Сава Јанковић - Тренуци и трајања (песме)

САВА ЈАНКОВИЋ

ТРЕНУЦИ И

ТРАЈАЊА

ПЕСМЕ

КОСОВО 1985

SAVA JANKOVIC 8707 Stockwell Road Baltimore, MD. 21234 U.S.A.

Printed in the United States of America by: BookCrafters 140 Buchanan Street Post Office Box 370 Chelsea, Michigan 48118�0370

Сава Јанковић: Аутопортрет (пастел)

САДРЖАЈ

ТРЕНУЦИ И ТРАЈАЊА САВЕ ЈАНКОВИЋА ............................................................................................................ 8 САВА ЈАНКОВИЋ ............................................................................................................................................................ 12 ТРЕНУЦИ И ТРАЈАЊА ................................................................................................................................................. 13 ТАДА ................................................................................................................................................................................ 14 ПРЕД ЗОРУ ................................................................................................................................................................... 15 ГРУДА ............................................................................................................................................................................. 16 ПЕСМА ПАТНИЦИМА .............................................................................................................................................. 17 САБОР АНЂЕЛА ......................................................................................................................................................... 18 МОЛИТВА ..................................................................................................................................................................... 19 ПОВРАТАК.................................................................................................................................................................... 20 ТРАЖЕЊА .................................................................................................................................................................... 21 НА ЗАПАДУ .................................................................................................................................................................. 22 НА ЛИНИЈИ .................................................................................................................................................................. 23 НА ВИДОВДАН ........................................................................................................................................................... 24 ПЕСМА РАТАРИМА .................................................................................................................................................. 25 ПРЕД БИТКУ................................................................................................................................................................ 26 БАРЈАКТАРЕВА ПОСЛЕДЊА ПЕСМА .............................................................................................................. 27 ЖИВОТ ........................................................................................................................................................................... 28 ТРЕЋА ДИМЕНЗИЈА ................................................................................................................................................. 29 ПРЕД ОДГОВОРОМ ................................................................................................................................................... 30 НАПУШТЕНЕ ДУШЕ ................................................................................................................................................. 31 У СУСРЕТ ОДГОВОРУ .............................................................................................................................................. 32 СЛОВО О НЕВИДЕЛИЦИ ........................................................................................................................................ 33 ИЗ СУМРАКА ............................................................................................................................................................... 34 УГАШЕНА ЗВЕЗДА ................................................................................................................................................... 35 ПОТОП ............................................................................................................................................................................ 36 ПЕЈСАЖ .......................................................................................................................................................................... 37 ПРЕД САЗНАЊЕМ ..................................................................................................................................................... 38 ВАСКРЕСЕЊЕ .............................................................................................................................................................. 39 ПРВО................................................................................................................................................................................ 40 СКРИВЕНИ ВРТОВИ ................................................................................................................................................ 41

ОДГОВОР ....................................................................................................................................................................... 42 ПУТЕВИ .......................................................................................................................................................................... 43 СНОВИ ............................................................................................................................................................................ 44 ОПЕТ СНОВИ ............................................................................................................................................................... 45 ЧЕКАОНИЦА ................................................................................................................................................................ 46 ИЗ ЗАПИСА БЕЗИМЕНОГ ПУТНИКА ............................................................................................................... 47 ПРВИ КОРАК .......................................................................................................................................................... 47 ДРУГИ КОРАК ........................................................................................................................................................ 48 ТРЕЋИ КОРАК ....................................................................................................................................................... 49 ИЗ ЗАПИСА БЕЗИМЕНОГ ПУТНИКА ............................................................................................................... 50 НЕКОЛИКО МИСЛИ ............................................................................................................................................ 50 ПОСЛЕДЊА ПОРУКА .......................................................................................................................................... 51 ВРЕМЕ ДАНАШЊЕ ................................................................................................................................................... 52 БРИГЕ ............................................................................................................................................................................. 53 МЕЛОДИЈЕ .................................................................................................................................................................... 54 ИЗ ДАЉИНЕ................................................................................................................................................................. 55 СТО ЈУНАКА ................................................................................................................................................................. 56 СЕЋАМ СЕ ..................................................................................................................................................................... 57 ВАМА ............................................................................................................................................................................... 58 ЗИМСКИ ПЕЈСАЖ ...................................................................................................................................................... 59 ЖЕНЕ ИЗА ЖИЦА ..................................................................................................................................................... 60 ЈУТРО .............................................................................................................................................................................. 61 КАЖУ .............................................................................................................................................................................. 62 КРОЗ НОЋ ..................................................................................................................................................................... 63 НА ДОМАКУ ................................................................................................................................................................. 64 НЕПОКАЈАНИМА ....................................................................................................................................................... 65 ИЗ НОВОГ ВИЛАЈЕТА .............................................................................................................................................. 66 ЈА ....................................................................................................................................................................................... 67 ПРОМАШАЈ ................................................................................................................................................................... 68 ТЕБИ ................................................................................................................................................................................ 69 ПЕСМА О ЈАВИ ............................................................................................................................................................ 70 ЦАРИЦА СНОВА ......................................................................................................................................................... 71 БЕЛА НОЋ..................................................................................................................................................................... 72 КРАЈ ОГЊИШТА ........................................................................................................................................................ 73 СЕЛО ................................................................................................................................................................................ 74

РАСТАНАК .................................................................................................................................................................... 75 У ТУЂИНИ .................................................................................................................................................................... 76 СРЕМСКА РАПСОДИЈА ............................................................................................................................................ 77 ОДА БРЕСТАЧУ ......................................................................................................................................................... 78 ТАМО ............................................................................................................................................................................... 79 1804 ................................................................................................................................................................................. 80 ЗЕКА БУЉУБАША .................................................................................................................................................... 81 КУЛА У ПЛАНИНИ ................................................................................................................................................... 82 ВЕЛИКО ЗВОНО ......................................................................................................................................................... 83 САН ВАРВАРА ............................................................................................................................................................. 84 ЗАКОПАНО БЛАГО ................................................................................................................................................... 85 ЛУТАЊА ........................................................................................................................................................................ 86 ПУТНИК ......................................................................................................................................................................... 87 САЊАРЕЊА ................................................................................................................................................................. 89 ПИТАЊА ........................................................................................................................................................................ 90 РЕЧ ................................................................................................................................................................................... 91 БЕГУНАЦ ....................................................................................................................................................................... 92 ЗЛОДУХ .......................................................................................................................................................................... 93 НОЋНА ЖЕЉА ........................................................................................................................................................... 95 У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ......................................................................................................................................................... 96 ПРЕД РАЂАЊЕМ ....................................................................................................................................................... 97 НА ПРЕЛАЗУ ................................................................................................................................................................ 98 ИЗ ОВОГ СТОЛЕЋА .................................................................................................................................................. 99 ВРАЋАЊЕ .................................................................................................................................................................. 100 У ЗЕМЉИ ПЕСНИКА ............................................................................................................................................. 101 ВЕЧНИ ПРАТИЛАЦ ............................................................................................................................................... 102 ОРУЖЈУ МОЈИХ ПРЕДАКА ................................................................................................................................. 103 МОЛИТВА ИЗБЕГЛИЦЕ ...................................................................................................................................... 104 ПОСЛЕ КИШЕ ........................................................................................................................................................... 105 ПРИЧА О ЛАЖИ ...................................................................................................................................................... 106 ПАГАНСКИ БОГОВИ ............................................................................................................................................. 107 ЧОВЕК .......................................................................................................................................................................... 108 НЕПО3НАТОМ ......................................................................................................................................................... 109 ДЕЧКО И ДРВО ........................................................................................................................................................ 110 ВИЗИЈА ........................................................................................................................................................................ 111

ВЕЧЕРЊА МОЛИТВА ........................................................................................................................................... 112 ПРЕД ВРАТИМА ...................................................................................................................................................... 113 ПЕСМА О ВОДИ ....................................................................................................................................................... 114 ПОЗИВ НА УЗБУНУ ............................................................................................................................................... 115 ПОДНЕ ......................................................................................................................................................................... 116 ИЗ ВЕЧНОСТИ ......................................................................................................................................................... 117 ОБЕЋАЊЕ .................................................................................................................................................................. 118 ЗАЧАРАНИ КРУГ .................................................................................................................................................... 119 ОНИ КОЈИ СТИЖУ ................................................................................................................................................. 120 У ПОНЕТКУ ПОЧЕТКА ......................................................................................................................................... 121 ПЕСНИК ...................................................................................................................................................................... 122 У ПРАСКО3ОРЈУ ...................................................................................................................................................... 123 ПРОСЈАЦИ .................................................................................................................................................................. 124 ДОШЉАЦИ ................................................................................................................................................................ 125 ПЕСМА ЗАРОБЉЕНИКОВА ............................................................................................................................... 126 ПРЕД ВАГОМ ............................................................................................................................................................ 127 НА РАЗДОБЉУ ........................................................................................................................................................ 128 У ЛЕТУ ......................................................................................................................................................................... 129 ШТА ДА СЕ РАДИ ................................................................................................................................................... 130 ТО ................................................................................................................................................................................... 131 НЕМА ВИШЕ ............................................................................................................................................................. 132 ТАМО НЕГДЕ ............................................................................................................................................................ 133 СТЕНА .......................................................................................................................................................................... 134 ТАЈНА ........................................................................................................................................................................... 135 ТРЕНУЦИ ................................................................................................................................................................... 136

ТРЕНУЦИ И ТРАЈАЊА САВЕ ЈАНКОВИЋА

Кад се једног дана буде писала историја заграничне српске књижевности, поезија Саве Јанковића заузеће завидно место. Ненаметљива, наоко сталожена, упорна и продорна, она описује један широки лук који досеже до звезда и невиђених светова али завирује и у најинтимније куте срца и душе. Она такође оставља за собом трагове на судбинском путовању, попут оног семења из бајке. То семење су позобале птице; семење у овој поезији означава поједине тренутке у једном животу који вечито трају у песниковој свести. Отуда и смисао наслова ове збирке. Сава Јанковић је почео да пише песме од своје седамнаесте године, за време крвавог ратног вихора којим је био захваћен, попут многих других, као полетни средњошколац. И одонда није престао да пева. Иако се бави и другим стварима и живи од других делатности свога ума и својих руку, пише песме као да је омађијан усудом, свакако зато што сматра да је то певање надасве важно и плодоносно. Писао је кад се у младости борио против зла и немани око себе и у предасима те борбе; кад се нашао на беспућу у туђини и кад се спасао од бродолома дошавши у нови свет; кад се трудио да постигне нешто у том новом непознатом свету и кад се одмарао од постигнутих успеха, залазећи полако У сутон свог бурног и на тренутке болног путешествија. Једном речи, куд год је пролазио и чиме год се бавио, носио је или у глави или у торби срочене песме као суво злато вредније од племенитог метала. Плод целог тог одисејства је ова прва збирка. Њена појава одиста личи на добровољно свођење животног рачуна пред собом и пред својим ближњим и даљним. Тренуци и трајања нам се представљају у више боја и прелива. Јанковићеве песме су махом мисаоне, често метафизички осенчене. Скоро свака песма има макар једно зрно мисаоности, а понеке су целе од ње саткане. Није тешко одгонетнути зашто је песник толико наклоњен размишљању. Као и сваког мислећег човека савременог доба, Јанковића брине судбина људска. Општа збуњеност, помућеност умова, срљање „у бездани вир“ („Молитва“) узнемирују, забрињују и боле песника. Тражи разлоге таквом жалосном стању и налази их у човековој охолости, безосећајности, у његовим напорима да постане бог. А он је ипак нејак за то; горки плодови тих несувислих напора су немир, усамљеност и стална борба против неке невидљиве силе која нас гони да напуштамо себе и да вечито тражимо себе. Зато човек још увек лута и тражи свој врт изгубљени усред „неказиво лепих, прелепих вртова“ („Скривени вртови“). Има ли наде за човека у овим песмама? Није лако одмах одговорити на то питање. Тек пажљивим читањем и размишљањем открива се, испрва зрачак а касније дебели сноп наде. Јер и кад се угаси „прелепа, ужарена,

блештава“ звезда, остаје сенка песникова ‐ и човекова уопште ‐ „утиснута на падини“ („Угашена звезда“). Чак и кад се потопе и поплаве низине и висине, „весламо помамно, пуни наде“ ка врху Арарата („Потоп“). Што је најважније, насушна је потреба да љубимо једно друго („Прво“). Тако нам Јанковић указује на излаз и спасење, само што је пут каменит и трновит, а тражење излаза „ломи кости“ и „разара мождане ћелије“ („Тражења“). Мисаоност у песмама Саве Јанковића не ограничава се на тешку судбину савременог човека, често самим њим створену. Песника привлаче и тајне живота и свемира, као у љупкој краткој песми „Живот“, где човеков живот, попут пахуље снежне, „заблиста и... већ га нема.“ Многе од таквих песама залазе у згуснуте пределе метафизике, где су питања све само не проста и одговори још сложенији. Најбољи пример за то пружа песма „У тражењу почетка“, у којој песник размишља пред појмом вечности и рачуна колико се пута земља окренула око сунца; кад разум изгуби контролу над самим собом у том вртоглавом рачунању, песник схвати да је „близу почетку почетка...“. Песме Саве Јанковића нису за доконе жељне разоноде, већ захтевају помну пажњу и саучествовање. Уско повезане са мисаоним песмама су и многобројне песме на религиозне теме и са религиозним преливима. Песник се не устручава да прогласи своју чврсту веру у Бога и Богочовека и своје страхопоштовање пред експлозивном снагом Васкресења. Међутим, ни овде његов став није једноставан и површински већ скопчан с тешкоћама и неизвесношћу. У песми „Непокајанима“, на пример, рађа се кобно питање: шта ако својим нехатом и неискреношћу разгневимо Оца Његовога... „шта ћемо онда сами у вечности?“ И овде, као при суочењу с основним филозофским питањима, нада долази путем опроштења од стране „јединог Разумитеља, Патника“, који је и сам ходао истим стазама сунчаним али и трновим. Неколико родољубивих песама откривају корене песникове дубоко усађене у родно тло, од којег не може да се отргне. Без обзира да ли је реч о херојском косовском миту или о славним устанцима за ослобођење од вековног ропства, или пак о крвавим борбама против савременог зла бескомпромисан. Ту одлучност не могу да покопају ни све наслаге живљења у туђини, које носи своје бреме и тражи своје жртве („Груда“). Родољубље Саве Јанковића је чисто, гранитно, садржајно, али и без хуке и буке програматског гласноговорја. Слично је и са песмама изричито социјалне садржине. Њих нема много, али брига за човека, друга, ближњега провејава и у песмама другачије намене. Песников став није ни овде бучан и програматски већ је природан, изникао из његовог свеукупног погледа на свет у коме и „прегладнели, прозебли, просјаци свију нација, свију векова“ иду напред ка непознатом лица озарених блаженим осмесима („Просјаци“). Не значи то да је песник слеп и глув за муке и патње других, већ да се и оне догађају по неком вишем плану нама често недокучивом.

Занимљиве су и песме о природи. Оне нису толико описне колико су прожете сазнањем да је природа нераздвојни део нас и ми ње. Сава Јанковић је и успешан сликар портретиста. Зачудо, у његовим песмама нема онолико боја и облика као што би се очекивало од усавршеног сликара. Осврти на природу су разбацани по целој збирци и пејсажи искрсну где им се не надамо. Јанковић не користи описе као нешто што је само себи циљ већ их уткива у целу песму или у мисао као потку песме. Тако се слика једног поднева, са свим реквизитима бујне природе, ипак слива у поенту на самом крају песме због чега је песма и спевана. Прави разлог оскудности описног у Јанковићевим песмама треба ипак тражити у његовом опредељењу за портретуру, а не за пејсаже или за мртву природу, рецимо. Он одлучно одбија да слика портрете са фотографије, већ настоји да са лица портретираног уђе у његову суштину. А и свако биће и твар у природи имају своју суштину у коју треба продрети ‐ не описима него размишљањем и проницљивошћу. Јанковић је у томе мајстор. Има, најзад, и доста интимних песама које су поникле у најдубљим кутовима песниковим и које само он може поново да проживи у потпуности кроз песму. Такве песме су можда најлепше у овој збирци, мада не и најзначајније. Треперења срца и душе пробијају ту и тамо, упркос честој мисаоности ‐ можда баш и због ње. Песник се обраћа својим интимним саговорницима или слушатељима, својој драгој („Теби“, „Песма о јави“), људима с којима је провео најтеже тренутке свог живота („Сећам се“). У свим тим песмама Јанковић је дубоко осећајан, отворен, али и дискретан. Интимност његових личних доживљавања ипак остаје прекривена велом тајанствености и уздржљивости. Читаоцу пада у очи да се Јанковићеве песме разликују од песама многих избегличких песника по томе што у њима нема жалопојки на избегличку судбину ни наивно‐отужног подсећања на неповратну прошлост. Ту је Јанковић мушкарац и стоик. Уместо жалопојки срећемо његово чврсто убеђење да ће „тамо једнога дана, пун рана, радосно поћ'“' („Тамо“). Чак ако сумњичавом читаоцу то можда и не звучи тако убедљиво, песник у то верује и саопштава своје веровање просто и чврсто ‐ и то је све што је потребно. Добија се утисак да је Јанковић исувише заузет својим богатим унутрашњим светом да би се предао јаловом туговању за оним што се не може повратити. Након прочитања целе збирке читалац је у стању да сагледа цели развојни лук песников, од раних песама („Живот“, „Теби“) до најновијих („Пред вагом“, „Тренуци“). Мада песме нису поређане хронолошки, ипак се осећа лагано али сигурно сазревање ове поезије, као што је својствено сваком бићу у природи. Нема разлога сумњи да ће то сазревање трајати и да ће продужити да даје плодове сличне овима у збирци Тренуци и трајања. Сима Пандуровић је једном приватно рекао да га песме Саве Јанковића „по сажетости и лепоти изражавања подсећају на кинеску, класичну поезију“. И то је тачно, али је тачније да су оне огледало једног богатог унутрашњег

живота, а, кроз то, и величине и трагике једног читавог народа на ветрометини балканској. Ако је права поезија нераздвојна од живота, Тренуци и трајања су и поезија и живот. Такво признање заслужују само истински песници, и Сава Јанковић је несумњиво један од њих.

Васа Михаиловић

САВА ЈАНКОВИЋ

Сава Јанковић је рођен 1923. године у сремском месту Кленак, Југославија, од оца Димитрија и мајке Љубице. Јанковићи су прешли у Срем „од Косова“ (Добринци, црквена архива), за време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, где су се и настанили већином као трговци и чиновници, док је његова мајка из познате војвођанске породице Стефановић. Свештеник Стефан Стефановић је после слома Првог српског устанка превео своју породицу у Срем, заједно са „народом овога краја“, као што је записано на споменику у порти брестачке цркве. Српски песник и дугогодишњи управник Београдског народног позоришта, др. Светислав Стефановић и његов брат сликар Стеван су такође потомци свештеника Стефана. Сава Јанковић је ниже разреде гимназије похађао у Вуковару, а више у Руми где га је и рат затекао. Осми разред и Велику матуру је као избеглица завршио у Београду. По завршетку рата, нашао се у Италији, где је под академским сликаром проф. Костићем и Јосифом Мајзнером почео да студира уметност.

1947. године је прешао у Немачку где је на универзитету у Ахену, поред уметности и скулптуре, студирао архитектуру.

1951. долази у С.А.Д. У прво време ради као физички радник, али се убрзо запошљава у једном инжењерском предузећу у близини Питсбурга као цртач, а затим као „дизајнер“. На Карнегиу у Питсбургу наставља да студира уметност у вечерњим часовима све до 1955, кад се жени Зораном, рођеном Пецић и прелази у Балтимор, Мериланд. У Балтимору, где живи са супругом, сином Марком и ћерком Александром, Сава Јанковић је, поред свога инжењерског занимања и писања, врло активан и као сликар портретиста. Своје портрете излаже редовно по познатим галеријама Мериланда. Члан је удружења професионалних сликара С.А.Д. а такође и „Чаркол клуба“, једног од најстаријих и најугледнијих уметничких клубова у Америци. Пре кратког времена је завршио и уљани портрет владике Христифора, за који му је Владика шест пута позирао. Портрет је изложен у владичансксм двору у Еџворту, Пенсилванија. Сава Јанковић је повремено објављивао своје песме и приповетке у заграничним публикацијама, а такође и неке од својих радова у америчкој штампи на енглеском језику.

ТРЕНУЦИ И ТРАЈАЊА

ТАДА

И тада, кад дух се сломи, тело клоне и отпочне да тоне све у ништа, мисли кад замру живе, животне боје посиве и угасе се последњи звуци ‐ из безгласја, дубине груди, неба, земље и људи, са ожиљцима трнове круне на глави, уморном човеку Богочовек се јави.

1953

ПРЕД ЗОРУ

Свани ми зоро жељена и распи злата жежена. Земља жуди за тобом, рођена.

Пољана цветна, још снена и сетна, жељна твог осмеха ведра, чека, ширећи мека недра.

Под листом, на грани, у трави, свуда по тами, танани, сами, расути звуци скривени ћуте, плашљиво, чедни, почињу да слуте земаљске путе у безгласноме ритму неба.

1948

ГРУДА

Из сржи костију мојих, крвних зрнаца, можданих вијуга – стотину хирурга пинцетама хоће да извуку, да ме раставе од битних, тананих нити. Чепркају, чупкају, траже ћелије, атоме, шта било што се скрило у дубинама, закопало комад, стену, планину – груду родну. А када успешно заврше, намеравају да прославе увезеним вином још једну победу ума.

ПЕСМА ПАТНИЦИМА

Приђите сви напуштени, ојађени, ружни, болни, одбачени; медаље се деле најмлађима, најлепшима, најјачима . . . Приђите и помол'те се за спасење најславнијих, за будућност најглавнијих . . .

Чудите се злопатници, можда, Чудом најчуднијим: како тако, туда, свуда, дивна, красна, снажна, чила, бића мила, најсрећнија, а ваша им помоћ може да затреба . . .

Када они, осамљени, почну тихо да пристижу, ви ћете већ тамо бити, усхићени, ојачани, олепшани, окупани у светлости, освештани.

Усрдно се помолите још једанпут, још једанпут у бескрају свевременском. Молитва ће ваша бити благословна, чудотворна.

САБОР АНЂЕЛА

Јека труба скованих од неземних метала, звучи божанским мелодијама. Одбија се од светлуцавих звезда, разлеже се кроз замагљена сазвежђа, губи се и ишчезава иза видика видљивих слика и схватљивих појмова у невидљиве светове, ненаслућених облика и боја, неочекиваних ширина, висина и дубина . . . Са свију страна скупљају се ту, шуштавим жуборењем, уздрхталим треперењем, блештавим белинама, чувари душа. И у кругу непрегледних размера, одлегнуће се ускоро ХОСАНА, молитва заједничка, молба најтоплија, најусрднија, за спас још једног изгубљеног људског бића.

МОЛИТВА

О стани време, стан'те године, месеци, дани. Секунде, коњи врани стојте. Стишајте галоп успор'те лет. Нека се спусти мир. Планета ова, немирни овај свет, срља у бездани вир.

Нејаки човек мали, небесни хоће трон и с трона Творца свога, себе да прогласи за Бога, Господи помилуј.

ПОВРАТАК

Нека загрми, запламти, букне, нек' севну ледене муње и врели огањ сукне. Нек' се затресе земља, нека се див расрди, скрши и смрви бетон, истопи челик тврди. Нек' пукне полуга, точак, нека се искриве шине и прсну паклене справе саткане од вечне тмине.

Нека на пољу равном остане усамљен човек к'о у времену давном и нека на плодну земљу клекне и из дубине душе јекне: Тебе Бога хвалим!

ТРАЖЕЊА

Ломим кости нејаке на таласима седам узбурканих мора. Разарам мождане ћелије, напрежем живчане копрене; консултујем умове других векова, страних култура ‐ тражим истину иако знам да је у мени . . . иако знам да ће ту остати и кад се вода претвори у со а земља скупи у прегршт пепела – још увек тражим . . .

НА ЗАПАДУ

Вечерње сенке све дуже. Клизе лагано, поспано. Пурпурни, небесни тронови земљи нагињу ближе, све ниже. У таму тоне дан. И мрак, још само духова стан, прекрива свет. А трептај тих, радосног тона, новога света јутарњих звона, овде је стран и нем.

1949

НА ЛИНИЈИ

Линија је повучена од плавог неба до тврдог тла, између зла и зла. Мостови се полагано дижу. Не можеш натраг, јуче не постоји. Треба да бираш, почиње да се броји. Зверови мрачни, нестрпљиви реже . . . О мајко добра, о честити кнеже, сад знам: Морам да идем напред сам.

НА ВИДОВДАН

Врати ме, врати, Косово поље равно, бар на тренутак само, у време оно давно предака силних мојих, витешких делија твојих: Велможа и див‐сељака, светитеља и јунака; богоносних свештеника, за часни крст мученика; калуђера и гуслара, лучоноша светог жара; ждралова и ждраловића, Милоша и Југовића.

О врати ме, врати у Господње лето, у хиљаду тристо, блиставо и чисто, осамдес'т девето.

ПЕСМА РАТАРИМА

Ратари, ратници стари, дал' когод мари за ваше ране тешке безбројних мегдана, ожиљке витешке окршаја љутих минулих дана, година; столећа ледених зима, гладних пролећа?

Од памтивека чопори курјака лутали смрзнутим пољима, а усред топлих лета, мноштва страних чета цокулама, чизмама војника газили преко засејаних њива.

Од како се зна, сабље, мачеви, наџаци, копља, пиштољи, пушке, топови, тенкови, бомбе, ломили кости мушке мојих земљака, сељака‐јунака . . .

Нико, нико не мари, ратници стари.

ПРЕД БИТКУ

Ту на раскршћу чекам коњицу да јој се придружим. Тутњаву чујем све јачу. Вранац дрхће и дахће. Стани брале, полетећемо и ми с њима галопом, уз тресак и звекет, преко родних поља и њива, кроз зору ову што још поспана снива.

Остаје један тренутак само пре него дамо све. Ти, вранче, пену белу – а ја живот и сне.

Ево их, ево: Моћна бујица стиже, све ближе.

БАРЈАКТАРЕВА ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

На велелепном подијуму лепршају се барјаци многи саткани од баршуна и свиле. Сунчане зраке поигравају се бојама азурним, трепере на зеленим, блеште на црвеним, одбијају се од снежно белих. Ресе, ките сувога злата гибају се по музици глобалног марша. Згрнуо се силан свет. Свечано свако поздравља своје боје . . . Само ја, барјактар из последњег јуначког боја, још лутам по бојишту глувом. Носим барјак древни, исцепан оштрицама мачева, попрскан крвљу палих витезова. Тражим преживеле . . .

ЖИВОТ

К'о пахуља снежна, кристална и нежна што са неба бела и врхова јела падне на врео длан и нестане к'о сан, тако и живот наш заблиста и . . . већ га нема.

1942

ТРЕЋА ДИМЕНЗИЈА

Привлачи ме даљина, заноси висина – само дубина улива потајну страву.

Где ћу доле, тамо где земљина тежа вуче вртоглаво, неумитно?

И шта ћу нејак, и како ћу неспреман да се носим са силама најдоњег дна?

ПРЕД ОДГОВОРОМ

Још неизречени појмови уобличавају се лагано, несигурно, кроз полусан. Да ли ће моћи да објасне наслућену спојницу, засталу, скоро изгубљену негде у беспростору између тела и душе? . . . Ако се та танана веза видљивог са невидљивим дотакне, ум ће почети да схвата одговоре на питања која не припадају његовим сферама.

НАПУШТЕНЕ ДУШЕ

Замагљене даљине, засењене висине, замућене дубине . . .

Сунце животоносно распи зраке, засветли. Ветре свежи, мироносни, растерај, рашчисти, разгрни – отвори видике. Кроз вечност јецају душе из сивине, безимене, залутале, изгубљене. Не слуте, не знају да постоји, да блиста бистра и чиста сфера негде преко једва видљивог хоризонта.

У СУСРЕТ ОДГОВОРУ

По мрачним буџацима, замраченим сокацима, магленим долинама, лута моја душа. Налеће на камене зидове, на друге душе збуњене . . . Решена, хоће да сазна једном за свагда зашто постоји, и шта је креће. Да ли је на ивици краја чека откровење или уништење. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Можда је одговор, ипак, ближе на осветљеним стазама, цветним пољанама?

СЛОВО О НЕВИДЕЛИЦИ

Тма таме, тмина мрачна покрила, притисла, пригушила просторе. Шћућурила се у буџаке, испунила пукотине зидина, таваница, шкрипавих патоса – увукла се и у душу. Само се црне мисли искрадају и невиделицом пузе, шуњају се мрклинама прошлости и бојажљиво, заплашене сенкама сенки још непознатих сфера, траже отворе, излазе из садашњице. Не назире се ништа. Никаква немирна искрица да кресне, светлуцне, и бар назначи обрисе, озари облике који се само наслућују . . .

Још се сазнање није искристалисало да то, што се има, није у ствари очни вид.

ИЗ СУМРАКА

Зле силе, дуси порока лажних пророка, сагорели небесну звезду. Само још дим се извија кроз замрачено плаветнило. Сва изгоре у грмљавини и блеску. Нема више уточишта, ни наде. Морамо ми, случајно преживели, да удвостручимо напоре и сведочимо из сумрака; да поново убедимо сами себе у постојање светла и таме.

УГАШЕНА ЗВЕЗДА

И она, прелепа, ужарена, блештава, пре него се угасила, бацила сенку низ стрмо брдо . . . Звезде нема више, али је моја сенка, иако, можда, блеђа од најблеђих, мања од најмањих, остала утиснута на падини.

ПОТОП

Потопише низине, поплавише висине. Сива, мутна, блатњава вода покри све.

Још само на врху Арарата зелени се земља. Весламо помамно, пуни наде.

ПЕЈСАЖ

Кичица пуна дугиних боја клизи лагано, сигурно, по платнима разапетим ширинама знаних светова. Слажу се боје једна за другом, свеже: зелене, златне, румене, плаве; блиставе, складне. Потези смишљени образују неказиво лепе облике познатих појмова.

Покаткад, ту и тамо, дотакне четкица крадом врхове плаветних висина, дубине осенчаних долина, невидљивих, још незнаних светова.

ПРЕД САЗНАЊЕМ

Ево ме, ту сам, пред вратима Сазнања. Још само тренутак и ја ћу да куцнем алком. Знам само: Неће више бити стрепњи, ни жеља за тајном. Неће бити весеља, ни туге. Биће потпуно ново стање усхићења које нико жив није опремљен да опише. Нестаће слутње и сумње и сва позната чула ће се утишати. Још замало непозната осећања ће нас запосести, обвладати нашим душама и ми ћемо се винути просторима за које никако нисмо могли знати да постоје.

ВАСКРЕСЕЊЕ

Експлозија још траје засењујућа. Још одјекују ширинама звуци заглушујући. Још увек се тресе, дрхти земља уздрхтала од дана када хладни мир мртвила, узнемирен светлошћу, блештавом топлином вечнога живота би нарушен, поремећен за све векове векова.

ПРВО

Уморан од безброј питања, клонуо под мноштвом разноврсних одговора, исцрпљен сазнањем ништавилости неспособношћу да се изјасним, изразим ‐ посрћем под тежином објашњавања, уверавања, убеђивања. Понекад изгледа да је свако у праву, макако била супротна гледишта и подаци, моћ расуђивања и доказивања . . . Довикнуо бих им тада, окренут на све четири стране света: Тако је! . . .

И онда бих замолио за реч, и у насталој тишини, свим бићем, сваким делићем јекнуо: Љубите ближњи, једни друге, прво.

СКРИВЕНИ ВРТОВИ

На све стране неказиво лепи, прелепи вртови пуни дрвећа, цвећа, сазрелог воћа. По свежој, зеленој трави бубице, мрави миле, а кроз ваздух мирисни лете лептири шарени. На сунчаној пољани коњи разиграни. Само: нигде нема човека. Он лута прашњавим путевима, широким пустињама, морима далеким. Још увек тражи свој врт изгубљени.

ОДГОВОР

Све је речено и све је једном било. Царства, ратови, примирја, патње и муке, радости.

А нису само наши животи, и нису само наше судбине.

Свуда око нас најмањи, најтањи, сићушни, простим оком невидљиви светови.

Далеко од нас највећи, најшири, огромни, простим оком недогледни делови свеопште, свеобухватне целине.

И нека веза, смисао, сврха, провлачи се кроз велико и мало, прошло, будуће – обима, прожима све.

Само се ми још увек надамо да ћемо својим људским разумом разумети неразумљиво, схватити несхватљиво ‐ и дати одговор на питања на која никако нисмо у стању дати одговор.

ПУТЕВИ

Путеви на све стране: прави, кривудави, равни, стрми, калдрмисани, блатњави, поплочани мрамором, цветни, трнови. Пролазе кроз њиве златне, ведра поља, планине плаве, мочваре зелене, срушене градове, запаљена села, запуштена гробља . . . Чини ми се да сам сваким од њих путовао безброј пута на јави – или у сну. И сви воде истој тачки: жижи перспективе; тамо где се све линије састају, секу. Тамо где се никада не може стићи.

СНОВИ

Снови, стари и нови, откинути, отиснути од обала по узбурканим водама плове. Несањани и неискушани ломе се на планинама таласа, растрзају . . . Разбијени, искидани, распрштани, још увек теже да се скупе, сједине, сврстају у складну целину.

ОПЕТ СНОВИ

Снови, одлучени да одснују своју судбину, немирни, лелујају космосом. Лутају сазвежђима, засењени сунцима ненабројаним, опијени винима бескраја, стреме просторима иза звезда усијаних, почетку живота, узроку таме, извору светла.

ЧЕКАОНИЦА

Пролазе кроз уска врата један за другим: велики, мали, знани, незнани. Иза њих пригушени звуци: смех, плач, клик среће, јаук бола, понеки пуцањ . . .

Ми, седимо у кругу на дрвеним клупама. Чекамо, безгласни, да на нас дође ред.

ИЗ ЗАПИСА БЕЗИМЕНОГ ПУТНИКА

ПРВИ КОРАК

Оних којих нема, неће их никада бити – а ви што сте ту, ви сте за мало. Зато се удружите, заокружите низ познанстава, пријатељстава, старе и нове родбине – требаће вам. Јер ускоро, кренућете и ви на дугачки пут који ће да траје вековима векова, са свима онима који су били и који су још ту, и који ће доћи.

Ако хоћете да будете, морате да сте – заувек путници.

ДРУГИ КОРАК

Стигавши на друге обале покушавамо још увек да се средимо, снађемо, видимо ко је ко и ко смо ми и шта нас чека у новим срединама.

Чини се да је прошлост, садашњост и будућност једно. И као да се ништа више не мења, иако је све у покрету. Зауставило се време, али је трајање у пуном јеку.

ТРЕЋИ КОРАК

Све се искристалисало и све је јасно. Нема више тајни иако је тајна још увек ту. Нема више сивог. Све је црно или бело, или је испреплетено дугиним бојама. Чује се и види иако не мора да се слуша ни да се гледа. Ми смо ту и ту је у нама. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Онима који још нису стигли: Крените.

ИЗ ЗАПИСА БЕЗИМЕНОГ ПУТНИКА

НЕКОЛИКО МИСЛИ

Још време није прошло. (Никада неће ни проћи). Још није стигао час. (А час ће доћи). Један трен је део вечности. (Иако је вечност у једном трену). Није касно доклегод се зна, а зна се довољно. Зато не вреди забашуривати, прикривати ‐ јер Ништа не може да постоји, а то што је ту, мора да се зарачуна. Крените . . .

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА

Сваки цвет као звезда осредње величине. Зањихали се расцветани. Замирисали под топлим космичким зрацима. Лебдимо беспростором, ако се то може да назове лебдење. Усхићени смо видицима, ако то може да се назове усхићење. Није нам жао чега смо мислили да ће нам бити жао. Радости су нам помућене једино сазнањем да има оних који никада неће поћи, ни стићи . . . Крените.

ВРЕМЕ ДАНАШЊЕ

Данас, то је време исконско, древно, прастаро. Преисторијско доба. Нема писаног писма да каже, изложи шта се збива са душама које лутају ширинама света . . . Још нисмо изумели ни прве потезе да обележимо њима зидове мрачних пећина. Озебли, не знамо за постојање ватре; уморни, чекамо на проналазак точка; нејаки, бежимо испред дивљег звериња. У почетку смо почетка, у зачећу зачећа, сами међу бетонским блоковима, металним антенама, окружени са седамсто седамдесет и седам светских чуда.

БРИГЕ

Хоризонти страни, туђи. Нови се системи и стилови наговештавају. Непозната сфера се отвара. Очекују од нас много: хоће да схватимо несхватљиво, разумемо неразумљиво, да се прилагодимо променама и да се осећамо пријатно, природно ‐ као да прескакање векова не значи ништа. И ми, најзад, посустали, уморни од дугих ходова, пењања и спуштања, збуњени од уверљивих убеђивања, напуштамо своје бунтовне мисли и блажено се смешкамо одобравајућим аплаузима . . . Они ће и о нашој деци и деци наше деце исто тако водити рачуна.

МЕЛОДИЈЕ

Док тихо дрхте струне груди су тугом пуне и стара сећања се буде. Вараве искрице луде обесно скакућу врте се, шапућу узбудљиву песму неку. Величанствено, мирно теку бешумне реке широке, достојанствене, дубоке. Плове сребрни облаци, ћуте зелени пашњаци, миришу поља покошена, ливада цветна, орошена, девојке и стада чека. Магла, прозирна и мека, спушта се и обавија све. И струне не дрхте више, замире звук. Све тише и тише.

1945

ИЗ ДАЉИНЕ

Загудите гусле старе тихо, далеке. Задрхтите струне лако, смирене. Пренес'те ми звуке драге, жељене. Дочарајте брда, поља, њиве, ливаде, шуме зелене, дрвореде цветних липа, мирисних, мрке веђе, тврде руке ратара, бела лица, чедни поглед девојки, смели, мушки, корак чили ратника. Засвирајте, зацвилите, зајецајте гусле старе.

СТО ЈУНАКА

Баш као што се причало, тако је почело: Идила. Сред шуме, поред ватре чета. Стотину јака, још неокушана млада јунака. Слушају, без речи, седог ратника о дугим маршевима, бојевима, јуришима, победама, поразима. Знају да ће једнога дана њихова дела постати знана . . . Нису, ипак, могли да наслуте: Већ сутрадан, у рану зору, почеће стравична битка. А после два дана, само ће један, скоро још дете, остати да о њиховој јуначкој смрти прича.

СЕЋАМ СЕ

Сећам се вечери мразних и многог кишног јутра. Сећам се кад сутра није постојало.

Сећам се тешких дана и ноћи када су зрна звиждала црна и бајонети с'јали.

Сећам се кад сам чекао згрченог стомака испред ископаних рака да дође на мене ред.

Сећам се бекства, потера, глади, замора, натчовечанских напора.

Али највише се сећам драгих, ликова младих којих више нема.

ВАМА

Ви, које су смрвили , сломили, кости вам изломили, за вама јаучу, ридају безгласни кланци, гудуре; јецају немушти шибљаци, жбунови и шипрази ‐ немоћни сведоци страве. Још по падинама, увалама, где су вам непомична тела лежала, расту зелене, набујале траве, једри, пољски, шарени цветови. Ту и тамо, где сте душе испуштали, ојађени, остављени, још наричу мајке, туже очеви, вапију малишани . . . Пролазе дани. Пролетеће столећа, хиљаде година, срушиће се пирамиде и бетонски облакодери, гвоздени мостови . . . А ви , намучени, ви ћете живети, блажени, кроз вечну вечност вечности.

ЗИМСКИ ПЕЈСАЖ

Бело иње скрива зеленило њива. Замрзнути пути, реке, поља цела; залеђене сене непомичних тела.

Тупо гвожђе стежу ослабепе руке. Тврду земљу режу уз потмуле звуке.

У шињелу топлом, с капом крзна мека, стражар мрко гледа од реда до реда – броји лица бледа . . .

Ширина бескрајна, тмурна, страву слути. У даљини небо, сиво, сетно, ћути.

ЖЕНЕ ИЗА ЖИЦА

Безимене жене, у крпама, терете сете и бола носе за децом изгубљеном. Успомене на мужеве, очеве и мајке почињу лагано да бледе, док следе једна другу с пијуцима и лопатама, из дана у дан, поред тренираних паса, без гласа, као кроз сан . . .

ЈУТРО

Умукнули певци, замро лавеж паса. Осамљен, без гласа, као камен тврди на сред поља равна, стоји ратар стари. Изгорела кућа, разорене зграде, још се угаљ жари . . .

Усправљених леђа, подигнуте главе, древни ратник гледа у висине плаве.

КАЖУ

Тренутак један у вечности дугој, блештава искра у густоме мраку, кажу: не мења ток. И човек, појава у васиони, само је јединка мала, незнатна и безначајна. Биће што дише, гледа, слуша, говори, сања, љуби и мрзи, боји се, радује, брине се, жели, жали, тужи, смеје се, весели, нада се, верује, сумња . . . и ништа више.

1954

КРОЗ НОЋ

И када затегнуте струне немирно затрепте и зазвуче шумно и болно, вихори из таја крену. Забрује у складу прво, потмуло, тихо, и тада бесно, и лудо, силином снаге своје, груну у дивљу игру. Помамно дрхте жице, бурни ковитлац вије, кроз модри хаос се диже, растрза, кида, руши . . . Уморни дух се повија, угиба, ломи. Напреже посљедње моћи да прође кроз пустош и таму језиве, дуге ноћи.

НА ДОМАКУ

Чини ми се да ћу да дохватим, дотакнем Необјашњиво у првим заранцима, док још тишина влада и сумрак обавија душу. Изгледа да је ту, близу, свуда око мене. Као да све живо и неживо одише, дише несвено тајном сазнања . . . Само да ослушнем још једном и можда, пружим руку.

НЕПОКАЈАНИМА

Шта ако се наљути на нас и разгњеви као некад на оне који од дома Оца Његовога направише шпиљу разбојничку. Шта ако никад не видимо осмех који исцељује и опрашта и горима од најгорих, грешнијима од најгрешнијих. Шта ћемо онда, сами у вечности?

ИЗ НОВОГ ВИЛАЈЕТА

У кругу хоризонта бетон, гвожђе, алуминске шипке. Улицама брекћу челичне кочије, плавим небом круже металне направе. Житељи града излазе из зграда, улазе. Ћуте. Сви некуд журе . . . Зашто баш ја? Зашто баш ја да оставим ливаде зелене, коње разигране . . .

ЈА

Знам да су свуда око мене људи и жене који теже својим сновима, стреме сопственим остварењима. Сви су јединке, бића сложене, префињене целине, саздане од милиона деликатних ћелија, нервних кончића, зависних једних од других, упућених једни другима, али управљени према СЕБИ. Свако је центар свемира. Само ја, тако ми се чини, нисам у жижи жиже, свој, него сам у трилион атома развејан, разбацан, и у сваком центру васионе заузимам, испуњавам малушни простор, невидљив простим оком.

ПРОМАШАЈ

Са сазвежђа Изоповог, трилион светлосних година, брзином крилатога лава, ракете, комете, брзином грозничаве мисли – у кристалној барци, успавана принцеза лети. Обећана је чудним стицајем околности, математским високим прорачунавањима која су произашла из оштећеног механичког мозга, једном људском бићу негде у сазвежђу млечног пута. И он је почео да прима привиђења још у раној младости. Знао је да су јој очи тамне као ноћ, а коса таласава као морска пучина. Знао је о њој све што се могло сазнати кроз сне. Ал' никад није слутио да када принцеза стигне – од његове планете остаће само шака прашине.

ТЕБИ

Пишем ти песму, девојко драга, теби, чија је душа топла и блага а мисао мека, к'о песма далека, теби, што живиш дубином душе узвишене, коју ти ниске не гуше мисли и страсти пакосне.

Теби . . . коју ћу ја, ипак, једном срести.

1942

ПЕСМА О ЈАВИ

О сиђи, сиђи са висова плави' и руком својом меком такни ме, драга. Ја хоћу да снова свих, добрих и злих, нестане сваког трага.

Немој да шапнеш, јер шапат дуго ветрови шумни шумели тужно – реци ми гласно да сад си са мном ти.

1953

ЦАРИЦА СНОВА

Маглене копрене, сплетови сете, лете, лете. Нестају привиђења. Леденог стења топи се лед. Буја трава и пупи цвеће; пролеће креће, таласа крв. Сребрни звоне звонови звона; царица снова силази с трона, напушта сне. Смеши се љупка, ножицом лупка, чудан јој изгледа свет. Опојни ваздух надима недра, танана, ведра, извија стас . . . Чаробна светла, облици и боје, све је сад твоје, све. Никада нећеш жалити трон – ни сне.

1955

БЕЛА НОЋ

Мир и тишина влада замагљеним простором бескрајним. Дрвореди дуги, тамни, ћуте, плавичасте сенке замрзнуте, дрхте звезде треперењем сјајним.

Уска поља, светитељски бледа, леденим су осенчана дахом, засењена сребрнастим прахом, тамна брда светлуцају седа.

Једва чујни, залутали, тонови се краду; лако клизе преко глатких њива, меко шуме кроз таму што снива, стрепе, траже изгубљену наду.

Пронађени акорди се њишу, додирнути неће да се смире, уздижу се, лагано се шире, пуни, топли, кроз белу ноћ дишу.

1947

КРАЈ ОГЊИШТА

Плавкасти дим са огњишта мога дрхтаве фигуре ствара још невиђеног света, страсног и пуног жара. Извија се, увија и шири и тад лако ишчезава, као сан јунске ноћи, титрава слика плава. И одмах тад замени је друга, лепша, ал' само један трен блесне дубином и лепотом својом, па као сен нестане и она.

1941

СЕЛО

И снег што тихо веје покрио је долине бескрајне, путеве и кућне стреје. А кроз ваздух још дрхћу и стрепе тако нежне и лепе пахуље снежне.

Тишина влада нема између кућа малих и неба бела. Село к'о да тихо дрема и сања снове муке и весеља. Сваког села пун жеља тај сан је исти.

Покаткад јекне звоно ситно. Наруши тишину дана, одјекне слабо и боно. Са торња црквице старе и црне можда врана тад прне заплашена тиме. И опет све је тихо, село спава, ил' дрема . . .

1944

РАСТАНАК

Чаробна планино, зелена ливадо, горо мирисна. Чекаш ли чекаш дечицу да се по теби играју, по бујној трави табају. Желиш ли опет, весела, да чујеш звонке гласове? . . . Немој се мајко надати, теби ће деца страдати. Судбе их, младе, одвеле у нове, стране пределе. Оданде туго, задуго, недрима твојим, једина, повратка нема никоме.

У ТУЂИНИ

Зврји, зврчи, цврчи, грули, бруји, зуји. Звечи, бучи, хучи, дрхти, дрмуса се, штекће, брекће срдно, чудовиште грдно; неман саливена од гвожђа жежена. Клапарају тешке полуге и жбице, шиште, цвиле , јече, затегнуте жице . . .

Жуљевите руке избеглице старог, тврдог, мрког лика, управљају справом од хладног челика.

И никакви звуци направе што глуше, не допиру више до његове душе. У њој као кроз сан летње, свеже ноћи, у сред немог мира, један чобан мали на двојнице свира.

СРЕМСКА РАПСОДИЈА

Дугосене, црнооке жене звонка гласа, косе од таласа, крепки људи, челичне им груди, рука јака, јунак до јунака. Деца здрава, старци стаса права. Расни хати, пролећу крилати, мучу стада говеда из хлада, овце беле падине поселе. Поља родна, равна земља плодна. Снопље жита, од злата салита много њива бескрајних покрива. Кукурузи, све стасити друзи, чврсто стоје, шумне химне поје. Виногради, рани родосади, леже ведри, зелени и једри; опколили брда, преплавили. Манастири, витки командири, дижу главе кроз даљине плаве, звоном зову на молитву нову . . . Сава река, на њу Дунав чека, још је нема из кићеног Срема, тече споро, неће стићи скоро.

ОДА БРЕСТАЧУ *

Берићетна година берачима брестачким. Уродиле њиве зрнатим плодовима. Пшеница‐белица пресула амбаре. Отплатили дугове дужници, оденули се сељани. Момци се очизмили, девојке додале дукат‐два на ниске, већ подугачке. Окочоперили се старчићи; омастили седе бркове. На свечане дане портом крећу литије, лепршају црквени барјаци. Гласа се песма сокацима, смех вајатима, њисак и мукање шталама, блејања оборима . . .

И онда, четрдесетипрве – удари неман, зарати земља. Затворише се небеса, отворише се понори . . .

Одбише сељаци да мењају вером предака (сви до једнога).

Мајка закука за сином. Излизаше се чизме, разредише се ниске, ућута песма, стиша се смех . . . Брестаче, село малено, шта је са тобом данас, рођаче?

* Сремско

село у близини Руме.

ТАМО

Проминуше сати, дани, ноћи, и године, неизмерно дуге, лутања и туге. Пуне хладне таме.

Бледе сенке саме прате бат корака преко голих стења, и оштрог камења. Бледе сенке само.

А далеко тамо, иза мрких гора, и сивога мора: питоме долине, зелене планине, сребрне реке жуборе . . .

Тамо ћу једнога дана, пун рана, радосно поћ'.

1804

Црни Ђорђе од земље Србије, води војску преко Шумадије. Чудна војска, такве нигде нема, на велика Вожд је дела спрема. Кршни момци, старци косе беле, скупили се из домаје целе. Неки боси, неки у крпама, гордо газе с српским заставама. Коју пушку, који пиштољ носе, два‐три топа трешњева проносе. Али сваки оштре ноже паше, од коса их ковачи сковаше. Гвожђе хладно, оружје је љуто, кад је срце на смрт навикнуто. Силна војска смело напред греде, испред ње су слава и победе.

ЗЕКА БУЉУБАША

Чека Зека на сред поља равна да удари турска хорда тавна. У рукама оштри ножи сјаје, главу своју вук лако не даје. Три стотине изгибе хајдука, три стотине мртва горска вука. Остало му дванаест голаћа. Мирно стоје око брата браћа. Мирно стоје оружје гледају, за последњу битку се спремају. Кршни борци, мрети навикнути, данас им је лакше погинути. Знају да је српска војска цела, без џебане и без хлеба бела, одступила за два прошла дана да извида мноштво грдних рана, док су они отпор сили дали и животе своје жртвовали. Чека Зека на сред поља равна, њега чека вечна спомен славна.

КУЛА У ПЛАНИНИ

Арсеније, игуман жички, по налогу Саве Немањиног сагради зграду у Пећи. Тврди су камен неимари пренели са Проклетије. Малтер су мештани мешали са хладном водом Бистрице. Дрво су дрвосече донели из руговских шума високих. Дурборесци, златари, иконописци издубили, позлатили, измалали – оживели голе зидове. Везиље свилом извезле покрове. Цареви, краљеви, кнезови напунили благом неоцењивим ризнице. Летописци, писци житија, монаси, писари похвала, нагомилали конаке књигама . . .

Кроз осам дугих столећа пећка је кула светиља паљена, рушена, пљачкана, али се сваки пут још лепша, чистија, већа, поново дизала.

ВЕЛИКО ЗВОНО

Зазвони, загрми, затутњи, звекни зазвучи, зајецај, јекни Раздрмај, потреси моћно кроз тмурно доба ноћно судбину целу, срж жића, најдаље кутове душе, најдубље дубине бића – пламеног племена мога . . .

Зазвони звоно слободно, одјекни силно долином, фијукни снажно висином. Додирни струне скривене, разбуди снове потајне. Покрени мисли незнане.

Сакупи, сабери, сазови, састави, споји, дозови.

Зазвони.

САН ВАРВАРА

Поред малених кућа, у колевкама од прућа, деца варвара се њишу. Уснула лагано дишу под поветарцем лаким.

Сањају чедни, снове, несањане, нове: Будућност да их зове и као да их мами у тами, да пођу, да крену сами преко брда и гора, ширином сињега мора . . .

Шуме липе старе и причају бајке, меке, топле, благе као осмех мајке – о времену новом после дуге ноћи, о далеком добу, добу што ће доћи.

1950

ЗАКОПАНО БЛАГО

Дрвље и камење још тамо лежи набацано. Покрива благо предака древних, давно закопано.

Та деца што на обалама дворове граде од песка бела, копаће ускоро темеље нових градова и села . . . Хоће ли срећа да их прати, да ли ће знати и да л' ће им бити дано да пронађу закопано? . . .

ЛУТАЊА

Где сам ја и шта се ово око мене збива? Да ли је то душа моја престала да снива и тргнута у јаву немирним вртлозима лута?

Кажу: Нема више тајни. И небо плаво није више небо, већ простор бескрајни. Ни звезде нису више звезде мале и сјајне што дрхте и стрепе, чудесно лепе, већ огромна, масивна тела која се окрећу, пролећу страховитим брзинама, несхватљивим даљинама . . .

И према томе, кажу, ни Бог није уствари Бог, Стваралац, Почетак и Крај, Утока, Утеха, Љубав и Рај, већ само плод маште многих поколења . . .

Ал ' та жижа што тиња и трепти тихо, у дубини бића – може да буде само одраз, део, одјек Божанског Открића.

1952

ПУТНИК

На коњу језди као на звезди млади делија.

Ћарлија поветарац, гране повија, савија стабљике танке. Зелена трава лелуја. Њише се плетена паукова мрежа између врежа. Шушти лишће липа. Жубори поток, сипа безброј капљица бистрих, блештаво чистих.

Под мишком носи младић плавокоси увијену у платну књигу малу, златну. У њој ред за редом неписаних слова и страна до стране: песме неспеване, чудеснога кова. Предсказују доба што се напред креће, пуно вере, наде, успона и среће. У даљини види дворац од корала, куле од кристала.

Бодљикаве жице од оштрог метала, затроване клице живих минерала, без прозора зграде од бетона сива – магла густа, тешка , од погледа скрива.

САЊАРЕЊА

Пути, стазе дуге, вијугаве, стрме, саткане од срме, негде напред леже у плавој висини, незнаној даљини. Паукове мреже, траке чисте свиле; блистају се лаке кроз сунчане зраке. Лепршају виле, златокриле, бајне, дуге, бујне косе. Пољско цвеће носе из ризнице тајне: рубине црвене, дијаманте плаве, од платине праве венце исплетене. Украшују поља, шуме и ливаде: славолуке граде за створења боља . . . Мрачни паук чека испод сјајних нити. Царство бајки штити од странца ‐ човека.

ПИТАЊА

Кажи ми кажи шта се од мене тражи. Каква прегнућа очекујеш од мене и каква постигнућа? Колико живота морам да изгубим, колико страхота да преживим и колико пута да проживим доживљено?

Опет се питам: докле ћу да се скитам сам са собом по пустињи недогледној. Кад ћу да нађем непронађено, и дал' ми је дано да запишем незаписано?

Да ли ћу моћи пролазак ноћи да дочекам с Тобом, или ћу са тешким кобом да се одселим у непознате долине, пре него Твоје висине озари зора рана?

РЕЧ

Када бих могао, умео да кажем само једну реч и у њој да сажмем све прошло што сам некад мислио, преживео, све садашње што осећам данас и све будуће чему се надам и стремим и од чега стрепим, назвао бих је, вероватно, именом необичним, новим. Дао бих јој значај почетка без краја – обећање вечног трајања . . . А никада, можда, не бих је назвао ЖИВОТ.

БЕГУНАЦ

Блеште драгуљи на плавом цвећу. Преливају се на јутарњем сунцу капљице росе. Девојке босе, расплетене косе, по зеленој пољани газе. У рукама носе још влажно пољско цвеће. Звонак се разлеже смех. Посматрам кришом из мрачне шпиље, после мучне ноћи, младост и живот. Од замора и студи стрепе ми груди. Прогоњен као звер затварам очи за дан, сунце, росу, младост, цвеће и радост – чекам тамну ноћ . . .

Гасне, последњи сунца зрак. Планине црне тону у мрак.

1946

ЗЛОДУХ

Зашто ми се цериш наказно створење, не даш да продужим ово ноћно бдење. Шта од мене хоћеш, пусти ме на миру – зар на твоме пиру мора бити свако? Утвара нема се кези, шири сабласне руке, стравичне прикупља звуке и с сплетом титравих сенки почиње коло лудо. . . . И ветар што језиво цвили и глазба нека, потмула, далека; сад дивља, сад тиха, страсна и јецава, лупњава мукла из маглина густих и равница пустих и игра боја, модра и крвава: и све се то пени, ври, кључа у мени. Хладноћа празна и тама, вуче. Кида се биће. Сабласт све бешње игра и мами. Лелуја пламичак свеће и гасне . . .

Ал' зрака последња, слаба – дотаче Распеће: Блесну светлост, неста привиђење, у светлости настави се бдење.

1946

НОЋНА ЖЕЉА

Планите осећања гушена мучном стегом. Букните набујала и врела, Нека се проспе крв из набреклих жила и челични оклоп костију нек прсне. Блесните снажно и силно да светлост ваша жарка обасја ледену таму бар у једноме трену. Будите искра зоре што ће кроз столећа мрака да сване. Љубав . . . и гнев нека плане и нека сагори тело – у гомилу пепела нека се стресе.

1949

У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Зачарано небо, тајанствено, ћути, пурпурним бојама богатим осуто. Рано вече слути топлу, баршунасту таму летње ноћи и благо расуто кроз висине плаве: драгуље, дукате од чистога злата, бисере блиставе, сјајно сребро бело.

Награда и плата за уморно тело приправљена чека: од грања и лишћа постељина мека.

ПРЕД РАЂАЊЕМ

Топла, црна земља носи у себи племенит плод. Устрептала од надања минулих поколења, додирнута жељама неостварених снова живих, припрема се за рађање будућег, одсудног нараштаја. Слути да ће донети, дати живот значајни.

НА ПРЕЛАЗУ

У ово праскозорје мрачне шуме, планине тамне још крију сенке злослутих привиђења. Дрхте хладним зраком изгубљени остаци минулих, неземних мелодија . . .

Само мало, па ђе светло да прочкиљи из даљина, а земаљски звуци јутра издигнуће се са измаглицом и залелујати плаветнилом небесних висина.

ИЗ ОВОГ СТОЛЕЋА

Шта ће нам постигнућа овога века када достигнућа трилиона столећа чекају. И зашто нам је тако тешко да се одвајамо од три‐димензионалних појмова када смо већ у покрету ка четвртој димензији бескраја.

ВРАЋАЊЕ

Хоћу да стресем белосветску прашину са својих ђонова, да оперем руке у студеној бистрини планинских потока. Хоћу да пођем путем предака изрованим, каменим – узбрдним. Нећу да слушам шуштања, шапутања злослутих, сивих, замагљених прилика. Нећу да будем туђ, нечији, ничији – него да будем само свој.

У ЗЕМЉИ ПЕСНИКА

Свако ко дише пише у души песме слутња, жеља, туговања, радовања, питања . . .

Свуда у бескрај, дугачки редови: Унуци, дедови, мајке, очеви, суседи . . . Чекају песници непризнати, непознати, ‐ да на њих дође ред.

Ускоро, велики Оцењивач ће да прими и сврста њихова дела по дубини, висини, ширини, значају и тежини преживелих патњи.

ВЕЧНИ ПРАТИЛАЦ

У стопу ме прати добра моја мати, Србија. Лебди изнад мене и слуша откуцаје мога бића . . . Шуште и шапћу, миришу редови њених липа, жуборе, говоре ледени извори, сребрни потоци, плахе речице, реке широке.

Ветрови свежи певају преко долина, плавих планина, песму патње, пораза, победа;“песму сељака, хајдука, јунака, чедних девојки.

За свагда, за сва времена везани смо везама некидљивим Она и ја.

ОРУЖЈУ МОЈИХ ПРЕДАКА

Наџаци и буздовани, ханџари и јатагани, димискије, сабље оштре, љути мачи зелени, пушке мале, пушке дуге џевердари, шарке танке, бомбе гиздаве – ви сте били највернији, понајбољи, поуздани друзи, другови, дедовима, прамдедама мојим јуначким. Бранили сте част и славу мога народа. Штитили сте, чували сте веру хришћанску.

Где сад лежи то жељезо сломљено, где је сада светли челик, рђом риђом скопнуо?

Хладно гвожђе ледено: Да ли ћу те икад видет' прекованог, сакованог, блештавог, у рукама мога сина нејаког, о појасу, о рамену мојих унука?

МОЛИТВА ИЗБЕГЛИЦЕ

Путујем морима далеким, земљама разним. Слушам језике неразговетне. Гледам грађевине чудне, лица страна. Деценијама лутам широким светом – тражим Грачаницу, зграду прелепу, цркву свету где су преци моји древни донели одлуку последњу . . .

Хоћу да се поклоним фрескама светаца, иконама освештаним, пред којима су се они помолили и хоћу да им кажем хвала за најређе, најдрагоценије благо што носим у души.

Боже Лазара, светлога кнеза, дај ми да уђем на њена врата.

ПОСЛЕ КИШЕ

Терају набујале клице из груде црне, плодне. Малене, немирне птице по трави скакућу, звижде, цвркућу. Пупе пупољци набрекли од животоносних сокова.

Табају босе ноге по зеленом ћилиму, шуште опанци стари, шкрипкају ципеле многе. Са упереним пушкама стражари спроводе колону туге испод славолука – многобојне дуге.

Куда то греде утваре бледе, гости незнани, и шта их чека на оној страни? . . .

Барица крај стазе. Још чиста и бистра вода одражава комад неба плава.

ПРИЧА О ЛАЖИ

(Мојим сажитељима који су пронашли своју лаж)

Почињу да се скидају једна за другом копрене, сиви велови. Лаж се све више види, богиња нага. И није више тако драга и блиска, топла, нежна и замамна. Виде се све више жиле и кости и Боже ме прости, џигерица бела како се врела пуши. Наједном: нема чара и свака вијуга и шара представља друга значења, знамења и тумачења.

ПАГАНСКИ БОГОВИ

Пагански богови ви сте ти демони мрачни што растрзате душу.

Када обличја ваша исклесаше у мрамору и излише у бронзи, жртвени дим се вио пред престолима вашим. Ваш час је тада и област таме био. Апи под благим осмехом Христа прснуо је камен и распала се бронза. Истина нова, светла и чиста, потиснула је обмане и лажи. И тад сте ви, богови прогнани, невидљиви и страшни, подмуклу почели борбу да дани изгубљенога царства се врате. И ево већ ваш победни кикот, из облика нових и разних разлеже се светом.

Демони мрачни, с вама ћу да се борим прво!

1945

ЧОВЕК

Корача земљом, плови водама, рони дубинама, лети висинама, посматра невидљиво, ослушкује неизговорено. Да ли је он врхунско постигнуће свега што дише на овој планети, синтеза живота, жижа космоса – или је само незначајна творевина прилика и времена.

НЕПО3НАТОМ

Сања ли снове тај што пролази путевима невесео. Зна ли да мали осмех са смрклог лица може да осветли, озари кутове тамне многих сапатника . . . и да самим тим пробуди, можда оствари властите снове старе и покрене нове.

ДЕЧКО И ДРВО

Сећам се ораха древног, крошњатог дива и дечка малог, слабог, што у његовом хладу сања снове о бескрајним морима, недостижним обалама . . .

Није тада малишан знао да ће једнога дан у далекој земљи, дрхтавом руком старца покушавати да на комадићу папира оловком дочара моћно стабло, гранате гране и бујно лишће дрвета из своје младости.

ВИЗИЈА

На белим коњима кршне делије. Таласају се гриве ватрених парипа, вију се доламе ћутљивих јахача. Ту и тамо, блесне покаткад јуначко оружје. Замукла земља. Бубице, мрави, не миле по трави, ни птице не цвркућу више. Само се топот копита чује. Са свих страна, преко брда, поља и њива, силна се бујица слива у моћну, непобедиву армију царску . . . Ускоро, на Косову ће синови синова косовских витезова нову, одлучујућу битку дати.

ВЕЧЕРЊА МОЛИТВА

Не молим се више гладан, за кров над главом, ни да ми не узму живот младом што хтедоше некад, неверници. Молим Ти се само, дај онима који су сами, онима који пате, да схвате: да за њих знаш.

ПРЕД ВРАТИМА

Кроз маглу, једва, назире се колона дуга. ћуте. Чекају на отварање врата, стрпљиво. Знају: биће вредно. Вредеће хиљаде година сваки час надања, а сваки тренутак очекивања наградиће се столећима среће. Само, не знају да када се врата отворе, ни време, ни простор, неће се више мерити познатим мерилима.

ПЕСМА О ВОДИ

Широке реке теку тихе равницама плодним, пољима зеленим. Узбуркане речице ковитлају кроз кршеве голе. Потоци плахи жуборе ливадама питомим, шумарцима осенчаним . . .

Пролазе пределима познатим, коритима утврђеним, бујице хладне, свеже. Напајају травке, цветове, бубице, све: велико и мало што расте што се креће, дише, осећа, мисли . . . И када воду упије сува земља и када изветри у плавкасте висине, њена магична моћ покретача неће нестати: Деловаће још силнија, невидљиво, нечујно.

ПОЗИВ НА УЗБУНУ

Зовем на узбуну. Нека зазвоне звона, забрује, нек' задобују добоши, затутње и нека таламбаси звекну, зазвече. Нема више времена – ускоро ће да дође крај. Треба се тргнути, пренути иза сна, јер црна смрт се полако, све више ближи, шири, обузима, захвата спратове душа и већ је близу, сувише близу дна. Још само мало и све ће вредно и лепо да се сруши, скрши, смрви у пепео и прах . . . Зато зовем на узбуну.

ПОДНЕ

Ћути лист и травка, мирно стоји храст. Пласт свежег сена мирише мирисом зрелих зрна. Бубица црна под каменом снева. Поспано мачка преде и пас кроз полусан зева . . . Само дух двоношца, властодршца, немиран и дрхтав, блуди, посрће, лута кроз беспућа, јури океанима дубоким сазвежђима бескрајним своје душе. Још увек тражи одговор, још увек хоће да стигне недостижну мисао.

ИЗ ВЕЧНОСТИ

Представе пре прошлости, буђења после будућности . . . Брод јури брзином још не премереном, усмерен ка жижи живота, сазнању патње и радости. И бескрај почиње да се назире, слути у делићима делића бића, у одломцима одломака времена, кроз лепо и ружно, замишљено и недобијено, испуњено, постигнуто. Уобличава се све одређеније схватање суштине душе.

ОБЕЋАЊЕ

Човек, креација Божанства – сотворена, нерођена, пре векова, веков. Кушана злим силама, борећи се сама са собом, попуштајући више, огрезла у греховима вапијућим. Само – нада постоји, надежда, утока последња – обећање велико: опроштај јединог Разумитеља, Патника који је и сам ходао стазама сунчаним, путељцима трновим, путевима прашњавим, овоземаљским.

ЗАЧАРАНИ КРУГ

Стојим у зачараном кругу. Около, свуда врева, метеж. Људи и жене пролазе, журе. Свако има нешто да каже, некуд да оде. Мене не примећују. Можда сам постао прозиран, невидљив, . . . или сам само незнатан и безначајан. А постоји могућност да и не постојим. Само мислим да сам ту, у центру центра, сам са својом тугом, са болом за изгубљеним вртом вртова, у непознатом свету – туђ међу туђима.

ОНИ КОЈИ СТИЖУ

Нараштаји нови – људи и жене пристижу. Знам само да су део мене. Да ли у себи носе нити предака, наталожене векове њихових житија: Добијених мегдана, подвига, победа, изгубљених битака, пораза, покоља, збегова, сеоба, неостварених снова? . . .

У ПОНЕТКУ ПОЧЕТКА

Покушавам да схватим, разумем реч, појам ВЕЧНОСТ. Размишљам: Колико се пута планета земља обрнула око ове сунчане звезде наше и колико обртаја док светлост прелети из једног сазвежђа до другог? Сабрајам бројеве, множим их саме собом, додајем непознате факторе . . . Долазим до баснословних резултата употребљавајући мерила доступна моме разуму, док не почнем да губим контролу и негде, у свемиру, престајем да пратим низове . . . Тада, и само тада, наслутим да сам близу почетку почетка . . .

ПЕСНИК

Неисписана страна пред њим лежи. Чека на мисао и надахнуће . . . Шта може да каже што није речено и шта да смисли што није већ смишљено . . . Како да осети преживело и осећано – ако му није дано? . . .

У ПРАСКО3ОРЈУ

Небеса отворена чекају. Капије раширене, осветљене блеште од унутрашњег сјаја што сипа зраке даљинама праскозорја. Засењене очи једва назиру обрисе неуобичајених облика и боје изван дугиног састава, још недоживљене, у димензијама непознатим. А звуци, досад неслушани, допиру, лебде у скалама неземаљским. Тренутак очекивани, надани, остварује се, развија, дешава ту, испред наших, тек ослобођених бића.

ПРОСЈАЦИ

Искупили се прегладнели, прозебли, просјаци свију нација, свију векова; они што су богорадили, молили испружених руку улицама, трговима, испред богомоља, паркова, од града до града, од села до села, од куће до куће. У ритама, безуби, безруки, безноги, слепи – крећу се полако, тихо, у дугим, безбројним колонама према непознатом. ико им никада није дизао споменике, приређивао свечане дочеке а славолуцима, здравицама . . . Зашто су им лица озарена сада блаженим осмесима.

ДОШЉАЦИ

Дошли на наше обале ћутљиви људи мрки и жене сетних очију. Засукали рукаве и секирама оборили прастара стабла. Саградили колибе, цркву, школу. Заорали ледине, засадили пшеницу. Покаткад би запевали песму о далекој земљи под неким другим, лепшим сунцем, о зеленијим планинама, плоднијим долинама, сребрнастијим рекама . . . Разумели смо их тек онда када смо се ми сами нашли на туђим обалама.

ПЕСМА ЗАРОБЉЕНИКОВА

Скинули са мене одору мојих дедова. Оденули ме ношњом туђинском.

Цвокоћу зуби од зиме и глад ме стравична прогони. Свуда около: челичне бодљике, жичани зидови, пољане камене, срушене црне зидине. Тамо су негда били вртови, блештали сјајни храмови. Гледам у лица мучена, слушам уздахе нејаке. Те сенке, авети немоћне, биле су некад људине, поносне, храбре делије. Скидоше, узеше, спалише све. Дотаћи само нису умели, ил ' нису знали неверни: највећу тајну векова, победу јадних робова – јутарњу светлост Васкрса.

ПРЕД ВАГОМ

Празна се клати вага на којој се душе мере. Зарђала, покаткад шкрипне кад ветрови дуну. Тегове златне покрила прашина. Нема више мерача, процењивача. Нестали у јутарњим измаглицама, у вечерњим сумрацима; одлутали некуда, некада . . . Само још сећања лебде, лелујају просторима, и као мелем, додирују старе ране.

НА РАЗДОБЉУ

Вихори расули листове књиге, измешали их. Редови побркани, слова испреплетана. Речи се образовале нове, неразумљиве. Збуњени, настојимо да увидимо смисао, сврху . . . Знамо само: писана је пре нашег времена, али припада добу после нас . . . Када би могли да схватимо везу једног са другим, разумели би знаке и значења, скупили би листове, средили и повезали у једну једину, значајну целину . . .

У ЛЕТУ

С муком, трчећи бездахно, на једвите јаде, полетео сам, и сада, као птичурина нека лебдим ваздухом, кружим опирући се ветровима, струјама разноразним. Гледам пределе нове, и старе; људе и жене које сам знао – и себе: како милим долинама безгласним, као мрав.

ШТА ДА СЕ РАДИ

Донети срећу људском роду, нама је брига, бесаница велика . . . Времена нема да малишана поведемо руком, поиграмо се лоптом, испричамо причу пуну патуљака, дивова, вила и вилењака. Увек је нешто ту вредније и значајније.

ТО

Та слика, замисао, осећање, припада маглама, диму, сну летње ноћи. Неописиво, необјашњиво, ипак лебди у пуној светлости, и не напушта душу. Да ли је ТО успомена само на осмех неке лепе жене, или је сећање на добру реч, изречену у прави час, или је једино одраз сунчаног јутра, поветарца што носи мирис покошене траве и пољског цвећа . . . Или је најава, навештај, предзнак – НЕЗНАНОГ? . . .

НЕМА ВИШЕ

Нема више тих планина зачараних, пуних шуштања лишћа, жуборења потока, шапата поветарца о поносним, никад не покореним људима што са кубурама и јатаганима о појасу лутају прастарим шумама. Нема ни плодоносних долина посутих златастом, таласавом пшеницом и зеленим, једрим кукурузом које ишчекују сунцем опаљене ратаре са блиставим косама и срповима да се појаве у првим заранцима. Нема цветних башта пуних мириса јасмина и јоргована, помешаних са звонким смехом младих девојака. Нема сребрних река ни ледених, животоносних извора . . .

Мени једино још постоје у сећању, у машти, у сну . . .

ТАМО НЕГДЕ

Тамо негде постоји, од искона, од створења нас и свега, још непронађени континенат, далека планета, сазвежђе, неки нови свет, видљиви или невидљиви, о коме ништа не знамо, него слутимо једним од оних скривених чула, безимених, који још нисмо проучили и описали. Свесни смо само да низови генерација свих раса, нација, поседују то исто осећање припадања овоме овде – и ономе тамо . . .

СТЕНА

Пркоси сива стена ветровима силним, вреломе сунцу, валовима сурим.

Под њеном тамном, хладном сенком пролазе поколења пуна удивљења према гордом камену тврдом. Не виде пучину широку ни блистав свет што се иза хриди крије . . .

Једнога јутра дечко мали крете уз стрме литице да се пуже и око подне, нејаком ногом својом стаде на врх студеног виса.

Погледа око себе и виде сребрне таласе, сунчане обале, зелене ливаде . . .

Са заласком сунца спусти се и он у подножје, пун усхићења и среће . . .

Окупљени људи и жене не саслушаше малишана. Забранише му да се поново пење.

ТАЈНА

Тајна небеска само наслућена сновима, надахнућима описана, опевана, још увек недостижна разуму, али увек и свуда присутна, прати, прогони, теши.

ТРЕНУЦИ

Сумња нагриза свирепа, сивином темеље стубова, високих, витких, кула дворова; душиних тајних снова, станова. Њишу се кристални зидови. Трепере златне куполе, блештаве, дрхтаве, немирне. Цели се присни светови маглином обавијају, напрсли њишу, љуљају . . .

Безбојна, бледа, ледена, разумом стварност створена, притиска, гуши, проклета . . . Сумња у сумњу почиње.

. . . Магле се тихо подижу, светлост се с тамом растаје. Враћа се сила нечујно, прастара вера дедова – захвата биће изнова, магијском снагом дивова . . .