nesloga građana jedne zemlje stvar teška. Ali nesloga i razdor na pitanjima spoljno-političkim dolazi među 172

Stakić, 67-68.

Jukić, 29.

174 Stakić, 137-138.

175 Parežanin, 239.

173

najopasnije pojave u životu jedne zemlje.“176 Stakić tvrdi da je knez Pavle „hteo da uvede Jugoslaviju u rat na strani zapadnih sila“, ali je „hteo da dobije u vremenu i (kada) se evolucija rata ocrta u jasnijem izgledu“.177 Ali vreme nije išlo na ruku Jugoslaviji. To je Knezu trebalo da bude jasno još 1. novembra 1940, kada je pročitao memorandum ministra vojske generala Milana Nedića: „...Smatram da je poslednja četvrt do dvanaestog časa. Mi treba da donesemo precizne i sudbonosne odluke o putu kojim treba da idemo dalje.

Dosadašnja kolebljiva politika, koja je bila do sada i oportuna, ne može se i ne sme u budućnosti produžiti, bez katastrofalnih posledica po naš narod.

Više se ne može i ne sme govoriti o našoj neutralnosti. Sada moramo postaviti sebi ovo pitanje: Hoćemo li sa Nemačkom i Italijom ili ćemo protiv njih?“ Dalje u tom memorandumu Nedić pretpostavlja prelazak nemačkih trupa u Bugarsku (što se dogodilo početkom marta 1941.), kao i mogućnost da italijanska vojska zauzme Solun, čime će se „dovršiti naše opkoljavanje strategijsko“... „Mi smo potpuno usamljeni. Niko nam ozbiljno niti može, niti hoće da pomogne.“178 Knez nije poslušao, a Nedić je morao da ide sa položaja ministra vojske.

Da li je Jugoslavija mogla ostati van rata?

Predloži Ljotića i memorandum Milana Nedića, - posmatrani kroz događaje koji su se odigrali i dokumenata sa kojima se danas raspolaže - bili su realni.

Da je Knez prihvatio samo Ljotićeve spoljno-političke koncepcije, izvestan aranžman neutralnosti sa Nemačkom bio bi moguć. Hitler nije upotrebio uvek silu, ako je hteo nešto da postigne. Turska je ostala neutralna i pored svih pretnji Berlina; Švedska je uspela da izbegne rat i okupaciju, praveći izvesne ustupke Nemcima; Peten i Franko su odbili da sudeluju u mogućem napadu na Britansko Ostrvo; Franko je takođe odbio da učestvuje u planiranom napadu na Gibraltar. Knez Pavle je više puta u jesen 1940. dobijao poruke iz Berlina179 i Rima180 da će oni poštovati teritorijalni integritet Jugoslavije. Razumljivo je - a ovo Stakić naglašava - što je Knez ove poruke, naročito one koje su dolazile od Musolinija, primao sa nepoverenjem, ali ih nije smeo potpuno da odbaci.

Nemačka je imala velikih ekonomskih koristi od Jugoslavije, a i Jugoslavija od Nemačke. Najzad, Hitler je doneo krajem novembra 1940. odluku za napad na Sovjetsku Uniju, što Knez nije znao, ali je mogao da pretpostavlja. (Prema izvesnim diplomatskim dokumentima, Hitler je obavestio kneza Pavla da se Nemačka sprema da 176

Vidi napomenu 58.

Stakić, 117.

178 Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941, Beograd, 1982, prilog 5, 584.

179 Slijepčević, 189.

180 Stakić, 87.

177

napadne SSSR. Ilija Jukić, pak, pominje jedno pismo kneza Pavla upućeno njemu, u kome knez Pavle tvrdi da to nije istina).181 Kada se sve ovo uzme u obzir onda je mogućnost da Jugoslavija ostane van rata - putem neutralnosti - bila realna. Knez je oklevao i, najzad, nemajući bolje alternative, prišao je Trojnom paktu. Trojni pakt je, na žalost, u tom trenutku bio jedino kakvo-takvo rešenje za Jugoslaviju. Ali 27. mart je uništio i to rešenje. Došao je rat sa bezbroj katastrofa. Zasluga je Kneževa što se, našavši se pred ambisom, „uhvato za drvo koje se zove Pakt“, kao što to Ljotić reče 28. septembra 1941. Neobjašnjivo je zašto Knez nije ništa preduzeo da do puča ne dođe. On je morao da zna da postoji zavera. (Ilija Jukić tvrdi da je Slobodan Jovanović 20. marta 1941. nagovestio knezu Pavlu „mogućnost puča“.182) Zašto je on 26. marta napustio Beograd, kada je njegovo prisustvo u Beogradu, što je on morao da zna, bilo neophodno? Zašto sadržina Pakta nije bila objašnjena generalima i oficirima koji su bili na ključnim položajima, takođe i poznatim političarima i izvesnim članovima sv. Sinoda? Neko je rekao, na žalost duhovito, da je 25. mart prokrijumčaren, što je zaverenicima olakšalo da izvedu puč.

Dve poruke: Ljotićeva i Titova Sve ovo što je do sada rečeno pokazuje da su Zbor i Ljotić vodili računa najviše i na prvom mestu o dobru Jugoslavije. Čak i da su Ljotićevi predloži i političke analize bile i totalno netačne i apsurdne, njegova želja za bolju budućnost Jugoslavije je bila očigledna. A kada je krajem 1940. i početkom1941. Zboru i Ljotiću bilo jasno da se ide u rat, poruke članovima Zbora su bile da Jugoslavija mora da se brani.

Sledeći tekst je uzet iz Stefanovićeve knjige: „Predviđajući skori rat članovi Zbora dobijall su direktive od vođstva u kojima se ukazivalo na zadatke i njihovo držanje. ’1. Vi, koji budete u pozadini, da organizujete omladinske radne čete za pomoćne policijske i vojne službe za hvatanje sumnjivih lica, onih koji šire paniku i padobrance. 2. Vi, koji budete na frontu da vršite svoju dužnost...’“ (podvukao M. P.) Da bi, pak, obesnažio ovu poruku, Stefanović daje svoj komentar: „Ljotićevci su svoju akciju u ratnoj situaciji podešavali više u pozadini i ona se stavljala na prvo mesto. Organizovanje jedinica za vreme rata u pozadini predstavljao je način da se one upotrebe za ciljeve koje u datoj situaciji bude planiralo vođstvo pokreta Zbor. Ove ’omladinske radne čete’ bile su klice budućih ljotićevih dobrovoljačkih odreda u službi nacista za vreme okupacije.“183

181

Jukić, 82.

Isto, 83.

183 Stefanović, 96.

182

U vreme kad su gornje direktive slane zborašima, naoružani napad mogao je jedino da dođe od Nemaca, Italijana, Mađara i Bugara. Dakle, zborašima se nalaže da u pozadini hvataju agente, a na frontu da se bore protiv vojske napadačkih zemalja.

Odakle onda ta Stefanovićeva apsurdna tvrdnja da su se te „omladinske radne čete“, koje nikada nisu ni bile formirane za vreme dvanaestodnevnog rata, našle u službi nacista za vreme okupacije?

U pomenutoj brošuri u zimu 1940. Ljotić poručuje: „Vidiš, rode lažljivi, mi znamo šta je rat, a ti ne znaš. I mi smo videli stotine hiljada koji su odista branili, ne ’zemlju’ već Otadžbinu, ali nikada nismo videli da oni nose ni te trake na prsima, niti se deru po ulicama. Ali su svoju Otadžbinu branili i odbranili. I sutra, dođe li do nevolje, njeni ćutljivi, a junački sinovi zajedno sa onim malobrojnim junacima, koji su i danas ostali u životu, uzeće oružje u ruke i braniće je ponovo, ćuteći, kao svoj običan, od pokolenja na pokolenje predavan, posao.“184 (podvukao M. P.) Nekoliko dana pred rat Josip Broz poslao je sledeću direktivu članovima KPJ: „1. Komunistička partija Jugoslavije je sada u položaju da uzme aktivno učešće u obaranju sadašnjeg monarhističkog sistema i u tom cilju pomoći će sve elemente koji imaju iste namere, bez obzira na njihov ideološki stav i karakter.

Najpre Jugoslavija mora da bude razbijena u više delova, i Partija će tako moći u svakom delu ponaosob da radi prema već izdatim direktivama.

2. Članovi partije koji bi bili pozvati u vojsku izvršiće sledeće zadatke; dezorganizovati otpor jugoslovenske vojske, stvaranjem konfuzije među oficirima i ljudstvom dajući utisak da je poraz došao kao posledica nesposobnosti oficirskog kadra, tako će se njihov autoritet uništiti jednom za uvek.“185 Dok Ljotić i vodstvo Zbora pozivaju svoje članstvo da brane Jugoslaviju od Nemaca, dotle Josip Broz poziva članove partije da Jugoslaviju u ratu sa Nemačkom sabotiraju i ruše.

184 185

„Sad je vaš čas...“, 39.

Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949, 27.

5. KA SVETSKOJ REVOLUCIJI

Namera dr Mladena Stefanovića nije samo težnja da kompromituje Zbor mnoštvom neistina, već takođe da mnoštvom neistina prikaže KPJ kao jedinog predstavnika naroda i narodnih interesa. Kao i drugi današnji jugoslovenski istoričari, on je bogat garniturom zvučnih epiteta kojima hoće da nakinđuri KPJ: „napredni i demokratski elementi“, „napredni studentski pokret“, „predvodnici revolucionarnih masa“, „demokratske snage“, „socijal-revolucionarne težnje“, „napredna javnost“ itd.

Svi oni koji se protive Komunističkoj partiji su ili fašisti ili reakcionari.

Istina ni ovoga puta nije sa njim. Istorija pokazuje da KPJ nije nikada branila stvarne narodne interese i da je bila samo izvršilac naređenja koja su dolazila od Kominterne i Staljina.

Narodni frontovi Osvrnućemo se na izvesne događaje koji su bili važni za sudbinu Evrope, a koje je prouzrokovala Moskva sa namerom da izazove pometnju, slabljenje izvesnih režima i država, rat i najzad boljševičku revoluciju.

Delegaciji koja je trebalo da potpiše separatni mir u Brest-Litovsku marta 1918. godine Lenjin je rekao: „Vi hoćete da spasete Rusiju, a ja hoću da spasem revoluciju. Meni je revolucija glavno, a o Rusiji i njezinoj sudbini nemam kada da mislim i zato uopšte nisam ni došao... A delegati će se vratiti i potpisati ugovor o miru.“186 Ova Lenjinova misao, preneta iz jednog Ljotićevog govora, bila je vodilja svih tirana koji su posle Lenjina sedeli u Moskvi. Ova misao da boljševička revolucija dolazi pre interesa naroda, bila je takođe vodilja i za KPJ pre rata, za vreme rata i posle rata.

Komunistička partija Nemačke, koja je na poslednjim parlamentarnim izborima u Nemačkoj dobila oko pet miliona glasova, pomogla je dolazak Hitlera na vlast. Po zahtevu Moskve komunisti Nemačke radili su na tome da unište socijaldemokrate smatrajući ih većim neprijateljem od Hitlera. Oni su pretpostavljali da će ovakav njihov stav pomoći Hitleru da dođe na vlast u Nemačkoj, ali samo privremeno, a sa njegovim padom propašće i kapitalizam i omogućiće se uspostavljanje diktature 186

D. V. Ljotić, Pozadina rata i njen gospodar, Beograd 1944, 16.

proletarijata. „Fašizam je, po shvatanju marksista“ - kaže Vilijam Šajrer, američki novinar i istoričar - „samo poslednja faza umirućeg kapitalizma, a posle toga komunistički potop.“187 Gojko Nikoliš, član KPJ od 1935. godine, učesnik u španskom građanskom ratu, organizator sanitetske službe kod partizana, šef saniteta JNA, a koji je pre nekoliko godina vratio svoju partijsku člansku kartu, diskutujući ovakav stav komunista Nemačke kaže: „Staljin je tridesetih godina upregao cijelu Treću internacionalu i sve nas da dokažemo (svim sredstvima: izvjesnim mrvicama činjenica i logike, ali i iskonstruisanim optužbama, klevetama i ucjenama) kako su socijal-demokrati u Nemačkoj u stvari ’socijal-fašisti’, te zato oni, a ne nacisti, jesu glavni neprijatelji komunistima, glavni neprijatelji revolucije... Posljedice su bile katastrofalne: milioni socijalističkih i komunističkih glasača, ogorčenih i razočaranih glupavom stranačkom borbom, bijahu natjerani u naručje Hitleru.“188 Poučena nemačkim iskustvom Moskva totalno menja taktiku svoje borbe. Na Sedmom kongresu Kominterne u avgustu 1935, Generalni sekretar Kominterne, Dimitrov, objavljuje novi put kojim bi komunisti došli na vlast. To je put Narodnih frontova, u kojima bi komunisti igrali ulogu Trojanskog konja. U najkraćim crtama taj put ka vlasti imao bi sledeće obeležje: Parola nastupa bi bila „Ujedinjeni front protiv fašizma i rata“. Pada u oči da Kominterna ne poziva na pohod samo protiv onih pokreta koji imaju izvesne doktrinarne sličnosti sa fašizmom, već i, naročito, protiv svakoga koga oni smatraju da je protivnik komunizma. Takvima treba prišiti parolu fašista i uporno je ponavljati, bez obzira na njihova politička shvatanja. Verovali su, sa pravom, da gomile i mase idu za parolama, a ne za političkim principima i faktima. Takvi njihovi protivnici „reakcionari“, „imperijalisti“, „kapitalisti“, „buržuazija“, su, po komunistima, nosioci fašizma i rata. Na primer, Herstova štampa u Americi nazvana je fašističkom jer su izvesne Herstove novine objavile članke Lava Trockog.189 Dimitrov se ne usuđuje da direktno britansku vladu naziva fašističkom, ali tvrdi da ekonomske mere koja ova vlada preduzima omogućiće dolazak „fašističkog režima“ u Engleskoj. „Boriti se sada“ - on kaže - „protiv fašističke opasnosti u Velikoj Britaniji, znači, na prvom mestu boriti se protiv ’narodne vlade’ i njenih reakcionarnih mera.“190 Komunisti i svi revolucionarni aktivisti, po Dimitrovu, radiće na organizovanju Narodnih frontova među radnicima, nezaposlenim, malim ljudima u 187

Shirer, 185.

Gojko Nikoliš, Korijen, stablo, pavetina, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1980, 115.

189 Georgi Dimitroff, The United Front, Inernational Publishers, New York, 1939, 167.

190 Isto, 43.

188

varošima i selima, a bez obzira na partijsku pripadnost, i povesti ih protiv „kapitalističke ofanzive fašizma i reakcije“, i tako će se u kapitalističkim zemljama trenirati stotine i hiljade nepartijskih boljševika.191 Ovi frontovi će raditi na stvaranju vlada koje će se boriti „protiv fašizma i reakcije“, dakle protiv svih onih koji su protiv komunista. „U pogodnom trenutku“ - kaže Dimitrov - „oslanjajući se na ujedinjeni Front, komunistička partija dotične zemlje objaviće formiranje vlade sa definitivnim antifašističkim programom.“ Jedna takva vlada može da se formira u „slučaju političke krize, kada vladajuća klasa više nije u mogućnosti da se suprotstavi moćnom podizanju antifašistčkih masa.“ Ovakav akt „radnog naroda...mora da uzme oblik ozbiljnog revolta protiv fašizma i reakcije, ali još nikako da to bude pobuna pod vodstvom komunističke partije radi stvaranja sovjetske vladavine.“192 Francuskim komunistima Dimitrov daje u osam tačaka i određenije instrukcije. Ovde citiramo neke od njih: „Šest. Da se državni aparat, armija i policija očiste od zaverenika koji spremaju fašistički udar.

Sedam. Da se započne borba protiv vođa reakcionarne klike katoličke crkve, kao najvažnijeg uporišta francuskog fašizma.

Osam. Vezati armiju za antifašistički pokret stvaranjem komiteta za odbranu Republike i Ustava i da bude uperena protiv onih koji bi hteli da koriste armiju za izvođenje protivustavnog državnog udara.“193 „Ovakva vlada“ - kaže Dimitrov - „ne može da donese spasenje. Ona nije u mogućnosti da obori vladavinu eksploatatora, te tako da ukloni opasnost fašističke kontrarevolucije. Zato je potrebno spremiti se za socijalnu revoluciju.

Sovjetski tip vladavine, i to samo sovjetski tip vladavine, može da donese spasenje.“194 Očigledno je da je sovjetski tip vladavine bio krajnji cilj narodno-frontovske taktike.

Pakt koji su Ribentrop i Molotov potpisali u Moskvi 23. avgusta 1939. trebalo je, po planu Moskve, da odvede Evropu tome krajnjem cilju.

191

Isto, 38.

Isto, 70-71.

193 Isto, 47.

194 Isto, 76.

192

Pakt Ribentrop-Molotov Politička i diplomatska igra koja je dovela do potpisivanja pakta RibentropMolotov trajala je četiri meseca. Elementi te igre došli su u javnost uglavnom posle rata.

Pobeda Frankovih trupa u Španiji nanela je težak udar Narodnom frontu.

Nemačka i Italija su doprinele Frankovoj pobedi.

Dvadeset dana po završetku španskog građanskog rata, 17. aprila 1939, dok su narodno-frontovci Evrope oplakivali poraz u Španiji, sovjetski ambasador u Berlinu Merekalov posetio je Vajczekera, državnog sekretara nemačkog Ministarstva spoljnih poslova. To je bila njegova prva poseta od kako je bio postavljen na taj položaj 10 meseci pre toga. Ova poseta sovjetskog ambasadora pada u dane kada su Britanci u Moskvi pregovarali o savezu koji bi eventualno sprečio rat. Merekalov je najpre hteo da sazna, kaže Vajczeker, da li bi Nemačka bila voljna da „proširi ekonomske odnose sa Rusijom“. Zatim je rekao da ideološka razmimoilaženja ne treba da utiču na njihove međusobne odnose. „Sovjetska Rusija nije, niti ima nameru da iskorišćava sadašnje nesuglasice između Nemačke i zapadnih demokratija... Nema razloga za Rusiju,“ - Vajczeker citira Merekalova - „zašto ona ne bi živela u normalnim odnosima sa nama, a kasnije ti odnosi bi mogli da budu bolji i bolji.“195 (Osvrćući se na gorepomenuti razgovor, Džems Reston, diplomatski dopisnik Njujork tajms-a, smatra da ovaj razgovor sadrži „najinteresantnije otkriće“, jer se iz njega vidi da su „Rusi, a ne Nemci“ započeli razgovore koji su doveli do Pakta potpisanog 23. avgusta 1939. Sve do objavljivanja ovog razgovora, uglavnom se verovalo da su Nemci započeli ove razgovore, jer su se plašili rata na dva fronta.)196 Trideset i tri dana posle ovog razgovora, 20. maja 1939, novoimenovani komesar za spoljne poslove, Molotov, naglasio je nemačkom ambasadoru u Moskvi Šulenburgu da, pre nego se produže trgovački pregovori, mora da se stvori „politička baza“ za njih. Molotov je odbio da bude više precizan i da objasni šta je mislio pod „političkom bazom“. Odmah posle ovog razgovora Šulenburg je posetio Molotovljevog zamenika, sa namerom da sazna šta je Molotov zamišljao pod „političkom bazom“. Nije dobio razjašnjenje.197 Šulenburg je pokušao još u dva maha, 28. juna i 3. jula, da dobije objašnjenje o zagonetnoj primedbi, ali bez uspeha.198 U međuvremenu, održao se jedan neobičan razgovor. Sovjetski otpravnik poslova u Berlinu Astakhov posetio je bugarskog ministra u Berlinu Draganova, sa 195

Nazi-Soviet Relations, dokumenta iz arhiva nemačkog Ministarstva spoljnih poslova; priredili: Raymond James Sontag and James Stuart Bedie, New York, 1, 2.

196 Isto, VI. 197 Isto, 6-7.

198 Isto, 26, 28.

kojim nije bio u „intimnim odnosima“. Tom prilikom mu je rekao da Sovjetska Unija ima tri mogućnosti; 1. da zaključi pakt sa Engleskom i Francuskom, 2. da odugovlači iste pregovore ili, 3. približavanje Nemačkoj. Ova poslednja mogućnost bila bi „najbliže željama Sovjetske Unije“: „Ako bi Nemačka izjavila da neće napasti Sovjetski Savez ili ako bi hteli da zaključe pakt o nenapadanju, Sovjetska Unija bi odustala od zaključenja ugovora sa Engleskom.“ Draganov je ovaj razgovor preneo 15. juna podsekretaru nemačkog Ministarstva spoljnih poslova. Draganov je naglasio da on ne zna zašto mu je Astakhov ovo rekao. On pretpostavlja da je Astakhov želeo da on, Draganov, prenese ovaj razgovor Nemcima.199 23. avgusta potpisan je između Nemačke i Sovjetske Unije pakt o nenapadanju. 1. septembra Nemačka je napala Poljsku. Dve nedelje kasnije sovjetske trupe su takođe umarširale u Poljsku. Zatim dolazi sovjetska okupacija Litvanije, Letonije i Estonije.

Staljin je ne samo omogućio Hitleru napad na Poljsku i ostale evropske zemlje, već ga je za sledećih 22 meseca pomagao moralno, politički, izveštajima sovjetske obaveštajne službe i, što je najvažnije, sirovinama važnim za ratnu industriju. Nemački pomorski ataše iz Moskve javlja svojoj vladi u Berlin: „Staljin je od ogromne važnosti za nemačko-sovjetsku saradnju.“200 Ovaj pakt je „zatresao svet“, kaže na jednom mestu Vladimir Petrov.201 Vest o Ribentropovom dolasku u Moskvu pogodila je diplomatske krugove u Moskvi „kao grom“. London je bio „zaprepašćen“; u jugoistočnoj Evropi zvanični krugovi primili su vest sa „zaprepašćenjem“. U svom uvodniku Njujork tajms kaže da je u glavnim gradovima vest izazvala „iznenađenje i zbunjenost.“202 „Rusi su nas udarili u stražnjicu.“ Ove reči, po dopisniku Njujork tajms-a, mogle bi da sadrže raspoloženje u Britaniji.203 Za Džemsa Restona, kao što je već rečeno, bilo je veliko iznenađenje kada je saznao da je Moskva bila inicijator tih razgovora.

Ljotić: „Do saveza London-Pariz-Moskva neće doći!“ Dimitrija Ljotića ova vest nije iznenadila.

On je tvrdio da do saveza između Moskve, s jedne strane, i Pariza i Londona, s druge, neće doći. Čak ni istaknuti zboraši nisu verovali u ovu Ljotićevu prognozu.

199

Isto, 20-21.

Churchill, 364.

201 Petrov, 114.

202 The New York Times, 22.8.1939.

203 Isto, 24.8.1939.

200

Ratko Parežanin, jedan od Ljotićevih blizih saradnika molio je Ljotića da tako ne piše: „Ti si bela vrana! Molim te nemoj više tako pisati. Obrukaćemo se strašno. Zaključiće se sporazum London - Pariz - Moskva.“204 Boško Kostić koji će docnije, u ratnom periodu, postati sekretar Ljotića, pričao je piscu ovih redova da je i on imao sličnih primedbi.205 Pisac ovih redova, kao šesnaestogodišnji dečak, slušao je na moravskoj plaži u Čačku kako studenti komunisti ismejavaju svoje kolege zboraše zbog ovih Ljotićevih tvrdnji. Zboraši su bili zbunjeni, nemajući ozbiljnih protivargumenata.

Po ovome pitanju Bilten (koga je, kao što je već rečeno, uglavnom pisao Ljotić) od 12. jula 1939. kaže: „Sovjetija je celokupnu svoju spoljnu politiku zasnovala na sledećim motivima: a. Vera da će doći do svetske boljševičke revolucije; b. Vera da do toga može doći samo putem svetskog rata...; c. Saznanje da prethodna politika Kominterne u Evropi, preko komunističke stranke u Francuskoj i radničke stranke u Engleskoj, docnije preko Narodnog fronta u Francuskoj, raslabila moralno Englesku i Francusku, razoružala ih vojnički, pa je to poslužilo odlično, kao psihološki mamac, snaženju i oružanju Nemačke i Italije i omogućilo suprotstavljanje ta dva bloka jednog drugom, bez čega nije moguć svetski oružani sukob, a sve očigledno ne bi bilo moguće da nije bilo prethodne politike Kominterne; d. Saznanje da je najumniji potez Sovjetije i Kominterne - preko komunističkih stranaka, Narodnog fronta u Francuskoj i ostalih komunista i levičara u Francuskoj i Engleskoj i ostalom svetu - spajanje Italije i Nemačke osovinom prijateljstva i saveza, spojilo dva slična revolucionarno-vizionarska temperamenta i uputilo ih je da ujedinjenim snagama ostvaruju svoje planove, čime je mogućnost svetskog oružanog sukoba dovedena do najveće mere; e. Saznanje da Kominterna - preko komunističkih stranaka i ostalih levičarskih elemenata u ćelom svetu koji su za vreme najveće vojne snage Engleske i Francuske trubili o miru i razoružanju, a sada kada su se Nemačka i Italija osnažile i naoružale, besomučno rade da rat što pre dođe - rade da sad taj svetski sukob izbije, ali bez sovjetskog neposrednog i masovnog učešća...; f. Uverenje da će taj svetski rat potrajati toliko da se klice revolucionarnog bakcila koji će Sovjeti podržavati u životu, preko svesnih ili nesvesnih agenata, na frontu i u pozadini, razviju pa tako, najzad, dovedu do revolucije.“206 „Razume se da englesko-sovjetski pregovori traju još uvek“ - kaže se u 204

Parežanin, 161.

Intervju pisca sa Boškom Kostićem.

206 „Opšti pogled“, Bilten, 22.7.1939.

205

Biltenu od 25. jula 1939. - „U svetskoj javnosti ljudi su se podelili na dve grupe jedni su bili da se sporazum između Engleske i Sovjetije sklopi, a drugi da ne treba da se sklopi. Mi smo od samog početka jedini tvrdili da se sporazum neće sklopiti. Da nismo tačno znali ciljeve Sovjetije i njenu prirodu... i mi bismo bili pristalice prve ili druge grupe. Ali mi smo dobro poznavali Sovjetiju, njenu prirodu, njene ciljeve, njene metode, i zato smo, jedini u svetskoj javnosti, tvrdili da do tog sporazuma englesko-sovjetskog ne može doći.“207 U Drami savremenog čovečanstva, dva meseca po početku rata, Ljotić kaže: „I danas ljudi stoje zbunjeni pred tim neočekivanim obrtom. Pa zar nije naša velika štampa brujala od tvrdnji: ’Sutra ili prekosutra potpisuje se sporazum Engleske sa Rusijom.’ - Uzalud smo dokazivali da to biti neće! Smejali nam se jedni, klevetali nas drugi, napadali nas treći.“208 U gore pomenutoj Drami savremenog čovečanstva Ljotić se podsmeva Hitleru koji veruje da je potpisom pakta i napadom na Poljsku „nadmudrio ceo svet“, ne znajući da je uleteo u dug i krvav rat, u kome mu je namenjena uloga „motora revolucije“.209

Da li je Pakt omogućio rat?

Da li bi Hitler počeo rat septembra 1939. godine da nije potpisan nemačkosovjetski pakt o nenapadanju? Da li pozicije Biltena JNP Zbora - da je Staljin gurnuo Hitlera u rat, sa namerom da stvori teren za boljševičku revoluciju - imaju potvrdu istorije?

Odgovor na ovo pitanje svakako mora da bude spekulativne prirode. Mi smo ovo pitanje već delimično dotakli u svetlu nemačkih dokumenata. Mi ćemo produžiti da se koristimo uglavnom nemačkim izvorima, pošto Sovjeti po ovom pitanju ne pružaju ista verodostojno. Možda ni sam Hitler ne bi mogao da odgovori na ovo pitanje. Nekoliko, pak, važnih događaja koji su se odigrali između 23. avgusta i 1. septembra navode na zaključak da se Hitler ne bi usudio da napadne Poljsku da nije imao sporazum sa Sovjetima.

Hitler nije verovao da će Engleska i Francuska da uđu u rat radi odbrane Poljske. Četrnaestog avgusta 1939. grupi generala on objašnjava svoju misao: „Ljudi Minhena (Čemberlen, predsednik britanske vlade, i Daladije, predsednik francuske

207

„Sovjetija otkriva svoje karte“, Bilten, 25.7.1939.

Drama savremenog čovečanstva, 76.

209 Isto, 82-83.

208

vlade - primedba M. P.) neće prihvatiti ovakav rizik“ (da uđu u rat).“210 General Halder, šef generalštaba nemačke suvozemne vojske, takođe deli ovo mišljenje, ali on ne veruje da će Hitler ući u rat bez obzira šta on, Hitler, govori.211 Feldmaršal Kajtel, šef Vrhovne komande i feldmaršal Brauhič upozorili su, prema francuskom ambasadoru u Berlinu, Hitlera da su nemačke šanse da dobije rat male, ako se SSSR pridruži Englezima i Francuzima.212 19. avgusta - i to pošto je Molotov pristao da primi Ribentropa 26. ili 27. avgusta i pošto je ambasadoru Sulenburgu dao svoj nacrt za pakt o nenapadanju izdato je naređenje nemačkim podmornicama i brodovima da zauzmu svoje ratne položaje.213 Krajnji datum za napad na Poljsku trebalo je da bude 1. septembar. Posle ovog datuma napad ne dolazi u obzir zbog vremenskih prilika. Kada je Hitler saznao da Molotov očekuje Ribentropa 26. ili 27. avgusta on je, plašeći se da se pregovori u Moskvi ne oduže, naredio ambasadoru Sulenburgu da učini sve da Ribentrop bude primljen ranije. Pošto Sulenburgu to nije pošlo za rukom, Hitler je poslao pismo Staljinu moleći ga da primi Ribentropa 23. avgusta. Staljin je na to pristao.

Vilijam Sajrer, iz čije knjige Uspon i pad Trećeg rajha su uzeti neki podaci za ovo poglavlje, kaže, na jednom mestu, da je Hitler u očekivanju Staljinovog odgovora „bio u stanju koje se graničilo sa nervnim slomom. Nije mogao ni da spava.“214 Uveče 23. avgusta, dok je Ribentrop bio još u Moskvi, Hitler je izdao naređenje da se Poljska napadne u jutro u subotu 26. avgusta. Trupama je, u tom smislu, i izdato naređenje. Međutim, 25. avgusta, osam sati pre napada, Hitler naređuje da se napad zaustavi. Nije bilo čak dovoljno ni vremena da se sve trupe, već u pokretu, zaustave. Neke nemačke jedinice već su bile prešle poljsku granicu i počele napad.

Tri događaja koja su se odigrala 25. avgusta naveli su Hitlera da promeni odluku: Francuski ambasador mu je saopštio, uz davanje časne vojničke reči, da će Francuska u slučaju nemačkog napada na Poljsku biti na strani Poljske „sa svim svojim snagama“; italijanski ambasador doneo mu je istoga dana (25. avgusta) pismo od Musolinija u kome ga ovaj obaveštava da Italija neće da bude na strani Nemačke, ako Francuska i Engleska stupe u rat, i toga dana, uveče, zaključen je u Londonu između Poljske i Britanije pakt o uzajamnom pomaganju.215 Na dan početka rata komandant nemačke mornarice Erih Reder napisao je u svome dnevniku: „Danas je počeo rat... sa kojim - po izjavama samoga Firera - mi nismo mogli da računamo sve do 1944. godine, i to rat koji je on smatrao da treba da izbegne po svaku cenu, čak ako bi značilo i odlaganje za kasnije totalnog rešenja poljskog 210

Shirer, 516.

Isto, 517.

212 Isto, 542.

213 Isto, 524.

214 Isto, 528.

215 Isto, 547-556.

211

problema.“216 Hitler nije verovao da će Engleska i Francuska da brane Poljsku. To njegovo uverenje bilo bi svakako poljuljano da su London, Pariz i Moskva stvorili svoju „osovinu“, te tako zapretili Nemačkoj ratom na dva fronta. Hitler je, kao što smo videli, odgodio napad na Poljsku kada je između ostaloga, 25. avgusta, čuo od francuskog ambasadora da Francuska ulazi u rat, u slučaju da Poljska bude napadnuta, i da su Engleska i Poljska sklopile pakt o uzajamnom pomaganju. Ovaj poslednji događaj izgleda da je naročito uticao na Hitlera.

Do napada na Poljsku je ipak došlo, ali je činjenica da se Hitler kolebao, iako je pakt sa Moskvom bio potpisan. Ako je Hitler hteo da ide protiv Poljske, čak i da nije sklopio pakt sa Staljinom, on ne bi čekao na zaključenje pakta da bi izdao naređenje ratnoj floti da zauzme svoje ratne položaje. Krajnji rok za napad na Poljsku bio je 1. septembar. Da Hitleru nije bilo stalo do pakta sa Moskvom, on je to mogao da učini i bez pakta. Ali očigledno je da je njemu stalo do pakta, jer on moli Staljina da primi Ribentropa 23. avgusta, a ne 26. ili 27. avgusta, kao što je Moskva predlagala. Za to vreme on se, navodno, nalazi pred nervnim slomom. Šajrer, koji događaje iz ovoga vremena opisuje u detalje, mišljenja je da do „...rata možda ne bi ni došlo, da je Hitler znao da mora da ide protiv Rusije, kao i protiv Poljske, Engleske i Francuske. Čak i politički neodlučni generali, ako se uzmu ozbiljno njihovi iskazi u Nirnbergu, ustali bi protiv ulaska u rat protiv jedne jake koalicije.“217 Poznati britanski istoričar Bazil Lidel Hart je mišljenja „da je ovaj pakt osigurao rat.“218 Staljin je bio siguran da je ovaj pakt značio rat. Staljin je takođe morao da zna da je vojnički savez Moskva-Pariz-London mogao da spreči rat, ali on je hteo rat jer rat je vodio sveopštem haosu i boljševizaciji Evrope. „Nije teško zamisliti Staljina“, - kaže Njujork tajms u jednom svome uvodniku - „dok je posmatrao kako se zaoštrava sukob između fašista i demokratskih snaga, kako donosi odluku da ih pusti da se biju. Oslabljena, a možda iscrpljena Evropa ubrzaće kraj kapitalističkom sistemu i napraviće teren za širenje proleterske revolucije.“219 Nažalost, ovo je napisano tek 22. avgusta 1939. godine, povodom odlaska Ribentropa u Moskvu.

Toga dana su britanski i francuski pregovorači došli do istog zaključka, ali suviše kasno. Smrt će odneti milione života, a komunizam u svojoj najcrnjoj formi zavešće svoju vladu terora u Litvaniji, Letoniji, Estoniji, Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj, 216

Tom Shachtman, The Phony War 1939-1940, Harper & Row, New York, 1982, 59.

Shirer, 542.

218 B. H. Liddell Hart, History of the Second World War, Book Club Associates, London, 13.

219 The New York Times, 22.8.1939.

217

Čehoslovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Albaniji i - Jugoslaviji.

Komunistička partija Jugoslavije i Pakt Jugoslovenski komunisti pozdravili su Ribentrop -Molotov pakt i početak rata.

Interesantna je „ispovest“ Milovana Đilasa: „Kao i mnogi drugi vodeći komunisti, ja sam zaista odobravao Pakt... Mi smo već sebe trenirali da imamo potpuno poverenje u Sovjetsku Uniju i odluke njene vlade... Znao sam da je napad na Poljsku neminovan i da će zapadne sile da odgovore objavom rata. To će, mislio sam, da stvori idealnu priliku za Sovjetsku Uniju da raširi socijalizam na račun zaraćenih strana.“220 U jednoj drugoj svojoj ispovesti Đilas kaže da ga podela Poljske nije uznemiravala, da je sovjetska okupacija baltičkih država bila opravdana, i da je napad na Finsku bio takođe opravdan, pošto je Finska i bila tada u „kapitalističkoj zaveri“ protiv „tvrđave socijalizma“.221 Po početku rata septembra 1939. Jugoslovenska vlada naredila je opštu mobilizaciju. Komunistička partija bila je protiv mobilizacije. Đilas pruža svoje objašnjenje: „Pričalo se da će Engleska i Francuska brzo da savladaju Nemačku, a da bi mi trebalo da budemo spremni da umarširamo u Korušku. To znači da je mobilizacija imala protu nemački karakter. Centralni komitet je bio protiv mobilizacije i protiv učestvovanja u imperijalističkom ratu.“ Zatim Đilas kaže da su „Nemačka i Sovjetska Unija živeli u harmoniji“.

(Dakle, neprijateljstvo protiv Nemačke nije bilo korisno Sovjetskoj Uniji - primedba M. P.). Međutim, posle pada Francuske, kaže Đilas, razmimoilaženje između Moskve i Berlina bilo je vidno, te je KP „prilagodila“ svoj stav i nije se protivila mobilizaciji. Đilas zamera, pak, vodećim komunistima u Crnoj Gori, koji su u zimu 1940. još uvek bili protiv mobilizacije.222 Tako su, dakle, radili i mislili „šampioni“ mira i narodnih frontova, „antifašisti“, „borci za slobodu“, „napredni“.

Oni nisu očekivali da dođu na vlast slobodnim izborom naroda, već kroz rat, pustoš, silom i terorom. Ni u jednoj zemlji koju su do skora držali, oni nisu drugojačije došli do vlasti. Tako su i došli na vlast i u Jugoslaviji.

220

Milovan Đilas, Memoir of a Revolutionary, Harcourt Brace Jovanovich Inc., New York, 1973, 329.

George Urban, „A Conversation with Milovan Đilas“, Eneounter, 29.12.1979, 20.

222 Memoir of a Revolutionary, 332-334.

221

Jugoslovenski narodni pokret Zbor je vrlo dobro shvatio značenje ovih događaja za budućnost Evrope, a napose Jugoslavije. On je neprestano i neumorno ukazivao na namere Kominterne, na teoriju marksizma i na fatalni eksperimenat koji je izvođen nad ruskim narodom. Zato je u novonastalom Zboru, KPJ videla svog najvećeg protivnika.

Komunisti ometaju Ljotićeve zborove U samom početku ovoga teksta mi smo naglasili, - pozivajući se na jedan spis iz 1946. godine upućen samo zborašima - da su komunisti „prvi upotrebili i zatim je uporno pronosili“ parolu izjednačavajući fašizam i Zbor.

Tu se dalje kaže: „Toj su obmani i podvali brzo naseli njihovi ’narodnofrontovski’ prijatelji iz demokratskih krugova, koji su, gotovo ne razmišljajući ozbiljno o tome, brzo prihvatili tu čisto komunističku i samo komunistima korisnu parolu.“ Ovo potvrđuje i sam Stefanović: „U akcijama protiv ljotićevaca upravo se i stvarno širi Narodni front demokratskih snaga. Navešćemo karakteristične primere tih akcija širom zemlje.

Na konferenciji ljotićevaca 15. septembra 1935. u Užicu, čim je Ljotić počeo da govori, komunisti, skojevci i drugi antifašisti ometali su uzvikujući: ’Živeo internacionalni front slobode!’.“223 Ljotić se poziva na isti događaj: „Naša borba nailazi na njih (komuniste - primedba M. P.) i oni su joj veliki i opasni protivnici. Dešava se da oni viču na našim zborovima: ’Živeo internacionalni front slobode!’, a u isto vreme: ’Živela policija!’ (Užice, 15. septembar 1935.) i da u isto vreme sve u znaku slobode ne dozvole (uz pripomoć aktivnu i pasivnu mnogih koji ne vide dalje od nosa) da progovorimo ni reči.“224 Četiri strane svoje knjige Stefanović posvećuje Ljotićevim zborovima i konferencijama, koje su komunisti ometali, sve „u znaku slobode“, kao što Ljotić reče.225 Stefanović nabraja ovakve slučajeve sa izvesnim ponosom i zadovoljstvom.

Nije li istoričaru Stefanoviću jasno da se ovakva akta nazivaju terorom i da su ovakvim postupcima fašisti i nacisti postupali sa svojim protivnicima u svojim 223

Stefanović, 74.

Iz moga života, 189.

225 Stefanović, 75-78.

224

zemljama pre nego što su došli na vlast?

Komunisti su ometali Ljotićeve zborove jer su se plašili istina koje je Ljotić iznosio, a koje su pogađale KPJ i SSSR. Ovo indirektno potvrđuje i Gojko Nikoliš: „Kad se u Beogradu pojavila knjižica Andre Gidea o utiscima s putovanja po Sovjetskom Savezu, mi smo je odbacili, prokleli kao bljuvotinu konfuznog, antisovjetskog intelektualca. A. Gide je tu izneo zapažanja koja su beskrajno bezazlenija u poređenju sa svim što smo kasnije saznavali.

Preosjetljivim nas je učinila i vulgarna, totalno negatorska bjelogardejska propaganda. Braneći se od toga mi smo stvorili bedem tako hermetičan, da kroz njega nije mogla da prođe ni najsitnija istina o Sovjetskom Savezu, ako nije u skladu sa našim idealnim predstavama.“226 Tako piše Nikoliš 1980. godine. Četrdesetak godina ranije njegovi partijski drugovi u Užicu, Ivanjici, Šapcu, Valjevu, Leskovcu, Kraljevu, Beogradu, Ljubljani, Šibeniku, Sarajevu, Preljini, Čačku (ovo su mesta koja Stefanović pominje) ometaju Ljotiću da govori, jer su na ovaj način hteli da Ljotića spreče da probije taj „bedem“ (da upotrebimo reči Gojka Nikoliša), iznoseći istinu o SSSR napose i komunizmu uopšte.

Nekoliko istina o komunizmu i SSSR Zboraši nisu bili jedini antikomunisti u Jugoslaviji. Ali su oni najupornije pronosili istine o SSSR i komunizmu, kao o velikoj opasnosti za slobodu i sve planove ljudskog stvaralaštva. Neobično je interesantno da je Ljotić još 1935. pretpostavljao samo dva izlaza: komunizam ili Zbor. „Trećeg pravog izlaza nema“, kaže Ljotić. On dalje kaže: „I komunisti i mi vidimo suštinu savremenih događaja. I komunisti i mi konstatujemo da je nastala duboka društvena kriza... I komunisti i mi nalazimo da je nastala kriza političkog sistema... Oni bi hteli da donesu rešenje mehaničkim, a mi organskim sredstvima. Oni ukidaju privatnu svojinu, privatnu inicijativu, porodicu, svode ljudsko društvo na veliku kasarnu rada, proklamuju diktaturu jedne klase. Mi, pak, u dubokoj popravci ljudskog društvenog poretka s jedne strane, čuvamo te iskonske kristale ljudskog života, a s druge strane ograničavamo interesom celine svemoć i gospodarenje individualnog interesa u privrednim, političkim i drugim društvenim odnosima.“227 Ljotić se u više mahova osvrće na klase. Na jednom mestu on kaže: 226

Nikoliš, 127 D. V. Ljotić, „Zašto samo dva izlaza“, predavanje održano u Beogradu 29.12.1935, Govori i članci, Knjiga 1, sveska 3, „Iskra“, Minhen, 1954, 37-38.

227

„Jeste li za diktaturu kada hoćete klase? Vlast klase znači vladavinu diktature. Vi propovedate velike frontove slobode, a ovamo hoćete da nam poturite diktaturu ... a vladavina klase nije ništa drugo nego najgora vrsta diktature kakva se samo može zamisliti.“228 U jednom od svojih poslednjih članaka „Za Kralja!“ Ljotić daje analizu komunizma i kaže: „Ovaj program sadrži prvo bogoborstvo i hristoborstvo... mehaničko gnječenje ljudske ličnosti i razbijanje ljudske porodice... bezobzirno gnječenje narodnog, organskog, socijalnog, političkog i duhovnog bića... uništenje svake organske slobode, ekonomske, socijalne, političke i duhovne... Zato oni oduzimaju seljaku slobodu koju daje zemlja, radniku slobodu koju daje rad, zanatliji slobodu koju daje njegova ostala privreda.“229 SSSR je bio vrlo često predmet Ljotićevih govora i pisanja. U jednom svome predavanju on citira jednog mladog Rusa koji je tajno otišao u SSSR, gde je probavio „skoro pola godine i vratio se tajno“: „To je zemlja u kojoj osim male dece, niko u oči ne gleda... To je zemlja takoreći bez staraca... Starije generacije su tako izrešetane, da se samo retki primerci još viđaju... To je zemlja duboke rezignacije... u kojoj se ništa ne može kupiti bez gurnjave... u kojoj samo retke, privilegisane porodice po gradovima, imaju svoju zasebnu sobu... Jednom rečju, to je zemlja koja živi pod terorom kakav se u Evropi ne može zamisliti i u oskudici koja u Evropi izgleda neverovatna.“230 Decenijama pre Aleksandra Solženjicina Ljotić ukazuje na nečuvene patnje naroda u SSSR. On kaže da je za dvadeset godina trajanja boljševičkog režima „nekoliko miliona ljudi, žena i dece pobijeno i poklano, a više od 20 miliona pomrlo od gladi, dok se broj oteranih na prinudne radove u konc-logorima za isto vreme ceni na desetine miliona.“231

Narodni front i Komunistička partija Jugoslavije U ovome spisu napravljen je već osvrt na zadatak komunističkih partija u okviru narodno-frontovskih pokreta, koji su pod parolom „ujedinjeni front protiv fašizma i rata“, trebali da omoguće rušenje društvenih sistema u demokratskim zemljama i uspostavljanje sovjetsklog tipa vladavine, koji jedino, kako reče Dimitrov, 228

Današnji rat i sutrašnji mir.

Dimitrije Ljotić u revoluciji i ratu, 395-397.

230 Drama savremenog čovečanstva, 68-69.

231 „Sad je vas čas...“, 37.

229

„može da donese spasenje“.

U Jugoslaviji glavni inspirator Narodnog fronta bila je KPJ, a najverniji trabanti regrutovani su iz Republikanske, Demokratske i Zemljoradničke stranke. Tako svedoči i jedan od organizatora Narodnog fronta u Jugoslaviji, dr Ivan Ribar.232 Kao i u drugim zemljama, Komunistička partija je i u Jugoslaviji vešto upotrebljavala Narodni front za svoje ciljeve. Đilas svedoči: „Mi komunisti smo neumorno upotrebljavali frontovske parole, grabeći svaku priliku da bi ukazali na naša shvatanja.“ Zatim potvrđuje ono što je i bio jedan od ciljeva Kominterne, tj. da je Narodni front zaista „... učinio mnogo da uveri narod kako komunisti nisu protiv demokratije i da su prihvatili izvesnu ideološku trpeljivost.“233 Uloga Komunističke partije u okviru Narodnog fronta bila je Zboru jasna. U svom članku „Razgovor sa gospodinom Čerčilom“ Ljotić pita svog zamišljenog sagovornika Čerčila: „Da li se sećate poslednjeg kongresa Kominterne od avgusta 1935. u Moskvi? Sećate li se ekspozea generalnog sekretara Dimitrova, kojim je data komunističkim strankama u ostalim zemljama nova linija daljeg rada i to u dva razdela?... Prvi deo zadatka je bio da se, pomoću Narodnih frontova, dočepaju vlasti i razbiju kadrove buržoaskih država... Drugi deo zadatka je bio da potom dovede do novog svetskog rata, kako bi razdruzgani kadrovi buržoaskog društva i država u tom ratu stropoštali se i na njihovo mesto došli boljševički kadrovi, koji bi zatim izveli boljševizaciju sveta.“234 Ovakve teme bile su za Zbor i Ljotića stalno na dnevnom redu. Oni su probijali „taj bedem tako hermetičan“, da ponovo upotrebimo reči Gojka Nikoliša.

Protiv trgovačkih i diplomatskih odnosa sa SSSR Zbor je bio protiv uspostavljanja trgovačkih i diplomatskih odnosa Jugoslavije sa SSSR. Bilten se često osvrtao na ovaj problem. U njemu se tvrdilo da Jugoslavija neće da ima „naročite ekonomske koristi od trgovinskih veza“, da su politički, a ne ekonomski momenti za Sovjete najvažniji, pošto je Sovjetija „tvrđava rata i revolucije“. „Sovjeti su uvek“ - kaže se u Biltenu - „najviše izvozili od trgovinskih artikala komunizam - i to u najopasnijoj formi.“ ... „To (diplomatski i trgovinski odnosi sa 232

Dr Ivan Ribar, Politički zapisi III, Prosveta, Beograd, 1951, 73-74.

Memoir of a revolutionary..., 255, 257.

234 Dimitrije Ljotić u revoluciji i ratu, 413.

233

SSSR - primedba M. P.) je podsticaj boljševičkom talasu da svom snagom gurne na ostatak prepreka što čuvaju poredak.“ Onima koji su novostvorene odnose shvatili kao štit sigurnosti Bilten poručuje: „Zar Čehoslovačka nije sa Sovjetima imala vojnički savez, pa je ova ipak nije štitila? Zar Poljska nije imala sa njom redovne diplomatske odnose i ugovor o nenapadanju?... Sprdali su se oni i sa Engleskom i Francuskom, kao što će se sutra i sa Nemačkom, jednom rečju sa svakim koji je pokazao da ne poznaje prirodu, ciljeve i metode Sovjetije.“235 U pismu od 30. avgusta 1940, upućenom knezu Pavlu, Ljotić kritikuje politiku Jugoslavije prema SSSR: „Više ste Vi učinili za boljševiziranje Jugoslavije, Visočanstvo, nego Josip Visarionović-Đugašvili, zvani Staljin. Danas svet luduje za ’Rusijom’.

Država mu je dala primer. Priznanje koje ste učinili shvaćeno je kao priznanje Sovjetije - Rusijom i priznanje sviju zabluda kominističkih - istinom, sviju zločina - vrlinom.“236

Mere protiv komunista Zbor je zahtevao od jugoslovenskih vlasti preduzimanje oštrih mera protiv komunista: „Prema komunistima najenergičnije postupiti. Ovo je monarhija, hrišćanskog karaktera i pečata, u kojoj su privatna svojina i porodica osnova njegovog seljačkog poretka i pravca i onda nema kompromisa sa onima koji pod raznim vidovima i izgovorima hoće ovu zemlju da boljševiziraju. Što se energičnije postupa sad, to je vlast milosrdnija, jer sutra kad se požar razgori, moraće biti daleko nemilosrdnija.“237 U pogovoru knjizi Istina o SSSR od ing. Milosava Vasiljevića, Ljotić duhovito obrazlaže svoju ideju šta bi trebalo raditi sa komunistima: „Piscu ovog pogovora reče jednom jedan komunista: - Ti bi nam sigurno svima glave dao skinuti.

- Varaš se. Svima nikako ne. Čak, nadam se, i nikome...“ (podvukao M. P.) Ljotićev sagovornik je primio ovo sa nevericom. Posle kraćeg dijaloga 235

„Mi i Sovjetija“, Bilten, 4.9.1939; „Trgovinski odnosi sa Sovjetijom“, Bilten, 25.4.1940.

Pisma knezu Pavlu, 25.

237 „Zaključak“, Bilten, oktobar 1939.

236

Ljotić nastavlja: „- Verujem, prvo, vi ili bar vrlo veliki broj među vama ne poznaje komunizam ni kao doktrinu, ni kao stvarnu politiku, a najmanje kao društvenu političku realizaciju. Zato, pre nego što dobijete pravo da ga propovedate, potrebno je da upoznate komunizam... Obratio bih se SSSR s molbom da primi sve naše komuniste na jednogodišnje bavljenje i proučavanje prilika u SSSR. Put dotle i natrag snosila bi naša država. Posle povratka iz SSSR komunistima bi bilo dozvoljeno samo da govore istinu o SSSR... Onaj ko je ostao komunista imao bi pravo javno da to kaže, pa i javno da iznese celu istinu o komunizmu...

Samo laži i prećutkivanje istine bilo bi zabranjeno. A za laž sistematsku ode glava.

- A ti bi, razume se, sudio da li smo istinu govorili ili ne.

- Ne ja. Oni vaši drugovi koji su upoznali komunizam, oni bi nam svedoci bili da li istinu ili laž iznosite... - odgovara pisac ovog pogovora.“ U daljem razgovoru reći će Ljotićev sagovornik: - Mislim da bi oni jedva dočekali da nas tamo prime.

- To pokazuje koliko ih ne poznajete... Nigde nijedna zemlja nije izmislila takve mere za sprečavanje da istina prodre iz inostranstva u nju ili iz nje u inostranstvo. (Ovo isto i Gojko Nikoliš priznaje, samo nekih četrdeset godina kasnije - primedba M. P.) Mislim da Sovjeti ne bi primili naše komuniste, čak i onda kada bi se država naša obavezala da plati sve troškove toga kursa za vas.

Ali to mi dade ideju za taj slučaj. Država bi sa svoje strane preduzela sve da vam se prijem tamo obezbedi, a vama bi dozvolila da preko Kominterne sve preduzmete. I sve dok ta dozvola ne dođe, pod pretnjom smrtne kazne za okorele krivce, bilo bi zabranjeno propagiranje komunizma.“238 Neosporno je da je Ljotić u komunistima video ozbiljne protivnike koji bi, ako bi im se prilika ukazala, na najsvirepiji način likvidirali i njega i njegove drugove.

Ljotić svakako o nekakvoj humanosti komunista nije imao iluzija, jer je dobro znao šta se događalo u SSSR. Međutim, Ljotić u komunistima vidi ljudska bića koja su prihvatila jednu doktrinu koju nisu poznavali. On predlaže oštre mere protiv komunista, ali u granicama humanosti. On hoće da oni upoznaju komunizam „kao društveno-političku realizaciju“, a nikako da im glave skida. Njegov sagovornik komunista morao je da bude neobično iznenađen kada na njegovu primedbu „ti bi nam svakako dao glave skinuti“, odgovorio: „Varaš se. Svima nikako ne. Čak, nadam se, nikome.“ Dr Dragoljub Jovanović, predratni vođa levih zemljoradnika, koji je sa Ljotićem sedeo u beogradskom zatvoru u jesen 1938. godine kaže: „Istina je, međutim, da je taj isti Mita Ljotić u zatvoru na mansardi u Obilićevom Vencu dodavao hranu mladim komunistima koje je sretao u hodniku 238

Milosav Vasiljević, Istina o SSSR, „Pogovor“, D. V. Ljotić, Beograd, 1940.

i znao da ne dobijaju ništa sem hleba i vode. Mrzeo je komunizam, a hranio komuniste; napadao Sovjetski Savez, a ni najmanji srpski odred nije poslao protiv njega.“ Za dr Jovanovića Ljotić je „bio čovek protivrečan, kontroverzan, nerazumljiv, čak nerazuman.“239 Nije li za dr Jovanovića bilo protivrečno što je Ljotić mrzeo komunizam, a hranio komuniste? Ljotić se na prvom mestu borio protiv izvesnih ideja, shvatanja, parola. On je hteo njih da uništi, dok ljudske živote, čak i najljućih protivnika, gledao je da sačuva.

* Događaji su dali Ljotiću za pravo. On je bio u pravu kada je govorio da je klasna diktatura najgora vrsta diktature, da je komunizam bezobzirno ugnjetavanje ljudske ličnosti na svakom mogućem planu, da su u SSSR teror i nemaština neverovatni, da je SSSR zemlja nadničara i robova, da su u SSSR milioni pomrli od gladi, da su se milioni nalazili u koncentracionim logorima i da je najvažniji cilj Kominterne i Moskve bio sprovođenje diktature jedne klase i boljševizacija celog sveta.

Zato je KPJ videla u Zboru najopasnijeg protivnika. KPJ nije mogla argumentima da poljulja pozicije Zbora. Zato je, uz pomoć raznih „korisnih budala“, a po planu spremljenom na Sedmom kongresu Kominterne, vešto prišila Zboru epitet fašizma. Ovakva protiv-zboraška propaganda postaje i deo „zvanične“ istorije današnje Jugoslavije. I „naučnik“ dr Mladen Stefanović postaje instrumenat takve propagande.

Ironija je da, pored ostalih, mnogi od onih koji su se borili za realizaciju komunizma u Jugoslaviji, a koji su napadali i blatili Zbor kao ljutog protivnika, danas govore rečnikom Dimitrija Ljotića. Nažalost, to oni čine posle pola stoleća, pošto je plaćen težak danak, ne samo u krvi, već na svakom planu ljudske delatnosti.

239

Slijepčević, 88.

6. PRIČA O JEDNOM ČUVARU PRUGE

Za Jugoslaviju početak rata i potpisivanje kapitulacije predstavlja kraj jednoga i početak novog perioda. U svome članku „Priča o jednom čuvaru pruge“, Ljotić, u vidu jedne slike, prikazuje rad Zbora u ova oba perioda. Ovde donosimo ključne misli iz toga članka: „Mi smo godinama i godinama bili kao čuvar pruge što pokušava jurećem vozu da znacima iz svoga fenjera kaže izvesne važne istine. Davali smo znake mašinovođi i ložaču, davali i vozovođi i sprovodnicima voza, davali putnicima. I to ne mnogo komplikovane stvari - sasvim proste istine - da je ogromna opasnost pred vozom, da treba hod voza zaustaviti, da su naši koloseci podlokani i most nabujalom vodom skoro odnet - dok na drugoj strani reke, ni pruge, ni nasipa već nema. Mašinovođa je, na sve to, udario čuvara po fenjeru žaračem, te ga je ovaj iz ruku ispustio...

Voz je pobedonosno progurao pored sirotog čuvara pruge - i njegovog razbijenog fenjera. A odmah zatim desilo se ono što je čuvar hteo sprečiti...

Nesreća ogromna i neviđena. Zapomaganje jezivo. Žrtve nebrojene.

Tako biva uvek kad se signali ne daju. Voz juri, pruga slobodna, a čuvar pruge zaspao. Njegov fenjer čkilji pored njegove postelje, a nesreća zija pred jurećim vozom. Ali, tako biva i kad se signali daju, a niko neće da ih vidi.

O, nije tragedija, u ovom drugom slučaju, u osramoćenom čuvaru pruge i njegovom razbijenom fenjeru. Tragedija je u rastavljenom vozu, prevrnutim i polomljenim vagonima, u putnicima izmrcvarenim, podavijenim i osakaćenim. Čuvar pruge i njegov osakaćeni fenjer dolaze u tu tragediju samo kao objašnjenje zašto se nesreća dogodila...

Od marta 1939. naše signalisanje je prešlo u naš Bilten. Jedan po jedan od naših ranijih listova behu zabranjeni. Onda smo se svom snagom bacili na Bilten. Svakih deset dana, otprilike, izlazio je po jedan broj. Tako godinu i po dana....

Za to nije bilo dovoljno nekoliko redaka. Zato je napisano za 80 nedelja preko 1.300 štampanih strana. Samo da nekoliko krupnih istina saznaju mašinovođa i ložač, vozovođa, sprovodnici i putnici jurećeg voza kroz noć koja je zemlju obuhvatala, voza koji se zvao Jugoslavija.... ... Naša uloga nije uspela. Nesreću nismo sprečili. Sad ćemo biti samo svedoci pred istražnom komisijom koja mora doći.“ „Mi nismo uspeli.“ - tako Ljotić završava jezivu rekapitulaciju prvog dela naše tragedije. Zbor nije mogao da spreči propast Jugoslavije. Zbor, koji je u trenutku naše

kapitulacije navršio šestogodišnjicu svoga postojanja, nije imao ni fizičke snage, ni vlasti da tragediju spreči. Signale „čuvara pruge“, koji ništa drugo nije hteo do da spase voz i putnike, nisu razumeli ni Kruna, ni crkveni velikodostojnici, ni političari, ni političke stranke, ni narod, ni narodna elita, pa ni vojska, nekoliko meseci pred propast. Razni strani servisi, tajne organizacije, Komunistička partija, izvesne partijske grupe, neumorno su gurali celu naciju da izvrši samoubistvo. I tako smo doživeli tragediju - njen prvi deo. Članak „Priča o jednom čuvaru pruge“ pisan je maja 1942. Od aprila 1941. do maja 1942. nesreće su se ređale: nemačko bombardovanje Beograda, vojnički poraz, rasparčavanje Jugoslavije, pokolji u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, stotine hiljada vojnika i oficira u ratnom zarobljeništvu, stotine hiljada izbeglica, ekonomske teškoće, pokolj i pustošenja po Srbiji leta i jeseni 1941. U maju 1942. pisac „Priče o jednom čuvaru pruge“ strahuje za preživele putnike polomljenog voza i u želji - u toj uvek prisutnoj želji - da ih spase, u nastavku pomenute priče, poručuje: „Ali znate li, čitaoče prijatelju, zašto mi o tome govorimo. Zato što se sve nesreće još nisu dogodile. Još ima živih putnika u raskomadanom vozu. Još ima vagona koji vise na porušenim stubovima. Zbog toga govorimo... Zbog još nedogođenih nesreća, zbog još nepoginulih putnika pišemo da ih opomenemo na čuvara pruge i njegov bedni i prezreni fenjer, koji nisu hteli ni videti, ni poslušati.

Da bi bar sad poslušati. Sad kad se već toliko zla dogodilo. Da poveruju bar sad kad onda nisu. Da se drže mirno u onim vagonima što vise nad vodom ili su se izvrnuli po nasipu, jer najmanji nerazumni pokret može ih strmeknuti u nabujalu reku....

A to pišemo, jer i sada vidimo neke pesnice podignute u prevrnutim ili nad vodom visećim vagonima ili u onim što su se u mulju zaglavili, i sada kao da čujemo mnogu psovku upućenu nama... Nije nam do tih pesnica, verujte! Pa već smo rekli napred da u tome nije nesreća. O, kako je sve to malo i neznatno prema ogromnoj i neizrecivoj nesreći što je zadesila ceo voz i njegove putnike! Nego zbog toga što se bojimo da je to znak da se nesrećni putnici još nisu snašli, još ne vide svoj položaj, još ne vide istinu. Kako bi inače, da je vide, mogli produžavati da dižu pesnice, škrguću zubima i dovikuju psovke bednom čuvaru pruge, koji je baš hteo nesreću, tu strašnu da spreči, dajući one očajne signale svojim fenjerom...“240 U sledećim poglavljima osvrnućemo se na ratno doba u okupiranoj Srbiji. Šta se dogodilo sa Srbijom i ostalim delovima Jugoslavije bilo je jasno još maja 1945. Šta bi pisac „Priče o jednom čuvaru pruge“ rekao toga maja? Možda sledeće: „Naša uloga nije uspela. Sve nesreće nismo mogli da sprečimo. Neke smo sprečili. Sad ćemo biti samo svedoci pred istražnom komisijom koja mora doći. „

240

D. V. Ljotić, Priča o jednom čuvaru pruge, „Narodni put“, Beograd, 1942, 105-108.

7. POČETAK OKUPACIJE

Napomenuli smo da je bilo u Jugoslaviji protivnika komunizma van redova Zbora, ali niko nije tako sistematski ukazivao na teoriju i praksu komunizma kao Zbor.

Napomenuli smo, takođe, da su komunisti odmah uočili da su zboraši, iako malobrojni, predstavljali za njih veliku opasnost. Zato su i parole o zboraškom „fašizmu“ vešto pronosili, a mnoge „korisne budale“ iz građanskih stranaka to takođe prihvatile.

Za vreme okupacije komunisti su upotrebili istu taktiku.

Sledeća Stefanovićeva optužba je samo odjek laži koje je KPJ fabrikovala pre nekih više od četrdesetak godina: „Dok je u predratnim godinama Ljotić neumorno propagirao svoju organizaciju i fašističku ideologiju, dotle je u toku okupacije u Drugom svetskom ratu svojim političkim i vojnim akcijama, pod patronatom i uz punu pomoć Trećeg rajha, nastojao da ostvari fašističko uređenje u okupiranoj Srbiji i da postane njen ’firer’.“241 Mi smo u prethodnim poglavljima upotrebili obilje fakata koji dokazuju da na ideološkom planu Zbor nije bio fašistički pokret, a da su spoljno-političke koncepcije Zbora trebalo da koriste interesima Jugoslavije i Balkana. Dokazaćemo takođe da Ljotić nije pokazao nikakve želje da „ostvari fašističko uređenje u okupiranoj Srbiji“, kao što to Stefanović tvrdi. Ukazaćemo, takođe, na najvažniji i jedini cilj koji su zboraši i Dimitrije Ljotić i Srpski dobrovoljački korpus imali: biološko očuvanje srpskoga naroda.

Srbija u početku okupacije Da bi se razumeo rad zboraša, Ljotića i dobrovoljaca u ratnom periodu treba uzeti u obzir i sledeća fakta: a. Potpisom kapitulacije ratne operacije su morale da prestanu, svi pripadnici jugoslovenske vojske postaju ratni zarobljenici, a svi građani se moraju pokoravati okupatoru. Ovo su bile odredbe Haške konvencije. Član 1. Haške konvencije o zakonima i pravilima za vođenje rata glasi: 241

Stefanović, 5.

„Ratni zakoni, prava i dužnosti neće se primeniti samo prema (redovnoj) vojsci, već i prema miliciji i dobrovoljnim jedinicama koje ispunjavaju sledeće uslove: 1. ako imaju centralnu Vrhovnu komandu; 2. ako nose određene ambleme koji se vide iz daljine; 3. ako otvoreno nose oružje; 4. ako se u svojim operacijama pridržavaju ratnih zakona i običaja.“ (Prevedeno sa engleskog) (U okviru ovih međunarodnih formulacija treba gledati i gerilske formacije, bez obzira da li su u pitanju bili četnici ili partizani.) b. Okupacija donosi srpskom narodu ekonomsku krizu, visoke okupacione troškove, nedostatak lekova, neregulisane plate i penzije, neredovan i nedovoljan saobraćaj. Okupacija je pogodila svakoga. c. Oko 250.000 Srba našlo se u ratnom zarobljeništvu. d. Progon i ubijanje Srba od strane ustaša, Mađara, Bugara i Arnauta. e. Oko 400.000 izbeglica, Srba i Slovenaca, našlo se u Srbiji. Za njih je trebalo naći krov i hleb. f. Okupator je nagovestio da će nemilosrdno kažnjavati svaku sabotažu i napade na njegovu vojsku. g. Srbija je bila totalno usamljena: nije mogla ozbiljno da računa ni na kakvu pomoć sa strane.

Nemačka politika odmazde i osvete Da bi se bolje razumeli rad i akcija - dobrovoljaca, Ljotića, Nedića i KPJ potrebno je, takođe, da se osvrnemo na stav Nemaca posle 27. marta 1941. ● Vilijam Šajrer tvrdi da je udar od 27. marta u Beogradu bacio Hitlera u jedan od najvećih besova njegovog života.242 Poznati Čerčilov govor od 27. marta održan pred Centralnim savetom Konzervativne partije, govor lorda Emerija na dan 25. marta, kao i govor Vilijama Donovena, koga smo kao Ruzveltovog izaslanika videli u Beogradu 1941. godine, od 25. marta, planirani su da izazovu Hitlera. Vilijam Stivenson, kome su bila pristupačna mnoga dokumenta britanskih obaveštajnih servisa, kaže da je „Donovenov govor zapalio Hitlera“. Pre toga on kaže da je bilo „poznato da je Hitler pravio teške greške kad je bio zahvaćen velikom ljutinom.“243 Cilj ovih provokacija je bio: navesti Hitlera da napadne Jugoslaviju.

Puč i verovatno pomenuti govori zaista su izazvali Hitlera i on 27. marta naređuje da Jugoslavija „bude što moguće brže uništena“, a jugoslovenske vazduhoplovne baze i Beograd „moraju se razoriti neprekidnim danonoćnim napadima

242 243

Shirer, 824.

William Stevenson, A Man Called Intrepid, Ballantine Books, New York, 229.

avijacije.“244 Beograd je zaista 6, 7. i 8. aprila varvarskim napadima teško oštećen.

Jugoslavija je kapitulirala, a već nekoliko dana kasnije rasparčana između njenih neprijatelja. (I tako se ispunilo Ljotićevo predviđanje iz pisma knezu Pavlu: „Udar će doći spolja, kao što sam pokazao. Staće nas cepati i čerečiti.“) ● Dok još rat sa Jugoslavijom traje, Gering zahteva od Franca Nojhausena, nemačkog generalnog konzula koji će doći na čelo štaba Generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji: „Hvala bogu, vi niste postavljeni tamo da radite za blagostanje potčinjenih naroda, već da oduzmete sve što je mogućno od njih, da bi nemački narod mogao da živi... Savršeno mi je svejedno ako vi kažete da će narodi pod vama umreti od gladi.“245 ● U jednoj naredbi od 28. aprila naređuje se nemačkim trupama: „Pojavi li se u jednoj oblasti neka naoružana banda treba streljati... Svi streljani da se obese, a njihove leševe ostaviti da više.“246 Razmera „za jednog ubijenog Nemca - sto srpskih života“ morala je biti poznata okupiranoj Srbiji.

Dr Jovan Marjanović, jugoslovenski istoričar, tvrdi da je jedna takva objava „plakatirana“ još 19. maja.247 Milovan Đilas tvrdi da je video jednu takvu objavu na beogradskoj stanici pri povratku iz Crne Gore. On ne daje datum, ali po izvesnim detaljima koje on navodi, moglo bi se reći da je to bio mesec maj.248 Načelnik nemačke Vrhovne komande 16. septembra 1941. naglašava tu razmeru 1:100 i kaže: „Pri tome, imati u vidu da jedan čovečiji život u dotičnim zemljama često ne vredi ništa i da se zastrašujuće dejstvo može postići samo neobičnom svirepošću.“249 ● Nemci su pravili razne planove kako da uguše nemire na području Srbije.

Stanislav Krakov, naš poznati javni radnik i novinar, se poziva na jedan dokumenat čiji je autor bio Harold Turner, šef Upravnog (nemačkog) štaba za okupiranu Srbiju.

Prema ovom dokumentu, koji je upotrebljen na suđenju u Nirnbergu, nemačke trupe bi izgnale celokupno stanovništvo Mačve i okoline Šapca u planine ka jugu i da ih preko zime ostave da izumru bez hrane i skrovišta. On je za Beograd predlagao „temeljno i oštro čišćenje“, likvidiranjem aktivnih oficira i podoficira i varoške elite.250 ● 244

Dok se još kolebao da se primi predsedništva vlade Milan Nedić je

Walther Hubatsch, Hitler Weisungen fuer die Kriegfuerung, dtv documente, 124.

Stefanović, 111.

246 Isto, 117.

247 Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, 161.

248 Memoir of a revolutionary..., 386.

249 Borković, knjiga prva, 136.

250 Stanislav Krakov, General Milan Nedić, prva knjiga, „Iskra“, Minhen, 1963, 179-180.

245

razgovao sa Kronholcem, nekadašnjim austrijskim generalnim konzulom u Beogradu, a posle Anšlusa, predstavnikom jednog nemačkog transportnog preduzeća. Prema Krakovu, Kronholc je rekao Nediću da je Hitler naredio da se ustanak u Srbiji uguši, pa makar i po cenu uništenja celog njenog stanovništva.251 Krakov se osvrće na jedan razgovor (onako kako ga navodi Jovan Marjanović) između SS generala Majsnera, šefa nemačke policije, i bugarskog generala Stančeva, čija je majka bila Srpkinja: „Majsner je tada rekao da se individualna krivica pojedinaca ne uzima kao merilo, jer postoji kolektivna odgovornost celog srpskog naroda i on se kao celina ima proganjati i uništiti. Poslednjim saopštenjem vojnog zapovednika tendencija je da se Beograd kao celina primora na odgovornost...“252 ● Jugoslovenski istoričar dr Milan Borković navodi Nedićev razgovor sa Hitlerom u septembru 1943. godine. Prema izvesnim dokumentima na koje se Borković poziva, Nedić je, u beogradskom zatvoru, februara 1946, između ostalog, rekao: „Hitler je bio nezadovoljan mojim zahtevima, a naročito zahtevom da se ukine naređenje ’za jednog stotinu’ i kazao: ’Vi ste me Srbi dva puta za srce ujeli i treba, ne stotinu za jednoga, već hiljadu za jednoga.’ Dalje je rekao, ako ga još jednom ujedemo za srce, da će sravniti celu Srbiju.“253 ● Već pomenuti Nojhauzen na saslušanju posleratnim jugoslovenskim vlastima rekao je: „Stvoreno je mišljenje (među Nemcima - primedba M. P.) da bi bilo najbolje kad bi Srbije uopšte nestalo sa geografske karte.“254 Za Hitlerovu naredbu od 27. marta 1941, za Geringovo pismo Nojhauzenu, za naredbe nemačkim trupama, za razgovor Majsnera i Stančeva, za plan Turnera, za raspoloženje prema Srbiji u najvišim nemačkim krugovima - nije se u Srbiji znalo u leto i jesen 1941, ali razoreni Beograd i razdrobljena Jugoslavija, kao i događaji koji su se u Evropi odigrali, bili su opomena srpskome narodu i njegovoj eliti da se sa „tevtonskim besom“ (da upotrebimo Ljotićeve reći) nije šaliti. Ovoga su trebali da budu svesni političari, generalštabni oficiri, episkopi, ljudi od pera, visoki činovnici, profesori univerziteta - dakle, svi oni su bili u mogućnosti da vide više i razumeju bolje događaje koji su se odigravali u Evropi. Njihova je dužnost bila da predoče porobljenom narodu mogući tok događaja. Nažalost većina to nije uradila. Članovi Zbora, Ljotić i jedan broj razumnih i kuražnih građana prihvatili su se ove dužnosti.

251

Isto, 139.

Stanislav Krakov, General Milan Nedić, Druga knjiga, 450.

253 Borković, knjiga druga, 169.

254 Borković, knjiga prva, 29.

252

Ljotić i Nemci: prvi kontakt Kada se procenjuje rad Zbora za vreme okupacije treba imati u vidu da JNP Zbor nije nimalo kriv što se Srbija posle kapitulacije našla u teškoj situaciji. Mi nemamo nameru da imenujemo krivce, domaće ili strane, ali Zbor se ne može ubrojati u njih. Zbor nije bio na vlasti, niti je pak imao uticaja na one koji su rukovodili predratnom jugoslovenskom državom. Saveti Zbora, koji su mogli da spreče nesreću, nisu primljeni. Zbor okupatorima Jugoslavije nije dao ni političku, ni moralnu, ni oružanu pomoć.

Još nešto: posle 17. aprila 1941. JNP Zbor je stvarno prestao da funkcioniše kao politički pokret. Ostale su organizacije, ali politički rad ka realizaciji političkih, nacionalnih, ekonomskih, administrativnih, kulturnih aspiracija Zbora je prestao. Članovi Zbora smatrali su da je spasavanje Srbije najvažnija stvar, i tek posle 15. septembra 1941. godine u većem broju, kao srpski dobrovoljci, uzimaju učešća u životu i radu okupirane Srbije.

Za vreme okupacije Ljotić je prvi put zapažen pri formiranju Komesarske uprave 30. aprila 1941. On je učestvovao u njenom formiranju, ali je odbio da se prihvati ma koga resora. U Upravu su ušla dva člana Zbora, ing. Milosav Vasiljević i dr Stevan Ivanić. U Komesarskoj upravi našli su se predstavnici svih političkih stranaka, sem zemljoradnika. Na pitanje Boška Kostića, koji je iz blizine posmatrao obrazovanje Komesarske uprave, zašto se nije primio ikakvog resora, Ljotić je odgovorio: „Ne izbegavam ja nikakvu odgovornost, ali sam svestan šta će komunisti činiti i kakvu će propagandu povesti protiv Komesarske uprave... Sve sam ovo objasnio i članovima Komesarske uprave, pošto su oni bili odbili da se prime dužnosti bez moga učestvovanja. Njihov posao je pretežak i nezahvalan, ali će, nadam se, u mnogome pomoći našem narodu koji je stavljen izvan zakona, a rat će dugo trajati.“255 Ratko Parežanin registruje jedan razgovor između Ljotića i Krausa, dopisnika nemačke štampe iz Beograda pre rata, a po padu Jugoslavije šefa Gestapoa i savetnika Šefa nemačke civilne uprave dr Turnera. Ovom razgovoru bio je prisutan i ing.

Vasiljević. Kraus je došao u Smederevo da razgovara sa Ljotićem posle svoga razgovora koji je imao sa Milanom Aćimovićem, koji će biti šef Komesarske uprave.

Kraus je došao da Ljotiću prenese Aćimovićevu želju da on, Ljotić, takođe uđe u Komesarsku upravu. Kraus je zahtevao da Ljotić pođe sa njim odmah za Beograd. „...Iako je naš narod pobeđen u ratu“ - rekao je tom prilikom Ljotić – „iako je jednim međunarodnim aktom, ugovorom o primirju i kapitulaciji, taj svoj poraz priznao, po međunarodnom pravu, pobeđeni i okupirani ne gube sva prava... Da li su nemačke okupacione vlasti voljne da poštuju prava koja Jugosloveni imaju po odredbama međunarodnog prava?“ 255

Kostić, 22.

Kraus je odgovorio da su Nemci „apsolutno rešeni da poštuju odredbe međunarodnog prava u okupiranoj zemlji“. „’Ako je tako’ - odgovorio je Ljotić - ’onda stvar postaje i za nas veoma ozbiljna, jer više nije reč o našoj volji, već o našoj dužnosti, ali ja ne mogu odmah da pođem.’ ’Vi morate...’ - izmaklo se Krausu. ’Morao bih samo kao vaš rob, što u stvari jesam’ - odgovorio je Ljotić ’Ali kao čovek koji razgovara sa okupatorom na bazi međunarodnog prava ne moram, jer na tome terenu odlučuje moja slobodna volja, a ne naredba okupatora... Posao, međutim, radi koga me zovete u Beograd ozbiljan je posao i ja moram prethodno da se sa svojim prijateljima posavetujem.“256 U jednom izveštaju Kralju Petru, propraćenom jednim Ljotićevim pismom od 10. aprila 1942. godine, kaže se: „Zboraši su bili oni koji su omogućili formiranje Komesarske uprave, jer niko nije imao hrabrosti da se primi ako se ovi ne prime.“257 Ljotić je odbio da uđe u Komesarsku upravu, ali se kasnije primio dužnosti Komesara za obnovu Smedereva, koje je nastradalo prilikom eksplozije 5. juna 1941. godine. Među prvima koji su došli u pomoć Smederevu bili su članovi Zbora i Belih orlova. Stefanović registruje: „Od onih (članova Zbora i Belih orlova - primedba M. P.) koji su došli formirana je dobrovoljna radna četa koja je imala oko 350 omladinaca.

Raščišćavala je ruševine i sahranjivala poginule.“258

Ljotić srpskom narodu: „Čuvaj se dobro!“ Ljotić je ponovo zapažen svojim predavanjima preko beogradskog radija.

Predavanja su održana 5. jula, 19. jula, i 3. avgusta 1941. godine. Treba uočiti da su predavanja održana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez, kada je već bilo očigledno da će Komunistička partija pokušati da neupućene i neobaveštene povuče na ustanak protiv okupatora, kao i na rušenje dotadanjeg društvenog sistema. Ljotićeva predavanja su, ustvari, prvi ozbiljan pokušaj da se spreči boljševička revolucija, koje se Ljotić plašio, jer je ona mogla da donese - kao što je to i bio slučaj - teške nesreće okupiranoj Srbiji. Ovim predavanjima Ljotić je hteo da pomogne srpskom narodu, a ne 256

Parežanin, 315.

Jedan izveštaj Dimitrija Ljotića Kralju Petru II, Vojni kabinet, Protokol Draža B.K., Br. 44.21, juni 1942, London.

258 Stefanović, 122.

257

Nemcima. Predavanja pokazuju očiglednu brigu za sudbinu srpskog naroda. Ljotić kaže: „Grešnik je težak onaj ko vam krije veličinu katastrofe, a grešnik je svaki ko je ne oseća i još gore, ako nesreću oseća samo kad ga lično i neposredno u čemu pogodi...

Ti si hteo, rode moj, slobodu. Žarko si je želeo. O, znam ja to dobro.

Kako ne bih to znao?

Ti danas želiš da budeš slobodan. Nikada ti ta želja nije bila žarkija nego danas. Čuvaj se dobro. Pazi se! Ne od te želje, jer ona od Boga dolazi, već od onih koji za tvoju još veću propast i ropstvo mogu da je iskoriste...

Ne može ti Sovjetija doneti slobodu. Jer, ona je zasnovana i postojala 24 godine samo na najcrnjem političkom, ekonomskom i socijalnom ropstvu 150milionitog ruskog naroda, tvog brata rođenog... Za 24 godine svoje vladavine Sovjeti su onemogućili duhovni život, učinili mu vidik sumornim, spustili nad ruskim duhom olovno i sivo nebo materijalističkog shvatanja, odredili mu ’generalnu duhovnu liniju’ - taman toliku koliko dozvoljava mrtvački sanduk, u koji su stavili živo telo ruskog naroda.“ U ovim govorima Ljotić je dosta vremena posvetio ekonomskim i političkim realnostima u SSSR, hoteći time da obesnaži komunističku propagandu koja je trubila o „sovjetskom raju“. Ljotić je hteo da srpski narod sazna istinu o SSSR, jer saznanjem te istine srpski narod će izbeći opasne avanture. Zatim Ljotić produžuje: „Do 27. marta, svi oni koji su po svaku cenu hteli našu zemlju uvući u rat, iako su se neslavni njegovi rezultati mogli unapred predvideti, govorili su da smo izdajice, jer smo iznosili samo istine, koje su smetale ostvarenju njihovih paklenih zamisli...

Sad se pojavljuje ista stvar. Treba opet baciti narod u nesreću, još goru i težu od one prve. Trebamo zapaliti žetvu, treba opustošiti sela, treba za račun satane baciti u oganj i krv naš narod. Ako narod sazna istinu, to neće uspeti.“ U drugom i trećem govoru Ljotić se osvrće na ustaške zločine u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Ovim govorima hteo je da prikaže svu tragičnost položaja u kome su se Srbi našli posle sloma Jugoslavije. „Zar ne znate kakve su Hristove patnje mnoge naše braće izvan Srbije?

Nije moguće da niste čuli. Pa zar to već nije dovoljno da svoj položaj smatramo teškim i preteškim? Znate li vi da mi je, kad sve to pomislim, uopšte nemoguće i govoriti od ’ljute bure duše i tela’ kako je to pisala Jefimija, monahinja, despotica srpska, na pokrovu kosovskog mučenika? Ono što mi daje snage da to ipak savladam jeste osećanje dužnosti i vere da je sudbina naša ipak u našoj ruci i da

mi možemo i moramo i truditi se i boriti se da to stanje popravimo.“259 (Ministar spoljnih poslova NDH, Mladen Lorković uložio je protest kod Nemaca zbog ovakvih Ljotićevih govora. „U njemu (govoru na radiju od 3. avgusta - primedba M. P.) su sadržani tako nečuveni napadi i tako grube klevete na račun vlade NDH, da je nemoguće preći preko toga“, kaže se u tom protestu. - „Lorković stoga u pismu moli Kašea (nemačkog poslanika u Zagrebu - primedba M. P.) neka se založi da hrvatska vlada, koja je vlada ustaškog pokreta, bude ubuduće pošteđena takvih ispada iz Beograda, pogotovu u času kada se hrvatski narod bori rame uz rame s njemačkim narodom protiv onoga neprijatelja koji u narodu i zemlji gospodina Ljotića ne samo uživa opšte simpatije, nego nalazi i najaktivnije pomagače.“)260

Dolazak Milana Nedića Ljotićevi govori, napori Komesarske uprave, policijske mere nisu uspeli da zaustave anarhiju i bezvlašće: komunistička revolucija je bila u začetku.

Kada su Nemci počeli da vrše odmazde, komesari Vasiljević i Ivanić, koji su, kao što smo napomenuli, bili zboraši, dolaze do zaključka da Komesarska uprava ne može i nema snage da izvrši svoju dužnost. Podnose ostavke i time izazivaju krizu Uprave. Po kazivanju samog Vasiljevića i Boška Kostića, njihove ostavke je napisao Dimitrije Ljotić.261 Delove te ostavke objavljuje dr Milan Borković u svojoj knjizi Kontrarevolucija u Srbiji. Tu se kaže: „...Komesarski režim je dotrajao... Taj režim nije u stanju da povuče svoje organe i narod iz opasne situacije u kojoj se sada nalazi. On ne sme više ni časa ostati, jer se stalno pod njim, na narodnu štetu, stanje pogoršava... Danas smo prinuđeni da priznamo da je bolje da postoji samo nemačka okupaciona vlast... Ako, pak, nemačka vojna sila ima poverenja u srpski narod, onda treba svu vlast da preda osobi odgovornoj vladi, koja će imati zemljom da upravlja po svom nahođenju, pod jemstvom poštovanja legitimnih vojnih, političkih i ekonomskih interesa Rajha. U ovom slučaju, treba na čelo vlade da dođe lice od izvanrednog i neposrednog autoriteta u očima srpskog naroda.“262 Dimitrije Ljotić je video takvu osobu u ličnosti armijskog generala Milana 259

Zbirka dr S. Z. Ivanića.

Bogdan Krizman, Pavelić i ustaše, Globus, Zagreb 1978, 511-512.

261 Kostić, 43; Ing. Milosav Vasiljević, Postanak srpskih dobrovoljaca, 1941-1971, uredio Bor. M. Karapandžić, Kliveland, 30.

262 Borković, knjiga prva, 81.

260

Nedića, koji je pre rata u očima srpskog naroda zaista imao reputaciju izvanrednog i neposrednog autoriteta.

U već spomenutom izveštaju kralju Petru II, Ljotić kaže: „Zboraši su imali snage da traže i izvojuju formiranje vlade i dolazak generala Nedića.“263 U prilog ovog Ljotićevog tvrđenja svedoči i Boško Kostić u svojoj knjizi Za istoriju naših dana, koji je formiranje Nedićeve vlade posmatrao iz neposredne blizine,264 i Stanislav Krakov u knjizi General Milan Nedić, koji je prisustvovao na dan 18. avgusta 1941. godine prvom susretu Nedića i Ljotića posle 6. aprila.265 Milan Borković se poziva na saslušanje Aleksandra Cincar-Markovića, koji je prisustvovao „skupu pred kojim je Ljotić izneo kandidaturu Milana Nedića za predsednika srpske vlade.“266 Nedić je, u početku, odbio da se prihvati predložene mu dužnosti. Na jednom od skupova viđenijih građana Beograda dr Aleksandar Belić, predsednik Srpske kraljevske akademije nauka, obratio se Nediću, kroz suze, ovim rečima: „Gospodine ministre, vi ste u slobodnoj našoj zemlji zauzimali najviše položaje. Vi ste bili komandant armije, načelnik Glavnog generalštaba i Ministar vojske i mornarice. Uživali ste tada sve počasti. Danas je došlo vreme da se primite jednog zaista teškog i nezahvalnog posla pod okupacijom. Danas se radi o biološkom spasavanju srpskog naroda, koga Vi ne smete napustiti.“267 Na dan 29. avgusta 1941. Milan Nedić je imao formiranu vladu, u koju su ušli i dva člana Zbora, dr Čeda Marjanović i Mihajlo Olćan.

Reakcija KPJ na dolazak Nedića Četiri dana po formiranju Nedićeve vlade, Josip Broz Tito, koji je još uvek sedeo u Beogradu, nazvao je u Biltenu Glavnog štaba članove nove vlade „nekoliko srpskih izdajica“, „petokolonaša“, „par izroda“. Tu se dalje kaže: „General Nedić je poznati korupcionaš i izdajica, koji je već odavno šurovao sa Nemcima, koji je pripremao zajedno sa Ljotićem nekada puč i zbog toga izleteo sa svoga položaja.“268 263

Ljotićev izveštaj Kralju.

Kostić, 44-45.

265 Krakov, prva knjiga, 117-119.

266 Borković, knjiga prva, 99.

267 Kostić, 46.

268 Borković, knjiga prva, 117.

264

Milan Borković u svojoj knjizi upotrebio je dosta prostora sa namerom da dokaže da je Nedić bio nemački čovek i da je kao takav postavljen za predsednika vlade.269 Brozu i Borkoviću - po ovome pitanju - odgovaraju fon Ribentrop, ministar spoljnih poslova Rajha i dr Jozef Mati, profesor slavistike na univerzitetu u Gracu, koji je dugo vremena proveo u okupiranoj Srbiji u nemačkom vojnom aparatu.

Fon Ribentrop je, prema dr Radoju Vukčeviću, koji se poziva na izvesna nemačka dokumenta, bio nezadovoljan što nije bio konsultovan pre izbora Nedića za predsednika vlade: „U zajednici sa vojnim vlastima“ - kaže Ribentrop - „pazite i sprečite novoobrazovanu vladu da se u njenom mentalnom stanju i ponašanju ne okrene protiv Nemačke... Moramo računati sa mogućnosti da toj novoj vladi u svako doba nametnemo potrebno ograničenje ili da je oteramo.“270 Dr Mati kaže da je Milan Nedić, na molbu vodećih Srba iz političkog, privrednog i naučnog sveta, preuzeo vladu u okupiranoj Srbiji.271 Očigledno je da Ribentrop ne smatra Nedića nemačkim čovekom, a takođe je jasno da se Nedić primio za predsednika vlade, ne po želji Nemaca, već na molbu vodećih Srba, kako i Mati kaže.

Potrebno je napomenuti da su ustaše primile vest o Nedićevom dolasku za predsednika srpske vlade sa uznemirenjem. Bogdan Krizman, jugoslovenski istoričar, se poziva na jedan telegram nemačkog poslanika u Zagrebu, Kašea: „Kaše je, 1. IX ’pod najhitnije’ javio ministru vanjskih poslova u Berlinu da je formiranje srpske vlade pod vodstvom Milana Nedića izazvalo uznemirenost u Zagrebu. Maršal Kvaternik označava Nedića kao nekadašnjeg neprijatelja Njemaca...“272

Predlog za ostavku vladei formiranje dobrovoljačkih odreda Novoformirana vlada postavila je sebi kao najhitniji i najvažniji zadatak formiranje oružanih odreda, čiji bi cilj bio uspostavljanje reda i mira u Srbiji, kao i suzbijanje anarhije koju su stvarali komunistički odredi i tako sprečiti nemačke represalije. Od jugoslovenskih oficira i podoficira koji su se našli u Beogradu formirano je osam odreda. Odmah su poslati u akciju protiv komunista. Milosav Vasiljević, bivši komesar Ministarstva privrede, kaže da je Ljotić pokušao da uveri generala Pantu Draškića, ministra rada u Nedićevoj vladi, da takvi odredi neće biti 269

Isto, 88-99.

Dr Radoje Vukčević, „Nemački izvori o državi Hrvatskoj“, Njegoš, sveska 27, Čikago, 1971.

271 B.N. Kostić, Istina o Milanu Nediću, Milvoki, SAD, 1965, 75.

272 Bogdan Krizman, Pavelić između Hitlera i Musolinija, Globus, Zagreb, 1980, 99.

270

efikasni u borbi protiv komunista. Ljotić je predlagao da se u takve jedinice uzmu samo „oprobani antikomunisti, dobrovoljno prijavljeni“. Draškić, ohrabren Nedićem, nije poslušao Ljotićev savet. Vasiljević kaže: „Sa ovim ljudima se dogodilo tačno ono što je Dimitrije Ljotić i predviđao. Nesigurni u ispravnost borbe koju su trebali voditi, a plašeći se da i sami ne budu osuđeni kao pomagači okupatora, ovi odredi su izbegavali sukobe sa komunistima i vrlo labavo vršili svoje dužnosti protiv elemenata anarhije.“273 Na dan 14. septembra 1941. na sednici tek osnovane vlade bilo je ministara koji su smatrali da Vlada treba da da ostavku, pošto se „više ništa ne može učiniti“ i da se okupatoru prepusti da uvede red i mir, kako bude znao i umeo.

Protiv ostavke je bio ministar privrede Mihajlo Olćan. On je rekao „da može Vladi da garantuje, da će on, Mihajlo Olćan, ako ga Vlada za ovo ovlasti, sakupiti u roku od 24 časa 100 dobrovoljaca, a bar novih 500 u roku od deset dana“.274 Boško Kostić, takođe, tvrdi da je ova ministarska sednica bila povod za formiranje dobrovoljačkih odreda: „U prvoj polovini septembra Milan Nedić sazvao je sednicu svoje vlade, na kojoj je dao predlog da celokupna vlada podnese ostavku, pošto je nemoćna da se dalje bori.“ Kostić, takođe, pominje predlog Olćana.275 Milan Borković navodi „izjavu“ generala Koste Mušickoga od 16. marta 1946. godine, datu „istražnim organima u Beogradu“, u kojoj se potvrđuje ono što su rekli Kostić i Vasiljević.276 Pomenuti Ljotićev izveštaj Kralju Petru II od 10. aprila sednicu vlade od 14. septembra 1941. ovako opisuje: „Vlada je dolazila u krizu više puta odmah na početku svog života zbog situacije. Aćimović sa Jankovićem je predlagao da se ide jer se ne može ništa učiniti. Zboraši su zadržali vladu stvarajući dobrovoljce. Oni su uneli u borbu protiv komunista elan i požrtvovan je i to je dovelo do pobede.“277 Vasiljević, Kostić, Mušicki i Ljotić se ne slažu u izvesnim detaljima. Slažu se uglavnom: sednica je bila, ostavka je predložena, predloženo je formiranje dobrovoljaca, te je tako ostavka sprečena.

Tako je došlo do formiranja prvog odreda sastavljenog od zboraša i omladine Zbora, koji će dobiti ime Treći đački dobrovoljački odred. Vasiljević, koji je takođe 273

Postanak srpskih dobrovoljaca, 32-34.

Isto.

275 Kostić, 48.

276 Borković, knjiga prva, 166.

277 Ljotićev izveštaj Kralju.

274

bio u ovom odredu, piše: „Čim je primio oružje Odred je odmah upućen u akciju u srez gročanski, gde je već 17. septembra 1941 godine u selu Dražanj stupio u borbu sa Kosmajskim partizanskim odredom, koji su dobrovoljci do noge potukli, zarobivši dragocenu arhivu i oružje.“278 Borković, pozivajući se na nemačka dokumenta, tvrdi da je do kraja 1941. bilo 4.084 dobrovoljca.279 Prva dobrovoljačka jedinica formirana je 15. septembra, dakle pet punih meseci od potpisa kapitulacije.

U međuvremenu, a to je već napred napomenuto, članovi Zbora su učestvovali na formiranju i radu Komesarske uprave, što je bilo u okviru postojećih jugoslovenskih i međunarodnih zakona. Ljotićevi govori dolaze tek onda kada postaje očigledno da KPJ sprema „ustanak“ koji može da donese katastrofalne posledice po srpski narod. Dva člana Zbora takođe učestvuju u radu Nedićeve vlade, što je, opet, bilo u okviru pomenutih zakona.

Da je Zbor imao nameru da stvara „fašističko uređenje u okupiranoj Srbiji“ a „pod patronatom i uz punu pomoć Trećeg rajha“, kao što to Stefanović tvrdi,280 onda bi se zboraši još od prvog dana stavili na raspolaganje nemačkom upravnom aparatu.

Zboraši su se pojavili kao dobrovoljci tek u vreme kada su, po mišljenju dr Laze Kostića, „srpske glave postale najjeftinija stvar na svetu“281 i kada je biološki opstanak srpskog naroda doveden u pitanje.

U Deset zapovesti srpskim dobrovoljcima, koje su objavljene u vidu jedne naredbe Komandanta Srpskog dobrovoljačkog korpusa, a kasnije štampane u posebnoj knjižici, koju je svaki dobrovoljac trebalo da ima uza sebe, stoji i ovo: „Imajte uvek u vidu da su dobrovoljci bili glavni instrumenat spasenja srpskog naroda. Dobrovoljci su postali onda kad već skoro nikakve nade nije bilo, kada je izgledalo da srpskom narodu nema spasa i da je propast njegova neminovna.“282 (podvukao M. P.) Dobrovoljci su se, zaista, pojavili u najtežim trenucima koje je srpski narod ikada proživljavao. Ono što se danas zna kao sigurno o tim danima podupire ovo tvrđenje. A zna se, pored ostalog, sledeće: 1. U drugoj polovini avgusta Nemci su u selima Prnjavoru, Petlovači i Jarebici i negde između Valjeva i Kosjerića ubili 942 muškarca, popalili mnoge kuće, kao odmazdu za osam ubijenih Nemaca.

278

Vasiljević, 35.

Borković, knjiga prva, 170.

280 Stefanović, 5.

281 Lazo M. Kostić, Armijski general Milan Nedić, Melburn, Australija, 1976, 8.

282 Zapisi iz dobrovoljačke borbe, II. „Iskra“, Minhen, 1955, 8.

279

2. U to vreme komunisti su vršljali po skoro celoj Srbiji. „Njihovi odredi dopirali su na domak predgrađa Beograda: u Lipovačkoj šumi, pod Avalom i oko Grocke.“283 3. Ljudi okupljeni oko pukovnika Mihailovića posmatrali su, bez nekih naročitih reakcija, napore komunista da stvore situaciju što gorom. „U Mihailovićevim redovima“ - kaže profesor univerziteta dr Ivan Avakumović - „i među većim brojem komandanata, vladala je prilična konfuzija u odnosu na komuniste i veliko neznanje ko sve stoji iza Tita i njegove grupe.“284 Kasnije će se Mihailović naći sa Titom na istom poslu, ali samo za kratko vreme.

4. 16. septembra Hitler stavlja u dužnost svome komandantu Jugoistoka, generalu Listu, da u Srbiji „najoštrijim merama, za duže vreme, uspostavi poredak“.

Hitler saopštava Listu da će Vrhovna komanda poslati kao pojačanje jednu pešačku diviziju, oklopne vozove i tenkove, kao i, ako zatreba, jednu diviziju sa Istočnog fronta. Istoga dana izdata je već pomenuta Kajtelova naredba, gde se naređuje odmazda u srazmeri 1 prema 100. U ovoj naredbi se naglašava da se ustanak u Srbiji može da uguši samo „neobičnom svirepošću“.285 5. Već 19. septembra novopostavljeni komandant svih nemačkih trupa u Srbiji, general Berne, bio je u Beogradu. Njegove naredbe bile su u duhu zahteva Hitlera i Kajtela: paljenje naselja, kupljenje muškaraca u sabirne logore za zarobljenike, streljanje uhvaćenih u borbi protiv Nemaca. „Za celu Srbiju“ - kaže se u jednoj takvoj naredbi - „ima se stvoriti zastrašujući primer, koji mora pogoditi celokupno stanovništvo.“286 6. Mi smo već napomenuli razgovor Kronholca i Nedića, kao i razgovor bugarskog generala Stančeva i SS generala Majsnera. Iz tih razgovora se vidi da su Nemci bili spremni da uguše svaki ustanak protiv njih, pa makar po cenu uništenja celokupnog srpskog stanovništva.

7. Napomenuli smo ranije i plan šefa Upravnog štaba, Turnera. Prema ovome planu, nemačke trupe bi izgnale celokupno stanovništvo Mačve i Šapca u planine i ostavili ih da pomru bez hrane i skrovišta.

8. Bilo je raznih planova za uvođenje mira u Srbiji. Po jednom, Srbija bi bila okupirana od bugarskih, mađarskih, ustaških i arnautskih jedinica. Stanislav Krakov se poziva na jedan nemački dokumenat, potpisan od samog Hitlera, po kome se dozvoljava upotreba ustaških trupa u hrvatsko-srpskom graničnom prostoru.287 Ustaške trupe su bile upotrebljene krajem septembra prilikom „krvavog marša“ građana Šapca, od Šapca do Jarka u Sremu, kada su ubijene 164 osobe. Bugarske trupe bile su kasnije upotrebljene u mnogim delovima Srbije.

283

Zapisi iz dobrovoljačke borbe, I, „Iskra“, Minhen, 1954, 8.

Dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, Savez „Oslobođenje“, London, 1969, 26.

285 Borković, knjiga prva, 136.

286 Isto, 140, 142.

287 Krakov, prva knjiga, 170.

284

U svom govoru koji je održao 15. septembra (po Bošku Kostiću, 14. septembra) Nedić analizira pretešku situaciju sa kojom se suočava srpski narod. Dok mu je glas drhtao „od uzbuđenja i očajanja“ Nedić je - po Stanislavu Krakovu između ostalog rekao: „Srbija se u ovom trenutku nalazi na pragu građanskog rata. Priberite se i shvatite svu veličinu opasnosti koje nam prete... Srbi, želite li vi sebi i svojoj deci, tu bezumnu, nepotrebnu opasnost? Želite li da se zatre srpsko pleme?...

Teško našem narodu ako okupatorskim vlastima bude potrebno da nam još jednom dokažu kako, i pored rata na Istoku, imaju isuviše slobodnih snaga da nas umire... Duboko verujemo da je naš najveći zadatak da spasemo od uništenja jezgro srpskog naroda, da mu omogućimo da na miru dočeka kraj ovog strašnog rata u kome velike sile vode borbu na život i smrt.“288

Nedić i srpski dobrovoljci Nediću je bila potrebna vojska koja je, ne samo bila spremna da se bori i gine, već i vojska koja je znala precizno za šta se bori. „Bilo je“ - kaže Laza Kostić – „među srpskim grupama i tzv. zboraša (ljotićevaca) koji su jedini bili ideološki pripremni za tu borbu.“289 Nažalost, Kostićevo zapažanje bilo je tačno. Oružani odredi i žandarmerija koju je Nedić hteo da upotrebi bila ja sastavljena od rodoljuba, bili su vojnički obučeni, ali su bili neodlučni pred političkom i ideološkom dezorijentacijom i propagandnom psihozom koju su stvorili komunisti. Ovoj političkoj i ideološkoj disorijentaciji doprineo je i pukovnik Mihailović, koji je još uvek bio neodlučan i još nije znao šta hoće. Pomenuta pobeda dobrovoljaca u selu Dražanj 17. septembra, kao i niz borbi sledećih meseci koje su dobrovoljci imali sa komunistima, imala je uticaja na stvaranje antikomunističkog raspoloženja i jedinstvenog fronta sastavljenog od vladinih odreda, Mihailovićevih i Pećančevih četnika, koji će, uz pomoć Nemaca, da izbace glavne snage komunista iz Srbije, uništavanjem „Užičke republike“ krajem novembra 1941. godine. „Oni (dobrovoljci) su uneli u borbu protiv komunista elan i požrtvovanje i to je dovelo do pobede.“ Ove Ljotićeve reči su već jedanput pomenute.

Postavlja se još jedno pitanje; da li bi Nedić zaista dao ostavku, da Olćan nije dao svoj predlog za formiranje dobrovoljnih jedinica?

Po ovom pitanju Ljotić je, kao što smo videli, vrlo kategoričan. On kaže u izveštaju Kralju: „Zboraši su zadržali vladu stvarajući dobrovoljce.“ Ljotić je bio u položaju da zna i on to prenosi Kralju u svom izveštaju.

288 289

Isto, 164-165.

Lazo M. Kostić, 8.

Šta bi bilo da je Nedićeva vlada toga dana dala ostavku? Sa sigurnošću može da se tvrdi - kad se uzme u obzir šta su Nemci radili u Srbiji pre i posle 14. septembra 1941, šta su planirali pojedini njihovi odgovorni faktori - da bi posledice po Srbiju bile katastrofalne. Pomenute naredbe Hitlera, Kajtela i Berna svakako bi teško pogodile srpski narod.

Danas se može bez preterivanja tvrditi da je Nedićeva vlada, koju su zboraši i dobrovoljci uvek pomagali, bila glavni instrumenat spasavanja srpskog naroda. Nedić je isticao značaj dobrovoljaca. Početkom jula 1942. Nedić je održao jedan govor srednjoškolskoj omladini u Beogradu, kad je rekao i sledeće: „Ta omladina (Nedić misli na dobrovoljce - primedba M. P.) sa puškom u ruci, iako nejaka, prva je istavila svoje grudi da Srbiju zaštiti od komunista, najljućeg i prokletog neprijatelja roda ljudskog. Vama je poznato šta se i dogodilo: prosula se omladinska srpska krv, mnogo je života omladinskih ugašeno, ali su spašeni Srbija i srpski narod.“290 Na dan 24. februara 1942. Nedić je izvršio smotru IV dobrovoljačkog odreda.

Tom prilikom je između ostalog rekao: „Moje je srce puno sreće i nade. Kad gledam vas, našu omladinu, ja ne sumnjam u bolju budućnost srpskog naroda. Vi ste nada i ponos Srbije. Vaše slavno i junačko ime dobrovoljaca okićeno je slavom i priznanjem celog naroda.

Na moj poziv 1941. godine vi ste se prvi svrstali pod srpsku zastavu, da je branite od neprijatelja, od zulumćara, hajduka i boljševika koji služe nekrstu i đavolu, internacionalama, a ne svome narodu.“291 Nemci bi uveli mir i red u Srbiji i bez pomoći dobrovoljaca i drugih nacionalnih jedinica. To jugoslovenski istoričari danas svakako znaju. Da je Nemcima ostalo da sami „za duže vreme uspostave poredak“ (da upotrebimo Hitlerove reči), tragedija srpskog naroda bila bi mnogo veća. „Prosula se omladinska krv“, kaže Nedić. Ali zahvaljujući toj prosutoj „omladinskoj krvi“ dobrovoljaca nije bilo odmazde po razmeri 1:100, niti je bilo razorenih sela i gradova. Smrću jednog srpskog dobrovoljca ožalošćena je samo jedna srpska majka; smrću jednog Nemca ožalošćeno je stotinu srpskih majki.

A partizani, na putu ka vlasti, nisu vodili računa o toj fatalnoj razmeri 1:100. U tome je bitna razlika!

290 291

Naša Borba, 12.6.1942, 15.

Parežanin, 462-463.

8. VLADA M. NEDIĆA U SUKOBU SA NEMCIMA

Vlada Milana Nedića je često predmet knjige dr Mladena Stefanovića. On se osvrće na formiranje vlade, na izvesne Nedićeve političke akcije, kao uspostavljanje veze sa Crnom Gorom, Istočnom Bosnom i Sandžakom, na kontakte sa jugoslovenskom izbegličkom vladom, na odnose sa Nemcima, četnicima itd. Za njega je Nedićeva vlada „kvislinška vlada“. On to ističe više puta. Članovi Zbora su pomagali rad Nedićeve vlade u okviru svojih mogućnosti, a srpski dobrovoljački odredi, kasnije bataljoni, pukovi, bili su jedan od stubova Nedićeve vlade.

U ovome poglavlju osvrnućemo se na rad Nedićeve vlade, i to onaj najvažniji, koji Stefanović prećutkuje.

Materijal kojim će se pisac da koristi biće uglavnom ograničen na četiri spisa: izveštaj koji je Ljotić poslao Kralju Petru II; Ljotićevi govori na Kolarčevom univerzitetu u Beogradu; knjige Kontrarevolucija u Srbiji, kvislinške uprave 19411944 dr Milana Borkovića i Izbeglice i preseljenici na teritoriji okupirane Jugoslavije 1941-1945 dr Slobodana D. Miloševića.

Dr Milan Borković i dr Slobodan D. Milošević su nemilosrdni prema Nediću, ali su u svojim knjigama ostavili obilje materijala, dokumenata, koji pokazuju da su Milan Nedić i njegovi saradnici bili zaista spasioci srpskog naroda.

Interes srpskog naroda i interes nemačke vojne sile Na teritoriji okupirane Srbije postojale su dve grupe interesa: interesi srpskog naroda i interesi Nemačke vojne sile. Komandant Jugoistoka, general Ler, u jednom svome pismu generalu Baderu, vojno-upravnom komandantu Srbije, formuliše te Nemačke interese: „Nemačka, za sada ima neosporno dvojni interes: 1. Vojnički interes. Ona mora iz strategijskih razloga da obezbedi taj prostor. Iz tog razloga joj je u najvećem interesu da u Srbiji vladaju mir i red. Ona pored toga ima interesa da stanovništvo bude što je moguće manje neprijateljski raspoloženo prema Nemcima. 2. Ekonomski interes. Radna i ekonomska snaga naroda i zemlje mora za Nemačku da se aktivira koliko god je to moguće, naročito zato što Srbija raspolaže rudnim blagom, koje je za Nemačku od odlučujućeg uticaja za ishod rata. U takvoj situaciji ne može biti sumnje

da jedna umirena Srbija daleko bolje služi tim interesima no Srbija koja u duši priželjkuje pobedu naših neprijatelja i čiji su mir i red poremećeni.“292 Interesi srpskoga naroda su bili: sačuvati glave i ognjišta kako stanovništva koje je živelo na teritoriji Srbije, tako i sveta koji je dobegao iz krajeva koje su ugrožavali ustaše, Bugari i Mađari. Mir i red su takođe bili osnovna potreba za očuvanje srpskih interesa.

Da bi održali red i mir Nemci su imali dva izbora: vojnu upravu ili domaću vladu. Oni su izabrali domaću vladu. Komesarska uprava i Nedićeva vlada, po Nemcima, morali su na prvom mestu da služe pomenutim vojničkim i ekonomskim interesima. U vezi tih nemačkih interesa Borković kaže sledeće: „Radi efikasnije eksploatacije privrednih bogatstava, nemačke i kvislinške vlasti donele su niz naredaba i uredaba, u kojima se upravnim organima i stanovništvu imperativno nalagalo da sve privredne grane što pre osposobe i stave u službu četvorogodišnjeg ratnog plana nemačkog Rajha...“293 Ova Borkovićeva analiza nemačkih namera je tačna. Međutim, zahvaljujući Nediću i njegovom administrativnom i vojničkom aparatu Nemci nisu ostvarili svoje namere u meri u kojoj su oni želeli. Nedić i njegovi saradnici uspeli su da sačuvaju Srbiju, da prehrane njeno stanovništvo, da pomognu izbeglice i ratne zarobljenike, da prehrane hiljadama sirote dece i dece bez roditelja. Ovi napori za spasavanje srpskog naroda biće detaljnije opisani, a dokaze za ovo tvrđenje uzećemo iz knjige dr Milana Borkovića.

Nemci priznaju da su od Nedića imali koristi. General Berne, u jednom pismu upućenom komandantu Jugoistoka, kaže: „Ja sam došao do zaključka da je vođenje poslova predsednika vlade od strane armijskog generala Nedića bilo pravilno i da po cilju služi nemačkim interesima.“ Ali Berne u istom pismu kaže i ovo: „Ja sam u dosadašnjim razgovorima upoznao srpskog generala Nedića kao jednog nacionalno svesnog Srbina, koji upravo misli trezveno i hoće da sačuva Srbiju od potpunog uništenja.“294 (podvukao M. P.) Po ovom pitanju Ljotić kaže sledeće u svom izveštaju Kralju: „On (Nedić) je sasvim lojalan prema Nemcima, ali zar bi bilo moguće ili pametno kad to ne bi bio?“

292

Borković, knjiga druga, 42-43.

Isto, 107-108.

294 Isto, knjiga prva, 215.

293

Nedićeva vlada, legalizovani četnici, Državna straža, sreski i okružni načelnici, predsednici opština itd. - svi su oni znali da Nemci od njih imaju izvesne ekonomske i vojničke koristi. Oni su dobro znali da su životne interese srpskog naroda mogli jedino da štite od okupatora, ako okupatoru učine izvesne usluge. Dilema „biti ili ne biti“ je bila svakodnevni pratilac onih koji su odlučivali sudbinu Srbije.

Komunisti, a i mnogi nekomunisti, ovakav rad nazivali su izdajom.

A šta bi bilo da nije bilo ovih „izdajnika“? Odgovor će se naći u sledećim redovima, koji se nalaze u jednom pismu iz Berlina, koje je došlo kao odgovor na Nedićev protest zbog namere da se upotrebe bugarske trupe na teritoriji Srbije: „Vlada Rajha, međutim, ne može Nemačke vojnike za nedogledno vreme upotrebljavati za policijske svrhe... Zato je vlada Rajha prisiljena da zadatak osiguranja u jednom delu Srbije poveri drugim pouzdanijim snagama. Ona se samo iz toga razloga ponovo obratila bugarskim trupama, koje i tako nisu zaposlene... Ako se general Nedić bude povukao iz nezadovoljstva prema ovoj odluci, on će time navesti na sebe tešku odgovornost prema svojoj zemlji. Možda će time biti pripremljen takav razvoj stvari koji sigurno neće ići na korist budućnosti Srbije i zbog kojeg će se general Nedić veoma pokajati... Ako se general Nedić sada gotovo demonstrativno povlači, strpljenju vlade Rajha doći će kraj. Posledice toga Srbija će imati da potpiše sama sebi.“295 (podvukao M. P.) General Berne, u već pomenutom pismu, govori o potpunom uništenju Srbije.

On je vrlo dobro znao šta piše, jer je on bio komandant kaznene ekspedicije koja se našla u Srbiji u jesen 1941. godine.

Zato se i Ljotić pita da li bi „bilo moguće i pametno“ da je Nedić drugojačije radio. Šta bi bilo da je veći broj srpskog življa ustao protiv okupatora? Ljotićev odgovor koji se nalazi u već pomenutom izveštaju Kralju glasi: „A ako srpski narod sad pođe u borbu... onda će srpski narod biti, baš da Nemačka rat i izgubi, istrebljen. Srbija i srpski krajevi će predstavljatl groblje i pustoš“. (podvukao M. P ) Dakle, Srbija je imala samo dva izbora, dva izbora vrlo precizno definisana.

Prvi: ne raditi protiv nemačkih ekonomskih i vojničkih interesa što je značilo život Srbije. Drugi: pobuna, koja bi donela sa sobom možda i smrt jedne nacije.

Ljotićev izveštaj Kralju Petru II Pomenuti izveštaj Kralju Ljotić je propratio kratkim pismom. Sadržina pisma je sledeća: 295

Isto, 239-240.

„Beograd, 10. april 1942.

Vaše Veličanstvo, izveštaj dostavljaju Vašem Veličanstvu ljubav, vernost i odanost naša.

Cilj je izveštaja da istinito prikaže Gospodaru naše stanje i prilike u Otadžbini, koje On Gospodar ne poznaje, pa samim tim ni vlast svoju pravilno vršiti ne može.

Nadamo se kad to bude saznao i poverovao, da će sprečiti huškanje srpskog naroda na samoubistvo, koje pod zaštitom Njegovog imena sprovodi tako sistematski radio London.

Ne možemo verovati da će urođena ljubav Vašeg Veličanstva i Njenog Veličanstva Kraljice za Njihov narod i posle prijema ovog pisma dozvoliti produženje dosadašnje nesrećne politike, koja je dala u prošloj godini tako nesrećne rezultate po srpski narod.

Molimo za potvrdu prijema preko iste radio stanice u poslednjoj večernjoj emisiji, šifra: „53-14 primio“.

Verni i odani sluga Vašeg Veličanstva, D. V. Ljotić, s.r.“296 (Ljotić je za vreme rata poslao tri, a možda i četiri izveštaja Kralju Petru II. Prvo pismo, po izjavi Boška Kostića, Ljotić je poslao preko dr Besednjaka, dobrog prijatelja ministra Antona Korošeca, inače bivšeg poslanika u italijanskom parlamentu pre dolaska Musolinija, koji je prebegao u Jugoslaviju. Pismo je predao Kostić dr Besednjaku juna 1941. godine i on misli da je to pismo uručeno Kralju preko izvesnih veza Katoličke crkve.297 Zna se za još jedan izveštaj Ljotića Kralju Petru koji je poslat u leto 1944. godine.298 Ljotić je ova pisma-izveštaje slao Kralju Petru II iz okupiranog Beograda u London, pošto je on za njega bio Kralj Jugoslavije, čiji je povratak očekivao.)

Izveštaj Kralju koji je propratilo gore navedeno Ljotićevo pismo sadrži sledeće: komunističke akcije u Srbiji u jesen 1941, saradnja četnika i partizana, nemačke odmazde u Srbiji, stav Draže Mihailovića, rad Komesarske uprave, ekonomske prilike u Srbiji, budžet Srbije, rekviriranja od strane Nemaca i Bugara, prilike u Hercegovini i Bosni, ustaška zverstva, nestabilnost NDH, stanje u Južnoj Srbiji, u Bačkoj, Crnoj Gori, zločini komunista u Crnoj Gori, itd.

Delove izveštaja, koji govore o radu komesarske uprave i vlade Milana Nedića navodimo gotovo u celini: „Narod je sav uz Kralja, izuzevši partizana i Udružene opozicije. Ova se, razume se, ne izjašnjava protiv Kralja, jer to ne donosi popularnost.

296

Ljotićev izveštaj Kralju.

Intervju pisca sa Boškom Kostićem.

298 Dimitrije Ljotić u ratu i revoluciji, 381-391.

297

Nemci se odnose prema tome korektno.

U početku su tražili da se presude izriču u ime Vojnog zapovednika Srbije. Komesarska uprava je to odbila. Zahtevala je da ostane stara formula.

Ostalo je da se ne ističe nikakva formula. Nemci su bili zahtevali da se skinu Kraljeve slike iz javnih i privatnih zgrada. Komesarska Uprava je molila da se to ne čini, jer ne može to naređenje izvršiti, budući da je i sama verna svome Kralju i samo pod njegovom slikom može vršiti vlast shodno odredbama Međunarodnog prava. U crkvama je bilo zabranjeno pominjanje Kralja i Kraljice Majke. Toga se nisu držali samo sveštenici članovi „Zbora“, koji su javno uvek Kralja pominjali.

To je trajalo sve do 6. septembra. Tada nam je uspelo da Nemci dozvole prećutno da se i Kraljevo i Kraljičino ime javno u svim crkvama pominje. Od kako je počelo formiranje dobrovoljaca, svi polažu zakletvu na vernost Kralju, i to javno, čak ne gde i u prisustvu nemačkih vojnika. Dešava se da cenzura propusti u novinama, govorima i člancima, pominjanje Kraljevog imena i vernosti koju Mu dugujemo.

U početku su Nemci pokazivali želju da se monarhističko osećanje depersonalizira. To je odbijeno sa naše strane. Moramo odati priznanje Nemcima da su tu pokazali izvanrednog takta, pa se nisu toga ogrešili do sada...

Narod, sasvim prirodno, želi slobodu. Na toj želji za slobodom izatkao je satana i 27. marta i 22. juna našu nesreću, jer duhovno i moralno stanje našeg naroda nije dozvoljavalo da se prava istina vidi, pa je nisu ni vrhovi narodni videli, i bilo je po Jevanđelju: „Kad slepac slepca vodi, oboje u jamu padaju.“ Ni danas nije mnogo bolje. Narod je uglavnom izživeo partizane, ali sutra može pasti u kakvu nacionalnu groznicu, a ova ga može odvesti potpunom uništenju i propasti.

Prema Nemcima se narod ophodi s respektom. Sva naređenja nemačka izvršuje odmah, dok naređenja naših vlasti izvršuje prema tome koliko autoriteta predstavnik vlasti sam ima.

General Nedić lično uživa mnogo simpatija i poštovanja u narodu. Samo boljševizirani i pojedinci otrovani iz Udružene opozicije pokušavaju da ga grde.

Njegov lični autoritet, međutim, u narodnim masama je siguran. Narod ne veruje da je Nedić „izdajnik“. On misli da se general Nedić žrtvuje za svoj narod i da ga spasava od propasti, primajući Vladu. Isto tako je uveren da general Nedić nije izneverio svoju zakletvu Kralju.

5. Vlada i njene prilike Vlada generala Nedića ima za zadatak da spase srpski narod od biološkog uništenja. To je njen prvi zadatak.

Drugi zadatak je da izgradi političku organizaciju Srba, da bi im bolje uslove za život pribavila.

Treći zadatak je da srpskom narodu, u pometnji koja je nastala, i koja omogućuje to uništenje, da jasan i određen put kojim će ići.

Vlada srpska nije protiv Jugoslavije. Ali ova danas nije aktuelna. Ludi

akt od 27. marta je Jugoslaviju za tuđe interese prokockao. Danas se mora spasavati nukleus srpski. Ako se ovaj spase, može biti da će se Jugoslavija povratiti. Ako se ovaj ne spase, nema ni Jugoslavije...

Jugoslaviju niko osim Srba stvoriti ne može. Bugari, danas u moći, ni volje ni snage nemaju za to. Hrvati su u patološkom stanju pljuvanja na rođenu misao. Slovenci su i suviše mali za taj poduhvat.

Nemci su prvo stvorili Komesarsku upravu. Oni su hteli da to bude organizacija tj. nešto što će biti toliko i takvo kakvim su ga oni hteli. Međutim, po zakonu srpskog života, sve što se kod Srba politički pojavi nije organizacija već organizam. A organizam ako se rodi, on jača i raste, dok ne dostigne meru svog uzrasta. Taj organizam je počeo dakle da jača. I u eri najveće komunističke revolucije, on je imao snage da se metamorfizira u Vladu. I ona je istovremeno vodila borbu s komunistima i Dražom na jednoj i s Nemcima na drugoj strani. S jednima preko svojih odreda, s Nemcima strpljivom i pametnom politikom da svoj položaj popravlja i ojača. Danas je Vlada generala Nedića faktor, ne samo u Srbiji i Balkanu, već i u Evropi. Ona je danas u Berlinu i Rimu kapital srpski.

Njena reč vredi, na njeno mišljenje se polaže, s njim se računa. Ona je daleko od toga da bude zadovoljna postignutim rezultatima. Ona smatra da bi mogla biti potpuno autonomna u svim srpskim narodnim poslovima, pri čemu se, to se razume, njena akcija ne može i ne sme vređati opravdane interese vojničke i političke nemačkog Rajha. Njena politika ide za tim•• da u Srbiji ostane po mogućstvu samo jedan Nemac - nemački poslanik, koji će predstavljati i zastupati te interese Rajha. I ona je slobodna da to svoje gledište i pred Nemcima i pred narodom izlaže i brani, i Nemci to smatraju opravdanim. Danas ona još nije postigla taj cilj, ali ubeđena je da će ga sutra postići, naročito ako uspe da srpski narod održi u potpunom redu i miru. Mnogi Nemci dele otvoreno njeno gledište. A mnogi tvrde da će tako i biti, kao i to da pred Srbima stoje, i u slučaju pobede Nemačke, neslućene mogućnosti na Balkanu i u Evropi.

To je linija Vlade srpske.

U detaljima Vlada je koaliciona, što je već velika nezgoda, ali pored toga ima još dve veće: okupaciju i revoluciju. Sve to zajedno valja ceniti da bi se shvatio i ocenio njen rad. Koalicija je bila i Komesarska uprava u još većem stepenu, jer su tu bile zastupljene sve stranke osim zemljoradnika i komunista. U Vladi postoji grupa Stojadinovića, Zbor i generali (Nedić, Kostić i Dokić sa min. građevina Kuzmanovićem).

Zbor je krut pred Nemcima. Ljotiću prebacuju Nemci da je veliki pravoslavac, da je veliki monarhista i da je veliki Slaven. I ovaj se ne trudi da to demantuje, već naprotiv svakom prilikom to potvrđuje. S druge strane znaju da se bez njega i protiv njega ne može održati nikakva kombinacija. Zbor je nedvosmislen i pred narodnim masama, i u pogledu komunista i sviju subverzivnih elemenata.

Vlada je dolazila u krizu više puta odmah na početku svog života zbog situacije. Aćimović s Jankovićem je predlagao da se ide jer se ne može ništa učiniti. Zboraši su zadržali Vladu stvarajući dobrovoljce. Oni su uneli u borbu

protiv komunista elan i požrtvovanje, i to je dovelo do pobede...

Zboraši su bili oni koji su omogućili formiranje Komesarske uprave: jer niko nije imao hrabrosti da se primi, ako se ovi ne prime.

Zboraši su imali snage da traže i izvojuju formiranje Vlade i dolazak generala Nedića.

Zboraši su nosili antikomunističku borbu. Zboraši će pomoći i omogućiti ispunjenje sviju zadataka Vladinih, iznutra i spolja. Zboraši su se zalagali za čuvanje prava Kraljevih nepopustljivo i do kraja će takvi ostati, bez obzira na situaciju na ratištu, kao i sviju životnih uslova srpskoga naroda.

Vlada čini velike napore u pogledu ekonomskom, ali nestašica nezemljoradničkih artikala čini da seljak neće da prodaje svoje proizvode za novac koji mu ne treba, te to povećava teškoće oko snabdevanja gradova i pasivnih krajeva, prouzrokovani bitno neredima. Velike uspehe, izgleda, Vlada će ako vreme dozvoli postići sa svojim planom uvećanja proizvodnje poljoprivredne. Nema ni izgleda da bi seljak pokazao volju da sabotira poljoprivredni rad...

Sam general Nedić je postao, kao što je napred rečeno, čak i evropski faktor, a time svakako i srpski kapital, koji niko od Srba ne sme da krnji ma sa kojih razloga, jer on sagoreva samopregorom prema narodu i vernosti prema Kralju. On je sasvim lojalan Nemcima, ali zar bi bilo moguće ili pametno kad to ne bi bio? On je uspeo da unutra pobedi komuniste. On je divan primer upoređen s Pavelićem šta Srbin može i u ovako nesrećnim prilikama da da. On odlično stoji sa Antoneskom. Antonesko je za njegovu ljubav obustavio svaku akciju na otcepljenju Istočne Srbije od Srbije, akciju koja je u početku vođena sa velikim uspehom i koju Nemci nisu sprečavali. Antonesku je veliki zagovornik naš kod Hitlera, kod koga odlično stoji, da danas ostane Srbija, pa čak i Bačka da joj se vrati.

I Italijani pokazuju veliko poštovanje prema Nediću. U izgledu su sporazumi za zajedničku borbu protiv komunista u Sandžaku, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Sve to ima zadatke postavljene samo srećnijem kraju da privede.

6. Kako vlada gleda na situaciju Situacija se neće rešiti u Srbiji ni na Balkanu. Otuda je ustanak u Srbiji izlišan. Ali taj ustanak može srpski narod upropastiti. Otuda je i štetan.

Pretpostavimo da ustanak i uspe potpuno i bez žrtava. Pretpostavimo da Nemačka ne odvoji ni jednog vojnika sa Istočnog fronta, pa čak da ne može da pošalje ni svoje saveznike (Mađare i Bugare), - a to je pretpostavka apsurdna pošto se zna ovde tačno brojna gotovost i Nemačke i njenih saveznika. Kad Nemačka pobedi boljševike može li da ponovo osvoji Srbiju? - Očigledno da.

Onda čemu služi ustanak?

Onima koji misle da Nemačka neće pobediti boljševike i da će doživeti krah, odgovaramo: kada će to biti? - Godine 1942. to je isključeno. Takva pretpostavka dolazi u obzir, ako Nemačka ne uspe da postigne 1942. svoje

objekte na Istoku, pa se rat nastavi i dalje, a ovo dotera do sloma Nemačke bilo tek docnije dok se naoruža Amerika i spremi Engleska.

Pa lepo! Neka nas ostave na miru sa tom pretpostavkom dok se ona ne počne ostvarivati. To zasada nije uopšte na vidiku. A ako srpski narod sad pođe u borbu, a te pretpostavke treba da se ostvare tek docnije, onda će srpski narod biti, baš da Nemačka i rat izgubi, istrebljen. Srbija i srpski narod će predstavljati groblje i pustoš. Čiji je interes da tako bude? - Kraljevski, srpski, ni jugoslovenski nije.

Prema tome, neka se Vladi dozvoli da vodi kraljevsku i srpsku politiku, a ova je kao „seme gorušičino“...

I ona takvu politiku vodi i vodiče je, makar je sa sviju strana odmagali, napadali je i smetali joj.

Svima koji su brižni za slučaj nemačke pobede, Vlada prvo ukazuje da pogledaju na eventualni rezultat nemačkog poraza. U tom slučaju imamo boljševizaciju Evrope, a ne pobedu Engleske. O tome u Evropi niko ne sumnja.

To mogu ne znati gospoda u Engleskoj ili Americi. Ali Evropljani to znaju. A šta znači boljševizacija, to se može znati kad se sagledaju rezultati boljševizacije u biološkom i ekonomskom pogledu u Rusiji. Tamo je biološki ruski potencijal smanjen. Duhovno su napravili pustoš, automate, robote. A ekonomski je to beda prema kojoj evropski pojmovi o sirotinji izgledaju kao bes...

Otuda prvo tu perspektivu treba imati u vidu, pa oceniti šta će biti sa Evropom, pa prema tome i s Balkanom, za slučaj nemačkog kraha, pa tek onda raditi na ovome.

A onda, svi koji upravljaju sudbinom jednog naroda, ako nisu kockari, moraju voditi računa baš s obzirom na najgoru mogućnost tj. za slučaj nemačke pobede.

Vladina politika baš s tom mogućnošću i računa.

Smatra za zločin kad tako ne bi radila.

Ili kad bi radila kockarski, kao što se radilo 27. marta, pa sudbinu svojih idućih pokolenja stavili na kartu Engleske i Amerike koje su pokazale da vode površnu i lakomislenu politiku á longue vue u svojim životnim interesima.

Sigurno bi bilo bolje da nismo došli u ovaj položaj. Ali za to ne odgovaramo mi već oni koji su nas rukovodili do sloma. Mi odgovaramo samo za izvlačenje narodnih kola iz blata i provalije u koje nas je slom bacio.

Mi smo uspeli da nađemo najbolju mogućnost za život naroda s obzirom na stanje u koje smo bačeni.

Mi smo uspeli da čuvamo i prava Kraljeva i interese narodne najosnovnije. Mi ćemo to učiniti i za slučaj nemačke pobede.

Za takav rad stojimo i pred Bogom i pred Kraljem i pred istorijom odgovorni i ponosni smo što možemo tu odgovornost nositi.

Neka ovo znaju i neka dobro promisle i oni koji tu politiku ometaju,

posredno i neposredno, pa neka i oni tako vedra čela stanu pred Boga, pred Kralja i pred istoriju na sud.“299 Zašto Ljotić šalje ovaj izveštaj Kralju Jugoslavije, u vreme kada je Nemačka bila gospodar Evrope i kada je izgledalo da će Nemačka vojska uništiti sve prepreke na Istoku i u Severnoj Africi? Da je Ljotić bio nemački čovek, i da je želeo da vidi nacizam u Srbiji ovo je bilo vreme, i to najbolje vreme, kada je on to otvoreno mogao da kaže i da radi na tome. Ljotić je računao i na mogućnost nemačke pobede, a i na nemački poraz - i sam Čerčil je računao na obe mogućnosti,300 ali za njega to nije u tome trenutku najvažnije. Za njega je tada, kada je pisao pismo i kada je nemačka vojska bila gospodar njegove zemlje, bilo najvažnije „izvlačenje narodnih kola iz blata i provalije“ u koju ih je slom bacio. Šta vredi ako i saveznici pobede, a Srbija bude pretvorena u „groblja i pustoš“ i narod bude „istrebljen“? Stvarno u ovome pismu on moli Kralja da Nediću i njemu ne odmaže u ovom poslu. Ljotić poručuje Kralju, koga on naziva „gospodarem“, da će oni čuvati „prava Kraljeva i interese narodne najosnovnije“.

Ova korespondencija Ljotića iz okupiranog Beograda, u doba zenita Nemačke moći, sa Kraljem u Londonu, je veliki dokaz ne samo Ljotićevog patriotizma i fakta da nije bio nemački čovek, već i redak primer hrabrosti. Za ovakvo pismo, da je izbilo na javnost, letela bi glava. Koliku je važnost Ljotić pridavao ovim kontaktima, ogleda se i u činjenici da je pisma poslao, iako je uvek postojala opasnost da, u sitnoj propagandnoj politici, neko iz londonske vlade ova pisma publikuje.

Između ludosti srpske i nemačkog nerazumevanja Položaj vlade Milana Nedića bio je neobično težak. On sam taj svoj položaj prikazuje sledećim recima, onako kako ih Ljotić prenosi u već pomenutom govoru u Beogradu na Kolarčevom univerzitetu: „Kako mi je? Ne mogu da izdržim. Teško mi je. Ima negde u prostoru jedan put, to je srpski put. Taj put vodi sredinom jedne litice, put širok, - reče general Nedić, izvadivši jednu pisaljku iz džepa - koliko i ova moja pisaljka.

Kozja staza bila bi autostrada prema njemu. Ispod toga puta nalazi se ambis ludosti srpske, a iznad toga puta nalazi se litica nemačkog nerazumevanja i nepoverenja. Kad bih mogao da proširim, - reče general Nedić - put na srpsku stranu ja bih pobedio nemačko nerazumevanje i nepoverenje, a kad bih mogao da proširim put na nemačku stranu ja bih pobedio srpsku ludost. Ali ne mogu da proširim ni na jednu ni na drugu stranu. Put je širok koliko je široka jedna pisaljka, ispod njega ambis, a iznad njega litica, pa ipak tim putem treba da se spase ne jedan čovek, nego čitav srpski narod. I nema drugog puta osim toga i 299 300

Ljotićev izveštaj Kralju.

Winston Churchill, Their Finest Hour, Hughton Mifflin Co., 56-57.

takvog puta.“301 U svojoj knjizi Kontrarevolucija u Srbiji dr Milan Borković upotrebljava mnogo dokumenata, koja nedvosmisleno pokazuju da su Nedićeva vlada i Komesarska uprava pre nje radili za dobro srpskoga naroda - i to pod vrlo teškim i često ponižavajućim okolnostima.

U jednom dokumentu, koji Borković naziva memorandumom koji su podneli Savetu komesara 23. avgusta 1941. godine komesari Milosav Vasiljević, Stevan Ivanić, sa Ivanićevim pomoćnikom Darkom Petrovićem, stoji sledeće: „U praksi, okupaciona nemačka vlast nije odredila stvarne granice nadležnosti te srpske vlasti, tako da praktično srpska vlast nije imala svoj isključivi krug nadležnosti, već se okupaciona vlast mogla svakog trenutka i u svaku stvar umešati, preko koga bilo svog organa.“302 Borković komentariše još jedan izveštaj Milosava Vasiljevića, pisan polovinom 1942. godine. Tu se kaže da Vasiljević ističe da je ponižavajuće biti dan takve vlade, a pogotovu njen predsednik, i on zato predlaže ostavku cele vlade.303 Nedić se septembra 1942 godine nosio mišlju da podnese ostavku. Borković komentariše: „Međutim, veliko je pitanje da li je Nedić ikada ozbiljno mislio da demisionira ili je hteo na taj način da ucenjuje Nemačke okupacione vlasti. Jer, očigledno je da Nemci nisu mogli pronaći pogodniju ličnost za ovaj položaj.“ Možda je Nedić zaista ucenjivao, da bi time mogao da štiti interese srpskoga naroda. Pisma Benclera, poslanika Ministarstva spoljnih poslova Nemačke u Beogradu, Nedića i Ribentropa iz toga vremena ukazuju na to.

Iz tih pisama, na koja se Borković poziva, vidi se da je Nedić hteo da spreči oduzimanje velikih količina žita, da spreči progone Srba u Sremu, da se oslobodi mešanja raznih nemačkih ustanova u rad vlade, da se pomogne izbeglicama, da se otkloni bugarska okupacija, da oružani odredi ostanu pod njegovom vladom, da se ne povećavaju finansijski zahtevi okupatora, da se bolesni ratni zarobljenici puste svojim kućama.

Najvažniji razlog za mogućnost ostavke bilo je pitanje ishrane. Povodom toga Nedić kaže: „No ta se čaša gorčine prelila kada je Ekonomski štab, nasuprot obećanju koje je dao stanovništvu da neće nikakve namirnice izvoziti iz Srbije, naredio nemačkim i bugarskim trupama da prinudno oduzimaju hranu od stanovništva, i kada je počeo da je izvozi, bez saglasnosti srpske Vlade, bez obzira na 301

Pozadina rata i njen gospodar, 104-105.

Borković, knjiga prva, 41.

303 Isto, 308.

302

prehrambenu situaciju stanovništva i njegove potrebe za održavanje stoke i semena za narednu žetvu.“ Ribentrop je najzad obećao bolji tretman srpske vlade, intervenciju u Zagrebu radi zaštite srpskog življa u Sremu i puštanje bolesnih ratnih zarobljenika. Naglasio je da je bugarska okupacija samo privremena. Što se izvoza žita tiče, ono što je za Nedića u tom trenutku bilo najvažnije, Ribentrop je rekao da se definitivna odluka po tome pitanju donese kad žetva bude završena.

Vlada Nedićeva je ostala. Dva ministra, Olćan i Marjanović, oba članovi Zbora, dali su ostavke.304 Borković ne registruje, namerno ili slučajno, šta je najzad bilo sa izvozom žita.

Boško Kostić u svojoj knjizi Za istoriju naših dana, povodom te krize, kaže: „Pred ovako odlučnim stavom generala Milana Nedića, Nemci su odustali od svoje prvobitne namere i izvezli su ove godine iz Srbije samo jednu manju količinu žita, i to pošto su zadovoljili potrebe naroda.“305 U vezi izvoza žita za Nemačku Benzler kaže u jednom pismu svome pretpostavljenome u Berlinu, da je sukob oko žita rešen „kompromisom“.306

Pomoć ratnim zarobljenicima Nedićeva vlada je učinila puno napora da se pomogne ratnih zarobljenika iako su Nemačke vlasti pokušavale da to ometaju. Borković kaže: „Mora se priznati da je Nedićeva vlada ulagala izvesne napore (Borković hoće ovakve napore Nedića da umanji upotrebom reči „izvesne“ - primedba M. P.) kod nemačkih okupacionih vlasti u Srbiji da položaj zarobljenika bude podnošljiviji. Pre svega preduzeto je organizovano masovno slanje paketa zarobljenicima...“ Zatim Borković registruje da su kroz celu zemlju osnovani odbori za zaštitu i pomoć porodicama ratnih zarobljenika.307

304

Isto, 359-372.

Kostić, Za istoriju..., 101.

306 Akten zur Deutschen auswaertigen Politik 1918-1945, Serie E 1941-1945, Band V, Goettingen, 1978.

307 Borković, knjiga prva, 187-188.

305

Briga o školstvu Prosvetne vlasti su nastojale da se u školama redovno održava nastava. Gotovo sve osnovne škole i većina gimnazija, kaže Borković, radile su od jeseni 1941. godine.

Takođe se radilo na puštanju profesora i učitelja iz zarobljeništva.308 Redovna nastava na univerzitetu u Beogradu nije dozvoljena iako se Nedićeva vlada zalagala da se nastava nastavi.

Selo ostaje izvor hrane Vlada Milana Nedića posvetila je veliku pažnju selu. Ta pažnja je bila političke i ekonomske prirode. Za Nedića je bilo važno da selo ne padne pod uticaj onih koji su pokušavali da ometaju mir u Srbiji. A takođe bilo je važno da seljaci proizvedu što više hrane. Radi toga je vlada insistirala na obnavljanju zemljoradničkih zadruga, na proizvodnji poljoprivrednih alata, pravljenju raznih planova proizvodnje, zapošljavanju poljoprivrednih stručnjaka. (Ovim Nedićevim naporima Borković posvećuje dosta pažnje.) Nedić je često i slao apele selu: „Neće biti hleba za narod, ni hrane za stoku, niti pomoći za našu braću izbeglice i one iz nerodnih krajeva. Nastaće glad. Sa njome doći će vazdašnji njen drugar: boleština. Već sada se oseća nestašica u hrani u mnogim krajevima, a šta će biti u martu, aprilu, junu. Pomor je siguran. Braćo! Da ne bi nastupila glad iduće zime 1942-1943. godine, smatrajte za najveću i najsvetiju dužnost da izvršite sada proletnju setvu u što većem obimu i sa unapred smišljenim planom.“309 Seljak je poslušao. U Ljotićevom izveštaju Kralju se kaže da seljak nema volje „da sabotira privredni rad“. Zahvaljujući takvoj politici Vlade, narod je imao dovoljno hrane da prođe bez gladi. Vremenom hranbena situacija se poboljšavala. 1943, a naročito 1944. hrane je u Srbiji bilo u izobilju. I Ficroj Maklin, šef britanske misije pri partizanskom Vrhovnom štabu zabeležio je, dok je putovao po Srbiji septembra 1944. godine, da je u njoj bilo „hrane u izobilju“.310 (A dr Dragoljub Jovanović - pre rata vođa levih zemljoradnika, pred kraj rata prilazi komunistima, u prvim posleratnim danima učestvuje u stvaranju i učvršćivanju „nove vlasti“, da bi najzad bio uhapšen kao „inostrani špijun“ - piše, u zatvoru, svoje uspomene na ljude i događaje naslovljene Ljudi, ljudi.... Govoreći o Sretenu Žujoviću, jednom od čelnika Komunističkog pokreta, koji je i sam, docnije, kao „kominformovac“, završio u zatvoru, dr Jovanović, po beogradskoj Dugi broj 420 od 308

Isto, 81.

Isto, knjiga druga, 20.

310 Fitzroy Maclean, Eastern Approaches, Jonathan Cape, London, 492.

309

31.3 do 13.4.1990, piše, između ostalog, i sledeće: „Krajem septembra ili početkom oktobra 1944. nalazio se (Žujović primedba M. P.) u Valjevu, zajedno sa štabom Prve armije. U Srbiju je ušao... zajedno sa Pekom Dapčevićem. O tome mi je pričao kad smo se sastali... u Katićevoj ulici. Obojicu ih je impresioniralo kako se u Srbiji ne osećaju tragovi rata, dok su krajevi kroz koje su prolazili bili porušeni i popaljeni, bez ljudstva i bez stoke, sa uništenim voćnjacima i neobrađenim poljima. Seljaci su mirno poslovali oko kuća i plotova, kokoši su čeprkale po bunjištima, iz štala i sa polja javljala su se goveda, u dvorištima su groktale svinje. ’- Bre, Peko, ovde kao da nije bio rat!’

Otvoren i iskren kakav je bio, Žujović nije ni osećao da je na taj način odavao priznanje ’narodnom izdajniku’ i ocu Srbije Milanu Nediću, pa i samom Draži Mihailoviću, koji nije dopuštao da se izazivaju Nemci i izlaže streljanju i odvođenju srpski narod.“ (podvukla Duga) Borković ne voli ovakvu Nedićevu politiku kojoj, kao što smo videli, čak i Žujović, nehotice, odaje priznanje. On samo vidi da su Nemci imali od toga koristi. A kao da zaboravlja da je i srpski narod morao da jede. On ističe kako su komunisti na selu sabotirali ovakav rad Nedićeve vlade i kako je seljak „uništavao znatan deo poljoprivrednih proizvoda, kako ne bi pali u ruke Nemcima ili ih krio u skloništa i predavao štabovima partizanskih odreda.“311 Sreća je za srpski narod da su ovakvi slučajevi bili retki. Da je seljak ovako postupao, narod bi teško nastradao od gladi, dok Nemci ne bi mnogo izgubili - oni bi uzeli svoj deo, s tom razlikom što bi se mnogo srpskih života ugasilo, a mnoga bi ognjišta ostala spaljena i pusta.

Pomoć izbeglicama Izbeglice i preseljena lica bili su za Srbiju ozbiljan problem. Borković se osvrće na taj problem: „Sve u svemu to je ogromna cifra (Borković misli da je bilo oko 400.000 izbeglica - primedba M. P.) Bilo je veoma teško naći prebivalište za toliki broj ljudi; smestiti ih, ishraniti, obući; drugim rečima, obezbediti im životnu egzistenciju... Može se bez preterivanja reći da su i Savet komesara Milana Aćimovića i docnije Nedićeva vlada ovom problemu dali pozitivan doprinos.“312 Borković je nekako u sebi pronašao dovoljno snage da na ovom pitanju oda priznanje komesarima i Nedićevoj vladi, ali se odmah vraća na svoj uobičajeni 311 312

Borković, knjiga druga, 24.

Borković, knjiga prva, 200, 205.

cinizam, i nastavlja: „To je jedna od retkih njihovih akcija koja nije bila uperena protiv interesa naroda i koja je imala humani karakter. I jedna i druga kvislinška garnitura pokušale su da steknu izvesnu popularnost u masama, jer su ’spasavali Srbe’.“313 O administrativnim telima koja su se starala o izbeglicama, Borković kaže sledeće: „Tokom 1941. formirano je u Srbiji više institucija, čiji je isključivi zadatak bio da vode brigu o prihvatanju, smeštaju, ishrani i drugim životnim potrebama, uopšte o egzistenciji ogromnog broja izbeglica i preseljenika.“314 U svojoj već pomenutoj knjizi dr Slobodan D. Milošević opisuje rad oko smeštaja izbeglica i preseljenika. Po njemu, sve je predviđeno što je bilo potrebno za što brži smeštaj i obezbeđenje najvažnijeg: izvršen je popis praznih i napuštenih kuća; nađena su domaćinstva koja su trebalo da prihvate izbeglice; obezbeđena su prevozna sredstva železnicom ili pak nekim drugim vozilom, spremana je hrana i najpotrebnije stvari za spavanje; predviđene su higijenske mere; pozivaju se građani da pomognu vlastima da se smeštaj izvrši što brže „socijalno i što pravednije“. Milošević kaže da nije uvek išlo kao što je predviđano.315 Vanrednim merama omogućeno je izbeglicama da promene jugoslovenski novac u novac srpske Narodne banke.316 Prilikom smeštaja vodilo se računa i o raznim detaljima, kao na primer o zanimanjima: građevinski inženjeri, geodeti i slično naseljavani su duž Morave, Resave i Dunava, gde je trebalo raditi na isušivanju zemljišta; šumari i šumarski inženjeri smešteni su po opštinama gde je trebalo da se vrši pošumljavanje; lekarsko osoblje po selima gde je trebalo da osnuju zdravstvene stanice, itd.317 Zbrinjavanju izbegličke dece bez roditelja i druge siromašne dece, posvećena je naročita pažnja. Milošević kaže: „Valja da se istakne da je posebna pažnja bila poklonjena deci, kako onoj koja su ostala bez roditelja, tako i onoj koja potiču iz siromašnih porodica, a nisu izbeglička.“318 Milošević posvećuje dosta prostora svoje knjige pažnji koja je ukazivana ovoj deci. On se zabavlja njihovim smeštajem, prehranom, higijenskim merama, 313

Isto, 205.

Isto, 207.

315 Dr Slobodan Milošević, Izbeglice i preseljenici na teritoriji okupirane Jugoslavije 1941-1945, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 254.

316 Isto, 254.

317 Isto, 258-259.

318 Isto, 293.

314

školovanjem. Prema Bošku Kostiću, u Srbiji toga doba je bilo oko 86.000 dece o kojima je brinula Nedićeva vlada.319

Pomaganje Srba van Srbije Komesarska uprava, vlada Milana Nedića, Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve, Dimitrije Ljotić pokušavali su da zaštite srpski živalj van teritorije okupirane Srbije. Oni to nisu mogli da učine vojskom ili pak kakvim ekonomskim sankcijama: jedino im je ostalo da - mole. Još u maju 1941. takva molba otišla je Vatikanu. U izveštaju koji je Ljotić poslao Kralju kaže se: „Tražili smo zaštitu od Svete Stolice još u maju. Na to nam je odgovoreno da je Zakon - naredba od 26. juna Poglavnikova o smrtnoj kazni za napad na Srbe, posledica akcije Katoličke crkve. Međutim, tek posle toga je napad uvišestručen, a i prelaz u katoličku veru.“ Borivoje Karapandžić, u svojoj knjizi Građanski rat u Srbiji, kaže da je Dimitrije Ljotić napisao jedan memorandum beogradskom Nadbiskupu Ujćiću, moleći ga da se zauzme za Srbe u NDH.320 Ovo isto tvrdi Milan Aćimović komesar Ministarstva unutrašnjih poslova u razgovoru sa Patrijarhom Gavrilom održanom 22. juna 1941. godine. Ovaj razgovor je zabeležen u knjizi Memoari Patrijarha srpskog Gavrila.321 Karapandzić takođe tvrdi da je Ljotić bio inicijator poznatog memoranduma Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve upućenog Jugoslovenskoj vladi u London. Ovaj memorandum preneo je dr Miloš Sekulić u Carigrad krajem septembra 1941. godine. Namera ovog memoranduma je bila da se svetska javnost upozna sa ustaškim zločinima počinjenim u NDH. Očekivalo se da će položaj Srba u NDH biti poboljšan posle reakcije koju bi memorandum izazvao u demokratskom svetu. Nažalost, Simovićeva vlada, zahvaljujući unutrašnjem trvenju, a i kukavičluku, nikada nije koristila ovaj memorandum. Treba da se napomene da je ovaj memorandum bio kopija memoranduma dostavljenog generalu Dankelmanu, Nemačkom vojnom zapovedniku u Srbiji. Komesarska uprava šalje u junu jedan apel vojnom zapovedniku Srbije, generalu Šrederu, u kome se moli da se zaustave pokolji Srba u NDH, kao i u ostalim krajevima okupiranim od strane Mađara i Bugara.322 Mi smo već napomenuli nameru Nedića da podnese ostavku 1942. godine. Jedan od razloga je bio i progon Srba u Sremu pred vratima Beograda. Ribentrop, da bi zadržao Nedića, između ostalog obećava da će intervenisati u Zagrebu.

Kada govori o pripremama za prihvatanje izbeglica i raseljenika Milošević kaže da su te pripreme vršile kvislinške vlasti. Borković naziva Nedića izdajnikom i 319

Kostić, Istina o Milanu Nediću, 44.

Bor. M. Karapandzić, Građanski rat u Srbiji, Kliveland, Ohajo, 1958, 40.

321 Dožić, 524.

322 Borković, knjiga prva, 204.

320

zadovoljan je kaznom koja je snašla Nedića: „Ali, ipak, Milan Nedić i većina njegovih saradnika nisu mogli izbeći kaznu zbog zločina koje su počinili nad sopstvenim narodom. Vraćeni su opet u Srbiju da im taj isti narod sudi na osnovu zakona nove socijalističke Jugoslavije.“323

Narodni sud i „narodni sud“ Interesantno bi bilo ćuti od naučnika dr Milana Borkovića koji je to narodni sud sudio generalu Milanu Nediću. Zvanična verzija je da se prilikom sprovođenja Nedić otrgao od sprovodnika i iskočio kroz prozor. Teško je verovati da je Nedića sprovodio samo jedan stražar. Još je teže verovati da je 68-ogodišnji Nedić, inače krupan i težak čovek, mogao da se odvoji od sprovodnika i da skoči kroz prozor, koji je bio bar jedan metar iznad poda i po svoj prilici zatvoren, jer se radilo o zimskom danu. Nedić je ubijen u zatvoru, jer iz izvesnih razloga komunistička vlada nije smela da ga izvede pred „narodni sud nove socijalističke Jugoslavije“.

Da pretpostavka o Nedićevom ubistvu ima osnove svedoči nehotice i Milovan Đilas. „Krajem rata - kaže Đilas - „partizani su uhvatili (Milana Nedića) i rečeno je da je on za vreme istražnog ispitivanja izvršio samoubistvo.“324 (Partizani nisu uhvatili Nedića. Njega su „veliki“ saveznici predali partizanima - primedba M. P.) „Rečeno je“, kaže Đilas. Kome rečeno? Srpskom narodu? Da! Ali nikako njemu, Đilasu. Neverovatno je pretpostaviti da on nije znao šta se dogodilo sa Nedićem. Teško je odvojiti se od pretpostavke da Đilas nije bio jedan od onih koji su odlučivali sudbinu Nedića. Đilas ne kaže kategorično da je Nedić izvršio samoubistvo, a da je zaista tako bilo, on ne bi imao razloga da to ne kaže. Za one koji znaju kakav je položaj Đilas imao 1946. godine, njegovo „rečeno je“ stvarno znači „Nedić je ubijen“.

Kao istoričar, dr Milan Borković sigurno je upoznat sa ulogom „narodnih sudova“. „Narodni sudovi“ su skidali glave stotinama hiljada širom SSSR-a, čak su ti „narodni sudovi“ hiljade najboljih Staljinovih saradnika našli krivim. Nacisti su kroz te „narodne sudove“ - naročito posle atentata na Hitlera - hiljade svojih protivnika poslali na strelište. „Narodni sudovi nove socijalističke Jugoslavije“ uništili su hiljadama nevinih života.

U zaključku svoje prve knjige Borković kaže: „Milan Nedić je imao tu ’sreću’ da bude na čelu takozvane ’vlade 323 324

Isto, 403.

Milovan Đilas, Wartime, A Harvest/HBJ Book, New York-London 1980, 454.

narodnoga spasa’ više od tri godine... Mnoga poniženja za to vreme doživeo je on sa svojim ministrima i ostalim kvislinškim funkcionerima. Međutim, uprkos svemu, stoički je podneo mnoge zločine i maltretiranja koja su Nemci vršili nad stanovništvom Srbije.“325 Ratko Parežanin, u jednoj od svojih knjiga, seća se jedne epizode koja je na njega ostavila snažan utisak. On kaže: „Negde prvih meseci naše nesreće, biće da je to bilo krajem juna 1941. godine, išao sam sa Ljotićem do dr Turnera. Išli smo od Njegoševe ulice, pa Kralj Milanovom ka Terazijama. On je išao s desna, a ja sa leve strane. Palo mi je u oči da ga prolaznici mnogo pozdravljaju, skidaju šešire, saginju glave.

Nikada to ranije nisam mogao da zapazim, a išao sam više puta pre rata sa Ljotićem glavnim ulicama Beograda. Odakle to najednom, odakle ga toliki sada poznaju, mislio sam u sebi. I hteo sam da na to skrenem pažnju Ljotiću. On je svakome odzdravljao. Najednom mi se okrenu i reče: ’Vidiš, moj Ratko, kako me sad pozdravljaju, a u sebi misle da sam Vuk Branković, da sam gori od Vuka.“326 Možda bi Borković i ovo Ljotićevo saznanje, da ga svet nepravedno izjednačava sa Vukom Brankovićem, nazvao ponižavanjem. Borković nam kaže kako su „narodni sudovi nove socijalističke Jugoslavije“ postupali sa onima koji su prolazili kroz ovakva „poniženja“.

Ali postoji jedan drugi sud, takođe narodni, koji je takvu vrstu ponižavanja krunisao oreolom mučenika i heroja. U narodnoj pesmi „Knez Ivan Knežević“ susrećemo se takođe sa jednim „kolaboraterom i izdajnikom“.

Za vreme Prvog srpskog ustanka, turska vojska pod komandom Kulinkapetana je pošla ka Srbiji da pomogne gušenju ustanka. Kada je Kulin došao u Semberiju, knez Ivan Knežević „od Semberije glava“ nije ih dočekao gerilom i sabotažom, već uslugama. On stiče Kulinovo poverenje. On prihvata Kulinovu ponudu da se pobratime. Tako knez Ivan spasava svoju kneževinu. Pri povratku iz Mačve, koju je spalio i narod pobio, Kulin vodi sa sobom 300 robinja. Knez Ivan, teško potresen sudbinom robinja, odlazi Kulinu sa namerom da ih spase. On zna da silom ne može da učini išta. On laska Kulinu. Kulin mu daje na poklon 30 robinja, ali knez hoće sve. On krišom, od naroda kupi pare i nudi svu svoju imovinu da otkupi tursko roblje. Narodni pesnik, koji je o mnogim događajima i ljudima dao svoj sud, došao je do zaključka da ovozemaljska zahvalnost nije dovoljna za ovo delo kneza Ivana: Blago Ivi i Ivinoj duši I to Ivi niko ne pripozna I Ivanu kogod i zahvali A kamo li Ivanu da plati.

325 326

Borković, knjiga prva, 403.

Parežanin, 504-505.

Ivanu će ’Ristos Gospod platit’ Kada Ivan bude na ispitu.

Vuk Karadžić, koji je imao prilike da vidi kneza Ivana Kneževića, kaže za njega: „On je najprije postao svima poznat u Jadru i u Mačvi i u cijelom ljudstvu slave i časti vrijedan 1806-te godine, kad je to dobričko roblje otkupio...

Tako je, dakle, Ivana Kneževića već odavno poćerala sreća, kao mloge poštene i znamene ljude na ovome svijetu. - On je u Srijemu prošavšijeh godina, bio siromašniji nego iko u njegovoj kneževini; a Bog zna i sad kako živi: ali Ristos Gospod, kad stane svakome plaćati po svome delu, platiće i njemu za sva dobra što je kome počinio, i naknadiće mu za sve muke što je podnijo na ovome svijetu, a narod srpski, dokle gođ svojim jezikom uzgovori, pjevaće mu ime i s najvećim poštovanjem i blagodarnosti opominjaće ga se.“327 Ovakav način rešavanja narodnih problema nije usamljen. Knjeginja Milica, Despot Stevan, Đurđe Branković, Knez Miloš, knez Mihajlo, Nikola Pašić - svi su oni prolazili kroz poniženja, ali uvek su vodili računa na prvom mestu o interesima naroda. Ljotić tako i postavlja stvari kad u martu 1944. godine na Kolarčevom univerzitetu govori o Nedićevom putu koji je ovaj izabrao: „General Nedić nije se ni trudio da dobije blagoslov Londona, ni blagoslov Vašingtona, ni blagoslov Moskve. General Nedić se čak nije trudio da dobije blagoslov Berlina za ovaj put. Za blagoslov on se obratio srpskoj istoriji, i po njenom najvišem i najtragičnijem delu, onome gde izgleda da je zemlja naša Nebesima najdraža, - onome pokosovskom, gde je narod porobljen vođen od Knjeginje Milice, Visokog Stevana, Đurđa Smederevca, srpskih patrijaraha, našao prvo sebe i svoju dušu, pa potom našao svoju slobodu. General Nedić se trudio da nađe takav put koji odgovara životnim interesima srpskog naroda.“328

327 328

„Srpske narodne pesme“, Srpska misao, knjiga 36-37, Melburn, Australija, 1971, 219-220.

Pozadina rata..., 204.

9. OBMANE NARODNO-OSLOBODILAČKE BORBE

Dr Mladen Stefanović u želji da članove Zbora iz perioda 1941-1945 prikaže kao kvislinge i izdajnike, stvara kod čitaoca svoje knjige utisak da je KPJ u Srbiji bila jedini branilac narodnih interesa.

Komunističku revoluciju u Srbiji on naziva „narodnim ustankom“. Za njega je tzv. „narodnooslobodilački pokret“ bio izraz „oslobodilačkih i socijalnorevolucionarnih težnji vlastitog naroda“. On tvrdi da je postojao nekakav „revolucionarni pokret masa“, koji je pod okriljem KPJ dobio „široke razmere“.

Stefanović ne propušta da naglasi da su „Ljotić i njegove pristalice bile uvek protiv toga „narodnog ustanka“ i „revolucionarnih i oslobodilačkih težnji naroda“. On, stvarno, izjednačava narod, gotovo čitav narod, sa Komunističkom partijom Jugoslavije.

Kao što ni pred rat (a na to smo se već osvrnuli), tako ni za vreme rata, komunisti nisu nikada branili stvarne narodne interese. Naprotiv!

Moral ili nemoral komunističke revolucije Komunisti su srpskom narodu naneli niz nepotrebnih nesreća. Na neke od njih mi smo se već osvrnuli.

U sledećim redovima pokazaćemo da komunisti nisu vodili računa o ljudskim životima i da je njihova takozvana „narodnooslobodilačka“ borba samo jedna velika obmana. Ukazaćemo, takođe, na suštinu njihove revolucije, koja, kako kaže Đilas, „ne vodi računa o moralistima, istoričarima i političkim naučnicima“ i kada životi pojedinaca imaju „drugostepeni značaj“.329 Kao odjek navedenih Đilasovih reči čuju se i reči Moše Pijade, koga dr Mladen Stefanović naziva „prvi zakonodavac nove Jugoslavije“: „... zakonito (je) samo ono što pomaže interese NOB i da je nezakonito sve ono što je tome protivno i što je za njega štetno. Sam taj princip, koji je iznikao iz samih zakona narodne borbe, koja je bila prirodni, sastavni deo svesti i požrtvovanja narodnih boraca, bio je dovoljan za besprekorno funkcionisanje

329

Urban, 22.

svih naših organa vlasti kroz teške godine oslobodilačke borbe.“330 Dr Avram Levi, koji je 1941. bio komesar partizanske bolnice u Užicu, dopunjuje „prvog zakonodavca nove Jugoslavije“: „Mi možemo da uspemo samo onda ako rušimo temelje staroga društva.

Zato se u teoriji i u praksi obaramo na građansku državu kao na materijalnu pojavu i na njene duhovne oslonce: veru, nacionalizam, porodicu, moral... Da bi se to postiglo mi ne prezamo ni od kakvog sredstva.“331 Moral kojim se zabavljaju Đilas, Pijade i Levi nije nikakva novina za komuniste. Ponikao u Oktobarskoj revoluciji 1917. ovakav moral, u ime vladavine proletarijata, odobrava ropstvo, koncentracione logore, glad i smrt miliona; glorifikuje slobodu i ističe antifašizam, a zatim odobrava paktiranje sa tim istim fašizmom; proklamuje prijateljstvo prema malim narodima, a zatim u ime nekakvog idealizma, porobljava iste narode. Moralno je sve što koristi ostvarenju svetske revolucije.

Komunistička partija Jugoslavije takođe je bila inspirisana tim moralnim principima. Komunisti su njima bili rukovođeni 22. juna 1941. godine, kada su prihvatili poziv Moskve da brane SSSR, 7. jula u Beloj Crkvi kada su ubili dva žandarma, u Mačvi i Podrinju meseca septembra, pred Kraljevom i Kragujevcem oktobra 1941. kada su izazvali Nemce na krvave odmazde, u Bihaću novembra 1942. u Jajcu novembra 1943. (prvo i drugo zasedanje AVNOJ-a), u političkoj propagandi protiv svojih neprijatelja, u pregovorima koje su Milovan Đilas, Koča Popović i Vladimir Velebit, kao delegati Vrhovnog štaba, vodili sa Nemcima marta meseca 1943. godine, u odnosu na Čerčila, Ivana Šubašića, Milana Grola i za vreme vlade terora posle 20. oktobra 1944. godine.

Socijalna i politička revolucija Parola o narodnooslobodilačkoj borbi, kojom se i dr Stefanović ponosi, je jedna od najvećih obmana koju komunisti lansiraju od samog početka njihovog „ustanka“. Njihovi istoričari pružaju puno dokaza da je socijalna i politička revolucija ostala primarni cilj njihove borbe, iako ti isti istoričari pokušavaju da tu revoluciju proture pod imenom Narodnooslobodilačke borbe.

Još u maju 1941. godine (za vreme sastanka Centralnog komiteta), Tito je planirao, kaže Milovan Đilas, da „komunisti preuzmu vlast posle poraza Nemačke i tako da spreče neku drugu partiju ili organizaciju da učini isto“.

Od pomenutog sastanka Centralnog komiteta do 22. juna 1941. komunisti nisu 330 331

Slijepčević, 598.

Isto, 580.

ničim uznemiravali ni organe vlasti (na teritoriji Srbije), niti pak nemačke trupe. Po dr Jovanu Marjanoviću, komunisti su, uglavnom, radili politički, u okviru partije i prikupljali oružje.332 Napad Nemačke na Sovjetsku Uniju 22. juna izmenio je stav KPJ. U svom telegramu od 22. juna Kominterna poziva komuniste Jugoslavije na oružje: „Odbrana SSSR jeste istovremeno i odbrana naroda koje je okupirala Nemačka. Narodima Jugoslavije pružena je mogućnost da razviju svestranu oslobodilačku borbu protiv nemačkih podjarmljivača... Uzmite u obzir da se u sadašnjoj etapi radi o oslobođenju od fašističkog podjarmljivanja, a ne o socijalističkoj revoluciji.“ U poruci od 28. juna 1941. Kominterna naglašava: „Cjela Partija je danas vojni aparat, svaki partijac dužan je braniti SSSR, svaki partijac danas je mobilizirani Crveni vojnik.“333 (podvukao M. P.) Važno je napomenuti da u poruci od 22. juna Moskvi je bilo jasno da sada kada je opstanak SSSR u opasnosti - mora da izbegava poziv na proletersku revoluciju, jer njeni mogući saveznici u ratu protiv Nemačke biće kapitalističke zemlje. Zato u ovoj fazi samo naglasiti rat fašizmu.

(Očigledno je da se Moskva ne odriče boljševičke revolucije, a to ona dokazuje 1944. i 1945. godine u Jugoslaviji, Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Poljskoj i Čehoslovačkoj.)

Partizani su počeli svoju oružanu akciju na teritoriji Srbije 7. jula 1941. kada su u Beloj Crkvi ubili dva srpska žandarma. Jovan Marjanović, u hronologiji partizanskih akcija od 1. jula do 15. septembra navodi oko 1.200 raznih partizanskih akcija. Objekti ovih akcija bili su: telefonske i telegrafske linije, železničke pruge, ambari sa žitom, stogovi sena, novinarski kiosci, jedan rudnik, poreske uprave, žandarmerijske patrole, jedan manastir, jedna garaža, jedna kola Crvenog krsta, seoske opštine, a najviše seoske arhive. Marjanović registruje 86 napada na nemačke vojnike.

Po ovoj hronologiji Nemci su imali 64 mrtvih, 53 ranjena, 9 zarobljenih i 10 razoružanih.334 Analizom ovih akcija dolazi se do sledećih zaključaka: Akcije su bile društveno-revolucionarnog karaktera. Dva ubijena žandarma u Beloj Crkvi vršili su svoju dužnost predviđenu aktom kapitulacije, kao i međunarodnim ugovorima, ali, prema shvatanjima komunista, oni su bili nosioci buržujskog društvenog sistema i kao takvi oni su opasni.

Poreske i seoske arhive nisu imale koristi za okupatora, ali one su označavale 332

Jovan Marjanović, Ustanak i narodno-oslobodilački pokret u Srbiji, Beograd, 1963, 54-70.

Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita 2, 1981, 996.

334 Marjanović, 446-507.

333

jedan poredak koga je trebalo rušiti.

Telefonske linije i železničke pruge nisu takođe imale velike koristi za okupatora. Važna linija Zagreb-Beograd-Niš-Solun nije ozbiljno bila ometana. A štete ove vrste se brzo popravljaju.

Svu štetu nanesenu ovim sabotažama morao je da pokrije srpski narod iz svojih, ionako oskudnih, sredstava.

Ako su navedeni gubici nemačke vojske tačni, onda je srpski narod morao da plati sa 9.050 srpskih života po razmeri: za jednog mrtvog nemačkog vojnika sto Srba, a za jednog ranjenog pedeset mrtvih Srba.

Partizanske akcije toga vremena Stefanović naziva „narodni ustanak“. U stvari, to nije bio narodni ustanak. To je Komunistička partija po naređenju Moskve donela odluku da na teritoriji Srbije brani Sovjetsku Uniju. Po naređenju Moskve, a ne po želji srpskog naroda!

Broj boraca koji je učestvovao u oružanim akcijama protiv Nemaca ne može da opravda naziv „narodni ustanak“. Prema Jovanu Marjanoviću krajem novembra 1941. prebeglo je u Sandžak „oko 1.500 - 2.000 boraca, komandnog kadra, ranjenika i neboraca“, ostavljajući iza sebe 1.415 mrtvih, 80 ranjenih i 718 zarobljenih. U zapadnoj Srbiji sedam odreda spalo je na 780 boraca. Prema jednom izveštaju M. Markovića Požarevački odred je bio „sveden na četvrtinu“.335 (Možda samo stotinak ljudi - primedba M. P.) Prema Milanu Borkoviću partizani su imali prvih meseci 1943. na teritoriji Srbije 1.200 boraca.336 U to vreme Srbija je imala preko četiri miliona stanovnika. Da se tada u Srbiji našlo odraslih stanovnika pod oružjem i u oružanim akcijama protiv okupatora, onda bi se i moglo da govori o „narodnom ustanku“. Ako se gornji podaci Marjanovića i Borkovića projektuju ka stvarnom broju „ustanika“ pod oružjem, onda o nekom „narodnom ustanku“ ne može biti ni reči.

Milovan Đilas u svojoj knjizi Ratno doba na više mesta naglašava prvenstvo socijalno-revolucionarnog momenta: „Vojničke operacije koje smo mi komunisti započeli bile su inspirisane našom revolucionarnom ideologijom, međutim za narod koji je prilazio nama one su predstavljale nastavljanje rata koji je razbijena i iscepana vojska Kraljevine Jugoslavije već bila izgubila“337 Pa zatim: ’Rat onako kako smo ga mi komunisti zamišljali nije bio samo nacionalni rat. Komunisti su takvi da ništa njih ne može da pridobije, čak ni nacionalna sloboda, ako nema izgleda za stvaranje specifične, ideološki revolucionarne zajednice.“338 (podvukao M. P.) U proleće 1942. partizanski Vrhovni štab, prema Đilasu, pokušava da naglasi 335

Marjanović, 157, 385, 398, 399.

Borković II, 12.

337 Wartime, 4.

338 Isto, 59.

336

kao najvažnije: borba protiv okupatora.339 Međutim pažljivim čitanjem ove Đilasove knjige, kao i druge komunističke literature dolazi se do zaključka da je glavni pokretač komunističkih namera i akcija bila boljševizacija Jugoslavije, a ne borba protiv Nemaca.

Dr Veselin Đuretić, analizirajući političko raspoloženje u partizanima pri kraju 1942, kaže: „U partizanskim jedinicama idejno-političko poistovećenje sa SSSR-om skoro da i nije imalo granica, a nisu bile rijetke ni pojave državno-pravne identifikacije, u smislu zahtjeva za potpunom sovjetizacijom.“340

Doprinos NOV za oslobođenje Jugoslavije Pored očigledne istine da su partizanske jedinice težile ka idejno-političkom poistovećavanju sa SSSR-om, još očiglednije je da je Narodno-oslobodilačka vojska imala najmanjeg udela u oslobođenju Jugoslavije od okupatora. U prilog ovog tvrđenja može se reći sledeće: 1. Lidel Hart, britanski istoričar, analizirajući pokrete otpora u Evropi, dolazi do zaključka da su ti pokreti „vrlo retko bili nešto više od besmislenog uznemiravanja“, sem ako nisu dejstvovali za vreme većih operacija „koje su apsorbovale glavnu pažnju neprijatelja.“ Takva besmislena uznemiravanja donosila su, po Hartu, „odmazde koje su bile mnogo teže, nego štete koje su nanosile neprijatelju.“341 Verner Rings, koji je obrađivao teme iz savremene istorije, misli da je saveznička vrhovna komanda tek posle nemačkog napada na Drvar (25. maj 1944. godine) smatrala da su partizanske snage u okviru „opšteg strateškog plana“ dobile „vojničku vrednost“.342 U knjizi Nemačke operacije na Balkanu, koja je spremljena prema nemačkim izvorima, kaže se da su partizanske snage tek posle povlačenja nemačkih trupa iz Makedonije, Albanije i Crne Gore bile u mogućnosti da „fizički doprinesu oslobođenju“ njihovih naroda. (Dakle, tek krajem 1944. i početkom 1945.)343 2. U leto 1944. godine partizanske snage su zaista bile u mogućnosti da Nemcima pričine veće nezgode. Samo te partizanske snage nisu upućene protiv nemačkih trupa, važnih komunikacija i rudnika već su usmerene prema Srbiji s 339

Isto, 142-143. Đuretić, 199.

341 Werner Rings, Life with Enemy, Doubleday, Inc., Garden City, New York, 1982, 266-267.

342 Isto, 273.

343 German Operationt in the Balkans, (Spring 1941-1944), Game Marketing Co., 1979, 189.

340

namerom da tuku snage Nedića i Mihailovića. Dok su sovjetske i bugarske trupe išle sa istoka, dotle su partizanske divizije sa zapada i juga nadirale u Srbiju. Tito poručuje tim jedinicama „da se ne angažuju u duge borbe (sa Nemcima), već da sve svoje snage bace u invaziju Srbije... nadirući kroz planine između neprijateljskih snaga“.344 U jednom izveštaju (američkom) Stejt departmanu od 18. avgusta 1944. godine iz Italije nagoveštava se invazija Jugoslavije. Pisac izveštaja je uznemiren pošto će se američko oružje dato Titu upotrebiti ne za borbu protiv Nemaca, već „da se ubijaju Srbi“.345 3. U zauzimanju Beograda sovjetske trupe su odigrale glavnu ulogu. Lidel Hart kaže da je „oslobođenje glavnog grada bila posledica Tolbuhinovog napredovanja“... „u kooperaciji sa partizanima“346... Tada je kroz Srbiju prošlo 35 sovjetskih divizija.

4. Sremski front je još jedan od dokaza nesposobnosti NOV da tuku nemačku vojsku u povlačenju. Posle 5 meseci partizani su uspeli da probiju nemačku odbranu i to nepun mesec dana pre kapitulacije Nemačke. Prema podacima kojima se Gojko Nikoliš koristi NOV je imala 34.024 mrtvih i oko 25.000 ranjenih. Nije jasno da li su ovo bili gubici za celo vreme trajanja ovog fronta ili su to bili gubici pri proboju.347 Zašto je partizanskom Vrhovnom štabu bio potreban ovaj proboj Sremskog fronta? Vojnički razlozi? Đilas kaže da su čak dobronamerni učesnici u ovim operacijama smatrali da su ove borbe bile „nepotrebne“, pošto su Nemci već bili u procesu raspadanja.348 Politički razlozi? Nije li mogućnost, koja je naterala Vrhovni štab na ovakav korak, bio strah da antikomunističke snage koje su se kretale ka severozapadu ne budu pomognute od saveznika u borbi protiv partizana? Đilas se osvrće na mišljenja ove vrste. Možda namera oficira na vrhu da pokažu da je NOV spremna i za velike poduhvate? Đilas kao da prihvata ovaj poslednji razlog. I on kaže: „Emocionalni i moralni impulsi za proboj fronta u Sremu rasli su, naročito posle januara 1945. kada su Nemci, iako slabi, požnjeli uspehe protiv naše tri armije: u Sremu oni su napravili prodor, istina kratkotrajan i ne dubok, na prostoru Prve armije; u severnoj Bosni, u odbrani Bijeljine, oni su pokazali uspeh protiv Druge armije; a na Dravi oni su primorali Treću armiju da pređe na levu obalu u Mađarsku.“349 Dakle, januara 1945. godine, četiri meseca pre kapitulacije Nemačke, nemačke trupe, iako u povlačenju - na koje su one bile primorane, ne napadima partizana, već zbog stanja na ostalim evropskim bojištima koja su odlučivala ishod rata - pokazuju 344

Radoje i Zivan Knežević, Sloboda ili smrt, Sijetl, SAD 1981, 369.

Foreign Relations of United States, Diplomatic Paper 1944, Volume IV, Europe, 1398.

346 Hart, 586.

347 Nikoliš, 661.

348 Wartime, 441.

349 Isto, 441-442.

345

inicijativu i tuku armije NOV. 5. Sedam dana pre povlačenja Nemaca iz Beograda, nemačke trupe napuštaju Atinu, početkom novembra zaštitnice nemačkih trupa ulaze u Jugoslaviju. „Još uvek u dobrom poretku“ - kaže se u već pomenutoj knjizi Nemačke operacije na Balkanu - „jedinice armijskih grupa E i F kretale su se ka severozapadu i osiguravale saobraćaj na sporednim prugama i drumovima kojima su se kretale njihove poslednje trupe iz Makedonije, Albanije i Crne Gore.“350 U svojoj knjizi Kraj na Balkanu Karl Hnilcika, služeći se jugoslovenskim, nemačkim, britanskim, bugarskim i sovjetskim izvorima, daje detaljniji prikaz povlačenja nemačkih trupa sa Balkana. Prolazeći kroz ovu knjigu stiče se definitivan utisak da je Tito čuvao svoje snage od sukoba sa nemačkim trupama. Ozbiljnije ih je napadao par puta. Tek pri kraju, a naročito posle zvanične kapitulacije, partizani su pobili hiljade golorukih nemačkih oficira i vojnika.

Prema jednom planu napravljenom sa Maklinom, Titu je stavljeno u zadatak, ako ne uništenje nemačkih trupa, a ono bar otežavanje njihovog povlačenja. Partizani nisu ni pokušali da izvrše postavljeni zadatak. Hnilcika na više mesta podvlači uspešno povlačenje Nemačke vojske: „Tragedija koja je snašla nemačku armiju u Staljingradu i Rumuniji nije se ponovila u Srbiji... Graniči se sa čudom da na ovom „dugom maršu“ od Grčke do Alpa ... i pored mnogobrojnih opasnosti... sve trupe su uspele da se probiju do zavičaja.“351 Dedijer se hvali da je 20. marta 1945. počela „opšta ofanziva Jugoslovenske armije za definitivno oslobođenje zemlje. Pored Prve armije, koja je probila Sremski front, učestvovale su u drugim operacijama i Druga, i Treća i Četvrta armija. U ovim poslednjim operacijama, po Dedijeru, NOV imala je „oko 30.000 poginulih i 70.000 ranjenih vojnika“.352 (Ovde svakako nisu uračunati gubici u Sremu. Može se pretpostaviti da su ove pomenute jedinice NOV-a učestvovale u borbama protiv četnika, ustaša, domobrana, srpskih dobrovoljaca i slovenačkih antikomunističkih trupa.)

6. Mi smo ukazali na dva mišljenja po kojima je NOV bila sposobna za veće vojničke zadatke: posle Nemačkog napada na Drvar maja 1944. (jedno mišljenje), i krajem 1944 - početkom 1945. (drugo mišljenje). Ukazali smo i na to da NOV nije ispunila takva očekivanja. Njena uloga u oslobođenju Jugoslavije bila je minimalna.

Prethodnih ratnih godina partizani su imali više sukoba sa Nemačkom vojskom od 350

German Operations..., 189.

Karl Hnilicka, Das Ende auf dem Balkan 1944/45, Musterschmidt, Goettingen, 1970, 50-158.

352 Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita 1, 1981, 391-392.

351

kojih su najpoznatiji takozvanih sedam ofanziva. Karakteristike tih „ofanziva“ su sledeće: a. Komunističkoj propagandi bilo je potrebno da NOV prikaže kao borce za oslobođenje, i to od prvih dana okupacije. Ove operacije teško se mogu nazvati ofanzivama: broj ljudstva i materijala, veličina prostora, i njihova strateška vrednost ne zadovoljavaju pojam ofanziva. Nemci ih nisu tako zvali. Verner Rings naziva Šestu ofanzivu „protivgerilske operacije“. Sedmu ofanzivu isto tako.353 U pomenutoj knjizi Nemačke operacije na Balkanu Druga ofanziva se naziva „protivgerilske mere“. Treća ofanziva „jedna druga operacija“, Četvrta ofanziva „operacija“, Šesta „veća antipartizanska operacija“, Sedma „operacija“.354 b. U svim ovim nemačkim „ofanzivama“ partizani su imali velike gubitke. Ali su uspeli uvek da se spasu totalnog uništenja. Posle svake ovakve „ofanzive“ oni su uspevali da se organizuju i povećaju svoje redove. c. Sem prve, koja se dešavala krajem novembra i početkom decembra 1941. u Srbiji, ostale su se odigrale u Bosni, kao i u prostoru Tara-Prozor-Jajce-Drvar-Bihać.

Glavne partizanske snage, sa Titom na čelu, sklanjali su se od Nemaca i Italijana u ove teško prohodne krajeve, daleko od važnih objekata i komunikacija. Ove krajeve oni su zvali „oslobođenim“ krajevima. Verner Rings, govoreći o tim „oslobođenim“ krajevima u toku druge polovine 1943. godine, kaže da partizani ove krajeve nisu „oteli od Nemaca kroz borbu. Nemci su ih namerno, ali i nerado, ostavljali njima (partizanima) - vojnička situacija koja nema nikakve veze sa pobedom ili porazom.“ Rings takođe naglašava da i teritorija „oslobođena“ od četnika „nije imala nikakve vrednosti za saveznike“.355 d. Partizanske snage, ali takođe i četničke, predstavljale su opasnost za nemačke vojničke, saobraćajne i industrijske objekte. Ta opasnost naročito bi bila velika u slučaju iskrcavanja savezničkih trupa na Balkan. Nemci su radi toga zadržavali veći broj svojih trupa, ali ne onoliko koliko današnji jugoslovenski istoričari tvrde. Prema Dedijeru, krajem 1943. godine bilo je u Jugoslaviji 22 nemačke divizije,356 prema Dušanu Plenči 24 divizije, međutim prema nemačkim dokumentima samo 13 divizija.357 Na celom Balkanu krajem 1943. godine bilo je, prema zvaničnim nemačkim dokumentima, 20 divizija.358 e. Posle Sedme ofanzive (napad na Drvar) Tito je tražio da ga Britanci prebace u Italiju, pošto je „došao do zaključka da je za njega nemoguće da rukovodi operacijama njegovih snaga dok je stalno progonjen kroz šume“. Zatim je rekao i da je „izgubio kontakt sa gotovo svim formacijama pod njegovom komandom.“359 Tako se Tito, krajem maja ili početkom juna, našao na ostrvu Visu. Takav zahtev za „sigurnom bazom“ možda je vojnički opravdan, ali mi se pitamo: kako je to bilo moguće da tolike 353

Rings, 271, 273.

German Operations, 142-143, 154, 169, 184.

355 Rings, 272.

356 Dedijer 1, 360.

357 Rings, 271.

358 German Operations, 166.

359 Maclean, 453.

354

partizanske divizije, o kojima komunistička propaganda govori, nisu bile u mogućnosti da zaštite svoga vrhovnog komandanta, koji je pet meseci proveo van ratnih poprišta Jugoslavije - sve do posle pada Beograda?

* Verner Rings, koji je studirao sve evropske pokrete otpora, došao je do sledećeg zaključka: „Jugoslovensko iskustvo ne razlikuje se od ostalih evropskih zemalja.

Uspesi naoružanih pokreta otpora mogli su da budu značajni, ali gubici u životima bili su ogromni, njihova vojnička vrednost ne tako vidna, a strateška vrednost, za čudo, mala.“360 Kada se uporede ljudske i materijalne žrtve koje je Jugoslavija imala, sa ljudskim i materijalnim žrtvama koje su ostale evropske zemlje imale, onda mišljenje Vernera Ringsa, kad je u pitanju jugoslovensko iskustvo, postaje jezivo tačno.

Odnos prema neprijateljskim represalijama Partizanski Vrhovni štab nije vodio računa o ljudskim žrtvama, pogotovu kada se nije radilo o članovima partije.

Veliki prijatelj partizana, Ficroj Maklin je to takođe zapazio: „Neprijateljske represalije nad civilnim stanovništvom nisu mogle da zaustave Tita (od njegovih vojničkih akcija). To je bio narodni rat. Celokupno stanovništvo je bilo na bojnom polju i imali su, kao i partizani, istu priliku da poginu herojskom smrću.“361 Srbija iz jeseni 1941. je najbolji primer nepoštovanja ljudskih života.

Komunistički lideri su znali, kao što smo to već ranije ukazali, za Nemačke pretnje. Nemci su te pretnje realizovali po prvi put avgusta 1941. kad su za jednog ubijenog Nemačkog vojnika streljali istog dana, na putu između Valjeva i Kosjerića, 80 Srba. Posle toga, Nemci su produžili da se svete za svoje ubijene vojnike i streljaju u Prnjavoru 110 Srba, u Petlovači 132, u selu Jarebice 620, u Skeli 80, u krvavom maršu građana Šapca za Klenak 164, u Šapcu 40, u okolini Šapca 1.127. Ovakve

360 361

Rings, 273.

Fitzroy Maclean, Disputed Barricade, Jonathan Cape, London, 143.

odmazde često su praćene paljenjem čitavih sela. Nemački gubici bili su 15 vojnika.362 Posle ovih događaja partizansko vođstvo je moralo da uvidi da Nemci izvrgavaju svoje pretnje.

Vladimir Dedijer tvrdi da se u to doba na partizanskom vrhu verovalo u brzi kraj rata: „za dva meseca“, „do kraja godine“.363 Nije isključeno da je i verovanje u brzi kraj Nemačke bio jedan od razloga za ovakvo postupanje. Napadi na Nemce su se produžili, odmazde su se nizale.

Sa komunistima počinje da sarađuje i pukovnik Dragoljub Mihailović. Tako je i došlo do četničko-komunističkih napada na Kraljevo i nemačke jedinice u blizini Kragujevca. Na dan 19, 20. i 21. oktobra 2.300 nevinih u Kraljevu i 2.300 (po komunističkim izvorima 7.000) u Kragujevcu platilo je svojim životima. Nemci su izvršili zločin u Kraljevu i Kragujevcu, kao i u drugim mestima Srbije, ali ništa manji nije ni zločin onih koji su izazvali ove represalije, pa pobegli. Nemci su bili neprijatelji. Oni su objavili kakve su njihove namere.

Partizanski i četnički štabovi i komande su znali za Toplički ustanak iz 1917. godine koji je koštao Srbiju 30.000 do 40.000 života. I ovaj događaj iz 1917. godine trebalo je da bude opomena i pouka. Kosta Pećanac, koji je predvodio ovaj ustanak u Toplici, nije se pridružio ni Brozu, ni Mihailoviću za vreme Drugog svetskog rata. On nije zaboravio žrtve iz 1917. te je zato i sarađivao sa Nedićem. Ali, nažalost, to nije bio slučaj sa partizanskim i četničkim komandnim vrhovima u Srbiji.

U razgovoru sa generalom Lerom, nemačkim komandantom Jugoistoka, Milan Nedić kaže da je u jesen 1941. godine izgubilo život 17.000 ljudi. Nije jasno da li su u ove cifre uračunati i poginuli u oružanim sukobima.364 Teško je verovati da je za ovo vreme poginulo na teritoriji Srbije više od 150 Nemaca.

Prema jednom dokumentu Vrhovne komande Nemačke vojske, od 7. aprila 1945. godine na Balkanu je ukupno poginulo 20.276, a nestalo 21.848 nemačkih vojnika, oficira i podoficira u vremenu od 22. juna 1941. do 31. marta 1945.365 Ovo su bili gubici u borbama sa partizanima, grčkim i albanskim gerilcima, sovjetskom vojskom, bugarskom vojskom (posle 9. septembra 1944); saveznička bombardovanja pričinila su takođe gubitke nemačkoj vojsci u povlačenju. Ako se može verovati Peki Dapčeviću, Nemci su u borbama za Beograd oktobra 1944. Imali 17.000 poginulih i 9.000 zarobljenih.366 Ako se ovaj broj poginulih nemačkih vojnika oduzme od ukupnog broja poginulih na Balkanu, onda se može reči da su nemački gubici na Balkanu bili zaista neznatni.

Kada se imaju u vidu ovi nemački gubici, onda se žrtve koje je Srbija platila za 4-5 meseci u 1941. godini ne mogu pravdati ni vojničkim, ni političkim, a najmanje moralnim razlozima.

A sada zamislimo ovakav scenario: partizani ubijaju 20.000 nemačkih vojnika.

362

Krakov, 210; Kostić, 41-42, 51.

Dedijer 2, 388.

364 Bundesarchiv - Militaerarchiv, RW 40/32 von 29.8.1942, Gedaechtnisprotocol ueber Milan Nedic.

365 Percy R. Schramm, Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wermacht, knjiga 8, Bernard & Graefe Verlag, Muenchen, 1516.

366 Peko Dapčević, Za Beograd, „Prosveta“, Beograd, 220.

363

Ovaj gubitak, iako veliki, ne bi oslabio snage nemačkih trupa, niti bi šta izmenio na glavnim frontovima, koji su odlučivali ishod rata. Nemci bi zato ubili 2 miliona Srba u najboljim godinama, a da ne govorimo o zgarištima koja prate ovakve kaznene poduhvate. To bi stvarno bilo uništenje jednog naroda. Milan Nedić, Dimitrije Ljotić, srpski dobrovoljci i druge oružane snage pod komandom Milana Nedića, pa i sam Draža Mihailović - iako ne uvek odlučno - radili su da spreče ovakve nemačke odmazde. I oni su uspeli. Srbija je bila spašena.

Partizani ubijaju svoje političke protivnike Komunisti su ubijali svoje političke protivnike. Ovde ćemo se detaljnije osvrnuti na samo dva slučaja.

Početkom avgusta 1941. blizu Čačka ubili su trgovca Mihajla Nikolića, samo zato što je bio zboraš. Na dan njegove sahrane, 8. avgusta, napali su na sprovod. U već pomenutoj hronologiji Marjanović kaže: „Izvršen je napad na ljotićevce, prilikom jedne sahrane.“ Od ljotićevaca nije niko povređen, ali je jedan od napadača platio svojim životom. Nikolić je bio jedna od prvih žrtava komunističkog terora, koji se širio svuda gde su partizani prolazili. Često su ta ubistva izvršena na zverski način.

Dr Đoko Slijepčević prenosi iz Naše borbe opis ubistva sveštenika VojislavaVoje Stojilovića iz Srednjeva, koga su komunisti uhvatili 16. septembra 1941. godine.

Vezali su ga i tako vezanog privezali za auto. „Trebalo je nesrećni pop Voja da put od osam i po kilometara pređe trčeći brzinom od 37 km na sat. Vučen po blatu, sav krvav i modar, izranavljen i teško izubijan i besvestan. U Rabrovo nije dovučen ni čovek, ni leš, nekakva krvava i prljava masa u obliku klade.“ Zatim je nastalo još strasnije: „Lomljenje je izvršeno na taj način što su ga živoga i onesvešćenoga savijali sve dotle dok mu se glava (temenom nazad) nije sastavila sa petama.

Tada potpuno prelomljeno (rastrzanjem) na dva dela, telo nesrećnog popa Voje bacili su na ledinu pored mlina u selu Rabrovu, gde je ležalo na radost seoskih pasa, puna tri dana.“367 Razna ubistva građana Jugoslavije pominju takođe u svojim knjigama Bor. M. Karapandžić,368 Milovan Đilas369 i Vladimir Dedijer370. Ta ubistva su teški zločini, bez 367

Slijepčević, 581-582.

Karapandžić.

369 Wartime.

370 Dedijer, Novi prilozi..., 2.

368

obzira da li su posmatrana iz tadašnje ili sadašnje perspektive.

Bombardovanje Beograda i drugih gradova U vezi bombardovanja naših gradova Stefanović kaže: „U toku aprila 1944. godine počela je aktivnije anglo-američka avijacija da napada i uništava nemačke vojne strategijske objekte u mnogim gradovima Jugoslavije... U toku tih napada stradao je i izvestan broj civilnog stanovništva.

Ovo su domaći izdajnici uzimali kao argumenat u propagandi, ističući kako saveznički avioni nisu gađali nemačke vojne ciljeve, već ubijali srpski narod ’po Titovoj želji i zahtevu’.“371 Istina je, pak, da je bombardovanje jugoslovenskih, naročito srpskih gradova, još jedan dokaz da komunisti nisu poštovali ljudske živote. Takođe je istina da je bombardovanje naših gradova zahtevao partizanski Vrhovni štab, dakle: Tito lično i CK KPJ. Godine 1981. beogradska Politika objavila je seriju članaka pod naslovom „Bombardovanje Beograda 1941. i 1944.“ od Velimira Petrovića. Ovom prilikom Petrović pokazuje faksimil jednog dokumenta ispod koga stoji ovo objašnjenje: „Vrhovni štab NOV i POJ tražio je od Komande savezničke avijacije za Mediteran i Balkan, da tuče isključivo vojne ciljeve, pa je 20. aprila 1944. godine poslao ove precizne instrukcije da se to učini. Na ovom faksimilu može se pročitati da je Vrhovni štab tražio da se u Beogradu i drugim gradovima tuku određeni vojni objekti...“ Pomenuti faksimil pominje sledeće gradove: Sarajevo, Kraljevo, Kosovsku Mitrovicu, Zagreb, Beograd, Niš, Skoplje, Brod, Vinkovce, Ljubljanu, Zidani Most, Maribor, Sisak, Karlovac, Banja Luku, Novi Sad.372 Vladimir Dedijer objavljuje dokumenat „Tito - Operativnim štabovima NOVJ“. Po ovom dokumentu Tito zahteva od Operativnih štabova da savezničkim misijama daju obaveštenja o neprijatelju i njegovim slagalištima: „...3. zahteve za bombardovanje trenutnih taktičkih ciljeva neka postavljaju sami štabovi. 4. V(rhovni) Š(tab NOV i POJ) će obezbediti bombardovanja u skladu većih operacija naših snaga, strateg(ijska) bombardovanja, davati prvenstvo bombardovanjima na pojedinim sektorima

371

Stefanović, 267.

Velimir Petrović, „Bombardovanje Beograda 1941 i 1944“, Politika, 15, 18, 22, 23. i 24. april 1981.

372

itd.“373 Milovan Đilas takođe tvrdi da su bombardovanja vršena po zahtevu Tita.374 U pomenutim člancima Petrović daje izvesne podatke o žrtvama: „Žrtava je bilo mnogo (na dan 18. maja - primedba M. P.), ali njihov broj nikada neće moći da bude utvrđen. U našim arhivama malo je podataka o tome, ali postoji navod da je Beograd samo 16. aprila (na Uskrs - primedba M. P.) izgubio 2.000 svojih sugrađana; o ranjenima se nigde ne govori.

Stradanja drugih naših gradova takođe nisu bliže opisana. Pominje se da je Nikšić od 4.000 stanovnika izgubio četvrtinu, a Podgorica od 15.000 stanovnika 2.500.375 Petrović na drugom mestu za Podgoricu kaže da je bombardovana 77 puta, da su ostale samo „četiri zgrade i da je od 10.000 stanovnika poginulo oko 3.000 ljudi“.376 Leskovac je bombardovan 6. septembra 1944. na rođendan Kralja Petra II. Povodom ovog bombardovanja Petrović kaže: „Pretpostavlja se da je od ovog bombardovanja poginulo oko 4.000 nedužnih građana, a tek po neki Nemac i četnik.“377 Za Zadar Petrović kaže da je bombardovan 20 puta, iako nije imao industrije i vojničkih objekata.378 Interesantan je jedan detalj koji navodi dr Radoje Vukčević: „Tokom bombardovanja mnogih naših gradova sahranjene su hiljade žena i dece, ali su svi nemački arsenali ostali netaknuti. U podrumu palate Albanije, u sredini Beograda, poginulo je 128 naših građana i samo - jedan Nemac.“379 Pored hiljada mrtvih i ranjenih, naši su gradovi pretrpeli i ogromne materijalne štete.

Petrović i Đilas, u nameri sa skinu krivicu sa Tita i Vrhovnog štaba, krive savezničke komande za ovakva bombardovanja. Petrović naziva ova bombardovanja „savezničko razaranje Beograda“. Zatim se pita: „Zašto su bombardovale („leteće tvrđave“) stambene četvrti, uprkos izričitom zahtevu Vrhovnog štaba Narodno oslobodilačke vojske i partizanskih 373

Dedijer, Novi prilozi..., 2, 1071.

Wartime, 400.

375 Petrović.

376 Isto.

377 Isto.

378 Isto.

379 Dr Radoje Vukčević, „Od Teherana do Subašićevog ustoličenja“, Njegoš, Chicago, sveska 10, 45.

374

odreda Jugoslavije upućenom savezničkoj Vrhovnoj komandi za Sredozemlje, da se moraju bombardovati samo vojnički ciljevi...“ ...U to vreme saveznici su oslobađali zapadnu Evropu, iskrcavali se u Normandiji, oslobađali zapadne porobljene države, ali se nijednom gradu, za vreme tih savezničkih intervencija nije dogodilo stradanje slično onom koje je doživeo Beograd. Nisu tako tučeni ni oni gradovi u Francuskoj, Belgiji, Holandiji, u kojima su se nalazile vitalne odbrambene tačke nemačke oružane sile. Nejasno je zbog čega je na naše gradove dejstvovala strateška, umesto taktička avijacija, koja je znatno preciznije gađala objekte.“380 Đilas, opet u nameri da skine odgovornost sa Tita i Vrhovnog štaba, a, razume se, i sa sebe, kao da je našao odgovor na ovo pitanje. On kaže: „...mi smo sumnjali - i u to vreme verovali - da su Saveznici vršili ovakvu vrstu bombardovanja da bi za nas komuniste napravili što više teškoća u posleratnom izgrađivanju i upravljanju.“381 Savezničke komande ne mogu da pravdaju ovakva bombardovanja, čak i da su bila i opravdana sa vojničkog gledišta. Oni su morali da upoređuju štete koje nanose jednom prijateljskom narodu - teško napaćenom - sa koristima koje su imali. Prilikom bombardovanja pogođeni objekti su fotografisani, a i preko obaveštajnih kanala dobijali su obaveštenja o ciljevima koje su pogodili. Oni su morali da znaju da su pobili hiljade nevinih, a neprijatelju nisu naneli ozbiljne štete. I njihove vlade su još više krive kada su dozvolile ovakva varvarska akta.

* 8. aprila 1944. godine, dakle dan posle drugog bombardovanja Beograda, jugoslovenski ambasador u Vašingtonu, Konstantin Fotić, sa mapom Beograda u ruci, upozorio je američkog ministra spoljnih poslova Kordela Hola o teškoj tragediji Beograda. „Ministar spoljnih poslova“ - kaže Fotić - „pokazao je duboku zabrinutost i obećao je da će upotrebiti svoj uticaj da otkloni ponavljanje sličnih događaja.“382 Jugoslovenski ambasador u Londonu, Bogoljub Jeftić, je takođe uložio protest Forenj ofisu na dan 17. aprila. Sledećeg dana posetio je po istoj stvari stalnog sekretara Forenj ofisa, Aleksandra Kadogana. Kadogan komentariše Jeftićevu posetu sledećim recima: 380

Petrović.

Wartime, 400.

382 Konstantin Fotić, The War We Lost, The Viking Press, New York, 1948, 254.

381

„Ambasador Jevtić dotakao je jedan drugi momenat, naime, njegovu žalbu da je BBC (Britanski radio - primedba M. P.) objasnio da su neka od ovih bombardovanja izvršena na zahtev maršala Tita. Ja sam rekao ambasadoru da se njegov iskaz ne slaže sa našom akcijom, (da nije tačna Jeftićeva tvrdnja primedba M. P.) da mi „intervenišemo za jednu stranu protiv druge“. Jer u stvari sve je to deo naše opšte ofanzive protiv zajedničkog neprijatelja. U stvari, meni bi bilo mnogo prijatnije da je BBC objasnio bombardovanje na ovoj liniji, nego na način na koji je to učinio.“383 Bombardovanja nisu prestala. Ficroj Maklin, koji je, možda, učinio više za dolazak komunista na vlast, nego sve partizanske armije, posmatrao je bombardovanje Leskovca iz neposredne blizine. On je bio obavešten kada bombardovanje treba da počne. Između ostalog on kaže: „Dok sam stajao i čekao, ja sam pokušao da mislim na nemački garnizon i tenkovske posade, a ne na male zemljoposednike, trgovce i železničke radnike, na stari svet, žene i decu koji su u ovom trenutku radili svoj svakidašnji posao.“ Kada su bombarderi otišli i ostavili varoš u ruševinama, on kaže: „Gubici civilnog stanovništva bili su teški, ali izgleda da je napad postigao svoj cilj. Bilo je direktnih pogodaka na više zgrada u kojima su bili Nemci. Oni su izgubili mnogo od svojih prevoznih sredstava i teškog oružja, dok je moral garnizona dostigao nizak nivo, a naročito što se tiče ne-nemačkog dela.“384 (Maklin je kategoričan kada kaže da su „gubici civilnog stanovništva bili teški“. On priznaje istinu. Ali za gubitke nemačke on nije tako kategoričan. On kaže „izgleda da je“ napad postigao svoj cilj. Izgleda! On je znao, ili tih dana ili kasnije kada je pisao knjigu, da su nemački gubici bili neznatni, ali nije imao hrabrosti da prizna taj fakat. Videli smo da Petrović priznaje da nije bilo nemačkih gubitaka.)

Partizanski Vrhovni štab snosi najveću odgovornost za ova bombardovanja.

Petrović i Đilas pokušavaju da svojim dijalektičkim okruglo-pa-na-ćoše opravdavaju Tita. Nisu ubedljivi. Petrović tvrdi da je Vrhovni štab više puta protestovao protiv ovakvih nepreciznih bombardovanja. A kada to nije pomoglo, Petrović tvrdi da se najzad i Tito umešao: „Oktobra 1944. godine (dakle, kada je veći deo Srbije bio u rukama sovjetske vojske i partizana - primedba M. P.) rečeno je šefu savezničke vojne misije brigadiru Ficroj Maklinu da bombardovanje jugoslovenskih gradova više nije poželjno.385 383

Staniša R. Vlahović, Zbornik dokumenata iz Britanske arhive - Anglo-jugoslovenski odnosi 19411948, Birmingham, 1985, 265.

384 Disputed Barricade, 487-488.

385 Petrović.

Posle ovoga više nije bilo bombardovanja.

Evo šta Đilas kaže o Beogradu, o „varoši legendarnog trpljenja, koju je Hitler pretvorio u ruševinu i mučiliste“ (ovo su Đilasove reči): „Saveznička avijacija je bombardovala tepisima bombi varoš koja se radovala videći savezničke eskadrile. Sem slučajnih, ovde-onde pogodaka grupa Nemaca, nijedan vojni objekt nije pogođen. Razaranje nije bilo ništa manje, - a očaj još veći - od onoga koje su Nemci prouzrokovali 6. aprila 1941. godine.

Tako nam je bilo rečeno na Visu.“ Đilas zatim tvrdi da je Tito pozvao predstavnike engleske misije i energično zahtevao da se „naše varoši ne smeju bombardovati bez našeg pristanka“, i kaže: „Posle ovog, saveznici su u konsultovanju sa nama bombardovali više varoši i to samo onda ako je to moglo da se opravda sa vojničke tačke gledišta.

Tako su ključne varoši i industrijska postrojenja sačuvana. Ostalo mi je u sećanju da su izvesne vojničke mete u Zagrebu bile određene (za bombardovanje), ali posle iskustva sa bombardovanjem Beograda i Splita Zagreb je bio pošteđen.“386 Staniša Vlahović, u svojoj knjizi Zbornik dokumenata iz britanske arhive, tvrdi da nije tačna Đilasova tvrdnja da je Tito „uložio protest“ kod britanskog predstavnika Misije. Ovo nije nigde zabeleženo u otvorenom delu Britanske arhive; Đilas ne navodi ime „britanskog predstavnika“ kome je protest uložen.387 Iz Đilasove knjige, Petrovićevih članaka i dokumenata koja Dedijer navodi, dolazi se do sledećih zaključaka: Partizanski Vrhovni štab, dakle Tito, zahtevao je bombardovanje. Spisak gradova određenih za bombardovanje dostavljen je Saveznicima.

Tito je mogao da zaustavi bombardovanje kadgod je hteo. Po Petroviću, Vrhovni štab nije zahtevao obustavljanje bombardovanja, već je insistirao na bombardovanju vojnih objekata. Na zahtev Tita, Petrović kaže, u oktobru 1944. godine bombardovanja su prestala. Po Đilasu se vidi jasno da je saveznička avijacija bombardovala ono što je partizanski Vrhovni štab, dakle Tito, zahtevao. Zagreb, iako je bio na spisku za bombardovanje, po zahtevu Tita, je pošteđen.

Ima jedan detalj iz već pomenutog Đilasovog teksta koji je sumnjive verodostojnosti. On tvrdi da su Tito i njegovi najbliži saradnici o razaranju Beograda prilikom uskršnjeg bombardovanja čuli tek na Visu. („Tako nam je bilo rečeno na Visu“). Đilas je, po njegovom iskazu, stigao na Vis sa puta u SSSR 11. ili 12. juna.

Tito i drugi su stigli na Vis - posle bekstva iz Drvara - izgleda krajem maja ili početkom juna. Dakle oni nisu znali ništa o sudbini Beograda najmanje 58 dana.

386 387

Wartime, 400.

Vlahović, 267.

Ambasadori Fotić i Jeftić su odmah posle drugog bombardovanja protestvovali. Oni su za to doznali svakako preko beogradskog radija i britanskog BBC ili neke druge stanice.

Teško je verovati da oni u Vrhovnom štabu nisu ništa znali o Beogradu za toliko vreme. Oni su to mogli da doznaju preko beogradskog radija, a ako nisu verovali radio Beogradu, oni su to mogli da provere preko svoje radio veze sa Srbijom.

Sudeći po izvesnim dokumentima, oni su tu vezu u to vreme imali. Vojnički razlozi su zahtevali da se dozna za ishod bombardovanja.

Doznati istinu o Beogradu bi trebalo da bude i akt ljubavi prema „varoši legendarnog trpljenja koju je Hitler pretvorio u ruševinu i mučilište“, kako to Đilas lepo reče. Nije li Đilas ovim hteo da nađe izvesno opravdanje što ništa nije preduzeto da se bombardovanje ili obustavi ili način bombardovanja izmeni? Ove Đilasove reči, „prevedene“, izgledale bi ovako: „Mi ništa nismo znali za ova dva meseca, zato ništa nismo mogli ni da preduzmemo.“ Ali kada su saznali, dakle u junu na Visu, „saveznici su - da nastavimo Đilasa - u konsultovanju sa nama bombardovali više varoši, i to samo onda ako je to moglo da se opravda sa vojničke tačke gledišta.“ Način bombardovanja nije izmenjen, iako bi Đilas hteo da mu se veruje da je bilo drugojačije.

Treba proći kroz Petrovićeve članke i uveriti se u ovo. Beograd je i dalje pokopavao mrtve, a Zagreb na zahtev Tita je sačuvan. Vlatko Maček tvrdi da je Zagreb, takođe, bombardovan prvi put 13. februara 1944, kada je poginulo više od stotinu ljudi, žena i dece. Vojnički objekti nisu pogođeni. Kasnija bombardovanja ograničila su se na aerodrom i železnički park.388 Čemu bombardovanja?

Zašto su bombardovani naši gradovi - uglavnom srpski?

Mi danas ne raspolažemo nikakvim dokumentima koji bi dali precizan odgovor na ovo pitanje. Ali ako se izvrši analiza ondašnjih vojničkih i političkih prilika, kao i krajnji cilj koji je odredila KPJ, tj. dolazak na vlast, bez obzira na cenu koju će narod da plati, onda će se doći do elemenata koji će baciti više svetla na postavljeno pitanje.

Posle katastrofe (Đilas i Maklin se slažu sa ovom terminologijom)389, kroz koju su prošli prilikom bežanja iz zapadne Srbije krajem 1941, partizani nisu u Srbiji predstavljali ozbiljan faktor. Po Maklinu, oni „nisu bili ni brojni, ni dobro opremljeni“; nedostaju im „teško prolazne planinske oblasti, kao što su u Bosni i Crnoj Gori“; bili su u „malim odredima, bez centralne organizacije i međusobnih veza, nedostajala im je simpatija stanovništva“, jer je narod u Srbiji bio uz četnike i Nedića.390 Iz partizanske korespondencije, do koje je došla beogradska Specijalna policija, vidi se da je njihova situacija bila neobično teška u političkom, psihološkom i organizacijskom pogledu.391 388

Vlatko Maček, In the Struggle for Freedom, The Pennsylvania State University Press, University Park & Linden, 1957, 254.2 389 Wartime, 145; Eastern Approaches, 476.

390 Eastern Approaches, 476-477.

391 Slijepčević, 574-593.

Đilas priznaje da su u Srbiji komunističke organizacije „gotovo uništene“.392 Po Borkoviću, partizani su prvih meseci 1943. godine imali oko 1.200 boraca na teritoriji Srbije.393 Za Tita, Srbija je bila od ogromne važnosti. U telegramu Glavnom štabu narodnooslobodilačke vojske za Hrvatsku od 4. novembra 1943. Tito kaže: „Izgleda da vi nikako ne možete razumijeti da je sada glavna Srbija i da se tamo mora riješiti pitanje uređenja Jugoslavije uopće, a londonske vlade i Kralja napose. Tome sada treba potčiniti sve lokalne interese.“394 Milan Borković je mišljenja da je 1944. godine Srbija, „sa vojničkog i političkog gledišta, imala odlučujući značaj“.395 Istoričar Mišo Leković kaže da je partizanski prodor u Srbiju „bio od izuzetnog značaja za pobedu oslobodilačke borbe revolucije naroda Jugoslavije“.396 Srbija je bila antikomunistički raspoložena. Slabost KPJ i partizana u Srbiji je dobar dokaz za to. Gornja svedočanstva Borkovića, Đilasa i Maklina podupiru ovo tvrđenje. Čak i Čerčil, koji možda i nije voleo Srbe, delio je slična mišljenja. U jednom pismu 10. jula 1944. Titu on kaže: „Izveštaji koje dobijam iz poverljivih izvora, navode me da verujem da se veći deo srpskog naroda nikada nije kolebao u svojoj odanosti monarhiji.“397 Đilas navodi još jednu mogućnost razvoja događaja koji bi bili opasni po partizane: „Bez Srbije nama je pretila opasnost od raznih planova: podela Jugoslavije na zapadni, komunistički deo i istočni, monarhistički deo, kao i intervencije Saveznika u vezi sa tim.“398 U prodiranju partizanskih snaga u Srbiju septembra, oktobra i novembra 1944. srpski narod iz Srbije nije imao velikog udela. Partizanske divizije koje su napadale Srbiju bile su sastavljene, uglavnom, od stanovništva sa teritorije NDH, Dalmacije, Crne Gore i Hercegovine. Ovaj prodor partizana izvršen je uz pomoć albanskih jedinica, bugarskih i sovjetskih armija. Bez ovih poslednjih sve te akcije bile bi nemoguće.

U proleće i leto 1944. Nemci su još uvek bili gospodari Balkana. Oni su još u oktobru bili u Atini. Šta su oni mogli da urade, najbolje se videlo 25. maja 1944. u 392

Wartime, 377.

Borković, knjiga druga, 12.

394 Avakumović, 133.

395 Borković, knjiga druga, 323.

396 Mišo Leković, Martovski pregovori 1943, Narodna knjiga, Beograd, 14.

397 Dedijer, Novi prilozi, 2, 1076.

398 Wartime, 398.

393

Drvaru, kada je Tito jedva uspeo da se spase, ostavljajući za sobom velike partizanske gubitke.

Tito je još uvek računao na mogućnost iskrcavanja savezničkih trupa na Balkan. Ta mogućnost za Tita predstavljala je veću opasnost od nemačkih trupa.

Iz gore navedenih činjenica se vidi da je Tito morao da ide na Srbiju, jer tamo se „mora riješiti pitanje uređenja Jugoslavije uopće i londonske vlade i Kralja napose“.

On to nije mogao da postigne, čak i da je bio u mogućnosti da tuče Nemce, jer je dobro znao da sam poraz Nemaca ne znači pobedu boljševizma u Jugoslaviji. On mora da tuče snage Nedića i Mihailovića, koje su pokušavale, vrlo sporo, da stvore zajednički politički i vojnički front protiv partizana. Uz to on je morao da napravi zabunu političku i ideološku - među onim Srbima koji su još bili u iščekivanju i koji još nisu znali na koju stranu da se opredele. Sredinom marta 1944. jače partizanske snage pokušavaju upad u Srbiju. Kada su naišle na ozbiljni otpor i gubitke i kada je Tito video da ne može da tuče snage koje su branile Srbiju, došlo je do bombardovanja Niša, a zatim Beograda. Nije isključeno da su ovim bombardovanjima, takođe, hteli da indirektno pomognu ovim partizanskim divizijama.

Boško Kostić, koji je bio u položaju da vidi, kaže da su ova bombardovanja prouzrokovala „ne samo mnogo žrtava, već su i izazvala najveću pometnju u svim nacionalnim redovima“.399 Đilas, kao što smo videli, ukazuje na još jedan elemenat stvoren ovim bombardovanjem: „A očaj još veći od onoga koji su Nemci prouzrokovali 6. aprila 1941.“ Nije li partizanski Vrhovni štab išao za tim da prouzrokuje još veći očaj i pometnju, pa je zato i zahtevao da se srpski gradovi bombarduju, često na praznike kao Uskrs i Kraljev rođendan?

Mi smo već ukazivali na sumnjiva tvrđenja Đilasa i Petrovića, po kojima je Tito tražio bombardovanje vojničkih objekata. Mi smo ukazali na to da je Tito mogao da zaustavi bombardovanje ako je hteo. Zagreb je pošteđen, jer u Zagrebu i Hrvatskoj tih dana nije se rešavala sudbina Jugoslavije. U Srbiji se mora „riješiti“ pitanje uređenja Jugoslavije, dakle pitanje komunističkog dolaska na vlast, a ne u Zagrebu i u Hrvatskoj. Kada su sovjetske i partizanske trupe zauzele Beograd, bombardovanje srpskih gradova je prestalo. Još gotovo 7 meseci posle ovog događaja Nemci su bili na jugoslovenskoj teritoriji. Postojali su svakako vojni objekti u Vinkovcima, Osjeku, Zagrebu, Varaždinu, Slavonskom Brodu, Mariboru, Ljubljani, Rijeci itd. Ti gradovi nisu bombardovani.

* U sukobu sa svojim unutrašnjim protivnicima Komunistička partija Jugoslavije dobila je poslednju bitku. Njoj se mora priznati da je ni od čega stvorila 399

Boško Kostić, 143.

armiju i državu. Zasluga za to mora se, na prvom mestu, pripisati njenim članovima.

Nasuprot većini svojih protivnika, oni su tačno znali šta su hteli i uporno su išli tom svome cilju: sovjetizaciji Jugoslavije. Na putu ka tom cilju nisu vodili računa o ceni koju je narod morao da plati. A režim koji su oni realizovali još manje može da opravda te grdne žrtve.

U borbama sa nemačkim trupama partizani nisu dobili nijednu bitku. U jednoj jedinoj bici oni su pokušali da imaju inicijativu. To je bio Sremski front. Uspeli su da probiju taj front posle pet meseci i to kada su nagomilali 110.000 vojnika. Ovom prilikom izgubili su preko 30.000, otprilike onoliko koliko je Nemačka armija izgubila na Balkanu za gotovo celo vreme trajanja rata. A NOV je inače izbegavala sukobe sa nemačkom vojskom. Veće borbe sa nemačkim trupama bile su odbrambenog karaktera, kao na primer, takozvanih sedam ofanziva.

Komuniste na vlast nije doveo nikakav „revolucionarni pokret masa“, da upotrebimo reči dr Stefanovića. Zahvaljujući sovjetskoj pomoći, svojim beskrupuloznim političkim manevrima, neznanju, nesposobnosti, pogrešnim računicama svojih protivnika, npr. četnika Draže Mihailovića, jugoslovenskih vlada u Londonu i izvesnih trenutnih prijatelja, npr. Ruzvelta i Čerčila, komunisti su uspeli da se dočepaju vlasti. Članovi JNP Zbora, koji su bili upoznati sa namerama KPJ, kao i sa namerama i sposobnostima komunističkih prijatelja i neprijatelja, nisu ni mogli da spreče katastrofu. Mali po broju, za vreme rata vezani aktivno samo za Srbiju, oni nisu mogli da zaustave fatalni tok događaja.

10. VASPITNI ZAVOD U SMEDEREVSKOJ PALANCI

Krajem septembra 1942. godine otvoren je u Smederevskoj Palanci Zavod za prinudno vaspitanje omladine, predviđen isključivo za komunističku omladinu. Zavod je osnovan odlukom Ministarskog saveta, čiji je predsednik bio Milan Nedić. Za upravnika Zavoda postavljen je profesor Milovan Popović.

Za ovaj Zavod dr Mladen Stefanović donosi sledeće zaključke: „Tako je zajedničkim merama okupatora i njegovih slugu stvoreno još jedno mučilište, u kome će se duhovnom i fizičkom torturom ubijati slobodarski duh omladine i pokušati da se u njihove mlade živote ulije ropska fašistička ideologija i pokornost okupatoru. Ovaj Zavod bio je, u stvari, ustanova Specijalne policije i Gestapoa, služeći kao filijalni logor iz koga su mogli uvek da se uzmu ’neposlušni i neprevaspitani’ i da se unište.“400 Ovoj temi Stefanović je posvetio 14 stranica svoje knjige. Da bi ukazali na ciljeve i funkcionisanje ovoga Zavoda, koristićemo se najviše knjigom Nepokorena mladost, koncentracioni logor u Smederevskoj Palanci 1942-1944 od Miloša Krstića, jednoga od pitomaca Zavoda. Miloš Krstić po svojim zaključcima ništa se ne razlikuje od dr Stefanovića.

Obavezno učenje za sve Evo šta može da se nađe u Krstićevoj knjizi: ● Iz uredbe o prinudnom vaspitanju omladine objavljene u Službenim novinama od 4. avgusta 1942. godine vidi se sledeće: „Član 1. - Ovlašćuje se Ministar prosvete da sporazumno sa Ministrom unutrašnjih poslova obrazuje Zavod za prinudno vaspitanje omladine. Član 2. - U ovaj Zavod slaće se učenici i učenice srednjih i srednjih stručnih škola koje su školske vlasti izgnale ili koje budu izgnale iz škole... kao i slušaoci univerziteta i drugih visokih škola i vanškolska omladina oba pola i uzrasta od 14-25 godina života... Prinudno vaspitanje omladine u ovom Zavodu trajaće od 6 meseci do 2 godine.

400

Stefanović, 198.

Član 3. - Zavod ce biti internatski uređen sa obaveznim duhovnim i telesnim radom. Član 5. - Izdržavanje siromašnih pada na teret države, a za imućne snosiće troškove oko izdržavanja njihovi roditelji ili staratelji u punom iznosu ili’delimično, prema imovnom stanju.“401 ● Krstić komentariše: „Tako je logor za prinudno vaspitanje omladine popunjavan samo omladincima i omladinkama koji su organizovano radili za narodnooslobodilački pokret.402 Prva grupa zatvorenika... došla je iz islednog zatvora beogradske Specijalne policije, dok je druga grupa doterana iz banjičkog koncentracionog logora.“403 ● Broj pitomaca ili logoraša, kako ih Krstić naziva, izgleda nije prelazio 500.

Na dan 30. septembra 1943. bilo ih je 460. Ukupan broj koji je prošao kroz logor, po Krstiću, bio je 1.000, a prema jednom od vaspitača 1.270.404 ● Osiguranje Zavoda vršili su pripadnici Srpske državne straže. Prema jednom izveštaju upravnika logora Milovana Popovića, Zavod je čuvala straža od „30 ljudi, bez ijednog automatskog oružja“.405 Verovatno u logoru nikada nije bilo više od 15 stražara. Upravnik Popović nije isključivao mogućnost da partizani napadnu Zavod, zato je zahtevao povećanje broja stražara i bolja fizička osiguranja. U već pomenutom izveštaju on, između ostalog, kaže: „Međutim, u slučaju napada, u celom Zavodu nema ni jedan jedini ozbiljan zaklon iza koga bi se mogao pružiti stvarni otpor .“406 U jednom pismu Ministru prosvete Popović naglašava da u slučaju napada na logor, a usled slabe odbrane, može da se računa sa pogibijom uprave Zavoda.407 U izveštaju od oktobra 1943. Popović saopštava da su posle pokušaja partizana da se približe Zavodu, preduzete izvesne odbrambene mere: pojačane su žičane barijere, ozidano 6 bunkera i 5 mitraljeskih gnezda, iskopano 45 streljačkih zaklona, montirane

401

Miloš Krstić, Nepokorena mladost - koncentracioni logor u Smederevskoj Palanci 1942-1944, Vuk Karadžić, Beograd, 25.

402 Isto, 72.

403 Isto, 178.

404 Predislav Kuburović, „Vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci“, Zapisi iz dobrovoljačke borbe II, „Iskra“, Minhen 1955, 75.

405 Krstić, 40.

406 Isto, 40.

407 Isto, 41.

su nove bandere sa sijalicama.408 ● U Zavodu je svako morao nešto da uči: đaci školu, a ostali izvestan zanat.

Krstić kaže: „Uprava je zavela obavezno učenje za sve, a ne samo za srednjoškolce.

Pod izgovorom da ona želi da pomogne svim logorašima da unaprede svoje opšte obrazovanje i da steknu nove školske kvalifikacije, u logoru su organizovani različiti kursevi: za nesvršene gimnazijalce, učenike srednjih stručnih škola, studente i seljačku i radničku omladinu. Formirana su 4 odeljenja za više razrede i 2 odeljenja za niže razrede. Višim razredima gimnazije predaje osoblje iz Palanačke srednje škole.“409 Zatim Krstić produžuje: „Istovremeno sa radom gimnazijskog tečaja, uprava logora je organizovala kurseve za učenike i učenice srednjih škola: pedagoški kurs za učenje Učiteljske škole, kurs za učenike Trgovačke akademije i kurs za učenike Srednje poljoprivredne škole. Za svršene srednjoškolce formirani su kursevi iz matematike, književnosti, stranih jezika ili iz pojedinih fakultetskih predmeta.

Za vanškolsku omladinu u logoru su obrazovani kursevi iz poljoprivrede i zanatstva, a za logorašice domaćinski tečajevi.“410 ● Pored školskog obrazovanja posvećena je i naročita pažnja kulturnoprosvetnim aktivnostima. U vezi sa tim aktivnostima, nalazimo kod Krstića sledeće: „Ova se aktivnost ispoljava u više pravaca: kroz sekcije koje su okupljale omladince i omladinke sklonih istraživanju (biološka, pedagoška, poljoprivredna, fizičko-hemijska), sekcija za logoraše ljubitelje umetnosti (slikarstvo, gluma, muzika), sekcija ljubitelja sporta (fudbala, lake atletike, gimnastike, odbojke)...

Kulturno umetničke priredbe bile su česte... skoro svake nedelje...

Uprava je nastojala da u horsku, muzičku i dramsku sekciju uvuče što veći broj logoraša...

Povremeno su se u logoru održavale i usmene novine... na njima su istupali logoraši svojim prilozima: čitali pesme, prozu, pevali, svirali, držali kraće govore i slično. S vremena na vreme nastupala je i literarna sekcija. Na takvim sednicama logoraši su čitali svoje radove.“411 ● Pokrenute su i zidne novine. Urednici zidnih novina bili su pitomci, pod kontrolom vaspitača. Uprava je išla za tim da dobije što veći broj saradnika. Novine su 408

Isto, 43.

Isto, 126-128.

410 Isto, 129.

411 Isto, 131-133.

409

se osvrtale od beznačajnih stvari, do važnih političkih problema. Imale su i šaljiv karakter; bile su ukrašene crtežima, ornamentima i karikaturama.

Pokrenut je i Zavodski list. Vlasnik lista bio je u ime logora Milovan Popović.

List je štampan u štampariji. „List je imao“ - kaže Krstić - „nekoliko rubrika: političku, naučnu, kulturnu, unutrašnju, istorijsku i sportsku.“ Zatim kaže: „Ti članci su, na primer, nosili ovakve naslove ’Moja Otadžbina’, ’O narodnim običajima’, ’O slobodi čoveka’, ’Jugovića majka’, ’Moderni pogled na svet i Život’, ’Za stvaralački duhovni rad’, ’Nacionalna i socijalna Srbija’, ’Stvaralac i delo’, ’Sve za Srbiju’, ’Zavetujemo se da ćemo raditi na dobru ove zemlje’ itd.“412

Politički program Političkom obrazovanju, ili bolje reći, političkom vaspitanju posvećena je velika pažnja. Uprava logora je zapazila da pitomci ne poznaju komunizam. To svedoči i upravnik logora u jednom svom izveštaju: „Na osnovu iskustava koja su vaspitači stekli pri radu u Zavodu, pokazalo se da vrlo mali broj pitomaca teoretski poznaje komunizam, a ako ga poznaje onda je to samo neka njegova strana... Na manji deo potreban je veći politički uticaj, pa se u tom pogledu već spremio plan o sprovođenju obaveznih seminara iz filozofije, ekonomije, sociologije, politike i književnosti. Međutim kod velikog dela oseća se strahovita smušenost i zbunjenost u pogledu političkih pitanja...“413 Rad uprave logora na političkom planu Krstić opisuje ovako: „Na početku toga rađa izvršena je kategorizacija logoraša prema školskom obrazovanju i poznavanju marksizma...

Za prvu kategoriju logoraša bilo je predviđeno nastavno gradivo, koje će im dati osnovna znanja iz pojedinih oblasti ’radi postizanja temeljnog opšteg obrazovanja’. Oni su imali kurs i seminar iz Uvoda u filozofiju, sa davanjem osnova logike, psihologije, teorije saznanja i etike (sa čitanjem probranih tekstova velikih filozofa). Zatim, za njih je bio predviđen ’kurs iz uvoda u ekonomske i socijalne nauke’, sa davanjem osnova iz poznavanja ekonomske strukture društva i socijalnih problema čitanjem tekstova koje se tiču socijalnog i ekonomskog pitanja.

412 413

Isto, 131-137.

Isto, 108.

Za zatvorenike prve kategorije bio je predviđen i ’kurs i seminar iz uvoda u književnost’, sa davanjem osnova književne kulture (i čitanjem najznačajnijih odlomaka iz svetske književnosti vezanih za kulturne, socijalne, moralne, religijske i političke ideje).

Osim ovoga za logoraše prve kategorije predviđeno je i ’sticanje temeljnog političkog obrazovanja’. Oni su morali proći ’kurs i seminar iz uvoda u politiku’, radi upoznavanja osnova raznih političkih doktrina. Istovremeno s tim oni su imali ’kurs i seminar o ciljevima i taktici komunizma’, a potom i ’kurs i seminar o Komunističkoj partiji Jugoslavije, Komunističkoj internacionali i Sovjetskoj Uniji’.“414 Ovaj politički program, koga se Krstić dotiče, opisuje detaljno Predrag M. Kuburović, koji je bio jedan od vaspitača u Zavodu. „1. - Filozofija: uvod u filozofiju (psihologija i logika), istorija filozofije (Aristotel, Platon, Dekart, Spinoza i dr.), psihoanaliza, istorijski i dijalektički materijalizam, ruska religiozna filozofska misao (Slovenofili, Dostojevski i Berđajev).

2 - Politika: Makijaveli - Vladalac, Marks i Slovenstvo, Engels - Antidiring, Komunistički manifest 1848, istorija Savezne komunističke partije (boljševika), Lenjin o državi i religiji, Staljin - pitanje Lenjinizma, Ustav SSSR (Staljinska konstitucija), Kominterna i KPJ protiv Jugoslavije i Srpstva, Tito i partizanski pokret, Nedić i njegova uloga pod okupacijom, Kaucki, Bernštajn, Man. 3. Sociologija, Ekonomija: osnovi sociologije, osnovi ekonomije, marksistička sociologija i ekonomija, Marks: Kapital, teorija o akumulaciji i koncentraciji kapitala, kritika marksističke sociologije i ekonomije, hrišćansko i organsko shvatanje društva.

4. Nacionalna istorija: istorija Jugoslavije, kulturni i istorijski problemi naroda Jugoslavije, kritika tumačenja naše istorije po dijalektičkom materijalizmu.

5. Antropo-geografija: Balkansko poluostrvo po Jovanu Cvijiću, psihofizičke osobine Južnih Slovena, nacionalna i svetska književnost, narodna poezija i njena uloga kroz vekove, kritika teorije o postanku naše narodne književnosti sa gledišta dijalektičkog materijalizma, naša umetnička književnost - obrađivanje izabranih dela srpskih pisaca 19. i 20. veka, glavni pravci i oblici svetske književnosti 18, 19. i 20. veka sa primerima, sovjetska književnost; Sergije Jesenjin, Gorki, Ostrovski i lija Erenburg.“415 Za drugu i treću kategoriju „logoraša“, kako ih Krstić zove, program je, po Krstiću, bio sledeći: 414 415

Isto, 109-110.

Kuburović, 77-79.

„U radu sa logorašima druge kategorije - tj. logorašima koji su ponešto znali o komunizmu - plan i program prevaspitanja je predviđao sticanje opšteg, stručnog i nacionalnog obrazovanja. Logoraši su prvo morali proći kroz kurs koji će im dati osnovne pojmove o kapitalizmu, demokratiji, komunizmu, nacionalsocijalizmu, fašizmu i slobodnom zidarstvu; zatim, kroz kurseve o Komunističkoj internacionali, Sovjetskoj Uniji, partizanskoj akciji i ’Novoj Srbiji’.

Treća kategorija logoraša, odnosno onih što su ’nesvesno obuhvaćeni komunističkom propagandom’ - morala je, kako je to nalagao plan i program prevaspitavanja, najpre steći osnovno opšte i stručno obrazovanje (o zanatstvu i poljoprivredi) a tek onda savladati ’političku azbuku’ koja će im dati osnovna znanja o nauci, državi, Otadžbini, rasi, staležu, veri i moralu; kao i osnovne pojmove o komunizmu, nacional-socijalizmu, fašizmu i demokratiji.

Rad sa zatvorenim omladinkama se razlikovao od rada sa muškarcima.

Prva kategorija zatvorenica imala je posebnu nastavu, a izuzetno po nekim pitanjima i to samo za ’najizraslije’ devojke, uglavnom studentkinje, nastava je držana zajedno sa muškarcima prve kategorije. Nastavom za devojke je rukovodila starešina ženskog logora dr Dragojla Popović.

Na časovima političke nastave za logorašice, kako je određeno planom i programom, kritikovane su partizanske akcije u Srbiji i stanje u Sovjetskoj Uniji.

Na tim časovima čitane su i komentarisane knjige Andre Žida Povratak iz SSSR i Istina o SSSR od ideologa Ljotićevog Zbora, ing. Milosava Vasiljevića.“416 U Zavodu održavana su predavanja koja su trebalo da dopune političko obrazovanje pitomaca. Kuburović navodi izvesna predavanja među kojima: O istinskoj i lažnoj kulturi, O temeljima etike, O marksističkoj etici, O istoriji Rusije, Materijalističko i idealističko shvatanje sveta i života, O narodnoj umetnosti, O slobodi čoveka i naroda, O našem opredeljenju u svetu, O naučnom radu, O modernoj slici čoveka i sveta, O religiji marksizma, O strukturi materije, Svetska kriza 1929, O srpskoj umetnosti, O analizi pojma jednakosti, O braći Karamazovima, O Vaskrsenju Hristovom, Zašto ljudi ne veruju u Boga, O marksizmu kao religiji, Seoba Srba pod patrijarhom Čarnojevićem itd.417

Fizički rad Fizički rad u radionicama i polju je bio obavezan za sve pitomce. Po ovom pitanju M. Popović kaže; „Radimo svim silama na tome da se deca nauče korisnim poslovima, da 416 417

Krstić, 110-111.

Kuburović, 80.

budu dovoljni sebi i drugima, da postepeno svojim radom sami izdržavamo Zavod.“418 U jednom izveštaju Ministarstvu prosvete M. Popović kaže: „Nas rukovodi jedna važna misao da ovaj zavod treba ekonomski tako da se organizuje, da mu od iduće godine bude potrebna od države neznatna materijalna pomoć... Mi mislimo da bi na taj način oslobodili državu tereta oko materijalnog izdržavanja Zavoda... Verujemo da se Zavod može tako organizovati da jednoga dana, završivši svoju misiju, materijalne tekovine predaju jednoj ustanovi koja bi bila jedno ugledno poljoprivredno dobro i ugledni zanatski tehnički zavod i odgajalište politički ispravno opredeljene omladine.“419

Zavod - neobična institucija Krstić registruje posete Dimitrija Ljotića u Zavodu. On kaže da je Dimitrije Ljotić posetio Zavod tri puta. Govorio je o temama „O vama i za vas“, „O političkim prilikama u Evropi i Jugoslaviji“, zatim, o temama „Treba naći misao za koju vredi poginuti“, „Temelji na kojima počiva srpska država - hrišćanski i nacionalni“, „Za sv.

Savu ili Marksa“.420 „Predavanja su takla i um i srce slušalaca“ - pričala je piscu ovih redova jedna osoba koja je bila u Zavodu - „Kud god se Ljotić kretao, sledila ga je povorka pitomaca. Slavka Popović, „zadrto komunče“, je osetila da „nas ovaj čovek zaista voli“ i čudila se kako je to moguće. Predavanja su navela studentkinju Slobodanku Stefanović, člana Partije, da kaže Ljotiću: „Sad mi je potpuno jasno zašto je Partija zahtevala da Vaše zborove razbijamo pre nego Vi počnete da govorite“. Saznala je, dakle, da u slobodnoj izmeni misli Partija nema protivargumente na poglede Dimitrija Ljotića. Članovi uprave Zavoda i vaspitači živeli su pod istim uslovima kao i pitomci: jeli istu hranu, nosili ista odela, vršili iste fizičke poslove, i patili od istih vašaka.

Pitomcima je bilo dozvoljeno da posete svoje roditelje i ako je potrebno da idu na lečenje van Zavoda. Posete pitomcima su bile dozvoljene.421 Pisac ovih redova se trudio da iz Krstićeve knjige izvuče glavne karakteristike Zavoda za prinudno vaspitanje omladine. Ovom prilikom mišljenja i zaključi pisca Nepokorene mladosti namerno su izostavljeni. Na njih ćemo se osvrnuti kasnije.

Zavod za prinudno vaspitanje omladine bio je svakako neobična institucija.

Veliki protivnici komunizma i partizana Milan Nedić, Dimitrije Ljotić, Milovan 418

Krstić, 145.

Isto, 148.

420 Isto, 111.

421 Isto, 58, 77, 85, 96.

419

Popović i nekoliko članova Zbora, da pomenemo samo najvažnije, izvlače svoje ideološke protivnike, mnoge uhvaćene sa puškom u ruci, iz zatvora i koncentracionih logora, tako mnoge spasavaju od smrti, daju im krov nad glavom, pružaju im mogućnost da uče školu, ili pak izvestan zanat, sve u nameri da im pokažu da je komunizam štetan za svaki narod.

Prema Bošku Kostiću, upravnik Milovan Popović i njegova supruga dr Dragojla Ostojić Popović dali su reč Ljotiću i Nediću da će „u slučaju da Nemci iz Zavoda pokušaju da uzmu pitomce za streljanje i oni sa ugroženima zajedno poći na stratište.“422 Vaspitači i predavači nisu išli za tim da ih pridobiju za izvestan politički program. Pomenuti materijal i teme iz oblasti filozofije, političkih nauka, sociologije, ekonomije, istorije, književnosti obrađuju se u svim kulturnim društvima bez obzira na političku orijentaciju sa izuzetkom komunističkih.

Materijali iz oblasti boljševizma i komunizma, prema Kuburoviću, uzimani su iz ilegalnih izdanja Marksovih, Engelsovih, Lenjinovih i Staljinovih spisa. „Posedovali smo“ - kaže na jednom mestu Kuburović - „i originalna izdanja Marks-Engels-Lenjinovog instituta u Moskvi na našem jeziku. Time smo mogli sprečiti svaki eventualni prigovor pitomaca da ne izlažemo misli marksističkih pisaca verno i u originalu.“423 O atmosferi koja je vladala u Zavodu Kuburović kaže: „Izvođenje programa političko-vaspitne nastave bilo je moguće na bazi potpune slobode misli i izražavanja. Ona je u Zavodu, u pravom smislu reći, i postojala. Zavod je tada bio jedino slobodno mesto u okupiranoj Evropi gde se javno smeo kritikovati svaki pogrešan politički i vojni potez ratujućih strana, a da se za to ne izgubi glava i ne ode u koncentracioni logor. Kroz predavanja, diskusije, ankete i pitomačke pismene seminarske radove dolazilo se do slobodnog izražavanja po raznim problemima iz oblasti marksizma i boljševizma, davani su komentari i kritike da bi se na kraju kurseva, pre nego što se napusti Zavod, polagali ispiti iz pređenog gradiva.“424 Slobodu diskusije priznaje i sam Krstić: „Bilo je logoraša (u znatno manjem broju) koji su svoja marksistička ubeđenja otvoreno zastupali i izjašnjavali se da ih ne žele napustiti, ali da isto tako ne žele svoja ubeđenja da naturaju drugima i da propagiraju marksizam među zatvorenicima.“425

422

Boško Kostić, 94.

Kuburović, 79.

424 Isto, 79.

425 Krstić, 180.

423

Stefanović isto to registruje: „Bilo je slučajeva da su neki logoraši otvoreno pisali, izražavajući privrženost Komunističkoj partiji Jugoslavije i Narodnooslobodilačkom pokretu bez obzira na to što su se nalazili između bodljikavih žica i što su mogli svakog trenutka to životom platiti.“426 Pažljivom analizom Krstićeve knjige dolazi se do zaključka da niko nije niti kažnjen, a još manje Životom platio, ako je zastupao ovakvo mišljenje.

Krstić demantuje samog sebe Pisac ovih redova stekao je utisak da je Krstić verno prikazao nastavni materijal u Zavodu. Pretpostavljamo, sudeći po njegovim zlonamernim zaključcima, da ipak dokumente o radu u logoru, koji bi vaspitače prikazali lepšim, izostavlja.

Njegova mišljenja i zaključci često nisu u skladu sa dokumentima koje on navodi.

Krstić ulaže dosta napora da dokaže da je upravnik Zavoda Milovan Popović fašistički orijentisan i da je namera Zavoda da pitomce privoli fašističkoj ideologiji. U toj nameri on čini niz tvrđenja koja negiraju dokumenta na koja se on poziva.

Krstić tvrdi da je Popović posetio nekoliko omladinskih škola u Nemačkoj i da je po ugledu na njih formirao Zavod u Smederevskoj Palanci.427 U jednom osvrtu na Krstićevu knjigu u South Slav Journal pisac N. Štrbac (pseudonim), koji je bio blizak Popoviću, kaže da je Popović bio van Jugoslavije samo u Francuskoj. Pisac toga osvrta tvrdi da je Popović „govorio francuski, čitao engleski, bugarski i ruski, ali da nije imao ikakvog znanja nemačkog“.428 Sam Popović demantuje zaključak Krstića u jednom svom pismu Ljotiću, koje Krstić upotrebljava: „Sa pitomcima i pitomicama Zavoda za prinudno vaspitanje može se postupiti na više načina. To je izuzetan ogled bez ugleda na išta ranije, sprovođen pod najtežim okolnostima.“429 (podvukao M. P.) Gore navedene reči Krstić naziva „licemernost Popovića“, pošto tvrdi da je Popović kopirao omladinske škole u Nemačkoj. Ovo bi se moglo nazvati tako da je Popović ovakvo tvrđenje izrekao na javnome mestu, ali on to piše Ljotiću i samo za Ljotića.

Materijali i teme namenjene političkom prevaspitavanju pitomaca i pitomica 426

Stefanović, 205.

Krstić, 91.

428 N. Štrbac, The South Slav Journal, London, Spring 1983, 106.

429 Krstić, 88.

427

mi smo već naveli prema Krstiću i prema Kuburoviću. Zaključak Krstićev: „Kao što se vidi, plan i program političkog prevaspitanja zatočenih mladih komunista, iako je Milovan Popović tvrdio da je logor u Palanci ’specifična ustanova’, kojoj nema ravne u Evropi, bio je u stvari verna kopija nacističkih škola ’hitlerjugenda’, u kojima su se sticala isključivo fašistička znanja.“430 Ni jedna jedina tema iz tog programa, kako ga Krstić prikazuje, ne daje ma kakvu podršku fašizmu. Tretirali su se fašizam i nacional socijalizam kao politički pravci, ali su se takođe tretirali i komunizam i demokratija. Da Krstić, po starom komunističkom receptu, ne naziva fašistom svakoga ko je kritikovao komunizam i SSSR? On pominje da je i knjiga Povratak iz SSSR od Andrea Žida bila čitana i komentarisana u Zavodu. Osvrnućemo se na - već jednom citirano - mišljenje Gojka Nikoliša o ovoj knjizi; „Kada se u Beogradu pojavila knjižica Andre Gidea, o utiscima s putovanja po Sovjetskom Savezu, mi smo je odbacili, prokleli kao bljuvotinu konfuznog antisovjetskog intelektualca. A Gide je tu izneo zapažanja koja su beskrajno bezazlenija u poređenju sa svim što smo kasnije saznavali.“431 Vaspitači i predavači u Zavodu nisu više ništa drugo hteli već da ukažu na ono što su Nikoliš i njegovi drugovi saznali, a saznali tek onda kada je Jugoslavija dala ogromne ljudske i materijalne žrtve i kada je započet politički, ekonomski i društveni eksperimenat, koji još i danas u Jugoslaviji ugnjetava ljudsku dušu.

Krstić uzima za greh što je zabavni repertoar imao „dominantnu nacionalističku boju“. Izvucimo nekoliko tačaka iz toga repertoara: „Oj Srbijo!“, „Ave Serbia“, „Naš kršni dom“, „Kosovka devojka“, „Hej, trubaču!“, „Kumova kletva“, „Badnje veče“, „Šta ćutiš, Srbine tužni“, „Noć na Kosovu“, „Rastko“, „Na Vardaru“, „Oj, Đurđevdane“ itd.432 On zamera izvesnim „logorašima“ što su učestvovali u pisanju zidnih novina: „Dokle su neki („logoraši“) u tom dogurali, najbolje govore naslovi nekih od tih članaka, kao na primer „Sveti Đorde, naše krsno ime“, „Uloga seljaka u nacionalnoj istoriji“, „Poklič Srbiji“, „O Hristu“, „Univerzalnost Hrišćanstva“, „Hajd’ na Bosnu“, „Značaj Vidovdana“...433 Zavodski list trebalo je, po Krstiću, da služi fašističkim tendencijama zavodske uprave i vaspitača. On navodi niz tema obrađenih u ovim novinama, ali nijedna jedina nema ton fašističke propagande. Diskutujući Zavodski list Krstić kaže da je uprava Zavoda preduzela sve da primora „logoraše“ „da se odreknu komunističkih ubeđenja i prihvate Ljotićeve i Nedićeve 430

Isto, 111.

Nikoliš, 127.

432 Krstić, 132.

433 Isto, 134.

431

fašističke ideje Velike Srbije ’sazdane na nemanjićkim tradicijama’.“434 Kako je Krstić pomirio nemanjićke tradicije i fašizam, to je svakako teško razumeti.

Da Zavodski list nije bio fašistički orijentisan svedoči i sam Krstić, koji opisuje sukob Popovića i nemačke cenzure: „Mladenovačka nemačka cenzura je tražila da se u logorskom listu više piše o Nemačkoj, nacional-socijalizmu, Hitleru i drugim nemačkim vođama, a ne o nekakvoj budućoj Srbiji... I taj iznenadni spor je doveo dotle da je obustavljeno dalje izlaženje logorskog lista dok se to pitanje ne raščisti.“435 Popović je po ovom pitanju tražio intervenciju Ministra prosvete: „Prve brojeve Zavodskog lista pregledala je cenzura u Smederevskoj Palanci. Posle smo morali da idemo na cenzuru u Mladenovac, koja nam je sprečavala da u listu objavljujemo najvažnije stvari, kao, na primer, ’ispovest jednog bivšeg komuniste’, nalazeći da tu nisu navedeni jaki argumenti protiv komunizma i da se ne pominju nacionalističke doktrine...“436 Tako je list prestao da izlazi.

Krstiću smeta i fizički rad koji su pitomci radili. Po Krstiću, uprava je htela da fizičkim radom, naročito u polju, tako iscrpi pitomce, da ovi ne bi imali vremena za „razmišljanje i razgovor sa drugovima“. Pitomci su radili stvarno za sebe. U vreme kad je Srbija bila u teškoj ekonomskoj situaciji, jedan od načina da se poboljša život u logoru bio je da pitomci proizvode hranu za sebe i da od para uzetih za prodati višak poboljšaju svoje stambene prilike. Koliko god je taj fizički posao bio težak za pitomce, bio je težak i za vaspitače koje, kako Krstić reče, srećemo „na poljoprivrednom dobru, u radionicama, na uređenju logorskog kruga, u kuhinji, vešernici...“437 Ni Milovan Popović nije bio pošteđen od fizičkog rada.438

Pitomci - glavna briga uprave Zavoda Zavod za prinudno vaspitanje omladine Krstić naziva koncentracionim logorom. On to čini, iako on sam daje mnoštvo dokaza koji ne mogu da podupru 434

Isto, 137.

Isto, 138.

436 Isto, 139.

437 Isto, 147.

438 Isto, 92.

435

njegovo tvrđenje. Ako Krstić do sada nije naučio šta je koncentracioni logor, on može da pronađe opise tih logora, naročito onih koje je formirao nekadašnji njegov idol iz Moskve - Staljin.

Mi smo videli da su tvorci nastavnog materijala vodili računa o interesu pitomaca. Mi ćemo, uglavnom, uz pomoć Krstića, da ukažemo da su životi pitomaca bili glavna briga uprave logora. Milovan Popović piše Dimitriju Ljotiću: „Moje je da im dam (pitomcima zavoda - primedba M. P.) sve što Srbija danas može dati, moje je da im dam uslove za život bolje nego što Otadžbina svojim borcima daje, moje da im pokažem kako ih mi volimo i podržavamo, moje je da im dokažemo da su oni naši, a mi njihovi...

Iz tih razloga mi moramo biti mnogo oprezniji nego drugi, jer se ovde zaista bije jedna velika bitka, koju mi ne smemo izgubiti. Date su nam mogućnosti za delovanje na ovu decu; ako to propustimo danas, kad smo ih zatvorili u svoj krug i kada možemo najviše da delujemo, onda je naša vera nedovoljna i naša misao nemoćna. Nikako ne smemo da se povedemo za trenutnim utiscima i presečemo život mladoga čoveka, koji još može svojoj domovini dobra da donese.“439 (podvukao M. P.) U jednom aktu Zavoda od 22. novembra 1943. pisalo je: „Uprava grada Beograda ne daje saglasnost za puštanje naših obolelih pitomaca na kućno lečenje kad im je zdravstveno stanje takvo da više ne mogu biti ni u zavodskoj ambulanti, ni u bolnici... Ako se primi mišljenje Uprave grada Beograda, onda boravak u Zavodu za izvesne obolele pitomce ne bi predstavljao spasavanje njihovih života, nego uništenje njihovih života.“440 Nemci su u više mahova tražili da se pitomci upotrebe za radove na regulaciji reke Jasenice. Popović je protestovao i do upotrebe pitomaca nije došlo.441 U Zavodu su uvedene izvesne disciplinske kazne za izvesne prekršaje. Krstić se zgraža kako „se išlo daleko u izmišljanju novih kazni“. On se poziva na jedan izveštaj Popovića: „Kazne su bile sledeće: učenje pesama, egzercir, prekovremeni najteži rad, od 1-10 dana: rad u pušačkoj ekipi...“442 Iz jednog drugog Popovićevog izveštaja vide se i ovakva kažnjavanja: „I pored stroge zabrane da se ne sme pušiti, uhvaćena je jedna grupa pitomaca da puši. Kažnjeni su time što je osnovana zasebna kažnjenička pušačka 439

Isto, 89-90.

Stefanović, 208.

441 Krstić, 144, 152.

442 Isto, 230.

440

ekipa...“443 Najteža kazna koju je uprava Zavoda sprovela sastojala se u izolovanju jedne grupe pitomaca. U jednom pismu Ministarstvu prosvete, Popović objašnjava razlog za kažnjavanje: „Jedna grupa pitomaca, i pored dugog boravljenja u Zavodu, pokazala je svojim radom da režim koji vlada u Zavodu nije znala dovoljno da ceni. Oni ne samo što nisu pokazali volju da prime druga shvatanja i da kritički posmatraju svoj stav, nego - i pored stalnih opomena i molbi - pokušali su da vrše na ostale svoje drugove uticaj, nagovarajući ih da ostanu pri svojim starim ubeđenjima.

Neki od tih pitomaca služili su se lažju i svim ostalim nedovoljno časnim sredstvima i tako narušavali i jedinu vezu koja postoji u radu uprave Zavoda i pitomaca još komunistički orijentisanih - a to je iskrenost i poštenje.

Posle dugog razmatranja uprava Zavoda je pribegla poslednjem sredstvu koje je moguće sprovesti u Zavodu. Na sednici vaspitača odlučeno je da se stvori neka vrsta izolatora, u koji će se smestiti svi oni pitomci koji štetno deluju...

Njima je onemogućen svaki izlazak u grad, nemaju prava ni na kakve posete i posle rada moraju odmah ići u baraku.“444 Ovaj način kažnjavanja bio je, kao što Popović kaže, „poslednje sredstvo koje je moguće u Zavodu“. Uprava je mogla da ih vrati u zatvor i u koncentracioni logor, što bi za pitomce možda značilo smrt. Za Popovića i upravu Zavoda bili su tada najvažniji njihovi životi. Štrbac u svom pomenutom članku kaže da je namera ove vrste kazne bila da natera tako kažnjene na „javnu izmenu suprotnih misli“.445 Od prve grupe od 23 kažnjenih, samo su dvojica ostali šest meseci, kada je ova vrsta kazne ukinuta. Razlog što je uprava Zavoda imala ovoliko strpljenja sa ovakvim pitomcima može se naći u jednom pismu Popovića Ljotiću, upućenom 3 meseca pre uvođenja gore pomenute kazne: „Mi smo ubeđeni da je ovo srpska omladina i da se sa njom nije znalo postupati; i da je na nju delovalo ono što nije smelo delovati i da se još mogu ispraviti pogrešna znanja i odrediti putevi za život.“446 Tragično je završila jedna grupa od 11 pitomaca koji su, prema Krstiću, imali plan da razoružaju stražu, uhvate upravnika i vaspitače, da pohapse izdajnike i da sa drugim pitomcima odu u partizane.447 Dvojica pitomaca odali su upravi nameravani plan. Grupa zaverenika je pohapšena i prebačena za Beograd. Posle saslušanja u Specijalnoj policiji prebačeni su na Banjicu. Posle izvesnog vremena Nemci su ih kao 443

Isto, 232.

Isto, 237.

445 Štrbac, 107.

446 Krstić, 13.

447 Isto, 210.

444

taoce streljali.

Prema Krstiću KP nije imala sa ovim poduhvatom nikakve veze. Milovan Popović, pak, tvrdi da je KP zahtevala od pitomaca da izvedu jedan ovakav veliki poduhvat. U svom članku N. Štrbac zaključuje da „je ovaj puč, kao što se i nadalo, doveo do zatvaranja zavoda, KPJ bi prigrabila zaslugu za to i objasnila bi smrt pitomaca kao potrebnu žrtvu.“448 Za Štrpca je ovo stvarno „beskorisno žrtvovanje mladih života“.

Epilog Kroz prinudni Zavod za vaspitanje omladine prošlo je, kako rekosmo, prema Krstiću oko 1.000, prema Kuburoviću 1.270 omladinaca i omladinki. Svi su, sem jedanaestorice, sačekali kraj Zavoda živi. Šta bi sa njima bilo da su zadržani po zatvorima i koncentracionim logorima? Većina njih bi, verovatno, završila svoje živote pre svršetka rata. Može se slobodno reći da nijedna mlada grupa na teritoriji Jugoslavije nije bolje prošla od njih. Oni koje su oni smatrali najvećim neprijateljima osiguravaju im i konak i hranu, fizičku sigurnost, daju im mogućnost da izađu u varoš, da odu u crkvu ako hoće, da posete i prime posete, da igraju fudbala, da čitaju Marksa, Lenjina, Engelsa, Berđajeva, Dostojevskog, Aristotela, Platona, Dekarta, Spinozu, Kauckog, Cvijića, Ilijadu i Odiseju, Plutarha, Dantea, Servantesa, Karlajla, Iga, Hamorabijev zakonik itd., da pišu i slobodno diskutuju, da uče zanate i školu. Šta se od tih članova SKOJ-a i Partije tražilo kao odgovor na sve napore koje su srpska vlada, Ljotić i uprava logora na čelu sa Milovanom Popovićem tražili od njih? Otvorenu i poštenu diskusiju, otvoreni sukob reči i mišljenja. Osnivači ovog Zavoda hteli su da dokažu da put boljševizma vodi katastrofi i da ne rešava najhitnije probleme ljudskog života. Neki su napustili partiju (stotinak njih je otišlo u Srpski dobrovoljački korpus, Srpsku državnu stražu i četnike Draže Mihailovića), mnogi su posumnjali, a mnogi su ostali na svome prvobitnom putu.

26. maja 1945. engleske vlasti predali su hiljade iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa, među njima više pitomaca iz Zavoda iz Smederevske Palanke. Svi su oni bili streljani u Kočevskim šumama. Pitomicu Slobodanku Stefanović, člana SKOJ-a i pitomca Radovana Lomića, takođe člana SKOJ-a, partizanski „sudovi“ su osudili na smrt.449 Ti isti „sudovi“ osudili su đakona episkopa Nikolaja monaha Jovana Rapajića na smrt, a dr Milicu Bogdanović na prinudni rad, zato što su održali nekoliko predavanja u Smederevskoj Palanci.

U Smederevskoj Palanci oružje je bilo - dijalog. Komunistička partija ne zna za dijalog: svojim protivnicima ona skida glave, a srećni, ukoliko se to tako može nazvati, nađu se u zatvorima, gde nema ni poseta, ni škola, ni koncerata, ni pesme, ni 448 449

Štrbac, 105.

Kuburović, 89.

zidnih novina, ni lista, ni velikih umova, niti kazne egzercirom za one koji se uhvate da puše.

11. KRAGUJEVAC: 21. OKTOBAR 1941.

Kragujevačka tragedija zauzima vidno mesto u komunističkoj propagandi. Pre Kragujevca, nemačke trupe izvršile su niz zločina, ništa manjih od zločina u Kragujevcu, ali ti su zločini ostali van okvira komunističke propagande. Kragujevačka tragedija postala je predmet članaka, knjiga, poezije, filmova.

Za kragujevački oktobar 1941. ništa manji krivci od Nemaca nisu bili komunisti, koji su zajedno sa četnicima, kod sela Ljuljaka pobili 10, a ranili 26 nemačkih vojnika. Ova činjenica se izostavlja iz kragujevačke tragedije: komunisti ne uzimaju na sebe deo odgovornosti za krv nevinih Kragujevčana.

Komunistička propaganda, pored Nemaca, krivi i Marisava Petrovića, komandanta Petog srpskog dobrovoljačkog odreda, inače člana Zbora, koji se tih dana sa svojim odredom našao u Kragujevcu. Nije isključeno da je prisustvo Marisava Petrovića bio glavni razlog - ili jedan od glavnih razloga - za stvaranje i održavanje kragujevačke legende.

Rezonovanje komunista je bilo sledeće: mi smo pobili Nemce, mi smo morali da znamo da će oni streljati nevin narod, ali mi ćemo taj akt da proglasimo kao akt borbe za slobodu, a Marisava Petrovića, koji je tih dana bio u Kragujevcu, oglasićemo kao zločinca i izdajnika.

Ovu logiku komunističke propagande prihvatio je i dr Mladen Stefanović: „Zbog deset poginulih i 26 ranjenih Nemaca komanda okupatora u Kragujevcu odlučila je da strelja 2300 građana. Nemci su uz pomoć Ljotićevog Petog dobrovoljačkog odreda rano izjutra 20. oktobra otpočeli pretres i masovno hapšenje u Kragujevcu. Nemci i ljotićevci upadali su u kuće, izvodili građane. Ni škole nisu poštedeli. Kundacima su izbacivali đake iz klupa, kao i njihove nastavnike. Čak i decu - učenike petog razreda gimnazije.“450

Hronologija događaja Hronologija događaja iz tih dana je sledeća: Petak 17. oktobar: nemački 3. bataljon 749. puka dobio je zadatak da ode za Gornji Milanovac, gde je jedna četa Nemaca bila zarobljena od strane četnika. „Bataljon je“ - kaže kapetan Bišofshauzen u svom izveštaju Komandantu 450

Stefanović, 157.

Srbije - „našao Gornji Milanovac prazan... Gornji Milanovac je potpuno razoren, kao i sela (na koja su Nemci nailazili - primedba M. P.) pri povratku (za Kragujevac primedba M. P.)“ Pri povratku za Kragujevac pomenuti nemački 3. bataljon imao je „9 mrtvih i 27 ranjenih, od kojih je jedan kasnije umro“.451 Petak 17. oktobar: Peti dobrovoljački odred pod komandom Marisava Petrovića stiže u Kragujevac.452 Subota 18. oktobar: Major Kenig, komandant nemačkih operativnih jedinica na tom prostoru - prema njegovom izveštaju - dobija naređenje da se izvrši hapšenje i streljanje 2.300 muškaraca.453 Uhapšeno je 70 „Jevreja i komunista, prema Bišofshauzenu, 66 prema Kenigu.

Prema Kenigu, njihovo hapšenje je bila odmazda za oštećenu prugu kod Lapova.454 Naređeno je da hapšenje izvrši 3. bataljon 749. puka i 1. bataljon 742. puka, oba iz Kragujevca.455 Ovoga dana donesena je odluka da 1. bataljon 742. puka očisti u nedelju 19. oktobra sela Grošnjicu i Beloševac. U isto vreme oba ova bataljona dobili su zadatak da u ponedeljak (20. oktobra) očiste sela Mečkovac, Maršić, Korman, Botunju, i D. i G. Komarice.456 Nedelja 19. oktobar: Plan u vezi spomenutih sela je promenjen. Ovoga dana pomenuti bataljoni streljali su 422 muškarca u selima Grošnici, Milatovcu, Mečkovcu i Maršiću. Ova sela su spaljena.

Ovoga dana ponovo je naređeno da se u ponedeljak 20. oktobra „pročešlja Kragujevac da bi se dopunio predviđeni broj od 2.300“.457 Ponedeljak 20. oktobar: Više hiljada muškaraca pohapšeno je u Kragujevcu.

Uveče Nemci streljaju pomenutu grupu uhapšenu 18. oktobra, sa još 53 osuđenika iz mesnog zatvora.458 Izvestan broj uhapšenih građana je pušten.

Utorak 21. oktobar: Streljanja. Preživeli pušteni svojim kućama, sem jednog broja muškaraca, koji su zadržani kao taoci.

Jedan od Stefanovićevih izvora

451

Report to Commanding General in Serbia, Document NOKW-387, Prosecution Exibit 99.

Kostić, 57.

453 Knjiga o Draži, sveska prva, uredio Radoje L. Knežević, Vindzor, Kanada, 1956, 142.

454 Report to...; Knjiga o Draži, 142.

455 Report to....

456 Isto.

457 Isto.

458 Isto; Knjiga o Draži, 142.

452

Optužbe koje Stefanović podiže protiv Marisava Petrovića ne predstavljaju ništa novo. Pre njega, u više mahova, pokušavano je da se te optužbe formulišu uz pomoć izvesnih „svedoka“. Jedan od takvih pokušaja obrađen je u knjizi Ko su ljotićevci?, koju je napisao politički emigrant Predrag D. Ivanović.459 Stefanović se služi njegovom knjigom petnaestak puta, a deo već navedene Stefanovićeve optužbe uzet je iz spomenute knjige. Mi nemamo nameru da ulazimo u analizu Ivanovićeve knjige, ali hoćemo da ukažemo samo na dva njegova tvrđenja, koja čak i sam Stefanović indirektno poriče.

Predrag Ivanović tvrdi da su „ljotićevci nosili nemačke uniforme“.460 Neverovatno je da se Ivanović usudio da tvrdi jednu ovakvu očiglednu neistinu: hiljadama fotografija, i hiljadama svedoka koji su videli dobrovoljce u uniformi posvedočili bi drugojačije (Ivanović je ratne godine proveo u ratnom zarobljeništvu).

Na kraju svoje knjige čak i Stefanović donosi više fotografija dobrovoljaca u uniformi jugoslovenske vojske.

Ivanović dalje tvrdi da vlade Milana Stojadinovića i Dragiše Cvetkovića nisu proganjale Zbor.461 Očigledna neistina! Ovakvo tvrđenje postaje još neverovatnije kada se ima u vidu da Ivanović od februara 1940. godine postaje, pri Upravi grada Beograda, šef Političkog odseka odeljenja opšte policije.462 Teško je ne pretpostaviti da u jesen 1940. i proleće 1941. sam Ivanović nije bio umešan u progone Zbora.

Stefanović na više stranica govori o progonima Zbora, dajući im često netačnu interpretaciju.463 Mi smo se osvrnuli na ova dva slučaja, da bi pokazali kakvim se izvorima koristio dr Stefanović.

Stefanović registruje da je zbog 10 poginulih i 26 ranjenih Nemaca došlo do kragujevačke tragedije. Ali Stefanović nije podsetio čitaoca da su partizani i četnici pobili i ranili pomenuti broj nemačkih vojnika, pa pobegli i tako izazvali represalije, iako su znali za objavljeni ključ 1:100.

Hapšenje građana Dobrovoljci Petog srpskog dobrovoljačkog odreda nisu učestvovali u hapšenju Kragujevčana u ponedeljak 20. oktobra.

U svom izveštaju Bišofshauzen, nemački komandant kragujevačkog okruga, kaže da je odlučeno da taj posao svrše „3. bataljon 749. puka i 1. bataljon 742. puka“, koji su tada bili u Kragujevcu.464 U svome izveštaju Bišofshauzen ne pominje ni 459

Predrag Ivanović, Ko su ljotićevci, Srpsko književno udruženje, Čikago, 1954.

Isto, 39.

461 Isto, 41.

462 Isto, 189.

463 Stefanović. 49-53, 61, 84-97.

464 Report to...

460

dobrovoljce, niti pak ma kakvu drugu srpsku vlast.

U knjizi Kragujevački oktobar, u poglavlju „Dokumenta govore“, pisac Branislav Božović poziva se na jedan dokumenat kome je dao naslov „Zapisi Danila Mihailovića“, šefa Odseka javne bezbednosti Dunavske banovine“. Između ostalog Danilo Mihailović kaže: „Baš zato što mi je cilj da ovim pružim pravu sliku Kragujevca u danima stradanja naroda, starao sam se da na hartiju prenesem sve onako kako sam svojim okom video, svojim ušima čuo i uopšte došao do pozitivnog uverenja, te ništa nisam dodao niti oduzeo.

Ove reći pišem pod svežim utiskom strašnoga pokolja... pod svežim utiskom tragične smrti svoga brata i svoga zeta.“465 Božović priznaje da je Mihailović iskren: „Pod svežim utiscima svoje nesreće, koja se poklapala sa opštim stradanjem stanovništva u Kragujevcu, revnosno i neposredno je beležio ono što je saznao i osećao u tim danima... i ozlojeđen je sve to beležio u svom dnevniku.“466 Mihailović opisuje raciju pod komandom majora Keniga: „Zatim se obruč sve više stezao, a nemački vojnici kupili su sve odreda muškarce... Ljudi su uzimani sa ulice, iz radnji, kafana, crkve i svih drugih ustanova. Iz suda su uzimali sudije, pisare i stranke, iz škola profesore, učitelje i đake... pa i same bolesnike u pojedinim kućama nisu poštedeli...“467 Mihailović ne tereti ni dobrovoljce, niti ma koga od srpskih vlasti, da su učestvovali u ovoj raciji. Zato je Božović i kivan na Mihailovića, jer Mihailović sve te srpske vlasti naziva „našim“ i ne krivi ih za tragediju.468 Kakvog je razloga Mihailović imao da ne tereti Petrovića i dobrovoljce, ako su oni zaista bili saučesnici u zločinu? Ako je imao hrabrosti da Nemcima pripisuje zločin, zašto ne bi imao hrabrosti da dobrovoljcima pripiše saučešće u zločinu?

Mihailović piše svoj izveštaj „pod svežim utiskom strašnog pokolja... pod svežim utiskom tragične smrti svoga brata i zeta.“ Pa zar to nije dovoljan razlog da ukaže na dobrovoljce kao zločince, ako su to oni zaista bili? A Mihailović je „revnosno i neposredno beležio ono što je saznao i osećao u tim danima“, da ponovimo Božovića.

Piscu ovih redova više Kragujevčana, među njima i Jole Tepavčević, potvrdili su da dobrovoljci nisu učestvovali u hapšenju. Jole Tepavčević, aktivni podoficir jugoslovenske vojske, koji je tada živeo u Kragujevcu, kategorički tvrdi da dobrovoljci 465

Kragujevački oktobar, „Svetlost“, Kragujevac, 1961, 239.

Isto, 239.

467 Isto, 248.

468 Isto, 251.

466

nisu pomagali Nemcima u hapšenju građana. On je, videvši šta se događa u varoši, pokušao da se skloni. „Lutao sam da se spasem“, on kaže. Pored železničke stanice, krijući se u nekakvom šumarku, on je video dvojicu dobrovoljaca. Izleteo je iz skloništa sa svojom legitimacijom i predstavio im se. Ova dvojica su ga stavili između sebe s namerom da ga zaštite od eventualnog hapšenja. Sreća, Trifunović i Bata - tako su se zvali njegovi pratioci - odveli su Tepavčevića u školu, gde su ga predstavili Milošu Vojnoviću-Lautneru, koji je bio njihov komandant. Vojnović mu je odmah naložio da pravi spiskove građana koji su bili pritvoreni u Topovskim šupama. Imena su pristizala sa svih strana i on je to radio „dan i noć“, kaže Tepavčević. To su bili u stvari spiskovi po kojima su građani puštani iz Topovskih šupa. Tepavčević nije bio zboraš, i prvi put je video Petrovića i Lautnera ovom prilikom. Tepavčević je tom prilikom prvi put i video dobrovoljce. Od tog dana on ostaje sa njima.469

Verzija Marisava Petrovića Verzija događaja Marisava Petrovića je sledeća: Tek pred podne 20. oktobra Petrović je sa tumačem Milošem VojnovićemLautnerom dospeo do majora Keniga, koji je organizovao hapšenje. Bez ikakvog objašnjenja Kenig je zatražio spisak komunista iz Kragujevca. Petrović je pokušao da od srpskih policijskih i civilnih vlasti dobije traženi spisak, ali bez uspeha. Kenig je bio „strašno ljut“ kada mu je Petrović pri drugom susretu saopštio da je došao bez spiskova. Tek tada je Petrović saznao šta se sprema sledećeg dana u Kragujevcu.470 (Pisac ovih redova pretpostavlja da je to moglo da bude oko 2 sata posle podne u ponedeljak 20. oktobra). Petrović, „zaprepašćen, zbunjen i ožalošćen“, uspeo je da privoli Keniga da mu ovaj dozvoli da može da spase zatvorenike članove Zbora.

Petrović, osvrćući se na ovu Kenigovu dozvolu, kaže: „U Kragujevcu je bilo svega 20 zboraša, koji su 11. decembra 1938. godine glasali za listu Dimitrija Ljotića. Zbor je imao veliki broj đaka gimnazijalaca, ali većina njih već je bila u redovima srpskih dobrovoljaca. No, ja sam mislio da pod oznakom članova Zbora, uz Božiju pomoć, oslobodim što više poznatih nacionalista, a naročito đaka i radnika.“471 Sa spiskovima koji su napravljeni uz pomoć đaka-dobrovoljaca iz Kragujevca, Petrović je došao u 4 sata posle podne u Topovske šupe. U 6 sati, jedna grupa od 700 oslobođenih u pratnji dobrovoljaca napustila je Topovske šupe i otišla svojim kućama.472 Sledećeg dana, 21. oktobra, Marisav Petrović sa još jednom grupom 469

Intervju pisca sa Jolom Tepavčevićem, Čikago, decembra 1986.

Bor. M. Karapandžić, Srpski dobrovoljci 1941-1981, Kliveland, 83-84.

471 Isto, 84-85.

472 Isto, 86-88.

470

dobrovoljaca produžio je izvlačenje zatvorenika. U jednom svom referatu pisanom rukom, opisuje tu „proceduru“: „Na prvo mesto spasavani su đaci, gimnazijalci, profesori. Tu smo se morali pretvarati pred Nemcima, kao za sve druge, da svakog lično poznajemo.

Taj posao je išao na taj način, što smo od svakoga uzimali legitimacije, videli njegovo ime i pozvali ga po imenu. Zatim izvlačeni su radnici sa Lepenice. Na trećem mestu su izvlačeni oni koji su se tog kritičnog momenta našli poslom u Kragujevcu... Zatim... one ispod 15 i preko 60 godina starosti... mladih i zdravih ljudi... Na kraju je izvučen daleko veći broj intelektualaca, nego što je streljano.

Ovde su bili: sudije, advokati, inženjeri, učitelji, oficiri, sveštenici i razni činovnici. No opet ističemo, sve nismo mogli izvući. Dobrovoljci su se tog dana morali poniziti pred okupatorom mnogo, samo da bi što više spasli. Mislimo da je bar 70 njih ukradeno iz grupa određenih za streljanje. Moram istaći i to da su nam i neki Nemci u ovome pomagali, a naročito jedan podoficir i jedan oficir.

Podoficir je bio profesor i znao je nešto srpski i služio kao tumač. Naročito nam je bio pomagao u izvlačenju đaka.“473 Posle streljanja, na garanciju Petrovića, svi sem 600 pušteni su kućama. „Ovi su“ - kaže Petrović - „kao taoci ostali u logoru. Sad nam je bila velika briga da i ove pustimo. A to ni malo nije bilo lako.“ Petrović je najzad i ovo uspeo. U vezi sa tim on kaže: „Za nekoliko narednih dana, posle 21/10, imali smo nekoliko sukoba sa partizanima u okolnim selima oko Kragujevca i svuda potiskivali partizane. Sada su partizani bili odbačeni iz prvih sela oko Kragujevca. I to smo odmah kod Nemaca iskoristili. Nemci su na naš zahtev pustili sve taoce, 600 ljudi. Još su prestali da više ikoga hapse bez našega znanja. I da uopšte ne streljaju bez naše saglasnosti. I od 21/10, pa sve dok je dobrovoljački odred bio u Kragujevcu, do 26. novembra 1941, niko i nije bio u Kragujevcu i okolini streljan.“474

Protivurečnosti komunističke propagande Komunistička propaganda, i pored velikih napora da Marisava Petrovića i dobrovoljce prikaže zločincima, ostavila je izvesne detalje koji potvrđuju delove već spomenutog referata Marisava Petrovića. Mi ćemo ukazati na te detalje, kao i na protivurečnosti koje komunistička propaganda upotrebljava.

Sledeće je uzeto iz jednog članka iz Knjige o Draži, potpisanog sa J. S. Ovaj danak koristi takođe i Stefanović, sa namerom da kompromituje Marisava Petrovića: 473 474

Marisav Petrović, Osvrt na kragujevačku tragediju, rukopis, fotokopija u posedu pisca.

Isto.

„Malo docnije (negde između 4-6 posle podne 20. oktobra - primedba M. P.) ulazi Marisav Petrović sa svojim dobrovoljcima. Sa njima su i dva Nemca podoficira. Drže u ruci veliki tabak hartije. Počinje prozivanje. Kako koga prozovu, izlazi napolje. Do nas u sredini barake provlači se i jedan dečak dobrovoljac. Nema ni 17 godina. Inteligentan i dobroćudan, izbeglica. Oko nas starijih, grupa od preko 150 đaka. Šapućemo: „Spasi ovu decu, oni su đaci, tvoji drugovi.“ „Spašću ih, ne brinite!“ I zaista - kako nekoga prozovu, ovaj dečko je izbacivao po nekoliko đaka, tako da je sve koji su bili oko nas spasao.“475 Ovu epizodu, po izjavi jednog svedoka, registruje i Vladimir Dedijer. „Te večeri ih je pušteno oko 600. Docnije sam čula da ih je pustio Marisav Petrović.“476 Ovaj detalj iz prvog izdanja Dnevnika, Dedijer je izbacio iz sledećih izdanja! Zašto?

Kragujevački oktobar donosi sledeći detalj koji je doživeo Milan Stanković, onda učenik osmog razreda gimnazije. Tu Stanković, u prikazu događaja koje je dao pisac Mladen Oljača, kaže: „Ljotićevci prozivaju (20. oktobar - primedba M. P.) svoje prijatelje, poznanike, simpatizere i puštaju ih. Puštena je i jedna grupa učenika. Naiđe Marisav Petrović, komandant ljotićevaca: „Ko je pustio đake? Zar ne znate da su to komunisti? Vratite ih nazad!“ Nastalo je objašnjenje... Noć smo proveli bez sna.“477 Pisac Mladen Oljača ne objašnjava šta je bilo posle te navodno Petrovićeve zapovesti „Vratite ih nazad!“ Da su bili vraćeni, zar on to ne bi rekao? Milan Stanković je ostao živ. Pomenuti J. S., na koga se poziva Stefanović, tvrdi da je tada pušteno 150 đaka. Petrović nije izgovorio „Vratite ih nazad!“ Nisu li ove reči proizašle iz Oljačine glave?

U pomenutoj knjizi Kragujevački oktobar opisan je i slučaj Borivoja Ristića.

Borivoje Ristić, tada dečak, našao se u jednoj baraci sa svojim ocem Čedomirom.

Pisac Gojko Banović daje izvesne detalje: „Nemci su ubijali Kragujevčane, grupu za grupom. „Sada ćemo i mi doći na red“, rekao je neko u baraci. Tako je i bilo: vrata su se naglo otvorila. Ljudi su, koliko je to bilo mogućno, počeli da se zbijaju u drugi kraj barake, da se udaljuju od vrata, od smrti, ali samo nekoliko trenutaka. Morali su napolje, dva po dva. Dečko je izašao sa ocem, držeći ga ispod ruke. Pred barakom jedan ljotićevac, visok, crnomanjast, s brčićima, zagledao se u Borivoja, odmerio ga i 475

Knjiga o Draži, 149.

Vladimir Dedijer, Dnevnik, Knjiga II, Prvo izdanje, 391.

477 Kragujevački oktobar, 107-108.

476

rekao: „Mali, tebi nije mesto među ovima!“ I odvojio ga je na stranu, priključio ga drugoj, mnogo manjoj grupi. Dečko je povukao sa sobom i oca, a jedan Nemac priskočio je Čedomiru Ristiću i gurnuo ga u kolonu, u stroj. Krećući, sa ostalim Kragujevčanima pod mitraljeske i puškomitraljeske rafale, otac se jednim toplim pogledom oprostio sa sinom. Pogled koji on, Borivoje, neće nikada zaboraviti. Kada je pokolj okončan, taoci su u pratnji ljotićevaca i žandara krenuli u varoš, u zatvor.“478 Pomenuti Predrag Ivanović u svoju knjigu unosi priču Borisava N. Dimitrijevića, koji je preživeo streljanje. U vezi grupe građana, koja je ostala posle završenog streljanja, Dimitrijević kaže: „Tada je nekoliko ljotićevaca, sa Marisavom na čelu, prošlo od grupe do grupe... Marisav je posmatrao ljude i na koga bi pružio prst, taj je morao trčećim korakom da ode na određeno mesto. Ovo izdvajanje su ljotićevci vršili bez ikakvog učešća Nemaca i bez ikakvog kriterijuma. Odnosno kriterijum je bio Marisavljev ćef. Došavši do moje grupe, Marisav je pružio prst i na mene. Otrčao sam na određeno mesto kao i ostali. Tamo je već bilo oko 3.000 ljudi. Pred sam mrak komandant nam je objasnio da ovako mora biti i da će opet biti ako pogine koji Nemac.“479 Pozvaćemo se na još jednog Ivanovićevog „svedoka“, Bor. Radonjića. Evo šta Radonjić kaže za Marisava Petrovića i Miroslava Tomića, zboraša iz Kragujevca: „Oslobođavali su samo one koji su pristupili Marisavu Petroviću u njegov Peti dobrovoljački odred. Ali nije im na pamet palo da Miroslav, kao uticajna ličnost, zaštiti i spase svoje drugove osmog i sedmog razreda gimnazije, kao i učenike iz Učiteljske škole.“480 Jugoslovenski istoričar dr Venceslav Glišić, u svojoj knjizi Teror i zločin nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944, kaže: „Neposredno posle streljanja ovih dveju grupa (streljanje od 20. oktobra uveče - primedba M. P.) ljotićevi dobrovoljci su izdvojili i pustili izvestan broj saradnika i simpatizera okupatora. Pušteni su oni koji su imali legitimacije Krajskomandature, pripadnici ljotićevog pokreta i onih zanimanja koja su bila Nemcima potrebna (lekari, apotekari, tehničari itd.).“481 Osvrćući se na gore navedena svedočanstva, nameću se sledeća pitanja i objašnjenja: 478

Isto, 171-173.

Ivanović, 54.

480 Isto, 55.

481 Srpski dobrovoljci..., 104.

479

Da li bi dr Glišić mogao da potvrdi da su onih 150 đaka, koje je „dečak dobrovoljac“ prikupio za puštanje, „imali legitimaciju krajskomandanture“ ili su bili „saradnici i simpatizeri okupatora“? Da li bi pod ovu Glišićevu karakteristiku došao Milan Stanković, koji je, kako on kaže, pušten iste večeri, ili, možda, Borivoje Ristić koga je „jedan ljotićevac“ povukao iz grupe za streljanje?

Kako je istoričar Glišić došao do zaključka da su lekari i apotekari bili neophodni Nemcima? Zar lekari i apotekari nisu bili neophodni i Kragujevčanima?

Da li bi Ivanovićev „svedok“ Radonjić mogao da potvrdi da su pomenutih 150 đaka, kao i pomenuti Milan Stanković i Borivoje Ristić, oslobođeni pošto su izjavili da hoće da priđu dobrovoljcima?

Ivanovićev „svedok“ Dimitrijević tvrdi da je Marisav Petrović „bez ikakvog kriterijuma“ izdvajao iz grupe preživelih one koji će odmah da budu pušteni kućama. „Odnosno“ - kaže Dimitrijević - „kriterijum je bio Marisavljev ćef.“ Po proceni pisca ovih redova, Petrović je doznao negde oko 2 sata posle podne 20. oktobra da će biti streljan izvestan broj građana. Pripreme za streljanje počele su sledećeg dana u sedam sati izjutra. Za sledećih 17 sati on je morao da učini nešto da pomogne narodu u tragičnoj situaciji. „Pred takvim prizorom i u takvoj situaciji teško je bilo čoveku i misliti“, kaže on.482 Ne zna se da je on mogao sa bilo kim da se posavetuje. Njegov pretpostavljeni, komandant dobrovoljaca pukovnik Mušicki, a ni Dimitrije Ljotić, ni Milan Nedić, nisu ni znali šta se događa u Kragujevcu , pošto su telefonske linije bile pokidane, a varoš blokirana. Predstavnici srpskih vlasti u Kragujevcu nisu pokušali da išta urade, da bi se ma kako olakšalo građanima Kragujevca. Marisav Petrović je pokušao. Iz njegovog već navedenog izveštaja vidi se njegov kriterijum spasavanja. Uveče, kao što Dedijer svedoči, spašeno je oko 600. Po tvrđenju već pomenutog J. S. pušteno je toga večera i 150 đaka. Dakle, đaci su bili na vrhu liste, pored ovih i izvesni „poznati nacionalisti“, da upotrebimo Petrovićeve reči.

Sledećeg dana, za vreme streljanja, o spasavanju dece vođeno je računa.

Svedok je ovom i pomenuti Borivoje Ristić. Pokušajmo da zamislimo scenu pomenutu u Kragujevačkom oktobru. Kolona dva i dva, koju su formirali Nemci, izlazi iz barake kroz kasarnski krug, ka kapiji kroz koju ko prođe, odlazi u sigurnu smrt. „Pred barakom jedan ljotićevac, visok, crnomanjast, sa brčićima“, kako kaže Borivoje Ristić, posmatrao je kolonu osuđenih na smrt. Pogledao je u maloga Borivoja. Nikada ga nije video pre toga. Da li su se njihovi pogledi susreli? Šta je mislio i osećao taj dobrovoljac koji je video Borivoja? Jedva je imao nekoliko sekundi na raspolaganju da donese odluku. Dobrovoljac grabi Borivoja i izvlači ga iz kolone. „Dečko je povukao sa sobom i oca, a jedan Nemac priskoči njegovom ocu Čedomiru i gurnu ga u kolonu“, u stroj koji će kroz nekoliko minuta da se nađe pod mitraljeskim projektilima.

Danas, u civilizovanom svetu, sud pre nego što će da izrekne presudu izvesnom optuženom za zločin, saslušava mnoge svedoke, i upotrebi dane u razmatranju slučaja. Posle izrečene smrtne presude viši sudovi razmatraju žalbu osuđenoga, i to može da traje godinama. Pomenuti dobrovoljac koji se nošen talasima tragičnih okolnosti našao u položaju u kome se nikad niko nije našao, imao je samo 482

Marisav Petrović.

nekoliko sekundi da pokuša da odluči da li će Borivoje Ristić da ostane u životu ili ne.

Kriterijum? Bio je dete! Nije li možda tog dobrovoljca mučila i misao: Ima li dečak više prava na život od jednog odrasloga? Nije li taj dobrovoljac, čije se ime ne zna, zažalio što se je uopšte mešao? Ne bi li za njega i njegovu savest bilo bolje da je pustio da Nemci odabiraju ili ne odabiraju. Ova pitanja koja nemaju svoga odgovora, možda su razdirala pomenutog dobrovoljca, a možda nije ni imao vremena da išta misli, išta oseća. To niko ne zna. Zna se samo sigurno jedno: da spašeni Borivoje Ristić nije bio saradnik i simpatizer okupatora, da nije imao legitimaciju Krajskomandanture, da nije bio pripadnik Ljotićevog pokreta, niti je pripadao ikakvom zanimanju koje je bilo neophodno Nemcima. A slučaj Borivoja Ristića nije usamljen.

Marisav Petrović - prema jednom nemačkom dokumentu Komunistička propaganda, a i izvesna nekomunistička, teži za tim da Marisava Petrovića prikaže čudovištem. Dr Blagoje Stokić u svojoj knjizi Kragujevac u ustanku i revoluciji 1941. citira na nemačkom jedan izveštaj pomenutog Bišofshausena. Izveštaj je datiran 21. novembra 1941. godine. Petrović je predstavljen kao veliki rodoljub, koji smatra da borbu protiv komunista može uspešnije da vodi „pomoćna žandarmerija“ „1. - jer bolje poznaju mesta i ljude i 2. - ako jedan srpski pomoćni policajac pogine, onda nema potrebe da se vrše teške represalije.“483 (podvukao M. P.) Nasuprot ovakvom Petrovićevom stavu koji je Bišofshauzen registrovao, osvrnućemo se na stav koji su komunisti toga vremena imali. Kada je vest o hapšenju Kragujevčana došla do četnika i partizana, rez. kapetan Pavle Bogićević, tada jedan od četničkih komandanata, predložio je Raji Nedeljkoviću, komunističkom komandantu Okruga kragujevačkog, da napadnu na Kragujevac i oslobode uhapšene. Raja Nedeljković je odgovorio: „Vreme nije za takav napad, a što se tiče ljudi, što ih god više Nemci pobiju, to ćemo mi imati manje da ubijamo kada oslobodimo Kragujevac. Nemci rade naš posao. Uostalom, zašto Kragujevčani nisu došli kod nas u šumu?...“484 Nije li ono besmisleno ubijanje nemačkih vojnika imalo baš to za cilj da natera Kragujevčane, Kraljevčane, Milanovčane i Šapčane ... da odu u šumu? Cena nije važna! A kapetan Bišofshauzen svedoči da je za dobrovoljce ljudski život bio primaran.

483 484

Dr Blagoje Stokić, Kragujevac u ustanku i revoluciji 1941, Kragujevac, 1981, 239.

Boško Kostić, 60.

Da su kod Ljuljaka poginuli 10, a ranjeno 26 dobrovoljaca, Kragujevac i okolna sela ne bi izgubili ni jednu jedinu ljudsku glavu.

Marisav Petrović spasava taoce Posle streljanja, jedna grupa Kragujevčana zadržana je u pritvoru kao taoci. Po Petroviću bilo ih je 600, a po Venceslavu Glišiću 350. Petrović tvrdi da je on uspeo kod Nemaca da izdejstvuje da ti taoci budu pušteni, i da od 21. oktobra do 26. novembra 1941. niko nije streljan ni u Kragujevcu, niti u okolini.

Interesantan je slučaj Miodraga Radotića. Radotić je bio iz jednog sela blizu Kragujevca. Školu je učio u Kragujevcu. Za vreme hapšenja i streljanja nije bio u Kragujevcu. Odmah posle streljanja javlja se u dobrovoljce. Dok još nije bio dobio oružje i uniformu lokalna policija ga hapsi na prevaru. Kasnije je doznao da je bio osumnjičen da je bio u šumi pod oružjem. On je zaista imao oružje, ali nije pripadao ni četnicima, ni partizanima. U zgradi u kojoj je bio zatvoren bilo je više stotina ljudi.

Jednoga dana, posle jednog napada na Nemce kod sela Sabante, Nemci su došli sa kamionima pred zgradu u kojoj je bio Radotić. Počeli su da tovare zatvorenike, među njima i Radotića. Namera im je bila da ih streljaju. Tada je došao i Petrović. Posle žučnog objašnjenja sa Nemcima, zatvorenici su vraćeni u zatvor. Niko nije bio streljan. Nekoliko dana kasnije dobrovoljci hapse predstojnika policije, puštaju zatvorenike i među njima i Radotića, koji se vraća u dobrovoljce, gde ostaje do kraja: od redova postaje vodnik, zatim komandir čete i najzad komandant bataljona.485 Kakav je kriterijum imao Marisav Petrović kada se zauzimao za ove taoce? Po onome što je Petrović rekao Bišofshausenu, Petrovićev kriterijum je bio jasan: oni su bili Srbi.

Opet: protivurečnosti komunističke propagande Komunistička propaganda napravila je izvesne propuste i kontradikcije koji bacaju u sumnju njihova tvrđenja. Osvrnućemo se na neka od njih.

Pomenuti Dimitrijević, koji je preživeo streljanje, kaže da je „komandant“ (mislio je na nekog nemačkog oficira) preživelima rekao da mogu da idu svojim kućama i da će se streljanje ponoviti ako pogine neki Nemac. Dr Blagoje Stokić to drugojačije opisuje, pozivajući se na preživele: „Ovim ljudima je Marisav Petrović održao ’dirljiv’ govor, naglasivši da

485

Intervju pisca sa Miodragom Radotićem, Milvoki, decembar 1986.

oni neće biti streljani.“486 Dakle, ko je održao govor - nemački komandant ili Petrović?

Miloje Pavlović, direktor Učiteljske škole, je često predmet komunističke propagande. U vezi sa njim Stokić kaže: „Ljotićevci su pokušali da iz grupe đaka oslobode Miloja Pavlovića... ali je on to odbio, odgovorivši da je njegovo mesto u stroju i da hoće do kraja da deli sudbinu svojih đaka. Sa njima je i streljan.“487 U vezi sa Milojem Pavlovićem, Ljubiša Manojlović piše sledeće: „U raspoređivanju građana za streljanje Miloje Pavlović se našao u grupi koju neće streljati. Ali, naišao je komandant ljotićevaca Marisav Petrović. Taj je znao za Miloja Pavlovića...

- Ti nisi zaslužio da budeš spašen! - sudio je Marisav. - Vaspitavao si deset generacija komunista.

Miloje je odmerio Ljotićevog komandanta. Osvrnuo se oko sebe. Svuda su bili Nemci.

- Doista - rekao je Miloje namrštivši se - ja mislim da ovde nije mesto za ovakve diskusije.

Marisav se nasmejao: - Pazi, pazi, neće sa mnom da razgovara. A od mene ti, bre, zavisi život.

Miloje je bacio još jedan prezriv pogled na izdajicu.

- Ako mi od tebe zavisi život, ne treba mi taj život.“488 Ko govori istinu: Ljubiša Manojlović ili dr Blagoje Stokić? Marisav Petrović, po njegovom sopstvenom svedočenju, kaže da je lično poznavao Miloja Pavlovića.

Pavlović je molio Petrovića da ga spase, ali Petrović to nije hteo da učini, pošto je Pavlović „bio naklonjen komunistima“. Dalje Petrović kaže: „No, da se radilo samo o njegovom životu, a ne o životu 2.300 talaca, mnogo bih učinio kod Nemaca da direktor Pavlović bude oslobođen. Ali da on bude oslobođen, a na njegovo mesto da bude streljan jedan đak ili radnik više, to pred Bogom nisam smeo učiniti.“489 Pekarski majstor Vasilije Nikitović prilikom streljan ja bio je samo ranjen.

486

Stokić, 205.

Isto, 204.

488 Kragujevački oktobar, 119-120.

489 Srpski dobrovoljci, 205.

487

Njegov slučaj je bio opisan u knjizi Kragujevački oktobar i u Politici. Pisac Živorad Živković opisuje ovaj slučaj: „Po suncu sam znao da je podne bilo prevalilo. Rane su me pekle. Čuo sam lelek žena. Podigao sam glavu. „Brate, jesi li živ?“, upitala me jedna žena.

To je bila Milunka Đorđević, koja je tražila svoga muža.

Milunka je izvukla Vasilija ispod leševa, uvila u šarenicu i sa ćerkom Dragoslavom odnela ga svojoj kući.

Milunka je negovala ranjenika, a sutradan sklonila ga u senjak, jer je ćula da će Nemci pretresati sve kuće na periferiji grada.

Vasilije Nikitović ostao je živ. Mesec, dva posle 21 oktobra pobratimio se sa Milunkom i Dragoslavom.“490 Evo verzije istog slučaja Duše Pavešića, prema Politici: „Najgore je preživeo, ali rana je krvarila i trebalo je otići, jer opasnost nije prošla. I opet je Vasa imao sreće. Kuća njegove devojke bila je u neposrednoj blizini, gotovo iznad samog stratišta. Pozvao je devojku i ona je došla sa svojom majkom. Odvukle su ga u svoje dvorište i sakrile u šašinu.

Tu je proveo noć, ali ujutro više nije imao snage. Pomisao da ga čeka još jedna takva noć, bila je dovoljna da se pomiri sa sudbinom predaje Nemcima.

Naiđoše dva dobrovoljca u fijakerima, pokupiše me i rekoše mi da kažem kako je vođena borba sa partizanima i da su me partizani ranili. Tako su me prebacili u bolnicu i tu sam ležao 6 meseci.“491 (podvukao M. P.) Ne ulazeći u razliku u mnogim detaljima ova dva opisa, želimo da ukažemo na ulogu dobrovoljaca pri spasavanju Vasilija Nikitovića. Ovaj važan detalj je namerno izostavljen u Kragujevačkom oktobru. „Došla su dva dobrovoljca“ - kaže Nikitović.

Kako su došla? Slučajno? To i Nikitović i pisac Pavešić prećutkuju. Ta dva dobrovoljca je neko poslao da uzmu Nikitovića, a taj neko mogao je da bude i sam Marisav Petrović, koga je, verovatno, obavestila jedna od ove dve žene.

Dr Mladen Stefanović u svojoj knjizi kaže sledeće, već ranije pomenuto: „Nemci i ljotićevci upadali su u kuće i izgonili građane. Ni škole nisu poštedeli. Kundacima su izbacivali đake iz klupa, kao i njihove nastavnike. Čak i decu - učenike petog razreda gimnazije.“ Za svedoka Stefanović uzima pomenutog Dimitrijevića. Dimitrijević, međutim, iako je mnoge neistine rekao, ovog puta vrlo precizno tvrdi, da su u školu u kojoj je on bio, Nemci upadali u razrede i izbacivali đake na ulicu. Ni pomena o dobrovoljcima.

490 491

Kragujevački oktobar, 159-160.

Politika, 12.10.1980.

Broj streljanih Komunistička propaganda tvrdi da je u Kragujevcu streljano 7.000 ljudi. I Stefanović se poziva na taj broj.

Prema podacima koji dolaze iz više jugoslovenskih izvora streljanje je trajalo između 7 i 14 časova. Prema tim istim izvorima Nemci su izvodili po stotinu na stratište. Ako se ova dva elementa uzmu u obzir, onda izlazi da je Nemcima bilo potrebno 6 minuta da pripreme i streljaju jednu grupu od 100 ljudi. Ovo je fizički neizvodljivo. Ljude je trebalo voditi iz barake, svrstati ih u redove, prebrojavati, sprovesti ih kroz kasarnski krug, zatim kroz kapiju izvesti ih na stratište, dakle, preći put od više stotina metara, poređati ih, pucati, a potom dokrajčiti one koji su još bili u životu. Kada su izvesni počeli da beže, onda su Nemci počeli da vezuju ljude jedan za drugog i tako vezane vodili ih na gubilište. Teško je verovati da se takva krvava procedura mogla da obavi za 6 minuta.

Branko Soban u ljubljanskom Delu poziva se na izvestan dokumenat koji je sastavio nemački poručnik Valter Jost. Tu se, pored ostalog kaže: „Streljanje je bilo hitro opravljeno - sto ljudi v 40 minutah.“492 Ako bi se ovo uzelo kao tačno, onda u Kragujevcu nije streljano više od 1.100 ljudi. Nije jasno kako je pisac ovog izveštaja došao do vremena od 40 minuta. Ne može se ni zaključiti iz Sobanovog članka da li je Jost bio prisutan streljanju ili je prihvatio tuđu ocenu vremena. Ovaj dokumenat, iako možda sadrži pogrešnu ocenu vremena, važan je po tome, što tvrdi da je za streljanje uzeto mnogo više od 6 minuta za stotinu ljudi.

Dr Venceslav Glišić u svojoj knjizi Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944. kaže da je u Kragujevcu streljano 1.890 ljudi. Mi nismo imali ovu knjigu, (podatak je uzet iz spomenute knjige dr Blagoja Stokića), te nam nije poznato kako je dr Glišić došao do ove cifre.493 Pisac ovih redova pretpostavlja da je u Kragujevcu streljano oko 1.700 ljudi.

Ovo tvrđenje zasnovano je na sledećim okolnostima i faktima.

Iz pomenutog izveštaja Bišofshausena vidi se da je odlučeno da se strelja ukupno 2.300, ali da 422 ljudi streljanih u Grošnici, Milatovcu, Mečkovcu i Maršiću takođe treba uključiti u taj broj. Bišofshausen kaže da je naređeno da se u ponedeljak 20. oktobra „pročešlja Kragujevac, da bi se dopunio predviđen broj od 2.300“.494 (podvukao M. P.) 492

Delo, 25.10.1986.

Stokić, 220.

494 Report to...

493

Major Kenig u svom izveštaju, koji pokriva te dane, kaže da je 19. oktobra u Grošnici streljano 245 muškaraca, a u Mečkovcu 182 (Kenig ne pominje Milatovac i Maršić); 20. oktobra uveče streljano je 66 komunista i Jevreja i 53 osuđenika iz mesnog zatvora u Kragujevcu. Zatim kaže: „21. X. 1941. u 7 časova sabiranje i streljanje pritvorenika. Time je akcija završena. Ukupno streljano 2.300 Srba.“495 (podvukao M. P.) Bišofshausen i Kenig se razlikuju u broju streljanih u okolnim selima (po Bišofshausenu 422, a po Kenigu 427), ali su vrlo precizni i nedvosmisleni kada kažu da će u Kragujevcu biti streljano (Bišofshausen piše izveštaj dan pre streljanja) i bilo je streljano (Kenig piše svoj izveštaj posle streljanja) 2.300, manje broj streljanih u okolnim selima tih dana. Krajnji broj streljanih u Kragujevcu bio bi, po njima, oko 1.750.

Treba imati u vidu da su Bišofshausen i Kenig svoje izveštaje slali svojim komandama i nisu imali namere da pred budućim istoričarima - kao što se pokatkad tvrdi u komunističkoj propagandi - sakrije istina. Bišofshausen je čak i pokušao da spreči streljanje u Kragujevcu.

Marisav Petrović tvrdi da su dobrovoljci „bar 70“ „ukrali“ iz grupa određenih za streljanje.496 Ako se ovaj broj uzme u obzir, broj streljanih je bio ispod 1.700.

Strahinja Janjić Početkom oktobra 1941. Strahinja Janjić, bivši aktivni poručnik, prijavio se dobrovoljačkoj komandi, koja ga stavlja pod komandu Marisava Petrovića. Posle streljanja, Janjić, koji se pokazao „kao miran i disciplinovani“ vojnik, postavljen je od strane vlade generala Nedića za predsednika opštine u Kragujevcu. Odmah po prijemu dužnosti počeo je „da vrši učene, pljačke“, pa je bio optužen za „silovanje jedne učiteljice“.497 Zbog ovakvih postupaka jedne noći bio je uhapšen u njegovom stanu.

Hapšenje je izvršio vod dobrovoljaca, u kome je bio već pomenuti Miodrag Radotić, koji je piscu ovih redova opisao izvesne detalje ovoga hapšenja.498 Međutim, Nemci puštaju Janjića na slobodu, hapse Simeona Kerečkog, člana Zbora i dobrovoljačkog oficira, a tada od Nedićeve vlade postavljenog predstojnika kragujevačke policije.

Posle nekoliko intervencija Milana Nedića, Janjić je najzad definitivno uklonjen sa položaja predsednika opštine.499 Janjić ostaje u Nemačkoj službi. Imao je stotinak ljudi koji su činili razna nasilja. Jednom prilikom u selu Grocka ubili su desetak seljaka i odveli sa sobom istaknutog zboraša sveštenika Žiku Bogdanovića. Tek posle više intervencija Bogdanović je pušten sa Banjice. (Komunisti su ubili Bogdanovića 1945.

495

Knjiga o Draži, 142.

M. Petrović.

497 Boško Kostić, 61.

498 Intervju M. Radotić.

499 Boško Kostić, 61.

496

godine po dolasku na vlast).500 Sredinom februara 1942. u selu Baroševac dobrovoljci su imali više sukoba sa Janjićevim ljudima, koji su tada nosili nemačke uniforme. Jednom prilikom, dobrovoljci su pod komandom Tomaša Milića razoružali grupu Janjićevih ljudi, a pri jednom drugom sukobu Janjićevi ljudi su ostavili jednog mrtvog. Posle ovih sukoba, pošto je dobrovoljačka komanda sastavila veliki izveštaj o nedelima Janjićevih ljudi, Milan Nedić je uspeo da privoli Nemce da se Janjić ukloni. Tako su Janjić i njegovi ljudi poslati u Nemačku na rad.501

Šatobrijan i Kragujevac U francuskoj varoši Šatobrijan na dan 22. oktobra 1941. (jedan dan posle streljanja u Kragujevcu) Nemci su streljali 48 Francuza. Sledećeg dana preko londonskog radija Šarl de Gol je „osudio politiku ubijanja“ pripadnika nemačke vojne sile.502 Šarls de Gol, nesumnjivo veliki Francuz i veliki neprijatelj Hitlera, želeo je da spreči nemačke krvave represalije nad francuskim narodom. Srbija je pre Kragujevca doživela mnogo krvavijih odmazdi od pomenute odmazde u Šatobrijanu, pa je ipak došlo do ubistva nemačkih vojnika kod sela Ljuljaka, iako su napadači morali da znaju za posledice. Osvrćući se na Šatobrijan i reakciju Šarla de Gola, nemoguće je a ne zaključiti da je krv nevinih, prosuta u Grošnici, Milatovcu, Mečkovcu, Maršiću i Kragujevcu, na rukama ne samo nemačke kaznene ekspedicije i nemačke Vrhovne komande, već i na rukama onih jedinica i njihovih Vrhovnih komandi koje su kod sela Ljuljaka ubile 10, a ranili 26 nemačkih vojnika.

„Sve je bilo teško i strašno!“ Za Marisava Petrovića i Miloša Vojnovića-Lautnera 20. i 21. oktobar bili su teški dani. „To su bili“ - rekao je Petrović Bošku Kostiću - „najteži dani u mome životu.

Nemoćan, slab i mali ja sam sve učinio što je u ljudskoj moći bilo da umilostivim strašnog majora Keniga da umanjim tragediju, da spasem koliko god više ljudi mogu.

Ne znam da li je bio strašnije za mene razgovor sa Kenigom, moj ulazak u Topovske šupe, gde hiljada na kolenima viče: ’Marisave! Ti pa Bog, spasi me!’, ili kad smo, gledajući kako odvode ljude na streljanje, nemoćni da na drugi način pomognemo, 500

Isto, 62.

Zapisi iz dobrovoljačke borbe, II, Minhen, 1955, 53-61.

502 David Stafford, Britain and Europian Resistance 1940-1945, St. Anthony’s College, Oxford, 1980, 35.

501

skoro otimali ljude od Nemaca. Sve je bilo teško i strašno.“503 Da li su oni koji su ubili 10, a ranili 26 Nemaca kod sela Ljuljka pretpostavljali da će da bude tako teško i strašno?

503

Boško Kostić, 60.

12. TEHNIČKA UNIJA

Više stranica svoje knjige, Stefanović upotrebljava da objasni takozvanu Tehničku uniju. Namera mu je bila da i na ovome pitanju kompromituje Zbor i Dimitrija Ljotića.

Da li je u tome uspeo - to je predmet ovog poglavlja.

Stefanovićeva argumentacija Evo kako Stefanović daje taj svoj „optužni materijal“ protiv Zbora: „Odmah posle parlamentarnih izbora 1935. godine, na kojima je, kao što je poznato, pokret Zbor doživeo poraz, njegov vođa Dimitrije Ljotić otputovao je „na odmor“ u Švajcarsku. Ljotić se tamo sastao sa Arnom Šikedancom i Valterom Maletkeom, funkcionerima spoljnopolitičkog odseka nemačke Nacionalsocijalističke radničke partije (NSDAP).“ Ovi Nemci su, prema Stefanoviću, obećali Ljotiću dvadeset miliona dinara, s tim da će on, Ljotić, „voditi isključivo pronacističku politiku u Jugoslaviji“.

Napravljen je, po Stefanoviću, i plan za primopredaju novca: „Da bi došao do obećane finansijske pomoći, Ljotić je za svog opunomoćenika u ovom izdajničkom poslu odabrao najpoverljivijeg funkcionera Zbora Dragutina Moderčina, advokata iz Vukovara. Prema Moderčinovom planu, Maletke je trebalo da njemu preda ugovorenu sumu novaca, i to u brzom vozu između Zagreba i Beograda. Sa koferom punim novčanica Maletke je trebalo da sedi u kupeu prve klase. U ovaj kupe sa koferom istog izgleda ušao bi i Moderčin. Na jednoj od usputnih stanica, Maletke bi sa Moderčinovim koferom izašao iz voza, dok bi kofer sa novčanicama ostao Moderčinu. Međutim, ovakav način predaje novca nacistima se nije svideo. Smatrali su da je suviše rizičan i skopčan s mogućnošću kompromitovanja nepoželjnog i neprijatnog za obe strane. Zato je Maletke predložio da se tim novcem u raznim mestima Jugoslavije kupe stambene zgrade i druga nepokretna imovina. Kupovinu bi obavljali poverenici Rozenbergovog Spoljnopolitičkog ureda i vlasništvo prenosili na imena poverljivih članova Zbora, koje odredi Ljotić. Ubiranjem prihoda od stanarine i rente Zbor bi mesečno dolazio do znatnih finansijskih sredstava, a ako bi razvoj pokreta i situacija iziskivali veća novčana sredstva, ona bi se mogla osigurati prodajom nekretnina.“

U međuvremenu, nastavlja Stefanović, Ljotić je uhvatio vezu sa profesorom Endruksom, vlasnikom berlinske uvozno-izvozne firme Tehnička unija (odsada TU).

Endruks je predložio Ljotiću uspostavljanje veze sa berlinskom TU. „Prema ovom predlogu Ljotić je trebalo da osnuje u Jugoslaviji uvoznoizvoznu firmu TU, u koju bi, pored ostalih, bili učlanjeni i savezi zemljoradničkih zadruga (voćarskih, žitarskih i reparskih), na čijem je čelu bio Ljotić. U međusobnom poslovanju berlinske i jugoslovenske TU zarada do koje bi se došlo išla bi u korist jugoslovenskog partnera. Deo zarade stavljao bi se na raspolaganje pokretu Zbor, za finansiranje političke delatnosti. Prema Endruksovim planovima berlinska TU bi se založila da dobije monopolistički položaj u spoljnoj trgovini Jugoslavije, a politikom cena obezbedila bi monopolistički status TU i u Jugoslaviji.“ Da bi potkrepio gornje tvrdnje, Stefanović se poziva na američkog profesora Jakoba Hoptnera koga citira: „... Nijemci se nisu ustručavali s ekonomikom mješati politiku... Tipičan primjer istodobnog ekonomskog i političkog prodora bio je kad su u veljači 1937. godine neki njemački predstavnici ponudili upravi jugoslovenskih poljoprivrednih zadruga da otkupe cijeli rod šljiva. Bili su voljni platiti 2.30 dinara po kilogramu, mnogo više od tadašnje tržne cijene od 1.40 dinara. Razliku cijene ustupili su Zboru, jednoj ultranacionalističkoj, pronjemačkoj, propravoslavnoj i antikatoličkoj organizaciji, koju je vodio Dimitrije Ljotić. Kao rezultat tih mahinacija, ispalo je da sama Jugoslavija subvencionira jednu subverzivnu organizaciju.“ Ovakve planove raznih nemačkih funkcionera, nastavlja Stefanović, nije voleo Herman Gering. Ovaj Hitlerov najbliži saradnik rediguje materijal koji se odnosio na TU, izbacivši sve „ono što se odnosi na pozadinu afere i odnose nacističkih vođa u Trećem rajhu“ i ovako doteran materijali šalje ondašnjem predsedniku Jugoslovenske vlade Milanu Stojadinoviću, „uz poruku da ga on može da koristi prema svome nahođenju“.

Stojadinović je, nastavlja dalje Stefanović, odlučio da ovaj materijal koristi protiv Ljotića i Zbora. Tako je 30. januara 1937. poslanik Života Milanović, na zahtev Stojadinovića, izjavio u Skupštini da jedna strana država finansira Zbor. Tom prilikom Milanović je rekao i sledeće: „Mi znamo da je jedan revizor vršio pregled njegovog (Ljotićevog primedba M. P.) saveza u Smederevu i kazao: ’Našao sam knjiženo 5.000, 10.000 ili ne znam toliko i toliko hiljada maraka, kao pomoć jedne strane države’“.

(Ovaj citat Stefanović vezuje za Politiku od 24. juna 1936.. Očigledna greška, jer je citat iz Politike od 31. januara - Primedba M. P.)

„To je bio početak široke kampanje protiv Ljotića, koja se prenela u javnost“, kaže Stefanović. Politika je u tome prednjačila.

Prema Stefanoviću glavni akteri ove „afere“ bili su Milan Danić, inače pokršteni Jevrejin Alfred Dijamanštajn, nekada osuđivan kao komunista i dr Juraj Korenić, potpredsednik Zbora. Stefanović citira Danića: „Po povratku dr Korenića sa mnom iz Berlina, baš je g. Ljotić sve pregovore sa predstavnicima TU iz Berlina vodio, pa i predugovor potpisao, a kasnije se iz razloga koji su njemu bili oportuni iz ove stvari i ove kreacije povukao. Sve je to rađeno otvoreno i zvanično utvrđenom prepiskom, koju mogu u svako doba prikazati. Nakon povlačenja g. Ljotića iz privremenih radova oko osnivanja TU, pristupio je tom poslu po svom ličnom uverenju g. dr Juraj Korenić...’, potpredsednik Zbora.“ Stefanović ne ulazi ni u kakve detalje i dokumentaciju. Dalje, on kaže, da je Ljotić organizovao zbor u Beogradu u bioskopskoj sali Triglav 28. februara 1937, „na kome je pokušao da demantuje vezu svoga pokreta sa TU“. On ovako prikazuje Ljotićev govor: „Tvrdio je da nema nikakve istine da je pokret Zbor primao materijalnu pomoć od nacističke Nemačke. TU je, po njegovom tvrđenju, trebalo da bude organizacija koja bi okupljala nemačke i jugoslovenske privrednike radi poslovanja na „pošten i koristan način u interesu obe zemlje“ i ne bi imala nikakve veze sa pokretom Zbor. „Stojeći... na čelu mnogih zadružnih saveza, ja sam bio prisiljen da tražim što povoljnije tržište za naše agrarne proizvode branio se Ljotić. Sasvim je prirodno što su savezi, kojima ja stojim na čelu, morali doći u vezu sa Nemačkom, jer je ona najbolje tržište cele Evrope za naše agrarne proizvode.“ Stefanović zatim konstatuje da su Ljotić i Velibor Jonić, tada generalni sekretar Zbora, bili naročito pogođeni ovom kampanjom: „Tvrdili su da ne postoji nikakav novčani dokument iz koga bi se videlo da su dobijali novac, pa su za uvredu tužili poslanika Životu Milanovića i novinara Većeslava Vildera. Time su pretili i ostalima koji bi ih napadali. Istina je da takav dokumenat verovatno ne postoji, pošto su i jedni i drugi znali šta bi to značilo, ali zato postoje drugi oblici finansiranja pokreta Zbor. Iskusan u tim mahinacijama, Ljotić kaže: „Poznato je onima koji su digli ovu kampanju, da ako netko hoće da primi pomoć od inostranstva, ne mora da radi preko zadruge, niti da organizira TU, već to može da radi i na drugi način... Te stvari se ne knjiže...“ Svoju konstrukciju o TU, Stefanović završava rečima Predraga Ivanovića, koji je, kao što smo videli, pored drugih neistina, tvrdio i to da su pripadnici Srpskog dobrovoljačkog korpusa nosili nemačke uniforme:

„Činjenica da su Ljotićevi dobrovoljci za sve vreme okupacije Jugoslavije bili najodaniji nemački saradnici i kao takvi bili na njihovom snabdevanju, daje odgovor i na pitanje afere TU. Jer, ako su sve ovo mogli da čine naočigled naroda u Srbiji, šta im je smetalo da novac primaju pre rata, kada to niko ne vidi, a uz to niko nije hteo i nije smeo ni da istražuje.“504

Stefanovićeva argumentacija pod lupom Kao i po drugim pitanjima, tako i po pitanju TU, Stefanović se služi neistinama, nekvalifikovanim materijalom, pozivanjem na svedoke koji ne navode dokaze, izostavljanjem fakata koji bi štetili njegovoj nameri da Zbor i Ljotića prikaže kao „najodaniju špijunsku mrežu Gestapoa u Jugoslaviji“.

Osvrnimo se na Stefanovićev „optužni“ materijal.

1. Stefanović ne pruža ama baš ikakav dokaz da je Ljotić bio u Švajcarskoj, gde se je, kao što Stefanović tvrdi, našao sa pomenutim Nemcima, koji su mu obećali dvadeset miliona dinara. Piscu ovih redova supruga Dimitrija Ljotića je ne jednom tvrdila da njen muž nikad nije bio u Švajcarskoj. Ljotićevi sinovi potvrđuju isto.

Dragutin Jakšić, tada inženjer Ministarstva vojske i mornarice, inače blizak saradnik Ljotića, izjavljuje da je posle petomajskih izbora pratio Ljotića po Makedoniji, da u toku 1935. ovaj „nije bio uopšte u Švajcarskoj“. Jakšić sumnja da je Ljotić ikada bio u toj zemlji.505 2. Prvobitan plan primopredaje svote od dvadeset miliona dinara trebalo je da se izvede, kao što smo već čuli od Stefanovića, razmenom kofera u vozu. Baš kao na bioskopskom platnu! Međutim, ovakav način nije se, po Stefanoviću, svideo nacistima, pa se, zato pribeglo drugom planu - kupovanju stambenih zgrada i nepokretne imovine. Kupovinu bi obavljali „Rozenbergovi poverenici“ i prenosili vlasništvo na poverljive članove Zbora. Prema Stefanoviću, kupovina stambenih zgrada je isto kao i kupovina svinja na vašaru. Zamislimo Rozenbergove poverenike kako kupuju zgrade i nepokretna imanja u Beogradu, Zagrebu, Kragujevcu, Nišu itd.

Ime vlasnika se unosi u katastarske i opštinske knjige. A i porez bi morali plaćati, a kada se ukaže potreba ta ista imanja se prenose na poverljive članove Zbora. Kao poklon? I još jedno knjiženje po katastarskim i opštinskim knjigama. Zamisao predaje para u vozu je napuštena, jer je bila skopčana „s mogućnošću kompromitovanja, nepoželjnog i neprijatnog za obe strane“, a prihvaćen drugi, koji, po svemu, ostavlja trajnu dokumentaciju i, kao takav, bio bi kud i kamo opasniji. Dimitrije Ljotić je bio advokat, ministar pravde, neobično upoznat sa finansijskim, trgovačkim, ekonomskim transakcijama, te kao takav, ako je zaista hteo da dođe do nemačkih para, sigurno je da ne bi pristao na ovako glupe planove. To indirektno priznaje i Stefanović, jer nigde ne kaže da je do ovakvih transakcija ikada došlo. A ako Stefanović zaista tvrdi da je do 504 505

Stefanović, 66-71.

Staniša R. Vlahović, „Zbor Dimitrija Ljotića 1934-1945 po M. Stefanoviću“, Iskra, 1. juli 1987.

ovakvih transakcija došlo, onda je njegova dužnost bila da navede adrese imanja i imena vlasnika koji su imanje prodali. Sve je to lako naći u katastarskim, opštinskim i poreskim knjigama. Potrebno je ovde podvući da Stefanović za ove svoje tvrdnje ne pruža dokaze.

3. Da bi dokazao da je Zbor bio u nemačkoj službi, Stefanović se poziva na pomenuti citat Predraga Ivanovića, koji bez dokumenta i svedoka jednostavno tvrdi da su zboraši primali pare od Nemaca. Ovakav Ivanovićev „fakat“ je za Stefanovića dokumentacija.

Ukazaćemo, međutim, još na jedan detalj koji iz druge perspektive baca svetlo na neistine koje je Stefanović izmišljao. Naime, Ministarstvo spoljnih poslova Velike Britanije i britanska obaveštajna služba, došli su do zaključka da Zbor nije primao novčanu pomoć iz inostranstva. Donosimo taj dokument sa prethodnim komentarom Staniše Vlahovića, koji je i sam napisao jedan osvrt na knjigu Mladena Stefanovića: „Između 1945. i 1947. Britanci su imali pod svojom jurisdikcijom celo preživelo vodstvo i članstvo Zbora. U ovom periodu, u brojnim diplomatskim notama, Titov režim zahtevao je od Britanske vlade njihovu predaju. U tim notama navođene su iste stvari koje i Stefanović navodi u svojoj knjizi. Britanski Forinj ofis naredio je svom istraživačkom odeljenju (Research Department) da pribavi sve moguće podatke o pokretu Zbor, a takođe i o Srpskom dobrovoljačkom korpusu. Naravno da je po ovome konsultovana i Britanska tajna služba (Secret Intelligence Service). Istraživačko odeljenje Forinj ofisa podnelo je svoj nalaz 6. jula 1946. (F. O. 371 - 48891), u kome se između ostalog kaže i ovo: ’...Da li postoji prima facie slučaj za pojedinačno ili skupno optuživanje po delima navodne izdaje, to zavisi od odredbi jugoslovenskog Krivičnog zakona koji je bio na snazi 5. aprila 1941. Shodno ovome zakonu, pripadanje Ljotićevoj organizaciji Zbor ne izgleda da je izdajstvo, jer je pokret Zbor učestvovao na parlamentarnim izborima 1938... Ne postoji nikakva evidencija da je Zbor primao novčanu pomoć iz inostranstva... (podvukao M. P.) A mnoge informacije od 1939-1945. u našoj arhivi o ovim ljudima, izgleda da potiču iz druge ili treće ruke od partizana i radi toga, prirodno, ovo se u svemu poklapa sa onim što se u jugoslovenskim notama tvrdi. Mi smo imali za cilj samo to, da prikupimo faktične informacije ili ličnu ocenu i to iz drugih nepartizanskih izvora.’“506 4. Stefanović se poziva na jednu knjigu američkog profesora univerziteta Jakoba Hoptnera.507 Izvesni Hoptnerovi argumenti su netačni, a neki su sumnjive vrednosti. Vredno ih je zato analizirati: a) Sudeći po bibliografiji, Hoptner nije pročitao nikakav spis Dimitrija Ljotića.

Pisac ovih redova ima utisak da je Hoptner odnekud prigrabio propagandne parole uperene protiv Zbora i Ljotića i primio ih je jednostavno „zdravo za gotovo“. Ipak mu 506

Isto.

J. B. Hoptner, Yugoslavia in Crisis 1934-1941, Columbia University Press, New York and London, 1962, 102-103.

507

to ne smeta da Zboru prišiva atribute „ultranacionalističke, pronemačke, propravoslavne i antikatoličke organizacije koju je vodio fanatik Dimitrije Ljotić“.

(Reč „fanatik“ se nalazi u originalnom engleskom tekstu; nema je u prevodu koga Stefanović upotrebljava - primedba M. P.). Ovako preciznu karakteristiku o jednom čoveku i političkom pokretu kome je taj čovek bio na čelu ozbiljan istoričar bi mogao da da tek onda pošto se je dobro upoznao sa njihovim političkim programom i radom.

Na ova pitanja smo se već u ranijem tekstu opširnije osvrnuli i dokazali da Zbor nije bio niti ultranacionalistički, niti pronemački, a onoliko koliko je bio propravoslavan, bio je i prokatolički, ponajmanje, pak, antikatolički. b) Hoptner nije u pravu kad mesec februar 1937. vezuje za nekakav ugovor u vezi prodaje šljiva. Toga meseca jugoslovenska štampa, a najviše Politika, bavila se TU. Takav ugovor, ukoliko je uopšte postojao, mogao je da bude napravljen negde 1936. c) Detalje i cenu prodaje šljiva Hoptner je uzeo iz knjige od Norberta Malena, a ovaj se poziva na već napred pomenutu izjavu poslanika Živote Milanovića.508 Ovde valja naglasiti da ni Hoptner, ni Malen nisu napravili ni najmanji napor da bi pribavili ma kakav dokumenat koji bi nezavisno podržao Milanovićevu izjavu u Skupštini.

Savestan istoričar i naučnik ne sme da operiše sa jednom takvom izjavom kao faktom, pogotovu kad se zna da je ona data pod zaštitom poslaničkog imuniteta. Dakle, Hoptner je morao takvu izjavu da prihvati sa većom opreznošću, a morao je i da pretpostavi da se možda radi i o političkoj intrizi. On to nije uradio, iako je živeo u Americi, u kojoj su političke smicalice gotovo svakodnevne novosti. d) U napomeni vezanoj za pomenuti tekst, Hoptner se prikazuje i pomalo neozbiljnim. Iako ova napomena nema nikakve veze sa Zborom i Ljotićem, mi ćemo se osvrnuti na nju da bi ukazali na nepažnju i nemarnost koja je, bar u ovom slučaju, pratila Hoptnerov istraživački rad. Ponavljamo, napomena je vezana za tekst koji diskutuje rad Zbora i Ljotića. „Pored ideoloških momenata (Hoptner misli na pomenutu transakciju sa šljivama, od koje bi Zbor imao koristi - primedba M. P.) bilo je i ekonomskih manevara Nemačke. Na primer: U septembru 1939. Nemačka je prestala da kupuje jugoslovenske šljive. Pošto nisu mogli da ih prodaju, seljaci su povećali proizvodnju šljivovice. Kada je cena šljivovice pala ispod osam dinara i kada je ponestalo flaša i buradi, cela Bosna se dala u prekomerno pijančenje...“ (The New York Time, 25. oktobar 1939.)

Sledi Hoptnerov komentar: „Mamurluk je izazvao i jednu ekonomsku posledicu: Bosanci su u velikim količinama kupovali aspirin koga su Nemci putem kliringa izneli na jugoslovensko tržište“.

Dakle, prema Hoptneru pojava nemačkog aspirina na jugoslovenskom tržištu bio je jedan nemački ekonomski manevar.

508

Norbert Muhlen, Schacht: Hitler’s Magician, Alliance Book Corporation, New York, 132.

Da sumiramo: Nemci su prestali da kupuju šljive (nije jasno da li Hoptner i ovo naziva nemačkim manevrom!?), seljaci su ispekli rakiju, napunili sve flaše i burad, a ono što nije našlo mesta u flašama i burićima - popili; a kad ih je snašla teška glavobolja, Nemci, brže bolje, da iskoriste gužvu, bosansko tržište, putem kliringa, preplaviše aspirinom. I to sve u roku od mesec dana!

No ostavimo aspirin po strani, pa se vratimo Hoptneru i Stefanoviću, jer nam oni ostaju dužni da objasne: prvo, gde su Bosanci držali preteklu rakiju za koju nisu imali potrebne burad i flaše, a pre nego što su je popili. U potocima? Ili su je, možda, popili „na dušak“?; drugo, koliko aspirina su mogli Bosanci da upotrebe, da bi nemačka industrija aspirina imala stvarne zarade, da bi se ovaj akt mogao da nazove ekonomskim manevrom!? Da sve ovo nije pomalo žalosno, bio bi ovo, ipak, možda, dobar vic!

5. Analizirajmo još jednu Hoptner-Stefanović-Malen tvrdnju koja se odnosi na to da je Ljotić, navodno, prisvojio za svoj politički rad razliku u cenama šljiva. Naime, kao što smo već napred videli, prema Malenu, Nemci su kupili od jugoslovenskih zadruga 500 vagona svežih šljiva po ceni od 2,30 dinara, zadruge su za šljive isplatile svojim zadrugarima 1,40 dinara po kilogramu, dok je razlika od 0,90 po kilogramu predata Zboru, što bi, po proračunu pisca ovih redova, trebalo da predstavlja sumu od oko 4,5 miliona dinara.

U vezi sa gornjim, postavljaju se nekoliko interesantnih pitanja: Put ove milionske svote je morao da ostavi traga na više mesta: ovo izdvajanje (utaja!) 4,5 miliona dinara moralo je da prođe kroz zadružne knjige. Kako to da nadležne vlasti - a bila je javna tajna da je Stojadinovićeva vlada sve činila da Ljotića stavi iza rešetki - nije iskoristila ovo navodno Ljotićevo kršenje zakona, pa da ga s pravom izvede na sud zbog krađe i pronevere? Najvažnije, međutim, jeste činjenica da se od hiljade, po svemu, „opljačkanih“ zadrugara - a da su „opljačkani“ morali su znati, jer je „velika informativna štampa“, kako ju je Ljotić nazivao, o tome nedeljama trubila - kako se to, dakle, desilo da se ni jedan od „opljačkanih“ zadrugara - od kojih većina nije pripadala Zboru - ne nađe da pokrene pitanje Ljotićeve „krađe“? A radilo se o 4,5 miliona dinara - za tadašnje prilike, ne maloj svoti!. Najzad, kako je bilo moguće da Ljotić i dalje ostane na položaju predsednika mnogih zadružnih saveza?

Ljotića, dakle, niko nije tužio, ali je zato Ljotić, verovatno, sredinom februara 1937, podneo tužbu protiv, već pomenutog, Živote Milanovića i Politike. Pozivajući se na Milana Fotića, Ljotićevog advokata, Đoko Slijepčević ovako dodiruje tu tužbu: „Pored svojih odgovora, objavljenih i u Politici i u Pravdi, Dimitrije Ljotić je tužio Politiku po zakonu o štampi... U jednom pismu dr Dušanu Biberu, povodom njegovih članaka pod naslovom „Kraljevina Jugoslavija na raskršću 1939. godine“, koje je objavila Politika i u kojima se i Biber osvrnuo, sasvim pogrešno, na TU, napisao mu je Fotić: „Ja sam, dakle, napisao tužbu protiv Politike i istu predao Okružnom sudu za grad Beograd. Čim je tužba dostavljena Politici, ona je obustavila kampanju i cela stvar „afera sa TU“ stišala se. Po zakonu o štampi Politika je bila pozvata da da svoj odgovor, ali ona nije to činila, niti se pojavila na pretresu. Bila je osuđena na kaznu, kakvu i koliku, ne mogu da se setim, ali znam da je sud naredio

Politici da na istom mestu u listu, gde su izlazili inkriminisani članci, objavi sadržinu presude. Politika to nije uradila. Cela stvar se stišala. Uskoro, Stojadinović je uspeo da u predlog o budžetu unese predlog Zakonske odredbe da se sve krivice učinjene putem štampe daju zaboravu, amnestiraju.“509 (Kopija Fotićevog pisma Biberu u posedu Đ.

Slijepčevića - Primedba M. P.) U arhivama Beogradskog Okružnog suda, kao i Politike, najverovatnije još uvek ima dosta dokumenata na ovu temu, pa bi bilo uputno da dr Stefanović objasni, kako se to desilo da te arhive, mada njemu dostupne, nije konsultovao, kad se već latio posla da „objasni“ TU. Ljotić priznaje da je radio na tome da se formira TU. Ali on nije bio osnivač TU u Zagrebu, dok u Beogradu ona nije ni postojala. Sledeće izjave Ljotića, Korenića i Danića, koje Stefanović, iz samo njemu znanih razloga, uglavnom nije koristio, to i potvrđuju: Evo, šta kaže Ljotić: „Danić nije imao nikakve veze sa Zborom, ni od mene, ni sa mojim znanjem, nije Danić dobio nikakav politički zadatak. Preko Danića, koji je povereni mu posao dosta uspešno vršio, došao sam u vezu sa predstavnicima raznih, čisto ekonomskih, nemačkih organizacija. Iz razgovora sa ovim, pojavila se misao o stalnoj organizaciji bolje razmene dobara među narodima. Tako je došlo do prvih osnova TU. Po prvoj zamisli, koju sam prihvatio, to je trebalo da bude jedna organizacija u koju bi ušli pravi predstavnici sviju grana naše narodne privrede. U isto vreme, u Nemačkoj bi se ostvarila slična organizacija koja bi obuhvatala predstavnike Nemačke narodne privrede. Između ovih dveju organizacija, vršila bi se razmena dobara, dok bi unutar u zemlji, svaka organizacija isplate odnosno naplate vršila svojim članovima u domaćoj moneti. Pri tome, naročito, ističem da je TU bila zamišljena tako, da bi se slične organizacije mogle stvoriti i u drugim zemljama, a ne samo u Nemačkoj i Jugoslaviji, te da to vremenom postane tip za buduću međunarodnu razmenu. Bilo je nemoguće, prema tome, da TU postane neka ekspozitura Zbora, pošto su unutra trebali da budu učlanjeni predstavnici celokupne zemaljske privrede, bez obzira na njihovo političko mišljenje.“510 (podvukao M. P.) Zagrebačku filijalu TU osnovali su Milan Danić i dr Juraj Korenić, potpredsednik Zbora. Zagrebačka TU bila je akcionarsko društvo, sa početnim kapitalom od 500.000 dinara. Predsednik Upravnog odbora, sastavljenog uglavnom od Zagrepčana, bio je Korenić. Društvo je, inače, bilo registrovano kod Trgovačkog suda.511 Evo, šta dr Korenić, prema Politici od 16. februara 1937. godine, kaže u vezi toga: „Prvobitno je zamišljeno da TU bude na čelu naš predsednik gospodin Ljotić. Međutim, on je to otklonio. Onda, na molbu zainteresovanih, preduzeo sam ja predsedništvo TU, sa još nekim drugovima iz pokreta Zbor u Zagrebu i sa 509

Slijepčević, 82-83.

Isto.

511 Nikola Milovanović, Pukotine Kraljevstva, Sloboda, Beograd, 1978, 134.

510

nekim intelektualcima raznih položaja i profesija i političkih uverenja.“512 Ljotić je kasnije zahtevao od Korenića da se povuče iz TU, što je ovaj i učinio.513 Politika od 17.2.1937. donosi i Danićevu izjavu koja sadrži niz interesantnih podataka. Ponavljamo da je dr Stefanović imao na raspoloženju ove podatke, ali ih nije koristio, jer su svedočili u korist Ljotića i Zbora. A, evo, šta je Danić rekao: „3) Nije istina da sam član „Zbora“, već je naprotiv istina da sam ja odobravajući nacionalni, socijalni i privredni program ove stranke na poslednjim izborima i kao nečlan glasao za listu g. Ljotića, bio kasnije primljen u članstvo, a kada sam postao zastupnik za inostrane poslove Zemaljskog saveza voćarskih, povrtarskih i vinogradarskih zadruga u Beogradu, po nalogu predsednika ovog Saveza gospodina Dimitrija Ljotića bio upućivan da prestajem biti članom „Zbora“, što sam i učinio, pa sam od toga dana prekinuo svaku vezu sa ovim političkim pokretom i prestao plaćati članarinu. (Potpredsednik Zbora dr Juraj Korenić je objasnio da Ljotić nije znao da je Danić bio član zagrebačke organizacije Zbora. - Primedba M. P.) 4) Nije istina da sam se ja javio za posrednika između nacionalsocijalista u Nemačkoj i Zbora gosp. Ljotića, već je naprotiv istina da sam ja po svojoj profesiji, a obzirom na veze i lična prijateljstva koja imadem u Nemačkoj od 1927. godine, radio na privrednim poslovima velikoga razmjera, (...).

7) Nije istina da je dr Juraj Korenić putovao u Nemačku sa mnom da pregovara bilo s kim o nekoj novčanoj pomoći, već je jedino istina da je g. dr Juraj Korenić jedino putovao u Nemačku sa mnom u vezi sa pripremnim radovima oko TU i da sam ga ja tom prilikom predstavio funkcionerima TU u Berlinu, a ne da je on meni izdao bilo kakovu legitimaciju, jer niti on, niti g.

Ljotić nijesu imali nikakovih veza u Nemačkoj, a o pregovorima gospodina dr Korenića sa gosp. Šikedancom u vezi samnom, meni nije ništa poznato. O meni je dr Korenić razgovarao samo sa privrednim referentom gosp. Valterom Maletkeom iz Auslanddinsta, a ovaj gospodin nam je kurioziteta radi pripovjedao kako su došli neki ljudi iz Jugoslavije i ponudili da im se dadu pare radi kupljenja neke štamparije i nekog dnevnog lista i radi finansiranja nekih fašističkih pokreta u našoj zemlji. Gospodin Maletke je tom prilikom rekao da je tu gospodu najurio.

Ništa drugo povodom ove tendenciozne vesti ne znam.

8) Nije istina da sam se nalazio u nezgodnoj situaciji, jer je g. Ljotić odbio da stupi u ma kakove pregovore, već je naprotiv istina da je po povratku dr Korenića samnom iz Berlina baš g. Ljotić sve pregovore sa predstavnicima TU iz Berlina vodio, pa i predugovor potpisao, a kasnije se iz razloga, koji su njemu bili oportuni, iz ove stvari i ove kreacije povukao. Sve je to rađeno otvoreno i zvanično utvrđenom prepiskom, koju mogu u svako doba prikazati. Nakon povlačenja g. Ljotića iz pripremnih radova oko osnivanja TU, pristupio je tom 512 513

Slijepčević, 81.

Isto.

poslu po svom ličnom uverenju g. dr Juraj Korenić.

10) Nije istina da sam imao unapred zamišljen ceo plan za neku trgovačku zadrugu, već je naprotiv istina da je cijeli plan o ugovoru TU stvoren po jednom širokom forumu najuglednijih nemačkih i jugoslovenskih privrednika i stručnjaka.

11) Nije istina da je meni trebalo od Nemaca bilo kakove koncesije, jer takovih koncesija nisam nikad tražio, niti sam dobio, već postoji jedan ugovor o TU između dve privredno-pravne firme, od kojih je jedna u Berlinu, a jedna u Zagrebu.

12) Ponavljam, nije istina da sam ja trebao legitimaciju pokreta Zbor, već je naprotiv istina da ja nikada ni u kojoj prilici nisam radio, niti sam mogao raditi za Zbor; šta više Zbor je protivan bio i danas protiv TU, a ukoliko mi je dokumentarno poznato, radio je i radi protiv TU i protiv moje ličnosti. Razlozi nisu mi poznati.“514 (podvukao M. P.) 8. Celu ovu kampanju o TU, treba ovde naglasiti, vodila je Politika. Njena cela „dokumentacija“ redovno je vezana za neke tajanstvene ličnosti i nebulozne termine kao što su: „jedan revizor“, „funkcioneri Zbora“, „članovi Zbora“, „tvrdilo se“, „njihovi drugovi“, „dobro obavešteni krugovi“, „razne ličnosti“, „jedna od istaknutih ličnosti“, „grupa uticajnih ljudi“, „jedno pismo iz Berlina“, „jedna grupa“, „mnoge ličnosti od velikog upliva“, ali bez ijednog imena.515 Dakle, kao što se vidi, sve same generalizacije. Nije ni čudo, jer Politika nije mogla da se pozove ni na jedan konkretni dokumenat, niti na jednu određenu ličnost sa imenom i prezimenom kojim bi mogla da dokaže da su Zbor i Dimitrije Ljotić plaćenici Trećega rajha. Kao što smo videli i sam Stefanović priznaje da nikakav optužujući dokumenat „verovatno ne postoji“. Nije ništa neobično da štampa, ne samo u Jugoslaviji, upotrebljava ovakav način blaćenja u političke svrhe. Međutim, ničim ne može da se pravda kad istoričari, kao Stefanović, na primer, ovakav materijal, čak i bez ikakve ograde, upotrebljavaju za svoje radove. Tada se stiče nesumnjiv utisak da su oni u službi neke propagande, a ne nauke.

Ali i kad „dokumentuje“ - treba i to ovde naglasiti - Stefanović najveći deo svojih „dokumenata“ pozajmljuje iz knjige Noć i magle od Slavka Odića i Slavka Komarice, iz čijeg pisanja se ne vide izvori i dokumenti koji bi potvrdili njihova kazivanja. U pogledu dokumentacije - da to još jednom naglasimo - Stefanović, Odić i Komarica ostavljaju ozbiljnog čitaoca, kome je stalo do istine, u neprovidnoj magli i dubokoj noći.516 Vratimo se sada na jedan detalj iz tzv. Stefanovićevog „optužnog“ materijala.

On tu tvrdi kako je Herman Gering poslao Stojadinoviću materijal vezan za TU. Prema Stefanoviću, Gering je izbacio sve „ono što se odnosi na pozadinu afere i odnose 514

Milovanović, 138-139; vidi Slijepčević, 82.

Isto, 130-139.

516 Slavko Odić i Slavko Komarica, Noć i magla, Centar za informacije i publicitet, Zagreb, 1977, 4045.

515

nacističkih vođa u Trećem rajhu“. Prema napomeni, Stefanović je taj materijal uzeo iz pomenute knjige Noć i magla od Slavka Odića i Slavka Komarice, koji tvrde ono što i Stefanović kaže. Međutim, Stefanović opširno, često od reči do reči, citira Pukotine kraljevstva od Nikole Milovanovića, ne pominjući uopšte ovu knjigu u napomeni.

Treba ovde ponovo podvući činjenicu da ni Milovanović, ni Odić-Komarica se ne pozivaju ni na kakav dokumenat, već ostaju u sferi propagandne političke „beletristike“. I ovog puta ovi pisci i istoričari ostavljaju pažljivog čitaoca u magli.

Da li je zaista postojalo ovakvo Geringovo pismo Stojadinoviću? Ovo pitanje je sasvim umesno kada su u pitanju pomenuti jugoslovenski pisci i istoričari, koji, kao što smo videli, najblaže rečeno, vrlo su nekritični prema svojim izvorima. Ali, pretpostavimo - vrlo uslovno i samo za trenutak - da je to pismo zaista postojalo. Šta je onda moglo da bude u tom pismu, ako je iz njega izbačeno „sve što se odnosi na pozadinu afere“? Da li je to Gering, mogući Hitlerov naslednik, pismeno priznao predsedniku Jugoslovenske vlade kako Treći rajh stvara špijunsku mrežu u Jugoslaviji i da se Zbor našao pogodan za to? Da li je Gering pismeno priznao da prodajom šljiva Nemačka pomaže Zboru da dođe do sredstava za širenje nacističke ideologije u Jugoslaviji? Teško je poverovati da je Gering bio toliko politički neumešan i neoprezan.

Ko je dirigovao kampanjom protiv Zbora i Ljotića Zašto je, zaista, došlo do ove kampanje protiv Zbora i Ljotića?

Pustimo Ljotića da to objasni: U članku „Njihovi napadi čine nam čast i radost“, objavljenog 13. marta 1937, Ljotić se osvrće na protivnike Zbora, koji tvrde kako je Zbor neopasan i da ga narod neće, pa kaže: „Oni nam govore da nas niko neće, kako narod beži od nas. Pa to je onda sasvim dobro za njih, naše protivnike. Zašto su se dali u tako besnu hajku na nas?

Zašto tako bestidno lažu i klevetaju? Zašto nas napadaju do krvi? Zašto se ustručavaju da i na život potegnu? Zašto, kao besomučni, razbijaju prozore i izloge i na zgradama, koje ne stoje u vezi sa zgradama u kojoj držimo sastanke?

(Nije isključeno da Ljotić ovde aludira na napad komunista na bioskop Triglav, gde je Ljotić, 28. februara 1937, govorio po pitanju TU)... Time se pokazalo da su svi napadači zajedno otpočeli da shvataju da je Zbor na putu da uspe.“517 U gornjem članku, Ljotić se samo indirektno osvrnuo na kampanju u vezi TU. Međutim, u jednoj izjavi datoj Pravdi od 19. februara 1937. on je mnogo precizniji: „Čitava ova kampanja ima dva dela. I u njoj su udruženi razna lica i razni 517

D. V. Ljotić, „Njihovi napadi čine nam čast i radost“, Otadžbina, 13. mart 1937.

motivi. Jedni su protiv same TU, drugi su protiv Zbora. Oni koji idu protiv TU polaze od svojih materijalnih interesa, a oni koji idu protiv Zbora od svojih raznih interesa, koje Zbor svojim radom ugrožava... Tu su pre svega marksisti ili još bolje komunisti, koji bez pomoći sa strane, pomoći idejne, organizacijske i naročito materijalne, ne bi mogli ni jednog dana opstati i koji znaju da im je Zbor jedini načelni, a u isto vreme i borbeni protivnik. Tu su zatim zlonamerni politikant i dobronamerni obožavaoci demokratije, prema kojima je jedini uporni protivnik Zbor. Tu su zatim predstavnici onih klika i koterija s kojima se Zbor do sada mnogo puta u borbi našao lice u lice i koji vrlo dobro znaju s kakvom žestinom i upornošću Zbor mrsi njihove račune, počevši od zadrugarstva, pa završavajući sa državom. Tu su naposletku predstavnici međunarodnog kapitala i drugih internacionalnih struja, koji su iz dosadašnjeg rada Zbora osetili da u njegovoj težnji za ekonomskom, kulturnom i moralnom samostalnošću narodnom leži velika opasnost za interese koje oni predstavljaju... U ovom delu kampanje ne samo da se ne govori da Zbor prima novac iz inostranstva, nego se, naprotiv, tvrdi kako je Zboru nuđen novac, a da sam ja to odbio. Cela kampanja našla je hrane u činjenici da sam ja, s jedne strane, predsednik Zbora, a s druge strane, predsednik mnogih zadružnih saveza... zadrugar i po poreklu i po pogledu na svet.“518 (podvukao M. P.) Protivnici koje Ljotić nabraja bili su, kao što se vidi, vrlo moćni i uticajni.

Suočen sa njihovom dobro dirigovanom kampanjom, Ljotić je i sam našao za potrebno da da svoju interpretaciju TU, te zato i zakazuje predavanje - najavljeno, kako Stefanović kaže, „zboraškim lecima“ - za 28. februar 1937. u bioskopskoj sali Triglav u Beogradu. Uprkos fizičkog napada komunista na Triglav, Ljotić je predavanje ipak održao.

Već ranije pomenuti inženjer Dragutin Jakšić, član Zbora, koji je bio prisutan tom predavanju, opisuje nekoliko interesantnih detalja sa istoga: „U subotu uveče, uoči zbora, došao je u prostorije Zbora u Njegoševoj ulici broj 1, član Zbora Sava Cvetković, koji je bio zaposlen u Presbirou. Po prirodi svoga posla, on je imao široki krug poznanika, među njima i priličan broj pouzdanih obaveštajaca. Izvestio nas je da je po nalogu Predsedništva jugoslovenske vlade, Uprava grada Beograda odredila svog agenta Montanija da stupi u vezu sa nekim studentima komunistima, i da sa njima organizuje napad na bioskop Triglav. Sava je tvrdio da zna pouzdano da se Montani sastao tog dana, sa trojicom komunista pred zgradom lista Vreme. I bez ovog obaveštenja mi smo mogli očekivati da će biti pokušaja napada, te smo mogli izdati potrebna uputstva članovima omladine.

Na svim ranijim zborovima i predavanjima u Beogradu, koji su blagovremeno prijavljivani policijskim vlastima, bilo je uobičajeno da 2-3 žandarma dođu na dotično mesto, bar na jedan sat pre početka zbora, i da tu ostanu dok se sve ne završi i narod raziđe. Međutim, ovog puta ne samo da nije 518

Slijepčević, 84-85.

bilo ni jednog žandarma, ne samo pred zgradom bioskopa Triglav, nego ni celom dužinom Sarajevske ulice (od Nemanjine ulice, do raskrsnice Mostar), niti u ijednoj od poprečnih ulica koje vezuju Sarajevsku sa ulicom Miloša Velikog.

Sala bioskopa je bila puna, među prisutnima i nekoliko novinara. Upravo kad je bilo vreme da Ljotić počne da govori, čulo se neko „tandrkanje“ po kaldrmisanoj Sarajevskoj ulici. Iz pravca Mostara jedan kočijaš terao je kasom teretna kola opštine Beograd, sa velikom hrpom kamenja na otvorenoj platformi.

Istovremeno se iz poprečne ulice sjurilo oko 30 komunista i sa kamenjem koje im je doterala Opština, počeli su da razbijaju izloge i prozore na zgradi. S njima zajedno dotrčalo je i nekoliko novinara, koji su se „slučajno“ našli tu. Iz sale je tada izletela jedna grupa omladinaca Zbora i napadači su se razbežali. Niko od omladinaca nije bio povređen, ali kako je u tom času naišla jedna manja grupa članova Zbora, koja je doputovala vozom iz Novog Sada, pogođeni su kamenjem i povređeni inženjer Žorž i radnik Sredoje Koledin. Prvi žandarm pojavio se tek posle pet minuta.

U međuvremenu, Dimitrije Ljotić je počeo svoj govor i zbor je završen bez daljeg uznemiravanja. Sutradan, kao po nekoj komandi, beogradske novine posvetile su svu pažnju napadu, umesto onome što je Ljotić govorio.“519 Iz prethodnog Jakšićevog teksta, jasno se vidi kome su „objektivne“ beogradske novine bile naklonjene. Najviše su pisale, ne o tome šta je Ljotić govorio a on je, na tom predavanju, davao svoju verziju afere TU, koja je inače baš u to vreme ispunjavala novinske stupce i to onako kako je konveniralo onima koji su ovu kampanju pokrenuli - već o napadu.

Karakteristična je u tome, na primer, bila Politika koja je dala prostor komunističkoj verziji ovog događaja, kako ga je prikazao Aleksa Mirkšić, komunista, a kasnije partizanski „narodni heroj“.520 Sudeći po svemu, kampanju koja je bila vezana za TU - da pomenemo to još jednom - organizovali su moćni i uticajni. Života Milanović, koji je svojom izjavom u Skupštini pokrenuo celu kampanju, mada poslanik Narodnog seljačkog kluba, bio je, opet po svemu, samo pion u rukama velikih režisera ove kampanje. U toj kampanji, Politika je prednjačila svojim napadima na Zbor. To nije ni čudo, kad se uzme u obzir da je na njenom čelu bio Ribnikar, inače Moskvin čovek, što danas sve to ne treba ni dokazivati, ali što se, u to doba, u širokoj javnosti, nije ni znalo. Međutim, kad se uzme u obzir, da je u napadu na Triglav, kako tvrdi Jakšić, pripomagala i Uprava grada Beograda, veze se šire, pa bi se moglo govoriti o sprezi komunista i vladajućih krugova u Beogradu. U jednoj široj analizi, svi konci potiču sa vrha, te se može slobodno tvrditi - a sa tim se i sam Stefanović slaže - da je inspirator ove kampanje bio sam predsednik Jugoslovenske vlade Milan Stojadinović, što ćemo u daljnjem tekstu pokušati i da dokažemo.

Krajem februara ili početkom marta 1937, Stojadinović je posetio nemačkog 519 520

S. R. Vlahović, Iskra, 15. juli 1987.

Parežanin, 217.

poslanika u Beogradu, fon Herena i kao „prijatelj prijatelju“ izrazio svoju „zabrinutost i razočarenje koje oseća u poslednje vreme zbog izvesnih događaja“. Ovaj razgovor je fon Heren opisao u svom pismu Berlinu datiranom 3. marta 1937. Pošto je naglasio kako je na spoljno-političkom planu težio približavanju Nemačkoj, Stojadinović je iskoristio ovu priliku da bi skrenuo pažnju na izvesne „činjenice“: „On (Stojadinović - Primedba M. P.) ne može i dalje da zatvara oči pred činjenicom, da izvesna mesta Rajha smatraju ispravnim da podržavaju jedan pokret koji je u najoštrijoj opoziciji njegovoj vladi, naime Zbor. Naročito mu je neugodno što je ova činjenica, kroz više događaja u poslednje vreme, sada postala poznata i jugoslovenskoj javnosti. Nemački ’obnovitelji’, čiji prisni odnosi sa Rajhom su javna tajna, nedavno su se fuzionirali sa Zborom i događaji pri osnivanju TU koji su postali poznati u štampi, nisu ostavili nikakvu sumnju o tome, da se u Rajhu išlo sa ciljem da se Zbor podrži finansijski i privredno. On se ne boji pokreta Zbor, ali on će voditi računa o raspoloženju narodnih krugova i u budućnosti nastupati protiv Zbora i njegovih pristalica sa punom bezobzirnošću.

Berlinu mora biti jasno o tome da on mora birati između saradnje pune poverenja sa njim i podrške njegovim protivnicima. Obadva istovremeno nije moguće. Ako se u Rajhu očekuje pad njegove vlade i u Zboru vidi njegov prezumptivni sledbenik, onda dobro, to je naša stvar. Ali onda mora da bude jasno da se na ovoj bazi ne može održati saradnja punog poverenja sa njime.“ Fon Heren je odgovorio da se svuda u Nemačkoj „pridaje najveća važnost da se ojača njegov (Stojadinovićev) položaj“ a „prijateljska komentarisanja“ njegove politike u nemačkoj štampi su najbolji dokaz za to. Zatim nastavlja: „Ako su ličnosti koje su bliske Zboru primljene u Berlinu prijateljski i sa njima diskutovani privredni planovi (Milan Danić - Dijamanštajn i dr Juraj Korenić su jedine ličnosti koje su bile u Berlinu - Primedba M. P.), to se iz toga ne može bez daljega zaključiti namera podržavanja unutrašnje opozicije u Jugoslaviji. Bez sumnje su ova gospoda smatrana samo prijateljima Nemačke i zastupnicima jugoslovenskih privrednih interesa. Ja bih ga zato molio da ispita svoj materijal sa ove tačke gledišta i pri svom nastupanju protiv Zbora da izbegne sve što bi moglo da deluje kao opterećenje odnosa među našim obema zemljama i time kao prepreka za nastavak njegove dosadašnje spoljne politike.

Stojadinović je odvratio da vrlo opširni materijal kojim on raspolaže, nažalost, ne ostavlja nimalo sumnje, da uticaj na ’obnovitelje’ premaša čisto kulturno polje, a veza sa Zborom čisto privredno. On je spreman da veruje da poslanstvo i Ministarstvo spoljnih poslova su sasvim distancirani od ovih stvari.

Ali on se ne može ubediti, da u današnjoj Nemačkoj ma kakva mesta mogu da sprovode akcije koje su suprotne zvaničnoj politici, bez znanja ili bar tolerisanja odgovornih mesta Rajha. U budućnosti će se ove stvari pratiti uz naročitu pažnju i on se samo nada da Ministar unutrašnjih dela Korošec mu neće, opet uz trijumf, moći da podnese nov materijal. Što se tiče TU, on neodložno savetuje da joj se ne dopusti da se opet pojavi ovde u zemlji.“ Kraj pisma fon Heren posvećuje savetima svome pretpostavljenom iz Ministarstva spoljnih poslova: „Ja sam iz razgovora, koji je uprkos ozbiljnog tona protekao sasvim prijateljski, izvukao određen utisak, da bi bilo potpuno uzaludno pokušati Stojadinovića ubediti u bezazlenost veza koje postoje iz Rajha sa ’pokretom obnove’ i sa Zborom. Ako se ne desi promena, u smislu jednog jasnog distanciranja, koju bi i on mogao da vidi, ostaće njegovo poverenje u nemačke namere poljuljano. Meni bi to utoliko bilo žalije, jer će baš u sledećim mesecima sazreti odluka u jugoslovenskoj spoljnoj politici, za koju Nemačka ima najveći interes.

Zato ja smatram da je neizbežno potrebno da se učini sve da se bar za budućnost konačno isključe omaške koje su se nesumnjivo desile. Nije važno što nemačka mesta o kojima se radi svoju delatnost same smatraju bezazlenom. (podvukao M. P.) Odlučujuće je, naprotiv, da se ništa ne dogodi, što bi kod ovdašnjih službenih mesta probudilo sumnju u nameru mešanja. Da li u pojedinim slučajevima postoje takve opasnosti, može da prosudi odgovorno samo službeno zastupništvo Rajha.“521 Prema pismu fon Herena, jedina tema razgovora bila je TU. Treba zapaziti kako je fon Heren uveravao Stojadinovića da njegova vlada ne podržava nikakvu opoziciju Stojadinoviću i da su ličnosti u pitanju (već pomenuti Milan Danić i Juraj Korenić - Primedba m. p.) koje su imale interesa u osnivanju TU, prihvaćeni u Berlinu kao „prijatelji Nemačke i zastupnici jugoslovenskih privrednih interesa“, (podvukao M. P.) Nema sumnje da je fon Heren i sam bio uveren u to što je rekao Stojadinoviću.

To se vidi iz pomenutog pisma: jasno je ukazano na to da on, fon Heren, nema pojma o ma kakvim pokušajima da se kroz TU finansira Zbor. S druge, pak, strane, fon Heren je verovao da i pored „bezazlenosti“ tih veza sa TU, kod Stojadinovića postoji opsesija o nekom navodnom favoriziranju Zbora od strane Nemaca na Stojadinovićev račun i da s tim u vezi nemački nadležni krugovi trebaju nešto učiniti „jasnim distanciranjem“ od Zbora.

521

Izveštaj nemačkog poslanika u Beogradu fon Herena, Politički arhiv Ministarstva spoljnih poslova, Bon; Politische Abteilung IV, Jugoslavien, Politik 2, Band 1.

Nije li ova Stojadinovićeva „ispovest“ fon Herenu, bio samo blef? Njegov nedvosmisleni zahtev je da se TU „ne dopusti da se pojavi“ u Jugoslaviji. Stojadinović ne daje svoj pravi razlog za ovakav zahtev, već, ne pružajući ikakav dokaz, izmišlja neke političke i ideološke naklonosti Berlina prema Zboru i tako postavlja fon Herena i njegovu vladu pred jednu ucenjivačku alternativu: ili ćete - kada se radi o ekonomskim i finansijskim poslovima - sa mnom, predsednikom Jugoslovenske vlade, koji iza sebe ima Skupštinu, narod i Dvor ili iza Ljotića, koji sve to nema?

Sledeći detalj baciće više svetla na pomenuti fon Herenov izveštaj. Neki Nemac napisao je članak o Zboru, sa namerom da ga objavi u nemačkom časopisu Der Weltkampf. Redakcija časopisa obratila se nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova za mišljenje o Zboru. U odgovoru koji je stigao 12. oktobra 1938. kaže se da je Zbor: „...u izrazitoj opoziciji vladi Milana Stojadinovića... Ova činjenica i još neki drugi događaji izazvali su najoštrije nepoverenje vlade Stojadinovića. On je tada izrazio sumnju da je pokret Zbor od izvesnih mesta pomagan. Kod ovakvog stanja stvari, ne preporučuje se da se od strane Rajha pokazuje interesovanje za Zbor.“522 Zašto Stojadinović savetuje fon Herenu da se TU „ne dopusti da se opet pojavi ovde u zemlji“ i čemu, uopšte, ova kampanja protiv Zbora i Ljotića?

Ne postoje dokumenti koji bi dali precizan odgovor na ovo pitanje. Niz okolnosti, međutim, skoro nedvosmisleno vode ka jednom jedinom mogućem odgovoru. Stojadinović se plašio da kroz TU, razne ekonomske zadruge i slične organizacije ne narastu toliko, te tako ugroze velike kapitale, često strane, od kojih je Stojadinović imao koristi, ne samo političke, već i lične. Više svetla na ovu temu baca Ljotićeva brošura Priča o šećeru iliti gorka istina - Vodič kroz izložbu „Tri godine vlade dr Milana Stojadinovića“, za čiji moto Ljotić uzima Stojadinovićeve reči iz jednog njegovog govora: „Tajna moga uspeha leži u mojoj stalnoj vezi sa privrednicima“.

Priča o šećeru iliti gorka istina Dimitrije Ljotić je bio predsednik više zadružnih saveza, među kojima i Saveza reparskih zadruga. Reparski savez je preko svojih zadrugara - seljaka, proizvodio šećernu repu i ovu prodavao industriji šećera. Evo kako Ljotić opisuje odnose između industrije šećera, proizvođača i potrošača: „šećerna industrija Jugoslavije do 1932. god. bila je u osobito povoljnom položaju. Na jednoj strani imala je nekoliko desetina hiljada rasturenih seljaka, proizvođača šećerne repe. Na drugoj, preko tri miliona domova jugoslovenskih potrošača šećera.

522

Slijepčević, 85-86.

Oko pedeset hiljada seljaka zasejavalo je oko četrdeset hiljada hektara svoje zemlje i prodavalo toj industriji šećera prosečno šezdeset hiljada vagona šećerne repe.

Tri miliona domova jugoslovenskih kupovalo je od industrije šećera svake godine prosečno sedamdeset miliona kilograma šećera.

Industrija šećera je određivala: koliko će seljak sejati, - pošto će mu se računati seme, - kad će repu vaditi i prodavati, - koliko će za nju dobiti. Seljak je to imao da primi bez pogovora, ili - nek ne seje repu, već drugo što.

Pošto će domaćin plaćati šećer, određivala je opet industrija šećera.

Domaćin je imao platiti bez pogovora, ili - nek ne jede šećer, već drugo što.

Industrija šećera je, dakle, bila jedini i apsolutni diktator uslova i cena čitave šećerne privrede u Jugoslaviji.

Ni sto pedeset miliona dinara ne predstavlja vrednost investiranog kapitala u celu tu industriju, ni polovinu vrednosti onih četrdeset hiljada hektara zemlje na kojoj se proizvodi šećerna repa za tu industriju. Ali je zato bilo godina, kad je ta industrija u jednoj jedinoj godini zarađivala po tri stotina miliona dinara.“ Kao što je poznato, kartel jugoslovenske industrije šećera bio je uglavnom u rukama stranog kapitala i bio je član međunarodnog kartela sa sedištem u Hagu. Tome vredi dodati i ovo da taj strani kapital nije držao u svojim rukama samo industriju šećera, već gotovo i celu jugoslovensku privredu: „Ali blagodareći tome načinu“ - produžuje dalje Ljotić - „ti međunarodni kapitalisti vladaju našom privredom svom od reda, svom bez izuzetka - a kroz nju oni drže našu baš zato i nesretnu jugoslovensku državu, taj instrumenat naše narodne sudbine, u svojim rukama.“ (podvukao M. P.) Tako je Ljotić došao na ideju, da umesto kartela šećera, sami proizvođači šećerne repe u svojoj režiji i u privatnim fabrikama prerade repu i tako proizveden šećer bace na tržište. Ljotićeva se misao, međutim, nije zadržavala samo na tome: on je planirao da Reparski savez sagradi i sopstvenu fabriku. Time bi proizvođači repe zarađivali više, cena šećera bila oborena. Što bi sve dobro došlo potrošačima, dok bi jedini gubitnik bio kartel šećera.

Treba ovde istaći da Ljotić nije bio jedini koji je došao na misao podizanja zadružne fabrike šećera. Ljotić nam i u vezi sa tim daje izvesne važne podatke: „Nekoliko godina ranije neki proizvođači šećerne repe organizovali su se na zadružnoj osnovi, i u vezi sa jednim čehoslovačkim finansijerom podigli prvu zadružnu fabriku šećera u Starom Sivcu. Ali odmah u početku ta prva zadružna fabrika je planula. Tajanstveno je izgorela, i odmah zatim došao je stečaj, koji ni do danas nije skinut.

A kad je fabrika došla pod stečaj, kartel je uspeo da stavi svoju tešku

ruku na nju. Upravitelj stečajne mase, čak i neke sudije, radili su onako kako je kartel hteo. Kartel je uspeo, da ovaj prvi već ostvareni zadružni poduhvat učini bezopasnim u samom početku.“ Drugi pokušaj podizanja fabrike šećera u Smederevu - nastavlja Ljotić svoju Priču o šećeru - takođe je propao, iako su za to bila stvorena finansijska sredstva: kartel industrije šećera izigrao je i ovaj poduhvat. Treći pokušaj je takođe propao.

Ovog puta razlog je bio niz potresa u međunarodnom ekonomsko-finansijskom svetu.

Nešto bolje vreme za proizvođače šećera nastalo je krajem 1932. godine, kada je Reparski savez, zahvaljujući zauzimanjem ministra finansija (Ljotić ne navodi ime primedba M. P.), uspeo da u jednoj od dveju državnih fabrika preradi repu. Tako se, po prvi put, pojavio na tržištu šećer, koga su reparske zadruge proizvele u svojoj režiji, sa rezultatom da je cena šećera - kao što je Ljotić predviđao - počela da pada, što je bilo dobro za potrošače, ali ne i za kartel koji je ovim bio direktno pogođen.

Kartel se, međutim, ne predaje ali menja taktiku. Tako ovaj poduhvat Saveza za nezavisnošću, kartel je sada nastojao da spreči podmićivanjem jednoga predstavnika Reparskog saveza. Iako Ljotić nije imenovao toga saveznog predstavnika, po svemu izgleda da je on lično bio predmet tog neuspelog pokušaja.

Kada je i ovaj pokušaj podmićivanja propao, kartel opet menja taktiku. Naime, Reparski savez je za kraj 1933. planirao još jednu preradu repe u svojoj režiji. Kartel je, međutim, ponudio Ljotiću da otkupi celokupnu setvu šećerne repe od njegovog Saveza i to po neobično povoljnoj ceni. Ponuda je bila primamljiva, jer bi, po svemu, Savezu donela višak od nekoliko miliona dinara. Sa ovom ponudom, Ljotić je otišao već pomenutom ministru finansija, koga je Ljotić, ne spominjući njegovo ime, okarakterisao kao poštenog čoveka i ovako mu izložio svoje mišljenje: „Ova ponuda izvanredna je za moj Savez s materijalne tačke. Nisam je primio, jer mi se čini da bih time prodao sve ostale proizvođače šećerne repe i sve potrošače šećera uopšte. Ali, ako moj Savez ne može više računati da će iduće godine svoju repu prerađivati plaćajući zakup (kiriju) državnoj fabrici, onda ću morati tu ponudu da primim. Da sam na Vašem mestu, ne bih to dozvolio, jer je ta ponuda, iako korisna po moj Savez, štetna po interes naroda.“ (podvukao M. P.) Tako ovaj ministar prihvati Ljotićev predlog i naredi državnoj fabrici da preradi šećernu repu Ljotićevog saveza.

Rezultati svih ovih Ljotićevih akcija su bili dvojaki: Prvo, u vremenu od dve godine cena šećera je pala dva dinara po kilogramu tako da su i proizvođači i potrošači bili na dobitku; drugo, kartel je izgubio oko 200.000.000 dinara; još važnije, međutim, njegova monolitnost je bila razbijena: pad cene šećera izazvao je takvu konkurenciju između privatnih fabrika, da su odnosi među njima - iako su doskora „duvali u istu tikvu“ - postali „skoro rđavi“.

Krajem 1934. ovaj koristan Ljotićev rad je nastavljen, zahvaljujući činjenici da je jedna privatna fabrika u Ćupriji preradila repu u režiji Reparskog saveza. (Čitaoca bi trebalo podsetiti da ova priča o šećeru datira pre osnivanja Zbora, dakle, pre 6. januara 1935.)

Sa ovom fabrikom, Ljotić je napravio ugovor za preradu repe u jesen 1935.

Međutim, krajem decembra 1934. za ministra finansija dolazi Milan Stojadinović.

Jednovremeno sa tim, fabrika u Ćupriji obaveštava Ljotića da neće moći da preradi Savezovu repu, kako se ugovorom bila obavezala. Ljotić se poziva na ugovor i preti sudom, na što vlasnik fabrike odgovara: „Sve je tako, ali i ja imam nalog od režima da Vaš savez uništim. Znam ja da ću imati parnicu, ali volim i da izgubim parnicu, nego kao predstavnik stranog kapitala da imam režim na vratu.“ (podvukao M. P.) Dolaskom Stojadinovića za predsednika vlade, kartel šećera, čiji je monopolizam Ljotić, kao što smo videli, razbio, postaje ponovo jedinstven u svojim namerama i planovima. Dolazi do duge i teške borbe.

Već na samom početku Ljotić je na gubitku. On nije tužio sudu fabriku u Ćupriji. I zadrugari su bili na gubitku jer su bili primorani da prodaju repu po utvrđenoj ceni.

Videći sve ovo, Ljotić već 1936. godine planira da podigne Saveznu fabriku šećera. S tim u vezi Ljotić piše: „Finansijske mogućnosti su bile ispitane i potpuno utvrđene. Nekoliko svetskih tvornica mašina (nemačkih, belgijskih, austrijskih, čehoslovačkih) nudile su nam svoje strojeve na otplatu za vreme od tri do pet godina. Potreban kapital za podizanje zgrade i montiranje mašina bio je obezbeđen. Sami najmoderniji strojevi davali bi našem zadružnom preduzeću tehničku nadmoćnost nad starim strojevima svih kartelovih fabrika. Novi, pak, tehnološki način obrade šećernog soka smanjivaše količinu mašina, prostor pod zgradama, količinu goriva i potrebu za radnom snagom, a povećavaše procenat iskorišćenja šećerne repe.“ Ovaj pokušaj je, međutim, propao jer se Stojadinović umešao. Oni koji su pristali da finansiraju izgradnju ovog projekta, ucenjivali su sada na razne načine i najzad odustali.

Zadrugari Reparskog saveza proizvode repu i u sledećoj 1936. godini, nadajući se da će fabrika u Ćupriji, koju, kao što smo videli, Ljotić nije tužio sudu, ipak uzeti da preradi repu, jer je obavezujući ugovor još uvek postojao. Fabrika, najpre, u proleće odbija preradu, zatim nastavlja razgovore, da bi konačno odbila preradu u avgustu 1936. Ljotić tuži fabriku sudu za neispunjavanje svojih obaveza.

Već je počela i setva repe, koja je donela oko četiri hiljade vagona. Kako je sudski spor išao sporo, Ljotić se obraća državnoj fabrici, ali i tu bude odbijen. Ljotić traži intervenciju Ministarstva finansija, Ministarstva poljoprivrede, Ministarstva trgovine,

Predsedništva vlade, Kraljevskog namesništva, apelujući da se radi o ekonomskom gubitku za celu zemlju i za nekoliko hiljada zadrugara. Sve to, međutim, ostaje bez ikakvog odjeka. Kako je već bila kasna jesen, preko četiri hiljade vagona repe leži po železničkim stanicama, izložena mrazu i kvaru.

Razne Ljotićeve intervencije, učinile su najzad da je Komitet ministara (14.1.1937) izdao komunike u kome se saopštava da državne fabrike ne mogu preraditi repu iz „mnogih tehničkih razloga“, ali da su jugoslovenske fabrike šećera (kartelove primedba M. P.) pristale da pomognu seljake sa 3.300.000 dinara, a da ovi mogu da odnesu repu svojim kućama.

Ovako Ljotić opisuje događaje koji su usledili: „Tada videh da moram - iako nerado - pribeći drugom načinu. Poslah kurire u zadruge javljajući, da sutra rano što veći broj zadrugara dođe u Beograd.

Na stanicama će ih čekati ljudi sa obaveštenjima.

Sutradan, 15. januara, tačno u 9 sati pre podne, u manjim grupama koje su došle sa raznih strana, našlo se pred Predsedništvom vlade, Ministarstvom trgovine, Ministarstvom finansija, Ministarstvom vojske, 400 zadrugara, sve samih odličnih domaćina i čestitih ljudi.

Sedeo sam u jednoj zgradi i čekao izveštaje. U 9 sati i 20 minuta već je dotrčao jedan, pet minuta posle toga drugi mladić usplahiren, javljajući: Kamioni sa žandarmima dojurili su pred Predsedništvo vlade, žandarmi su se skinuli s kola i počeli tući i rasterivati mirne seljake, koji su mirno čekali da ih prime ministri.

Za četvrt sata govorio sam sa kabinetima svih zainteresovanih ministara, Upravnikom grada, s Komandantom Žandarmerije i s mnogim uticajnim ljudima.

Svuda sam kratko izneo situaciju, ukazujući na njenu ozbiljnost u sukobu između žandarma i seljaka i pozivajući nadležne da znaju da će biti odgovorni i za kap prosute krvi ovih čestitih zadrugara, koji samo mole da budu primljeni...

I zaista, pola sata docnije, javiše da će ministri: finansija, poljoprivrede i i trgovine primiti jednu delegaciju ovih zadrugara u 11 sati. Odrediše zadrugari osmoricu najotresitijih.“ Tri dana kasnije tj. 18. januara, taj isti Komitet ministara, koji je 14. januara saopštio kako državne fabrike ne mogu preraditi repu iz „mnogih tehničkih razloga“, izjavljuje sada da će zadružna repa biti prerađena u državnoj fabrici. I tako bi! Repa je prerađena. Istina, Savez i zadrugari su izgubili mnogo, pošto repa izložena mrazu i kvaru nije dala onoliko šećera koliko bi dala da je prerađena na vreme. Da repa, međutim, nije prerađena, gubitak bi bio potpun.

Epilog Priče o šećeru Ljotić ovako opisuje: „Glavna borba ujedinjenih sila kartela i režima upravljena je u drugom pravcu. Već dve godine Savez reparski i njegove zadruge uopšte ni pedalj zemlje nisu mogli posejati. Bojkotuju ga sve fabrike. Kartel gospodari u našoj zemlji...

Savez se obraća Ministarstvu vojnom, Ministarstvu finansija, Ministarstvu trgovine i industrije, Ministarstvu poljoprivrede i moli ih i 1937. i

1938. godine, pre setve repe, za intervenciju, da mu se omogući setva. Molbe su ostale ili bez odgovora, ili su pak odbijene, jer se „nema mogućnosti da se molba uvaži“...

Ukazivano je već pre ove godine, a i ove, tj. 1938, da će zemlja ne samo ostati bez rezerve u šećeru, već da će ostati bez dovoljno šećera za pokriće potreba. Ukazivano je da će zemlja morati da uvozi šećer. I ništa nije pomoglo.

Već dve godine Savez uopšte ne može da seje repu.

Savez ima spremljeno seme šećerne repe, koje je u svojoj obradi spremio. Već dve godine sejati ne može. Savez moli da mu bar otkupe to seme: ćutanje i odbijanje... Štedionica banovinska u Novom Sadu (ona koja je od Saveza još 1933. godine zahtevala sporazum sa kartelom) usred te i takve borbe - mesto da raspravi svoj neraspravljeni računski odnos sa Savezom - sad najednom na osnovu menica Savezovih, koje su bile kod nje u depou, tuži Savez za dug koji ne postoji, i stavlja Savezu zabranu na onaj teškom mukom dobijeni šećer. Da bi se video i ovaj moral, valja izneti, da ova Štedionica godinama nije htela da odobri Savezu kamatu na njegovo milionsko neosporno potraživanje, dok je punu kamatu računala na Savezovo dugovanje, čak i na sporno dugovanje - samo da ga sruši.

Sve je ovo rađeno sa jednim ciljem: treba Savez ovaj, koji se usudio da uzdrma onu divnu i potresnu idilu kapitalizma, uništiti.“523 Vratimo se TU i tvrđenju da je Milan Stojadinović bio inicijator kampanje protiv Zbora i Ljotića. Iz Priče o šećeru vidi se da je Ljotić uspeo da omogući seljacima-zadrugarima veću zaradu, obaranjem cene šećera pomogao je milionima potrošača, i, najvažnije, uspeo je da razbije jedinstvenost kartela industrije šećera.

Treba ovde podvući da je to on uspeo sa vrlo ograničenim mogućnostima i malim brojem zadrugara.

Neposredni povod za napad na Zbor i Ljotića Kakve veze, međutim, ima repa sa predmetom naše rasprave tj. TU? Pre nego što bi pokušali da odgovorimo na ovo pitanje, neka nam je dozvoljeno da još jednom ponovimo šta je TU originalno trebalo da bude.

Postojalo je ogromno evropsko, specijalno nemačko, tržište za plasman jugoslovenskih, naročito agrarnih, proizvoda. Nažalost, ogromne mogućnosti koje su se tu pružale, ostale su, s tačke gledišta individualnih jugoslovenskih proizvođača, uglavnom neiskorišćene. Naime, mali proizvođači, uglavnom seljaci, prodavali su 523

D. V. Ljotić, Priča o šećeru iliti gorka istina, štamparija Marinković, Smederevo, 1939, 7-47.

svoje proizvode po niskim cenama, a veleposrednici prodavali te iste proizvode Evropi, a specijalno Nemačkoj, koja je bila i najglavnije naše tržište, po visokim cenama, tako da se ogroman profit prelivao, umesto onima koji su proizvodili, u džepove tih beskrupuloznih veleposrednika.

Ljotić je došao do zaključka da se ovakve nepravde mogu odstraniti samo jakim i od politike nezavisnim zadrugarstvom, koje bi imalo i izvestan uticaj na spoljnu trgovinu. Tako se i rodila ideja o TU, koja je pružala priliku za mnogo veće poduhvate. Po Ljotićevoj zamisli - da to podvučemo još jednom - TU bi: „Trebala da bude jedna organizacija u koju bi ušli pravi predstavnici sviju grana naše privrede.“ (podvukao M. P.) Ljotić, međutim, ide i dalje. Ovaj metod organizovanja spoljne trgovine, po njemu, nikako nije ograničen samo na jugoslovensko-nemačke ekonomske odnose. On je imao viziju kontinentalne ekonomske saradnje: „Pri tome naročito ističem da je TU bila zamišljena tako, da bi se slične organizacije mogle stvoriti i u drugim zemljama, a ne samo u Nemačkoj i Jugoslaviji, te da to vremenom postane tip za buduću međunarodnu razmenu.“524 (podvukao M. P.) TU je, dakle, bila zamišljena tako da u spoljnoj trgovini onemogući posrednike koji su ubirali ogromne zarade. Privreda, ovakva kakvu je Ljotić zamišljao, donosila bi samo koristi Jugoslaviji. Kapital koji je dirigovao privredni život Jugoslavije, bio bi na gubitku i početak ostvarenja Ljotićevog „ideala“ tj. oslobođenje „narodne privrede od eksploatacije tuđinskog kapitala“.

Milan Stojadinović je, međutim, bio miljenik, štićenik i korisnik tog velikog stranog kapitala u Jugoslaviji. Tako se je on, Milan Stojadinović, finansijski stručnjak, predsednik Feniksa (Osiguravajuće društvo - primedba M. P.), predsednik beogradske berze, ministar finansija, predsednik vlade, ministar spoljnih poslova, političar koji izjavljuje da tajna njegovog uspeha leži u njegovoj „stalnoj vezi sa privrednicima“, našao na neizbežnom kursu sudara sa Dimitrijem Ljotićem. On nije smeo da dozvoli osnivanje takve međunarodne ekonomske organizacije, koja bi postala takmac velikog kapitala, čiji je on bio važan pokrovitelj u Jugoslaviji, pogotovu što je u toj novoj organizaciji vodeća ličnost sa jugoslovenske strane trebalo da bude nepotkupljivi Dimitrije Ljotić.

Takvoj organizaciji, dakle, trebalo je na svaki način sprečiti rad. Da bi se, međutim, u tome uspelo - trebalo je skršiti Ljotića. Politički i moralno! A kud bolje dokazi nisu važni - ako se Ljotić, a preko njega i njegov pokret, proglase plaćenom nemačkom ekspoziturom za promociju nacističkih ideja u Jugoslaviju. A na tom su se poslu, pored Stojadinovića, našli zajedno, svaki zbog svojih računa, i komunisti i „demokrate“ i veliki kapital i, naravno, Politika.

Još, međutim, ne odgovorismo na vezu između repe i TU. Da li, međutim, 524

Vidi 7.

ovaj tok događaja nešto govori: Petnaestog januara 1937. godine, 400 seljaka zadrugara, zbog upornog odbijanja nadležnih da odobre preradu repe koja je trulila po stanicama, dakle, radi zaštite svojih najelementarnijih interesa - demonstriraju pred ministarstvima, a 30. januara 1937, dakle, 15 dana docnije, Života Milanović otvara u Skupštini kampanju protiv TU, Zbora i Dimitrija Ljotića. Slučajnost? Teško je, međutim, poverovati da se radi o slučajnosti. Drugo je nešto, čini se, po sredi: kad su Stojadinović i kompanija, mislili da je Ljotićev Savez, gornjim odbijanjem, ekonomski upropašten, Ljotić za nepunih 24 sata organizuje 400 zadrugara, da na ulicama prestonice izraze svoje nezadovoljstvo. A kada su se i žandarmi umešali, nadležnim vlastima je, kao što smo iz Ljotićevog citata napred videli, stavljeno do znanja da će oni biti odgovorni za svaku kap krvi koja će biti prosuta. Pred tom odlučnošću, tri ministra primaju jednu njihovu delegaciju.

Tri dana docnije vlada je kapitulirala - bila je primorana da odobri preradu repe.

Stojadinoviću je postalo jasno, da se sa Dimitrijem Ljotićem nije šaliti - treba naći nove metode Ljotićevog uništavanja!

Tako, 30. januara, Života Milanović - uz svesrdnu pomoć komunista i svih drugih kojima je Ljotić bio trn u oku - počinje svoju kampanju.

O Tehničkoj uniji!

Zaključak Iz prethodnog osvrta na Tehničku uniju mogu se povući sledeći zaključci: ● Ljotić je radio na tome da oslobodi Jugoslaviju od uticaja velikog kapitala koji je kontrolisao, ne samo jugoslovensku privredu, već i dobrim delom jugoslovensku državu. Ovaj uticaj velikog kapitala - a naročito stranog - bio je jedan od razloga za osnivanje TU. U ovu ekonomsku organizaciju bili bi uključeni, prema Ljotićevoj zamisli, predstavnici celokupne jugoslovenske privrede. Tako bi TU bila samo jedan od njenih instrumenata. ● Predsednik Jugoslovenske vlade Milan Stojadinović bio je protiv TU jer se plašio da ona ne ugrozi veliki kapital, od koga je on lično imao koristi. Stojadinović je bio protiv TU još iz jednog razloga: Dimitrije Ljotić, njegov protivnik, mogao je da postane vrlo uticajan u TU. Zato on, uz pomoć komunista, „demokrata“, Politike i svih drugih, pokreće kampanju protiv Zbora i Ljotića. ● Jugoslovenski pisci Mladen Stefanović, Slavko Odić, Slavko Komarica i Nikola Milovanović nisu pribavili ni jedan dokumenat koji bi posvedočio da su Ljotić i Zbor bili u službi Trećeg rajha. Članci iz Politike, čiji je vlasnik, Ribnikar, bio agent Moskve, su njihova jedina „istorijska dokumentacija“.

Američki istoričar Hoptner, na koga se Stefanović poziva, ne pruža nikakve dokaze. A, Norbert Malen, na koga se, pak, Hoptner poziva, takođe je bez dokaza.

Emigrantski pisac Predrag Ivanović, koga Stefanović rado citira, takođe ne pruža nikakve dokaze.

Sve u svemu, kampanja vezana za TU je zaista samo niz neistina i laži!

13. OSVRT NA JOŠ NEKOLIKO NEISTINA

U jednom pismu iz Jugoslavije, upućenom prijatelju pisca ovih redova, nalazi se i ova rečenica: „Dr Mladen Stefanović uživa reputaciju poštenog čoveka“.

Pretpostavljam da je pisac ovog pisma mislio na ono što bi se moglo nazvati „građansko poštenje“ tj. na poštenje u okviru porodice, ustanove u kojoj radi, društva u kome se kreće. Spreman sam, takođe, da poverujem da je pisac pisma mislio i na intelektualno poštenje. Bez obzira šta je pisac toga pisma podrazumevao pod gornjom kvalifikacijom dr Stefanovića, usuđujem se da pretpostavim da svako onaj ko poznaje ili se bar trudi da poznaje predratnu i ratnu istoriju Jugoslavije, mora da dođe do zaključka da se dr Mladen Stefanović u svojoj knjizi Zbor Dimitrija Ljotića grdno ogrešio o pojam poštenja: on je izrekao mnoge neistine, iskovao mnogo netačnoga, manipulisao tekstovima, vadio iz konteksta, izostavljao fakta koja je imao na raspolaganju itd., a sve to samo sa jednom namerom: da kompromituje Zbor i Ljotića!

U prethodnim poglavljima obradili smo najvažnije političke, duhovnomoralne, nacionalne i ekonomske premise Zbora, osvrnuli smo se na rad članova Zbora u okviru Nedićeve vlade, a i na rad Komunističke partije, uvek, pri tome, ukazujući na Stefanovićeve intelektualne, bar što se tiče Zbora i Ljotića, mahinacije.

U ovom poglavlju ukazaćemo još na niz neistina i propusta koji se sreću u pomenutoj knjizi. Samo ni ovog puta nećemo iscrpeti njegovu bogatu „riznicu“ neistina. A to neće biti ni potrebno, jer ono što je već ili će tek biti rečeno o Zboru i Ljotiću biće dovoljno da opovrgne Stefanovićeve neistine.

Osnovna načela i Smernice Jugoslovenskog narodnog pokreta ZBOR Dvadeset četiri reda svoje knjige Stefanović posvećuje Osnovnim načelima i Smernicama. Za ovaj dokumenat sam Ljotić kaže: „U našim Osnovnim načelima i Smernicama mi smo sažeto izneli osnovne stvari, koje pretpostavljaju naše gledanje na našu narodnu stvarnost i glavne ciljeve naše praktične politike.“525 Od istoričara koji je za naslov svoje knjige uzeo Zbor Dimitrija Ljotića očekuje se da ovako značajan dokumenat u celosti objavi. Stefanović je morao i na 525

Iz moga života, 125.

ovaj način čitaoca svoje knjige da upozna - da ponovimo Ljotićeve reči - sa „osnovnim stvarima“ i „glavnim ciljevima“ Zbora. Za to je bilo potrebno samo pet strana. Od 359 strana svoje knjige Stefanović je, međutim, upotrebio 24 reda da prikaže ovaj važan dokumenat, dok 5 strana upotrebljava da objasni organizacijsku strukturu pokreta koja je po svemu bila irelevantna za njegov politički rad. Što je još gore, jedan deo Stefanovićevog prikaza Osnovnih načela uopšte ne odgovara stvarnosti. Na primer, on kaže: „Osnovna načela predstavljala su sintezu programa zadružnih pokreta i grupa. Od programa građanskih stranaka razlikovala su se u ovom delu u kome se isticao zahtev za staleškim uređenjem.“526 Najblaže rečeno, ova tvrdnja je nedovoljno objašnjena, pa i konfuzna.

Osnovna načela na koja smo se delimično osvrnuli u prethodnim glavama („Duhovnoidejne koncepcije Zbora“ i „Spoljno-političke koncepcije Zbora“), su politički program Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor i imaju malo sličnosti sa programima - ukoliko se oni mogu tako nazvati - tada postojećih stranaka u Jugoslaviji. Istina je da je staleško uređenje bilo najvažnija razlika između Zbora i građanskih partija. Međutim, Zbor je gledao drugojačije i na mnoge druge elemente društva i države, na važnost duhovnoga i krvnog srodstva svih jugoslovenskih naroda, na važnost vere i tradicije, na važnost doma i porodice, na vrednost rada, na privatnu svojinu i kapital, na centralnu i samoupravnu vlast, na slobodu štampe, na porez, na privredu uopšte, a na poljoprivredu napose, na važnost zadrugarstva, na valutu, štednju i kredit, na odnos rada i kapitala, radnika i poslodavca, prosvetu itd.

Stefanović tvrdi da se i sledeće nalazi u Osnovnim načelima i Smernicama: „Samo kralj je neprikosnoven. Njegova vlast je „neodgovorna ovozemaljskim zakonima, ali tim je veća njegova odgovornost pred narodom i istorijom“.527 Samo se naglašena rečenica nalazi u Osnovnim načelima.

Svoju analizu Načela i Smernica, Stefanović završava zlonamernim tumačenjem: „Posebno se ističe ’rasno-biološka zaštita narodne životne snage i porodice’, što je potpuno adekvatno problemima fašističkih režima u Nemačkoj i Italiji.“528 Na ovo, da ponovimo, zlonamerno Stefanovićevo objašnjenje, mi smo se opširnije osvrnuli u glavi „Političke koncepcije Zbora“ i ukazali da je rasizam, ili bilo koja njegova forma, totalno stran hrišćanskoj orijentaciji Zbora. Želimo da još jednom istaknemo da su Osnovna načela i Smernice pisane u vreme kada je administrativna, nacionalna, politička, ekonomska i društvena struktura Jugoslavije bila sasvim drugojačija od gore pomenutih struktura današnje Jugoslavije. Čitalac bi o ovome morao da vodi računa kada bude analizirao Osnovna načela i 526

Stefanović, 25.

Isto, 25.

528 Isto, 25.

527

Smernice, čiji tekst donosimo u celosti:

Osnovna načela „I. Srbi, Hrvati i Slovenci čine jugoslovensku narodnu, društvenu i duhovnu zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i osećanje iste sudbine.

Jugoslovenskom narodu kao celini podređuju se svi posebni interesi.

II. Vere koje su vezane za dušu naroda i izražavaju njegov pogled na svet i pouzdanje u Boga jesu bitne duhovne vrednosti.

III. Samosvojnu jugoslovensku kulturu u duhu svojih tradicija i na osnovama čovečnosti izgrađuje narod slobodnim stvaralaštvom. Zaštitnik ovog stvaralačkog stremljenja je jugoslovenska država.

Osobenim duhovnim vrednostima (jezik, običaji itd.) koje pojedini delovi naroda unose u zajednicu omogućuje se nesmetan razvitak.

IV. Jugoslovenska narodna zajednica mora imati u društvenom pogledu svoj oso beni sklop, koji odgovara njenom duhu i njenim potrebama.

Dom kao prirodna osnovica narodna mora biti društvena osnovica narodne zajednice.

Selo će biti merilo jugoslovenske društvene politike.

Rad mora biti dužnost i pravo svakog pojedinca; društvena korisnost rada određuje vrednost i ulogu u zajednici.

Privatna svojina i kapital moraju se podrediti interesima celine.

Slobodna, pojedinačna ili udružena pregnuća (inicijative) prvenstveni su nosioci društvene delatnosti, čiji će pretstavnici biti staleži.

Država isključuje potčinjavanje jednog staleža drugom.

V. Jugoslovenska privreda je celina čiji su odnosi u međusobnoj zavisnosti; osnova joj je poljoprivreda.

Odnose i razviće privrede određuje privredni plan koji će utvrđivati privredne grupe uz saradnju države.

VI. Kraljevina Jugoslavija je istorijsko-politička neminovnost i jedino ona

omogućuje opstanak i slobodno razviće jugoslovenskog naroda.

Samo u onim funkcijama, koje se odnose na život naroda kao celine, državna vlast treba da bude centralizovana, u ostalim izražena u samoupravi.

Stvarna vlast u državi mora biti potpuna i stvarna. Isto takva biće i njena odgovornost.

Samo kralj je neprikosnoven.

Narod će učestvovati u zakonodavstvu i vršiti nadzor nad državnom upravom putem predstavništva koje mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja. „

Smernice „Na goruća pitanja današnjice dajemo sledeći odgovor: I. Nepokolebljivo stojimo na narodnom iskustvu: Pravda drži zemlju i gradove.

Tražimo da ovo načelo prožima zakonodavca i sudiju i da bude stalno pred očima svima koji vrše javnu službu.

Zahtevamo da se onemogući, ili odmah ispravi, ili brzo i primerno kazni svaka povreda pravnog poretka učinjena od strane organa javne službe.

Tražimo stvarna jemstva za to, ne samo u istinskoj nezavisnosti sudi je, već naročito i u njegovoj ličnoj ispravnosti, spremi i punoj odgovornosti.

II. Smatramo da i drugi organi javne službe moraju imati ne samo privrženost državi i narodnoj celini već i besprekornu ličnu ispravnost i stvarnu spremu.

Zahtevamo neumitnu reviziju svih javnih službenika po ovim načelima.

Tražimo da se popunjavanje mesta u javnoj službi vrši putem objektivnog odabiranja tečajnim ispitima.

Protivni smo nezasluženim unapređenjima.

Stojimo na gledištu da će istinske samouprave, pod nadzorom države, u granicama okvirnih zakona, rešiti i pitanje državne administracije.

Tražimo, da se javna uprava uprosti, da što brže, potpunije i jeftinije obavlja narodne poslove.

III. Ne možemo da zamislimo trajnu i jaku državnu vlast bez slobodne objektivne javne reči. Prava jaka vlast se i po tome poznaje što od takve javne reči ne zazire.

Zakon mora obezbediti osnovne i bitne narodne interese od zloupotrebe

štampe. Isto tako zakon mora zaštititi samu javnu reč od lične neispravnosti i zavisnosti onih koji se njome bave.

IV. Tražimo da državne i samoupravne potrebe ne prelaze narodnu ekonomsku snagu. Zahtevamo zato razumnu Štednju, javni tereti ne smeju ubijati privredu; oni moraju biti u srazmeri sa opštim narodnim dohotkom.

Zahtevamo da tereti za pokriće javnih potreba budu pravedno raspoređeni na poreske obaveznike, prema njihovoj stvarnoj snazi.

Tražimo reviziju državnih obaveza; zatim tražimo da država obaveze ispunjava u interesu svog kredita.

V. Smatramo da u današnjim društvenim nevoljama ima najmanje mesta stavu skrštenih ruku.

Država ne sme da smeta onima koji, u skladu sa njenim društvenim i privrednim planom, rade i izgrađuju nove životne uslove. Ona treba da takva pregnuća izaziva, ako ih nema - da ih podržava i sasređuje kad se pojave. Tamo gde se takva pregnuća ne pojavljuju, država treba da ih svojom snagom zameni.

Naročito hoćemo takve društvene uslove koji će pokrenuti selo da ono, svojim naporima na prosvećivanju, ozdravljenju i privrednom napredovanju, plodonosno odabere i umnoži podstreke koji će uvećati njegovu snagu.

Pri tome, tražimo da selu, kao izvoru rasno-biološke, duhovne i ekonomske snage naroda bude očuvan s jedne strane njegov osnovni značaj, a s druge - da mu budu obezbeđene zdrave i svetle tekovine opšte kulture.

VI. Jugoslavija počiva na solidarnosti interesa svih svojih članova. To načelo, kao svoj temelj, ona mora da obezbedi. Zato, priznajući privatnu svojinu, kapital i privatnu inicijativu, država mora obuzdati neograničenu igru privatnog interesa i potčiniti ga opštem. Neophodno je potrebno da svakom članu narodne zajednice bude obezbeđeno da svojim poštenim radom izdržava sebe i porodicu. Samo to obezbeđuje opšte blagostanje.

Stojimo na gledištu da će opšte privredno blagostanje najbolje zajemčiti blagostanje pojedinaca, bez obzira kome staležu ili ekonomskoj grupi pripada.

To može biti jedino u organizovanoj narodnoj privredi, po opštem privrednom planu.

VII. Poljoprivreda je osnovica jugoslovenske privrede. Zato tražimo da celokupna privredna politika polazi od ove osnove.

Zahtevamo da se nesrazmernost cena između zemljoradničkih proizvoda i zemljoradničkih potreba smanjuje ne samo poboljšanjem cena prvih već i pojeftinjavanjem drugih.

Uvažavajući uslov zdravog kredita, tražimo da se omoguće pravične ispravke zloupotreba u kreditnim odnosima. To će tek, u vezi sa ostalim potrebnim merama, omogućiti rešenje seljačke prezaduženosti.

Tražimo da se zadrugarstvu posveti ona pažnja koju zahteva njegov značaj. Pri tome se moraju poštovati osnovna zadružna načela: sloboda udruživanja i ispravnost poslovanja. Oba će biti zadovoljena, pored ostalog, stvarnim i objektivnim državnim nadzorom.

VIII. Polazeći sa gledišta da je nacionalni novac sredstvo ekonomskog saobraćaja, tražimo da bude stabilan, ali i njegova cirkulacija da bude tako obezbeđena, kako bi svakome, u meri njegove ekonomske snage i potreba bio pristupačan.

Zahtevamo da narodna štednja bude obezbeđena saveznim sistemom javnih štedionica koje bi, pored zadruga, jedine imale pravo da primaju uloge na štednju.

Poštovanje osnova dobrog kredita, njegovo racionalizovanje, pojeftinjavanje i obezbeđenje u dovoljnoj meri za sve poduhvate koji odgovaraju opštem planu, moraju biti uslov i opšte kreditne politike.

Zahtevamo i za ostale privredne grane i staleže u okviru opšteg plana i nacionalne solidarnosti, olakšice slične onima koje tražimo za poljoprivredu u pogledu olakšanja njihovog današnjeg teškog položaja, kao i u pogledu poboljšanja budućih uslova njihovog života.

IX. Tražimo da država sređuje odnose između rada i kapitala u cilju obezbeđenja društvene harmonije.

Zahtevamo najpotpuniju zaštitu i obezbeđenje socijalnih uslova rada i radništva i mogućnosti za njegovo kulturno razvijanje.

X. Hoćemo korenit preobražaj današnje jugoslovenske prosvete. Hoćemo da prosveta daje čoveku potrebnog samopouzdanja, živog osećanja dužnosti i odgovornosti, osposobljenog za samostalno stvaralaštvo, kako bi mogao biti dostojan član narodne i koristan član društvene zajednice.

Stručno obrazovanje treba da se podesi potrebama narodnog života.

Rasno-biološka zaštita narodne životne snage i porodice mora biti u osnovi svake državne, društvene i privredne politike.

Tražimo da se zdravstveno staranje, društveno obezbeđenje i fizičko vaspitanje zasnivaju na aktivnoj saradnji naroda.

XI. Stojimo na gledištu da bez Bugara jugoslovenska narodna zajednica nije potpuna, jer joj oni i po krvnom srodstvu i po svagdašnjoj nerazdeljivoj sudbini pripadaju.

XII. Snagu za izvođenje svakog programa daje ne samo broj pristalica već - i naročito - dubina njihovog uverenja, bezuslovna predanost ciljevima,gotovost na žrtvu i zajednička vera u pobedu.

Zato naš glavni zadatak i jeste skupljanje ljudi takvih odlika.“

Ljotić i vera Na 31. strani Stefanovićeve knjige nalazi se više neistina. Osvrnućemo se na neke od njih.

Stefanović proizvoljno tvrdi, da je Ljotić „verski fanatik“. Prema rečnicima i enciklopedijama, „fanatik“ je onaj koji teži da realizuje izvesne ideje, u glavnom političke i verske, unoseći preterano oduševljenje ne vodeći računa o razumnim elementima, često pribegavajući sili i progonu. U svetlosti ove definicije, Ljotiću se ne može pripisati verski fanatizam.

Treba naglasiti, iako je to očevidno iz dosadašnjeg izlaganja, da Ljotić nije bio verski propovednik. On je bio političar za koga je hrišćanstvo bila nasušna potreba u njegovom životu. Ili, kako reče vladika Nikolaj nad njegovim odrom, on je bio „političar sa krstom“. Iz učenja i ličnosti Hristove on je crpeo snagu i hrabrost da govori istinu, da upražnjava skromnost, smernost, samoodricanje, ličnu čestitost, ljubav, junaštvo i rodoljublje.

Ljotić je mnogo pisao i govorio. Njegovo pisanje i govori bili su gotovo uvek političkog karaktera. Razume se, da je često, a na to smo se osvrnuli već na više mesta, pozivao na važnost vere. Pisac ovih redova, prošao je kroz veliki deo Ljotićevih spisa i govora i došao je do zaključka da je Svetlo istine529 jedini spis koji je u celosti imao verski karakter. To je, u stvari, ciklus predavanja koje je Ljotić održao u Ilirskoj Bistrici, u prvoj polovini aprila 1945. g., dakle, dve nedelje pred svoju smrt. Ta predavanja su održana pred grupom dobrovoljaca, uglavnom prosvetara SDK. Osnovna načela i Smernice Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor, na čijem pisanju je učestvovao i Ljotić, a koja su bila obavezna za svakog člana Zbora, ne izuzimajući ni Ljotića, sadrže politički program koji je pružao rešenje jugoslovenskih nacionalnih, ekonomskih, društvenih i političkih problema.

Ljotić nije pokazivao i ispovedao versku netrpeljivost - na što smo takođe ukazali na više mesta. Suprotno ovom našem tvrđenju, Stefanović ne pruža nikakav dokazni materijal. Da je hteo, međutim, malo dublje da prodre u Ljotića, Stefanović bi video da je netrpeljivost uopšte, a verska pogotovu, potpuno strana Ljotićevom biću. U prilog ovog tvrđenja svedoči sledeće: u jednom svom predavanju Ljotić poziva slušaoce da „vrata srca“ svog ostave otvorena, ali da ih ne ostave „bez straže razuma“; 529

D. V. Ljotić, Govori i članci, sveska 6, Minhen 1975, 21-77.

on ih savetuje da od njega ne prime ništa „bez ispitivanja“; „naprotiv, ispitujte, merite, cenite, proveravajte“ - kaže on.530 Na već pomenutoj 31. stranici svoje knjige Stefanović ređa neistine: „Polazio je od činjenice da religiju priznaje i forsira država i da ima veliki broj neobrazovanih ljudi, naročito na selu, na koje bi sveštenici, Ljotićevi istomišljenici, mogli značajno da utiču. Stoga je hteo da od pravoslavnih sveštenika stvori oruđe svog pokreta i svoje političke borbe.“ Ni ovo tvrđenje Stefanović ne podržava dokazima.

Nigde Ljotić nije tvrdio da država treba da forsira religiju. Ni Načela ni Smernice to nigde ne tvrde.

Nigde Ljotić nije napisao kako su sveštenici bili pogodni za širenje misli Zbora među „neobrazovanim ljudima, naročito na selu“. Ljotić je pozivao sveštenike ali ne samo njih, već i sve druge ljude dobre volje - da priđu Zboru, pozivao ih je u borbu „protiv bezboštva, protiv materijalističkog shvatanja sveta i života“. On ih je pozivao u borbu „protiv prljavštine javnog i privatnog života... protiv tuđinskih, anacionalnih i internacionalnih struja, klika i novotarija“.531 Sledeći redovi koji pokazuju kako je Ljotić prilazio seljaku, zanatliji i radniku, opet demantuju Stefanovića: „Obično se misli da se seljaku može prići samo lažima, obećanjima ili poklonima ili vlašću. Ja sam u Radikalnoj stranci od 1926 g. bio disident. Gonio me je Boža Maksimović 1927 g. kao kandidata za oblasnog poslanika, pa sam uspeo. Gonio me je Velja Vukićević za vreme poslaničkih izbora 1927 g., pa sam uspeo da budem jači od njegove zvanične liste. I stalno, i dan danji, u tom pravcu, čestiti seljaci, idu sa mnom, neprestano i u sve većem broju i 1931 g., kad sam apstinirao od izbora, i 1935 g. i sve do danas i svaki put u sve većem broju.

Bio sam, dakle, eto, stalno već tolike godine u politici, nikad ih nisam lagao, ni davao obećanja (podvukao M. P.) osim jednog da ću ostati uvek onakav kakvog me znaju i da ću opšti državni i narodni interes uvek i u svakoj prilici imati na umu. A ne samo da im nikad nisam prilazio s poklonima, nego su oni mene uvek nudili svakim poklonima. A kao Što ćemo docnije videti, i kao Što se već zna dovoljno, ići uza me nije baš ni bezopasno, jer, na žalost, došli smo i dotle da vlast na mojim zborovima upotrebljava, bez osnova, i protivno zakonu i oružje.

Pa ipak ne samo da broj mojih pristalica ne opada u mom kraju, već raste iz godine u godinu, u prkos nevolja, prepreka, pretnji i opasnosti kojima je moj rad izložen.

Drugo iskustvo iz ovog perioda moga rada, jeste u tome, da narodne mase traže da upoznaju lično čoveka za kojim idu. One slušaju svakog kad govori. Neće seljak, ako sa strane ne bude namešteno, nikoga, ma ko to bio, smetati da govori. Vrlo je pažljiv slušalac seljak. Niko tako ne ume da sluša kao 530 531

D. V. Ljotić, Ideali savremene omladine.

Iz moga života, članak „Političke stranke, sveštenici i narod“, 213.

on. Ali na sve motri. Ne voli grdnje i prosipanje kleveta bez odgovarajućih fakata. Najlakše ga je osvojiti srcem. Ako mu srce osvojite i razumeće vas bolje.

Neobično je pažljiv posmatrač seljak: motri na svaki gest čoveka. Otmen je naš seljak: ima ukusa neobičnog, i ponosa i stida. Ako neki govornik napravi kakvu nezgodnu pošalicu, malo i masniju, njemu se lice i razvuče za osmejak, ali oseti to posle i priča da on kao seljak ne bi mogao tako govoriti.

Kad god sam došao među nepoznate seljake osećao sam se u početku vrlo neprijatno. Imao sam osećaj da me svaki od njih meri na svojim terazijama. I ako čoveka upoznaju i nađu u njemu dobre odlike, a naročito junaštvo i čestitost, onda nema toga ko će njih odvojiti od njega. Posle ne pomaže mnogo ni vlast, a ni ne znam kakvi novci. Vlast i novci pomažu tamo gde seljak nije još našao lice koje ga vodi i kome se on dušom predao. Tu pomaže i vlast, i novac, jer seljak je kao čun neprivezan, talasi ga nose gde hoće.

Kad to govorim ja mislim na seljaka, koji nije ni korteš, a nema ni ambicije da bude neki brzometni poslanik, već je pravi domaćin, bogatiji ili siromašniji.

U ovu moju vrstu spadaju i sitni slojevi gradski: zanatlije i radnici. I oni su, kad čoveka upoznaju i predadu mu se, vezani za nj često do zaborava i krajnjeg požrtvovanja.“532 Na onoj istoj, ranije pomenutoj 31. strani svoje knjige, Stefanović piše i ovo: „Za Ljotića je religija pretstavljala pogodno propagandno sredstvo, jer propoveda poslušnost prema starešini i umesto života i radosti obećava zadovoljstvo u mašti i na nebu.“ Onaj ko pročita samo jedan deo Ljotićevih spisa, doći će do jednog preciznog zaključka: za njega religija nije bila instrumenat političke propagande, kako Stefanović hoće da mu podmetne. Za Ljotića Hristos je bio deo njegovoga bića. Ali ne samo to.

On je u Isusovom učenju tražio rešenja, ne samo svojih ličnih problema, već i društvenih.

Godine 1937. Ljotić je napisao članak „Zabranjeni Božić“. Stvarno taj članak je bio upućen gladnim i žednim, beskućnicima i robovima, poniženim i uvređenim, izgnanicima pravde radi, radnicima, eksploatisanima, prezrenim. On je hteo da pokaže kako Isus pruža čoveku put, koji ne samo da vodi ka večnom životu, već da pruža „radosni život“ (Ovo su Stefanovićeve reči - Primedba M. P.) na ovoj planeti.

U ovom članku Ljotić se obračunava sa „naučnim socijalizmom“ (čitaj: boljševizmom), koga Stefanović sa ponosom pominje na više mesta. Članak prenosimo u celosti: „Javljaju nam iz Španije - one narodno-frontovske, razume se - da je ovogodišnje praznovanje Božića zabranjeno.

532

Isto, 74-75.

Čujte mala deco, mladići i devojke, zabranjeno je praznovanje detinjstva i mladosti!

Majke, praznik vaše radosti, zabranjen je u Španiji!

I vi, siromašni, čujte, zabranjeno je praznovanje najsiromašnijega koji „glave svoje nije imao gde prikloniti“.

rođenja

Vi koji se borite za lepotu, počujte, u Španiji Kompanisa i Kabaljera, neće biti praznovan Božić, praznik nežnosti i lepote.

Vi, gladni i žedni pravde, znajte u Španiji okrvavljenoj neće biti slavlja Onoga što se zove „Sunce Pravde“.

Vi, izgnanici, čujte neće se slaviti u Barceloni i Valenciji Onaj što je vas među blažene stavio i utehu vam obećao.

Uzeti, bolesni, guba vi, slepi, hromi, čujte veliku novost: neće se slaviti Onaj koji je u sve vekove ostao vaše uzdanje.

Gladni i žedni, beskućnici i robovi, poniženi i uvređeni, grešnici, Onoga koji je jedini mogao da vam pomogne, da vas izjednači i oslobodi, prognali su iz Španije, koja se bori u ime vaše, - uspomenu su Mu prognali, praznik Mu prognali!

Vešto i stidljivo cedi kroz zube naša informativna štampa koja, kroz svaki redak, slavi i veliča tu drugu „slobodarsku“ Španiju, a podmeće i prlja onu „nasilničku“ Frankovu Španiju.

Izgleda da bi više volela da tu vest i ne objavljuje. Zato je potrebno trubiti tu vest. Zato nema čoveka ni žene koji ne bi trebalo da je čuju. Velika je to vest i važna osobito. Više nego ma kakva statistika, naučna studija, reportaža, ova vest najbolje objašnjava ne samo poreklo španske drame, već i pravi i duboki smisao njen. Šta je to Isus učinio Lenjinu i Staljinu, Kabaljeru i Kompanisu, da Mu se na Roždestvo tako obore?

Da nije On slučajno vlastodržac zakletih: sirotih, bolesnih, obremenjenih, ostavljenih?

Da Njegova nauka nije slučajno propovedala tiraniju, nasilje, eksploataciju i grabež?

Zar nije, naprotiv, On rođen u pećini od oklevetane devojke, pa položen u jasle, na slamu?

Zar se nije od nasilja, kao novorođenče, morao uklanjati u tuđu zemlju?

Zar nije kao radnik, drvodelja, hleb svoj zarađivao?

Zar nije kao siromašak među sirotim ribarima našao svoje drugove?

Zar nije neprestano pred očima imao odbačene, prezrene, uboge, kljaste, hrome, slepe i uzete?

Zar Ga srebroljubci nisu izdali, zar Ga privilegisani nisu okrivili, zar Ga

vlastodršci nisu razapeli?

Zar nije na krstu između dva razbojnika raspet čisti i neporočni Isus? Šta je to Isus učinio „slobodarskoj“ Španiji da Mu uspomenu progone?

Ali čujemo odgovor. Sve je to istina što govorite o Isusu, ali - Njegova crkva u Španiji je blagoslovila tiraniju. Njegova crkva u Španiji je skupila ogromna imanja i iskoristila bedu ljudsku.

Njegovi sveštenici u Španiji bili su crni grešnici posuti svakim grehom...

Dobro, odgovaramo, neka bi u svemu tako bilo: crkve mnoge ste porušili i popalili još mnogo pre sadašnje revolucije. Imanja crkvena ste razgrabili i podelili.

Sveštenike ste poubijali, u koliko ih niste pozatvarali i prognali.

Neka bi to sve bila istina čista što gore rekoste o zlim delima crkve i sveštenika; neka bi bila istina čista da Španiji nikada i ni u čemu njena crkva i njeni sveštenici nikakvo dobro učinili nisu,- neka bi bilo strašni je nego što kažete - crkve ste porušili i popalili, imanja crkvena razgrabili i podelili, sveštenike rasterali, pozatvarali i pobili. Recite nam, zar nije time zločin kaznu i odmazdu dobio dovoljnu?

Sva ste nedela izbrisali rušenjem, garežom i paležom, ubistvom i progonstvom.

Pobunili ste se, velite, jer je Isusova crkva pogazila Njegovu nauku, nije bila ono što je On hteo, nije odisala onom ljubavlju, onom milošću, onom lepotom, onom istinom i onom čistotom - kojom, priznajete, da odiše Njegova ličnost.

Hajde da vam poverujemo. Ali onda, kako da razumemo što Božić Njegov u Španiji zabranjujete? Šta je to Isus učinio „slobodarskoj“ Španiji da Mu tako uspomenu progonite?

Nema odgovora na naše pitanje.

A kad bi ga dali taj odgovor bi glasio: Isus nam ništa zlo nije učinio. Ali nova Španija ne može da dozvoli proslavljanje Njegovog rođenja, jer je to legenda, mistifikacija. Prava istorijska ličnost Isusova nije nam poznata, već samo ona koju je crkva izgradila. Ako bismo dozvolili da se to praznuje, onda bi smo dozvolili time ponovo da se sve zablude, mistifikacije i legende uvlače u narodnu dušu. A ta legenda nije bezopasna, zbog nje je Inkvizicija stotinama ljudi smrću umorila. Čudnoga li računa, reći ćemo mi. Inkvizicija je, velite, pomorila stotinama ljudi smrću zbog te legende. Zaboravljate da je vaša legenda u Rusiji smrću umorila deset puta više nego svi ratovi, koje su ruski samodržavni vladari vodili za sve vreme trajanja ruske države, od početka do kraja monarhije, podrazumevajući tu i sve koje su samodršci ruski i tatarski za hiljadu godina

bitisanja dali pogubiti. Zaboravljate da je vaša legenda u Rusiji deset puta više ljudi, žena i dece, za dvadeset godina svoga vladanja, pogubila nego za hiljadu godina svi ruski i tatarski samodršci. Zaboravljate da je vaša legenda u Rusiji umorila glađu dvadeset puta više ljudi, žena i dece, za dvadeset godina svoga bitisanja nego što je nerodica ili bezdušje pomorilo glađu za hiljadu godina vladavine ruskih i tatarskih samodržaca.

Pa i ako je sve to tako, i na vaše oči, za vaših dana, vi tu legendu hoćete da presadite u svoju žarku zemlju. I vi vidite da je uzela sasvim isti tempo razvića.

Zar nije do sada samo u asturiskom ustanku deset puta više poubijano nego za sve vreme vladavine velikog Inkvizitora?

Zar niste, pre Frankove revolucije, dozvolili ubistva, paljevine, ruševine, silovanja, progonstva, u daleko većem broju nego što je bilo za vreme Inkvizicije - čak kad bi i istina bila ono što govorite?

Zar vam od revolucije ta legenda vaša nije donela još i veća i strašni ja zla?

Isusova legenda vašem narodu učinila je zla, kažete. Čak i tako neka je, odgovaramo. Budite objektivni. Marksova legenda je već do sada, za toliko meseci koliko vekova vlada Isusova legenda, počinila je bezbroj više zla.

Vi hoćete da se služite naučnim metodima. Služite se statistikom. To je vrlo dobro. Uporedite tim naučnim metodima količinu zla, koja je pričinila za tolike vekove, recimo, Hristova, sa zlom koje je za nekoliko meseci svoje vladavine nanela Marksova legenda. Ne prezajte pred upotrebom tih naučnih metoda. Mi vas molimo, mi hrišćani, mi, koje smatrate protivnicima razuma i naučnih metoda, da tako uradite.

Nije, dakle, to razlog Što se tako okomila na Božić Isusov, Lenjinova, Staljinova, Kabaljerova i Kompanisova Španija.

Razlog mora da je mnogo dublji. Taj razlog nikada od progonitelja Isusove uspomene nećemo i ne možemo čuti. Oni ga ni sami sebi nisu rekli.

Uvereni smo da ga nisu ni smeli reći. Ubeđeni smo da ga čak nisu smeli ni sagledati. Naprotiv, bežali su da ga ne vide, da ga ne sagledaju, jer taj pravi, jedini razlog je takav da bi ga ljudska svest ugledala u svoj jasnosti i morala sebi da se vrati da opazi svu strahotu sadašnjeg opredeljenja.

Zato pretrpavaju taj pravi razlog svim i svačim, ne bi li kako zaglušili glas koji i sami čuju: Savle, Savle zašto me goniš? Neka bi sve znano o Isusu bila legenda - za časak da i mi tako kažemo - onda je to legenda satkana od najsvetijeg, najčistijeg, najnežnijeg, što je duša nesretnog čovečanstva mogla dati. Onda je to najsvetije, najčistije i najnežnije a samim tim i najveće umetničko delo što je čovek dao. I ne delo jednog čoveka, već - o, vi, što vam je „kolektiv“ stalno na usnama, - celog ljudskog kolektiva u njegovom vremenskom, vekovnom trajanju. Neka je danas Isusova ličnost samo umetnička legenda, neka nije kroz vekove bila nada, u zdanje, pomoć, zaštita, tek, nadahnuće, uzdizanje, pokajanje - i sloboda i hrana milijardama predaka naših,

što su sigurno stajali pred Njegovim likom ili u podnožju Njegova raspeća polagali su svoja bremena, svoju slabost, svoju nemoć, svoje roptanje - pa je nisu mogli ni smeli progoniti.

Nije, dakle, to razlog. Ne progonite vi, gospodari „slobodarske“ Španije, Isusa zato što je On legenda. Drugi je, dublji, mnogo dublji je, razlog ovom vašem postupku. Čija duša nema mira i radosti, ne može da podnese Hristov lik, beži od njega.

U čijoj duši ljubavi nema, već se mržnja gaji i podiže, taj ne može da podnosi s mirom pogled Isusovih očiju.

Legenda samo, kako kažu obožavaoci Marksova jevanđelja, ili stvarnost najstvarnija, kako kažemo mi što se Njegovim imenom zovemo, legenda ili stvarnost, svaki čovek, čim se pomene ime Njegovo, izaziva odmah i sliku Njegovu pa se ne može sakriti od prodornog i upornog, ali ipak tako blagog sjaja Njegovih očiju.

Hristos i Antihrist su se sagledali u tami vekova već. I Antihrist je napao na Hrista, rušio, palio, ubijao - ali Ga u oči nije mogao gledati. I danas tako.

Može da ruši, da pali, da ubija - ali lik Isusov ne može da gleda, pogled Njegovih očiju ne može da izdrži.

Zato Mu progoni uspomenu. Zato zabranjuje praznik.

Velika je tajna to.“533 Ova Ljotićeva teološka, politička i društvena zapažanja i razmatranja, izrečena na neobičan način, ne mogu se nazvati, da ponovimo Stefanovića, „pogodno propagandno sredstvo“. Ljotić u ovom članku iskazuje svoju veliku ljubav i prema Isusu i svoju veliku ljubav prema čoveku, a naročito prema onome koji se nalazi na dnu društvene lestvice. Nema, dakle, ni u ovome, kao ni u jednom drugom njegovom članku i govoru, jeftine i partijske propagande, koju bi Stefanović hteo da mu pripiše.

Ima ovaj članak, međutim, jednu drugu „propagandu“ (teška srca upotrebljavamo ovu kompromitovanu reč, pa je zbog toga stavismo u navodnike) koja je za komuniste bila neobično opasna: Ljotić ukazuje nedvosmisleno na duboke psihološke korene mržnje koju su komunisti razvili prema svemu što je hrišćansko; on „rentgenizira“, ukazuje jasno na zločine koji su počinjeni u Rusiji, u Španiji, kao i na sve buduće zločine koji će biti počinjeni u svakoj zemlji u kojoj će komunizam pretvoriti u delo onaj Stefanovićev „naučni socijalizam“.

Navedeni članak, a sličnih je bilo više, što se i vidi u poglavlju „Svetska revolucija“, pisan je 1937. godine, kada je Rusijom vladao, kao što to izdeklamova Milovan Đilas, Staljin - „najvoljeniji prijatelj“.534 Nije onda ni čudo što je Komunistička partija Jugoslavije izdvojila Zbor i Ljotića kao svog najvećeg neprijatelja. A, zvanična jugoslovenska propaganda, čiji je instrument i dr Mladen 533 534

Isto, članak „Zabranjeni Božić“, 206-210.

Urban, 28.

Stefanović, ni do danas nije promenila taj stav.

Kralj Aleksandar i Ljotić Na strani 22. svoje knjige Stefanović kaže: „Sve veze sa kraljevskim dvorom, Ljotić je maksimalno iskoristio za politički rad. Pretpostavljao je da je njegov rad, govore i pisanja kralj Aleksandar blagonaklono pratio. Stoga je vešto proturao vest da je njegov dolazak na vlast samo pitanje dana.“ Stefanović se poziva na dva izvora na osnovu kojih „zasniva“ svoj zaključak.

Prvi: D.V.Ljotić, Iz moga života, strana 121. Na ovom mestu, Ljotić prikazuje svoj razgovor sa kraljem Aleksandrom, ali ni pomena o detaljima koje Stefanović navodi. Na sledećoj, pak, strani, Ljotić primećuje: „Odmah posle toga i posle moje druge audijencije (18.3) otpočeli su me zaustavljati ljudi i izveštavati me da su saznali da ću ja obrazovati vladu. Ja sam se smejao i govorio da neću zaboraviti ko me je o tome obavestio.“535 Ni ovde nema ni pomena o Stefanovićevom tvrđenjima.

Drugi; Predrag Ivanović, Ko su ljotićevci?, strana 17. Ivanović piše: „Od veze sa dvorom Dimitrije Ljotić je izvukao maksimalne koristi za svoj politički rad, stalno udešavajući i pretpostavljajući kao da na ono Što ispoveda i piše i kralj gleda blagonaklono, pa je i njegov dolazak na vlast pitanje dana.“536 Zaista, Stefanović samo kopira Ivanovića, koji se takođe poziva na Ljotićevu knjigu Iz moga života, tako da čitalac Ivanovićeve knjige mora da dođe do zaključka da i on, Ivanović, navodi Ljotića. Mi smo videli da Ljotić tako nešto nije rekao.

Stefanoviću to nije smetalo da Ivanovićeve ujdurme registruje kao fakta.

Treba istaći, pre nego što se osvrnemo na nekoliko Ljotićevih sećanja i osvrta koji nešto više osvetljavaju odnose između kralja Aleksandra i Ljotića, da je kuća Ljotića od uvek bila lojalna Karađorđevićima. Tu privrženost Ljotić prikazuje u kratkim crtama u jednom od svojih pisama Knezu Pavlu: „Vaše Kraljevsko Visočanstvo je jednom izvolelo meni reći, a preko ovog istog upravnika grada (Beograda - Primedba M. P.) čak i poručiti, ’da su 535 536

Iz moga života, 122.

Ivanović, 17.

naše dve kuće bile u prošlosti vrlo tesno povezane’. Primio sam ovo sa zadovoljstvom, mada izraz nije potpuno tačan, jer se ta ’veza’ sastoji u 134 godine poštenog i predanog služenja mojih predaka Vašim pretcima, kao što je to i bio red, zašto oni nit’ su tražili, nit’ su imali, nit’ su mislili na to, ikakve nagrade, a podnosili su svako ganjanje koje je pogađalo Vašu kuću kao prirodnu posledicu svoje službe. To služenje počinje od 1806. godine kada je Crni Đorde odseo, zauzevši Smederevo, u kući mojih čukundedova, pošto je prethodno u dvorištu njihovom, pod starim dudom, koji i danas stoji, primio ključeve od Turaka od smederevskog grada“.537 (Ta „tesna povezanost“ kuća Karađorđevića i Ljotića naročito pada u oči kad se prođe kroz knjigu Petar I Karađorđević od Dragoljuba R. Živanovića538) Sledeća dva detalja pokazuju neobičnu pažnju koju su kralj Petar I i kralj Aleksandar ukazivali Ljotiću.

Kralj Petar je želeo da mladoga Ljotića pošalje u Pariz na studije. Lično, a i preko svog upravnika dvora i svoga sekretara, kralj Petar je saopštio Ljotiću tu svoju želju. Tu ponudu Ljotić je odbio više puta. Najzad, kada mu je pokazan program prijemnog ispita na kojem je Kralj svojom rukom podvukao izvesna pitanja i pravio napomene upućene Ljotiću, ovaj će postiđen „pred tolikom i takvom pažnjom, punom ljubavi“, pristati da ode u Pariz.539 Kralj Aleksandar, onda prestolonaslednik, hteo je da p.poručnika Ljotića ukloni iz prvih borbenih linija Solunskog fronta. Na njegov zahtev Vrhovna komanda izdaje naredbu kojom se Ljotić prebacuje sa fronta na dužnost u pozadini. Ljotić odbija da izvrši ovo naređenje.540 Iz Ljotićeve autobiografije se vidi da je ovaj mnogo puta razgovarao sa kraljem Aleksandrom. Mi smo se, kada smo dodirnuli nacrt Ljotićevog ustava, malo osvrnuli na neke njihove susrete u poglavlju „Političke koncepcije Zbora“. Vredno je osvrnuti se na jedan Ljotićev zahtev vezan za taj nacrt: „Ako budem imao sreću da Vam se projekat bude svideo - kaže Ljotić ja Vas naprotiv molim samo za jedno: niko da ne zna koje radio Ustav. To je jedina nagrada koju molim. Ali Vas u isto vreme molim, ako Vam se nešto ne bude svidelo, i ako taj Ustav ne bi Vama na prvi pogled odgovarao, ne odbacujte ga dok me ne zovnete i sa mnom pre toga govorite.“541 Mi smo ranije napomenuli da je Ljotić bio ministar pravde. Kada je vlada pošla u pravcu koga nije voleo, Ljotić podnosi ostavku. Posle podnete ostavke, Ljotić je bio primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra.

537

Ljotićeva pisma knezu Pavlu, 60.

Dragoljub R. Živojinović, Petar I Karađorđević - Život i delo, Beograd, 1988.

539 Iz moga života, 8-9.

540 Parežanin, 114.

541 Iz moga života, 100.

538

„Kralj se vratio 1.9. sa Bleda, a 2.9. (1931. godine) sam bio primljen u audijenciju“ - kaže Ljotić. „Ona je trajala preko jednog sata i bila je ispunjena neobično živim razgovorom.

-

-

-

Šta je, reče mi, pri ulasku nasmejan. Vi otkazujete saradnju?

Mislim da Vaše Veličanstvo treba saradnike i izvan vlade. Ali pitanje zbog koga podnosim ostavku je tako važno, da kad bih i hteo da ostanem, ne bi trebalo da ostanem, jer Ministri, Vaše Veličanstvo, treba da su uvereni u jednu stvar tako osnovnu, da bi za nju mogli da se založe svom snagom.

Kao što Vam je poznato, ja je smatram katastrofalnom i zato ne mogu ostati na mestu koje ste mi poverili.

Nisam znao, g. Ljotiću, reče Kralj, da ste tako malodušni!

E, sad će Vaše Veličanstvo da mi dozvoli, da ga podsetim na jednu zajedničku uspomenu iz rata, o kojoj nikad nismo govorili. Seća li se Vaše Veličanstvo one naredbe Vrhovne komande u Solunu 1918 god. u kojoj sam premešten sa položaja ađutanta bataljona za disciplinskog oficira u zavojište Moravske divizije?

Sećam se, odgovori Kralj.

Da li se seća Vaše Veličanstvo jesam li ispunio naređenje i otišao, ili sam, naprotiv, napisao raport u kome sam rekao da neću ići s fronta i molim još da odem za vodnika u pešačku četu.

Sećam se.

Kao što vidi Vaše Veličanstvo nisam ja uvek bio malodušan. Oprostite mi što Vam uopšte ovo iznosim, ali moram da Vam to kažem, ne zbog svoje sujete, već zbog istine, čije Vam je poznavanje u Vašem opštem interesu najpotrebnije. Vidite sada, na frontu nisam bio „malodušan“ jer sam verovao. Danas, Veličanstvo, ne verujem da je dobro što Vam se predlaže, što ste, izgleda, primili, i zato idem.542

Posle nekoliko Ljotićevih primedbi, razgovor uzima ovakav tok: -

Nisam znao da Vi svuda vidite da Vas neko goni - primeti Kralj.

Nasmeših se na to, a Kralj reče: -

542 543

Isto, 114.

Isto, 115.

Oprostite, vidim da sam Vas uvredio. Ali ja sam mislio da i ja Vama mogu da kažem štogod neprijatno, posle toliko neprijatnih stvari koje ste Vi meni rekli. Što se toga tiče. Veličanstvo, sigurno je da u tome, Vaše Veličanstvo, mora imati veći kredit kod mene nego ja kod Njega. Samo ima jedna razlika ako sam Vam i rekao što god neprijatno, to nisam rekao da Vam kažem neprijatno, već samo da Vam kažem istinu, koju treba da znate, a koja može da Vam bude i neprijatna. A Vi ste meni rekli neprijatnu stvar, ali i netačnu, jer ono što sam Vam rekao jesu neosporne, svakom proveravanju podložne činjenice, a ne plod kakvog uobraženog gonjenja.543

Prema Osnovnim načelima i Smernicama Zbora, Kralj je neprikosnoven.

Ljotić je to pitanje dodirivao više puta ističući da Kralj nije neodgovoran. U članku „Lanac odgovornosti“, pisanom jula 1934, pozivajući se na izvesne događaje iz francuske istorije, Ljotić ističe da za „smrad i trulež“ u Jugoslaviji neko mora da bude odgovoran. Iako ne pominje kralja Aleksandra poimenice, Ljotić pitanje odgovornosti, u krajnjoj liniji, baca pred dvorska vrata. Članak završava ovim rečima: „Neko mora da odgovara: ili onaj koji treba ili oni koji su propustili da do odgovornosti dovedu onoga koji je trebao da odgovara.“544 U razgovoru sa Kraljem Ljotić nije propuštao priliku da Kralju skrene pažnju na njegove greške, ali je Kralju naglašavao da samo On, Kralj, sme te greške da ispravlja. Molio je Kralja da te greške što pre ispravi. U okviru jednog takvog razgovora Ljotić je pomenuo francusku i rusku revoluciju, kao da je hteo Kralju da predoči i takve mogućnosti za Jugoslaviju.545 Nekoliko dana posle kraljeve pogibije, Ljotić je napisao članak „Povodom smrti jednog heroja“. Osvrćući se na taj članak Ljotić kaže: „Razume se da sam video i Njegove nedostatke. Pa sam ih i u onom članku, iako prigodnom, kad se o manama ne piše, registrovao. Jer za mene On je bio heroj. U ostalom, i Njemu sam kao heroju, govorio s ljubavlju o pogreškama, pa čak i o manama, i On je to podnosio mirno i dostojanstveno, kako ne bi ni jedan od gospode otrpeo da mu se o pogreškama govori, pa da je i sam Ministar.

I zato sam smatrao da istinskom heroju mora biti što bliže istina, pa bi uvreda za njega bila prećutkivati je i zabašurivati nedostatke. Jer sunce ima pega, pa i velikih, ali može i da ih izdrži: drugi se ispod njih ne bi ni video.“546 Četiri dana posle Kraljeve smrti, odlučeno je da se ubrzaju pripreme za osnivanje Zbora. Tri meseca kasnije, potpisana su i ozvaničena Osnovna načela i Smernice. Misleći na Kralja i svoje razgovore i susrete sa njim Ljotić primećuje: „I ceo naš rad od tada jeste da misao koju smo pred Njim toliko puta izlagali, i koju je, naposletku, i On uspeo da vidi, da tu misao, sad kad Njega više nema, u Zboru i kroz Zbor ostvarimo, radi dobra Kraljevine Jugoslavije, Otadžbine naše.“547 Iz navedenih razgovora sa Kraljem, očigledno je da Ljotić nikada nije ni pokušavao da koristi veze sa njim za svoje lične političke interese, kao što Stefanović i Ivanović tvrde. Po želji Kraljevoj, Ljotić ulazi u vladu, kao po godinama najmlađi član, uveren da će Kralj pristati na preuređenje države. Kad je video da Kralj u to 544

D. V. Ljotić, Govori i članci, Sveska 1, 1948, (nema imena izdavača), 30-32.

Iz moga života, 122.

546 Isto, 124.

547 Isto.

545

vreme nije ni mislio na korenite promene i kad je video da zemlja, zbog toga, srlja katastrofi, Ljotić daje ostavku. Treba uočiti da Ljotić napušta vladu tri godine pre osnivanja Zbora, i da ni formalno nije pripadao nijednoj od postojećih političkih partija, kojima je svaki rad u to vreme bio zabranjen. Da je Ljotiću vlast bila cilj, on ne bi dao ostavku, već bi se uključio u tadašnje Kraljeve planove. A kada nestaje kralja Aleksandra, koji je mogao da spreči propast Jugoslavije, Ljotić svestan teškog i dugog puta koji mu predstoji, počinje kroz Zbor da radi za dobro „Kraljevine Jugoslavije, Otadžbine naše“.

„Velika Srbija“ i Zbor Na strani 59. svoje knjige Stefanović ređa više neistina.

Stefanović kaže da je Ljotić odlazio na sastanke Srpskog kulturnog kluba i učestvovao u raspravama i davao predloge u vezi pokreta „Srbi na okup“. Između ostaloga Stefanović primećuje: „... Ljotićeva grupa sa svojom programskom varijantom ’Velika Srbija’ u okviru Jugoslavije tražila je mesto u velikom srpskom pokretu.“ U napomeni vezanoj za ovaj citat Stefanović se poziva na dva pisma profesora univerziteta Slobodana Jovanovića Ljotiću, pismo N. Stojanovića, pisano u ime Srpskog kulturnog kluba, Ljotiću, pismo Ljotića generalu Milanu Nediću i Bilten JNP Zbora od 4. novembra 1939. Piscu ovih redova, pomenuti materijal nije dostupačan, ali će zato pokušati da drugim izvorima ospori Stefanovićeve zaključke.

U jednom svom govoru držanom 13. marta 1944. godine, Ljotić kaže da je 3. decembra 1939. prisustvovao jednoj sednici Srpskog kulturnog kluba, na koji su pozvani „šefovi svih političkih stranaka i pokreta koji su u srpstvu zastupljeni“. Zatim Ljotić nastavlja: „Mislim da se je kulminacija naših nevolja ogledala u referatima partijskih predstavnika. I to ne toliko zbog toga što bi nevolje koje su predstavnici pojedinih krajeva iznosili bile male, naprotiv, one su bile velike, nego po lekovima koje su predstavnici partija predlagali. Ti su lekovi bili sve sama limunada... Moram da priznam da nisam bio u takvom očajanju valjda nikada, čak ni posle sloma, kao što sam bio toga dana... Nisam se javljao za reč, ali oko osam časova uveče, kad videh da bi bila nepristojnost, ako se i sam za reč ne javim, uzeh reč i ovako otprilike rekoh: Danas sam, gospodo, prisustvovao opelu srpskog naroda i kao na svakom opelu, dozvolite mi da počnem sa onom crkvenom pesmom: ’Kakva se to tajna sa nama zbi, kako se to predadosmo truljenju, kako postadosmo podanici smrti?!’

Jer zaista imam osećanje, gospodo, da je sa našim narodom gotovo i da mu ovde

mi u stvari opelo priređujemo.“548 Ljotić nije ništa više rekao o sadržini toga govora. Ali iz Ljotićevog pisanja iz tog vremena, može se zaključiti šta je on mogao da kaže na toj sednici Srpskog kulturnog kluba. U Biltenu JNP Zbor od 11. novembra 1939. - dakle, datiranog samo tri nedelje pre pomenute sednice Srpskog kulturnog kluba - Ljotić piše sledeće: „Sve češće čuju se glasovi o potrebi stvaranja srpskog fronta. Najčešće ti glasovi dolaze baš od onih koji su najviše krivi za ovo i ovako stanje u zemlji: od onih koji su oličenje srpskog greha, od onih koji su radi svojih sitnih partijskih, koterijaških, klikaških i ličnih interesa učinili sve da se hrvatski greh ovako razvije, da prodre čak i tamo gde se koliko juče nije smeo ni pojaviti...

Zato se tako lako saglašuju sa razbijanjem Jugoslavije, zato tako lako pristaju na stvaranje „Velike Srbije“, koja nije ništa, koja se ni u kom pogledu ne može meriti sa Jugoslavijom.

Da im je draga bila Srbija i Srpstvo, zar bi svojim životom, svojim radom učinili da onaj divotni sjaj Srpstva potamni, zar bi smeli i mogli da unište onaj ogroman kapital što ga je Srbija unela u ovu zemlju?

Srpstvo je u opasnosti jer je Jugoslavija u opasnosti, ali zajedno s njim u opasnosti je i Hrvatstvo i Slovenstvo. Ima samo jedan front - front čestitih jugoslovenskih nacionalista...“549 (podvukao M. P.) U članku „Vezan čovek na pruzi“, objavljenom u Biltenu od 7. marta 1940, Ljotić predlaže kako Jugosloveni u okviru Jugoslavije treba da reše političke i nacionalne probleme: „Razume se, drugi, ’realni’ političari će savetovati našem narodu druge puteve. Jedni će savetovati demokratiju i sporazum, neki zabrinuti Srbi i demokrate će savetovati okupljanje Srba, radikali svih boja okupljanje radikala.

To su sasvim prirodno uvek lakši putevi, pa zato i izgledaju realniji od onih koje mi predlažemo. Ali tim lakšim putevima su već išli nacionalni Srbi, Hrvati i Slovenci, pa je onaj čovek ostao ne samo vezan na pruzi, nego mu se pomamna sila i još koliko približava. Vreme je, dakle, da se nacionalni Srbi, Hrvati i Slovenci reše da pođu i težim putevima, onima koje mi predlažemo. Naš je predlog kratak: 1. Likvidacija svih partija, sa strane samih partija i sa strane naroda.

2. Sazivanje jednog opštenarodnog kongresa radi usvajanja osnovnih načela i smernica budućeg jugoslovenskog pokreta svih Srba, nacionalnih Hrvata i Slovenaca.

3. Biranje privremenog vodstva tog pokreta.

548 549

Pozadina rata i njen gospodar, 80.

Dimitrije Ljotić u ratu i revoluciji, 141-143.

4. Organizovanje tog pokreta na ćelom području Kraljevine...“550 Ukidanje partija i stvaranje jednog opštejugoslovenskog pokreta je tema koja je obrađivana u sledećim Ljotićevim spisima do kojih smo mogli da dođemo: „Partijska upornost“, Bilten, 25. april 1940; „Zaključak“, Bilten, 7. maja 1940; „Zaključak“, Bilten, 16. juni 1940. Ni u jednom od ovih spisa nema ni pomena o nekakvom pokretu „Srbi na okup“ ili nekakvoj „programskoj varijanti Velike Srbije“.

Stefanović se ne zadržava samo na ovim neistinama, on ih i dalje ređa: „U pismu knezu Pavlu, sugerišući stvaranje jednog srpskog pokreta, Ljotić ističe kako za to ne postoje nikakve teškoće, jer je to sasvim izvodljivo, ’jer se ta misao u vazduhu nalazi’.“ Evo šta, pak, Ljotić piše knezu Pavlu: „... da valja ubediti srpske političare da treba da rasformiraju svoje stranke te da se pristupi formiranju velikog i moćnog narodnog pokreta na koji bi se naslonili nacionalni Hrvati i Slovenci (a to teško nije jer se ta misao u vazduhu nalazi), ali s tim da se postave prethodno osnovna načela, kojih će se pokret držati, i smernice kojim će gredeti...“551 Stefanović produžava da tumači Ljotićeve misli, ne ustručavajući se da manipuliše upotrebljenim tekstovima, tako da im daje interpretaciju koja ne prikazuje verno Ljotićeva shvatanja. On kaže: „U unutrašnjoj politici Ljotić naglašava potrebu zauzimanja oštrog stava prema Hrvatima, koji su, po njemu, ’glavni element rasula’... Stoga predlaže da se tome stane na put tako što će se državna politika vratiti na ’duhovni put’ kojim bi Srbija nametnula svoju hegemoniju ostalim narodima. ’Duhovni put naš - piše Ljotić - to je put kojim je srpstvo došlo do Jugoslavije. Mi se moramo vratiti na taj put, ne napuštajući Jugoslaviju, jer će Srbi biti rasuti i raslabljeni...’ Tim putem će se, po njemu, kod Hrvata i Slovenaca najlakše moći savladati otpor. U vezi s tim Ljotić još jednom ističe važnost reorganizacije operativne vojske, u kojoj bi osnovni element bili pravoslavni Srbi. Ova mera, po njemu, imala bi širi politički značaj. Svojom vojnom silom Srbija bi postigla apsolutnu dominaciju i mogla bi suzbiti svaki eventualni pokret ’kod Hrvata i drugih razbijača jedinstvene Jugoslavije’. Ljotić se ovim očigledno deklarisao kao istaknuti pobornik velikosrpstva i to u njegovom najreakcionarnijem obliku.“552 U pismima knezu Pavlu, na koja se Stefanović poziva, Ljotić nigde ne naglašava „potrebu za uzimanje oštrog stava prema Hrvatima“, kao celini. Reći 550

„Vezan čovek na pruzi“, Bilten, 7.3.1940; preneseno iz zbirke dr S. Z. Ivanića.

Ljotićeva pisma knezu Pavlu, 19.

552 Stefanović, 59-60.

551

„glavni elemenat rasula“ su uzete iz konteksta. Stvarno Ljotić kaže sledeće: „Hrvati su glavni elemenat rasula u vojsci. Nikakvi palijativi za zavaravanje, za samoobmanu. Vojska koja ne sme da da bojevnu municiju vojnicima pokazuje najbolje svoju vrednost.“553 (podvukao M. P.) Ljotić u pismu knezu Pavlu predlaže: „... da se operativna vojska ima formirati isključivo iz srpskih jedinica, - i iz naročitih hrvatskih i slovenačkih dobrovoljačkih jedinica; svi ostali daju samo radne čete, pod jakim nadzorom starijih pouzdanijih delova vojske.“554 (podvukao M. P.) U Biltenu od oktobra 1939, Ljotić predlaže slično: „U vojsku, u boračke jedinice zvati samo obaveznike Srbe i Muslimane i one Hrvate i Slovence koji slobodno dokažu da je Jugoslavija njihova otadžbina.“555 Na drugom mestu Ljotić piše knezu Pavlu: „Osnova operativne vojske mora biti ovaj elemenat: pravoslavni Srbi iz Srbije, Bosne, Hercegovine, Banata, Like, Korduna i Dalmacije i Arnauti razmešteni u zasebnim jedinicama pod svojim imenom.“556 (podvukao M. P.) Ljotić dalje savetuje kneza Pavla: „Naći duhovni put svoj i poći čvrsto njim. To mora biti naš duhovni put: ni nemački, ni talijanski, ni engleski, ni francuski, a najmanje boljševički.

Duhovni put naš, to je put kojim je srpstvo došlo do Jugoslavije. Mi se moramo vratiti na taj put, ne napuštajući Jugoslaviju...

Nećemo na taj put silom vlasti nametati ni Hrvatima ni Slovencima, ali kad on zasija i zablesne, onda će ga i oni videti i poznati, pa ako im se dopadne, oni će preći na njega. A ako ne, neka ostanu koliko hoće na svome. Samo mi znamo da će lepota, i sjaj, i snaga, i svetlost tog puta savladati i njihov otpor.“557 (podvukao M. P.) Ljotić tvrdi knezu Pavlu da ako se njegovi predloži prihvate da će Jugoslavija imati pod oružjem milion i pet stotina hiljada vojnika i „operativnu vojsku najboljeg mogućeg duha“.558 Ljotić je davao ovakve, zaista drastične, predloge, jer se plašio rata i katastrofe koja bi snašla Jugoslaviju. On se ne ustručava da taj svoj strah izrazi knezu Pavlu: „Uđemo li u rat sa vojskom današnjeg sastava, mi nećemo biti tučeni, mi 553

Ljotićeva pisma knezu Pavlu, 27.

Isto, 20.

555 „Zaključak“, Bilten, oktobar 1939, preneseno iz zbirke dr S. Z. Ivanića.

556 Ljotićeva pisma knezu Pavlu, 31.

557 Isto, 29.

558 Isto, 31.

554

ćemo biti rasuti.“559 Ljotić imenuje te moguće neprijatelje u budućem ratu: Mađarska, Bugarska, Italija i Nemačka. A ovi mogući neprijatelji, ukoliko se izvrši reorganizacija vojske, moraće da vode računa o takvoj vojsci, jer „s tom vojskom se nije šaliti“.560 (Treba ovde naglasiti da reorganizacija vojske prema Ljotićevom predlogu imala je svoje opravdanje. Podsetimo da su pred rat, hrvatske mase sve više prihvatale separatističke ideje ustaša, a koje su, u tom pravcu, pomagali Mađari, Italija i Kominterna preko K. P. Jugoslavije. Vođi Hrvatske seljačke stranke, Maček, kao i ban Banovine Hrvatske Ivan Šubašić, nisu bili više u mogućnosti da kontrolišu separatističke težnje tih masa, pa je postojala ozbiljna opasnost da bi one, dobiveno oružje mogle da okrenu protiv jugoslovenskih vlasti i vojske. To je Ljotić imao u vidu kada je u navedenim pismima knezu Pavlu davao, u pogledu vojske i njene reorganizacije, onakve drastične predloge.)

Da li je reorganizacija vojske po Ljotićevim predlozima bila moguća? Zaista, to danas nije, bar na ovom mestu, ni važno više diskutovati. Za nas je ovde važno da podvučemo da Ljotić nije težio nikakvoj srpskoj hegemoniji koja bi bila sredstvo ugnjetavanja Hrvata i Slovenaca. On nije zagovarao stvaranje ma kakve Velike Srbije.

Za njega je Jugoslavija bila najveći čuvar Srpstva, Hrvatstva, Slovenstva. I baš je zbog Jugoslavije - pred njenim mogućim raspadom, usled gorepomenutih nabujalih centrifugalnih sila - predlagao knezu Pavlu onakve drastične mere u pogledu reorganizacije vojske. U isto vreme - i opet zbog nje - zalagao se i za stvaranje pokreta „Čestitih jugoslovenskih nacionalista“.

On je želeo da vidi Jugoslaviju toliko jaku, kako bi se ona mogla suprotstaviti svim mogućim neprijateljima: Mađarskoj, Bugarskoj, Italiji i Nemačkoj.

Sve ovo što rekosmo znao je i Stefanović. Ali on to ne reče u svoj knjizi. Da li jedan „izdajnik“, „fašista“, „nacista“, „kvisling“, kakav je, po Stefanoviću, Dimitrije Ljotić bio, može da predlaže takvu reorganizaciju vojske, sa kojom Mađarska, Bugarska, Italija i Nemačka ne bi smele da se šale?

Jer „tamo se ne vrše pohodi paradni“ - piše Ljotić knezu Pavlu - misleći pri tome na moguće neprijateljske vojske koje bi mogle da napadnu Jugoslaviju, a koju bi branile, po Ljotiću, ovako reorganizovane armije jugoslovenske vojske.

Ljotić - Stojadinović Osvrćući se na Ljotićeve odnose prema Milanu Stojadinoviću, predsedniku Jugoslovenske vlade, Stefanović kaže: 559 560

Isto, 27.

Isto, 32.

„Ogorčen na Stojadinovića, njegovog ministra unutrašnjih dela dr Antona Korošca i čitav režim zato što mu zabranjuju održavanje zborova, plene propagandni materijal, zabranjuju izlaženje listova, a počinju i da hapse njegove pristalice, Ljotić je napisao brošuru pod naslovom Poruka fašističkom šegrtu.

Sadržina ove brošure pogodila je naročito Milana Stojadinovića, jer u njoj Ljotić tvrdi da je Stojadinović veći fašista od njega. Ljotić navodi kako je jedan od njegovih bliskih saradnika pitao Stojadinovića zašto goni Zbor, a ovaj je odgovorio ’Pa taj vaš predsednik je bar toliko pametan da već i sam zna zašto: jedna zemlja, a dva gospodara, nit’ je bilo, niti može biti! Zbor ne može i ne sme raditi to što Zbor hoće, pa je, prema tome, Zbor izlišan. I da znate: kad bi ispunili sve zakonske formalnosti, i više od toga, rad vam neće biti odobren - naglasio je Stojadinović - Zbor mora biti zabranjen. Svi drugi mogu raditi. Može Udružena opozicija, to su stara gospoda koju puštam da rade slobodno, naređujem da moji listovi o njihovim sastancima pišu... Može i Hođera. Može i JNS. Ali Zbor ne može, jer to što Zbor hoće - ja hoću: pa otuda za Zbor nema mesta. Ja ću na jesen imati omladinu uniformisanu i vojnički obučenu. A potom ću na izbore.“561 Prema Stefanoviću, Ljotić je težio da dokaže da je „Stojadinović veći fašista od njega“. U ovom Stefanovićevom zaključku netačne su dve stvari: Iako mu ne poriče fašističku pompu koju je Stojadinović ispoljavao, Ljotić ne uzima za ozbiljno Stojadinovićev fašizam. Ljotić ismejava Stojadinovića i naziva ga „fašističkim šegrtom“: „A vi velite: Stojadinović ide u Berlin da prouči Hitlera i u Rim da prouči Musolinija. Ne valja, zaista, i neće valjati ni po njega, ni po nas. Po njega: jer se pomator kreće na nauke, koje od mladosti rane treba da je savladao. A po nas: jer će nas ovaj fašistički šegrt gadno ostrugati i gadno iskasapiti, primenjujući na našoj koži rđavo proučene zanate, koji našem duhu i našim običajima teško da odgovaraju.“562 (podvukao M. P.) Ljotić za sebe ne tvrdi, ne samo u pomenutoj brošuri, već ni u jednom svom spisu, da je fašista. Prema tome nepošteno je svako poređenje Ljotića i Stojadinovića na planu fašističke koncepcije.

Iako smo to pitanje dodirivali na više mesta, mi ćemo se još jednom osvrnuti na tu temu i to Ljotićevim rečima u samom početku pomenute brošure: „Mi nismo fašisti. Ni naša misao - fašizam. Što puta smo to kazali i dokazali. Iako Stojadinović ide u Rim da kopira fašizam, ili u Berlin da kopira hitlerizam, on našu misao ne uzima, već tuđu: misao Musolinija i Hitlera.“563 Još nešto treba dodati. Posle navedenog Stefanovićevog citata, nalazi se 561

Stefanović, 52-53.

Poruka fašističkom šegrtu.

563 Isto.

562

sledeće, što Stefanović izostavlja: „Uzalud se trudio njegov tadašnji sagovornik da mu dokaže da Zbor neće što hoće Stojadinović, a ono što Zbor hoće, to Stojadinović ne može. Uzalud mu je bio trud. On uporno osta pri onome što prvo reče: ’ja hoću to što Zbor hoće’.“564 Zašto je Stojadinović živeo u opsesiji da ono što Zbor hoće i on hoće i u tom pravcu davao apsurdna mišljenja? Ljotić daje odgovor: „Stojadinović nije ni shvatao misao Zbora“.565 Dotičući se progona Zbora, koga je preduzela vlada Dragiše Cvetkovića u jesen 1940, Stefanović piše: „Karakteristično je da se, i pored sprečavanja štampanja i rasturanja propagandnog Ljotićevog materijala, on ipak nekako štampao i rasturao. Pošto je poslednji broj Biltena (58) od 31. oktobra 1940. bio zaplenjen, sledeći broj, u kome se oštro napada ’vlada rasula’, odjednom se pojavio. Uprkos predostrožnosti policije, Ljotićev Bilten je dostavljen knezu Pavlu, članovima vlade i Upravi grada Beograda.“ Zatim sledi, kako izgleda, izveštaj sreskog načelstva iz Daruvara: „Ljotićevci, uporni i fanatici, ne zna se kojim putem i kako dobivaju Ljotićeve Biltene, koji siju otrov u narodu...“ Zatim dolazi Stefanovićev zaključak: „Ovo nesumnjivo potvrđuje da je pokret Zbor imao oslonca u samom vrhu državnog aparata ili je materijal unošen iz inostranstva, uz pomoć nemačkih nacista.“566 (podvukao M. P.) U stvari nesumnjivo je jedino da se, u odsustvu dokaznog materijala, Stefanović upustio u propagandistička teoretisanja, sa namerom da kompromituje Zbor.

Zašto su članovi Zbora bili tako uporni u raznošenju svoga Biltena i drugog štampanog materijala i pored zabrane i progona? Za Stefanovića ovo je kao neka zagonetka. U brošuri Poruka fašističkom šegrtu - upućena gotovo dve godine ranije Milanu Stojadinoviću, koji je takođe progonio Zbor i hapsio Ljotića - Ljotić daje svoj odgovor: „Ti si Zbor stavio izvan zakona. Oterao si nas u hajduke. Misliš da nam zabraniš rad.

564

Isto.

Isto.

566 Stefanović, 96-97.

565

O, Milane Stojadinoviću, kako si ipak mala pamet!

Sva vlast koju imaš i sva sredstva kojima raspolažeš, ne mogu nas sprečiti da idemo svojim putem - putem Zbora.

Zabranjivao si nam zborove i listove. Hvala ti: sam te Bog uči da nas oštriš. Jer nema ništa bez preoštra mača. Rak mafije traži oštar mač. I ti nam ga kuješ na vatri ogromne borbe i oštriš na tvrdim preprekama, koje nam postavljaš na svakom koraku.

Poručio si nam da ćeš nam zabraniti rad, da ćeš rasturiti Zbor. Ko je još mogao stihiju svesti u mala koritašca, - a misao Zbora izrasla je iz prirode stvari, razvila se pred tvojim očima, pustila koren na sve strane, naročito među omladinom narodnom. I sve tvoje zabrane neće biti u stanju sprečiti vihor naše mladosti, nadahnutog iskustvom našim.

A rasturiti Zbor?... Otkud se pravi put može prikriti?

Otkud svetlost uzdignutu i postavljenu na nedokučive visine ugasiti?

Ta otkud se istina može rasturiti?

Ništa ti velikoj misli Zbora ne možeš! Da znaš kakav oganj gori u našim prsima, zastrašio bi se. Da nas na najveće muke stavljaš, taj oganj ugasiti nećeš.

Da nas smrću umoriš, oganj će tek tada da se rasplamti i da proždere i tebe i sav led što pokriva naš narodni život.“567

Radnik i poslodavac Na jednom mestu Stefanović kaže: „Ljotićevci su, poput Hitlera i Musolinija, tvrdili da su kapital i rad organski povezani i podjednako potrebni društvu. Stoga između njih ne sme da bude sukoba. Eventualne sukobe miri društvo preko države. Radnici treba disciplinovano da rade i slušaju poslodavca, bez prava na štrajk.“568 Ako iz prve Stefanovićeve rečenice izbacimo onu njegovu već poznatu insinuaciju „poput Hitlera i Musolinija“, u narednom tekstu, čitalac, naglašavamo, sa malo napora, može da nađe neke sličnosti sa pozicijama Zbora, sve do rečenice koja počinje: „Radnici treba disciplinovano...“. Jer nigde u literaturi Zbora nema ni najmanji nagoveštaj da radnici moraju da „slušaju poslodavca, bez prava na štrajk“.

Evo šta tačka IX Smernica kaže po pitanju odnosa rada i kapitala: „Tražimo da država sređuje odnose između rada i kapitala u cilju obezbeđenja društvene harmonije.

567 568

Poruka fašističkom šegrtu.

Stefanović, 29.

Zahtevamo najpotpuniju zaštitu i obezbeđenje socijalnih uslova rada i radništva i mogućnost za njegovo kulturno razvijanje.“ A Ljotić u Biltenu od 15. decembra 1939, o radu i kapitalu, kaže sledeće: „Uzmimo na primer odnos organizacije rada u industriji. Na jednoj strani predstavnik rada, na drugoj industrije. Ako se slože, to je zakon. Ako se ne slože, po saslušanju njihovom, donosi se plan i uredba i tu su određeni uslovi, prava i nagrada rada.“569 Dakle, kao što vidimo, ništa od onoga što dr Stefanović pokušava da imputira - i to nevešto - na račun Zbora.

Članovi Belih orlova Stefanović je, u svom napisu, dodirivao i ovakve detalje: „U Ljotićeve dobrovoljačke odrede stupali su većim delom učenici srednjih škola i studenti, članovi Belih orlova. To su bili mahom slabi đaci i avanturisti, i u najvećem broju iz gradova, i uglavnom iz imućnijih porodica, neprijateljski raspoloženih prema ustanku i komunistima koji su poveli narodnu borbu za slobodu. U dobrovoljačkim odredima nalazio se i jedan, istina manji broj radnika, zanatlija, činovnika, seljaka i drugih zanimanja, kao i jedan broj izbeglica iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Vojvodine, koji su kao članovi Zbora i Belih orlova i iz drugih pobuda stupali u ove kvislinške jedinice.“570 Kakvim se izvorima služio Stefanović da bi opravdao svoje tvrđenje da su dobrovoljci bili „mahom slabi đaci i avanturisti“ i da su dolazili „uglavnom iz imućnijih porodica“? Očekivalo bi se da je pisac doktorske disertacije obišao više školskih arhiva i iz originalnih dokumenata doneo zaključak o školskom uspehu članova Belih orlova. Očekivalo bi se, takođe, da je obišao poreske uprave i na osnovu nađenih podataka da je ustanovio imovno stanje dobrovoljaca. Kakve avanture Stefanović ima na umu kada su u pitanju mladi ljudi između 17 i 22 godina starosti?

Bežali su od kuće? Išli su u lov, bar na - medvede? Bili u Legiji stranaca? Bavili se opasnim sportovima? Putovali po Centralnoj Africi i Indiji? Težili nečemu bizarnom?

Da bi podržao svoje tvrđenje iz navedenog citata, Stefanović se poziva na

569 570

Dimitrije Ljotić u ratu i revoluciji, 118.

Stefanović, 148.

četiri izvora na koja ćemo se osvrnuti.571 1. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji, I, 171. Stefanović uglavnom citira Borkovića. Borković se poziva na nekakav izveštaj Ministarstva prosvete od 10. decembra 1941. upućen Predsedništvu Ministarskog saveta.572 Teško je verovati da se u tom izveštaju nalazi tvrđenje da su članovi Belih orlova, koji su stupili u dobrovoljce, bili slabi đaci, avanturiste i poticali iz imućnijih porodica. Logično bi pitanje bilo: Zar je Ministarstvo prosvete imalo vremena (dobrovoljci nisu navršili ni tri meseca postojanja), interesa i tehničkih mogućnosti da prikuplja podatke o životu, imovnom stanju i školskom uspehu hiljada dobrovoljaca, u vreme kada je Srbija bila u požaru? A odakle su dobijali podatke o Belim orlovima koji su dolazili iz Slovenije, Hrvatske, Bosne, Crne Gore, Makedonije? Zar je dostavljač, čak i da je imao pomagače, mogao za nepuna tri meseca da prođe kroz školske i poreske arhive?

2. Ratko Parežanin, Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, str. 431, 432. Na ovim stranicama, Parežanin se i ne dotiče sadržaja navedenog Stefanovićevog citata.

Parežanin na pomenutim stranicama kaže da su članovi Zbora bili vrlo aktivni kao Četnici u raznim četničkim jedinicama koje su operisale u Crnoj Gori, Hercegovini, Dalmaciji, Bosni i Sloveniji.573 3. Bor. Karapandžić, Građanski rat u Srbiji, str. 27.574 Karapandžić se ni jednom rečju ne osvrće na materijal koji se nalazi u Stefanovićevom citatu.

4. Srpski dobrovoljci, str. 35. Ovde se dodiruje osnivanje Prvog dobrovoljačkog odreda i prvi sukob sa partizanima. Između ostalog kaže se i sledeće: „U tim odredima nalazili su se Srbi iz svih krajeva Jugoslavije, ali bilo je i Hrvata i Slovenaca i muslimana i među redovima i među oficirima i podoficirima.575 Opet nema ni reči o školskim kvalifikacijama članova Belih orlova, njihovom životu i imovnom stanju.

Pisac ovih redova rođen je u Čačku, gde je učio osnovnu školu i gimnaziju. On može da posvedoči da su članovi Belih orlova iz Čačka i okoline dolazili iz porodica raznog imovnog stanja, da su uglavnom bili dobri učenici i da su neki od njih bili među najboljim učenicima čačanske gimnazije. Jedini događaji iz školskih dana koji su imali nečeg „avanturističkog“ bile su tuče sa komunistima. Nikada članovi Belih orlova nisu bili napadači - samo su se branili. Verujem da se ova sličica članova Belih orlova iz Čačka može da prihvati, manje-više, kao verna kopija i drugih gradova Jugoslavije.

571

Isto.

Borković, knjiga prva, 171.

573 Parežanin, 431-432.

574 Karapandžić, 27.

575 Srpski dobrovoljci, povodom 25-ogodišnjice osnivanja, „Iskra“, Minhen, 1966, 35.

572

Apel srpskom narodu Polovinom avgusta 1941. godine, grupa Beograđana uputila je „Apel srpskom narodu“. Cilj ovog apela je bio da spreči širenje oružanih akcija i sabotaža iza kojih je stajala Komunistička partija a što je sve, kao što je poznato, izazivalo primenu famoznog ključa što streljanih Srba za jednog ubijenog Nemca. To igranje sa sudbinom naroda je nateralo potpisnike apela da, između ostalog, u njemu kažu: „a naš narod (biće) desetkovan i prognan iz svojih domova“.576 U vezi s tim, Stefanović, koji komunističku oružanu akciju naziva „narodnim ustankom“, primećuje i sledeće: „U listu Obnova nalazi se preko pet stotina lica raznih zanimanja i profesija koja su, iz različitih pobuda, potpisali ovaj izdajnički apel. Naravno, prvi potpisnici bili su članovi pokreta Zbor.

Pored ovih, već poznatih izdajnika, teško je primljeno što je ovaj sramni apel potpisao i jedan broj kulturnih i javnih radnika, naročito profesora Beogradskog univerziteta koji su do tada učili i vaspitavali mlađe da vole i cene iznad svega slobodu, a sad su se mirili sa ropstvom.“577 Povodom ovih Stefanovićevih zaključaka može da se primeti sledeće: Prvi potpisnici apela su bili: episkop niški dr Jovan, episkop zvorničkotuzlanski Nektarije, episkop budimljanski Valerijan, a ne članovi Zbora, kako Stefanović tvrdi. Dimitrije Ljotić je tek četrnaesti po redu; a ukupno oko 16 članova Zbora je potpisalo ovaj apel.

Apel su potpisali 118 profesora univerziteta i viših škola, članova akademija nauka, direktora gimnazija i upravitelja škola. To je taj „jedan broj kulturnih radnika“, koji Stefanoviću bode oči.578 Namena ovog apela bila je da se spreče namere KP za podizanje ustanka, koji bi izazivao represalije okupatora. Svakako da je ovaj apel imao izvestan uspeh, mada, na žalost, nije uspeo da spreči pustošenja po Mačvi, Šumadiji, Kraljevu, Kragujevcu itd.

Dobrovoljački znak i kukasti krst - svastika Osvrćući se na značku koju su dobrovoljci nosili na svojim grudima, Stefanović kaže: 576

Krakov, Knjiga prva, 105-113.

Stefanović, 130-131.

578 Krakov, Knjiga prva, 105-113.

577

„Kako je ovaj krst u mnogome ličio na kukasti krst, svastiku, ljotićevci su se ljutili na ’uvrede’ koje im je narod nanosio, prebacujući im da u stvari nose na grudima nacistički krst.“579 U svojoj knjizi Za istoriju naših dana, Boško Kostić analizira oblik i simboliku dobrovoljačkog znaka.

Tu, između ostaloga, Boško Kostić, o dobrovoljačkom znaku kaže i sledeće: „Prvo, krst u obliku kakav je bio na srpskim zastavama, kosovskim i takovskim, usled čega se i naziva „Kosovski“ i Takovski krst“. Silueta ovog krsta poslužila je i kao tipski uzor za stilizaciju Karađorđeve zvezde i drugih naših nacionalnih znakova i odličja. Drugo, dobrovoljci su krst uzeli za svoj znak usled shvatanja, da je i u ovom najvećem svetskom sukobu, dubljem od svih suprotnosti nacionalnih, političkih i ekonomskih, postavljena dilema: za Hrista, hrišćansku etiku i kulturu ili protiv Hrista, a za materijalistički pogled na svet.

Treće, u sredini krsta stoji lik Sv. Velikomučenika i Pobedonosca Georgija slave dobrovoljačke. Za vreme dok je u našoj Otadžbini besnela neprijateljska okupacija i komunistička revolucija, krvožedna aždaja gutala je svakodnevno, ne po jednu, već po hiljade žrtava našega naroda. U liku Sv. Đorđa, koji spasava carevu kćer - koja simbolizuje Otadžbinu - dobrovoljci su gledali drugi simbol svoje svete borbe i pobede. Četvrto, u vencu oko Sv. Georgija napisano je vrhovno načelo srpsko, pa i jugoslovenske vojske, a time i ove jedinice: ’S verom u Boga - za Kralja i Otadžbinu’. Peto, četiri ognjila koji okružavaju krst i lik Sv. Dorda, nisu drugo do ognjila iz srpskog grba i simbolizuju u ovome grbu isto što i u onome: s jedne strane teške udarce sudbine, koji kroz vekove kuju i krešu srpski narod iz koga, pod tim udarcima, izbijaju svetle i ognjene luče, a s druge strane, pretstavljaju kremen kamen naše postojanosti, u kome, po rečima Njegoševim, ’Udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala’“.580 Pisac ovih redova pročitao je navedeni Stefanovićev citat više puta jer nije mogao da veruje da je ovaj mogao za dobrovoljački znak, koga je imao u svojoj knjizi, uporedi sa kukastim krstom. Po svom obliku i simbolici ova dva znaka nemaju ama baš ničeg sličnog!

Svinja - svedok U svom upornom poduhvatu da dokaže da su članovi Zbora i dobrovoljci bili izdajnici srpskoga naroda, Stefanović donosi jednu sliku na kojoj se vide četiri Nemca i jedna svinja. Ispod slike je sledeće objašnjenje: „Ljotićevci su podržavali Nemačku 579 580

Stefanović, 150.

Boško Kostić, 103-104.

pljačku u Srbiji.“581 Stefanović se hvali obiljem materijala koji mu je stajao na raspoloženju i „naučnom analizom“ koju je upražnjavao. Da li i ova svinja-svedok pada u okvir te njegove „naučne analize“?

Još jedna slika Stefanović pokazuje sliku jednog mladića sa sledećim objašnjenjem: „Slavoljubu Koviću, kuriru Mačvanskog partizanskog odreda, ljotićevci su pre streljanja nožem urezali petokraku zvezdu na čelu.“582 Na drugom mestu on se osvrće na istog Slavoljuba Kovića sledećim rečima: „U Šapcu su se ljotićevci iz Devetog dobrovoljačkog odreda, takođe, surovo obračunavali sa zatvorenim pripadnicima partizanskog pokreta. Zbog hrabrog i prkosnog držanja naročito su mučili, a zatim streljali, 10. januara 1942. godine, Slavoljuba Kovića, kurira Mačvanskog partizanskog odreda, a 12. marta Mirka Bibića (španskog borca), komandira Pionirsko-minerske čete ovog odreda.

Koviću su uoči streljanja nožem na čelu urezali petokraku zvezdu.“583 Ista slika objavljena je u knjizi Četnički pokret Draže Mihailovića 1941 - 1945 od Branka Latisa i Milovana Dželebića. Slika je propraćena sledećim objašnjenjem: „Dečaku-borcu Mačvanskog NOP odreda Slavoljubu Slavi Koviću iz sela Bogatića nemački vojnici su usekli zvezdu na čelu, a potom ga streljali (januar 1942).“584 Ko govori istinu Stefanović ili Latiš i Dželebić? Nisu li možda Latiš i Dželebić hteli da „zaštite“ ljotićevce, pa su, u tom cilju, izvršili falsifikat!?

I još nešto: gde je originalni izvor podataka o zvezdi? Nije li priča o zvezdi nečija izmišljotina? Čija - to je ostalo nejasno!

Srbi i Istočni front Na Istočnom frontu, na strani Nemaca, nije bilo ni jedne srpske jedinice.

Američki novinar David Martin to, takođe, registruje: „Jedini među evropskim narodima, Srbi i Poljaci, nisu dali ni jedan jedini 581

Stefanović, deo knjige sa slikama.

Isto.

583 Isto, 171.

584 Branko Latis i Milovan Đelebić, Četnički pokret Draže Mihailovića 1941-1945, Beogradski grafički izdavački zavod, Beograd, 88.

582

vojnički odred za aktivnu podršku nemačkoj vojsci.“585 I Stefanović prihvata ovo kao istorijski fakat pružajući, međutim, objašnjenje koje nije ispravno. U svojoj knjizi Boško Kostić tvrdi da su Nedić i Ljotić odbili da otpreme bar jednu simboličnu četu Srba za Istočni front, iako su bili izloženi stalnim pritiscima u tom pravcu od strane Nemaca. Stefanović citira Kostića, pa onda nastavlja sa svojim komentarom: „Međutim, to je bila demagoška i naivna priča Ljotića, jer ako se pogleda realno, vojnički je sasvim svejedno na kom frontu se nalazi jedna vojska, da li na frontu u Jugoslaviji ili na Istočnom frontu - ona vrši istu funkciju i bori se u okviru istog savezništva.“586 U ovom Stefanovićevom tumačenju ima jedno slabo mesto. Naime, prema Kostiću, Nemci su tražili samo jednu četu vojnika. U ovom slučaju za Nemce nije bio važan vojnički momenat, pošto jedna četa na Istočnom frontu nije značila ništa. Ona bi, međutim, za Nemce, imala politički i propagandni značaj. To je, dakle, bio cilj tih nemačkih nastojanja, kojima su se, kao što smo videli, Nedić i Ljotić uspešno suprotstavili. Prema tome, prethodno Stefanovićevo objašnjenje, najblaže rečeno, nema svog smisla.

Boško Kostić Boško Kostić, sekretar Dimitrija Ljotića, bio je za vreme rata dva puta u Turskoj. Kao delegat Srpskog crvenog krsta587 on je nabavljao pamuk, od koga se u srpskim fabrikama pravile tkanine za potrebe izbegličke dece. U isto vreme on je prenosio izvesne Ljotićeve i Nedićeve poruke kralju Petru. Ova putovanja Kostić je opisao u više puta pominjanoj knjizi Za istoriju naših dana.

Stefanović je Kostićevim putovanjima posvetio tri strane svoje knjige, pozivajući se na Stanislava Krakova i Jovana Marjanovića, a najviše na pomenutu Kostićevu knjigu. Krakov i Marjanović se opet služe Kostićevom knjigom. Dakle, Kostićeva knjiga je pružala materijal za Stefanovića, Krakova i Marjanovića.

Stefanović se poslužio i „zapisnikom o saslušanju K. Mušickog“.588 Stefanović dosta verno opisuje Kostićev put, mada izvesne detalje, kao Kostićeve nezgode sa Nemcima, on i ne pominje. Navešćemo nekoliko Stefanovićevih zaključaka: 585

David Martin, Ally Betrayed, New York, 1964, 155.

Stefanović, 176.

587 Pismo - Opunomoćenje koje je potpisao Predsednik Srpskog Crvenog Krsta Dr Petar Zec; kopija u posedu pisca.

588 Stefanović, 251-253; Krakov II, 419-421; Boško Kostić, 73-91, 115-122; Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, 233-234.

586

„Njihov (Nedića i Ljotića - Primedba M. P.) cilj bio je da traže od vlade i kralja da upute poziv narodu u Srbiji na mir i pokornost. Ovu misiju Ljotić i Nedić poverili su Bošku Kostiću, ličnom Ljotićevom sekretaru i agentu Gestapoa, koji je trebalo da preko kraljevskog jugoslovenskog diplomatskog predstavništva u Turskoj uspostavi vezu sa Londonom. Njegov odlazak u Tursku odobrile su nemačke vlasti, pošto je bio u pitanju put agenta Gestapoa i želje Nemaca da se preko svog čoveka uvuku u britanske obaveštajne i diplomatske kanale. Nemcima je konveniralo i traženje Ljotića i Nedića da izbeglička vlada uputi poziv narodu u Srbiji da se ponaša mirno i služi okupatoru pokorno.

Kostić je mesec dana posle povratka sa prvog putovanja ponovo trebalo da ide u Tursku. Međutim, izgleda da se njegovi gestapovski poslodavci s tim nisu slagali, pa je do dozvole za novi odlazak trebalo da se čeka godinu dana, sve do juna 1943. g. U Istambul je ponovo stigao 28. juna 1943. godine.

U Tursku je trebalo da putuje i treći put, pa je zato od Nemaca 31. decembra 1943. godine tražena dozvola. Iako su Nedić i Ljotić kod nemačkih okupatora molili i urgirali da mu se ova dozvola izda, Nemci nisu našli za shodno da to učine. Verovatno da su bili zadovoljni obaveštenjima koja su dotle već dobili od Kostića.“ Ovim Stefanovićevim zaključcima ukazaćemo malo više pažnje: ● Stefanović naziva Kostića „agentom Gestapoa“. On, međutim, ne pruža nikakve dokaze, kojim bi opravdao ovako ozbiljno tvrđenje. Nije isključeno da se Stefanović ugledao na Marjanovića koji tvrdi da je Kostića „nemačka obaveštajna služba uputila u Istambul“. Samo ni Marjanović ne pruža nikakve dokaze. Marjanović iznosi i izvesne detalje, koji nisu tačni. On kaže da je Kostić stigao u Istambul februara 1942. Međutim, Kostić je tek jula 1942. bio u Istambulu. Zatim on pretpostavlja da je preko Kostića krajem marta 1942. uspostavljena radio veza između jugoslovenske vlade i Draže Mihailovića. Kostić je marta meseca još bio u Beogradu. ● Kostić je čekao pet meseci dok nije od Nemaca dobio dozvolu za put. Da je on bio agent Gestapoa, ta putna procedura mogla je da se okonča za nekoliko minuta.

Kostić je morao da čeka pet meseci. ● Nemci nisu dozvolili Kostiću da po treći put otputuje za Tursku. „Verovatno da su bili zadovoljni obaveštenjima koja su dotle dobili od Kostića“, rezonuje Stefanović. Nameću se logična pitanja: Zar Nemačkoj obaveštajnoj službi nije bilo stalo da dozna nešto više? Zar jedan agent, koji je doneo zadovoljavajuća obaveštenja, ne bi bio u mogućnosti da dobavi još više zadovoljavajućih obaveštenja? ● U Turskoj Kostić je razgovarao sa jugoslovenskim ambasadorom, sa savetnikom i sekretarom ambasade, sa vojnim izaslanikom, sa konzulom, sa atašeom za štampu i drugima. Posle pojave Kostićeve knjige 1949. godine niko od pomenutih službenika, iako se manje ili više nisu slagali sa Kostićevim političkim shvatanjima, nije izjavio da je Kostić lagao i da je bio agent Gestapoa.

Luka Luković, generalni konzul Kraljevine Jugoslavije u Carigradu (19431944), koga je Kostić posetio prilikom svoje posete Turskoj, jedno svoje pismo

upućeno Bošku Kostiću 16. novembra 1955. počinje ovako: „Hvala Vam mnogo na ljubaznom sećanju. I mi smo Vas zadržali u trajnoj uspomeni. Izgleda mi da je vek prohujao od našeg poslednjeg viđenja.“589 Živan Knežević, u jednom pismu administraciji Iskre u Minhenu, kaže da je Kostićev put za Tursku bio vezan „ne sa malim rizikom“ po njegov život.590 ● Istina je da su Nedić i Ljotić preko Kostića tražili od Vlade i Kralja da se srpski narod ne poziva na ustanak protiv okupatora. Istina je da je Nemcima mir u Srbiji dobrodošao. Istina je takođe da je od toga mira zavisio i opstanak srpskog naroda. ● Kostić je nosio poruku Kralju Jugoslavije, a vratio se sa šifrom koju je Jugoslovenska vlada spremila za generala Dražu Mihailovića. Dok je bio u Turskoj jugoslovenski diplomatski predstavnici našli su se pri ruci Bošku Kostiću. U svojoj knjizi Kostić pominje da je razgovarao i sa jednim Britancem čije ime tada nije pomenuo. Ovaj Britanac, Đ. S. Morgan u jednoj izjavi je rekao da mu je Kostić „dao mnogo korisnih obaveštenja ekonomske i vojničke prirode“ i da Kostić „zaslužuje priznanje savezničkih vlada“.591 ● Kostić u svojoj knjizi tvrdi da je Gestapo uhapsio Vladana Vujovića, pratioca Dimitrija Ljotića. Vujović je ispitivan u vezi Kostićevog puta. Gestapo je uhapsio i suprugu Miloša Bankovića, vojnog izaslanika Kraljevske vlade u Ankari. I ona je ispitivana u vezi Kostićevog puta. Vujović i Bankovićka proveli su u zatvoru nekoliko meseci.592 U svetlosti ovih detalja, Stefanovićevo tvrđenje da je Boško Kostić bio agent Gestapoa je neodrživo.

Čačak: decembar 1941. godine U svojoj knjizi Stefanović se osvrće na izvesne događaje koji su se odigrali u Čačku decembra 1941. On, između ostalog, piše i ovo: „U Čačku 7. decembra 1941. godine, po naređenju nemačke komande, Gradsko poglavarstvo je putem doboša naredilo da sva lica od 15 do 50 godina dođu u Vojno-tehnički zavod radi dobijanja legitimacija. U istom naređenju naglašeno je da je grad blokiran i da će svaki onaj koji bude pokušao da beži, biti ubijen. Oko 13 časova u Zavodu je bilo zatvoreno oko 5.000 građana. Odmah zatim bila je formirana komisija od „uglednih građana“ koju su sačinjavali Nemci, ljotićevci, nedićevci i četnici. Od ljotićevaca u komisiji, pored drugih, bio je profesor Kosta Mihailović. Komisija je izdvajala partizane i njihove saradnike.

589

U posedu pisca.

Fotokopija pisma u posedu pisca.

591 Fotokopija u posedu pisca.

592 Boško Kostić, 121.

590

Svi zatvoreni morali su proći ispred ove komisije, gledajući u oči njenim članovima. Dovoljno je bilo da samo jedan od članova komisije kaže da je neko partizan, pa da bude izdvojen u posebnu grupu. Sutradan, 8. decembra, otpočeo je rad nemačko-ljotićevsko-nedićevsko-četnički preki sud, sa istaknutim ljotićevcem i sveštenikom Dragutinom Bulićem na čelu. Bulić je kao profesor veronauke u čačanskoj gimnaziji poznavao mnoge komuniste, skojevce i druge napredne učenike i nastavnike, i sada, kada bi se ma ko od njih našao pred njim oči u oči, on bi stavio pored njegovog imena u spisku krst, što je značilo osudu na smrt. U radu prekog suda učestvovao je, dok se nalazio u Čačku, i komandant ljotićevih dobrovoljačkih odreda Kosta Mušicki. Osuđenim na smrt vezivali su ruke žicom i odmah (ih) vodili pred mitraljeske rafale.“593 Ukazaćemo na nekoliko netačnih momenata koji se nalaze u prethodnom Stefanovićevom navodu: ● Tih dana u Čačku je streljan i moj brat. On se nalazio u jednoj grupi zatvorenika iz koje je došao uzvik „Živeo Staljin!“. Kada niko nije prokazao onoga koji je uzviknuo, Nemci su streljali celu grupu. Ovo mi je saopštio jedan od građana koji je bio u toj „komisiji“ ili „prekom sudu“, kako ih naziva Stefanović. Kakva je uloga bila ovih građana nije mi poznato, ali ne mogu da prihvatim Stefanovićevu tvrdnju da su oni ikoga mogli da osude na smrt. Masovna streljanja nisu mogla da ostanu tajna, kao što nije ostala tajna ni smrt moga brata i grupe u kojoj je bio. Za njihovu smrt nije kriv ni jedan građanin Čačka. U Čačku je to bilo jedino masovno streljanje. Tih dana, kad je i moj brat streljan, Dragutin Bulić i nije bio u Čačku. Ovaj detalj mi je ostao u sećanju. Ova svoja sećanja iznosim, iako pretpostavljam da će izvesni čitaoci ovo moje svedočanstvo da stave pod znak pitanja. Međutim, ako se ovo moje svedočenje poveže sa daljnim izlaganjem, onda i taj znak pitanja može da otpadne. (Ja sam tih dana bio u Čačku. A ranije sam već napomenuo da sam u Čačku učio osnovnu školu i gimnaziju.) ● Profesor Kosta Mihailović nije bio član Zbora. U Čačak je došao, verovatno, 1940. ili početkom 1941. Smederevci (jer je i u Smederevu bio sa službom) i Čačani (članovi Zbora) koji su poznavali Kostu Mihailovića potvrđuju moje sećanje.

Nije mi poznato da je bio u toj Stefanovićevoj „komisiji“. ● Stefanović tvrdi da je Kosta Mušicki učestvovao u radu „prekog suda“.

Ukoliko je taj „preki sud“ postojao, onda Kosta Mušicki u njemu nije mogao da bude ni jednoga minuta: nemačka policija ga je uhapsila 7. decembra uveče, da bi ostao u zatvoru više nedelja.594 To, međutim, ne smeta Stefanoviću da ustvrdi da je Mušicki bio njegov član, uprkos činjenice, koju i Stefanović potvrđuje, da je taj „preki sud“ počeo sa radom 8. decembra.595 ● Stefanović dalje tvrdi da je u Čačku, u toku decembra i jednim delom januara, „osuđeno na smrt oko 600 pripadnika NOP-a“. Međutim, u „optužnici“ na 593

Stefanović, 169-170.

Krakov, I, 302; Karapandžić, 160.

595 Stefanović, 170.

594

„suđenju“ Kosti Mušickom, jula 1946. u Beogradu, govori se o hiljadu streljanih.

Kolika je verodostojnost i te „optužnice“ vidi se iz odbrane advokata Đorđa Ćirića, koji je bio određen za branioca generala Mušickog. „Svi navodi u optužnici“, kaže advokat Ćirić, „nisu potkrepljeni nikakvim dokazima i one činjenice koje optuženi nije priznao treba smatrati nedokazanim i optužnicu u tom delu odbaciti, a da su zaista odredi SDK pljačkali, nasilno mobilisali, masovno hapsili i ubijali, odvodili u koncentracione logore i streljali 1.000 ljudi u Čačku, sigurno bi se našao i pojavio koji svedok, tužba ili dokaz.

Navodi optužnice su, uglavnom, zasnovani na iskazu optuženog, te se njegove izjave imaju uzeti kao istinite i u pogledu činjenica i navoda koje Mušicki nije priznao.

Optužnica se poziva na notornost i Nirnberški status, ali kad je optuženi osporio činjenice koje je tužba smatrala notornim, onda ih je tužba morala dokazati, a to je moralo biti učinjeno i u pogledu streljanja 1.000 ljudi u Čačku, ispitom svedoka Budimira Vujičića, kafedžije iz Čačka i ostalih svedoka koje sam predložio i dobavljača statuta SDK, te je sud taj moj predlog trebao usvojiti, no kada to nije učinjeno, onda se sve nepriznate činjenice od strane optuženog imaju smatrati nedokazanim i optuženog istim ne teretiti... ...Smatram, iako su izvesne stvari notorne, moraju da se dokažu. Slučaj kod Draže bio je notoran i mnogo notorniji, a Mušicki je prema njemu bio sitna ribica i mi smo mesec dana proveli oko čitanja dokaza po predmetu optuženog Mihailovića, a za Mušickog nije mogao da se dovede jedan svedok iz Čačka i njegov svedok koji živi u Beogradu.“596 (podvukao M. P) ● „Užička republika“ likvidirana je za nekih deset dana. Nemci su imali gubitke: prema Jovanu Marjanoviću 11 mrtvih i 35 ranjenih, a prema Stanislavu Krakovu 10 mrtvih i 22 ranjenih. Obojica se pozivaju na nemačke izvore. Partizani su, prema Marjanoviću, imali „1.415 mrtvih, od toga 389 streljanih za odmazdu; 80 ranjenih i 718 zarobljenih“; prema Krakovu, 707 mrtvih, 93 streljana, 312 uhvaćenih“.

Opet se obojica pozivaju na nemačke izvore.597 Dakle, Nemci su imali gubitke, ali ni Čačak, ni Uzice, niti ma koje mesto u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji nije doživelo sudbinu Kraljeva i Kragujevca.

Dodirujući se ovih vojničkih operacija Krakov naglašava: „Prvi put od kako je u septembru 1941. g. izašla ona zlokobna i krvava naredba Hitlerova, da se za jednog ubijenog Nemca strelja što Srba, operacije nemačkih trupa oko Čačka i Užica i gubici koje su tu imali, prošli su bez jedne jedine odmazde. Zaustavio se užas masovnog streljanja gradskog i seoskog stanovništva. To je bio Nedićev uspeh, jer je naturivši Nemcima prisustvo svojih trupa, gde su vidnog učešća uzeli i ’legalizovani’ četnici Mihailovića, on je uspeo da to prikaže kao borbu čitavog srpskog naroda protiv komunizma, te prema tome, nije bilo podloge da 596 597

Dr Đoko Slijepčević, General Kosta N. Mušicki, „Iskra“, Minhen, 1981, 94-98.

Ustanak i narodno-oslobodilački pokret u Srbiji, 385; Krakov, I, 298-299.

okupator kažnjava one koji isto tako stradaju od komunista i protiv kojih se uspešno bore.“598 Osvrćući se na gornji nemački izveštaj Krakov primećuje: „Tih 93 streljanih su bili isključivo partizani uhvaćeni sa oružjem u ruci, što se vidi iz drugih posebnih izveštaja. Čak ni svi zarobljeni partizani nisu pogubljeni, već su poslati u zarobljeničke logore i na rad u Nemačku.“599 Stefanović je nesumnjivo zapazio da je sudbina Kraljeva i Kragujevca mimoišla Čačak, ali taj neobično uočljiv fakat on izbegava da konstatuje. ● Stefanović ne pominje Radnu službu koja je bila formirana u Čačku inicijativom Dragutina Bulića. Oko stotinak mladih ljudi našlo se u okviru Radne službe, koja je, u stvari, bila sklonište za ugroženu omladinu. Među njima je bilo i simpatizera komunizma, članova SKOJ-a, od kojih neki danas vrlo poznati u Jugoslaviji, a i oni koji su uhvaćeni sa oružjem u ruci. Kada je posle više meseci Radna služba rasturena, jedan broj njenih pripadnika otišao je u dobrovoljce, neki su prišli četnicima, a bilo je i onih koji su ostali verni svome prvobitnom idealu komunizmu. U više mahova policija je pokušala da pohapsi izvesne pripadnike radne službe ali bez uspeha: Marisav Petrović, koji se je u to vreme nalazio u Čačku, sprečio je hapšenje. ● Pisac ovih redova uzima za slobodu da prenese jedan svoj članak, štampan 24. maja 1942. u Našoj Borbi. Ovaj članak baciće nešto više svetla na Čačak iz tog vremena: „U više mahova iz čačanske gimnazije isključen je izvestan broj učenika, ranijih partizana i komunista. Oni su bili samo žrtve u rukama komunističkih prepredenjaka. O ideji komunizma, kao i ostalim političkim doktrinama, oni nemaju pojma. O njenoj štetnosti još manje. Komunizam je njima slikan u sasvim drugojačijim perspektivama, nego što je u stvari. Oni su verovali u ideju komunizma samo zato što je nisu poznavali.

Ali jednog dana došlo je razočarenje. Jesenjski eksperimenat sa sovjetskom republikom pokazao je i naličje te fatalne ideje. Mnogi, koji su bili komunisti, pa docnije i partizani, razočarali su se. Oni su uvideli svu bezumnost ove tako strašne ideje. I sada, umesto da im se da prilika da se poprave, oni se isključuju iz škola, iako je najveći broj napustio političke vode komunizma. Šta im onda ostaje? Ulical Ili da ponovo prigrle onu ideju zbog koje su izbačeni, ili neku drugu, isto tako opasnu, samo da bi se osvetili za učinjenu im nepravdu.

Ovako se ne leče rane narodne.

Iz škola su bili izbačeni i učenici nižih razreda, deca od 13 do 14 godina.

Balavci! Da li se uopšte može govoriti o kakvoj političkoj ideji kod ove dečurlije?

A i na ovakvim greškama se ne ostaje. Ide se još dalje. Isključuju se ima 598 599

Krakov, I, 298.

Isto, 299.

već nekoliko slučajeva - oni koji nisu bili nikad, pa ni u snu, partizani i koji nikada nisu bili komunisti. A objašnjeno je njima i njihovim roditeljima da su isključeni zbog toga što su bili partizani.

Sa najvećom pažnjom i savešću moraju se proveravati podaci o pojedinim učenicima, a ne skupljati podatke od kojekakvih nesavesnih ljudi, koji čak i ne poznaju Čačak i ljude.

O ovome trebalo bi povesti malo više računa, jer ne treba da se upada u stare greške.“600 Može da se primeti da bi ovako - kao što sam ja reagirao ovim dopisom reagirao, iz lojalnosti prema svojim školskim drugovima, iako se sa njima nije slagao politički - svaki mladi čovek, pogotovu ako je i sam tek izašao iz školske klupe.

Moguće. Ali u ovome članku je jedan od urednika lista ubacio dve reči koje nisu bile u originalu; „balavci“ i „dečurlija“. Time je on hteo još više da naglasi političku nedozrelost i neiskustvo mladih ljudi i da eventualno otvori oči nadležnim u školama i da ih privoli da im ne čine nepravde. Urednik Naše Borbe prihvatajući ovaj dopis hteo je da istakne da tako mladim ljudima, iako su bili komunisti i partizani, mora da se pomogne.

600

M. Lj. Propadović, „Da li je to rcšenje?“, Naša Borba, 24. maj 1942.

14. TREĆI RAJH I DRUGI

Za vreme svog dvanaestogodišnjeg postojanja Treći rajh je vodio razne pregovore i sklopio niz političkih, ekonomskih i vojničkih ugovora sa mnogim evropskim državama i izvesnim međunarodnim organizacijama. Osvrnućemo se na najvažnije detalje ovih pregovora i ugovora koji su doprineli političkom, moralnom, ekonomskom i vojničkom uspehu Trećeg rajha. Dodirnućemo, takođe, odnose između okupiranih zemalja i nacističke Nemačke, kao i izvesne odnose koji su pojedini pokreti otpora imali prema Vermahtu. Ovakav osvrt na evropske stvarnosti pomoći će da se shvate spoljno-političke koncepcije Zbora i Ljotića pred rat kao i stav koga su Nedić i Ljotić zastupali u okupiranoj Srbiji.

Vatikan Pet meseci po dolasku Hitlera za kancelara, 20. jula 1933, predstavnici Trećeg rajha i Vatikana potpisali su konkordat, kojim se Treći rajh obavezuje da će poštovati slobodniji rad katoličkom sveštenstvu. Inicijativa za potpisivanje konkordata došla je od samog Hitlera, koji je svakako računao na moralni i politički kapital koji će steći ovim aktom. A kapital ove vrste je baš u to vreme Hitleru bio potreban.

Nemačke vlasti nisu se držale slova ovog konkordata: katolički sveštenici su hapšeni i proganjani, a verski časopisi su zabranjivani, katoličke organizacije su raspuštane, čak se nije prezalo ni od ubistava. Vatikan je protestovao diplomatskim kanalima, izbegavajući otvoreni sukob. Pošto ovi protesti nisu ništa poboljšali položaj Katoličke crkve u Nemačkoj, papa Pije XI objavio je svoju poslanicu, koja je osuđivala nepravde i bezakonja koja su počinjena prema Crkvi i vernicima. Ova poslanica, objavljena marta 1937. nije sprečila dalje progone Katoličke crkve u Nemačkoj.601

Jevreji Odmah po dolasku Hitlera na vlast izvesne jevrejske organizacije Evrope i 601

Nicolas Cheetham, Keepers of the Keys, Charles Scribner’s Sons, New York, 1983, 283-284; Shirer, 234-235.

Amerike počele su da organizuju bojkot nemačke robe na svim svetskim tržištima.

Očekivali su da će u Nemačkoj da izazovu ekonomsku krizu i politički haos takvih razmera, da bi pad Hitlerov bio neizbežan. Nacional-socijalistička partija je, pak, zapretila da će kroz Nemačku, ako se organizovanjem bojkota ne prestane do 1. aprila 1933, sprovesti bojkot proizvoda koje su jevrejske firme u Nemačkoj proizvodile i prodavale. Strahujući za život i imovinu Jevreja u Nemačkoj, neke jevrejske organizacije bile su protiv bojkota Nemačke robe. Nemački Jevreji, osećajući se ozbiljno ugroženim, bili su, uglavnom, protiv bojkota.

Najuporniji protivnici ovog međunarodnog bojkota bili su cionisti, koji su u nacional-socijalizmu videli katalizatora stvaranja jevrejske države u Palestini. Izvesni predstavnici cionističkih organizacija predlagali su visokim funkcionerima Nacionalsocijalističke partije i nemačkog državnog aparata da se omogući odlazak Jevreja za Palestinu, da im se dozvoli da iznesu jedan deo njihove imovine, a cionisti će, kao protivuslugu, raditi protiv organizovanja međunarodnog bojkota nemačkih proizvoda.

Posle višemesečnih pregovora, potpisan je početkom avgusta 1933. pakt između cionista i nemačke države. Pošto je cionistima pošlo za rukom da, uglavnom, spreče bojkot, Nemci su dozvolili iseljavanje Jevreja. Tako se je oko 60 hiljada Jevreja iselilo za Palestinu. Iseljenici su uspeli, takođe, da putem naročitih aranžmana iznesu jedan deo svoje imovine. Jevrejska Palestina je iz Nemačke dobijala razne mašine, poljoprivredne alatke, građevinski materijal, ugalj, rude. Ni kapital nije izostajao.

Kada su tržišta Palestine bila prezasićena nemačkim proizvodima, Jevreji su omogućili, putem svojih veza, da se Nemačkoj robi otvore pijace u Iraku, Egiptu, Siriji, Kipru itd. Jevreji iz Palestine izvozili su velike količine narandži u Nemačku.

Ovakvi odnosi su trajali do početka rata. A i odmah posle početka rata, Gestapo je jedno vreme pomagao prebacivanje Jevreja preko Rumunije, Bugarske i Turske u Palestinu.

Američki novinar Edvin Blek, sin evropskih Jevreja koji su preživeli progone, napisao je vrlo dokumentovanu studiju o gore pomenutim događajima. On je mišljenja da su „cionisti bili hladni realisti, možda i jedini realisti toga vremena“. On završava knjigu mišljenjem da su „ekonomski odnosi sa Nemačkom bili važan činilac u stvaranju Izraela“.602

Rajnska oblast i uvođenje vojne obaveze 16. marta 1935. Hitler je uveo zakon o opštoj vojnoj obavezi u Nemačkoj.

Godinu dana kasnije, 7. marta 1936. nemačke trupe su ušle u demilitarizovanu Rajnsku Oblast. Ovim aktima Hitler je pogazio međunarodne ugovore. Francuska, Engleska i Italija su u Društvu naroda protestvovale protiv uvođenja vojne obaveze u Nemačkoj. Ovaj protest je bila i jedina akcija preduzeta prema Nemačkoj.

Ulazak nemačkih trupa u jačini od tri bataljona u Rajnsku Oblast, Hitler je 602

Edwin Black, The Transfer Agreement, Macmillan Publishing Co., New York, 1984.

saopštio Rajhstagu, koji se sastao u jednoj od berlinskih opera. „Ovoga minuta nemačke trupe ulaze u svoje buduće mirnodopske garnizone“, rekao je Hitler. Dva sata ranije nemački ministar spoljnih poslova saopštio je ovu vest ambasadorima Francuske, Britanije i Italije. Po ugovoru u Lokarnu, Francuska, uz pomoć Britanije, trebalo je da spreči ovaj vojnički manevar. Francuska vlada je bila spremna da interveniše vojnički, ali Britanija je otkazala svaku pomoć. „Pa Nemci su samo ušli u svoje sopstveno dvorište“, neko je primetio u Londonu. Francuska Vrhovna komanda plašila se da ma kakva vojnička intervencija može da bude suočena sa „nepredviđenim rizikom“, te je poslala 13 divizija da samo pojačaju Mažinovljevu liniju. Pokret ovih francuskih trupa poplašio je Vrhovnu komandu Nemačke vojske: predložili su povlačenje triju bataljona, što Hitler nije dozvolio da se uradi. „Da su Francuzi umarširali u Rajnsku oblast“, rekao je Hitler, „nama ništa drugo nije preostajalo već da podvijemo rep i da se povučemo“.603

Jedan pomorski ugovor 21. maja 1935. Hitler je održao govor u kome je isticao potrebu mira i pravde za sve narode. „Krv prosipana na evropskom kontinentu za poslednjih 300 godina nije donela korisne rezultate... Nemačkoj je potreban mir i ona želi mir“. Ovom prilikom Hitler je izjavio da je on voljan da ograniči pomorsko naoružanje Nemačke flote za 35 procenata u odnosu na britansku, što bi bilo samo 15 procenata manje od pomorske tonaže Francuske. Londonski Tajms je pozdravio Hitlerov govor komplimentima: „Govor je dodirnuo mnoštvo problema i bio je razuman i pošten...

Nadajmo se da će govor svuda da bude prihvaćen kao dobronamerno izražavanje misli bez ikakvih zadnjih namera.“ Samo mesec dana kasnije Britanija i Nemačka potpisale su ugovor o pomorskom naoružanju i to prema pomenutom Hitlerovom receptu. Po ovom pitanju Britanija je izbegla konsultovanje sa Francuskom, Italijom i Društvom naroda. Ovako spremljen ugovor bio je protivan Versajskom miru od 1919. Na Hitlerov zahtev, Britanska vlada nije ni obavestila Francusku o broju i vrsti brodova koje je Nemačka mogla da gradi.604

Berlin 1936: Olimpijska takmičenja U avgustu. 1936 održane su u Berlinu Olimpijske igre. Demokratski narodi 603 604

Shirer, 291-295.

Isto, 286-289.

nisu se ustručavali da pošalju svoje timove u nacističku Nemačku, koja je samo nekoliko meseci ranije pogazila dva međunarodna ugovora i u kojoj su politički protivnici nacizma, istaknutiji pripadnici hrišćanskih crkava i Jevreji sistematski proganjani. U Americi pokušan je bojkot Olimpijade, ali bezuspešan: 336 olimpijaca prispeli su u Berlin. Pet hiljada sportista iz 50 država - među njima Francuzi, Englezi, Holanđani, Šveđani, Česi, Poljaci, Finci, Kanađani - učestvovali su u takmičenju.605 Tih dana Ribentrop, Gebels i Gering priređivali su raskošne zabave za strane goste.

Jednoj takvoj priredbi prisustvovalo je 1.000 gostiju.606 Na XI Olimpijadi, Treći rajh odneo je političku i moralnu pobedu.

Anšlus U već pomenutom govoru od 21. maja 1935. Hitler je dao obećanje da nema nameru „da se meša u unutrašnje poslove Austrije, niti da prisajedini Austriju“ Nemačkoj. Jednim ugovorom potpisanim 11. jula 1936. Nemačka je zagarantovala suverenitet Austrije. Međutim, 12. marta 1938, Nemačke trupe umarširale su u Austriju. Austrija je prestala da postoji kao država.

Ovim aktom Nemačka dobija sedam miliona stanovnika, ekonomski i vojnički ozbiljno ugrožava Čehoslovačku, dobija veliki i politički i ekonomski uticaj na Balkanu. Bez mnogo uzbuđenja Francuska, Britanija i Društvo naroda pomirili su se sa Anšlusom. Baš u to vreme Francuska je bila bez vlade: jedna je dala ostavku, a druga nije bila ni formirana.

Ribentrop, novi ministar spoljnih poslova Nemačke, našao se tih dana u Londonu. Posle razgovora sa lordom Halifaksom, ministrom spoljnih poslova Britanije, on javlja 10. marta, dva dana pre ulaska nemačkih trupa u Austriju, „da Britanija ništa neće da preduzme“ da spase Austriju. Ovom prilikom Halifaks je dao Hitleru do znanja da Britanija nema nameru da se meša u Nemačke planove prema istoku. „Halifaks možda nije ni mislio da mu baš u tolikoj meri ostavlja odrešene ruke“ - kaže Lidel Hart - „ali to je bio utisak koga je ostavio (na Hitlera). Ovo se pokazalo od presudne važnosti.“607 Dva dana po Anšlusu, Čemberlen je izjavio u Parlamentu da je Austriju mogla da spase samo vojna intervencija Britanije i drugih država.608

605

Time, 9, 20. mart, 27. juli, 1, 17, 24. avgust, 1936.

Shirer, 233.

607 B. H. Liddel Hart, History of the Second World War, Book Club Associates, London, 1970, 8.

608 Shirer, 354.

606

Okupacija Čehoslovačke U ovom istom govoru Čemberlen je naglasio da Britanija neće da daje Čehoslovačkoj nikakve garancije, koje bi joj koristile u slučaju nemačkog napada.

Takođe je naglasio da Britanija neće pomoći Francusku u slučaju da ova pritekne u pomoć Čehoslovačkoj, kao što je predviđeno čehoslovačko-francuskim paktom.

Sovjetska Unija je bila obavezna da Čehoslovačkoj pomogne, ali samo ukoliko to i Francuska uradi. Znajući sve ovo, Hitler je došao do zaključka da njegovoj sledećoj žrtvi, Čehoslovačkoj, neće imati ko da pruži pomoć. I bio je u pravu.

Osvrnućemo se na još nekoliko važnih detalja vezanih za Čehoslovačku: ● Juna 1938. londonski Tajms je zauzeo gledište da Prag treba da pristane na otcepljenje Sudetske oblasti naseljene pretežno Nemcima. Nemački ambasador u Londonu obaveštava svoju vladu da je Tajms samo preneo Čemberlenovo mišljenje, koje je on negde izrekao. ● U julu 1938. nemački ambasador u Moskvi javlja Berlinu da je malo verovatnoće da će Sovjetska Unija vojnički da pomogne jednu buržoasku državu kao što je Čehoslovačka. ● U leto 1938. nemački ambasador u Varšavi javlja više puta da je Poljska bacila oko na jedan deo Čehoslovačke teritorije. ● Britanski ambasador u Berlinu rekao je privatno da radi Čehoslovačke Britanija nema nameru da žrtvuje ijednog svog „mornara ili avijatičara“. ● 7. septembra, Londonski Tajms ponovo zastupa ideju otcepljenja Sudetske oblasti od Čehoslovačke.

* U vezi sa događajima koji su prethodili okupaciji Čehoslovačke potrebno je osvrnuti se i na jednu zaveru uperenu protiv Hitlera.

Jedna grupa nemačkih viših oficira plašila se da povreda čehoslovačke teritorije može da donese evropski rat, pa i poraz Nemačke. U nameri da spreče napad na Čehoslovačku, oni su organizovali jedan kružok zaverenika, koji bi, u slučaju napada na Čehoslovačku, uhapsio Hitlera i smenio vladu. U ovoj zaveri bio je i general Halder, načelnik generalštaba suvozemne vojske, i admiral Kanaris, šef obaveštajne službe pri Vrhovnoj komandi. U više mahova oni obaveštavaju specijalnim kuririma u avgustu i septembru 1938. britansku vladu o svojoj zaveri i njihovoj spremnosti da uklone Hitlera, ako ovaj bude naredio napad na Čehoslovačku. Zaverenici su savetovali da Britanija i Francuska stave do znanja Hitleru da će njihove vojske biti na strani Čehoslovačke, ako ova bude napadnuta. Saveti zaverenika nisu prihvaćeni.

* Sredinom septembra 1938. izgledalo je da je rat neizbežan. U nameri da spreči rat, Čemberlen posećuje Hitlera 15. a, zatim, 22. i 23. septembra. Češka vlada odbija da prihvati njihov sporazum i naređuje mobilizaciju. U to vreme Čehoslovačka je imala pod oružjem 35 divizija. Granice su bile odlično utvrđene. Čehoslovačka je bila u mogućnosti da naoruža milion vojnika, više nego što je Nemačka imala na oba fronta. Po mišljenju nemačkih generala, Čehoslovačka je mogla da bude ozbiljan protivnik.

Hitler naređuje da se Čehoslovačka napadne 1. oktobra. To je saopštio i Čemberlenu. General Halder sa grupom zaverenika, napravio je plan da 29. septembra uhapsi Hitlera i smeni vladu. Britanska vlada je donela odluku da mobiliše flotu i avijaciju i proglasi opsadno stanje. Francuska vlada naređuje mobilizaciju. 28. septembra 1938, Čemberlen govori u Parlamentu o češkoj krizi. Za vreme govora pružen mu je komadić papira. Pošto je pogledao u papir, on produži: „Obavešten sam da me gospodin Hitler poziva da ga sutra ujutru posetim u Minhenu. Takođe je pozvao gospodina Musolinija i gospodina Daladjea.

Gospodin Musolini je prihvatio (poziv), a ne sumnjam da će i gospodin Daladje to isto da uradi. Ja i ne treba da kažem kakav će moj odgovor da bude...“ Wiliam Šajrer, onda novinar, opisuje reakciju u Parlamentu: „Nije ni bilo potrebe za odgovor. Stara dvorana, majka Parlamenta, reagovala je opštom histerijom, koja nije imala svoga presedana. Vikalo se besomučno, naokolo bacan je papir, mnogi su bili u suzama. Čuo se i jedan glas, koji je bio izraz osećanja svih: ’Hvala Bogu, što imamo ovakvog premijera’.“ Šajrer primećuje da je Jan Masarik, čehoslovački poslanik u Londonu, posmatrao ovu neobičnu scenu sa diplomatske galerije „ne verujući svojim očima“.

Kada je kasnije od Čemberlena i Halifaksa saznao da niko od Čeha neće biti prisutan sutrašnjem sastanku u Minhenu, Masarik je rekao: „Ja ću biti prvi da vam aplaudiram ako žrtvujući moj narod, sačuvate mir. A ako to, gospodo, ne bude slučaj, neka Bog bude milostiv vašim dušama.“ Sutradan 29. septembra u Minhenu, na sastanku kome su prisustvovali Čemberlen, Daladje, Hitler i Musolini, napravljen je ugovor: nemačke trupe će posesti krajeve uglavnom naseljene Nemcima, u izvesnim krajevima izvršiće se plebiscit; Nemačka i Italija su se obavezale da Čehoslovačkoj garantuju njene granice, ali pošto su Poljska i Mađarska zadovolje svoje teritorijalne zahteve; a Francuska i Engleska obavezale su se da će štititi nove granice Čehoslovačke, ukoliko budu ugrožene.

Dok su ova četiri evropska državnika krojili sudbinu Čehoslovačke, dva predstavnika čehoslovačke vlade u jednoj sobi očekivali su da im se saopšte rezultati razgovora. U sedam časova posetio ih je neko iz Čemberlenove pratnje, naglašujući,

ne ulazeći u pojedinosti, da ih čekaju rđave vesti. Posle pola noći, 30. septembra, pošto su Hitler i Musolini napustili salu u kojoj su vođeni razgovori, češki predstavnici su dovedeni pred Čemberlena i Daladjea. Čemberlen im je predao tekst potpisanog ugovora i naglasio, „neprestano zevajući“, da on smatra da je čehoslovačka Vlada već prihvatila ovaj ugovor. Čemberlenu je priređen trijumfalan doček u Londonu. Onima koji su ga sačekali izjavio je da je postignut „častan mir“. „Verujem“, rekao je Čemberlen, „da će ova generacija živeti u miru.“ Francuski parlament ratifikovao je minhenski ugovor sa 585 glasova za i 75 protiv. Jedan pariski list je napisao da nema razloga da se sumnja u Hitlera.609 Od 1. do 10. oktobra, nemačka vojska je posela Sudetsku Oblast. Nikakav plebiscit nije izvršen, iako je to bilo ugovorom predviđeno. Nemačka i Italija, pošto su Poljska i Mađarska posele izvesne češke krajeve, izbegle su da dadu ma kakve garancije Čehoslovačkoj, iako su dale obećanja. Britanija i Francuska nisu ispunile svoja obećanja: kada su, 15. marta 1939. nemačke trupe ušle u Prag, niko od njih ni prstom nije mrdnuo da spase ostatak čehoslovačke države.

Halderovi zaverenici nisu ni pokušali da uhapse Hitlera i smene vladu pošto ni Britanija, ni Francuska nisu ništa preduzele da spreče invaziju Čehoslovačke.610

Nemačka objavljuje rat Americi Sjedinjene Američke Države ulaze u rat sa Nemačkom 11. decembra 1941, 27 meseci od početka rata u Evropi, i to tek pošto joj je Nemačka objavila rat.

Predsednik Ruzvelt je bio uveren da je ulazak Amerike u rat, ne samo u interesu Evrope, već i same Amerike. Ovo svoje mišljenje Ruzvelt je izbegavao da naglašava, pošto su i Kongres i javno mnenje bili za neutralnost: „Ja ne mogu podeljeni narod da uvedem u rat“, rekao je Ruzvelt jednom prilikom.611 Sem toga, Akt o neutralnosti, koji je postao zakon još od 1935, vezivao je Ruzveltu ruke i primoravao ga da izbegava mešanje u evropski sukob. Ruzvelt je pomagao Čerčila na razne načine; viši vojnički i obaveštajni krugovi Amerike i Britanije bili su u stalnom kontaktu. Javno mnenje i Kongres o tome nisu mnogo znali.

Neobična je iz ovog vremena - kada je još uvek postojala mogućnost Nemačke invazije Britanskih ostrva - jedna dramatična poruka Čerčila Ruzveltu: „Očevidno, ja ne bih mogao da odgovaram za one koji posle mene dođu, koji bi u krajnjem očaju i bespomoćnosti imali da se prilagode nemačkim

609

Rings, 10.

Shirer, 376-420. Podaci za tekst pod naslovom „Okupacija Čehoslovačke“.

611 A Man Called Intrepid, 172.

610

zahtevima...“612 Ruzvelt je računao na mogućnost nemačke okupacije britanskih ostrva, ali ništa nije mogao da preduzme da bi to sprečio. Samo je Kongres mogao da objavi rat.

Ruzvelt, i pored svog velikog ugleda i uticaja, nije mogao da privoli senatore i poslanike, koji su bili protiv mešanja u evropski rat. Objavom rata, Hitler mu je išao na ruku. Prema Vilijamu Stefensonu, šefu jedne grane britanske obaveštajne službe, inače velikom prijatelju Čerčila i Ruzvelta, Hitler je bio izazvan da objavi rat Americi. Evo kako: Američkom senatoru Bertu Vileru, koji je bio veliki protivnik ma kakvog mešanja Amerike u evropski rat, američka obaveštajna služba dostavila je dokumenat pod imenom „Program za pobedu“. Prema ovom dokumentu, koji je bio kategorisan kao „velika tajna“, anglo-američke trupe bi 1. jula 1943. počele invaziju Evrope.

Senator Viler daje ovaj dokumenat Čikago Tribjunu, koji ga objavljuje kao veliku senzaciju. Nemačka ambasada u Vašingtonu prenosi Tribjunovu vest putem radija svojoj vladi u Berlin. Hitler, ne želeći da dođe u položaj da mu Amerika objavi rat, čini to prvi. U stvari, prema Stefensonu, ceo ovaj izveštaj je, ne otkrivajući ma kakvu važniju tajnu vojničke i obaveštajne prirode, sročen samo za svrhu da izazove Hitlera da objavi rat Americi. Senator Viler i Čikago Tribjun nisu znali za pozadinu ove igre.613 Vilijam Šajrer, u svojoj knjizi, pominje senzacionalni dokumenat objavljen u Čikago Tribjunu. Takođe, on naglašava želju Hitlera da, objavom rata, preduhitri Ameriku, ali on je mišljenja da je Hitler obećao Japanu da će Nemačka biti na njegovoj strani kada ovaj zarati sa Amerikom.614 Japanska flota je napala Perl Harbor 7. decembra, a Hitler objavljuje rat Americi 11. decembra 1941. godine.

Objavom rata Hitler je napravio monumentalnu grešku: pokazaće se da će Amerika postati odlučujući faktor u evropskom ratu. Svojim knjigama, i Šajrer i Stefenson, sudeći prema raspoloženju Kongresa i naroda, sumnjaju da bi Amerika ušla u rat: rat na Istoku bio bi američki problem, a rat u Evropi bio bi ostavljen Evropljanima. Kakav bi bio ishod rata u Evropi? Svakako da bi odgovor bio spekulativne prirode, ali pobeda Nemačke ne bi mogla da se izostavi iz okvira raznih mogućnosti.

Pakt Ribentrop - Molotov U glavi „Ka svetskoj revoluciji“ osvrnuli smo se na Ribentrop - Molotov pakt 612

Winston Churchill, Their Finest Hour, Houghton Mifflin Co., Boston, 56-57.

A Man Called Intrepid, 326-333.

614 Shirer, 871-900.

613

od 23. avgusta 1939, na sovjetsko-nacističku igru koja je iznedrila pakt, kao i na posledice istog, na rasparčavanje Poljske, okupaciju Litvanije, Letonije i Estonije, kao i na veliku ekonomsku pomoć koju su Sovjeti pružali Nemačkoj sve do 22. juna 1941.

Jugoslavija prilazi Trojnom paktu Iz ovog letimičnog pregleda međunarodnih odnosa, ne možemo da izostavimo Jugoslaviju koja je 25. marta 1941. prišla Trojnom paktu, ne obavezujući se na ma kakve vojničke i ekonomske usluge korisne silama Osovine. U glavi „Spoljnopolitičke koncepcije Zbora“, naglasili smo da je knez Pavle svojom rđavom i neodređenom politikom, došao u takav položaj, da je prilaženje Trojnom paktu bilo, nažalost, jedino rešenje, koje bi Jugoslaviju spasio rata.

Na sednici Krunskog saveta, knez Pavle je izjavio da njemu, posle razgovora sa Hitlerom, nije načisto da li će Nemačka, ukoliko Jugoslavija ne priđe Trojnom paktu, da ostavi Jugoslaviju na miru ili će, pak, ići ka vojničkom rešenju. Tom prilikom ministar Fran Kulovec je rekao da on pristaje i na Trojni pakt, ako tako Jugoslavija može da ostane van rata „čak i samo mesec dana“. Svoje izlaganje on je završio latinskom izrekom: „Qui habet tempus, habet vitam“. Pošto su razmotrili politički i vojnički položaj Jugoslavije, svi članovi Krunskog saveta - knez Pavle, kraljevski namesnici Radenko Stankovič i Ivan Perović, predsednik Vlade Dragiša Cvetković, potpredsednik Vlade Vlatko Maček, ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar Marković, ministar vojske Petar Pešić i ministar dvora Milan Antić - glasali su za prilaženje Trojnom paktu.615

* „Hitlerova Evropa“ - da se poslužimo terminom koga je upotrebio u vezi okupiranih evropskih država britanski istoričar Arnold Tojnbi - obuhvatala je 17 država, sa oko 260 miliona stanovnika. Ti narodi, delimično ili totalno porobljeni, bili su Nemačkoj od ogromne koristi: oni su je pomagali politički, moralno, ekonomski i vojnički. U najkraćim crtama osvrnućemo se na nekoliko okupiranih zemalja.

Čehoslovačka Čehoslovačka vlada, napuštena od prijatelja i saveznika, došla je do zaključka 615

Jukić, 53-54.

da je u interesu naroda da prihvati diktat Minhena, otcepljenje Sudeta i, najzad, okupaciju. Hitler razbija čehoslovačku državu, jedan deo proglašava „Protektoratom“, s tim što priznaje vladu u Pragu. Predsednik Republike - u koliko se je tako mogao da nazove - Emil Haha, kome je Hitler lično pretio razaranjem Praga i raseljavanjem milion Čeha, pokušao je sa svojom vladom da što više dobije za čehoslovački narod. U dva maha, suočen teškim nemačkim zahtevima, tražio je savet od bivšeg predsednika Eduarda Beneša, koji se je nalazio u Londonu. Oba puta, u junu i decembra 1939.

Beneš savetuje Vladi u Pragu da ostane na svom mestu. Kasniji odnosi Hahe i Beneša - pošto je Haha počeo da popusta Nemcima više nego što je Beneš očekivao pretvoriće se u otvoreno neprijateljstvo.

Dve najveće političke partije dobrovoljno raspuštaju svoje članstvo i osnivaju jednu partiju pod imenom Narodna zajednica. Ova, po broju velika partija, sastavljena od članova svih postojećih partija, u jednom svom manifestu izjasnila se protiv marksista, Jevreja i masona. Češka industrija je za Nemačku bila od strateške važnosti. Češki radnici bili su dobro tretirani, plaćeni i hranjeni. Do avgusta 1941. oko 140.000 Čeha otišli su dobrovoljno na rad u Nemačku.

Oružani otpor u Čehoslovačkoj nije stvarno ni postojao. Krajem 1939. Nemci su razbili nekoliko naoružanih grupa, koje su uglavnom sačinjavali češki komunisti, koji nisu izvršavali naređenja Kominterne da Nemcima ne pričinjavaju ma kakve nezgode. Ubistvo šefa Protektorata i šefa centralne policije Rainharda Heidriha, 21. maja 1942. može se uzeti kao najozbiljniji akt oružanog otpora u Čehoslovačkoj.

Ubistvo je planirano u Engleskoj. Za ovu svrhu spušteni su padobranom četvorica Čeha trenirana u Engleskoj. Jedan od ove četvorice uspeo je da baci bombu u Hajdrihov auto. Odmazda je bila teška: 173 muškarca u selu Lidice je streljano, 198 žena i 98 dece zatvoreni su u koncentracione logore, a selo je spaljeno i preorano. Za sledeća dva meseca streljano je 1.357 Čeha. Odmah posle ovog ubistva priređene su velike demonstracije protiv Beneša i čehoslovačkih političara u Londonu.

Belgija U maju 1940. nemačke trupe napadaju Belgiju i Holandiju. Dve nedelje po početku neprijateljstva belgijske trupe su se našle na poslednjoj odbrambenoj liniji.

Između fronta i mora, na malom prostoru, našlo se je oko 2 miliona ljudi, žena i dece.

Kralj Leopold i nekoliko članova vlade, sastali su se 24. maja da donesu odluku o budućem vođenju rata. Kralj je bio za kapitulaciju, jer se je plašio katastrofalnih posledica po narod koji će se uskoro naći u prostoru fronta. Vlada je bila protiv. Bez pristanka Vlade Kralj nije mogao da traži kapitulaciju. Kralj je izjavio da će da poštuje Ustav, ali kao Vrhovni komandant vojske on ima pravo, kada je u pitanju vojska, da donese kakvu on hoće odluku.

Belgijska vlada je napustila Kralja i krenula za Francusku. Kralj je zatražio

mišljenje trojice ustavnih stručnjaka. Oni su svoja mišljenja podneli pismeno: Kralj ima pravo da naredi vojsci da položi oružje, samo on, kao i oficiri i vojnici, postaje ratni zarobljenik; Kralj, kao ratni zarobljenik, nema pravo da vlada državom; sva upravna vlast ostaje sa legalnom Vladom, dakle, onom koja je već bila u Francuskoj.

Leopold je naredio predaju oružja, postao ratni zarobljenik, a Vladi u Francuskoj je poručio da on nema nameru da imenuje drugu vladu. Belgijska vlada je tri meseca lutala po Francuskoj, ne znajući šta da radi. Najzad je otišla u London, sa namerom da nastavi rat.

Administrativni aparat ostao je u rukama Belgijanaca. Podsekretari ministarstava produžili su da vrše funkcije ministara. Čak su dobili izvesnu zakonodavnu vlast. Saobraćajni činovnici i zaposlenici u električnim centralama morali su i dalje, prema belgijskom zakonu, da vrše svoju dužnost i ničim ne ometaju okupacione vlasti. Kao i u ostalim zemljama okupirane Evrope, ekonomska saradnja Belgije i Nemačke imala je veće razmere. Na primer 80 odsto belgijskog uglja odvoženo je za Nemačku; 321.000 Belgijanaca dobrovoljno odlazi na rad u Nemačku; 82.000 belgijskih radnika radi na utvrđenjima i raznim vojnim instalacijama na samoj teritoriji Belgije.

Razne vrste otpora protiv okupatorske akcije bile su česte, ali nisu imale važnih posledica ni za Nemce, a ni za Saveznike. Prilikom povlačenja iz Belgije, iako su nailazili na gerilske jedinice koje su dostigle broj od 45.000 boraca, Nemci nisu imale gotovo nikakvih smetnji.

Danska Nemačke trupe su ušle aprila 1940. u Dansku, gotovo bez ikakvog otpora.

Danska vlada, posle četvoročasovne diskusije, prihvatila je nemački ultimatum. Vlada je ostala nepromenjena. Upravna i sudska vlast, policija i vojska, ostali su u rukama Danaca. Parlament je i dalje produžio da vrši izvesne kontrole, a Kralj je i dalje ostao glava države. Političke partije, uključujući komunističku, neometano su produžile da rade svoje poslove.

Danskoj je priznat status neutralnosti. Formalni diplomatski odnosi između Berlina i Kopenhagena nisu prekidani. Nemački administrativni personal u Danskoj, koja je u to vreme imala 4 miliona stanovnika, brojao je 200 ljudi. Ovakav status Danska je imala sve do avgusta 1943.

Narod je sa odobravanjem prihvatio odluku Vlade i Kralja da ostanu u zemlji i sarađuju sa neprijateljem. Velike količine hrane izvoze se za Nemačku. Do kraja 1942 godine, 103.000 Danaca javljaju se dobrovoljno za rad u Nemačku.

Ovi, izvanredno dobri odnosi, polako se pogoršavaju, tako da u septembru 1943. dolazi do otvorenog neprijateljstva: okupator proglašava opsadno stanje, administrativnu vlast stavlja pod svoju kontrolu, raspušta parlament. Početkom septembra izvršene su prve smrtne presude. Istoga meseca Nemci hapse preko 2.000

policajaca. 7.000 policajaca sklanjaju se u ilegalu.

Oružani otpor se formira tek krajem 1943. i početkom 1944. Do tada oružani otpor, koji nikad ne uzima ozbiljnije razmere, nije imao ni moralnog, ni političkog opravdanja za svoje postojanje: Kralj i Vlada bili su protiv oružanog otpora. Kralj je otvoreno osudio, a narod je to prihvatio, izvesna akta sabotaže. Neobična je bila reakcija okupatora na sabotaže i ubistva nemačkih vojnika u toku 1944. i 1945: Nemci su formirali terorističke grupe, koje su po ulicama i kućama ubijale javne radnike, poznatije političare, lekare, advokate, stavljali eksploziv po hotelima, pozorištima i stambenim četvrtima.

Holandija Nemačke trupe su napale Holandiju 10, a već 15. maja 1940. potpisano je primirje. Dan pre potpisivanja primirja, kraljica Vilhemina napustila je zemlju, a odmah za njom i Vlada. Pred odlazak, ministri su svojim zamenicima dali nalog da vrše svoje dužnosti. Po naređenju Vlade, vrhovna izvršna vlast prenesena je na jednog generala, kome je naloženo da zaključi primirje. Prema planu napravljenom 1937, a imajući u vidu međunarodne zakone i Haške konvencije, svim državnim činovnicima date su pismene instrukcije šta treba da rade u slučaju neprijateljske okupacije. U maju 1943. holandska vlada u jednoj svojoj poruci poziva svoje građane da se pridržavaju tih instrukcija. U pomenutoj poruci se naglašava da državni službenici ne smeju raditi ništa što bi koristilo ili štetilo neprijatelju.

Prvih meseci okupacije Holanđani nisu imali ozbiljnih teškoća sa okupatorom: ratni zarobljenici su pušteni svojim kućama; oskudice u hrani nije bilo; fabrike su radile punim kapacitetom za nemačku vojsku; do avgusta 1941. 93.000 Holanđana otišli su dobrovoljno na rad u Nemačku. Holandski vozni park sa svojih 30.000 službenika bio je u službi nemačke ratne mašine: ratni materijal prebacivan je do samog fronta; oko 410.000 Holanđana odvedeno je na prisilni rad u Nemačku, a oko 112.000 Jevreja u koncentracione logore.

Odnosi između Holanđana i okupatora polako se pogoršavaju. Uvođenje prisilnog rada, težnja za postavljanjem domaćih nacional-socijalista na važnije položaje, mešanje u unutrašnje poslove univerziteta, antisemitizam, vraćanje bivših ratnih zarobljenika u zarobljeničke logore, pokušaji da se kontrolišu lekarske organizacije - sve ovo je nailazilo na otpor stanovništva. Studenti počinju štrajkove.

Lekari takođe počinju da praktikuju neku vrstu štrajkova. Crkve pozivaju na građansku neposlušnost verne, kojima nije pretila opasnost od hapšenja ili streljanja. Crkve su organizovale pomoć za Jevreje, za porodice onih koji su služili u savezničkoj vojsci ili onih koji su otišli u ilegalu.

Oružani otpor nije uzimao velikog maha. Prema jednoj proceni nemačke policije, do juna 1944. oko 1.200 Holanđana učestvovalo je u aktivnim oružanim akcijama.

Norveška Invazija Norveške počela je 9. aprila 1940. Dva meseca kasnije, kralj Hakon naređuje predaju oružja i sa vladom napušta zemlju. Da bi se izbegao prekid u obavljanju administrativnih poslova, Vrhovni sud Norveške postavlja Administrativni komitet, čiji glavni zadatak je bio da administrativne poslove zemlje zadrži u rukama Norvežana, a ne Nemaca. Kralj Hakon je odobrio formiranje Administrativnog komiteta, ali ga je podsetio da on nije isto što i vlada. Pet meseci po svom formiranju ovaj komitet je prestao da postoji, pošto više nije mogao da sarađuje sa Nemcima.

Od 150 poslanika norveškog parlamenta, 20 je napustilo Norvešku, a 130 ostaju da donose odluke, čija ustavnost ne bi bila sporna. Nemci su tražili da se parlament sastane, da svrgne Kralja i da izvršnu vlast prenese sa Vlade u egzilu na jedno drugo telo u zemlji. Parlament, pošto je više meseci izbegavao da donese traženu odluku, najzad je pristao da takvu odluku donese. Početkom 1942. Kvisling, šef norveške nacional-socijalističke partije, postaje predsednik vlade. Sve do pred kraj rata oružani otpor u Norveškoj nije uzimao veće razmere. Tek posle iskrcavanja savezničkih trupa u Francusku, norveška rezistenca, razaranjem železničkih linija, otežava kretanje nemačkih trupa iz Norveške ka frontu u Francuskoj. Rezistanca ničim nije doprinela oslobođenju Norveške: kada je rat završen, u Norveškoj je još uvek bilo 350.000 nemačkih vojnika, odmornih i dobro hranjenih.616

Francuska Od 1. septembra 1939, od početka rata u Evropi, pa do 10. maja 1940, na Zapadnom frontu nije se događalo ništa naročito: neprijateljske armije, nemačka s jedne strane i francuska i britanska s druge, nisu preduzimale ništa ozbiljnoga da promene liniju fronta. 10. maja 1940. nemačke armije upadaju u Holandiju i Belgiju, zatim u Francusku. Nemačke trupe su ušle u Pariz 14. juna. Dva dana kasnije maršal Peten postaje predsednik Francuske vlade. Već 17. juna Peten traži primirje, koje je potpisano 22. juna.

Prema ugovoru o primirju, Francuska je podeljena na okupiranu i neokupiranu. Administracija cele Francuske ostaje u rukama Petenove vlade. U neokupiranoj teritoriji, koju su nemačke trupe okupirale novembra 1943, Francuska je u stvari bila suverena država. Odmah po potpisivanju primirja, izvesni članovi vlade i parlamenta planirali su da odu u Severnu Afriku, s tim da produže rat. Najzad se ispostavilo da je broj takvih bio neznatan: 30 poslanika i jedan senator napustili su tlo 616

Rings, Izvesni podaci za tekstove pod naslovima „Čehoslovačka“, „Belgija“, „Danska“, „Holandija“, „Norveška“.

Francuske; ostali su predsednik republike, predsednici parlamenta i senata, kao i svi članovi vlade.

U julu iste godine parlament se raspušta svojom sopstvenom odlukom i Petenu predaje neograničena vlast. Petenova vlada u Višiju imala je mnoge elemente diktature. Uz to je bila protiv demokratije, parlamenta, marksista i Jevreja. Vlada u Višiju se potrudila da ukloni sa važnih položaja aktivne protagoniste Narodnog fronta, koji su za Petena i njegovu vladu bili glavni krivci za poraz Francuske.

Peten je radio na saradnji sa Nemcima, motivisan idejom da će Francuska i Nemačka biti ravnopravni partneri u „Novom evropskom poretku“. Izvesni članovi njegove vlade, naročito Pjer Laval, koji je bio jedan od poznatijih političara Francuske, verovali su u pobedu Nemačke, pa su zato i želeli saradnju sa Nemcima. Izvesni funkcioneri Petenove administracije sarađivali su sa neprijateljem, u nameri da dobiju u vremenu i da se jednoga dana, kada se vojnička situacija promeni u korist Saveznika, okrenu protiv Nemaca. Najzad, mnogi su bili za kolaboraciju jer su se plašili socijalne revolucije.

Nemcima je stalo da Francusku koriste u svakom pogledu što više, a sami su izbegavali da učine i ono na šta su se obavezali ugovorom o primirju. Berlin nije želeo da mu Pariz, odnosno Viši, bude ravan partner. Kad je Peten jednom prilikom ljutito primetio Geringu da Nemačka vlada ne izvršava data obećanja, Gering je odgovorio sa: „Pa dobro, Monsieur le Maréshal, ko je pobednik - mi ili vi?“ Nemačka ratna industrija izvlačila je velike koristi od francuske industrije.

Francuska vlada je odobrila proizvodnju vojničke opreme za nemačku vojsku. Vlada je, takođe, odobrila proizvodnju transportnih aviona, aviona za treniranje, avionskih motora, pa najzad borbenih aviona, samo bez potrebnog naoružanja. Do kraja 1942. francuska industrija aviona imala je porudžbine za 3.620 aviona i 11.783 avionskih motora. Gotovo sve lokomotive izrađene u Francuskoj otišle su Nemcima. Velike količine pušaka nemačka vojska dobijala je iz Francuske. Vlada je dozvolila prodaju Nemcima francuskih interesa u uljanim poljima Rumunije. Prvih 16 meseci okupacije, 59.000 Francuza otišlo je na rad u Nemačku. Oko 845.000 Francuza radilo je isključivo za Nemce, u francuskim fabrikama municije i na izgradnji utvrđenja i aerodroma na teritoriji Francuske.

Organizovanje oružanog otpora u većim razmerama počinje oktobra 1941. posle pomenutog streljanja francuskih građana u Šatobrijanu. Vrhovni komandant nemačkih trupa na zapadu po prvi put u maju 1943. pominje „naoružane bande“. U leto iste godine, tri godine posle potpisivanja primirja, nemački vojni izveštaji, po prvi put, pominju naoružane grupe organizovane na izvesnoj vojničkoj osnovi. Tek 1944. snage otpora imaju stratešku vrednost.

Do 1944. francuska rezistenca, inače slabo naoružana, ograničila se je uglavnom na industrijsku sabotažu, štampanje novina i brošura, napade na one Francuze koji su sarađivali sa Nemcima, kao i na vojničke instalacije i železničke pruge. Za francusku rezistencu bilo je najvažnije da se ujedine i organizuju u jedinice koje će stupiti u dejstvo kada bude otvoren novi front. Kada se 1943. aktivnost snaga otpora povećala, Čerčil je našao za potrebno da zahteva od Degola da ovaj učini „sve što je u njegovoj moći“ da ovakvu aktivnost spreči. Politika britanske vlade je bila da

se snage otpora čuvaju za otvaranje novog fronta.

Posle iskrcavanja savezničkih trupa, u junu 1944, francuska rezistenca, bolje naoružana i organizovana, pričinjavala je i veće gubitke nemačkim trupama. Njihov glavni zadatak bio je rušenje železničkih linija, što je otežalo kretanje nemačkih trupa i ratnog materijala. O vrednostima ovakvih akcija postoje različita mišljenja. Prema jednom tvrđenju, francuska rezistenca imala je vrednost 20 redovnih divizija. Prema ovom istom autoru, razaranje železničkih komunikacija imalo je poražavajući efekat na nemačke trupe. Međutim, jedan viši nemački obaveštajni oficir jedne grupe armija, iako priznaje da su saobraćajne linije u izvesnim delovima Francuske bile paralisane, tvrdi da ovakve akcije francuskog otpora nisu imale odlučujući uticaj na glavnim ratištima.

Prema savezničkim podacima, mesec dana posle iskrcavanja savezničkih trupa u Francuskoj, bilo je 116.215 naoružanih i 277.255 nenaoružanih pripadnika rezistence. Prema jednoj drugoj studiji, samo dva odsto odraslog stanovništva Francuske učestvovalo je u borbama u leto 1944. Šef obaveštajne službe francuskog otpora, pak, tvrdi da je u stvarnosti bilo samo 45.000 „pravih boraca“, dakle, samo 0.15 odsto odraslog stanovništva.617

Kanalska Ostrva Krajem juna 1940. Nemačke trupe su okupirale šest malih britanskih ostrva koja su se nalazila između Francuske i Engleske. U interesu civilnog stanovništva ostrva nisu branjena. Okupacija je trajala sve do kraja rata. Nemci su na ovim ostrvima držali veće snage.

Neposredno pre dolaska nemačke vojske, London je naredio bejlifima (upravnicima ostrva) da ostanu „na svojim položajima“ i da ostrvima upravljaju „što bolje mogu, vodeći računa o interesima stanovništva i to bez obzira da li će biti u mogućnosti da primaju uputstva od vlade Njegovog Veličanstva. Krunski službenici da ostanu na svojim položajima“.

Na jednom ostrvu, još pre dolaska nemačkih trupa, policiji je izdato naređenje da pokupi i preda okupatoru svo vatreno oružje i da se okupatoru stavi na znanje da „neće biti otpora“.

Takođe, pre dolaska Nemačke vojske, na sednici parlamenta jednog od tih ostrva, metodistički pastor, Džon Lij, izjavio je da „…moramo da se pomirimo sa tim da mi, ako Nemci odluče da okupiraju ostrvo, ne smemo ni da pomislimo da pružamo ma kakav otpor. Mi možemo da očekujemo teške kazne ako dođe do ma kakvog otpora“.

617

Rings; Staford. Izvesni podaci za tekst pod naslovom „Francuska“.

U avgustu 1940, bejlif Ambroz Servil, postavio je pravac u kome treba da se kreće „jedna uzorna okupacija“. Između ostalog, on je rekao: „Neka bi ova okupacija bila uzor svetu: s jedne strane tolerantnost, učtivost i korektnost okupacionih i vojnih vlasti, a dostojanstvo, učtivost i primerno ponašanje civilnog stanovništva, s druge strane. Striktno se pridržavamo naređenja i uredbi koje dolaze od nemačkog komandanta i civilnih vlasti.“ Tako je postavljena generalna linija za sprovođenje „jedne uzorne okupacije“.

Osvrnućemo se na nekoliko incidenata koji su poremetili tok ove „uzorne okupacije“.

U martu 1941. prekinuta je Nemačka telefonska linija. Bejlif toga ostrva ovo je nazvao „aktom teške sabotaže“. On je rekao da je dužnost svakog građanina, koji ma šta zna o ovom aktu, da se prijavi policiji. Naglasio je da - pošto bezbednost „stanovništva kao celine“ treba čuvati - izvršilac ovog „glupog“ i „kriminalnog“ akta treba da bude kažnjen. Posle još jednog ovakvog slučaja, komisija civilnih i vojnih vlasti zaključila je da je izvršilac ovih dela „sabotaže bila jedna krava“. Jedno vreme građani su noću stražarili i tako „čuvali“ nemačke telefonske linije.

Prilikom jedne kafanske svađe, neki ostrvljanin udario je nemačkog vojnika.

Nemačke vlasti su smatrale da britanski sud treba na sebe da uzme ovaj slučaj. Krivac je kažnjen jer je udario „kraljevog neprijatelja“.

Londonski radio pozvao je patriote u okupiranim zemljama da ispisuju latinično slovo „V“ (victory) kao simbol pobede. Neki građani Kanalskih Ostrva prihvatili su ovu poruku i počeli da ispisuju ovaj simbol po zidovima i javnim mestima. Nemci su počeli da prete. Viktor Karej, bejlif jednog ostrva, obećava nagradu od 25 funti onome koji prokaže lice odgovorno za pomenuto ispisivanje.

Posle rata, 29 ostrvskih funkcionera odlikovano je raznim odlikovanjima i pored toga što su neki bili kritikovani i za vreme rata, a i posle rata. Viktor Karej odlikovan je na predlog samog Čerčila. Takođe su odlikovani i pastor Džon Lil i bejlif Ambroz Servil.618

Komunističke partije Evrope Posle 23. avgusta 1939, kada su Ribentrop i Molotov potpisali u Moskvi pakt o nenapadanju, komunističke partije Evrope započinju dvadesetomesečno flertovanje sa Trećim rajhom. Izuzetak je bila KP Čehoslovačke.

Posle izbijanja rata 1939. KP Francuske postaje Peta kolona, koja je aktivno radila za korist Nemačke. Još u septembru 1939. KP u Francuskoj bila je stavljena van 618

Alan Wood and Mary Seaton Wood, Islands in Danger, Streamline Publications Limited, London, 1958. Podaci za tekst pod naslovom „Kanalska Ostrva“.

zakona, njeni članovi hapšeni i partijski listovi zabranjivani. Za vrlo kratko vreme komunisti su izgubili onaj uticaj koga su zadobili kroz Narodni front; mnogi članovi odrekli su se partije; od 79 poslanika u parlamentu 21 napušta Partiju. Moriš Torez, sekretar KP Francuske i član Izvrsnog komiteta Kominterne, beži iz svoje vojne jedinice i odlazi u Moskvu. Industrijske sabotaže, koje su izvršavali komunisti, uzimaju veće razmere naročito u fabrikama za proizvodnju ratnog materijala i oružja.

U fabrikama avionskih motora radnici - komunisti, udešavali su avionske motore tako da eksplodiraju posle nekoliko sati letenja. Politička propaganda KP koristila je Nemačkoj.

Odmah po padu Pariza, a pre potpisivanja primirja, Nemci su na zahtev jednog člana Centralnog komiteta KP dozvolili štampanje partijskog lista. Nemci su Partiji dali 50.000 franaka. U okupiranom delu Francuske, okupatorske vlasti su pustile iz zatvora pohapšene komuniste. Dok su pre sloma Francuske komunisti sabotirali ratnu industriju, posle sloma pozivali su radnike da nastave rad za potrebe Nemačke vojske.

Vlasnike fabrika koji su odbijali da rade za potrebe Nemaca, komunisti su nazivali saboterima.

U Belgiji, Danskoj i Norveškoj komunisti su sve dok su koristili nemačkim interesima nailazili na predusretljivost Nemaca. U Norveškoj, na planu radničkih unija, komunisti su sarađivali sa Kvislingom.619

Komunistička partija Jugoslavije U glavi „Ka svetskoj revoluciji“ osvrnuli smo se na stav koga su jugoslovenski komunisti imali prema paktu Ribentrop - Molotov. U sledećim redovima, dotaknućemo se pregovora koje su komunisti vodili sa Nemcima u martu 1943.

O ovim pregovorima pisano je još od 1949. godine u raznim publikacijama van Jugoslavije. Tek 1959. jugoslovenska javnost doznaje neznatnije detalje. U više mahova obrađivani su samo izvesni delovi ovih pregovora. Najzad 1985. jugoslovenski istoričar Mišo Leković daje iscrpniji prikaz ovih pregovora u knjizi Martovski pregovori 1943. Odatle uzimamo sledeće podatke.

Za vreme tzv. Četvrte ofanzive, opkoljen nemačkim, italijanskim i četničkim trupama, partizanski Vrhovni štab doneo je odluku da pregovara sa Nemcima. Tito je odredio Milovana Đilasa, Koču Popovića i Vladimira Velebita za ovaj posao.

Pregovori su vođeni u Donjem Vakufu, Sarajevu i Zagrebu. Razmena zarobljenika bio je jedini rezultat ovih pregovora.

Osvrnućemo se na nekoliko detalja ovih pregovora. ● 619

Pregovarači su tražili od Nemaca da se prizna status zaraćene strane.

Rings, 142-146. Izvesni podaci za tekst pod naslovom „Komunističke partije Evrope“.

Prihvatanjem ovog predloga partizanski zarobljenici i ranjenici bili bi tretirani prema odredbama međunarodnih konvencija. Emisari su dokazivali da partizani nisu banda, već legalno postojeća vojska, koja ima centralnu komandu, unutrašnju disciplinu, starešinski kadar, pravo vojničko ustrojstvo, sanitetsku, pravnu i snabdevačku službu.

Velebit je dokazivao Nemcima da su partizani imali humani odnos prema zarobljenim okupatorskim vojnicima.

Partizanski pregovarači su „zaboravili“ da su samo pre tri nedelje pobili u Konjicu ceo bataljon italijanskih zarobljenih vojnika. „Mnogi leševi pobacani su u Ramu“, kaže Đilas. „Sa našim oficirima delio sam zluradost pri pomisli sa kakvim će užasom italijanski oficiri sa mosta i obale u Mostaru gledati Neretvu prepunu leševa svojih vojnika.“620 ● U jednom nemačkom izveštaju, u vezi ovih pregovora, nalazi se i sledeće: „Oni (partizanski pregovarači) izjavljuju da se ne bore protiv hrvatske države, a ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika. Oni su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg mi ukažemo, pa isto tako i protiv Engleza prilikom iskrcavanja.“ ● U memorandumu koga su Đilas, Popović i Velebit potpisali i dali Nemcima stoji i ovo: „3. Komanda NOV Jugoslavije smatra: a) da u datoj situaciji ne postoji nikakav razlog da nemački Vermaht vodi ratna dejstva protiv NOVJ, s obzirom na situaciju, protivnika, interese jedne i druge strane. Prema tome, bilo bi u obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena.“ ● Velebit je dao izjavu Nemcima, u kojoj se, između ostalog, kaže i ovo: „Pod takvim okolnostima, mi nemamo više nikakvog povoda da se borimo protiv Nemačke vojske, niti da nanosimo štete nemačkim interesima u celoj zemlji, bili oni vojne ili privredne prirode, a takođe i interesima saobraćaja.

Mi ne tražimo nikakvu protivuslugu. Treba nam samo dati prilike da se borimo protiv četnika, da bi ih uništili.“ ● U „Predgovoru“ svoje knjige, Mišo Leković naglašava da su martovski pregovori bili „tabu“ tema. Mišo Leković se trudi da ubedi čitaoce da su se jugoslovenski istoričari ustručavali da obrađuju ovu temu, za koju nisu imali „pouzdane izvore“, da, na naučno prihvatljiv način, „dođu do istine“.

On nije ubedljiv: pažljiv čitalac doći će do zaključka da su pregovori stavljeni u „tabu“ kategoriju na zahtev samog Tita. Piscu ovih redova, pošto je pročitao knjigu i ponovo „Predgovor“, nameće se jedno pitanje: nije li Leković dobio dozvolu da objavi 620

Wartime, 220.

ovu knjigu tek kada je doznao da u dnevniku nemačkog komandujućeg generala za NDH, Gleza von Horstenaua, nema ni pomena o martovskim pregovorima? Leković naziva Horstenaua „možda najvažnijim akterom“ i „krunskim svedokom“. Horstenau je, prema pisanju njegovog prijatelja Vilhema Hetla, dao izvesne detalje pregovora koji su bili kompromitujući za partizanski Vrhovni štab. Ma koliko da je Hetl, koga smo pominjali, bio nepouzdan svedok, Leković nije mogao da ne vodi računa o njegovom svedočanstvu. Najzad, kad je doznao da u generalovom dnevniku nema ni pomena o pomenutim pregovorima, Leković je odlučio, a i dobio dozvolu, da objavi svoju knjigu. Razume se, ovo je samo pretpostavka: samo Leković može da pruži pravi odgovor.621

Četnici Mesec dana po potpisu kapitulacije grupa jugoslovenskih oficira, podoficira i redova došla je na Ravnu Goru, ogranak Suvobora. Na čelu te grupe nalazio se je generalštabni pukovnik Dragoljub Mihailović, koji je, prema jednom svedoku, nekoliko dana pre dolaska na Ravnu Goru rekao, između ostalog, i sledeće: „Ja kapitulaciju ne priznajem. Živ se neću predati. Nemačka mora da izgubi ovaj rat... Živeo kralj! Živeli naši saveznici Englezi!“622 Tako se je na teritoriji Srbije začeo pokret otpora pod popularnim imenom četnici. U toku sledećih meseci, formirani su u Srbiji, naročito u zapadnoj, mnogi četnički odredi. Mihailović je planirao da organizuje i naoruža vojsku otpora i da je upotrebi protiv okupatora samo onda „kada opšta ratna situacija sazre“ ili „u slučaju nužne odbrane“.623 Posle 22. juna 1941, posle Nemačkog napada na Sovjetsku Uniju, komunisti su počeli da organizuju svoj pokret otpora, koji je odmah započeo napade na Nemce, saobraćajne komunikacije, domaće vlasti, poreske uprave, seoske opštine i arhive.

Mihailović je posmatrao ova akta komunista, ne reagirajući. Međutim, kad je došao do zaključka da će komunisti da „pokupe svu popularnost kod naroda“624, da oni mogu da postanu „šampioni slobode“625, i da on može da izgubi „uticaj u narodu“626, Mihailović sklapa sa komunistima neku vrstu saveza i zajedno sa njima napada na nemačku vojsku. Kada je uvideo da narod za te njihove oružane akcije plaća teškim žrtvama, on prekida sa partizanima i pomaže Nedićevim trupama i Nemcima da isteraju partizane sa teritorije Srbije.

621

Leković, 5, 85, 90, 93, 134-135, 218. Podaci za martovske pregovore.

Knjiga o Draži, sveska I, 23-24.

623 Sergije Živanović, Đeneral Mihailović i njegovo delo, knjiga II, 63; knjiga I, 131.

624 D. V. Ljotić, „Nedić i neko drugi“, Naša borba, 26.4.42.

625 Knjiga o Draži, sveska I, 133.

626 Živanović, knjiga I, 63.

622

Ovu promenu Mihailovićeve taktike registrovao je Kristi Lorens, britanski oficir koji je kao nemački ratni zarobljenik uspeo da pobegne iz voza i da se posle izvesnog vremena nađe u društvu pukovnika Mihailovića. Na Lorensovo pitanje zašto on zabranjuje akcije protiv nemačke vojske, Mihailović je odgovorio: „Vi ste saznali kakve je rezultate donela moja revolucija od prošle jeseni.

Stotine sela je spaljeno, a teške odmazde pogodile su naše nevino stanovništvo.

Bio je to pokolj... Ja sam odlučio da više nikada ne donesem ovakvu bedu mojoj zemlji, sem ako rezultat ne bude totalno oslobođenje.“627 Mihailović je, uglavnom, bio dosledan ovoj svojoj odluci. Njegovi komandanti, ne samo da su izbegavali akcije protiv okupatora, već su sa njime i sarađivali. Mihailović je bio prvi koji je pokušao da se približi Nemcima. U selu Divci on se sastao sa pukovnikom Koghartom, predstavnikom nemačkog zapovednika u Srbiji. Taj sastanak, prema kazivanju pukovnika Branislava J. Pantića, koji je prisustvovao ovim razgovorima, održan 3. decembra 1941. Mihailović je došao sa nizom zahteva i predloga da zajedno sa Nemcima povedu borbu protiv komunista.

Koghart je odbio da razgovara o Mihailovićevim zahtevima. On je tražio da Mihailović raspusti svoje odrede i uključi se u „opšti pokret protiv komunizma“. Ovi pregovori ostali su bez rezultata. Važno je napomenuti da je Mihailović tom prilikom rekao Koghartu „da on nije izdao naređenje da se napadnu nemačke snage“. Četiri dana posle ovih pregovora Nemci su pokušali da uhvate Mihailovića. Ovaj se jedva izvukao iz obruča opkoljavanja. Pukovnik Pantić je uhapšen 16. decembra i poslat u zarobljenički logor, gde je ostao do kraja rata.628 Posle proterivanja partizana iz Srbije, mnogi Mihailovićevi komandanti su se legalizovali i postali neka vrsta Nedićevih vojnih jedinica. Mihailović je takođe bio upoznat sa ovom reorganizacijom. Izveštaj britanskog predstavnika kod Mihailovića svedoči u tom pravcu: „I tako je major Hadson javio da po povratku na Ravnu Goru on nije našao ni traga od Mihailovićevih ljudi, izuzev samog Mihailovića i nekoliko oficira, pošto su se svi pretvorili u Nedićeve odrede.

Hadson je javio, kada je Mihailović otišao u Crnu Goru rano iduće godine, da je njegov štab putovao bez većih teškoća, pošto se je privremeno „legalizovao“ kao deo Požeškog korpusa.

Sredinom decembra 1941, kapetan Raković, sada komandant Mihailovićevog Zlatiborskog korpusa, legalizovao se u Čačku i ostao legalan sve dok mu Nemci nisu povukli legalitet.“629

* 627

Christie Lawrence, Irregular Adventure, Faber & Faber Limited, London, 232.

Karapandžić, 141-151.

629 Pregled četničke aktivnosti u Jugoslaviji, april 1941 - juni 1944. Glavni štab savezničkih vlada, septembar 1944, tačke 36-37. (Ubuduće: Pregled) 628

U aprilu 1942. Mihailović se našao u Crnoj Gori, koja je sama prošla kroz slične nesreće. Na dan 13. jula 1941. godine u Crnoj Gori je planuo ustanak, kao reakcija na odluku jedne grupe crnogorskih separatista da Crnu Goru, pod pokroviteljstvom Italije, proglase nezavisnom. Do kraja godine borbe protiv Italijana su prestale nekom vrstom primirja, koje je bilo zadovoljavajuće za obe strane.

Još za vreme borbe protiv Italijana počele su da se ocrtavaju forme jednog novog fronta: rđavi odnosi između nacionalista i komunista pretvorili su se u građanski rat. Nacionalni odredi prave izvestan aranžman sa Italijanima za zajedničku borbu protiv partizana. Ovaj se odnos docnije pretvorio u pravu kolaboraciju. „Mi smo morali“, interpretira profesor Vlajko Vlahović crnogorske nacionaliste, „da se nađemo zajedno sa okupatorom u borbi protiv najvećeg neprijatelja našeg naroda - komunista, govorili su Crnogorci. Mi okupatora ne volimo, niti mu dobro mislimo, ali nije časno, dok s njime sarađujemo, da mu spremamo nož u leđa.“630 Nekoliko citata Iz pregleda četničke aktivnosti ukazuju na obim i prirodu crnogorsko-italijanske saradnje: „Po želji mojih prijatelja i naroda Crne Gore i Hercegovine, piše pukovnik Bajo Stanišić italijanskom generalu Lujđiju Montastiju, ja sam se stavio na čelo ustanka za oslobođenje Crne Gore i Hercegovine od komunističkog terora.“ Pošto je nabrojao svoje predloge i zahteve on ovako završava: „Traži se od vaše Ekselencije da ove obaveze budu ispunjene od obe strane. Sa moje strane, ja Vam dajem svoju časnu reč oficira da ću u punoj meri da sprovodim sve moje obaveze.“ Ovaj memorandum potpisali su 36 delegata Nacionalnog komiteta i predat je Montastiju 26. februara 1942.631 U jednom drugom memorandumu, Stanišić izjavljuje: „2) Vođa odreda crnogorskih nacionalista iz Podgorice i doline Zete, pukovnik Bajo Stanišić, biće lično ili preko lica određenih od njega u stalnom kontaktu sa štabom italijanskih trupa u Crnoj Gori, radi sklapanja sporazuma i vođenja zajedničke akcije u borbi protiv komunizma.

4) Italijanske snage će održavati zakon i red u gradovima, dok će crnogorski nacionalisti vršiti istu dužnost po selima. Da bi obezbedili sigurnost komunikacionih linija, njihove sfere aktivnosti biće sporazumno određene.“632 630

Ratko Parežanin, Moja misija u Crnoj Gori, „Iskra“, Minhen, 1974, 141.

Pregled, tačke 134-137.

632 Isto, tačka 138.

631

Nacionalni odredi u Crnoj Gori dobijali su od Italijana oružje, municiju, vojnu spremu i finansijsku pomoć.633

* U srpskim krajevima koji su se našli na teritoriji NDH, obrazuju se četnički pokreti, kao reakcija na ustaške zločine. Četničke akcije su bile uperene protiv ustaša, koji su ubijali i proganjali srpsko stanovništvo. Krajem 1941. četnici imaju još jednog neprijatelja - komuniste, sa kojima su u početku mestimice vodili zajedničke borbe protiv ustaša. Suočeni sa dva neprijatelja, bez hrane, odeće, oružja, četnici u Hercegovini, Dalmaciji, Lici i okolnim krajevima traže pomoć i saradnju italijanske Druge armije. Oni tu pomoć dobijaju, pod uslovom da se bore protiv partizana.

Osvrćući se na četničko-italijanske odnose, oficir jugoslovenske vojske Nedeljko Plećaš, koji je sa Bliskog Istoka poslat generalu Mihailoviću, kaže sledeće: „Tako su italijanske trupe učinile ono što su vođe ustanka i narod želeli; sprečili su pokolj i dali Srbima pravo na život, rad i kretanje. Birajući između dva zla, Srbi ovog kraja su izabrali manje...“ Zatim, Plećaš piše kako je Stevan Rađenović, „narodni čovek sa političkom mudrošću“, još u julu 1941. počeo u ime izvesnih četničkih vođa da pregovara sa italijanskim vojnim predstavnicima. Ti pregovori završili su se pogodbama, koje su koristile obema stranama.634 Osvrnućemo se u najkraćim potezima na niz detalja, koji će da bace nešto više svetla na saradnju četnika i Italijana. ● Četničke grupe raseljene po teritoriji NDH u početku nisu imale veze, ne samo između sebe, već i sa generalom Mihailovićem. Početkom 1942. Mihailović dolazi u vezu s njima i polako ih stavlja pod svoju komandu. ● Jedno vreme, najpoznatiji četnički prvaci u zapadnoj Jugoslaviji bili su Ilija Trifunović - Birčanin i Dobrosav Jevđević. Trifunović, koji je imao izvesnog udela u puču od 27. marta 1941, posle kapitulacije došao je u Split i pod italijanskom zaštitom formira četnički štab.635 Jevđević, koji je u Jugoslaviji više puta biran za narodnog poslanika, bio je jedno vreme kod Italijana kao neka vrsta četničkog diplomatskog predstavnika.

U julu 1942. Mihailović se sastaje u Avtovcu u Hercegovini sa Birčaninom i Jevđevićem. Birčanina postavlja za komandanta zapadne Bosne, Like i Dalmacije, a 633

Isto, tačka 143.

Neđeljko B. Plećaš, Ratne godine 1941-1945, Kosovo Publishing Co., Columbus, Ohio, USA, 177178.

635 Pregled, tačka 226.2 634

Jevđeviću daje zvanje vojvode.636 O Jevđeviću, koga je Mihailović odlikovao Karađorđevom zvezdom637, Plećaš ima neobićno laskavo mišljenje: „Neumorno je krstario po italijanskoj zoni od Boke do Sušaka i uspeo da spase nebrojene srpske živote od ustaškog pokolja...On je na sve gledao srpskim očima. Nije se zanosio ni saveznicima, ni okupatorima, ni prijateljima, ni neprijateljima već je vagao na nacionalnom kantaru i motrio ko će u kom momentu više da koristi našem narodnom interesu.“638 Kada je Birčanin umro u februaru 1943, „ceo Split je prisustvovao pogrebu.

Srpski i hrvatski rodoljubi, stojeći rame uz rame, slušali su pogrebne govore...“639 ● Četnici i italijanska vojska planirali su jednu operaciju većih razmera za kraj 1942. U vezi ove operacije Birčanin je otišao da razgovara sa Roatom, komandantom italijanske Druge armije. Posle nekoliko dana Trifunović i Jevđević ponovo su posetili Roatu.640 Plećaš, koji pominje pripreme za ovu operaciju, kaže da se je jedan korpus pod komandom Petra Baćovića, Mihailovićevog bliskog saradnika i komandanta, ukrcao u brodove na Neretvi i iskrcao se između Splita i Šibenika. „Ja sam“, kaže Plećaš koji je bio sa ovim korpusom, „pretpostavio da je Mihailović takođe bio o ovome obavešten.“641 Osvrćući se na Petra Baćovića, koga je Mihailović, prema Plećašu, na pomenutom sastanku u Avtovcu postavio za komandanta istočne Bosne i Hercegovine, britanski izveštaji dolaze do ovog zaključka: „Nema dokaza da je Baćović ikada preduzeo bilo kakvu antiosovinsku delatnost. Jedan italijanski zvaničan izveštaj govori o njemu kao čoveku ’koji je uvek pokušavao da sa nama dođe u dodir i koji nikad nije uznemiravao naše trupe’.“642 ● Na mesto preminulog Birčanina, za komandanta i Dalmacije, Mihailović postavlja svog prijatelja i bližeg saradnika dr Mladena Žujovića, člana Izvršnog odbora Nacionalnog komiteta. Kao i Birčanin, Žujović formira svoj štab u Splitu.643 ● Pozivajući se na sastanak u Avtovcu, kao i druge okolnosti, Mateo Milaco u svojoj knjizi zastupa mišljenje da se Mihailović potpuno slagao sa politikom Birčanina i Jevđevića. On ističe da pročetnička literatura kategorično odbija da prizna da je Mihailović bio upoznat sa ovakvom politikom svojih potčinjenih i da on takvu politiku 636

Plećaš, 144.

Pregled, tačka 221.

638 Plećaš, 157.

639 David Martin, Ally Betrayed, New York, 1946, Prentice Hall Inc., 140.

640 Matteo Milazzo, The Chetnik Movement & The Yugoslav Resistance, The John Hopkins University Press, Baltimore & London, 97; Pregled, tačka 227.

641 Plećaš, 166.

642 Pregled, tačka 221.

643 Radoje i Živan Knežević, 74; Plećaš, 191.

637

nije odobravao.644 Pisac ovih redova prošao je kroz više izvora pročetničkog materijala, koji ovu saradnju gotovo i ne pominju. Zaslužuje pažnju knjiga dr Ivana Avakumovića Mihailović prema nemačkim dokumentima: Birčanina, Jevđevića, Žujovića on i ne pominje. ● Na tzv. suđenju u Beogradu Mihailović je izjavio da je Jevđevićev rad bio „veoma štetan“.645 Tzv. predsednik suda navodi Mihailoviću imena 54 četničkih komandanta, uz pitanje ko je od njih imao „veze sa okupatorom“. Za 26 njih Mihailović odgovara da su imali veze sa okupatorom, a za ostale je rekao da nisu ili da o njima nije imao podataka.646 ● U Istočnoj Bosni ustaški zločini, a ne Nemci, bili su razlog za formiranje četničkog pokreta. Na ovom prostoru četnici i komunisti su išli jedno vreme zajedno, da se krajem 1941. i početkom 1942. raziđu i otpočnu neprijateljstva.

Osvrnućemo se na jednu karakterističnu, mada kratkotrajnu, ali interesantnu epizodu vezanu za majora Jezdimira Dangića. Detalji vezani za Dangića uzeti su iz knjige Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata od dr Đoka Slijepčevića.

Slijepčević se, uglavnom, služio beleškama profesora Jozefa Matla, koji je bio prisutan razgovorima vezanim za Dangića.

Nedić, koji je pokazivao veliko interesovanje za Srbe u Bosni, pomagao je da se uspostavi veza između generala Badera i Dangića.

Nemačkom predstavniku pukovniku Kevišu, Dangić je dao do znanja da je njegov pokret samo reakcija na ustaški teror, da je njegov najglavniji cilj zaštita srpskog naroda, da priznaje autoritet Nedića i da nema nameru da se bori protiv nemačke vojske. On je takođe naglasio da je spreman da se bori protiv komunista.

Dangić je izrazio gotovost da čuva saobraćajne komunikacije i industrijska postrojenja, a u pogledu vojničkih zadataka, on se stavlja na raspoloženje Baderu i Nediću. Dangić je dva puta dolazio u Beograd da razgovara sa ovom dvojicom. Po Matlu, opšti utisak o Dangiću: „pristojan čovek, koji je svestan da se bori za jednu pravednu i svetu stvar“.647 Planovi Badera i Dangića nisu se realizovali. Po naređenju Berlina, a na zahtev ustaša, nemačka policija uhapsila je Dangića 25. aprila 1942. godine. Zatim je poslat u zarobljenički logor.

Koliko važnosti je NDH pripisivala Dangiću i njegovim razgovorima sa Nemcima, vidi se i po tome da su prilikom prve Dangićeve posete Baderu i Nediću u Beograd doputovali nemački general u Zagrebu Horstenau, nemački poslanik u Zagrebu Kaše i ustaški ministar spoljnih poslova Vrančić.648 A da su i sami Nemci pridavali veliku važnost Dangiću, vidi se po tome jer je vest o njegovom hapšenju bila pomenuta u Izveštaju Generalštaba oružanih snaga Jugoistoka, upućenom Vrhovnoj komandi. U tom izveštaju se kaže: 644

Milazzo, 94.

Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, Beograd, 1946, 171.

646 Isto, 283-287.

647 Slijepčević, 385-391.

648 Milazzo, 66.

645

„4. Major Dangić, vođa jedne nacionalističke srpske bande, koji nije vodio borbu protiv Nemaca, već protiv Hrvata, uhvaćen je na srpskoj teritoriji i odveden u zarobljeništvo u Nemačku.“649

* Krajem 1942. godine nemačka Vrhovna komanda počela je da računa sa mogućim iskrcavanjem savezničkih trupa na jadransku obalu. To mišljenje imali su i Mihailović i Tito. Svi su oni u tom pravcu činili izvesne pripreme. Nemačka Vrhovna komanda videla je u četnicima i partizanima ozbiljnu opasnost po nemačke trupe, u slučaju savezničkog iskrcavanja, i zato donosi odluku da oba pokreta otpora uništi.

Operacija „Vajs“, koja počinje 20. januara 1943, bila je uperena protiv partizanskih snaga u prostoru Zapadne Bosne i Hercegovine. U ovu operaciju bile su uključene i italijanske trupe. Nemci su tražili od Italijana da razoružaju četničke jedinice, s tim da vojničke dužnosti, koje su četnici vršili, preduzmu Italijani. General Roata, ne samo da nije pristao da prihvati nemački zahtev, već je odlučio da četnike upotrebi u ovoj operaciji. Četnički komandanti - sa Mihailovićevim pristankom - prihvatili su Roatin zahtev.650 U toku operacija Nemci su ponovo zahtevali razoružanje četnika. „S obzirom na opasnost koju krije u sebi Mihailovićev pokret, ja sam naredio da se unište sve njegove pristalice na području okupiranom od mojih trupa.“651 Italijani se kolebaju, ali ne odustaju da i dalje, za vreme trajanja ove operacije, pomažu i koriste četnike,652 na čijem sektoru, u prostoru Neretve, partizani uspevaju da probiju obruč opkoljavanja.

Nemci ne odustaju od namere da unište četnike i partizane. U okviru operacije „Švarc“, oni u maju 1943. hapse komandanta crnogorskih četnika Pavla Đurišića i šalju ga u zarobljenički logor. Uhapsili su i četničkog prvaka Voju Lukačevića, ali su ga pustili na zahtev Italijana. Italijani su često obaveštavali četnike, ako bi saznali za protivčetničke namere nemačkih trupa.653 Najzad, početkom juna 1943, na zahtev Musolinija, Druga armija zvanično prestaje da pomaže četnike. Jevđevića stavlja u kućni pritvor.654 Položaj vojvode Momčila Đujića, komandanta Dinarske divizije, pogoršava se kad novi komandant Druge armije Roboti obećava nemačkom generalu Leru da će postepeno njega, Đujića, da razoruža. Krajem avgusta 1943. Đujić je jedva uspeo da izbegne hapšenje.655 U Srbiji Nemci su nizom vojničkih mera išli za tim da četnički pokret 649

Krakov, knjiga II, 144.

Milazzo, 113-116.

651 Avakumović, 112.

652 Milazzo, 120.

653 Isto, 144-145.

654 Isto, 148.

655 Isto, 150,157.

650

onesposobe za ma kakve ozbiljne akcije u slučaju savezničkog iskrcavanja na Balkan.656 U Srbiji četnici su u defanzivi.

* Krajem 1943. Nemci i četnici postepeno se približavaju jedni drugima. Posle kapitulacije Italije i posle zaključka nemačke Vrhovne komande da jadranskoj obali ne preti više opasnost od savezničkog iskrcavanja, Nemci prihvataju saradnju raznih četničkih grupa, koje, suočene sve većim partizanskim odredima, nisu više računale na pomoć Saveznika.

Kaše, nemački poslanik u Zagrebu, dolazi do zaključka da sa četnicima treba biti „elastičan“, pošto oni „više ne predstavljaju opasnost za Nemce i Pavelića“.657 Đujić počinje da sarađuje sa Nemcima, koji su opozvali svoje ranije naredbe za njegovo hapšenje. Đujićevi četnici primili su na sebe da čuvaju železničke linije. U Istočnoj i Zapadnoj Bosni izvesne četničke grupe produžuju saradnju sa Nemcima.

Nemci puštaju iz zarobljeničkog logora Pavla Đurišića, koji reorganizuje četničke snage Crne Gore i ostaje u tesnoj saradnji sa Nemcima, Nedićem658 i Srpskim dobrovoljačkim korpusom, čijem komandantu, Kosti Mušickom, postaje pomoćnik.659 U Srbiji više četničkih komandanata, uključivši Nikolu Kalabića, jednog od najpoznatijih Mihailovićevih komandanata, potpisuju sa Nemcima ugovore o uzajamnom pomaganju. Neki od ovih komandanata pristaju da se stave pod nemačku komandu u operacijama protiv partizana.660 Stav Mihailovića prema britanskim zahtevima da u jesen 1943. preduzme vojničke akcije protiv okupatora i saobraćajnih komunikacija sumiraju Radoje i Živan Knežević ovako: „Svi napori britanske Vrhovne komande u Kairu da upali Srbiju, koju su bile pritisle 6 nemačkih i 4 bugarske divizije, ostali su bez uspeha. Jugoslovenska vlada i Mihailović nisu to hteli da učine ni za živu glavu i ponovo izlože Srbiju kasapljenju, koje je preživela u jesen 1941.“ Braća Kneževići se pozivaju na Mihailovićev protest od 27. septembra 1943. u kome se kaže: „Od svih porobljenih naroda Evrope, jedino se od našeg naroda zahteva da vodi krvave borbe, iako su savezničke trupe još uvek daleko od naših obala.“661

656

Avakumović, 121-130, 134-137.

Milazzo, 163.

658 Isto, 164-165.

659 Kostić, 134-139.

660 Milazzo, 165-166.

661 Radoje i Živan Knežević, 233.

657

U toku 1944. i 1945. uglavnom svi četnički komandanti su sarađivali sa nemačkom vojskom ili su izbegavali ma kakve borbe sa njom. U Srbiji, iako je došlo do manjih sukoba sa Nemcima, četnički i Srpski dobrovoljački korpus, uz saradnju Nemaca, sprečavaju u proleće 1944. ulazak jakih partizanskih snaga u Srbiju.662 Pavle Đurišić u zimu 1944. napušta Crnu Goru, koristeći povlačenje Nemaca i uvek u dobrim odnosima sa njima. Nemci su čak avionima i bolničkim kolima prenosili teško ranjene četnike.663 Ljotić je poručivao Đurišiću da ide sa svojim četnicima u Sloveniju. Đurišić se je predomišljao. Međutim, kada se definitivno razišao sa Mihailovićem, on je rešio da ide za Sloveniju. Ali već je bilo kasno; u prvoj polovini aprila 1945. jake ustaške snage nanose teške gubitke njegovim jedinicama, njega zarobljavaju i ubijaju.

Momčilo Đujić je uspeo da se probije do Slovenije. Na zauzimanje Ljotića, Nemci su dali pristanak da njegova Dinarska divizija dođe u Sloveniju.664

Nepoznavanje i strah od goreg Iz ovog letimičnog pregleda uspona Trećeg rajha - iz koga su izostavljeni elementi vezani za unutrašnju nemačku stvarnost, kao što su: ličnost Hitlerova, Versajske odluke, teška ekonomska situacija Vajmarske republike, politička, moralna i duhovna stremljenja toga vremena, psiha i istorijska iskustva nemačkog naroda, nesposobnost demokratskih partija Vajmarske republike - nameće se zaključak da se je do kraja 1940. godine Hitler igrao Evropom kao sa testom, kome je davao oblik kakav je hteo.

Ko sve sa Hitlerom nije pregovarao! Ko sve nije bio suočen sa Hitlerovim predlozima, zahtevima i manipulacijama: Katolička i Protestantska crkva, Olimpijski komitet, Francuska, Engleska, SSSR, Poljska, Italija, Mađarska, Jugoslavija, cionisti, komunističke partije, međunarodna bankarska i industrijska preduzeća, itd. Iz ovih ovde pomenutih i nepomenutih transakcija, Nemačka je izvlačila velike ekonomske, političke, moralne i vojničke koristi.

Hitler nije krio svoje spoljnopolitičke namere. U svojoj knjizi Mein Kampf, on je nagovestio da će „Versajski diktat“, kako je Versajski mir popularno nazivan u Nemačkoj, biti pogažen; sa Francuskom, „smrtnim neprijateljem“, doći će obračun; Lebensraum biće proširen ka istoku; sve teritorije gde Nemci žive, kao u Austriji, Čehoslovačkoj, Dancingu, biće pripojene Trećem rajhu. U tom pravcu su i pravljene vojničke pripreme. To nije bila tajna, ali Evropa nije ništa preduzimala da to spreči.

Nije postojao kolektivni napor evropskih država da se spreče Hitlerove teritorijalne ekspanzije. Evropski državnici toga vremena, koji su se našli na ključnim položajima, nisu uspeli da na vreme prozru Hitlerove krajnje namere. Tam Šahtman u 662

Ratko Obradović, „Izvodi iz jednog neobjavljenog dnevnika“, Zapisi iz doborovoljačke borbe, 1, 25-42.

663 Parežanin, Moja misija…, 81-90.

664 Kostić, 185, 187-188.

knjizi Lažni rat, u kojoj analizira zatišje na Zapadnom frontu od septembra 1939. do maja 1940, osvrće se ovako na nesposobnost najodgovornijih: „To je bilo vreme kada su u demokratskim zemljama mali ljudi sa velikim odgovornostima prouzrokovali nesreće koje su pogodile milione ljudskih života. To je bilo vreme kada su političari i generali na svim stranama bili nesposobni da se suprotstave silama koje je rat prouzrokovao.“665 U jednom osvrtu na knjigu koja se bavi životom i radom Vinstona Čerčila, magazin Time daje ovako mišljenje: „Prema Čerčilovom računanju, četiri puta se je Hitler mogao zaustaviti oštrim merama i to bez ijednog metka; četiri puta su britanski lideri, zajedno sa njihovim kolegama iz Francuske, pogrešno tumačili, namerno ili nenamerno, ono što je bilo očigledno: Hitler je bio gladan i želeo je da Evropu ima za ručak. Da je nemačka obaveštajna služba nameravala da na ključne položaje u Londonu postavi svoje agente, ne bi bila u mogućnosti da postavi bolje od, da navedemo samo dvojicu, Stanlija Baldvina i njegovog naslednika Nevila Čemberlena.

Nijedan nacistički agent ne bi se usudio tako da potkopa vojničke i diplomatske pozicije Engleske, kao što su to uradila ova dva nespretna čoveka.“666 U jednoj brošuri pisanoj krajem 1940, Ljotić se ovako obraća svojim kritičarima: „U tome je upravo i sreća Hitlerova bila, što su takvi protivnici njegovi upravljali Čehoslovačkom, Poljskom, Norveškom, Holandijom, Belgijom, Francuskom i Engleskom. Zato što je imao tako „pametne i dalekovide“ protivnike kao što ste vi, Hitler je dobio tolike evropske zemlje i narode pod svoju vlast.“667 Nepoznavanje Hitlera i strah od gorega bili su, pored političkih i ekonomskih, momenti kojima se može da objasni stav evropskih državnika prema Hitleru.

Danas je lako redati propuštene mere koje su mogle da ukoče Hitlera. Hitler je bio nepoznata količina i pored toga što je pisao o svojim namerama. Zato su Čemberlen i Daladje postupili kao dva „nespretna čoveka“. Zato je i Lojd Džordž, predsednik britanske vlade za vreme Prvog svetskog rata i jedan od delegata na Konferenciji mira u Versaju, mogao da kaže, posle jedne posete Hitleru - a pošto je video velike ekonomske promene u Nemačkoj - da je Hitler „veliki čovek“.668 Za Bernarda Šoa Hitler je „izvanredan propovednik svega što je ispravno i dobro u torizmu“.669 (Torizam, konzervativna shvatanja engleskog naroda - Primedba M. P.) 665

Shachtman, XII. Time, 31. oktobar 1988., str. 87.

667 Vidi „Spoljno-političke koncepcije Zbora“ (Glava 4), napomena 46.

668 Shirer, 232.

669 Time, 6. juni 1988.

666

Poznati američki avijatičar Čarls Lindberg, jedan od uticajnih zagovornika američkog izolacionizma, prima od Hitlera visoko odlikovanje. Londonski Times pomenuti Hitlerov govor od 21. maja 1935. naziva „razuman i pošten“. Jugoslovenska enciklopedija Sveznanje štampana 1937. daje više komplimenata Hitleru.670 Ni sastanci sa Hitlerom u septembru 1938. ne otvaraju oči Čemberlenu, pa on, uprkos svemu, govori o postignutom „časnom miru“ i proriče da će ova „generacija živeti u miru“.

Ali i strah od rata sprečavao je tadašnje državnike u preduzimanju oštrih mera prema Hitleru. Videli smo kako se za vreme rajnske krize francuska Vrhovna komanda plašila da interveniše, jer je mogla da bude suočena „sa nepredviđenim rizikom“. I to tada kada je Francuska bila vojnički nadmoćnija. Jedan od razloga za popuštanje u Minhenu septembra 1938. bio je strah da će Nemačka avijacija bombardovati Pariz i London. U oba slučaja - a to se danas zna - strah je bio neosnovan. Slično je sa Jugoslavijom. Krunski savet sa knezom Pavlom na čelu prihvatio je Trojni pakt jer su se plašili Nemačke vojničke intervencije. Ishod rata sa Jugoslavijom donekle je opravdavao takav strah.

Sve u svemu, strah od goreg, strah od krvi i rušenja, bili su najvažniji faktori koji su uobličavali ponašanje i život okupirane Evrope.

Na ove momente osvrnućemo se u sledećem poglavlju.

670

Sveznanje, 1475.

15. GLAS RAZUMA

Veći deo sledećeg teksta biće posvećen letimičnom osvrtu na najvažnije momente koje smo dodirivali i obrađivali.

Dr Mladen Stefanović, zaposlen u Arhivi Centralnog Komiteta Saveza Komunista Jugoslavije, stavio se svesno u službu organizovane komunističke propagande. Pisac knjige o Zboru i Ljotiću prihvatio se je posla a) da kompromituje Zbor i Ljotića i b) da uveliča rad i delo KP Jugoslavije. a) Kao i svi oni koji hoće da manipulišu javnim mnenjem, tako i Stefanović misli da su parole i slične krilatice najbolje propagandno oružje: na primer, stotinama puta je upotrebio reč fašista, nacista, izdajnik, kvisling. Uz to, on podmeće neistine i poluistine, čini mahinacije koje se graniče sa falsifikatom.

Stefanović tvrdi da je Zbor bio „predstavnik najekstremnije političke reakcije“, da u „prvi red stavlja totalitet nacije i države“, da je za diktaturu, da je bio za Hitlerov „novi poredak“, da je bio „agentura nacističke Nemačke“, da se za vreme okupacije „bezrezervno stavio u službu nemačkog okupatora“, i da je „autoritet vođe Ljotića“ izgrađivan „religijskim motivima“. Ovo su bile centralne teme Stefanovićeve knjige. Impresivna je količina literature koju je Stefanović pri pisanju ove knjige imao na raspoloženju. Impresivna je i neobjektivnost sa kojom je on ovu literaturu upotrebljavao. b) U KP Stefanović vidi pozitivnu reakciju na političke programe Zbora i ostalih građanskih partija. Baratanjem raznim parolama Stefanović pokušava da KP predstavi kao pokret koji je radio na „okupljanju masa u antifašistički front i protivratni front - front narodne slobode“, a za vreme okupacije kao Narodnooslobodilački pokret, koji je, po njemu, jedini i stvarni predstavnik „oslobodilačkih i socijalno-revolucionarnih težnji“ naroda. On nas obasipa poznatim krilaticama: „komunisti i drugi napredni ljudi“, „napredna javnost“, „živeo međunarodni front slobode“, „napredni intelektualci“, „napredni demokratski elementi“, „napredni studentski pokret“, „predvodnici revolucionarnih masa“, „demokratske snage“. Na poslednjoj strani njegove knjige nalaze se i ove apoteozne reči, koje kao da nagoveštavaju kraj jednog i početak novog komunističkog doba: „Ali sve veće jačanje i brže napredovanje Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u 1944. godini onemogućili su sprovođenje mračnog plana domaćih izdajnika.“671

671

Stefanović, 333.

* Pitamo Stefanovića: Kakav su plan realizovali ovi njegovi napredni i demokratski predstavnici socijalno-revolucionarnih težnji? Po rezultatima dolazimo do zaključka kakve su vrednosti imale njihove teorije i planovi. Danas, a posle vladavine terora „nove klase“, posle krvavog porobljavanja ljudskog uma, posle Golog Otoka i Briona, zaduživanja, besmislene industrijalizacije, glomazne i neodgovorne birokratije, nacionalnih sukoba - kada je u Jugoslaviji ceo administrativni, politički, društveni i ekonomski sistem u otkazu, nije teško govoriti o vrednostima plana koga je KP provodila za proteklih 45 godina. Iako takve očigledne stvari nema smisla ni dokazivati, osvrnućemo se na izjave trojice komunističkih prvoboraca.

Na kraju svoje knjige Korjen, stablo, pavetina Gojko Nikoliš ovako prikazuje poraz Komunističke partije: „Ljudi tvore svoju istoriju, reče Karlo. Pa u tome saznanju je i jedan od korijena moje nevolje. Ako je oni tvore, znači da mogu ovako i onako. Mogu da biraju. Mogu da izaberu razumnije, ljudskije i pravednije puteve. Zašto ne tako?

Možemo i drukčije. Zašto nećemo drukčije? To se u muci pitam.“672 (Naglasio Nikoliš) Milovan Đilas otvorenije priznaje da je izabrao pogrešan put: „Sa shvatanjima koja danas imam, ja ne bih mogao da radim kao što sam radio. Nadajmo se da neće biti ideoloških revolucija, iako imaju korene u idealizmu i idealistima.“673 Svetozar Vukmanović Tempo, na pitanje šta radi, ovako odgovara: „Pišem. Pišem memoare. I plačem. Ne preostaje mi ništa drugo, nego da ovako star plačem nad sudbinom naše revolucije. Prisetim se zašto je u ratu stotine hiljada mladih ljudi dalo svoje živote. Je li za ovo da nam radnici, pred vratima Skupštine Jugoslavije, suznih očiju traže hleb? Ne. Nismo se zato borili!“674 Radnici suznih očiju traže hleb! Kakvo patetično priznanje poraza! Do poraza je moralo da dođe, jer Tempo i njegovi drugovi nisu izabrali, da upotrebimo Nikoliša, „razumnije, ljudskije i pravednije puteve“ na putu ka vlasti. Ali komunizam nije ni sposoban da prihvati takve puteve. Nema bezumnijeg, neljudskijeg i nepravednijeg sistema od onog sprovedenog u SSSR. Nikoliš, Đilas, Tempo i njihovi politički drugovi nisu hteli, nisu smeli ili nisu bili sposobni da shvate tu istinu pred rat i za vreme rata. A kad su saznali i priznali tu istinu bilo je kasno: Jugoslavija je već 672

Nikoliš, 667.

Wartime, 450.

674 NIN, Beograd, 24. juli, 1988.

673

preplatila svoj danak.

* Od početka svog postojanja Zbor i Ljotić su ukazivali na te bezumne, neljudske i nepravedne komponente boljševizma. Zbor je takođe neprestano ukazivao na planove Moskve, koji su trebali da vode ka svetskoj revoluciji i boljševizaciji Evrope. Podsetićemo čitaoce na nekoliko Ljotićevih misli: „Vladavina klase nije ništa drugo nego najgora vrsta diktature“, kaže Ljotić 1936. godine. „Zaboravljate da je vaša (komunistička) legenda umorila glađu 20 puta više ljudi, žena i dece za dvadeset godina vašeg bitisanja, nego što je nerodica ili bezdušje pomorilo glađu za hiljadu godina vladavine Rusijom ruskih i tatarskih samodržaca.“ (1937.) „Jednom rečju, to je zemlja koja živi pod terorom kakav se u Evropi ne može zamisliti i oskudici koja u Evropi izgleda neverovatna.“ (Oktobar, 1939.) „Nigde ni jedna zemlja nije izmislila takve mere za sprečavanje da istina prodre u nju iz inostranstva ili iz nje u inostranstvo.“ (Jesen, 1940.) „Ne može ti (srpski narode) Sovjetija doneti slobodu. Jer ona je zasnovana i postojala 24 godina samo na najcrnjem političkom, ekonomskom i socijalnom ropstvu 150-milionitog ruskog naroda.“ (Juli, 1941.) „… (komunizam je) bezobzirno gnječenje narodnog, organskog, socijalnog, političkog i duhovnog bića... uništenje svake organske slobode, ekonomske, socijalne, političke i duhovne...“ (Početak 1945.)675 Sličnim se rečnikom danas govori u Jugoslaviji. A pre pedeset godina, zbog ovakvog rečnika komunisti su Ljotića proglasili fašistom i izdajnikom.

Za vreme okupacije članovi Zbora su bili prvi koji su ukazali na namere KP i opasnosti koje će doneti komunistička revolucija. Kada je u avgustu i septembru 1941. revolucija počela da uzima maha, članovi Zbora su bili prvi koji su počeli da organizuju u okviru Nedićeve vlade efikasne vojne jedinice, koje su trebale da spreče tu revoluciju. Oni su bili i inspiratori antikomunističkog nacionalnog fronta, fronta dobrovoljaca, četnika i drugih Nedićevih oružanih odreda koji će, uz pomoć Nemaca, izbaciti partizane iz Srbije.

U Srbiji komunisti su bili poraženi, ne samo vojnički, već i politički: antikomunizam kome su dobrovoljci davali snagu i oblik uzima maha i postaje ozbiljna smetnja komunističkim planovima. Četnički pokret van Srbije, naročito u Istočnoj Bosni i Crnoj Gori dobijaju moralnu i političku pomoć od antikomunista iz Srbije.

675

Vidi: Glavu 5, napomene 42, 43, 44, 52; Glavu 7, napomena 19.

* Termini Narodnooslobodilačka vojska i Narodnooslobodilački pokret su vešto skovane parole koje je KP u svojoj propagandi vešto koristila, a da ih kasnije izvesni jugoslovenski istoričari vešto ustoliče kao istorijske istine.

Oslobođenje zemlje od Nemaca nije bio primarni cilj partizanskom vodstvu.

Oni su najpre spremali tzv. „narodni ustanak“ u Srbiji, ne sa namerom da oslobađaju Srbiju, već da brane od Nemaca ugroženi SSSR, a u isto vreme da utru sebi put ka vlasti. Njihove namere su bile društveno-revolucionarne. Partizani ubijaju dva žandarma, koji su vršili svoju dužnost predviđenu i jugoslovenskim i međunarodnim zakonima. I ovo „veliko delo“ komunisti nazivaju početkom oslobodilačke borbe i stavljaju ga u kalendar velikih praznika. Ovaj najvažniji socijalno-revolucionarni momenat komunisti su prikrivali i od naroda i od međunarodne javnosti.

Partizani su izbegavali da se bore protiv Nemaca. Borbe sa nemačkim trupama oni su prihvatali samo onda kada nisu imali drugih izlaza. Do tzv. sedam ofanziva došlo je, ne voljom partizana, već voljom Nemaca. Od jeseni 1944. partizanima se ukazuje izvanredna prilika da napadima otežavaju povlačenje nemačkih trupa. Oni to ne čine, već sve svoje snage usmeravaju protiv domaćih protivnika. Nemci su se povlačili kroz Jugoslaviju bez većih teškoća. Jedinu bitku koju je NOV, uz velike gubitke, možda dobila, je bitka za Sremski front, koga su Nemačke trupe držale pet meseci i pored tzv. partizanskih armija kojima se ponosi komunistička propaganda.

Srbiju su u jesen 1944 godine zauzeli zahvaljujući sovjetskim, bugarskim armijama, Arnautima i jedinicama koje, uglavnom, nisu sačinjavali Srbi iz Srbije.

Da bi postigli svoj cilj, komunisti nisu vodili računa o žrtvama koje je narod podnosio. Oni su izazivali Nemce na represalije, jer su računali da će ugroženo stanovništvo stupiti u partizanske redove. Okupator je tako nesvesno postao njihova, partizanska „regrutna komisija“. Treba se setiti samo Kraljeva i Kragujevca: komunisti i njihovi tadašnji saveznici četnici su krivi za prolivenu krv u ovim varošima. Čerčil i Ruzvelt su rušili naše gradove na zahtev Vrhovnog štaba tzv. Narodno-oslobodilačke vojske.

Komunistička partija je precizno znala šta joj je cilj. Ona je uporno, i pored velikih žrtava, išla ka tom cilju: državi po uzoru SSSR-a. Zahvaljujući toj upornosti i svojim moćnim prijateljima iz Moskve, kao i raznim „korisnim budalama“, koje su sedele u Londonu, Vašingtonu, kao i u Jugoslaviji, KP je stvorila boljševičku državu.

* Zbor i Ljotić nisu imali potrebe da prihvataju ma kakav tuđi „novi poredak“, koji im se implicira. Zbor, koji je došao kao reakcija na nepravde i nevolje koje su prouzrokovali partijski režimi nereda i neodgovornosti, imao je politički program, koji

nije pružao ništa manje pravde i slobode, nego najdemokratskiji sistemi Evrope i Amerike.

JNP Zbor je bio: za Jugoslaviju, u kojoj bi bilo pravde i slobode za sve, bez obzira na verske i plemenske razlike; za Kralja, ne tiranina i ne lutku, već domaćina; za staleški parlament, biran odozdo tajnim glasanjem, a ne dekretom upravnih vlasti, za parlament koji bi donosio zakone i vršio kontrolu nad državnom upravom; za podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku; za slobodu štampe i javne reči.

Zbor je bio protiv diktature, totalitarizma i jednopartijskog sistema. Za Zbor su sve vere bile bitne vrednosti kojima se omogućuje nesmetan razvitak.

Prema zboraškom kriterijumu, najbolji ljudi uma i karaktera mogu sudelovati u opštim poslovima države. Ovo poslednje je za Ljotića „osnovni zakon Otadžbine“.

Ljotić je u stalnom sukobu sa individualističkim, materijalističkim shvatanjima i hristoborstvom, koji su, prema njegovom mišljenju, iznedrili Staljina, Musolinija i Hitlera.

* Prilaz Zbora spoljnopolitičkim problemima Jugoslavije sažet je u formuli: sačuvati slobodu, a izbeći rat. To svakako nije bilo lako, jer je pred rat Jugoslavija ostala potpuno usamljena, a okružena neprijateljima. Uz to Jugoslavija je bila vojnički nespremna, politički razjedinjena, a nacionalno razbijena. Da bi se Jugoslavija ojačala, Ljotić, koji je uglavnom formulisao spoljnopolitičke koncepcije Zbora, predlaže: a. unutrašnje i b. spoljnopolitičke mere. a) Uveriti političare da raspuste stranke i obrazuju zajednički nacionalni pokret; formirati operativnu vojsku od Srba i nacionalnih Hrvata i Slovenaca; rasturiti Seljačku zaštitu u Hrvatskoj; početi sa ozbiljnim socijalnim i ekonomskim reformama; sprovesti najstrožije mere protiv komunista. b) Raditi na ujedinjenju i neutralnosti Balkana. Grčku nagovoriti da se odrekne britanskih garancija, te tako ukloniti jedan od najvažnijih razloga za Nemačku invaziju Balkana.

Ukoliko bi se Grčka odrekla britanskih garancija, raditi na tome da Berlin pokuša da privoli Italiju da prestane sa invazijom Grčke. Ukoliko Nemačka na to ne bi pristala, Jugoslavija bi bila na strani Grčke. Pridobiti Bugarsku ustupanjem izvesnih graničnih srezova sa bugarskom većinom. Preduzeti izvesna obezbeđenja prema Turskoj, da ova ne bi napala Bugarsku.

Smatramo za potrebno da na ovom mestu ponovimo Ljotića: „Mi smo hteli prvo da nam zemlja bude iznutra jaka. Mislim da je to prvi i najbolji način da se očuvamo od Nemaca.“ (podvukao M. P.)

● poručuje:

Knezu Pavlu koji nije vodio računa o njegovim predlozima, Ljotić

„Naš slom neće za sobom imati oreol kosovski: propašćemo kao kukavički narod, propašću dostojnom naše bedne današnjice.“676 (podvukao M. P.)

* Osvrćemo se na nekoliko detalja koji bacaju više svetla na spoljnopolitičke koncepcije Zbora: ● Sve do 27. marta 1941, nema dokaza da je Nemačka imala teritorijalnih aspiracija prema Jugoslaviji. Više puta je sprečila Italiju od napada na Jugoslaviju. Puč od 27. marta 1941. promenio je ovakav nemački stav. ● Zbor nije spremao puč u korist Nemačke, niti je od Nemačke dobijao ma kakvu finansijsku pomoć. Ljotić se nikada nije izjasnio kao nacista ili fašista. To su za njega, svesni i sami da je to samo jedna razorna etiketa, tvrdili protivnici. Ljotić je to uvek odbijao. Mnogi koji su znali Ljotića, bez obzira da li su ga voleli ili ne, priznavali su mu političku hrabrost i integritet: ono što je mislio, to je i govorio. Ne treba zaboraviti da je pojava Zbora bila kad u Evropi imati simpatija prema Hitleru nije bio greh, jer Hitler tada još nije počinio svoje grehove. Ljotić nigde to nije radio. Da je imao ikakve simpatije prema hitlerizmu i fašizmu, Ljotić bi to jasno i glasno rekao, kao što je sve, za što je bio, javno iznosio i zastupao. ● Neposredno pred dvadesetsedmomartovski puč, preko vladike Nikolaja Velimirovića, general Simović pokušava da sazna za Ljotićevo mišljenje o ondašnjoj spoljno-političkoj situaciji. A kada je puč izvršen, on poziva Ljotića u njegovu vladu, što Ljotić odbija. Ova dva detalja pokazuju da su čak i izvršioci puča računali na Ljotićevu političku mudrost, priznajući Ljotiću i Zboru rodoljublje. Pučistička vlada naređuje da se članovi Zbora, koje je pohapsila vlada Dragiše Cvetkovića, puste na slobodu. ● Pred izbijanje rata, vođstvo Zbora šalje svojim članovima već pomenute direktive: „1. Vi, koji budete u pozadini, da organizujete omladinske radne čete za pomoćne policijske i vojne službe za hvatanje sumnjivih lica, onih koji šire paniku, i padobrance.

2. Vi, koji budete na frontu, da vršite svoju dužnost...“677 (podvukao M. P.) ● Zbor nije nikad zagovarao savez sa Nemcima. Kada je pakt bio potpisan, bio je za njegovo poštovanje, jer je bilo očigledno da nepoštovanje Pakta, znači rat.

676 677

Vidi: Glavu 4, napomene 47, 48.

Vidi: Glavu 4, napomenu 7.

Zbor nikada nije imao neprijateljski stav prema Engleskoj, Francuskoj i Americi. ● Zbor ničim nije doprineo slomu Jugoslavije, niti neprijateljskim državama davao ma kakve političke i moralne podrške.

* Najveći greh koji se pripisuje Zboru i Ljotiću je njihova saradnja sa Nemcima za vreme okupacije.

Osvrnimo se i na to doba.

U avgustu 1941. četnički komandant Jezdimir Dangić šalje iz Bosne pismo Komesarskoj upravi u Beogradu, u kome se nalaze i ove reči: „Dajte nam hleba! Primite našu nejač! Sirotica Bosna zove!“678 Pokušajmo da se otrgnemo od bola koga ove reči pričinjavaju i da hladno i precizno analiziramo položaj Srbije, kojoj je ovaj poziv zaista upućen.

Porušen Beograd. Rasparčana Jugoslavija. Neprijatelji svuda naokolo: Nemci, Italijani, Mađari, ustaše, Bugari, Arnauti. Teška ekonomska situacija, okupacioni troškovi, neredovan saobraćaj, neregulisane plate i penzije, 250.000 najboljih odlaze u ratno zarobljeništvo, porušeni lični planovi i nade, skršen ponos, bol i suze, nedostatak političke i nacionalne orijentacije, strah od sutra. A onda stotine hiljada izbeglica, ugroženi od ustaša, ostavljaju svoja ognjišta i svoje mrtve i traže skloništa. Svakim proteklim satom ovaj tragični scenario postaje još crnji.

Da bi se ova čaša čemera dopunila i prelila, Josip Broz, poslušnik Moskve, sprema pobunu protiv okupatora, ne u odbranu Srbije, već u odbranu SSSR-a, ne hajeći za žrtve koje će Srbiji da pričini. Brozu se priključuje, najpre kao posmatrač, a kasnije kao i aktivni partner, jugoslovenski pukovnik Dragoljub Mihailović, koji se je, kao oficir, zakleo da će štititi i poštovati zakone Kraljevine Jugoslavije i međunarodne zakone na koje se Jugoslavija obavezala. Mihailović, kao generalštabni oficir, morao je da bude upoznat sa vojničkom i političkom situacijom, ne samo u Jugoslaviji, već u celoj okupiranoj Evropi; on je zacelo znao da je KP bila u Jugoslaviji zakonom zabranjena; on je morao da zna za planove komunističkih partija; najzad, kao generalštabni oficir, on je morao da pretpostavi kakav može da bude ishod borbe ustanika i Vermahta, koji je, u to vreme, dominirao Evropom. I pored tog svog znanja, Mihailović, nesumnjivo veliki patriota, počinje svoju saradnju sa komunistima i tako unosi još veću zabunu u moralno i politički dezorijentisanu Srbiju. Broz je nesumnjivo od toga imao velike pomoći. Bez ovakve psihološke i moralne pomoći partizanski pokret možda nikada se ne bi oformio i stabilizovao i sudbina Jugoslavije bi možda bila drugojačija.

Okupator reaguje: kaznene ekspedicije pustoše po Srbiji. Nemački komandanti 678

Stanislav Krakov, General Milan Nedić, druga knjiga, Iskra, Minhen, 1968, 146, 147.

streljaju 100 Srba za jednog nemačkog ubijenog vojnika, dok razni nemački štabovi planiraju: razaranje Beograda, progon stanovništva Mačve i Šabca u planine zavejane snegom, iseljavanje stanovništva Srbije, dovođenje ustaša, Mađara i Bugara.

U jesen 1941. nisu bili u pitanju samo najvitalniji interesi srpskog naroda, već i njegov goli život.

Zahvaljujući razumnim ljudima, do najgoreg nije došlo. Posle ostavke Komesarske uprave, oni formiraju vladu, na čijem čelu stoji Milan Nedić. Kao realisti, a pre svega rodoljubi, oni su shvatili da je okupator imao u Srbiji svoje ekonomske i vojničke interese, koje je srpski narod, sam i bespomoćan, morao da poštuje, ako je želeo da preživi dane okupacije. Inspiratori takve politike bili su članovi Zbora, koji su pomogli formiranje Komesarske uprave i koji su, zajedno sa drugim rodoljubima, privoleli Milana Nedića da obrazuje vladu.

Kada je 14. septembra 1941. Nedić izjavio da će da podnese ostavku, pošto je došao do zaključka da nema vojničkih snaga da spreči ustanak, članovi Zbora mu se nude, da će pod njegovom komandom, sa puškom u ruci, da idu protiv svih koji budu na putu da se u Srbiji zavede red i mir. Tako je došlo do začetka Srpskog dobrovoljačkog korpusa, koji je bio jedan od moralnih, vojničkih i političkih stubova Vlade Milana Nedića. Članovi Zbora nisu pozdravili okupatora kada je ulazio u Srbiju i tražili položaj i vlast za sebe. Posle pet meseci, i to kada su srpske glave postajala najjeftinija roba, oni su se prihvatili saradnje sa okupatorom. Strah za život srpskoga naroda naterao je Ljotića i članove Zbora na saradnju sa okupatorom, a ne ljubav za nacizam ili, pak, želja za vlašću. Zahvaljujući Komesarskoj upravi, Nediću i njegovoj vladi, dobrovoljcima i hiljadama rodoljuba, Srbija je mogla da prihvati oko 400.000 izbeglica, da zbrine oko 86.000 dece bez roditelja, pružajući svima njima krov, hranu, odeću, rad, školu, drugim rečima: život umesto smrti. Tako je Srbija uspela da se odazove pozivu junaka i mučenika Jezdimira Dangića. I nešto više: Srbija je sačuvana.

Ne sme se izgubiti iz vida da bi Nemačke trupe, uz pomoć raznih neprijatelja koji su opkoljavali Srbiju, i bez Nedića, Srpskog dobrovoljačkog korpusa i drugih rodoljuba koji su bili uz Nedića, uvele red i mir. Samo, naravno, po cenu novih Kraljeva i Kragujevaca.

* Vratimo se ponovo na 14. septembar 1941. kada je doneta odluka da se članovi i simpatizeri Zbora kao vojnici stave pod komandu Nedićeve vlade. I kroz perspektivu situacije u kojoj se Srbija tada nalazila, osvrnimo se ponovo ka evropskim narodima i njihovim tadašnjim odnosima sa Trećim rajhom. Ne zaboravimo samo da je toga dana Srbija oko svoga vrata imala omču, koju su razni okupatori, po naređenju Berlina, mogli da zategnu svakog časa. Ponovni osvrt na izvesne evropske realnosti pomoći će da se shvati zašto su se Milan Nedić, Dimitrije Ljotić i Srpski dobrovoljci prihvatili saradnje sa okupatorom. A sa okupatorom su, u to vreme, jedino i mogli da

razgovaraju o sudbini srpskog naroda. ● Nijedna od ratujućih država nije ušla u rat, pre nego što su njeni interesi bili ozbiljno ugroženi.

Potpisivanjem Ribentrop-Molotov Pakta o nenapadanju, SSSR izbegava rat, bar privremeno, iako su njeni komunistički agenti po celoj Evropi, pa i u našoj zemlji, izbacivali izazivajuće parole kao „dole fašizam“, „dole Hitler“, „živela demokratija“, „branićemo zemlju“, „Rusija zaštitnica malih naroda“, itd.

Velika Britanija i Francuska ulaze u rat, ne u odbranu Poljske, već kad su došli do saznanja da su njihovi interesi u opasnosti. Kada je u toku rata Francuska vlada došla do zaključka da je Francuska pred porazom, ona zaključuje primirje sa Nemcima, te tako zadržava suverenitet na jednom delu svoje teritorije, ostavljajući svoga saveznika Veliku Britaniju na cedilu.

Ko zna koliko dugo bi Amerika ostala van sukoba sa Nemačkom, da joj Hitler nije objavio rat. Amerika je izbegavala taj sukob. Ruzveltu, pak, nije smetalo da, zajedno sa Čerčilom, gurne Jugoslaviju protiv Hitlera. ● Čehoslovačka nije pokušala ni da se brani iako je imala naoružanu vojsku i jaka utvrđenja. A za vreme okupacije Česi su hladno i realno gledali ka svetskim bojištima uvek misleći samo o svojim glavama. Strah od gorega je bilo rukovodno merilo.

Okupacija je, sama po sebi, bolno iskustvo časti, savesti, osećanja, političkih shvatanja i fizičke egzistencije svakog okupiranog naroda. Kako osigurati hleb, krov, odeću, školu za decu, plate za radnike i činovnike, kako osigurati postojeći poredak i zadržati na snazi postojeće zakone, ukratko, kako produžiti što normalniji život i iz rata izaći sa što manje žrtava - to su bili problemi okupiranih naroda. Oni su bili osuđeni da žive sa Hitlerom. Okupirani narodi su ubrzo došli do još jednog saznanja da kvalitet njihovog Života ne zavisi samo od okupatora već i od njih samih.

Strah od gorega bio je važan momenat koji je određivao vreme pojave i snagu oružanog otpora. Evropljani se nisu trudili da budu prvi gerilci Evrope. Oni su - čak i komunisti za razliku od jugoslovenskih - vodili računa o snazi okupatora, vojničkoj vrednosti oružanih akcija, a na prvom mestu o svojim mogućim gubicima. Meseci i godine su prošle pod okupacijom dok nisu formirane prve jedinice oružanog otpora.

Treba istaći da je formula M00 bila primenjivana samo u Srbiji.

Da bi se strahote rata ublažile, kako za vojnike na frontu, tako i za civilno stanovništva u pozadini, predstavnici većeg broja država sastali su se u Hagu 1899. i 1907. i potpisali niz ugovora, poznatih kao Haške konvencije. Ovi ugovori predviđaju prava i dužnosti okupatora i okupiranih, kao i pravni status oružanih pokreta otpora.

Evropski narodi pod okupacijom trudili su se da vode računa o Haškim konvencijama.

Oni su morali, takođe, da vode računa o vojničkim i ekonomskim interesima okupatora. Njihove nacionalne administracije bile su izvršioci tih nemačkih ekonomskih i vojničkih interesa. Strah od gorega bio je odlučujući faktor. ● Izvesni pisci pokušavaju da izjednače maršala Petena i generala Nedića.

Poređenje u tom pravcu je netačno i nepravedno.

Posle potpisivanja primirja, Francuska zadržava svoju nacionalnu administraciju i na okupiranoj i neokupiranoj teritoriji. Na neokupiranom delu Francuska je bila suverena država, koja je imala flotu, kolonije, vojsku, novac. Nije bilo straha od gladi. Francuske snage otpora, formirane u poslednje dane okupacije, nisu izazivale Nemce na varvarske represalije. Nije bilo one fatalne razmere 1:100.

Opstanak francuskog naroda kao celine nije nikada došao u pitanje. A Nedić je vodio bitku za život Srbije, protiv Nemaca i protiv partizana a, ponekad, i protiv četnika.

Sledećim citatom, koga smo već jednom upotrebili, Ljotić prenosi jedan bolan monolog, koji rečito prikazuje tragičan položaj i Nedića i Srbije: „Kako mi je? Ne mogu da izdržim. Teško mi je. Ima negde u prostoru jedan put, to je srpski put. Taj put vodi sredinom jedne litice, put širok,“ - reče general Nedić, izvadivši jednu pisaljku iz džepa - „koliko i ova moja pisaljka.

Kozja staza bi bila autostrada prema njemu. Ispod toga puta nalazi se ambis ludosti srpske, a iznad toga puta nalazi se litica nemačkog nerazumevanja i nepoverenja. Kad bih mogao da proširim“ - reče general Nedić - „put na srpsku stranu, ja bih pobedio nemačko nerazumevanje i nepoverenje, a kad bih mogao da proširim put na nemačku stranu, ja bih pobedio srpsku ludost. Ali ne mogu da proširim ni na jednu, ni na drugu stranu. Put je širok koliko je široka jedna pisaljka. Ispod njega ambis, a iznad njega litica, pa ipak tim putem treba da se spase, ne jedan čovek, nego čitav srpski narod. I nema drugog puta, osim toga i takvog puta.“679 ● Vredno je registrovati jedan doživljaj Milana Fotića, advokata iz Beograda: „Kraj Drugog svetskog rata dočekao sam u Švajcarskoj, interniran u jednom logoru. Kada je Nemačka kapitulirala i rat bio završen, Švajcarci su na najsvečaniji način proslavili ovaj dan. I javni i privatni život bio je obustavljen.

Radnje su bile zatvorene, gradovi su bili iskićeni zastavama i cvećem. Vojska, škole, državne i građanske korporacije išle su u povorci sa muzikom ulicama.

Uveče, bila je bakljada i vatromet. Sa našim internircima, Srbima, posmatrao sam ovu svečanost. Jedan od onih koji je bio u šumi, reći će: ’Gle, i oni proslavljaju svršetak rata. A sa kime su to oni ratovali i koga su pobedili?’ Nisam hteo ništa da mu kažem, ali sam pomislio: ’Da, to je bila najveća pobeda koju je jedan narod mogao da izvojuje u ovoj opštoj kataklizmi: ne izgubiti ni jedan jedini život svojih građana i sačuvati nacionalnu teritoriju, da ni jedna noga stranog vojnika ne zakorači na nacionalno tle’. Švajcarci su najstarija republika u Evropi. Oni imaju najčistiju demokratiju, ali oni nisu nikada pomislili da oni moraju ostati verni demokratiji ili da zbog demokratije treba da rizikuju život zemlje i narod. Zato su oni davali i činili ustupke ratujućim stranama, čuvajući se da ne budu uvučeni u rat, a spremni, s druge strane, da se brane, ako bi ih neko od njih napao.“680

679 680

Vidi: Glavu 8, napomenu 10.

Milan A. Fotić, Izgubljeni put, Piščevo izdanje, 1960, 106-107.

Tito je marta 1943. pregovarao sa Nemcima, kada su se njegove trupe našle u škripcu. Đilas to nedvosmisleno potvrđuje u knjizi Razgovori sa Staljinom: „Hiljadama naših ranjenika našlo se u smrtnoj opasnosti. Nama je bila potrebna i najmanja olakšica.“681 Tito nije pregovarao sa Nemcima inspirisan željom da pomogne narod u Jugoslaviji, već saznanjem da su se on i njegova armija našli u smrtnoj opasnosti. Četnici van Srbije trudili su se da sarađuju sa Nemcima i Italijanima u nameri da zaštite sebe i narod od ustaša i komunista. David Martin, u svojoj već pomenutoj knjizi, ovakve odnose četnika i okupatora ne naziva saradnjom ili kolaboracijom - što su to zaista i bili - već „prilagođavanje“. On ovakve odnose svrstava u „Realpolitik“.682 Srbijanski četnici su, pak, sarađivali sa Nemcima, sa njima pravili „primirja“, kad su njihove sopstvene glave bile u pitanju, a ne glave njihovih srpskih sugrađana.

Cionisti su uspeli da izvuku iz Nemačke, putem pregovora sa Trećim rajhom, 60.000 Jevreja, kojima je, kao i Srbima, bila omča oko vrata. Ponavljamo mišljenje američkog novinara Edvina Bleka, da su ekonomski odnosi Jevreja iz Palestine i Nemačke „bili važan činilac u stvaranju Izraela“. Za njega su Cionisti bili „hladni realisti, možda i jedini realisti toga vremena“.

* Naročitu pažnju obraćamo Velikoj Britaniji, pošto je ona imala velikog, možda i sudbonosnog, uticaja na Jugoslaviju.

Vratimo se Kanalskim Ostrvima, koja su se našla pod nemačkom okupacijom.

Ova ostrva nisu branjena, jer se Britanska vlada plašila za živote civilnog stanovništva.

Upravnicima ostrva Vlada iz Londona je naredila, podvlačim: naredila, da ostanu na svojim položajima i da vode računa o interesima stanovništva. Nemcima je stavljeno do znanja da „neće biti otpora“.

Ponavljamo izjavu metodističkog pastora Džon Lila: „...Moramo da se pomirimo s tim da, ako Nemci odluče da okupiraju ostrvo, ne smemo ni da pomišljamo da pružamo ma kakav otpor. Mi možemo da očekujemo teške kazne ako dođe do ma kakvog otpora.“683 (podvukao M. P.) Ponavljamo, takođe, ostrvskog funkcionera Ambroza Servila: „Neka bi ova okupacija bila uzor svetu: s jedne strane, tolerantnost, 681

Milovan Đilas, Conversation with Staljin, Harcourt, Brace & World, Inc., New York, 1962, 9.

David Martin, 132, 134.

683 Vidi: Glavu 14, napomenu 18.

682

učtivost i korektnost okupacionih i vojnih vlasti, a dostojanstvo, učtivost i primerno ponašanje civilnog stanovništva. Striktno se pridržavamo naređenja i uredbi koja dolaze od nemačkog komandanta i civilnih vlasti.“684 (podvukao M. P.) Ne možemo da propustimo da još jednom ne pomenemo Viktora Kareja, koji je obećao nagradu od 25 funti onome ko prokaže odgovorno lice za ispisivanje „V“ simbola.685 Džon Lil, Ambroz Servil, Viktor Karej i još 26 ostrvljana su posle rata odlikovani. Neki su Britanci pokušali da odlikovanima prišiju epitet „kvislinga“.

Međutim Vlada, na zahtev samog Čerčila, predložila je Kralju da odlikuje predložene građane.

Ukazaćemo na još jedan detalj važan za Veliku Britaniju. Kroz veći deo 1940.

Britanska vlada i stanovništvo računali su na mogućnost nemačke invazije. Vlada je, takođe, računala sa mogućnošću da njihova zemlja bude poprište velikih borbi, ali nije računala sa kapitulacijom. U tom smislu Čerčil ovako govori: „Mi ćemo se boriti na morima i okeanima; mi ćemo se boriti u vazduhu; ...mi ćemo braniti naše ostrvo bez obzira na žrtve: mi ćemo se boriti po obalama; ...mi ćemo se boriti po poljima i na ulicama; mi ćemo se boriti u planinama; mi nećemo nikad da kapituliramo.“686 Čerčil nije računao na kapitulaciju, ali je pretpostavljao mogućnost da vojska napusti ostrvo i prepusti ga nemačkoj okupaciji. Okupiranom narodu i onima koji bi ostali da ih vode bile bi date instrukcije da sa okupatorom sarađuju prema odredbama Haških konvencija. Gerilski rat protiv Nemačke vojske nije ni dolazio u obzir. U vezi ovakve mogućnosti Čerčil piše Ruzveltu: „Što god se desilo“ - piše Čerčil - „naša je namera da se borimo do kraja na ovom ostrvu... Ukoliko bi rezultat (te borbe) bio nepovoljan, verovatno je da bi sa članovima ove vlade tokom tih zbivanja bilo svršeno, no oni neće ni u kom slučaju pristati na predaju. Ako bi sa članovima sadašnje administracije bilo svršeno, te drugi sred ruševina dođu da sa Nemcima pregovaraju, vi ne biste smeli zatvoriti oči pred činjenicom da bi pri pregovorima flota stvarno bila jedina naša preostala protivteža prema Nemačkoj, i, ukoliko bi ova zemlja od strane Sjedinjenih Država bila prepuštena svojoj sudbini, niko ne bi imao prava da okrivljuje one na kojima tada bude odgovornost, ako bi oni nastojali da dođu do što povoljnije nagodbe, radi preživelog stanovništva... Očevidno, ja ne bih mogao da odgovaram za one koji posle mene dođu, koji bi u krajnjem očaju i bespomoćnosti imali da se prilagode nemačkim zahtevima...“687 (podvukao M. P.) 684

Isto.

Isto.

686 Chronicle of the 20th Century, Chronicle Publications, Mount Kisco, 1987, 509.

687 Vidi: Glavu 14, napomenu 12.

685

Tako Čerčil, kada je bila u pitanju njegova otadžbina. A kada je bila u pitanju Jugoslavija?

* Britanska vlada je uložila puno napora da Jugoslaviju gurne u rat. Britanski poslanik i razni britanski servisi u Beogradu bili su vrlo aktivni na tom planu.

Američki poslanik u Beogradu je, takođe, radio u tom pravcu. Kada je Jugoslovenska vlada prihvatila Trojni pakt, britanska vlada je savetovala puč. Nekoliko sati posle izvedenog puča, Čerčil je izbacio onu poznatu burgiju: „Jugoslavija je našla svoju dušu“. A kad je Jugoslavija bila skršena, on joj savetuje oružani otpor protiv okupatora. Kada je, pak, došao do zaključka da Draža Mihailović i njegovi četnici koji su stvorili neku vrstu kulta Čerčila i Ruzvelta - ne ubijaju dovoljno Nemaca, onda on prihvata Tita i njegove partizane,688 u uverenju da će oni taj posao bolje da vrše, takođe, u uverenju da sve što je radio, da je bilo u interesu Velike Britanije. O interesima Jugoslavije on i ne vodi računa. Kasnije napušta Mihailovića, priznaje Tita, zvanično čak pre Moskve, šalje mu obilatu pomoć i na Titov zahtev avionima ruši naše gradove. Pravi pritisak na kralja Petra da prihvati i prizna Tita, igra se sa raznim kepecima, koji su defilovali kroz jugoslovenske vlade u Londonu, u Moskvi Staljinu cinično predlaže - kao da se radilo o njegovoj prćiji - podelu Balkana na britansku i sovjetsku sferu interesa, da, najzad, u zajednici sa Staljinom i Ruzveltom, iskasapi Evropu i definitivno ustoliči komunistički režim u Jugoslaviji. Njegovi komandanti predaju jugoslovenske antikomunističke trupe partizanima. Pere ruke za vreme „suđenja“ Draži Mihailoviću. A kada je svršio sa svim ovim sramnim pazarima, izjavljuje da je pogrešio što je pomagao Tita. Njegov cinizam dostiže kulminaciju kada 5. marta 1946, na američkom univerzitetu u Fultonu, ogrnut svečanom togom, saopštava: „... da je preko kontinenta, od Štetina na Baltičkom Moru, do Trsta na Jadranskom Moru, spuštena Gvozdena zavesa.“ Da li se je iko od njegovih obrazovanih slušalaca setio da je tu Gvozdenu zavesu spustio Staljin uz pomoć govornika i njegvog prijatelja iz Vašingtona?

* Okrenimo se pomenutom pismu Ruzveltu. Čerčil kaže da niko ne bi imao prava da okrivljuje one koji bi „u krajnjem očaju i bespomoćnosti imali da se prilagode nemačkim zahtevima“ u interesu „preživelog stanovništva“. Ovo je bila samo jedna 688

Eastern Approaches, 281, 338.

mogućnost koja se nije ostvarila. Osvrnimo se još jednom na 14. septembar 1941. kada je Nedić predlagao ostavku i kada su mu se članovi Zbora stavili na raspoloženje, pristajanjem da se prihvate oružja, sa namerom da spreče ustanak. Nedić je tada bio „u krajnjem očaju i bespomoćnosti“, jer nije ništa mogao da učini za Srbiju, koja je bila u neobično teškoj situaciji. U stvari, ni jedan od naroda Evrope, čije smo odnose sa Nemcima pomenuli, nije bio u težem položaju od Srbije u jesen 1941. Nismo preterali kad smo rekli da je Srbija imala omču oko vrata.

A kako moguća žrtva može razgovarati sa nekim ko može da bude dželat? Evo šta 21. septembra 1941. Ljotić savetuje: „U borbi se čoveku dešava da ostane bez oružja, ali se tada svako pameću služi, da sebe iz grdne nevolje, koliko može, izvuče.“689 A šta pamet savetuje? Rušenje objekata potrebnih nemačkoj vojsci? Ubijanje nemačkih vojnika? Gerilske akcije?

Za Ljotića, koji je na suprot četničkim i partizanskim vođama, predviđao dugi rat, takve akcije su akt ludila: „Mi smo, dakle, izgubili rat. Jer tek ne mogu biti tako lud, ni tako slep, ni tako pokvaren, pa da verujem da nešto prikrivenog oružja i razbacane spreme može izvojevati naš spas, kad je iskustvo od 6. do 15. aprila pokazalo kako smo preslabo prošli sa svom ogromnom spremom i organizovanom vojskom koju smo imali.“690 Pamet je savetovala: u datom trenutku ne raditi protiv nemačkih vojnih i ekonomskih interesa. Odgovorni u evropskim zemljama - kojima su interesi njihovih naroda bili iznad svega, pa i iznad ideoloških opredeljenja - su uglavnom tako i radili, sve do pred kraj okupacije. Komesarska uprava, general Nedić, Dimitrije Ljotić, Srpski dobrovoljački korpus, drugi oružani odredi pod Nedićevom vladom, sreski načelnici i mnogi drugi funkcioneri - svi su oni radili u tom pravcu i tako spasli Srbiju.

U ovom radu ugled Milana Nedića bio je od sudbonosne važnosti.

Nedavno, jedan poznati Beograđanin, u jednom poznatom mestu van Jugoslavije, primetio je prijatelju pisca ovih redova: „Nije važno koliko je ko Nemaca ubio, već koliko je ko Srba spasao.“ Neka učesnici u raznim oružanim pokretima otpora ovim merilom mere svoju službu narodu za vreme rata. Neka samo ne smetnu sa uma da su nemačke trupe od juna 1941. do aprila 1945. imale mrtvih na celom Balkanu, koliko i Srbija u jesen 1941. Neka, takođe, vode računa o krajnjim koristima koji su ovi pokreti doneli svojim narodima. Neka na kantaru istorije i pravde izmere nesreće i dobra koje su pričinili svome narodu. I neka na tom istom kantaru izmere dobra i zla koje su pričinili 689 690

Naša Borba, 21. septembar 1941.

Naša Borba, 7. septembar 1941.

Dimitrije Ljotić i članovi Zbora.

Prilikom merenja neka se ne zaboravi ko su u jesen 1941. bili prouzrokovači nemačkog pustošenja po Mačvi, Podrinju, Šumadiji, Kraljevu, Kragujevcu. Neka se ne zaboravi ko je zahtevao 1944. godine bombardovanje Beograda i drugih varoši, gde je, uglavnom, stradalo civilno stanovništvo. Neka se ne zaboravi: ko je za vreme okupacije osiguravao hranu, odeću, krov za izbeglice i decu bez roditelja, kao i za gradsko stanovništvo, koje je, uglavnom, bilo na ivici gladi u zimu 1941/1942. godine; ko je osiguravao saobraćajne komunikacije, kojima su prevoženi putnici i hrana; ko je pomagao da se održavaju bolnice i škole; ko je omogućavao isplatu plata i penzija i pomoć ratnim zarobljenicima; ko je omogućio da 1.200 mladih komunista, neki čak uhvaćenih sa puškom u ruci, bukvalno preotetih od Gestapoa i Specijalne policije, u Smederevskoj Palanci preživi veći deo ratnih godina. Najzad i najvažnije: ko je, bar delimično, onemogućio nemačke odmazde!

Ali, neka se vodi računa i o onima koji su doprineli slomu Jugoslavije!

Neka se, takođe, vodi računa o udesu koji je snašao Jugoslaviju posle 1945. godine.

Danas, kad se osvrnemo pola stoleća unazad i analiziramo političke ideje, događaje i žrtve iz perioda od 1935. do 1945. godine, kao i na plodove koji stasavaju posle 1945, nemoguće je otrgnuti se od zaključka da su Dimitrije Ljotić, Nedić i JNP Zbor bili glas razuma, ponekad, čak, i jedini glas razuma!

A komunizam? Za one koji ga budu preživeli, ostaće jedna mučna uspomena.

A istorija će ga registrovati kao najbezumniji, najneljudskiji i najnepravedniji sistem koga je čovek mogao da izmisli.