Сава Јанковић - Путевима и просторима (песме)

САВА ЈАНКОВИЋ

ПУТЕВИМА И ПРОСТОРИМА

ПЕСМЕ

РАВАНИЦА Baltimore 1994

Copiright © 1994

SAVA JANKOVIĆ 8707 Rockwell Road Baltimore, MD 21234

Библиотека српских писаца

2. НА БРИСАНОМ ПРОСТОРУ – Песме у прози

САДРЖАЈ ОТВАРАЊЕ КРУГА НАДАЊА .............................................................................................. 8 ИЗГУБЉЕНА МИСАО .................................................................... 9 НАПУШТЕНИМ ПУТЕМ ............................................................ 10 ОГОРЧЕНИ И ПОСТРАДАЛИ .................................................. 11 ОДЛАГАЊЕ ..................................................................................... 12 ТОГА ДАНА ..................................................................................... 13 ДОЛАЗАК ......................................................................................... 14 ОТКРОВЕЊЕ .................................................................................. 15 ВЕЛИКИ ПОЖАР .......................................................................... 16 ДРВО САЗНАЊА ........................................................................... 17 ВРЕМЕ ОВО ..................................................................................... 18 МОЛБА .............................................................................................. 19 ИЗ ДАЉИНЕ ................................................................................... 20 ПРЕД БУЂЕЊЕМ .......................................................................... 21 САН И ЈАВА ...................................................................................... 22 ИКОНА ВАСКРСЕЊА .................................................................. 23 ДОЛАЗЕЋИ ...................................................................................... 25 УСПОРЕНИ КОРАЦИ ПЕСМА САПУТНИЦИМА .......................................................... 27 ПРОСЈАКОВА ПЕСМА ................................................................. 28 У ПОТОЧАРИ .................................................................................. 29 СУДБИНА ......................................................................................... 30 ОЧИ СТАРЧЕВЕ ............................................................................. 31 ПЕСМА ЧОБАНУ ........................................................................... 32 ИЗБЕГЛИЦЕ .................................................................................... 33 ПТИЦА ............................................................................................... 34

СТРАНАЦ .......................................................................................... 35 ОДЛАЗАК У ГОСТЕ ...................................................................... 36 ТАЛАСИМА ..................................................................................... 37 СЕЉАЧКИ ХЛЕБ ........................................................................... 38 ИЗГУБЉЕНИ .................................................................................. 39 ПЕСНИКОВА ИСПОВЕСТ ......................................................... 40 БЛЕДИ ЦВЕТ .................................................................................. 41 СВЕДОКУ .......................................................................................... 42 НА ПРОЛАЗУ .................................................................................. 43 ПОБЕДНИК ..................................................................................... 44 ВРАЋАЊА МОЈОЈ ЗЕМЉИ ............................................................................... 46 КОВАЧИ ............................................................................................ 47 О МОМЕ РОДУ ............................................................................... 48 О СРБИЈИ .......................................................................................... 50 ЈЕВРОСИМИ .................................................................................... 51 ПРЕ ВЕЛИКЕ БИТКЕ .................................................................. 52 ГРАЧАНИЦА ................................................................................... 54 СВЕТО ПОЉЕ ................................................................................. 55 ВЕЛИКА СЕОБА ............................................................................ 56 ДЕВЕТ ОДМЕТНИКА .................................................................. 57 БЕОГРАДЕ ....................................................................................... 58 НОЋИМА ЗВЕЗДАНИМ ............................................................. 59 ЗАСЕДА ............................................................................................. 60 СТАРЦИ ............................................................................................. 61 КАЖИ НАМ ..................................................................................... 62 НА РОВИНАМА .............................................................................. 63 КРУГ СЕ ЗАТВАРА КУЛЕ И ХИМЕРЕ .......................................................................... 66

СВЕТКОВИНА ................................................................................ 67 ШЉУНЦИ ......................................................................................... 68 ПРЕД ЛУКОМ ................................................................................. 69 СЕОБЕ ................................................................................................ 70 СА ДАЛЕКЕ ОБАЛЕ ..................................................................... 71 ЛУТАЛИЦЕ ...................................................................................... 72 ЧЕКАМО ............................................................................................ 73 ПОКУШАЈИ ...................................................................................... 74 НА СЛОБОДИ ................................................................................. 75 СТАРИ ПЕСНИК ............................................................................ 76 ЖЕЉА ................................................................................................ 77 ПРЕД ЗОРУ ...................................................................................... 78 ПЕСМА ВЕДРА ............................................................................... 79

САВА ЈАНКОВИЋ

Сава Јанковић је рођен 1923. године у сремском месту Кленак, Југославија, од оца Димитрија и мајке Љубице. Ниже разреде гимназије је похађао у Вуковару, а више у Руми где га је и рат затекао. Осми разред и Велику матуру је као избеглица завршио у Београду. По завршетку рата, нашао се у Италији, где је под академским сликаром проф. Костићем и Јосифом Мајзнером почео да студира уметност.

1947. године је прешао у Немачку где је на универзитету у Ахену, поред уметности и скулптуре, студирао архитектуру.

1951. долази у С.А.Д. У прво време ради као физички радник, али се убрзо запошљава у једном инжињерском предузећу у близини Питсбурга као цртач, а затим као "дизајнер". На Карнегиу у Питсбургу наставља да студира уметност у вечерњим часовима све до 1955, кад се жени Зораном, рођеном Пецић и прелази у Балтимор, Мариланд. У Балтимору, где живи са својом породицом, Сава Јанковић је, поред свог инжињерског занимања и писања, врпо активан и као сликар портретиста. Члан је удружења професионалних сликара С.А.Д. а такође и "Чаркол клуба", једног од најстаријих и најугледнијих уметничких клубова у Америци. Повремено је објављивао своје песме и приповетке у заграничним публикацијама, а такође и неке од својих радова у америчкој штампи на енглеском језику.

1985. године му је штампана прва збирка песама "Тренуци и трајања” у издању Косова.

1989. године је изабран за почасног члана Удружења књижевника Србије. Ових дана је у процесу писања треће књиге своје трилогије "На прелому”, историјског романа из скоре прошлости.

ОТВАРАЊЕ КРУГА

НАДАЊА

Да ли су та надања само лутања и тумарања овоземних мисли и жеља, сеновитим, најсићушнијим, најтананијим пределима душе у којима проналазе, наслућују обећања, дана неким тајанственим, нама неразумљивим, још неодгонетнутим језиком? Или је већ речено нашим властитим говором, све што јесте и што ће бити ‐ а ми, занети свакидашњицом, заборавили речи и њихова значења, па се само нејасни смисао нечег лепог, неуништивог, необјашњивог, задржао негде, У дубинама бића?

ИЗГУБЉЕНА МИСАО

Гипка, савитљива, несхватљива, неухватљива, измиче се, клизи, извија, увија, нестаје у маглинама. Појави се опет негде на ивицама свесног, трзајем, наговештајем, поигра се маштовитим кутовима душе и потом, нечујно ишчили, ишчезне из нашег сећања... У насталој празнини почињемо да слутимо да је то та значајна, спасоносна мисао, из најтајновитијих сфера нашега бића, коју ми по овим долинама никада нећемо стићи.

НАПУШТЕНИМ ПУТЕМ

Несавршени, разнолики, сањаримо о недомашеном, промашеном, варљивом, пролазном – док се кроз прозор смењују пејсажи чаробно лепи, под сјајним, топлим, зрацима златним залазећега сунца... Наједном: застала кола и неће поново да крену. Забринути, тек сада смо свесни усамљенога пута непознатога краја, удолина благих, речице беле, зелених пољана, пољскога цвећа, лепршања крила лептира шарених, цвркута птица, жбунова, дрвећа, шума, уоквирених далеким планинама плавим и сумрака ‐ који се почео да спушта…

ОГОРЧЕНИ И ПОСТРАДАЛИ

Огорчени, озлоједили смо се због изроване калдрме, кишовитога дана, врелога сунца, рђаве речи, закаснеле вечере...

Однекуд, из беспростора, безвремја, погледају на нас недогледани, слушају нас недослушани, некада негде, пострадали ‐ жељни кише, изроване калдрме, врелога сунца, рђаве речи, закаснеле вечере.

ОДЛАГАЊЕ

Млад, пун вере у живот, пао погођен бољком непреживом. Оплакали га најближи, опојали, умирућег... У тренутку, када је душа почела да оставља тело, свом снагом, дубином бића, последњим дахом, затражио је милост, замолио одлагање. И тада, угледао је очима упртим у висине, створење у белом. Младићу, чуо је шапат, тамо те чека вечност, живот вечни ‐ још немаш смртних, вапијућих греха. Не, не ‐ грцао је, јецао, хоћу да живим, овде, да гледам, да слушам, да проживим... И молитва му би услишена, смрт одложена... Није разумео, само, у овом радосном часу сузу бистру, на бледом лицу створења у белом.

ТОГА ДАНА

Замрачила се небеса. Застали коњи разиграни, зарзали, зањискали, закопали земљу копитама. Застризале ушима краве музаре. Зарежали пси сеоски, подвили репове прашњаве. Накострешиле се мачке мишоловке. Разбежали се, раштркали чопори свиња. Гује љуте зашиштале у камењару... Неће да приме духа злога. Човек се једино, немоћно, у чуду осврће: Не види, не чује ‐ не схвата шта се око њега збива.

ДОЛАЗАК

Светлуцају сенке у тами ‐ то светитељи, мученици и великомученици, У дугим поворкама, смерно, враћају се на овај свет. Ваздухом лепршају белокрили, све видљивији, анђели и арханђели, осмеха благих. Облаци мутни комешају се висинама, а земља црна све јаче подрхтава. Ускоро, блеснуће светло небесима, загрмиће силовито, затутњаће дубинама, нестаће тмине и Велике двери ће се открилити. Суд страшни, заседаће по писанију...

ОТКРОВЕЊЕ

И сада, ту, окружени једни другима, пошто смо окусили вино и хлеб, стојимо смирени. Све нам је наједном постало јасно: Сви закони рађања и умирања, све тајне ‐ јер чим се решење оствари, загонетка престаје да постоји...

Тама је постепено бледела, док није потпуно избледела ‐ нестала из наших сећања.

ВЕЛИКИ ПОЖАР

Плануло, букнуло лишће суво; дохватила јара шипраге, жбунове. Пружили се, раширили се жуто‐црвени, усијани потоци,

разлили се дрвећем, столетним шумама; захватили куће, села и засеоке, градове... Пуцкета велика ватра, пламен дохвата, гута величанствене храмове, библиотеке, безбројних књига домове, наслагане плодове људскога духа, умова; изгара музеје, препуне остацима култура минулих...

Са лица земље нестају сећања последња, једина ‐ на душе протеклих, далеких векова.

На згариштима пустих простора, већ буја нова трава, пролећна, зелене се шипрази, жбунови, дижу се нова села, градови.

ДРВО САЗНАЊА

Усред животоносног светла ‐ сенка сива, мрља жива дише. Удахне ‐ шири се, замути, замагли јасноћу дневнине. Издахне ‐ смањи се, сузи, ужижи у тачку црну мрклине... Леденим пали огњем болове, дубине душе најдубље: сазнање првог од првих грехова; траг дуге, мукотрпне потраге за слатким плодом јединог, чудесног, прастарог дрвета.

ВРЕМЕ ОВО

Телескопима, микроскопима, посматрамо, проучавамо даљине, близине, висине, дубине. О сазвежђима далеким, планетама, кометама, биљкама око нас, човековим унутрашњим органима, инсектима, бактеријама, саставу атома ‐ знамо све више и више За невидљиво, неопипљиво, нечујно, око нас, изнад нас, у нама ‐ нема испитивања, истраживања. Још увек смо ту ‐ у веку пре векова.

МОЛБА

Немојте ме напустити, сапутници. Ко би мене саслушао, разумео, коме бих се изјадао, обратио у невољи, сапатници? Људи, жене, старци, децо, с путева и странпутица, из болница и тамница. даћу део сунца свога блештавога, зору рану, подне топло, вече тихо, део неба звезданога ‐ за ваш осмех брижни, ближњи. Немојте ме оставити, морам с вама увек бити...

ИЗ ДАЉИНЕ

Сам, слаб, себичан, самовољан, ословљавам вас, још нерођени, иако о вама не знам ништа, а ви ће те о мени знати све.

Пред вама су недостаци и грехови многобројни моји. Нисам, када сам био ту где сте ви данас, дарове вида, слуха, ума, срца, духа, употребљавао, искоришћавао до пуноће предвиђене Провиђењем. Нисам никада довољно дао, а добро сам знао да су свуда око мене мали, слаби, гладни, напуштени, ојађени. Највише сам се старао, мислио о себи сит, окућен, обскрбљен ‐ а сада, безбрижан бринем бриге свих брижних, бестелесан болујем болести свих болесних, мучим муке мукотрпних свих векова...

Помолите се за мене, јер ја сам један од оних безбројних, безбојних, за које нема нико више да се помоли.

ПРЕД БУЂЕЊЕМ

Њише се црна, оголела грана целога дана. Покрај прашњавог пута лелуја жута, осушена трава. Пролетњи дуси почињу да буде заспале, луде жене и људе ‐ не знају да је дошао час. Живот се нови спрема да крене из тврдог тла, из дугог сна...

САН И ЈАВА

Чекаш ли чекаш ‐ да мине тмурно вече и прође мрачна ноћ, осване сунчани дан и да се оствари сан? О брате, мајке заједничке, земље ове ‐ хоће, доћи ће, проћи ће ‐ свануће зора плава и сан ће постати јава заувек.

ИКОНА ВАСКРСЕЊА (На малом екрану показали су руски Музеј црквених предмета. Камера се највише задржала на икони Васкрсења).

У келији манастира, на дрвеном столу, комад тврдог, црног хлеба и крчаг изворске воде. На голом зиду, гвоздено Распеће. Поред титравог пламена свеће, Пајсије, монах млади, уписује блештавим бојама икону Васкрсења Господа Исуса Христа. Четкицом повлачи потезе лагано, шапћући тихо молитве свете. Уткива, салива у облике и боје речи горуће ‐ за опроштење свих грехова земних, за спас од уништења, за живот вечни... Стотине година, смерно, прилазили су јој људи и жене са знаком крста, и одлазили у миру, груди пуних светлог усхићења. Једне ноћи, у добу Великих немира, дошли људи страни, сагорели, разорили манастир стари,

побили монахе, попалили књиге старославне, иконе древне. Само су њу, чудесну, одвојили, однели у новоотворени Музеј црквених предмета. Деценијама дугим, пред њом се скупљала мноштва. Гледали, занети, чаробне боје отворених небеса, одваљен камен сиви и очи благе васкрслога Христа. Слушали су у тишини шапат молитве силне иконописца, младог подвижника. Одлазили су у миру, груди пуних светлог усхићења.

ДОЛАЗЕЋИ

Ви који долазите, бићете ускоро судије, писци историје наших дана. О нама који смо пре вас стигли, захваћени вихорима наших веровања, стремљења, надања, међусобних ратовања ‐ судећи по мерилима, правди и суштини ваше истине нећете мислити онако, као што ми, данас, једни о другима мислимо.

УСПОРЕНИ КОРАЦИ

ПЕСМА САПУТНИЦИМА

О бледе, седе жене, људи, упалих груди. Децо, округлих очију, дугих вратова, мршавих удова, без осмеха. Шта да вам дам? И да ли имам што вама треба? Довољно хлеба, да утолите глад? Или вас муке другачије муче, ил’ бриге само вама знане брину? Сапутници моји ових стаза, и богаза ‐ шта да вам дам?

ПРОСЈАКОВА ПЕСМА

Пружам руку, отварам шаку. Тражим, молим, богорадам; прозебао, прегладнео, сам. Слушајте, моћни и силни, гости многи ‐ и ја сам позват за трпезу пуну. И моје име записано стоји на листи дугој званица... Не вреди што ваше окрећете главе: Без мене никад гозбе неће бити.

У ПОТОЧАРИ

Весели свадбари, у поточари старој, пијуцкају, певуше, причају приче ‐ чекају да се појави млада. Шкрипуђе дрвени, воденички точак, шиште млазеви, прскају капљице. Од села допире лавеж паса. Мирише тек самлевено брашно, погача печена, ракија врућа ... Стрине и снаје, тетке, баке, засуканих рукава, дворе госте и све се чешће погледају, одмахују главама, дошаптавају. Младожења, погурен мало, бледога лица, седи и ћути ‐ данас је већ трећи дан... Шапућу жене, баке, шапућу: „Волела је некога, некога другога...“

СУДБИНА

Врачара стара гвозденим машицама спушта жеравак у земљан лонац пун ледене воде и шапће речи магичне о ноћним сунцима, дневним звездама. По цвркуту звука, по влакну дима, по колутима у води, казаће све: целокупну животну судбину младој, бледој жени...

Када је умукнуо звук, нестала пара и две се над ћупом наднеле главе у води, два узнемирена лика: један који је био и један који ће бити.

ОЧИ СТАРЧЕВЕ

Кичицом замоченом у ланено уље дотичем смеђу, ултра‐марин плаву и белу оловну боју. Повлачим пажљиво, лагано, потезе преко сликарског платна. Очи човека, уморне, брижне, излазе из сивине. Беоњачама мутним додајем жилице земљано‐црвене, зенице ширим, тамне, замагљене. Прелазим танким, мрким слојем око подочњака... Гледају негде, кроз мене, у даљину ‐ у снове неостварене, у дане, месеце, године недоживљене, у ноћи непроспаване... Још само завршни додир. По једну тачку да додам испод тешких сенки горњих трепавица: Трептаву, блиставу искру ‐ одраз извора светла.

ПЕСМА ЧОБАНУ

Изгубили смо чобана нашег који је чувао овце беле. Отишао је у град. Седам је година пасао, музао, стризао, од вукова бранио стадо блејаво. Сада нема никога да по жези, киши, мећави, пази овце рунаве. Зашто му се никад насмешили нисмо ‐ њему увек насмејаном? Зашто га никад посадили нисмо за трпезу препуну ‐ њега, увек самога?

ИЗБЕГЛИЦЕ

Избеглице, бескућници, данима лутамо изгубљени, гладни. Ноћима још увек бежимо бездахно, престрашено, калдрмама каменим, тврдим, путевима блатњавим, глибавим, брдима стрмим, шумама мрачним, долинама ветровитим... Прате нас у стопу гониоци, немилосрдници. Хоће да нас заробе, уморе... У зоре ране будимо се измучени, изморени ‐ пресрећни да смо ипак ту ‐ међу живима... Јутра су једина пуна обећања.

ПТИЦА

Претпразничко вече. Сумрак се спушта. Ледени ветар наноси капљице ситне, зимске кише. Весело пуцкета ватра огњишта старог. По постављеноме столу хлеб, јела, пића. Мириси познати, пријатни, шире се собом топло... Пред прозором шушањ, лепршање крила. Мала, сива, неугледна птица, рашчупаног, покислог перја, слетела на трнов, зимзелен жбун. Гледа ме дуго, тужно, заплашеним оком... Отворио бих ти врата, ал’ знам да нећеш смети и нећеш хтети, птицо мала, да напустиш свој свет...

СТРАНАЦ

У измаглици ранога јутра, усамљен, осамљен, стоји човек. Изгледа, чека неког, нешто. Изван круга је жице, живице мога имања. Видим га како ми руком почиње да маше. Чујем му далеке, неразговетне речи, пуне немира и страве, заплашеног, самог себи остављеног људског бића. Рођаци, суседи, знанци, пријатељи и странци, кажите, ако за Бога знате, објасните ко је он и шта од мене хоће? Да ли је то, можда, брат мој, остављен, залутао негде у мрачној ноћи, у забуни, метежу кретања, бежања, вечите, Велике сеобе изгубљених лица?...

ОДЛАЗАК У ГОСТЕ

То нисам ја, човек са белом брадом, проређеном косом, смежураних руку, уморан, клонуо под тежинама ходајући дугим стазама... Та ја сам млад. Корачам снажно, кораком чврстим, крепким, улицама мога родног града.

0 драги људи, децо, жене ‐ зар се ви не сећате мене? Та ја сам онај малишан, шврћа мали који је трчао за лоптом, играо жмуре по овим сокацима, журио у школу са осталим дечацима, друговао са Тошом, Николом, Бранком, погледао, изгледао Јелицу, девојчицу румених обрашчића... Дошао сам вам у госте ‐ само на један дан.

ТАЛАСИМА

У свету бетона, челика, пластике, металних антена, великих и малих екрана, изокренутих слика, изобличених видика, све више се одвајамо сами од себе. Односи су се променили међу нама, људима, и ми смо сами оно што нисмо били. Заборавили смо детиње дане, понети таласима, морским струјама које нас вуку све даље од старих дана... Оставили смо себе, тамо негде.

СЕЉАЧКИ ХЛЕБ

Врућа црница, мајка, топао ваздух лета; пшеница зри. Ускоро крупна зрна, самлеће млински камен у ситан прах. Са водом изворском, свежом, умесиће се тесто. Огањ ће храстовог дрвета, сувог, испећи насушни хлеб ‐ најслађи мирисни поклон земље и сунца: рукама жуљавим, тврдим.

ИЗГУБЉЕНИ

Замршени снови, заплетене судбине, искошени животи многи, гудурама бетонским... А пољанама зеленим, ширинама отвореним, сунце блиставо греје. Корење, жиле снажне, из дубина земље црне, шаљу сокове животне стаситим стаблима, раскрошнатим гранама, лишћу једром, плодовима руменим. Лелујају влати траве, шапућу потоци бистри. И птице, и рибе, и звери... Само изгубљени крстаре беспућима тврдим.

ПЕСНИКОВА ИСПОВЕСТ

Ноћас сам желео да створим песму најлепшу. Ноћас сам хтео да кажем све: Најдубља осећања, најтање мисли скривене. Низале су се речи, риме, слогови, стихови, странице... И када сам пред рану зору, уз титрај скоро догореле свеће, прочитао, појмио, схватио све ‐ исписаном хартијом дотакао сам последњи, дрхтави пламичак свеће.

БЛЕДИ ЦВЕТ

Као лопов прикрадам се лагано, нечујно, цвету бледом. Хоћу још једном да видим латице прозирне, нежне, како се њишу на поветарцу, и да удахнем мирисе благе претпролећа и јесени позне…

Недоживљено, јарко лето ‐ пуно блештања сунца, зујања златокрилих пчела, немирног цвркута птица, топлога лахора који разноси прах расцветалих липа ‐ остало негде, заувек.

СВЕДОКУ

Ти ‐ који сведочиш лажно, знајући истину: Шта ћеш ако, неким чудом (а чуда се збивају), побегнем, стигнем на безбедне обале жив ‐ и кажем онако како је било, а свет се силни згрне са све четири стране света и чује речи моје горуће и види ране моје неизлечиве? Шта ћеш и како ћеш ти ‐ који сведочиш лажно на ближњега свога?

НА ПРОЛАЗУ

Нећу да заборавим: Гладовања, светковања, одрицања, присвајања, дуге постове, још дуже грехове; добру мајку, добродушнога оца, поштењака, сестру, увек насмејану; себе, дете широко отворених очију ‐ младића који је хтео да препороди свет; ниједну травку на коју сам стао; ниједан прекрасни цвет; године туге, мучне дане, ноћи бесане; тренутке среће, радости, љубави... Нећу да заборавим, јер пролазим кроз вечност у којој ништа није пролазно.

ПОБЕДНИК

Грунула звона торњевима цркава. Јекнуле трубе кулама зидина ‐ огласиле долазак, свечани улазак владара у град. Залепршали се барјаци, заталасали се редови дворјана, странаца, грађана, војника, сељака. На белом, ватреном коњу, окружен кићеном свитом, поносно јаше цар. Још један триумф, подвиг, победу младог хероја, прославља земља сва. А он, сред поклика, свирке, озбиљан ‐ брижним, немирним погледом прелази искупљен свет... И најзад, у једноме трену, осмех му озари лик: У мноштву, испред цвећаре мале ‐ два крупна ока, увојци плави, познати витки стас...

ВРАЋАЊА

МОЈОЈ ЗЕМЉИ

Нема на теби блата, ни мрље, нигде. Светла си као сунце које обасјава твоје плодоносне долине; чиста, као изворска вода која жубори твојим планинама; чедна, као девојке твојих села и засеока; неустрашива, као твоји устаници, хајдуци, ускоци, војници многих бојева, битака...

Цвеће са твојих пољана цветније, мирисније; воће твојих воћњака, грожђе твојих винограда, слађе; небо твога поднебља плавље, више, ближе...

Такву те носим у срцу, у души, из дана у дан, из града у град, земљо моје младости.

КОВАЧИ

Са степа широких, понели су са собом зрневље пшенице‐хранитељке које су однекуд, некад њихови преци донели. Заорали су дрвеним плуговима по долинама и бреговима балканским и убацили семе у црну, топлу земљу. „Ту ћемо остати“, казали су када су од мачева прекованим (ко зна по који пут) косама косили тешко, златно класје... Из даљина наишле хорде, буљуци, армије... Ковали опет моји дедови, прековавали гвожђе, ковачи стари...

О МОМЕ РОДУ

Мој род патнички, кроз дуге ратове, сеобе, збегове, робовања ‐ без роптања, навикао на муке најтеже, одрицања, гладовања, покоре, поморе... „Трпен, спасен...“ „На муци се познају јунаци...“ „...а у злу се не понизи...“ ‐ изникло, поникло из дубине душа ратника, сељака, српских јунака.

А кад се „после битке, копљем у трње“ баци ‐ заборављају се све увреде, заваде, неправде, прогони, покољи, сви ужаси и страхоте поднете. „Ко тебе каменом, ти њега хлебом“ доба настане; завлада ера опраштања, разумевања туђих слабости.

Победници жале побеђене, сећајући се да су и они побеђивани и понижавани били.

За време затишја, примирја,

рађају се, подижу се нове генерације; спремају се за нова испаштања ‐ за поновна опраштања...

О СРБИЈИ

Још увек тутње копите коњице Душана цара. Звецкају оклопи војске Лазара самодршца, кнеза земље српске ‐ војске какву више нико видети неће. Треште трешњеви топови Карађорђа, вожда раје ‐ која раја никада више бити неће. Кроз замрзнуте кланце, армије Петра Првог носе запаљене бакље слободе ‐ како их нико никада више носити неће. Отварају се двери многолетних манастира да приме стада изгубљена ‐ како их нико никада примити неће.

ЈЕВРОСИМИ

У двору силног српског велможе, родила си се краљицо. Свилом су те меком повили, кадифу ти тешку скројили, на носилима те златним носили ‐ за краља те моћнога удали. Свита те сјајна дворила, цвећем мирисним китила. Краљевића си мајко, родила, племенитим га млеком дојила и над њим стрепила, дрхтала, сваки му корак пазила, правди га Божанској учила. Када је Марко стасао, витештвом кад се прочуо, поносно си га гледала, бесаним ноћима чекала. А кад су најтежа времена настала, када се зла коб над царством наднела, браћа се рођена гложила ‐ ти си јединца сина клела, молила, да главу своју изгуби ал’ душу да не огреши... Цар царева те се, краљицо, у Царству Своме сетио.

ПРЕ ВЕЛИКЕ БИТКЕ

Опасао сам мач тешки деда мога, витеза српскога који у последњем, победном јуришу коњице лаких оклопника под командом Стефана Душана, на Велбужду паде. Дохватио сам копље дуго оца мога, штитоноше, кога на Марици поред храброг Вукашина краља, сабље турске исекоше. Притегао сам штит тврди, украшен златним знаком крста племена ми мога јуначкога, узјахао белца немирнога и кренуо према Косову пољу. Мајка, сестра, и девојка верна, гледале немо, без суза, кад сам се придружио колони витезова, војника, наоружаних сељака... Пролазили смо зеленим брдима, шумама, житним пољима, кроз села и засеоке. Прилазили су нам млади и стари, неки још дечаци, други белобради старци. Девојке смерне, износиле погаче беле, вино црвено... Најзад ‐ засијале се у даљини куполе цркве најлепше, засветлели зидови Грачанице пресветле. Ту нас је чекао честити Кнез

окружен силном господом српском и оцима часним... Ту смо, сви заједно, примили причешће последње.

ГРАЧАНИЦА

Предамном, прелепа, пресвета цркво изнад цркава, зградо мојих маштања, снова, жеља, стремљења ‐ сврхо моје жизни и мога бића: отвори своја врата претешка.

По налогу господара, Милутина краља, три брата, неимара: Доброслав, Ђорђе, Никола, положили су крст камени, темељ гранитни у свеже ископану земљу Поља плоднога.

Подигла се Грачаница у висине, уздигла куполе у небеса према Оцу и Сину и Светоме Духу.

Шездесет осам година црква је светлог Кнеза чекала да у њу уђе на челу витешких мојих предака...

Отвори своја врата данас, мени, цркво цркава.

СВЕТО ПОЉЕ

Заливено вином из златног путира светлоносног Кнеза, посуто пшеницом Видовога дана, прекрштено крстом од дрвета светог, хиландарског Свеца, Поље, плодно, на Теби још леже поломљена копља, изломљене сабље, слубљене кациге, савијене токе, смрвљени панцири, поцепани крсташи барјаци. Разарано, пустошено, отимано, Поље оплакано ‐ жаљено, жељено, опевано, сањано вековима робовања, устанака, ратовања, сеоба, збегова. Израсло, урасло, уткано у срж бића, судбину, суштину душе.

ВЕЛИКА СЕОБА

Косово свето, опрости. Напустили смо те ојађени, уморни, још једном изневерених нада, испред покоља, ропства, са женама, децом, колонама воловских кола пуним рањеника, са Патријархом који гацка по блату (коња је дао једноме старцу), окружен монасима многим који на леђима носе кивот са моштима светога Кнеза; товаре књига старославних, путира златних, крстова сребрних украшених камењем драгим ‐ дарова ктитора, царева, краљева и велможа свих земаља сербских. Напустили смо те заклети да ћемо се вратити ‐ а вратили се нисмо.

ДЕВЕТ ОДМЕТНИКА

Њих девет, са пушкама о кошчатим раменима, из запаљена села изнели дете од године дана ‐ једино преживело, надживело покољ, огањ... Крили га од жбуна до жбуна, планинама, шумама; хранили дивљим јагодама, недозрелим јабукама. Ноћима хладним правили му постеље од гранчица сувих, увијали га у шињеле подеране, гуњеве излизане. Изморени, изнурени ‐ један за другим, ту и тамо, по падинама, висовима, падали од куршума потера, заседа.. И најзад, последњи, људина проседе браде, тетурајући мрачним кланцем са уснелим дететом у наручју ‐ наишао је на збег. Испијена и бледа лица дочекала су их осмесима добродошлице.

БЕОГРАДЕ

Сањао сам о теби, граде бели, још као дете, са оне стране Саве. Причали су ми о Калемегдану, Хајдучкој чесми, о Васи Чарапићу, о брду Врачару, о пуку избрисаном из списка живих. Причали су ми како поносно стојиш усправан, славан, између Дунава и Саве.

Сећам се првог сусрета: звиждука локомотиве, железничке станице, носача, фијакериста, гужве путника и нас, задивљених лица, малих ђака од оне стране Саве. Сећам се Михајла, кнеза, витеза на коњу црном, ватреном. Сећам се дебелих зидина тврђаве старе, топовских ђулади ‐ и твојих грађана, како иду, подигнутих глава.

Сећам се последњег виђења: разрушен, разорен ‐ стојиш поносан, пркосан, усправан, славан, између Дунава и Саве ‐ граде, љубави моје прве.

НОЋИМА ЗВЕЗДАНИМ

Још увек, покаткад, ноћима звезданим, тихим, звиждукну зрна; звизну са оштре косе, од зеленог шумарка, камењара, закржљалога жбуна, полутрулога пања... Цикћу куршуми, сикћу, цвиле, све ближе, око ушију, рамена, груди. Прска земља, ломи се стење, камење... То брат мој, са пушком у руци нишани пажљиво, оком оштрим; повлачи обарач лагано, помно... Хоће да ме погоди, уништи.

ЗАСЕДА

Стаза безизлаза кривуда узбрдо, кроз жбуње, низ стрмину, ка потоку, преко дрвеног мостића, према шумарку, на чијем пропланку ‐ заседа чека. Спремали се вештаци, стручњаци за бусије, целога дана. Нанели камење, гране, за грудобране, обложили их свежим лишћем... Полегла чета у хладу по трави мекој, с пушкама у руци. Најзад, наишла колона... Прилази ближе и ближе. Четовођа дигао руку. Гледа у лица млада, прашњава, мршава, уморна ‐ све јаснија и јаснија. „Пали!“ викнуо је громко, и у истоме трену препознао је лице, најближе, детиње, свога млађега брата.

СТАРЦИ

Опустели вртови зелени, паркови малени мога родног града. На клупама излизаним стараца више седокосих нема да причају приче дуге о данима далеким, младим, када су људи поштовали власи седе, мајке, сестре, ћерке, жене чедне грађана мога родног града... Или да се сећају плодних година, гладних зима, ратова, окупација, казнених експедиција ‐ комшија, кумова, другова који су мушки живели и умирали.

Отишли поштењаци. Отпутовали некуд старци из мога родног града.

КАЖИ НАМ

Млади принче од Србије, дугих, златних власи, најмилији сине, најмудрији, господара Немање жупана ‐ што је Твоје благо око засузило кад си напустио, крадом, родне дворе, оца, мајку, два брата вољена? Зашто си се осмехнуо камен кад си пољубио манастира старог?... Што си целог Свога века пост постио, цркве диз’о, свете књиге пис’о, род Свој српски ка небу уздиз’о? Кажи нама светитељу Саво.

НА РОВИНАМА

Под шатором разапетим, насред Ровина, преврће се неиспаван, мрк и страшан делија. Шатор му је чиста свила са далеког истока, о стубу му сабља виси, у Дамаску кована. Покрај сабље топуз лежи од тешкога челика, пред шатором пободено, витко копље убојно, поред копља, земљу копа коњ велики, немирно. Још мало ће зора бела над пољаном сванути, још мало ће војске силне тешку битку почети. Први пут ће витез српски крв хришћанску пролити ‐ и то сабљом оца свога, са Марице несрећне... У освиту тмурног дана, на Шарину помамном, јаше Марко намргођен испред чета јуначких. Кад су трубе затрубиле и на јуриш позвале, скиде калпак, прекрсти се, у висине погледа.

Подај Боже, јунак јекну, да Хришћани победе, макар и ја погинуо, Краљевину моју, јадну, никад више видео.

КРУГ СЕ ЗАТВАРА

КУЛЕ И ХИМЕРЕ

Издигли смо се изнад ветрењача, Ајфелове куле, облакодера ‐ уздигли смо се изнад земљине теже и витким крилима кружимо вртоглавим висинама...

Да ли смо ми, понесени заносом технолошких открића ‐ истраживачи, будући освајачи далеких, још недокучивих светова ‐ или је све то, сви наши напори, само једна шала: Ми, деца нејака, мала, трчимо обалама, скупљамо шакама воду океана ‐ и са њом градимо од песка куле и химере, високе, гиздаве, лепе?

СВЕТКОВИНА

Још једна победа, триумф ума... Све смо моћнији, ненадмашљивији. Одмакли смо далеко, неповратно, од оних старих, заосталих времена. И ове године нове светковаћемо, славићемо стогодишњице изума разних. Пићемо пенушава вина и замагљених погледа певаћемо, свираћемо, играћемо по улицама обучени у шарене костиме.

ШЉУНЦИ

Расути равнима широким, шушкају, шкрипућу, шапућу, шкакљави, шашави ‐ шљунци, патуљци света каменог. Крње их, мрве их копита, газе их чизме, ципеле. Носе их олуја ветрови, мрзну их ледени мразеви, жаре их зраци сунчани, квасе их кише јесење...

Ситни, сићушни, незнатни ‐ не знају да су некада планина били гранита, охола, моћна, поносна.

ПРЕД ЛУКОМ

Запенушене воде, уклете луке, одбацују брод, не дају да приђемо ближе, бацимо котву. Ври, превире, кључа. Праскају преломљени таласи, завијају ветрови, хуче. Ту, на домаку познатог пристаништа, носе нас, растржу безумне стихије подивљале пучине... Назиремо кроз сивину камене зидине, дрвене стубове, дебеле једеке, обрисе бледе нашега родног града.

СЕОБЕ

Спремамо се на покрет, радосни. Спаковаћемо наша земна власништва у дрвене сандуке, гвожђем оковане. Забравићемо их бравама троструким и понети на плећима широким. Звиждукаћемо, певушићемо весели, пресрећни да смо ка новим пределима кренули.

А кад нас кише запљусну, ветрови кад нас дохвате, мећаве кад нас завеју ‐ мокри, гладни и уморни, побацаћемо ковчеге, бескрајне ћемо проклети путеве. Сетићемо се наших кршева, кућице топле, једине, лица најближих, познатих.

СА ДАЛЕКЕ ОБАЛЕ

Висове знам, а и низине ‐ обиталишта мога новога. Познајем те стране пејсаже плодних њива и пољана набујале траве; воћњака меких, сомотских сенки, сивина бетонских зграда, мрклина ноћију позних.

Знам и те прозоре што светлуцају у тами и крију тајне многе, несвесних среће, срећних бића. Не смем да се кажем да сам и ја један од њих: по жељама, надама, по незнању... иако исти нисам, ту, не могу никада ни бити ‐ а нећу никада сазнати какав бих био да сам остао иза једног од светлуцавих прозора, тамо, на оној далекој обали.

ЛУТАЛИЦЕ

Видим вас, преци моји, у добу Великих сеоба, како силазите са планинских висина истока далеког. Пратећи корита речица и река, спуштате се равницама бескрајних степа. Пешаци и коњаници, наоружани само копљима дугим и штитовима округлим, штитите, чувате гомиле ваших жена и деце, мршавих стада. Лутате неуморно пределима страним. Тражите земљу обећану.

Ми, потомци ваши, из доба Великих немира ‐ ускомешани, збуњени мноштвима путева и путоказа, још увек лутамо ширинама и дужинама страних светова.

ЧЕКАМО

Задимљени, замагљени простори гуше: Обилазимо око зграде, чаробно лепе. Хоћемо да уђемо на њена врата. Знамо да је тамо ваздух чист и свеж, одаје велике и светле. Лупамо на гвоздене капије, гледамо уз високе, стрме зидове, на блештавим прозорима решетке. Довикујемо, молимо, захтевамо, тражимо, преклињемо, грдимо ‐ а одговора нема. Чекамо, чекамо. Можда постоји пут и начин, непогрешив, сигуран, да се на врата уђе, а ми га још пронашли нисмо.

ПОКУШАЈИ

Немогуће је постало могуће: Ми смо створени из ничега. Чак ни реч НИШТА није била ту, пре нас...

Наједном: Узбуркали се беспростори узнемирило се безвремје.

Покушавамо да схватимо, објаснимо, опишемо... Могуће је постало немогуће: Ипак, не можемо.

НА СЛОБОДИ

Први дан слободе. Заварали смо стражаре, и под бледом светлошћу пунога месеца провукли се кроз жицу. Пужем кроз мирисну траву. Уморно, гладно тело дрхти од узбуђења ‐ и среће. О Боже, о Свече, херувими, серафими, небеса, земљо ‐ ливаде, потоци, брегови, долине, људи, жене, девојке, децо... Ходаћу, дисаћу, гледаћу, слушаћу ‐ живећу. Тамо, иза оних светлуцавих прозора, бића као ја се крећу...

Ви који остадосте ‐ за вама ћу одсада да тужим само.

СТАРИ ПЕСНИК

У дубокој фотељи, седи песник сȇди. На колену му свеска неисписаних страна, у смежураној руци оловка, још неопробана. Затворио је очи и сања снове о младости далекој. У свести му јављају се лица, драга, насмејана... Корача раздраган, весело, улицама свога родног места. Мирише свеже покошена трава, чује се песма из другог сокака, шкрипа ђерма и цвркут врабаца… Сања о давном добу безбрижних дана, смелости, радости, великих нада...

Из руке му испала оловка, а на груди, спустила се брада.

ЖЕЉА

Превире грожђе зрело, пуно сокова слатких. Претвара сунце врело, у вино шећер... Опојна течност златних прелива, тамно црвених сенки, мути свест и дочарава чудесни свет насмејаних лица. И све бриге, тегобе, нестају у љубичастим маглама заборава... Када би само јутро ново свануло чисто и бистро, када се облаци сиви не би повратили...

ПРЕД ЗОРУ

Сутон, сумрак и мрак. Како је дуго свитање, безмерно тешко чекање, на први светлосни знак... Да ли ће очи моје уморне, видети сунца излазак.

ПЕСМА ВЕДРА

Данас, хоћу да заборавим све неправде, гладовања, преваре и ратовања... хоћу да спевам песму ведру. Певаћу о цвету малом, белих, нежних латица, о мирисним, плавим љубичицама, о кукуреку. Певаћу о првој брачној ноћи, о звуцима виолина, о младости, пролећу, гозби безбрижних пријатеља. Певаћу о топломе сунцу, месецу насмејаном, о јутрима свежим, пуним цвркута птица, о вечерима позним, тихим, мироносним, о лету бубамаре, о положеноме испиту, о годишњем одмору; и нећу дозволити никоме да ме разуверава, да живот није вредан живети, и да ме уверава да су људи и жене ‐ пакосни и зли.