Српско-арбанашки односи кроз векове - др Ђоко Слијепчевић by Ново Видело - Димитрије Љотић

СРПСКО-АРБАНАШ КИ ОДНОСИ К РО З ВЕКОВЕ СА ИОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА НОВИЈЕ ВРЕМЕ

Dp Ђоно Слнјепчевнћ

Српско-арбанашки односн кроз векове са посебннм освртом на новнје време

Миихев 1974.

Drukeiei: «Iskra», Ohimüllerstr. 16, Rgb., 8 München 90, Germany

ПРЕДГОВОР Ж еља и намера пиш чева je била да ова његова књ ига о Српеко-арбанашким односима кроз векове још раније угледа света. Околности, које нису зависиле од писца, учи н и ле су да се она тек сада појављ ује. Готов рукопис књ иге чекао je da се створе латеријалне могућности за њезино штампање, а то иије игило лако. Објавити дело овога обима у време све већега поскупљивањ а штампарских трошкова напор je, који je превазилазио могућности пиш чеве. Што се ово дело објављ ује оиако како je било замишљено писац има да захвали групи својих пријатеља, који су схватили потребу објављивања ове књиге. М еђу овим пријатељима писац на првоме месту помиње др Милоша Божанића, лекара из Америке, који се одмах био заинтересовао за ову ствар и чинио напоре да нађе прилагаче. Он сам je приложио 550 америчких долара и тиме ударио основу за даље прикупљ ањ е сретстава. Знатан прилог од 2.000 немачких марака дао je један наш лекар из Црне Горе, али он, из скромности, не жели да буде поименице поменут. Н ајвећи л и ч н и прилог од 1.000 аустралијских долара дао je Стеван Вукобратовић-Лички, који je и раније помагао писцу да објави своје «Македонско црквено питање». Овај прилог Стевана Вукобратовића-Личког охрабрио je писца да се и даље труди око изналажења материјалних могућности за штампање књиге. Без свесрдног и братског залагања неколико другова из М илвоки, Америка, ови напори пиш чеви би остали безуспешни. Они су прикупили хиљ аду и двеста ам еричких долара што je зиатно повећало изгледе за штампање књиге. Свима пријатељима, који су помогли ову акцију, писац се и лично захвалио, а чини то и на овај начин, да би тако остао трајан спомен о њима као о људима који су, иако не богати, жртвовали од онога што имају за једну ствар која je од опште националне користи. Пишчева захвалност свима њима je утолико већа што има много богатих љ уди, који нису хтели да се осврну на ову ствар а они су одвајали од својих скромних средстава, јер um je срце пуно љ убави за опште ствари.

Лука Бајић из М илвоки, САД, пријатељ пиш чев, приложио je сам пет стотина америчких долара за штампање ове књиге. Писац м у на овоме прилогу срдачно захваљ ује. Иако Лука Eajuh није богат човек, он се одавно гласи међу нашом емиграцијом као дарежљив човек и задужбинар. Он je помагао, и стално полаже, подизање и обнављање наш их цркава и манастира у земљи, даје помоћ за сваку националну и култ урну акцију: само он зна колико je новаца издао за ове сврхе. Лука Бајић je, у најпунијем смислу ове речи, конструктиван национални човек, који своје родољубље посведочава делима. Рођен у Дрвару, у Босни, Л ука Бајић je пре рата служио у дворској жандармерији и сачувао у себи онај конструктивни нацгшнализам, који je особина наш их љ уди из тих крајева. Лука Бајгт je велики поштовалац браНе Heduha, генерала Милана и Милутина Недића, коме je о свом трошку подигао споменик. Он, стално, плаћа да се тај споменик одржава у реду. Лука Ea juh je радан човек, који се држи примера наш их некадашњих трговаца, који су радили и зарађивали, али су од те зараде издашно помагали нагие црквене и националне ствари. Овим својим особинама Бајић je схватио и националну важност књ иге чије je објављивање пологао. Нека му je срдачна хвала на томе. Било je још пиш чевих пријатеља, који су се трудили да приволе неке богате љ уде да помогну објављивање ове књиге, али су њ ихови натгори остали глас вапијућих у пустињи: њихово срце j e остало тамо где j e и њихово благо. Помогли су они, који су осетили потребу да помогну и тиме учи н и ли да се ова књига појављ ује удруженим напорима љ уди будне националне свести и добре воље. Нека um je свима, још једном, срдачна хвала. М инхен, Јула 1974.

Др Ђоко С лијепчевић

УВОД

О међусобним односима и историјским додирима између Срба и Арбанаса кроз векове њиховог мешања и упореднога постојања нема, колико je нама познато, једног исцрпног, хронолошки датог, на изворима заснованог и стручно обрађеног приказа. Иако су ова два народа вековима ж ивели један поред другога и, једно време, један са другим, што се није могло не одразити на њиховом животу, нарави и обичајима, недостаје један научни приказ о њиховим међусобним односима и посебностима. Још je Станоје Станојевић, у своме предговору књ изи др Милана Ш уф лаја, истакнуо тешкоће са којима се мора носити сваки онај ко се упусти у научно истраживање ове, заиста врло сложене, проблематике. Станојевић je ипак нагласио да на целој територији, «на којој наш народ живи, немд занимљивијега терена за проучавање него што je наше јужно Јадранско приморје. Ту су најразноврсније и најкомпликованије основице, на које je накалемљен наш народни и државни живот, на земљишту које je изложено разним и компликованим културним утицајима, дале појаве и створиле типове, којима je, по занимљивости и оригиналности, мало развних у историји».') Научна радозналост с једне и бројни проблеми нашега времена с друге стране, везани за арбанашко-српске односе, потстакли су нас на ова истраживања. Нити смо превиђали тешкоће које стоје на путу оваквом раду, нити смо их се плашили. У природи je сваког озбиљног научно-истраживачког напора да се не плаши тешкоћа које га могу срести на томе путу: тешкоће су за то ту да буду савлађиване, а њих има доста. Сам проблем српско -арбанашких односа гледан je и из перспективе прошлости и из чињеничкога стања какво je оно данас. To je разлог да смо се одлучили да обухватимо цео низ векова, врло сложених и бурних. И данас овај однос засеца у егзистенцију и две држ аве и два народа, која je, скоро стално, угрожавана. Један врло важ ан моменат треба истаћи: иако je и о Арбанији, као географском и историјском појму, и о арбанском народу, и у даљој и у ближој прошлости, писано доста, остали су на-

ш и домаћи извори или врло мало консултовани или сасвим превиђани. Један од узрока лежи, свакако, у непознавању нашег језика. што je и наше домаће изворе чинило неприступачним странцима. Други, врло важан, узрок je у томе што je новија литература о Арбанији и њезиним проблемима била обојена политички више него што би могло бити корисно за научна испитивања: од средине XIX века и на простору Арбаније сукобљавали су се интереси великих сила што се одражавало и на делима која су писана о Арбанији и Арбанасима. Због тога je у овој литератури често више пропагаидног него научног, али, и поред тога, она не може бити заобилажена. И у дипломатској грађи, која се односи на овај проблем, има елемената који се морају обазриво користити. Истраживањ а ове врсте могу бити научно корисна само онда ако су објективна. Објективност je, међутим, релативан појам. Као и у свакоме човеку и у истраживачу се сукобљавају стално објективно и субјективно. Нарочито када je у питању материја са којом ћемо се ми овде бавити. Ствар je напора воље и будности научне свести да се одржи нормална равнотежа између једнога и другога: најбоља и најсигурнија помоћ у томе je доследно држ ањ е чињеница онаквих какве су биле и напор да се прошлост верно реконструише. Разуме се: где je и колико je то могуће. К ада се говори о арбанашком народу долази се у дилему који, од неколико уобичајених назива, треба да буде стално употребљаван и за народ и за земљу. Данас je уобичајен назив Албанија и Албанци, али се они сами тако не називају. Васа Ефенди, сам Арбанас родом, истицао je, да je назив Албанија «модеран и тек у XIV или XV веку земљи Шкипетара приписан. Сами Ш кипетари не знају ш та означавају Епир, Македонија, Албанија: то су за њих апсолутно непозната и у њиховом језику безначајна имена».2) Милан Ш уф лај je нашао да име Ш кипетар потиче од имена једне породице из Дриваста.3) «Данас», вели Ш уфлај, «употребљавају Арбанаси за ознаку своје народности име Ш кеперија у наречју Гега, а Ш киперија у наречју Тоска, за свој језик име chqip. Ну то je размјерно младо име, непознато Арбанасима, који су се иселили у XIV и XV вијеку у Грчку и Италију. П рви траг томе имену указује се поткрај XIV вијека»/) Према Г. М ајеру име Ш киптар означава човека «који (језик) разумије».5) Према К. Јиречеку «Албанци се, такође, називају и Arber или Arben. М лађе je име Ш кипетари; . . . оно je још у XV веку

непознато Албанцима који су се иселили у И талију и Грчку».4) Ами Буе вели: «Skiperi, Skipetara или Албанија добила je своје врло карактеристично име од skipe, стена, због каменом богате природе земЈБе. Турци и Словени зову je Арнаутлук, Срби још ариаутска земља, а Грци Албанија».7) Владимир Ћоровић каже: «Албанци сами себе зову Шкипетарима. а деле се у северне, Геге, и у јужне, Тоске».0) Судећи према једном чланку Хилми Тхачија, објављеном у «Вјеснику» од 29. октобра 1967(7), данашњи становници Косова и Метохије као да нису задовољни именом Шкипетар. Тхачи вели: «Према томе, што смета да се каж е Албанац, Албанац са Космета, Албанац из Црне Горе, из Македоније, Албанац из Албаније? Зар није гротескно, па и увредљиво, кад интелектуалац поставља питање: јесте ли ви Ш киптар или Албанац? »’) Код нас су још у употреби два имена за ознаку припадности албанском народу: Арбаиас и Арнаут. Према Владиславу Скарићу «име Арбанас старије je од имена А р н ау т.. . ријеч Арнаут, коју су у наше крајеве донијели Турци».10) Вук Стефановић-Караџић наводи називе и Арбанас и Арнаутин, али се не види за који би се он одлучио. Наводи да je М ахмуд-паша Буш атлија, који je погинуо 1796. године, у једном писму митрополиту Петру I ГГетровићу Његошу, употребио речи «тако ми моје љуте Арбаније».") Јован Хаџи Васиљевић je забележио за Арбанасе у Прешевској области: «Арнаути се међу собом зову Шиптари и име Арнаутин им je погрдно. Ранијих се година дешавало да Арнаутин убије онога ко га назове Арнаутином; такви су се случајеви дешавали нарочито у Косовским крајевима».12) У данашњој Народној републици Албанији држ ава се зове Shqiperi, а становници Shqipetari. Назив долази од речи shqipe, што значи орао: због тога становнике ове земље и зову «синови орлова».13) Ми ћемо се, у даљем излагању, држ ати израза Арбанас због тога што су их код нас тако звали, а и због тога што су се становници Северне Арбаније тако називали. ЛИ ТЕРА ТУ РА 1) Dr. Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi. Njihova simbio®a u srednjcm vijeku. Sa pTedgovorom Stanoja. Stanojevica, Beograd 1925, st. IV. 2) Wassa Effendi, Albanien und die Albanesen. Eine historisch-kritische Studie, Berlin 1879, st. 12 (Albanija i Albaoci. Istorijsko-kriticka studija). 3) Dr Milan S u fflay, Biologie des albanischen Volksstaimmes, st. 5, sravni: Milan S u fflay, Poviest sjevernih Arbanasa (Archiv z a arbanasku starin u , jezik i etnologiju, knj. II, sveslka 1, 1924, st. 200).

4) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 25-26. 5) Na lstom mestu. 6) Constantia Jirecek, Albanien in der Vergangenheit (Albanija u proslosti) „Oesterreichische Monatshefte für Orient", Nr. 1-2, 1914, st. 16. 7) Ami Boue. Die europäische Türkei (Evropska Turska), knj. I., Bec 1889, st. 39. 8) Владимир Ћоровић, Албанија (Народна енциклопедија СХС, књ. I, ст. 37). 9) Hilmi Thaci, Zasto Siptan a ne Albainci? {„Vjesnik“ od 29. X. 1967). 10) Владислав Скарић, Поријекло православнога народа у сјеверо-западној Босни (Гласник Земаљскога музеја за Босну и Херцеговину, књ. XXX, 1918, ст. 229). 11) Вук Стефановић-Караџић, Српски Рјечник, IV издање, Београд 1935, ст. 7. 12) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара Србија. Историјска, етнографска и политичка истраживања, књ. II: Прешевска област, Београд 1913, ст. 142. 13) Max Lambertz, Lehrgang des Albanischen. Teil I. Albanisch-deutsches Wörterbuch, Berlin 1954, st. 189-190. (Udäbenik albanskoga jezika, I deo: albansko-nemaeki recnik).

ПРВИ ИСТОРИЈСКИ ДОДИРИ СРБА И АРБАНАСА Није, овде, место, а није ни потребно за проблем који смо себи поставили, бавити се пореклом и старином арбанашког народа на простору на коме се налазио у време досељавања Словена на Балкан. Кристо Фрашери вели, да су се Словени почели насељавати на ову територију крајем VI века, али je шира колонизација изврш ена за време VII века.') Проблем постанка и старине арбанашкога народа научно je обрађиван и може се узети да je, мање више, решен.2) A. М. Селишчев вели, да су словенска насеља била многобројна, али су, током времена, делимично ал~ банизирана.3) Стојан Новаковић je истицао ову масовност досељавања Словена и тврдио, да су, «западним странама Полуострва (сем приморских места) једно према другом стајали новодосељено словенско и староседелачко арбанашко становништво, Ko je последње на томе крају већ беше претурило прву, од њега културом и државном организацијом јачу, романску, навалу».4) Словенска племена потискивала су испред себе арбанашка племена која су, изгледа, највиш е одлазила у брдске крајеве, али се данас тешко да утврдити како je то све тада било. Словенска племена су, вели Новаковић, продрла и до Јадранског мора, али су се мешала и са Арбанасима и са Власима.5) У области Скадра и Црнога Дрима, вели Селишчев, преовлађивала су српска племена на што указују и топографски називи који су се, делом, сачували све до данас.6) Милан Ш уфлај доказује, да словенске масе нису нигде биле преплавиле «арбанашке језгре» са седиштем око Кроје, али je «словенско засељење двојако обурвало и згуснуло ову језгру».7) Словенска продорна зона «према Јадранском мору текла je на сјеверу преко Скадра уз Дрим и Бојану све до покрајина Виље Поље (Vilipolle, Uilipole у латинским листинама 15 вијека, данас Вилипој), код Медуе, како се словенским језиком прозвало подручје антикне луке Nymphaeum. Ha југу учињен je продор преко Черменике (Scampa) и ,Белога града’ (Веrata) до бискупског сијела Главнице испод Валоне и до приморске области Славице. .. између Девола и Војуше».8) З а простор између Дубровника, Улциња и Призрена од мора уз Дрин до Проклетије и «до хидрографског Љумског лијевка» настао je у

Средњем веку «занимљив појас етничке симбиозе, у којем се je арбанашки и румуњски елеменат стапао са пољеделачким словенским живљем».8) Ту je временом, настала арбанашко-румунско-српска терминологија.. .°) Константин Јиречек je крај Arbaпн т, Arvanon, Alvanon, српски Рабан код Кроје, означио као средиште Арбанаса. Ту, још у римско доба, Птоломеј помиње племе Албана. «У Средњем веку била су њихова главна седишта у че~ тверокуту између Скадра, Призрена, Охрида и Валоне, са огранцима далеко на север».10) Трагова те некада заједничке терминологије има прилично и у данашњем арбанашком језику као и у језику српског народа у Црној Гори и у једном делу православне Херцеговине. Словенски утицај на арбанашко-румунски језик у Средњем веку био je дуг и односио се највиш е на народни говор и то на речи које се односе на сточарство, пољопривреду, кућу и уређење у њој. Арбанаси су позајмљивали неке речи из српског језика и обратно. «Словени су» вели Иван Попавић, «живели више од хиљаду година у једној симбози са Арнаутима. Па ипак словенске позајмице арбанашкога језика су не само врло бројне него у више случајева и врло старе».”) Иван Поповић показује како се, током времена, вршио овај процес: он je био активан и за време турског ропства када се арбанашки елеменат ширио на српском простору.12) Када су словенска племена дошла на Б алкан она су заузимала византијску територију, јер друге државности на томе простору, у то време, није било. И срлска племена су територију, на коју су се насељавала, заузимала оружјем у руци и «потиснули старо становништво из њихових седишта у долинама и жупним местима, и створили на тај начин, у крајевима које су заузели, прилично чисту ситуацију».13) Није, међутим, целокупно становништво могло бити потиснуто и уништено, него je нешто остајало и мирило се са новим стањем које je настајало. Већ за VII век, вели Лудвиг фон Талоци, није од Кап Матапана до далматинеких пристаништа и уш ћа Дунава било краја на Балканском полуострву где не би било словенских насеља. У брдима су остали Арбанаси и Власи, у утврђеним градовима на обали Грци, а све друго су биле словенеке области.14) И Владимир Ћоровић наглаш ава да je у Зети «постојала јака мешавина арбанског, романскога и српскога елемента,'5) а Марко Костренчић вели, «да je погранична зона мешовите словенско-арбанашке осмозе био трокут Котор-Антивари-Дриваст. Али се словенски елеменат примећу-

je и у самом Драчу, који je имао уопште врло разнолико становништво».16) У своме делу «De administrando Imperio» (О управл>ању држ авом) Константин Порфирогенит истиче, да су племена, која су насел>авала територију Дукљанске државе, била српска. Н ејасан je само тамо где говори о самој Дукљи. Редактори «Историје Црне Горе» се домишљају, да je ово К. Порфирогенит учинио, «да би избјегао понављања» пошто je у поглављима, која се на ово односе, говорио о Србима.17) Запажено je да Порфирогенит не помиње Арбанасе на простору, који нас овде интересује док «толико умије приповједати о поткавкаским Албанцима и о почастима, која се морају одавати њиховим поглавицама».18) И Јован Цвијић мисли да су се, после доласка Словена, Арбанаси «повукли у планине и на арбавашко приморје, нарочито јужно од Скадра, ту су остали изоловони и нису давали знаке народнога и државнога живота. У ово су доба само местимично прелазили долину Црнога Дрима на истоку, можда једва где и северну границу Епира на Југу. У овако ограничену етнографску Арбанију населили су се многи српски досељеници (нарочито у северној и средњој Арбанији) за време дуге српске владавине. У Задриму и Забојани код Скадра превлађивало je српско становништво; тако je Скадар могао бити престоница Зете».’9) У науци je утврђено да Арбанаси од «старина нису никада били створили јединствену, велику, националну државу»,20) чиме се они битно разликују од свих данашњих балканских народа. «Арбанаси не улазе у историју као једна нација, нето као група племена, којима je осећање заједничке припадности још било туђе».. .21) Код византијских историчара помињу се Арбанаси први пут у XI веку. Помињу се као Alvanoi. Георг Ш тадтмилер мисли, да би се овде «могло радити о Albanes античкога Лациума, који je овде код византијских историчара као уобичајени антикварни манир узет».22) Одлучује се ипак за то, да се овде ради о балкаиским Албанцима, који се у византијским изворима називају A rvanite.. . Они се помињу 1081. године за време Роберта Гвискарда.23) Милан Ш уфлај наводи, да се Arvanite помиње у византаијској војсци 1042. и 1078. године: тиме «улази и формално у историју један посебан и врло интересантан народ»,24) који je успео да се одржи и против романизирања и против славизирања.25) Код византијских писаца од 12 до 15 века они се помињу као Arvanite, Alvanite, Alvani и, од времена цара Јована Кантакузена (умро 1383) као Alvani. И овај пут Милан Ш уфлај ближе одређује територију где су они ж ивели: «Земља у четве-

рокуту између Скадра, Драча, Охрида и Призрена назива се код Ане Комнене Arvanon, код Ђорђа Акрополита Alvanon. Код Jlaтина зове се народ Albanenses (1166), земља Arvanon (1204, 1250)».26) To je Рабан (1198) српских извора. «Адјектив рабвски произилази из Arbanum, Arvanon при избегавању почетнога вокалнога гласа».'7) 2.

Пре него што Арбанаси, и у најскромнијем облику, ступају на историјску позорницу, одвијао се код балканских Словена, па и код Срба, један важ ан политички и културно-црквени процес: од бројних племена, разједињених, иако сродних, постају нације. Већ Константин Порфирогенит помиње Србију као држ аву и Србе као нацију, која се и државотворно уобличавала. Српска држ ава настала je постепено уз напоре и међусобне борбе племенских поглавица, али српска државна мисао јача из деценије у деценију. После кнеза Владимира и његовог сина Мутимира, и поред теш ких борби са Бугарима, Чаславу полази за руком да створи пространу држ аву у чијем je саставу била и Дукља, област у којој се српски и арбанашки елеменат непосредно сусретао и мешао. Ово мешаше je, и по Владимиру Ћоровићу, дало «веома занимљив етнички и расни спој».28) Фрањо Рачки je означио стару Диоклеју као простор, који je захватао «у главном подручје ријеке Зете и Мораче. тежиш те бијаше јој на Скадарском језеру; а граничила je на Југу с драчком покрајином бизантијском, у коме у обсегу леж али сусједни градови Бар, Љ еш и Огулин, с друге стране на средњем Дриму с бугарском државом. Дриморје од Которскога заљ ева до Бара, а може бити осим овог града и до Бојане, припадало je такођер Дукљи или Зети».59) И пре држ аве кнеза Јована Владимира, прве знатније српске државне творевине на овом подручју, мешала су се словенска насеља са арбанашким племенима, која су улазила у састав бугарске државе. Овај се словенски елеменат «особито по Епиру разливао потискујући домаћи арнаутски. Помагале су га у томе обје власти: црквена и државна».30) Носилац ове црквене просветне словенске акције на овоме подручју био je св. Климент Охридски, један од ученика свете браће Кирила и Методија: за шега се држ и да je и сам био родом из овога краја где je словенски утицај био веома снажан. Најпре као мисионар и просветитељ, а затим и као први епископ словенски на овоме подручју

св. Климент je развијао врло активан рад. К ада je, 893. године, Климент постао епископом, његов мисионарско-просветитељски рад продужио je свети Наум Охридски, монах чији нам јерархијски чин није познат. Он je био врло учен човек и трудољубив преводилац црквених дела са грчког језика. Једно старо предање, настало свакако због његове присне личне везе са св. К лиментом, казује да су он и Климент били браћа. Простор Климентове и Наумове делатности одређивао је В а трослав Јагић стављајући га у један део области Кутмичевице за коју je «ипак сигурно да je та област била у југозападној Македонији, да су у њ у улазила места као Охрид, Девол, Главеница с њиховим окружјима».3’) Владимир Ћоровић вели да je област Климентовог рада «обухватала подручје реке Девола и Шкумбе у горњем и средњем т о к у ... Средиште његове акције било je у Деволу у хришћански већ лепо развијеном месту».32) Климент je на овоме послу провео седам година, од 886. до 893, у функцији учитеља која му je, по византијском праву, «давала не само право наставника, већ je подједно значило угледну ф ункцију надзора над црквеним стварима».33) Ако се узме као тачно да je из Климентове школе изашло 3.500 ученика, онда се може лакш е схватити сва ширина и замашност овога рада, који није могао остати без утицаја и на несловенска племена. Српских племена je, зна се, било и око Солуна, што се јасно види и из казивањ а Константина Порфирогенита, који помиње Српчиште.34) На целом овом простору вршило се мешање и стапање племена: «Етнички и психолошки утицај ратоборних и предузимљивих Илира, односно после Влаха и Арнаута осетио се и међу Србима и међу Х рватим а... Старије српске организације освајале су пославењујући поједина племена на која су наилазиле; али, задрж авале су њихова имена као традиционална, онако исто као што су задрж авале имена многих река, планина и места. Њ ихов главни успех je био у томе што су та племена временом посрбљена и дала им опште српско име као господујуће и државно. Последњи успех je постигнут у тој традицији са старим племеном Куча, које je још у XVII веку било претежно арбанашко».35) Тадашња Дукља, и уж и простор око ње, били су нарочито јако захваћени овим процесом мешања и стапања. Тешко да je само пуки случај, да je баш на овом простору поникла држ ава Јована Владимира кога једно његово грчко Ж итије слави као заштитника града Драча.34) Јован Владимир je био у добрим односима са Византијом тако да између њега и Драчке теме није

долазило до сукоба. У борби између византијскога цара Василија II и цара Самуила, Јован Владимир je био на страни цара Василија II. Једно српско изасланство дошло je 992. године у Цариград, али je цар Василије II већ био на ратишту. «Савез са Византијом није помогао Јовану Владимиру: његова земља je била анектирана, а он сам одведен у заробљеништво. Доцније, међутим, Самуило га je вратио на зетски престо као вазала, оженивши га својом кћерком Косаром-Теодором».37) Када je постао зет цара Самуила Јован Владимир je својој области придружио и Драчку тему: «Разширена тијем начином нова кнежевина простирала се на југ негдје до Томора-планине».38) Самуило je победио и заробио Јована Владимира 998. године иако се он бранио из своје тврђаве Облик, данас Тарабош, «на десној обали Бојане, тик до града Скадра, који je на левој супротној обали. Још данас има на Тарабошу насеље са старим рушевинама и зове се 0 6 лик».39) Не знамо када je Јован Владимир почео да управља својом облашћу, али се може узети да није био дуго у заробљегопитву код цара Самуила, тако да je он, после тога, могао владити још осам година: убијен je на превару 22. маја 1016. године, нешто мање од две године после смрти цара Самуила, за време слабих и несигурних наследника једнога великога освајача који je држао и цео тадашњи арбанашки етнички простор... И владавина и крај живота Јована Владимира, о коме je остало предање да je био добар и правичан човек, приказани су романтички. Млади и лепи сужањ, својом лепотом и стасом, осваја срце кћерке цара победника, ж ени се њом и враћа на свој престо. Као неку врсту мираза повећава своју територију, да на крају буде убијен и тиме постане мученик. Сахрањен je у цркви Пречисте Крајинске, «на југозападној страни Скадарскога Блата, при подножју планине Тарабоша, на 3V2 сахата од Скадра по обали тога блата».40,) Црква га je прогласила за све свеца. Ту je Косара, која се замонашила после Владимирове смрти, подигла женски манастир: када je умрла била je сахрањена испод ногу св. Јована Владимира.41) Легенда о Владимиру и Косари настала je, по свој прилици, убрзо после светитељеве смрти. То je врло дирљива прича са јасном историјском основом у себи: «Ta je легенда ваљда, најш ире и најдубље од свих, усјечена у народно памћење Балкана».42) Песнички ју je први обрадио фра Андрија Качић-Миошић. Чудан je и интересантан био не само земаљски живот овога свеца, него и судбина његових моштију. «Ж иви Владимир», ка-

ж е Милан Ш уфлај, «био je српски кнез, његово свето тијело постало je за дуго својином Арбанаса».43) Скадар, који je био његова престоница, «избија јаче на видик као средиште свеколике радње српске».44) «Српски покрет потиче и сада из Зете, гдје je државна самосвијест српскога народа најбуднија остала. Овдје je и сада владала она породица, којој je св. Владимир њекоч припадао, а на кнежевој столиди сједио му братучед, кому je по извору домаћем било име Добросав, по страном Стјепан, иначе В ојслав.. . бијаше му потпуно име Стјепан Добросав Војслав».45) Из судбине мошти св. Јована Владимира види се како се развијао и вековима одржавао његов култ српскога православнога свеца не само код хришћанских, него и код поисламњених Арбанаса. Негде до око 1215. године његове мошти су почивале у манастиру св. Богородице у Крајини где je његов култ био нарочито велики. «Ову Крајинску цркву штовали су хриш ћани као и друге славне цркве старог доба, идући на светковину, докле се Крајињани сасвим нису потурчили, а то се десило на измаку прошлога стољећа, пошто су се поарнаутиди».46) Заједничка светиња и хришћана и муслимана овога краја био je крст св. Јована Владимира. На овом крсту се према предању, био заклео цар Владислав кнезу Владимиру, «да му неће бити никакво зло од њега, али није одржао своју реч и Владимир буде убијен. Н ајпре му je био даровао златни крст, али после, за боље уверење његове клетве, пошаље му дрвени, на коме je Христос био разапет».47) Овај je крст био чувен у нородици М ркојевића од које je. још почетком друге половине XIX века, било још око тридесет српских православних домова. Потурчењаци, сви су и поарбанашени, присвојили су овај крст, који je био окован у сребро и злато. Носили су га, о Духовима, «на високу планину Румију, која дијели Крајину од Бара; па на врх планине убоду копље у земл>у; а они сви заједно пеку браве, једу, пију, играју, пјевају и веселе се до самога мрака. По томе копље с крстом узму и заједко се у село врате пјевајући и пушкама пуцајући. Турци ,Мркојевићи’ овај крст не би између себе никоме другоме дали; они га с великијем поштовањем, и као аманет својих старијих, чувају».4’1) «Крст je од четири краја; у дужини има 45 сантиметара, у ширину 30 сантиметара, дебео je 2 до 21/г сантиметара. Написа нема никаквога, само свуда дебљине крста стоје ш аре налик на Foio F o io . .. Ha четири краја, који су окружени до 9Va сантиметара, насликана су четири Јеванђелиста. На доњем крају крста

углављена je једна од бакра позлаћена јабука, а још с ниже — просто дрво, које се ставља када га носе у Р ум ију»/9) «Колико се ш тује овај крст, може се судити и по овоме: Турци када га диж у зборе овако: ,Крст се диже, Бог се моли, Господи помилуј’. Тако и сада при светковини они изговарају те речи са побожношћу и смиреношћу» 50) Овај крст je, према предању, а и по казивањ у Мавра Орбинија, био направљен од дрвета крста на коме je Христос био разапет. Отуда, свакако, и велико поштовање према њему. Године 1215. пренео je епирски деспот Михаило Комнен мош ти св. Јована Владимира у Драч. «Одавде пренешене су у манастир саграђен у једној нузделини ријеке Шкумбије, који je по овоме свецу добио своје име. Тај манастир св. Јована Владимира, данас je Шин-Ђон, крај Елбасана, обновљен из темеља у години 1381. до 1383».5') Обновио га je Карло Топија. «Испод грба слиједи тројезични натпис, којим je у грчком, латинском и српском језику овјековјечио свој ктиторски чин арбанашки принчип Карло Топија (1359-1383)... од крви краљ а францескога».52) Стојан Новаковић je мислио, да се овај манастир, близу Елбасана од старина налазио на своме месту и да га je Карло Топија обновио када je црква била порушена од земљотреса: «Народ je ишао к цркви и к светитељу по обичају, нити питајући, нити марећи за његов некадашњи национални и политички значај».53) Сигурно je, међутим, да се култ св. Јована Владимира одржавао у Арбанији све до недавно како то показује и велико поштовањ е према његовим моштима.54) Потискујући, за време Балканског рата, турску војску под командом Џавид-паше Срби су били заробили око 4.500 војника међу којима je било доста и наших Муслимана. Светозар Томић, који се ту налазио, забележио je посету српских војника манастиру св. Јована Владимира и пуштање заробљених војника. «Када смо их довели у Елбасан», вели Томић, «и питали ко су и одакле су: за свакога који je проговорио српски и казао да je из Санџака или Косова, Солунскога или Битољскога вилајета, сви смо рекли: то je наш пустимо га одмах са објавом кући да иде. Међутим, остале смо упућивали у заробљеничке логоре».54а) За српеке војнике, после ратних напора и победа, био je тада велики доживљај да су могли посетити овај манастир и поклонити се светитељевим моштима. Ту се војска причестила: «После причешћа били смо као препорођени. Фотографисали смо се и вратили у Елбасан расположени и одморни. .. Чувари манастира, кроз сва времена, били су мухамеданци и православни, а

епитропи су увек били од обе вероисповести и то први људи из места. Доскора, све до своје смрти, први епитроп био je отац Ш акир-паше, данашњег првака у Елбасану».546) За то далеко време било je карактеристично да je народ, без разлике на народност, а често и на веру, поштовао светитеље и имао страхопоштовања према светињи. Тако има доста доказа не само широке међусобне верске трпељивости између поисламљених Арбанаса и православних Срба. У Кучима, где je српско-арбанашка симбиоза била нарочито јака, долазили су Арбанаси у цркву о великим народним светковинама: «Кад православни подижу крсте, муслимиии желе, да им се прође с литијом кроз стоку. Али Рама из Ледина je давао цркви по добра брава, кад му се литијом пролазило кроз стоку. Он je често пута водио кући свјештеника и с њиме по вишини људи из литије на част. То су чињенице, које показују, да они немају никаквога фанатичнога елепила, које je својствено осталим помуслимањеним становницима Скадарскога санџаката».55) Ношење или «подизање» крста стари je обичај, који се очувао и код Куча од старине: «Подизање» крста у К уча je исто онако као и у већине других Срба: иде се са крстима и са свештеником по сеоском ,удуту’, обилазе се и освећују пол>а, кладенци и ублови, читају се молитве и певају црквене песме. По повратку настаје ручак и гошћење сељака из других села а затим и весеље».56) Тешко je рећи да ли je све ово било познато и Јохан Георг Хану када je, помињући овај манастир ов. Јована Владимира, написао и ово: «Није без историјског интереса, јер je, можда, у Средњој Арбанији једини остатак из времена старога бугарскога царства, које je разорио цар Василије».57) Милан Ш уфлај тачно истиче, да je Јован Владимир био српски кнез у Зети, који се и у грчким изворима сматрао за заш титника града Драча, чији je некада био господар «и како од Романа и Арбанаса из градова био као такав признаван».58) З а св. Јована Владимира je забележено, да je био «муж праведан, мирољубив и доброчинитељан, град Драч и цела му околина уживали су мир и спокојство и нису им претиле опасности».5’) Он је, видели смо, светац и православних и католика и био je за њих «оно што je од X III века био Свети Сава».60) Њ егов се углед ширио «по Албанији до реке Семени, по Маћедонији до Охрида и Владимира, али у рашким књигама нигде се не спомиње име Владимирово. . ., а у Србљаку, где су много мањи од њега добили службу и синаксар, о Владимиру ни појма нема».61

3. Од смрти св. Јована Владимира па све до појаве Стевана Немање морало je бити, у вртлогу политичких догађаја на српскоарбанашком простору, и ж ивљих додира између Срба и Арбанаса, али се ни опсег ни интензитет тих додира не дају утврдити. За то време, више од једнога века, Зета je била успела да се оформи у независну држ аву и постане краљевина са својом посебном црквеном организацијом. Иако je ова зетска држава обухватала само један део српских земаља и српскога народа она je успела да се стави на чело и да води нацију. Престоница ове држ аве био je град Скадар, који постаје и државни и културни центар српске краљевине. У народном сећању остао je Скадар запамћен по чувеној легенди о «Зидању Скадра на Бојани»: од 1043. до Бодинове смрти (умро 1108. године) пуних 145 година, Скадар je српска престоница.62) Предање о зидању Скадра сачувано je и код Арбанаса по нашем народном мотиву. «Наравно, овде je легенда анонимна и врло упрошћена, и сурова. Нису Мрњавчевићи јунаци у њој; нема виле; нема целе предисторије о Стоји — Стојану, која тако лепо долази као увод и припрема за трагични крај п р и че.. . Али je основа легенде ту, главне црте њене ту су, као што je и потоње веровање».63) Петар М. Бож ић вели, да je код Арбанаса, све три вероисповести, нашао да им je ова легенда позната: «Веровање у моћ оне течности као лека много je јаче развијено него код нас, нарочито у Скадру и околини».44) Владари династије Војисављевића, чије порекло предање доводи у везу са Јованом Владимиром, проширили су своју власт и на Драчку област освајајући je у борби са Византијом и опет je губећи у борби са њом. Иако се Арбанаси не помињу као учесници у овим борбама они су, самим тим што су живели на простору где су те борбе вођене, били њихови очевидци. Константин Јиречек и Јован Радонић веле: «Средиште Арбанаса било je у четверокуту између градова Валоне, Охрида, Призрена и Скадра, особито у пределу Арбану (Arvanon, Alvanon, старосрпски Рабан) код Кроје. .. Разбијене арбанашке насеобине допирале су далеко на север и североисток».65)

ЛИ Т Е РА Т У РА 1) Kristo Frasheri, The History of Albania. A brief survey (Istorija Albanije, Kratak pregied), Tirana 1964, st. 35.

2) Georg Stadtmüller, Forschungen zur albanischen Frühgeschichte. Zweite erweitere Auflage (Istrazivanja rane arbanske istorije. Druge prosireno izdanje), Wiesbaden 1966, (sa literaturom). 3) A. M. Селишчев, Славлнское неселение в Албании. Софин 1931, ст. III, 50. 4) Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу Балканским Словенима. Легенда о Владимиру и Косари. Београд 1893, ст. 152. 5) На истом месту, ст. 26-27. 6) A. М. Селишчев, На истом месту, ст. 55. 7) Milan Sufflay, Srbi i A rbanasi. . ., st. 74. 8) Ha истом месту, ct. 75. 9) Ha истом месту, c t . 76. 10) Константин Јиречек — Јован Радовић, Историја Срба, књ. I, Београд 1952, ст. 85. 11) Ivan Poipovic, Albano-Slavica. U „Südost-Forschungen", Band XV, 1956, st. 514. 12) Na istom mesitu, st. 525-526. 13) Станоје Станојевић, Борба за самосталност католичке цркве у Немањићкој држави, Београд 1912, ст. 13. 14) Ludwig von Thalloszy, Oesterreich-Ungarn und die Balkanländer mit beson derer Rücksicht auf das okkupierte Serbien. Historisch-politische Vorlesungen gehalten an dem ersten K.u.K. militärischen Verwaltungskurs in Belgrad (AustroUgarska l balkanske zemlje sa narocitim osvrtom na oikupiranu Srbiju. Istorijskepoiiticka predavainja drzana na carskom i kraljevskom upravnom kursu u Beogradu. Beograd 1916, sit. 25. 15) Архив за арбанску старину, језик и етнографију, књ. III, свеска 1-2, 1926, ст. 247. 16) На истом месту, ст. 271 17) Милинко Ђуровић (са редак. одбором), Историја Црне Горе, књ. I: Од најстаријих времена до краја XII вијека. Титоград 1967, ст. 291. 18) Antuin S. Dabmovic, Kotor u drugom Skadarskom ratu (1419-1423), U „Rad jugoslavenslke akademije znanosti i umjetnosti, 1939 (ili 1935), st. 254. 19) Јован Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље, књ. I, Загреб 1922, ст. 170. 20) C. Jirecek, Albanien in der Vergangenheit (Albanija u proslosti). U „Oesterreichische Monatshefte für den Orient", Nr. 1-2, 1914, st. 15. 21) Dr Milan S u fflay, Biologie des albanischen Volksstammes. (Oesterreichische Rundschau für historische und soziale W issenschaften. Jahrganq V, 1916, 17 Heft 1, st. 4. 22) Georg Stadtmüller, Navedeno delo, st. 162. 23) Ha истом месту, c t . 163. 24) Dr Milan S u fflay, Biologie des albanischen Volksstammes, st. 1. 25) Ha истом месту, ct. 3. 26) Ha истом месту. 27) Ha истом месту. 28) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 27. 29) Farnjo Racki, Borba Juznih Slovena za drzavnu nezavisnost. Bogomili i patare^ni. Beograd 1931, st. 7. 30) Ha истом месту, ct. 30. 31) Ватрослав .Тагић, Изгнаници из Моравске после Методијеве смрти. Ш ирење словенске цркве и књиге међу Јужним Словенима. У «Изабрани краћи списи», Загреб 1948, ст. 417-418. 32) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 48.

33) Ватрослав Јагић, Ha наведеном месту, ст. 418. 34) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 22. 35) На истом месту, ст. 23-24, 25-26. 36) Константин Јиречек — Јован Радонић, Историја Срба, I, ст. 119. 37) Георгије Остроговски, Историја Византије, Београд 1959, ст. 293. 38) Фрањо Рачки, На наведеном месту, ст. 39. 39) Фердо Шишић. Летопис Попа Дукљанина, Београд-Загреб 1929, ст. 455 -456. 40) Иван С. Јастребов, Подаци за историју српске цркве. Из путничкога записника, Београд 1879, ст. 162. 41) Фердо Шишић, Наведено дело. 42) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 99. 43) Na istom mestu, st. 101, beleska 1. 44) Стојан Новаковић, Први основи.. . , ст. 189. 45) Фрањо Рачки, Наведено дело, ст. 115-116. 46) Иван С. Јастребов, П одац и .. . , ст. 163. 47) На истом месту, ст. 163, белешка 3. 48) Нићифор Дучић, Врањина у Зети и крисовуље на Цетињу (Гласник српскога ученога друштва, књ. X, св. X XVII трећега реда, 1870, ст. 182 -183, белешка 2). 49) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 164. 50) На истом месту, ст. 164. 51) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 98. 52) Na istome mestu. 53) Стојан Новаковић, Основи.. . , ст. 276. 54) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 67. 54а) Светозар Томић, Причест у манастиру св. Јована Владимира код Елбасана (на Тодорову суботу пре 25 година). У «Гласник», службени лист Српске православне цркве, књ. XIX , број 10-11 од 10/23. априла 1937. године, ст. 263-264. 546) На истом месту, ст. 264. 55) Стеван Дучић, Ж ивот и обичаји племена Куча. Београд 1931, ст. 493. 56) Јован Ердељановић, Кучи, племе v Црној Гори, Београд 1907, ст. 303-304. 57) Johann Georg Hahn, Albanische Studien (Albanske stuidije), Jena 1854, st. 83. 58) Milan S u fflay, Die Kirchenzustände im vortürkischen Albanien. Die ortho doxe Durchbruchzone im katholischen Damme (Crkvene prilike u predturskoj Albaniji. Pravoslavna prodoirna zona na katolickom bedemu). U „Vjesnik kraIjevslko-hrvatsko-slavonskoga zemaljskoga arhiva“, godina XVII, svezak 1 i 2, 1915, st. 26. 59) B. H. Златарски, Историл на бЂлгарската ДЂржава през средните веков е. T om I: ГГврво б м га р ск о царство, Софил 1927, ст. 766. 60) Чедомир Марјановић, Свети Јован Владимир. Београд 1925, ст. 54. 61) На истом месту, ст. 72. 62) Владимир Ћоровић, Скадар, У «Народна енциклопедија СХС», књ. IV, ст. 146. 63) Петар М. Божовић, Зидањ е Скадра, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. VI. 1926, ст. 275. 64) На истом месту, ст. 276. 65) Константин Јиречек — Јован Радонић, Историја Срба, књ. II, Београд 1952, ст. 33.

РАСПРОСТИРАЊЕ СРПСКЕ ВЛАСТИ НАД АРБАНАСИМА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ Стеван Немања, оснивач династије Немањића, преузео je и проширио идеју српске зетске државе. И сам рођен и крштен (по западном обреду) на подручју ове државе, Стеван Немања je, за време своје владавине, проширио границе своје држ аве у свим правцима где je то, у тадашњим околностима, било могуће. И он je, да би проширио своју државу, морао ратовати са Византијом, која je под својом влаш ћу држ ала не само део српских земаља, него и етничко подручје других балканских народа и, самим тим, и Арбанаса. У српским домаћим изворима, на које се страни истраживачи наше и арбанашке прошлости скоро нису ни освртали, има прилично података о владавини Стевана Немање, али се у њима нигде не помиње да je он ратовао и против Арбанаса, али се наводи које je делове њихове земље освајао.1) Причајући о освајањима свога оца Свети Сава наводи, да je Немања освојио «од приморске земл>е Зету с градовима, а од Рабна (Арбаније) Пилота оба, а од грчке земље Патково (данашњи крај око Ђаковице), Хвосно (Метохија око Пећи), Драшковину (недалеко од Кострије), Ситницу, Лаб и Липљан и Призренски крај или Подримље и ж упу Дубочицу.5) Свети Сава истиче да Стеван Немања све ово «мудрошћу и трудом својим задоби, што je било пропало насиљем од његове дедовине, и што му je припадало од српске земље».3) Сам Немања, опраштајући се од своје властеле при силаску са престола, рекао je да je, преузимајући власт, нашао «упропашћену зем љ у ... и не лених се, нити мира себи дадох, докле све не повратих. И Божијом помоћи придадох вам и у дуж ину и у ш ирину, што je свима знано».4) За област, која се касније називала Косовом, Стојан Новаковић вели, да се звала Липљан и «тако се по свој прилици звала течајем свега нашега средњега века».5) Из казивањ а Светога Саве се види, да je Стеван Немања, својим осваЈањем, само повраhao оно што je већ било српско. Још за владе Радослава и Бодина «Српство je било у кругу Византијске царевине једино југословенско племе, које je држало стег независности и стајало у супротности са Грцим а... Средиште у тај мах бејаше Зета, Ска-

дар, и стога je грчко нападање ишло од Драча и из Драчке области».6) Стеван Првовенчани, средњи син Стевана Немање и његов наследник на престолу, казује о освајањима свога оца много више и употпуњује оно што je забележио Свети Сава. И према Првовенчаноме Стеван Немања je «сакупилац пропалих земаља отачаства њ егова.. . и обновилац онога пгго je било пропало».7) Освајања Стевана Немање почела су после битке код Пантина 1168. године. И Стеван Првовенчани наводи поименично области које je освојио његов отац. Ту су обадва Полога, Призренска област, Косово и Зетска област, «отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју je насиљем држао грчки народ, град Свач, град Улцињ, град славни Бар».8) З а словенско становништво обадва Полота вели A. М. Селишчев, веома пристрасно пробугарски оријентисан, да je било бугарско, што je, разуме се, сасвим произвољно».9) Изгледа да je Немања ове градове порушио, «и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области, а народ свој у њима неповређен остави, да служи држ ави његовој са страхом и са ученим(?) данком од Светога».10) Пишући, доста касније, биографију Светога Симеона (Стевана Немање) Доментијан понавља све ово и додаје, да Немања «додаде ка земљи отачаства свога многе земље од области грчкога ц арства.. . и измени славу њихову у српску»."} Сам Стеван Немања je, у оснивачкој повељи манастира Хиландара, састављеној 1198. или 1199. године, када je већ био пред крајем свога живота, истицао ш та je све освојио као владар. Он вели да je освојио «од Арбанаса Пилот, и од грчке земље Лаб и Липљан, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу».13) И у Хиландарској повељи Степана Првовенчанога, састављеној 1200. године, понавља се, да његов отац «прибави (стече) од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот».13) На крају своје повеље Хиландару Стеван Немања, наводећи шта од земље и људи даје манастиру, помиње Влахе, али нигде Арбанасе.и) Сва ова Немањина освајања захватила су, види се, и један део територије на којој су живели и Арбанаси, нарочито од Скадра према Призрену, према Кроји.15) И после Немањина пораза у битци на Морави 1190. године Срби су задржали, поред осталога, читаво данашње Косово Поље са сливом Ситнице и Лаба и местом Липљан. «У котлини Белога Дрима задрж али су они покрајину Хвосно око Пећи и Дечана, која je припадала призренској

епископији, у северној Арбанији крајеве Горњи и Доњи Пилот на путу од Призрена у Скадар. Трајна тековина беше Дукљанско Приморје или Зета с градовима Скадар, Бар и Котор».16) Немањина су освајања за време владавине Стевана Првовенчанога (1196 до 1228) била више пута угрожавана. Бурни догађаји на Балкану, који су настали после Немањиног повлачења са престола, захватили су и српско-арбанашко подручје. Ни Арбанија, ни Македонија немају у ово време «самосталну улогу и брзо мењају господаре».’7) Стеван Првовенчани успева да се, једно време, одржава на престолу и да га, када му je престо био угрожен, поново поврати. Да би могли да завладају Јадранским морем Млеци су, 1205 године, заузели Дубровник и «почели склапати уговоре са српским и арбанашким поглавицама у Приморју, да би обезбедили себи пријатеље, на које би се у борби против Србије могли ослонити, и да би ту добили помоћ и потпору ако им затреба».18) Иако су се Млеци, као римокатоличка држава, могли ослонити на Вукана, незадовољнога Стевановог старијега брата, ударац je сада дошао Стевану од епирскога деспота Михаила, који je протерао Млечиће из Драча и Крфа. Михаило je био «у непријатељству са Стеваном, не знамо због чега. Предузимљиви деспот je почео обнављати грчку власт у приморју Дукље, те поседе град Скадар».19) «Губитак Скадра био je теж ак удар за Стевана и за Србију. Скадар je, због свога положаја и због своје тврђаве, био врло важно место као војничка тачка. Скадар je затварао један од најважнијих улазака на Балканско полуострво и омогућивао je или спречавао трговачки промет Бојаном из Приморја у унутраш њост и обратно. Сем тога, Скадар je, особито за народ у зетској области, имао великога значаја и због тога, што je био престоница зетских краљ ева и био због тога драг народним успоменама и традицији».20) О овоме нападу деспота Михаила забележио je сам Првовенчани: «И улучи време, када сам био далеко од те стране, узе један од мојих градова, по имену Скадар, који, у истину, Далмацији припада».21) Михаило je био у савезу са Добромиром Стрезом, великим непријатељем тадашње Србије. Убијен je, крајем 1214. године, пред градом Бератом; убио га je његов слуга за време спавања.22) У ово време биле су пренете мопгги светога Јована Владимира из манастира Пречисте Крајинске у једну цркву код Елбасана,23) где je његов култ, такође, био велики. Првовенчани je убр-

зо успео да поправи свој положај, али je и у Македонији и у Арбанији владао Теодор Анђел, чији су «намесници са титулом дука и севаста, Грци, Словени, и Арбанаси управљали темама у М акедонији и Арбанији све до српске границе која се налазила северно од Арбана, Дебра и Скопља».24) Првовенчани се ородио са севастом Гргуром Камонадом, који je, оженивши се удовицом архонта Димитрија, постао Стеванов зет.25) Овај Димитрије био je син архонта Прогона (1190-1198), који je био први владалац кнежевине Арбаније. Њ ега je наследио његов син Ђини (11901206), а овога Димитрије (1206-1216), који се оженио Комненијом, кћерком Стевана Првовенчанога.24) To je била прва успостављена сродничка веза између Немањића династије и арбанашких првака. Црвовенчани je спојио Зету са својом државом и освојио Метохију, «државно и етнички за сва времена, он je консолидовао држ аву и труди° се да утврди у њој јединство власти и јединство воље, осигурао je државне границе и утврдио се у Приморју».27 Прва два наследника Стевана Првовенчанога, Радослав и Владислав, нису били ратници, али су успели да, углавном, очувају оно што су од оца наследили. Син византијске принцезе и сам ожењен епирском принцезом, Радослав се (1228-1234) осећао више Византијцем него Србином. Победа бугарскога цара Асена II над Епирцима код Клокотнице, у пролеће 1230. године, изменила je ситуацију на Балкану. Под бугарску власт дошли су, поред осталога, и крајеви око Охрида и Скопља. Драч je, изгледа, остао под византијском влаш ћу, јер се тамо склонио протерани краљ Радослав са женом, да би се, када га je она оставила, вратио у Србију и умро као монах Јован. За време краљ а Владислава (1234-1243) византијско-епирски утицај у Србији био je замењен бугарским, јер je краљ Владислав био ожењен кћерком цара Асена II. Уопште у то време били су односи између Бугара и Срба врло срдачни тако да су се, тако рећи, утркивали око тога коме од њих припада Свети Сава. И у ово време су Епир и Арбанија остали под епирском влашћу. После победе Јована Ватаца, 1246. године, над епирским деспотом Михаилом II, запосео je он «читаву западну Македонију и Арбанију са Кројом све до Јадранскога мора и до српске границе» (1252. године,28) али тада Владислав није више био на престолу. К ада се повукао са престола резидирао je у Скадру. Краљ Стефан Урош I (1243-1276), трећи син краљ а Првовенчанога, био je сасвим друкчија природа од своје браће. Мудар и одлучан, он je умео да поврати све што je било освојено од српске земље. З а време Урошево учврстио je Карло I Анжујски сво-

ју власт y Арбанији. «Од тада je новом тековином ,regnum Albaniae’ управљао напуљски генерални капетан са седиштем у Драчу. У краљевским повељама јављ ају се први пут доцније добро познате арбанске властеоске куће Топија, Аријанита, Скура, Мусаки и других. Дреко Арбаније, убрзо затим, одлазили су посланици Карлови свима противницима византијскога цара».25) Зет А нжујске породице, Урош I je успео да одржи српске поседе у Зети где je, после јесени 1276. године, ж ивела његова ж ена краљица Јелена (умрла 1315. године), која je обновила неке градове и римокатоличке цркве.30) Тадашњи геополитички положај Србије био je повољан, нарочито према Драчу, где je, недалеко од овога града, «у зетским планинама била граница српске државе, и стога je Србија могла бити колико користан пријатељ и савезник, толико још опаснији противник и непријатељ ономе, који би требао да освоји и да држи Драч».31) Краљ Драгутин (као самовладар 1276-1282) стајао je, у односу према Арбанији, у сенци К арла I Анжујскога, који je опседао град Берат, али су га, у пролеће 1281. године, потукли Византијци. «Грци заузеш е Кроју, Карину и друге тврђаве у Арбанији».32) Драгутин je био у савезу са Карлом А нжујским али се, после Карловог пораза, српска војска морала повући из Арбаније. На српско-византијској граници, «која се налазила на Ш ариПланрши. више Призрена и Липљана», вођено je герилско ратовање. Долазак на престо Стевана Уроша II. Милутина (1282-1321) изменио je из основа ситуацију на овоме пр°стору. Према казивању архиепископа Данила II., када je Милутин ступио на престо, налазила се његова држ ава у доста тешком положају: «У те дане видела се српстса земља обузета у великој тесноти и умањена, јер држава грчкога цара сизаше до места званог Липљан, и овом je царству расла снага, тако да je хтело узети област отачаства овог христољубивога, па чак и њега самога да има као послушнога слугу».33) Одмах у почетку своје владавине Милутин je освојио Скопље, где je пренео своју престоницу, и обадва Полога, Горњи и Доњи. Почетком 1283. године освојио je Милутин Пореч, Кичево и Дебар. «Погранична линија без склопљенога мира ишла je северно од византијских тврђава Струмице, Просека, Прилепа и Кроје».34) У утакмици око Арбаније, чије je племство редовно пристајало уз онога ко je побеђивао, умешао се и Милутин na je успео да освоји Драч и држи га једно време. «Одонда улази у наслов српских краљева Албанија, видљиво први пут године 1309. Драч

je опет грчки већ године 1301».35) Краљ Милутин je увиђао каква му опасност прети од акције А нжујаца у Арбанији. Нарочито од када je Филип Тарентски, син Карла II, прешао са јаком војском у Арбанију 1304. године и освојио Драч.36) Окретан и довитљив, Милутин je пришао Западу и склопио савез са Карлом од Валоа 27. марта 1308. године са намером да освоје Цариград. Карло Валоа «поклонио je» Милутину, који je био обећао да ће примити римокатоличку веру, неке крајеве и међу њима «Кичевски крај до Охридске границе и Дебарске пределе до реке Мати у Арбанији».37) Од овога савеза није било ништа. Милутин je опет пришао Византији, оженио се Симонидом, и морао да угуш ује побуне у земљи. Због неиспуњених обећања да ће примити римокатоличку веру и због поновнога окретања Византији, папа Јован XXII почео je да ствара савез против Милутина (у мају 1318. године). Овоме савезу су пристугшли и арбанашке «династе и великаши у Албанији, којима je српска власт била несносна и који су хтели да je се ослободе... Особито je била ж ива акција папске курије у Албанији, где су папски изасланици и црквени католички великодостојници потстицали главаре на отпор у борби против Срба».38) «Сазнавши да je букнуо устанак против Милутина, папа je свом силом радио да охрабри устанике у акцији. Он у тим данима ствара обруч који стеже Србију. Све суседе краља Милутина, за које je веровао да могу бити заинтересовани, окупио je у велики савез против српског краља. Савезници у овом случају били су: мађарски краљ Карло Роберт, Филип Теренски и Младен Шубић. Из њих одмах присташе и неке угледне личности Албаније».39) Антисрпска агитација у ово време била je јака у целој Арбанији: «Од Б ара до Охрида и Авлоне Арбанија je преплетена мрежом папинске политике. Готово све бискупије су у рукама горљивих прелата, већином јужнофранцуских доминиканаца».40) Папа je, вели Станоје Станојевић, «позвао и албанске и српске главаре, да се дигну на оруж је против М илутина».. .41) Срби су се ипак одупрли овоме притиску: А нжујци су, 1319. године, изгубили Драч, а Срби држ е делове северно од Мати упркос локалним бунама, ш то су их у време борбе за српски престо водили мањи српски и арбанашки војводе.42) Притиснути између Грка и Срба арбанашки племећи се обраћају Анжујцима и јављ ају да се ж еле одметнути од рашкога краља, који неовлаштено држи краљевство и комитате Албаније».43)

Смрт краља Милутина (29. X. 1321) зауставила je српско продирање у Арбанију. Милутинов наследник, Степан Урош III. Дечански (1321-1331), није показивао никакву активноет у томе правцу. Када га je отац оженио добио je на управу «зетску земљу са свима њезиним градовима и облашћу њиховом».44) Када je постао краљ он je ту област дао своме сину Душану. Скадар je био седиште наследника српскога престола. Двор им je био «на обали реке Дримца» и имао je «многе дивне палате».45) Ту се, у цркви св. Николе, закалуђерила и краљица Јелена.46) За време Стевана Душана (1331-1355) српска власт над Арбанијом се и проширила и учврстила. Већ у почетку своје владавине Душан je имао да угуши један устанак влестеле у Зети на чијем су се челу налазили војвода Богоје и Арбанас Димитрије Сума.47) У самоме почетку Душанових освајања јављ ају се у његовој војсци и Арбанаси. Борба око Арбаније одвијала се сада између Срба и Византинаца иако су А нжујци још били у једном делу Арбаније. Срби еу држ али велики део драчке области, али je арбанашко племство било и против њих као што je било и против Византинаца: арбанашки планински пастири опустошили су крај око Берата и Валоне, али их je цар Андроник III «осетно казнио, пошто им je одузео стада која je већим делом уступио варошанима као награду за претрпљену штету.48) Српска освајања почињу у Арбанији у пролеће 1343. године. Те године Душан je потврдио Кроји, «најважнијем граду у Арбанији» повластице.49) Повеља je издата на грчком језику, а сачувана je и на латинском. На молбу бискупа, свештеника и градскога племства Душан je потврдио «сва права дана им од грчких и српских краљева. При томе ослобађа их од сваког давања «било у Драчу било где другдје».50) Александар Соловјев и В. Мошин мисле, да je «врло вероватно да je крал> Душан издавао овакве христовуље и простагме на грчком језику и другим новоосвојеним градовима. Београду (Берату), Јанини, Костуру и другим само што нису сачуване».51) У јесен 1343. године заузели су Срби Б ерат и Валону. Када je Душан, 1348. године, освојио Тесалију и Епир Арбанаси пређоше Србима. «По Јанинској Хроници, земље побеглих грчких архоната и стратиота пређоше у посед арбанашких поглавица и њихових ратника».52) У једној повељи Дубровчанима Душан се већ 1346. године назива «dei gratia Romanie, Sclavonie et Albanie imperator».53) Долази код Душана и ова титула: «Цар и самодржац Србима, Грцима, Бугарима и Арбанасима».54) Константин Јиречек je запазио: «Арбанија се чешће јављ а у титули Стевана

Душана и његовог брата по оцу, Симеона».55) К ада je освајао Епир и Тесалију Душанове трупе су се, највећим делом, састојале од Арбанаса.56) Трупе, које су биле под командом војводе Прељуба Млечићи називају «Albaneses». Сеобе Арбанаса на југ, у Тесалију и Епир, биле су много погодоване Душановим освајањима као пгго су се и Срби користили непријатељским расположењем арбанашких планинских пастира према грчким архонтима и градском становништву.57) Арбанаси се тада спустише у Тесалију и Епир «те населише јако опустеле крајеве у Х елади».. .58) Упоредо са овим ишло je и појачано насељавање из других српских области на Југ: «Ови долазе у већим масама тек у Македонију заузимајући мјеста грчких пронијара. Године 1350. спомиње се у Бару 30 српских племића са дјецом, женама и са 1.500 коњаника. Сада се спуштају на југ л>уди из далеких горских крајева Запада. Војвода Младен, отац севастократора Бранка у Охриду, био je негдје заповједник у околини Дубровника. Њ егов унук, ћесар Гргур, подиже (1361) на источној обали Охридскога језера (данас манастир Заум) цркву посвећену ,Богородици Захумској’. У тим крајевима имаде сада (1379) племића из херцеговачкога Невесиња и Љубомира».59) Проширивши своју власт и на делове Арбаније Душан се почео називати, поред осталога, и царем Арбаније што je он у то време и био. Тако се, видели смо, потписивао и на повељи манастиру Хиландару, написаној 26. августа 1340. године.80) И његов полубрат Симеон-Синиша употребљавао je исту такву титулу.81) Душанова освајања, која су озбиљно угрожавала Византију, морала су импоновати арбанашким племићима од којих су многи радо ступали у царску службу и орођавали се са српском властелом. У освојеним деловима Епира, Акарнаније и Тесалије, а тако je морало бити и у Арбанији, Душан je постављао за управнике своје рођаке и великаш е са звучним византијским титулама: деспот Симеон у Епиру, деспот Јован Асен, брат његове ж ене, у Авлони и у Београду (Берату), ћесар Прељуб у Тесалији, ћесар Војихна у Драми. Сви су они морали да управљају по византијским законима и да се прилагоде византијској култури.82) Цар Душан je узимао у овоју службу и чланове угледних арбанашких породица. К арл Хопф помиње породице Топије, Мусаки, Спатас и вели: «Све су ове породице за време Душана имале разне везе са Србијом, орођавали се са словенским породицама, затим се ослањали на Симеона и, најпосле, пошто je овај имао у виду нарочито Тесалију и Јањину, под његовом слабом врховном влашћу, задобили самосталност».63) Карл Хопф помиње

још и породицу Б уа и додаје, да и она «као и толика друга арбанаш ка племена драговољно се некада потчинила скиптру Душановом и од српскога цара задобијена за дворске службе».64) Град Драч je био српски 1295, 1343. и 1385. године.65) Од времена Душанова и Авлона je била под српском влашћу. Све ово je учинило да се, временом, на српско-арбанашком граничном подручју створи «јак и занимљив појас етничке симбиозе, у којем се пастирски арбанашки и румунски елеменат стапао с пољоделским словенским живљем».66) Царевина Душанова била je свебалканска држ ава у којој je, поред Срба и Грка, било и Арбанаса и Румуна. За српску средњевековну држ аву веле Јиречек и Радоњић, да у њој «није било народносних сукоба. Арбанашке и влаш ке пастирске општине, романски и грчки варошани, као и Саси рудари, слагали су се веома добро. Међу властелом и властеличићима било je такође Несрба, као и грчких архоната и властеле романскога (далматинскога), влаш кога (румунскога) и арбанашкога порекла. Могло би се рећи да je пре било црквене супротности између православних и Латина».67) И српски културни утицај био je, на овоме простору, врло знатан. Преносили су га и виши српски чиновници и онај део арбанашке властеле, који се био ородио са Србима. Преко њих je, чини се, продирао међу Арбанасе и култ српске државе са којом су они имали пуно додира. Утврђено je, а то ће касније бити још више истакнуто, да су и српско писмо и српски јези к били међу Арбанаса врло раширени. «На сјеверу, вели Милан Ш уфлај, доминира српска канцеларија, а на југу грчка. Латински језик гасне. .. Не само Балшићи, већ и Дукађини (1387) и Кастриоте (1422) имају словенску к а н ц е л а р и ј у » . . .“) Успомена на средњевековну српску држ аву остала je код Арбанаса дуго жива. Када се, пред крај XVIII века, Доситеј Обрадовић бавио међу Арбанасима (у јужном делу) забележио je и ово: «Како je мени мило било од истих Албанеза чути да говоре ,Ко Србијом обвлада, тога ћемо и ми за нашега владатеља признати, зашто серпски краљ и и наши су били’. Недалеко од Хормова находе се нека прекрасна поља која Албанези не зову другојаче него ,Лепажита’. Питам их ja ш та то значи? ,Не знамо’, каж у ми, ,то je име поља’. А када им ja изјасним, казујући да je српска реч, ,море калуђеру’, одговоре ми, ,не чуди се ти томе, ми смо са Србљи род и племе у старо време били’».69) Доситеј казује како je био дошао на идеју да арбанашке речи пише српском ћирилицом и да je то ишло много боље него са грчким словима, «зашто у Грка нема сло-

ва за изговорити жа, ча, ша и ha, а ово je све неотложно за албански како год и славенски нужно».70) После првога светскога рата обишао je овај крај Тихомир Р. Ђорђевић и утврдио велике промене у становништву од времена када je тамо боравио Доситеј Обрадовић са својим другом Максимом. Тада je становништво било православно, а Ђорђевић je нашао тамо поисламљене Арбанасе, који су били јако антигрчки расположени. Ч ак се ни у граду Аргикастру није ни тада осећала нека арбанашка култура «иако су му Арбанаси били претежни становници, већ грчка и турска».71) 2. К акав je био правни положај Арбанаса у средњевековној српској држави? Број Арбанаса у средњевековној српској држ ави није могуће данас утврдити, али се зна, сигурно, да je међу поданицима српских владара било, поред Влаха, и Арбанаса, који се помињу у српским средњевековним изворима. Било их je и у приморским градовима и по унутрашњости где се, обично, помињу као сточари, заједно са Власима или сами. У градовима нису ни Срби, осим властеле, имали већа права од Арбанаса.72) Та су права описана у Статутима града Будве и вероватно je, да су била или иста или слична и по другим приморским градовима.73) Градови су били аутономни и имали су своје статуте.74) Поред градова имале су и поједине области своје аутономне уредбе: по њима су се, на своме дому, управл>але. «Ту иде и Дукађин, област српско-арбанашка, а уз њу, без сумње, и све друге арбанашке области, које су током средњих векова потпадали под српску власт».75) Нема у нашим домаћим изворима из средњега века доказа о некоме бесправноме положају несрпских поданика у нашем средњем веку. Напротив, њихова права су била регулисана на исти начин као и права српских поданика: најпре у даровним повељама појединих српских владара појединим црквама и манастирима, а затим и у Законику цара Стевана Душана. Тако краљ Владислав даје, 1242. године, земље манастиру св. Николе на Врањини и одређује, да «ни Арбанасин ту нема зимовишта», свакако као сточар.76) Краљ Стеван Урош II. Милутин одређује, 1300. године, да на панађур код Светог Ђорђа у Скопљу могу долазити, поред Срба, Латина, Влаха и «Арбанасин», али да даје као и други «законску царину» као што je важ ило за Тетово и Грача-

ницу и за све друге цркве.77) Краљ Стеван Урош III. Дечански године 1330, у својој повељи манастиру Дечани, регулише права и Влаха и Арбанаса на земљама које он прилаже манастиру. Само они Арбанаси и Власи, којима то дозволи игуман, могу се користити планином, али сви су они дужни да «доносе црквену сб од св. Срђа».78) И према повељи цара Душана манастиру Светих Арханђела код Призрена Арбанаси су били дужни, да преносе манастиру зејтин из Бара.79) И у даровној повељи краљице Јелене манастиру св. Николе на Врањини у Скадарском језеру, издатој око 1280. године, помињу се, поред Срба и Латина и Арбанаси и Власи: за све се њих вели да, ако нешто погреше, треба да приме «гњев и казну од краља и да краљ у плате 500 перпера».80) Ово исто се понавља и у повељи краља Милутина.8') Владари су располагали и са својим арбанашким поданицима исто онако као и са српским. У повељи краљ а Стевана Душана манастиру Трескавцу од 1335. године краљ прилаж е манастиру половину села Дреновци и «од Арбанаса половину».82) Више се о Арбанасима говори у повељи Душановој манастиру Светих Арханђела код Призрена од 29. априла 1348. године. Ту се наводе девет арбанашких катуна, који се прилаж у «са свим старим међама».83) Додао je и од «земље от Арбанас Ш пинадију».84) Интересантно je место из повеље, које одређује, да и «Арбанаси, који се налазе у цркви, раде као и Срби и да дају од одра динар или «полеукну од жита».85) Не види се, дакле, да je било некога већега оптерећања Арбанаса дажбинама, него пгго je важило за Србе. . . У повељи цара Душана манастиру св. Богородице у Архиљевици, вероватно 1354 године, прилаже се, на молбу севастократора Дејана, поред осталога, и «село Арбанаси са свима правинама».86) Потврђујући 1355. године манастиру Хиландару разна права и повластице Душан одређује, да на томе земљишту не могу пасти своју стоку властела ни велика ни мала, ни Влах ни Арбанасин.87) У Душановој хрисовуљи манастиру Хиландару од 17. маја 1355. године, којом даје метохију св. Петра Коришкога, одређује се, да ту не сме пасти стадо ни властелин, мали ни велики, ни Влах, ни Арбанасин. Ако би то неко од њих урадио силом, онда кефалија града Призрена или господар земље да «узме од њих 300 овнова, ни суда ни пре, како пише у христовуљи светога краља (Милутина), и књига судбена царства ми, како им je судило царство ми са Арбанаси. . ,»88) У Законику цара Душана помињу се, поред Влаха, и Арбанаси, али не често. Изгледа да их je било тада много мање него

Влаха — сточара. Члан 77 Законика одређује како да се плаћа «потка». «П.отка» je овде оно што једно село учини штете другоме или једна група људи другим људима или целоме селу; «потка» између села износила je 50 перпера ,а за Влахе и Арбанасе 100 перпера: половина je иш ла власнику, а друга половина цару».89) О истој ствари говори и 82 члан Законика. «Где престоји Влах или Арбанасин на селу, на том селу да нестане други, за њим идући, аколи силом стане, да плати потку и што je попасао».90) Теодор Тарановски je објаснио о чему се овде ради: «Треба се ту сетити да су Власи и Арбанаси били ненастањени сточари, који су у то време пасли своја стада у планинама, а у хладно време силазили су доле и тражили зимовиште код настањених становника, — у селима. Наравно су то зимовиште могли да добију само по споразуму са господарима зем љ е... евентуално са селима. Ако би продрли у село без споразума, онда би учинили потку, која се у датом случају каж њ авала дуплом глобом, јер се законодавац брине да пооштреном казном уклони опасне по јавни мир сукобе између настањеног и номадског становниш тва... Ту се јасно види, да се потка од стране Влаха и Арбанаса састајала у насилном продирању унутар сеоске границе, што je баш и сачињавало повреду аграрне својине».91) Нема, дакле, у српским средњевековним изворима никаквих нарочитих ограничења права и слободе Арбанаса. И за њих су важ или сви закони као и за све поданике Немањића државе. Узимање додатка «и Арбаније» у владарску титулу, прво краља М илутина па затим цара Душана, није означавало никакве империјалистичке потезе према Арбанији, него само je било констатовање фактичнога стања ствари како je било на терену. Теодор Тарановски објашњава: «Чим je нека зеш ва била унета у владарску титулу, то се сматрало као утврђивање стеченога права на њу. А једанпут стечено право на коју земљу, никада се није губило, јер je вредео принцип неотуђивости државне области или крунског домена, као што се у старо доба говорило. Због не~ срећнога рата могао се који део државне области фактички изгубити, али се није при томе губило, нити икада застаравало право на њега утврђено у владалачкој титули.... У титули српских краљева није територијална формула имала агресивни карактер, изузимајући уношење у њ у Албаније од стране краља Уроша II. Милутина, што се може сматрати управљено против Анжуанаца».92) Положај Арбанаса у српској средњевековној држави био je нарочито повољан за време владавине Стевана Душана, који je,

у неку руку, и војнички организовао Арбанасе и отворио им могућност експанзије у Епир и Тесалију. Иако се, разуме се, ни у средњевековној држ ави не може говорити о некоме праву народа у данашњем смислу речи, може се говорити о праву арбанашке властеле, која je и у Душановој држави имала добре положаје. Она je могла, а вероватно je и имала, и право учеш ћа на српским државним саборима, чији je састав, што се световнога елемента тиче, зависио од владара. «Када су се, вели Никола Радојчић, српске границе рашириле и преко грчких и албанских области, онда се брзо јавило и питање о учествовању Грка и Албанаца на српским саборима, нарочито Грка, пошто су српски владари изједначивањем Грка са Србима ж елели легитимирати своју власт над Византијом».93) Радојчић претпоставља, да je ово практиковано још за време краља Милутина, али држ и као сигурно, да je то било за време Душаново. Радило се о грчким и арбанашким архонтима, који су учествовали на саборима «као да су српска властела».94) Душан je «угледне Грке и Албанце и, можда, више него ранији владари, увео у сабор у круг свога величанственога законодавнога р а д а .. ,»95) И за време распадања српске средњевековне држ аве остао je правни положај Арбанаса исти: поједини арбанашки династи су се држ али и владали по угледу на Немањића владаре.

ЛИ ТЕРА ТУ РА 1) Постоје т р и биографије Стевана Немање, које су веома важан извор за његов живот и рад. Две су писали његови синови, Свети Сава и Стеван Првовенчани, а трећу монах Доментијан, ученик и пратилац Светога Саве и, истовремено, и његов биограф. Поред тога има о њему важ них података и у д в е Хиландарске повеље. 2) Свети Сава, Ж ивот Стевана Немање. У «Старе српске биографије», превод Миливоја Башића, Београд 1924, ст. 4. 3) На истоме месту. 4) На истоме месту, ст. 7. 5) Сгојан Новаковић, Српске области X и X II века. Гласник српскога ученога друштва, књ. 48, 1880, ст. 111. 6) На истом месту, ст. 148-149. 7) Стеван Првовенчани, Ж ивот Стевана Немање, (Старе српске биографије), ст. 31. 8) На истоме месту, ст. 41-42. 9) A. М. Селишчев, Полог и его бЂЛгарское население. Исторические, етнографские и динлектические очерки Северо-Западној Македонии. Софил 1929. 10) Стеван Првовенчани, На истоме месту, ст. 42.

11) Доментијан, Ж ивот светога Симеона (превео др Лазар Мирковић), Београд 1938, ст. 240-241. 12) Лазар Мирковић, Списи Светога Саве и Стевана Првовенчанога, Београд, ст. 25-26. 13) На истом месту, ст. 161-162; сравни: Станоје Станојевић, Немања, (Годишњица Николе Чупића, књ. XLIII, 1924, ст. 22). 14) Лазар Мирковић, Списи Светог Саве и Стевана Првовенчанога, ст. 27-28. 15) Константин Јиречек — Јован Радонић, Историја Срба, књ. II, ст. 33. 16) Исти, књ. I, ст. 157. 17) На истом месту, ст. 162. 18) Станоје Станојевић, Стеван Првовенчани, (Годишњица Н. Чулића, књ. XLIII, 1934, ст. 22. 19) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 167. 20) Станоје Станојевић, Стеван Првовенчани, ст. 26. 21) Стеван Првовенчани, Ж ивот Стефана Н ем ањ е.. . , ст. 66. 22) В. Н. Златарски, Историн на бглгарската дЂржава през средните векове. T om III: Второ бглгарско царство. Бт>лгарин при Асеновци (1187-1280), Софил 1940, ст. 318. 23) Фердо Шишић, Летопис Попа Дукљанина, ст. 124. 24) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 171. 25) На истом месту, ст. 171, белешка 47. 26) Kristo Frasheri, The History of Albania . . st. 43. 27) Станоје Станојевић, Стеван Првовенчани.. . , ст. 55-56. 28) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 177. 29) На истоме месту, ст. 184. 30) На истоме менту, ст. 180. 31) Станоје Станојевић, Краљ Урош, (Годишњица Николе Чупића, књ. XL1V, 1935, ст. 153. 32) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 188 33) Архиепископ Данило II, Ж ивоти краљева и архиепископа српских, (превод Лазара Мирковића), Београд, ст. 81. 34) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 191. 35) МЧап Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 39. 36) Станоје Станојевић, Краљ Милутин, (Годишњица Николе Чупића, књ. X LVI, 1937, ст. 20). 37) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 197. 38) Станоје Станојевић, Краљ Милутин, ст. 32. 39) Миодраг Ал. Пурковић, Авињонске папе и српске земље. Пожаревац 1934, ст. 21. 40) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 40. 41) Станоје Станојевић, Краљ Милутин, ст. 33. 42) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 41. 43) Ha истом месту, ct. 41. 44) Архиепископ Данило II, Ж ивоти.. . , ст. 94. 45) Ha истоме месту, ст. 156-158. 46) На истоме месту, ст. 64. 47) Константин Јиречек —■Ј. Радонић, I, ст. 213. 48) На истом месту, ст. 217. 49) На истом месту, ст. 221. , 50) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 42. 51) Александар Соловјев и Владимир Мошин, Грчке повеље српских владара. Издање текстова, превод и коментар. Београд 1936, ст. VII и LX.

52) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 226. 53) На истом месту, XI, ст. 2. 54) Monumenta serbica, st. 132. 55) Константин Јиречек — Ј. Радонић, II, ст. 14. 56) Constantin Jirecek, Albanien in der Vergangenheit, st. 19. 57) Константин Јиречек — J. Радонић, II, ст. 34. 58) Ha истом месту, ст. 145. 59) Milan S u fflay, Srbi i Arbamasi, st. 78-79. 60) A. Соловјев и B. Кош ин, наведено дело, ст. 349. 61) На истом месту, ст. 257. 62) А. Соловјев и В. Мошин, Наведено дело, ст. VIII. 63) Karl Hopf, Geschichte Griechenlands vom Beginn des Mitteialters bis auf unsere Zeit (Istorija Grcke od pocetka srednjega veka do nasih dana), Leipzig 1867-1868, st. 37. 64) Na istome mestu, st. 37. 65) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 35. 66) Na istome mestu, st. 75. 67) Константин Јиречек — J. Радонић, II, ст. 239. 68) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 131. 69) Доситеј Обрадовић, Сабрана дела, I (1811-1961), Београд 1961, ст. 211. 70) На истом месту, ст. 210. 71) Тихомир Р. Ђорђевић, По Доситејевој Албанији, (Прилози за књ иж евност, језик, историју и фолклор, књ. XVII, св. 2, 1937, ст. 209. 72) Теодор Тарановски, Историја српскога права у Немањићкој држави, I део: Историја државнога права, Београд 1931, ст. 85. 73) Стојан Новаковић, Законски спомениди српских држ ава средњега века. Београд 1912, ст. 47-48, 60-61, 71. 74) На истом месту, ст. VIII. 75) На истом месту, ст. IX. 76) На истом месту, ст. 578. 77) На истом месту, ст. 620. 78) На истом месту, ст. 647, 652. 79) На истом месту, ст. 692. 80) На истом месту, ст. 579. 81) На истом месту, ст. 580-581. 82) На истом месту, ст. 667. 83) На истом месту, ст. 688. 84) На истом месту, ст. 695. 85) На истом месту, ст. 697. 86) На истом месту, ст. 739. 87) На истом месту, ст. 430. 88) Теодор Тарановски, Историја српскога права у Немањићкој држави, II део: Историја кривичнота права, Београд 1931, ст. 103. 89) Никола Радојчић, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. Београд I960, ст. 57. 90) На истом месту, ст. 58, 112. 91) Теодор Тарановски ,Историја српскога п р ав а.. . , књ. II, ст. 102-103. 92) На истом месту ст. 128-129. 93) Никола Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Београд 1941, ст. 202. 94) На истом месту, ст. 210. 95) На истом месту, ст. 308.

СРПСКО-АРБАНАШКИ ОДНОС И ЗА ВРЕМЕ ПРОПАДАЊА СРПСКЕ ДРЖАВЕ Међусобни односи Срба и Арбанаса не мењају се битно ни за време пропадања српске средњевековне државе. Од смрти цара Душана (1355. године) па до пропасти Зете (1490. године) пролазио je процес разједињ ењ а српске држ аве кроз разне фазе. Најкрупнији догађаји после Душанове смрти за хришћански Балкан били су битка на Марици 1371. године и Косовска битка 1389. године. После битке на Косову настало je још веће разједињење остатака Душанове царевине: почињу се појављивати и поједини мањи династи са тежњом да се и они осамостале. На ужем етничком арбанашком простору појављ ују се за време цара Душана, а било их je вероватно и за време његових претходника, поједине племићске породице које ће, касније, играти важ ну улогу без да се између њих појави неко ко би могао ујединити арбанашка племена и створити изграђену арбанашку државну мисао. Њ е неће бити ни за дуго времена после тога. Једно, касније, казивањ е вели, да су Арбанаси учествовали на српској страни и у битци на Косову 1389. године. Ово казивање навео je Иларион Руварац из Рави-Јосифове хронике, где се вели, да су уз кнеза Лазара и Марка учествовали «и неколико кнезова од Арбаније».1) Иако не можемо рећи, да ли je ово казивање тачно, можемо указати на то да je битка на Косову опевана и код Арбанаса. У тим песмама Милош Обилић je, поред цара Мурата, главна личност. Мотив je овде као и онај у српским народним песмама.2) Веселин Чајкановић je указао на то, да je култ Милоша Обилића био познат «у правцу на југу, у елементу који није био српски... Све ово значи да je Милош херој који je имао свој култ и традицију и међу Арбанасима и међу Србима. Он je, дакле, не само српски, него и арбанашки херој».3) Има више разлога због којих je могло настати једно овакво веровање. У своме отимању од притиска Византије, све већем ширењу и снажењу српске средњевековне државе, српска снага je морала импоновати и простом народу и арбанашкоме племству, које се орођавало са српским. Ово важ и нарочито за Северну Арбанију где je српски утицај био нарочито јак. «Ови крајеви, вели Милан Ш уфлај, тв°ре већ од конца XI. вијека саставни дио

српске државе. Обитељи не вуку лозу од бизантијских севаста, већ од српских ж упана и ћефалија. Успон им je ванредно брз. У сларини, која настаје распадањем Душанова царства (након 1355) ове обитељи, да дозрију, не требају дуги низ дједова. То су скоројевићи из круга малих ратника, који гдјекад у једној јединој особи згуш ћују процес генерација. На читавом подручју бившега српскога царства ничу овакви типови».4) Сачувана су имена неки х од ових племића, који ће се, у процесу распадања српске средњевековне државе, све више оеамостаљивати, али неће моћи изаћи из свога ужега круга: они ће се орођавати између себе и са неким од остатака српске властеле, која ће успевати да, једно време, одржава своју власт и на ужем арбанашком подручју. Типично je за ове арбанашке племиће, који воде своју личну и породичну политику, да нису антисрпски расположени и да, знатним делом, остају и даље под српским културним утицајем иако су и Млеци настојали да их придобију за себе. Још дуго времена после битке на Косову (1389) важнији приморски градови били су или под српском влаш ћу или су се Срби око њих отимали са Млецима. Од арбанашких породица, које су се после битке на Косову (1389) мешале са српским династима најугледније су биле Топије, од којих je један, Карло Топија, пренео мошти св. Јована Владимира у манастир, који je и саградио. На улазу у манастир ставио je, поред грчкога и латинскога, и српски натпис.5) Врло угледна била je и породица Кастриоти, која je, једно време, држала крајеве «између Рта Родонскога на западу и Ш ар-планине на истоку, кроз коју je област водио трговачки пут од Приморја до Призрена».6) Знатна je била и породица Аријанити, која je владала у околини Елбасана и која ће се касније ородити са две српске породице: са Бранковићима и са Црнојевићима. Иларион Руварац наводи да je Комнен Аријанит имао три сина и осам кћери. Три од њ их су биле удате за Србе: Гојислава за Ивана Црнојевића, Ангелина за српскога деспота Стевана Слепога и Комнина за Гојка Балш ића.7) Деспот Стеван Слепи био je пашеног Ђурђа Скендербега, а преко своје таш те био je у сродству и са породицом Мусаки.8) «На путу од Призрена за Скадар и Љ еш простирале су се области независне албанске господе Кастриота, пулатских Душмана, Дукађина, Закарије и Јониме».5) З а Коју Закарију се зна, да je учествовао, свакако на страни деспота Стевана Лазаревића, у битци код Ангоре, а касније je, заједно са осталима, признао млетачку власт.'0) Спани или Спановићи били су арбанашка породица из Дриваста. Петер Спан Албанесис био je,

1441. године, у пратњи деспота Ђурђа Бранковића у Дубровнику, «те je онде оставио у поклад своје имање». Њ егов син Алексије (Lessa), filius Petri Spani, био je, 1454. године, деспотов војвода у Новом Брду.") Интересантан je случај српскога властелина М ркше Ж аркоev.ha (1396-1414). Син Ж арка, намесника цара Уроша у Зети, који je био, први пут, ожењен Теодором, кћерком Дејана, сестрића цара Душана, М ркша Ж арковић je био господар Берата, Валоне и Канине. Био je зет Комнине, удове Балш е II. Балшића, која je удала за њега своју кћерку Руђину. Мркша, који није знао писати ни читати, него се потписивао са једним или два крста,12) постао je наследник Балшића. «Столовао je у граду Канини код Валоне, где je издавао повеље на српскоме језику. Он je, још увек, владао прилично великом облашћу: на мору до куле Пирга на уш ћу Семена (у средњем веку звала се Девол) до Химере, а у унутрашњости имао je град Берат».13) «Из руку ове српске династије прелази Авлона у турске руке».14) Мркшина удовица Руђина покушала je, после Мркшине смрти, да своју област преда Млецима, али je морала бежати испред Турака на К рф , јуна 1417. године.'5) 2.

Посебно место у односима између Срба и Арбанаса, за време од 1360. до 1421. године, заузимала je породица Балшића, која се угасила, по мушкој линији, смрћу Б алш е III. Балш ића 28. априла 1421. године. Оснивач породице Балш ића био je, под царем Душаном, сиромашан властелинчић, који je имао само једно село.16) Нејасно je етничко порекло ове породице, али je јасно да су и национално осећање и државна идеја Балш ића, били српски. Они су се тако осећали и тако радили о чему сведочи низ докумената, које су они издавали. Они су себе сматрали господарима Зете и Приморја, где подижу српске православне цркве (црква св. Николе у Праскавици у Паштровићима), а у њиховој титули се појављује и додатак и «дука драчки». К ада издају своје повеље одређују да све буде «онако, како je то било у цара Степана».17) Немањићи су им углед и они сматрају да продуж ују њихово дело. Када се сазивао сабор за измирење Српске православне цркве са Цариградском патријаршијом, Ђорђе Балш ић je држао Пећ и Призрен.’8) Насстављач архиепископа Данила II. вели, да je овај сабор сазван «по заповести кнеза Лазара и Ђурђа, ко-

ји тада началствоваху».19) Само Константин Философ, писац биографије деспота Стевана Лазаревића, странац међу Србима, каж е за Ђурђа Балш ића да je «арбанагики господин», који «беше узео Јелену сестру његову (Деспота Стевана) за ж ену од које роди сина Балш у, који такође би господин те земље, сијајући сваким добрим делима».20) И за Балш у, Деспотова сестрића, вели Константин Философ, да je арбанашки господин, тј. да je владао и арбанашком земљом. «А у то време, вели Константин Философ, дође и његов нећак Б алш а арбанашки господин. Унапред je предвидео смрт своју, јер беше болестан одавно, и ту одмах умре. Њ ега (Стеван) са великим љубочашћем, а уједно и жалош ћу отпремивши погребе. Затим улучивш и згодно време и узевши сву своју војску, пође на Арбанасе».2') Не спада овде у уж и круг нашега испитивања питање порек ла породице Балш ића, о чему постоје разноврсна нагађања. Нас овде интересује њихова улога у српско-арбанашким односима овога времена, они елементи због којих их присвајају и Срби и Арбанаси. Три сина Балш ина, Страцимир, Ђ урађ или Ђуро и Балш а II, владали су Зетом и великим деловима Арбаније неколико деценија. Први пут се јављ ају 1360. године, а угасили су се 1421. године. За њ их je тврдио Чедомил Мијатовић, да се нису мешали у отимање око власти после Душанове смрти. «Они нису пристајали ни уз једну од две велике партије, које су се бориле за власт и од којих je једној вођ био Лазар, а другој Вукашин. Немогући их добити за пријатеље и савезнике ниједан од тих вођа није хтео да их за непријатеље има. Стога без бриге, да им каква опасност прети од Призрена, Прилепа или Крушевца, Б алшићи су могли да се одаду његовању само својих интереса, да власт своју потврђују и област своју шире».22) Столовали су, изгледа према приликама, у Скадру, Улцињу, Бару и у Будви, где су издавали своје повеље, «а катшто у малим летњиковцима, као у селима Годиње и Брчели у Црмници на Скадарском језеру».23) Балш ићи су били способни и амбициозни владари, који су имали јасну коннцепцију државе. Своју власт на арбанашке крајеве проширивали су делом женидбеним везама, а делом освајањима. Они су, уопште, били породица врло разгранатих сродничких веза и са српским династима и са арбанашким племићима. Б алш а Балш ић je био ожењен Комненијом, кћерком Андрије Мусаки и Ефимије, која je била кћи севастократора Павла од Горе.2,1) Држао je Валону, а потписао се, 1385. године, као «Божијом милошћу и дука драчки».25) Те године je и погинуо у борби са Турцима. Да би олакшао свој утицај у Арбанији успоставио je

1368. године везе са Папом и примио римокатолички обред. Њ егов син Страцимир умро je у Дукађину 1372. или 1370. године.26) Наследио га je синовац Балш ин Ђурађ Страшимировић (1385. или 1370. до 1403. године). Он се потписивао «господин свој Зети и Приморију». Држао je Валону, Берат и Химеру.27) Оженио се Јеленом, кћерком кнеза Лазара, која се, касније, када je остала удовица, удала за Сандаља Хранића, великог војводу босанскога. Из брака са Ђурђем Балшићем имала je сина Балш у.28) Балш ићима приписује Чедомил Мијатовић намеру, да у Драчу, «као у природној престоници, положе престо нове једне држ аве која би се од Требиња и Оногопгга пруж ала до изнад Охрида и Химаре».29) Да je та идеја могла бити остварена била би створена једна српско-арбанашка држ ава са дугим приморским појасом и солидним копненим залеђем. Од тога, међутим, није ништа било: Ђурађ Страшимировић je умрло у Улцињу априла 1403. године. Балш а III Страшимировић (1403-1421), унук кнеза Лазара, касније пасторак Сандаља Хранића, добио je од м ајке добро васпитање. Јелена je била угледна и снажна личност, коју су Латини називали «la magnifica dona Helena». Балш а III je био ожењен кћерком арбанашког племића Koje Закарије са којом je имао само две кћерке. Ово му je, изгледа, била друга жена, јер Карл Хопф вели, да je Балш а III био ожењен кћерком Никете Топије са којом je имао сина, који je рано умро, Године 1413. Б алш а III je ударио темељ манастиру св. Николе у Праскавици, у Паштровићима.'0) Он je, године 1420, дао повластице и манастиру св. Николе на Врањини. Назива се «самодржавни господар Балш а, по милости Божијој дука велики и господар земљи Зетској и свему западноме Цриморју».31) Повељу je писао у своме дворцу у Брчелима.32) З а Балш иће су радиле ковнице новца у Скадру и Улцињу.33) Према К арлу Х опфу и Балш ићи и Црнојевићи «припадају без спора српскоме племену».34) Милан Ш уф лај вели: «Балшићи су румунскога и влашкога подријетла; слове као Арбанаси, воде српску канцеларију и сматрају се баиггиницима српскога царства».35) Са Балшом III Страшимировићем силази ова породица са историјске сцене. После његове смрти, неко кратко време, «игра још улогу грана несретнога Константина Балшића, супруга Јелене Топије и господара Кроје, којему су (1402) Млечани у Драчу одсјекли главу».36) Поред Балшића, делом у вези са њима, помињу се и Ц рнојевићи као господари Зете и зетскога Приморја. Милорад Медаковић, свакако неосновано, изводи порекло Црнојевића од Стева-

на Балшића, који се био склонио у Напуљ. Када je умро Деспот Стеван Лазаревић народ, наводно, није хтео да прими Ђурђа Бранковића као Деспотова наследника «поради издајства, које je његов отац Вук учинио».37) Стеван се, прича Медаковић (вероватно према Лукарису) вратио преко Дубровника и са Ђорђем Палмотићем отишао у Арбанију и, нешто касније, заузео Црну Гору. «Од овога Стевана Црногорца названог, происходи племе Црнојевића, које je владало Црном Гором до 1516».38) Област којом су владали Црнојевићи, није била незнатна. «Они су држ али велику област у планинама више Котора и Будве, особито у крају Њ егушима и око Ловћена, па све доле до Скадарскога језера, на чијим су острвима подизали задужбине, у којима су били сахрањивани. Некада су имали добра и на Бојани. Они беху потомци силнога властелина Ђураша Илијића који je живео у Зети за време краља Стевана Уроша III, цара Стевана Душана и цара Уроша (око 1326-1362). Из ове породице потицао je и Радич Црнојевић (умро 1396), противник Балш ића».19) Само за једнога члана ове породице, најстаријега Стеванова сина Ивана, знамо да je био ожењен Гојисавом, сестром Константина Аријанита и био je пашеног слепога српскога деспота Стевана.40) Милорад Медаковић вели, да je Иван био ожењен Војиславом, кћерком Луке Дукађина и да je, што се сасвим погрешно наводи, имала кћерку Анђелију, која je удата за слепога деспота Стевана.41) Иван je био знатна личност. Називао се «благоверним и богом чуваним господаром Зете». Подигнуо je Цетињски манастир 1485. године.42) Један од Црнојевића, Радич, који je издао једну повељу Дубровчанима/3) побунио се против Балш ића и погинуо 1396. године у борби са Ђурђем II Балшићем. Стеван Црнојевић je савременик арбанашкога Скендербега, «прави je династа, једини господар читаве Горње Зете. Последњи од Црнојевића, Скендербег већ je мухамеданац. Пише се санџак Црне Горе и всој диоклетијској земљи господар».44) Црнојевићи су чиста српска породица.45) Међусобних додира и сарадње између Срба и Арбанаса било je и на подручју Епира и Тесалије и после Душанове смрти. У тим je крајевима била изврш ена масовна колонизација Арбанаса за време цара Душана и под његовом заштитом. Овим областима владао je Душанов полубрат Симеон-Синиша, који се, такође, називао царем Срба, Грка и целе Арбаније/“) У ствари, средњом Арбанијом, са Валоном и Бератом, управљао je деспот Јован Комнен Асен, брат цариде Јелене и бугарскога цара Александра

(1350-1363), свакако као српски штићеник. Као и цар Душан тако и Симеон-Синиша, који je био под јаким културним утицајем Византије, имао je у својој војсци поред Срба и Грка и Арбанасе. По целоме своме поседу делио je титуле: у области између Валоне и Драча дао je Симеон Арбанасу Б лаж у Матаранги (Blasius Matarauga) титулу «севастократора». После устанка Арбанаса против Византије 1358. године Симеон се сусрео са појачаним арбанашким утицајем. Арбанаси се бејаху ојачали и на Ахелоју и на Арти. У Епиру je Симеон био предао власт своме зету Томи Прељубовићу (1366-1385): «Али, његову моћ ограничила je арбанашка планинска властела и на југу земље, кавж ећи се непрестано са њима».47) Иако je Тома носио назив деспота истицао се, поред њега, и други деспот, Арбанас Јован Спата, господар Арте. Он je био ожењен Томином сестром Јеленом, али то није сметало да буде противник Тома Прељубовића, који je био убијен од његове телесне гарде 1384. године.48) Једно време држао je Берат и Валону Хлапен, таст краља Марка (Марка Крал>евића).49)

За српско-арбанашке односе овога доба нарочито je интересантна арбанашка породица Кастриота. На ову породицу могу се највише применити речи Влад. Р. Петковића о тесним везама између Срба и Арбанаса у ово доба: «У XV веку арбански кнезови у званичној преписци служе се српским језиком. Они подижу цркве српским светитељима; они чине прилоге српским црквама. И у манастиру Хиландару живи још успомена на интимне везе ове чувене српске задужбине са арбанашким кнезовима».50) Иван Кастриот (1407-1438), ожењен Воисавом, кћерком једнога српскога властелина из Тетовскога Полога, где je Хиландар имао велика властелинства и уживао велики углед.51) Заједно са синовима Репошем, Константином и Ђурђем приложио je Иван Кастриот манастиру Хиландару село Радосуше с црквом св. Богородице и село Требиште.”) Касније je Иван, заједно са синовима, купио у манастиру Хиландару пирг св. Ђорђа и четири адрфата (братствена улога) за себе и за своја три сина за шесдесет форинти. Сачувана je и потврда о тој куповини, писана између 1426. и 1431. године. Због тога je и пирг св. Ђорђа прозван «арбанашки пирг». Репош je умро у манастиру Хиландару 25. ју л а 1431. године и ту je сахрањен. Обичај je био да се, после смрти завештача, адрфати гасе и они се уписују у манастирски Поменик и поми-

њ у се док траје манастир.53) Поред Репоша у Хиландару je умро још један члан ове породице, који je носио име Јован. Радослав Грујић je мислио, да je ово био сам Иван Кастриот, који се пред смрт повукао у манастир Хиландар и ту се замонашио пошто му je најмлађи син Ђорђе примио мухамеданство и постао доцније чувени Скендербег».54) Цео низ научника, нарочито раније, истицао je да je Ђурађ Скендербег био, по мајци, српскога порекла што ће се, видећемо, одразити и у српској традицији о њему. Ослањајући се на Мусакијеву Хронику писао je Јохан Георг Хан, да Скендербег не води никакво праарбанашко порекло, него српско: «Близу je претпоставка, да Скендербег потиче из једне српске племићске породице, која je била за време српске владавине награђена поменутим поседом. Словенски облици имена Кастриота могли би чак навести на претпоставку, да je њихово порекло било још свеже, да би се они могли сасвим албанизирати».55) И Хајнрих Зауер Нордендорф вели, да je Скендербегова мајка била српске крви и да je он одведен од куће када му je било 18 година.“ ) И у једном писму митрополита Василија Петровића, писаном 15. јуна 1757. године млетачкоме Принципу, наводи се и овај Скендербег међу нашим јунацима.57) У писму руској царици Јелисавети, од 10. септембра 1758. године, наводи Ђорђа Кастриота Скендербега и Ивана Црнојевића међу своје црногорске претке.58) Не само у ужој српској, него уопште у југословенској традицији, остало je живо сећање на арбанашкога Скендербега. Случај Ђ урђа Скендербега прилично je познат и у науци je обрађиван, али о њему нема, још увек, једне солидно научно писане и са изворима поткрепљене монографије. На ово су указивали и Алоис Шмаус и Симо М. Ћирковић. Шмаус наводи, да још нема објавл>ених потребних извора који би осветлили и време и личности Скендербега.59) Ћирковић, сасвим оправдано, истиче: «Још важ није ми се чини прикупити све сачуване податке и створити тако подлогу за једну истински научну монографију о Скендербегу, какве још нема у читавој историјској литератури». 6 0 ) У једном савременом извору казује се о одвођењу Ђ урђа Кастриота као таоца и о његовом боравку на султановом двору. Константин Михаиловић из Островице, који je и сам био одведен у јаничаре, даје интересантне податке о младоме Скендербегу. Он казује како, после склопљенога примирја, «одмах нас je цар окренуо на арбанаигке кнезове и сам je дошао, покорио je тада лако све, једнога за другим, а то зато што je један посма\

трао кад je други покораван. Један му се кнез одупро, којег су звали Скеидер Ивановић. К ако je овај био за султана Мурата узет у јаничаре и све je царске ствари био прозрео, предано мислећи о својој земљи, једном je успело цару да му овако рекне: ,Скендере, траж и од мене нешто, или ако хоћеш какво војводство, даћу ти га’. Чувши то, молио га je да му да земљу Иванову што je цар учинио и дао му je. Завладао je у њој осим градова, у којима су царски јањичари били, које je он потом, као легитиман и њима познат, лукаво одвео и измамио из градова, а сам je завладао њима. Цар Мурат je после хтео да их од њега узме, али није могао. Тако исто и Мехмад, син Муратов, и тако су га морали оставити на миру све до смрти, јер je да се брани од Турака врло лако ономе ко познаје њихове ствари и устројство. И тако се Мухамед, покоривши све кнезове арбанашке осим овога Скендера, вратио назад у Једрене».61) Нас, овде, нарочито интерееује какве су биле Скендербегове везе са Србима и у каквом се облику одвијала сарадња међу њима. Ж ена Стевана Црнојевића, Марија, била je сестра Скендербегова.62) Син Скендербегов Јован био je ожењен Иреном, кћерком српског десопта Лазара Бранковића, који je умро 1458. године.63) Ж ена Ивана Црнојевића (1465-1490), Гојисава, била je сестра Константина Аријанита, а њезина сестра Андроника, била je удата за Скендербега. Сестра ове две племићке, Ангелина, била je удата за деспота Стевана Слепога, сина Ђ урђа Бранковића. Тако je Скендербег био орођен са двојицом српских династа.64) Године 1940. отишао je деспот Стеван Слепи Скендербегу у Арбанију.65) Два су момента приближавала Скендербега и Бранковиће: родбинске везе и оиасност од Турака, коју су једнако осећали и Ђурађ Бранковић и Скендербег немогући да се од њ е одбране. Њихови интереси су се сукобљавали на целом простору на које je раније Деспот Стеван Лазаревић полагао право, јер je Ђурађ Бранковић био Деспотов наследник, признат и од цара Сигисмунда као «princeps et despota» Раш ке и Арбаније.66) После Сегединскога мира, склопљенога крајем ју л а 1444. године, Ђурађ Бранковић je, поред Србије, добио и «онај део Арбаније, који имађаше пре пада Смедерева».67) Већ у јесен 1444. године видимо деспота Ђурђа у акцији према Млецима у Зети и Приморју. У борби против М летака дошло je, нешто касније, и до сарадње између деспота Ђ урђа и Скендербега, који се борио против Млетака због града Дања: «Акција Скендербега добро je дошла деспоту Ђурђу, те je он, како изгледа, с пролећа 1447. кренуо вој-

ску према Зети. С јесени 1447. напредовао je Скендербег толико, да je загрозио и млетачкоме Драчу, тако да je Сенат почетком 1448. вољан био да се мири с њиме. Но како за тај мах није било изгледа да ће се ствар решити мирним путем, беше Сенат у мају 1448. склон да Скендербега тајним путем смакне».66) Да би се могао одупрети Скендербегу Сенат je био склон да се мири с деспотом Ђурђем и да му да Бар, Дривост и Будву.69) Још je Јиречек утврдио велики утицај српске канцеларије код арбанашке властеле.70) «Словенска канцеларија арбанашке властеле развијала се под вишеструким утицајем. Али њени основи су пре свега у канцеларијама Душанове и Урошеве властеле, касније самосталних обласних господара на тлу данашње Албаније, која je имала свој двор и своје ,дијаке’».71) Словенска, тачније речено, српска канцеларија била je, у XV веку, уведена и у Турској, и у Угарској и у Румунији: «У то време експанзија словенскога језика била je велика. Док се са освајањима Немањ ића писани словенски језик само територијално ширио, у доба опадања српске средшевековне држ аве и померања њених граница на север словенску канцеларију уводе и несловенске етничке групе».72) Дубровачка влада извештава, 28. новембра 1434. године, цара Сигисмунда о стању у Арбанији и истиче да Андрији Топији треба писати српски, јер он нема писара за латински језик.73) Како je, у овом погледу, стајало са Скендербегом? Има неколико сачуваних докумената из којих се види, да je и он држао српску канцеларију. Признаница, којом Скендербег потврђује, 2. априла 1459. године, да je од свога поклада у Дубровнику узео 500 дуката, писана je српски.74) Српски je писано и Скендербегово писмо Дубровчанима од 7. јуна 1459. године, којим им шаље свога канцелара Нинца и моли да му у свему верују и дају шта тражи. Скендербег извеш тава да «греде цар на нас» и због тога, свакако због траж ењ а помоћи, шаље им Нинца.75) Овај je пут Скендербег изузео из свога поклада у Дубровнику 900 дуката и то потврдио писмом у коме се канцелар Нинац назива «дијак Нинац Влакосалик», дакле сасвим српским именом.76) Овај Нинац je повереник Скендербегов и његова веза са Дубровником. Нинац je, 13. јуна 1459. године, поново подигао са поклада 1.000 дуката. У потврди о томе се вели: «И већ не остаје од те поставе нити и од једне друге у комуну Дубровачку него љубав и пријазни».77) Интересантно je, да папа Павле II пише, 11. августа 1459. године, из Мантове, да се, због напада Турака на Скендербегову територију, католичка вера скоро угасила, а јерес (свака-

ко православље) узела маха. Папа поставља за свога нунција Blasio de Lino.78)

К улт Ђурађа Скендербега сачувао се не само код проетога српскога народа, него и код српскога православнога свештенства. Један стари рукопис са Скендербеговим именом сачуван je чак у једноме Цветном Тријоду. Владимир Ћоровић мисли, да je, свакако сигурно, да није никако млађи од XV в е к а .. . Рукопис je српске рецензије, маћедонске традиције».79) Ако би се овде могло премишљати да ли се ради о арбанашкоме Скендербегу или о Скендербегу Црнојевићу,80) из рукописа, који je преписао хиландарски монах Теодосије, види се, да се ради о арбанашкоме Скендербегу. О њему говори «О Скендерје повјест», која je преписана са некога старога рускога рукописа.81) Чедомил Мијатовић се исцрпно забавио анализом овога списа и резултате својих истраживања објавио 1890. године.82) Ова «О Скендербегје повјест», коју je Мијатовић имао у рукама, препис je једнога старога рукописа, учињен јануара 1778. године. Ни Мијатовић није могао пронаћи писца оригинала, али држи да je он морао бити Србин, јер за Ивана Кастриота, оца Скендербегова, вели, да j e «од кољена краљ ева македонских, т ј . српских». 83) Рукопис казује, да je Скендербег побегао са три стотине Срба, а када je умро били су на сахрани «сви кнежеви српски и остала околна господа и властела».84) Несумњиво je, да су, и личност Скендербегова и његово дело, били и код Срба популарни, «бар онолико колико и на Западу, само што није било штампаних (историја), него се преписивала и у рукопису читала».85) «Повјест о благочестивом и христољубивом Георгии Черноевичје, нареченом Скендер-бег», како je сачувана у препису монаха Теодосија, подудара се, углавном, са делима Димитрија Франке и Марина Барлетија о Скендербегу. И по Барлетију мајка Скендербегова je «кћи веома племенитога српскога кнеза».86) Помиње се и његова сестра Марија да je била удата за Стевана Црнојевића.87) Једна друга сестра Скендербегова «Влица, fu marita al signor Balsa».88) Поред тога Скендербег je био пашеног Ивана Црнојевића за кога je била удата Гоисава, кћерка Марије Мусаки и кнеза Комнена Арианита.89) Интересантно je поменути, да се у Мусакијевој Хроници за Скендербега вели и ово: «. . .ћошо valente е per natura Serviano, le virtu del qaule tante ch’era estimato non solnm dall’ Albanesi, ma anco da ogn’ altri natione».90) Ж ива предања o везама породице Кастриота са Србима, ју наштво и подвиг самога Скендербега, цела она атмосфера у којој je он живео и борио се, учинили су, да je његов култ живео и

код Срба све до недавно. Године 1828. објавио je Јован Стерија Поповић свој «Живот и витешка војевања славнога кнеза епирскога Ђурђа Кастриота Скендербега», које je штампано о трошку пештанскога трговца Јосиф а Миловука. Стерија je узео материјал из песама Андрије Качића-Миошића, који у својим песмама слави дела Скендербегова. To je, код Качића, Јуре Кастриотић, јунак, који je «сву турску земљу поробио, и здраво се натраг повратио, није мајка родила јунака, што je мајка Скендербега Јурја».91) И у једној француској трагедији, о којој je писао Никола Банашевић, појављ ује се једна српска принцеза у коју je Скендербег заљубљен.92) Дивљење Скендербеговом јунаш тву тешко да се могло боље изразити него што je то урадио Петар II Петровић-Његош, владика и господар Црне Горе, када je за њега рекао да je — срца Обилића.93) З а Скендербегово јунаштво зна и Шћепан Мали: он казује како je слушао, «да Кастриот на пољу Задримском», једним замахом сабље и мишице «воловску je главу отсјекао»94! И кнез Долгоруков, као да зна нешто о Скендербегу, потстиче Црногорце да се сете својих царева и деспота и јунаш тва коме се свет диви «Те сте свагда собом показали Под барјаком Скендербега Ђура Против гадне силе Отоманске».95) О Скендербегу пева и црногорска момчад исто као и о Обилићу, а скептични калуђер Теодосије Мркојевић, који иначе не цени Арбанасе, назива Скендербега витезом, који се нашао у неверној средини, која je била готова да га изда: «Скендербегу ми смо помагали Борити се против силе турске: Арнаути то знати не хоће, Они су нам највећи врагови».96) За овога калуђера Скендербег се вргнуо на своје ујаке, «на Балшиће, на српске кнежеве, баш овога славнога витеза, кога више никад стећи неће, продадоше за новце Турцима».97) Има вести и о покушајима Скендербега, да помогне Владислава, сина Стевана Вукчића Косаче. Босански краљ Стефан Томашевић je био обавестио папу, да je тражио помоћ од «Ђурђа Албанца», али од тога није било ништа: «Важно je истаћи да ни после погибије Стефана Томашевића није напуштена идеја да се Скендербег бори у Босни».98)

Према породици Кастриота сачувана je код Срба нека сентименталност. Ваљда због њихове близине српској традицији и Хиландару. Један запис бележи, да je, 2. маја 1437. године, умро «господин Иван Кастриот», а један други бележи то исто само каже, да je умро 9. маја.99) У другој половини XVIII века истиче архимандрит Нишки Григорије, «егзарх светога трона Пећкога», да je он «Дрекаловић од Кастриотовића».100) Овај архимандрит потресно јадикује како се српски престо налази у великој невољи и каж е да je, читајући једну књигу, плакао и чудио се како je «скиптар царства српскога» пропао због проклете зависти.’01)

Л И Т Е РА Т У РА 1) Иларион Руварац, Хронолошка питања о времену битке на Марици, смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша. У «Зборник Илариона Руварца». Одабрани историјски радови, књ. I, Београд 1934, ст. 72. 2) Глиша Елезовић, Једна арнаутска варијанта о боју на Косову. (Архив за арбанашка старину, језик и етнологају, књ. I, св. 1-2, 1923, ст. 66. 3) Веселин Чајкановић, Мотиви прве арнаутске песме о боју на Косову. (Архив за арбанску старину, језик и етнологију, књ. I, св. 1-2, 1923, ст. 69). 4) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 127. 5) Константин Јиречек — Јован Радонић, II. 321. 6) Ha истом месту, II, ст. 321. 7) Иларион Руварац, О роду деспотице српске Анђелине и срећи деспине Марије, У «Зборник Илариона Руварца, Одабрани историјски радови», св. I, Београд 1934, ст. 37. 8) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 407-408, сравни ст. 401. 9) На истом месту, ст. 421. 10) На истом месту, ст. 338. 11) На истом месту, II, ст. 390. 12) Споменик СКА наука, XI, ст. 47, 49. 13) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 319. 14) M ilan S u fflay, Srbi i A rb an asi, st. 127 .

15) Константин Јиречек — J. Радонић, I, ст. 347. 16) Милан Ш уфлај, Срби и Арбанаси, ст. 127; сравни: Чедомил Мијатовић, Балшићи. Скица за историју Зете, (Гласник српскога ученога друш тва, књ. XLIX, 1881, ст. 140). Вест о пореклу Балшића налази се код Мавра Орбинија и одатле je преузета. 17) Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, ст. 196-199, 528, 583, 754. 18) Никола Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, ст. 163. 19) Данило II. Животи краљева и архиепископа српских, ст. 292. 20) Константин Философ, Ж ивот Деспота Стевана Лазаревића. У «Старе српске биографије XV и XVII века, Београд 1936, ст. 79. 21) На истом месту, ст. 110. 22) Чедомил Мијатовић, Балш ићи.. . , ст. 185. 23) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 423.

24) Чедомил Мијатовић, Балш ићи.. . , ст. 188. 25) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 318. 26) Чедомил Мијатовић, Балш ићи.. . , ст. 193. 27) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 319. 28) Иларијон Руварац, Краљице и царице српске. У «Зборник Иларијона Руварца», I, ст. 33-34. 29) Чедомил Мијатовић, Балш ићи.. . , ст. 195. 30) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 243; сравни: Стојан Новаковић, Законски споменици.. . , ст. 754. 31) Стојан Новаковић, Законски споменици.. . , ст. 583. 32) На истом месту, ст. 584. 33) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 21. 34) Karl Hoipf, Geschichte Griechenlands, st. 42. 35) Milan S u fflay, Povi&st sjevermh Arbanasa (Archiv za arbansku starinu, jezilk i etnologiju, knj. II., sv. 1, 1924, st. 204, sravni M. S u fflay, Srbi i Arbanasd, st. 127. 3G) Na lstome mestu, st. 204. 37) Милорад Медаковић, Повјесница Црне Горе од најстаријих времена до 1830. Београд 1850, ст. 28. 38) На истом месту. 39) Константин Јиречек — Ј. Радонић, II, ст. 391. 40) На истом месту, I, ст. 401. 41) Милорад Медаковић, На истом месту, ст. 29-30. 42) Franz Miklosich, Monumenta serbica. speetancia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusi, Bec 1858, st. 534. 43) Na istome mestu, st. 566-567. 44) Milan S u ffla y , Srbi i Arbanasi, st. 129; Povijest sjevernih Arbanasa, st. 205. 45) Karl Hopf, Geschichte Griechenlands, st. 42. 46) Константин Јиречек — J. Радонић, I, ст. 226. 47) Ha истом месту, ст. 241. 48) Ha истом месту, ст. 241, 316. 49) На истом месту, ст. 249. 50) Влад. Р. Петковић, Арбански пирг у Хиландару, (Архив за арбанаску старину, језик и етнологију, књ. I, св. 1-2, 1923, ст. 196). 51) Радослав М. Грујић, Светогорски азили за српске владаоце и властелу после Косовске битке, (Гласник Скопског научног друштва, књ. XI, д.н. 5, 1931, ст. 81. 52) Јован Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку. Историјска грађа. СКАН, Споменик XCV, II. разред 74, 1942, ст. 2. 53) На истом месту, ст. 31; сравни: В. Р. Петковић, Арбанашки п ирг.. . , ст. 197, Const. Jireeek, Albanien in der Vergangenheit, st. 22. 54) Радослав P. Грујић, Светогорски ази л и .. . , ст. 82. 55) Johann Georg Hahn, Reise durch die Gefeite des Drin und Wardar im Auf träge der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften unternommen im Jahre 1863 (Putovanje kroz oiblast Drina i Vardara po nalogu carske Akademije nauke, podiuzeto 1863 godine), st. 115-116. 56) Heinrich Sauer-Nordendorf, Skenderbeg und die europäische Politik in seinem Jahrhundert (Skenderbeg i evropslka politika u njegovom veku. U „Simpozium o Skenderbegu,,, Pristina 1969, st. 46. 57) Душан Вуксан, Преписка митрополита Василија и Саве и црногорских главара 1752-1759. Споменик СКА, LXXXVIII, други разред 69, 1938, ст. 46. 58) На истом месту, ст. 70.

59) Alois Schmaus, Georg Castriota Skanderbeg (Mitteilungen der Südosteuropa-Gesellschaft, Nr. 1-2, Januar-Juni 1968, st. 1. 60) Симо M. Ћирковић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Босна. У «Симпозиум о Скендербегу», Приштина 1969, ст. 51. 61) Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или турска хроника, Споменик САН, CVII, нова серија 9, 1959, ст. 129. 62) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 401. 63) C. C. Jirecek, Albanien in der Vergangenheit, st. 22. 64) Иларијон Руварац, O роду деспотице српске Анђелине и срећи деспине Марије. (У «Зборник Иларијона Руварца», I, ст. 37). 65) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 407-408. 66) Heinrich Saiuer-Nordendorf, Na navedenom mestu, st. 45. 67) Јован Радонић, Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој половини X V века, Нови Сад 1905, ст. 208. 68) На истом месту, ст. 249. 69) На истом месту, ст. 250 70) C. C. Jirecek, Albanien in der Vergangenheit, st. 22. 71) Раде Михаљчић, Словенска канцеларија арбанашке властеле. У «Симпозиум о Скендербегу», Приштина 1969, ст. 222. 72) На истом месту, ст. 227. 73) Јован Радоиић, Ђурађ Кастриот Скедрербег и Арбанија у X V веку, ст. 87. 74) На истом месту, ст. 108. 75) На истом месту, ст. 109. 76) На истом месту, ст. 109. 77) На истом месту. 78) На истом месту, ст. 112-113. 73) Владимир Ћоворић, Један стари рукопис са Скендер-беговим поменом. У «Архив за арбанашку старину, језик и етнологију», књ. IV, св. 1, издато у Приштини 1969, ст. 104. 80) На истом месту, ст. 106-107. 81) ЈБубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. II, ст. 528529, број 3470. 82) Чедомил Мијатовић, Српски рукопис о Скендербегу, (Глас краљевске српске академије, XXII, 1890, ст. 13-50. 83) На истом месту, ст. 16. 84) На истом месту. 85) На истом месту, ст. 14. 86) На истом месту, ст. 22. 87) Алекса Ивић, Родословне таблице српских династа и властеле. Нови Сад 1928, табла 10. 88) Charles Hopf, Chroniques greco-romanes. Inedites ou peu connues publikes avec notes et ta'bles genealogiques, Berlin 1873, s. 295. 89) Јован Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег, ст. 229. 90) Charles Hopf, Na istome mestu, st. 334. 91) Јован Грчић, Млади Стерија као биограф, (Гласник историјскога друштва у Новом Саду, кш. III, св. 1, 1930, ст. 78; сравни Андрија Качић-М иошић, Разговор угодни народа словинскога. Кораблица, Загреб 1967, ст. 87 и даље. 92) Никола Банашевић, Скендербег у једној француској трагедији. (Архив за арбанашку старину, језик и етнологију, књ. IV, св. 1, ст. 107-111). 93) Цјелокупна дјела Петра II Петровића-Његоша, Београд 1935, ст. 9.

94) Ha истом месту, ст. 166. 95) Ha истом месту, ст. 235. 96) На истом месту, ст. 238. 98) Б. Храбак, Дубровчани и Ђерђ Кастриот Скендербег. У «Симпозиум о Скендербегу», Приштина 1969, ст. 55 99) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 270, број 270 и 271. 100) На истом месту, књ. II, ст. 119, број 3160; ст. 222, број 3271. 101) На истом месту, књ. II, ст. 222, број 3272; ст. 458, број 4559.

СТАНОВНИШТВО И ЕТНИЧКИ односи НА ПОДРУЧЈУ СРБА И АРБАНАСА ПРЕД ПОДПАДАЊЕ ПОД ТУРСКУ ВЛАСТ И У ПРВО ВРЕМЕ ТЕ ВЛАСТИ Пред потпадање оних подручја под турску власт на којима je било измешано српско и арбанашко становништво није било, колико се може утврдити, ни етничких сукоба ни ривалства државних идеја и концепција. Њих, уосталом, арбанашко племство није ни имало, него je, сваки од њих појединачно, војевао за своје интересе и за углед своје породице. Код Срба je и овде био друкчији случај: и Балшићи и Црнојевићи осећали су се носиоцима бар једнога дела средњевековне српске државне идеје и то преносили на своје поданике међу којима je било и Срба и Арбанаса и, свакако, у приморским крајевима остатака романскога становништва, које je временом све више проређивано продирањем у градове српскога и арбанашкога становништва. Пропадање српске државне власти доносило je и појачано продирање Турака с једне и Млетака са друге стране. Млеци су желели да се утврде не само у Приморју него и у његовом залеђу. Са проширивањем млетачке власти, латинске и римокатоличке, проширивао се, или бар поново васпостављао, и утицај римокатоличке цркве, којој je припадала већина Арбанаса. За арбанашко племство, и у време пропадања српске средњевековне државе, утврђено je, да није било верски искључиво. Милан Шуфлај вели: «О вјерском фанатизму нема трага. Насупрот имаде знакова, да вјерских опрека ови крајеви нису никада дубоко осјећали. Имаде јасних знакова чисте симбиозе између католичанства и православља.. . Сви ти католички арбанашки династи били су везани родбинским везама с православним кнежевским обитељима».') Ова конфесионална трпељивост није се могла неодразити и на етничке односе. Нарочито у пределима старе Зете и Северне Арбаније где су српско-арбанашки додири били нарочито јаки тако да je настало предање о заједничким предцима неких арбанашких и црногорских племена. «По традицији племена Северне Арбаније, они су мешовитог, арбанашко-српскога порекла. Сматрају себе за сроднике црногорских племена».2) Зета, са Скадром као седиштем српстсе зетске државе, и његовим пространим залеђем, били би дуго, од 1074. до 1100. године, простор на коме

се развијала српска држава. Стојан Новаковић je истицао, да су Срби овога подручја били «једино југословенско племе, које je држало стег независности и стајало у супротности с Грцима. Зато je држава српска тада први пут, колико je нама познато, пошла путем експанзије и понела слободу и народну државу суседним племенима».3) За време Немањића, видели смо, ова област je играла важну улогу у животу српске државе. Да није ова област, која ће бити и простор државе Балшића и Црнојевића и, стално, област на коју су полагали право и Деспот Стеван Лазаревић и Ђурађ Бранковић, била етнички претежно српска, како би се могло десити, да се баш ту угасе последњи остаци средњевековне српске државе: Смедеревска деспотовина je пала под турску власт 1459. године, а Зета тек 1496., али je тек 1499. године била припојена Скадарскоме санџаку.4) Није, данас, могуће дати исцрпнији приказ етничких односа на овоме простору у ово време, али се из онога што се зна могу утврдити две чињенице: српско-православни елеменат и утицај потискивале су и турска (из политичких) и млетачка власт (и из политичких и из верских разлога). Познато je још из X века, да су Скадар и околина били важан српски православни центар из кога je произашао и св. Јован Владимир, једнако поштован и код Срба и код Арбанаса. Цркву Пречисте Крајинске, која се налази у Крајини, на југозападној страни Скадарскога језера, при поднож ју планине Тарабоша, на 3 и по сата од Скадра, претворила je Косара, жена св. Јована Владимира, у манастир.5) У Скадру, где су поштовани св. Срђ и Вакх, подигла je краљица Јелена, 1290. године, цркву посвећену њима.6) За ову цркву писао je Иван С. Јастребов, још 1880. године: «Иконостаси, рекао бих, нису византијски, него право српски. Сви свеци имају одело онако, као што га имају на иконама у Дечанској Лаври, у Пећкој патријаршији и у Грачаничкој цркви».7) Пре Косовске битке зидано je на овоме простору доста православних цркава, а 1440. године подигла je Јелена, кћи кнеза Лазара, на острву Бешки цркву посвећену св. Богородици.8) Најважнији je био, несумњиво, манастир св. Николе на острву Врањини, у Скадарском језеру, који je често био обдариван од српских владара. Ту се, 9, маја, на «Никољдан врањински», сакупља народ «од све Зете, једнога дијела Арбаније, Дриморја и Црне Горе... ваљда зато, што je у мјесецу мају лакше, но у децембру, долазити, јер, кад je велика студен, зими се Скадарско језеро заледи.9) Имање овога манастира потврдио je Мехмед II већ 1478. године. И овај ма-

настир и још три друга, плаћали су порез отсеком. «Из тог сведочанства се види да су манастирима после заузимања Црне Горе остала имања и да су на њих тада (1527. године) плаћали оно што и касније, за време Скендер-бега Црнојевића».10) Сачуван je један попис села 1416. године, вршен по наређењу млетачких власти. Наводе се имена села и број домова. Док су у неким селима већином српска имена, у другима су мешовита, српско-арбанашка: долази име српско, а презиме арбанашко или обратно. Пошто су имена махом поиталијашена тешко их je јасно одредити, али се може рећи да je већина имена хришћанска. Помиње се име «поп», што се, вероватно, односи на православне свештенике, и «дон», које би се односило на римокатоличке свештенике. Види се да je постојала и српска канцеларија, јер се помиње «Tomasio Schiavo scriuan de le corte in schiavo».11) Судећи према именима поменутих лица било je измешано српско и несрпско становништво. Понегде долази српско име, а несрпско презиме.12) Симо Љубић мисли да се овде ради о катастарскоме попису и да je «могуће, да je овај наш од најстаријих, ако не управ најстарија те врсте радња».13) Помињући овај попис из 1416. године A. М. Селишчев вели, да je тамо, у то време, било свега 114 села и 1.237 домова: «Словенских домова било je 387. Највећи део тих домова налазио се изнад Скадра. Тада су Словени тамо сачињавали више од половине целокупнога становништва. У доњим Скадарским селима није било много Словена, непгго око 1/5 целокупнога становништва».14) Као изразито пробугарски оријентисан, Селишчев избегава да помене Србе где год му je то могуће. Стојан Новаковић, међутим, вели: «Пошто се међу становницима свих ових села Скадарскога округа мало види Срба, а доста Италијанаца, може се мислити, да су се Срби с настанком млетачкога господства повукли на другу страну, и да je то узрок малом населењу села».15) О густом српском насељу Зетскога приморја сведочи, поред осталога, и одушевљење са којим je народ дочекао Деспота Стевана Лазаревића када je, после смрти Балше III, дошао у те крајеве: «Дуж целога пута кроз Зету и Приморје народ je клицањем дочекивао Деспота jep je осетио да га сада заступа и брани владар далеко већег значаја и ауторитета од младог Балшића. Мле~ чани су пажљиво пратили кретање деспотове војске и његове цивилне свите. Али кад су Стеванови ратници опсели Скадар и заузели Бар и Дриваст, Млечани су послали своје посланике на преговоре».16)

Продирање Арбанаса у наше приморске градове било je, изгледа, нарочито јако у X IV веку. «Од тридесетих година X IV века цела се Албанија нашла под једном централном влашћу (српском) и за скоро пола века у земљи je владао мир, што je погодовало развитку привреде. To je време цветаша албанских градова, у првом реду Д рача... Нестанком чврсте централне власти (смрћу цара Душана) и на бази даљег развитка појединих привредних средишта долази до разбијања привреднога јединства и до стварања привредно све снажнијих феудалних домена албанских династа. Ову феудалну раздробљеност, дакле, омогућила je и ојачала све интензивнија измена трговине, која je уВећавала материјалну основу албанских феудалаца».17) И док je постојала, није српска власт ограничавала кретање Арбанаса. Они су допрли чак у Грбал>, где су се «бавили земљорадњом и сточарством. Они су рано почели улазити у град. Ту су се бавили ситном трговином и занатима, неки су били и свештеници и монаси, а било je међу њима и кућне послуге. На основу до сада познате грађе изгледа да њихов број није био велики».18) Грбаљ су Турци први пут заузели, и то без отпора, 1479. године, али су га вратили Млецима по уговору од 1480, да би га, поново, заузели 1497. године и трајно задржали.19) У време када je вршен попис села и становнипггва Скадра и околине Деспот Стеван Лазаревић je тражио од Млетака да му се уступе сви ови крајеви. Између Деспота и Млетака закључено je, 15. маја 1422. године, примирје, али je рат између њих био убрзо обновљен. Срби су опсели Скадар, али га нису могли узети. Један запис бележи: «Године 6930. (1422) доходи деспот Стефан Лазаревић под Скадар и не получи ништа».20) У прво време борбе око Скадра између Деспота Стевана и Млетака са Деспотом се држао и Иван Кастриот: «Кад je Деспот у јесен 1422. године дошао у Зету, Јован се састао са њим и послао je шта више свога сина у табор Деспоту».2’) Касније, под претњом Млетака, напустио je Деспота и изјавио да воли да признаје «Млетачку власт у оним крајевима но Деспотову».22) Да у ово време српско становништво у овим крајевима није било незнатно види се и по томе што у уговору, који je деспот Ђурађ Бранковић, године 1426. закључио са Млецима, а који je модификован у новембру исте године, стоји, у тачци трећој, да je митрополиту српскоме «признато с млетачке стране право власти над свима православним црквама у земљама, којима су некада владали Ђурађ и Баоша, под условом, да не може намештати игумана у цркви св. Петра «de la reda» и у цркви св. Ми-

хаила под Улцињем без одобрења скадарског и улцињског ректора. Бискупије, опатије и цркве, које су биле под Ђурђем и Баошом ,а сада су под Млецима, имају иста права, која су имала под Ђурђем и Баошом; а исто тако и архиепископ барски и сви други бискупи, све опатије и цркве, које су некада припадале Ђурђу».23) Са учвршћивањем млетачке власти у овим крајевима јачале су не само позиције римокатолицизма, него и антисрпска акција. Богородичин манастир на Крајини, Пречиста Крајинска, постаје седиштем римокатоличкога бискупа, који je био спроводник римокатоличко-млетачке експанзије. На овоме простору он се сусрео са српско-православним отпором, који није било лако сломити: «У православну средину стављен, борећи се и против Турака, могао je он своју мисију само тако успешно извршити ако не иступи сувише оштро против православне вере. Прогањање ових словенских свештеника, који на простору од Котора до Љеша нису хтели да се покоре закључцима Флорентинскога концила, била je преузета, и то како изгледа прилично темељито, Млетачка република».24) Милан Шуфлај наводи да je, почетком X IV века, «у источном углу Северне Арбаније» православни утицај био доминирајући: у Призрену, царскоме граду и седишту српске православне митрополије, била je у ово доба само једна римокатоличка парохија. Простор од Призрена западно према Скадру био je српско-православни и тако ће остати дуго под Турцима. Велико село Купелник (Cupelnich, Koplik) било je претежно српско и православно. И јужно од Бојане било je православних свештеника, који су се одупирали млетачко-римокатоличкој пропаганди. Неки «рор Ginago» успео je, године 1444., да присвоји цркву св. Марије и да дуже времена, од 1445. до 1450, држи манастир св. Николе на Бојани.25) Дуга млетачка владавина с једне и притисак поисламљених Арбанаса с друге стране погоршавали су ионако тешко стање православнога српскога живља на овоме простору. Иван С. Јастребов наводи, да je латинска пропаганда била непгго мало јењала крајем X V века када су Турци разорили Бар и порушили манастир св. Богородице Ртачке. У својој були од 1489. године ту~ жи се папа Иноћентије V III на тешко стање цркве и на рушење цркава.24) «Католичка вера почела се ширити у доњој Зети, у Арбанији, тек на измаку X V I стољећа, кад су се Турци све више тамо утемељивали, а била je почела и оскудица у православним пастирима, особито у време бегства патријарха у туђу земљу са

толиким првацима и одабраним клиром. Нестало je попова, нестало првака, ослабило свако надање на бољу будућност код осталих становника. Догађало се и то, да су деца остајала некрштена, мртваци неопојани. Готово су се сви истурчили који су живели у равници, а планински становници били су готови примити свакога самозванца попа, таквих пак било je доста — да се увелича шкандал».27) Када je Нићифор Дучић обилазио Скадар и околину нашао je, да су становници код Скадра «на Крајини» већином римокатолици. «Но ипак je, вели он, неколико српских породица упркос свијем невољама и притисцима и до сада у својој народности и православљу вјерно и постојано остало. .. А они, који се приљубише римском папи, а послије неки Мухамеду на жалост изгубише свој српски језик и прелише се у арбанашку народност».28) У селу Мркојевићи нашао je Дучић још тридесет православних Срба, који су се звали Мркојевићи.29) И Јован Цвијић je истицао, да су у средњем веку, на простору између Призрена и Скадра, у Прилепу и Реци, живели измешани Срби и Арбанаси. «У Скадру и у равницама око Бојане и Дрима (Задрим и Забојана) као и у Метохији и Косову, живели су у већини Срби. После турске најезде, Арбанаси су силазили са планина, један део Срба иселио се, остали су исламизирани и поарбанашени. Српских исељеника, Скадрана, има у Подрињу у Србији, у жупи Средској код Призрена, у Тетовској котлини, у косовским, метохијским и у горњоморавским варошима».30) Поред свих историјских незгода српско становништво у Скадру се није гасило. Ту je постојала и српска православна црквена општина, која je била под јурисдикцијом Призренског митрополита. Док су на српске епархије у Старој Србији долазили Грци они су нерадо гледали на везе скадарских Срба са Србијом и Црном Гором. Тако призренски митрополит Партеније пише, 30. маја 1850. године, српској православној црквеној оппггини у Скадру да не узима учитеља из Србије и Црне Горе: ономе ко ово не послуша прети Партеније проклетством.3’) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева истичу, јер су то виделе, да у Скадру живе заједно Срби и Арбанаси. Када су оне биле у Скадру град je имао око 4.500 кућа: «Српска православна општина, ма да je далеко мања бројем својих чланова од латинске, умела je да изради те je себи подигла малу једну цркврхцу и издржавала школу о своме трошку».32) И A. М. Селишчев истиче, да су се неке словенске групе одржале у овоме крају: «Почетком XX. века живеле су у Скадру словенске породице (148), у Враке (132), у Каменици (13), у Дир-

гиљате на Бојани (око 10)».33) О некадашњој густини српскога живља у овоме крају сведоче и сачувани словенски, односно српски, топографски називи: «У близини Скадарскога језера албански су називи сасвим малобројни: на 40 словенских имена долазе 4 албанска имена».34) Док није 1864. године подигнута у Скадру дрква Александра Невскога, Срби су одлазили у цркву св. Николе, на другој страни Бојане. У ово време имала je српска православна црквена општина у Скадру 234 дома, «а у њима 1.250 душа, на две цркве».35) Андрија Јовићевић додаје: «Данашња српско-православна оаза у Скадру и околини остатак je некадашњег српског насеља и православља у овим крајевима. У Балезу, код Коплика, био je бискуп и овај се 1356. године жали архиепископу барскоме, да je његова бискупија пуна шизматика».36) Теодор А. Ипен, аустроугарски конзул у Скадру, помиње да у овом граду има само 1.000 православних, али не вели да су то Срби. Он, потпуно без основа, тврди: «Православни хришћани, пошто не припадају првобитноме градскоме становништву, него су се тек у новије време доселили и пошто je њихов број мали немају своје посебне градске четврти. Највећим делом станују они у неколико улица на граници између католичкога и муслиманскога кварта. Према народности деле се у Србе и у МакедоРумуне, који, ови последњи, су се доселили из Елбасана, Тиране и Драча. Један део њих je још увек сачувао свој језик док je иначе албански језик јако продро».37) И Ипен помиње две српске православне цркве и вели да су неке српске породице долазиле из Црне Горе у Скадар и ту прелазиле на ислам.38) Називи Задрима и Забојана казују да су тим крајевима Срби дали име. Ипен указује на то да je било етничких померања у Северној Арбанији где се јављају бројни словенски називи што води своје порекло из ранијега времена.39) Ијасент Икар, француски конзул у Скадру, наводи да у Скадру има 1.400 хришћана и 100 «grecques». Ови «Grecs», вели он, имају једну малу цркву на другој обали Бојане и једну школу и «un professeure slave que paie la communote».40) Иван C. Јастребов, који je и по своме пшроком интересовању за ствари и као руски конзул у Скадру, добро познавао ствари на терену, наводи како je «по казивању православних у Скадру, бивши драгоман аустријскога конзула Баљарина, године 1854. радио о томе, да сатре имена потписана српски под сваким свецом, да не остане тобоже трага, којим би се могао и простак убедити да je ова црква (црква св. Срђа на Бојани) била српска задужбина».41)

Исти случај je и са црквом св. Јована Крститеља, која «лежи 2 сахата од Скадра на исток-север, близу села Вране. Око ове цркве дуго се водио спор између православних и католика».42) Нарочито ревностан у овоме послу био je поменути француски конзул Исајент Икар, који «ништа друго није радио него само да утамани црквене урвине, напомињући некадашњу славу српске државе и у Албанији, али их није могао одузети из руку православних».43) Овај конзул je наговорио Турке у Призрену, да окрече цркву св. Богородице у Призрену, «да се не виде никакви натписи у њој, а био je наоколо цркве из камена удубљен у зидовима следећи натпис: ,Сава, брат Немањи, први архиепископ српски’».44) To je чувена Богородица Левишка, задужбина краља Милутина, црква која je претварана у џамију, али je сада рестаурирана.45) У овој цркви био je сахрањен генерал Пиколомини, који je, 1689. године, освојио био Призрен од Турака. Црква je претворена у џамију после друге сеобе Срба у Угарску (1737. године), свакако пре 1756. године. Руски конзул Гиљфердинг видео je чак и остатке фресака у припрати. «После одласка Гиљфердинга, због политичких компликација које су настале око његове посете, црква je и споља омалтерисана и подигнуто je минаре на звонику».46) Косово и Метохија су две области, које су и после неколико деценија турске власти остале етнички српске и верски православне. Густина српскога православнога насеља засведочена je и остацима бројних цркава и манастира, који су, делимично, остали сачувани све до данас. Када je Бенедикт Курипешић, 1530. године, пролазио преко Косова забележио je и ово: «.. .Готово у сваком селу je црква и свештеник, који врши на вријеме обреде по установах св. Павла, а зато њега, жену му и дјецу, док je жив, уздржаје цијела обћина... Народ je у овој земљи врло богобојећи, и чува се што више може од греха и зла. Иако земља има неколико планина, ипак овдје расте много вина, а свако жито мо~ же у обиљу да успиева; и земља даје врло много сребра, тако да турски цар све своје новце кује од сребра, које добија од србске земље».47) На Косову je постојала и Милошева црква, која je откопана 1935. године, дуга je била 11, а широка 6 метара. Ту je, према предању, био сахрашен Милош Обилић.48) Црква се помиње још 1792. године у опису пута Дубровчанина Ивана Кабоге у Цариград.49) О црквинама вели, да их има «скоро у свим селима, у српским и арбанашким, а у некоме селу и по два или више црквишта. И код Срба и код Арбанаса сва се та црквишта приписују српскоме живљу, које се из разних узрока раселило... Цр-

квина и црквишта има и у селима где су старинци или старији досељеници поисламљени и поарбанашени».50)

Подпадање Срба и Арбанаса под турску власт било je постепено и ишло je скоро упоредо. Данас je тешко, ако je то уопште могуће дати и приближно тачан хронолошки преглед подпадања под турску власт појединих крајева где je живело, делом измешано, а делом упоредо, српско и арбанашко становништво. За Арбанасе вели Сами беј Фрашери: «Још пре него што je Арбанија дошла под турску власт, почели су Арбанаси примати турску веру и постајати мухамеданци. Али пошто je Арбанија дошла у турске руке проширио се Ислам још даље према принципу: ,Где je мач тамо je и вера’».51) О ратовањима на Балканском полуострву после српских пораза на Марици (1371) и на Косову (1389) оставио je нешто података Константин Михаиловић, који je као јаничар учествовао у ратовима на турској страни. Он пише у својим Успоменама или Турској хроници како je цар Мухамед, после примирја са Угарском, окренуо своју војску на Арбанију: «А кад je примирје начинио, одмах се цар окренуо на арбанашке кнежеве и сам je дошао; покорио je тада све, једног за другим, и то зато што je један посматрао кад другога покорава».52) Ово, међутим, није био први озбиљнији поход турски на ове крајеве. И пре je било ових освајачких похода чија je последица била примање Ислама од стране појединих арбанашких кнежева и, заједно са шима, и народа. Неки од њих су, као и Иван Кастриот, отац Скендербегов, давали данак и своју децу као таоце. За Скендер бега вели Константин Михаиловић: «.. .И овај je био још као младић узет међу јаничаре за цара Мурата и на све цареве послове je био затворио очи зато да би се могао у своју земљу назад вратити кад стекне царску милост».53) О положају хришћана под Турцима даје Михаиловић ове податке: «Хришћане (Турци) зову каури, а свима који су под Турцима цар зна број, колико их има у свакој земљи. Цару дају данак на сваку годину по четрдесет аспри (које Турци зову акчан): четрдесет њих чини један златник; сваке године прима цар тога много стотина хиљада. А који год може да зарађује новац, тај даје златник на годину, осим деце и женских глава и осим других прихода који му долазе у његову ризницу на мору и на

суву и од сребрених гора (и других ствари). Ови исти хришћани дају и својим господарима под којима су и које зову тимарергер половину царскога данка, а к тому десетак читаве своје летине или хране. Рад никакав не дају ни цару нити икоме господару, нити (на њега) ид,у».54) Још je интересантније оно што Константин Михаиловић казује о «размножавању» Турака. Турци, вели он, неколико пута годишње «десет до двадесет хиљада хришћана доводе међу поганике, па помешавши се, сви се покваре као и речне воде у моРУ> ЈеР напустивши своју веру, поганску примају. И кад тако пређу, гори бивају такви хришћани него прави поганици. И тако све то служи њиховом размножавању: док једни ислужују, други су ислужили и друге доводе а неки се о томе старају (и друге доводе) како их никада не би било мање, као што им je Мухамед наредио. А поврх тога оних који се сваке године добровољно потурче није мали број. . .»55) На другоме месту се вели, да je придобијање за Ислам вршено без насиља код оних који су се добровољно покорили: «Као што се било десило у Галати кад je цар, не могући им чинити насиље у томе да им одузме синове, као онима који су се били добровољно покорили, а видећи тада много пристојне младежи код оних Ђеновљана, наредио je даих наговарају обећањима и даровима да се турче, па и допуштањем веће самовоље но што je било пристојно, што je по том испало по царевој вољи, јер су очеви, видећи синове склоне свакојаким самовољностима, хтели да их пошаљу у хришћанску земљу, што (многи од њих) опазише, у великој гомили се договорише и пођоше пред цара и потурчише се. Од ових су једни узети у сарај, други су растурени другој господи».56) Овај опробани метод преверавања примењиван je у разно време. На њега потсећа и оно код Петра II Петровића-Његоша: истурчи се плахи и лакоми. А и плахога и лакомога je било и међу Арбанасима и у ово време, јер има доказа да je Ислам био ухватио корена у Арбанији и пре пораза Скендербегова. После његове смрти, у тешким приликама које су настале, утицај Ислима у Арбанији се још више појачао. Из докумената о Скендербегу, које je објавио Јован Радонић,57) види се како je свирепо било поступање Турака према живљу које су заробили. У својој Хроници пише Оруџ Адиловић из Једрене, о походу султана Мурата на Арбанију 1447. године и вели: «Цркве у арнаутскоме вилајету поруши и опустоши. Кад je тој земљи народ исламски почео да напредује, стиже глас Султану да je проклети Јанко (Сибињанин Јанко) поново ступио у дејство. Дође на Косово».58)

Ова битка на Косову почела je била 18. октобра 1448. године. Када je Скендербег био побегао у Италију Султан му: «Цркве поруши и огњем попали. Народ исламски у тој земљи беше добро почео да хвата корен, кад стиже глас да се проклетник Јанко поново дигао».59) Једна анонимна Хроника бележи: «Арнаутскога господара Искендера прогнаше и ту земљу заузеше. Цркве те земље порушише, па на њихово место саградише месџиде. Муслимани у томе вилајету напредоваше».60) Војевања и по Арбанији и по оним крајевима, које су држали Бранковићи (Призрен, Косово, Метохију) била су, поред осталога, праћена и рушењем цркава. Године 1465. биле су многе цркве претворене у џамије. «Куће неверника који беху напустили град, дадоше муслиманима».61) Дурсунбег, хроничар X V века, који je описао поход Султана Мехмеда II на Арбаиију 1465. године, описује како се поступало према заробљеним хришћанима: «Сваки чадор je био крцато пун заплењеним стварима. Но издато беше наређење да се сви зрели мушкарци предаду у беглук. Због тога на свакој станици успут довођене поворке у ланцима пред победоносног Султана. Младо и старо, сви су они вргнути под сабл>у и исечени. Ожеднеле душе ових људи појили су вином са наквашеног мача. Било je станица на којима je по три, четири па и по седам хиљада неверника предавано законскоме мачу. Дубоке долине од мртвих телеса претворише се у брегове. Пространа поља се од крви преобразише у реку Амударију».62) Одрасле мушкарце, вели хроничар даље, водили су везане у оковима: «На свакоме конаку пред Султаном je безброј неверника посечено. Неверници који из овога тржаства претекоше, погнуше главу и остадоше у земљи са обавезом да плаћају шеријатом прописану џизију и уобичајене дажбине».63) О походу на Арбанију 1466. године бележи хоџа Садедин: «Брда и планине вргоше под коњска копита бораца за веру, већину упорних повезаше у синџире и лисице и његов анархистички барјак скрха, земље им освоји, а поглавице им њихове поубија. И акинџије разаслаше на све стране. На тај начин су биле покупљене и арбанашке лепотице тако да војска која je свет прејурила, постаде скуп вила као рај што je гнездо хурија. Број им се ни ћутке ни усмено говорећи није могао обухватити».64) Када je освојен Скадар вели Мехмед Хасан-бег огли Солек Заде: «.. .Цркве његове претворене су у џамије. Са њихових мунара почеше да се поју мухамеданске молитве, а са минбера им се поче помињати име Мухамедово».65) О походу Султана Мехмеда II на Арбанију и о робљу, које je тада, 1466. године, одведено,

забележио je и дијак Димитрије, да je било «много мноштво душа које су у тим крајевима живеле».66) Поступање Турака на ужем српском подручју није било много друкчије. Још пре Косовске битке (1389), у крајевима где су Турци допирали, вршена су насиља и рушење цркава. Један запис бележи: «Ах, колика беше туга на земљи за време кнеза Лазара».67) Један други запис из 1389. године, још пре саме битке на Косову, вели, да су тамо рушене цркве и спаљиване књиге у пиргу и «са њима мноштво људи».68) Што се даље одмицало бивало je све горе и то, изгледа, нарочито за време војних похода. Запис из године 1394. бележи: «Велика je туга на земљи, сече хришћана какве није било никада».69) Осиромашење и нестајање властеле и притисак на цркву и свештенство имали су за последицу и пропадање цркава. Око године 1400. забележено je за цркву манастира Преображења код Прилепа, да je Мрњавчевићи нису могли држати na су je продали кмету Константину и његовим синовима.70) Ако би се свирепост султана Мехмеда II према Арбанасима могла објашњавати њиховим јаким отпором према њему, оно што се десило са српским Новим Брдом не може се тим тумачити. После опсаде Новог Брда оно се, 27. јуна 1441. године, предало Турцима,71) свакако уз неке за себе повољне услове. Константин Михаиловић, очевидац свега овога, сведочи, да je султан обећао, «да ће их оставити на њиховим имањима и да им младе жене и младеж (неће) пљачкати. А кад се место покорило, цар je наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само једна врата. Када су Турци дошли у место, наредили су свим домаћинима да сваки са својом служинчади, с мушком и женском чељади, изађе кроз врата из места на роб, оставл>ајући све своје благо у кућама. И то су ишли један за другим. А цар, стојећи пред вратима, бирао je младиће на једну, а женску чељад надругу страну, а мушкарце исто тако на роб на другу страну (а жене на другу страну), па који су међу њима били најистакнутији, наредио je да се сви посеку. А остатак je наредио да се пусти у град и никоме није било забрањено да буде на своме имању. Младићи (које je изабрао), било je по броју 320, а женске чељади (лепше) 700; женске главе je све раздао међу поганике, а младиће je узео себи у јаничаре, и послао их у Анатолију, преко мора, тамо где их чувају. И ja сам исто тако био и тамо у томе месту (Новом Брду), ja који сам узет са двојицом браће моје.. .»”) Турци су, види се, секли и убијали оне који су им могли бити опасни и односили оно што им се свиђало. Један запис из 1467.

године помиње, да су Турци те године иселили из Скопља 15 српских православних породица без икакве њихове кривице.73) Ђак Никола, величајући Ивана Црнојевића, помиње 1486. године, да je Бог допустио султану Бајазиту II «силу и власт над хришћанима ради наших грехова и безакоња».74) To je све, поред осталога, водило и опустошењу цркава и нестајању црквених богослужбених књига: због тога се Ђурађ Црнојевић и одлучио да штампа Октоих.75) Да je народ, под утицајем свих оваквих околности, и код Срба почео да прима Ислам, није било ништа необично. Интересантно je, међутим, да поп Вук из Сарајева, бележи 1516. године на Цсалтиру, који je писан за кнеза Михаила у Пљевљима, да je, у то доба, било масовнога прелажења на Ислам: «Тада, те године, у тој земљи беше велико умножавање агарјанских чеда, а у тој истој земљи велико умањивање православне хришћанске вере какво се никад не налази. Тада je царевао најнечастивији цар Селим».76) Према једноме другоме сведочанству, седам година раније, истиче се јачање Ислама, али се вели и то, да се то није дешавало принудом. Монах Марко Требињац истиче велико умањивање црквених књига и ктитора и додаје: «А многи, ни од кога не мучени, отступише од православља и присташе на њихову веру као што je то Аггостол пре рекао предвиђајући њихово умножавање и ,великославије’».77)

Када je реч о српско-арбанашким односима и међусобном испреплетавању потребно je указати на то, да се ово, највише, односи на арбанашка племена Северне Арбаније и на нека црногорска племена. Истраживања, која су у томе правцу вршена, дала су интересантне резултате. На томе подручју je и настала српско -арбанашка симбиоза на коју се толико указивало. Један од ових истраживача, Јован Ердељановић, тачно je забележио: «Толико векова траје већ етнографска узајамност између српског и арбанашког народа и толико много су они примили један од другога, да ће, нема сумње, испитивања тих односа бити и у будуће од великог интереса».78) Својим истраживањима племена Куча Ердељановић je показао како су настајали, продубљивали се и одржавали додири и међусобна мешања Срба и Арбанаса на овоме простору на коме je дуго вршено померање становништва: досељавали су се и о-

пет одсељавали и Срби и Арбанаси. У доста случајева указано je и на заједничко порекло појединих српско-арбанашких пороница. Поред чисто крвних додира било je и конфесионалнога мешања: римокатолици су примали православље, а православни се католичили, али су и тада своја писма писали «навек српски и ћирилицом и да су та писма слали по православним калуђерима».7?) И код Срба домородаца и код Арбанаса, било досељених било поарнаућених Срба, многи обичаји, веровања и навике су или сасвим исти или врло слични. И они су практиковали «подизање» крста, што je општи српски обичај.80) Као и православни Срби и кучки Арбанаси су некада славили крсну славу и то св. Николу, свеца који je код Арбанаса био веома поштован. «Али не само да су славили као Срби ови Арбанаси у Кучима, него и сва суседна арбанашка племена: Клименти, Хоти, Груди, и што je интересантно: и њима je била слава св. Никола».81) За традицију арбанашко-српскога сродства у Кучима нарочито je интересантан случај породице Дрекаловића, која, по једноме етароме предању, води своје порекло од Дрекала, унука Ђурђа Кастриота Скендербега; породица арбанашких Скендербега je била код Срба у Црној Гори у великом поштовању. Лале, један од Дрекалових потомака, који je био католик, примио je православље што je имало за последицу, да се међу Кучима утврди православна вера. Данас су Кучи српско црногорско племе.82) Оно пгго je Јован Ердел>ановић урадио за племе Куча, урадио je Андрија Јовићевић за Ријечку нахију (у Црној Гори) иза Малесију.83) Јовићевић je и у Ријечкој нахији нашао трагове арбанашких насеља и навео имена породица које су тамо живеле.81) И овде je забележено међусобно прожимање народних обичаја и навика («лелекање» су, на пример, Срби примили од Арбанаса).85) Веровање о томе да постоје репати људи заједничко je Арбанасима и Србима овога краја. Интересантно je, да Јохан Георг Хан вели, да се ово веровање налази само код јужних, али не и код северних Арбанаса и да се преко Грчке протеже до Мале Азије.86) Још интересантнија су Јовићевићева проучавања Малесије, коју сачињавају: Груди, Хоти, Клименти,Шкреље и Кастрати.87) Ова племена су дуго стајала у блиским односима са Црном Гором. На простору, на коме ова племена живе, Јовићевић je нашао много доказа о томе да су некада тамо живели Срби. То су, пре свега, имена локалитета, српска православна гробља и црквишта: «У доба српскога продирања у сјеверну Арбанију ови су

крајеви били густо насељени Србима».88) Предаше вели, да je предак данашњих Хота био Србин. У Хотима има много српских имена: «Зато се с великом вјероватноћом може тврдити, да je предак данашњих Хота био Србин и дошао овамо из српских крајева».89) За предка Кастрата предања кажу, да je био брат Дрекалов и да je дошао из Куча, али je вероватније да je дошао из Куча али да потиче из другога рода, јер Дрекале није имао браће.90) «Има доказа да су предци данашњих Климената били православни; то тврде и два клименташка предања. Многобројне цркве православнога типа то потврђују. Црема томе, и када се зна, да су њихови предци дошли из српских крајева, може се тврдити, да су били Срби или Власи».91) Било je селења Малисора у Црну Гору, а има црногорских породица које воде порекло од Климената: «. . .По свима племенима Малесије, почевши од Зетскога Пол>а до врха Проклетија, има врло много српских имена, што опет, потврђује српско поријекло овога становништва»,92) И Малисори славе крсну славу иако су католици, али нема два племена, која имају исту славу. Начин славе je исти као и код православних Срба.93) Код њих je, у знатној мери, сачувана и српска традиција: «Малисори пјевају уз гусле о Марку Краљевићу, кнезу Лазару, Косову, и највише о Ђорђу Кастриоту. Гусле су им омиљена свирка и забава, те често за дугих зимских H o h n забављају се у пјесмама».94) Зимски св. Никола општа je народна слава код Малисора: «. . .О Никољудне поп свакоме долази у кућу, да ,благослови’ кућу, стадо, кревете и све, што je у кући и око ње, и добија плеће меса».95) Никољдан празнују и хотски муслимани од старина, што значи, да je св. Никола био негда крсна слава свих Малисора, можда и свих Арбанаса сјеверне Арбаније».96) У животу и обичајима Малисора, за које je Андрија Јовићевић тврдио да се може «са довољном сигурношћу обележити као област арбанашких Срба»,97) има доста заједничкога са православним Србима. Доред предања о зајединичкоме пореклу заједнички су им и понеки верски обичаји. Сва малисорска племена, видели смо, славе крсну славу, иако су данас римокатолици, што je један чисто српски обичај. Уважавају свештенике, имају прислужбице или преславе као и Срби, прослављају храмовске празнике као и Срби: «Овога дана се племе сакупи пред црквом и уз свечане мисе народ се пред црквом весели».98) Ускршњи пост држе врло строго исто као и православни Срби: «Иако католичка црква дозвољава, да се уз ускршњи пост, осим сриједе и петка,

једе месо, Малисори га неће дати ни болеснику, што им je свакако остатак из времена, док су били православне вјере».99) На богослужењу се држе као и православни, не уносе оружје у цркву.,0°) И за Васа, родоначелник Васојевића, великога и моћнога црногорскога племена, тврди предање да je потицао «из прве њихове заједнице».10') Ово je забележио и Јохан Георг Хан: WassKeci, син je некога Кечија исто као и Пипери-Кечи. Први je родоначелник Васојевића, а други Пипера, који су, и када je Хан путовао по Арбанији, били православни Срби.102) Васојевићи су се својатали са Краснићима, Хотима и Бонкећима: «Они! су донекле сродни и по менталитету».103) Васојевићки главари држалк су дуго пријатељске везе са Красничким војводама.104) И из овога племена je било прелажења на Ислам и поарнаућивања. Неке породице, које су биле примиле Ислам, касније су се опет покрстиле. Године 1857. «покрштен je повећи број поисламљених породица у Васојевићима». Кумовао им je војвода Миљан Вуков.105) Радослав В. Вешовић, који je испитивао племе Васојевића, разматрао je српско-арбанашка предања о пореклу појединих племена на овоме простору. И он je установио које се арбанашко племе добро држало са Србима и, нарочито, са Васојевићима: «.. .Крастенићи и данас држе ово сродство са Васојевићима и сматрају их као једноплеменике по старини. Значајно je да су се Хоти дуго држали своје народности и вјере, и да и сада има око двадесет породица православних које говоре српски. Отуда би дубље испитивање ових арнаутских племена било од великога етнографскога и историскога интереса».106) За Хас под Паштриком доказано je, да je некада био претежно српско-православна област. Миленко С. Филиповић je посебно проучавао ову област.107) Он je у Хасу нашао бројне трагове српских насеља. То су називи села, која се помињу у српскоме средњем веку, географски објекти, велики број српских топонима за мање објекте, «што значи да није било нагле смене становништва, него je ново арбанашко становништво затицало Србе и од њих учило називе неких мањих објеката, и задржавали их неизмењене или изменивши их делимично у духу свога језика».'08) За арбанашке родове тврди Филиповић, «да се може узети као посигурно или претпоставити да су српскога порекла».109) И у овоме крају остала су жива сећања на некадашњу српску православну прошлост: Арбанаси-муслимани, а у неколико и католици, држе се «старога или јулијанскога календара. Ђурђевдан и Митровдан су главни рокови у правним пословима, а ти

су рокови увек по староме календару».’10) И католици и муслимани Арбанаси признају св. Илију и св. Пантелејмона, који je поштован само код православних хришћана. «Чини се, вели Миленко Филиповић, да je св. Пантелејмон овде имао неки религиозни култ. Наиме, док су становници села Брода у Призренској Гори били православни, све свадбе су обављане на дан св. Пантелејмона».1’1) И у Хасу je још жива традиција о сродству појединих арбанашких и црногорских племена."2) Католици-Арбанаси у Хасу држе славу као што je имају и православни Срби. Заједнички им je светитељ св. Никола, а сваки род или фис има и своју посебну славу. «Гости се позивају. О слави je главно славска свећа, славскога колача уопште нема».113) За разлику од Срба Арбанаси не спремају за славу ни пшеницу (кољиво), али спремају свећу, коју домаћин пали увече и гори док траје."'1) Као што je обичај код православних Срба и католици-Арбанаси у Хасу секу бадњак за Божић и то по три комада.’15) Област Ругова, «област у горњем и средњем сливу Пећке Бистрице», испитивао je M. Р. Барјактаревић."6) Као и за друге, овде поменуте области, може се и за Ругово тврдити, да je пре него што су се ту доселили Арбанаси, ту обитавао српски народ. Барјактаревић je утврдио, да се ту «и сада налази велики број топографских имена која доиста дају основу веровању да je у овоме крају раније живјело српско становништво».117) Ту има доста српских имена и назива: «.. .На крају и околност да je кроз Ругову пролазило неколико путева од Пећи или за Пећ, а у којој je од 1346. до 1556. као и од 1557. до 1766. било сједиште српске патријаршије, поткрепљује наше тврђење да je по Ругови несумњиво било српских насеља не само у средњем вијеку већ и у каснијим стољећима»."8) У Ругови се, код Арбанаса, био склонио и патријарх Арсеније IV Јовановић-Шакабенда када je, јула 1737. године, морао да бежи из Пећи због страха од Турака. Ту «поклад сатворисмо код станова арбанашких учреждајеми од њих странољу безно »."’) Руговци Арбанаси дошли су у Ругови као католици, али су овде примили Ислам. To je, вели Барјактаревић, могло бити пре 150 до 180 година. Иако они данас исповедају Ислам сачували су нека стара вјеровања, која имају и православни и католици: обичаји о Ђурђевдану у вези са здрављем и лепотом, веровање да уторником и петком не треба ништа важније почети (код Срба je уторак несрећан дан због тога што je на тај дан била изгубљена битка на Косову). Иако муслимани, комшије су се посећивале на православни Божић изјутра, «којом приликом су ови

положајници (мај пари) брезовом гранчицом чаркали ватру и набрајали жеље исто онако као што се ради и код сусједа им Срба. To je несумњиво остатак из времена када су били хришћани».120) Постојало je код њих веровање и у моћ молитве православних свештеника, нарочито монаха манастира Дечана и Пећке патријаршије, које су они чували.121) Женили су се хришћанским, православним и католичким, девојкама. «Такве везе су у ратовима или другим приликама искоришћаване од једне или друге стране, то јесте пријатељи су се наслањали у невол>и једни на друге».122) У Ругови су свадбени обичаји скоро исти као и код Срба.123) За село Мали Штупељ je утврђено да je било српско и православно. Ту има и поарбанашених Срба: «Није затим без значаја ни то што су баш из Штупеља били наследни чувари Патријаршије. Истина, они су били из Великог Штупеља, али некада су Мали и Велики Штупељ свакако чинили једно село».'24) О обичају славе и о ношњи Арбанаса-католика у области око Пећи писала je Видосава Николић.125) За славу je утврдила да je породична и племенска. «Сваки фис има своју фесту, коју славе сви припадници ф и са.. . Осим фесте коју слави сваки фис, сви Шиптари католици у овим селима, славе св. Николу, ,shen Koli: (6. XII), а и св. Арханђела, ,shen Mhili’ (29. IX) као заједничке, опште племенске славе».126) Коље се курбан, прави славска свећа, једна велика и онолико малих колико у задрузи има мушких чланова који су стекли право на деобу и део имања. Гости се позивају на славу. Најважнији део славе je увече.. ,127) Прилике под којима су Срби морали да живе у овој области довеле су «до мимикрија код српскога дела становништва. Тако се догодило да до двадесетих година нашега века, готово и није било разлике у мушкој ношњи између Срба и Шиптара. У мешовитим српскошиптарским селима доскора су (до тридесетих година нашега века) српске жене носиле шиптарску ношњу, коју су чак и приликом удаје у чисто српска села, као невесте, доносиле у својој спреми, na су je тек после извеснога времена замењивале старинском новијом српском метохијском ношњом».128)

Л И Т Е РА Т У РА 1) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. S4, 96. 2) Јован Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље, књ. I, ст. 245.

3) Стојан Новаковић, Српске области у X и X II веку. (Гласник српскога ученога друштва, књ. 48, 1880, ст. 148-149). 4) Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у X V I и X V II веку, Сарајево 1953,ст. 30-31. 5) Иван С. Јастребов, Подаци за историју српске цркве.. . , ст. 142-143. 6) Иларијон Руварац, Росаф град, рекоми Скадар, (Гласник српскога ученога друштва, књ. 49, 1881, ст. 41). 7) Иван С. Јастребов, О православним српским старим и новим црквама у Скадарском округу, (Гласник српскога ученога друштва, књ. 48, 1880, ст. 367). 8) Иван С. Јастребов, Подаци за историју српске цркве.. ., ст. 143-145. 9) Нићифор Дучић, Врањина у Зети и крисовуље на Цетињу, (Гласник српскога ученога друштва, књ. X, 1870, ст. 175). 10) Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори.. ., ст. 34. 11) Simo Ljubic, Skadarski zemljisnik oid godine 1416 (Starine jugosiovenske akademije znanosti i umjetnosti, knj. XIV, 1882, st. 33). 12) Na istome mestu, st. 33. 13) Na istome mestu, st. 39. 14) A. M. Селишчев, Славннское население в Албании. Софин 1931, ст. 91. 15) Стојан Новаковић, Село, (Из дела «Народ и земља у старој српској држави), Београд 1891, ст. 204. 16) Надежда Д. Павловић, Деспот Стефан Лазаревић, Суботица-Београд 1968, ст. 206-207. 17) Boguimil Hrabak, Privreda Albanije u XIV i XV veku (U „Simpozium o Skenderbegu", Pristma 1969, st. 67-68). 18) Илија Синдик, Комунално уређење Котора од друге половине X II до почетка XV стољећа, Београд 1951, ст. 39 19) Александар Соловјев, Грбаљска жупа и Грбаљски статут, (Годишњица Николе Чупића, књ. 40, 1931, ст. 14). 20) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи. 21) Станоје Станојевић, Борба о наследство Балшино (1421-1426). Сремски Карловци, ст. 48. 22) На истом месту. 23) На истом месту, ст. 74. 24) Milan pl. Sufflay, Die Kirchenzustände im vortürkischen Albanien. Die orthodoxe Durchbruchzone im katholischen Damme (Vjesnik kraljev. hrvatskoslavansko-dalmatinsikog zemaljsikoga arkiva, god. XVII, sv. 1 i 2, 1915, sit. 28. 25) Na istome mestu, st. 33-35. 26) Ивак C. Јастребов, Подаци за историју ерпске цркве.. ., ст. 151. 27) На истом месту, ст. 151. 28) Нићифор Дучић, Врањина у Зети.. ., ст. 182. 29) На истом месту, ст. 182-183. 30) Јован Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље, ст. 248. 31) Петар' Костић. Црквени живот Срба у Призрену и околини у X IX веку. Београд 1928, ст. 18-19. 32) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, Путовање по словенским земљама Турске у Европи, Београд 1868, ст. 388. 33) A. М. Селишчев, Цитирано дело, ст. 92. 34) На истом месту, ст. 202. 35) Иван С. Јастребов, О православним српским старим и новим црквам а..., ст. 385.

36) Андрија Јовићевић, Малесија, (Српски етнографски зборник, књ. 27, Београд 1923, ст. 21). 37) Theodor A. Ippen, Skutari und die nordialbamische Küstenebene (Skadar i severoarbansko primorje), Sarajevo 1907, st. 38-39. 38) Na istome mestu, st. 40-41. 39) Na istome mestu, st. 48. 40) Hyaciathe Hecquard, Histoire et deseription de la Haute Albamie ou Guegarie (Istorija i oipis Gornje Arbanije ili Gegerije), Paris, st. 16, 22-23.

41.) Иван C. Јастребов, O православним српским старим и новим црквама. . . , ст. 370. 42) На истом месту, ст. 372. 43) На истом месту, ст. 35. 44) На истом месту. 45) Слободан Ненадовић, Богородица Левишка. Њен постанак и њено место у архитектури Милутиновог времена. Београд 1963, ст. 32. 46) На истом месту; сравни: Петар Костић, Црквени живот..., ст. 77. 47) Petar Matkovic, Putovanje ро balkanskom poluotoku XVI vieka, (Rad jugoslave-nslke aikademija znanosti i umjetnosti, knj. 56, 1881, st. 180).

48) Атанасије Урошевић, Косово, Београд 1965, ст. 29-30. 49) Ha истом месту, ст. 32-33. 50) На истом месту. 51) Sami Веу Frascheri, Was war Albanien, was ist es, was wird es werden (Sta je bi'Ia Albanija, sta je sada i sta ce biti), Bec-Leipzig 1913, st. 11.

52) Костантин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или Турска хроника, (Споменик САН, CVII, нова серија 9, Београд 1959, ст. 129). 53) На истом месту, ст. 49. 54) На истом месту, ст. 69. 55) На истом месту, ст. 70. 56) На истом месту, ст. 146. 57) Јован Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку... 58) На истом месту, ст. 253. 59) На истом месту, ст. 255. 60) На истом месту, ст. 260. 61) На истом месту, ст. 244. 62) На истом месту, ст. 248-249. 63) На истом месту, ст. 250. 64) На истом месту, ст. 274. 65) На истом месту, ст. 295. 66) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, Београд 1902, ст. 99, број 328. 67) На истом месту, ст. 55, број 171. 68) На истом месту, ст. 51-53, број 162. 69) На истом месту, ст. 59, број 192. 70) На истом месту, ст. 63, број 192. 71) В. Радовановић, Ново Брдо, (Народна енциклопедија СХС, књ. III, ст. 121).

72) 73) број 74) 75) 76)

Константин Михаиловић, На наведеном месту, ст. 36; сравни ст. 118. Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 102, 331. На истом месту, ст. 112, број 355. На истом месту, ст. 116, број 381; сравни: ст. 117-118, број 382. На истом месту, ст. 130-131, број 427.

77) Ha истом месту, ст. 125, број 404. 78) Јован Ердељановић, Кучи, племе у Црној Гори, Београд 1907, ст. 4. 79) На истом месту ,ст. 73. 80) Стеван Дучић, Живот и обичаји племена Куча, Београд 1931, ст. 493. 81) Јован Ердељановић, Кучи.. . , ст. 298. 82) На истом месту, ст. 137, 140 и даље. 83) Андрија Јовићевић, Ријечка нахија (у Црној Гори), Београд 1911; Андрија Јовићевић, Малесија, Београд 1923. 84) Андрија Јовићевић, Ријечка нахија, ст. 437-661. 85) На истом месту, ст. 761. 86) Johann Georg Hahn, Albanische Studien, Jena 1854, Heft 1, st. 163. 87) Андрија Јовићевић, Малесија, ст. 5. 88) На истом месту, ст. 21. 89) На истом месту, ст. 60. 90) На истом месту, ст. 70-71. 91) На истом месту, ст. 73. 92) На истом месту, ст. 76. 93) На истом месту, ст. 83. 94) На истом месту, ст. 124. 95) На истом месту, ст. 125. 96) На истом месту, ст. 125. 97) На истом месту, ст. 77. 98) На истом месту, ст. 128. 99) На истом месту, ст. 129. 100) На истом месту, ст. 134. 101) Радослав В. Вешовић, Племе Васојевићи у вези са историјом Црне Горе и племенским животом суседних Брда. Сарајево 1935, ст. 96. 102) Johann Georg Hahn, Albanische Studien, Jena 1854, st. 186. Радослав В. Вешовић, Племе Васојевићи..., ст. 98. На истом месту, ст. 99 На истом месту, ст. 278. На истом месту, ст. 98. Миленко С. Филиповић, Х ас под Паштрком, Сарајево 1958. На истом месту, ст. 30. На истом месту, ст. 33. На истом месту, ст. 34. На истом месту, ст. 35. На истом месту, ст. 36. На истом месту, ст. 79. На истом месту, ст. 111. На истом месту, ст. 111. 116) M. P. Барјактаровић, Ругова, Етнолошка и антрополошка проучавања, (Српски етнографски зборник, књ. LXXIV, Београд 1960). 117) На истоме месту, ст. 172. 118) На истом месту, ст. 173. 119) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. II, ст. 113, број 2720. 120) M. Р. Барјактаровић, Ругова..., ст. 211. 121) На истом месту, ст. 216. 122) На истом месту, ст. 221. 123) На истом месту, ст. 221-222. 124) На истом месту, ст. 226

125) Видосава Николић, Прилог проучавању обичаја славе («фесте») код католичких Шиптара у околини Пећи (Метохија). У «Гласнику етнографскога друштва САН, IV-VI (1955-1957), ст. 365-376; Видосава Николић, Шиптарска народна ношња у околини Пећи (Метохија), У «Гласнику етнографскога Института САН». V III, 1959, Београд 1960. 126) Видосава Николић, Прилог проучавању обичаја славе.. ., ст. 366-367. 127) На истом месту, ст. 369, 372. 128) Видосава Николић, Шиптарска народна ношња.. ., ст. 16.

ИСЛАМИЗИРАЊЕ КАО ФАКТОР УДАЉИВАЊА СРБА И АРБАНАСА У међусобним односима Срба и Арбанаса играло je примање Ислама веома важну улогу. Није, овде, место да се детаљније расправља о прелажењу било Срба било Арбанаса на Ислам. Слика тога интересантнога процеса je прилично јасна: при одлучивању да се прими Ислам била су, углавноме, два узрока одлучујућа: интимна склоност онога ко je желео да постане мухамеданац и, нарочито, спољне околности и нови политички и друштвени поредак који je донело собом турско освајање наших крајева. Утврђено je, да je овај други фактор био много важнији од првога. У време продирања Турака на Балкан било je хришћанство свуда, па и у Арбанији, снажан и религиозни и духовно-културни фактор, који je вршио знатан утицај на масе. Да није било тако не би се данас могле објаснити многе појаве и обичаји како код поисламљених Срба тако исто и код поисламљених Арбанаса. Иако je друштвени и политички поредак тога времена и у Арбанији и код нас имао доста недостатака, а њих je имао и мораће имати сваки друштвени и политички поредак, народне масе су биле срасле са њим и нису га радо напуштале. Оне су биле, нарочито, везане за цркву и веома их je онеспокојавало када су виделе да Турци руше и пале цркве. Ово je, истина, било у прво време највише у градовима и око друмова куда je војска пролазила, а касније се повећавало и у широким размерама. Пошто je домашај утицаја турске власти најтеже и најслабије стизао у забачене и најудаљеније крајеве тамо се могло очувати и највише храмова. Први, владајући, турски слој у нашим крајевима чинили су, углавном, војници и чиновници, којима je било у интересу да народ мирује и ради. Респектовање вере и богомоља био je један од начина да се народ не потстиче на побуне. Пасивно држање хришћанских држава према судбини хришћанскога Балкана чинило je, да je бивало све више људи који су почели да схватају да турска власт није пролазна него да ће дуго да траје и да они морају да траже неко решење и нагодбу са њом. А и једно и друго било je, према тадашњем схватању, могуће само тако ако се прими вера господара. Пролазећи кроз Босну

забележио je Бенедикт Курипешић, да je било људи, који су казивали да je прелажење на Ислам било и «из опаких разлога и злобе, те веле: сада ћемо помоћи да вас растјерају».1) И на подручју Арбаније, Зете и Старе Србије било je доста борби не само против Турака, него и између бројних династа, који су се пре приклонили Исламу него прости народ. Константин Јиречек je истакнуо, да je прелажење на Ислам код Арбанаса ишло много брже него код Срба, Бугара и Грка. Вероватно и због тога што Арбанаси тада нису имали своје одређене националне државне идеје коју би требало бранити. Турска власт, када се тамо утврдила, отварала им je сада оне исте могућности успона и власти које им je пружала српска средњевековна држава која je нестајала.2) Расправљајући о исламизирању код Арбанаса истакнуо je Георг Штадтмилер материјално-политички моменат као један од главних фактора за прелажење на Ислам: «Прелажење на Ислам значило je истовремено успон у виши политички слој, који je уживао различите повластице. . . У овим привредним користима и повластицама вишега муслиманскога слоја лежао je, природно, јак подстрек да се, примањем Ислама, потурчи. Уствари почео je покрет за прелажење (на Ислам) прилично брзо после турских освајања. Најпре су се појединци турчили, затим су следовала цела села и, на крају, целе области и цела племена».3) И Штадтмилер истиче лакоћу са којом су Арбанаси прелазили на Ислам: «Док Грк радије губи слободу него веру, код просечнога Арбанаса je обратно. Арбанас je пре готов да слободу од политичкога роггства искупи напуштањем наслеђене вере. Ово схватање нашло je свој израз и у арбанашкој изреци ,ku esht shpata, eshte feja’ — ,где je мач тамо je и вера’»/) Извесно je да je у Арбанији настало масовније исламизирање још пре пораза Ђурђа Кастриота Скендербега и, нарочито, после његове смрти. Његови порази и смрт (1468) нису могли остати без јачега утицаја на народ, који није могао да види никакву перспективу за скоро ослобођење од Турака. Тек 158 година после Скендербегове смрти имамо сигурне податке о верском стању на терену Арбаније и Старе Србије: године 1610. обишао je Барски надбискуп Маријан Бици један део овога подручја и оставио врло интересантне податке о стању вере и цркве. Према Фрању Рачкоме Бици je био обишао делове «западнога приморскога окрајка од Бара до Драча, онда горовита им залеђа арбанаскога те старе Србије. Бар и Драч на западу а Проклетије и H o bo Брдо на истоку двије су скрајње црте оних приедела, које je Бици посјетио. Према томе у том се путопису описују земље из-

међу давнога зетског и арбанаскога приморја и ријеке Мораве, а дотичу се уз Рашку, Захумље, Требиње и Конавље».5) Надбискуп Бици je савесно прикупљао податке о стању на терену «идући од жупе до жупе, свагдје истичући стање католичкога пука и свећенства те издавајући прикладне наредбе, да зло уклони а добро утврди».6) Ово je надбискупу Бициу било могуће само због тога што je уживао заштиту једнога свога поисламљенога сродника, који je у Цариграду имао висок положај. Он je путовао под заштитом турских власти. Бици дели становништво у крајевима кроз које je прошао на Турке (припаднике Ислама) и на хришћане, које, опет, дели на Латине и Шисматике (православне). Даје, обично, и број домова и једних и других, наводи да ли имају цркву и свештеника. Наводи и то којим се Јвзиком становништво служи као и то где има цркава, у каквом су стању и где их je било па су претворене у џамије. Из овога Извештаја надбискупа Бициа види се, да je у крајевима које je он посетио, већина становништва била још увек хришћанска. Наводи и неколико интересантних случајева, да су се старији људи сећали да су и они у младости били хришћани. Било je и поисламљених становника, који су имали хришћанке за жене.7) На једноме месту срео je жену хришћанку, која je била удата за Турчина и плакала je што je, због тога, одлучена од цркве.8) Оваквих случајева je било доста.9) У селу Calevacci било je десет муслиманских кућа према шесдесет хришћанских, «poiche quasi tu tti hanno le moglie Christiane».10) Бици je наилазио и на поисламљене Арбанасе, који су јавно исповедали Ислам, а код куће су вршили хришћанске обреде. На Ислам су највише прелазили због тога да би избегли давање данка. То су чинила читава села.") За крајеве источно од Дукађина и реке Дрима вели да одатле почиње Србија, «che е mediterranea, е arriva verso il Danubio».’2) Одавде, даље, говори се «la lingua Dalmata», наш српски језик, који je њему, као рођеном на острву Рабу, био познат. Одавде па даље све je мање римокатолика, а више православних: и у Призрену, и у Јањеву, и у Новом Брду, у Трепчи и Прокупљу. На целоме овом подручју наишао je био на организовани црквени живот православних Срба.13) Само четири године касније описао je Маријан Болица Скадарски санџак и предао овај опис у Млецима 25. маја 1614. г.14) Овај Опис, а нарочито један Извештај о Арбанији из 1570. године, допуњује казивање надбискупа Бициа. Из Извештаја од 1570. године се види, да су у јужним деловима данашње Арбаније већи-

ну хришћана сачињавали православни.15) Ове податке употпуњује и грађа, коју je објавио Јован Н. Томић из Млетачких архива.14) Грађа се односи на X V II век и почетак X V III века. Овај материјал je интересантан нарочито због тога што говори «о карактеру турске управе над овим крајевима, о односу становништва католичке вере према православнима, и о начину турчења појединих племена».17) Досле примања Ислама од стране двојице поглавица на Ислам би онда прелазили и други.19) Према попису становништва у Арбанији je у почетку X V III века и у целој земљи, било 81 парохија, 418 села, 5.674 хришћанских домова са 43.169 католика. Православних домова je било 282, а верних 1.966; број турских домова износио je 8.463 са 60.029 верника.15) Један други попис католика Арбаније из 1708. године наводи 6 бискупа, 83 парохије, 405 села, 5.984 домова и 51.740 католика.20) Пада у очи да број припадника Ислама надмашује број хришћана. To je била последица све масовнијега прелажења на Ислам. Достојао je, нарочито у време султана Селима II, обичај да на Ислам прелази само домаћин куће, а да друга чељад остају у хришћанској вери. Селим II je био обећао да ће сваку хришћанску кућу из које један члан прими Ислам ослободити намета што je имало јакога дејства.21) Из извештаја католичких мисионара са подручја Старе Србије и Северне Арбаније види се како се тај процес одвијао у X V II веку. «Узрок напуштању католичке вере и прелазу на мухамеданство свуда je био један и исти: да се спасу од турскога насиља и великих намета».22) Из истих разлога примали су и православни Срби Ислам. Они су, нарочито после неуспелих устанака крајем X V I и у току X V II века били нарочито гоњени.23)

Код многих балканских муслимана, па и код Арбанаса, утврђено je дволично верско држање: док су, формално, примали Ислам и вршили верске обреде, многи су у срцу остајали хришћани. Околности у којима су живели и практичне потребе живота, тражили су од многих да се, и верски, покоре новој власти. Интимно су целе генерације оетајале везане за стару веру својих предака. То, чисто спољашње, практиковање Ислама, и интимно и скривено, хришћанства, било je доста раширено на целоме Балкану. Лица, која су тако радила, називана су скривеним хришћа-

нима (криптохришћанима). Њих je било за цело време турске власти и код Арбанаса. Било их je у Призренском пашалуку, око Пећи и на Косову, а у јужној Арбанији око Шпата, области која обухвата села између Елбасана и Берата. Док се код првих радило о некадашњим католицима, код других се радило о православнима. Звали су их Дарамани.24) Било их je еве до 1897. године када су се. руском помоћу, многи од њих објавили хришћанима.25) Независно од овога арбанашки муслимани су се гласили слабим у вери. О томе има доста интересантних сведочанстава. Пуквил истиче, да су Арбанаси били храбри ратници, али слаби муслимански верници, који су своју веру само спољашње одржавали «и, стварно, веровали су исто тако мало у Пророка као и у И суса Христа. Они се заклињу због тога да би посведочили тачност једног казивања и то чешће светим именом Христовим него својом вером: свакако je врло упадљиво из уста припадника Корана чути име Мајке Божије, Мајке Христове.26) Ами Буе у своме делу о европској Турској, које се појавило у Паризу 1840. године, објашњава неношење зара код арбанашких муслиманки тиме што они потичу из српско-арбанашке симбиозе.27) И Буе истиче да има поисламљених Арбанаса, «који јутром иду у џамију а у вече у цркву.. . Тако узимају турска имена и неки од њих, који су се код наше пратње издавали за муслимане, повукли би нас на страну да би нам показали да се и они знају прекрстити, и да презиру муслимане».20) У Арбанији, нарочито у крајевима јужно од Берата, арбанашки муслимани су познати као слаби верници: «Неки су, тајни грчки хришћани (православни) или иду час у цркву, час у џамију према томе како то траже њихови интереси. Због тога су мање строги у изоловању својих жена».25) Јосеф Милер, који je добро познавао прилике на овоме терену, истиче велико етрахопоштовање поисламњених Арбанаса према манастиру Високи Дечани,30) који су, видећемо, и чували. Јохан Георг Хан истиче, да «турски Албанци» знају да потичу од хришћанских предака, који су, силом околности, примили Ислахл. И он вели да оваквих, тајних, хришћана у јужној Арбанији има само у области Шпат. Они, да би избегли плаћање пореза, узимају турска имена и «код турских власти важе као мухамеданци».3) Хан није нашао ових хришћана ни у средњој Арбанији ни у Скадарском крају, али их je и он нашао у Призренском пашалуку и рачуна да их je тамо било око 8.000 душа: већи део je пореклом Арбанас, а у северном делу села су словенска.32) И Хан je забележио оно исто што je, у своје време, видео и надбискуп Би-

ци: да je било и оних, који су били примили Ислам, да дају цркви десетак и да жене, у мешовитим муслиманско-хришћанским браковима, остају хришћанке.33) Нешто касније од Ј. Г. Хана путовао je кроз Арбанију Ђорђе Ђурковић. To je било 1869. и 1879. године. Вели, да je прошао кроз крајеве са обадве стране Дрима, «гдје још ниједан Јевропејац није никад ногом стао».34) И Ђурковић je нашао «потајне хришћане» код Берата. «То вам je, вели он, неки малени кавгаџијски народ, који ријетко дозволи Турчину да му униђе у села. У црквама и капелама редовно служи службу божију један грчки свештеник, који у Берату станује. Међутим, да не би плаћали порезе од главе и трпјели остале терете. Шипаћани су још од давнашњих времена узели турска имена, те су их турске влаети доскора рачунале у мухамеданце. У средњој Албанији и у Скадарском пашалуку нема потајних хришћана; напротив у пашалуку Призренском, у нахији Гиганској (ваљда: Гиљанској) имаде богме 14.000 потајних хришћана».35) Карл Штајнмец, који je августа 1905. године, путовао по Арбанији, нашао je у Лурја неке породице «у којима je још само један део католички, док су други већ примили Ислам».36) За област Косова утврдио je Атанасије Урошевић, да je код «неких арбанашких родова прелаз у ислам био само привидан. Они су уствари били двоверци, криптокатолици: тајни католици у привидном исламу».3/) После 1912. и 1918. године долазило je до «покрштавања Арбанаса, због српске средине која га je изводила, доносила je и посрбљавање тих покрштених и њихових потомака».38) Простране области Призренске Горе и Опоља биле су и првих векова турске управе изложене притисцима нове власти. Док се Опоље рано истурчило, Призренска Гора се дуго одржавала верски и национално чиста. Примање Ислама јача после сеобе Срба у земље северно од Саве и Дунава 1690. и 1737. године и, нарочито, после укидања Пећке патријаршије 1766. године: од када су на епархије Пећке патријаршије почели долазити Грци за епископе, који су се слабо бринули за цркву и народ, појачало се исламизирање и Горе. Народ je остајао без својих свештеника, а грчке владике нису мариле што народ прима Ислам. И призренска епархија je била осамнаест година упражњена.39) И за Призренску Гору и за Опоље je утврђено да je народ због терора турских власти примао Ислам. Још у другој половини X IX века било je домова у којима «још отац и мати живе као хришћани, а синови верују у Мухамеда, а други je утекао из се-

ла и остао хришћанин»/0) Овај се обичај одржао дуго у неким нашим крајевима. У «Новинама читалишта Београдскога», број 2 од марта 1848 године стоји и ово: «У Пештеру и Бихору има таквих домова, у којима се налазе по два брата, па један верује у Христа а други у Мухамеда, један се клања а други крсти. У неким кућама има по три брата и сва три су Турци, а отац им je Србин, и тако синови клањају, а отац се крсти, а кад барјам дође сви заједно прославе, отац иде у цркву, а синови у џамију. У овим пределима и то се може наћи да два брата Турчина у једној кући живећи један држи за жену булу, а други христијанку, једној je име Ана и другој Назија».41) Марко Миљанов je наводио примере да у једној истој породици један део су хришћани, а други муслимани: једни друге посећују када треба да изврше своје верске обреде.'12) Од укидања Пећке патријаршије (1766. године) «Горани су се почели турчити готово читавим селима. До тога времена, они су још живели у нади на бољу судбину, када je још њихова народна Патријаршија била у Пећи, не гледајући на то, што су се многе њихове цркве сурвале и нису се могле поправити, јер њима, и уопште свим хришћанима у то доба, није могуће било о томе ни мислити, па не гледајући на то, што већ у многим селима нису имали попова, које су Турци немилосрдно убијали, — они су се још држали хришћанства: али пошто изгубише народну Цатријаршију као средиште њихове вере, којем су тежили по своме обичају, сасвим клонуше духом. И сада, када се поведе реч о Пећи, производи значајан утисак на Горанске старце. Када сам их питао, да ли имају какве књиге, записе, листине од старога времена, где je забележено што год о староме њиховом животу када су били хришћани, они ми показаше на Пећ, говорећи: ,Тамо ћеш наћи све што се нас тиче, ако нису то однеле са собом у Стамбол грчки деспоти-ефендије, који су тада почели долазити у Пећ’. Никада нећу заборавити жалостан изглед Горанина из Брода, који ми je те речи казивао и ону замишљеност на лицима слушалаца, којих je било прилично са мном, кад сам их у Броду посетио».43) Иван С. Јастребов je забележио и један врло интересантан податак о томе како су Срби у Броду надомештали оскудицу у свештенству. Тамо je сввтовњак Максим, врло ваљан човек, «служио готово као поп, премда и није био поп». На Јастребово питање о овоме одговорили су му: «Али шта ћеш када нисмо имали правога попа», додали су ми на свршетку причања моји сабеседници/4) Тадашњи, у време Јастребово, призренски митро-

полит Мелентије није хтео да посећује Гору иако je народ, и без свештеника, «држао дан светога (Крсну славу), ломио колач и пред разрушеним црквама причешћивао се тим колачем поливајући га вином».45) Последња хришћанка у Гори, старица Марија, умрла je крајем 1867. године.46) Баба Петра Костића, који je био родом из Горе, долазила je својим хришћанским сродницима у Призрен «док су још муж и деца били потурчени».47) Стриц Петра Костића, Анастас, са својим чобанима потурчио се тек 1821. године. Божана, стрина Костићевог оца, умрла je као хришћанка у Броду 1856. године.48) Петар Костић наводи да je било случајева да су поједине девојке, «да би спасле своју породицу од извесних опасности, привидно прелазиле на Ислам, а затим првом згодном приликом бежале од својих мужева, и заједно са својим породицама прелазиле у Србију».4’) Интересантно je, у свему овоме, поменути да je, према казивању, Мехмед паша Ротул отерао свога чифчију Стаја са земље због тога што je овај примио Ислам са образложењем: «Ти ниси чувао своју веру, те ћеш чувати мој чифлик».50)

Иако je примање Ислама доносило, у даљој перспективи, и однарођавање, има доста доказа о интимној оданости и хришћанској вери и породичним обичајима и навикама из времена када су обраћеници на Ислам били хришћани, или им je то предавано од предака. Ово, у истој мери, важи како за Арбанасе из праве Арбаније тако и за оне Србе који су, примајући Ислам, постајали Арнауташи. Ако су их и нова вера и нова власт удаљавали једне од других приближавало je, поисламљење и оне који су остали хришћани, оно што им je некада било заједничко: веровање у заједничке хришћанске светиње. Владајући турски слој, богат и охол, није радо гледао на ово, али није у народу могао искоренити ова сећања и предања. Ту није, чак, помагало ни насиље, које се обнављало с времена на време. Један запис из 1574. године бележи и ово: «И тада беше велики зулум од Арнаута, нарочито од Махмуд-Беговића у Пећи, у Скадру од Иван-Беговића, потурчени Бушатлије, у Призрену од Синан-Пашића Ротуловића, у Ђаковици од Еласу-Пашића; две хиљаде хришћана около ове вароши исекоше. Тешко нама. Боже, погледај с неба и избави своје стадо».51)

Ово je било држање повлашћених властодржаца, којима je прелазак на Ислам донео и власт и богатство. Доле, у народу, за дуго, неће бити тако. Тамо je, нарочито код Арбанаса, разлика у вери мање значила него крвно сродство. Марко Миљанов наводи схватање Арбанаса о односу према народности и вери. Они су, вели Миљанов, говорили: «.. .Јер ако je вјеру промијенио није се разбратио, ни своју крв заборавио, но има нешто да му не да брата заборавити, теке брату види невољу, на коју му потрча у помоћ да заједно шњим гине; па кад своју погибију не штеђе за свога брата, од куд да га за вјеру промијењу остави и заборави, па коликогод вјеру мрзио не да се брат мрзети».”) Још je Карл Штајнмец истакнуо, да код Арбанаса — Гега нема никаквога верскога фанатизма. Навео je пример где поисламњени Арбанаси траже у хришћанској цркви исцељење.53) У племену Краснићи он je видео како je један муслиман-Арбанас молио римокатоличкога свештеника да му овај излечи дете; «сва попова лекарска умешност ограничила се једино на то да спреми боном амајлију».54) Ово je чињено нарочито онда када амајлије хсџа нису помагале. «Амулети су се састојали из једнога парчета папира на коме су биле исписане побожне изреке».55) Има обиље сачуваних доказа о томе да су и поисламљени Арбанаси, и не само они, веровали у исцелитељску моћ молитве хришћанских свештеника и њихових богомоља. Ова вера je била везана нарочито за велике православне манастире на српскоме простору: за манастир св. Наума на Охридском језеру, за Високе Дечане, за Пећку патријаршију, за манастир св. Јоаникија Девичкога и за св. Јована Бигорскога. Ами Буе пише: «Да, још има грчких (читај православних) манастира куда иду болесни Турци да траже исцелење. Неки Турци деле такође и хришћанске празноверице у погледу дејства слободно изабранога поста због неких болести или несретних случајева. Има још много Босанаца, који чак имају и свога кућнога патрона. Каже се чак да су неке од њих видели да воде хришћанске свештенике да благослове гробове њихових очева или да им тајно врше помене».56) Јохан Георг Хан je лично видео у манастиру св. Наума Охридскога, да je постављен посебан тепих за муслимане, који долазе у манастир да се моле свецу за исцелење. Када je он питао игумана због чега je овај тепих постављен, «речено je да je он намењен Турцима, код којих Светитељ стоји у великом поштовању више него код хришћана и да они због тога овде чешће долазе и на његовом гробу се моле. И турске жене имају обичај посећивати манастир да би своју децу дале да се помажу или да

Светитељу учине неки завет».57) Овај манастир je био у тако великом поштовању код Арбанаса да се чак ни разбојници нису усуђивали да му наносе штете. Наследно га je чувала арбанашка породица Хусејин-бега: два његова човека су стално била у манастиру као стража.5®) Није било тако давно када je руски књижевник Евгеније Љацки био у св. Науму и описао оно што je тамо видео: видео je случај једног Арбанаса, који je довео болесну кћерку у манастир да тражи исцелење. «Његова вера, пише ЈБацки, у моћ св. Наума била je непоколебљива». Док je Љацки, који je, вели, и сам доживео духовно окрепљење, био у манастиру могао je видети да ће и девојчица, коју je отац довео, бити излечена. Она je, према опису Љацкога, била нервно тешко поремећена. «Ja сам веровао у чудо не мање од Албанца, али само у једно, у оно, које, иако се није догодило, оно се догађало нада мном. Пред вече, када je требало ићи на исповест, ja сам почео осећати да сам се ja душевно и духовно раздвојио. Између два плана мога бића настао je јаз који се није могао премостити. Од мене се одвојио црни човек, с главом веома сличном на профил Мефистотела, који сам негде видео. Нагнувши се над бездан, тај човек, изгледа, није ми се смејао већ ме je сажал>евао».59) У међусобним, арбанашко-српским, односима играли су манастир Дећка патријаршија и Високи Дечани, веома важну улогу. Било je времена када су Арбанаси чували обадва ова манастира од пљачке и насиља, која нису била ретка.60) «Цео овај крај око Ругова данас драгом вољом држи као закон стари обичај да даје стражу и да се брине о обрани манастира пећкога. Тога ради Арбанаси руговски бирају између себе старјешину који ваља да се о томе брине и који се зове црквени војвода. Кога год они изаберу, тога представљају игуману пећкога манастира, а он je дужан примити свакога кога би они изабрали».61) Према традицији, коју je забележио M. Р. Барјактаревић, Скадарски везир, после једнога помирења са Руговцима, поставио je једнога младића од 15 година за «буљук-башу» и чувара Пећке патријаршије. Касније су његови потомци наслеђивали ово достојанство. «Између два свјетска рата Ж ујо и Бека добијали су од југословенске државе пензију за те услуге које су у прошлости чинили Патријаршији. Иначе прије стварања Југославије војводу je плаћао сам манастир са по двије лире мјесечно».62) Последњи носилац овога звања, Рам Каплан, чувао je Пећку патријаршију за време другога светскога рата: године 1956. постао je председник Општинског одбора у Ругови.

Када je, године 1960, патријарх Герман посетио Пећку патријаршију и Дечане, одликовао je и Рам Никћи Каплани, војводу Пећке патријаршије, и Демај Укај Алију, војводу Високих Дечана. «Патријарх им je предао дипломе у знак признања за предано чување ових великих светиша, за које су многи њихови претци, дали своје животе. Предао им je златне прстене на којима je урезан грб Пећке патријаршије као симбол своје личне захвалности и захвалности Српске православне цркве, да их чувају, како им je рекао патријарх, и предају у наслеђе својим потомцима».63) Док je Стојан Новаковић мислио да je ово стари обичај, који je био користан и манастиру и војводама, Барјактаревић наводи да се овде, можда, ради о извесној привржености Руговаца хришћанским светињама што он није могао сигурно утврдити.64) И манастир Високи Дечани имао je своје арбанашке заштитнике, који су се, такође, називали војводама. Високи Дечани су имали султанске фермане, који су их штитили од насиља. Један такав ферман потиче из 1557. године, из године када je обновљена Пећка патријаршија. Ферман забрањује неком Топћиоглу да врши насиље над манастиром.63) Марко Миљанов je забележио предање о томе, да су се и Арбанаси-муслимани плашили чуда која су се дешавала на гробу св. Краља Дечанскога. Постоји легенда и о томе, да Султан није никако могао освојити Високе Дечане. «Теке, вели Миљанов, то народ вјерује и прича о томе, Ришћанин и Турчин, ка’ да су све с очима гледали. И то прича та’ народ да je с тије случајева турски цар страже у манастир поставио да чувају, ка што и сад то чине».66) Иван С. Јастребов назива ове чуваре кавазима иако су они, стварно, били «војводе Високих Дечана», који су долазили по наслеђу. Истина Јастребов, даље вели, да су се о ово место отимала поједина арбанашка племена и да су вршили притисак на монахе да изаберу овога или онога.67) И они су били плаћани од манастира: «Свако племе хтело je да манастирски каваз буде њихов човек: због тога су били раздори међу њима, али свагда je ова расправа била штетна по сам манастир. Монаси су свагда морали за то плаћати својом стоком и имањем и бити нападани од племена или села, која су хтела да наметну манастиру свог војводу против жеље братства манастирског».68) Енглескиње Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева биле су у Дечанима када je тамо био игуман Серафим Ристић, који их je дочекао са литијом и почастима. Оне су забележиле и ово: «Број муслиманских Арбанаса не треба мешати са бројем Албанезада

који се зову мухамедани. Има читавих села тако званих муслимана, који су сви у потаји хришћани. Нека су села то и изричито признала од како се објавио Хати-хумајун, а друга ће на сву прилику то учинити одмах по првоме покрету који се окрене незгодно по мухамеданску владу».69) И ове две Енглескиње, које су знале наш језик и биле добро обавештене о крајевима кроз које су пролазиле, забележиле су да поисламљени и Срби и Арбанаси у болести «често траже да им хришћански свештеници читају молитве, а о извесним празницима пуно их je у цркви дечанској, долазе да остоје службу у част светаца од којих се боје.. . О другим неким празницима Арнаути се понашају сасвим друкчије: дођу капели једној ту у околини где се обично хришћани скупљају да се причесте, ту опколе врата па никога не пуштају на причест, који им не плати неку таксу».70) Однос појединих угледнијих Арбанаса према манастиру Дечанскоме зависио je често и од њиховог карактера. Серафим Ристић, врло заслужни игуман овога манастира, сам je забележио, да су дечанскога игумана хаџи-Данила поглавице турске и арнаутске често звале, «да им шиша деци косу и стога су га звали кумом. Најзнатнији и најбогатији Арнаутин Рамосић звао га je те му je свако дете шишао и почитовао га je као што сами христијани почитују свога кума».71) Игуман Серафим казује даље, како су неки угледни Арбанаси помагали да се спасе манастир од турских намета и, када je хаџи-Данило пошао у писанију по Балканским земљама и, касније, у Јерусалим они су чували манастир јер су му то обећали када je полазио. У своме дому je овај богати Рамосић чувао крст манастира Дечана који je био узео у залогу да би тиме помогао манастрфу. Када су му понудили да врате новац и поврате крст у манастир он им je рекао да му га још оставе: однео га je био у једну посебну зграду, упалио пред њим кандило и тако држао. Хаџи-Данилу je признао да му je, од како je овај крст код њега, све пошло боље: «.. .Јер од када сам узео од тебе овај крст од оно доба велики ми je берићет у кући: жена ми родила два сина и у свему сам много напреднији».72) Хаџи-Данило му je испунио жељу. Прилике су се, касније, мењале и стање манастира постајало много теже. У једној представци, коју je игуман Серафим са братством послао, 15. фебруара 1859. године, рускоме цару Александру II изнели су како се много погоршало стање манастира и како су Арбанаси постали насртљиви: да би се сачували морали

су потплаћивати племена да чувају манастир. Стање се, веле, погоршало нарочито «од зимус» тако да постоји опасност да се братство разбежи: «Ах, страшно je и помислити да оставе овај дивни спомен православни времена српскога народа, ову једину подпору православља у овоме крају, ову једину утеху поробљених верних».73)

4. Није, колико je нама познато, довољно испитано ни то да има код Арбанаса, и хришћана и муслимана, сличних или сасвим истоветних, елемената у веровањима и схватањима света и живота. Ово се односи, нарочито, на северне Арбанасе, јер су јужни Арбаиаси били више под утицајем грчким и са Србима нису имали много додира, али се и код њих уочавају исти елементи као и код оних у Севериој Арбанији. Марко Миљанов je на једном месту навео како су се Турци трудили да отварањем својих школа одуче Арбанасе од држања хришћапских обичаја и веровања, али у томе нису имали успеха. «Турци су, вели Миљанов, трудили се око арбанашкије потурченије племена да не славе, особито св. Николу, говорећи им: ,Сад Мухамеда верујете, а не светога Николу и прве ваше свеце’. Али су Турци мало у то могли ускратит’, но су и сад Арбанаси, који се крсте и клањају, заједно на славе и на свадбе, жене се једни од других, као пријед».74) Код Арбанаса традиција веровања у православне свеце потиче још од времена св. Јована Владимира и одржала се, тако рећи, све до данас. Ова je традиција била, и остала, нарочито жива у областима где су се додиривали и, касније, измешали Арбанаси са православним Србима под чијим су духовним и културним утицајем дуго били. У својим испитивањима на терену половином X IX века могао je Иван С. Јастребов утврдити знаке српскоправославнога утицаја и на Арбанасе католике у Северној Арбанији. Претци ових Арбанаса били су раније православни па су за време турске власти, због немања својих свештеника, примили и оне, које je слала пропаганда из Рима. Да би имали више успеха ови свештеници-мисионари су носили браде као и православни попови. «Унија je била готово свуда примљена, без препреке, особито по местима где je православље ослабило, тј. у планинама, где вера игра узгредну улогу у животу. Зато видимо у Миридитима и сад, обичај примати причешће у оба вида, видимо код њих старих грчких крстова. Код њих су се чували остаци старих цр-

кава са византијским стилом, са изображеним свецима на зидовима, али ваља рећи да je код Миридита све то у мањини. Више je цркава таквих остало у рушевинама, где су више или мање становници били богати те су могли украшавати своје храмове».57) Код Арбанаса се дуго могло наћи католичких свештеника са брадама. Један такав поп живео je у племену Пулати: «Он je казивао покојноме Ђорђу Поповићу, оцу садашњега драгомана рускога конзулата, Алексе Поповића, да он и до сад, тј. до 1835. године, није могао научити своје Малисоре (Брђане) крстити се како се крсте Латини, и тужио се, да се они крсте са три прста и са свим по начину православном».76) Ако се може рећи, да нема ништа необичнога у томе да православни Срби и Арбанаси католици имају неке заједничке, општехришћанске, свеце, мање je обично и врло интересантно, да и поисламљени Арбанаси и лоисламљени Срби имају неке заједничке празнике и верске обичаје. Марко Миљанов je истицао за Арбанасе, да они «више свечева од нас у годину славе, и један у другога иде». И они, као и православни Срби имају крсну славу, коју су славили као и православни Срби.77) Поред крсне славе славили су и друге хришћанске свеце, које су поштовали и поисламљени Арбанаси и Срби.78) Главни хришћански празници, које су попгговали и поисламљени Арбанаси и Срби, били су ови: Бадњидан, када су и поисламљени Арбанаси и Срби вршили неке хришћанске обичаје. Стеван Дучић je утврдио за племе Куче, да су «до недавно муслимани Арбанаси ложили бадњаке по српскоме обичају, палили свеће уочи Митровдана односно уочи Никољдана. Послије су их одвикле хоџе од тога».79) У Средечкој жупи муслимани «славе Бадњидан, ложе бадњаке, а врх бадњака бацају на кров ,за сваку дивљину и живину’».80) Као и православни Срби «славе и поисламљени Арбанаси Ђурђевдан (Shin Gjergj). «Ha Ђурђевдан и муслимани обилазе своје њиве и ките их врбом, а сваки домаћин коље јагње ,курбан’ и једе га са укућанима и комшијама на своме гумну».81) У Кучима су и Срби и Арбанаси, католици и муслимани, дуго времена лразновали Шћепандан заједно. Тек касније, под утицајем језуита, «Арбанаси, а по примјеру овијех и муслимани славе Шћепандан десетак дана прије».82) Сви славе св. Госпу (Богородицу), све свете, Петровдан, Митровдан и држе задушнице. На дан св. Симеона у жупи Средечкој почињала je сетва: «Тога дана православни и муслимани носе семе у цркву .на молитву’». И православни и муслимани празнују Велшш Четвртак, а православни свих девет четвртака после Ускрса, да не би ту-

као град усеве».83) «Дизање крста je стари народни обичај у крајевима где je било измешано српско-православнио и арбанашкомуслиманско становништво. Нарочито je било велико поштовање св. Јанићија Девичкога. У народу око Девича не помиње се име св. Јанићија Девичкога док се не поклони Истоку и прекрсти, па се онда окрену Девичу и назову: свети Јањићије, старац (или: красни).84) За Арбанасе у Прешевској области утврдио je Јован Хаџи-Васиљевић, да у «кућама и данашњи дан се чува по који крст или икона из времена хришћанства. Многи од њих, старији, још и данашњи дан пале воштану свећу на Ђурђев дан, али то се држи у великој тајности. Многа породица још и данашњи дан je задржала помен о својој некадашњој домаћој слави, али се тај дан ни домаћелт женском чељадету не показује. Девојка нипошто не сме да зна за тај породични дан и празник, а мушкарцу се показује тек пошто наврши двадесету годину. Девојци ће се казати празник оне куће у коју се она уда; она ће знати само за мужевљев празник».85) За становнике Призренске Горе утврдио je Милисав Jlyтовац, да су, иако поисламљени, чували успомену на стару веру и обичаје. Они су «чували предмете у вези са старом вером. У кући једнога Капетановића у Броду нашао сам Св. Писмо. Причали су ми да по ковчезима и на таваницама има још славских и других икона, које као и старе обичаје чувају жене».86) Код југословенских муслимана, који су српскога порекла, било je доста раширено поштовање хришћанских светаца. Зна се да су муслимани босанскога града Чајниче, за време другога светскога рата, сачували чудотворну икону св. Богородице, коју и они поштују. О овоме поштовању забележио je Карл Пач 1909. године: «.. .Два дана у години, на 28. августа и 21. септембра, особито на први дан, ходочасте овамо по неколико хиљада православних из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Турске и Србије, који исказују почаст светој чудотворној слици Маријиној. Зато се je Чајниче прозвало босански Марије-Цел. . .»87) На поклоњење и исцелење иду св. Василију Острошкоме и муслимани и католици. Познато je и то, да муслимани, када се нађу у невољи, одлазе православним свештеницима да им читају молитве. У Босни, око манастира Фојнице, фрањевци су читали молитве муслиманима и давали им лекове. На захтев пашин наређује гвардијан овога манастира, 21. октобра 1754. године, фрањевцима, да не смеју више својим молитвама, лековима и записима помагати Турцима. Гвардијан наређује: «Инди, братијо, гледајте добро, да који у напридак тога не чини нипошто, јер бисмо на муку у-

дарили велику. И ако тко дође вам од Турака за неки посао, кажите: господару, то више ми чинити не смијемо, јербо je паша јазак учинио, да севапа учинит не моремо, који би приступио».88) Описујући свој пут од Млетака за Цариград забележио je Француз Кукле (Quickie) 1658. године, да je био у Сарајеву и видео како муслимани прослављају «ноћ пророка Илије»: «Запаљују, вели, на залазу сунца много свећа, које горе сву ноћ, кроз прозор виђају се све џамије сјајне од светиљака и воштаница, што их свак по својој могућности онамо шаље».89) У Херцеговини муслимани празнују Илијиндан тек после подне. Веле: до подне je Илија, а од подне Алија.

ЛИ ТЕРА ТУ РА 1) Rad jugosdavenske akademije znanosti i umjetnosti, knj. LVI, 1881, st. 163. 2) Comstantin Jirecek, Albanien in der Vergangenheit, st. 24. 3) Georg Stadlmüller, Die Islamisierung bei den Albanerin (Islamiziranje kod Arbanasa). (U „Jahrbücher für Geschichte Osteuropas", herausgegeben von Hans Koch, neue Folge), Baind 3, 1955, st. 404. 4) Na istome mestu, st. 405-406. 5) Franjo Racki, Izvjestaj barskog nadbiskupa Marina Bizzia o svojem putovanju god. 1610 po Arbamskoj i Stairoj Srbiji (Starine jugoslovenske alkademije znanosti i umjetnosti, knj. XX., 1888, st. 50). 6) Na istome mestu, st. 51. 7) Na istome mestu, st. 73, 74. 8) Na istome mestu, st. 91. 9) Na istome mestu, st. 92. 10) Na istome mestu, st. 105. 11) Na istome mestu, st. 105-106. 12) Na istome mestu, st. 114. 13) Na istome mestu, st. 127. 14) Marijana Balizze, Kotoranina, Opis Sandzakata Skadarskoga od godine 1614. (Starine jug. akademije znanosti i umjetnosti, knj. XII, 1880). 15) Na istome mestu, st. 202. 16) Јован Томић, Грађа за историју Горње Албаније, (Споменик СКА, XLII, 1905, ст. 51-78). 17) На истом месту, ст. 53. 18) На истом месту, ст. 58. 19) На истом месту, ст. 72. 20) На истом месту, ст. 77. 21) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Београд 1913, ст. 23-24. 22) На истом месту, ст. 28. 23) На истом месту, ст. 29; сравни: Јован Н. Томић, Грађа за историју покрета на Балкану против Турака крајем X V I и почетком X V II века, Београд 1933; Јован Н. Томић, Састанак и договор српских главара у Кучима 1914. године ради устанка на Турке, Београд 1911.

24) Stavro Skendi, The Albanian awakening 1878-1912 (Budjnje Albanije 18781912), New Yoilk 1967, st. 12-13. 25) Stavro Skendi, Religion in Albania during the Ottoman Rule (Vera u Albaniji za vreme otomanske vlade). U „Südost-Forschungen", Intematiomele Zeit schrift für Geschichte, Kultur und Landeskunde Südosteuropas, Bd. XV, 1956, st. 323-324. 26) Po'uqueville's Reise durch Morea und Albanien nach Constantinope'l und in mehrere andere Theile des othomanisehen Reiches in den Jahren 1798, 1799, 1800 und 1801. Drittes Buch, Leipzig 1805, st. 58-59. 27) Ami Boue, Die europäische Türkei, Bd. I., Wien 1889, st. 624. 28) Na istome mestu, st. 633. 29) Na istome mestu, Bd. II., Wien 1889, st. 249. 30) Joseph Müller, Albanien, Rumelien und die österreichisch-montenegrinische Grence. Prag 1844, st. 76. 31) Johann Georg Hahn, Albanische Studien, Jena 1854, st. 18. 32) Na istome mestu, st. 18. 33) Johann Georg Haihn, Reiise durch die Gebiete des Drin und Wardar im Auf träge der Kaiser! Akademie der Wissenschaften unternommen im Jahre 1863, st. 43, 85. 34) Ђорђе Ђурковић, Албанија, Црте о земљи и народу, Сарајево 1885, ст. 5. 35) На истом месту, ст. 19-20. 36) Karl Steinmetz, Von der Adria zum Schwarzen Drin (Od Adrije do Crnoga Drima), Sarajevo 1908, st. 51. 37) Атанасије Урошевић, Косово, Београд 1965, ст. 96-97. 38) Ha истом месту, ст. 105. 39) Иван С. Јастребов, Подаци за историју српске цркве.. . , ст. 27-28. 40) На истом месту, ст. 139. 41) Код Јована Н. Томића, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, ст. 90; сравни Милисав В. Лутовац, Бихор и Корита, Београд 1967, ст. 40. 42) Марко Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса, (Сабрана дјела, књ. 2, Титоград 1967, ст. 73. 43) Иван С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 140-141. 44) Иван С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 142, бел. 2. 45) Иван С. Јастребов, Стара Сербиа и Албаниа, ст. 96. 46) Иван С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 142. 47) Јован Н. Томић, О Арнаутима.. ., ст. 21. 48) Петар Костић, Црквени живот.. ., ст. 47-48, белешка 1. 49) На истом месту, ст. 113. 50) На истом месту, ст. 82. 51) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 219, број 713. 52) Марко Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса.. ., ст. 77. 53) Karl Steinmetz, Von der Adria zum Schwarzen Drin, st. 18. 54) Карл Штајнмец, Северна Арбанија, Скопље 1910, ст. 53. 55) Karl Steinmetz, Eine Reise durch die Hochländergaue Oberalbanien, WienLeipzig, 1904, st. 22, beleska 4. 56) Ami Boue, Die europäische Türkei, Bd. II., Wien 1889, st. 249. 57) Johann Georg Hahn, Reise durch die Gebiete des Drin und Wardar, st. 108. 58) Na istome mestu, st. 108, 110. 59) Евгеније Љацки, Ha изворима вечности (књига написана 1936. године), превео Милутин Деврња, («Хришћанска мисао», број 9-10, ст. 123-124).

60) Владимир Р. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српскога народа, Београд 1950, ст. 86-88, 248-250. 61) Стојан Новаковић, «Црквени војвода», остатак Пећке патријаршијске хрисовуље у једном народном обичају овога краја, (Годишњица Николе Чупића, књ. X I, 1889, ст. 292. 62) M. Р. Барјактаровић, Ругова.. ., ст. 112. 63) Гласник, службени лист СПЦ, број 6, јуни 1960, ст. 160. 64) Стојан Новаковић, «Црквени војвода», ст. 293; M. Р. Барјактаровић, Ругова.. ., ст. 112. 65) Иван С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 37-38. 66) Марко Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса.. . , ст. 61-62. 67) Иван С. Јастребов, Стара Сербиа и Албаниа.. . , ст. 32. 68) Иван С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 55. 69) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, Путовање по словенским земљама Турске у Европи.. . , ст. 326. 70) На истом месту. 71) Серафим Ристић, Дечански споменици, Београд 1864, ст. 48-49. 72) На истом месту, ст. 52. 73) На истом месту, ст. 78-79. 74) Марко Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса.. . , ст. 72-73. 75) Иван С. Јастребов, О православним српским старим и новим црквама у Старој Зети.. ., ст. 160; сравни: И. С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 60. 76) На истом месту, ст. 161. 77) Марко Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса.. ., ст. 71-72. 78) Видосава Николић, Прилог проучавању обичаја славе.. ., ст. 365-366. 79) Стеван Дучић, Живот и обичаји племена К уча.. . , ст. 493. 80) Видосава Николић, Природа у веровању и обичајима у Сретачкој жупи, (Гласник етнографскога музеја САН и умјетности, књ, IX-X, 1960-1961, ст. 129). 81) На истом месту, ст. 130. 82) Стеван Дучић, Живот и обичаји.. ., ст. 245-246. 83) Видосава Николић, Природа у веровању.. ., ст. 135. 84) Миленко С. Филиповић, Различита етнолошка грађа, Београд 1967, ст. 71. 85) Јован Хаџи-Васиљевић, Јужна Стара Србија, Историјска, етнографска и политичка испитивања. Књ. II: Прешевска област, Београд 1913, ст. 140. 86) Милисав Лутовац, Гора и Опоље, Београд 1955, ст. 271. 87) Карло Пач, Из Плевљанскога санџака, (Гласник земаљскога музеја Босне и Херцеговине, X X I, 1909, ст. 108. 88) Владимир Ћоровић, Неколико Фојничких писама, (Гласник земаљског музеја Еосне и Херцеговине, X X I, 1900, ст. 485). 89) Ciro Truhelka, Opis Dulbrovnika i Bosne iz 1658 (Glasnik zemaljskoga mazeja Bosne i Hercegovine, knj. XV II, 1905, st. 428-429).

ШИРБЊЕ АРБАНАСА HA СРПСКОМ ПРОСТОРУ ЗА ВРЕМЕ ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ Врло je тешко, ако je то уопште могуће, дати исцрпан приказ етапа и броја ширења и продирања Арбанаса у српске земље. Оно што се може јасно и одређено рећи јесте, да je то био дуг и сложен процес и да се, највећим делом, дешавао под заштитом и уз помоћ турских власти, што, опет, не може да значи, да je то био део неке планске политике Цариграда. Видели смо да су Арбанаси, примајући у већини Ислам, постајали повлагићен иарод и нико им није сметао да се изливају куда су и како су хтели. Они су се кретали са простора средњевековне Арбаније, чију географску слику приказује Милан Шуфлај када вели, да je «то био поглавити географски и етнографски појам, никада крут, вазда текући, али притом у сталном расту... Појам средњовечне Арбаније знатно je мањи од данашњега политичкога. Он обсиже, у најширем смислу, земљу од арбанашких Алпа, од Пепелнатих или Мјесечевих Г ора.. . до Томора, од Дрина до Војуше или четверокут Бар-Авлона-Охрид-Призрен. Два последња угла узета су тек због маркантности. Тачније треба на њихова мјеста ставити два много мање позната имена, а то су Свети Спас на Дрину и Струга на сјеверном шиљку Охридскога језера, које се у Житију св. Наума назива ,Бело Језеро’».1) На другом месту су Шуфлај, JI. Талоци и К. Јиречек навели, да je, у византијским изворима X I века, Alvanon, Arvanon significal ßabun serborum ulrumque Polatum, regionem scilicet totam a laeu Scutarensi ad Drin barr (?) viae Scodra-Prizren se applicantem comprehedneus (?) saeculo ХИ-iam aliquante maiug est Arbano Byzantinorum.2) Приказујући «Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustratia». Станоје Станојевић je за границе Арбаније, како су ту одређене, рекао да «иду далеко преко природних, етничких и историјских граница те области, која би се у то доба могла с разлогом назвати Арбанијом. Ту je у границе средњевековне Арбаније унет Призрен и готово цела Метохија и, сем тога, Зетско приморје чак до Дубовице. Повлачење такве границе нема наравно са науком ничега заједничког, оно je изведено по политичким комбинацијама и претензијама аустро-угарских политичара».3)

Приказујући једно друго Шуфлајево дело4) Станоје Станојевић je замерио Шуфлају на растегнутом појму Арбаније и нагласио, да je Шуфлај «изоставио чисто српске крајеве, који су у збирци извора били унети у обим Арбаније».5) У једноме Опису Источне Европе, који je настао «по свој прилици у првим месецима 1308. године», како мисли Владимир Ћоровић,6) вели се за Арбанију да je «доста широка и велика» и да су јој становници ратоборни. Сва се Арбанија делила на две покрајине: Клисуру и Томорицу, али наводи и друге области: Cumania, Stophan, Polatus, Devra.7) Јован Цвијић je тврдио, да су се арбанашка племена, пред словенском навалом повукла била у «планине и на арбанашко приморје, нарочито јужно од Скадра, ту су остали изоловани и нису давали знаке народнога и државнога живота. У ово су доба само местимично прелазили долину Црнога Дрима на истоку, можда једва где и северну граниду Епира на Југу. И у овако ограничену етнографску Албанију населили су се многи српски досељеници (нарочито у Северној и средњој Албанији) за време дуге српске владавине. У Задриму и Забојани код Скадра превлађивало je српско становништво, тако да je Скадар могао бити престоница Зете».8) И Константин Јиречек je држао да су Арбанаси у раном средњем веку били ограничени на једној малој области: главнина им je становала у четвероуглу Скадар-Призрен-ОхридВалона. У X IV веку помињу се и у садашњој Црмници и код Котора.9) Илија Синдик вели, да je Арбанаса највише било у Грбљу и да су се највише бавили земљорадњом и сточарством, али нису могли бити кметови, «ако нису били припадници општине и нису плаћали дажбине као други Грбљани».10) К. Герсин (др Нико Жупанић) указује на то, да се у средњем веку под именом Арбаније разумевала «брдовита област између Драча и Охридског Језера. Млечићи су у X V веку проширили опсег појма Арбаније у северном правцу до Боке Которске док се данас, према меродавним ауторима, под Арбанијом разуме издужено приморје између Бојане и залива Арте».1') Јохан Георг Хан пише: «Албанија се налази између 39 и 43 степена северне ширине, она je једно узко приморје, јер права линија њезине обале износи близу 100 сати, док просечна ширина износи око 30 сати, која се према северној граниди за Vs шири, према југу пак за толико смањује».12) Северна Арбанија je, и према Хану, до смрти цара Душана претстављала «интегрални део српскога царства», али je то, после Душанове смрти, престало: династи ове области ослободили су се потчињености српској држави.'3)

Било je, видели смо, арбанашког становниигтва у српској средњевековној држави, које je, највећим делом, било сточарско. Стојан Новаковић je тврдио, да се живот у селима старих српских земаља био тако искристалисао да су имена Власи и Арбанаси постала «синоними са именом сточара. И у нашим споменицима помињу се почесто Арбанаси не као национално име, него као апелативно име за ненастањене пастире».14) Да касније распрострањавање Арбанаса у српским земљама није могло настати од овога елемента може се узети као сигурно. Ово распрострањавање je настало током времена, у етапама које су биле условљене разним околностима. Узима се као доказано да je ово продирање арбанашкога елемента у српске земље било последица примања Мслама уз заштиту коју су поисламљени Арбанаси уживали од стране турске власти. Георг Штадтмилер вели, да турска власт није ометала ширеше Арбанства на Балкану, него му јепогодовала пошто je велики део Арбанаса, око 1600. године, био примио Ислам: «Повлађивани од Османлија могли су Арбанаси тада запосести највећи део области Старе Србије и Западне Македоније. Са распростирањем арбанашке народности ширила се тада све више и ознака ,Арбанија’ за ове области».15) На исти овај моменат указивали су и Јован Цвијић и Јован Н. Томић. Цвијић вели, да су Арбанаси, примивши Ислам, «добили потпуну слободу и постали господари».18) Цвијић, с правом, помиње и економски моменат као фактор који je подстицао Арбанасе ка исељавање: «Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени, изузев једнога дела оних у области Голога Брода на левој обали Црнога Дрима, и оних који су пребегли у унутрашњост Полуострва».17) Јован Н. Томић, који je темељито проучавао насељавање Ар~ банаса у српске земље и, уопште, српско-арбанашке односе, истиче, такође, да je ово арбанашко ширење било под заштитом Турака: «Ширење Арбанаса изван граница праве Арбаније није тако давнашњега порекла. У доба њена самосталнога живота и све док je сачињавала једну покрајину у држави народа на вишем ступњу него што су Арбанаси, њене су границе биле врло скромне. Те се границе арбанашкој нацији не мењају ни за два прва века турскога господарења, за све време напредовања и снажења турске државе. Тек од времена када Турцима потчињени хришћански народи, у првоме реду Срби, покушавају да дођу до сло-

боде, Арбанаси као насеље почињу прелазити стару међу. Њих, и то нарочито Арбанасе мухамеданце, Турци употребљавају као елеменат за уништење покрета за слободу и за проширење мухамеданства ».18) Јован Цвијић je утврдио четири арбанашке миграционе струје у наше земље: Малисорску, Дукађинску, струју Шкумбије и струју Тоска, која се спуштала у Епир и одатле у Средњу Грчку. За нас су важне прве три миграционе струје, јер су водиле у H a rne крајеве. Малисорска струја се «распала у две гране, од којих je једна ишла Метохијској и Косовској котлини где je српско становништво било ретко због исељавања у Моравску Србију и у Угарску. Друга струја je преко превоја на Проклетијама прешла у долину Горњег Лима и Плава (поглавито Клименти) и у долину Горњега Ибра између Рожаја и Рибарића; одатле се она разливала на Запад до Новога Пазара и Сјенице и асимилирала са исламизираним српским становништвом».19) Дукађинска струја je обухватала арбанашко становништво око Дрима са Миридитима и становништвом из области Маће и Лурије. Ова струја je продрла најдаље на Исток, до Масурице и Лесковца у долини Јужне Мораве. Драгутин М. Ђорђевић je утврдио, да су ова арбанашка продирања прешла чак и преко Мораве до села Чечине: насељавајући ове крајеве Арбанаси су вршили велике зулуме: «Али како су сва насеља од Шумана код Лебана до Лесковца, дуж Јабланице, била чисто српска, служила су као јака брана против арбанашкога надирања према Лесковцу и Морави».20) Под притиском арбанашкога продирања повлачили су се становници Косова и Метохије и насељавали се у пределе Лесковачке Мораве. «За становнике из тих крајева зна се да су ,од куде Пећ’ и да су овде доспели услед арбанашкога зулума. Њих називају ,староседелци’, ,старинци’, да су ,туј од век’, па чак и од ,латинско’».21) Дукађинска струја овладала je у Љуми, затим у Шарпланинским жупама (Гора и Опоље), у околини Призрена, у Метохији и на Косову... «Идући за српским миграцијама, једна арбанашка струја пошла je на север, али су je на путу код Ваљева масакрирали Турци; само један мали број арбанашких породица успео je да пређе Саву и да се настани у Сремским селима Ртковцима и Никинцима где су се асимилирали са Хрватима».22) Ово су били Клименти, римокатолици по вери, «и задржали су само успомену о своме арнаутскоме пореклу».23) Струја Шкумбија ишла je старим римским путем Via Egnatia «продрла je у Западну Македонију, где Арбанаси чине више осамљених група; осим појединачно, нису ушли у голу и љети

спрљену долину Вардара, као и на левој обали ове реке. Изван Via Egnatia северно од Струге и Охрида, арбанашки су пастири прешли Црни Дрим и високе планине и ојачали су арбанашко становништво у неколико планинских области око Дебра, асимилирајући Србе. Прешли су у Тетовску котлину и у околину Скопља, до Куманова, а у растуреним групама и до Вардара».24) Хронологија ових померања арбанашкога становништва није утврђена. У X V I веку етничка граница Арбанаса «не допире ни до састава Црнога и Белога Дрима. Дукађин задуго није припадао Арбанији».25) Маријан Бици je, видели смо, забележио да од Дукађина почиње Србија.28) О српскоме карактеру Метохије и, нарочито, Косова оставили су податке и Бенедикт Курипешић и Маријан Бици. У Опису Скадарскога санџака из 1614. године даје Маријан Болица нешто података и о становништву ових крајева. Док je у градовима био више заступљен страни елеменат, села су била српска и православна.27) За Пећ каже, да je «sedia patriarcale de calogieri di rito serviano e greco, dove resisiede il patriarche Gjovani, con gran pompa et custodio da Turchi gjaniceri ottenuti della Porta di Constantinopoli et da lui mantementi a proviggone in santuosimo pallaggio e rischissima e bellissima chiesa, che tiene con grande Venerratione diversi corpi de' santi greci, dove si trove un corpo santo del re Milutin de Servia.. .»2e) У једноме «Realzione» Арбабаније из 1570. године вели се, да арбанашка граница допире до Дукађина.29) што би се могло узети као доказ да у то време није даље било арбанашкога елемента. Три године после овога «Relazione» забележио je Дифрен Канаја, француски посланик на Порти, да су Арбанаси, као пљачкаши, продрли све до Качаника, где су убили «петорицу кадија и сву њихову пратњу. Због тога je посланство морало проћи кроз кланац са оружјем у руци».30) Према истраживањима Јована Хаџи-Васиљевића није тада могло бити Арбанаса у овој области. И почетком X X века, после свих досељавања и мешања становништва, у Кумановској области je било 2/3 Срба према Ј/з Арбанаса, који потичу из племена Краснићи и Гаши: «Али племенска традиционална организација и не постоји у ових Арнаута. Стога што су у се претворили знатан проценат српскога елемента, они немају све оне карактерне облике својих сродника у матици својој. Већина од њих говори српски језик, а у помешаним селима сви говоре српски. Они се и у ношњи мало разликују од Срба... Данашњи Арнаути у овој области нису сви Арнаути. Доста су они у се претопили Срба. Помухамедани ли се Србин у селу у коме има Арнаута, он се и поарнаути јер сви Срби у измешаним селима знају арнаутски».31)

Од пада Зете до обнављања Пећке патријаршије (1557) протекло je 67 година. За то време био je положај Срба у турској царевини тежак и у многом неодређен. Турци нису могли превиђати чињеницу, да су се Срби најдуже борили против њих и били последњи савладани. Има знакова да су Срби, и за то време, успевали да свој простор сачувају од већег прилива странога елемента. Из једнога прегледа становништва неколико санџаката из прве половине X V I века, који je дао Омер Лифти Баркан, види се да број поисламљених становника није још тада био велики. Наводимо, само, неке од њих: санџак Охрид имао je од 33.389 становника само 641 муслимана; санџак Скадар од 24.975 становника само 1.116 муслимана; санџак Дукађин није имао још ниједнога муслимана од 1.829 становника; санџак Призрен од 18.741 становника само 359 муслимана; санџак Вучитрн од 19.614 становника само 700 муслимана.32) Овај попис становништва вршен je о-ко 1520. до 1530. године, а то je време када je Бенедикт Курипешић пролазио преко Косова. «На територији садашње Косовско-Метохијске области, вели Атанасије Урошевић, не узимајући градове у обзир, муслиманско се становништво, са око 250 кућа једино јавља у Метохији (код Пећи) и у Лабу».33) И Адем Ханџић истиче претежно српски етнички карактер Косова и оспорава тезу да je тамо почело досељавање Арбанаса тек после Велике сеобе у земље северно од Саве и Дунава (1690). На основу једнога турскога пописа становништва у области Бранковића из 1455. године који je обухватио 600 села види се да je становништво било претежно српско и православно: «Утицај православне цркве био je врло јак, што се види по бројноме свећенству, црквама и манастирима. Скоро у сваком селу био je евидентиран поп а у значајним селима по два и три попа. Осим тога у селима су живјели и бројни испосници (калуђери) . . . Од неславенскога становништва које je ту било стално насељено могли су се као мањина утврдити Арбанаси, Грци, Бугари. .. Највећи број тих страних имена je отпало на арбанашко становништво, док су остали представљали гхојединачне и ријетке случајеве. Арбанаси се појављују у цијелој овој области, свакако у знатно ограниченом броју. Налазимо их редовито на трговима по неколико домаћинстава».34) Од обнављања Пећке патријаршије (1557) до патријарха Јована (1592. до 1614) српски народ je, унутар граница велике турске царевине, доживљавао своју и духовнорелигиозну и етнич-

100

ку обнову.35) Породица Соколовића налазила се на челу не само Српске православне цркве, него je из ове породице било и неколико високих турских великодостојника, који нису заборавили своје српско порекло, ни интересе својих сународника. За време ових Соколовића десило се наше пуно и црквено и етничко уједињење, које, по опсегу и важности, знатно превазилази оно што je цар Душан био постигао. Преокрет, и то врло трагичан, у односима српскога народа и турске царевине настаје са доласком патријарха Јована Кантула (1592-1614) на чело Српске православне цркве. Патријарх Јован je напустио политику сарадње српскога народа са турском државом и ставио се на чело пабуне против ње. Ову линију борбе против турске власти следиће и сви српски патријарси даље, изумајући само патријарха Пајсија, директнога Јованова наследника, који je морао да исправља оно што још се исправити дало. У ово време оформио се био покрет за ослобо-ђење од Турака и веровало се у помоћ и подршку Запада у овој акдији. «У томе покрету српски народ je узео јачег учешћа него који било други народ на Балканском Полуострву. Уопште сви што су радили на покрету хришћана на Балканскоме Полуострву против Турака нарочито су водили рачуна о учешћу српскога народа. А то није било без узрока. Српски народ je био најмногобројнији од других народа под турском влашћу, показивао je најмање воље да сноси турски јарам и највише готовости за покрет».38) Време патријарха Јована означава и почетак појачаног турског притиска на српски народ, али, истовремено, и време сарад-ње Срба и Арбанаса у борби против Турака. Та сарадња je имала дугу традицију и обнављала се када год се за то указала прилика.37) Као и у XV веку тако су и у X V I и почетком X V II века и Срби и Арбанаси, желећи да се ослободе од Турака, успостављали међусобне везе и погледали на Запад тражећи помоћ, која je више обећавана него игго je била стварна. Када je реч о овим додирима и сарадњи онда се, највише, мисли на становнике Северне Арбаније где je била остварена српско-арбанашка симбиоза што je омогућивало заједничку акцију српскога и арбанашкога хригићнског живља.38) Акција за покретање борбе против Турака кретала се, крајем X V I и почетка X V II века, око две истакнуте црквене личности: око пећкога патријарха Јована и око охридскога архиепископа Атанасија, који je био врло покретан а мало реалан. И један и други су тражили ослонац на Западу, који се у Арбанији ослањао на римокатоличко свештенство, а на српскоме простору на

101

патријарха Јована Кантула. Архивска грађа, која je о томе објављена, даје јасну слику ове активности. Интересантно je напоменути, да су патријарх Јован и архиепископ Атанасије имали у својој титули додатак «и Арбаније» и Маћедоније. Тако се назива патријарх Јован у пуномоћи, коју je дао Јовану Ренезију.35) Охридски архиепископ Атанасије, једна изразито авантуристичка природа, китио се титулама веома произвољно и без икаквога историјскога основа. Он je, ваљда да би што више опсенио хришћански Запад, истовремено црквени поглавар и Прве Јустинијане, и Бугарске, и Србије, и Арбаније, и Влашке и Молдавије, и Литве и Русије.40) Као да je то разметање са титулама била нарочита слабост охридских архиепископа китио се титулама тако исто и охридски архиепископ Дионисије у молби од 20. децембра 1757. године, којом je тражио књиге из Русије (ово тражење показује да су и његово свештенство и народ били Словени). На овој молби назива се Дионисије старешином земље «Македоније, Бугарске, Албанске, Далматинске, Српске и уопше целога Илирика».41) На организовању устанка против Турака радили су и римокатолички бискупи Арбаније, који су се више ослањали на Папу него на Млетке. У то време заједно сарађују на овоме послу и православни и римокатолички свештеници (Дамјан Љубибратић и фра Доминик Андријашевић), изасланици крстаре од једне земље до друге, бројни авантуристи вуку из свега тога добре личне користи за себе. У Напуљу, где се стичу поклисари са Балкана, напул>ски вицекраљ окупља око себе и Арбанасе и Србе из јужних крајева.42) Према једној вести Дукађинци су се спремали 1597. године да устану против Турака и да нападну Улцињ.43) Химериотима je архиепископ Атанасије стално давао наду да ће их наоружати и повести у борбу против Турака. Године 1607. избио je један арбанашки устанак у области Кроје. На оружје je било устало око 3.000 људи. И овом приликом прикључили су им се Дукађинци. «Цри овоме раду успех арбанашких племена везиван je за акцију војводе Грдана, који je једнако стајао у вези са главарима суседних племена и радио договорно са патријархом пећким Јованом. Бол>е рећи сматрало се да успеха у Арбанији може бити само ако овај ступи у акцију, јер се рачунало да ће овај побунити Црну Гору и суседне јој крајеве па тим поделити турску силу и ослабити je према Арбанији, на коју би се упутила шпанска флота и војска. Стога je вице-краљ и слао она изасланства Грдану».44) У вези са овим преговарало се о заузећу Љеша, Скадра и Котора о чему je и патријарх Јован био обавеш-

102

тен. . .iS) Када су се, 1609. године, поново побунили Дукађинци прикључила су им се, поред Климената, Хота и Кастриота, и српска племена Кучи, Пипери, Буатоножићи и Бјелопавлићи.46) И овај je устанак пропао. Није имао више успеха ни покушај митрополита Висариона и «султана Јахије» («Александар кнез од Црне Горе»). Митрополит Висарион je имао разгранате везе и са арбанашким племенима и са хајдучким харамбашом Вергом (Vergo), који je нападао Турке. Под утицајем ове двојице Клименти су без успеха напали Јањево 1615. године.47) Доказујући, да није било никаквог састанка и договора српских главара у Кучима 1614. године Јован Н. Томић вели, да je постојао договор о покрету између српских и арбанашких главара и договор са шпанским краљем који je требао да им укаже војничку помоћ.. ,4е) Све док je постојала сарадња између Срба и северних арбанашких племена у борби против Турака не може се говорити о неком националном антагонизму ни једних ни других. Исламизирање није крајем X V I и почетком X V II века још било узело толикога маха да би и код једних и код других било потамнило свет о хришћанској солидарности и о жељи да се ослободе од турскога ропства. Трагични крај живота патријарха Јована и, нешто пре тога (пре 1612. године) смрт војводе Грдана, учинили cv да je код Срба, за једно извесно време, било јењало одушевљење за борбу против Турака. Патријарх Јован je 1614. године «отишао у Цариград народним послом, он je тамо задржан, и по свој прилици од Турака удављен. О његовој смрти се зна само по једном запису око слике у Патријаршији у Пећи, где се вели да се он престави у Цариграду 14. октобра те године и да му je гроб у Цариграду близу Јени капије.49) Одлазак или принудно одвођење патријарха Јована у Цариград био je, несумњиво, акт освете од стране Турака. Њему су следили други као што су, и пре тога, Турци били појачали свој притисак на Србе: тај притисак je нашао најдрастичнији израз у спаљивању мошти Св. Саве. Поисламљени Арбанас, велики везир Синан-паша, са својим једноверним саплеменицима, наредио je да се тело Св. Саве однесе из манастира Милешева у Београд и спали на Врачару.50) Један запис из 1595. године бележи: «Нека се зна када Турци спалише Светога Саву, архиепископа српске и приморске земље, у Београду. Начелни везир Синан-паша, који je био пред војском».5') Десет година касније потсећа један други запис на овај догађај: «И у та времена спали проклети Си-

103

нан-паша Светога Саву у Београду; и беше много невоља калуђерима и запустошење цркава».52) Није сасвим јасно: који je од двојице Синан-паша дао да се спали тело Св. Саве. Постојала су двојица Синан-паша и обојиса су били из области Љума и потичу, према Ивану С. Јастребову, из српскога рода. Једноме од њих дао je султан Мурат III (1574-1595) низ села у крају где се родио. Његови се поданици називају рајом, која му je обрађивала та села. Назив раја показује да су они још тада били хришћани (у овоме случају Срби). «Становнике турске царевине друге вере на пример латинске зову управ Латин или католик». Ови Срби су прешли на Ислам и затим се поарнаутили због услуга које им je чинио овај Синанпаша.53) To je било време робовања која су погоршавала положај хришћана. Један запис бележи 1571. године, да «у то време беше велика туга од Турака и велика глад по целој земљи».54) Док je патријарх Јован био на челу цркве било je, према нашим домаћим вестима, турских насиља. Један, подужи, запис бележи 1598. године недела турске војске која се враћала из Угарске и зимовала јужно од Саве и Дунава. Писац записа вели: «Да, укратко, кажем: палећи села и градове, опустошише многе цркве и покрадоше свете иконе и света места оскрнавише и раскопаше; и тада, у то љуто, зимско време, свлачили су (људе) до нага и тукли их на земљи, други су наги везивани за репове коња, који су их вукли; једне посекоше, а друге устрелише. И не беше места где нису мртви лежали. Други су одвођени у туђу земљу и растављани (од сродника). И беше тада горко кукање и плач, пријатељ од пријатеља биваше растављен, брат од брата, син од оца, мајка од сина. И чујаше се горки плач и ридање. Куку и јао нама, говораху, било би нам много боље, да нас све један гроб прими, него што бивамо одвођени у туђу земљу. Горко су ридали и плакали један другоме. И би коначно запустошење земље».5") Слично се дешавало и 1609. године. Један запис бележи: «И ради умножавања сваке неправде међу људима одвођена су деца од родитеља својих и ишчезну свака блага љубав код људи, човек човека дави и коље».58) Један други запис, из исте године, казује, да je било «много страхова од Турака и од софте и од много зла њихова».57) И те, 1615. године, беше велико гоњење хришћана.58) Све je ово морало утицати на народ и појачавати прелажење на Ислам као заштиту од прогона који су се множили. То je, свакако, морало бити једнако и код Срба и код Арбанаса хришћана.

104

У времену, које се све више мењало и под околностима које су бивале све теже, умножаван je и код Арбанаса прелазак на Ислам. Има нечега психолошки тешко објашњивога у чињеници, да су ови обраћеници били опијани фанатизмом и неком примитивном глађу за обиљем које им je недостајало док су били раја. Код њих се искристализавала још већа нетрпељивост према хришћанима у којима су они сада гледали и живо онеспокојавање своје изневерене савести и угрожавање њиховога новога, повлашћенога, положаја. Бранећи сада турску царевину они су, истовремено, бранили и свој повлашћени положај и пустахилук за који нису никоме одговарали. А држави, која je била почела да се љуља, био je баш овакав елеменат потребан. «Све док Турска јача, све док je она своје изабране трупе састављала одабирајући хришћански подмладак, Арнаути у турској војсци и иначе не истичу се ничим. Лли кад Турска почиње слабити, и војнички и финансијски и територјално, и код хришћана под турском влашћу, којима су на челу Срби, почињу дизати главу и покушавати да се ослободе претешкога јарма, Арнаути муслимани јесу ти којима се турска власт обраћа и њима служи за што јаче угњетавање раје».59) Вук Винавер истиче, да су Арбанаси, примајући Ислам, постајали нови део «владајуће класе» што им je омогућавало да према хришћанима, у овоме случају према Србима, врше насиље: «У ратним годинама, током којих je од краја X V I века Турска увек доживљавала убрзање свога пропадања, Арбанаси су могли да запоседну широке просторе, продирући као неопходан елеменат турскога поретка ван своје етничке територије. . . Прелаз на Ислам и играње истакнуте улоге (посебно у доба рат, омогућило je многим Арбанасима да постану јак фактор, који je истовремено и конзервативан (мада сами део општега нереда) они су својом војном конзервативном силом с једне стране спречавали државу да се брже распадне, али су баш својом акцијом доприносили даљем нереду и распадању државе: рушећи безбедност спречавали су развој нових елемената који су једини могли да их трајније издвоје из царства и омогуће им стварни успон на широкој бази, а не само на основи мутнога јатагана изолованих. често завађених горштака и разбојника који нису желели ништа друго него ничију власт у близини својих оваца и чифчија и што слабију власт у даљим крајевима које су похарати мислили».60)

105

Уочено je већ, да су поисламљени Арбанаси успевали да током времена заузму утицајне положаје у Турској царевини. Ами Буе их je због тога и назвао «Швајцарцима Истока»: «Арбанаси су Швајцарци Истока, увек су понеки у служби Султана као и у оној египатских паша, л>уди из државе барбара, чак Миридити. били су некада у служби Папа, Напоља, Француске под Хенрихом IV и Аустрије».61) И Сами-бег Фрашери вели, да су Арбанаси били Турцима врло одани. «Због тога налазили су Турци у Арнаутима верне и храбре саборце док су Арнаути код Турака налазили владу, која je била потпуно према њиховом укусу. За време Турака била je Албанија богата и цветајућа земља, јер су Арнаути, заједно са Турцима, ишли свуда у рат и враћали се натоварени богатим пленом, златом, сребром, скупоценим оружјем и коњима из Арабије, Курдистана и Маџарске назад у Арбанију»-62)

Сами-бег Фрашери наводи да je у турској царевини било 25 великих везира, који су били Арбанаси и «били управо највеће и најмоћније личности које су заузимале овај положај».63) К. Герсин додаје, да су Арбанаси у Старој Србији били носиоци Ислама и да су због тога имали повлашћени положај: бити тамо Арбанас значило je исто толико као бити муслиман. Због тога су и они Срби, који су примили Ислам гледали да што пре науче арбанашки језик иако су у породици говорили српски. . ,64) И много касније указивао je Екрем-бег Влора на велики утицај поисламљених Арбанаса у Турској. У својим «Успоменама» он наводи један разговор са Талат-пашом, који je 1921. године убијен у Берлину. Паша му je рекао: «Ви сте много више него Турци користили од моћи царства».65) Овај повлашћени положај омогућио je Арбанасима у Турској да врше своје пљачкашке походе и да се натурају хришћанима који се нису могли бранити. Увек наоружани и орни за пљачку ови су Арбанаси, кроз неколико векова, продирали на разне стране. То су чинили и сами и онда када су сачињавали део турских трупа. Један запис из 1651. године казује, да су «Арванити и Климанти» (Клименти) у саставу трупа Али-паше Ченгића пљачкали цркве и манастире и робили народ.68) Године 1778, 17. августа, напало je педесет Арбанаса манастир св. Јована Рилскога, недалеко од Софије, «и изгориха до основаниа все здание кромје пирга и цркве».67) Пљачкашки походи нису штедели ни Свету Гору: године 1821., вероватно у вези са грчким устанком, Арбанаси су напали и манастир Хиландар и опљачкали га. Већина монаха се разбегла, у манастиру je остало само дванаест монаха:

106

«И велико зло претрпесмо од ерсовскије Арнаута, такође и од Сераскерових људи, који су били у караули».68) Продирање Арбанаса у српске земље није вршено само мирним путем, него и насилним потискивањем и покоравањем српскога живља, које je било незаштићено и, због учешћа у устанцима против Турака, и политички компромитовано. Све je то олакшавало и гушење српских оаза у ужој Арбанији, које су се задржале још од средњега века. «Арбанаси и Срби су измешани, нарочито северно од клисуре Црнога Дрима. Највећа оаза са српским становништвом je Голо Брдо; ово становништво je архаичних особина и делимично исламизирано. Северно од Голог Брда. у областима Черменика, Булчизи и у долини Маће, наилази се на арбанашке породице српскога порекла, које су очувале српске и хригићанске обичаје. Многе српске породице на другој обали Дрима у Радики и Малој Реци, пореклом су из ове три, данас арбанашке области. Оне одржавају везе са оним својим исламизираним и поарбанашеним рођацима, посећују их о празницима и до скора су се сматрали обавезним да освете крв».65) Српски исељеници из Арбаније насељавали су се на разне стране. «Они од Скадра и Драча расули су се по Македонији, по Старој Србији (у Средској, па Тетовској, Поречкој и Битољској Котлини, у горњем току Пчиње. Остали Срби из Арбаније, из долине Маће и из области Мокре, Черменике, Булчуза итд. поглавито су се насељавали у западној Маћедонији (околина Дебра и Мијачка област, Маврово, и др.). Има их у Горњој Пчињи, који су пореклом из Елбасана (Басановци). Ова јужна струја je захватила и кренула и велики део старога становништва Јужне Мораве».70) И у пограничном етничком простору арбанашкога средњега века насељавало се српско становништво за време дуге српске владавине: «У Задриму и Забојани код Скадра преовлађивало je српско становнииггво: тако je Скадар могао бити престоница Зете. Али за време Турака Арбанаси су се напрасно раширили».7’) Из извештаја Марина Биција може се више дознати о томе какав je био бројни однос између хришћана и поисламљених Арбанаса, него какав je био тај однос између Срба и Арбанаса у тим прелазним областима. Не би се могло рећи да су тада, на томе простору, сви «Латини» били Арбанаси. Поред нешто Дубровчана било je туда и Срба римокатоличке вере.72) За реку Дрим вели Бици, да она «divide verso la parte settentrionale l'Albania dalla Servia».73) Јован Цвијић je истицао, да je y Љуми, y почетку X V II века, «живео знатан број српскога становништва, али je морало

107

бити и Арбанаса».74) Иван С. Јастребов je забележио и ово: «Још 1820. године у ЈБуми су се многи служили српским језиком. Ми знамо и сада неке Љумљане, који су нам причали да су њихови очеви пре педесет година, још зборили српским језиком. Сада у ЈБуми и у Опољу зборе арнаутски, јер српскога језика нико не зна од становника. Само у Гори сачуван je српски језик».75) За Подрим je утврдио Миленко С. Филиповић, да je арбанашка колонизација тамо доста свежа: «Међу Арбанасима и Подриму има их који су по-реклом из Малесије, а више их je из Миридитске области и Дукађина. У Цапарцима су ми Миридити казивали та се они нису женили од Малисора, јер су се Малисори много ,турчили’, прелазили на Ислам. Међутим, прелазили су на Ислам много и Миридити (,Фанде’)».78) Овде, према Филиповићевим испитивањима, «Срби представљају најстарију групу становништва. Некада су они били једино становништво. Спуиггање Арбанаса у Подриму отпочело je за турскога времена. Међутим, од тих старијих досељеника нема ни трага нити се зна да ли се посрбили (што није невероватно) или су изумрли или се даље преместили. Нарочито велики прилив католичких Миридита настао je око 1880. године. У то исто време долазе и арбанашке избеглице из Србије (1878). Тада су Срби морали да напусте Вележу и Шпинадију. Арбанаси су истискивали Србе и на тај начин што би поједини Арбанаси чифчије наговарали агу да уклони његовог суседа Србина чифчију и да доведе неког његовог рођака или кума Арбанаса. Многи Срби су се иселили сасвим, а многи су, пошто су почифличени, постали врло покретљиви и селили се из села у село. У Шпинадији, Вележу и другде су још веома свеже успомене и многобројни трагови од некадашњега српскога становништва. Многи од Срба су прелазили на Ислам и данас су већ сасвим или готово сасвим поарбанашени. Сада арбанашки родови у селу Свркама зову се Поповићи, Томашевићи и Цветковићи. Цветковићи набрајају ове родове: Сали-Лимон-Исак-Цветко. Према томе они су прешли на Ислам тек почетком X IX века».77) Исламизирања je било у X V II веку и на простору који нас овде интересује и у Епиру. Григорије Љвов Арш истиче, да je почетком X V II века било само 3% поисламл>ених Арбанаса, а у почетку X IX века било их je не мање од половине.78) У X V II веку се погоршао и однос српскога народа према турској власти. Још крајем X V I века почели су српски устанци против Турака. Око 1594. године побунили су се Срби у Банату под вођством владике Тодора; исте године je био избио и један устанак око Пећи; године 1597. побунила су се херцеговачка и црно-

108

горска племена на челу са војводом Грданом. «Око 1608. године пећки патријарх Јован организовао je заверу широких размера, која обухвата Србе из Херцеговине и Црне Горе, из околине Скадра, и неколико племена из Северне Арбаније».79) Даље се, зна се, иижу српски устанци иза којих долазе погроми над народом. Поисламљени Арбанаси добили су били одрешене руке и могли су. као верни турски савезници, да се шире како су хтели. «Начин je овај. Најпре се јаве арнаутске чете, које одводе децу и људе и уцењују их, становништво се престане бавити сточарством, престане обрађивати и њиве, које су удаљене од села, јер не сме. Печалба му постане главна зарада. У овако ослабљеним и застрашеним селима населе се најпре две-три арбанашке породице. Ти Арбанаси одржавају живу везу са својим сродницима у матици и са целим фисом, који их, ако треба, помажу; тако Арбанаси постепено растерају словенске сељаке из села».80 Арбанаси су отимали стоку и нападали пастирска насеља. «Потом су се постепено спуштали у долине и ту потискивајући пред собом и земљорадничко становништво, које je напуштало огњишта и селило се некамо или je, да би сачувало свој посед и стекло заштиту коју имају Арнаути мухамеданци, морало примати њихову веру, с временом навикавало се на њихов начин живота и рада. удруживало се са њима у походима против трећега, нашавши да je пљачкашки рад лакши од тешкога земљорадничкога живота».8') За време ратних похода или устанака, који су изазивали одмазде, највише je страдало хришћанско становништво. «Хришћанско становништво или се повлачило отуда са хришћанском војском на територију њена господара или je, оставши на своме огњишту, било излагано свакојаком насиљу, од којега су се хришћани спасавали једино примајући муслиманство. У првоме случају, ако су крајеви блиски арнаутским, Арнаути мухамеданци заузимају напуштене земље, плодније од својих; а за оба случаја мухамедизирање хришћанскога становништва у српској земљи, турске власти користиле су се Арнаутима мухамеданцима, који нису били само ревносни извршиоци наређења и жеља представника турске власти и пљачкаши за свој рачун не само према Србима него и према својим саплеменицима католичке вере».82) Покрећући се из својих старих седишта Арбанаси су, сасвим разумљиво, запоседали најпре оне области са којима су се граничили. У Метохију су се, на пример, почели насељавати у XVII веку иако je тамо, нарочито у брдовитим пределима, било арбанашких пастира и за време средњевековне српске државе.

109

Као резултат својих испитивања Метохије утврдио je Милисав Лутовац, да je ова област у XIV, XV и XVI веку била « au point de \u e ethnique, une des provinces serbes les plus hom ogenes».83) O bo

стање ce већ y XVII веку променило због доласка Арбанаса и поарбанашених Срба. Турци су у ово време држали Метохију и, разуме се, повлађивали поисламљени елементи,84) али je она, и поред тога, остала религиозни центар Срба и седиште Патријаршије. Критикујући ове тезе Лутовца тврдио je Георг Штадтмилер, да je тамо и тада било арбанашких пастира, који нису били србизирани. Теза Штадтмилерова je ово: док je функционисала турска административна управа у провинцијама мировали су и ти Арбанаси, а то je било у XV и XVI веку. Када je у XVII веку турска централна власт у провинцијама почела слабити настао je, у склопу опште анархије, погодан час за арбанашке пастирске ратнике да загосподаре земљом. Појачани приливом из Северне Арбаније од XVII до XIX века претворили су старосрпску област у арбанашко национално тло.85) Ако би било тачно, као што то мисли Штадтмилер, да није било у интересу турске власти да подстиче исламизирање, наводно због смањивања броја пореских обвезника,88) онда се тешко може објаснити савлађивање српске православне већине од стране арбанашких досељеника. Неки снажнији фактор, него што су били они сами, морао je стајати иза њих и давати им замаха за натурање своје власти. Иако се не може рећи, да je у свим крајевима било исто, може се рећи да je било крајева где су се и исламизирање и поарнаућавање натурали силом. Тако се зна за Опоље, да je примило Ислам под притиском Кукли-бега (умро 1537. године); за њега се зна да je био велики насилник и да je присиљавао Србе да примају Ислам.87) Лутовац вели: «Старо српско становништво под притиском Кукли-бега делом je примило Ислам, а делом се иселило још у XVI веку».88) Истраживачи су покушавали да за поједине области одреде и време када су тамо дошли Арбанаси. За Ругову je Мирко Р. Барјактаровић утврдио да je, пре досељавања Арбанаса, имала српски карактер. О томе, поред осталога, сведоче и бројни географски називи. У Ругову су се Арбанаси почели досељавати почетком XVIII века. Досељиници су били Клименти и били су, када су тамо дошли, римокатолици. Затечено српско становништво се временом поарбанашило, али je остало везано за српску традицију. Током времена било je исељавања и из Ругове и то највише у Метохији. Било je исељавања и у Турску.89) Становници

110

Ругове, и православни и католици, насилно су преведени на Ислам: «У Кућиштима се отворено прича како се један њихов предак одупирао насилном исламизирању».90) Јован Н. Томић je, међутим, тврдио да су Арбанаси, који су дошли у Ругову, били већ исламизирани.91) Барјактаровић допушта и могућност, да су се неки Руговци турчили «можда и без икаквога притиска. Да je тако било говори нам и тврдња која се често чује као одговор на питање зашто су њихови стари промијенили вјеру: да су, наиме, они то урадили зато што je Ислам ,најбоља вјера’ и што им се веома свидио».'2) Хас под Паштриком, у средњем веку чисто српска област, испитивао je Миленко С. Филиповић. И ова област je поарбанашена. Године 1771. било je у њој још 3.000 српских домова, који су иза себе оставили бројне трагове: имена, која се помињу у средњем веку, географске објекте, велики број српских топонима за мање објекте «што значи да није било нагле смене становништва, него да je ново арбанашко становништво затицало Србе и од њих учило називе неких мањих објеката, и задржало их неизмењене или изменивши их делимично у духу свога језика».93) Филиповић наводи цео низ доказа о очуваном српскоме утицају код данашњега арбанашкога живља у Хасу: остатак црквишта, слављење православних хришћанских празника, прослављање св. Цантелејмона, који je у «поштовању само код православних хришћана», држање крсне славе (Арбанаси католици), славл>ење бадњега дана и Божића на православни начин. Муслимани Арбанаси а и католици држе се старога или Јулијанскога календара, «У занимљиве последице некадашње српско-арбанашке симбионаси а и католици држе се старога или Јулијанскога календара. зе спада и преузимање српске традиције».94) Очувано je предање «о генеолошком сродству појединих арбанашких и црногорских племена».95) За неке од родова арбанашких у Хасу нашао je Филиповић да се «може узети као посигурно или претпоставити да су српскога порекла. Пада у очи да су такви родови груписани у неким селима».95а) Покушај, учињен после Првога светскога рата, да се изврши колонизација српскога елемента у Хасу, извођен између 1929. и 1934. године само je делимично успео. Године 1940. било je у Хасу 1.195 арбанашких кућа, од тога муслимана 879, католика 316, цигана 43, Срба 390 кућа. Године 1941. протерани су Срби од италијанских и арбанашких власти, али су се некк од њих, после Другога светскога рата, вратили и обновили своје куће96) Године 1941, одмах после слома Југославије, почео je у овоме крају по-

111

ново да бесни арбанашки терор: у Ђаковици je убијен српски православни свештеник Слободан Поповић, а свештениди Урош Поповић и Лука Поповић убијени су 21. фебруара 1943. године за време вршења Св. Литургије.57) Геноцид и у овим српским крајевима био je за време Другог светског рата врло безобзиран. Опоље, планинска жупа од око 108 кв. км., исламизирана је и поарбанашена врло рано. «Стари Опољци су били Срби који су се још за време Кукли-бега морали делом иселити а делом примити Ислам. Међу ове остатке су се нагло утиснули нови досељеници Арбанаси и поарбанашени Срби, који су били динамичнији од староседелаца, јер су се ослањали на јако залеђе оних области из којих су долазили. Тај процес стапања развијао се брзо, јер није било верске разлике између досељеника и староседелаца. Најзад, и повлашћени положај Арбанаса муслимана допринео je томе изједначењу и стапашу у једну етничку групу».90) Ово досељавање, «углавном почело средином XVIII века и завршило се у току педесет година»,99) долазило je из Арбаније, Подримља и Хаса. У време када je Иван С. Јастребов пролазио овим крајевима налазиле су се «готово по свим селима црквине од цркава. Опољци, када их ко пита, за зидине, на којима се једва виде фундаменти, одговарају да су то урвине од цркава».100) Јастребов je, вели, очекивао да ће овде наћи више српских старина него што je нашао: «...Све што je било за свагда je пропало, јер je све упропастио Кукли-бег и његови потомци. Да се ту српско православље находило не може у то нико посумњати, судећи по неким црквеним урвинама и темељима, готово по свим селима». . .10’) И Опол>ци, иако Арбанаси муслимани, славе православне празнике и одржавају српске православне обичаје: о венчању, воде српско коло о празницима, дуго су одржавали и божићне обичаје.102) Милисав Лутовац je свега овога нашао много мање: хришћански споменици, чије je трагове видео Јастребов, скоро су данас сви уништени.103) Призренска Гора, планинска жупа која захвата површину од око 400 кв. км., најдуже се опирала исламизирању и продирању арбанашкога елемента. Ислам су Горани почели да примају после 1690. године. «Склоњено у планинском масиву, њено становништво није било изложено притиску и непосредним покретима који су прво захватали плодне долине поред путева. Сем тога и као сточари везани за царске пашњаке, Горани су у првим вековима турске владавине могли имати заштите и због великих прихода».104) Примање Ислама je појачано после укидања Пећке

112

патријаршије (1766. године). Виша грчка јерархија, која je почела долазити на српске епархије, национално туђа и лакома на новац, није водила рачуна о подизању свештеничкога подмлатка, кога je бивало све мање. Немање свештеника и све јачи притисак турских власти, убрзавали су масовно прелажење на Ислам. «Управо од овога времена (од укидања Пећке патријаршије) Горани су се почели турчити готово читавим селима. До тога времена они су још живели у нади на бољу судбину када je још њихова народна патријаршија била у Пећи, не гледајући на то, што су се многе њихове цркве сурвале и нису се више могле поправити».105) Становници Брода су најдуже пружали отпор исламизирању, али су и они, на крају, морали попустити. «Брођани казују, да су деца њихова многе године остајала некрштена; сами они нису слушали службу Божију у селу, јер ни један поп није хтео к њима долазити. Али славу су држали, ломили колач, и при црквинама цркве причеш ћивали се овим колачем, заливајући га вином . . . Митрополит Јањићије молио je једнога попа, из села Бјело Поље, да се пресели, по молби Брођана, у њихово село, али узалуд. Док je Јањићије био жив, није се могло казати да се хришћанство угасило у Броду, а са смрћу Јањићијевом нестаде и међу Брођанима хришћанства; они се истурче, а неки преселе у Призрен, где и сада, (за време Јастребова) живе».108) Становници Призренске Горе иако су примили Ислам, нису се дали поарбанашити. «Не гледајући на то, што су Горани постали мухамеданци, држе се многих српских обичаја. Осим тога што им з/сене певају песму уочи Божића, забележену у књизи г. Срећковића, имају обичај стављати бадњак уочи истог празника по неким кућама, на пример у Б роду.. . не гледајући на то што турска вера забрањује сваке врсте играње, кад чине свадбе, са великим задовол>ством играју коло чисто српски, које се може видети по селима Србије, или као што играју Срби Средске и Сиринићке жупе».107) Они су чували старе српске обичаје нарочито о великим хришћанским празницима. «Горани су сачували и старе посмртне обичаје — задушнице, које се дају четири пута годишње: после седам и четрдесет дана, затим на пола и на крају године.108) «Го~ рани не воле да говоре арбанашки и пре ће сва Гора говорити турски него арбанашки. Власти се старају да Гору сасвим потурче натурајући женама турски језик; због тога су у Гори отворили школу за турски језик за дечаке и девојчице. Узалудан посао.

113

Док орани не почну ступати у родбинске везе са Арнаутима дотле ће знати само свој језик».'09) Горани су сачували своју српску националну свест и српски језик. Сви «говоре чисто српским језиком; особито су жене њихове сачувале тај језик у његовој првобитној чистоћи.. . Од скора су почели више се привикавати и турском језику, јер им je потребан у војсци. Али ипак они не могу оставити свој језик, јер жене им другога језика не знају. Због тога турска влада настојава, да они своје девојке дају у Призренску женску школу или у турске фамилије, да би научиле турски говорити».'10) У област Призренске Горе насељавали су се Арбанаси из Елбасана као пушкари, јер je овај занат био развијен у селима Горе. Досељеници из суседне Љуме долазили су као «сејмени», чувари стоке и воденица. Највећи број досељеника био je из Подрима и Хаса, који су бежали због крвне освете.111) Сва ова досељавања нису могла изменити етнички састав Призренске Горе иако се на томе настојавало. а, изгледа, и још увек настојава. Испитујући недавно Призренску Гору могао je Милисав Лутовац установити, да je и данас код Горана жива српска национална свест. «Сем по којег фанатичног хоџе који je бар пред страним светом хтео да буде ,прави Турчин’ из Анатолије, код свих je постојала скривена свест о српскоме пореклу и прошлости, те су признавали да je њиховог рода цар у Призрену и Милош Обилић на Косову. Међутим, млађи и напреднији нараштаји, ослобођени верских предрасуда, тумачи су интимних осећаја својих очева и дедова. Они сада са више поноса истичу своју српску прошлост, а стара гробишта и црквине сматрају као њене остатке. То избија у изузетним тренуцима и код старе генерације. Такав се случај догодио и у новије време када je један Брођанин (Зећирија Емин Штичар, сада студент медицине), који се школовао у АлбаШ1ји, отворио после ослобођења шиптарску ш колу у Броду. Устали су против тога баш стари људи, говорећи да су они чували свој јези к онда када je то било тешко чинити акамоли сада у слободи. Разуме се, народне власти су схватиле ово народно осећање»."2) У сам Призрен и у ближу околину продирали су Арбанаси и из Метохије, и из Горе и из Опоља. Притисак на православне Србе, нарочито у новије време, бивао je све јачи. Петронију, игуману манастира св. Марка код Призрена (до 1. јуна 1876) нудили су Арбанаси «најлепшу девојку под погодбом, да ступи у мухамеданску веру, манастир св. Марка обрати у текију, и он да буде старешина, шеик."3) Поседе манастира св. Марка и св. Петра Ко-

114

ришкога населиле су Фанде, из племена Миридита, који су примили Ислам тек после насељавања у Метохију. Они су, временом, протеривали Србе и са села.114) Интересантно je да су ови Арбанаси, и поред оваквих насилничких мера, показивали известан респект према православној вери. Петар Костић наводи интересантан пример монаха Вићентија из манастира св. Тројице код Призрена. Вићентије je био родом из Призрена и умно ограничен. У околини, код простога света, бејаше оглашен као «Божји човек». Зато су много оболели, а нарочито Арбанаси, тражили да им баш он чита посебне молитве. Будући да je био сасвим неписмен он би више пута отворио ма какву црквену књигу и наопако je држао, да би тобоже читао разне молитве.115) У Поменику манастира св. Тројице код Дризрена има сачуваних трагова да су «потурчењаци уписивали своје родитеље у Поменик, што доказује по моме мишљењу, да су се морали турчити. Јер они, који су се у другом пасу као мухамеданци рађали, били су већ фанатизовани».118) Географско и историјско Косово насељавали су Арбанаси постепено. Географски назив «Косово» јавља се тек после битке између српске и турске војске 1389. године. За средњевековне Србије све до поменуте битке ова област, са једним сумњивим изузетком, није ниједном поменута под именом Косово».117) После Косовске битке садашња Косовска котлина се стално назива Косовом."8) Област Косова и дошла je под турску власт са падом Новог Брда 1456. године и «остаје под њом пуна четири и по века, све до Балканскога рата 1912. године».119) Константин Михаиловић помиње Косово Доље као јасно одређени географски појам.'20) Атанасије Урошевић мисли, да етничке промене на Косову 1» 1су последица неких турских досел>авања, него да потичу с краја XVII и у почетку XVIII века и да су последица две велике сеобе Срба из ових области у земље северно од Саве и Дунава: «То исељавање знатнога броја Срба са Косова изазвало je досељавање Арбанаса, чиме je дотадашња етничка слика Косова доста измењена. Чувши за напуштена имања, па и читава села, а притешњени у својој планинској матици, Арбанаси су се почели упућивати у Метохију и на Косово и насељавати се по њима. Та je њихова аутоколонизација трајала доста дуго, јер су они после једни за другима долазили скоро се до средине прошлога века и тиме извршили јак поремећај етничкога стања из доба XVII и ранијих векова».121) Нема никакве сумње у то да je средњевековно становништво Косова било српско. И Марин Бици, када говори о като-ли-

115

цима на Косову. мисли на католике српскога језика, односно народности «док о католичким или поисламљеним Арбанасима на Косову нема ни речи. Штавише, говорећи о Косову, како je то лепо поље и добро обрађено, он још каже, да je оно пуно православних («шизматичких») села, тј. села са православним становништвом».122) Утврђено je да су Арбанаси, долазећи у ову област, радије насељавали брдовите крајеве него равнице: равнице су држали турски велепоседници, који су за чуфчије радо држали Србе, радије нето Арбанасе: «Тако су чифлици сачували српство у Косовској равници. И све до насељавања арбанашких мухаџира из ослобођених крајева Србије 1878. Косовска равница je била српска».123) Не постоји сагласност у томе колики je могао бити број српскога становништва које се отселило са овога подручја. У сваком случају број je морао бити знатан, јер се бежало испред турске освете за коју се знало да je немилосрдна. Јован Н. Томић je тврдио да je масовнога исељавања могло бити из крајева у које «Турци нису одмах упали и из којих се народ имао када повлачити испред Турака. То су: Санџак, Косово са Горњим Поморављем и цела Србија у границама до овог Балканског рата, где су се ћесаровци задржали дуже. .. Са терена пак граничнога са Арбанасима том приликом измакнули су само појединци и то одмах са ћесарском војском која je узмицала, и они што су, као добровољци, остали у ћесарској војсци, кад су je други напустили и повратили се Турцима».124) Ова исељавања омогућила су масовни покрет Арбанаса, «тако да већ у првој половини XVIII века, пре него ће наступити други догађај (друга сеоба) истога карактера као и овај из 1690. године, Арнаути муслимани прелазе преко првога терена граничнога са правом Арбанијом, учвршћују се у Ругову, продиру у Косово преко Качаника, и силазе у Стару Србију и у Санџак».125) За Арбанасе у Прешевској области казивали су Срби да су се они тамо населили после Косовске битке: «. . .Они знају за Косово и за њих све почиње и све се свршава са Косовом. Али ово српско предање није ни са тога тачно што су и сами Срби у овим селима и областима нови досељеници из западпих крајева. То што они знају о Арнаутима још у време Косовске битке, што своје сазнање доводе у везу са Косовом и Косовском битком, то може значити да су они још у старим својим постојбинама били суседи, па негде, ваљда, и помешано лсивели са Арнаутима. А интересантна су српска предања како су се Арнаути овуда населили продирањем, и она су сасвим тачна, јер се Арнаути и данашњи

116

дан у другим областима највише на тај начин насел>авају у сргхским и хришћанским селима».12Е) Друга сеоба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем-Шакабентом отворила je још веће могућности досел>авања Арбанаса. Клименти, Хоти и Груде били су и сами на страни Аустро-Угарске па су се и они, делимично, морали повући са ћесарском војском. На напуштене и на отете земље досељавали су се Арбанаси муслимани «као освајачи и султанови заточници против бунтовне раје».127) У Санџак почињу Арбанаси продирати од почетка XVIII века. Први досељеници тамо нису били прави Арбанаси него поарбанашени Срби, «који су, нашавши се међу Арбанасима, примили њихове обичаје и усвојили арбанашки језик, али нису заборавили ни своје порекло ни своју традицију нити свој некадашњи језик».’28) To je насељавање извршено на Пештеру. Ради се, овде, о Климентима, који су примили Ислам, али нису сви остали где су насељени. Један део Климената, заједно са Србима, преселио се у Србију испод планине Рудника и Авале, «а други су прешли чак у Срем и населили се у селима Ртковцима и Никинцима код Митровице».129) Српско становништво Рожаја и Штавице учествовало je активно у покрету против Турака и крајем XVII и почетком XVIII века. Освете нису гхрестале ни за дуго после тога. Један запис из 1764. године бележи: «Нека се зна када изађе Осман-паша на Рожаје и поара и попали и не оста ништа живо».130) Ово je било 18. октобра 1764. године, а шест година касније сведочи један други запис, да су Турци чинили зулум на Рожају и да су се Рожајци покушали бранити, али без успеха: «Војска поједе жито и сир и масло и поклаше волове, и краве, и овце, овнове, и хришћански домови опустоше од зулума. Сиротиња je била на леду и снегу и плакаше љуто и веома горко. И тада опустоши Трговиште од зулума. Људи говораху да je било војске 7.000, а војска лежаше четири недеље. Војска дође 3. децембра 1770, а диже се 2. јануара (1771 ).131) И ово je имало за последицу исељавање Срба и досељавање Арбанаса што je слабило српски живаљ и имало за последице рушење српских православних цркава и манастира, којих je у овоме крају било доста. Испитивања су утврдила да je ова област била «богата српским остацима из средњега века. То није чудно ако се узме у обзир да je она тада била једна од централних области Старе Рашке. Мноштво црквица и калуђерских насеобина сведоче о томе да je земља углавном припадала цркви,

117

над њом су калуђери вршили надзор и бавили се економијом».'32) И у овоме крају било je арбанашких насеља. Досељавали су се из планина Куча, Климента, Хота и Шаља: «Насељавања су вршена на два начина — у прво време потискивањем старога становништва, а нешто касније мирним поседовањем агаларскога земљишта. Дрвоме начину насељавања претходиле су швачкашке чете поменутих племена, а затим поседовање опустеле земље».133) Јака српска традиција и остатак српскога, иако поисламљенога, становништва утицали су на Клименте да једним делом приме српски језик. «Само се тамо где су у тешњим везама са Метохијом и Руговом, одржао арбанашки говор, као у Јабланици, Баћу, Доцићу, Букељу, Плунцу и Банџову. Друга Климентска насеља која су у почетку била двојезична у додиру са ,Бошњацима’, дефинитивно су примила српски језик. У томе je пресудну улогу имала женидба са девојкама из суседнога Бихора. Сем тога, планинци из поменутих села, силазећи око града Рожаја где се говори српски, брзо прелазе са арбанашкога на српски говор као у Ибровцу. Као последицу ових утицаја треба узети и то што насеља где се још говори у кући арбанашки нису хтела оснивати шиптарске школе, иако су им народне власти у овоме погледу ишле на руку».134) Млађе генерације су се, у националном погледу, сасвим еманциповале: «Њих сада не можеш распознати од њихових суседа Срба православне вере. Скидање зара и губљење предрасуда ослободили су их назадних окова који су их спутавали економски и духовно. Језик je чисто српски са основним особинама зетске говорне групе».135) И у оним селима, где има Арбанаса, и где се у кући говори арбанашки, знају и српски језик.136) И Бихор и Корита били су до краја XVII века етнички чисто српске области. -<Тек после 1690. године почиње се мењати етнички састав становништва, јер je Бихор учествовао у устанку 1687-1690. године.137) После устанка 1737-1739. године почиње масовно прелажење на Ислам, али je остало и даље православнога живља. Долазили су Срби као чифчије на турске поседе. На Ислам су прелазили богати староседеоци на које су се, опет, наслањали њихови православни сродници: «У XVIII веку, а особито после ослобођења Србије, исељавања и усељавања су бивала све интензивнија и мешања све изразитија. Бихор и Корита су постали сталне станице на миграционом путу Брда-Шумадија».138) Етнички су Бихор и Корита, и поред прелажења на Ислам, остали српска област: «То не значи да сем православних Срба

118

није било овде-онде по који представник турске власти. Али се углавном етничка слика није мењала до краја XVIII века, када настају већи поремећаји у саставу становништва ове области, који неће престати све до новијих времена».139) Исламизирање православних Срба на Бихору почело je крајем XVII века: «Масовније прелажење на Ислам настаје тек почетком XVIII века. Али још тада су православни Срби живели у појединим селима где их сада нема, што се види из Шудиковског поменика, који je писан пре 1738. године».140) Етничким односима на Косову и у Новопазарскоме Санџаку бавио се и Теодор Ипен.141) Дуго времена аустријски конзул у Скадру Теодор Ипен je важио као признати аустроугарски стручњак за етничке односе на српско-арбанашкоме простору. Код, тада, нејаснога бројнога односа становништва на овоме простору Ипен je узео да je, у време када je он обилазио ове крајеве, било тамо око 300.000 становника, «од тога су 177.000 мухамеданци, 123.000 немухамеданци што одговара односу 59°/о : 41%».142) Број Арбанаса означио je Ипен са око 90.000, са напоменом, да су они тамо продирали под заштитом Турака и да су, затим, са тога подручја продирали према Нишу, Лесковцу, Врању, Прокупљу и Куршумлији.143) Од 1878. године, када je створен вилајет Косово, припадао му je и санџак Нови Параз.'44) Теодор Ипен сматра да су Пештер и Рожај «највећим делом насељени Арбанасима», који су се тамо населили после 1690. и 1737. године. Ипен даје приказ ових померања Арбанаса и вели да су се као клин зарили у словенску, односно српску, област.'45) За Рожај каже Ипен да има још бројније арбанашко становништво него Пештер.148) Ови су Арбанаси мухамеданци из племена Климената, Хота, Шаља, Гаша и Краснића.’47) И Јован Н. Томић узима да су Арбанаси на Пештеру «прво и најстарије арбанашко насеље у Санџаку, које су Турци довукли ту а потиче од католичкога племена Климента у Брдима, које je старином српско и доцније поарнаућено».’48) Новија испитивања Милисава В. Лутовца о етничким односима на овоме простору дају сасвим друкчију слику. Лутовац je нашао у Рожају и у Штавици 77 родова Срба-муслимана са 158 домова и 33 рода православних Срба са 485 домова.149) И у селима, која више нису православна, Лутовац je нашао јаку српскоправославну традицију: «Црквина и гробља има готово у свакоме селу, а у неким већим насељима и по два-три, по једно у сваком удаљеном сеоском крају... Сем црквица и капела у гробљима, постојале су и цркве већег значаја за неколико околних се-

119

л а ... Неке су цркве биле мали манастири или поседи — прњавори каквог већега манастира где су живели калуђери».150) Ова јака традиција чинила je да су поарбанашени Срби из Баћа, који су били мухамеданци, «носили поклон манастиру Црној Реци. Ова традиција упућује на то да je Баћ био метох Студенице и да су овде у пећини живели калуђери тога манастира».15') За Рожај смо видели да je године 1764. страдао од Турака и да je то страдање било још јаче 1770. године. За Нови Пазар, свакако град и уж у околину, навео je Ипен, да je имао око 12.000 становника и да су они «босанскога племена» са примесом арбанашкога елемента и да ту има породица из Пештера и Рожаја као и из Пећи, Ђако-вице и Скадра.152) За становништво Колашина (не црногорскога) вели, да je чисто словенско и да нема ништа арбанашкога. Погрешно je, вели, раширено мишљење да je Колашин насељ ен Арбанасима и објашњава то доста неспретно: да се цео тај крај назива арнаутлуком: «Стварно су Колашинци етнографски чисти Словени и показују у својим обичајима и навикама делимично арбанашке утицаје. За свакога познаваоца њихово замењивање са Арбанасима чини сама околност немогућим, јер код Колашинаца нема родовске организације, него као код Црногораца служи племе као основа социјалне организације».153) Са ових подручја продирали су Арбанаси даље у Моравску долину, Топлицу и у области Јужне Србије. Овамо су се досељавали Арбанаси из области Призрена, Пећи, Приштине и Скадра. Утврђено je да «исел>авање није престало од сеобе под Чарнојевићем 1690».154) Арбанашка насеља била су продрла и до Лесковца и Ниша. Било je арбанашких насеља и на ужем подручју на коме се развијала нова српска држава од почетка XIX века. Било их je у Ћуприји, Алексинцу и Свилајнцу. Свагде, где их je било, вршили су велика насиља. По Хати-шерифу од 1833. године Арнаути из Ћуприје, где их je 1826. године нашао и Јоаким Вујић, требали су да се иселе из Србије, али су се исељавали споро. Куће свих Арбанаса, који су се исељавали, откупљиване су. Кнез Милош je дозвољавао, да се њихове куће плаћају и скупл>е само да што пре одлазе: «Ко год je имао тапију на имање исплаћено му je».'55) Арбанашко насеље било je нарочито јако у Алексинцу. «Стари људи су ми причали, вели Тихомир Р. Ђорђевић, да су Арнаути имали засебну малу, која се звала Арнаутска мала, кроз коју хришћанска душа није смела проћи. У фебруару 1824. године они убију свога ајана и Шишман-паша пошаље своје сердаре са

120

500 момака, опколе Алексинац и позову их на предају. Видећи да се не могу одупрети, они се предаду, уђу, па све их натоваре и истерају оданде, куд ко зна да иде, а ономе што je убио ајана, његову кућу и фиса његова све попале и сав мал и беглук одузму, а жене и децу у Лесковац отерају, а убица побегне. Изгледа пак да сви Арнаути иису тада отишли из Алексинца, већ су остали до ослобођења тих крајева».153) Арбанаса je било тада и по другим крајевима Милошеве Србије, али «колико je свега Арнаута било у Србији не да се одредити.157) У називима поједдних локалитета у ужој Србији остали су трагови о некадашњем арбанашкоме притиску тамо. За област Лепенице забележени су називи ових локалитета. Т. Радивојевић наводи изразе «арнаутска колиба». «арнаутско брдо», «Арнаутовац», презиме Арнаутовићи и слично.’58) За област Такова вршио je испитивања Милеико С. Филиповић.159) Он истиче да су Арбанаси долазили у област Рудника за време аустријске окупације 1718-1739. године. Пошто су они долазили као сточари Филиповић претпоставља да je међу њима могло бити и Срба из краја око Сјенице. У аустријској војној служби у овоме крају било je и Климената160) Филиповић je скренуо пажњу на то, да су у овоме крају «Арнаутима називани и Срби-сточари из Новопазарскога Санџака, који су у ове крајеве долазили са стоком. «Арнаутима» се зову сви становници тога краја, али се у ужем смислу сматрају «Арнаутима» само они чији преци су дошли овамо из Новога Пазара и уопште из бившега Новопазарскога Санџака.161) И из Извештаја који су слали из тадашње нахије Пожешке кнезу Милошу види се, да je та област називана ариаутлуком. Вал>да и због сталнога досељавања Арбанаса у тај крај. Васа Поповић јавља кнезу Милошу, 10. априла 1829. године, да се из Гусиња, Бихора и Пештера доселило у Сјеничко Поље «преко 100 кућа и више».162) Владимир Ћоровић наводи, да су, још у средњем веку, на подручју Херцеговине «пастирске општине» звали «Арнаутима», па и кад су српскога порекла».163) Ћоровић каже даље: «Да су Арнаути и околине Плава и Гусира и северније одатле ишли на својим катунима у Босну на зимовник све до недавно, знамо из занимљивих бележака о њиховом сточарству од Милоша Велимировића (Годишњица Н. Чупића, XVIII, стр. 166/180) и иначе; и по томе, као и по старијим везама, овај утицај који налазимо у нањим називима бива лако разумљив».164) Ради се, овде, о називика пољопривредних алата и појмова везаних за сточарство.165) У Горњој Херцеговини одржали су се

121

све до данас ови заједнички називи. Миленко С. Филиповић истиче, да je и у средшем веку било веза између Арбанаса и Босне. «Било je Арбанаса као ратних најамника у Херцеговини у средњем веку. По Босни и Херцеговини констатовани су на више места арбанашки елементи у именима места и родова».166) Владислав Скарић зна о досељавању Арбанаса у долину Лима и у Херцеговачку Шуму. Код Сиша у Северној Далмацији, има село Арбанаси: «Име Арбанаси даје нам могућност приближно одредити вријеме њиховог доласка, јер je име Арбанас старије од имена Арнау т . . . ријеч Арнаут су у наше крајеве донијели Турци».'67) И у XIX веку било je досељавања Арбанаса у Босну и Херцеговину, али су се тада досељавали мирним путем као салепџије, бозаџије и терзије. «На гласу су кроз сву Херцеговину ,Скадарски ферани’ и њихов вез. Многи од њих који су долазили као појединци или као мање породичне скупине, остајаху понекад стално на месту, у које су дошли, појачавајући нарочито муслимански елеменат. Њихова путовања те врсте допирала су врло далеко. Од таквих Арнаута настала je у Бијељини Арнаутска мала и заселак Арнаути у општини Улишњак у срезу Маглајскоме».168) Досељавања арбанашких породица било je и у Рами. Миленко С. Филиповић je утврдио да je, за време турске управе, у Босни било доста Арбанаса заптија и пандура. «У околини Травника je забележена народна песма са припевом у коме има шест арбанашких речи».169) Нарочито масовно било je насељавање Арбанаса у Топлици. Они су тамо дошли када je Топлица била скоро опустела. Тако je у њој све до пред рат за независност Србије становништво било готово сасвим арабанашко. Када су ови крајеви припали Србији, Арбанаси се, нешто милом нешто силом, скоро сви иселише делом на Косово а делом у његову околину.170) И у Врањску и у Скопску област продирали су Арбанаси. Арбанашко насељавање у селима Скопскога Поља «пада крајем XVIII и почетком XIX века. Тада су се многе мале арбанашке групе населиле на брежуљкастом земл>ишту (Ридска села) и на випгој алувијалној равни Вардара (Средореку) у северозападном делу Скопскога Поља».171) Највећи део ових досељеника иселио се због климе или je изумро. Нова досељавања су уследила «око средине XIX века», али се од њих очувало само 38 домова: «Они живе у селу Шишевцу, и то на додиру Скопскога Доља и планине Водна».172) Јача и масовнија досељавања Арбанаса у Скопско Поље уследила су од почетка XIX века, «а нарочито после Првога и Другога светскога рата почео je нови и највећи талас досељавања арба-

122

нашкога становништва у села Скопскога Поља, сада више не из Албаније и даљих етапних области, већ из околних, претежно планинских, насеља. . . Од почетка XX века до данас, тј. за периоду дугу око педесет година, доселило се у села Скопскога Поља око 123 шиптарска рода или тачније 86,85% свих Арбанаса».173) После Другога светскога рата нови српски иасељеници пољскога села Синђелић били су протерани и ту су се населили Арбанаси.'74) Јован Ф. Трифуноски могао je, на лицу места, утврдити: «Од свих других етничких група (Македонаца, Срба, Цигана, Турака најаче досељавање Шиптара у Скопско Поље врши се и сада непрекидно и најживље. Затим шиптарско становништво има и највећи природни прираштај тако да ће њихов број ускоро бити још већи».175) Њихов проценат у Скопскоме Пољу износио je 14% од целокупнога становништва.176) На овоме простору извршен je интересантан етнички процес. Док je у селима Скопскога Поља, до почетка XX века, био јачи хришћански и словенски елеменат, после je преовладао арбанашко-муслимански.. «Због бројних Шиптара сада нису ретки делови Скопскога Поља у којима се граде делови насеља, џамије, оснивају муслиманска гробља, шиптарске школе и друго».177) За област Прешева утврдио je Јован Хаџи-Васиљевић оно исто што се дешавало и на другим подручјима: са насељавањем Арбанаса долазило je и превођење на Ислам, а са тиме и поарнаућивање: «Те и све околности повукле су за собом нагли поремећај у реду цркава и манастира. Још и данашњи дан се показује на трагове манастиришта у арнаутским селима, а има још живих људи који памте огромне развалине манастира више Прешева и села Норче, али се не памти када су они пропали. Међутим, извесно je да су пропали.. .»,78) Да се и овде ради, знатним делом, о поарбанашеним Србима види се и по томе што већина «Арнаута спрема се и дочекује Божић као и Срби. Готове сва јела на Бадњи дан, и постављају совру, као Срби, само што не полажу Бадњак. О овоме се зна, само се не говори радо. Они и то крију као своју домаћу тајну. У колико смо ми могли да уђемо у суштину ове ствари, многи Арнаути држе овај празник и из сујеверја ,да с пољем, берићетом, не изостају иза својих суседа хришћана.'79) Док je у овоме крају владала турска власт муслимани Арбанаси «примали су турски језик, турско национално осећање и тако су се изједначавали са правим Турцима».180) За становништво Кумановске области вели Јован Хаџи-Васиљевић да, «до пре педесет година» није осим Срба и Турака постојао и још који други народ. У Турке су убрајали и Арбанасе муслимане, и Цигане,

123

и, од 1865. године, Черкезе. И ово арбанашко становништво «народност означава називом вере».181) Са престанком турске влаети, од 1912. године, потпуно je престао процес турцизирања: «Сада су међу муслиманским становништвом најјача претапања између Арбанаса и Цигана. Цигани радо примају арбанашки језик и сматрају се Шиптарима».182) На простору Тиквеша и Рајевца, које чини, «пространа и ниска котлина севернога Повардарја, чија површина захвата око 2050 кв. километара, згушњавало се хришћанско становништво бежећи исггред арбанашкога притиска».'83) Арбанаси су 1821. године, у саставу турских трупа у борби против грчких устаника, пустошили ове крајеве. На овај крај напали су Арбанаси и 1878. године, али нису пленили.184) Муслиманско становништво ове области je словенско, не зна турски језик, чува многе старе обичаје и веровања, код неких су још очувана стара српска имена, али, због вере, сматрају себе Турцима.135) Стварно, то je српско становништво, које се повлачило испред арбанашких кретања «из Шумадије и других средње-арбанашких области преко Преспе и Охрида и Црнога Дрима продрли (су) на Исток, тако, да сада, у продужењу оне велике арнаутске зоне од Горњега Вардара па на Север, чине знатне оазе око Дебра, Кичева, Охрида; утиснули су цео један појас арбанашких насеља који се пружа од Преспанскога језера на Исток скоро до лакта Црне изнад Маријова,на Север преко Жељезничке Црне и Крушева до између Пореча и Прилепа; најпосле у великој маси обухватили планинску групу Јакупице између Бабуне и Вардара од Велеса до Скопља међу њима има и поарбанашених Срба».184) И у правцу Горње Пчиње, српске етничке области, продирали су Арбанаси: «Од Арбанаса били су на разне начине истискивани досељеници који су пореклом из околине Прешева, Куманова, Врање, Гњилана, Косова, Пусте Реке и из других крајева који леже југозападно, западно и северо-западно од Горње Пчиње. . . Приликом исељавања Моравци су у Пчињу пренели тапије од имања која су им ,заграбили’ Арбанаси».187) У области Дебра нашао je Јохан Георг Хан, да je Горњи Дебар био насељен Арбанасима муслиманима: «Напротив, вели он, у поседу Горњега Дебра деле се ови са православним хришћанима који говоре бугарски и, према изричним подацима једнога сигурнога човека, има и муслимана који говоре бугарски. Ови су последњи, врло вероватно, тек сразмерно у новије време прешли на Ислам».188) За целу област Дебра тврдио je Иван С. Јастребов, који je и овуда пролазио, да je, релативно, доста касно, исламизи-

124

рана, али да су они који су примили Ислам задржали своје хришћанске обичаје. Ово важи нарочито за жене, које су посећива-ле развалине цркава и манастира. «Остало je тако још међу нама из хришћанскога времена, говорили су ми старци, да само H a rne жене носе још хришћанска имена. Никоме и не пада наум да то забрани . . . На моје питање: коме жене Малисорке дају предност, хоџи или попу, одговорили су ми без двоумљења: последњему. To je још остало у крви жена».189) У Доњем Дебру муслимани су празновали св. Николу 9. M a ja; тога празника нису радили три дана, него су се гостили. То исто су радили и 15. августа (Велика Госпојина). Неки су светковали и Ђурђевдан. Жене им се нису покривале. За становништво овога краја забележили су Галеба Цаликрушева и Александар Стојановски, да се «овде међусобно преплећу албански, македонски, српски и влашки етнос. У последњим предеоним целинама каткад преовлађује један од њих, али не постоји ниједан предео у коме се не би сусрели сви заједно. Тако, константујемо да je у Горњем Дебру доминантан словенски живаљ, а не тако знатним примесама албанског и влашкога становништва. Словенско становништво чине два по броју скоро равноправна слоја домородачкога македонскога и српско-динарскога. У Голом Брду, иако сасвим незнатно, преовлађује словенско становништво, с нешто друкчијом структуром: македонски елеменат je много бројнији од динарско-српскога. Несловенско становништво сачињава влашки и албански елеменат».190) Према испитивањима Бранислава Русића Арбанаси су почели да прелазе у Дебарско Поље после турских освајања: «Они су почели да надиру у валовима почев од лоследњих година XVIII века и до најновијих дана плаве Поље, запљускују његове источне стране, и прелазе у суседне и даље пределе ка средишним областима Македоније. Испред себе су терали, а делом и са собом повлачили Македонце из арбанашкога дела Поља и из суседних предела западно од Дрима, а заостале су одрођавали и претапали у себе. Преци многих данашњих арбанашких родова који су се доселили до двадесетих или делом и тридесетих година прошлога века, нису били мухамеданци, него .католици’ или ,Ј1атини’».’91) И овде се прелажење на Ислам вршило делом из економских разлога а делом насиљем. Они, који су прелазили на Ислам, поарбанашавани су и, касније, би и сами прогонили своје раније сроднике: «У њихове испражњене куће су пристизали нови поарбанашени Словени или прави Арбанаси из суседних и даљих

125

предела Арбаније. Али веза између поарбанашених досељеника и мештана Македонаца није била нагло прекидана, о чему сведоче имена и број Македонаца који се од XV до XIX века помињу као посетиоци или дариваоци појединих манастира (Слепачкога, Маткиног и Биогорског), и назива села и места и вода око њих, и жива народна предања». ) Промене односа становништва на овоме простору дешавале су се и од 1941. године под заштитом италијанско-арбанашких власти, које су потстицале умножавање арбанашкога елемента. За време италијанско-арбанашке окупације одлазио je наш елеменат и насељавао се по другим крајевима Јужне Србије. «Од 1948. године je и нездраво стање у сељачким задругама Поља ојачавало одлажење у градове на разне радове и службе. Арбанаси су прелазили већином на ослобођена македонска имања у Дебру, или су се ради земље премештали у суседна села на македонској или арбанашкој страни П,оља, мањи je део избегао због кривица почињених од Ослобођења и уједињења до најновијих дана (особито 1913. у Кривцима), — а остали су се иселили у Турску по својој жељи».1”) Бранислав Русић je испитивао и Малесију, «мали предео у западној Македонији. Захвата цео слив Големе Реке, која се код села Глобичице с источне или десне стране улива у Црни Дрим. Она се простире између предела Дебра на Истоку, Ж упе («џупе») дебарске на северозападу, Дримкола дебарскога на западу и северних узвишица Поља струшког или Горњих села на југу».”4) И овде су се досељавали Арбанаси, који су терорисали становништво: «Њена богатства у ситној стоци привукла су и Арбанасе из Зајаза у Кичевији. Пљачкања су увек била праћена одвођењем у ропство људи и жена чије je ослобођење било везано са великим новчаним уценама, затим убијањем становника и паљешем села. Та безакоња су била врло честа, особито после гладних година у Северној Арбанији».195) Малесија je, нарочито, страдала од Арбанаса 1878. године када су арбанашке «азбије» ишле у помоћ турској војсци за време рата са Русијом. Затим, опет, 1903. године за време Илинданскога устанка: «Том приликом су турски војници запалили сва села, убили приличан број бораца и других људи и тиме изазвали исељавања многих породица».’96) Док je Јохан Георг Хан, свуда где су Срби живели, видео само Бугаре и српски локални језик називао бугарским, дотле новији истраживачи у Југославији, који раде под притиском режима и његове званичне тезе о постојању посебнога македонскога народа, све тамошње Србе називају Македонцима. што они нису. 192\

126

Бранислав Русић je, у томе правцу ишао тако далеко, да je постојање оваквих «Македонаца» налазио чак у XV веку што не чине ни садашњи македонски комунисти. На тезу Јохана Георг Хана иронично се осврнуо Васа Ђерић наводећи једно казивање Вука Ст. Караџића из времена пре него што je Хан путовао тим крајевима. Вук Ст. Караџић je, 1849. године, «разговарао са двојицом људи из Дибре, који су му казивали да онамо има много ,српскијех’ села, по којима се говори српски онако као што су они говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правом бугарскоме».197) Ово je Вук Ст. Караџић поновио и у своме Ријечнику (1852. године) само са додатком: «. . .Само што су они гдјекојијем ријечима заносили на бугарски и казивали су ми да онамо има много села по којима људи говоре онако као и они и зову се Срби, као и они што су говорили».'93) За дијалекат, који се говорио у Јужној Србији, Вук Ст. Караџић je тврдио да га «прави Бугари опет не разумеју».199) Побугаривање говорнога језика нашега народа Јужне Србије вршио je П. Ј. Шафарик. Вук га je, због тога, опоменуо 1827. године: «Сад ћу Вас нешто опоменути, писао му je Вук. Немојте Ви Србе бугарити. Не само што Лесковчани и Припггинци нису Бугари, него су и сами Видинци, Ћипровчани и Пироћанци по језику ближе Србима него Бугарима, и ако чисто не говоре ни једним језиком; не дајте се да Вас варају којекакви бугарски пиљари, који, као и сваки други човјек, свој народ радије увеличавају».199)

Л И ТЕРА ТУ РА 1) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 28-29. 2) L. Thalloczy, E. Sufflay, C. Jirecek, Acta et diplomata res Albania.e aetatis i'Uustrantia. Volumen I. Annas 344-1343, III-IV, Vindobona© MCMXIII. 3) Архив за арбанашку старину, језик и етнологију, књ. I, св. 1-2, 1923, ст. 235. 4) Milan v. Sufflay, Städte und Burgen Albaniens hauptsächlich während des Mittelalters (Varosi i tvrdjave Albanije poglavito za vreme srednjega veka), Wien-Leipzig 1929. 5) Архив за арбанашку старину, језик и етнологију, књ. II, св. 1, 1924, ст. 403. 6) На истом месту, ст. 236. 7) На истом месту, ст. 237. 8) Јован Цвијић, Балканско полуострвво и Јужнословенске земље, књ. I, Загреб 1922, ст. 170. 9) C. Ј. Jirecek, Albanien in der Vergangenheit, st. 7. 10) Илија Синдик, Комунално уређење Котора од друге половине X II до почетка XV столећа, Београд 1950, ст. 81.

127

11) G. Gersin (Dr Niko Zupanic), Al'tserbiem und die albanische Frage (Stara Srbija i albansko pitanje), W ien 1912, st. 33-34. 12) Johann Georg Hahn, Albanische Studien, Jena 1854, st. 3. 13) Na istome mestu, st. 324-325. 14) Стојан Новаковић, Село, (Глас СКА наука, XXIV, 1891, ст. 22, бел. 1). 15) Georg StaditmüUer, Forschungen zur albanischen Frühgeschichte, zweite erweiterte Auflage, Wiesbaden 1966, st. 173. 16) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 170. 17) Ha истом месту, ст. 170-171. 18) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, ст. 5. 19) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 171. 20) Драгутин М. Ђорђевић, Ж ивот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, Београд 1958, ст. 7. 21) На истом месту, ст. 7-8. 22) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 171. 23) Мита Костић, Арнаутско насеље у Срему, («Јужна Србија», Скопље 1923, ст. 251). 24) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 172. 25) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 72. 26) Старине југословенске академије знаности и умјетности, књ. XX, 1888, ст. 113. 27) На истом месту, ст. 120. 28) На истом месту, ст. 182. 29) На истом месту, ст. 196. 30) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Северној Србији и Санџаку.. . , ст. 14, белешка 1. 31) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара Србија, Историјска, етнографска и политичка испитиваша. Кн>. I: Кумановска област, Београд 1909, ст. 172, 179. 32) Атанасије Урошеаић, Становништво Балканског полуострва у првој половини XVI века. У «Зборник радова Етнографскога института», књ. 4, Београд 1962, ст. 130. 33) На истом месту, ст. 134. 34) Ђоко Слијепчевић, Историја српске православне цркве, књ. I, Минхен 1962, ст. 345-352. 35) Адем Ханџић, Неколико вијести о Арбанасима на Косову и Метохији средином XV вијека. У «Симпозијум о Скендербегу», Приштина 1969, ст. 203. 36) Јован Н. Томић, Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592-1614, Земун 1903, ст. 18. 37) Јован Радонић, Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој половини X V века, Нови Сад 1905. 38) Јован Н. Томић, Грађа за историју Горње Албаније, (Споменик СКА, XLII, 1905, ст. 52. 39) Јован Н. Томић, Састанак и договор српских главара у Кучима 1614. године ради устанка на Турке, Београд 1901, ст. 57. 40) Јован Н. Томић, Грађа за историју покрета на Балкану против Турака крајем XVI и почетком XVII века, Београд 1933, ст. 22 и даље. 41) Стеван М. Димитријевић, Грађа за српску историју из руских архива и библиотека, Београд 1922, ст. 233, (Споменик СКА LIII, II разред 45). 42) Јован Н. Томић, Пећки патријарх Јов ан .. . , ст. 26-27. 43) Јован Н. Томић, Грађа.. . , ст. 2. 44) Јован Н. Томић, Пећки патријарх Јов ан .. . , ст. 89.

128

45) Ha истом месту, ст. 90. 46) Јован Н. Томић, Састанак и договор.. . , ст. 40; сравни: Јован Н. Томић, Пећки патријарх Јов ан .. . , ст. -25. 47) Јован Н. Томић, Састанак и договор.. . , ст. 22-23. 48) На истом месту, ст. 81. 49) Јован Н. Томић, Пећки патријарх Јов ан .. . , ст. 142. 50) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, ст. 16. 51) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 252, број 876. 52) На истом месту, број 941. 53) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 106; сравни: И. С. Јастребов, Стара Сербиа и Албаниа, ст. 213-215. 54) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 215, број 698. 55) На истом месту, број 894. 56) На истом месту, број 968. 57) На истом месту, број 975. 58) На истом месту, број 1021. 59) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, ст. 13. 60) Вук Винавер, Дубровник и Турска у XVIII веку, Београд 1966, ст. 32-34. 61) Ami Baue, Die europäische Türkei, Bd. II., st. 205. 62) Sami Bey Fraschera, Was war Albanien, was ist es und was wird es werden, st. 12 (knjiga pisama 1899 godine); Sravni: Ami Baue, Ibid. st. 205-206. 63) Sami Bey Frascheri, Na istome mestu, st. 12. 64) K. Gersin, Alt-Serbien und die albanische Frage, st. 28-29. 65) Bkrem Bey Vlora, Lebenserinnerungen. Bd. I. München 1968, st. 104. 66) ЈБубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 368369, број 1467. 67) На истом месту, кн>. III, ст. 206, број5854. 68) На истом месту, кн>. V, ст. 295, број 9113. 69) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 246-247. 70) Јован Цвијић,Метанастазичка кретања. Њ ихови узроци и последице. Београд 1922, ст. 9. 71) На истом месту, ст. 16. 72) Старине Југословенске академије знаности и умјетности, књ. XX, 1888, ст. 113-127. 73) На истом есту, ст. 84. 74) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 247. 75) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 129. 76) Миленко С. Филиповић, Различита етнолошка грађа, Београд 1967, ст. 54. 77) На истом месту, ст. 83. 78) Григории Л бвович Арш, Арбанил и Епир в кон-ћц XVIII и Начал% X IX в-ћка, Москва 1963, ст. 75. 79) Јован Цвијић, Метанастазичка кретањ а.. . , ст. 30. 80) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 172, белешка 1. 81) Јован Н. Томић, О Арбанасима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 15. 82) На истом месту, ст. 18. 83) Milisav Lutovac, La Metohija. Etüde de geographie humame. Paris 1935, st. 66. 84) Ha истом месту, ct. 66-68.

129

85) U „Revue internationale des etudee balkaniques, III. Annee, tom I, 1937, st. 276, 277. 86) Na istome mestu. 87) Иван C. Јастребов, П одаци.. . , ст. 110. 88) Милисав Лутовац, Гора и О пољ е.. . , ст. 262. 89) Мирко Р. Барјактаровић, Р угова.. . , ст. 172-181. 90) На истом месту, ст. 209. 91) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 53. 92) Мирко Р. Барјактаровић, Р угова.. . , ст. 210. 93) Миленко С .Филиповић, Х ас под Паштрком, Сарајево 1958, ст. 30. 94) На истом месту, ст. 35. 95) На истом месту, ст. 36. 96) На истом месту, ст. 38-39, 51. 97) Споменица православнога свештенства 1941-1945, Београд 1960, ст. 117, 119. 98) Милисав Лутовац, Гора и О пољ е.. . , ст. 287. 99) На истом месту, ст. 276-277. 100) Иван С. Јастребов, П одац и .. . , ст. 124. 101) На истом месту, ст. 128. 102) На истом месту, стр. 128. 103) Милисав Лутовац, Гора и Опоље, ст. 260-261. 104) На истом месту, ст. 268. 105) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 141. 106) На истом месту, ст. 141-142. 107) Иван С. Јастребов, П одац и .. . , ст. 139. 108) Милисав Лутовац, Гора и О пољ е.. . , ст. 95. 109) Иван С. Јастребов, Стара Сербиа и А лбаниа.. . , ст. 95. 110) Иван С. Јастребов, П одац и .. . , ст. 138. 111) Милисав Лутовац, Гора и О пољ е.. . , ст. 273-274. 112) На истом месту, ст. 283. 113) Петар Костић, Црквени живот православних С рба.. . , ст. 131. 114) На иетом месту, ст. 136. 115) На истом месту, ст. 152. 116) На истом месту, ст. 158. 117) Атанасије Урошевић, К осов о.. . , ст. 2. 118) На истом месту, ст. 3. 119) На истом месту, ст. 20. 120) Константин Михаиловић из Островице, Јаничареве успом ене.. . , ст. 19 -20, 31, 62, 107. 121) Атанасије Урошевић, К осов о.. . , ст. 21. 122) На истом месту, ст. 70. 123) На истом месту, ст. 20. 124) Јован Н. Томић, О Арбанасима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 50. 125) На истом месту, ст. 53 126) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара Србија. Историјска, етнографска и политичка испитивања. Књ. II: Прешевска област, Београд 1913, ст. 137. 127) Јован Н. Томић, О Арбанасима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 60. 128) На истом месту, ст. 73. 129) На истом месту, ст. 89. 130) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. II, ст. 217, број 3252.

130

131) Ha истом месту, ст. 236, број 3355. 132) Милисав В. Лутовац, Р ож аје и Ш тавица.. . , ст. 346. 133) На истом месту, ст. 351. 134) На истом месту, ст. 352-353. 135) На истом месту, ст. 355. 136) На истом месту, ст. 348. 137) Милисав В. Лутовац, Бихор и Корита, ст. 15. 138) На истом месту, ст. 28, 39. 139) На истом месту, ст. 30. 140) На истом месту, ст. 39. 141) Theodor Ippern, Novibazar und Kossovo. Eine Studie. W ien 1892. 142) Na istome mestu, st. 10. 143) Na istome mestu, st. 18. 144) Na istome mestu, st. 50. 145) Na istome mestu, st. 112. 146) Na istome mestu, st. 114. 147) Na istome mestu, st. 115. 148) Јован H. Томић, O Арбанасима. . . , c t . 73. 149) Милисав B. Лутовац, Рожај и Ш тавица.. . , ст. 347. 150) Ha истом месту, ст. 345. 151) На истом месту, ст. 377. 152) Theodor Ippen, Novibazar und Kossovo, st. 128. 153) Na istome mestu, st. 77. 154) Владимир Стојанчевић, Косовско-Полимска миграција у Србију кнеза Милоша. САНУ, Гласник етнографског музеја IX -X (1960-1961), Београд 1961, ст. 181. 155) Тихомир Р. Ђорђевић, Арнаути у Србији за време кнеза Милоша (1815 -1829). У «Архив за арбанашку старину...», кн>. I, св. 1-2, 1923, ст. 200. 156) На истом меету, ст. 201. 157) На истом месту, ст. 201. 158) Т. РадиЕојевић, Лепеница. Антропографска испитивања. Насеља срп, ских земаља, књ. VII, Београд 1911. 159) Миленко С. Филиповић, Таково. (Српски етнографски зборник, књ. T.XXV, насеља и порекло становништва, књ. 37. Београд 1960). 160) На истом месту, ст. 113. 161) На истом месту, ст. 244. 162) Данило Вуловић, Књ ажеска канцеларија, књ. I: Пожешка нахија 1815 -1839, Београд 1953, ст. 256. 163) Владимир Ћоровић, Напомене о албанским траговима у Херцеговини. У «Архив за арбанашку старину.. . , књ. I, св. 1-2, 1923, ст. 202. 164) На истом месту, ст. 202. 165) На истом месту. 166) Миленко С. Филиповић, Рама у Босни. Српски етнографски зборник, књ. LXIX. Насеља и порекло становништва, књ. 35, Београд 1955, ст. 15; сравни: Владимир Ћоровић, «Напомене...», ст. 202-205. 167) Владислав Скарић, Поријекло православнога народа у сјеверозападној Босни. (Гласник земал>скога музеја за Босну и Херцеговину, књ. X X X , 1918, ст. 229). 168) Владимир Ћоровић, Напомене о албанским траговима.. ., ст. 204. 169) Миленко С. Филиповић, Рама у Б осн и .. . , ст. 48. 170) Вл. Карић. Србија. Опис земље, народа и државе. Београд 1887, ст. 758.

131

171) -Јован Ф. Трифуноски, Сеоска насеља Скопскога Поља. Антропогеографска испитивања. (Српски етнографски зборник, кк>. LXIX). Насеља и порекло становништва, књ. 35, Београд 1955, ст. 386. 172) На истом месту, ст. 386. 173) На истом месту, ст. 387. 174) На истом месту, ст. 388. 175) На истом месту, ст. 389. 176) На истом месту, ст. 372. 177) На истом месту, ст. 389. 178) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара С р б и ј а . к њ . II: Прешевска област, ст. 368. 179) На истом месту, ст. 144. 180) Јован Ф. Трифуноски, Сеоека насеља Скопскога П ољ а.. . , ст. 395. 181) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара Србија, књ. I: Кумановска област, ст. 281. 182) Јован Ф. Трифуноски, Сеоска насеља Скопскога П ољ а.. . , ст. 397. 183) Војислав С. Радовановић, Тиквеш и Рајец. Антропогеографска испитивања. Насеља и порекло становништва, књ. 17, Београд 1924, ст. 133. 184) На истом месту, ст. 331. 185) На истом месту, ст. 262. 186) На истом месту, ст. 272-273. 187) Јован Ф. Трифуноски, Горња Пчиња. Српски етнографски зборник, књ. LXXVII. Насеља и порекло становништва, књ. 38, Београд 1964, ст. 57. 188) Johann Georg Hahn, Reise durch das Gebiet des Drin und Wardar, st. 93. 180) ИЕан C. Јастребов, Стара Сербиа и А лбаниа.. . , ст. 223. 190) Галеба Паликрушева и Александар Стојановски, Дебарска област у шесдесетим годинама X V века. (У «Симпозиум о Скендербегу», Приштина 1969, ст. 187-188). 191) Бранислав Русић, Поље Дебарско. (У «Годишен зборник», књ. VI, 1953. ст. 134). 192) На истом месту, ст. 135. 193) На истом месту, ст. 148. 194) Бранислав Русић, Малесија. (У «Годишен зборник», књ. VI, 1953, ст. 1). 195) На истом месту, ст. 17-18. 196) На истом месту, ст. 21. 197) Вас. Ђерић, О српскоме имену у Старој Србији и Маћедонији. Београд 1904, ст. 6. 198) На истом месту, ст. 6. 199) На истом месту, ст. 7. 200) На истом месту, ст. 7.

132

ОДБРАНА ОД ПОАРНАУЋИВАЊА Стање Срба под турском влашћу било je тешко. Нарочито у оним областима где су продирали Арбанаси и доносили свој фанатизам и терор. Због својих услуга Турској царевини поисламљени Арбанаси су уживали и поверење и заштиту. Тако je остало и кроз цео XIX век. Војвода Гавро Вуковић, човек који je добро познавао и званичну турску политику на Балкану и наклоност Велике Порте према Арбанасима, записао je и ово: «Арбанија je била Султану као зеница у оку. На европској страни царства највише je у њу полагао. Стога je употребио сву снагу, да Енглеска не отцијепи Арбанију од Турака. јер кад би њу изгубио не би му више било седиште у Јилдизу».1) Под таквом заштитом Султана Арбанаси, који су били примили Ислам, нису презали ни од каквих насиља према Србима, који су били без заштите. Ни они Арбанаси, који су били у млетачкој служби, нису бол>е поступали према Србима. У једном писму црногорских главара ванредноме провидуру Вићентију Гритију, од 23. априла 1749. године, стоји: «И за наше крвнике Арбанасе, који учинише од нас велико зло и побише ни главаре под твоје око, питамо грацију да их из Боке дигнете ђегођ je принципова заповијед, пак тада, ако инако не може бити, ми ћемо вашему г.г. погодити и наше зло што су ни Арбанаси учинили, принципу ћемо погодити и наше главаре опростит, тек Арбанаси да из Боке макну, е видимо да нигда ова Крајина неће бити у миру докле буду Арбанаси у Боку».2) Још много горе било je у оним крајевима где се, после сеоба од 1690. и 1737. године, лроредило српско становништво. Из казивања даскала Стефана из манастира Раванице, види се да je са патријархом Арсенијем III Црнојевићем прешло у земље северно од Саве и Дунава «мноштво српскога народа 37.000 фамилија и толико je у војну службу цезарску ступило».3) Даскал Стефан казује, да у то време беше «велико плењење и расејање народа хришћанскога и запустошење све земље српска, манастира, вароши и села који су запустели, нека сасвим изгорела. Такође je и наш манастир Раваница у Србији био сасвим запустио»/) У своме опису «Запустошење Србије», у време од 1690. до 1699. године, даје ђакон Атанасије врло потресну слику: помор,

133

затим мач и помор, пљачка и глад. Људе, који су помрли од raaflM, растрзавали су пси. Атанасије вели: «Све je ово било у моје дане и моје су очи виделе и трупови помрлих људи лежаху ио свим улицама великога Београда, и по свим селима и на свим путевима лежаху мртви и немаше кога ко би их сахранио; они, који још ходаху живи немаху више изгледа, ни људске љепоте, него беху поцрњели од глади и лица им бејаху као лица етиопска (црна), и тако умираху и није остао ни десети део љ уди ... Они, који су остали живи, избегоше из своје земље, и оставише je сву п усту... И још од Турака видесмо много зла, гоњења и запустошења светих цркава и потпуно уништење српскога рода».*) Не може се, разуме се, ова потресна слика страдања и запустошења применити на цео тадашњи српски етнички простор. На ово je указивао још Јован Н. Томић, који je побијао тезу о масовноме исељавању Срба са Косова и Метохије 1690. године. «Тако представљен факт, вели он, не одговара истини. To je једна историјска заблуда, која се, недовољно проучавана, могла одржати све до данас. Тој погрешци je извор у белешкама и хроникама које су писали православни свештеници и у њиховом идентификовању пустоши која je услед тога наступила у православљу на тој страни са пропашћу самога народа српскога».6) Ни Томић, међутим, не оспорава да je у тим крајевима, услед велике сеобе 1690. године, српско православно становништво јако проређено: «Никад ниједан српски крај није био лишен толикога броја и достојанственика и простих свештеника, као тај крај у то доба; и по стицају прилика je српски православни живаљ, лишен својих најбољих помагача у борби са мухамеданством, који су, следујући примеру Патријарха и других достојанственика црквених, бежали испред Турака знајући шта их чека, био најпре подвргнут процесу мухамеданизирања и арнаућења него икад дотле. Али тај српски православни живаљ није испразнио терен гранични са Арбанасима него je, подлегавши сили, био подвргнут бржем мухамеданизирању и арнаућењу, пгго je за српску националну идеју значило исто што и нестанак српскога живља, јер je мухамеданизирани и поарнаућени елеменат давао највеће противнике православљу, у коме je оличаван српски народ и његова национална идеја».7) Утврђено je већ како се вршио процес однарођавања оних који су примили Ислам. И Ислам je универзална вера у којој се нациопално гаси и све се потчињава верскоме моменту: све до буђењ а модерних национализама Турску царевину je унутрашње уједињавала вера и оданост Исламу. Оснивач ове вере, Муха-

134

мед, био je онај фактор који сјед и њ ује све вернике много више него што je то био случај са хришћанством. Иван С. Јастребов je утврдио за крајеве које je испитивао, да Србин, када прими Ислам, «сматра за срамоту да се служи матерњим језиком, да му се не каже да je потурица; он већ мрзи на српски језик».8) Примањем Ислама укл>учивало се у владајући слој, који je био повлашћен и могао je да прави успехе без обзира на своје национално порекло. Онај ко, у Турској царевини, прими Ислам постао je «турске вере», али га нико није питао да ли je турске народности, јер je вера била много важнија од народности. На српскоме етничкоме простору било je и касније много више поарбанашених Срба него етнички чистих Арбанаса. Прави Арбанаси су поарнаућене Србе називали Арнауташима и двојили се од њих, јер су себе сматрали нечим вишим. «Морам и то казати, вели Јастребов, да je Арнауташ свагда више заслепљен фанатизмом, него прави Арнаутин дошљак, који више мрзи на Арнауташа, него на хришћанина».9) Између једних и других по~ стоји велика разлика не само по етничком пореклу него и по менталитету. «Црави Арбанас сматра за срамоту да тражи освете или задовољење преко власти, осим власти старијих свога фиса, такозванога суда ,плаћенија’ (то je суд стараца). .. Арнауташ готово не зна шта je част: он je лажљив, не држи задату реч. Прави Арнаут неће то учинити: он je веран својој речи и неће никога издати, он зна за поштење. Арнауташ улизује се свакоме, његове намере и понашање пред властима je подло, притворно и ли~ цемерно. Арнаутин се понаша у таквим случајевима достојанствено, племенито».10)

2. У приликама какве су тада биле на целоме српском етничком простору главну отпорну снагу однарођавању чиниле су православна вера и српска национална свест, која се била органски срасла са православном вером. Бити Србин значило je тада, а и много касније, бити православне вере. To je било веровање народа, које се одржало и у народној традицији све до наших дана. Ту органску сраслост православнога веровања и српске националне свести лепо je, а и тачно, изразио владика Петар II Петровић Његош речима: «Сваки Србин који се превјери, Просто вјеру што загрли другу,

135

Но му просто не било пред Богом Што оцрни образ пред свијетом Те се звати Србином не хоће. Ово ти je Србе искобило, Робовима туђим учинило».11) Ова два елемента сачињавали су главну отпорну снагу прелажењу Срба на Ислам и поарнаућавању. За време дугога ропства под Турцима они су били оличени у Пећкој патријаршији као остатку некадашње српске моћи и славе. Основана 1346. године за време цара Душана, његовом вољом и због тадашњих државних и црквених потреба, Српска патријаршија je, губљењем државне самосталности, губила и од свога простора и од свога угледа док се није, за време пропадања остатака српске средњевековне државе, сасвим угасила. Тек од свога обнављања 1557. године, извршенога вољом и пристанком централне турске власти, Српска патријаршија, која се од тада зове само Пећком патријаршијом, постала je оно што je било трајно у веровању и у националној свести Срба. Главни узрок овоме лежи у чињеници. да je обновљена Пећка патријаршија, и национално-политички и духовно, оличавала несталу српску државу. Истицано je код нас чешће, да je патријарх Макарије Соколовић, захваљујући свесрдној помоћи свога сродника (а можда и брата) Мехмед-паше Соколовића, успео да у територијалне оквире Пећке патријаршије, обухвати скоро све српске земље и да je тиме учини етнички српскијом од оне цара Душана. «Напуштајући старе традиције, које сада већ нису имале реалне подлоге, Макарије и његови помагачи нису тражили да се Пећка патријаршија обнови у границама, које je имала у доба када je основана.. . Макарије и његови помагачи када су одређивали границе новој црквеној организацији, оставили су сасвим претензије старе Пећке патријаршије, а нове патријаршијске границе заокружили су у главном према етнографским приликама, какве су у тај мах биле».12) Обновљена Пећка патријаршија обухватала je, црквено-административно, све српске крајеве који су били тада под турском влашћу, али није била пропуштена прилика да власт Патријаршије буде проширена и на оне крајеве под млетачком влашћу где су живели Срби. «Под влашћу обновљене Пећке патријаршије био je уједињен, први пут у својој историји, цео српски народ, .. .под Пећком патријаршијом сада, када су пале све политичке границе, то je могло постати дело. Међу Србима, које je, после деспота, у унутратњости српских земаља, водило једино свеш-

136

тенство, као оно које je имало социјално уважен положај и које je било најобразованије, престале су све разлике... Нивелација je извршена до краја. Народ je, за разлику од стања у Средњем веку, постао јединственији колективни појам, из којега се одвајало само оно што није чисто и прекаљено, а у којем се ништа није истицало неким својим посебним тежњама и особинама, K o je би стршиле изнад целине».13) Један je од тешко објашњивих парадокса историје и то, да се један народ, који je Турцима најдуже давао отпор на Балкану и последњи положио оружје, духовно уједини и културно и етнички толико оснажи баш под влашћу истих тих Турака у време њихове велике моћи. Корени овога историјскога парадокса су и бројни и врло сложени. Најглавнији од њих треба, чини нам се, тражити у јаком српскоме културноме и духовноме утицају на турском двору одмах после изгубљене битке на Косову. Победник Бајазит постао je зет побеђене кнежевске куће и много више од тога: поштовалац и личности књегиње Милице, жене јакога духа и високога морала, и Деспота Стевана, човека витеза и духовно уздигнуте личности. И султанија Мара, кћи мудрога и трагичнога деспота Ђурђа Бранковића, појачала je српски утицај на царскоме двору. За њу се зна да je била веома поштована на двору и да je сачувала своју православну веру и чинила много добра црквама и манастирима. Од ње je и Султан Мехмед II, освајач Цариграда, научио српски језик и писмо. Српски језик, српско писмо и српска ћирилица били су дуго и у званичној употреби на Порти где се знало да се њима служи не само у Србији, него и у Бугарској, Босни, Зети, Арбанији и Дубровнику. «Прво султанско писмо са царском тургом, писано српски и ћирилицом, упутио je, 10. јула 1430. године, Мурат II Дубровчанима. Сачуван je низ султанских српских писама, као и писама санџак бегова. Од самога Султана Мехмеда II Освајача очувана су у Дубровнику 44 српска пиема; док je свега једно писано латинским језиком. . . Сва преписка између турских и хрватских крајишких великаша вођена je тим писмом и језиком. .. Муслимани су га држали до пред крај XIX стољећа, када je потиснута из употребе живом активношћу аустријских власти. Такозвано ,беговско’ писмо развило се из курзивне ћирилице и није ништа друго немо само једна грана њена».14) Карл Пач рекао je за ову ћирилицу, да су je босанско-херцеговачки бегови звали «Стара Србија» и да су њоме писали не само бегови, него «и фамилије и трговци, међу њима такођер и православни.. . У Плевљу зове се босанчица ,стара јазија’ или ,тембелска јазија’, а ко-

137

лико сам могао сазнати. .. служе се њоме фамилије Бајровића и Корјенића и неколико муслиманских свећеника. .. Кроз Босанце je писмо доспело такођер и до у Цариград, гдје je дапаче и на двору употребљавано било, тако да су приморани били и тајни агенти да ју науче, да би могли надзирати дописивања».15) Да се српски језик и српско писмо тако дуго могли одржати у званичној употреби на Порти свакако je заслуга наших људи који су примали ислам али су, бар у интимноме кругу, сачували свој језик и сећање на своје порекло. Појава сасвим супротна од оне код простога света који се, примајући Ислам, и поарнаућивао. Све ове, тада врло повољне околности, умело je да искористи српско, и више и ниже, свештенство, које je трајно било национално свесно. Те тадашње наше водеће генерације, судећи по свему шта су и како су радиле, сачињавали су људи виших моралних и духовних квалитета, чија je национална и православна свест била врло будна. Из рушевина, под туђом влашћу, са мало перспектива пред собом, они су остварили идејно и духовно јединство народа и створили једно осећање заједнице које се вековима одржавало. Ову, тадашњу, духовно-националну атмосферу, изразио je Владимир Ћоровић на њему својствен начин: «Под нашим политичким вођама ми нисмо извршили своје уједишење услед противности њихових интереса; под вођством Патријаршије ми смо га, ето, извршшш у две противничке државе. Дух децентрализације, који je код нас био уједно и дух декомпозиције и који je у XIV и XV веку довео до пада наше царство и нашу државу, ишчезло je ,као дим’ и место њега се моћно развија централистичка снага Пећи. Остварила се, буквално, еванђелска слика једнога стада и једнога пастира. Никад више ниједан српски покрет не може да се одржи, чак ни да се јави озбиљно, са јасним партикуларистичким тежњама; уколико се стварају нови организми државни, они се стварају само као зачетак и прва фаза за даље развијање које ће обухватити целину».16) Пећка патријаршија, тако названа због тога што јој je било седиште у манастиру св .Спаса у Пећи, постала je временом српски и национални и црквенк центар. У личности пећких патријараха, који су од обнављања Патријаршије 1557. године били и српски етнарси, била je сконцентрисана и духовна и световна власт. Патријарх и црквено-народни сабори, које je он сазивао, били су органи национално-духовне и световне власти. Добро организована и вођена, срођена са дугом и богатом националном традицијом, Српска православна црква je тада чинила све, да се народ окупља око ње. Она je расправљала и пресуђивала, у мно-

138

го случјева, распре и спорове старајући се да људи не иду на суд туђину. Судило се, у оквиру Цркве, и по Крмчији Светога Саве и по Законику цара Душана и тиме je одржаван духовно-национални коптинуитет са епохом Немањића, која je, у свести и јерархије и народа, живела у Пећи. Још крајем XVII века, у време масовнога ангажовања Срба на страни Аустрије и Млетака, истиче цетињски митрополит Висарион 1689. године, да je «велика црква дома Спасова, која се зове Пећ, архиепископија општа и <Зож и пресветло сунце које сија и лучи своје зраке по цслој српској земљи».'7) У наглашавању значаја и снаге наше народне и државне традиције ишло се тако далеко да je чисто национално уздизано изнад религиознога. Тако Ћоровић вели: «Оно, што чини српско православље, српску веру, то није вера ортодоксије или уопште нека религија, него je то оно, што je спојено уз веру, све духовно наслеђе старине, сва традиција веровања. Традиционализам je општа и врло јака особеност свих патријархалних и примитивних народа, а за читаво време нашег робовања под Турцима он je био наше главно духовно обележје. Везане за традиције и обичаје, које му црква не само што није ометала, него их je толерирала и шта више помагала, после, идентификовање цркве и државе по јединству вере, по династичкоме учествовању у унапређењу црквених интереса, по сјају, који je имала црква за времена народних владара, све je то учинило, да појам о српскоме православљу и ,часноме крсту’ постане широком асоцијацијом идеја, појам о читавој прошлости и духовном кругу племенске заједнице, која носи у себи трагове и спомене нечега светлог и лепог и живи у једном осећању истих мисли, успомена и жеља. Тим више и тим јаче, што je читав духовни живот кроз неколико стотина година представљало свештенство, жив носилац немањићких традиција, и што je оно, са патријархом заједно, преко својих житија, летописа, слова, поред сјајних владарских задужбина, непосредно оживљавало старе успомене, подржавало мржњу на ,неверне Агарјане’ и израђивало народну идеологију прегалаштва и чежње за обнављањем свега тога великог и лепог, што je пало и пропало. Није случајно, да су се главна зборишта народна налазила око манастира и цркава и да je врло много националних покрета у XVI, XVII и XVIII веку имало духовна лица за своје вође».'8) Дишући о нашим манастирима рекао je Вук Сефановић-Караџић и ово: «. . .Они су до данас били прави и једини стубови и чувари закона ришћанскога и имена српскога. Не само што људи иду тамо те се исповедају и причешћују и слуша-

139

ју часну летурђију него се ту о многим празницима. .. купи народ као на панађур. Код некојих манастира, кад je лијепо вријеме, скупи се неколико хиљада душ а.. . Ту се кадшто и народне старјешине (кнезови и кметови) договарају које о чему».15) Оличење те духовно-националне традиције српске и носилац власти био je пећки патријарх. Цео народ je у њему гледао свога представника, а иностранство законитога представника српскога народа. У целоме српскоме народу није било личности која би се, како по личноме угледу тако и по национално-политичкоме значају, могла упоређивати са пећким патријархом. Он je имао Султански берат, исто као и епископи, и то му je и пред турским властима давало велики значај и подизало углед. «Бератлије су, вели Вук Стефановић-Караџић, се звали и наши кнезови који су берате имали, а у Цариграду се бератлије разликују од остале раје и по одијелу (чини ми се да смију носити жуте местве и црвене јеменије), те их по сокацима не смију устављати и питати јесу ли платили харач и имају ли тескеру».20) Царски берат je, поред осталога, обезбеђивао и личну сигурност патријарха и епископа када су путовали по народу». «На својим походима патријарси су јашили на коњу, богато украшеном; у левици су држали узду а десницом су благосиљали народ, који je пред њима иадао на кољена. Пред патријархом су ђакони носили велики патријаршијски крст, а за њим жезао. У обичним приликама патријарха су пратила по два каваза (оружане слуге), а када je галао у пастирску посету у народ, имо je велику оружану пратњу на кошима и пешице».21). Пећки патријарси су ословљавани са свети, јер je верни народ у њима гледао не само своје представнике него и лица друкчијега, узвишенијега и строжијега живота, што су они и били. Под њиховим вођством и старањем догодило се код Срба «нешто што je у основу најближе правоме хришћанству, а ипак тако ретко; у нас je, ето, по тим општим схватањима, Црква доиста постала народ, а народ Црква, истина не у теолошком и моралистичком него и национално-политичкоме смислу. Наше православље, ,српска вера’, постало je оваплоћење наше национално-државне традиције. а наша национална психа дала je митологиској вери хришћанства и извесне елементе правога веровања».22) Јован Цвијић je истицао, да су се православље и српска иа~ родност почели да прожимају још за време Светог Саве, који je српскоме православљ у дао бројне националне особености, али су се «потпуно стопили крајем XV века. Православна вера je готово изгубила свој догматски, црквени, и примила je више етнички

140

карактер и тако постала ,српска црква’. Она je била саставни део народнога духа, готово исто онако као и фолклор. Православље je нашло једно моћно средство у Пећкој патријаршији, која je 1557. године обновљена... Крајњи циљ ,српске ц ркве’ био je народно ослобођење. Народна девиза je била проста и јасна: непрекидна борба за ,крст часни и слободу златну’».23) Иако и Ћоровић и Цвијић преувеличавају значај чисто национално-политичкога момента у овој «српској вери», сигурно je да je она била онај фактор који je најуспешније штитио и од исламизирања и од ноарнаућивања. Народ je живео култом и духом Пећке патријаршије и када je она укинута 1766. године нестало je и најважнијега упоришта народне самоодбране и наде да ће се тешко стање изменити на боље.

3. Укидање Пећке патријаршије, 11. септембра 1766. године, био je веома тежак ударац и Српској православној цркви и целоме српскоме народу. Од тога времена се умножавају прелажења на Ислам и, заједно са тиме, однарођавање и поарбанашавање. Тамо, где није било продирања Арбанаса, поисламљени Срби су почели да себе сматрају Турцима што они, разуме се, нису могли бити. Примајући Ислам, веру владајуће нације, поисламљени Срби су примали и турску државну идеју и кроз то се, још више, приближавали поисламљеним Арбанасима, који су Турску царевину сматрали с војом државом и много доприносили изградњи њезине силе и моћи. Пећка патријаршија je, видели смо, бранила и његовала не само православну српску свест народа, него и српску националну и држ авну идеју. Када je она укинута десило се, на национално-политичкоме плану, друго српско Косово: српски православни народ подпао je сада, поред политичко-националнога ропства, и под црквено-духовно ропство фанариота, људи материјално веома лакомих и национално велико-грчки оријентисаних. Не спада, овде, у оквир наших истраживања приказивање припрема, узрока и начина укидања Пећке патријаршије 1766. године,24) али je потребно указати на непосредне последице овога чина. Прва, и то врло важна, била je у томе да су се сада против српске црквене самосталности усавезиле Турска држава, која je тада у српскоме народу гледала свога најопаснијега непријатеља на Балкану, и грчка васељенска Патријаршија, која je била но-

141

силац «велике грчке идеје», изразито и доследно антисловенске, а тиме, разуме се, и антисрпске. Довођење Грка на престо Пећких патријараха у времену од велике сеобе 1690. године до укидања Пећке патријаршије 1766. године, који су и припремили укидање Патријаршије, и, после тога, довођење Грка и на српске епархије, било je, црквено-политички гледано, употпуњавање обезправљ ењ а српскога народа. Што je отпор више српске јерархије довођењу Грка на чело Српске православне цркве бивао већи, то су и последице пораза биле теже. Јеромонах Никифор, који се замонашио у манастиру Високи Дечани, записао je у манастиру св. Петра Коришкога код Призрена 1765. године, само годину дана пре укидања Патријаршије, да je Грк — патријарх Калиник II протерао Србина патријарха Василија ЈовановићаБркића. Јеромонах je забележио: «. . .И тада je била међу њима велика распра («молва») и метеж због престола и патријаршије српске».25) П,ошто je, у ово време, званична руска политика на Балкану помагала остварење «велике грчке идеје» није ни Руска православна црква хтела притећи Србима у помоћ. Једна молба Цетињскога митрополита Саве Петровића, упућена Московскоме митрополиту Платону, да «подигне пали престо српске архиепископије» остала je без одговора.26) У писму грофу Михаилу Илариновићу Воронцову, писаном 25. априла 1755. године, владика Василије Петровић помиње епископа Грка Гаврила, који je био дошао на Пећки престо и почео да прогони Србе епископе и да од њих тражи новац. Немајући шта да му дају они су се разбежали на разне стране.27) Гаврило je, вели се даље у писму, хтео да и у делу Скендерије постави свога епископа, али je то тамошњи народ одбио и запретио да ће га убити ако тамо дође.28) Гаврило je имао Султанов ферман на Пећку патријаршију иако она, формално, још није била укинута. Из писма митрополита Василија Алексеју Михаиловићу Обрескову, писаном 25. априла 1755. године, види се да je Гаврило овај ферман купио за 80.000 гроша и, када je дошао за пећкога партијарха, тражио je да што пре наплати тај новац.29) У Цариграду се, и на Високој Порти и у Васељенској патријаршији, врло добро знало шта je Пећка патријаршија значила за српски народ. Због тога je све чињено да се она не обнови. Када je Пећка патријаршија укинута «формирана je пространа Призренска митрополија на челу са Гаврилом, бившим митрополитом Амасијским, дакле Грком. Она je обухватала Призренски, Новобрдски, Приштевски, Вучитрнски, Ђаковачки и Пећки

142

крај».30) И на ову, просторно веома велику епархију, слати су Грци-епископи. Они су, зна се, куповали своје епархије и, када су се нашли на њима, гледали да се што пре одуже. Вук Стефановић-Караџић je забележио, да су се фанариоти старали, «да сакупе новаца, да изваде главно и добитак, да би могли и у напредак закупљивати и подмићивати, или, ако их други наматну и шћерају, да могу живјети док се опет таково што нађе; а, треће, што су и они сами понајвише л>уди прости (којекакве пропалице, или калуђери, који су наиме каквога манастира напросили себи новаца), а кадшто и најрђавији».31) За њих вели Радослав Грујић да су, после 1766. године, долазили за владике, управнике манастира и друге црквене представнике, а истидали се себичношћу, грабљивошћу и насиљем према народу и свештенству».32) О грабљивости и неподобности ових странаца на високим црквеним положајима сачувано je обиље материјала. Горак je био живот оно мало српских православних свештеника који су им се морали подчињавати. Они су се повезивали са носиоцима локалних турских власти и, захваљујући бератима које су имали, могли су да раде шта хоће. Док су зулумћари упадали у куће свештеника и у манастире и чинили разне зулуме, «дотле je мирско свештенство у варошима морало ноћу вршити св. Литургију и венчавати, место камилавке покривали главу и заклањати браду црним марамама, а при пратњама трпети каменице дечурлије уз подругљиву песму на турскоме: «Један поп липса, три свеће сагореше, шта да му за душу дадемо? мокраћу са изметом».33) У односу на српски народ подударали су се интереси и Васељенске патријаршије, и Велике Порте и арбанашке експанзије, која je постојала све агресивнија. Ово je важило нарочито за цело подручје тадашње Призренске митрополије. Према једноме ферману Султана Махмуда II (1808-1839) под управу ове митрополије припадала je и «арнаутека Скендерија» (тако стоји у оригиналу) с окрузима и градовима, нахијама и селима њеним: а за овим иду сви услови као и у бератима даваним митрополитима, постављаним на места митрополитска»34). Утврђено je, да су баш ови митрополити Грци били изразито антисрпски расположени иако им je паства била српска. Када je Скадарска српска православна црквена општина затражила, 30. маја 1850. године, од митрополита Партенија да им у школи буде учитељ Србин он

143

je тражио да учитељи буду «раја нашега цара, а не друге нације ни пашопортлије, а ми чујемо јер имате од друге нације учитеља који вам учи децу».35) Партеније наређује општини, «да изаберете у вашу православну школу учитеља који ће бити царска раја».36) Радило се, овде, о учитељима из Србије, који су доносили собом и здраву српску националну свест. Стање у коме се, после укидања Пећке патријаршије 1766. године, нашао српски народ утидало je и на опадање образовања српског православног свештенства: манастири су били осиромашили, цркве порушене, није се где имало ни учити књигу. Вук Стефановић-Караџић тачно истиче, да су се Срби-владике, колико-толико, старале о образовању свештеника, «али су по томе грчке владике и митрополити дотле доћерали свештенство, да je тешко наћи попа, који зна добро читати. Они никада не питају, зна ли што онај, који хоће да се запопи, него само гледају може ли платити. Али од онаки архијереја не може се ничем бољему ни надати, једно што су они људи од туђега народа и језика, и то од народа, који са народом српским никад није био (нити ласно може бити) у правом пријатељству».37) Године 1784. пише Доситеј Обрадовић владици Јосифу Шакабенти о тешкоме стању нашега народа под управом грчких владика, који долазе да њима «предудрчене и измужене овце живе деру, и ако je јоште гди у костима мозга остало, с благословом и проклињањем, с молитвама и анатемама да испију, исисају и пождеру».38) И француски дипломат, Боа ле Конт, забележио je 1834. године о грчким владикама: «Под турском владавином владике су слате из Патријаршије, и били су по правилу Грци, који нису нимало марили за земљу. Очекујући све од Цариграда, они су с пашама и кадијама експлоатисали земљу, која je за њих била туђа, у свему су се слагали са осталим чиновницима Портиним».3’) Иван Јастребов додаје: «Митрополити још више почеше тлачити православне и (без тога оштећене од харача и свакога несрећнога насиља, порезима и цаметима) старали су се само о скупљању мирије. . . На тај начин митрополити су постали прави господари (владике), а не пастири. Хиљаде кућа хришћанских осташе без попова по неколико година: а митрополити нису марили, што су хришћани због тих зулума превртали вером».40) 4. Овакво тешко стање, у коме се цео низ деценија, налазио српски народ под турско-арбанашком влашћу, учинило je, да je

144

на широким српским етничким просторима српски живаљ слабио, али није нестајао. И тамо, где je временом, преовлађивао арбанашки елеменат и појачавало се поарбанашавање Срба, остајало je понешто православних Срба, али и тамо где их je, силом околности, нестајало остајали су српска православна традиција и српски културни и верски споменици. Ђорђе Ђурковић, који je 1869. и 1879. године путовао кроз ове крајеве, забележио je за простор између реке Дрима и црногорске границе, да су и тамо, где више није било Срба, остала словенска имена села и разних локалитета. «Племенске приче, вели он, посвједочавају исто, да се између горњега Лима и Дрима нашироко измијешао и арбанапгки сој».41 Ђурковић je у Гусињскоме крају нашао 2.800 православних Срба, а у Плаву «од 2.500 становника угледан део припада српској народности и представља трговачки сталеж у мјесту. .. Што ближе црногорској међашкој нахији Васојевића, тијем ређе чујеш арбанашку ријеч. Отуда нам бива јасно, да су Црногорци 1879. године могли заузети сјеверну половину Гусињске нахије, која броји око 500 Арбанаса и 2.500 Срба, без иједног пушчаног метка.42) Плав и Гусиње су старе српске области. Гавро А. Шкриванић je утврдио да су називи села, како су гласили у повељи краља Милутина, писаној око 1315. године, «углавном остали непромењени».43) О етничкоме односу на простору Старе Србије, где су се нарочито јако сусретали Срби и Арбанаси, оставили су нешто по~ датака и странци, који су пролазили овим крајевима. Туда je пролазио и Пуквил године 1798, 1799, 1800. и 1801. године, дакле крајем XVIII и почетком XIX, века. У поглављу о Арбанасила Пуквил вели, «да они и даље упорно држе словенски језик и да, успркос удаљености од своје отаџбине, остају Арбанаси и горди су на овај назив».44) За крај око Скопља вели, да чини део Бугарске и Србије и да je «веома слабо насељен. Једва се виде неколико села а скоро нигде нема обрађене земље».45) У Призрену je могао утврдити, да je становништво мухамеданско и хришћанско и да становници «не говоре никако осим словенски».46) На путу од Призрена за Скадар био je узнемираван од разбојника: «.. .Већи-на исповедају грчку веру и међу њима се налази само мало муслимана».47) У Скадру je нашао муслимане и хришћане: «Домаћи језик je илирски, једна мешавина словенскога и бугарскога».43) У Скадру je нашао 12.000 становника, пола хришћана а пола муслимана. Православни су имали свога епископа, а то je могао бити само српски православни епископ, док су католици добијали помоћ са стране.49)

145

Године 1840. изашло je у Паризу француско издање књиге Ами Буеа «Европска Турска». Буе je рођен 16. марта 1797. године у Хамбургу и много боље je обавештен о крајевима кроз које je пролазио. Зна да Срби живе у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори «и у једном делу пашалука Приштине, Пећи и Призрена. У овим последњим областима уочава се појава, да Срби, који живе са Арбанасима, на крају су постали Арнаути».50) Зна и за исељење Срба са Косова, Ибра и Новога Пазара као и то да су те исељенике Маџари и Немци називали Рацима. У границама изван тадашње кнежевине Србије помиње «Србо-Арбанасе».5') «Број Срба у пашалуцима Приштина, Пећ и Призрен остаје неодређен. Из ових земаља и из арбанашких дистрикта Куршумлије, Прокушва, Гиљана и Врања као и из Рашке и Крушевца су већином следовала исељавања Срба, који сада насељавају један мали део Славоније, Бачке, комитата Бач и угарску обалу Дунава до Сент-Андреје испод Пеште».52) Напуштене крајеве су, вели, населили Арбанаси-Геге, «без да су поседовали смисао за рад истих». И Ами Буе истиче, да Срби живе помешани са Арбанасима у равници између Призрена и Пећи и између Врања и Митровице «док они под именом Арнаута насељавају скоро сами област на извору Лепенице, околину Црнољеве и Реке северозападну ивицу равнице код Приштине, Кратова, Куршумлије, Прокупља и Метохије. У брдима између Арбаније и Босне измешани су са Бошњацима као и у Колашину на Тари, у Гусињу, Плаву, на обалама горњега Ибра, код Рожаја, у области Сухи До и продиру чак до платоа на западу и северозападу од Новога Пазара. У области Зете, уздуж Мораче и у Климентима, са ону страну Зема, мешају се са Црногорцима».53) Као лекар у турској војсци имао je др Јосеф Милер доста могућности да упозна крајеве и народе где je боравио. И он je оставио интересантне податке и о Србима и о Арбанасима.54) Милер истиче, да Арбанаси-Геге мрзе Србе и Црногорце и да они мрзе чак и Тоске, који су друге, православне, вере. Каже за Геге да су «свирепи, подмукли, упорни, ненаклоњени никаквим новинама, против свакога су који не познаје њихов језик.. . и неће их никада, без одлучних, крвавих реформи њиховог политичког и религиозног живота моћи захватити дух европскога хуманизма».55) Ова Милерова оцена потврђује се и казивањем савремених српских извора. Један запис из 1843. године казује како су Арнаути пленили Качаник, село Злокућане и Скопску Црну Гору.56)

146

Поп Паун из Старог Нагоричана забележио je, да су се Арбанаси 1843. године побунили против Султана јер нису хтели да дају низам.57) Покрет за увођењем реформи изазвао je и 1842. године побуну Арбанаса у Кумановској области. Сакупило се било око 4-5.000 Арбанаса. Хтели су да зауставе царску војску. Један sä nne из 1844. године казује како су Арбанаси врпшли насиља: «Једнима узеше стоку, другима децу».58) Јеромонах Серафим, намесник манастира Високи Дечани, казује 30. јуна 1845. године, како су се Арбанаси побунили под вођством некога Дервиша из села Џаре, Тетовска нахија. «Са њим, вели Серафим, бејаше цео Арнаутлук. Побили се испред Скопља, код села Катланово, и надби царска војска. И послаше њега и његово друштво, више од 300 људи, у заточење у Цариград».59) Турска војска, која се била утаборила код манастира Дечана, похватала je у Ђаковачкој и Пећкој нахији 200 људи, који су, повезани у ланце, били послати у Цариград. Неки су се вратили после пола године, а неки после годину дана. Серафим бележи: «Све горе и горе чинише зулум и злоупотребленија».60) За Србе вели Милер, да већином живе у равницама и у предгорју, а Арбанаси у дивљини и усамљености. Наводи места и крајеве где Срби живе сами, непомешани са Арбанасима, а где, опет, помешани. Измешане Србе и Арбанасе налази у Рожају, Црвеној планини, Сухо-долу, у подгорју Колашина и дуж тока Ибра у Јањеву. Северозападно од Пећи близу Плава, Таре и Белога Поља и у целоме опсегу слива Ереника између Дечана, Ђаковице и Фшаи».61) Бројни подаци о Србима, које je добијао од грчких владика, рачунајући ту и наше муслимане не изгледају сигурни.62) Даје податке о бројноме односу српскога и арбанашкога становништва у Бару, Улцињу и свуда куда je пролазио. У Бару и Улцињу чине Срби већину, у Љешу има 64 «Словена-католика», у срезу Пекхим нашао je «200-240 породица несјредињених грчко-словенскога и јелинскога порекла».62) У Охриду je нашао «само мало» Арбанаса, «врло бројни су напротив Словени од којих Vs исповедају Ислам а остатак православну веру».43) У Струми je већина становништва православна.64) Нарочито je интересантно казивање Јосефа Милера о броју и односу становништва у Дукађину и источно од њега. Даје и овде податке из 1838. године. За Пећ вели, да има 12.000 становника, али само 130 православних и 20 католичких породица: «Црема пореклу чине Словени претежну већину, јер има само 62 османске породице према 100 арбанашких и 20 Цинцарских породица».65) Тада je манастир Пећке патријаршије служио као ка-

147

сарна нередовних трупа (Тоска).66) У извештају, који je, 15. августа 1886. године, руски конзул Тимајев послао рускоме посланику у Цариград, слоји и ово: «У граду Пећи муслимани спроводе страшну самовољу: насилно турче хришћане, изнуђавају од њих новац и робу, бацају на њих камење и упадају у хришћанске школе. Хришћани из Пећи беже у Призрен и у Босну».47) Оваква насиља помињу и Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, K o je су и саме биле у Пећи. Оне су тамо нашле уређену српску школу снабдевену књигама из Србије. Школу je водила Катарина Симић, монахиња изванредних особина. И у њезину школу су Арбанаси «два пута упали. .. па покупили све ствари што у њој нађоше; него по срећи школа јој je тако сиромашна да их не мами много. .. Арнаути терају своју силу тако далеко, да се бацају камењем на пратњу каквог упокојеног хришћанина, а на мртваце набацују прашине и ђубрета».68) У манастиру Високи Дечани нашао je Милер седам монаха, који су се бранили од зулума захваљујући народном веровању, да «свакоме Турчину, који прекрочи манастирски праг прети сигурна смрт, и томе захваљују заштиту од пљачкаша».69) У селима Растовиа и Бабаи нашао je Милер, у првоме 80 а у другоме 200 «словенских становника»; место Веља Короница имало je 160 становника српскога порекла. У Ђаковици je нашао 18.000 мухамеданаца, 450 католика и 2.600 православних, свакако Срба, који су имали «невидљиву цркву св. Петке». «Према националности било je 17.000 Арбанаса, 3.800 Срба и 180 Османлија као и неколико Цинцара и Цигана».70) Макензијева и Ирбијева виделе су у Ђаковици српску православну цркву и школу. Свештеник je био поп Стеван, «достојан свакога хришћанскога пастира. Кад je дошао у своју парохију, ту не беше ни цркве ни школе; па зар je чудо кад у Ђаковици нема више од 15 или 16 српских кућа? Али je поп Стеван био у слободној Србији те не могаше да своје стадо остави онако како га je нашао. Он je умео да ради и да штеди док не стече толико новаца да могаше зидовима оградити место једно где подиже чисту једну црквицу, школу, једну и где приреди као неко стовариште књига из Београда».71) У селима око Ђаковице Милер je нашао да живи измешано српско-арбанашко становништво./?) Два сата североисточно од Фшаи, на реци Дриму, живело je 70 поисламљених Срба. Таквих je било и северно од «свињећега моста». У Призрену je Милер нашао 6.000 кућа са 4.000 мухамеданаца, 2.150 католика и 18.800 православних становника: «...Према националности чине стварне Османлије 1/6 (без да се ту убрајају

148

овде привремено стационирани батаљони 14 пешадијскога пука од 720 људи), Срби чине 4/5, Арнаути 1'6, Цинцари 1/12 становништва; у овај број нису нешто око 600 Циганских хорди убројене».;з) Када су биле у Призрену Макензијева и Ирбијева су нашле око 4.000 домова. Од аустријскога конзула су чуле да има 32.000 мухамеданаца, 12.000 православних и 2.000 католика.74) «У вароши се, веле оне, говори српски, арбанашки и турски. Што се српски језик сматра за главни при свем томе што су Срби овде у мањини, то се има приписати српскоме карактеру који си не да отуђити и после успомена које су скопчане са овим местом; а каж у да се то често приписати може и томе, што су неки од муслимана српскога порекла, — иначе су већином Арнаути».75) Због те~ рора и страха за физички опстанак многи су се Срби селили и из Цризрена, али су им жене, као и у Пећи, биле против тога. «Српски народ, веле ове две Енглескиње, вал>а да je захвалан овим добрим женама, јер зацело не треба да раскине последњу алку која га везује са етаром земљом; ми смо већ спомињале како влада у кнежевини не охрабрава исељавање из Старе Србије».76) Када je Јохан Георг Хан 1863. године, дакле 25 година после Јосефа Милера био у Призрену, нашао je тамо 11.540 домова: 8.000 су били муслимански, 3.000 «грчки» (Хан je избегавао да помиње српско име), и 150 католичких. Број становника je износио 40.000 од чега су 36.000 били муслимани, 8.000 «грчке вере-> (Бугари и Власи, опет нема Срба) и 2.000 католика.77) Не зачуђава од Хана да уместо Срба налази у Призрену Бугаре, којих та~ мо није никада било. Он помиње да у Призрену постоје две православне цркве и једна приватна кућа, која je преуређена у католичку цркву.76) Хан не помиње ни православнога митрополита призренскога, али помиње да тамо резидира римокатолички бискуп под којим има седам парохија.79) Напомиње и то да су кршћани држали у својим рукама сву трговину.80) Велимир Стојанчевић je испитивао отсељавање српскога становништва из Призренскога, Пећкога, Приштинскога и Скадарскога пашалука у време између 1815. и 1839. године. Досељавања у Србију из ових «пашалука било je готово у свакој години кнез Милошеве владавине».81) Трагова о овим досељавањима има и у српскоме архивноме материјалу. Године 1819. побегло je из Пећи 35 лица због арбанашких зулума: убили су у самоодбрани пет Турака и морали су да беже.82) Тешко стање у тим крајевима, честе арбанашке побуне, сукоби са турском централном влашћу још су више поторшавали живот Срба у тим крајевима. Петар

149

Лазаревић јавља кнезу Милошу, 9. марта 1832. године, да и он сам саветује Србе преко границе да се склањају у Србију.83) Ово се дешавало и касније. Илија Гарашанин пише, 22. априла 1844. године, Богдану Ђорђевићу у Ђуприју: «Од нападенија и превеликога зулума бежећи и сада од непрестано свирепујући Турака-Арнаута, пребегле су преко границе на нашу страну, под заштиту свјетлога Књаза и Правитељства нашег, многе христијанске фамилије које су се које гди по отечеству нашем, саме себи мјесто нашавше, смјеетиле; а између ови осам фамилија такови које су дошле овде и предале молбу да им се гди мјесто за уживање определи, изјавивши и они да су ради на војски овђе остати и поселити се».84) Све ове околности, понекада веома тешке, чиниле су да се, на целоме томе проетору, све више проређивао српско-православни живаљ. «Тако се вршила и промена у етничким односима, конфесионалним пропорцијама, економици крајева, општој физиономији горњих области. Конкретно гледано кроз призму историјско-архивне документације, то значи да се у структури етничких односа — углавном принудним исељавањем — вршило смањење српско-православнога становништва, па се делом преко тога, а делом процесом исламизације мењала и конфесионална слика горњих области, а преко исељавања српскога сеоскога и градскога становништва вршила се и флуктуација радне снаге у сеоској и градској привреди, а самим тим и опадање опште производности тих крајева».85) 5. Живећи под оваквим околностима, препуштени сами себи, Срби су на целоме иодручју, где су били измешани са Арбанасима, били упућени на самоодбрану. Једино што их je морално и духовно крепило било je постојање две српске државе, Србије и Црне Горе. За Прешевску област утврдио je Јован Хаџи-Васиљевић, да je у овој области и Арбанасима било познато име кнеза Михаила и да су се они осилили нарочито после његове погибије. «Нигде, вели Васиљевић, нисмо слушали тако лепих анегдота о кнезу Михаилу као у овој области. Овај свет верује да je њему с с невиђене стране пала цар-Душанова круна на главу и барјак што je на Косову пао».86) Кнез Данило je уживао велики углед нарочито код католичких арбанашких племена: када су Макензијева и Ирбијева била у Дећи слушале су легенде о њему.87)

150

Тамо где није било Арбанаса са њиховим терором и наметљивошћу прелажење на Ислам није било, биолошки гледано, тако опасно. Привредна потчињеност оних који нису прелазили на Ислам није била лака али им je, када би постали кметови муслиманских бегова, животна сигурност била загарантована. На широкоме подручју Босне и Херцеговине, дела Црне Горе и Санџака, а и по Јужној и Старој Србији, говорили су и хришћани и муслимани једним истим језиком и били етнички исто. Родови су се познавали и често одржавали родбинске везе и када су исповедали различиту веру. Почетак заустављања и потискивања арбанашкога таласа. који je, као што смо видели био дубоко продро у српско национално тло, почео je још за време кнеза Милоша, али су озбиљније мере настале тек после ослободилачких ратова 1876-1878. године. Нове мере су учиниле да се и тамо, где су владали подношљивији односи између Срба и Арбанаса, на пример из фиса Климената и Сопа, ти односи погоршају.88) Оно што су били учинили Карађорђе и Милош Обреновић Турци су могли заборавити, али нису могли заборавити ове нове ослободилачке ратове, јер су схватили да се њима смера на њихово пуно истеривање са Балкана. Званична турска мржња према Србима преносила се, све више, и на поисламљење Арбанаса, који су схватили да, бранећи турску царевину, бране и своје повластице и своје животне интересе. С друге стране и Аустро-Угарска je појачавајући свој утицај у Арбанији, потстицала и католичке Арбанасе против Срба. Уз аустро-угарски утицај појавио се био рано и утицај Италије, где су живеле бројне арбанашке колоније. «Чујем, пише Илија Гарашанин, 22. августа 1866. године, Јовану Мариновићу, да има и агената италијанских у Арнаутлуку. Није ли се Италија и тамо чак, па и на хетерију обратила за помоћ? Некако све уједно иде. Сећаш се шта једном новине о Гарибалдију говорише?»89) Неослобођени Срби, који су још били под турском влашћу, полагали су сву своју наду у Србију и, делом, и у Црну Гору, која je имала више и додира и искуства са Арбанасима. И Србија и Црна Гора су сложно његовале српску идеју и припремале се да ослободе српске крајеве, који су били окићени обиљем српских верских и културних споменика. «Стара Србија. писале су Макензијева и Ирбијева, je онај крај у Турској у Европи, који je највећма скопчан са словенским народним предањима; ту je главни извор народној песми, ту je седиште старе владе српске, ту je позорница где паде српско царство. Земљиште je у овоме крају

151

богато и живописно, а руво народно једно од оних који су задржали највише ориђиналности и сјајности. Велика драж Старе Србије лежи у томе што усред њезине данашње дивљачности леж е остатци који сведоче како je она некада била хришћанска и цивилизована земља. Између суровости албанских села путник наилази на стару престоницу и на патријаршију једну, на велике цркве у византијскоме стилу, на фреске раније италијанске вештине».90) Из ових нада, које су полагане у Србију и у Црну Гору, јачао je унутрашњи отпор и појединаца и маса, које су, сада, имале у кога да упиру погледе. По градовима, и у најтежим околностима, Срби су се трудили да трговину држе у својим рукама. Тако je било и у Призрену и у Приштини, где je бивало седиште вилајета. «У првој половини XIX века трговци у Приштини били су само Срби и Јевреји, а у другој, поред њих, још и Турци».9’) У Призрену je, захваљујући Сими Игуманову, успело да 1871. године отворе Српску православну богословију, једно изванредно важно културно и национално жариште. Респектујући српску бројну снагу у овоме вилајету турске су власти, од почетка августа 1871. па до половине 1874. године, издавале лист «Призрен», који je био званични вилајетски лист, «који je штампан с једне стране на турском, а с друге на српском језику».92) Још 1840. године постојала je у Скопљу српска цркввна штампарија где je, 1840. године, штампан један молитвеник. 93 ) Срби су, где je то било могуће, покушавали да се бране дизањем устанака. У Кумановској области Срби су подигли устанак 1837. године, али су јако пострадали. Један устанак подигли су Срби 1876. године у Лабу, Копаонику и Топлици. Реакција Турака и Арбанаса била je оштра и то je још више појачавало исељавање Срба. «Арбанаси су попалили усташке куће, опљачкали стоку и другу покретност, а усташи и њихова чељад гладни и оскудно одевени избегли су у Србију. Поред кућа Арбанаси су запалили и порушили цркве у селима Штави, Бабици, Борнацу, Кијевчићу, Граничану (и школу) и у Лозну. У овоме последњем побили су ,бежанце из Ибра’».94) Ратови Србије и Црне Горе са Турском 1876. и 1877. и 1878. године, и последице које су отуда настале, означавају почетак јачега потискивања Арбанаса из крајева у које су били продрли. Настаје «инверсна миграција Арбанаса».95) Тачан број исељених Арбанаса je тешко утврдити. Наводи се да их je било око 30.000, али je могуће да их je било и више. Ови су исељеници добили назив «мухаџири» и били су штићени и помагани од турских влас\

152

ти. Потиснути из крајева, где су се раније били сместили, ови су се Арбанаси сада населили највише у Лабу и у северноме делу Косова. «Они су учинили да се у тим пределима згусне арбанашко становништво и отсутно надвлада над српским».96) Један део ових «мухаџира» отишао je даље у Ђаковицу и Призрен. «Велики део Арбанаса који су се повукли из тада ослобођене Топлице и Јабланице нселио се на Косову и тиме појачао арбанашки живаљ. С друге стране, пак, Срби су, услед насталих зулума делом од самих тих арбанашких избеглица, делом од других Арбанаса које je због приближавања Србије захватио бес против српства, селе се у већ примакнуту Србију. Доласком «мухаџира» разрађУЈУ се дотле простране ледине и осушују мочваре, што иде у корист земљорадње на штету сточарства».97) Радослав Павловић вели: «На Косову има још живих стараца који памте, кад су у Лабу била многа српска села, а пред сам наш рат с Турцима било je у Лабу неколико српских села, а до пре -30 и 40 годииа било je стараца који су причали како знају када je на Косову било врло мало Арнаута. Последња je српска кућа која се из Лаба иселила Вукадина Гатића из Трновице, који се населио 1897. године у селу Тиовцу, у Бањској општини, Косаничкоме срезу».98) Када се показало да Срби имају великога успеха у рату против Турске покушала je турска пропаганда код Арнаута да прошири веровање да ће, после рата, Велике силе принудити и Србију и Црну Гору, да Султану врате све што су освојиле и «да ће граница између Турске и Србије бити и даље онде где je и до ратова била, и да ће Арнаути добити накнаду за упропашћење свога иметка услед ратова и њихове сеобе у Турску.99) Ово су, разуме се, биле илузије, али су оне утицале на Арбанасе да појачају своја дивљања према Србима: «Из аутентичних се извора зна, да су онда Арнаути, јавно, усред бела дана, усред села или града, убијали Србе; да су их усијаним гвожђем боли и врелим вршњицама пекли и мучили, а власти турске ни мрднути нису хтеле. Факт je да су Арнаути онда јавно бешчастили српско женскиње, одводили га у ропство, убијали нејач, и одводили и односили стоке и имања српскога колико je ко хтео и могао».100) Најмање Арбанаса je исељено из области Врања и из Јабланице. На српској страни je било мишљења да Арбанасе не само да не треба исељавати, него да треба дозволити повратак и онима који су се иселили. Зна се да je и турска влада, помогнута од руске и енглеске, тражила од српске владе да се дозволи повратак исељеним Арбанасима на што je она, једно време, била скло-

153

на, али од тога није било нипгга. Исељавање je продужено и даље. Феликс Каниц вели, да je до 1878. године у кази Лесковац, Прокупље и Куршумлија било 83.000 Арбанаса: када je он био тамо 1889. године нашао их je једва 3.000, а од 10.000 Турака у Нишу нашао je само 100.10') Према попису становништва од 1895. године било je у Топлици и у Врањском округу, срез Јабланица, 1.677 Арбанаса, а према попису становништва од 1900. године на томе простору било je свега 1970 Арбанаса, од тога у Топличком округу свега 27.’02) Избегле Арбанасе као и наше муслимане из Босне и Херцеговине, који су после окупације 1878. године напуц1тали свој крај, турске власти су насељавале у онај део Старе Србије, који je још био остао под њиховом влашћу. Наше муслимане, ваљда због језика, називали су Бошњацима. Они из Новога Пазара и Сјенице, који су «долазили појединачно и појединачно се насељавали у арбанашким селима... били су већ напустили свој језик или су били пред његовим напуштањем. Оне друге je очувало то што су били групно насељени с «Магзит Бошњачки, Сувидол).103) Таквих je било око 500.104) Турске власти су, да би се осветили Србима, ударале новчане намете на српско становништво: «Само Дервиш-паша изнудио je Србима у Призрену преко 30.000 гроша, и тим новцем подигнуо je преко шесдесет кућа за арбанашке исељенике».105) Стање, које je настало у вези ратова 1876. и 1877. и 1878, ставило je на дневни ред и тако звано «питање арнаутско», како га назива Јован Ристић. У ово питање, и то на српску штету, умешао се, и енглески посланик у Београду Гулд (Gould). У своме писму Филипу Христићу, од 29. августа 1879. године, пише Ристић: «. . .Ми бисмо пре а после нашли неки m odus vivendi са Арнаутима, да он није код нас и код својих колега чинио кораке, па најпосле преко своје владе изазвао читаву комисију сила против нас. Најпосле хтео je да ми пише ноту, што ja предупредих одбивши га тиме, да je директно позван у тој ствари да говори пре турски посланик но енглески (јер je лакше имати посла са Турском него са Енглеском)».104) Исељени Арбанаси нису престајали да оружано нападају не само на нову границу Србије, него и да прелазе преко ње и да пљачкају. Ристић je, 8. фебруара 1879. године, тражио од Христића да интервенише на Порти да ова пошаље војску на Косово, јер валија у Приштини ништа не предузима да осигура ред и мир.'07) Српске власти су марљиво прибирале податке о штетама које су Арбанаси, својим упадима, наносили српском народу. Ри-

154

стић обавештава, 16. јуна 1870. године, Христића о овоме и вели: «Материјал о штетама учињеним последњом инвазијом арнаутском прикушБа се, да можемо поднети рачун. Нека иде, јер ко зна зашта тај рачун може послужити».108) Ристић истиче у писму, од 29. августа 1879. године: «Скоро ћеш добити упутства, да се одговори Порти и на питање о Арнаутима и то: 1) о исељешша, којима ће се жеља узети у признање кад се молбом обрате, јер они то до сада нису чинили, но су се оружјем обраћали; и, 2) о накнадама, које ћемо прогласити као правно стечене па у своје време и намиривати се».109) За што потпуније исељавање Арбанаса са јужне границе биле су неке војне власти, али je Ристић био против тога. Он je, ипак, «одбијао дипломатску интервенцију, коју су му против војнога гледишта нудили Руси и Енглези».110). Иако српске власти, као што се види, нису желеле да материјалио оштећују Арбанасе, који су одлазили, ови нису, у највећем делу случајева, могли да обуздају своју мржњу на Србе: «Они су предњачили осталима у злостављању Срба у турским пограничним пределима као и у упадању у Србију».111) Само ретки међу њима држали су се добро са Србима. Један од њих био je Берам, предак Јашара Пардуса, старешине села Весковца. Он je одлазио на славу једноме своме пријатељу Србину и овај je пријатељ долазио њему: «Данашњи Јашир држи се ,старих’ (прехришћанских) обичаја који су му остали од предака: прославља Бадње вече, ,држи’ девет четвртака да му град не бије поље, празнује Ђурђев дан (Шин Ђерђ)».'15) Ако je успело да се један део територије, после ослободилачких ратова, ослободи од Арбанаса, није се могло поправити стање нашега народа на широком подручју Старе и Јужне Србије где je нови развој догађаја учинио да још више појача арбанашки и турски терор над Србима. То ће, видећемо, уследити нарочито после оснивања тзв. «Призренске» или «Арбанашке Лиге», којом почиње буђење националне свести код Арбанаса. У односима Срба и Арбанаса, који су, средином XIX века, били добри, настаће знатно погоршање, али je, и тада, код трезвених Арбанаса остала успомена на некадашњу заједнничку борбу против Турака. Путујући, у лето 1896. године, возом од Скопља за Митровицу забележио je Јован Хаџи-Васиљевић свој разговор са једним просвећенијим Арбанасом, који му je рекао: «Видиш ли ово поље, показујући ми руком Косово Поље, овде смо се некад заједно ми и ви борили, и ви сте овде барјак испустили, па ми смо га прихватили и јуначки носили».113) Арбанас je казивао, да je

155

барјак испустио Милош Обилић, а прихватио га Скендер-бег. «Тако су, говораше ми даље мој сапутник, нама Краснићима причали наши дедови и прадедови».114) Л И Т Е РА Т У РА 1) Војвода Гавро Вуковић, Црна Гора и Турска 1896. године. (У «Записи», часопис за науку и књижевност, књ. VI, св. 1, 1930, ст. 35). 2) Ћорђе А. Миловић, Нека писма владике Саве и Василија Петровића. (У «Историјски записи», год. X, књ. XIII, св. 1-2, 1957, ст. 281). 3) Споменик СКА, XIX , 1892, ст. 54. 4) На истом месту, ст. 54. 5) Панта С. Срећковић, Второе запустјеније Атанасија дијакона Сербина. 1691-1699. (Споменик СКА, V, 1890, ст. 32, 35). 6) .Тован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 46. 7) На истом месту, ст. 48. 8) Иван С. Јастребов, П одац и .. . , ст. 133. 9) На истом месту. 10) На истом месту, ст. 132. 11) Цјелокупка дјела Петра Петровића-Његоша, Београд 1938, ст. 238. 12) Станоје Станојевић, Историја српскога народа. Друго поправљено и здање, Београд 1910, ст. 208. 13) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 312. 14> М. Ж еравчић, Српски језик као дипломатски језик на Порти у току X V и XVI стољећа. «У «Црква — календар» СПЦ за преступну годину 1948, ст. 23-24). 15) Карл Пач, Из Плеваљанскога санџака. (У «Гласник земаљскога музеја БиХ», XX I, 1909, ст. 117, 119). 16) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 312. 17) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 219, број 713. 18) Владимир Ћоровић, Вера и раса у српској прошлости (уводно предавањ е из српске хисторије, одржано 15. XII. 1919. на Београдском универзитету. У «Покрети и дела», Београд 1920, ст. 34-35). 19) Вукови записи, приредио Војислав Ђурић, Београд 1964, ст. 64. 20) Вук Стефановић-Караџић, Српски Ријечник, ст. 23. 21) Радослав Грујић, Пећка патријаршија. (У «Народна енциклопедија СХС», књ. III, ст. 378). 22) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 313. 23) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 252. 24) О овоме види детаљније код: Ђоко Слијепчевић, Укидање Пећке патријаршије 1766. године, Београд 1939. 25) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. II, ст. 121. број 3269. 26) Гласник српскога ученога друштва, књ. V,( св. X X II старога реда), ст. 358. 27) Марко Драговић, Материјал за историју Црне Горе. (Споменик СКА, XXV, 1895, ст. 22). 28) Душан Д. Вуксан, Преписка митрополита Василија, митрополита Саве и црногорских главара 1752-1759. (Споменик СКА, LXXXVII, други разред 69, 1938, ст. 26-27.

156

29) Ha истом месту, ст. 27. 30) Јован Радонић, Римска курија и Јужнословенске зем љ е.. . , ст. 665. 31) Вук Стефановић-Караџић, Географическо-статистическо описанијеС рбије. У «Даници» за 1827, ст, 115. 32) Радослав Грујић, Фанариоти. У «Народна енциклопедија СХС», књ. IV, ст. 735. 33) Петар Костић, Црквени ж и в от .. . , ст. 3. 34) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 34. 35) На истом месту, ст. 77. 36) На истом месту; сравни: Петар Костић, Црквени ж и в о т ... 39) Вук Стефановић-Караџић, Географическо-статистическо.. . , ст. 114-115. 38) Домаћа писма Доситеја Обрадовића. Издањ е СКЗ, Београд 1899, ст. 9-10. 39) Споменик СКА, XX IV ст. 22. 40) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 27-28. 41) Ђ урђе Ђурковић, Албанија. Црте о земљи и народу, Сарајево 1885, ст 33. 42) На истом месту, ст. 52. 43) Гавро III. Шкриванић, Властелинство св. Стефана у Бањској. (Историјски часопис, орган САН, кн>. VI, 1956, ст. 178). 44) Pouquevilles, Reis© durch Morea und Albanien nach Constantinopel und in mehrere andere Theile des osmamschen Reiches in den Jahren 1798, 1799, 1800 und 1801, Zweiter Band, Leipzig 1805, st. 61. 45) Na istome mestu, st. 126. 46) Na istome mestu, st. 131. 47) Na istom e mestu, st. 135. 48) Na istome mestu, st. 138. 49) Na istome mestu, st. 143. 50) Ami Boue, Die europäische Türkei, Bd. I. W ien 1889, st. 341. 51) Na istome mestu, st. 342. 52) Na istome mestu, st. 343-344 53) Na istome mestu, st. 345. 54) Dr. Joseph Müller, Albanien, Rumeliem und die österreichisch-montenegrinische Grenze oder statistisch-topographische Darstellung der Paschalik Skutan, Prizrend, Ipek, Toli-Manastir, Jakova, Tirana, Kavaje, Elbassan, und Ohrid, so w ie des Grenzdistrickts von Budua im Oesterreich-Albanien, nach Beobachtun gen dargestellt. Prag 1844. 55) Na istome mestu, st. 18-19. 56) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. V, ст. 319, број 9248. 57) На истом месту, књ. V, ст. 319, број 9249. 58) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара С рбија.. . , кн>. I: Кумановска област, ст. 83. 59) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. V ст. 323, број 9271. 60) На истом месту. 61) Joseph Müller, Navedeno delo, st. 21. 62) Na istome mestu, st. 56, 58, 64. 63) Na istome mestu, st. 68. 64) Na istome mestu, st. 69. 65) Na istome mestu, st. 74. 66) Na istome mestu, st. 75. 67) A. M. Селишцев, Славннскгсе население в А лбани и . . , ст. 103. 68) М. Макензијева и А. П. Ирбијева, П утовањ а.. . , ст. 293.

157

69) Joseph Müller, Na istome mestu, st. 76. 70) Na istome mestu, st. 78. 71) M. Макензијева и A. П. Ирбијева, П утовањ а.. . , ст. 333. 72) Joseph Müller, Na istome mestu, st. 79. 73) Na istome mestu, st. 82-83. 74) Mjyp Макензијева и A. П. Ирбијева. П утовањ а.. . , ст. 335. 75) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, Путовања........ ст. 347. 76) На истом месту, ст. 355. 77) Johann Georg Hahn, Reise durch die Gebiete, st. 79. 78) Na istome mestu, st. 80. 79) Na istom e mestu. 80) Na istome mestu, st. 81. 81) Владимир Стојанчевлћ, Косовско-Полимска миграција у Србију кнеза Ммлоша. (Гласник етнографског института САН и уметности), IX -X , 19601961, Београд 1961, ст. 183. 82) Данило Вуловић, К њ аж еска канцеларија, књ. I: Нахија Пожешка 1815-1839, Београд 1935, ст. 111. 83) На истоме месту, ст. 387. 84) Преписка Илије Гарашанина, књ. Ј, 1839-1849, сакупио и за штампу средио Гргур Јакшић, Београд 1950, ст. 92. 85) Владимир Стојанчевић, Косовско-Полимска миграција.. . , ст. 181. 86) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж н а Стара С рбија.. . , књ. II: Прешевска област, ст. 238. 87) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева: П утовањ а.. . , ст. 353. 88) Радослав Љ. Павловић, Сеоба Срба и Арбанаса у ратовима 1876. и 1877 -1878. године. (Гласник етноргафскога института САН и уметности, IV-VI, 1955, ст. 85). 83) Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, књ. II, од 4. I. 1859. до 29. III. 1874, Београд 1931, ст. 162. 90) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, П утовањ а.. . , ст. XIV. 91) Атанасије Урошевић, П риш тина.. . , ст. 13. 92) Тодор П. Станковић, Белеш ке о Старој Србији и Македонији, Ниш 1915, ст. 34. 93) На истом месту, ст. 37-38. 94) Радослав Љ. Павловић, Сеоба Срба и А рбанаса.. . , ст. 60. 95) На истом месту, ст. 73. 96) На истоме месту, ст. 76-77. 97) Атанасије Урошевић, К осов о.. . , ст. 22. 98) Радослав Љ. Павловић, Сеоба С рба.. . , ст. 77, белешка 1. 99ј Јован Хаџи-Васиљевић, Арбанаска лига — арнаутска конгра — и српски народ у Турском царству (1878-1882), Београд 1909, ст. 3. 100) На истом месту, ст. 5. 101) Felix Karnitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römer zeit bis zur Gegenwart. II. Band, Staat und Gesellschaft. Leipzig 1914, st. 113. 102) N a istome mestu, st. 114. 103) Атанасије Урошевић, К о сов о.. . , ст. 104-105. 104) Радослав Павловић, Сеоба С рба.. . . ст. 85. 105) На истом месту, ст. 77. 106) Писма Јована Ристића Филипу Христићу од 1870. до 1873. и од 1877. до 1880. Београд 1931, ст. 268. 107) На истом месту, ст. 263. 108) На истом месту, ст. 265.

158

109) Ha истом месту, ст. 271. 110) Ha истом месту, ст. 272, белешка 1. 111) Радослав Љ. Павловић, Сеоба С рба.. . , ст. 87 112) На истом месту, ст. 86. 113) Јован Хаџи-Васиљевић, Арбанаска лига — ст. 22-23, белешка 1. 114) На истом месту, ст. 23.

арнаутска

159

СРПСКО-АРБАНАШКИ ОДНОСИ У XIX ВЕКУ Српско-арбанашки односи у XIX веку, веку јачања модернога национализма, имају цео них особености. Оне проистичу једним делом из чињенице да се, почетком XIX века, на једноме делу српскога етничкога простора почела да ствара и уобличава нова српска држава, која се није могла мирити с тиме да остане у границама које je тада имала. Иако мала по простору она je из себе зрачила ослободилачку идеју, која je захватала и неослобођене српске крајеве, нарочито оне под турском влашћу. Илија Гарашанин je видео темељ српске политике у томе, да ова Србија схвати, «да она у овоме стању остати не сме, и да она само у сојузу са осталим окружавајућим je народима за постићу своју будућност свој задатак имати мора»1) Два успела српска Устанка против Турске, 1804. и 1815. године, била су опомена Турској, да се она, на простору који етнички није био њезин, неће моћи дуго одржати. Већ je Први српски устанак поставио питање деобе Турске, које после цео низ деценија неће бити скидано са дневнога реда.. Неослобођени део српскога народа схватао je да се Турска почиње распадати и тиме je више упирао очи у Србију. Поред Русије пратиле су и Аустро-Угарска и Италија будно све шта се догађа на Балкану, нарочито на ономе делу његовом где су се сусретали и међусобно мешали Срби и Арбанаси. У фази процеса слабљења и распадања Турске почиње се зарађати и оформљивати и арбанашки национализам и појављивати тежња за стварањем своје државе. Ако je Ђорђе Ђурковић, још у другој половини XIX века, могао писати, да je Арбанија «више националан, него ли политичан или хисторичан појам» и да «никад није било јединствене арбанашке државе или такве покрајине»,2) то се, нарочито од друге половине XIX века није више могло говорити. Што' су погледи и Карађорђа и кнеза Милоша били уперени према класичним српским крајевима, које je угрожавала турскоарбанашка власт, било je и природно и разумл>иво. Они су обадвојица у себи носили стару српску државну традицију и у њиховој визији je лебдео идеал обнављања старе српске државе. За Карађорђев поход према Сјеници и Новоме Пазару, куда je во-

161

дио пут ослобођењу Старе Србије од Турака, писао je Илија Гарашанин: «Поход овога војводе још сви Срби добро памте и није потребно да ми следујући предлог новим доводима подкрепљујемо».3) Карађорђе je тежио Косову, али je тек његов унук, Петар I Карађорђевић, успео да ослободи Косово према коме je била усмерена сва српска ослободилачка активност. Још 1873. године говорио je Иван С. Јастребов Панту Срећковићу: «На Косову су Срби изгубили царство, на Косову ће одсудна битка решити будућност Балканскога полуострва и будућност српскога народа».4) Три деценије касније, у априлу 1903. године, рекли су арбанашки барјактари Садик-паши, претседнику Комисије за смиравање: «Косово се налази у нашој власти и ми смо га пре пет стотина година отели Србима мачем као хероји, какви смо и данас. Ако Срби дођу на Косово и мачем га натраг поврате, онда ћемо ми постати верни поданици српскога краља».5) За Карађорђа je писао Леополд Ранке, да je он, својим продором у Ново-Пазарски Санџак, тежио да прошири своју власт на некадашњу колевку старе српске државе. Карађорђе je, вели Ранке, продро био у Васојевиће и Дробњаке, где je све хришћанско становништво било готово да се дигне на оружје, али je овај замах био ометен продором Турака од Ниша.6) Из исписа, које je објавио Михаило Гавриловић из Париских архива, види се да je, после Карађорђевих успеха, дошло до руско-француских разговора о судбини Турске и о њезиној подели. На једној конференцији између рускога министра спољних послова. грофа Румјанцова, и француског амбасадора у Петрограду, генерала Коленкура, држаној 4. марта 1808. године, Румјанцов je предлагао да Арбанија, Архипелаг и део Боене припадну Француској, а други део Боене и Хрватска Аустро-Угарској.7) Овај je руски предлог обнављан и при закључку руско-француских разговора. У одлуци српскога народа од 16. августа 1809. године (по староме календару), којом се тражила заштита од Наполеона, у тачци 12, стоји, да je српска војска дошла у Сјеницу, Нову Варош, Нови Пазар и Пријепоље и да се сјединила са Црногорцима и тиме прекинула комуникације између Арбаније и Босне. Тамо се вели, да Бјелопавлићи, Пипери и Брда «сада заједно ратују против Турака».8) У плановима рускога цара Александра I из 1808. године о подели Турске «Србија улази двојако, било да се направи независном краљевином под каквим надвојводом, али с тиме да не буде никад присаједињена земљама Хабзбурга, било да се са Маћедонијом присаједини њима».9) Границе ове Србије требале би да

162

буду: «. . .на Западу Дрина, на југу Шар-Планина са Скопљем, и одавде линија на југоистоку Софије и најзад Тимок».10) Кнез Милош Обреновић je будно пазио на све шта се дешава у «Арнаутлуку», тј. у тадашњој области целе Старе Србије. Под овим именом се тада подразумевала «област од Сједице и Новог Пазара до Прокупља, и даље, унутар Турске све до Скадра». Поред свога буднога мотрења шта се тамо догађа, кнез Милош je успостављао и везе са појединим водећим људима из Арбаније. Мудар и обазрив, какав je био, кнез Милош je брижл>иво одабирао људе преко којих je одржавао ове везе, увек на опрези да их Турци не открију. Реалан у процени догађаја на Балкану свога времена, Милош се није дао уплести у акцију Хетерије, која се веома трудила да га придобије за себе. Свестан са каквим je тешкоћама добио оно мало мира и слободе за себе и за народ, Милош je то чувао врло брижљиво. Још 1816. године он je добио ферман од Порте по коме су турске војне посаде могле бити само у градовима и да се «из посаде искључују јаничарске породице (под којима су се подразумевали Босанци и Арнаути), које су дотле чувале градове и чиниле зло народу, и да се на њихово место доведу Турци доброга владања из Румелије».") Ову повластицу, тако важну за народ и земљу, Милош није хтео да стави на ко-цку, али je, од самога почетка своје владавине, успоставио личне везе са Скадареким везиром Мустафа-пашом Бушатлијом, чија породица, по предахву, потиче од Црнојевића. Иако се нису лично познавали они су имали честе и разгранате везе. Мустафа-паша Бушатлија je био, вели Бартол Куниберт, «човек силан благом својим и својом влашћу нада свима Арнаутима, поготову све својим клетвеницима».12) Мустафа-паша и кнез Милош су постали временом «присни пријатељи и, с извесним обредигла уобичајеним у Албанији, бејаху они посредством својих изасланика углавили побратимску везу с обећањем да се узајамно помажу у случају потребе. Пун дивљења према даровима и срећи Милошевој, Мустафа обично не предузимаше никаквога важнога посла докле се с њим не посаветова, те врло често следоваше саветима што му их он даваше».13) Налазећи се у опозицији према Порти, највише због захтева да се и у Арбанији уведу реформе, Мустафа-паша je «заиста имао великог интереса да ступи у тешње везе с Милошем, јер се бојао Порте. која je на сваки начин гледала да сломи моћ наследних паша».'4) Милошеви поверљиви људи, које je слао Мустафапаши, свиђали су успут и друге Милоше послове код арбанашких племенских главара са којима je Милош имао поверљиве од-

163

носе. Преко њих je Милош утидао и на њихово држање према Мустафа-паши. Колико je, ипак, био јак Милошев утицај на Мустафа-пашу види се најбо-ље по томе како се паша користио Милошевим саветима за време руско-турског рата 1827-1828. године. Кнез Милош je, по договору са Русима, све чинио, да наговори свога пријатеља да, у најмању руку, буде што спорији и што немарнији према Султановим тражењима да га помогне војском у рату против Русије. Султан je тражио најпре 40.000, а затим 60.000 војника, који су требали да иду на фронт на Дунаву и задају Русима снажан ударац. П,о Милошевим саветима Мустафа-паша je маневрисао тако да за цело време између њега и Руса није ни дошло до оружанога судара. Паша je вршио само тактичке потезе, који нису утицали на ток и исход рата. Једноме Милошевом изасланику Мустафа-паша je рекао, маја 1829. године, и ово: «Ja не идем да велику Русију победим, то не могу, но само да докажем Султану да нисам хришћанин већ мухамеданац. Но нисам затуцани Турчин и ja знам шта je човечанство и ко год уђе у Цариград и њиме завлада њему ћу се клањати».15) Када je Мустафа-паша Бушатлија устао и против Султана и био сасвим поражен Милош га није напустио. После турскога пораза у рату са Русима паша je нашао да je време да се и он осамостали и устао je против редовне турске војеке, али je био поражен. Михаило Гавриловић мисли, да ова акција Мустафа-паше није била само «покрет за одбрану породичних интереса, већ и одбрана арнаутскога партикуларизма против централне власти у Цариграду и против реформаторских тежњи Махмуда II».16) Ово револуционарно врење било je, истовремено, захватило и Босну где се на чело незадовољника био ставио Хусејин Градашчевић. Да би помогао своме пријатељу, и у овако тешком његовом положају, Милош je послао Мустафа-паши свога татарина Богдана, који се, уз пут био размимоишао са пашиним изаслаником кнезу Милошу, који му je ноеио писмо и поруке. Мустафа-паша тражи да Милош «поклони поверење свему ономе што ће му његов човек казати».17) Везир je тражио помоћ у новцу и храни и предлагао Милошу да запоседне границе од 1813. године и сам град Ниш, али се Милош није дао навести на то што би га могло довести у рат са Турском. Да би, колико толико, олакшао положај Мустафа-паше Милош се заложио код младога архимандрита Петра II Петровића-Његоша, да Црногорци не нападају везира док je он у борби са Турцима. Послао му je у два маха по

164

250.000 гроша, али je овај новац, незгодним стицајем околности, допао у турске руке и Милош je имао муке да се оправда код Турака да се овде ради о пашином новцу, који je био код његовог банкара у Београду.10) Турци су задржали новац, али и подозрење према Милошу да je и он помагао ову акцију против Султана. Огорчен и разочарак због неуспеха Мустафа-паше Милош му je писао: «Ja никада ни у сну нисам могао снити да ће дело ваше овако проћи, као што je прошло».”) Побеђен и напуштен, некада моћни Скадарски везир предао се, октобра 1931. године, Султану. Петар II Петровић-Његош јавља, 6. децембра 1831. године, рускоме конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу, да се Мустафа-паша налази у Скадру «у кући Хусејин-аге Чолака», који «велики зулум чини по Скадру, а особито од пријатеља везирских. Вјеша их, сијече их и ставља на колац, а људе Мустафине, који нијесу с њим у Цариград пошли, шиље их у Манастир (Битољ), у УрумнелиЈу, и ту их лишавају живота разнијем мучени]ама». 2 0 ) Искуство Милошево са Мустафа-пашом, учинило га je обазривијим према покрету и акцији капетана Хусејина Градашчевића. Кнез je пажљиво пратио и ову акцију као, уосталом, све што се дешавало у «Арнаутлуку». Преко свога кнеза нахије Пожешке, Васе Поповића, Милош се редовно обавештавао о свему што се тамо дешава. Васа Доповић јавља кнезу Милошу, 1. априла 1830. године, да му je успело да организује обавештајну службу у Арнаутлуку: један момак, који je знао добро арбанашки, отишао je код капетана Армаша и ради заједно са њим, — «а овај нас je момак и до сада на овај крај које у чему послуживао, надам се биће нам поуздан, а он се може сам и са језиком арнаутским служити».2’) О кретању босанске војске пише кнез Милош Васу Поповићу (писмо без датума), да треба да пошаље једнога човека у Нови Пазар, код Ђул-аге, «да нас о периодическом движенију Бошњака извештава. Одобравајући ово немереније ваше у пуној мери, ускоравам још додати вам, да je нама једнако нужно и Арнаутска движенија знати, како год и босанска, и зато вам препоручити ускоравам, да свако средство гледате, како би нам и о арнаутским движенијама поуздане вести долазиле. Пошаљите макар и на тај пут једнога поузданога човека, а и побратиму вашему Карићу пишите, да се и он за нашу ползу у овоме делу потруди. које ће му се за особиту услугу припознати, као што му и овоме приликом моју особиту признатељност објавите, што je и нашега Петра онако лепо дочекао и пропратио, да je безопасно намереније своје докучио».22) \

165

Како je кнез Милош гледао на тежњу Арбанаса да се ослободе од власти Цариграда дознајемо из једне његове изјаве у разговору са Боа-ле-Контом (Bois-le Comte). Милош му je рекао: «. . . Нека се Србима, Грцима, Арбанасама и Бугарима да да управљају сами собом у земљама у којима живе, и нека се, ако je баш потребно, од Цариграда направи вел и к а трговачка варош, под гаранцијом свих сила, од које неће нико зазирати, и која ће чинити добра целом свету. Зашто покоравати један народ другоме народу?.. .»23) Милош je, ипак, желео да из своје државе исели Арбанасе. Многи од њих су се, као и поисламљени Срби, сматрали Турцима.24) И Милош и народ су запамтили да je међу јањичарима, који су се, после смрти Бећир-паше, доселили у Србију, било и Арбанаса. Било их je и међу спахијама и ерлијама. Ваљевски муселим, у јануару 1804. године, пред избијање Првога српскога устанка, био je Арбанас Пореч-Алија. Било их je и у Београду, где су били познати као најгори зулумћари. Абдула Арнаутин, Макачки спахија, био je отео кћер Пауна Влаха из Ћуприје, где je тада било доста Арбанаса. Кнез Милош je много учинио, да се Арбанаси иселе из његове државе. Није их прогонио, него им je откупљивао имање и олакшавао одлазак.25) У случају Мустафа-паше Бушатлије држао се млади црногорски архимандрит, Петар II Петровић-Његош, друкчије него кнез Милош. Он je био млад, неискусан, пун идеализма и без икакве упућености у политичку игру, коју су играли кнез Милош и Мустафа-паша. Он je, ипак, послушао савет кнеза Милоша и није нападао Мустафа-пашу, али није ни дозвољавао Црногорцима да иду у пашину војску. Из једнога писма Његошева Мустафа-паши, од 28. фебруара 1831. године, види се да Његош није одобравао врбовање Црногораца за војску. «Ако не примиш Црногорце, вели он паши, биће наше пријатељство јако».24) Према капетану Хусејину Градашчевићу држао се Његош сасвим друкчије. Њега je одушевио покрет босанских бегова и оно што му je пренео игуман манастира Ђурђеви Стубови, Мојсије Зечевић, кога je он слао Градашчевићу. У писму «Змају од Босне», писаном 4. фебруара 1831. године, Његош га уверава, «да ћемо одсада у напредак бити једно и крв проливати за вјеру и слободу нашу».27) Моли га да се јуначки држи и опомиње истовремено, да ће га Турци напасти. Он je, вели, са својим Црногорцима спреман «ударити на низам, који се налази око Скадра», али немају муниције. Због тога моли да му се пошаље стотину товара фишека, «да тиме низам што je око Скадра разбијемо и да га отолен расћерамо».28)

166

Полазећи на Косово и верујући у своју победу војска Хусејина Градашчевића je певала: «Ми идемо на Косово равно, Где нам стари славу изгубише, Стару нашу славу прађедовску. И ми ћемо на Пољу Косову Ил’ изгубит’ вјеру и јунаштво, Или ћемо ако Алах даде, Душманина свога побједити И у Босну вратити се славно. . .»29) Хусејинова војска je, 16. јула 1831. године, победила војску великога везира на Косову, Хусејин je постао био везир у Травнику, али све то није дуго трајало. «Кад je године 1832. кренула на њ нова царска војска, помогнута од херцеговачких бегова, он би, већ упола напуштен, 18. маја коначно потучен кад Булога близу Сарајева и натеран да се са својим пријатељима бегством спасава у Аустрију».30) 2

Илија Гарашанин je био први српски државник, који je у свој план ослобођења српскога народа ун ео и С е в е р н у А рбани ју.

У своме «Начертанију» састављеном крајем 1844. године, које je претстављало програм спољне и националне политике тадашње Србије, Гарашанин je и Северну Арбанију сматрао за област о којој треба имати исцрпне податке.31) Упирући свој поглед и према Северној Арбанији Гарашанин je желео да Србији, стално угрожаваној од Аустро-Угарске, отвори трговачки пут, «који би Србију на море довео и за њу тамо пристаниште створио. Овакав пут само je онај за сад могућан који преко Скадра у Дулцињ (Улциљ) води. Овде би нашао српски трговац са својим природним производима у далматинским природним бродарима и трговцима своје једноплеменике и при томе врло веште и спосо-бне људе који би их при куповању страних јеслапа добро и поштено послужили и на руци били. Овде би дакле нужно било ср б ск у трго ва ч к у а ген ц и ју подићи и под одбрану и заштиту ове п р о д а ју српских п роизвода и к у п њ у ф р а н ц у с к и х и ен гл е ск и х еспапа ставити».32)

Гарашанин je предлагао да на челу ове трговачке агенције буде постављен један трговачки агент, чије би седиште било у Улцињу, «који ће оданде српском трговцу, као простом показати куд треба да иде».”) Ма колико да je Гарашанин овоме трговач-

167

ком агенту придавао чисто трговачки значај и задатак, он je имао у виду и политичку важност ове трговачке агенције. «У политичком обзиру, вели Гарашанин, имало би ово средство не мању важност, јербо ће се нов агент србски налазити међу житељством србским и ова прилика принели би јаче уплив Србије на сјеверне Арбанасе и на Црну Гору, а ово су управо они народи који имаду кључеве од врата Босне и Херцеговине и од самога мора Адријатическога. Постављање ове агенције србске и утемељење њено онамо ми смо уверени као политически Србије сматран би био од необичне важности међу оним народима и тешњи сојуз ови житеља са Србијом постигао би се врло лако».34) У своме Саставу, који je Гарашанин 1845. године предао кнезу Александру Карађорђевићу, он, поново, упућује поглед на ову страну и мисли, да би Србија требала да од Порте тражи «овлашћење за присојузити себи племена Карадага, Пипере, Васојевиће, Бјелопавлиће и Куче, која су сада независима, а често показују непријатељство према Порти... По народном сродству могла би Србија пријузити оне житеље горовити предела по предваритељном соизволенију њиовом, па затим би нужне кораке чинити ваљало. Почем се ово сојединеније довршило буде, онда мож е Србија од Порте искати, да јој она уступи, или част земље, или најмање један слободан пут за докучити Адријатическога мора, које би за трговину од велике ползе било».35) Трезвен, какав je био од природе, Гарашанин није, после стварања овога свога програма, седео скрштених руку, него je тражио и успостављао везе са католичким првацима Северне Арбаније. Гарашанин je исправно био схватио, да je, у борби за руш е њ е Турске, потребна сарадња и са Арбанасима: «Он je осећао да српска и грчка акција против Турске неће моћи успети, ако у њој не буду узели учешћа и Арбанаси».36) Већ 1846. године Гарашанин je био успоставио везу са дон Карлом Красним, који je радио на томе да Арбанасе-католике придобије за Србију. Красни je за ову акцију био придобио и Биб Доду, поглавицу племена Миридита, «који je био готов да помаже устанак против Турака, али да и Миридити имају своју аутономију и слободу вероисповести под српском владом».37) Везе између Гарашанина и Арбанаса одржаване су преко поверљивих личности. Гарашанин je радио с планом. Цела територија, која je улазила у сферу Гарашаниновог интересовања, била je подељена на области. На челу сваке од тих области стајала je личност посебнога поверења Гарашинова. Арбанија и Црна Гора сачињавале су јужни део области, где je вршена пропаганда. Лица која су руко-

168

водила овом пропагандом, била су плаћена по 100 талира годишње ако су овим послом руководили од својих кућа. Само je Красном и још једноме ђакону у Књажевцу давано више: Красном je било обећано 166 талира и 16 гроша.30) Са Красним je радио Матија Бан, који je уживао нарочито поверење Гарашаниново. Матија Бан je, преко Краснога, повезао Биб Доду и са владиком Петром II Петровићем Његошем. Према једноме извештају Банову Гарашанину, од 18. децембра 1849. године, Његош и Биб Дода су били ухватили веру «на велику владичину радост».39) Красни je, у лето 1849. године, долазио у Београд. По повратку кући јавио je Гарашанину, да je почео рад на организовању политичке пропаганде и тражио још новаца за «барут и кремен када се приближи време устанка». Ова веза je одржавана преко Скадра где се налазио повереник ове пропаганде Јован Илић.40) Један од Гарашанинових агената у Арбанији био je Стеван Верковић, бивши фрањевачки питомац, човек који je касније издао Србе и постао носилац великобугарске пропаганде. Гарашанин обавештава Тимотеја Кнежевића, 8. августа 1848. године, да je Верковић већ био у Србији и «био употребљаван у делу давања известија од стране турске Арбаније». Томо Ковачевић, један други Гарашанинов повереник, поднео je извештај 1850. године о стању на терену. У новембру исте године био je Верковић, поново, у Београду. Ковачевић je предложио, да се Верковић пошаље у Миридите и да понесе писмо Красном. «Ово je утолико лакше било остварити што je и сам Верковић желео да иде у Албанију»/’) Добро обавеигген са разних страна о стању у нашим крајевима под Турском Гарашанин je био врло забринут и због акције Великих сила и због унутрашњег стања у Србији. Поводом вести о подели Турске пише он, 16. августа 1848. године, Авраму Петронијевићу, да би уједињење свих словенских народа «био један преки пут да се овај рачун делења Турске поквари».42) С друге стране Гарашанин je видео, да су хришћани под турском влашћу спремни да се буне. «Немало сваки дан, пише он 22. августа 1848. године Јовану Мариновићу, долазили су ми и долазе христијани из Турске, изјавл>ујући највећу готовост согласити се са свакрш нашим плановима и предпријатијама. . . Ja сам их свагдер морао с неким надеждама отпуштати, знајући да они без согласија са Србијом нису кадри ништа изврпшти, а да боље спол>е споразумјеније и познанство наше с њима неће ниједној страни од штете бити. Истина, да се овакве мисли данас сматрају код

169

нас као неко сањиво бунцање, опет зато ja знам да често подобно делање може изненада најлепшу ползу принети».43) У ово време наступа извесно затишје у Гарашаниновим везама са Северном Арбанијом. Не би се могло оспорити да je он и даље будно пазио шта се дешава на томе простору и како се развија политика Турске према хришћанима и Великих сила према Турској. Пада у очи да из Гарашанинове преписке провејава неповерење према р у с к о ј политици, а у Аустрији види природнога непријатеља Србије, али није ништа радио против ње. «Аустрија, пише Гарашанин, 24. јула 1853. године Јовану Мариновићу, не може псдпомагати никад напредак Србије, но мора се овоме противити колико више може. Ово je њојзи природна политика, коју би сваки на њеном месту набљудавати за нужно налазио и морао. Глупо би било друкчије мислити. Аустрија, имајући толике Србе и остале Словене који с нама граниче, мора се бојати од напретка Србије, макар да ниједну јоту није јој Србија повода таквој сумњи до сада дала, али други људи много даље увиђају него ми шта се кад догодити може шта ли не, па оно што држе да им шкодљиво бити може на сто и више година најпред уклањају с пута, само ако могу».44) Гарашанин je знао, да ослобођење хришћана од турскога ропства зависи од тога да ли ће се Турска моћи одржати или ће се распасти под теретом унутрашњих нереда, који се нису смиривали. «Баш ће та Турска, пише он Јовану Мариновићу 28. јула 1853. године, ускорити и нашу пропаст. Бог je убио како није кадра узаптити зла над хришћанима. Не може од ње никад ништа бити, само би требало мислити шта je најбоље уместо ње створити».45) Огорчен je на Мајендофа, који му je рекао, да Србији не ддју независност од Турске, «јер не знамо шта би после било и били ви срећнији били».46) У једном другом разговору, о коме он пише Мариновићу 7. августа 1853. године, Мајендорф му je објаснио, да се и Аустрија и Турска боје «ових идеја ослобођавања народности, јер би то лако повода дати могло, да се те идеје распростру и на остале народе њиних провинција, које они и без тога с тешком муком у миру одржавају»/'7) Због ширења тих ослободилачких идеја у Србији, и изван ње, спремале су се и Турска и Аустрија да уђу у Србију. али до тога није дошло. . . Већ у ово време Аустрија je била бацила око на Арбанију. -Наши су добили, пише Гарашанин 28. маја 1854. године Јовану Мариновићу, копију писма које садржава уговор међу Портом и Аустријом о уласку аустријских трупа у Арбанију, и ja држим да су те о томе известили, а-

170

ко не буду, као што би требало, и копију послали».48) Српски капућехаја у Цариграду, Николајевић, био je обавестио Гарашанина, да je «између Порте и западних сила и Аустрије закључен тајни уговор по коме Аустрија својом војском може заузети Црну Гору, Херцеговину, Босну, један део Албаније, па, ако би се потреба указала, и Србију».49) Две године касније почело je у Скадру грађење нове римокатоличке цркве, свакако новчаном помоћу из Беча.50) Ове, доста туробне перепективе, нису се оствариле. Гарашанин je, после промене на престолу у Србији, продужио свој рад узимајући увек и Северну Арбанију у озбиљну комбинацију. На концепту једнога Мемоара, који je био спремио за кнеза Михаила, Гарашанин je забележио 1860. године: «Треба израније на овај народ дејствовати, који никад не треба сматрати као и што саме Турке. Треба се трудити да се одцепе од Турака. Јербо ови (Арбанаси) би највеће сметше лравили у време устанка сојузу грко-српском. Ствар je ова тешка, јер се има посла с народом који не зна ни читати ни писати, који нема свога центрума и врло je неповеритељен. Треба, дакле, дејствовати на њене фисове и поглаваре који имају ролу какву међу њима».51) Гарашанин je овим знатно проширио оно што je речено у његовом «Начертанију»: јасније гледа у будућност и планира шта би требало радити. Да je време за акцију било сазрело то се чинило и младоме кнезу Николи Петровићу. Он пише, 26. новембра 1860. године, кнезу Михаилу, да се он сада налази на тачци «с које треба да засија зрак среће и слободе сваком Србину. Не смећите само с ума да имате свуда браће Ваше и лево и десно. који на Вас погледају».5’) Кнез Михаило и Илија Гарашанин развијали су живо своју активност на ослобођењу балканских хришћана при чему су увек Северну Арбанију узамали у обзир. «У Албанији хватале су се везе са виђенијим главарима Миридита и северних Арнаута, слати су тамо повереници и утврђивали се договори за случај рата. И у Албанији и у Херцеговини за време Петра II и кнеза Данила Црна Гора ради у договору са Србијом».53) У ово време рад српске дипломатије помагали су руски конзули на Балкану: «Ишло се тако далеко да су се у руским консулатима чувале шифре повереника српске владе и службена конзуларна руска пошта служила je за преношење поверљивих писама. Од 1860. до 1867. руска дипломатија упућује балканске народе и државе на Београд као средиште око кога треба да се окупе у борби против Турске».54)

171

Илија Гарашанин je, вели Гргур Јакпгић, знао да je у Арбанији много лакше радити са католицима, због чега je центар ових акција увек био у Миридитима, него са муслиманима, који су били везани за Порту. И поред тога он се трудио да и са њима ухвати везе.55) Гарашанин je држао да би, у случају општега устанка против Турске, «Арнаути претстављали највећу сметњу за извршење српско-грчкога савеза и да би их, због тога, требало претходно задобити одвајајући их од Турака».56) Турска je, међутим, предузимала мере да појача свој утицај у Арбанији и то je, једним делом, хтела постићи враћањем арбанашких бегова у државну службу. У једноме извештају Јована Ристића из Цариграда, из марта 1864. године, стоји: «Арбанска аристократија, коју je правитељство још тако недавно гонило и старало се да ју удал>и од свакога утицаја у државним пословима, сад почиње изнова добијати значај, но већ као сила правител>ствена. Многе административне дужности бијаху у последње вријеме поверене неким највише уплива имајућим албанским беговима».57) П,орта je, с друге стране, чинила напоре да се и у Арбанији покупи заостали данак, да се похватају неки незадовољници (Сали Марк) и да се покоре војној регрутацији. «Арбанаси су то одбили и пустили глас да ће закључити савез са Србима и Црногордима ако се покуша употребити сила».58) Гарашанин je, да би био у току ствари, послао 1864. године у Арбанију капетана Љубомира Ивановића да ради у Северној Арбанији. Ивановић je, једно време, радио са Гаспар Красником. када je овај онемогућен за рад послао je у Београд, фебруара 1866. године, римокатоличкога свештеника Франца Маурија, који се био Словенац, родом из Горице. Служећи код бискупа у Скадру научио je био арбанашки језик и радио тамо као свештеник, али je остао одушевљен Словен. «Његов задатак се састојао у томе да ислита опште прилике, расположење у народу и пошље шифровани извештај».55) У то време радио je на хватању веза у Северној Арбанији и млади књаз Никола Петровић. Он јавља, 28. јула 1866. године кнезу Михаилу: «.. .Такођер и ja с моје стране нисам дослен пропуштао колико у Ерцеговини, толико и у Арбанији, настојати код људи од уплива и мојега особитог повјерења, да у тамошњем народу продубим чувство за нашу општу ствар и да га, колико се више може, приправим на све и свашто, што би се догодити могло, па нећу одслен изостати око тога свеколико моје старање улагати».60) Године 1866. Франц Маури je дошао у Београд и поддео писмени извештај.61) Извештај je писан немачким језиком, подаци у

172

њему су доста интересантни. Аустро-угарски конзул у Драчу мрзи Србе и ради против њих, по Арбанији се оснивају гр ч к и и италијански комитети, троши се новац на пропаганду, али je успех мали.62) Наводи како му je један поглавица племена Хоти рекао, када га je питао да ли би хтели да се у борби против Турака наслоне на Србе: «Да, држаше стари, Срби не мисле на нас, они су протерали Турке и живе мирно и срећно под својим кнезом; он je додао, да би нас Срби, када би ми били са њима, принуђавали да постанемо ,Грци’ (он je мислио на веру); онда остајем ja радије под Турцима, који нам сада већ дозвољавају да подижемо цркве».63) Када je Маури уверио овога Арбанаса, да Срби не би то чинили, него би им помогли да и код њих буде као што je у Аустрији, он je узвикнуо: «Ах, како бих желео да то време што пре дође, тада би се ми осветили (извршили крвну освету за сва претрпљена страдања».64) Маури вели, да je римокатоличко свештенство нерасположено према Србима и он je, вели, имао доста муке да извесна предубеђења против Срба разбије, али му je свуда успело да их обавести. «Чињеница, вели он, да сам са већином лично познат највише je допринела успеху».65) Када им je обећао помоћ у новцу неповерење je почело да ишчезава. Племена Хоти, Кастрати, Приепши и Груде радије би ишли са Србијом него са Црном Гором.66) Уверавао je да би он, да je могао у Арбанији продужити своју мисију, у пролеће скоро све католике Арбаније могао начинити пријатељима Срба, да би тиме помогао да се збаци омрзнути турски јарам.67) Уз подршку руске дипломатије, у ствари грофа Игњатијева, Гарашанин je покушао да ради у Арбанији и преко Џелал-паше, угледнога Арбанаса из породиде Зугуа. «Преко развијених родбинских веза, он je био у стању да гголитички утиче и на бегове из других арбанашких области, па чак и на католичко племе Миридита».68) Гроф Игњатијев, са којим га je у вези довео Наум Сидо, упутио je Џелал-пашу на Србе. У Цариграду се најпре састао са Јованом Ристићем, који га je упутио дал>е на кнеза Михаила. Паша je, међутим, више држао до Руса, којима je предао једну претставку о својим намерама.69) Срби су пак желели да Џелалпашу извуку испод рускога утицаја и предложили су му да иде у Арбанију и почне акцију. «Тек када ова отпочне, дотуриће му се помоћ, нарочито изабраним путем и л и доласком српске војске. У међувремену, вал>ало je чинити новчане издатке за потпуно придобијање Арбанаса, јер ако они не би стали на страну Србије, тврдио je Ристић, зацело би на турски позив пошли против

173

ње, надајући се великом плену у земљи, којој су приписивали ,баснословна богатства’».70) Везе између Џелал-паше и Гарашанина одржавао je Наум Сидо, који je био и човек грофа Игњатијева. Он je, 1866. године, био у Београду и Гарашанина детаљно обавестио о целој ствари, о Џелал-паши и о његовој околини. Није био много сигуран у пашин карактер na je предлагао да га што пре увуку у акцију. Бојали су се, ако још дуго остане у Цариграду, да може промениги своје држање. Ако би отишао из Цариграда и појавио се у Арбанији био би већ компромитован и не би се више лако могао вратити натраг. «Једном у Албанији, својим везама он би лако успео да себи потчини племенске поглавице. Али, да се не би сувише осилио и да би извршавао наређења из Србије, Сидо je предложио да се предузму ове три мере: 1) да се арбанашки бегови позову и потпишу претставку Великими силама, којом би тражили независност Арбаније; то ће их све компромитовати пред Портом и неће моћи натраг. 2) Да даду «бесу», да ће остати верни савезници и 3) да се обавежу да ће дати таоце. Ова три чина, по Сидовом мишљењу, дала би беговима право контроле над Џелаловим држањем. Али, као најбоље средство, за придобијање, требало je разделити новац.71) Развој прилика на Балкану учинио je да од свега овога није било ништа. Није користило ни тражење кнеза Михаила да ж ели да Џелал-пашу види на положају Скендербега. Нису помогли ни богати поклони, које му je послао кнез Михаило. Јован Ристић се бојао да Џелал-паша не приђе Турцима na je «своју преписку о односима са Арбанасима и Грцима склонио код Игњатијева».72) У Цариграду je и дал>е Наум Сидо био Ристићев повереник. Требао je да се и даље «обавештава о арбанашким стварима, да одржава везу с Арбанасима и да код њих подржава веру у будућу помоћ Србије».73) Ристић je, јула 1866. године, предлагао Гарашанину да се Наум Сидо постави за чиновника у руском конзулату у Драчу. Гроф Игњатијев je пристао на то, али да га плаћа Србија. Џелал-паша je, у међувремену, постајао све нестрпљивији и помишљао je да тражи помоћ од Наполеона, а то се није свиђало ни Русрша ни Србима. Наум Сидо je зазирао од овога и тврдио да би можда било могуће да Арбанаси, ако би на овај начин били ослобођени од турске власти, приме хришћанство: «Тада би се могло десити да Наполеон створи уз подршку језуита једну албанску католичку државу, непријател>ски расположену према Словенима и Грцима. Опасност од такве комбинације захтевала je да

174

се Џелал-паша одврати од пута за Париз».74) . .. Наде на Џелалпашу су почеле да бледе када je, у септембру 1866. године, отишао у Шумлу да од Омер-паше затражи команду над башибозлуком. У децембру исте године поново je успостављена веза с њим.75) Касније je Џелал-паша постављен за команданта Херцеговине и није, својим пријатељима, тајио «своју намеру да после ослобођења Арбаније, себе прогласи краљем».76) До ослобођења Арбаније није долазило, јер није дошло ни до општега устанка хришћана на Балкану. Гроф Игњатијев je покушавао да се у Арбанији дигне побуна пре него што би тамо стигле турске трупе. За дизање буне он je нудио Србији зајам од 2.000 турских лира из својих личних сретстава али с тим да му се овај новац врати када се дсбије руски зајам.77) Рад на дизању побуне у Арбанији продужен je био и 1867. године: поверљиви л>уди су били послати из Цариграда у Арбанију да припремају устанак и да ухвате везу са Џелал-пашом у Мостару и од њега добију упутства за рад. «Паша je имао да преузме вођство устанка чим се он буде развио. По рачуну агената Северна Арбанија je могла да броји око 150.000 бораца, а за њих 50.000 већ се сматрало да су наклоњени устанку. Упућени агенти, међу којима je главни Џелалов присталица био Хасан Кока, обавезали су се да запале Албанију у року од два месеца. За издржавање покрета тражили су 200.000 гроша, оружја, муниције и храну».78) О дизању устанка у Арбанији договарали су се, после посете кнеза Михаила Цариграду, у пролеће 1867. године, Игшатијев и Јован Мариновић, јер још није била напуштена идеја о дизању општега устанка на Балкану, који je требао да «почне побуном у Албанији. За Србију то je претпостављало меру обезбеђења: прво: против Портине дугогодишње праксе да гуши хришћанске буне довођењем Арбанаса, и друго, противу пресецања комуникација између Србије и Грчке учешћем Арбанаса у побунама на страни Турске. Њихова претходна побуна, као увод у општи устанак, приморала би Порту да упути на ту страну јединице стајаће војске које je држала у приправности за акцију против Србије и Грчке».79) Идеја je била да се у Арбанији прво побуне муслимани тако да побуну хришћана Дорта не би могла искористити да муслимане Арбанасе окрене против хришћана. И овај се пут гроф Игњатијев ангажовао на раду за дизање устанка. У Арбанији je отишао Станко Везенковић, који je био руски повереник, тамо je изазвао нереде, био рањен и побегао у Црну Гору. У Београд je

175

стигао средином јуна 1867. године и поднео извештај. Џелал-паша није отишао у Арбанију како je то тражио Игњатијев,80) Иако je био незадовољан са свим овим радом Гарашанин није напупггао помагање акције у Арбанији. Он je био организовао довођење у Београд пет виђених Арбанаса, који су тамо и стигли средином фебруара 1868. године. «Придобијени су поклонима, они су послати натраг да чекају на знак за устанак».8') Али, никаквога знака није било. Наде, које су полагане на устанак у Арбанији нису биле реалне: «Арбанаси су, истина, у то време лако устајали на оружје, али не да би решили свој национални проблем, него да би се одупрли турским реформама. Ослобођени тих мера, они су могли са истом лакоћом да се одазову и султановом позиву да бране Ислам и да се за то наплате пленом у хришћанским областима».82) Сумирајући, знатно касније, цео овај рад на ослобођењу балканских хришћана, Милутин Гарашанин, син Илије Гарашанина, je писао: «Радило се са дигогомацијом европском непрестано, али и кроз целу царевину турску непрестано je ширена мрежа, преко које je имала да прелети варница ослобођења, кроз све народе њене у један мах, и да припали највеличанственију националну револуцију, у којој je Србији најстарији глас био у напред зајамчен. И што се ближе приступало моменту те страшне експлозије, то je и за европске силе ситуација постајала све разговетнија и све озбиљнија. Ни једна од њих није била више у заблуди; свака je разумела шта се спрема и свака je признавала да je центар б алк а н ск и х догађаја дефинитивн о у Србији утврђен».*3) Погибијом кнеза Михаила морала je бити обустављена сва ова акција.

И са друге српске стране, из Црне Горе, много пре него што je из Београдскога пашалука почела да се уобличава Србија, одржавани су врло живи и разноврсни односи између Арбанаса и Црногораца. Ти се односи могу пратити још од почетка XVII века, свакако као реакција на честе побуне Срба. Порта je била решила да расели Црногорце и Клименте. «За Црногорце, који се овога пута беху много уплашили, посредовали су неки арбанашки прваци . . . и израдише им милост, али под погодбом да не смеју више чинити штете ни појединцима ни њиховим харачарима».9"') Владимир Ћоровић се, овде, ослања на један запис из манастира Завале, који je он прегледао и преписао: из њега се ви-

176

ди, да je тада био велики зулум над Црном Гором. «Нека се зна, стоји у запису, како бист гонение и разбојишче на Црнои Гори и доведоше робе многе и рекоше дати Црногорци на аз араче и дадоше талце».65) Глигор Станојевић наводи податке о сарадњи Црногораца и Арбанаса за време Кандидскога рата. Овај покрет je био обухватио поред Црногораца и Херцеговину и «сва брдска и сусједна албанска племена, па и центар саме Албаније. . . To je први покрет у овоме крају оваквих размјера и у политичком и у борбеном погледу».“) Када je Михаило Милорадовић долазио у Црну Гору настојавао je да за акдију против Турака придобије и Клименте, који су тада били у непријатељству и са Турцима и са Арбанасима муслиманима.87) Према Хаџи Калфи, турскоме географу из XVII века, у Црној Гори je тада било и Арбанаса пастира. Природа односа између Арбанаса и Црногораца није била увек иста, него се мењала зависно од прилика и околности под којима су живели и једни и други. Понекада су се међусобно борили, понекада опет мирили и сарађивали. Блиски додири у прошлости, упућеност једних на друге, често слична или истоветна народна традиција, упућивали су једне на друге. Заједничко им je било да су ценили јунаке и јунаштво и тежњу за самосталношћу и слободом. Док су црногорска племена, бар делимично, била сло-бодна или су се борила за слободу Арбанаси су, чак и они северни, били под турском влашћу, која их je често користила за борбу против Црногораца. Немогуће je, разуме се, дати исцрпан приказ ових односа, али je ипак могуће указати на важније моменте из њих. У сачуваним документима, махом личној преписци црногорских митрополита са разним лицима, има нешто података и о односима Арбанаса и Црногораца. Владике су се обраћале било млетачким властима било турским великодостојницима у вези пограничних изгреда, који су бивали доста чести. Захваљујући документима, које je објавио др Јевто Миловић, ови се односи могу пратити од почетка септембра 1685. године.£3) Млетачки провидури за Боку Которску и данашње Црногорско приморје, са којима су Црногорци имали разноврсне везе, имали су у својој титулатури и «Арбаније» назив који им je остао још из Средњега века. Из сачуване, и објављене, преписке види се да се, најчешће, радило о грабежима и осветама.89) Маја месеца 1691. године јавља владика Висарион Бајица Пјетру Дуоду, изванредноме провидуру, и Живу Грбичићу, да су Црногорци посекли десет непријатељскмх глава и донели «обиљежје» о томе па их шаљу њима

177

и моле, «да их добровољно с веселијем срцем дочекате и помилујете и дарујете да и други пут буде им мило, и њима и другијема, учинити јунаштво».90) У писму владике Данила Ђироламу Бучију, од 27. септембра 1711. године, владика се назива «metropolta de Albania, cioe di Schenderia» и вели, да je «Албанија наша баштина. Ви мало бринете о њој, али je то наша земља, те, иако je под Турцима, Божјом вољом бити ће цара Петра».91) Скоро две године касније, 7. фебруара 1713. године, пише владика Данило изванредном провидуру Николи Контаринију у вези неких отетих турских коња и оптужује некога Бућа због увреда Црногорцима: «Нијесу, вели владика, моја браћа њему кметићи, него су они бољари и бољарски синови».92) Вук Станишић јавља, 10. августа 1729. године, како му je јављено да су Турци послали за Пљевље «тисућу кошах захире. Не знамо куда ће тај враг. Овамо у Арбанију не купи се јошт ништа. Када чујемо, даћемо вам на знање».93) Станиша Станишић јавља, 15. јуна 1746. године, изванредноме лровидуру Марину Донау: «.. .Данас у неђељу на ову пијацу (Котор) учиншпе Арбанаси једно велико зло какво се од много времена није учинило. Једној жени црногорској јако Арбанас разби зубе замлатицом насред пазара и сву јој главу и образ окрвавио».94) Збор црногорски извештава провидура Винченцу Гритија, 11. јуна 1747. године, да су Арбанаси, који су у Котору напали црногорске жене, хтели убити једнога главара, а једнога су већ убили, «који су до јуче с Турцима на Принципа војевали у вријеме рата кад смо ми Принципа вјерно служили и крви H a rne пролијевали како нам пишу атестати. Сад видимо да Которани уче Арбанасе да бију Црногорце, Принципове официре, а H a rne главаре».95) Из једнога писма црногорских главара провидуру Винченцу Гритију од 27. новембра 1747. године, види се да су се Црногорци борили на страни Млетака против Турака и показали велико јунаштво али се већ на то заборавило, јер су у Котору примљена четири Арбанаса, који су се били замерили Црногорцима тиме што су убили једнога Црногорца. Траже од провидура «да кастигате злочинце Арбанасе».9*) Дрногорски главари пишу, 24. октобра 1756. године, провидуру Ђустину Болдуу, да су Црногорци, на челу са владиком Данилом, затворили Турке у граду Бару, «пашу од Арбанаса разбише, а оружје и господу, принципове разпрезентанте, от турскога робства сачуваше, такођер и под (О)лцињ Принципа вјерно по-служисмо и зато се познајемо издајници Порте Отоманске и ничим нас за то преведри Принцип

178

није помиловао но уписа нам неколикох платах и обећа увијек да ће нама курит и зато бисмо преварени».97) Када се, за време Шћепана Малог, кнез Долгоруки налазио у Црној Гори, покушавао je да хришћане «Арбанасе и Херцеговце склони да узму оружје против Турака, и обећао им заштиту и помоћ рускога двора. Ова обећања хришћани су радо примили и обећали верност руској царици, али жестоке казне и варварство Турака за најмање подизање задржали су их од устанка».93) Црногорци су ипак, 1778. године, напали и Арбанију и Херцеговину, али од руске гхомоћи није било ништа, «јер тек што je кнез Долгоруки успио лијепијем ријечима да баци ватру рата у Албанију, напустио je земљу оставивши народ без средстава и изложен турској освети».99) Односи Црногораца и Арбанаса за време митрополита Петра I Петровића-Његоша постају и интересантнији и добијају шири значај. Иако je митрополит Петар I продужио проруску линију, он се повезује и наслања и на Беч, који све више почиње увиђати геополитички значај и Црне Горе и Северне Арбаније за случај једнога озбиљнога обрачуна са Турцима и потискивања Млетака са северне обале Јадранскога мора. У укрштеном сукобу интереса ове три, тада моћне, државе јављају се и претензије Ска-дарскога везира Махмуд-паше Бушатлије да се одметне од Султана и прогласи господарем Арбаније. «Махмуд-паша Бушатлија заноси се великим плановима: помишљао je да освоји Далмацију, Епир и Тесалију и да Црну Гору припоји своме санџаку.100) Окретан и безобзиран, Махмуд-паша je тражио савезнике на разним странама и нашао једнога у Французима, који су му слали и официре за увежбавање војске.101. И Беч му je, да би га имао на својој страни, слао новчану помоћ: два аустријска официра, који су му били донели 16.000 дуката за набавку оружја и муниције Махмуд-паша je дао погубити.107) За време митрополита Петра I у Црној Гори су се сусретали и сукобљавали руски и аустро-угарски утицаји. Иако je био разочаран у држање Русије митрополит Петар није много веровао нк Аустро-Угарској, али je гледао да из настале ситуације извуче што више користи за Црну Гору, која није никада могла бити сигурна да неће бити нападнута од Турске било са стране Арбаније било из Босне и Херцеговине. Највећа опасност претила je ипак од Махмуд-паше, под чијим су утицајем била и арбанашка племена. Паша je водио своју личну и династичку политику, која није могла бити задовољена, а да се не нанесе штета Црној Гори. Црна Гора je сматрала да њој припада део зем-

179

љишта које су тада држали Турци. У претставци црногорске делегације царици Марији Терезији, од 22. априла 1779. године, стоји, у шестој тачци, и ово: «.. .Ако би Ваше Величанство поново заузело Србију и Босну и да напредује према Арбанији то, у таквом случају, захтевамо да та равница са Скадарским језером до ушћа Бојане, буде остављена у својину нашега народа, да се њом заокругли земља, али наравно увек под заштитом високога двора».103) Шеснаест година пре тога, стоји у извештају Паулићеву о стању у Црној Гори, да je црногорски владика «с неким људима покушавао» да се обнови стара српска држава, која би имала да обухвати: Србију, Бугарску, Г о р њ у А р б ан и ју , Далмацију, Карловачки Банат и Славонију. По томе договору имали су сви православни у тим земљама у један дан да побију све своје Турке, а у аустријским провинцијама све официре странце. За ово je задобијен тадашњи горњо-карловачки епископ Јакшић преко писама које су попови носили. Цело je предузеће осујећено само зато, што није свуда нађен потребан број вођа».104) На идеју стварања једне српске државе долазио je митрополит Петар и касније. То би била «словено-српска држава» у чији би састав ушла и «Црна Гора са прикључењем трију арбанашких градова: Подгорице, Спужа и Жабљака».105) Гроф Кауниц, који je молбу Црногораца поднео цару, схватио je значај Црне Горе у једноме рату Аустро-Угарске са Турском па истиче, да би, у томе моменту, све што «може понети оружје пошло с нама, а тако исто и њима суседни народи: Арбанаси, Србијанци, Бошњаци, међу којима je већина старовјераца, али их има и римокатоличке вјере; те би тако Црна Гора постала збораште за разне народе, а Турска би на једанпут имала иза леђа једну непријатељску силу од побуњених својих поданика».106) Све су ово, разуме се, били планови и комбинације од којих није било ништа. Црногорци су били, и остали, препуштени сами себи и морали су да се супростављају и п о ј е д и н а ч н и м арбанашким упадима и организованим нападима Скадарскога везира Махмуд-паше Бушатлије. У кући Бушатлија чувала се традиција о њиховом пореклу од потурченога сина Ивана Црнојевића. «Та традиција о пореклу Бушатлија јачала je њихове претензије према Црној Гори, а нарочито Махмудове, те за цијело вријеме своје власти одлучно настоји да Црну Гору потчини».107) Као одметник од Порте Махмуд-паша Бушатлија je хтео да своју власт протегне и на средњу и јужну Арбанију што je изазвало јачи отпор Цариграда.108) Јула 1786. године он je вршио поход на

180

Косово, и освојио Приштину. «Изгледа да се сада догађа његова етничка експанзија Албанаца, нови њихов притисак у централним областима Немањићке државе, старе Рашке».109) У снажним личностима Махмуд-паше Бушатлије и митрополита Петра I Петровића-Његоша сусреле су се две политичке тежње и две кондепције, које су једна другу искључивале. Да би остварили ове своје тежње, које су погађале интересе Турске, обојица су полагали право на исте територије. Само, док je народ, који je претстављао митрополит Петар I, имао јасну и оформљену свест и државну идеју, Махмуд-паша Бушатлија je код Арбанаса, које je покушао да организује, морао стварати и једно и друго, што, из више разлога, није било лако: поисламљени Арбанаси имали су на Порти доста велики утицај и сматрали су турску државну идеју својом и то преносили на своје племенике. Великодостојницима турским, који су били пореклом Арбанаси, није ишло у рачун, да се било ко осили у њиховој отаџбини. С друге стране Бушатлијама je успело да уједине многе арбанашке снаге и да, повлашћујући трговачко-приморски елеменат, привредно подигну бар један део земље. Они су тежили за аутономијом и на ономе простору који су хтели да имају. Тиме су постицали развијање арбанашке националне свести. «Под Махмуд-пашом Бушатлијом постао je Скадар политички центар првога реда на Балкану и у источној политици уопште».110) «Насељавање нових и нових Арбанаса у далеком залеђу доносило je повезивање скадарских трговаца са унутрашношћу. Скадрани су онда оживели стари пут на море из Србије и Македоније и преузели на њему главну улогу».111) Глигор Станојевић вели, да je Махмуд-паша Бушатлија тежио да у Северној Арбанији заведе монархију. «Његови поданици ословљавали су га владарском титулом. .. По природи je био деспот, човјек без икаквих политичких и моралних скрупула, спреман на сваки злочин. Он je одбацио оно албанско осећање части и задате речи: његови поступци потсећају на некога италијанскога ренесанскога владара који je Макијавелијева начела спроводио у пракси»."2) Махмуд-паша je хтео да постигне много више него што му je било могуће. Није му никада успело да своју власт прошири јужно од Драча и Тиране, али je «допринео јачању сепаратистичких тежњи албанскога народа. Његово најјаче упориште су била сјеверно-албанашка племена. To je била и сувише уска и преслаба основа за стварање посебне државе у сјеверној Албанији, гдје

181

су дјеловали други јачи фактори, поникли на вишој економској основи».113) Да би што јаче утврдио своју власт и тиме нанео штету Црној Гори Махмуд-паша Бушатлија je подбуњивао и поткупљивао поједина црногорска племена. Нешто давање мита у сиромашној и гладној средини, а нешто опет вршење привреднога притиска затварањем пазара, а, уз то још, и сујете и лакомост појединаца, чинили су да je Махмуд-паша имао и тренутних успеха у томе правцу. Тако су Кучи, године 1788, чим се Махмуд-паша појавио у Подгорици, изјавили му своју послушност. «И не само то. Кучи са једним одредом Скадрана нападоше Пипере који се склонише у планину. Кучи опљачкаше, разорише и попалише Пипере»."4) Кад год je нападао Црну Гору Махмуд-паша je у својој војсци имао и Арбанасе. Заједно са њима je, 23. јуна 1785. године, дошао до Цетиња и спалио Цетињски манастир. Да не би учествовао у руско-турском рату 1782- 1792. године одметнуо се био од Султана и покушао да се осамостали у Арбанији. Године 1790. Црна Гора je два пута била нападнута од Турске, а 1796. године поново je напада Махмуд-паша.115) До великога, историјски веома важног, сукоба између Црнотораца и Махмуд-паше Бушатлије дошло je почетком јула 1796. године код села Мартинића. Битка je трајала од 2. до 11. јула. Медаковић вели, да je ова битка почела 11. јула у шест сати изјутра, «која je непрекидно до три сата по подне трајала. Густа je магла ове била притисла, и није се могло разабрати, чија ће побједа бити; док уједном помоли се турска војска и почне бјежати пут тврдине Спужа».116) Митрополит Петар I je покушао да отклони овај сукоб, али му то није пошло за руком. Уочи битке митрополит изађе «међу окупљене јунаке и помоливши се Богу закрсти по обичају православне цркве сузним очима воду и причести њоме своје храбре војнике»."7) Пред почетак битке митрополит je одржао војницима охрабрујући говор. «Он je, рекао je митрополит за војску Махмуд-паше, окупио силну војску, али му je војска јадна и чемерна, а више свега нама ће сила божија помоћи»."8 Црногорци су одржали сјајну победу, Махмуд-паша je био рањен. Пораз Махмуд-пашин није био дефинитиван. Иако рањен он je прикупљао снагу и спремао се за реванш. Медаковић вели, да паша, «исте године у мјесецу септембру, тек игго je рану залечио, навали са још већом силом, да би коначно истријебио ову искру српске слободе».119) Битка се, овај пут, водила на Крусима 22. септембра 1796. године. Уочи битке митрополит je опет храбрио и

182

поучавао војнике. «Вас су, говорио je он, непријатељи као љуте рисове разјарили и у вама силни дух храбрости, дух витештва дише. Устремите се на непријатења наше вјере, нашега предрагога имена српскога и наше дражајше вољности. .. Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а и сада се боје Црногораца, боје се српскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину оставл>ати, а још мање црним образом на свој дом повраћати».120) И овој битци главна ударна снага Мамуд-паше били су Арбанаси. И пре него што je почео огањ из пушака, пише Медаковић, «завриште Арбанаси из свега гласа; истим начином са вриштањем јаве се и Црногорци, али je глас нејачи био потом, што je Црногораца мало, а Турака много».12’ Црногорци су ипак однели одлучујућу победу. «У највећем сраженију увате Црногорци живог Махмуд-пашу, те му одмах посијеку главу и однесу je у стан нашег славном увјеначнога побједитеља. Тијело Махмуд-пашино спале Црногорци услед свога табора».122) Главу пашину дао je митрополит да се сахрани «за успомену кад су Црногорци силнога везира савладали и њега жива ухватили. Глава се иста и данас на Цетињу чува».1”) О погибији Махмуд-паше Бушатлије има сачуван и један шпански извештај од 1. новембра 1796. године у коме, поред осталога, стоји: «Овај догађај био je у толико пријатнији овом двору што поступци овога паше нису одговарали надама које je Порта имала кад je прихватила посредовање Његовог Величанства и одлучила да му опрости потврдивши му власт у Македонији и Албанији.. ,»124) Глигор Станојевић наводи млетачке изворе према којима je Махмуд-пашу «убио старјешина његових стријелаца у тренутку када je други пут нападао Црногорце. Сви су стога мишљења да je то изведено тајним радом Порте, «каже бајило Фоскарини, али овај извештај није тачан. По народноме предању и традицији пашу je посекао Богдан Вуков из Залаза. И брат Махмуд-пашин Ибрахим потврдио je, да je он погинуо од непријатељске црногорске руке».125) Црногорске победе, јула и септембра 1796. године, несумњиво су крупан догађај у историји и Црне Горе и Северне Арбаније, али су не мање важне и за Турску царевину. «Турци Црну Гору сада почињу друкчије да узимају него раније; почињу да на њу гледају као на туђу државу. Црна Гора je овом победом добила Бјелопавлиће и Ципере и они су припојени дефинитивно Црној Гори».124) Јагош Јовановић истиче, да се овим победама створио темељ за ближу сарадњу између Црногораца и Брђана, а Пи-

183

пери и Бјелопавлићи «на својим посебним племенским скупштинама донијели су одлуку (1796) да се коначно уједине са Црногорцима, обавезујући се да ће потпуно извршавати Владичина наређења».127) И за Турску je пораз Махмуд-паше Бушатлије имао велики значај. Његов пораз je «онемогућавао издвајање Арбаније из Турске на нивоу вишем од простога одметања. . . док je Скадар имао претензија и према неалбанским крајевима, то je у овоме тренутку отсудна битка на Крусима значила снажан ударац по турској власти у нашим крајевима уопште и истовремено догађај који je истим Турцима помогао да сузбију планове разних одметника».123) Наши млађи историчари из Црне Горе, и не само они, истичу да су победе на Мартинићима и Крусима омогућиле стварање црногорске државе, а тиме и црногорске државности што се, гледано у историјском континуитету развијања Црне Горе, не би могло узети као тачно. Црногорски митрополити сматрали су, и као световни и као духовни поглавари народа у Црној Гори, да су они наследници срп ске држ авне и деје и мисију Црне Горе видели у томе да обнове стару српску државу. Уосталом, нико није био, у целоме току своје ослободилачке борбе, ср п скији од Црногораца и њихових духовних и народних старешина. «Цетињска митрополија била je носилац традиције о Црнојевићима, која се надовезује на Немањићку традицију. На тај начин, Црква у Црној Гори била je носилац идеје државности. Она je сама, као организација, остатак српске средњевековне феудалне државе. Цетињске владике су одлучно истицале своје право на првенство у Црној Гори, позивајући се на легитимитет своје власти коју су им предали Црнојевићи. Владика Сава, у писму Дубровчанима од 25. јуна 1775. године, каже: «Ви знате како je било од старина, од последњег нашега принципа Ивана Црнојевића, да je овај пук црногорски вођен митрополитима цетињским».’29) Тачно je, међутим, да je, после црногорских победа, јула и септембра 1796. године, Цетиње, као центар црногорске државе, потиснуло Скадар око кога су Бушатлије окупљале Арбанасе. «Када je у исто време пропала и Венеција, могло се са Његуша, 23. децембра 1797, поноено писати у Беч: ,али... везир албански и република венецијанека нестадоше. . .»130) Ни после победе из 1796. године није Црна Гора била остављена на миру. Устанци у Шумадији 1804. и 1815. године заталасали су све поробљене православне народе под турском влашћу. Карађорђе je, априла 1807. године, био пошао на Пријепољ. Сјеницу и Нови Пазар са наме-

184

ром да се састане са Црногорцима.131) Мустафа-паша Бушатлија спремао се, 1810. године, да нападне Црну Гору, али je митрополит Петар I желео да то отклони и писао паши: «Ако ово зло не прекинеш, ми ћемо се помоћу Божјом бранити».132) У следећим годинама било je борби и поред митрополитовог настојања да их не буде. Јула 1812. године Арбанаси су напали Љуботин, али су били адбијени тако, «да су безобзирно морали пут Скадра бјежати. Ова црногорска побједа над Арбанасима, била je поразним ударом за Фраицузе, који су тада свакога часа изгледали глас чути, да су Арбанаси разбили Црногорце; они пак (Французи), да одмах прегазе Црну Гору».133) Крајем јуна 1813. године Карађорђе je молио митрополита Петра I да заплаши Арбанасе, «да не би могла сва Арнаутија на нас поћи да би могли наше дело лакше окончати».3’4) Године 1828. Арбанаси су, под вођством сина Махмуд-паше Бушатлије, напали на Пољане. «Пољани дочекају Арбанасе и побију се, а међутим притекну им Црногорци и то Лешњани и Комани у помоћ и пролију своју крв са Арбанасима. Бој je био жесток и трајао je пуна четири сата. Инокосни будући Пољани нијесу се могли стрести Арбанашкога немилог господарења. Они су пре претрпјели много бједе, али зато опет нијесу пошли Видину на војну.135) После низа пораза Арбанаси најпосле принуђени буду оканити се ратовања, пак учинити мир с овим народом, који Турке неће за икакве господаре да призна».'36) После ових борби био je склопљен мир у седам тачака, али се Турци, по своме обичају, нису држали одредаба овога мира. При закључењу мира сетио се цар Никола I и Црногораца и наредио да им се изда «заоставша пензија за седамнаест година».137) Када се стање на границама нешто смирило обратио се, 1829. године, Доменик Пренк, принц од Миритида, који je био због лечења дошао у Котор, митрополиту Петру I и зажелео да дође на Цетиње ради лечења. Митрополит je, 18/30. јула 1829. године, одговорио да би га радо примио када би му могао пружити удобности. Понудио му je своју кућу у Стањевиће, «ђе су воде да ниђе љепшијех у Црној Гори нема и арија колико боља и здравија може бити, а сувише близу градовах, гђе и лијечник к њему доходити може».138) Истога дана митрополит Петар I je писао и Пренку и објаснио му своју понуду: «Служите се, вели се у писму, дакле с том кућом и вјерујте да ће ми драго бити ако Вас у што друго послужити могу и да ja желим, да Вам Бог дарује излечење и совершно здравље и да се здраво и весело у своје отечество повратите».139)

185

Ускоро иза тога, 18. октобра 1830. године, на Лучин-дан, упокојио се митрополит Петар I. Јунак и молитвеник, победилац у толиким бојевима, завршио je свој тешки животни пут, али су бриге и проблеми његовога народа остали и даље нерешени. Наследници митрополита Петра, све агилни и даровити л>уди, имаће много брига и труда да уређују односе Црногораца са Арбанисама. 4

Чим je ступио на престо свога стрица митрополита Петра I, иако врло млад и без икаквога државничкога искуства, Петар II Петровић-Његош, и сам васпитан у традицијама и предањима свога краја, био je, стицајем околности, принуђен да одреди свој став према Мустафа-паши Бушатлији, у коме je он гледао свога далеког сродника, чији су се предди поисламили. To je било време када се и сам Мустафа-паша налазио у тешкоме обрачуну са Портом из кога je изашао побеђен. У побуни Мустафа-паше против Султана Петар II je видео погодну могућност да са њим сарађује. «У распаду турскога царства он гледа ослобођење своје потлачене браће и за то je готов да помогне сваку акцију, ма с које стране долазила, која иде на рушење ове империје».140) Такву могућност гледао je Петар II у побуни Хусејина Градапгчевића, «Змаја од Босне», и тадашњега Скадарскога везира Мустафа-паше Бушатлије. О односу Петра II са њима има доста података у преписци Петра II.14') Први, нама познат, траг о овим односима налазимо у једноме писму Петра II Јеремији М. Гагићу, писаном 4. фебруара 1831. године. Скадарски везир му je предлагао мир и послао му je некога Муха. Везир je, зна се, био у оно време у врло тешком положају и мир са Црном Гором био му je врло потребан. Не прецењујући ни своју улогу ни снагу Петар II je на ласкаве речи, које му je везир упутио био уздржљив. Муха му je пренео везирову поруку: «.. .И ово ми je рекао да ће с Тобом држат пријатељство боље него ли га итко од вашијех старијех држао и валах ни у кога нејма узданице данас у свијет него у Тебе, нити данас имаде до Тебе».'42) На ово je Петар II рекао: «Спахија, Ти ми поздрави везира љубазно и реци му ово: да ћу ja њему помоћ и бих му рад био помоћ ако могах, једно што je старином мени и свакојему Црногорцу брат, а друго што ми je комшија».143) Везир je, то се види из једнога Његошевога писма везиру од 28. фебруара 1831. године, тражио војничку помоћ, али га je, пре-

186

ма савету Гагића, Петар II одбио.144) Из једнога писма Петра II кнезу Милошу, који je и сам желео да Црногорци остану мирни, писанога 6/18. марта 1831. године, види се, да Петар II није дао војничку помоћ због тога што je Русија била против тога, а ни он сам није волео, да «ниједан Црногорац у тој војсци за душмана погине».'45) Ако се Петар II није хтео војнички да ангажује на страни Бушатлије, он je одржавао везе са племеном Хоти, чији je капетан Хусејин-ага Хот био у везировој војсци. Када су му трупе, 1.400 Хота, страшно настрадале у борби са редовном турском војском, рекао je један Арбанас једноме Црногорцу, да су овде Арбанаси тако настрадали «што јошт није нигде било од једне нације».146) Јављајући, 6. децембра 1831. године, Јеремији М. Гагићу о приликама у Арбанији, Петар II истиче своје добре везе са Арбанасима и вели, да би он могао паши «сутра да хоћемо сву Арбанију против њега подигнути и подбунити; али ми се нећемо у такве ствари мијешати, но желимо, ако он хоће, мир да je међу нама».147) Ово се односило на Намик-Али-пашу, новога везира, који je нападао на Црну Гору и Арбанасе угњетавао. Када je паша хтео да се повуче за Скадар Хоти му нису дали да прође. «Скоро се цела Северна Арбанија ујединила против Порте, јер Арбанаси неће да дају своју дјецу у војску».148) У октобру 1832. године Петар II je племенима Северне Арбаније понудио савез. Са племеном Хоти био je већ склопио уговор о заједничкој акцији. «Они су имали да затворе Скадарски пут и да заузму Плавицу, те да тако спријече долазак Турака из Скадра у помоћ Подгорици. У Љешкопољу je било ратно вијеће гђе су Хоти дали стотину бираних људи као таоце Црногорцима, да их неће у овоме покрету издати. И Црногорци су дали њима, ради чврстике вјере, исто толико људи за таоце».149) Радило се, овде, према једном писму Јеремији М. Гагићу, од 13. марта 1832. године, о дизању устанка Хота, Малисора и Миридита против Турака, али je покушај пропао. Устаниди су се повукли, а Турци извршили страшну одмазду.150) У наредним годинама били су напори владике Петра II уемерени на то да одржава мир на црногорско-арбанашкој граници што му није увек полазило за руком. Владика je, како je то истицао и Вук Стефановић-Караџић, желео мир на својим границама, али то није хтео Скадарски везир. Он je сматрао да je «Црна Гора ту р с к а област и њени становници турски поданици» и тражио да му се покоравају.’51) Из Његошевих писама се, међутим, види, да je мир на границама некада зависио од везира и Ту-

187

рака, а некада, опет, од Арбанаса, који су, због пљачке и освете, отказивали послушност и везиру. Тако пише владика Петар II 12. јуна 1839. године, Јеремији М. Гагићу, да му се чини да везир понекада помаже Арбанасе, јер je на то принуђен и «јер слаба je јошт његова власт у Арбанији».152) Нешто више од две године касније, 4. маја 1841. године, јавља Петар II Јеремији М. Гагићу, да на црногорско-арбанашкој граници долази често до сукоба.153) Нешто касније, 21. новембра 1841. године, јавља он опет Гагићу, да арбанашким «заповједницима нијесам могао одавно чинити никаква предложенија о миру, зашто точно знам да га они неће, а везир Скадарски, и да би хтјео, не смије од њи учинити га».154) Из свога личнога искуства Његош je био стекао уверење, да je мир на овој граници могућ само онда ако «би поеланици од двора рускога и турскога међу нама мир утврдили».’“) Ово су, нажалост, биле само неоствариве жеље владичине. Не само да није било трајнога мира, него су сукоби бивали све чешћи. Некада су нападали Турци, некада, опет, Арбанаси, а понекада заједно и једни и други. Да би се ослабио владичин углед у земљи Скадарски везир je комбиновао оружане нападе са подмићивањем Црногораца. Виценцу Баларину, аустро-угарском конзулу у Скадру, пише Његош, 15. маја 1845. године, да везир забрањује Црногорцима долазак на пазаре и пушта само оне, који приђу њему, «који им рече да je противник и отпадник своје нације, различита им награжденија дају, како у одијелу свитноме и фесовима и у парама и проче».156) Његош јавља, 15. јануара 1846. године, Гагићу: «Около десет барјака турскијех већ имамо у наше руке. Паша je Скадарски по повеленију својега правитељства ове барјаке раздавао по Крајини нашим, потстрекавајући Црногорце да устају против својега правитељства и да се здруж е с Турцима, од којих ће свагде добро дочекивани и обдарени бити. Глупа турска политика».157) Налазећи се на ветрометини, изложен турској и арбанашкој самовољи, Петар II као да je хтео да верује, да су немири на црногорско-арбанашкој граници више последица арбанашке самовоље, него што би потицали од везира. Он пише, 2. јуна 1844, године, Карлу Василевичу Неселроде, да су Арбанаси ослепљени фанатизмом и да би желели истребити све хришћане. «Истина je, вели он у овоме писму, да их турска влада не може задржати од свих злодјела, али je, исто тако, истина, да свако злодјело, K o je нам чине Арбанаси и Бошњаци, Порта обилно награђује. То

188

противријечи мирољубивим намјерама и обећањима Отоманске Порте».'58) Уморан у сталном рвању са тешком стварношћу око себе и без снаге да je измени, ГХетар II јавља Гагићу, 12. августа 1843. године, о нападу Арбанаса и јада се: «Истина да je мучно водити рат 100.000 народа црногорскога са 2.000.000 Бошњака и Арбанаса, а особито у данашње вријеме када им правитељство Цариградско сваку нужну помоћ у изобиљу против нас даје».159) Све ово, цео низ неуспеха и разочарања које je доживл>авао, нису могли убити в о љ у код Његоша да ради и на ослобођењу Северне Арбаније од Турака. На овоме послу он je сарађивао са Илијом Гарашанином, са којим je одржавао везе и преко писама и преко Матије Бана, човека који je имао везе и са Миридитским кнезом Биб Додом. Матија Бан, као повереник Гарашанинов, од~ лазио je и код Јеремије М. Гагића160) и код Његоша, који je преко њега слао и своје личне поруке кнезу Александру Карађорђевићу.'61) Шаљући кнезу Александру писмо по Матији Бану, Његош вели за Бана, да je «силно воодушевљен благородним народољубљен» због чега га и препоручује кнезу.162) Његошу je морало бити познато Гарашаниново «Начертаније» и идеје које су у њему биле изнете. У писму кнезу Александру Карађорђевићу, од јула 1849. године, Његош признаје, да je Гарашанин, са пристанком кнежевим, одредио Матију Бана, «да се с њим могу споразумјевати и Вама доводити до знања о нашој општој ствари. Мени се овај начин допада и смијем исповједити пред Богом и Српством, како мало споразумјеније буде и чим томе иколико благопријатно вријеме дође да ће много лакше бити него што нам се чини желајему цјел> постићи».163) Његош потврђује да je примио писмо од 29. маја 1849. године (Матија Бан му га je донео) и да «такођер и од њега сам много којешта доброга разумио».'64) И Петар II je у Илију Гарашанина гледао великога човека и државника, који неуморно ради за српску ствар. «Нема, пише владика 5. јула 1850. године Гарашанину, једнога Србина који више за Српство послује и мисли од Вас, нема једнога Србина којега Српство (више) искрено љуби и поштује од Вас, и нема једнога Србина који Вас више од мене љуби и поштује».'65) Нешто касније, вероватно због неких интрига, Његош пише Гарашанину, 11. новембра 1850. године, и уверава га, да он нема ништа заједничко са партијом «којекаквих ветрањалах». «Да ми je икако једничко са партијом «којекаквих ветрањалах». «Да ми je икако могуће, рад бих био за много нешто са Вама разговарати, а не би ни Вама противно било».146)

189

Данас, још увек, мало знамо о појединостима заједничкога рада Илије Гарашанина и владике Петра II Петровића-Његоша. Главне линије тога рада су, међутим, доста јасне: Његош je свесно и одушевљено сарађивао са Гарашанином на остварењу националнога плана, који je био изложен у «Начертанију» и предвиђао сарадњу са арбанашким племенима Северне Арбаније. Матија Бан пише Његошу, да ће добити талијански писано писмо из Арбаније, «.. .писаће Вам га један важан и васпитан човјек, који je ових дана код нас био, све инструкције добио и у своје се мјесто вратио, да по свој Албанији путује».’67) Родољубив и скроман, какав je био, Његош није тражио ни за себе лично ни за Црну Гору неке користи од овога свога рада. У једноме разговору са Матијом Баном он je рекао шта би он желео када се Српство уједини: «Ja бих тада, рекао je он, у моју Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна а њему световна власт над народом слободним и уједињеним».168) У последњем поздраву кнезу и Гарашанину Његош je зажелео: «Сјетите ме се гдје год кад ме већ не буде и нека потомство бар дозна наше намјере кад му дјела не можемо оставити. . У 69) Владика Детар II je целога свога века желео да види остварено српско уједињење. У једноме писму Осман-паши Скопљаку, Скадарскоме везиру, од 5. октобра 1847. године, Његош пише: «.. .Ja бих волио но ишта на свијету видјети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју je једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала. . . Ja бих рад да сам се мало доцније родио, јер би видио евоју браћу ђе су се себе и својијех споменули и ђе су јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци и потомци старијех витезовах нашега народа. .. Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ja сам Твој брат, твој пријатељ. Али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени je то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било. Ja знам ти ћеш рећи када ово моје писмо видиш: ,Шта овај човјек којешта пише и снијева?’, али се надам да ће наши потомци, кад било да било, дати достојну оцијену отачастваљубнима мислима и писму владичину, на којега се данас виче са сваке стране како на бијелу врану».'70) Кнез Данило, синовац и наследник Петра II Петровића-Његоша, продужио je политику свога стрица према Северној Арбанији. О раду кнеза Данила у овоме правцу имамо нешто података у извештајима француског конзула из Скадра Ијасент Екара, који je и сам долазио у Црну Гору. Француска je, 23. јула 1853. године, отворила у Скадру вице-конзулат, који je доцније био

190

подигнут на степен конзулата. Ијасент Екар дошао je у Скадар 20. октобра 1853. године са задатком, да среди прилике у Арбанији, помогне јачање турске власти и сузбија руски утицај. Један од његових задатака био je да отклони сукобе између Арбаније и Црне Горе и да Црну Гору задобије за Француску.'71) О својој посети књазу Данилу Екар je, 15. априла 1855. године, послао извештај своме министру. Књаз Данило га je два пу~ та примио и на њега, изгледа, оставио добар утисак. Тема њихових разговора били су односи између Црне Горе и Арбаније. Обадва пута je било разговора о Арбанији при чему je Данило изразио жељу да се установи мир са Арбанијом и тражио да се о томе поведу преговори.172) Екар je предлагао да Турска призна Црној Гори самосталност: «Слободна са те стране, а не плашећи се пријетњи да ће њено хришћанско становништво ујединити са Црном Гором, Турска би могла посветити пажњу уздизању Сјеверне Арбаније која обилује свим до сада неискоришћеним богатствима којима она господари само по имену».173) Екар je знао за српску пропаганду и рад на организовању хришћанских народа против Турске. У писму Екарову, од 11. јула 1854.(7), стоји, да je Србија «поставила себи у задатак да уједини разне народе европске Турске, було у једну снажну федерацију, било образујући уставну владу. У томе циљу она je одаслала емисаре у разне крајеве да у њима пронађе лица која би била у стању да раде по плану који би био продискутован у Београду. Албанија je послала свога изасланика. Он je тамо имао састанак са кнезом и Илијом Гарашанином».7’4) Арбанашкоме изасланику речено je у Београду «да би Србија дала знак за побуну и да се ниједан народ не би смио покренути прије него што би се она сама дигла на оружје и прешла своје границе, а да би Албанија сачувала бар своју неутралност, у колико не би била у стан>у да се дигне на оружје».'75) По повратку из Србије изасланик je обишао Миридите и одатле отишао у Пулате и у брда око Скадра. «Његов je план свуда с тим већим одушевљењем дочекиван у колико je он обећавао сигурну помоћ Француске, евентуалну помоћ Енглееке а изнад свега изгнање Турске и вјерску слободу».176) Када je француски дипломата Проспер Буре (Prosper Bouree) био на Цетињу кнез Данило му je рекао: «У споразуму смо са Албанцима да се дигнемо на устанак, ако дође до рата. Потребно je да држимо шпијуне код Турака, као што их они имају код нас, али ми немамо новаца да их плаћамо».'77)

191

Арбанаси су ценили јунаштво Црногораца, али су се више плашили од Србије за коју су веровали да je јако наоружана. Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева забележиле су како су им Арбанаси у Приштини говорили: «Ако се они (Србијанци) придруже Црногорцима онда ће опет бити битка на Косову, нас ће потући па онда морамо примити што нам год кажу. Дај да потражимо људе који су били у Србији па да питамо колико се пореза тамо плаћа».'73) Ове две Енглескиње су на путовању кроз Стару Србију забележиле да je углед кнеза Данила био код Арбанаса врло велики. Он je умео да придобије Арбанасе католике за себе: неке од њих, који су били заробл>ени, кнез Данило je добро третирао. За време напада Турака на Црну Гору само je један део Малисора учествовао на турској страни. Један Арбанас који je, изгледа, био заробљен од Црногораца па пуштен, причао им je «како су ови лепо поступали с Арбанасима које заробише тако да готово подозревасмо да je и сам био међу овим последњима. Он енергично изјављиваше да Миридити у прошлом рату нису ишли на Црну Гору нити ће кад год унапредак ићи на њу Књаз Данило je 1856. године покушао да регулише односе са Портом. Радило се, изгледа, о томе да кнез Данило призна сизиренство Султана. Био je направљен и текст уговора «по којему књаз Црногорски и брдски са своје тачке независности пристаје признати номинално сизиренство Отоманске Порте».180) У уговору je изражено, да се Црној Гори присаједини тадашњи херцеговачки пашалук и «о-д стране Албаније да се досадашње границе исправе и да се присаједини приморски предјел Бар».18') Сви становници ове проширене државе, «без разлике вјере и националитета уживају једнака права са осталим поданицима књаза црногорскога».’82) 5. Наследник књаза Данила, књаз Никола Петровић-Његош, продужио je политику свога стрица према Арбанасима. Динамичан владар и даровит песник, и уопште врло књижеван човек, књаз Никола je био и пламен родољуб. У својим родољубивим дочаравињима он je испољавао моменте пуне несебичности. Да би се српство ујединило он je, као и владика Петар II, био готов да се одрече престола: у септембру 1866. године постигнут je између њега и кнеза Михаила Обреновића споразум, којим су «постигнута два врло важна резултата, Србија и Црна Гора здружиле су се да у будуће заједнички раде на ослобођењу њихове још

192

подјармљене браће; али, што je много важније, оне су у овом уговору поставиле и чврст темељ јединству будуће српске државе».183) Предвиђено je да се књаз Никола одрекне престола у корист кнеза Михаила ако би се ослободио Новопазарски санџак од турске власти».184) И ово je, знатним делом, плод напора и рада Илије Гарашанина: 27. априла 1866. године јавља он Јовану Мариновићу, да су се међу Арбанасима почели јављати италијански агенти. «Мора, вели Гарашанин, да су они и у Грчкој покренули хетеристе. .. Страх ме je за Црну Гору; зато сам послао нарочито јуче Пироћанца (1837-1897) на Цетиње и да види да ли нису и тамо допрли агенти чији. Он ће изјавити књазу Николи совјете особите резерве према агентима страним, који неће оскудијевати ни у обрицањима ни у новцу. Ja се бојим да тамо новац не успе, а и за Арнаутлук још више, јер тамо je затегнутост с Турском велика, а и без ове могу новци све учинити, па из најдубљег сна Арнауте пробудити. Овим се и наше положење страшно отешчава».185) У лето 1866. године дошло je у Арбанији до велике побуне, јер je Порта хтела да покупи регруте.186) И пре тога je књаз Никола будно пазио шта се дешава у Турској. Његова je пажња била усмерена и на Херцеговину и на Северну Арбанију. Већ од 1855. године у Скадру je постојао, више приватно него званично, црногорски иосматрач, а од 1863. године тамо je постојала црногорска агенција. Први црногорски агент у Скадру био je Перо Пејовић, који je одржавао везе са арбанашким племенима и због тога je био рђаво гледан од гувернера Скадра.187) Чим je избио устанак у Херцеговини Црногорци су почели да раде у Крајини и да тамо спремају устанак против Турака, али, због обзира према Европској ко-мисији није се тамо овај пут ништа десило.1”8) Када je пак црногорска војска упала на подручје Скадарске Крајине настала je била велика узнемиреност у Северној Арбанији.189) Дошло je до борби између Турака и Црногораца: у битци код Крњице Турци су, 11/23. марта 1862. године, претрпели пораз и дали 514 заробљеника. Књаз Никола je забележио: «Погибе ту и Арбанаса много, а што претече заробише Црногорци заједно са њиховим вођом Хасан Хотом и поведоше на Цетиње. Т ојебило умарту».190) Поред Хасан Хота налазили су се међу заробљеницима и Мурат Исмар, командант арбанашке Крајине Шабан Мурат, бимбаша из Крајине и Хајдар-ага, бимбаша из Скадра. Свима je њима било дозвољено да задрже своје оружје.'91)

193

Црногорска победа код Крњице дубоко je одјекнула код Арбанаса и прилично их смекшала. Могли су сада видети да Турска није више сила, која их може штитити. Са своје стране су Црногорци покушали да успоставе везе са Малисорима: Машо Врбица je био добио наређење да се повеже са њиховим првацима. «Извјештавајући о томе војводу Мирка, Врбица je истакао да ће употријебити све силе не би ли окренуо Хоте и Груде на Турке, па им свашта обећао».192) Црногорскоме агенту у Подгорици, Мираш Али-Нику, пошло je за руком, да заинтересује одреде Хота, Кастриота, Шкерља, Климената и Груда, — «многи представници ових сјеверно-арбанашких племена дали су обећање, да неће узети учешћа у покрету према Кучима».193) Црногорски пораз код Медуна осујетио je ове напоре. У пролеће 1862. године побунили су се Миридити против Турака због покушаја турских власти да изврше мобилизацију младића за војску. Турци су веровали да je главни подстрекач ове побуне римокатолички свештеник Де Гашпар. Он je, стварно, проповедао «да je и грехота и срамота да римокатолички Албанци у интересу муслимана војују на слободну браћу хришћане, Црногорце».194) Овакво схватање једнога хришћанскога свештеника у толико je разумљивије када се упореди са схватањима онога црногорскога Брђанина, који се чудио, да британски посланик у Царираду не може да се заузме за Биб Доду због тога што je он протестант, а Биб Дода католик. «Боже мој, узвикнуо je Брђанин, зар нећемо никад престати да слушамо о Латинима, протестантима и православнима, а никад да слушамо о хришћанима који један другоме помажу као браћа».195) Ауторке сведоче, да се, овде, није радило о Црногорцу, који je учио негде изван Црне Горе, «већ je био човек у годинама и од старе школе. . .»196) Де Гашпар je био пуштен, али je морао да се уздржава од рада. За његово се пуштање била заложила Француска. Када je регулисао опстанак свога конзула у Скадру књаз Никола je могао да се више посвети северно-арбанашким племенима. Знајући колико je важан положај његовог конзула у Скадру књаз Никола je био донео одлуку, «да на дужност представШ1ка упути свога секретара Јована Вацлика, за којега je био убеђен да ће успешније обављати деликатне дипломатске разговоре и да ће потпуније заступати црногорске интересе».197) Главна арбанашка личност, са којом je књаз Никола одржавао везе, био je Биб Дода. И он, и још неки други арбанашки прваци, нерадо су гледали турску власт. Са њима je био у вези и књажев агент у Скадру Перо Пејовић, који je одлазио и у Оро-

194

ше код Биб Доде.195) Када je Биб Дода умро арбанашки су прваци продужили везе са Цетињем... «Цриликом своје званичне посете Цетињу марта 1871. године, срески Которски комесар, Будиславић, видео je на Цетињу дванајест арбанашких главара. Чуо je од њих да се у њиховим крајевима испијају чаше уз ријечи: ,у здравље нашега премилостивог књаза Николе’».199) Ове су главаре, при повратку, похватали Турци, али су били пуштени на заузимање књаза Николе. «Овај догађај придобио je Књазу и Црној Гори сталну благодарност и приврженост Краснића и њихових главара све до побуне Ђаковачке 1879. године, када je у борби против Мехмед-Али-паше погинуо, Шећер-ага и када je установом Арбанашке лиге и превлашћу аустријскога уплива, струја у Арбанији ударила сасвимјем противнијем правцем, која je одмогла Црној Гори, али Арбанасима нимало помогла није».200) Цетиње je било постало збориште главара не само из Херцеговине и Старе Србије, него и из Арбаније. Они су долазили тамо да се обавесте о томе да ли je дошло време за устанак против Турака. Сам je књаз Никола о томе записао: «Главар Миридита, највећег племена арбанашкога, и сам je дошао на Цетиње и уверавао књаза Николу о својој привржености и готовости, да сваки час устане и буде с Црном Гором. Довео je по томе свога сина Пренча и оставио на Цетиње да се учи и да буде јемац заједнице Миридита с Црном Гором».201) Тада се арбанашки главари виђаху често на Цетињу. «Књаз их дариваше новцем и оружјем и утврђиваше их у томе, да се држе Црне Горе, па кад дође ура, да заједнички ударе на Турке и ослободе се заједно са Србима. Слободно, у то вријеме je био најјачи уплив црногорски у Арбанији, иако je Аустрија већ онда трошила благо на Арбанасе преко својих конзула и попова римокатоличкијех»202) Када je, априла 1871. године, избила буна у Краснићима дошли су арбанашки прваци на Цетиње, али им je књаз Никола тада саветовао да се умире, јер опште прилике нису биле погодне за акцију. Прваци из Скадра, јула 1871 године, били су у вези са црногорским претставником, који им je, према књажевом наређењу, саветовао да буду мирни.203) Када je Шефкет-паша повео акцију против Миридита, многи су се, заједно са првацима Северне Арбаније, склонили на Цетиње. Поводом тога, писао je, октобра 1873. године, аустро-угарски конзул у Скадру Васић: «Сјеверна Арбанија мора да западне лагано у српске интересе ако их не заштити аустро-угарска влада».204) У то време васпитавао се на Цетињу син Миридитскога капетана Кола Примус. «Он je био спона између Црне Горе и Сје-

195

верне Арбаније од уклањања Пера Пејовића из Скадра».205) За време кризе у истрази и суђењу поводом Подгоричкога покоља дошао je на Цетиње капетан Кол «у пратњи синовца и десет својих саплеменика. Он je изабрао баш ово вријеме да да доказа о своме пријатељству наспрам Црне Горе. У исто вријеме када он, а можда и у заједници са њим, дошло je на Цетиње и једно веће изасланство сјеверно-арбанашког племена Краснићи или Крстенић. Приликом Богојављенске скупштине барон Лихтенберг нарочито je запазио велики број Миридита, као и становнике цијеле Сјеверне Арбаније, који су били дошли да изјаве да ће при очекиваном рату подићи устанак, при чему су особито готови Миридити да заузму Скадарску тврђаву, којој je лак прилаз кроз рупу, коју je прошле јесени начинио гром».306) На развијање пријател>ских односа између Црне Горе и арбанашких племена Турска није могла гледати мирно. Мехмед-Али-паша, који je у Скадар дошао са новом војском, и Скадарски валија Исмаил-паша успели су да за себе придобију Хотскога капетана Чун Мулу. Обдаривши га богато, послали су га да и другима објави, да Султан од њих тражи само да буду мирни.207) Када су га саплеменици почели подозревати да их je издао Чун Мула их позове да са њим на челу нападну Скадар што су они, 6. августа 1871. године, и урадили, али су били поражени. Нападнути од турске војске Малисори су оставили на бојишту 400 мртвих, а остатак се разбјежао. Просуђујући и овај случај књаз Никола je, у односу на арбанашке главаре, доживео још једно разочарење и писао: «Но арбанашка племена, вична да живе свако за себе, а без икакве свијести о својој народности и сло-боди народној, не могу се међу собом сложити за тако велико дјело. Затворише се у своја племена, гдје их царска војска није смјела нападати. Покрет се утиша без даљих непосредних посљедица, осим што je у владе турске остало неповјерење према Арбанасима, а у овијех мржња на владу царску. За будући рад и ова посљеница тога арбанашкога покрета била je књазу Николи добро дошла».208) Догађаји на Балкану у првој десетини друге половине XIX века, у које je била уплетена и Црна Гора, нису се могли не одразити и на односе између Црне Горе и Арбанаса. Уочи рата 1876. године радио je активно на арбанашкој граници Марко Миљанов, чувени јунак, који je опеван и код Арбанаса за своје јуначке подвиге. Миљанов je био унапређен за бригадира и постављен за окружнога капетана у Подгорици да би, нешто касније, пао у немилост код књаза Николе.289) Марко Миљанов je био пријатељ

196

Арбанаса. У једном писму Нову Спасојеву, командиру кучкоме (без датума) Миљанов вели: «Ja бих за арбанашки народ свако добро желио и учинио, када би мога, нека ми Бог зна, но се не може вјеровати великијема да ће добро учињет’ народу, а то се види на српски народ којега су избавили од Турака у Босну и Ерцеговину».210) За Марка Миљанова се зна да je неколико пута мирио црногорска племена са Арбанасима. Он je «одржавао најбоље везе с Арбанасима, правилно држећи, да су Срби и Арбанаси у Старој Србији упућени једни на друге, као и то, да Срби од такве политике могу имати једино користи, које су, док смо ми сиђели скрштенијех руку, пропуштајући сваку прилику и стварајући само неприлике, други знали уочити и почели их брати».211) Колико je Марко Миљанов био омиљен и код Арбанаса види се, поред осталога, и из овога случаја: када je он једном дошао у Комове се «брзо рашчуло и по другим катунима, и стаде пуцањ из пушака у част његовог доласка. Кад околни Арбанаси чују пуцањ и дознају кога ради je то све, истуре и они пушке, јер, као јунаци, и они су му се обрадовали, жељни га виђети. Сјутра дан и Срби и Арбанаси, као на војску да иду, и скупе се око војводе 212 да га само виде и разговоре се». ) Када je избио руско-турски рат и почео рат Србије и Црне Горе са Турском књаз Никола je развио живу акцију међу Арбанасима. Иван С. Јастребов јавља, 28. децембра 1876. године, гроф у Игњатијеву из Скадра, да се међу Арбанасима појавила идеја о независности и да Пренк одржава везе са књазом Николом. Послао му je католичког свештеника дон Прима Дочи ради преговора о заједничкој акцији против Турака у случају ако дође до руско-турског рата.213) Према једноме извештају од 28. фебруара и 1. марта 1877. године књаз Никола je дао Арбанасима 2.800 «червноцев» за куповање оружја што je Турцима тешко могло остати непознато. Према извештају од 30. марта 1877. године Турци су напали Миридите, да би их онемогућили да се повежу са Црногорцима.214) Наде, које je књаз Никола полагао у сарадњу са Арбанасима, показале су се узалудним. За време док je он био заузет Херцеговачким устанком, Малисори су, 28. јуна 1875. године, напали на Куче. «Између њих и заповједништва турске војске у Подгорици морало je бити споразума за овај напад, јер je једно одјелење низама прије зоре кренуло пут Куча, да отвори пут и у случају потребе помогне војсци турској, која je наредна стојала да испадне из Подгорице, ако би Кучима кренула црногорска вој\

197

ска са границе иза Мораче, према Пољанима, где je логоровала».215) Малисори, којих je било 6.000, претрпели су тежак пораз».216) У рату Црне Горе са Турцима 1876. године Арбанаси су били на страгш Турске. Књаз Никола пише, 8. маја (26. априла по старом календару) 1876. године, грофу Андрашију: «Арбанска граница Црне Горе јесте та, која je у извјесним приликама била поплавл>ена војском својега моћнога сусједа, чак без претходне објаве рата».217) Ратовање Црне Горе било je успешно и на овој страни и било би, свакако, још успешније да су материјалне могућности Црне Горе биле веће. Обавештавајући кнеза Милана Обреновића о овоме пише му књаз Никола, 15. октобра 1876. године, да je пут за Арбанију отворен, «но без средстава, нарочито у Арбанији, не само да не можемо ниједан корак у томе правцу предузети».210) Црногорски успеси утицали су на главаре арбанашких племена тако да су се, поново, почели оријентисати према Црној Гори. После освајања Бара и припреме за напад на Улцињ знатно je опала подршка Малесије Турцима: «Од цијеле Малесије долазе барјактари, али само са 20 до 30, па и ови се одмах врћу у своја племена. Паша их није у стању уетавити»,219) Сам je књаз Никола писао, да je ступио у спо-разум са арбанашким племенима: «Шаље имале су по тој уредби књажевој, кад војска књажеваудари на Скадар, ударити преко Риоле, а у исто вријеме и Миридити. Миридите je књаз задобио још у вријеме устанка 1875. предвиђајући рат, који je по томе наступио. У то име долазио je тајно на Цетиње главар Миридита Кола са својим сином Пренком, којега je на Цетињу и оставио за боље увјерење своје преданости».220) У књажевом Главном стану налазио се повереник Пренк-паше: «Књаз му одреди плату и свијема његовим људима, обећа му оружје и који топ послати, тек устане на Турке. За бољу и јачу свезу књаз пошаље два Црногорда, да стоје крај Пренка у Орошу. Влада турска дозна за ове одношаје и ухвати Миридита Марк Ђон Ноцу, који je оне црногорске изасланике провео у Миридите — и осуди га на смрт. У исто вријеме пошаље паша Скадарски капетана Марка у Миридите с новцем да у Миридите посије раздор и придобије их за царску страну».221) Турско злато je и овде учинило своје: и млади Пренк се сада ставио на страну Турака, а књажеви се изасланици једва спасу: «Тек пошто Црногорци узеше Бар и Улцињ и све до Бојане и кад je видео да je и пад Скадра извјестан, јави се опет књазу да je спреман са Миридитима ударити у исто вријеме на Скадар,

198

само да му пошаље новаца, оружја и који топ. Књаз му обећа ову помоћ и нареди да Миридити крену они час, кад чују да je војска црногорска прешла Бојану».2”) Односи Црне Горе са Арбанасима погоршали су се после одлуке Берлинскога конгреса 1878. године, којим се дозвол>ава територијално проширење Црне Горе. Црна Гора je требала да добије, поред осталога, и Длав и Грсиње. Нову границу између Турске, односно Арбаније, и Црне Горе требала je да утврди једна мешовита Комисија у којој су се налазили представници и Турске и Црне Горе. Берлински Конгрес je «истакао начело, да се новом границом српско од арнаутскога племена одвоји, предложили су Комисији линију, која би ходила границом Куча, остављајући Арбанасима четири мала сеоца градска и једно село Климентачко, које се находи на десној страни Цијевне. . . Берлкнски уговор опредељује да Кучка крајина има остати Арбанији, али je она уважила разлоге црногорскога комесара и ријешила, да поднесе и ово питање ријешењу влада великијех сила».223) Због ометања рада Комисије од стране Турске, која je закулисно радила на томе да Црној Гори припадне што мање територије на црногорско-арбанашкој граници, одређиваше граница између Црне Горе и Турске веома je отежавано. Турска je чинила све што јој je било могуће да се одлуке Берлинскога коннгреса о територијалном проширењу Црне Горе не изврше. Она je, нарочито, ометала припајање Плава и Гусиња Црној Гори и тиме изазивала сукобе, који су били врло сложени и, често, крвави. На моменте на овоме сектору долазило je и до оружаних сукоба, које je потстицала и организовала турска влада: «Она je живјела у заблуди, да ће моћи одржати све оно земљиште, које je Берлински конгрес дао Црној Гори, ако се становници тога земљишта успротиве сједињењу с Црном Гором. У то име она je дала упутке валији Скадарскоме и Призренскоме, да Арнаутлук наоружају и науче, да бојем дочекају улазак црногорске војске у она мјеста, па и самој царској војсци да се одупру силом, ако би ова дошла да њихова мјеста предају Црној Гори. Но Црна Гора није хтјела наново ратити за земљиште већ задобијено, но je захтијевала од Порте уредну и мирну предају».224) Порта je, и овде, играла дволичну игру: арбанашко становништво je потстицала на отпор и оружала га, а велике силе уверавала, да она чини све да се одредбе Берлинскога уговора изврше. Жртва ове игре био je и Мехмед-Али-паша, Немац по рођењу под именом Блац, кога je арнаутска маса зверски убила у Ђаковици — «посјекоше му главу и набише je на једну дугачку мо-

199

тку, те je уз грозну вику носише по вароши, а тијело искомађено вукоше за њом по калдрми».225) Спор око одређивања црногорско-арбанашке границе трајао je од завршетка Берлинскога конгреса до 27. новембра 1880. године, када су Црногорци ушли у Улцињ. За то време долазили су са турске стране разни предлози за решење овога питања, који су обично брзо били повлачени и подношени други, који су чињени из тактичких обзира. Један од тих предлога био je, да се, у замену за Плав и Гусиње, Црној Гори уступи Кучка крајина и племена Хоти, Груде и Клименти. Подносећи овај предлог Турска je, истовремено, подбуњивала ова племена да се одупру потчињавању Црној Гори.226) Појавила се била и идеја да се Црној Гори да «једно проширење земљишта између Јадранскога мора и Скадарскога језера до ушћа реке Бојане, обухватајући ту и варош Улцињ».227) После доста напора, дипломатских мера и претњи војном силом од стране великих сила, уступљен je Црној Гори Улцињ са околином: 27. новембра 1880. године војвода Божо Петровић je ушао са својим трупама у Улцињ, «акламиран од цјелокупног становништва, које му je изишло у сусрет.. ,»228) И поред турске агитације да се несловенско становништво исели из Улциња није нико хтео да се сели: «Шта више, молили су Улцињани своје власти да изагнају пашине изасланике, и јер су они већ доста трпјели од Лиге и скадарске владе, који су их нагонили да се противе Црној Гори».22?) Овим je било скинуто и ово питање са дневног реда. За нову, црногорску, управу овде била je карактеристична слобода, коју су уживали нови књажеви поданици. «Имам овде, пише војвода Гавро Вуковић, да наведем једну горку појаву. Има више од година како je Улцињ присаједињен нашој држави. Улцињ je арнаутско мјесто са језиком арнаутским, вјера мухамеданска. Од тога доба многи Црногорци настанили су се у Улцињу. Умјесто да доносе српски језик и да га шире међу Арнаутима, они су научили арнаутски. А Арнаути чак нијесу називали ни ,добро јутро’ нашки, већ су се поздрављали узајамно са арнаутским поздравом ’тунга тјета’».230) 6.

У развијању односа између северно-арбанашких племена и Црне Горе као и Арбанаса и Србије одиграла je А рбанаш ка лига веома важну, иако сасвим негативну, улогу. Најпре одлуке мира

200

V Сан Стефану (1878), затим одлуке Берлинскога конгреса исте године, изазвале су и код једнога дела просвећенијих Арбанаса национално буђење. Ставро Скедни, и сам Арбанас, вели да до мира у Сан Стефану није било јасно шта се, стварно, замишљало под Арбанијом у то време и да то није могло лако бити дефинисано.231) Од тога времена почиње се и код водећега слоја Арбанаса будити и уобличавати национална свест и појављивати тежња за тим да буде и територијално означено шта je то Арбанија. Пораз Турске у рату са Русијом, у коме су учествовали и јаки арбанашки одреди, тешко je погодио и водећи, поисламљени, арбанашки слој, који je имао велики утицај на Порти. Васа Ефенди, Арбанас хришћанске вере, истиче, да су Арбанаси дали Турској велики број великих везира, чувених паша и војсковођа. «Арбанашки елеменат je био у свако доба веран својим принципима. Стално су Арбаиаси волели свога суверена и воле га још; они воле своју отаџбину и њезине традиције свом снагом своје душе, целом енергијом свога карактера».232) И касније, када се већ видело да се распадање Турске неће моћи зауетавити, арбанашки националисти у служби Порте, нису желели да буду издвајани из турске државе: тражили су аутоиомију у саставу турске царевине.233) Из средине Арбанаса, по природи добрих војника, узимали су Султани своју личну гарду, која им je била најоданији део турске војске. Када je књаз Никола, по други пут, августа 1899. године, посетио Цариград, где je, као и први пут, био врло пријатељски примл>ен, показао му je Султан и своју арбанаш ку гарду, која je на књаза Николу оставила снажан утисак. «Нијесам вјеровао, вели књаз, у своме опису овога путовања, својим очима да видим те људе како марширају по такту музике не кварећи своје редове. Шта. Арбанаси и дисциплина. Ко би то икад веровао».234) Леополд фрајхер фон Хлумецки примећује, да им je Султан скоро искључиво поверавао своју личну заштиту и да су они били једини у Цариграду, који су и мирно доба били снабдевани «оштром муницијом».235') Није сасвим јасно ко je био п рви ко je дао и д е ју за стварање једне А рбанаш ке л и ге у облику у коме je она остала позната у историји. У време када je она оформљена на Арбанасе, на њиховом ужем националном подручју, вршени су идејно-политички утицаји са неколико страна: из Италије, из Египта, где je било доста богатих Арбанаса, и из Румуније, где je живела једна група арбанашких емиграната. У време пред руско-турски рат и пред рат Србије и Црне Горе са Турском и у Цариграду je живе-

201

ла и деловала јака арбанашка колонија. Тамо je, крајем 1875. године, био доведен и син Биб Додин, младић од својих 19 година. Над њим je вршен јак турски надзор и око његових симпатија су се отимале и Аустро-Угарска и Србија. Чак се и Русија интересовала за њега и била готова да га помаже. У једноме извештају српскога посланика у Цариграду, од 31. јануара 1876. године, се наводи ко се све отима око младога принца и вели: «Са Србима, на против, он би желео бити у искреном пријатељству који интерес он добро схваћа, јер он зна, додаје Константиновић (повереник српскога посланства), а томе сам га ja од детињства учио, да без тесна пријатељства са Србима његова земља сб од Турака ослободити не може, као што и то добро разуме, да пријатељство везано с њим било би од велике користи Србији».236) Заједничко свим овим утицајима са стране било je, да се Арбанија ослободи. На томе je радило књижевно-политичко друштво Арбанаса у Цариграду исто као и «Италијанско-албански одбор за ослобођење Албанасца на Истоку», чије je седиште било у Милану. Овај je одбор, 6. септембра 1876. године, издао један проглас Арбанасима у пет тачака. У четвртој тачци овога прогласа се каже: «Одбор ће Италиско-албански прогласом написаним албански и грчки позвати храбру браћу у Македонији, Епиру и Албанији, да пруже руку Југословенима против оппггега свога угњетача. А дотле управља братски поздрав и похвалу великодушном словенском народу.23/) Из Египта je стизао новац преко Лолуна тајним путем, али je Порта открила овај канал и пресекла га. Тамо je игтампан и n p e u Б у к в а р за Арбанасе и то грчким словима и прва школа за Арбанасе je отворена о њиховом трошку.238) Сви ови утицаји су чинили да се различито тумачило са које je стране дошла идеја за оснивање А рбанаш к е лиге или, како je друкчије зову, А р банаш ке кон гре (конгреса). Турски порази и, нарочито, победе Србије и Црне Горе уплашиле су и турске власти и Арбанасе и потстицале питање: гита ће сада настати? У међувремену од примирја Србије и Турске (од 23. јануара) па до састанка Берлинскога конгреса, «крстариле су по Косовском и Битољском вилајету читаве организоване групе Арнаута и агитовале, да се арнаутска конгра што лре образује. . . и Порта je, независно од Арнаута, инспирисала такав покрет арнау т ск и пре~ к о својих агената».239) Арбанашка лига или Арбанашка конгра зове се још и Призр еи ск а лига, јер je, у своме историјскоме облику, основана у Призрену. Први састанак одржан je 23. маја 1878. године у Бајрак- џамији у Призрену, јер je «медериз те џамије био и привре-

202

мени претседник Конгре Призренске. Седнице су Конгрине биле тајне и нико осим изасланика и нарочито позваних из Призрена и околике, није пуштан у седницу. Седнице су трајале две пуне недељ е, и држане су свакога дана. У њима су се разилазили Арнаути Косовских и Дебарских крајева са онима из Јужне Арбаније, управо ови са севера били су зато, да се више неуступа арнаутских земаља Србији и Црној Гори, да они сами између себе бирају чиновнике и да не плаћају Султану данак. А они из Средње и Јужне Арбаније тражили су више од тога: да се за Арбанију добије потпуна самосталност и да се одрече свака покорност Султану».240) После компромиса између ова два схватања изабран je био Главни одбор и утврђена листа повереника за цео Арнаутлук са задатком да се оснивају пододбори. Први збор Арнаута одржан je 5. јуна 1878. године у Призрену и на њему су проглашене одлуке Конгре, које су биле упућене против Србије, Црне Горе и Грчке. Захтевано je да се Арнаутима врати све оно што су Србија и Црна Гора биле освојиле, да им се врати самосталност и да Султан од њих не тражи рекруте и порез».241) Састављена je била «муазара» у два примерка са преко 4.000 потписа и мухура. Једна je лослата Султану а друга Берлинском конгресу. Однели су je Абдула-бег Фрашери и Јован Врето. «Конгра je била позвала и Србе Призренце, да и они ставе своје мухуре на муазар за Берлински конгрес, и они су то морали учинити. Њих преко тридесет највиђенијих Срба Цризренских ставило je на муазару своје потписе и печате».242) Ставро Скенди каже, да су се учесници овога конгреса састали 10. јуна у једној медреси у Призрену. Већина учесника су били велепоседници, хоџе и племенске поглавице. Међу њима je било и хришћана. На састанку су учествовали и претставници муслиманских велепоседника из Босне и Херцеговине и Новопазарскога санџака. Главна личност конгреса био je Абдул Фрашери, бекташ из Јужне Арбаније, који je и отворио састанак.243) На састанку je изабрано вођство Лиге са Мустафом Тетова на челу.244) Екрем-беј Влора гледао je у овоме скупу неку врсту «народне владе» сличне оној швајцарских кантона Швиц, Ури и Унтервалден из 1291. године. «Лига, вели он, није била руковођена из једнога центра, него je дејствовала у више делова Арбаније преко локалних одбора, који су били међусобно повезани само једном лабавом везом .. . Уједињавала их je основна мисао: одбрана отаџбинскога тла, које je било угрожено од Срба, Црногораца, Бугара и Грка».245)

203

Арбанашка лига je имала, од самога оснивања, изразито антисловенски, а посебно антисрпски, карактер. М. Едит Дархем, Енглескиња, која je страшно мрзела Србе, и која je у Арбанији провела доста времена, забележила je, да je у Арбанији постојала «народна балада о лорду Беконсфилду, вођи великобританске делегације на Берлинском конгресу, у којој се он проклиње што je њихову земљу излиферовао Словенима. . .246) Постојала су три важнија средишта Арбанашке лиге: Призрен за североисточну и источну Арбанију, Скадар за северну и северозападну Арбанију и Превеза за Јужну Арбанију.247) «Под тим именом, вели књаз Никола, она je (Турска)) хтјела спријечити заузимање турскога земљишта Аустријом, а у исто вријеме оправдати себе пред Европом, зашто не испуњава закључке европскога конгреса».248) Спиридон Гопчевић указује на то да je код Турака постојао страх од Аустро-Угарске да ће она, после окупирања Босне и Херцеговине, заузети и Новопазарски санџак: Призренска лига je наредила да се 3.000 наоружаних њезиних присталица пошаље према Новом Пазару с тиме да ће појачање бити послато. Плевљански муфтија je проповедао уништење Аустро-Угарске.249) Иван С. Јастребов, руски конзул у неколико места на Балкану, истицао je, да je Арбанашка лига основана убрзо пошто je био закључен мир у Сан Стефану, али je добила свој познати облик «у време када je Европа предузела мере против тога уговора и када се сама Турска почела жалити и плакати пред Европом, да je она против своје воље потнисала овај уговор».250) У једноме поверљивоме извештају Ивана С. Јастребова H. К. Гирсу, од 5. јула 1879. године, стоји и ово: «Сви који су писали о Лиги посма'трали су и оцењивали површно као да су сами Арбанаси измислили ту Лигу и као да би код њих било проговорило сазнање о својој националности и независности».251) Иван С. Јастребов je тврдио, да je аустроугарска влада дала Великој Цорти идеју да се створи Арбанашка лига. «АустроУгарска, вели Јастребов, можда више него Турска, заинтересована je тиме, да Србија и Црна Гора не прошире своје границе, измислила je овај трик. При овоме се користила и лакомисленим понашањем бившега италијанскога конзула у Скадру, господина Берио, у односу са Арбанасима».252) Порта je, мисли Јастребов, примила ову аустро-угарску идеју, а Аустрија je преко својих агената, који су радили помоћу римокатоличких свештеника, плаћаних из Беча, помагала да je главни гувернер убрзо успео да се организује тзв. Лига, плаћајући члановима новцем. Све je ово видео и енглески конзул: за чланове Лиге били су бирани бе-

204

гови и хоџе. За програм, који je био стаставио Призренски паша, вели, да je био инспирисан са ОЕе стране и да je депеша, коју je Лига послала Берлинском конгресу, била састављена у аустро-угарскоме конзулату у Призрену, а прегледали су je паша и енглески конзул. Италијански конзул Берио није учествовао у овоме послу, јер je, због покушаја устанка у Миридитима, био премештен за Пиреј.253) Иако je тешко претпоставити да je Јастребов све ово, наведено у његовом поверл>ивом извештају, произвољно употребљено, мора се указати и на то, да су на заседању Лиге у Призрену, као што je то већ поменуто, били и претставници велепоседника из Босне и Херцеговине и Новопазарскога санџака, који су били огорчени на Монархију, којој je било у интересу да се, на томе простору, слаби и турска и српска власт. М. Едит Дархем истиче, да je Берлински понгрес потстакао оснивање Арбанашке лиге и проузроковао народни устанак који je потстакнуо султана Абдул Хамида да, бар за кратко време, опозове забрану употребе арбанашког језика.2М) Ставро Скенди помиње, да Арбанија, у вези одлука Берлинскога конгреса, први пут постаје међународни проблем.255) У Меморандуму, који су поднели Берлинскоме конгресу, арбанашки прваци су тражили да им се призна националност и да се ослободе како турске тако исто и словенске власти: оно, што се замишљало под Арбанијом, требало je да буде једна тврђава против словенске инвазије и један елеменат политике и трговачке равнотеже на Балкану.256) Према једној претставци Централнога комитета у Цариграду ова je аутономија требала да буде остварена унутар турске царевине.257) Разбуђени арбанашки национализам, сиров и суров и неуравнотежен у својим претензијама, а потстицан од државе која се и сама гушила у супротностима интереса својих народа, тражио je, сасвим природно, одређено територијално упориште. Ако се из одлука мира у Сан Стефану родио великобугарски национализам, који ни до данас не да Балкану да се смири, из тих истих одлука, иако индиректно, родио се и великоарбанашки национализам, који су разбуктавале и потхрањивале и Турска, у своме интересу, и Аустро-Угарска и Италија, која му je, априла 1941. године, омогућила да се, бар привремено, оствари. Територијалне тежње вођа Арбанашке лиге биле су не само претенциозне него и дрске: они су захтевали све оно где се, под заштитом турске власти, током векова изливало арбанашко језеро. Васа Ефенди наводи, као арбанашке земље, вилајете Скадарски, Јањински и Битољски. Ту спадају, поред Скадра и Северне

205

Арбаније, области Дећ, Приштина, Врање, Качаник, Скопље, Прилеп, Битољ, Флорин, Кребена, Јањина све до залива Превеза.258) Исту територију, као арбанашку, наводе и писци нове, комунистичке, «Историје Арбаније».™) И они веле, да су одлуке мира у Сан Стефану изазвале код тадашњих арбанашких првака и изненаћње и тежњу да обележе оно што сматрају својим, а што je и данас територијална садржина великоарбанске идеје. Као реакција на ово дошла je, видели смо, Арбанашка или Призренска лига.260) И Сами-бег Фрашери наводио je 1899. године, да Арбанију чине 15 санџака од којих су Скадар, Пећ, Приштина, Призрен, Скопље, Битољ и Дебар спорни са Србима.261) «Да би избегла уступање тих крајева, турска влада je потстакла Арбанасе на отпор».262) Разумљиво je, да су овакве територијалне претензије арбанашких националиста морале наићи на отпор и код Срба и код Грка. Али у самоме отпору није било садржано оно најважније што je изазвало погоршавање и заоштраваше међусобних односа: традиционални арбанашки терор према незаштићеним Србима под турском влашћу појачавао се много више стварањем Арбанашке Лиге и однео много недужних српских живота. Од сада се свесно ради на искорењивању српскога живља свагде где je могла стићи арбанашка рука, која je била, у односу на Србе, и под турском и под аустро-угарском заштитом. Ствараше Арбанашке лиге погоршало je и односе између Арбаније и Црне Горе. Како су се ти односи развијали после Берлинскога конгреса обрадили су, доста исцрпно, Јован Вукић и Илија Радосављевић.263) Из свега што су они изнели у својим излагањима, види се, да се између Арбанаса и Црне Горе поставила Велика Порта, која није желела ни ослобођете Арбанаса нити њихово осамостал>ивање. «Порта je истицала као главни разлог због кога наводно ту територију (Плав и Гусињ) не уступа Црној Гори — одупирање арбанашкога становништва организованог у Албанској лиги. Она je тим поводом образлагала да не може убиједити своје војнике — муслимане да се боре против муслимана Плава и Гусиња у корист и њихових заједничких националних и вјерских непријатеља црногорских хришћана.264) Ово je, разуме се, био само изговор Порте, која није бранила арбанашке него своје интересе. Она je онемогућавала непосредни контакт Црне Горе са Арбанашком лигом што je Црна Гора тражила: «То се може запазити по многим списима који говоре о томе да je турска власт систематски припремала тај отпор. Из докумената се види да су турски војници пресвлачени у арбана-

206

шка одијела и тако слати као тобожњи припадници Албанске лиге против Црне Горе».265) Тактику подбуњивања Арбанаса против Црне Горе примењивала je Турска и онда када je већ било сасвим јасно да ће се морати помирити са уступањем Улциња. «Дакле, Албанска лига je маска којом je прикривана унапријед припремљсна дјелатност званичне Турске, усмјерена на то да се не спроведу одлуке Берлинскога уговора о предаји Црној Гори Плава и Гусиња».266) Књазу Николи je све то било добро познато. За њега je рекао Антонио Цатерно ди Сан Ђулијано: «. . .И ja верујем, нема никога ко би боље познавао стварне односе у Арбанији и целоме Балкану од њега».267) Сам je књаз написао, да je «имао доста доказа и увјерења, да je сва противност Арбаније марифетлук Портин, да Гусиње за себе задржи. Арбанија, која никакве свијести о својој народности и самосталности нема, не би се ни чула, да je Порта озбиљно кренула да преда Гусиње».268) Књаз Никола je веровао да je главни организатор Лиге био Хусејин Хусни-паша заједно са Абедин-пашом, који je био Арбанас и тада министар спољних послова Турске.26’) Организатор арбанашког отпора на терену био je Муктар-паша, који je, због Плава и Гусиња, провоцирао рат са Црном Гором.270) На нешто више од две године пре Берлинског конгреса књаз Никола je, 8. маја 1876. године, указивао грофу Андрашију на то да Турска појачава војску у Арбанији и да je «оружана флотила на Скадарском језеру била појачана и своја извиђања врши до у наше воде; обала Барска, којом се обавља трговина неколико наших најбогатијих округа, строго je блокирана турскијем крстарицама под изговором кријумчарења оружја. Најзад, што je нарочито тешко за нас, извоз жита за Црну Гору je забрањен, а чак од неког времена, прелаз лица je забрањен на граници у једном и другом правцу».271) Књаз мисли да безбедност Црне Горе према арбанашкој граници захтјева, да «Турска не може окупљати у Арбанији и уопште у граничним мјестима понаособ, снаге веће него у обичним гарнизонима. Флотила на Скадарском језару била би враћена на сташе мира, блокада Бара била би дигнута, слободни промет лица — робе установљен на граници».272) Књаз Никола je ово писао грофу Андрашију, јер je знао колико je аустро-угарска Монархија заинтересована за развој догађаја баш у Арбанији. To je интересовање порасло нарочито после пораза Аустро-Угарске 1866. године, а постојало je и раније. Сузбијена и у Немачкој и у Италији Монархија je желела да се шири на Балкану и то, пре свега, у правцу Солуна. На томе

207

путу сукобљавала се са српским иародом с једне и са р ус к и м у тицајем на Балкану с друге стране. Пошто je, према одлуци Берлинског конгреса, заузела Босну и Херцеговину и продрла у Новопазарски санџак, било je јасно куда Монархија даље смера. За~ поседањем Новопазарскога санџака Аустро-Угарска je онемогућила спајање Србије са Црном Гором са којима je морала рачунати у својој планираној пенетрацији на Балкану. Још пред почетак рада Берлинског конгреса књаз Никола je. 1878 године, писао рускоме цару Александру II, да je обавештен да предстоји сазивање «европскога аеропага» па вели: «Ова перспектива јако ме узнемирава, јер ми je искуство доказало да Европа не жели повећање Црне Горе и да би она хтјела, у колико јој то буде могуће, затворити нас у нашим брдима».273) Књаз моли рускога цара, да се заложи да Црна Гора добије проширење и да тиме «постане једна мала земља способна за опстанак помоћу својих сретстава».274) Таква Црна Гора биће, уверава он цара, «једно вјерно дијете Русије, тако исто вјерно као што je била и стара Црна Гора коју je у њезиним стијенама држала нада да ће једнога дана видјети моћнога православнога цара како ломи синџире са којим je њу Турска била уобручила».275). У чињеници да су тада на Балкану постојале три православне словенске државе виделе су и Аустро-Угарска и Турска, а добрим делом и Италија, угрожавање својих интереса. Због тога су све три, свака на свој начин, заговарале стварање једне аутономне А рб ан и је као протутеже словенскоме масиву. Као од Турске признати заштитник римокатолика у Арбанији Аустро-Угарска je вршила јак утицај на Арбанасе римокатоличке вере на које су се, видели смо, ослањале и Србија и Црна Гора. Ако су Макензијева и Ирбијева, приликом своје посете Скадру, почетком друге половине XIX века, могле забележити да тамошњи римокатолички Арбанаси имају много више симпатија према Словенима него према Грцима,276) ово њихово расположење се било изменило још пре Берлинскога конгреса. Један Арбанас — римокатолик рекао им je тада, да су «многи и многи очекивали да ће хришћанске силе потпомоћи црногорскога књаза, па не би им немило било кад би га видели да улази сам у Скадар».277) Аустро-угарски конзул у Скадру, Ф. Липих, поднео je својој влади предлог о стварању једне арбанашке државе, која би била бастион против Словена.278) Та антисловенска, практично изразито антисрпска нота, остаће и даље стално наглашена у свим напорима великих сила да се створи једна арбанашка држава. Обилна материјална сретства, која je Аустро-Угарска трошила у

208

Арбанији, давала су подршку њезином политичком утицају. Центар из кога се тај утицај ширио био je Скадар, где je резидирао и аустро-угарски конзул. Теодор Ипен, који je као аустро-угарски конзул провео у Скадру време од 1897. до 1903. године, казује да je положај римокатоличкога свештенства почео да се поправља тек од половине XIX века. «До овога времена није Скадар имао католичке цркве, него само капелу св. Марије Магдалене изван града на другој обали Бојане».279) Римокатолички бискуп je резидирао дуго времена изван града Скадра у селу Јубани. Грађење нове римокатоличке цркве у Скадру почело je 1856. године. Ова je црква рестаурисана 1898. године и то, разуме се, све помоћу материјалних сретстава која су долазила из Беча. Постепено je Скадар постајао важан римокатолички центар: ту je била отворена једна језуитска богословија и једна световна школа. Поред језуита у Скадру су постојали и Фрањевци, који су имали сво] манастир и држали школу за дечаке. Поред њ и х постојала je и група калуђерица трећега реда св. Фрање, K o je су држале школу за девојке и дечји врт за дечаке и девојчице. Болницу са 40 кревета држале су милосрдне сестре св. Виценца Падуанског, које су припадале провинцији Загреб.280) За ову «религиозну помоћ», коју je давала Аустро-Угарска Арбанасима, тврдио je Екрем-бег Влора, да није служила арбанашкој националној ствари, него јој je штетила, «јер je постала узроком продирања једне нове пропаганде, која je постала италијанска и због неопрезности лослужила и сама за ширење италијанскога језика».28') Од године 1897. појавила се била у Арбанији и једна проаустријска партија, коју je основао поп Папа Јорђи, који je био православни свештеник у Елбасану. Овој партији je пришло и племство земље. Њезин je циљ био да Арбанија постане друга аустријска Босна са посебним земаљским уставом, једним арбанашким гувернером и скупштином.282) Када je, године 1880, лорд Фиу Морис предлагао да се створи једна арбанашка држава, «која би имала да обухвати велике делове Косовскога и Битољскога вилајета» Аустро-Угарска je била против тога, да би сада сама тражила стварање једне такве државе.283) О расположењу римокатолика и у својој држави и у Арбанији водио je књаз Никола озбиљнога рачуна. Када су Црној Гори припали Бар и Улцињ преселило се отуда нешто римокатолика у Скадар, који je постао седиште архидијацезе за Северну Арбанију. Ово исељавање je дело рада аустро-угарских дипломатских представника, као и једнога дела римокатоличкога свештенства.

209

У овоме раду се нарочито истицао аустро-угарски конзул у Бару. «Он je, вели књаз Никола, нагонио све римокатолике у Барскоме округу да се упишу у поданство аустријско. Да то лакше постигне, свима je зборио, да Бар неће остати Црној Гори, него да je он аустријски. Дошли су у Бар нови римокатолички свештеници, који су, по добијеном налогу одмах од првога дана противили се свакој наредби мјесне власти и изјављиваху, да они исте не признају. Римокатолички свештеник у Улцињу тако je исто поступио и јавно je позвао народ, да се противи Црногорцима. Најмљени људи од Барскога конзула — Нетовића — викали су јавно по сокацима: ,Живео наш цар Фрањо Јосиф’».284) Решен да свакоме учини по правди књаз Никола се, ни овде, није дао збунити. Он се, 1879. године, обратио Јосипу Јурају Штросмајеру и обавестио га да у Бару и околини има 2.000 римокатолика, тј. «на земљишту између мора и Скадарскога језера, које je припало Црној Гори».285) Вештим дипло-матским радом књаз Никола je успео да обнови стару Барску архиепископију и добије архибискупа који ће носити у својој титули и «примас Србије». Да би се осамосталио од утицаја споља књаз je желео да за спремање римокатоличкога свештенства у његовој држави оснује богословију и уведе у богослужење словенски језик.284) Црна Гора je, 18. августа 1886. године, прва од словенских земаља склопила Конкордат са Светом Столицом. «Ja се, писао je кнез Никола папи Лаву XIII после закључења Конкордата, не мало поносим тијем што сам први међу словенским владарима ступио у уређене одношаје са Римском столицом. Мој ће понос бити још већи и правда ће га још јаче успјех, ако ми Милост Ba rne Светости допусти да будем први међу словенским владаоцима православне вјере, који су у св. римокатоличким црквама својијех држава завели старословенско богослужење».287) Ако je књазу Николи успело да придобије римокатолике своје државе није му успело да се обустави антисрпска пропаганда међу северо-арбанашким племенима. Обилазећи Северну Арбанију могао je др Курт Хасерт утврдити колико je тамо јак аустро-угарски утицај. Истичући вредноћу и културни утицај римокатоличкога свештенства, које je заелуживало дивљење, Хасерт je видео, да je оно обилно помогнуто из Беча и да тамо, у свакој парохијској кући виси слика цара Фрање Јосифа и да нигде нема Султанове слике. Пало му je у очи да je оштрица аустро-угарске пропаганде тамо уперена против Србије и Црне Горе, које желе да, руском помоћу, васпоставе старо српско царство.283)

210

Пала му je у очи и италијанска пропаганда и ширење италијанскога језика. Леополд фрајхер фон Хлумецки je истицао да je Италија почела да појачава своје интересовање за Балкан око 1895. године и да je потстицај за то дао Гироламо де Рада. На конгресу који je он одржао 1895. године у Каршвиано Калабро, створена je парола «Г Adriatico е mare italiano ed albanse».289) Код ових исељеника из Арбаније разбудило се раније национално о~ сећање. У нрограму, који су они створили, тражила се потпуна аутономија Арбаније у коју су, и по њиховом схватању, улазили вилајети Косово, Битољ, Скадар и Јањина, а то je опсег Велике Арбаније «од Бојане до врата Јањине».290) Карл Штајнмец, који je августа 1905. године, путовао кроз Северну Арбанију, утврдио je, да je у арбанашким брдима остао стари аустро-угарски утицај неослабљен и да се италијански утицај осећа само уз обалу. Каже, даље, да je реч «Немчија» позната свима у брдима док о Италији знају једва и само име. Све ово je последица промене аустро-угарске политике: римокатоличко свештенство за Арбанију није више школовано у Италији, него у Монархији.291) За римокатоличко свештенство у Арбанији рекао je Антонио Патерно ди сан Ђулијано, да je оно «стварно аустријско чиновништво»292) Аустро-угарски и италијански утицаји у Арбанији више су се сусретали, него сукобљавали, јер им je религиозно-културни интерес био исти, а интересовање за територијални утицај дало се ускладити. Антонио Патерно ди сан Ђулијано, једно време министар спољних послова Италије, разграничио je ово интересовање овако: «Аустрија има свој стварни интерес у вилајетима Косово и Битољ и уопште уздуж линије Сарајево-Солун. Италија има свој (интерес) у вилајету Скадар и делимично у Јањини, дакле на обали Јадранскога мора».293) Непотцењујући аустро-угарски утицај у Северној Арбанији, на Косову и даље према Битољу Сан Ђулијано вели, да су ови Арбанаси ипак верни Султану и да желе да се одржи независност Турске и, «изгледа да до сада у њима не просејава ни најмања искрица арбанашке националне свести».294) Арбанаси су, уз то, када наступе одлучни моменти, непоуздани својим заштитницима и «уствари баш онда и у толико мање када он (Арбанас) зна да доброчинства нису била несебична».295) A. М. Селишчев вели, да je арбанашка тежња за аутономијом добила свој пун израз у Арбанашкој лиги за коју вели, да je имала не само политички, него и друштвено-етнички значај: она je потстрекач заоштравања верскога фанатизма код Арбанаса —

211

мухамеданаца, паљевина, грабежа, насиља и убистава српскога православнога живља.296) У почетку, вели Селишчев, и турска влада je подржавала тезу о Великој Арбанији, која би била аутономна под њезином влашћу, али je касније престала да je подржава због све јачега буђења арбанашке националне свести: «Влада je подузела мере за пригушивање активности арбанашких аутономиста».297) Знајући крајње циљеве и смерове стварања арбанашке аутономне кнежевине као изразито антисловенске Иван С. Јастребов je био против њезинога стварања. У већ поменутом поверљивом извештају H. К. Гирсу, од 5. јула 1879 године, ЈасТребов je детаљно образложио овај свој став. Ако би била створена једна арбанашка аутономна кнежевина у границама, које су тада тражили арбанашки националисти, онда би, вели Јастребов, и Црна Гора и Србија имале да се помире с тиме, да од ослобођења Старе и Јужне Србије не би могло бити ништа: «. . .Србија би имала да се заувек опрости од Старе Србије, Призрен, Дечани, Пећ, Качаник, Приштина и сво Косово Поље припадају Арбанији, и Македонија би имала да се лиши великога дела свога словенскога становништва у корист те арбанашке кнежевине».298) Такву једну арбанашку аутономну кнежевину, вели Јастребов дал>е, помагали би «сви наши непријатељи — и Турци, и Аустријанци, и Енглези и Италијани. Они не би пропустили погодну прилику да настоје да створе што je могуће већу и јачу Арбанију. Када се буду осетили као посебна нација они ће дати да се осети презир према Словенима».'"99) Јастребов указује и на то да није случајно, да «Турци и скоро сви публидисти Стару Србију сматрају као део Арбаније. Чак и сада. Због тога je и њима (Русима) у интересу да јачају независност Србије и Црне Горе».300) Идеја једне аутономне Арбаније одржавала се и даље и играла je важну улогу у утакмици како Срба и Арбанаса тако исто и Италијана око тога чији ће утицај тамо преовладати. Од како се, 1889. године, Виктс-р Емануел оженио Јеленом, кћерком књаза Николе, почео je да се јача и италијански утицај у Црној Гори. Од професора Антонија Балдакија потиче идеја о стварању једне црногорско-арбанашке кнежевине, којој би припадала само Севериа Арбанија.30') Интересантно je, и овде, напоменути, да je, и поред јакога аустро-угарскога утицаја и материјалне помоћи коју су добијали, један део северно-арбанашких поглавица и даље са књазом Николом одржавао добре везе: «Упркос националнога антагонизма између Арбаније и Црне Горе, а због велике материјалке помоћи и незадовољства са турском влашћу изгле-

212

да да je знатан део Арбанаса био добро расположен према Црној Гори».302) Црна Гора, због свога положаја, одржавала je стално интересовање за стање у Арбанији и за покушаје решеша Арбанашкога питања. Војвода Гавро Вуковић, човек поверења књаза Ни коле, забележио je, да су књаз и он расматрајући ово питање тражили како би се оно најбоље могло да реши .Видећи у Арбанасима опасност за Црну Гору, Вуковић je мислио да «не смијемо допустити, да се тај жилави народ групише, а још мање да добије своју аутономију. Он би постао опасан, нарочито за Црну Гору, која je сусједна католичкој Арбанији»303) Из казивања војводе Вуковића произилази, да се књаз Никола, једно време, носио мишљу да покуша задобити «симпатије муслиманских Арбанаса, који имају ослонца код самога Султана, ма да je и његов уплив био почео да опада. Уплив Аустрије и Италије, поред свију напора и силних новаца, ширио се код католика, а код муслимана много мање, доста слабо».304) Аустро-угарску je, вели Албин А. Кучбах, њезина пропаганда у Арбанији много коштала и била je уперена против Србије и Црне Горе. Кучбах je означио барона Нопчу као човека који je био један од најревноснијих аустро-угарских агитатора у Арбанији. «Био je мршав човек средњега раста, веома свестан циља и окретан и пошто je говорио арбанашки као што говори један домородац, умео je он изванредно да се опходи са Арбанасима. Он није никада долазио празних руку, нарочито je био издашан код делења муниције, једнога у Арбанији веома траженога артикла». 305) \

Ни књаз Никола, када би преговарао са Арбанасима, није био празне руке. Он je добро познавао њихов менталитет и тако поступао. Када je успео да успоставом добре односе са Султаном књаз je био дошао на идеју да, уз Султанов пристанак, успостави трајну сарадњу са Арбанасима са којима Црногорци имају доста заједничкога. То заједничко означио je војвода Гавро Вуковић овако: «Наше државне установе су патријархалне, сличне арбанашким. Патријархална подела на племена, братства, барјаке; уважавање личнога јунаштва; јавна народна правда скоро без закона, без адвоката, а освета капитална казна над убицама. Они нам симпатишу и кажу: «,Кад небисмо могли бити Султанови, најрадије бисмо били под црногорским књазом’. На ову танку жицу требало нам je ударити и то Султановом руком иако у њу нисмо много вјеровали».306)

213

Замисао о сарадњи са Арбанасима помоћу самога Султана била je врло интересантна, али сасвим нереална. У дочаравању могућности те сарадње испуштале су се из вида и тешко наслеђе прошлости и јаки утицаји страних фактора, који су неуморно потстицали Арбанасе против Срба. Уз све то превиђало се да ни сама Турска, у то доба, није могла много утицати на Арбанасе. После стварања Арбанашке лиге на целоме томе простору оснажиће се анархија и дивљање које je, највише, погађало баш Србе. Идеја да сам Султан треба да увери Арбанасе да им Црногорци нису непријатељи била je обична илузија. Књаз Никола je, тада, овако резоновао, да сам Султан треба да Арбанасима улије поверење према књазу Николи и «да им избије из главе да су им Црногорци у ма чему опасни. Да би се то постигло треба да Султан шаље своје мисионаре Арнауте из двора, којих има мноштво у својој личној служби, па да они проповедају код Мухамеданаца каква им опасност грози са свакоје стране, осим од Књаза Николе и Црногораца, као и то да заједнички бране Арбанију од свакога; да ти мисионари створе одношаје између Црне Горе и Арбаније, да препоруче познатим беговима, да могу слободно код књаза на Цетиње ићи у госте и на договор, а Црногорци да крстаре по Арбанији и тијем да учине познанство, пријатељство и улију повјерење. Требало je да Султан јавно манифестује, чим би Султан увјерио Арнауте у потпуну слободу између књаза и њега. На примјер да пошаље, једну батерију топова из Призрена преко Пећи у Беране у Црну Гору, па ако бисмо je и тајно повратили, јер нам нијесу били од потребе».307) Султан je требао да књаза Мирка, који je на другоме књажевом путу у Цариград ишао са њим и био примљен од Султана, именује својим ађутантом под видом што je велики војвода зетски, гдје живи мноштво мухамеданаца, поданика црногорских, који имају привилегије да у Црној Гори славе Султанов дан најсвечаније, као да су његови поданици».308)

Л И Т Е РА Т У РА 1) Драгослав Страњаковић, Како je постало Гарашаниново «Начертаније». У «Споменик СКАН», други разред 70, 1939, ст. 75. 2) Ђорђе Ђурковић, Албанија. Црте о земљи и народу, ст. 6. 3) Драгослав Страњаковић, Како je настало Гарашаниново «Начертаније», ст. 92. 4) Иван С. Јастребов, Стара Сербиа и А лбаниа.. . , ст. V. 5) K. Gersin (Dr Niko Zupanic), Altserbien und die albanische Frage (Stara Srbija i albansko pitanje), W ien 1912, st. 31.

214

6) Јован М. Јовановић, Јуж на Србија од краја XVIII века до ослобођења. (Едиција «Српски народ у X IX веку», кн>. 16, Београд, ст. 53). 7) Михаило Гавриловић, Исписи из Париских архива. Грађа за историју Првога српскога устанка, Београд 1904, ст. 300, 309. 8) На истом месту, ст. 467. 9) Јован М. Јовановић, Јуж на С рбија.. . , ст. 53. 10) На истом месту, ст. 54. 11) Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књ. I, ст. 249. 12) Бартол Куниберт, Српски устанак и прва влада Милоша Обреновића 1804-1850. Београд 1901, ст. 222. 13) На истом месту. 14) Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књ. III, ст. 93. 15) На истом месту, ст. 104. 16) На истом месту, ст. 334. 17) На истом месту, ст. 335-336. 13) На истом месту, ст. 342. 19) На истом месту, ст. 349. 20) Душан Д. Вуксан, Писма Петра II Петровића-Шегоша, књ. I, Београд 1940. ст. 35. 21) Данило Вуловић, К њ аж еска канцеларија, кн>. I: Н ахија Пожеш ка 1815-1839, Београд, ст. 270. 22) На истом месту, ст. 332. 23) Стојан Новаковић, Србија у години 1834. Писма грофа Боа Ле Конта министру иностраних дела у Паризу о тадашњем стању у Србији. (Споменик СКА, XXIV, 1894, ст. 39). 24) Тихомир Р. Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша. Становништво — насеља. Београд 1924, ст. 133, 136. 25) На истом месту, ст. 164-169. 26) Душан В. Вуксан, Писма Петра II Петровића-Његоша, ст. 16. 27) На истом месту, ст. 54. 28) На истом месту. 29) Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, кн>. III, ст. 353. 30) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 459. 31) Драгослав Страњаковић, Какао je постало Гарашаниново «Начертаније»?, ст. 80.. 32) На истом месту, ст. 90. 33) На истом месту. 34) На истом месту, ст. 91. 35) На истом месту, ст. 197. 36) Гргур Јакшић, Један извештај о Арбанији (1866). У «Архив за арбанашку старину, језик и етнологију, књ. II, св. 2, Београд 1924, ст. 169. 37) Драгослав Страњаковић, Политичка пропаганда Србије у југословенским покрајинама 1844-1858. У «Гласник историјскога друштва у Новом Саду, књ. IX, св. 2, 1936, ст. 157. 38) На истом месту, ст. 171. 39) На истом месту, ст. 175. 40) На истом месту. 41) На истом месту, ст. 304. 42) Преписка Илије Гарашанина, књ. I. (1939-1849), Београд 1950, ст. 266267. 43) Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, књ. I, од 29. III. 1848. до 31. XII. 1858, Београд 1931, ст. 11.

215

44) Ha истом месту, ст. 90. 45) Ha истом месту, ст. 103. 46) На истом месту, ст. 120. 47) На истом месту, ст. 121. 48) На истом месту, ст. 181. 49) На истом месту, ст. 215, белешка 1. 50) Theodor A. Ippen, Skutari und die nordalbanische Küstenebene, Sarajevo 1907, st. 40. 51) Гргур Јакшић и Војислав Ј. Вучковић, Спољна политика С рбије.. . , ст. 137. 52) Цјелокуна дјела Николе I Петровића-Његоша, књ. VI, Цетиње 1969, ст. 28. 53) Др Васо Чубриловић — др Владимир Ћоровић, Србија од 1858. до 1903. Београд, ст. 22. 54) На истом месту, ст. 24. 55) Гргур Јакшић, Један извештај о Арбанији 1866, на наведеном месту, ст. 169. 56) Гргур Јакшић, И з нове српске и сторије.. . , Београд 1953, ст. 42. 57) Гргур Јакшић и Војислав Вучковић, Спољна политика С рбије.. . , ст. 208, белешка 40. 58) На истом месту, ст. 240. 59) На истом месту, ст. 241. 60) Цјелокупна дјела Николе I Петровића-Његоша, књ. VI, ст. 63. 61) Гргур Јакшић, Један извештај из 1866. годи н е.. . , ст. 171. 62) На истом месту, ст. 173. 63) На истом месту, ст. 174. 64) На истом месту. 65) На истом месту, ст. 176. 66) На истом месту, ст. 189. 67) На истом месту, ст. 192. 68) Гргур Јакшић и Војислав Вучковић, Спољна политика.. . , ст. 241. 69) На истом месту, ст. 243. 70) На истом месту. 71) На истом месту, ст. 244. 72) На истом месту, ст. 246. 73) На истом месту. 74) На истом месту, 280. 75. На истом месту, ст. 339. 76) На истом месту, ст. 341. 77) На истом месту, ст. 340. 78) На истом месту, ст. 341. 79) На истом месту, ст. 414. 80) На истом месту, ст. 415. 81) На истом месту, ст. 416. 82) На истом месту, ст. 469. 83) Милутин Гарашанин, Два намесништва, Београд 1896, ст. 25. 84) Владимир Ћоровић, Одношаји Црне Горе са Дубровником од Карловачкога до Пожаревачкога мира, (Глас СКАН CLXXXVI, други разред 94. 1941 ст. 18. 85) На истом месту. 86) Глигор Станојевић, Црна Гора у доба владике Данила, Цетиње 1955, ст. 16.

216

87) Ha истом месту, ст. 64. 88) Јевто Миловић, Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782), Цетиње 1956. 89) На истом месту, ст. 2-6. 90) На истом месту, ст. 6. 91) На истом месту, ст. 19-20, 386 92) На истом месту, ст. 25. 93) На истом месту, ст. 94. 94) На истом месту, ст. 182. 95) На истом месту, ст. 185. 96) На истом месту, ст. 192. 97) На истом месту, ст. 262. 98) Љубомир Стојановић, Прилог историји Црне Горе времена Степана Малога, (Годишњица Николе Чупића, књ. XI, 1889, ст. 327). 99) Душан Д. Вуксан, Петар I Петровић-Њ егош и његово доба. Цетиње 1951, ст. 10. 100) Петар И. Поповић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Београд 1951, ст. 28. 101) Душан Лекић, Спољна политика Петра I Петровића-Њ егоша (17841830), Цетиње 1950, ст. 107. 102) Душан Д. Вуксаи, Петар I . . . , ст. 48. 103) Владан Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија у XV III веку, ст. 9. 104) На истом месту, ст. 50. 105) Душан Лекић, Спољна политика Петра I . . . , ст. 214. 106) Владан Ђорђевић, Црна Гора и А устри ја.. . , ет. 19. 107) Глигор Станојевић, Црна Гора пред стварање држ аве 1773-1796, Б еоград, 1962, ст. 82. 108) Глигор Станојевић, Поход Порте против Махмут-паш е 1787. године, (У «Историјски записи», год. XVII, књ. XX I, св. 1, 1964, ст. 119). 109) Богољуб Петковић, М ахмуд-паша Буш атлија од 1787. до 1796. године, (У «Историјски записи», год. IX, књ. XIII, св. 1-2, 1957, ст. 214). 110) Вук Винавер, Дубровник и Турска у XVIII веку, ст. 34. 111) Вук Винавер, Црна Гора, Скадар и Дубровник, крајем XVIII века, (У «Историјски записи», год. IX, књ. XII, св. 2, 1956, ст. 55). 112) Глигор Станојевић, Црна Гора пред стварањем д р ж а в е.. . , ст. 269. 113) На истом месту. 114) На истом месту, ст. 188. 115) Петар И. Поповић, Црна Гора.. . , ст. 16-26. 116) Мшгорад Медаковић, Повјесница Црне Горе од најстаријег времена до 1830, ст. 94. 117) На истом месту, ст. 91-92. 118) На истом месту, ст. 92. 119) На истом месту, ст. 97. 120) На истом месту, ст. 98-99. 121) На истом месту, ст. 100. 122) На истом месту, ст. 101. 123) На истом месту, ст. 103. 124) «Историјски записи», год. X, књ. XIII, св. 1-2, 1957, ст. 240. 125) Глигор Станојевић, Црна Гора. . . , ст. 267. 126) Петар И. Поповић, Црна Гора. . . , ст. 34. 127) Јагош Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црногорске националности, Цетиње 1948, ст. 163.

217

128) Вук Винавер, Црна Гора, Скадар, Дубровник.. . , ст. 74-75. 129) Глигор Станојевић, Црна Гора.. . , ст. 44. 130) Вук Винавер, Црна Гора, Скадар, Дубровник.. . , ст. 76-77. 131) Петар И. Поповић, Црна Гора.. . , ст. 107. 132) Милорад Медаковић, Повјесница Црне Г оре.. . , ст. 186. 133) На истом месту, ст. 191. 134) Петар И. Поповић, Црна Г ора.. . , ст. 107. 135) Милорад Медаковић, Повјесница Црне Горе.. . , ст. 215. 136) На истом месту. 137) На истом месту, ст. 215. 138) Душан Д. Вуксан, Петар I . . . , ст. 366. 139) На истом месту. 140) Јован Ћетковић, Два момента из владавине Петра II Петровића-Њ егоша, (У «Историјски запиеи», год. IV, књ. VII, св. 1-12, 1951, ст. 361). 141) Један део ове преписке објавио je Душан Д. Вуксан 1940. године под насловом «Писма Петра II Петровића-Његоша». Опширнија преписка Петра II објављена je у Београду у три књиге, према којима се овде цитира. 142) Писма Петра II Петровића-Његоша, Београд 1951, књ. I, ст. 40. 143) На истом месту. 144) На истом месту, ст. 43, 457; Д. Вуксан, П исм а.. . , ст. 16. 145) Душан Д. Вуксан, П исм а.. . , ст. 17. 146) Петар Петровић-Његош, Писма, кн>. I, ст. 51. 147) На истом месту, ст. 89. 148) На истом месту, ст. 129. 149) Јован Ћетковић, Два момента.. . , ст. 365. 150) На истом месту, ст. 366. 151) Вук Стефановић-Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд 1922, ст. 64. 152) Писма Петра II Петровића-Његоша, 153) На истом месту, ст. 279. 154) На истом месту, ст. 308. 155) На истом месту, књ. III, ст. 59. 156) На истом месту, ст. 226. 157) На истом месту, ст. 282-283. 158) На истом месту, ст. 123. 159) На истом месту, ст. 63. 160) На истом месту, ст. 384. 161) На истом месту, ст. 382. 162) На истом месту, ст. 429. 163) На истом месту, ст. 419. 164) На истом месту, ст. 418. 165) На истом месту, ст. 438. 166) На истом месту, ст. 445. 167) Јован Ћетковић, Два момента.. . , ст. 371. 168) Писма Петра II Петровића-Његоша, књ. III, ст. 373. 169) На истом месту, ст. 378. 170) На истом месту, ст. 357-358. 171) Андрија Лаиновић, Француски конзул у Скадру Ијасент Екар и њ егова прва посјета Црној Гори, (У «Историјски записи», год. IX, књ. XII, св. 1-2, 1956, ст. 192). 172) На истом месту, ст. 199. 173) На истом месту, ст. 202.

218

174) Андрија Лаиновић, Мисија једнога францускога дипломате на Балкану уочи Кримскога рата, У («Историјски записи», год. IX, књ. X II, св. 1-2, 1956, ст. 112). 175) На истом месту. 176) На истом месту, ст. 113. 177) На истом месту, ст. 106. 178) Г. Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, П утовањ а.. . , ст. 193. 179) На истом месту, 352, 382. 180) Бранко Павићевић, План књаза Данила за регулисање односа са Портом 1856. године, (V «Историјски записи», год. XIII, св. 1, 1960, ст. 54). 181) На истом месту. 182) На истом месту. 183) Мило Вукчевић, Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874-1876. Ц етише 1950, ст. 21. 184) На истом месту. 185) Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, књ. II, ст. 168-169. 186) На истом месту, ст. 169, белешка 1. 187) Димо Вујовић, Спор око протјеривања црногорскога агента из Скадра 1872. године, (У «Историјски записи», год. XVI, свеска 4, 1963, ст. 563, 586. 188) Бранко Павићевић, Црна Гора у р а т у 1862. године, Београд 1963, ст. 266. 189) На истом месту, ст. 267. 190) Цјелокупна дјела Николе I Петровића-Његоша, св. 5, ст. 86. 191) Бранко Павићевић, Црна Гора у рату 1862. године, ст. 272. 192) На истом месту, ст. 315. 193) На истом месту. 194) Г. Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, П утовањ е.. . , ст. 394. 195) На истом месту, ст. 383. 196) На истом месту. 197) Бранко Павићевић, Црна Гора у очи рата 1862. године, ст. 519. 198) Мило Вукчевић, Црна Гора и Х ерцеговина.. . , ст. 34. 199) На истом месту. 200) Никола Петровић-Његош, Цјелокупна дјела, св. 5, ст. 169. 201) На истом месту, ст. 107. 202) На истом месту, ст. 168. 203) Мило Вукчевић, Црна Гора.. . , ст. 34-35. 204) На истом месту, ст. 36. 205) На истом месту, ст. 89. 206) На истом месту, ст. 89-90. 207) Никола Петровић-Његош, Цјелокупна дјела, кн>. 5, ст. 171. 208) На истом месту, ст. 172. 209) Б. Богићевић, Зашто je војвода Марко Миљанов, пао у немилост кн>аза Николе, (У «Историјски записи», књ. IV, св. 4-6, октобар-децембар 1949, ст. 66-69). 210) Сабрана дјела Марка Миљанова, књ. I, Титоград 1967, ст. 150. 211) На истбм месту, књ. V, ст. 36. 212) На истом месту, ст. 32. 213) A. М. Селишчев: Славннское население в Албании, ст. 112. 214) На истом месту, ст. 114. 215) Никола I Петровић-Његош, Цјелокупна дјела, књ. 5, ст. 369. 216) На истом месту, ст. 370. 217) На истом месту, кн>. VI; Писма, Биографија, ст. 178-179. 218) На истом месту, ст. 188.

219

219) H a истом месту, књ. V , ст. 497. 220) Н а истом месту, кн>. V , ст. 498. 221) Н а истом месту, ст. 499. 222) Н а истом месту. 223) Н а истом месту, ст. 558-559. 224) Н а истом месту, ст. 539. 225) Н а истом месту, ст. 543. 226) Јово Вукић, П лав ск о-Гуси њ ск а аф ера и ослобођење У лц и њ а 1880. године, С арајево 1929, ст. 44. 227) Н а истом месту, ст. 77; сравни: Н и к ола Петровић-Њ егош , Ц јелокупна дјела, књ. V, ст. 585. 228) Јово Вукић, П лав ск о-Гуси њ ск а а ф е р а .. . , ст. 118. 229) Н и к ола П етровић-Њ егош , Ц јелокуп н а дјела, књ. V, ст. 603. 230) В ојвода Гавро Вуковић, Ц рн а Гора и Т урск а 1896. године, (Записи, ч асопис за н ауку и књижевност, кн>. V I, св. 1, 1930, ст. 33). 231) Stavro Skendi, The A lbanian national A w akening 1878-1912. N e w Jersv 1967, st. 31. 232) W a ssa Effendi, A lbanien und die Albanesen, Berlin 1879, st. 54. 233) Ekrem Bey V lora, Lebenserinnerungen, Bd. I (1885-1912), München 1968, st. 102-103. 234) Н и к о ла П етровић-Њ егош , Ц јелокуп н а дјела, књ. V , ст. 712. 235) Leopold Freihherr von Chlumecky, Die H alo-Albanesen und die Balkan Politik (Italo-Albanezi i Balkanska politika). U „Oesterreichische Rundschau, Dezember 1900, Bd. V , s. 335). 236) Јован Х аџ и -В аси љ ев и ћ , А рбан аска ли га — А рнаутска конгра — и српски народ у турском царству (1878-1882), Београд 1909, ст. 30. 237) Н а истом месту, ст. 27. 238) Н а истом месту, ст. 28-29. 239) Н а истом месту, ст. 37. 240) Н а истом месту, ст. 40. 241) Н а истом месту, ст. 42. 242) Н а истом месту. 243) Ставро Скенди, Наведено дело, ст. 36. 244) Н а истом месту, ст. 37. 245) Ekrem Bey V lora, Eriinerungen, st. 136. 246) M. Edith Duirham, Die slawische Gefahr. Zw anzig Jahre Balkan-Erinnerun gen (Slovenska opasnost. Dvadeset godina usipomena sa Balkaina) Stuttgart 1922, st. 125. 247) Ekrem Bey V lora, E rinnerungen... , st. 136, sravni: Spirodon Gopcevic, O beralbanien und seine Liga, Leipzig, 1881, st. 98. 248) Н и к ола П етровић-Њ егош , Ц јелокуп н а дјела, књ. V , ст. 536-537. 249) Spiridon Gopcevic, Das Fürstentum Albanien, seine Vergangenheit, ethnolo gische Verhältnisse, politische Lage und Aussichten für die Zukunst. Berlin 1914, st. 14. 250) A . M . Селиш чев, Славннское н аселен и е.. . , ст. 115. 251) H a истом месту. 252) H a истом месту. 253) Н а истом месту, ст. 116. 254) M. Edith Durham, Die slawische Gefahr .. ., st. 125. 255) Stavro Skendi, N avedeno delo, st. 43. 256) N a istome mestu, st. 46. 257) N a istome mestu.

220

258) W assa Effendi, A lbanien und die Albanesen, st. 11-12. 259) Historia e Shqiperise. V ellim i dyje, Tirane 1965, st. 123. 260) N a istome mestu, st. 129. 261) Sami Bey Frasheri, W a s w ar Albanien, was ist es, w as w ird es werden?, st. 50. 262) Arbanasko-juznoslovemski odnosi: 1 (politicki odnosi A rban asa i Juznih Slovena. U „Enciklopedija Jugoslavije“, I., A-Bosk, Zagreb 1955, st. 157). 263) Јован Вукић, П лавско-Гуси њ ска а ф е р а ... ; И л и ја Радосављевић, М о ђународни п олож ај Црне Горе у X I X вијеку. Београд 1960. 264) И л и ја Радосављевић, М еђународни п о л о ж а ј.. . , ст. 82. 265) Н а истом месту, ст. 83. 266) Н а истом месту, ст. 84. 267) Antonio Paterno dli San Giulliano, Briefe über Albanien (Pisma o Arbaniji), nemacki prevod od D. Schulz i W . Wichmann, Leipzig 1913, st. 92. 268) Н и к ола Петровић-Њ егош , Ц јелокуп н а дјела, књ. V , ст. 561. 269) Н а истом месту, ст. 583. 270) Н а истом месту, ст. 562. 271) Н а истом месту, књ. V I, ст. 179. 272) Н а истом месту, ст. 180. 273) Н а истом месту, ст. 223. 274) Н а истом месту, ст. 224. 275) Н а истом месту. 276) Г. М ју р М акензијева и А . П. Ирбијева, П у т о в ањ а.. . , ст. 393. 277) Н а истом месту. 278) Stavro Skendi, N avedeno deio, st. 238 i dalje. 279) Theodor A. Ippen, Skutari und die nordalbanische Küstenebene, st. 39. 280) N a istome mestu, st. 40. 281) Ekrem Bey Vlore, Die W ahrheit über das V orgeh en der Jungtürken in Albanien, W ien 1911, st. 42. 282) N a istome mestu, st. 39. 283) В лад ан Ђорђевић, Арнаути и велике силе. Београд 1913, ст. 130-131. 284) Н и к ола Петровић-Њ егош , Ц јелокупн а дјела, књ. V , ст. 528. 285) Н а истом месту, књ. V I, ст. 244. 286) Н а истом месту, ст. 234, 247, 268. 287) Н а истом месту, ст. 272-273. 288) Kurt Hassert, W anderungen in N ord-A lban ien (Separatabdruck aus M ittei lungen d. k. k. geographischen Gesellschaft in W ie n 1898, Heft 5 u. 6, st. 368). 289) Leopold Freiherr von Chlumecky, Die Italo-Albanesen und die Balkanpolitik, st. 333. 290) N a istome mestu, st. 334. 291) Karl Steinmetz, V o n der A dria zum Schwarzen Drin (O d Jadranslkoga mora do Crnoga Drima) Sarajevo 1908, st. 47. 292) Antonio Paterno di San Giulliano, Briefe über A lb a n ie n .. . , sit. 46. 293) N a istome mestu, st. 51. 294) N a istome mestu, st. 80. 295) N a istome mestu, st. 150. 296) A . M. Селиш чев, С лавлн ское н аселен и е.. . , ст. 72. 297) H a истом месту, ст. 72-73. 298) Н а истом месту, ст. 120. 299) Н а истом месту, ст. 121. 300) Н а истом месту, ст. 122. 301) Stavro Skendi, N avedeno delo, st. 246, 291.

221

302) 303) 304) 305) gen, 306) 307) 308)

222

N a istomu mestu, st. 292. Војвода Гавро Вуковић, Ц рна Гора и Т урск а 1896. године.. . , ст. 32. Н а истом месту, ст. 35. A lb in S. Kuitschbach, Der Brandherd Europas. 50 Jahre Balkan-Erinnerun Leipzig 1929, st. 254. Војвода Гавро Вуковић, Ц рна Гора и Т урска 1896..., ст. 35. Н а истом месту, ст. 26. Н а истом месту.

СРПСКО-АРБАНАШКИ ОДНОСИ ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА ДО ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА Ратови Србије и Црне Горе са Турском не само да нису донели ослобођење српскога народа него су на целом простору где су Срби и Арбанаси били измешани, још више затровали и погоршали односе између њих. Када су српски добровол>ци, «који су се налазили испред фронта Белимарковићевога корпуса допрли до Грачанице на Косову и тамо се причестили»,1) поверовало се у то да je настало време ослобођења српскога народа. «Нараштај који je у томе тренутку одлучивао о судбини Србије, био je опијен национализмом... На све стране слушало се једно и исто, а то je да смо ми Срби и да, као Срби, имамо заветну мисао покајати Косово. Српство je постало једна вера за коју се живи и мре, а та вера имала je своју Библију — народне песме, које се нису читале ради читања и лепоте језика, него ради надахнућа за велике патриотске подвиге. Тај националистички занос био je огромна морална снага; руковођен мудром и енергичном владом, могао je дати много. Али, после погибије кнеза Михаила, тај занос je остао без управе и компаса».2) Не само да, овај пут, није дошло до ослобођења српскога народа, него се стање на целоме простору, на коме су били измешани Срби и Арбанаси још више погоршало. Још уочи Берлинскога конгреса била je, под разним утицајима, појачана антисрпска атмосфера да би, после оснивања Арбанашке лиге, постала још затрованија. За скоро три и по деценије, од Берлинскога конгреса па до првога Балканскога рата, настало je немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже и напуштају своју стару постојбину. «Исељавања у Србију због ових зулума су необично честа. Има скоро целих области у Србији које су насељене Косовцима и Пећанцима. Рачуна се да je у време од првога српско-турскога рата 1876. до 1912. иселило у Србију преко 400.000 Старосрбијанаца».3) Само из Косовскога вилајета иселило се од 1876. до 1912. године око 150.000 Срба.4) Од 1880. до 1900. године «зна се да се само из једнога дела Старе Србије, и то са Косова, из Метохије и суседних области у Србију преселило преко 60.000 душа».5)

223

Ни сукоб између Арбанашке лиге и турске владе, који се временом све више заоштравао, није олакшавао овај тешки положај Срба на томе простору. Тамошњи су Срби сада имали, стварно, два господара, којима су морали плаћати намете.6) Да би иронија тешке субине нашега народа у тим крајевима била још већа неки арбанашки прваци, гоњени од турске власти, бежали су не само у Италију него и у Црну Гору. Тако je, када je Дервиш-паша улазио у Призрен да умири Арбанасе, побегао из Призрена и претседник Арбанашке лиге, Хаџи Јумер-ефендија; отишао je у Подгорицу и, несмејући да се више врати, тамо и умро.') На целоме подручју и Старе и Јужне Србије настало je хаотично стање које су распиривале и самовоља арбанашких првака, који су се опирали турским властима када су хтеле да заведу ред. Појачавању овога хаотичнога стања доприносили су и аустро-угарски агенти, који су потстицали Арбанасе да нападају и на тадашњу границу између Турске и Србије. Стојан Новаковић пише, 11/23. априла 1879. године, Ватрославу Јагићу о овоме стању и вели: « .. .Иначе у нас ништа ново осим вечитих бојева с Арнаутима на тамошњој граниди».8) Ова je одређена према Берлинскоме уговору иако није одговарала жељама и тражењу Србије. Влада Србије била je решила, 3. јануара 1878. године, да се траже границе «имајући у виду природне стратегиске тачке за одбрану будућих граница српских».9) И Србија и Црна Гора су скретале пажњу и турској влади и великим силама на ово безнадежно тешко стање српскога народа под турском влашћу, али то није много користило. Владан Ђорђевић je скретао пажњу и рускоме посланику у Цариграду, Нелидову. на ово стање и поменуо да «и дан дањи стотинама српских породица емигрирају у Србију. .. и да ће за релативно кратко време из целога Косовскога вилајета нестати Срба или да ће се оно што остане потурчити само да спасе го живот, ако се страшноме арнаутскоме зулум у не стане на пут».10) И руски конзули са терена јављају у Цариград о тешкоме стању Срба. Тако je једно цело српско село изјавило рускоме конзулу да ће, ако и даљ е потрају ови зулуми, «листом прећи у мухамеданство. Ми ћемо, рекоше сељаци конзулу, у души остати Срби и православни, али да би спасли животе и имање ми се до бољих прилика морамо потурчити».11) На стално настојање Србије и Црне Горе, а делом и због светске јавности, пристала je била турска влада да образује једну Комисију, која je требала да испита арбанашке злочине над Србима и да у тој Комисији буде и један српски представник (о-

224

дређен je био српски конзул у Приштини Тодор Станковић),12) али je то све била обмана. Не само да арбанашки злочини нису престали, него су они вршени заједно са турским регуларним трупама: 1. јуна 18S9. године они су извршили напад на граници код Јабланице.13) Само недељу дана касније, 8. јуна 1899. године, јавио je Вукашин Петровић, који je замењивао претседника владе, да je овај напад био организован од стране Турака.'4) Турска влада je, међутим, тражила извињење од српске владе.15) Положај Срба у Турској погоршао се нарочито после неуспелог рата Србије са Бугарском (1885. године). «Од свих хришћана Срби су тада били највише угрожени. У Београду се стога схватило да се за Србе у Турској треба живље заузимати и међу њима деловати тако да и они осете старање и деловање Србије. Са овим циљем било je основано Друштво Св. Саве у Београду (1886) и отворени конзулати у Скопљу и Солуну, а 1889. у Приштини. Марта месеца 1887. године основано je у Министарству просвете оделење «за српске школе и цркве ван Србије».14) Немарно држање турске владе према српским тужбама Слободан Јовановић je објашњавао и слабим ауторитетом који je ова влада имала код Арбанаса. Ова влада «не само није хтела, него није ни могла задовољити наше захтеве. У Старој Србији углед њених власти био je сасвим опао. Њени органи нису могли доспети ни до места своје дужности, докле не би ухватили бесу с арнаутским поглавицама. Како je Порта могла притегнути Арнауте да не чине зулуме, кад их више није држала на узди? Стара Србија била je одметнута област — Арнаутлук, како се тада говорило. Царске власти нису значиле ништа, арнаутске поглавице са својом мартинком били су једини чувари реда».17) Слободан Јовановић не претерује када каже да je српске односе са Турском највише мутило арнаутско питање, које се поставило још уочи Берлинскога конгреса.18) Од Берлинскога конгреса постајало je арбанашко питање све актуелније. За цео простор на коме су живели и Арбанаси све више су се интересовале и Аустро-Угарска и Италија. О томе су између њих постојала три споразума: један од 1897, други од 1901. и трећи од 1907. године. У сва три споразума се садржи «шта обе стране неће предузимати' на томе подручју».19) Избијање устанка на Криту (1897. године) ојачало je још више политички покрет међу Арбанасима што се одражавало и у супротстављању мерама турске владе да се спроведу реформе и у Арбанији. На турској страни се борио ипак знатан део Арбанаса и то као добровољци. Када су се «повратили кући, они су, онако нао-

225

ружани, стали пљачкати и убијати ненаоружано српско становништво. . . У мају 1898. влада покреће на Порти арнаутско питање. . . Само у току 1898. године убијено je 23 лица, рањено 20, извршено je разбојништва 49 и отимачина, 12 силовања и отмица. .. Доред тога фанатична мржња на Србе рађала je ж ељу да се турска граница према Србији очисти од Срба, као што je српска граница према Турској била чиста од Арнаута. Изгледало je да у Старој Србији предстоји или истребљење Срба или њихово исељавање».20) Не спада, овде, у ужи круг нашега интересовања приказивање оштрих обрачунавања између турских власти и Арбанаса око тога да ли ће се или не моћи провести реформе и међу Арбанасима. Сама пак чињениоца, да су ови турско-арбанашки обрачуни одигравали, углавном, на простору на коме су били насељени Срби и Арбанаси, чинила je да су ови обрачуни тешко погађали и наш живаљ тамо: то je време појачанога насиља Арбанаса над Србима, који су се нашли између две ватре — арбанашке обести и турске освете. Међу Арбанасима није, ни овај пут, било јединства: док je један арбанашки слој, онај који je био чвршће везан за турску власт, био за заштиту турских државних интереса, други je тражио разлучивање тих интереса «на народне арбанашке и државне турске».21) Између њих je била «племенска аристократија» и богати елементи у варошима».22) На целоме простору Косовскога вилајета владало je хаотично стање. Изван Скопља, седишта вилајета, није, у ово време, било никакве безбедности. «Она се није осећала или зато што су моћ и утицај органа власти били минимални, или стога што се ти органи нису никако интересовали за право дејство закона».23) Има података, да je и почетком X X века била отмица српских жена и девојака узела толиког маха, да je, немогавши бити спречена, појачавала исељавања у Србију и Црну Гору, «а у ТетовскоГостиварскоме крају бежања према Истоку, у крајеве које анархија још није била приметно захватила».24) Било je отимања и мушке деце и одраслих мушкараца.25) Михаило Вујић, министар спољних послова Србије, обавештава Стојана Новаковића, српског посланика у Петрограду, 16. августа 1902. године: «. . . Карактеристично je поменути да су у овој години Арнаути више него икада ударили на част и образ жена и девојака Српкиша. А још je сиптоматичнија појава пгго ове године Арнаути — пример редак у аналима арнаутских злочина, — ударају на српске светиње, цркве и манастире. Власти турске показале су се потпуно индиферентне према жалбама Срба».26) Михаило Вујић обавеш-

226

тава, 11. августа 1902. годане, Саву Грујића, посланика у Цариграду, да je стање у Старој Србији све теже: «Остали су неизмењиви одношаји, до којих je довела политика, заснована на повлађивању Арбанаса, а у њима je управо корен зла које не допушта да се у Старој Србији успоставе једиом ред и мир бар онакви какви су у другим странама европске Турске. Најгора им je последица, што углед власти пада све ниже, а необузданост Арбанаса расте све више, те се дошло до стања које претставља анархију у најопаснијем смислу те речи. Потпуно сигурни да им власт не може ништа, Арнаути не презају ни од каквога зулума, који су сваким даном све ужаснији и разноврснији, те je због њих стање у Старој Србији поетало за Србе несносно до неиздржљивости. Нису им више заштићени ни имање ни част ни живот: имања се грабе и швачкају; част се каља силовањима жена и девојака, а живот се губи сад не више само за то да се задовољ и прохтев каквог осионога зулумћара арбанашкога, него по плану који као да није без утицаја претставника власти, што се види и по смеру који je јасан до очигледности. Па и некада хваљена толеранција турска према цркви сасвим ее изгубила, јер су у последње време готово обичне појаве пљачкања цркава и манастира, а свештеници по варошима чак и на очима власти нису поштеђени од напада турске дечурлије».27) Разулареност и самовоља остали су годинама трајна обележја арбанашке делатности на овоме простору: убилачки расположени према Србима, понекада и завађени између самих себе, похлепни и на аустро-угарску и на италијанску пару, они су бежали и из турске војске, која je, још увек, била њихова. Милосав Куртовић, српски конзул у Скопљу јавл>а, 25. марта 1902. године, своме министру, да Арбанаси беже из турске војске и тероришу народ: «Сви су боси, вели он, гладни, голи, немају ни кошуља на себи. Сељани, да би се спасли беде и веће несреће, принуђени су да их одену, нахране, да им дају хране за њихове домове, па и пара унапред».28) У Ђаковици су, јавља Куртовић Вујићу, 18. априла 1902. године, избили нереди и дошло je до међусобне борбе између Бајрама Цура и Риза-бега: хиљаду наоружаних Арбанаса дивљало je по овоме месту.29) Оружје и новац дају Аустро-Угарска и Италија, подижу по Арбанији школе и дају стипендије за школовање младића у с е о ј и м земљама. Миленко Веснић, српски посланик у Риму. јавља своме министру, 2. јула 1902. године, о материјалној помоћи Италије Арбанасима, која се даје на разне начине: «А рбанасима уливају увереше, да раде само на њиховом благостању,

227

да не траже за себе освајања; али да неће допустити да их други покоре: помагаће их на њиховом раду за самоуправом... Аустријанци раде преко својих конзула и преко католичких епископа. Да би сузбили италијанске тежње ови последњи су поуклањали све калуђере (францишканце) италијанског порекла, које су до скора имали у своме подручју».30) Сима Аврамовић, српски конзул у Приштини, јавља 30. јануара 1903. године, Сими Лозанићу како аустро-католички агенти «се редовно труде да одржавају анархију и изазивају јаче потресе међу Арбанасима у тим странама Старе Србије, нарочито њихови мисионари, употребили су и ову објаву рефорама као погодно сретство да изазову сукобе, ради извођења својих планова».31) Аврамовић обавештава, 2. маја 1903. године, Павла Денића, заменика министра спољних послова, о једној пакленој намери католичкога фратра у Пећи Арангела, који «беше направио једну српску заставу на којој je написао великим српским словима ово: ,На оружје Срби соколови, да светимо Лазу и Косово. Сама слога Србила спасава’. Ову заставу требало je побити ноћу, уочи првога дана Ускрса, пред кућом реченога Ејеб-бега (Махмудбеговића). Кад би то видела руља муслиманска појурила би у цркву где су Срби сви изјутра рано били, и извршила покољ ,издајника’. Ну, у то je време стигао и Зејнел-бег Махмудбеговић, те je ову намеру осујетио не давши да се застава побије и покаже фанатичним Пећанцима».32) Положај Срба je погоршала и тзв. «К о л а ш и н с к а а ф е р а » (у лето 1902. године). Радило се, овде, о открићу веће количине оружја, углавноме пушака, у српским насељима Старога Колашина, а за које су Турци оптуживали званичну Србију да je она то оружје илегално пребацила преко границе с циљем да се тамошње становништво наоружа у случају евентуалнога устанка, против Турака и арбанашкога насиља.33) Власти су организовале поход против Старога Колашина, који су предводили Исо Бољетинац, Ферхад-бег Драга и Адем Чауши из Новога Пазара.34) Извршене су безобзирне физичке одмазде, затворене српске школе и протерани учитељи из целога Ново-пазарскога и Приштинскога санџака.35) Страдао je, опет, само недужни народ, који није имао заштите ни са које стране. Арбанасе — хришћане лотстицало je против православних Срба римокатоличко свештенегво, које je било под јаким утицајем и аустро-угарске и италијанске пропаганде и плаћено од ње. Ова je пропаганда била нарочито јака у санџацима Новопазарскоме, Приштинскоме и Пећкоме. С друге стране «арбанашки му-

228

слимани су најпре устајали против увођења хришћанских заптија у жандармеријску службу и полицијске установе, видећи у томе могућност за изједначење раје са муслиманима, а преко тога и евентуалку контролу хришћанских државних службеника према могућим незаконитим поступцима од стране муслимана».36) Михаило Вујић пише, 20. августа 1902. године војводи Гавру Вуковићу, министру спољних послова Црне Горе: «Укроћавање Арбанаса могло би се извршити када би Порта разоружала Арбанасе или, ако би јој то из било којих разлога било немогуће, — допустити да и Срби могу слободно носити оружје и употребљавати га онда када турске власти нису у стању да им помогну против зликоваца».37) Када je објављен позив хришћанима да се и они уписују у полицију били су ти позиви цепани и од Турака и од Арбанаса. Сима Аврамовић, српски конзул у Приштини, јавља, 27. јануара 1903. године, Сими Лозанићу, да се, поред цепања ових позива «могло чути и по која погрдна псовка за онога коме je чак и на памет пало, да царску сабљу веша о ђаурска бедра».38) Упис су ометали и домаћи Турци. «Међутим сами су приштевски бегови предлагали за заптије оне своје чивчије Србе који су познати као турске удворице и неваљали људи. Муфтија приштински дао je уписати неколико таквих својих српских чивчија».35) Једину занггиту могли су Срби очекивати од руских конзула, који су о свему што се дешавало на терену обавештавали руску амбасаду у Цариграду, али ни од тога није било много користи. Русија je, заједно са Аустро-Угарском, признала и Италији право да, заједно са њима, расправља о свему што се буде тицало стања на Балкану. Јован Пламенац je тврдио, да су се Аустро -Угарска и Италија биле споразумеле, «да Аустрија слободно иде на Солун, а за то уступа Италији Горњу Арбанију са Скадром».40) Српски конзул у Скопљу, Милисав Куртовић, јавља, 6. марта 1903. године, Министарству спољних послова, да je секретар аустро-угарскога конзулата у Призрену, Муцан, наредио тридесеторици Арбанаса — католика, да дођу у Скопље и да се упишу у жандармерију: «Преко Скадра и Плевља преноси се кријумчарски из Аустрије у Призрен оружје: нове мартинке и раздаје их Арнаутима — католицима, да би били наоружани против Срба, а да би се могли бранити и од мухамеданских Арнаута. Пушке дају аустријске агенти и понеким поглаварима мухамеданских Арнаута, да би их задобили за себе».41) У једноме извештају Данила Драгашевића, писара Генералнога конзулата у Скопљу, министру спољних послова Љ . Кал.е-

229

вићу, од 30. јула 1903. године, стоји да круже гласови, «који су, вероватно, из аустријских извора, да je врло згодно ако се повуче војска више Кажадника у Маћедонији. Тада би Аустрија са својим агентима узбунила Арбакасе тако, да тај пожар она окупацијом до Солуна угаси. Зна се поуздано и то, а то иде у прилог горњему, да je овдашњи аустро-угарски конзул Пара, раздао ускоро грдан новац скоро пуштеним бугарашима и ови непрестано му долазе у конзулат. Виђенији да пак не би пали у очи, шаљу своје жене».42) Из извештаја српских конзула са подручја Јужне и Старе Србије види се да држање руских конзула према заштити српскога живља није било уједначено. Већина их je штитила бугарске интересе и према аустро-угарској пропаганди била скоро немоћна. Турска, и поред свих напора српске владе, није још признавала постојање српскога народа на овој територији, него je Србе метала или у «бугар-милет» или у «рум-милет». Митрополит Фирмилијан пише, 8. јануара 1903. године, Милисаву Куртовићу: «Сад дакле Србија има на основу реченога право захтевати признање српске народности у Турској, па чак може и протестовати: зашто оволики српски свет да постоји без признања своје народности и зашто званичним путем да се именује и назива «рум-милет» или «Бугар-милет», а не својим сопственим «Србмилет» што у истини и јесте, јер Срби нису ни Грци ни Бугари, тј. ни «рум-милет» ни «Бугар-милет».43) Михаило Ристић, генерални конзул у Битољу, јавља, 25. јануара 1903. године, Сими: Лозанићу, да je још 1896. године био баш у Косовском вилајету најјачи покрет за признање српске народности».44) Док je турска власт могла да самосталније управља на Косовскоме вилајету тамо су излазили и листови, прво «Призрен», а затим и «Косово» на српск ом и турском је з и к у док о арбанашкоме јерику тада није било ни говора. У штампарији Косовскога вилајета у Приштини штампани су и један бук ва р и читаика за српске школе на српскоме језику. To je престало крајем јануара 1886. године када се мења и званична политика турске владе према Србима. «У редништво .К о с о в а ’, Исмаил Ерен, je у последњем, двојезичноме, броју, обавестило читаоце да ће се српски текст укинути и због тога што се није пријавио довољан број претплатника Срба. Међутим, ово су били само привидни разлози за укидање српскога текста, а стварни разлог je био политичке природе. Муслимани у Приштини су постајали све огорченији на Србе, а осећало се да ће, ускоро, у Приштини бити отворен и конзулат Србије. Све je то допринело да се српски текст избаци из ,К о с о в а ’» . А5)

230

Ни положај руских конзула није био лак. Нарочито оних у Призрену и Скопљу. Аустроугарска пропаганда je бунила Арбанасе против њих. На једноме своме састанку у селу Зоиће код Призрена Арбанаси су се бунили против рускога конзула у Призрену. Када се било прочуло да руски конзул треба да дође и у Косовску Митровицу настала je узбуна међу Арбанасима, јер су држали да он долази «како би могао контролисати рад арбанашко-турске управе и злоупотребе њезине власти над тамошњим Србима, пошто су се турски представници власти у овим крајевима после Колашинских догађаја показивали врло осионим и крутим».46) Један арбанашки збор у Ђаковици решио je, јануара 1903. године, да спречи отварање рускога конзулата у Косовској Митровици. Ову своју одлуку потврдили су и на збору на Лачком мосту. Када би у Косовску Митровицу дошао и аустро-угарски конзул онда се они не би бунили ни против рускога. Сима Аврамовић пише, 4. фебруара 1903. године, Сими Лозанићу: «Сви Митровачки муслимани и Арбанаси из околине ж еле сад да дође и аустријски конзул, јер сматрају да би овај био против Срба, а на страни Арбанаса, чим би се паралисао утицај и рад Русије у одбрани хришћанскога елемента»/7) Реч je, овде, о рускоме конзулу Георгију Степановичу Шчербини, који je дошао у Косовску Митровицу и показао се херојски. Када je он дошао и почео свој рад осута je била на њега мржња и Арбанаса, и Турака и аустро-угарских агената. «Њега, јавља Сима Аврамовић Сими Лозанићу, 17. марта 1903. године, криве за сву ову несрећу (реформе), јер их je он донео те данас у Митровици муслиман треба да се уклања пред ђаурима. Ако би, пак, конзул пристао и подејствовао да се реформе повуку, онда га неће гонити да одлази, у противноме, сви ће изгинути а њега у Митровици оставити неће. Огорчење против г. Шчербина међу Арбанасима достигло je кулминацију».48) Арбанашки отпор против доласка рускога конзула у Косовску Митровицу почео je доста пре него пгго je он тамо стигао. Сима Аврамовић јавља, 17. новембра 1902. године, Василију Антонићу, да Иса Бољетинац спрема отпор против доласка рускога конзула и да га у томе подржава тајно и Шемси-паша. «Ису, вели Аврамовић, храбре на то и аустријске присталице, којих има међу виђенијим Турцима у Митровици, нарочито Ибраим Деба. тамошњи имућни и упливни трговац, који je интиман пријатељ Исин».45)

231

Бројни извештаји српских конзула са терена показују да се Арбанаси нису дали смирити. Напали су Вучитрн и ударили на српску православну цркву. Куртовић јавља, 18. марта 1903. године, Лозанићу о томе и вели: «Наши затворише цркву изнутра, но Арнаути разбшпе врата и с оружјем продреше у њу. Наши се људи почеше скривати по цркви. Арнаути уђоше у олтар, претураше по часној трпези (под којом je био сакривен намесник Парлић), претресоше сваки угао у цркви тражећи оружје, које наравно нису нашли јер га није било. Тада почеше пљачкати црк в у ... Све док je ова пљачка трајала, власт се турска жива није појавила, остављајући Арнаутима одрешене руке да чине шта хоће. Тек je сутра дан дошла полиција да учини увиђај».50) Арбанаси су били опколили и напали Косовску Митровицу, али се конзул Шчербина није дао уплашити. Сима Аврамовић јавља, 6. фебруара 1903. године, Сими Лозанићу о овоме и вели: «Унаточ ових гласова и претњи г. Шчербина као прави јунак излази свакога дана, па чак и околину Митровице у лов. Кад иде по вароши, ни гаваза не узима собом, већ једнога грађанина ради друштва. Сви му се Турци и Арбанаси диве а и овде се о његовој храбрости прича не само међу Србима, већ и међу муслиманима, с највећим респектом. Онај који смрти дрско у очи гледа, по појмовима ових горштака, човек je достојан поштовања, у толико пре кад je још и ђаур».51) Напад Арбанаса на Косовску Митровицу био je одбијен. «Р у ски конзул г. Шчербина, јавља Сима Аврамовић, 19. марта 1903. године, Сими Лозанићу, био je тога дана heros du jour: презирајући све опасности, и не водећи рачуна о томе да je цео овај покрет поглавито против њега управљен, он се излагао неустрашиво, долазећи у близину арбанашких позиција, сам, само са гавазом. Највећа топовска паљба вршена je под његовим непосредним надзором крај топовске послуге. Док je овако његово храбро држање подизало дух у Срба, митровачки Турци били су страховито огорчени. Они су давали чак и јавнога израза своме негодовањ у што Арбанаси нису ноћу напали на Митровицу, јер би боље успели, наравно зато што су им се они хтели, под заштитом мрака, придружити».” ) Шчербина je своју храброст платио главом. Један каплар у турској војсци, Арбанас Ибрахим Гн>иланац, чији je брат (или рођак) погинуо у нападу на Косовску Митровицу, извршио je атентат на Шчербину. «Пројектил je прошао кроз десну страну црне џигерице».53) Иако je одмах позван лекар, Жак-паша, стање болесника je било безнадежно. Умро je 28. марта 1903. године

232

у два сата изјутра. Сава Грујић јавља, 31. марта 1903. године, Павлу Денићу, заступнику министра спољних послова: «Смрт првог рускога конзула на нашем тужноме Косову доиста je пуна трагичности и диван je пример хришћанскога пожртвовања за ближње своје».54) Ни после овога необичнога догађаја нису турске власти успеле да смире Арбанасе. Само се у народу почео да шири страх од последица које су могле настати. Атентатор je ухваћен, најпре осуђен на доживотну робију а после смрти Шчербина на смрт. Сима Аврамовић јавља, 21. марта 1903. године, Сими Лозанићу: «Страх и општа неизвесност завладали су муслиманским станов-ништвом. Неколико овдашњих одличнијих Турака раслродају имање и уступају радње с намером да се селе у Азију. Сви верују да мора скоро овим страиама престати господарство Султаново».55) Из године 1903. има доста података о томе да je активност Арбанаса на целоме простору Јужне и Старе Србије постајала све већа. Качак Рамадан уценио je учитеља у Боровцу са педесет лира — да плати уцену или да изгуби главу.54) Конзул Куртовић јавља, 12. фебруара 1903. године, конзулу Михаилу Ристићу у Битољ, да je арбанашко-турски терор толико досадио народу да се српске и бугарске чете договарају о заједничкој акцији: «Четовође из Бугарске силазе са четама у села, заклињу све сељаке и Србе и Бугараше на еванђеље, револвер и нож, да ће се борити за слободу и да неће одавати тајне организације».17) Курто-вић јавља, 2. марта 1903. године, министарству спољних послова, да je једно изасланство ишло на Косово, да приволи Арнауте да прихвате реформе, али без успеха. Арбанаси су одговорили сазивањем збора у селу Зоиће код Призрена: «Већ су у петак виђали групе Арнаута, који су ишли за Призрен, пгго je све изазвало страх код Призренских Срба... Арнаути веле, да неће више трпети у Призрену конзуле рускога и аустријскога и с р п ск-у б о г о с л о в и ју ».5*)

Илија Ћифарић, српски агент, јавља о појачаној акцији ау~ стријских агената и мисионара у Северној Арбанији. Они наговарају Арбанасе, да «треба да истребе ове ђауре (рају), јер се ради њих траже реформе, те ће Арнаути због тих реформи пропасти, зато треба, веле, једнога по једнога убијати и зулуме им чинити, док сви не пребегну у Србију, а тада ће Арнаути бити мирни од реформа».59) Куртовић јавља, 24. марта 1903. године, Сими Лозанићу: «Један из пратње Риза-бега Ђаковачкога говорио je нашем агенту Ћифарићу, да Италија ради на томе, да Арнау-

233

ти сами изјаве ж ељ у да припадну Италији. Други пак Арнаути намеравају, да, ако их Порта и даље ,тиранише’, затраже заштиту страних сила и оснују неку врсту републике. Неки су Арнаути, веле, и то већина, за аустријски протекторат, други за италијански, а трећи (а то je најновија струја) за енглески протекторат, у томе би случају Албанија била нека врста Мисира».60) Збор у селу Зоиће није био одржан, јер су га турске власти забраниле, али je зато био одржан код бреста близу села Зојића, «где се обично Арнаути скупљају и везују бесу». Арбанаси су претили да ће напасти Србе у Великој Хочи, Зоочишту и Раовцу, да им покупе оружје: «Срби сазнав за ово, отишли су у Призрен и јавили рускоме конзулу Тухолки, који им je саветовао да не дају оружје, већ да се боре питајући их могу ли издржати 24 сахата на пушки».61) Куртовић јавља, 10. марта 1903. године, Сими Лозанићу, да нико озбиљно не ради на томе да се Арбанаси стишају, «аустријски људи све их више драже на непослушност према властима и на мржњу према Србима».62) Нешто касније, 14. априла 1903. године, јавља Куртовић министарству спољних послова, да се Арбанаси спремају, «да одрже још један валики збор и то код Муратова гроба на Косову, на коме ће поново изјавити да не примају реформе. Мушир Омер Ружди-паша спречиће одржавање овога збора, ако Арнаути не одустану од своје намере».63) Шест дана касније јавља Иван Иванић, вицеконзул у Скопљ у, Министарству спољних послова, да су у Призрену похапшени неки Арбанаси и да ће бити одведени у Цариград.64) Михаило Ристић јавља, 31. априла 1903. године, да су Арнаути 25. и 26. марта затворили чаршију у Дебру. Скупљали су се по џамијама и саветовали бунтујући против Султана, који je «продао земљу». У случају некога напада, «они ће прво побити све хришћане, па онда који дође нека побије њих — Арбанасе — али ће наћи пусту зем љ у».“ ) Неки Јакуп Оџин из села Длабочице, «крвопија и убица», тражио je од Смиљана Мартиновића три турске лире «као казну што je своју кћерку удао без његовог одобрења». Ако он ово не плати претио je убиством или да ће му кћерку одвојити од мужа, да ради у турскоме селу док то не заради.66) На подручју Старе и Јужне Србије вођен je прави рат између побуњених Арбанаса и турске војске, који je обично испадао врло рђаво за Арбанасе. Турска војска je и убијала и палила арбанашке куће.67) Уочи избијања Илинданскога устанка, 30. јула 1903. године, комитске чете су побиле неколико Арбанаса, али су ови запалили село Карбуницу.68) Неуспех Илинданскога устан-

234

ка погоршао je још више положај хришћана. Заменик генералнога конзула у Скопљу, М. Марковић, јавља, 31. јула 1903. године: «Синоћ je један путник стигао из Дебарскога краја и донео вест, да су Арнаути, којима je власт наредила да се боре против комита, напали на нека хришћанска села и извршили п о к о ј б . Ово тај путник тврди да je било, али не зна у којим je селима извршен покољ».*5) Само дан касније, 1. августа, јавл>а Марковић Министарству спољних послова, да су Арбанаси напали комите у манастиру св. Богородице код Кичева: «Арнаути су манастир опколили и после јаке и очајне борбе, у којој je пао велики број Арнаута, Арнаути су били приморани да манастир упале и разоре. Да ли се je ко од комита спасао бегством не зна се, али je нађен знатан број мртвих и рањених».70) Арбанаси из Љ ум е и Дебра напали су на Кичевски крај и многа села попалили».71) И из извештаја аустро-угарских конзула види се, да су Арбанаси нападали и знучили наш живаљ. Тако јавља, 31. јула 1903. године, аустро-угарски конзул у Битољу, Аугуст Ктал, грофу Голуховскоме. да су Арбанаси напали код села Смилево тридесет лица и тешко их ранили и мучили: свет није смео да обрађује земљу.72) Аустро-угарском конзулу у Скопљу, Бохумилу Цара, био je дошао до руку и з в о д из једне инструкције Николе Пашића генералном конзулу др Г. Николићу о тешкоме положају Срба на Косову и Метохији. Из извештаја се види, да се на Србе у Призрену врши економски притисак; у Пећи их убијају Арбанаси; у Гиљану српски «пудари» плаћају главом што су се примили те службе, а кајмакам као претставник власти, не чини ништа да их заштити.73) У з извештај се каже: «Сва ова тврђења су поткрепљена конкретним примерима, који неоспорно показују њихову тачност и истовремено бацају жалосну светлост на положај Срба у областима најближим до саме Србије».73) У једноме другоме Пдшићевом извештају, од 20. јуна 1904. године, се, поново, указује на тежак положај Срба, који страдају и од Егзархије и од Арбанаса, «чију je самовољу турска влада немоћна да сузбије».74) Вероватно због безизгледности стања у коме су се налазили појавило се «међу арбанашким фисовским старешинама Метохије (неколико) л.уди који су хтели успоставу добрих односа и пријатељских веза са Србијом. Несумњиво, било je у томе, по свој прилици, и тежње да се и политички ради против турске управе у мешовитим арбанашко-српским крајевима у Косовскоме вилајету. Пара (аустро-угарски конзул) наводи неколико таквих случајева».75) Из Ђаковице, где су Арбанаси били најоштрије распо-

235

ложени и према турској власти и према Србима, ишла je једна арбанашко-српска делегација у Београд. Носила je собом једну претставку «снабдевену многобројним потписима и печатима» у којој су изражавали своје симпатије за српску владу и за њезина настојања да се приближи Метохијским Арбанасима.76) И са Косова су одлазиле делегације: у једној je било осам лица Срба и Арбанаса на челу са Адем-бег Заима; у једној другој делегацији била су два Србина и два Арбанаса под вођством Едхем Адем Заима из Ђаковице. У Србији су добили као дар 15 пушака — мартинки, које су, пошто су били проказани, морали да предају Приштинскоме мутасерифу.77) Неуспех Арбанашкога покрета (1902. и 1903.) није обескуражио Арбанасе. У борби са турском војском они су били тучени, јер je оружана снага државе била већа од њихове упорности «пгго je и довело да покрет релативно брзо и потпуно пропадне».78) Положај Срба се није мењао, јер je терор арбанашки продужен. Арбанашка емиграција, нарочито она која се нашла на Западу, није мировала. Ови арбанашки емигранти су, године 1907, поднели Хашкој конференцији за мир једну претставку у којој су тражили аутономију за Арбанију,79) али од тога није било ништа. Државни преврат у Цариграду и долазак Младотурака на власт 1908. године није променио на боље ни положај Арбанаса ни Срба. Начин, на који су Младотурци почели да владају и над Арбанасима, изазвао je код њих огорчење. Уместо давања националних права поробљеним народима Турске почели су Младотурци от ом анизирањ е, које je погађало и Србе и Арбанасе. Арбанашки захтеви да добију самосталност својих цркава, школе и унутрашње управе не само да се нису остварили него се држање режима према њима још више погоршало: забрањене су и арбанашке школе и листови. Едит Дурхам вели: «Било je забрањено у штампи помињати било Арбанију било Арбанасе. Сада су сви били Османлије».80) И турске и арбанашке власти су и даље прогониле Србе: «Цолитика истребљења Срба, исто као и раније, имала je у Младотурцима заштитнике, арнаутски зулуми су се систематски настављали, а власт je мирно гледала».8’) У турскоме Парламенту у Цариграду било je 25 Арбанаса, а само три Србина. Арбанашко незадовољство je долазило до израза у новим побунама. Већ 1908. године они су у Цариграду тражили пуну аутономију под Султановим суверенитетом, али су одбијали и у Косовском и у Скадарском вилајету да плаћају данак и да служе војску. Крајем 1909. године дошло je опет до сукоба између тур-

236

ске војске и побуњеника, «који се нису увек свршавали у корист редовне војске». Активност арбанашке емиграције, и у Америци и у Европи, постаје све већа, а Италија, поред Аустро-Угарске, почиње да све јасније истиче своје интересе у Арбанији.82) У пролеће 1910. године «дигла се права буна, чији je центар био у Пећи; буна се раширила на неколико округа; у буни je учествовало 20.000 Арнаута, који су изашли пред педесет батаљона пешади. 83ч ]е, са потпуно модерним маузеркама». ) Цариградска влада je веровала, да je ову побуну потстакла Аустро-Угарска «ради олакшавања свог даљега продирања према Солуну. .. а стварањем ,аутономне’ Арбаније спречавање свакога ширења Србије према Југу».84) Реакција турске владе на ову побуну била je врло оштра. Бројни арбанашки прваци морали су се уклонити из Цариграда. Десило се, опет, да се арбанашке поглавице спасавају бежањем у Црну Гору, «где се почело стварати средиште за буну против Младотурака».85) Чудна je, и овај пут, била игра судбине: међу арбанашким емигрантима, који су се склонили у Црну Гору, биле су махом «српске крвопије» из Косовскога краја,86) али их je краљ Никола прихватио и штитио и поред оштрих дипломатских интервенција Русије. Своје држање према арбанашким поглавицама објашњавао je краљ Никола, 15. августа 1908. године, Чарикову, заступнику рускога министра спољних послова, овако: «Ови су Арнаути најближе моје комшије на југу и ми морамо будно на њих да пазимо, јер њихова тежња да искористе сваку прилику да би повриједили црногорске границе добро je позната. И ето зашто сам ријешио да поново успоставим мој консулат у Скадру, који сам био неко вријеме укинуо услијед буџетскога тешкога стања, па нијесмо могли предвиђети преокрет ствари у Турској».87) Активност књаза Николе међу северноарбанашким племенима била je, у ово време, велика. Он je Арбанасе, чак и Ису Бољетинца, примио наоружане и остављао им оружје. Имао je међу арбанашким племенима и своје поверенике. Радило се, овај пут, о Малисорској побуни, која je била захватила великог маха. Када су били притешњени од турске редовне војске они су «прелазили у Црну Гору било сами било са својим породицама, стоком и осталим инвентаром. Чести сукоби са Турцима, с једне, и видовита политика кнеза, касније краља Николе Петровића, с друге стране, допринели су да je утицај Црне Горе, а посебно владара, све више растао».88) Црна Гора je примала пребегле Малисоре што je боље могла. «Дјеца неких од тих људи школовала су се чак и у црногорским

237

војним школама... Цетиње je званично одржавало коректне чак пријатељске односе са Турском. У потаји, међутим, краљ je свесрдно подстицао и стварно помагао Малисорску побуну. Устаници су без икаквих потешкоћа не само прелазили у Црну Гору и враћали се у Турску, преводили породице, стоку и преносили покретни инвентар, већ су се у Црно-ј Гори снабдевали оружјем и мунидијом и лијечили се од рана задобијених у борби против турске војске, општили са органима црногорских власти, добијали савјете и добровољце за борбу против Турака. Добровол>це je, углавноме, давало наше погранично племе Кучи и она албанска насеља која су припадала Црној Гори».89) Када се ова акција стишала краљ Никола je, 17. новембра 1910. године, обавестио рускога конзула на Цетињу, С. Арсенијева, «да се Арбанаси, који су недавно пребјегли у Црну Гору и у њој траже склониште, данас повраћају на своја огњишта на основу једнога споразума између црногорске краљевске владе, турске легације и Скадарскога валије са друге стране. Овај споразум je био резултат дугих преговора, јер смо сматрали да нам je част у питању, када бисмо повратили безусловно оне јадне људе који су дошли да потраже гостопримство у нашој земљи».90) И Екрем бег Влора истиче помоћ, коју je краљ Никола указивао Арбанасима 1909. и 1910. године. «Црна Гора je, вели он, примила Косоваре и Малисоре лепо, не због љубави, него у очекивању да их придобије за себе и да касније помоћу њиховог утицаја и даље тражи проширење Црне Горе на арбанашкоме тлу, што je 1878. године управо због отпора ових арбанашких племена било осујећено. Несумњиво je, да су од свих словенских суседа Арбанаса Црногорци њима по духовном држању и начину живота најближи, што се објашњава неоспорним чињеницама, да je више од половине тадашњих Црногораца било арбанашке крви».91) Према Екрем бегу Влори нашло се у Црној Гори 1911. године преко 11.000 Арбанаса (мухамеданаца и католика), које je хранила црногорска влада: «Ово je црногорски краљ узео као повод, да се као једна врста протектора Арбанаса обрати (великим) силама и да их подстакне на заштиту ових избеглица. Истовремено су Црногорци потстицали Арбанасе да стално нападају турске пограничне страже и да упадају на арбанашко подручје».92) На Цетиње je био добегао Исмаил Кемал бег Влора, априла 1908. године, са својом пратњом у којој je био и писац Луиђи Гуракуки. Они су били гости краља Николе и дрногорске владе.93) Исмаил Кемал бег Влора ће, касније, прогласити прву арбанашку привремену владу.94)

238

У овако сложеним и револуцијом осенченим ситуацијама, каква je била ова са којом je био суочен и краљ Никола, сентиментални моменат игра само споредну улогу. Сигурно je, да je краљ Никола имао доста симпатија за Северну Арбанију, али je, исто тако, сигурно, да je он овде имао у виду и своје интересе. Свестан да он сам не може много урадити он je «тражио међу великим силама протектора за овоју акцију у Северној Арбанији, која би, као аутономна област, отргнута од Турске, дошла под његову власт. Арбанаси су прихватили идеју стварања албанске државе, католичка племена Северне Албаније мирила су се с концепцијом краља Николе, који je уживао велику популарност међу њима, о њиховој аутономној области под његовом влашћу. Аустрија je потпиривала идеју стварања албанске државе, ради слабљења положаја Србије и обезбеђивања свога продирања према Солуну».95) Све су ово, разуме се, биле само пусте жеље: код Арбанаса je била сазрела тежња за својом државом, коју су они дочаравали у много већем опсегу него што je то било могуће остварити. Исти Исмаил Кемал бег Влора, који je код крал>а Николе био нашао уточиште, тражио je, као претседник привремене владе, да велике силе очисте «арбанашко тло» од Словена и Грка.’6) На једноме другоме месту он je писао «о н а в одн и м историјским правима Срба на Косово и хвалио Арбанасе, који су својим пушкама и насиљем протерали «хришћанске Словене» са висоравни.97)

ЛИТЕРАХУРА 1) Војвода Ж и в оји н Мишић, М о је успомене. Београд 1969, ст. 91-92. 2) Слободан Јовановић, В л а д а М и лан а Обреновића, књ. I, Београд 1934, ст. 516. 3) Јован М. Јовановић, Јуж н а С рбија од к р а ја X I I I века до ослобођења. Београд, сг. 39. 4) K. Gersin (Dr N iko Zuipanic), Altserbien und albanische Frage, sit. 29. 5) Јован M. Јовановић, Јуж н а С р б и ја .. . , ст. 41. 6) Јован Х аџ и -В аси љ евић, А рбан ска лига — арнаутска конгра — и српски народ. ст. 109. 7) Н а истом месту, ст. 118. 8) Ватрослав Јагић, Стојан Новаковић по преписци са мном године 1867. до 1891., (Годишњица Н и к оле Чупића, књ. X X X , 1923, ст. 281). 9) Н икола П. Ш керовић, Записници седница Министарскога савета С рби је 1862-1892, Београд 1952, ст. 338. 10) В ладан Ђорђевић, С рбија и Турска (Ји лд и з-П о р т а-Ф ан ар ) 1894-1897, Београд 1928, ст. 112. 11) Н а истом месту, ст. 112-113.

239

12) V ladan Georgevitsch, Das Ende der Obrenovitch. Beiträge zur Geschichte Serbiens 1897-1900. Leipzig 1905, st. 241-242. 13) N a istome mestu, st. 336. 14) N a istome mestu, st. 337. 15) N a istome mestu, st. 339. 16) М ита Костић, O бројном, социјално-економскоме и политичкоме стању С рба под Турцима у Новопазарскоме санџаку после Берлинскога конгреса 1878. У «И сторијски часопис», књ. X V I - X V I I I , 1963-1965, ст. 400. 17) Слободан Јовановић, В л а д а А лек сан д р а Обреновића, књ. I I (1897-1903), Београд 1931, ст. 77. 18) Н а истом месту, ст. 257-258. 19) Јован М . Јовановић, Б орба за народно уједињ ењ е 1903-1908, Београд, ст. 80. 20) Слободан Јовановић, В л а д а А лек сан д р а Обреновића, књ. II, ст. 76. 21) Владим ир Стојанчевић, Друш твено-политичке прилике међу А р б ан асима у Косовскоме вилајету на почетку X X века и арбанаш ки отпор против турских реф орми 1902-1903, (У «И сторијски часопис», књ. X I, 1960, ст. 176). 22) Н а истом месту. 23) Владим ир Стојанчевић, П ри ли к е у западној половини Косовскога вил ајет а према извештајима аустријскога к он зула у С копљ у 1900. и 1901, (У «И сторијски часопис», књ. X I I - X I I I , 1961-1962, ст. 291). 24) Н а истом месту, ст. 296. 25) Н а истом месту, ст. 307. 26) Владим ир Ћоровић, Дипломатска преписка краљевине Србије, књ. I (јан уар 1902. — 1. ју н 1903), Београд 1933, ст. 272. 27) Н а истом месту, ст. 264. 28) К а истом месту, ст. 58. 29) Н а истом месту, ст. 109. 30) Н а истом месту, ст. 240-241. 31) Н а истом месту, ст. 493-494. 32) Н а истом месту, ст, 723. 33) Владим ир Стојанчевић, П ри ли к е у западној половини Косовскога в илајета, ст. 300. 34) Н а истом месту, ст. 302. 35) Н а истом месту, ст. 305. 36) Владим ир Стојанчевић, Друш твено-политичке п р и л и к е .. . , ст. 208. 37) Владим ир Ћоровић, Дипломатска п реп и ск а.. . , ст. 277. 38) Н а истом месту, ст. 480. 39) Н а истом месту, ст. 481. 40) Н и к о л а Ш керовић, Ц рна Гора на освитку X X вијека, Београд 1964, ст. 137. 41) Љ у б ен Л апе, И звеш таи од 1903 година на српските консули, митрополити и училиш ни инспектери во М акедонија, С копје 1956, ст. 154. 42) Н а истом месту, ст. 317. 43) Н а истом месту, ст. 19. 44) Н а истом месту, ст. 54. 45) И см аил Ерен, Ш там парија Косовскога вилајета у Приштини (1877-1888), У «Gjurm im e A lb a n o lo gjik e» (А лбан оло ш к а истраживањ а), књ. 3, 1966, ст. 180. 46) Владим ир Стојанчевић, Друш твено-политичке п р и л и к е .. . , ст. 187. 47) Владим ир Ћоровић, Дипломатска п р еп и ск а.. . , ст. 512.

240

48) H a истом месту, ct . 616. 49) H a истом месту, c t . 350. 50) H a истом месту, c t . 620. 51) H a истом месту, ст. 523. 52) H a истом месту, ст. 625. 53) H a истом месту, ст. 627. 54) Н а истом месту, ст. 661. 55) Н а истом месту, ст. 640. 56) Н а истом месту, ст. 39. 57) Н а истом месту, ст. 145. 58) Н а истом месту, ст. 151. 59) Н а истом месту. 60) Владимир Ћоровић, Дипломатска пр еп и ск а... , ст. 647. 61) H a истом месту, ст. 154. 62) H a истом месту, ст. 156. 63) Н а истом месту, ст. 182. 64) Н а истом месту, ст. 187. 65) Н а истом месту, ст. 192. 66) Н а истом месту, ст. 210. 67) Н а истом месту, ст. 217. 68) Н а истом месту, ст. 316. 69) Н а истом месту, ст. 319. 70) Н а истом месту, ст. 319-320. 71) Н а истом месту, ст. 325. 72) И звеш таји од 1903-1904. година на австриските представници во М а к е донија. Превод, редакција и коментар Данчо Зографски. С копје 1955, ст. 55. 73) Н а истом месту, ст. 176. 73а) Н а истом месту. 74) Н а истом месту, ст. 221. 74) Владимир Стојанчевић, П ри ли к е у западној половини Косовскога в и лајета, ст. 314. 76) Н а истом месту, ст. 314-315. 77) Н а истом месту, ст. 315. 78) Владимир Стојанчевић, Друш твено-политичке п р и л и к е .. . , ст. 211. 79) Јован М. Јовановић, Борба за народно у је д и њ ењ е.. . , ст. 65. 80) M. Edith Durham, The struggle for Scutari (Turk, Slav and A lbam a) London 1914, st. 17. 81) Јован M. Јовановић, Борба за народно у је д и њ ењ е.. . , ст. 69. 82) Н а истом месту, ст. 81. 83) Н а истом месту. 84) Н и к ола П. Ш керовић, Ц рна Г о р а .. . , ст. 562. 85) Јован М. Јовановић, Борба за народно у је д и њ ењ е.. . , ст. 82. 86) Н а истом месту. 87) Ц јелокуп н а д јела Н иколе П етровића-Њ егош а, књ. V I, ст. 369. 88) Драган Р. Ж ивојиновић, Устан ак М али сора 1911. године помоћ ЦрНој Гори. У «И сторијски записи», ст. 325. 89) 90) 91) st. 92) 93)

америчка

Н и к ола Ш керовић, Ц рна Г о р а .. . , ст. 571. Ц јелокупна д јела Н и к оле I П етровића-Њ егош а, књ. V I, ст. 373. Ekretn Bey V lora, Lebenserinnerungen, knj. I. (1885-1912), München 223. N a istome mestu, st. 223. N a istome mestu, st. 223-224.

1968,

241

94} N a istome mestu, st. 275. 95) Н и к о л а Ш керовић, Ц рна Г о р а .. . , ст. 572. 96) Ekrem Bey V lora, N a istome mestu, st. 275. 97) Ekrem Bey V lora, Die W ahrheit über das Albanien, W ie n 1911, st. 43.

242

Vorgehen

der Jungtürken in

ОДНОСИ СРБА И АРБАНАСА ЗА ВРЕМЕ БАЛКАНСКОГ РАТА Уочи Балканскога рата развијао je, видели смо, краљ Никола врло живу акцију међу Арбанасима и пружао им помоћ и подршку, коју Србија, из неколико разлога, није могла чинити. Марко П. Цемовић, вицеконзул Србије, јавља, 10. децембра 1910. године: «Арбанаси који су утекли из Скадарскога и Косовскога вилајета необично су лепо били примљени у Црној Гори. Њима се допало црногорско државно уређење и начин живота. Изгледа да je склопљен споразум између Црне Горе и арбанашких емиграната односно ослобођеша Арбаније, и да je Италија дала потребна сретства. Било да je ово тачно или не, али су арнаутски емисари из Косовскога и Скадарскога вилајета стигли у Дебар и проповедају да je спас Арбанаса у заједници са Црном Гором».1) Јуна месеца 1911. године ишао je Јанко Вукотић у Колашин и Андријевипу, да «ступи у везу са Исом Бољетинцем, Сулејманом Батушом и уопште са Косовским Арбанасима».2) На Косову и Метохији Арбанаси су, поново, постали врло активни. Реда тамо није било, него су разне банде крстариле крајем и радиле шта су хтеле. Народ je патио и био беспомоћан. Милан Ракић, српски конзул у Приштини. јавља 20. септембра 1911. године, да Арбанаси опет воде преговоре са Џавид-пашом, који je «најомрзнутија личност код Арнаута» и да му постављају бројне захтеве. Они су тражили, «да им се допусти ношење оружја и да власт разда пушке Арнаутима који их немају; да се не уводе никакве реформе; него да остане стање пре устава; да хришћани не служе војску; да Арнаути служе војску само у крајевима где Арнаути живе; да дају десетину, не осмину, а порез на имање и стоку да плаћају по нарочито смањеној тарифи; да чиновници у овим крајевима буду Арнаути».3) Стање на Косову и у Метохији, пуно експлозивних могућности, интересовало je не само Балканске државе, него и Велике силе. Фактор, који je не само изазивао нереде и немире на овоме подручју, него претио да изазове и европски сукоб, били су Ар~ банаси, потстицани и од Аустро-Угарске и од Италије. У самој чињеници, да су арбанашке тежње, да створе своју државу у границама које су знатно превазилазиле њихово стварно етнич-

243

ко подручје, садржавали су се узроци њиховога сукоба и са Србима и са Грцима, који није ни до сада превазиђен. У време пред Балкански рат, који ће целом овом питању дати сасвим друкчији обрт, арбанашким питањем су се интересовале и све оне европске силе, које су се интересовале и решењем Балканскога питања. Има доказа, да je анексија Босне и Херцеговине од стране Ауетро-Угарске (1908) неповољно деловала и на неке арбанашке вође. Ненадовић, српски посланик у Цариграду, јавља, 13/26. јануара 1909. године, Министарству спол>них послова, да су арбанашки посланици са Косова скренули пажњу Великом везиру на нерасположење, које влада у Косовском вилајету због анексије Босне и Херцеговине и изразили бојазан, да то може бити повод за нове нереде. Један члан босанско-херцеговачкога клуба у Цариграду пошао je био, наводно, у Косовски вилајет, да припрема устанак Арбанаса. Ненадовић je држао да, под извесним условима, један такав устанак не би био рђав.4) Турско-италијански рат (1911) оживео je још више интересовање за стање на Косову и Метохији, јер се очекивала могућност избијања рата и на Балкану. У упутству српске владе посланицима у Лондону, Паризу и Петрограду од 18. септембра - 31. октобра 1911. године, указује се на могућност, да Аустро-Угарска може да подстакне Арбанасе на буну и тиме створи повод за своју оружану интервенцију и окупацију. Ако би се то десило, онда ни Србија не би могла остати мирна.5) Ненадовић јавља, 18/31. октобра 1911. године, да je био код министра спољних послова А сим-бега и да му je скренуо пажњу на гласове о наоружању муслимана у Косовском вилајету. Министар му je, вели, рекао, да су све то само измишљене вести, — осим ако се оружје не продаје за новац и «тиме не тргује као што je некада радио ТопалСава у Врању».4) Супротно овоме био je Сазонов, руски министар спољних послова, уверен у могућност избијања арбанашких нереда. Српски посланик у Петрограду, Поповић, јавља 4/17. децембра 1911. године, да му je Сазонов изразио своју бојазан, али je нагласио, да ипак очекује да Аустро-Угарска неће ништа предузимати, јер између ње и Италије постоји споразум о Арбанији. У противноме би дошло до конфликта између њих.7) Мирослав Спалајковић, тада српски посланик у Софији, јавља, 17/30. јула 1911. године, Министарству спољних послова, да je имао разговор са Гешовом у коме je треткрано и питање аутономије Арбаније. Гешов je држао да би Турци, нарочито после догађаја у Кочанима, могли проширити права Арбанаса и признати им аутономију.8) Нешто касније, 28. јула - 10. августа 1911.

244

године, јавља Спалајковић у Београд, да je имао разговор и са турским отправником послова у Софији, Рефик-бегом, и да му je скренуо пажњу на то, да би давање било какве аутономије Арбанасима било за Турску врло опасно: «Арбанаси су, рекао сам му, извршили своје обавезе и сада могу ићи кући, иначе њихово остајање пада на терет српскоме становништву на Косову и то би било, у свакоме погледу, непријатно».9) Спалајковић je скренуо пажњу Рефик-бегу и на то, да није ни у турскоме интересу, да се сада отвара арбанашко питање: «Није, уопште, у интересу Турске да буде створена једна нова државна област под именом Арбаније са утврђеним границама и са својим гувернером и са посебним политичким правима».10) До арбанашкога устанка je ипак дошло 1912. године. To je, и «по броју учесника и по простору, на коме се развијала била једна од највећих акција ове врсте, које je Турска уопште имала ».") Устанак je избио у лето 1912. године и већ 14. августа 1912. арбанашки су побуњеници ушли у Скопље. «Француски конзул у Скопљу јавља, 17. августа, да je 14. августа упало у Скопље најмање 12.000 Арнаута, наоружаних добрим пушкама, и да им турске власти не дају отпора».12) Арбанаси су загосподарили свим главним градовима у Косовскоме вилајету. Косовски валија je поднео оставку «налазећи да у интересу државне целине не може више да управља када Цариградска влада помаже одвајање Арбаније. У једноме делу Арнаутлука и Срби су се придружили својим вековним тлачигељима — Арнаутима. To je био лоследњи доказ да се Отоманско царство приближава своме крају».13) У току септембра 1912. године београдске су новине пуне извештаја о тешкоме стању Срба на Југу и о арбанашким зулумима над њима. Јасно je било да се спор са Турском може репшти само ратом''')

2. Пре избијања рата био je, зна се, склопљен Балкански савез. У п р ок л а м а ц и ји , коју je краљ Петар I упутио поводом избијања рата, стоји и ово место: «Моја војска у Старој Србији поред хришћана затећи ће и Србе муслимане, с којим наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима ноеимо слободу, братство, јединство у свему са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак, као што je то донела окрузима ослобођеним 1877/78. године: у њима живе слободни, напредни, свесни, задовољни гра-

245

ђани. Тај живот имамо да заснујемо на обалама Лаба, Ситнице, Дрима, Вардара».15) Да ли je краљ Петар I, истичући све ово, био нереалан? Он je, свакако, овде имао у виду претежно српск о етничко п ор ек л о како тамошњих Срба муслимана тако исто и поарбанашених Срба чији je број био велики. За све њих je важило оно што je Јован Хаџи-ВасиЈвевић рекао за неке крајеве где живе помешани Срби и Арбанаси: «Арбанаси, вели он, неће никако јавно и пред више људи признати да су били једно и исто са садашњим својим суседима хришћанима, а не могу да мимоиђу традицију. Да се не би ни по пореклу изједначили са суседима православним довијају се кад морају да признају да су били хришћани, да су им стари били бар католици — Латини. Међутим, у к у ћ и го в о р е с р п с к и ».'6) Васиљевић, даље, наводи, да има много случајева, «нарочито у Старој Србији, да су многе за д р у г е српск е једнога фиса са Арнаутима — што ће свакако бити, да су и ови Арнаути били Срби православни, па прешли у Ислам» (наводи примере).17) И даље: «Арнаути се сви носе као у свом Скопљанскоме округу, али je г о в о р чисто српски. Говоре као и Тиквешгки Турци, а држе и обичаје српске — што ће свакојако бити да су чисти Срби а прешли у Ислам. Како ми причају Срби — Арнаути ови и на дому говоре српски».'8) Победе Србије и Црне Горе у Балканскоме рату биле су и брзе и темељите: «Срби заузимају Косово, улазе у Новопазарски Санџак, освајају Метохију, 29. октобра састаје се српска и црногорска војска. Српска војска креће се на море. 18. новембра улази у Љеш, 26. у Кроју, 28. у Тирану, а 29. у Драч. . ,»19) «Преко једнога савршено непознатога терена, без путева и икаквих сретстава за живот, српске трупе, морене глађу и мразом, успеше да превале непроходне Арбанашке Алпе, и 21. новембра, после једне мање борбе, једна српска колона заузе Љеш, а одмах за тим Сан-Ђовани ди Медуа. Друга пак српска колона заузе 28. новембра Тирану, а 29. новембра српска коњица уђе у Драч, где je прво извршена нека врста р е л и ги о з н о га вен ч а њ а и з м еђ у ср п ск и х в о јн и к а и мора, а затим о д р ж а н о б о г о с л у ж е њ е у ц р к в и за срећан

Излазак на море значио je за њих симболисано задовољење највеће државне потребе, коју je Србија у то време имала».20) Димитрије Туцовић, противник политике тадашње српске владе према Арбанији, схватио je и на свој начин протумачио излазак Србије на море: «За буржоаски режим слободан излазак на море претстављао je више него једно т рговинско питање; то je и сх о д ц ел ог о во г предузећа.

246

био, као што ћемо доцније видети, о н а ј ж ивот ни н е р в о коме b ü цео привредно-финансијски систем буржоазије, кредит на страни, опстанак режима. Када je за време анексионе кризе Миловановићев предлог о ,ходнику на море’ пропао, грозничаво се радило на добијању Јадранске жељезнице. А после победе на К уманову и Битољу, када je из области преко којих води пут за оба мора, Јадранско и Јегејско, Турска потиснута, слободан излазак Србије на море био je већ у пола постигнут циљ».21) И К. Герсин (др Нико Жупанић) истиче, да Србија није могла имати пуну слободу без изласка на море и да je, геополитички гледано, било најприродније, да она тај излазак добије на Арбанашком приморју, јер je Северна Арбанија «природна геополитичка допуна Старе Србије».” ) Српско ослобођење Косова и Метохије и прелаз кроз Арбанију извршени су без већега отпора Арбанаса што je, историјски гледано, од великога значаја. Војвода Живојин Мишић пише: «Продирући у томе правцу (према југу), наше трупе су наилазиле, у први мах, на отпор Албанаца мештана које су доцније подржавали и делови Џавид-пашиних трупа. Наше трупе су их растеривале, али они су се опет појављивали на једноме или оба бок а ... али чим су наше трупе почеле силазити у Музећију, свакога дана им се предавало 5-6 његових изгладнелих официра, са гомилама босоногих војника. Албанци из богате Музећије и околине Берата нису му довољно давали ништа од хране, а он силом није смео ништа да узме, бојећи се побуне становништва».23) Албин Кучбах je истакнуо, да су Срби одржавали пријатељске везе са неким арбанашким поглавицама, који су се за време рата неутрално држали. Један део се борио против Срба.24) За Ису Бољетинца се зна да се дао поткупити од Србије и Црне Горе, да се бори на њиховој страни: «За доста звечећега новца показао се он спремним да помогне Србе у борби против Турака. То га, међутим, није ометало да закључи сличан уговор и са Турцима».25) Победе Србије и Црне Горе осујетиле су планове о стварању једне арбанашке државе изван у ж е га арбанашкога етничкога простора. Срби су били повратили своје историјско тло на коме се налазе највећи и најзначајнији историјски и верско-културни споменици за које je везано најславније доба српске историје. Срби нису били против стварања једне арбанашке државе у природним етничким границама њиховим, али су били решени да заштите своје националне интересе, које су угрожавале великоарбанашке претензије, које су биле помагане од Аустро-Угарске ch

247

и Италије. Да je било остављено Србима и Арбанасима да се они сами споразумевају о својим границама врло je вероватно да би они нашли једно решење које би могло задовољити обадве стране. Између њих су се, међутим, поставиле и Аустро-Угарска и Италија ,а друге Велике силе су лавирале тако да би се избегао нови европски сукоб. Краљ Никола јавља, 15. новембра 1912. године, генералу Митру Мартиновићу, да су га страни дипломати на Цетињу обавестили да, «што се тиче аутономије Арбаније, Аустрија се мучи и ради код Сила да и њих склони на то питање. Повољнога одговора није до сада добила ни са једне стране, а што се тиче Скадра, сама Аустрија и друге силе склониле су се да остане Црној Гори; а да кораци Гизеловскога код нас били су један прости блеф (варање) и покушај да нам што год измами у накнади за њено спрам нас тобож пријатељско држање у том питањ у».26) За разлику од Србије, која je брзо остварила своје циљеве, имала je Црна Гора доста тешкоћа око освајања Скадра, града који ће играти веома важну улогу у преговорима око стварања арбанашке државе. Из поменутога писма краља Николе генерал у Митру Мартиновићу види се да je напад на Скадар био одређен за 21. новембар 1912. године. Краљ je међутим желео да град буде освојен без великих жртава. Ако има изгледа за то, вели он, «грехота би била изгубити три-четири хиљаде људи на утврђењ у једнога града, који ће нам једним потезом пера припасти, ja се надам».27) Нада краљева je била узалудна: Велике силе не само да нису доделиле Скадар Црној Гори, него су, на захтев Аустро-Угарске, вршиле упоран притисак на Црну Гору. Из страха да упорност краља Николе не изазове нови сукоб, Русија je вр~ шила одлучан притисак на Србију да она прекине борбу око Скадра што je, 8. априла 1913. годкне, српска влада морала да уради. Два дана касније међународна флота je блокирала црногорске воде. Скадар се, 23. априла 1913. године, предао Црној Гори, која je и даље била одлучена да га задржи, али je и та њезина упорност била сломљена. Када je краљ Никола видео да je његова упорност и одлучност узалудна, послао je, 4. маја 1913. године, енглескоме министарству спољних послова, преко енглескога посланика на Цетињу, телеграм, који гласи: «М оје достојанство и достојанство мога народа не допуштају ми да се потчиним изолованим заповедничким захтевима, и ja предајем судбину Скадра у руке Великих сила».28)

248

Цео стицај међународних околности био je такав, да Црна Гора није могла задржати Скадар. Поред Великих сила на страну Аустро-Угарске стао je био и Ватикан. «Цетињаки вјесник», број 5 од 16. јануара 1913. године, преноси чланак из «Ријечкога новога листа» у коме се напада Ватикан због тражења да Скадар припадне Арбанији, која још није била ни створена: «.. .Ватикан, досљедан својим антиослободилачким традицијама, својој протусловенској политици, дкже свој глас, да се не даде Црној Гори Скадар, без којег би све огромне жртве, поднесене у овоме ослободилачкоме рату од ове мале краљевине кашега народа, биле узалудне». У једноме чланку Сплитске «Пучке слободе», који je пренео «Цетињски вјесник» (број 7 од 23. јануара 1913. године) стоји, да се Папа обратио Лондону, Берлину и Бечу и тражио да се Скадар преда Арбанији, «јер спојити га са Црном Гором значило би изручити оно становништво његовим непријатељима. Ово, с другим ријечима, значи: боље je да Скадар остане у рукама Арнаута, него га дати хришћанској Црној Гори». Истичући, даље, широке слободе, које су римокатолици уживали у Црној Гори, «Пучка слобода» наставља: «.. .Док ми желимо, сви Словени католици, да наша браћа Срби добију што више турскога земЈвишта, да ловрате своју старину коју су крвљу својих синова откупили, дотле из католичкога Рима ради се проти словенским и хришћанским интересима; воле некрсту него крсту. Није се томе ни чудити, јер je познато непријатељство данашњег поглавице католичке цркве проти Хрватима и Србима и свему ономе што je словенско». Улазак црногорске војске у Скадар био je радосно дочекан од целокупнога становништва «без обзира на вјерске разлике, изразили су симпатије према црногорској војсци; изјаве лојалности Скадарскога епископа, свештенства и католичких првака, као и од стране муслиманских првака, речито говоре, несумњиво, о расположењу Скадарскога становништва да се Скадар преда Црној Гори, јер у томе виде његов политички и економски успјех. . .»2,Ј Пре него што je морала напустити Скадар дала je влада Црне Горе изјаву, «да задржава своје право да питање Скадра узме у расматрање онога дана када буду, у току Мировних преговора са Турским царством, савезници претресали са Великим силама дефинитивно уређење гранида Албаније».30) Скадар je, по овлашћењу своје владе предао, 25. априла 1913. године (по старом календару), Петар Пламенац међународним трупама. Пре напуштања Скадра, 14. маја 1913. године, у два сата после подне, црно-

249

горска војска je изнела из Скадра «све што je припадало војсци и влади Црне Горе».31) Скадар je, 23. априла. 1913. године, Есад-паша Топтани предао Црногорцима: добио je слободан излазак из тврђаве, са оружјем, са свом ратном спремом и са свима војничким почастима. Скадар je већ био изнурен опсадом и у њему се осећала глад која се тешко подносила.32) Пре предаје града Есад-паша je, 10. априла, известио турско Министарство војно, да «пошто су потребе за живот у тврђави утрошене, спреман сам да кренем у правцу Љеш-Тирана».33) Есад-паша je био старешина великога братства Топтани, богатих и моћних бегова из Тиране.34) Есад-паша je био онај официр, који je 1908. године уручио султану одлуку о његовом збацивању са престола.35) Као командант турске војске у Скадру храбро je одољевао црногорским нападима на град, али га je, на крају, морао предати. Краљ Никола je, у два маха, слао Есад-паши Петра Пламенца. Друш пут, 14. марта 1913. године, «с предлогом Црногорске врховне команде да се из Скадра евакуише страно конзуларно особље и том приликом предочио Есад-паши да je у изгледу образовање аутономне Албаније, па му je још једном саветовао да Скадар преда Црној Гори, и сам да иде у Тирану и тамо припреми терен како би се могао прогласити за кнеза Албаније. Есад-паша je ову вијест примио са задовољством, али je одговорио да Скадар не може да преда док не би пале још неке важне тачке у систему Скадарске одбране».36)

3. Када се поставило питање граница сукобиле су се српска и о томе шта коме треба да припадне. «Србија je тражила овакве границе: граница Албаније не сме прећи вододелницу која дели реке на оне које падају у Охридско језеро и Црни Дрим, и на оне које падају непосредно у Јадранско море. На тај начин, Србија добија западну обалу Охридскога језера, долину Црнога Дрима. На северу граница између Албаније и нове Црне Горе треба да иде реком Маћ, и н и у ком случају северније од реке Дрима».37) Исмаил Кемал-бег Влора, који je под заштитом Аустро-Угарске био образовао провизорну владу, поднео je био свој предлог граница нове арбанашке државе. «По његовом захтеву, требало je да у састав Албаније уђе, с ,хинтерландом’, и Пећ и Митровица, и Приштина, па чак и Битољ и Скопље».38) Аустро-Угарска je, преко Исмаил Кемал-бег Влоре, хтела да створи Велику Арбанију, један сан Арбанаса све до данас. Ови арбанаш ка теза

250

арбаншки захтеви, када би били остварени, онемогућили би остварење највећих и најсветијих српских националних тежњи и лишили Србе плодова њихових победа. У преговорима и дискусијама о томе како треба дд буде повучена граница између Арбаније, с једне стране, и Србије и Црне Горе с друге етране, Велике силе су вршиле на Србију и Црну Гору јак притисак, а Русија, принципијелно наклоњена Србима, није могла да се супротстави овим захтевима Великих сила. Аустро-Угарска и они који су je подржавали, упорно je тражила да Арбанији припадну и Дебар и Ђаковица, али су Србија и Црна Гора одбијале да пристану на то. На крају, уз подршку Русије, Срби су добили и Призрен, и Пећ, и Ђаковицу и Дебар. «У питању Ђаковице претегла je једна околност врло важна за православну Русију. Манастир Дечани имао je у околини Ђиковице имања, а у самој Ђаковици метох. ,Па што одмах не кажете’, чудили су се и л.утили Руси, пребацујући Србима».39) Услов бечке владе je био да, ако Ђаковица припадне Србима, онда Скадар м ора припасти Арбанији. На овоме су се сложиле Велике силе. Сазонов je, 28. фебруара 1913. године, јавио и Цетињу и Београду, да je руска влада «стекла убеђење да није могуће добити Скадар за Црну Гору, и да би Русија према томе у томе питању остала усамљена, ако би настојала у корист Црне Горе... Према томе, жеља краља Николе да заузме Скадар безнадежна je и задаће непоправив удар интересима његове династије».40) Конференција амбасадора донела je, 23. марта 1913. године, одлуку да Скадар има припасти Арбанији. И тако je остало. Одлуку о томе како ће изгледати нова арбанашка држава требале су донети Велике силе. И Србији и Црној Гори je било стало до тога, да уреде своје односе са Арбанасима. Ово се, пре свега, односило на Северну Арбанију, али се имала у виду и Јужна Арбанија. То су покушавали са два угледна Арбанаса: Есад-пашом и Пренк Биб Додом, поглавицом племена Миридити. Док je Есад-паша био пријатељ Срба и желео сарадњу са њима, Пренк Биб Дода je био друкчија природа. У преговорима и са Црном Гором и са Србијом он je имао у виду најпре своје личне интересе и интересе свога племена. Досланик Србије на Цетињу, Гавриловић, јавља, 24. децембра 1912. године, да je Пренк Биб Дода дошао на Цетиње и тражи војску и новац, да би могао прогласити аутономију католика и православних, али га краљ Никола, свакако због искуства које je имао са њим, није узимао озбиљно и сматрао га je полтроном.41)

251

Само три дана касније јавља Гавриловић Министарству спољних послова, да je Пренк Биб Дода отишао за Котор и да се издаје за пријатеља Црне Горе и за пријатеља Србије.42) И по повратку из Котора Пренк Биб Дода je тражио подршку краља Николе да се прогласи за кнеза Миридита под заштитом Црне Горе. Краљ га je упутио на српску владу, која би му могла помоћи да оствари ту своју намеру. «Крал. га уопште не цени, јавља Гавриловић, јер je непостојан и кукавица, али ипак мисли, да би добро било искористити га против независне Арбаније».43) Трудећи се да обезбеди интересе Црне Горе крал> Никола je тражио, да Сан Ђовани ди Медуа припадне Црној Гори и да, евентуално помоћу грчке владе, један од црногорских принчева постане господар Арбаније. Гавриловић јавља, 14. децембра 1912. године: «К раљ није уверен у успех од њега тражене кандидатуре, али очекује од тога индиректно подизање свога угледа... .»4') У међувремену се, јавља Гавриловић 16. децембра 1912. године. Дренк Биб Дода обратио се Србији за помоћ, да се прогласи кнезом Миридита и тако створи католичку Арбанију; тражио je 3.000 пушака. Гавриловић истиче да je Пренк Биб Дода потомак познате породице, да je био у затвору код Турака у Цариграду и има чин паше, али да не ужива велики углед због своје непостојаности. «Он je, вели Гавриловић, врло непостојан и плашљив човек и још уз то bon vivant. Ипак ужива довољно угледа, да би могао водити разговоре о арбанашким стварима. У вези овога молим потребна упутства о арбанашким стварима и то врло прешно».45) Никола Пашић je, 17. децембра 1912. године, одговорио Гавриловићу да Пренк Биб Доди треба дати три до четири хиљаде динара, али му поставити следеће услове: «Он мора постати кнезом Миридита, али под покровитељством српскога краља. Област Миридита добиће разне повластице што се тиче школе и цркве. Миридити и његове црквене поглавице морају приступити овоме споразуму. Пушке, међутим, неће добити».46) Пренк Биб Дода je примио овај предлог али рекао je да треба да иде у Љеш и Калмет да се посаветује са црквеним старешинама. Треба новаца, јер код Арбанаса и уопште у пословима ове врсте новац игра велику улогу. Дода ће текст п р о к л а м а ц и је објаснити Миридитима или, у најмању руку, онај део који говори о односима између кнежевина и Србије.47) Касније се открило да je Пренк Биб Дода мислио сасвим друкчије, него што je радио. Никола Пашић обавештава, 13. јула 1913. године, српскога посланика у Риму, да су Миридити сакупили хиљаду наполеона да потплате човека, који би убио

252

Есад-пашу, који се тада налазио у Риму где je, истовремено, био и Пренк Биб Дода. Све je ово било саопштено и Есад-паши.48) Никола Дашић je, 29. децембра 1912. године, наредио Српској врховној команди у Скопљу да учини све пгго може, и то врло брзо, да угледни Арбанаси из Пећи, Ђаковице, Призрена и Дебра шаљу телеграме у Лондон у којима треба да траже да остану под српском влашћу и да не буду сједињени са Арбанасима из Приморја: «Они треба да кажу да већина њих говори српски, а да остала мањина српски разуме и да они од памтивека живе сједињени са Србима и да и даље желе да остану сједињени са њима».49) Ствари су, међутим, биле много сложеније и теже решиве. Аустро-Угарска и Италија биле су откројисале једну карту будуће арбанашке државе која je обухватала простране ерпске области. Српски посланик у Риму, Михаиловић, јавља 31. децембра 1912. године, Министарству спољних послова, да je разговарао са кнезом Скала и покушао да га увери, да се италијански и аустро-угарски интереси у Арбанији не могу подударати. Јасно je, истиче Михаиловић, да Аустро-Угарска жели да створи Велику Арбанију на штету осталих балканских народа и да «Италија има исто толико разлога да се супротстави слабљењу балканских држава, а нарочито Србије».50) И Италија и Аустро-Угарска слагале су се у томе, да се Србији онемогући излазак на Јадранско море у Арбанији, а Русија није ту ништа могла помоћи. Сазонов тражи од рускога посланика у Лондону, 27. октобр - 9. новембра 1912. године, да je потребно да Пашића увери у то, да je корисно да Србија напусти тражење да изађе на Јадранско море: «Попупггање Србије у питању добијања свога пристаништа на Јадранскоме мору омогућило би да се настоји на другим захтевима као и на територијалноме повећањ у Србије и на, највише могућем, ограничавању аутономије Арбаније».5') Ако je Србија морала да попушта у овоме питању она није ни могла ни хтела да попушта у питању Ђаковице и Дебра. Министарство спољних послова јавља, 9. фебруара 1913. године, своме посланику у Бечу, Јовану М. Јовановићу, и тражи од њега да енергично настоји на томе да ова два места припадну Србији: «Ђаковица и Дебар нису никада имала додира са Литорале и неће га ни у будуће имати».52) Русија je, једно време, опомињала Србију да и овде попушта, јер je она питање разграничења са Арбанијом препустила Великим силама.53) Пашић je писао посланику Поповићу у Петроград да су, када je он био у Русији, и

253

Сазонов и Коковцев били другчијега мишљења.54) «.. .Нико у Србији, вели Пашић, неће дозволити да Ђаковица и Дебар буду арбанашки. Ако пак Србија подлегне на бојноме пољу онда, у најмању руку, неће бити презирана од света, јер ће свет високо ценити један народ, који се није хтео жив предати у ропство Аустрије».55) Србија je, вели Пашић, одбила предлог Тројнога савеза, да добије Солун и целу Вардарску долину ако се одрекне Јадранскога мора и измени своју политику».56) У међувремену су се ствари још више компликовале, јер се појавило и питање Скадра. Михаиловић јавља, 11. фебруара 1913. године из Рима, да je био код Сан Ђулијана и изнео му став Србије, која више не може да попушта. Био je, вели, и код кнеза Скалеа и код шефа кабинета Контаринија и дознао да се краљ Никола боји, да се његова династија неће моћи одржати ако Црна Гора изгуби Скадар. Бугарски посланик на Цетињу, Ризов, уверавао je свога аустријско-угарскога колегу да ће, ако Црна Гора изгуби Скадар, доћи до уједињења Црне Горе са Србијом: «.. .Русија због тога и жртвује Скадар, да би постигла овај цил>, јер и иначе није задовољна много са црногорском династијом».57) Поповић јавља, 13 .фебруара 1913. године, из Петрограда, да je питање Скадра безнадежно, питање Ђаковице врло слабо, а за Дебар се не може ништа да гарантује, али постоји извесна нада, «а нарочито због припадања Дебра Егзархијској епархији».58) «Русија ће се, вели Поповић, потрудити свима силама, да од Арбаније отргне толико колико je могуће, али сама Русија није у томе непосредно заинтересована. Аустро-Угарска пак сматра овај предмет као животно питање, јер би стварањем Велике Арбаније Србија претрпела неуспех».59) И српски посланик у Лондону, Грујић, јавља 5. марта 1913. године, да je био код сер Едуард Греја и да и он саветује попуштање у питању Ђаковице и Дебра.40) Поповић јавља, 5. марта 1913. године из Петрограда, да je Сазонов против краља Николе. Русија, уверавао je Сазонов, чини све да се добију Пећ, Призрен, Дечани и Дебар. Додао je, да се око Ђаковице води, још увек, спор: «Он рече, да не спава ниједне ноћи због арбанашкога питањ а».61) Пашић јавља, 14. марта 1913. године, Поповићу поверљиво, да je српском посланику у Бечу речено, да Аустро-Угарска не може предложити припајање Ђаковице Србији због обзира према Арбанасима. Она би могла пристати на ово само онда ако би на ово пристао цео Тројни савез: « У погледу Скадра Аустрија H e be ни у коме случају дозволити да буде одвојен од Арбаније».62)

254

Јован М. Јовановић јавља из Беча, 23. марта 1913. године, да му je гроф Белински рекао, да би Аустро-Угарска пристала да Ђаковица припадне Србији под условом, да жељезница од Увца до Солуна буде власништво Друштва јужних жељезница при чему би српска влада добила све потребне гаранције. Србија би требала да прихвати ове жеље, које су садржане у познатом Меморандуму и да, на крају, Србија пристане, да Арбанаси, без обзира које вере, који ће бити њезини поданици, остану под протекторатом Великих сила».63) Половином априла 1913. године појавио се у Бечу Исмаил Кемал-бег Влора, председник привремене арбанашке владе, и посетио Јована М. Јовановића. Тужио му се, да су и Италија и Аустро-Угарска «кроз своје пријатељство упропастиле Арбанију, јер су најбоље делове препустили Грчкој и Србији».64) Исмаил Кемал-бег je рекао Јовановићу, да му je, када je питао аустро-угарско министарство спољних послова зашто су Призрен, Пећ, Ђаковица и Дебар уступљени Србији и Црној Гори, одговорено, да je то учињено због тога да би увек постојао један «foyer d' agittation» у коме се могу изазвати случајеви према којима би се Монархија могла држати онако како je то њој потребно.65) Исмаил Кемал-бег Влора био je очито незадовољан са оним што су Аустро-Угарска и Италија биле постигле за Арбанију. У једноме разговору, који je имао са Живојином Балугџићем у Милану, Исмаил Кемал-бег je рекао, да je он увек, а нарочито после разговора у Риму и Бечу, био уверен, да су Србија и Арбанија упућене једна на другу: «К ао савезници ви би нам могли дати један део онога што вам je Европа дала од Арбаније, а ми можемо дати Србији оно што она треба. Ви ћете, ако примите мој предлог, за то већ наћи једну формулу».“ ) Био je и код краља Николе, који му je саветовао да приступи савезу са православном Русијом. Јован М. Јовановић je објаснио Исмаил Кемал-бегу, да Србија не може водити другу политику осим оне, која тежи слободноме изласку на море и то значи толико, да Србија жели да са Арбанијом има добре односе. Треба рачунати са тим, да може настати моменат, да се односи између две земље поправе и да се изнађе посебан споразум».67) А то je било баш оно што се могло најтеже постићи: ни Србија, ни Црна Гора нису могле жртвовати своје ист оријско тло, да би Аустро-Угарска и Италија могле створити своју Велику Арбанију. Оне су, као победнице, тражиле и историјске и стратегијске границе и укидање граница између њих. У претставци српске делегације (Стојан Новаковић, Андра

255

Николић и Миленко Веснић), која je, 8. јануара 1913. године, поднета Лондонској конференцији, стоји, да Срби не могу «имати ништа против тога да се Арбанија организује као автономна зем љ а .. . Иако су нам победе српске војске и фактичко освајање арбанашке територије давале легитимну основу да ту освојену земљу задржимо за нас, опет се нисмо устезали да поднесемо нове жртве, само да покажемо да поштујемо и права свакога другога народа и да водимо рачуна о жељама и интересима Великих сила».68) У поменутој претставци се вели даље, да Србија има право да на прво место поставља «освајачко право, јер су на основу тога права у своје време Турци присвојили све наше земље, али ми претпостављамо да на прво место метнемо наше историјске, етничке и културне разлоге, дакле више морално право».69) Наводе, у продужењу, те разлоге, којих je било много: «Већина у тим крајевима данас јесу Арнаути; али од половине X IV века па до краја X V II века била je та земља тако чиста српска и култивисана, да су Срби наместили своју Патријаршију у Пећи. . . Близу Пећи налази се српски манастир Дечани, најзнаменитији споменик српске архитектуре и српске побожности из X IV века. Просто се не може замислити да би седиште српске Патријаршије и да би се величанствени Дечани подизали у једноме крају, у коме не би српски народ био у већини. Онај крај у коме су Пећ, Ђаковица и Дечани, то je најсвет ија земља за српски народ међу свим његовим земљама. Не може се замислити никаква црногорска или србијанска влада, која би била у стању да ту земљу уступи било Арнаутима, било ма коме другоме; најмање би то данас било могуће, пошто je србијанска и црногорска војска у крвавој борби отела од Турака и Арнаута ту своју земљу. У томе питању српски народ нити може нити хоће да попушта, нити се упуштати и у какве погодбе и компромисе, па зато ни српска влада није у стању то учинити. . . А ли и ту као и у осталим српским земљама северно од Охрида и у околини Белог и уједињеног Дрима Арнаути су скорашња колонизација, управо инвазија».70) Аустро-Угарска je била и против спајања Црне Горе и Србије преко Новопазарскога санџака. Ако би се то десило, јављао je, 27. септембра 1912. године, принц Штолберг немачком канцлеру Батману Холвегу, онда би Србија трајно привлачила југословенске елементе Босне и Херцеговине, Хрватске, Славоније и Далмације и претстављала «стално угрожавање мира и безбедности Аустро-Угарске. Због тога je неопходно да се ово спречи: Она

256

не може дозволити да јој, проширењем Србије у Санџаку, буде постављена брана на јужној граници, ово утолико више што би ово, као и проширење балканских држава према Арбанији, значило затварање према Јадрану».71) У члану другоме прелиминарнога мира, који je потписан 30. маја 1913. године у Лондону, одређено je да Арбанија остане под турском влашћу, а Великим силама je стављено у дужност, «да одреде границе Арбаније и уреде сва остала питања која се тичу Арбаније».72) Овај уговор, који није никада парафиран, није одредио границе између Србије и новостворене аутономне Арбаније. Те je границе требала да одреди једна «интернационална комисија, састављена од нарочитих делегата Великих сила».73) Када je почела рад ова je комисија радила веома споро и била несложна. Србија се била постарала да војнички држи оно што je сматрала да треба да њој припадне. 4. Излазак на море остао je за Србију и даље врло важно питање. Намера да се у Драчу, на арбанашкој територији добије излазак на море није се могла оетварити, јер се Аустро-Угарска упорно противила. Из дипломатске преписке око овога питања јасно се види да Србија, у овоме питању, није могла рачунати ни на подршку Русије. Русија, и поред најбоље воље да помогне Србији, није могла да савлада отпор Аустро-Угарске, Италије и Немачке, која je подржавала тезе Аустро-Угарске. Само je Француска показивала разумевање за интересе Србије. У својим у с пом енам а забележио je Поенкаре: «.. .Пред неумољивом опозицијом дуалистичке Монархије, пред услужношћу Берлина према својим савезницима, Русија je имала да се стара да избегне сукоб чије би последице могле бити кобне за више народа. Став који je Русија морала заузети наметнуо јој je интерес човечанства».74) Српскоме посланику у Петрограду рекао je Сазонов, да je и он на страни Србије, али да није био моменат да она, овај пут, оствари све своје жеље: «Добили сте, рекао je министар, велику државу, и у изгледу вам je још већа држава. .. Мудро je зауставити се покаткад у успесима. Ако даље будете тражили Драч, изгубићете и Београд. Пазите. У Бечу су изгубили главу».75) Одбијајући Србију од Јадранског мора Аустро-Угарска ју je упућивала према Јегејскоме мору. Из Беча су указивали и на то

257

да Србија може добити излазак на море преко Босне на Далматинској обали као и жељезницом која би била изграђена преко Санџака и Црне Горе до Јадранскога мора. Спомињана je и могућност грађеша једне жељезничке линије од Дунава до Јадранскога мора «преко арбанашке области».67) Гроф Пурталес јавља, 9. новембра 1912. године, своме министру спољних послова, да je био код Сазонова и да je разговарао са њим о евентуалној жељезничкој линији Дунав-Јадранско море, која би допирала до Сан Ђовани ди Медуа и питао да ли би СрбиЈа била задовољна да изађе на море на овај начин.77) Питање грађења једне жељезничке линије од Косовске Митровице преко Призрена и Скадра до Сан Ђовани ди Медуа покретао je код Султана и Владан Ђорђевић уз пристанак краљева Милана и Александра Обреновића. Ово je он урадио када je ишао у Цариград да преда Султану своја опозивна писма. Та жељезничка линија je требала да буде повезана са линијом Кладово-Ниш-Куршумлија и била би дуга 250 км.78) Краљ Александар je, када je посетио Букурешт, био обећао да ће повезати Тимочку жељезничку линију са Румунијом, али се показало да се ова пруга не би исплатила без изласка на Јадранско море.79) Султан je био обећао Владану Ђорђевићу, да ће питање грађења жел>езничке линије продискутовати са надлежним војним личностима: «Он je наредио Мунир-паши, да од мене узме једну белешку о свим нашим жељама».80) Од свега овога није, разуме се, било ништа, али није гасила ни нада да ће, једнога дана, бити изграђена Балканска жељезничка линија. Када je, марта 1908. године, тадашњи књаз Никола био у Русији разговарао je о томе са Г. Чариковим и тражио да та линија «прође преко наше земље, а никако од Призрена на Сан Ђовани ди Медуа».81) Извољски je упућивао књаза Николу да се о овоме споразуме са Србијом. Књаз je предлагао да «жеЈБезница прође преко Пећи, Плава, Гусиња па да нашом земљом уљеж е обилазећи Ком низ Братоножиће на Подгорицу».82) Чариков je рекао књазу, да ће «гаранцију километричку» предузети Друштво које гради жељезнице и додао: «Него, само, господару, Ви као добар пријатељ Султанов, треба да израдите да Султан да наредбу за ту линију: Призрен-Пећ-Плав-Гусињ, па за друго све ће бити лако».8°) Лако, разуме се, није било и цео овај проблем je остао нерешен.

258

ЛИТЕРАТУРА 1) А ндри ја Лаиновић, Грађа о балканској политици у вези са албанским побунама 1911. године, (У «П окраји нск и држ авни архив — A rk ivi shtetnor i krahines: Годиш њак П окрајинскога држ авнога архива, I, 1965, ст. 17. 2) Н а истоме месту, ст. 32. 3) Н а истом месту, ст. 44. 4) M. Boghitschewitsch, Die auswärtige Politik Serbiens 1903-1914, Bd. I.; Geheimdokumente aus serbischen Archiven, Berlin 1928, st. 84-49. 5) N a istome mestu, st. 170. 6) N a istome mestu, st. 187. 7) N a istome mestu, st. 192. 8) N a istome mestu, st. 224. 9) N a istome mestu, st. 225. 10) N a istome mestu, st. 225-226. 11) Ђ у р ђ е Јелинић, Н ова С рби ја и Југославија, Београд 1923, ст. 228. 12) Димитрије Поповић, Б орба за народно уједињ ењ е 1908-1914, ст. 83. 13) Јован Јовановић, Борба за народно уједињ ењ е 1903-1908, ст. 83-84. 14) Димитрије Поповић, Борба за народно у је д и њ ењ е.. . , ст. 83. 15) Ђ у р ђ е Јелинић, Н ова С рбија и ___ _ ст. 292. 16) Јован Х аџ и -В аси љ еви ћ, М услимани наше крви у Јуж ној Србији, (У «Братство» Друштва Св. Саве, књ. X IX , 1925, ст. 37). 17) Н а истом месту. 18) Н а истом месту. 19) Димитрије Поповић, Борба за народно у је д и њ ењ е.. . , ст. 86. 20) Ђ у р ђ е Јелинић, Н ова С рбија и . . . , ст. 297. 21) Димитрије Туцовић, С рби ја и Арбан и ја. У «И заб ран и списи», књ. II, Београд 1950, ст. 102. 22) K. Gersiin (Dr N iko Zupanic), Altserbien und die albanische Fraqe. W ie n 1912, st. 24. 23) Војвода Ж и в оји н М ишић, M o je успомене, ст. 268. 24) Alibiin Kutscbbach, Die Serben im Ba-lkankrieg 1912-1913, und im Krieg gegen die Bulgaren. Stuttgart 1913, st. 81. 25) A lbin Kutschbach, Der Brandherd Europas. 50 Jahre Balkan-Erinnerungen. Leipzig 1929, st. 252-253. 26) Ц јелокупна дјела Н и к оле I П етровића-Њ егош а, књ. V I, ст. 383. 27) Н а истом месту, ст. 383. 28) Димитрије Поповић, Борба за народно у је д и њ ењ е.. . , ст. 128. 29) Одговор црногорске владе на ноту В ел и к и х сила. (У «И сторијски зап и си», књ. IV , св. 4-6, 1949, ст. 124). 30) Н а истом месту. 31) Н а истом месту, ст. 128. 32) Владимир Ћоровић, И сторија Југославије, ст. 555. 33) Одговор црногорске владе на ноту В ели к и х сила. (У «И сторијски записи», књ. IV , св. 4-6, 1949, ст. 121). 34) M. Edith Durham, The Struggle for Scutari, st. 10. 35) Ekrem Bey V lora, Lebenserinnerungen, Bd. I, st. 202-203. 36) Митар Ђ уриш ић, У л о г а к р а љ а Н и к ола у првоме Балканском е рату, (У «Историјски записи», год. X III, књ. X V II, 1960, ст. 88). 37) Димитрије Поповић, Б орба за народно у је д и њ ењ е.. . , ст. 111. 38) Н а истом месту, ст. 112. 39) Н а истом месту, ст. 113-114.

259

40) 41) 42) 43) 44) 45) 46) 47) 48) 49) 50) 51) 52) 53) 54) 55) 56) 57) 58) 59) 60) 61) 62) 63) 64) 65) 66) 67) 68) 69) 70) 71) 72) 73) 74) 75) 76) 77) 78) 79) 80) 81) 82) 83)

260

H a истом месту, ст. 118. M. Boghitschewitsch, N a istome mestu, Bd. I, st. 262. N a istome mestu, st. 264. N a istome mestu, st. 266. N a istome mestu, st. 266-267. N a istome mestu, st. 270. N a istome mestu. N a istome mestu, st 271. N a istome mestu, st. 346. N a istome mestu, st. 280. N a istome mestu, st. 286. N a istome mestu, Bd. II, st. 300. N a istome mestu, Bd. I, st. 286. N a istome mestu, st. 294. N a istome mestu. N a istome mestu, st. 295. N a istome mestu. N a istome mestu, st. 297. N a istome mestu, st. 298. N a istome mestu, st. 298-299. N a istome mestu, st. 306-307. N a istome mestu, st. 309. N a istome mestu. N a istome mestu, st. 311. N a istome mestu, st. 324. N a istome mestu, st. 324-325. N a istome mestu, st. 325. N a istome mestu. В л ад ан Ђ орђевић, А рн аути и В ели к е силе, Београд 1913, ст. 172. Н а истом месту, ст. 173. Н а истом месту, ст. 174-175. M . Boghitschewitsch, N a istome mestu, Bd. II, st. 223-224. Ђ у р ђ е Јелинић, Н ова С рби ја и . . . , ст. 300. Н а истом месту, ст. 314. Димитрије Поповић, Б орба за народно у је д и њ ењ е.. . , ст. 97. Н а истом месту, ст. 100. M. Boghitschewitsch, N a istome me-stu, Bd. II, st. 289. N a istome mestu, st. 296. V ladan Georgewitsch, Das Eende der Obernovitch, st. 58. N a istome mestu, st. 62. N a istome mestu, st. 73. Ц јелокуп н а д јела Н и к оле I П етровића-Њ егош а, књ. V, ст. 764. Н а истом месту. Н а истом месту.

ПОЛОЖАЈ И СТАЊЕ АРБАНАСА У СРПСКИМ ДРЖАВАМА ПОСЛЕ БАЛКАНСКОГ РАТА После закљученога мира између Балканских савезника и Турске и повучених граница између Србије и Црне Горе с једне и новостворене аутономне Арбаније с друге стране, стање на терену се почело смиравати. И у Србији и у Црној Гори нашао се доста велики број Арбанаса, којима сада није остајало ништа друго него да се мире са новом стварношћу иако им то није могло бити лако. Од народа, који je, и поред свих револта у годинама уочи Балканскога рата, изазвао нереде, био повлашћен, Арбанаси су у Србији и у Црној Гори постали поданици држава Ko je нису волели. Остало им je било само то, да се помире са новом стварношћу или да се селе у Турску. Заједно са турским живљем одсељавале су се, после 1912. године, и арбанашке породице, које су исповедале Ислам и биле одане турској држави. «Од 1913. године, када je Косовско-Метохијска област имала 497.455 становника, до 1920. године, када je број становника спао на 439.000, укуггао становништво смањило се за око 60.000, а међу њима je био велики број занатлија и других привредника».’) И Србија и Црна Гора су уводиле редовну власт на ослобођеној територији што није било ни лако ни једноставно. Црна Гора je добила Плевље, Бијело Поље, Беране са Рожајем, Плав и Гусињ, Пећ и Ђаковицу, области где je било јако заступљено арбанашко становништво, које се тешко мирило са насталим променама.1) Од свих оних нада и тежњи, које су код Арбанаса бујале после оснивања Арбанашке лиге, није било ништа: настало je оно стање које те масе нису желеле. Када су тамо успоставиле своју власт нису ни Србија ни Црна Гора према арбанашком становништву примењивале никакве репресалије. Само тамо, где je изазиван неред и побуне морао je бити уведен ред. Управо само на изазивања са арбанашке стране долазиле су мере, које се у таквим приликама свагде примењују. Власти су ж елеле мир и настојале на томе да се становништво укључи у редован живот и рад. Једно од важнијих питања, које je морало бити решено, било je аграрн о питање, јер су велики поседници били махом Арбанаси — муслимани. Да би се ово питање што правилније решило образовала je Црногорска влада

261

Аграрну комисију, која je требала да изведе аграрну реформу на простору који je припао Црној Гори. На територији, која je припала Србији као да се овај проблем није постављао у тако оштрој мери. Из извештаја Аграрне комисије се види, да je само из Ђаковачке нахије било одбегло са турском војском 69 поседника, који су имали појединачно до 70 рала земље. Премеравањем земље у пет општина Пећкога среза, вршено средином фебруара 1914. године, утврђено je да поједини бегови «не знају стање свога имања».3) У Фонд земље, на коју je требало насељавати српско становништво, уношена je, углавноме, «царска M e p ä ja » , «без земље ага и бегова па ни оних који су били одбјегли, а то су бил е највећим делом необрађене земље које je требало крчити».4Имања одметника, «качака», била су конфискована и заведена у нарочити инвентар и давана на обрађивање појединцима с тим да приход припада државној каси. Коначно решење о њима требало je да се донесе после закљученога мира с Турском.5) Куповине имања, учињене п о с л е уласка црногорске војске, нису признаване. Насељавањем je руководио Г л а в н и о д б о р за н а сељ а ва њ е на чијем je челу био војвода Гавро Вуковић, а чланови су били: Мило Дожић, Филип Јерговић, Гаврило Церовић и Михаило Ивановић. Секретар je био Новица Новичић. Образована су била и два месна одбора у Дећи и Ђаковици. Одбор je радио према З а к он у о насељавању новоослобођених предјела Црне Горе. Сва земља у новоослобођеним крајевима била je проглашена за државну имовину. Држава je задржала за себе право прече купње оне земљ е која je била у искључивом поседу појединаца.6) Закон je регулисао и сузбијање трговине земљом, арендирање исељених и качачких имања, регулисање односа између ага и чивчија као и начин наплаћивања државних дажбина. Ово je, несумњиво, био почетак н а ц и он а л н е к о л о н и з а ц и је на простору који je био за све Србе веома важан, а коју je прекинуо Први светски рат, да би она била настављена после њега. Та настављена колонизација, иако не онако вођена како je требало, обећавала je и у националноме и у привредноме погледу много. Тамо су одлазили људи из пасивних крајева и тражили плодније тло. које су они, у највећем делу случајева, сами култивисали. Један, иако веома необичан, насељеник на Косову, Адам Прибићевић, дао je приказ овога насељавања на Косову и Метохији. Он вели, да се доста «храбрости тражило да се пође на Косово, у Дреницу, Метохију. Наша je држава, али у крају преовлађује

262

д о с е љ е н и арнаутски живаљ, познат под именом ,љути Арнаутин’ наше народне песме, уз то крај узбуркан одметничким, качачким или у Македонији комитским покретом».7) Адам Прибићевић, интелектуалац и врло угледан човек, и сам се населио био на Косову, крчио ледину и кроз свој труд и зној стварао скроман посед. Да се, овде, није радило о некој, уско српској, политици насељавања на Косову и у Метохији види се и по томе пгго су тамо долазили и Словенци и Рушњаци.8) У слови под којима je почињао рад и живот досељеника били су врло тешки. «Некада су досељеници, вели Прибићевић, живели по две до три године дана у граду, у близини додељене земље, немогући се од качака на њу населити. 1925. године прошао je поред мене, кад сам био на орању, у сред белога дана, последњи качак, кога сам видео. Признајем да нисам био пријатно изненађен у таквом случају. .. Насељеници су затим били људи које нису размазили ни природа ни живот. С малим изузетком, потицали су из брдских, пасивних крајева. Све наши брђани, горштаци, храњени пројом, јечменицом, а некад просеницом и зобеницом, миловани леденим планинским зраком, шибани бурама и засипани сметовима снега, жељни равнице, гладни земље, загризали су похлепно у њу, мрвили je, трошили je и удобравали.. . Сумњам да у целој Европи има сељака који би не надмашили већ само домашили овога Србина горштака у издржљивости, способности трпљења и одрицања, у јуначкој одлучности да се ухвати у коштац и носи са овим тегобама».9) Има нешто истине у ономе шта о тој колонизацији пише А ли Хадри, да je, наиме, овом колонизацијом требало «изменити национални састав становништва на Косову и Метохији на штету Арбанаса. .. Уједно je требало да насел>енички елеменат утиче на постепену асимилацију албанашког живља».10) И на једноме другоме месту А ли Хадри истиче ово исто и вели, да je нова власт хтела «ослањањем на експоненте режима из тога словенскога становништва обезбедити друштвено-економске и политичке позиције великосрпских хегемониста у овоме делу Југославије».'1) Али Хадри je оптерећен, овде, са три комплекса: арбанашком искључивошћу и комунистичком укалупљеношћу и антисрпском загрижљивошћу. Он, а и бројни други, не може да схвати сложеност историјских удеса и свега онога шта je за српски народ значило ослобођење Косова. После низа векова принуднога денационализирања српскога живља у Старој и Јужној Србији поново се оцртавало време, да се ти наши крајеви почну, по-

263

ново, национализовати и да се и код нашега поисламљенога живља почне разбуђиваше замрле националне свести. Домаћа истраживања, нарочито она која je вршио Јован Хаџи-Васиљевић, показала су, да je код нашега поисламљенога елемента у овим крајевима било, још увек, не сасвим угашено национално осећање и сећање на њихово национално српско порекло. У селу Бела Црква, Ораховачка област, живела je породица Попићи: «У овој породици се од старине чувала икона и нико ту икону, до пре неколико година, није померио са онога места где се затекла. Пре неколико година довела се у Попића једна млада Арнаутка, и она ту икону склони на таван. А ли брзо по том у Попића пође све наопако. Никакав им више посао није цветао. .. док се нису старије жене у кући сетиле оне иконе и повратиле je на њено пређашње место у кући. Прилике су се измениле, и Попићима поново пошла напредица».12) Овакав и сличних случајева, видели смо, било je доста. Нападајући тезу о «Арнауташима» као тенденциозну, која «са научном објективношћу нема никакве везе», Марк Краснићи ипак истиче међусобне етничке утицаје на Косову и Метохији: «Они се, вели он, одражавају како у погледу начина живота и навика, тако и у материјалној и уопште духовној култури... Међусобни српско-шиптарски утицаји су такође знатни. Они су дошли до израза за време Турака, па и у каснијем периоду, а одражавају се у материјалној и духовној култури, као и у друштвеноме животу уопште. Пре свега, познато je да je фолклор, нарочито народна поезија, један од елемената који својим заједничким мотивима у многоме везује балканске народе, нарочито Србе и Шиптаре. У овоме погледу се не може тачно рећи до које je мере утицао један народ на други, или коме су припадали првобитно извесни мотиви и уметничке творевине на томе п о љ у .. . Српске породице, немоћне да се саме одупиру зулум у за време Турака, стављале су се под заштиту појединих истакнутих фисова, или фиских поглавара (барјактара), односно виђенијих људи. Кад je неко од Срба признао један фис као свој онда je уживао његову пуну заштиту. Било je случајева да je Шиптар применио крвну освету над Шиптаром што je убио Србина који je припадао његовом фису. Иначе фис није никако дирао у национална и верска осећања Срба, који су своју солидарност са Шиптарима изражавали тиме што су припали некоме фису, тј. ономе који je био најјачи у средини».13) И ови моменти су, свакако, поред стварности коју je донело ново доба, утицали да се арбанашке масе код нас све више сљуб-

264

љ ују са новим стањем и да нову државу почињу сматрати својом. Познато je, да je седам Арбанаса из Јабланичкога среза добило 1914. године Карађорђеве звезде за показану храброст у биткама са аустро-угарским трупама. Азем Бејта, познати вођа качака, учествовао je, 1918. године, у истеривању немачких трупа из Србије.'") У једноме летку арбанашке омладине са Косова и Метохије, који je издат поводом 550-годишњице Косовске битке, указује се на то да je Југославија и њ и х о в а отаџбина. Ово je, истииа, било после италијанске окупације Арбаније, априла 1939. године.15) За време Првога светскога рата Арбанасе на Косову и Метохији су повлађивале и Аустро-Угарска и Немачка. У немачкоме војноме стану потписана je, 17-18. маја 1917. године, п о го д б а по којој и Призрен и Приштина треба да припадну Арбанији.16) Наде Бугара, да ће њима прићи становништво овога краја нису се оствариле. Није им помогло чак ни обећање да ће, после рата, добити Велику Арбанију. Онај део Арбанаса, који je пришао Бугарима није то учинио из љубави према њима, него «из тренутне материјалне користи и због пљачке».17)

2. Процес сређивања односа између Арбанаса и српске власти на Косову и Метохији омело je избијање Првога светскога рата и све оно што je он донео собом. За време повлачења српске војске кроз Арбанију није држање Арбанаса било свуда исто. Ни аутономна Арбанија, која je у личности принца Вида добила свога владара, није била успела да се среди. Принц Вид je остао играчка у рукама племенских поглавица, који су држали сву власт у својим рукама. На овоме простору су се и даље укрштавали утицаји Италије и Аустро-Угарске. «Националне аспирације и борба албанскога народа да створи своју независну државу биле су само формално остварене по распаду Отоманске империје у Европи и завршетку Балканских ратова 1913. . . Међутим, кад je избио први светски рат, односно када je Турска у њега ступила на страни Централних сила у Албанији je дошло до побуне. Принц Вид je једноставно побегао, а у односу на зараћене империјалистичке силе сами су се Албанци углавном поделили у две групе: једни за Централне силе ,а други за Антанту. У међусобноме сукобу груиисали су се према својим племенским и локалним интересима. У том општем метежу у Албанији, ослањајући се на подршку коју je добио од Антанте и од Србије и Црне

265

Горе, највише je имао успеха Есад-паша, бивши командант одбране Скадра у Балканскоме рату, који je са својим присталицама под својом командом углавноме држао Средњу Албанију са седиштем у Драчу».18) За време повлачења српске војске кроз Арбанију, које je било разноструко тешко, арбанашко становништво се држало неједнако. Најнепријатељскије je било држање римокатоличкога свештенства и становништва, које je било под јаким утицајем Аустро-Угарске. Када су аустро-угарске трупе ушле у Пећ и Ђаковицу настало je «масакрирање Срба који се повлаче». Малисори су устали на оружје против Срба «подстицани од католичкога свештенства», а у области Маћи избила je побуна против Есад-паше, који je био предусретљив према Србима.19) «Док je српска војска при своме повлачењу кроз Северну Албанију била нападана од католичкога дела становништва, харангираног од католичкога свештенства и других аустријских агената, у Средњој Албанији, која je стајала под утицајем Есад-паше и њего-вих присталица, становништво се, углавном, односило пријатељски према српској војсци».'0) Нарочито непријатељско je било држање Италијана, који су били окупирали Валону. Италијанске војне власти су биле забраниле српским трупама пут ка Валони. Неколико узастопних годишта будући регрута (од 16 до 20 година), које Србија беше спасла да не остану у ропству Аустријанаца, Немаца и Бугара, беху успели да у огромним масама стигну у Средњу Арбанију и да, на домак Јадранскога мора, услед поменуте забране, помру сви од глади и изнурености.. . стари и оболели краљ Петар беше из Драча отишао у Валону, да ту сачека одлуку савезника о будућој судбини српске војске. А ли у Валони, чим je стигао, он доби једну сасвим обичну заповест од италијанскога команданта места: да у року од 24 сата има са својом свитом, која je износила четири човека, напусти варош. После тога он беше отишао у Солун где je био примљен и дочекан од свога старог ратног друга, генерала Сараја».21) Војвода Живојин Мишић, који je и сам прешао Арбанију, записао je ово: «.. .У току два месеца умрло je 150.000 војника и избеглица. Од 40.000 регрута прелаз преко Албаније преживело je свега 8.000».22) Развој догађаја на ратиштима и све изразитије победе сила Антанте поново су поставиле на дневни ред питање одаоса Срба и Арбанаса. Слом Централних сила био je избацио Аустро-Угарску из игре у Арбанији. На њезино место ступа сада Италија, која je имала од сила Антанте којима je пришла, одређена обећања: по

266

Лондонскоме уговору од априла 1915. године Италија je требала да добије у трајни посед Валону и острво Сесано са залеђем: « У односу на преостали део албанске државе, Италија je добила и формално признање прстектората над њом, самим тим што je она у међународним односима имала да заступа Арбанију».23) После завршетка Првога светскога рата, у коме je и Србија била победник, настао je између Италије и нове југословенске државе у настајању сукоб око утицаја у Арбанији. Радило се о томе ко ће пре стићи у Скадар и одатле проширити свој утицај на Северну Арбанију. Да не би била изненађена српска влада je, још у марту 1917. године, намеравала да «од Црногораца и Албанаца створи једну посебну војну експедицију, која би имала да упадне у Црну Гору и Северну Албакију и да тамо, поред војничке, изврши и одређену политичку мисију. А ли Врховна команда није прихватила овај план, јер није имала поверења у је~ дну посебну црногорско-албанску јединицу».24) Влада je, међутим, остала при своме плану и за команданта ове јединице био je одређен генерал Милош Васић. Одреду je био дат назив «Скадарска група». Задатак му je био, «да брзом акцијом из Метохије што пре протерају све непријатељске делове који би се још налазили у Црној Гори и да овладају на првом месту Скадром».25) И поред, знатним делом, непријатељскога држања арбанашкога становништва према српској војсци за време њезинога повлачења кроз Арбанију, нису ни српска влада ни српска Врховна команда смерале никакве одмазде. У Инструкцијама које су дате речено je да поступак према арбанашком становништву треба да буде добар како се оно не би изазвало на отпор, који би могао да спречи извршење главнога задатка Скадарске групе.26) На крају Упутства војвода Мишић подвлачи, да однос према арбанашком становништву треба такођер да буде пријатељски, и да ће се, у томе циљу, «команданту другог југословенског пука дати повећа сума новаца ради исплате реквизиција».27) До формирања посебне «Скадарске групе» није ипак дошло, него je командант Другога југословенскога пука, који je био у Пећи, добио наређење да што пре уђе у Скадар. У наређењу се, поред осталога, каже: «.. .Било би од великога интереса да у Скадар стигнете пре италијанских трупа, које ће можда доћи са југа иако би требало да се задрже, по уговореним споразумима, јужно од Маће. Ако би талијанске трупе покушале да вас уклоне из Скадра, одбити то категорички и тражити упутства од Врховне команде».28)

267

Четири дана касније ово je измењено: у Скадар улазе енглеске, француске и италијанске трупе, а од српске војске само једна чета, која ће бити под француском командом.29) Чим су се нашли у Скадру Италијани су почели политичку акцију: «Они су се нарочито борили против евентуалних планова да се Скадар и Северна Албанија прикључе новој југословенској држави. Као противтежу таквим плановима, Италијани су у својој пропаганди истицали независну Албанију, надајући се да ће je тако читаву ставити под свој протекторат».30) Пропаганда je проширена била и на градове Улцињ и Бар са намером да се цело Црногорско приморје споји са Арбанијом што je учињено априла 1941. године после слома Југославије. И у овој ситуацији се Есад-паша држао као пријатељ Срба. Из Париза, где се тада налазио, поручио je својим људима у Скадар, «да се у свему држе солидарно са српским трупама у Скадру и да се за савете имају обраћати само команданту српских трупа».3') У исто време вођена je врло активна антисрпска пропаганда. У Скадру je, 28. новембра 1918. године, одржана прослава дана независности Арбаније на којој су учествовали претставници из целе Арбаније. «Скадар je био изабран као место прославе да би се тиме манифестовала његова нераздељивост од Албаније. Манифестовало се кроз варош и држани разни говори, којима je тражена Велика Арбанија, у чији би састав ушли чак и Скопље и Нови Пазар».32) Пре тога су, 22. новембра 1918. године, српске трупе биле напустиле Скадар. Енглеске и француске трупе напустиле су Скадар марта 1920. године, а италијанске крајем маја исте године. Српска акција у Скадру, где су радиле две антијугословенске групе, није уродила никаквим плодом. Једну групу су сачињавали Скадрани, већим делом католици, а другу избеглице са југословенске територије, које су се биле окупиле у Скадру. Радило се, овде, скоро искључиво, о муслиманима — Арбанасима, који су ту формирали такозвани «К о с о в с к и комитет» и почели да издају лист «Попули» (народ). Први број овога листа, који je узашао почетком 1919. године, имао je антијугословенски карактер.33) Са овом антијугословенском акцијом су се повезали и прваци Плава и Гусиња, где je избио један устанак, који се проширио према Пећи и Ђаковици. Устанак je почео прве половине фебруара 1919. године: 9. фебруара кренуле су три колоне преко Дечана, долином Бистрице и преко Ругове у правцу Пећи, али су биле поражене. Са побуњеницима из Плава и Гусиња борба се во-

268

дила и 19. и 20. фебруара, али су побуњеници, и поред упорнога отпора, били савладани. «Са побуњеницима су се повукле и њихове породице. Тако се у Скадру нашло око 2.000 избеглица из Плава и Гусиња».3,1) У Београду се, и то с правом, држало да je ова побуна дело Мталије и краља Николе, који се није мирио са положајем у коме се нашао.35) Побуну су помагале и присталице крал>а Николе, којих je било у Скадру. «Ови људи краља Николе одржавали су састанке са претставницима избеглица, па су преко њих успоставили везу са скоро свим главарима пограничних албанских племена, од којих су многи положили заклетку крал>у Николи».34) Сређивање односа између краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Арбаније, која je после Првога светскога рата висила у ваздуху, ометале су Велике силе, које су имале обавеза према Италији. Оне су, исто тако, имале обавеза и према Србији, која je прерасла у краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У јануару 1920. године предлагале су француска и енглеска влада ултимативно влади Срба, Хрвата и Словенаца да прими део Далмације и Арбаније, али да, као накнаду за ово, Италија добије Ријеку.37) У опште, питање припадања Ријеке и Скадра повезивано je на Конференцији мира и било тешко решиво због тежњи Италија да добије и једно и друго. Са југословенске стране одлучивајући фактори у овим преговорима били су Никола Пашић и др Анте Трумбић, који се нису увек слагали у томе коме од ова два града треба дати првенство. Југословенска делегација je тражила обадва ова града за себе, али није добила ниједан, јер je, поред осталога, италијанске захтеве у Арбанији помагао и Вудро Вилсон.38) Радило се о томе да ли ће, и под којим условима, моћи бити очувана независност Арбаније. Пашић je, у томе правцу, помагао арбанашке националисте у Паризу «како би се сузбила свака могућност трампе и давања Италији Ријеке а Југославији Скадра. Пашић je обележио своје жеље: ,Албанија као слободна држава и не даје се ништа ни Италији ни Грчкој ни Југославији, а само ако то може да се оствари, Југославији се даје стратегијска граница’. Мислио je да су се албански делегати у Паризу ,уверили да наша држава искрено заступа њихову независност у границама које не задиру у нашу територију’, али je сумњиво да ли ће се моћи нешто урадити и ,да ћемо моћи сачувати их од италијанскога протектората’ ».39) Заузимајући овакав став Никола Пашић je, 25. децембра 1919. године, резоновао овако: «Дубљи и виши интереси нашега народа захтевају од руководилаца нашом будућом политиком да

269

нађу начина да та два народа, који живе не само као суседи хи~ љаду и неколико стотина година, него и заједнички, ступе у тесне пријатељске везе, да се солидаришу у одбрани Балканаодтуђих утицаја».40) У своме извештају, од фебруара 1920. године, Пашић je истакнуо како Вилсон «на једној страни брани Албанију од нас, а на другој страни доводи у Албанију Италију, најопаснијега непријатеља не само албанскога народа, него целога Балканскога полуострва. Вилсон у својим нотама брани од нас принцип народнога самоопределења, а у исто време даје мандат за уређење Албаније једној великој сили, која je открила своју балканску политику у борби са Југославијом и увлачи Италију у Албанију и на Балканско полуострво».41) ГГашић je, јануара 1922. године, пред Народном скупштином истицао, да се он борио за независност Арбаније и био од посланика подржан у томе.42) Када je реч о игри Великих сила на Балкану треба поменути и то, да je Аустро-Угарска у понуди сепаратнога мира Србији нудила јој врло повољне услове. Руски посланик у Атини, Димидов, јавио je својој влади, 28. маја 1915. године, о једној оваквој понуди, учињеној преко грчке владе, «на основи да Северна Арбанија буде уступљена Србији, и да се даду широке аутономије српским областима у Хабзбуршкој монархији».43) Напуштање претензија да се и Скадар укл>учи у краљевину Срба, Хрвата и Словенаца није југословенској влади падало лако, али je ипак одбијала да помаже черечење Арбаније. Цео српски народ, а нарочито Црна Гора, желели су да Скадар припадне њиховој држави. Андрија Радовић, који je и на Конференцији мира играо неку улогу, тражио je да српске трупе окупирају Скадар после повлачења савезничких трупа, али то влада није примила. Радовић je ово своје тражење објаснио на седници југословенске мировне делегације, 4. априла 1919. године, овако: «Требало je одмах и безусловно тражити Скадар у састав наше државе; Скадар je увек био у засебном специјалном положају и одвајао се од целе Албаније; Црна Гора никад није одустајала од тражења Скадра; она га je могла добити и раније уз извесне компензације Аустрији; он je за Црну Гору животно питање као што je с друге стране и за Скадар сам животно питање да буде у саставу наше државе, он иначе не би могао остати без хинтерланда (залеђа), који припада нама и који се протеже чак до Крагујевца».44) Анте Трумбић je, у разговору са француским дипломатима. указивао на «географско јединство Северне Арбаније и Црне Горе, позивајући се на крв у два маха проливену за Скадар, и тра-

270

жио да Скадар, у колико се буде нарушио интегритет и суверенитет Албаније, припадне Црној Гори, тј. краљевини Срба, Хрвата и Словенаца».'15) Ништа од овога свега није остварено. Скадар се претварао у центар антијугословенске активности: 4. марта 1920. године одржана je у Скадру велика скупштина арбанашких првака међу којима су били и неки прваци са Косова. Скупштина je изабрала делегацију од четири члана, која je требала да иде на конференцију амбасадора у Париз.46) И црногорска емигрантска влада je покушавала да од Скадра направи центар за своју активност против краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Стање у Арбанији није се смиравало. Миридити су се побунили против централне власти и послали једну делегацију у Ж еневу да траже засебну републику. Арбанашка влада je оптуживала владу СХС, да она помаже ову побуну и да има претензија на арбанашку територи-

ју-47) Новембра 1921. године конференција амбасадора у Паризу утврдила je границе Арбаније, «које су се углавноме поклапале са оним које je утврдила конференција амбасадора у Лондону 1913. године».48) Ово je, ускоро, потврдило и Друштво народа у Женеви и тиме je и питање Скадра било скинуто са дневнога реда. После протеривања Италијана из Арбаније стање се почело сређивати. «Очигледно je, вели Вук Винавер, београдека политика имала као п р в у алтернативу независну Албанију, тј. истеривање италијанских трупа из целе Албаније и Валоне, а тек онда д р у г у алтернативу: ако Валона остане италијанска, онда север делимично Југославији».49) Са решењем граница Арбаније и стварањем југословенско-италијанскога споразума било je уклоњено и «Црногорско питање» као међународни проблем, а Енглеска je могла тврдити да je то нека врста плебисцита за Југославију».50) Италијанска пропаганла није престајала ни у Арбанији ни међу Арбанасима, који су живели у краљевини СХС. Она je потстицала на побуне и предочавала Арбанасима стварање Велике Арбаније. Дошло je до арбанашких побуна у Дреници и на Косову, али су те побуне биле брзо савладане. Акција се развијала из Скадра преко Плава и Гусиња све до Дебра. Италијански отправник послова у Београду тражи, 3. јануара 1919. године, да се наша војска повуче из Пишкопеје, Хаса и Љуме. «Добио je одговор, да су југословенске трупе само у оним крајевима из којих су истерани непријатељи».51) Ове побуне су погоршавале однос на терену, јер су изазивале одмазде, које нису могле изостати тамо где су побуњениди од-

271

бијали да предају оружје. « У једноме сукобу погину 10 до двадесет војника. Војска je одмах почела топовима да руши побуњеничке куће. А онда je окружни начелник у Пећи 17. априла 1919. јавио да je ушао у траг завери која je припремала побуну у Метохији. Качачки вођа Азем Бејта сукобио се 28. априла са војском, na je бомбардовано село Сухо Грло. Одмах се покрет проширио и у мају извештаји говоре о правој побуни у Дреници».52) Побуне су угушене, јер нова држава Срба, Хрвата и Словенаца није била Турска у распадању. Угуш ујући побуне домаћих Арбанаса југословенска влада je помагала национални покрет у Арбанији, који je ишао за тим да из земље истера Италијане, «при чему je наравно било за југословенске руководиоце важније да Италијани оду из Албаније него да Југославија добије д ео Албаније».53) Догађаји у Арбанији су се развијали доста драматично. Есад -паша je пришао Италијанима; дошло je до националне скупштине у Лушњу; Драчка влада je била збачена и формирана нова, која je послала нове делегате за ГГариз. У Београд су дошла два делегата и тражила признање н ез а в и сн е Арбаније у границама од 1913. године; 10. марта 1920. године ушао je Ахмет-бег Зогу у Скадар; италијанске трупе су се почеле да повлаче из земље. Између Николе Папгића и Нитија склопљен je споразум о стваран>у независне Арбаније у границама од 1913 године, али се Нити одупирао да напусти Валону. Пашић je, 3. марта 1920. године, писао: «Требало би покренути албанска племена да се бране од Италије».64) У томе их je краљевина Срба, Хрвата и Словенаца усрдно помагала.

ЛИТЕРАТУРА 1) М а р к Краснићи, Савремене друш твено-географске промене на Косову и М етохији, Приш тина 1963, ст. 23. 2) Ђ о к о Пејовић, А гр ар н а политика црногорске владе у крајевима ослобођеним у Балканском рату 1912, (У «И сторијски записи», год. V III, кш. XI.. св. 1-2, 1955, ст. 215). 3) Н а истом месту, ст. 217. 4) Н а истом месту, ст. 218. 5) Н а истом месту, ст. 220. 6) Н а истом месту, ст. 221, 223. 7) А дам Прибићевић, Од господина до сељака, Виндзор, 1953, ст. 45. 8) Н а истом месту, ст. 45-46. 9) Н а истом месту, ст. 45. 10) А л и Хадри, Косово и М етохи ја у краљевини Југославији, ( У «И ст ор и јски гласник», 1-2, 1967, ст. 74.

272

11) А л и Хадри, Н ационално угњетавање шиптарске народности и став и борба К П Ј за национална права Ш иптара за време старе Југославије, (У «Gjurmime A lb an o lo gjik e», 2, 1965, ст. 147). 12) Јован Х аџ и -В асиљ евић, М услимани наш е крви у Јуж ној Србији, (У «Братство» друштва Св. Саве, књ. X IX , 1925, ст. 59). 13) М а р к Краснићи, Савремене друш твено-географске промене, ст. 220, 222. 14) В у к Винавер, И талијанска агитација против Југославије на албанскојугословенској граници 1918-1920. (У «И сторијски записи», год. X IX , књ. X X I I I , св. 3, 1966, ст. 480, белеш ка 10). 15) А л и Хадри, Национално угњ етавањ е.. . , ст. 160. 16) Крсте Битковски, 1'лад, страдања и отпор становништва К осова и М е тохије за време бугареке окупације 1915-1918, (У «И сторијски гласник», 4, 1963, ст. 83). 17) Н а истом месту, ст. 93. 18) М илан Ж . Ж ивановић, О евакуацији српске војске из А лб ан и је и њ е ној реорганизацији на К р ф у (1915-1317) према ф ранцуским изворима, (У «Историјски гласник», књ. X I V - X V , 1963-1965, ст. 280). 19) Н а истом месту, ст. 262. 20) Н а истом месту, ст. 280-281. 21) Ђ у р ђ е Јелинић, Нова С рби ја и Југославија, ст. 346. 22) Војвода Ж и в оји н Мишић, М о је успомене, ст. 352. 23) М илан Ж . Ж ивановић, О ев ак у ац и ји .. . , ст. 280. 24) Димо Вујовић, О слобођењ е Скадра 1918. године и стање на црногорско -албанској граници, (У «И сторијски записи», год. X III, књ. X V I I , св. 1, 1960, ст. 93-94). 25) Н а истом месту, ст. 95. 26) Н а исто меего, ст. 95. 27) Војвода Ж и в о ј ин Мишић, М оје успом ене. . . , ст. 376. 28) Димо Вујовић, Ослобођењ е С к а д р а .. . , ег. 95. 29) Н а истом месту, ст. 96. 30) К а истом месту, ст. 99. 31) Н а истом месту, ст. 103. 32) Н а истом месту, ст. 105. 33) Н а истом месту, ст. 110. 34) Н а истом месту, ст. 112-113. 35) К а истом месту, ст. 115. 36) Н а истом месту. 37) В у к Винавер, И талијанска акција против Ј уго слав и је.. . , ст. 509. 38) Анцреј Митровић, Југославија на конф еренцији мира 1919-1920. Б е о град 1968, ст. 171. 39) В у к Винавер, И талијан ска а к ц и ја .. . , ет. 509. 40) R a истом месту, ст. 509. 41) Н а истом месту, ст. 510. 42) Н а истом месту. 43) М илан Џ. Ђ орђевић, Срби и Југословени за време рата 1914-1918, Б е о град 1922, ст. 62, белеш ка 2. 44) Андреј Митровић, Југославија на к он ф ерен ц и ји .. . , ст. 170. 45) Н а истом месту, ст. 173. 46) Димо Вујовић, Ослобођењ е С к а д р а .. . , ст. 119. 47) Н а истом месту, ст. 126. 48) Н а истом месту, ст. 128. 49) В у к Винавер, И тали јан ска а к ц и ја .. . , ст. 502.

273

50) В у к Винавер, О интересовању енглеске јавности за проблем Црне Горе после П рвога светскога рата, (У «И сторијски записи», год. X V I I I , књ. X X I I , св. 1, 1965, ст. 181). 51) В у к Винавер, И тали јан ска а к ц и ја .. . , ст. 481. 52) Н а истом месту, ст. 491. 53) Н а истом месту, ст. 501. 54) Н а истом месту, ст. 513.

274

СРПСКО ЦРКВЕНО ПИТАЊЕ У АРБАНИЈИ И ДОБИЈАЊЕ САМОСТАЛНОСТИ АРБАНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У односима између Арбанаса и Срба, нарочито после Првога светскога рата, играло je доста важну улогу и Српско црквено питање у Арбанији. Оно се односило делом на Скадар и његово подручје, а делом на погранични појас између Арбаније и крал>евине Срба, Хрвата и Словенаца. Колики je био број нашега живља тамо не можемо данас утврдити. Стефан Цанков je, упадј б и в о пристрасно, навео да je у Арбанији остало 25.000 Јужних Словена од којих je било 10.000 православних а 15.000 муслимана. Он их je све, без устручавања, назвао Бугарима, али међу ове православне није рачунао Србе у Скадру и његовој околини.') Време од краја Балканскога рата до краја Првога светскога рата било je, у црквено-административноме погледу, провизориум. После Првога светскога рата појавило се питање црквене јурисдикције над овим нашим живљем. Два су момента овде играла важну улогу: питање одржања српске национелне мањине и питање канонскога разграничења између Српске православне цркве и Васељенске патријаршије под чијом je канонском управом стајала Православна црква у Арбанији. За време турске власти на овоме подручју су се сукобљавали утицаји Васељенске патријаршије и Бугарске егзархије. До укидања Пећке патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767) ови крајеви су потпадали под њихову црквену управу, а после тога под управу Васељенске патријаршије. За Србе су били од посебнога интереса Скадар и шегова околина. За Скадар су, зна се, везани бројни догађаји из историје Срба и многе успомене. У Скадру je, како пише и архиепископ Данило II, замонашена краљида Јелена, жена краља Уроша I. To je било у цркви св. Николе, коју je она и подигла. Архиепископ Данило II пише; «Призвавши христољубива једнога нарочитога од монаха својих, најчаснијега старца по имену Јова, из његове руке прими монашки образ (свету схиму) у цркви св. Николе, у славноме граду Скадру».2) Код Скадра се, «на обали реке Дримца», налазио двор цара Душана (када je још био престолонаследник).3) За Скадар се, у целој својој историји, борио српски

275

народ и сачувао према њему сентиментално осећање, које није избледило ни код потомака, нарочито оних из Црне Горе. Милан Стојадиновић наводи у својим «Мемоарима» како je патријарх Гаврило Дожић био одушевљен када му je казивао о понуди Италије у вези њезинога намераванога уласка у Арбанију: Југославији je нуђен Скадар и део Северне Арбаније. Када je ово чуо патријарх je узвикнуо: «А х, то би било славно. Ми Црногорци смо изгубили толико људи у јуришима на Тарабош да бисмо освојили Скадар, али нам га савезници не дадоше. .. О њему се уз гусле певало. .. Ja бих у томе случају, са Вама заједно, на челу наших трупа, ушао у некадашњу престоницу Иве Црнојевића... Камо среће јуначке да се то оствари, заврши патријарх, а очи су му сијале од задовољства и једне наде, која се неочекивано појавила».4) Скадар je припадао под јурисдикцију рашко-призренске митрополије, која се у X IX веку простирала од Бијелога Поља до Скадра и Охрида».5) «Од присаједињења рашке и скендеријске (старозетске) епархије призренској, па све до 1879. године, рашко-призренска митрополија, како се она тада називала, заузимала je простор од Скадра, Улциња, Подгорице, преко бивших турских Васојевића до Бијелога Поља, кроз Ново-Пазарски санџак северно од Шаре и Качаника све до Призрена. А пошто су извесни крајеви, Улциш и Подгорица, припали Црној Гори, онда се тај губитак потпунио 1880. године тиме што су овој епархији припали П љ е в љ е , Прибој и Пријепоље».6) У Скадру je постојала српска православна црквено-школска општина, која je у X IX веку била активна. Србима ове општине пише, 30. маја 1850. године, рашко-призренски митрополит ПартениЈе, Грк, да они добро чувају православље, да шаљу децу у с р п с к у ш к о л у («а деца православна нека уче свој језик и закон») и да им учитељи не буду «пашопортлије», него Султанови поданици.7) После Балканских ратова ове се изменило. Пошто je Пећ припала Црној Гори била je обновљена П е ћ к а епар хија , која je дошла под јурисдикцију црногорскога митрополита на Цетињу. За првога епископа ове епархије je дошао др Гаврило Дожић пошто je прво био изабран од Васељенске патријаршије за митрополита рашко-призренскога.8) После Првога светскога рата ова епархија je остала у границама из 1912. године. «До 1926. године управљао je Пећком епархијом призренски епископ Михаило, а од тада има свога епископа, Јеротеја Гавриловића, који станује v вароши Пећи; пошто je сам Пећки манастир претворен поново у Патријаршијску ставропигију, те подпада директно под патри-

276

јарха».9) Из једнога званичнога акта Св. архијерејскога синода Светоме архијерејскоме сабору, од 25. новембра 1924. године, види се да je влада Црне Горе била решила «да посвети већу бригу нашем народу у овоме крају: 1914. године постављени смо (Виктор) за Митрополитскога намесника у Скадру. А ли аустријска окупација и наше конфинирање прекинули су нашу делатност све до краја светскога рата».10) После Првога светскога рата регулисани су односи између Српске православне цркве и Васељенске патријаршије. To je учињено одлуком Цариградског синода од 19. марта 1920. године број 2056") и Томосом Цариградске патријаршије од 19. фебруара 1922. године број 1198.'2) Однос према српскоме црквеном питању у Арбанији објаснио je др Георгије Летић овако: «Када дакле Цариградска патријаршија за издавање поменутог Томоса није поставила увет да се митрополија рашко-призренска и Охридска одрекну својих делова у Албанији, нити je она питање јурисдикције тих делова решила, а још мање у споразуму са тим митрополијама, јасно je да су те митрополије у целини (неокрњено) са свим својим стеченим правима прешле у састав Српске цркве и до сада те митрополије (данас епископије), односно Српска црква, имају да одлуче о односу тих својих делова у Албанији и да о томе директно преговарају са албанском државом и претставницима будуће Албанске православне цркве».13) Сергије Троицки je истицао, да ове две епархије чине «једну непрекидну територију и због тога на основу горе наведенога 118 Картагинскога правила, морају бити потчињене истој црквеној српској власти, док, напротив, од територије Цариградске патријаршије оне су одељене другим државама и због тога, на основу 17 Картагинскога правила и тумачења овог правила у званичном Зборнику Цариградске цркве — Пвдалион, оне не морају да буду потчишене Цркви Цариградској».м)

Када je извршено разграничење између краљевине СХС и Арбаније поставило се одмах и питање опслуживања нашега живља, које je остало под влашћу арбанашке државе. Из првих поратних година имамо неколико интересантних сведочанстава о настојањима наших, и црквених и државних, власти да се помогне нашем живљу који je остао под арбанашком влашћу. Никола Пашић, тада претседник Министарскога савета, пише, 11. јуна 1922. године, патријарху Димитрију и скреће му пажњу на поло-

277

жај нашега намесништва у Скадру, «које стоји под непосредном јурисдикцијом Ваше Светости као главара Пећке архиепископије » и истиче да би «било у интересу наше Свете Цркве и тамошњега нашега народа да се то намесништво подигне на степен викарнога епископата, а садашњи намесник у чин викарнога епископа».15) Пашић, даље, истиче, да je ово жеља нашега тамошњега народа, коју je изразио преко наше Делегације у Скадру: «Потреба ова постала je још живља усљед тога, што je Скадар остао изван граница наше краљевине».16) Не располажемо, за сада, подацима о томе када je створеи наш викаријат у Скадру и када je Виктор рукоположен за епископа и опет послат у Скадар. Из једнога извештаја патријарха Димитрија Светоме архијерејскоме синоду, од 15/28. септембра 1923. године, види се да je тај викаријат већ постојао и да je Виктор био у Скадру. Патријарх преноси Светоме синоду извештај, који je добио из Скадра. Из тога се извештаја види какво je тада било стање у Скадру. Стање није било добро: наш српски живал^ тамо страдао je и од притиска арбанашких власти и од римокатоличке пропаганде: «За многе je обала Јадрана била полазна тачка продирања, те je на тај начин наш елеменат у овоме крају био први на ударцу. Они себи (католички мисионари) поред католичке пропаганде, стављају у задатак о д н а р о ђ а в а њ е н аш ега елемеита; све што je потсећало на српску прошлост уништено je ».17) Епископ Виктор истиче да се и православни Арбанаси налазе у вртлогу борбе својих вођа и ако «буду остављени сами себи мораће подлећи двострукој сили: политичким властима и италијанском новцу».18) Виктор тражи моралну и материјалну помоћ, «да се хитно и енергично стане на пут мешању страних елемената у ствари наше цркве; а да му се материјално поправи стање, потребно je да наша држава нађе начина да му економски притече у помоћ, док je још време».19) Извештај епископа Виктора je достављен министру спољних послова «с молбом за дејство да се нашим црквеним органима у Скадру омогући несметано вршење дужности, као што je то од увек било, док се не регулише нови статус Православне цркве у Албанији и однос исте према нашој Патријаршији».20) Када je Арбанија постала самостална држава појавила се код православних Арбанаса разумљива жеља да и они добију ц р к в е н у самосталност. Још 1908. године православни Арбанаси, исељени у Северну Америку, прогласили су своју самосталну арб а н а ш к у ц р к в у у Северној Америци са седиштем у Бостону.21)

278

Православни конгрес, одржан 1921. године у Корчи, прогласио je независност Арбанашке правоелавне цркве без пристанка Вас е љ е н с к е патријаршије. Устезање Васељенске патријаршије да ову Цркву призна имало je за последицу протеривање архиепископа Грка из Арбаније. Када се већ једном почело ићи путем своје воље онда се није заустављало: 12. септембра 1922. године одржан je други православни конгрес у Берату и проглашена а утономија Албанске православне цркве са седиштем у Корчи. Околности под којима je ово учињено биле су сасвим неповољне: није било довољно епископа који би могли чинити Св. синод ове цркве, која се прогласила аутономном. Из Северне Америке je био дошао Фан Ноли, који je постављен за епископа у Драчу, у Корчи je био епископ Јеротеј, а трећи епископ Христифор Киси био je у Берету. Због активнога учешћа у унутрашњеполитичким борбама и образовања своје владе, са које je брзо био збачен, Фан Ноли je морао брзо да напусти Арбанију.22) Арбанашки православни конгрес у Берату донео je био, септембра 1922. године, Статуте аутокефалне п р а в о с л а в н е ц р к в е у А р б а н и ји . Већ 6. децембра 1922. године Министарство спољних послова краљевине СХС доставило je канцеларији Патријаршије СПЦ српски превод ових статута.23) Ови Статути су кратки, имају свега 14 чланова и врло су невешто састављени. Поред Светога синода важно тело je и «Високи савет» чијега претседника бира конгрес. Члан пети Статута ставља «Високом савету» у дужност, «да се споразуме са Светом Васељенском патријаршијом и евентуално са другим патријаршијама и автокефалним православним црквама, да се званично призна независност наше цркве».24) Службени језик Арбанашке православне цркве je арбанашки: «Но ако неки од клера нису извежбани на томе језику или услед тога што недостају неки потребни услови за то даде се право служити другим језицима, као и до сада, старајући се уколико je могуће да на албанскоме језику служе: а) благодарење за државу и цркву, б) Еванђеље, Апостол и проповед, в) Оченаш и уз то што више могу».25) Ово се, несумњиво, односило на грчки и словенски језик. Када се буде формирао Св. синод од четири епископа они ће морати «у року од три меееца да сазову црквени сабор и да изгласају опнгги црквени Статут, оснивајући се на нарочита правила за изборе».26) После сабора у Берату почели су преговори са Васељенском патријаршијом,27) али се није могло доћи до споразума. «Гласник» службени орган СПЦ, (од 1-14. децембра 1923. године) јавља, да

279

je арбанашка делегација била у Цариграду «ради црквенога питања у Албанији», али je Васељенски патријарх «изјавио да не може признати цркве у Албанији него да би могао признати само њену Аутономност». Арбанашка влада није признала овај предлог. «Она je настојала да омете учешће трију епархијских епископа у избору патријарха или бар да православни народ у А лбанији прогласи да та три епископа не учествују у избору у име његово него у име своје».28) Док су трајала упорна настојања православних Арбанаса да добију црквену самосталност однос и њихов и арбанашких власти и према нашем викарном епископу у Скадру и према настојањима Охридскога епископа (тада je то био др Николај Велимировић). да наш живаљ у Арбанији добије потребан број душебрижника, био je непријател>ски. Из Извештаја, који je Свети архијерејски синод, 12-25. новембра 1924. године, поднео Светове архијерејскоме сабору види се какво je било стање у Скадарскоме викаријату. Овај се Извештај Светога архијерејскога синода темељи на Извештају епископа Виктора и на Извештајима Министарства спољних послова краљевине СХС. Према овим Извештајима арбанашка влада je тек 4. новембра 1923. године одобрила епископу Виктору вршење ц р к в е н и х обреда. «Том приликом, вели се у Извештају Светога архијерејскога синода, изрекао je префект и ове карактеристичне речи: да се епископу викару Виктору као православноме епископу — пријатељу и госту одобрава служење за своје личне верске потребе. Што значи, да се нашем епископу викару д о з в о љ а в а само ч и н о дејст вов а њ е без признања

осталих

њ егових

права

као

п р а в о с л а в н о га епископа

Скадарскога» ” )

Префект je овакву своју изјаву објашњавао тиме, да Грци и Румуни не би тражили исто право. Свети архијерејски синод, међутим, истиче, да има сазнања о томе, да се арбанашка влада непријатељски понаша «према нашој цркви и нашем живљу тамо».30) Свети архијерејски синод наводи и доказе о томе, које je био прибавио наш конзул у Корчи: у Драчу je био посвећен «један православни хришћанин из Лина за свепггеника у Лину, а то je једно од оних места, која су у области Охридске епархије. а територијално припадају држави Албанској, а над којима je местима и даље задржана власт и јурисдикција епископа Охридскога.3’) Из села Јабуништа, срез Струга, пребегао je у Арбанију свештеник Стојан Стојковић, «иначе велики бугарски пропагатор» и врши свештеничку дужност у селу Врдлина: «И з само та два примера јасно се види колико je албанска и црквена и поли-

280

тичка власт непријатељски расположена према нашој цркви у Албанији».32) Наводе се, даље, мере које je Свети архијерејски синод предузео да се заштите интереси наше цркве у Арбанији: 15-28. априла 1924. године замол>ено je Министарство спољних послова да интервенише код арбанашке владе «у корист наше цркве, а уједно и да својим путем и начином лосаветује нашу црквену општину у Лину, да она против оваквих поступака албанских власти протествује код албанске владе и да такав протест поднесе и своме епископу Охридскоме».33) Од Миниетарства спол>них послова je тражено, «да дипломатским путем интервенише код албанске владе за заштиту јерархијских права наше цркве на територији Албаније».3“) Намера Светога архијерејскога синода je била да у Арбанију пошаље Охридскога епископа др Николаја Велимировића, али се том «није могло приступити, јер су томе сметале политичке неприлике».35) Епископ Виктор истиче, да je он још 1914. године постављен био за заменика тадашњега епископа Пећкога др Гаврила Дожића у Скадру, али се тамо није могао одржати када су у Скадар ушле аустро-угарске трупе. После Првога светскога рата он je, вели (али не наводи када), био хиротонисан за епископа и враћен у Скадар, али je одмах био изложен прогонима арбанашких власти: 15-28. јануара 1923. године добио je званични акт од Префектуре у Скадру, датиран са 21. јануара 1923. године, «којим вам се забрањује вршење службе све док не учинимо потребни споразум и не добијемо одобрење Синода автокефалне цркве. Осим тога наш je стан стављен под кадзор, као и наше кретање».36) Арбанашке државне власти ометале су српским православним свештеницима у Скадру да врше богослужење. Протојереј Матијевић одведен je после богослужења у Префектуру где му je, у присуству «меснога пароха Штиркића» саопштено, да je и њему забрањено вршење богослужења. Власти се обраћају само пароху Штиркићу. Викторов одговор на ове мере био je, «да црква буде затворена до страсне Недеље»: «Иза овога, Префектура саопштава албанској влади и синоду у Корчи, да у Скадру нема православнога свештеника и позива их да упуте једнога. Тражени свештеник je допутовао 4. априла. Тражио je да га примкмо што смо ми одбили и наредили да му се не допусти служење у нашој цркви. Заборављен од својих господара живео je у беди. Отпутовао je 8. маја».37) Епископ Виктор, свакако погрешно обавештен, истиче да je покрет за автокефалну Цркву у Арбанији «дело италијанске про-

281

паганде. Покретачи су познати њ е н и агенти, Фан Ноли са друштвом».38) Виктор je, исто тако, био у заблуди када je тврдио, да вође покрета за автокефалност желе да албанску православну цркву «приведу Унији, што би значило потпуно уништење православних у овој земљи».39) Свети архијерејски синод, на крају, моли Свети архијерејски сабор, «да се позове викарни епископ г. Виктор, да поднесе свој извештај о стању цркве српске у Скадру и у Албанији».40) Док je епископ Викар, под врло тешким околностима, радио у Скадру, покушавао je Охридски епископ др Николај Велимировић, да среди наше црквене прилике на ономе делу Арбаније, који je, канонски, подпадао под његову јурисдикцију. У једноме своме писму Министру вера, писаном 21. децембра 1923. године, указује епископ Николај на то, да су, при повлачењу границе између Арбаније и краљевине СХС, «сва села низ Дрим до Пишкопеје... била у саставу поверене ми Охридске епархије.. .»41) Епископ Николај пита: «Но иако je држава пристала, да ли се и наша Црква може и сме одрећи ових села, да ли она сме напустити децу своју, чији су предци страдали и умирали за њу, да ли она сме дозволити, да се свака веза са овом својом граном, једним ударом за свагда пресече».42) Сва ова села, вели епископ Николај, налазе се под његовом јурисдикцијом «све донде докле се то не буде друкчије регулисало између наше Цркве и Цариградске патријаршије, односно евентуално и Цркве Албанске ако се и кад ова буде автокефално организовала».43) Да би Црква код овога света могла вршити своју мисију епископ Николај тражи од државе и моралну и материјалну помоћ. Он истиче, да je после смрти свештеника Ђорђа ГГ.оповића поставио за свештеника у Лину Тому Кавајевића из Струге. Моли да се за ово издејствује пристанак арбанашких власти и да му се одреди стална помоћ — плата и да му се издаје преко конзулата у Корчи.44) Из једнога другога извештаја епископа Николаја Министру вера, од 11. јануара 1924. године, види се, да je свепггеник Тома Кавајевић био послат у Лин, али су му арбанашке власти забраниле да долази у додир са народом, «као и да улази у цркву, а наредили му да одмах иде у Поградец кајмакаму ради визе пасоша».45) Власти у Поградцу су наредиле Кавајевићу да одмах напусти Арбанију. «И тако се овај одмах под стражом морао вратити у Охрид».46) Епископ Николај истиче, да овај случај јасно показује, «да албанска влада неће да разуме право наше цркве над окупираним словенским селима од Лина па низ Дрим до Пишкопеје. Зато су

282

ова села на целоме томе простору остала без једнога свештеника и народ хришћански je у очајању због тога».47) Епископ Николај je о свему овоме обавестио и Свети архијерејски синод. Из једнога акта епископа Николаја Светоме архијерејскоге синоду, од 518. фебруара 1924. године, види се да су тешкоће долазиле делом и од стране наших пограничних власти. Оне су забрањивале свештенику Јовану Трпеновићу, пароху Дреначком, да прелази границу ради опслужења онога дела парохије, који je остао под арбанашком влашћу. «Када смо се ми, вели епископ Николај, обратили нашим властима одобрен му je био одлазак, али поред тога пограничне власти нису му дале да иде и да врши своју дужност».48) У међувремену су арбанашке власти за свештеника поставиле «неког свештеника Стојана избеглицу из Лабуништа, среза Струшкога, и да се са њима (парохијанима) споразуме за своје потребе, те je на овај начин нашем свештенику онемогућен одлазак у своја парохијска села ради вршења верских чинодејстава, која су села стицајем околности политички припала Албанској држави а у ц р к в е н о м п о г л е д у они су још под нашом јурисдикцијом и у нашој епархији, пошто сада и албанске власти не дозвољавају нашем свештенику прелаз и вршење своје парохијске дужности у тим селима».'*9) Из акта епископа Николаја Светоме архијерејскоме синоду, од 22. марта - 4 .априла 1924. године, види се, да се овде радило о двадесет и пет села, која су припала Арбанији. «Но, вели епископ, иако су сва ова села политички одвојена од наше државе, иако припадају Албанији, она ипак по црквеноме праву још увек припадају под канонску јурисдикцију Охридске епархије и припадаће све дотле докле не буде друкчије решено, између H a rne Цркве и Цариградске патријаршије, односно евентуално и цркве Албанске, ако се и кад ова буде автокефално организовала».” ) Епископ Николај понавл.а даље, да арбанашке власти нису дозволиле свештенику Томи Кавајевићу да врши своју дужност у Лину. Он je, вели, и од Министра вера тражио, «да се учине енергични кораци код албанашке владе и да се поштује наша црквена јурисдикција у Арбанији док друкчије не буде решено. Наш конзул у Корчи известио je епископа Николаја, да су и сељаци у селу Лин намерили запопити сина бившега нашега пароха Линскога и тражили одобрење од Арбанашкога црквенога сабора, да он м о ж е сл уж ит и на сл о в е н с к о м е ј е з и к у . 5') Епископ Николај je тачно видео, да арбанашке државне власти настоје да онемогуће јурисдикцију наше Цркве на својој те-

283

риторији и пре него што се то питање буде канонски решило. «Ово се, вели владика, по моме мишљењу не сме дозволити. Наша Црква не сме се одрећи ових села у толико пре што су све то хришћанска села, што има села, која су у саставу епархије, а која се налазе и на нашој територији, што су вековима била у саставу поверене ми епархије и што су по црквеном праву и данас у њеном саставу и најзад што су синови ових села крв лили за ову државу».5'2) Тражи да се Свети архијерејски синод заложи код наше владе, да би ова «издејствовала одобрење албанске владе, да наша Црква може поставити ви кариога е пископа за села крај Дрима, која се налазе у Албанији и у саставу су Охридске епархије».53) о

о.

Држање арбанашких власти, и државних и црквених, које су се тек формирале, било je непријатељско и према нашој мањини у Арбанији и према нашој Цркви, која je тамо бранила своја права. Током 1924. године одигравали су се у унутрашшеполитичкоме животу Арбаније крупни догађаји. Када je Ахмет-бег Зогу био принуђен да напусти Арбанију на власт je, 16. јуна 1924. године дошао Фан Ноли, али je већ 22. децембра 1924. године морао да бежи из Тиране у Валону и да тамо напусти власт, коју je опет, уз југословенску помоћ, заузео Ахмет-бег Зогу.54) Рођен 1883. године у селу Ихрик код Једрене, право му je име било Стилијан Мавромати, Фан Ноли je 1924. године од двојице епископа, који су били отпали од Васељенске патријаршије, био хиротонисан за епископа и тиме се директно укопчао у акцију православних Арбанаса да добије црквену самосталност.55) Иако je, убрзо после хиротонисања за епископа морао да напусти Арбанију Фан Ноли je доста допринео јачању арбанашкога православнога покрета. «Он je, вели Екрем-бег Влора, спасао православни део арбанашкога народа за Арбанију и за арбанашку нацију».56) Следећих година продужили су православни Арбанаси са напорима да од Васељенске патријаршије добију црквену независност али нису, за дуго времена, имали успеха. Није јасно, бар ми не располажемо изворним подацима о томе, како су се развијали односи између Српске православне цркве и арбанашке владе и вођа православнога арбанашкога покрета за црквено осамостаљивање. Пошто је Ахмет-бег Зогу дошао на власт помоћу југословенске владе могло се очекивати да ће он имати више разу-мевања за жеље и потребе СПЦ, али се то није десило. После од-

284

ласка Фан Нолија из Арбаније православно арбанашко црквено питање улази у нову фазу. На црквено-политичкој сцени у Арбанији појављује се Висаријон Џувани. Рођен у Елбасану, Арбанас по народности, Висарион je био грчки ђак. Завршио je богословске студије у Атини и био клирик Васељенске патријаршије. Једно време je био свештеник грчке дркве у Софији. Висарион je, по свему што се о њему зна, био човек окретан и превртљив. Зна се да je, једно време, био у југословенској служби и био од ње плаћан. Он je и са СПЦ успоставио везе и успео да, свакако са пристанком СПЦ, буде рукоположен за епископа. Иван Сњегаров вели: «Вероватно са дозволом Српске црквене власти, маја 1925. године, два руска епископа, избеглице у Југославији, Ставропољски епископ Михаил и Екатаринославски Гермоген, рукоположили су у Херцег Новом, Далмација, архимандрита Висариона за епископа. Осим тога, уз пристанак арбанашке државе, српски патријарх je поставио за свога викара Виктора, да из Скадра управља православним словенским селима у Арбанији».57) Иван Сњегаров не наводи изворе за ово своје казивање, али се зна да се ово одиграло. Само, и пре тога Виктор je био патријархов викар у Скадру, а овај чин му je, свакако, олакшао положај тамо. Ова два руска епископа, који су били под јурисдикцијом Руске заграничне цркве, не би се смели упустити у овај посао без, бар прећутнога, пристанка СПЦ, која je штитила ову Р уску заграничну цркву. Гермоген, који се овде помиње исти je онај, који je за време Другога светскога рата пристао да од др Анте Павелића, поглавара усташке Независне Државе Хрватске, буде наименован за Загребачкога митрополита и поглавара Хр~ ватске православне цркве, које није никада било.58) Опет без пристанка СПЦ не би се могло десити, да њезии викарни епископ Виктор, заједно са Висарионом, хиротонишу још три арбанашка епископа без дозволе Васељенске патријаршије, који су били Арбанаси. То су били: архимандрит Агатангел Чамче, хиротонисан за епископа у Корчи, обудовљени свештеник Евтимије Куцеа, хиротонисан за епископа у Аргиракастро и обудовели свештеник Атанасије, хиротонисан за епископа за Елбасан. «Тако je била створена арбанашка православна јерархија. Четири Арбанаса епископа образовали су Синод, који je изабрао епископа Висариона за Драчкога митрополита и архиепископа Арбаније. Пошто je био потврђен од краља Зогуа, 26. фебруара 1929, Синод je прогласио Арбанашку православну цркву

285

за аутокефалну и о томе писмено обавестио друге православне цркве (осим бугарске као ,шизматичке’».59) Стеван Цанков вели, да je епископ Виктор, заједно са Висарионом, учествовао на арбанашком црквеном сабору у Корчи.40) Сњегаров додаје, да je Виктор, после свега овога, био постављен од С-ветога синода Арбанашке православне цркве за Скадарскога митрополита. . /’) Реакција Васељенске патријаршије на све ово била je, како се и могло очекивати, негативна. Патријаршија je издала једну посланицу православноме арбанашкоме народу у којој je тражено да избегава свако црквено општење са новом јерархијом. О свему овоме Патријаршија je обавестила и друге православне цркве: « А Српску патријаршију je замолила да предузме строге мере против епископа Виктора, који je узео учешћа у рукополагању тројице нових арбанашких епископа».62) Српска православна црква није осудила Виктора нити га je позвала на одговорност чиме je, опет прећутно, било одобрено све оно што се радило на стварању канонске јерархије Арбанашке православне цркве. Цанков вели, да су ова рукоположења, и поред чисто формалне неисправности, биле и важеће и целисходне.63) Први, који je признао автокефалност Арбанашке православне цркве био je митрополит Антоније, тада претседник Светога синода Руске заграничне цркве што би, опет, тешко било могуће, без сагласнссти СПЦ. Сњегаров вели: «Српска црква се зв а н и ч н о уздржала од општења са Арбанашком, али je прикривено радила да она добије автокефалност. За те услуге, после стварања арбанашкога Синода, арбанашки краљ Зогу одликовао je српскога патријарха Димитрија орденом Скендербега».64) Иако непризната од Васел>енске патријаршије Арбанашка православна црква je продужила рад на своме сређивању: 14. августа 1929. године објављен je нови Устав Арбанашке православне цркве, који je потпуно регулисао њезин живот и рад.65) Године 1930. обновљени су преговори са Васељенском патријаршијом са нешто више изгледа на успех. На челу Цркве се налазио сада Христофор Киси, који je био рукоположен у Цариграду. Преговори су се, ипак, одужили и завршени су тек фебруара 1937. године. Томос Васељенске патријаршије издат je 12. априла 1937. године и тиме je ово питање било скинуто са дневнога реда. За архиепископа Тиране и целе Арбаније дошао je сада Христофор Киси, а за епископа у Корчи и Аргирокастри изабрана су била нова лица док je епископ Берата Агатангел добио опрост од Васељенске патријаршије и остао на своме месту.66)

286

Не знамо шта je све, од стране СПЦ, предузимано у вези овога питања према коме она, из бројних разлога, није могла бити незаинтересована. Има доказа да се СПЦ интересовала како се одвијају преговори између Васељенске патријаршије и православних Арбанаса. Према једној бележци у Г л а с н и к у , службеном органу СПЦ, бавио се овим питањем и Свети архијерејски сабор СПЦ на своме заседању, септембра 1931. године. Тамо стоји: « Свети архијерејски сабор je тачно обележио с в о је становиште према новонасталој православној цркви у Албанији».67) Овде се, сигурно, мисли на проглашавање автокефалности православне цркве у Арбанији 1929. године после објављивања њезинога новога Устава. Даље се, с времена на време, јавља о томе шта се дешава у црквеноме животу православних Арбанаса. Августа месеца 1934. године Г л а с н и к преноси вести из «Прегледа цркве епархије Ж ичке», да у Арбанији постоје четири епархије, 438 парохија и 27 мушких манастира и да се црква «налази у врло неповољној ситуацији, јер се са стране католичке цркве стално ради на унијаћењу православних, нарочито у Елбасану. Црква албанска не може, изгледа, да се развије ни због тога, што нема довољно материјалних сретстава и што црква није де јуре још призната. У албанској су цркви и богослужбене књиге преведене на албански језик, а уведен je и нови календар».68) Према писању Атинских листова епископ Висарион се тужио краљу Ахмет-бегу Зогуу на прогањање православне вере у Албанији и да се «краљевски претставници у иностранству не брину за уређење односа албанске цркве према другим православним црквама».69) О преговорима између Васељенске патријаршије и претставника Православне арбанашке цркве јавља Г л а с н и к : «Архиепископ Висарион као свој услов истиче, да буде признат за архиепископа. Васељенска патријаршија као да je вољна да повољно реши ово питање».70) Преговори су се, ипак, отезали. Из званичнога извештаја Министарства спољних послова Југославије, који je, 30. децембра 1936. године, послат Патријаршији, види се да преговори нису били завршени. Из овога се извештаја види и то, да je Министарство спољних послова обавештавало нашу Патријаршију о томе и раније. Југословенски генерални конзул у Цариграду био je код патријарха Венијамина и тражио обавештење о току ових преговора. Патријарх je потврдио да се преговори воде и упутио конзула на епископа Германоса, члана Светога синода, који je водио преговоре са арбанашком делегацијом.

287

Германос je признао «и да je већ постигнута сагласност у начелним питањима».71) Наш генерални конзул подвукао je Германосу велики значај решења овога питања за целу Православну цркву. «Краљевски Генерални конзул, вели се у извештају, скренуо je нарочиту пажњу Германосу на наше специјалне интересе у погледу српских мањина у Албанији, које су насељене у области Скадра и дуж Преспанскога језера. Ове српске православне мањине потпадају под јурисдикцију Рашко-призренске митрополије и Охридске епархије, па су према томе ван надлежности Васељенске патријаршије. За решење њиховог питања, речено je Германосу, да je надлежна једино Српска патријаршија.” ) Германос се, у одговору на интересовање нашега Генералнога конзула, скривао иза става арбанашке владе о мањинама и обавезама, које je она преузела на себе приликом ступања у Друштво народа. «Према свему изгледа, вели Генерални конзул, да je питање нашега елемента додиривано у преговорима између Патријаршије и арбанашке владе и да арбанашка влада сматра да je то питање решено њеном обавезом о мањинама. Овим би се свакако хтело, према мишљењу Краљевскога генералнога конзула, избећи преговоре са нама по питању српскога православнога елемента».73) Наш Генерални конзул je оспоравао овакво схватање и доказивао да ово питање «треба решити преговорима Цариградске и Српске патријаршије са арбанашком владом у границама сваке цркве посебно».74) Пошто су се преговори између Васељенске патријаршије и арбанашке владе приводили крају наш Генерални конзул je истицао, «да je потребно да ми наше захтеве у колико се тичу српског живља у Албанији, поставимо и Патријаршији и арбанашкој влади».75) Министарство спољних послова пита да ли je Патријаршија «већ ступила у преговоре са Васељенском патријаршијом и са претставницима Цравославне цркве у Албанији у циљу формирања захтева наше Цркве».76) У з свој извештај приложило je Министарство спољних послова и списак села и домова на подручју Префектуре Корче, и Скадра, који су били српски, а који je списак саставио наш конзул у Корчи.77) Нисмо могли утврдити да ли je између наше и Арбанашке православне цркве долазило до каквога споразума о овоме. Познато je да су и наша Црква и Министарство спољних послова помагали да се код нас школује арбанашки богословски подмладак. При Православној богословији у Битољу постојало je посебно оделење за то, а на Православноме богословскоме фа-

288

култету у Београду било je студената из Арбаније, који су били наши стипендисти. «Гласник СПЦ» јавља, јануара 1938. године, да ће «ових дана бити у Корчи отворена прва православна богословија Арбанашке православне цркве». Решење je донео Свети синод автокефалне Албанске православне цркве. Издржаваће се из Фонда Ивана Банке, «који je тестаментом оставио албанској Православној цркви повећу своту новаца».78) У Уст аву СПЦ, и ономе од 16. новембра 1931. и ономе од 1. августа (19. јула) 1946. године води се Ск а д а р с к и викаријат као саставни део СПЦ/чл. 13, 19 Устава од 36. XI. 1931. и чл. 15, 16 У става од 1. V III. (19. V II. 1946). . . Када су, после капитулације Италије 1943. године, Немци окупирали Арбанију, издало je ново Регенство, 4. априла 1944. године, декрет о проширењу Устава Арбанашке православне цркве и «на ослобођену територију». Арбанашка православна црква узела je под своју јурисдикцију Призренску епархију и основала још две нове: једну у Пешкопеји, а другу у Струги.79) Рашко-призренски епископ Серафим био je ухапшен од арбанашко-италијанских власти и интерниран у Тирану, где je, 13. јануара 1945. године, умро и био сахрањен на Тиранском православном гробљу «поред костурнице изгинулих српских војника у рату 1915-1918. године».80)

ЛИТЕРАТУРА 1) Стеф ан Цанков, А лбан ск ата православна Ц Ђ р к в а и неината уредба. (У «Годишник на Софиискин универзитет», V I : Богословски факултет, 1935, ст. 10. 2) Архиепископ Данило II, Ж ивоти краљ ева и архиепископа српских, (превео др Л азар Мирковић), Београд 1935, ст. 64. 3) Н а истом месту, ст. 158. 4) М и лан Стојадиновић, Н и рат, ни пакт. Буенос А и рес 1963, ст. 572. 5) П етар Костић, Црквени живот православних Срба у П ризрену и њ еговој околини у X I X веку, Београд 1928, ст. 9. 6) Н а иетом месту, ст. 23. 7) Н а истом месту, ст. 18. 8) Радослав Грујић, П ећка епархија. У «Енциклопедија Срба, Х рвата и Слор.енаца», књ. III, ст. 370. 9) Гласник С П Ц , број 2-3, 1. марта — 16. ф ебруара 1950, ст. 19. 10) Кзвештај Светога синода Светоме архијерејском сабору С П Ц од 25. X I. 1924. Фотокопија докумената н алази се код писца. До сада нису о бјав љ и вани. И ) Гласник С К Ц , број 7, 1922, ст. 100. 12) Н а истом месту, број 9, ст. 129. 13) Навод код: Сергиј Тројицки, Црквена јурисдиктдија над православном дијаспором. У «Гласн ик С П Ц », год. X III, број 19 од 30 (17) ју л а 1932, ст. 294 295.

289

14) 15) 16) 17) 18) 19) 20) 21) 22) 23) 24) 25) 26) 27) 28) 29) 30) 31) 32) 33) 34) 35) 36) 37) 38) 39) 40) 41) 42) 42) 43) 44) 45) 46) 47) 48) 49) 50) 51) 52) 53) 54)

H a истом месту, ст. 295. Фотокопија оригиналног писма код писца. Н а истом месту. Фотокопија извеш таја код писца. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Stavro Skendi, Albamia, N e w York, 1956, st. 289. N a istome mestu, st. 290. Ф отокопија акта и превод Статута код писца. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Stavro Skendi, A lb a n ia ... , st. 290. Гласник С П Ц , год. IV , број 23 од 1. (14) X II. 1923, ст. 364. Ф отокопија код писца. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Ф отокопија оверенога преписа писма код писца. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Ф отокопија акта код писца. Н а истом месту. Фотокогагја код писца. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Ekrem Bey V lora, Erkunerungem, II, st. 205.

55) И ван Снегаров, КратЂК исторически очерк за помесните православни Ц Ђ р к в и Румунска, Гт>рчка, Полска, Ф инландска, Чехословаш ка и бившите

прибалтииски ц ђ к в и . С оф и л 1948, ст. 124. 56) Eki&m Bey V lora, N a istome mestu. 57) И ван Снегаров, H a истом месту, ст. 124. 58) 'Боко Слијепчевић, И сторија Српске православне цркве, књ. II, М и н хен 1966, ст. 685. 59) И ван Снегаров, Н а истом месту, ст. 124. 60) Стеф ан Цанков, Н а истом месту, ст. 35 61) И ван Снегаров, Н а истом месту, ст. 124.

290

62) G3) 64) 65) 66) 67) 68) 69) 70) 71) 72) 73) 74) 75) 76) 77) 78) 79) 80)

Стеф ан Цанков, H a истом месту, ст. 39. Н а истом месту, ст. 40. И ван Снегаров, Н а истом месту, ст. 125. Ставро Скенди, Н а истом месту, ст. 290. И ван Снегаров, Н а истом месту, ст. 125. Гласник С П Ц , год. X II, број 19 од 1. (14) X . 1931. Гласник С П Ц , год. X V , број 27-28 од 26. V III. (8. IX ) 1934, ст. 432. Гласник С П Ц , год. X V I, број 9 и 10 од 15. (28) IV . 1935, ст. 154. Гласник, год. X V I, број 22-23 од 15. (28) V III. 1935, ст. 423. Фотокопија извештаја код писца. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Н а истом месту. Гласник С П Ц , год. X IX , број 1-2 од 10. (23) I. 1938, ст. 22. Stavro Skendi, N a istome mestu, st. 293. Гласник СП Ц , број 5-6 од 30. V I. 1945, ст. 62-63.

АРБАНАШКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ У низу непријатеља, који су се трудили да краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославија, буде разорена, арбанашка мањина у Југославији и њезина емиграција заузимају посебно место. И када je рат био завршен и постало јасно да после рата створено стање неће моћи бити ни брзо ни лако измењено Арбанаси, ни они из Арбаније, ни они који су остали у краљевини СХС, нису мировали. У Меморандуму за Конференцију мира у Паризу, састављеном 29. децембра 1918. године, истакнуо је ге нерал Петар Пешић, у вези изазивања нереда од стране Арбанаса, и ово: «Најглавнији узрок свему овоме лежи у несређености прилика у опште, а посебно у Албанији, у којој разни утицаји владају и непријатељски агенти не престају д р а ж е ћ и Албанце противу Срба».’) Нешто ови утидаји споља, који нису престајали, а нешто, опет, наслеђено непријатељство против Срба, чинили су да се један део Арбанаса у новој краљевини није могао да смири и помири са новим стањем. Ни смиривање нереда и побуна, које су изазивали Арбанаси у краљевини СХС, није означавало крај њиховога рада против државе која се сређивала. Незадовољство je тињало, роварења нису престајала, заваравања под утицајем туђе пропаганде нису давала да се Арбанаси смире. Нова држава била je њима туђа и неки су je напустили селећи се у друге земље. Могло би се уопште рећи, да су Арбанаси народ склон селењу. На простору краљевине СХС. где je било и Арбанаса и Турака, долазило je, временом, до одлива становништва; и то не само после Првога светскога рата. А ли Хадри наводи број становника са подручја Косова и Метохије од друге половине X IX века: године 1880. било je Арбанаса на овоме подручју 240.000; године 1890 већ их je било 301.000, а 1900. године 475.000. Према попису становништва од 1921. године било их je 461.970, а 1931. године 552.352. Уочи избијања Другога светскога рата, 31. марта 1941. године, било их je 600.627 душа.2) Турци, а делом и Арбанаси — муслимани селили су се највише у Турску. Било je селења и у Арбанију: тамо су се селила

293

највише она лица, која су била или компромитована својим радом против државе или она која су постајала жртвама иредентистичке пропаганде, која je, преко Арбаније ,стално струјала из Италије. «До тридесетих година било je исељено у Турску око 40-45.000 лица. Након тога, исељавање je престало, јер турска влада je одбила да издаје улазне визе, како би избегла негативне последице од неорганизованог и непланскога усељавања новога становништва».3) Године 1935. вођени су између турске и југословенске владе преговори о исељењу у Турску и Турака и Арбанаса — муслимана. Турска je била вољна да прими око 200.000 усељеника, који су по менталитету слични Турцима, «те ће се у Турској лако асимиловати, као што je то случај са неким деловима албанскога становништва код нас».4) Преговори су вођени и јуна 1938. године. Била je састављена и парафирана конвенција о исељавању. «Како се из доцнијих докумената види, турска влада није хтела да потпише и прими ову конвенцију јер je овога пута била незадовољна финансијским обавезама Југославије».5) Према Ј. Годарту у Арбанију се отселило око 40.000 душа. Још у току Балканскога рата одлазила су нека лица из оних крајева које je била освојила српска војска. Бежало се из оних крајева где су вршени препади на српске војнике или су, због било чега другога, били излагани одмаздама. Не би се, објективно гледајући, могло рећи, да je арбанашко становништво у краљевини СХС, касније Југославији, било политички бесправно. Земља се налазила у фази сређивања и о некој идеалној, ни политичкој ни друштвеној, правди у њој није могло бити ни говора: и на унутрашњеполитичкоме и на друштвеноме животу земље одражавало се оно што се, тих година, дешавало у Европи. Није, за коректне грађане, било ни обесправљења, ни отимачина имања, ни прогона. Није их било ни према Арбанасима. И они су, као и сви грађани, могли бити политички опредељени како су хтели. Купили су се, обично, око својих истакнутих првака и следили за њима. Већ августа 1919. године основана je за њих политичка странка Џемијет. У почетку се странка звала « И с љ а м М у х а ф а з а ј и Х у к у к Џ е м и је т » (Друштво за заштиту права муслимана). «Странком je руководио Централни одбор, који се бирао на партијскоме конгресу сваке године у априлу. . . Главна je тежња Џемијета просветно-културни напредак муслимана у Јужној Србији. Политички програм Џемијета сличан je програму Демократске странке, према коме je и израђиван. Орган странке je био «Х ак» (право), а затим «Хак Јоли» (пут к праву) и најпосле «Муџаеда» (борба)».6)

294

Као политичка странка Џемијет je учествовао на изборима. На изборима од 28. новембра 1920. године добио je осам посланика, на изборима од 18. марта 1923. године четрнаест, а на изборима од 8. фебруара 1925. године н и ј е д н о г а посланика. «У почетку 1924. године Џемијет се поцепао на две групе: већу, под вођством Ферад Драге, и другу, мању, под вођством Кенан Зија. Прва je била у опозицији кабинету Пашић-Прибићевић, а друга одобравала његову политику. На конгресу у Скопљу победила je група Ферад Драге».7) Издавачи «И с т о р и јск о га а р х и в а К П Ј » веле, сасвим погрешно, да je Џемијет основала «велико-српска хегемонистичка клика» с циљем «да се спречи класна диференцијација међу мањинским масама Македоније, да се поведе још енергичније борба против КП.Ј и јединства раднога народа Македоније, на бази распиривања националне мржње и верске нетрпел>ивости».8) Живко Аврамовски, сасвим погрешно, вели да je Џемијет основан 1923. године на иницијативу Радикалне странке.9) Тачно je, међутим, да je држање Џемијета према новој држави било дволично. Они су, прваци странке, с једне стране, користили све повластице тадашњега водећега политичкога слоја у држави, а с друге, њихова je организација «била коришћена и за спровођење иредентистичке пропаганде, нарочито после погоршавања југословенско-албанских односа 1924. годлне. Према неким подацима, претседник ове организације, Ферад-бег Драга, био je у сталној вези са Тиранском владом, од које je примао новац».10) За време Другога светскога рата појавиће се и Ферад-бег Драга и његов син А ли Драга као активни експоненти великоарбанашке пропаганде на Косову: они су тражили да се округ Косовска Митровица припоји Арбанији11) После 1925. године Џемијет je, званично, престао да ради, али je, понегде, још деловао илегално.

2. Арбанашке избеглице и исељениди из Југославије концентрисали су се у разним земљама, а највише у Арбанији. Од онога дела избеглица за време Балканскога рата били су формирани арбанаш ки д о б р о в о љ а ч к и о д р е д и од 3.000 К о со ва р а , како су они себе звали. На челу им je био капетан Гиларди. Они су, касније, помагали проиталијанску владу у Драчу на челу са Турхан -пашом. У овој влади je био и Хасан Приштина, један од најважнијих вођа избеглица са Косова. Ову владу je помагао и Исо Бо-

295

љетин. Хасан Приштина je био међу онима који су основали покрет «Света група».12) Једно време био je министар унутрашњих дела у авбанашкој влади Бајрам Цури.13) Њему je, касније, влада била дозволила да у «бреговима Префектуре Косово» држи своје оружане одреде због чега je био од владе плаћен.14) Авни Ристен био je у Парламенту у Тирани посланик за Косово.15) «Косовска емиграција се стварала одмах после уласка француских и српских трупа на Косово и Метохију 1918. и 1919. године. Велики број Шиптара са Косова и Метохије одметнуо се тада у планине и водио борбу против српске војске и власти. .. Емиграција са Косова и Метохије играла je значајну улогу у годинама политичкога превирања у Албанији до 1924. године... На међународноме плану они су (вођи ове емиграције) развили живу активност упућујући Друштву народа бројне Меморандуме у циљу одбране права шиптарскога народа у Југославији».’6) Арбанашка емиграција са Косова и Метохије била je, највећим делом, последица неуспеха побуна домаћих Арбанаса против власти. Арбанаси су, из заседа, убијали усамљене српске војнике, ометали успостављање општинских власти, ометали прикупљање оружја и заостале имовине бугарских власти, које су се биле повукле.17) Качачке банде су биле непријатне не само властима него и народу. Када су Малисори били напали село Јуник сељаци Арбанаси су стали на страну војске и борили се против њих.18) Када су присталице Есад-паше увиделе да његове позиције слабе «изразили су жељу, у другој половини децембра. дошавши тајно у Пишкопеју, да српска војска окупира Мати, да се тамо што пре успостави српска власт, а народ разоружа».19) На другој страни Италија je продужила да активно помаже качачки покрет: «. . .Малисори уз југословенску границу припремали су се за напад; под кринком Арбанаса, италијански војници су се представл>али (као качаци), а за качаке, који су прелазили границу, сакупљани су добровољни прилози. Док би боравили у Албанији, качаци су примали пуно војничко следовање као регуларна италијанска војска. ЕБихов je задатак био да нападну Пећку и Ђаковичку војну поеаду».20) Антисрпска стремљења арбанашких емиграната помагао je и Д’ Анунцио. Косовскоме комитету, који je заседао у Скадру, и спремао напад Косовара на Југославију обећао je Д’ Анунцио но вац и оружје. Појединости о томе он je био утврдио са Хасан-бег Приштином и Бајрам Цуријем. На Косову се овај покрет окупљао око Азем Бејте, који je био родом из Галице... Две подморнице са оружјем и материјалом, које je био обећао Д’ Анунцио,

296

требале су да дођу у Сан Ђовани ди Медуа. Ту je ову пошшвку очекивао Косовар Дервиш Митровица. Напад на краљевину СХС спречила je тада арбанашка влада јер je знала да би тиме довела опстанак Арбаније у питање.21) Ове мере владе погоршале су однос између Косовара и Ахмет-бег Зогуа.22) Унутрашњеполитичке смутње у Арбанији, атентат на А хмет-бег Зогуа (23. II. 1924), неуспех нове владе на челу са Шевкет-бег Верлаци, тастом Ахмет-бег Зогуа, да одржи мир и ред у земљи, активност Бајрам Цуриа на арбанашко-југословенској граници, бегство Ахмед-бег Зогуа из Арбаније и долазак владе Фан Нолија, која се није дуго одржала, све je то појачавало немире на арбанашко-југословенској граници. Помагање југословенске владе да се Ахмет-бег Зогу врати у Арбанију и бегство Фан Нолија требали су да се негативно одразе на роварења арбанашке емиграције. Екрем-уег Влора вели: «Југословенска влада je била на ово покренута углавном због смутњи Хасан-бег Приштине и Д’ Анунција, који су припремали револуцију на Косову».23) Од почетка 1925. године до италијанске окупације Арбаније, априла 1939. године, владао je у Арбанији Ахмет-бег Зогу. Њ еговим доласком на власт настао je нови талас арбанашке емиграције, која се у иностранству почела да повезује са хрватском и македонствујушчом емиграцијом. Најугледнија личност ове нове арбанашке емиграције био je Фан Ноли кога je Мусолини био пријатељски примио и помагао све док се није споразумео ca А хмет-бег Зогуом, који je изневерио наде које je Југославија полагала у њега. Фан Ноли je морао да напусти Италију.24) Напуштањем Италије Фан Ноли није напустио свој рад, а ни Италија помагање арбанашке емиграције из Југославије. Италија je придобила Зогуа и пристала на његово проглашење за краља Арбаније октобра 1928. године.25) Током 1925. године почела се арбанашка емиграција организационо уобличавати. Фан Ноли je, 25. марта 1925. године, основао «KONARE» (Komiteti National Revolutionär), једну организацију антифашистичко-демократскога карактера. У јесен исте године «KONARE» се поделило на два дела: десно крило добило je назив «BASHKIMl KOMBETAR» на челу са Казим Коцули, који je дошао под југословенски утицај, а друго «CLIRIM I NACIONAL» са седиштем у Женеви и са радикалним програмом за ослобођење Арбаније.26) За однос према Југославији био je важан онај део арбанашке емиграције, који je дошао под политички утицај Италије и био и финансијски зависан од ње. После првога (1926) и

297

другога (1927) Тиранскога пакта Арбанија долази под утицај и контролу Италије. «Акција Косовске емиграције уклопила се у onniTy борбу против Југославије, коју су водиле на једној страни усташе, а на другој Македонствујушчи. Италијанска влада je била главни ослонац ових покрета».57) Овај део арбанашке емиграције окупљао се око « Македонскога дела» и око «Балканске федерације», два органа који су водили револуционарну кампањ у против Југославије. Уводник «Балканске федерације» од 20. августа 1930. године пише о путу Косовског револуционарнога комитета. У априлу 1927. године издали су Коеовски и Албански комитет з а је д н и ч к у д е к л а р а ц и ју против угњетавања Арбанаса на Косову, потписану од неколико арбанашких емигрантских првака, међу њима и од Бедри Пејани.28) На челу проиталијанскога дела арбанашке емиграције стајао je Хасан-бег Приштина. За себе и за своје пријатеље добијао je од италијанске владе 50.000 лира месечно. Да би он и Мустафа Круја мотли око себе окупљати активније елементе арбанашке емиграције била je подигнута ова сума на око 200.000 лира, да би, септембра 1927. године, била још повећана. Сарадња ове групе са Антом Павелићем и Иваном-Ванчом Михаиловим била je продужена. Њихови претставници састајали су се и у Пешти и у Софији и договарали о нападу на Југославију.29) Ова група je била обавезна, да пред међународним форумима иступа по инструкцијама Италије. По инструкдијама Мусолинија поднео je Хасан-бег Приштина, септембра 1927. године, Друштву народа једну петицију о начину поступања према арбанашкој мањини у Југославији. Петиција je остала без дејства, али je, овом приликом, било утврђено, да између Хасан-бег Приштине и бившега аустро-угарскога гувернера Босне и Херцеговине, генерала Саркотића, постоје везе. Посредовањем капетана Маротиса дошло je између њих до контакта. Било je уговорено да се закључи један општи уговор о сарадњи претставника појединих народности са територије краљевине СХС.30) После потписивања другога Тиранскога пакта (1927), који je Италији широм отворио врата Арбаније, Мусолини je изгубио интересовање за Хасан-бег Приштину.31) Веза између антијугословенских група са подручја Југославије није ни после овога престала: «Стварањем сепаратистичке усташке емиграције италијанска фашистичка влада je добила снажно оружје за притисак на Југославију. Ово оружје je постајало све јаче комбиновањем усташких акција са акцијама ВМРО и Косовскога комитета».32)

298

Италија je била трајно заинтересована у Арбанији и, поред осталога, ни због тога није према Југославији никада имала искрено пријатељско држање. Арбанашка иреденда могла je увек, када се то Италији учини корисним, бити стављена у акцлју. Јован Дучић, тада наш посланик у Риму, извештава, 17. децембра 1936. године, Милана Стојадиновића о разговору који je имао са грофом Ћаном. Ћано му je, вели Дучић, рекао: «И са Албанијом ћемо лако. Казаћу краљу (Зогуу) да не може друкчије. . . Мора се ићи с временом. . . Уосталом и њему je боље да имадне са собом не само Италију него и Југославију. Када се нас двоје споразумемо, одиста, какво изненађење за цео свет».33) Из Д н е в н и к а грофа. Ћ а н а види се не само то, да je Италија рано била решена да запоседне Арбанију, него и то, да, и поред тога што je гроф Ћано био Зогуу кум на венчању, овога уклони чим се то покаже као потребно. У своме Д н е в н и к у , под 27. октобром 1938. године, записао je гроф Ћано како je тражен убица за краља Зогуа: неки Коци био je готов да краља убије за десет милиона лира, чиме би се дао непосредан повод за улазак Италије у Арбанију.34) До убиства није дошло, али je све било спремљено за окупацију Арбаније. Уговор између Југославије и Италије, потписан 25. марта 1937. године, обавезао je обадве стране. «да на својој територији не дозволе, нити помажу на било какав начин, макакву делатност, која би била уперена против територијалне целокупности или постојећег поретка друге стране уговорнице пли која би била такве природе да би могла нашкодити пријатељским односима обеју земаља».35) Стојадиновић je био у великој заблуди када je веровао да je овим уговором био рашчишћен однос између Југославије и Италије у погледу Арбаније. Признавајући Италији привилегован положај у Арбанији Стојадиновић се мирио са оним што je Италија већ тамо држала, «али сам желео, вели он, да бар у будуће не чини никакав потез у Албанији без претходнога овлашћења и пристанка Југославије. И у том погледу имао сам успеха. Такво обећање дато ми je од стране Мусолинија и било je заиста поштовано док сам ja био претседник југословенске владе».34) Арбанашко питање било je главна тема разговора између грофа Ћана и Стојадиновића за време Ћанове посете Југославији (Ђано je стигао у Београд 21. I. 1939). У своме Дневнику Ђано je забележио: «Договорио сам се са Дучеом, шта треба да радим

299

и говорим у Југославији. Главна тачка: албанско питање. Сложили смо се да се не би исплатило проиграти због Албаније драгоцено пријатељство Београда. Према томе, како ствари стоје данас, ступићемо у акцију само онда, ако будемо могли доћи до споразума са Југославијом на следећој бази: заокружавање југословенске границе, демилитаризација албанских међа, војни савез, подршка за освајање Солуна од стране Срба».37) Гроф Ћано je предлагао коректуру граница на северу Арбаније и укидање «Албанског националнога средишта које стално потпирује агитацију на подручју Косова».38) И Стојадиновић истиче, да je, у време Ћанове посете, питање Арбаније стајало за Италију у првоме реду. Он свој тадашњи став приказује овако: држати се Пашићевог принципа: Балкан — балканским народима. «А л и ако се у томе не би успело, онда никако не дозволити да Италија сама уђе у Албанију, које би, на пример, могло бити да се крајњи северни део Албаније, то јест Скадар са пристаништем Сан Ђовани (San Giovanni) припоји Југославији».39) Ћано je, овом приликом. објавио намеру Италије да окупира Арбанију и тражио споразум и сагласност са Југославијом. Ћано je рекао: «. . .Томе се нико неће успротивити. Искрцавање трупа би преузела Италија на себе, а после просто уступила један део, око Скадра, Југославији».40) Стојадиновић je већ 5. фебруара 1939. године оборен са власти, али je питање односа према Арбанији и Италији остало отворено, а тиме и рад арбанашке емиграције против Југославије. Цитањем поделе Арбаније између Југославије и Италије обрађивао je, на основу архивске грађе, Живко Аврамовски.4') Мишљења југословенских дипломата, који су се бавили тада овим питањем, била су подељена. Таса Динић, југословенски војни изасланик у Тирани, гледао je реално на ствари и «сматрао да ,свим сретствима’ треба осујетити успех продирања арбанскога иредентизма у односу на Косово и Метохију, који je Италија користила да привуче себи албанашке владајуће кругове».42) Радивоје Јанковић, тада југословенски посланик у Тирани, препоручивао je Стојадиновићу, фебруара 1937. године, да се треба супротставити италијанском продирању у Арбанију: «.. .Наше je да Албанију окуражимо да чува своју самосталност. Боље je данас помоћи албански народ да се ослободи талијанских концееија, него сутра талијанских освајања».43) Иван Вукотић пише Стојадиновићу, 3. фебруара 1939. године: «. . .Подела Арбаније и присаједињење њених северних и средишних крајева нашој краљевини био би један велики наш национални успех и остварење наших

300

природних аспирација. Побољшао би се наш стратешки положај на томе делу границе. Постигле би се неоцењиве економске користи и природном везом спојиле би се две значајне области: Зетска и Вардарска. Ликвидирала би се и арбанашка иредента и арбанашка држава која je била замишљена и створена од наших непријатеља. . . Према изложеном мишљења сам да треба искористити повољну ситуацију и поделом Арбаније свршити једно велико народно дело».44) Иво Андрић, тада помоћник министра спољних послова, човек до чијег мишљења je Стојадиновић много држао, мислио je, «да je најповољнија ситуација за Југославију постојање независне албанске државе».45) И Андрић je схватио опасност, која прети Југославији ако Италија сама окупира целу Арбанију и «нас угрози на врло осетљивим местима, према Боки Которској и према Косову».46) Андрић je поделу Арбаније сматрао «само као једно нужно зло коме се може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико се да, тј. од два зла изабрати мање» (Из Андрићева реферата од 30. I. 1939)».47) Тадашњи, најодговорнији, југословенски војни кругови, министар војске и морнарице Милутин Недић и начелник Главног генералштаба, Душан Симовић, били су против поделе Арбаније. Симовићев став био je, тада, ово: «Под извесним околностима, наше најцелисходније држање према италијанској војној акцији у Албанији требало би да се управи не у правцу брзога сламања отпора Албаније против Италије већ напротив у дискретном подржавању Албаније, да што дуже истраје у борби против Италије како у току италијанске окупације тако и доцније по завршеној окупацији».48) «Наша ће земља, тврдио je Симовић, имати више користи од самосталне Албаније пошто ће њена територија бити одлична брана италијанске пенетрације на Балкану».49) Милутин Недић се слагао са Симовићевим мишљењем, али je, само у случају нужде, пристајао и на поделу Арбаније. « У томе случају, писао je Недић, за нас je много боље и корисније да прихватимо поделу између нас и Италије и да настојимо да себи обезбедимо већу северну половину, него да Италија окупира цел у Албанију и да нам се као непријатељ примакне центру државе (Косову). .. Можемо препустити Италији иницијативу за политичку и војну акцију, али морамо и ми политички радити тако, да не будемо завојевачи али да учествујемо у подели Албаније».50)

301

Италија je, држећи се свога плана и не обазирући се на држање Југославије, 7. априла 1939. године, ушла у Арбанију. Није било никаквога плански организованога отпора, али je било, на неколико места, спонтанога отпора (Драч, Валона, Саранде), који je брзо сломљен.51) Држање Великих сила према овоме самовољноме чину било je скоро сасвим индиферентно. Гроф Ћано je записао у своме Дневнику: «. . .Дуче je врло задовољан и због тога што je међународни одјек раван нули или скоро ни толико. Меморандум који ми je предао лорд Перт током срдачнога разговора, могао би да буде састављен од наших властитих људи. .. Југословени се држе толико пријатељски да се то може протумачити само бескрајним страхом. Исто се може рећи о Грцима».52) Италија je, и после окупације Арбаније, продужила да уверава југословенске одговорне факторе, да она нема никаквих непријатељских намера према Југославији. To je, 22. априла 1939. године, говорио гроф Ћано Цинцар-Марковићу на састанку са њим у Венецији. Да су то била само празна уверавања показало се врло брзо: већ у мају 1939. године Италија je повела борбу против југословенскога утицаја у Северној Арбанији. У току лета 1939. године дата су упуства арбанашким емигрантима, «да приступе конкретној акцији на Косову и Метохији. 22. јула Ћано je дао Инструкције за акцију у Чамурији и на Косову, која je требало да се одвија у три фазе. Прво, општа пропагандна делатност на културној и верској основи; друго, јавна организација на томе пољу и, треће, тајна војна организација која би сарађивала са италијанском војском у случају да избије неизбежна југословенска криза».53) Арбанашки иредентистички покрет je оживео. Бачена je парола «Косово», која je, у односу на Југославију, имала да служи као притисак и уцена. Већ јуна 1939. године отворен je био у Риму биро за организовање арбанашкога иредентистичкога покрета.54) Током јула 1939. године биле су већ организоване групе Косовара и качака за упад у Југославију. Долазило je до сукоба и чаркања 30. јуна и 1. јула, а агенти су прелазили границу и препричавали говор италијанскога министра просвете. Неколико арбанашких јавних радника побегло je из Југославије и у Арбанији повело иредентистичку пропаганду.55) Када je, августа 1939. године, гроф Ђано посетио Тирану обећао je Арбанасима Велику Арбанију. Акција Косовара се осећала на све стране. У планинама су се почели јављати одметниди и изазивати сукобе са жандарима. У Арбанији je била створена Арбанашка фашистичка странка.

302

Иредентистичку пропаганду je нарочито ширило римокатоличко свештенство. « У својој пропаганди католички клер je уверавао муслиманско становништво да je оно од старине било католичко и да je моменат да се врати вери својих предака. Сем тога оно je тврдило да ће сви они који не напусте Ислам бити насилно исељени у Турску, ако пређу у католичанство, Италија ће предузети све мере да заштити њихове интересе и да створи Велику Арбанију од Тиране до Скопља».56) Италија je помагала руководиоце Косовскога комитета, Бедри Пејани и Ибрахима Ђакову, који су раније одржавали везе са Совјетима. Италијанска пропаганда и у Арбанији и на Косову и Метохији подгрејавала je наду маса на брзи слом Југославије и на скоро стварање Велике Арбаније. Јануара 1940. године изјавио je у Скадру К ољ Биба, секретар Арбанашке фашистичке странке, да ће Италија ускоро анектирати крајеве Југославије и Грчке, који су насељени Арбанасима. Током маја 1940. године тајно су организоване групе качака за убацивање у Југославију. «Чак су неким качацима, који су били пореклом са Косова, издељене титуле резервних официра и новчане награде, како би се обавезали на учешће у фашистичкој акцији. Једна мања група качака добила je налог да 9. јуна пређе границу и изврши рекогнистирање у срезу Подгоричком».57) У Југославији се појачао италијанско-немачки притисак: југословенска влада протерала je Јулиуса Ханауа, који je фунгирао као енглески трговац, а затим и енглескога вице-конзула у Скопљу Паркера, «који je имао везе са емиграцијом из Албаније».58) Ханау je био трговац оружја и енглески обавештајац, који je радио под именом «Цезар» и био повезан са Јулином Емерием. Ралф Паркер je био важна личност на овоме послу. Радио je и са Ганијем и Саидом Круезијем.59) Круезију су родом из Ђаковице и имали су утицаја са обадве стране југословенско-арбанашке границе. У ово време су били под енглеским утицајем и требало их je искористити против Италије.60) Уочи избијања Другога светскога рата беснео je на целоме простору рат обавештајних служби. Војничко присуство Италије на југословенско-арбанашкој граници и новац, који je дават на све стране, чинили су своје: са Косова и Метохије бежало се у Арбанију, ступало у италијанску службу и опет враћало натраг са одређеним задацима. У Тирани je, ових дана, формиран нови Косовски комитет са Ћерим-бегом Махмудбеговићем из Пећи на челу. Италијански обавештајни официри појачавали су акцију међу Косоварима: све je било спремљено за крваве орги-

303

je над Србима Косова и Метохије, које су настале после слома Југославије априла 1941. године.61)

ЛИТЕРАТУРА 1) Записници са седница делегације крал>евине С Х С на Мировној к онф еренцији у П ар и зу 1919-1920. П риредили Богдан К ризм ан и Богумил Храбак. Београд 1960, ст. 322. 2) А л и Хадри, Косово и М етохи ја у краљевини Југославији. У «И сторијски гласник», 1-2, 1967, ст. 54. 3) Ж и в к о Аврамовски, П ри лог питању и т али ја н ск о-алб ан ск е1иредентистичке пропаганде на К осову и М етохи ји у време М инхенске кризе и о к упације А лбан и је. У «И сторијски гласник», 2-3, 1964, ст. 125. 4) Н а истом месту. 5) Н а истом месту, ст. 126. 6) Ј. П., Џемијет. У «Н арод на енциклопедија С Х С », књ. IV , ст. 972. 7) Н а истом месту. 8) И сторијски архив К П Ј. T o m I I : Конгреси и земаљске конференције К П Ј 1919-1937. Београд 1950, ст. 477, белеш ка 35. 9) Ж и в к о Аврамовски, П ри лог питању и талијанско-албанске иредентистичке пропаганде.. . , ст. 123. 10) Н а истом месту. 11) А л и Хадри, Окупациони систем на Косову и М етохији 1941-1944. У «Ј у гословенски историјски часопис», 2, 1965, ст. 43. 12) Ekrem Bey V lora, Lebenserinnerungen, Bd. II (1912-1925), München, 1913, st. 69. 13) Giovanni Zamlboni. Mussolinis Expansionspolitik auf dem Balkan. Hamburq 1970, st. L. 14) N a istome mestu, st. XLIX. 15) Ekrem Bey Vloira, Lebenserinnerungen, Bd. II, st. 176. 16) Ж и в к о Аврамовски, А к ц и ја југословенске владе против Зогуовог р еж им а и А л б а н и је преко Ц ене-бега К риезиуа (1926-1927), У «Gjurmime A lb a nologjike», 2, 1965, ст. 230. 17) Богум ил Х рабак, Реок уп ац и ја области српске и црногорске држ аве с албанском већином становништва у јесен 1918. године и држ ањ е Арбанаса према успостављ ањ у власти. У «Gjurm im e A lban o lo gjik e», 3, 1966, ст. 267. 18) H a истом месту, ст. 291. 19) Н а истом месту, ст. 288. 20) Н а истом месту, ст. 291. 21) Ekrem Bey V lora, Lebemsermnerumgem, II, st. 154. 22) N a istome mestu. 23) N a istome mestu. 24) Giovanni Zambomi, N a istome metsu, st. 307. 25) Ж и в к о Аврамовски, Б алк ан ск е земље и велике силе 1935-1937. од итали јанск е агресије на Етиопију до југословенско-италијанског пакта, Б е о град 1968, ст. 10. 26) Giovanni Zamlboni, N a istome mestu, st. 309. 27) Ж и в к о Аврамовски, П ри лог п и т ањ у .. . , ст. 124. 28) O psim ije vidi kod D ojko Slijepcevic, The Mcaedonian Question. Chicago 1958, st. 195.

304

29) Giovanni Zamboni, N a istome mestu, st. 313, beleska 25 30) N a istome mestu, st. 314. 31) N a istome mestu, st. 387. 32) Ж и в ко Аврамовски, Б алк ан ск е земље и велике с и л е .. . , ст. 10. 33) М и лан Стојадиновић, Н и рат, ни пакт, ст. 455. 34) GaleazzO’ Ciano, Tagebücher 1937-1938. Ham burg 1949, st. 264-265. 35) М и л ан Стојадиновић, Н и рат, ни пакт, ст. 457. 36) Н а истом месту, ст. 461. 37) Ж и в к о Аврамовски, И тали јанска окупација А лб а н и је и држ ањ е ју г о словенске владе, ст. 10, белеш ка 28. 38) Н а истом месту, ст. 11. 39) М и лан Стојадиновић, Н а истом месту, ст. 567. 40) Н а истом месту, ст. 570. 41) Ж и вко Аврамовски, П итањ е поделе А л б а н и је у разговорима Стојадиновић-Ћ ано јан у ар а 1939. и став неких дипломатских и војних личности, (Годишњак покрајинскога држ авнога архива, I, Приш тина 1965). 42) Н а истом месту, ст. 138. 43) Н а истом месту, ст. 142. 44) Н а истом месту, ст. 149-150. 45) Н а истом месту, ст. 150-151. 46) Н а истом месту, ст. 151. 47) Н а истом месту. 48) Н а истом месту, ст. 153. 49) Н а истом месту, ст. 156. 50) Н а истом месту, ст. 155. 51) Владимир Дедијер, Југословенско-албански односи (1939-1948). Београд 1948, ст. 49-51. 52) Навод код Дедијера, Н а истом месту, ст. 51-52. 53) Ж и в ко Аврамовски, П ри лог п и т ањ у .. . , ст. 134. 54) В у к Винавер, Фаш изам и југословенско-албански односи на почетку другога светскога рата. У «И сторијски записи», год. X X I I I , св. 1-2, 1970, ст. 104. 55) Н а истом месту, ст. 105. 56) Ж и вко Аврамовски, П ри лог п и т ањ у .. . , ст. 135. 57) В у к Винавер, Фаш изам и југословенско-албански односи.. . , ст. 116. 58) Н а истом месту, ст. 117. 59) Julian Am ery, Sons of the Eagle, st. 24-25. 60) N a istome mestu, st. 29. 61) В у к Винавер, Ф аш изам и југословенско-албански односи.. . , ст. 121.

305

КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ КАО САВЕЗНИК АРБАНАСА У БОРБИ ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ У својој борби против нове државе нашли су југословенски Арбанаси драгоценога савезника у Комунистичкој партији Југославије (КПЈ). Још су ср п ск и социјалист и за време Балканскога рата, а и касније, иступали против проширења Србије и Црне Горе у правцу Арбаније и, нарочито, против изласка Србије на Јадранско море преко арбанашке територије. На једном митингу, одржаном септембра 1913 године, донета je резолуција против новога ангажовања Србије у Арбанији: «.. .Ми се плашимо, вели се тамо, да ова српско-арбанашка кланица није нарочито потстакнута, да би за собом повукла замашније, светске догађаје који су везани за Средоземно море и за Предњу А зи ју».3) У Извештају Главне партијске управе, поднетом X Конгресу Српске социјалистичке партије (од 1. VI. 1911. до 31. X II. 1913), жигоше се српско ангажовање у Арбанији, да би се изашло на Јадранско море/) Социјалисти тадашње Србије заговарали су једну аутономну Арбанију, али само «као аутономни члан једне демс-кратске Балканске федерације Арбанија може живети правим самосталним животом».3) Став с р п с к и х социјалиста према српско-арбанашким односима за време, и после, Балканских ратова изнео je најпотпуније Димитрије Туцовић у своме делу «Србија и Арбанија», писаном јануара 1914. године/) Иако се ни Димитрију Туцовићу, а ни социјалистима из тадашње краљевине Србије, не може оспорити патриотизам, мора се истаћи, да je њихово схватање српскога националнога питања веома одударало од општег схватања српскога народа. И они, поред свих ослободилачких напора српског народа, виде у српским националним тежњама о д б л е с к е ш о в и н и з ма, једно дефектно схватање, које ће касније југословенски комунисти прихватити и продубити.5) Димитрије Туцовић, занет тадашњом социјалистичком фразеологијом, нападао je разграничење између Арбаније и Србије како га je одредила била Лондонска конференција: «Лондонска коннференицја, вели он, била je према Арбанији још свирепија него Берлински конгрес према Србији. Њеним одлукама несумњиво je највише оштећен арба-

307

нашки народ; али онај што je највише добио нису балканске државе већ заинтересовани капиталистички и власнички кругови великих сила, Аустро-Угарске и Италије».6) Схватања Туцовићева била су веома далеко од стварности, како се она искристализовала на повученој српско-арбанашкој граници; поједине групе Арбанаса, формиране у банде, нападале су, понекада и јаком бројном снагом, не само на српске граничне страже, него и на дубљу унутрашњост и убијале и робиле. Отуда су Србија после Балканских ратова и краљевина СХС, после Првога светскога рата, трижале према Арбанији стратегијске границе. У М е м о р а н д у м у генерала Петра Пешића, рађеном за Конференцију мира у Паризу, одбијају се границе из 1913. године и даје образложење за то; «. . .Ми смо били принуђени у пролеће 1915. године после једнога озбиљнога упада многобројних албанских банди, да продремо на албанску територију и заузмемо границу, обележену на карти, коју сада тражимо, која je природна стратегијска граница и која нам једино даје безбедност и могућност да са релативно слабом пограничном посадом обезбеђујемо нашу територију».7) Туцовић je био против изласка Србије на Јадранско море преко арбанашке територије иако тада није било друге могућности. Он je у тој тежњи Србије гледао «онај животни нерв о коме виси цео привредно-финансијски систем буржоазије, кредит на страни, опстанак режима».8) «Сан о изласку на Јадранско море завојевањем Арбаније припада прошлости, али његова сенка ће дуго времена помрачивати небо над српским народом. Србија je хтела и излазак на море и једну своју колонију, na je остала без изласка на море а од замишљене колоније створила je непријатељства: хтела je да истисне туђи утицај из Арбаније, а постигла je да га још више учврсти».9) Национално конструктивнији нису били српски социјалисти ни за време Првога светскога рата. Јован Јовановић јавља, 24. фебруара 1918. године, министру спољних послова о конференцији социјалистичких и радничких претставника у Лондону (од 20. до 24. II. 1918), на којој су били А. Павловић, К. Новаковић, К. Чапља. У резолуцији, која je тада донета, тражи се: «Начело самоопределења; евакуација Србије, Црне Горе и Албаније; питање о Балканскоме полуострву да реши специјална конференција претставника Балканских држава или нарочита међународна конференција на бази, да свакоме буде гарантовано право слободног развијања свих народности».10) Када су ово тражили српски социјалисти над њиховом, ратом и патњама измученом земљом, већ се осмехивало сунце победе.

308

Српским социјалистима недостајала je конструктивна национална концепција и здрава национална идеја. Они су, у своме идеолошкоме пубертету, примали за готово све што им je стизало са других страна, мало или нимало заинтересованих за судбину нашега народа. Они су и на српско национално питање гледали, знатним делом, кроз призму марксистичке логике, и због тога нису схватали суштину ствари: п р и р о д н о п р а в о српскога народа да се ослободи и уједини на целоме своме историјскоме и националноме простору. Они су веровали у могућност стварања једне Балканске федерације што није било остварљиво, али je дуго остало као пропагандна наркоза, коју су били преузели и балкански комунисти. Димитрије Туцовић je писао: «.. .Само стварањем н о в е заједнице на место срушенога турскога господарства могла се сачувати давно изубљена национална слобода да се опет не утопи у крвавој међусс-бној отмици око задобивених области, отмици која je највећа несрећа по слободу Балканских народа».11) Има, међутим, код Димитрија Туцовића и позитивних схватања. Он, отворено, указује на елементе, који омогућују сарадњу Срба и Арбанаса: «Н е само, вели он, измешаност насеља и сродност суседних племена већ и узајамност интереса упућивали су ова два народа на споразум и пријатељске односе. Као што пут на Јадранско море иде преко једноставнога арбанашкога насеља. везе Арбанаса са унутрашњошћу полуострва воде преко српске границе. Као што je нама потребно море, још више je њима потребно копно. Ако нас упућује на Арбанасе брига за извоз, Арбанасе упућује на нас брига за хлеб. Ако се те две стране споразумевају, оне се узајамно стешњивају и даље».12) Има података да су социјалистичке идеје, иако у скромноме опсегу, налазиле присталиде и међу појединим арбанашким и турским интелектуалцима на Косову и Метохији. Према истраживањима Миодрага Николића појављују се «прве искре радничкога кружока у Призрену формирана je, маја 1907. године, а нешто касније, почетком X X века (1904-1909) и у другим местима... основане су прве социјалистичке организације». Из радничкога кружокау Призрену формирана je, маја 1907. године, п рва и л е га л н а социјалистичка организација на Косову.’3) У Гњилану je било присталица социјализма у јесен 1904, у Косовској Митровици 1906, у Вучитрну 1909. године. Ове групе, настале углавном, под утицајем социјалиста из Србије, биле су под утицајем листа «Социјалистичка зора», који je излазио у Скопљу од 1910. године. После Балканских ратова ове су се групе оформи-

309

ле у Партију, да би, после Првога светскога рата, прерасле у организације КПЈ.14) После Првога светскога рата, када je у краљевини СХС, КЦЈ била легална и могла легално да ради, нашла je присталица и међу арбанашким и турским масама, не само у Старој него и у Јужној Србији. «Године 1919. постигнути су значајни резултати у стварању организација у Македонији и на Косову и Метохији. Обновљена je организација у Битољу, а створене су нове у Кавадару, Штипу, Куманову, Тетову, Ђевђелији, Неготину, Прилепу, Охриду, Урошевцу, Гњилану, Призрену, Приштини. У Скопљу je, 7. и 8. јануара 1920. године, одржана партијска к о н ф е р е и ц и ј а за Стару Србију и Мекедонију; на њој je донета одлука да се у Скопљу покрене партијски лист «Социјалистичка зора» и изабран je Покрајински секретаријат за Македонију и Стару Србију са седиштем у Скопљу, који je потпао под Покрајински одбор за Србију и Македонију у Београду».15) Један од главних агитатора-комуниста био je Арбанас Зеф ЈБус Марк, који je често затваран у Ђаковици и био, на крају, непосредно после избора, убијен.. .,6) Интересантно je поменути да je међу присталицама и шириоцима комунистичких идеја међу Арбанасима и Турцима било и истакнутих мухамеданских свештеника. Најистакнутији међу њима био je Хаџи Омер Љутви Пачаризи (1869-1929), «шеф једне дервишке секте, човек који je завршио највише верске школе и коме су се дубоко клањали верници — у исто време налазио се у првим редовима активиста организације КПЈ у Призрену».17) Један од истакнутих чланова муслиманске комунистичке организације у Призренском округу био je дервиш Маља Исмаил из Ораховца. Истакнут je био и Хаки Хајредин, шеих из Призрена, који je био у вези са свим виђенијим комунистима. Истакнути члан КПЈ у Призренскоме округу био je и учитељ Тарамбаба Мухарем Али, који je био посланички кандидат K IIJ за Призренски округ.’8) Ови комунисти су се старали о превођењу комунистичкога материјала на турски и арбанашки језик, а «Имерова текија постала je центар предизборне пропаганде. Ту су долазили људи са села и распитивали се о програму Партије, узимали пропагандни материјал и бележили све оно «што мора сваки човек да зна».19) У својим беседама верницима Хаџи Имер Пачаризи «говорио je о Партији, о потреби да се сви људи боре за правду и да гласају за комунистичке кандидате као једине истинске претставнике радника и сељака».20) И у социјалистичким и у комунистичким организацијама било je у руководству и Арбанаса и Турака: за о-

310

круг Косовску Митровицу био je, 1920. године, за посланика изабран Етхем Булбуловић, «али je после Обзнане издао Партију».21) За интересе арбанашких маса залагали су се тада комунистички прваци — Срби, Илија Красојевић и Милић Шћекић. Арбанаси су гласали за њих како у Пећи и Призрену тако исто и у «Звечанском округу, где je такође био изабран комунистички кандидат. Шиптари су дали велики број гласова за комунистичке кандидате у Пећи и Ђаковици, али у овим срезовима нису однели изборну победу».22) Красојевић je убијен јуна 1922. године.23) Непријатељство Арбанаса према новој држави потстицали су у оно време и црногорски Зеленаши и, разуме се, Италија, која je ове хранила, наоружавала и одевала.24) Тада су се црногорски комунисти изјашњавали за јединство Црне Горе са Србијом — тадашњи водећи црногорски комунисти су «једним дијелом потицали из редова црногорске емиграције у Србији до Првога светскога рата, која се активно борила за уједињење Црне Горе са Србијом».25)

Доношење О б з н а н е и Закоиа о заштити д р ж а в е прекинули су делатност комуниста у Старој Србији. «To je имало за последицу губљење ранијега утицаја КПЈ на део шиптарских маса».25) Бачена у илегалност и оптерећена сукобима у вођству КПЈ није, за подуже времена, могла да развија свој рад међу југословенским Арбанасима. Батрић Јовановић вели, да je у току припреме за III конгрес КПЈ, одржан у Бечу 1926. године, на Обласној конференцији КПЈ за Црну Гору, решено, поред осталога, «побољшање рада КПЈ међу муслиманима и Шиптарима».27) Кемал Сејфула истиче, да се КПЈ «увек обраћала националним мањинама и позивала их да заједно са другим нашим народима воде борбу за демократизацију зем љ е.. . КПЈ je таквим својим ставом створила себи ослонац у редовима националних мањина, отворила им перспективу за решење мањинскога питања, привлачила их у активну борбу путем свих оних акција које je водила против капиталистичке Југославије, а за једну нову заједницу свих наших народа и осталих националности. У тој борби мањине су се често везивале за политику Партије, за борбу радничке кла28 \ се». ) Независна радничка партија Југославије (НРПЈ) донела je, у својој Р е з о л у ц и ј и о националноме питању у Југославији, 1923. године, одлуку према којој je дужност Партије, «да са организа-

311

цијама радних маса угњетених нација води заједничке отворене борбе за право на отцепљење, односно да помаже покрете угњетених нација у циљу формирања независних држава како Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе, тако и ради ослобођења Албаније».29) Унутрашњеполитичке прилике у Арбанији, борба између снага које су се окупљале око Ахмет-бега Зогуа и Фан Нолија, смена режима и борба за власт, нису се могле не одразити и на расположење југословенских Арбанаса. Ово тим пре што je после Првога светскога рата против краљевине СХС радила и бројна арбанашка емиграција. Вођство ове арбанашке иреденте окупљало се око К о с о в с к о г а комитета, који je, још почетком 1920. године, ступио у везу са Ком и нт ерном и са комунистичком Б а л канском ф е д е р а ц и јо м . Још тада се говорило да Косовски комитет прима новчану помоћ од Коминтерне.30) У децембру 1921. године je Бајрам Цури (1862-1925), један од првака Косовскога комитета, посетио совјетскога посланика у Бечу и дискутовао са њим питање Косова. «Он je рускоме дипломати предао један Меморандум».31) Већ 1928. године основали су арбанашки емигранти у Совјетском Савезу К П Албаније.32) Те исте године донео je IV Конгрес КПЈ, одржан октобра 1928. године у Дрездену, у својој Рез о л у ц и ј и и ову одлуку: «Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, са албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовскога комитета и позива радничку класу да свесрдно помаже борбу раскомаданога и угњетенога албанскога народа за независну и уједињену Албанију».33) Оштрица je, и овде, била уперена против «великосрпске буржоазије», која, наводно, угњетава и арбанашки народ: «Поред тога, вели се даље у Р е з о л у ц и ј и , она je у тежњи за окупацијом Северне Албаније с ,албанским’ четама организованим у Југославији, срушила албанску народну владу Фан Нолија. .. и довела на власт беговску контрареволуцију Ахмет-бег Зогуа... Албански народ, капиталистички још неразвијен, како у Албанији тако и у Југославији, може да се ослободи и уједини само у наслону на радништво, сељаштво и остале покрете угњетених нација на Балкану, у масовној национално-револуционарној борби како против великосрпског, тако и против италијанског империјализма и домаће беговске контрареволуције».34 Пада у очи да су ове исте, 3928. године, арбанашки емигранти у Совјетскоме Савезу основали К П Арбаније и да je идуће,

312

1929. године, Коминтерна послала у Арбанију своје агенте, да они и тамо организују Комунистичку партију. Водећа личност међу тадашњим арбанашким комунистима био je А л и К е л м е н д и . Рођен у Пећи 1900. године, Келменди je стигао на Косово у пролеће 1930. године са намером да и тамо организује комунистичке ћелије, али je имао мало успеха. Са њим je радио и А с и м В о к ш и , који je рођен у Ђаковици. Вокши je био у Шпанском грађанском рату где je и погинуо 4. октобра 1937. године. А ли Келменди je умро у Паризу 1939. године.35) После поделе Југославије на б а н о в и н е и оснивања Зетске бановине, 3. септембра 1931. године, дошао je један део Косова и Метохије у састав ове бановине. Тамо су, сада, комунисти из Црне Горе могли активније да раде.36) Од IV конгреса КПЈ, октобра 1928. године, па до IV Партијске конференције, одржане у ЈБубљани 24. и 25. децембра 1934. године, активност КПЈ на Косову и Метохији била je слаба. Тај период времена, «који je обухватао шест година, оцењен je као најтежи у историји Партије».37) У наредноме периоду, а нарочито после доласка Јосипа Броза-Тита на чело КЦЈ, појачан je био рад КПЈ на свима плановима. «Доласком друга Тита, вели Кемал Сејфула, на чело КПЈ отпочео je све снажнији продор КПЈ у редове националних мањина у Југославији. .. Велика брига je посвећена проблему националних мањина, развијању партијске организације у њиховим редовима и одлучној борби за лобољшање положаја мањина, за политичку диференцијацију међу њима, за јасно постављање перспективе пред радним народом — припадницима многобројних мањина у нашој земљи».38) Али Харди вели, да je IV Партијска конференција КПЈ тражила враћање земље Арбанасима и да je, тек 1935. године, «заузет правилан став о националном питању».39) Овде се мисли на одлуке Јулскога пленума Ц К КПЈ, који je одржан у Сплиту. У Окружници, коју je издао Ц К КПЈ, стоји и ово: «Ми настављамо са свом снагом борбу против режима великосрпскога угњетавања, за слободу и права угњетених народа. Наш став који долази до изражаја у нашем основноме захтеву: п р а в о на с а м о о п р е д е л е њ е све до права на от цепљ ењ е, ми не мењамо. А ли не смемо постављати тежиште на отцепљење него потцртавати да сваки народ има право да сам одлучи о евојој судбини. Тежиште се, дакле, поставља на право самоопределења. Баш због тога истичемо захтев за народним скупштинама, односно саборима у Загребу, Љубљани, Скопљу, Цетињу и Сарајеву, који ће бити изабрани слободним изборима».40) О Београду и Србима нема ни речи.

313

Црваци југословенских Арбанаса — комуниста нарочито су истицали, да je доласком Јосипа Броза-Тита на чело КПЈ заузет «п р а в и л а н став у пуном смислу речи према Ш иптарској националној мањини, што долази до израза нарочито на V Земаљској конференцији КПЈ, која je у својој Р е з о л у ц и ј и , указујући на актуелност борбе за решење националнога питања, поставила комунистима Косова и Метохије овај задатак: «. . .Борба за слободу и равноправност арнаутских маса на Косову и Метохији и Санџаку, а у исто вријеме и борба против талијанских агената, који у овим крајевимо настоје разним обећањима обманути угњетене Арнауте и изазвати ратни сукоб у томе дијелу Југославије ».41) Извесна, иако слабо уочљива, комунистичка активност на Косову и Метохији осећала се и 1932. године. Радило се о активности «народне омладине» свих народности на овоме продручју, која je издала један летак у корист Арбанаса. У летку се устаје против н а с е љ а в а њ а С рба, наводне забране употребе матерњега језика и вршења својих обичаја и против кулука. Тражила се подела манастирске з е л љ е и читлука и тражена з а је д н и ч к а борба Арбанаса и Црногораца.42) Средином 1937. године образован je Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију,43) али je, по казивашу Батрића Јовановића, овај Обласни комитет био потчињен Покрајинскоме комитету КПЈ за Црну Гору, јер се на Покрајинскоме саветовању, одржаном у Подгорици новембра 1938. године, помињу Санџак, Косово и Метохија.44) Тако je било и 1939. и 1940. године. Средином 1940. године одржана je IV Покрајинска конференција КПЈ за Црну Гору, Санџак, Косово и Метохију. Одлучено je, да се води борба против «секташкога става у односу на шиптарску и л у с л и м а н с к у о м л а д и н у и појачање рада међу женском омладином».45) Јуна 1939. године, приликом прославе 550-годишњице Косовске битке, упутила je арбанашка омладина Косова и Метохије јавности један летак у коме je оштро напала политику режима. Нападнуто je и закључење конвенције о исељењу Турака и Арбанаса у Турску. У летку има доста произвољности. Не одговара истини, поред осталога, ни следећи навод у летку: « . . У вековним борбама у прошлости, пред најездом турских освајача, ви сте се борили раме уз раме са Србима. За време петвековног ропства под Турцима, Арнаути су заједно са српским комитама четовали бранећи част и достојанство свога народа. Пред налетом германских завојевача као војници у српској војсци од 1914. до 1918. године, ви, потомци Скендербега и Леке Дукађина... сво-

314

јом храброшћу задивили сте старешине у борбама код Београда, Смедерева, на Мачковом Камену и другим местима».46) Док je други део овога цитиранога места тачан, први je сасвим произвољан. Није јасно када су партијске организације КПЈ на Косову и Метохији одвојене од Ц К КПЈ за Црну Гору. Батрић Јовановић наводи да je, од 7. до 9. августа 1940. године, у селу Барама, срез Шавнички, у кући Милана Жугића, одржана V III Партијска конференција за Црну Гору, Боку, Санџак, Косово и Метохију. На овој конференцији тражена je, поред осталога, борба «против великосрпских хегемониста свих врста и њихових агената, као и агената страних империјалиста, у првоме реду италијанских агената у Црногорској федералистичкој странци, као и бегова и барјактара на Косову и Метохији».47) Николас Ц. Пано, међутим, наводи да je КПЈ 1940. године одлучила, да се Обласни комитет за Косово одвоји од Покрајинског комитета за Црну Гору и директно потчини Ц К КПЈ. Пано, даље, вели, да je Обласном комитету КПЈ за Косово и Метохију стављено у дужност да се повеже са комунистима у Арбанији и да помогне стварање како организација отпора тако исто и КП Арбаније.48) А ли Харди наводи, да je, јуна 1940. године, одржана д р у га редовна конференција Обласнога комитета КПЈ за Косово и Метохију. На овој конференцији «изнети су пропусти партијске организације у периоду од 1937. до 1940. и поред осталога да се није довољно продрло међу Шиптаре, указано je на успехе комуниста и скојеваца у организовању противратних акција».49) Главни свој задатак видео je Обласни комитет у томе, да се изврши «продор међу Шиптаре и њихово окупљање око КПЈ, а то се може постићи тек пошто сваки члан Партије буде изградио исправан став по томе питању и затим га преносио на широке народне масе».50) На овој конференцији изабран je н о в и О б л а с н и комитет. Црема Владу Стругару није овај Обласни комитет имао много успеха у придобијању арбанашких маса за Партију.51) У суочењу са чињеницама звучи театрално тврђење Кемала Сејфуле о томе да je КПЈ, за време од 1937. до 1941. године, имала највећу потпору од припадника националних мањина па, међу њима, и Арбанаса.. .“ ) Из званичних партијских докумената се види, да je до сарадње, у већим размерама, између комуниста Срба и Арбанаса на Косову и Метохији долазило, чак и после почетка немачко-совјетскога рата, веома споро. Секретар Ц К СКОЈ-а за косово и Метохију обавештава, 1. децембра 1942. године Ц К КПЈ,

315

да на томе подручју постоји шест Месних комитета СКОЈ-а са 1.726 чланова, али je «главни проблем у њиховом раду још увијек отсуство арбанаш ке о м л а д и н е из активне борбе. Тако, и од целога наведенога броја Скојеваца, свега њих 97 су Шиптари».53) Три и по месеца пре тога, на саветовању СКОЈ-а за Косово и Метохију, утврђено je, да нема јединства између арбанашке и српске омладине. У Закл>учцима саветовања се вели: «Српска и црногорска омладина се од почетка фашистичке окупације налазила на позицијама народно-ослободилачке борбе. У борби за национално ослобођење и свој бољи живот она жели да сарађује са шиптарском о м л а д и н о м . . . Ш иптарс ка пета колона, која je код нас бројна, настоји свим силама да јој онемогући да нађе свој пут. Она распаљује животињску националну мржњу према Србима и Црногорцима и њиховој омладини с којом би млади Шиптари требали да се повезују да би остварили своја права. У томе правцу Шиптарска пета колона вешто историшћава бојазан од освете за почињена недела, која je усађена у срцима шиптарске омладине. .. Међутим, СКОЈ-евске организације су још далеко од шиптарске омладине и везе са том омладином су слабе и број Скојеваца из њених редова врло мали (изузимајући, донекле, Ђаковицу).54) На саветовању Обласнога комитета КПЈ за Косово и Метохију, одржанога 31. августа 1941. године, решено je, и поред овако слабе идеолошко-политичке припреме арбанашких маса: «Радити да другови у Арбанији отпочну са акцијама, јер би то имало јаког одјека на оријентацију овдашњих маса».55) 3

Капитулацијом Југославије, априла 1941. године, почело je раскомадавање Југославије. На конференцији у Бечу, одржаној 21. и 22. априла 1941. године, расправљано je и питање поделе Јужне и Старе Србије: као ривали појавили су се Бугари, иза којих je стајала Немачка, и Арбанаси, које je помагала Италија. Повучена je привремена гранична линија између Бугарске и италијанске окупационе зоне; уговор о дефинитивноме разграничењу био je закључен тек 29. марта 1943. године у Тирани и требао je да ступи на снагу 15. јуна исте године, али je ступио на снагу месец дана касније.56) Гроф Ћано, који се тако много заузимао за окупацију Арбаније, тражио je за Арбанију, односно за Италију, што већи простор: «Италијанска делегација инсистирала je на проширењу границе подручја предвиђенога за ,Велику Албанију’, док je представник Рајха указивао на потребу признања

316

великобугарских претензија с позивом на наводне етничке разлоге за то. Ђано се позивао на јаку опозицију у великоалбанским националистичким круговима, уколико би се подручје Косова додијелило Бугарској».'7) О српскоме становништву тамо није, овом приликом, нико ни говорио. Изузев три среза, која су оетала у оквиру окупиране Србије, «и делова Гњиланскога и Урошевачкога среза које су окупирали Бугари, ова област je припојена Албанији. Окупатор je прогласио ,уједињење Шиптара’ и стварање ,Велике Албаније’, која се у ствари састојала у прикључењу Косова и Метохије италијанској окупационој зони».58) Овој својој «Великој Арбанији» Италијани су припојили и Улцињ, Тузи, Плав и Гусиш и «пет граничних срезова у Западној Македонији».59) За крајеве, који су дошли под власт окупиране Србије, донео je Савет комесара, 6. августа 1941. године, У р е д б у о уређењу у области Косова, која je ступила на снагу два дана касније.60) Влада генерала Милана Недића донела je нову Уредбу о административној подели Србије. Она предвиђа да се општа управа врши по окрузима, срезовима и општинама. И rio овој Уредби постоји Митровачки округ са седиштем у Косовској Митровиди.61) Овоме округу су припадали срезови: вучитрнски, дежевски, лапски, косово-митровачки и студенички. Окружни начелник био je Арбанас (Ибрахим Љутви), а његов заменик Србин.62) Краљевим указом од 12. августа 1941. године окупирано подручје Старе и Јужне Србије анектирано je Италији. На овоме поДРУЧЈУ постојале су три жандармеријске окружне команде, ш е сет и четири среске и четири стотине четрдесет жандармеријских станица.") Влада Арбаније решила je, 8. октобра 1941. годцне, да сви становници ових крајева, који су арбанашкога порекла, постану држављани Арбаније. Према решењу исте владе, од 5. фебруара 1942. године, «сви становници ових крајева који нису шиптарскога порекла постају de jure албански држављани за све ефекте закона».64) Италија je на овоме подручју држала јаке оружане снаге: око 20.000 војника, 5.000 карабињера, финанса и припадника граничарских јединица. Било je и око 5.000 наоружаних домаћих Арбанаса.65) На своме подручју Немци су држали арбанашку жандармерију, која je носила униформу с грбом Скендербега и бројила je око 1.000 људи. Командант јој je био Бајазит Болетини. Поред тога било je 1.000 шиптарских добровољаца, којима су командовали сеоски поглавари. Седиште je било у Косовској Митровици. Врховни вођа ове арбанашке народне групе био je А ли

317

Драга.66) После италијанске капитулације, 8. септембра 1943. године, није се ништа променило: Косовари су и даље имали велики утицај на новоформирану власт под немачком заштитом.67) Слом Југославије омогућио je и повезивање арбанашких иредентиста са домаћим великоарбанашким елементима. Сви заједно «једва су чекали да се сруши буржоаска Југославија».68) Цео низ угледних вођа југословенских Арбанаса, који су у Југославији имали знатан утидај, одржавао je везе и са арбанашком е~ миграцијом и одмах после слома Југославије пришао Италијанима верујући да ће им ови створити Велику Арбанију. Али Харди наводи, да je Ферат-бег Драга, после окупације, постао један од вођа Косовског комитета; Алија Агуши постао je министар у арбанашкој влади; Џафер Дева из Косовске Митровице постао je министар унутрашњих дела у Тирани; Неџип-паша постао je министар за новоослобођене крајеве; Сејфудин-бег je био постао стуб фашистичке власти у Цећи, и бројни други добили су водеће положаје на Косову и Метохији.69) Још пре слома Југославије, ускоро после окупације Арбаније, италијанска пропаганда je обећавала запоседање Косова и Метохије што су нарочито поздрављали католици-Арнаути. «Преко извесних Косовара, Шефкет-бег Врлачи je био успео да убаци на Косово и у Метохији пропагандну крилатицу да je Албанија присаједињена Италији искл>учиво због тога да Италија, као велика сила, омогући присаједињење целе Јужне Србије А лбанији, као и свих места у којима Албанаси чине већину».70) Гроф Ћано je забележио у своме Д н е в н и к у : «Морамо успавати Југославију. А ли касније, наша политика мора да се живо позабави Косовом. То ће одржати живим један иредентистички проблем на Балкану, привући пажњу Албанаца и представљати нож уперен у кичму Југославије».71) Иредентистичку арбанашку пропаганду помагали су и арбанашки студенти у Београду: «Још неколико година пре окупације Албаније формирана je у Београду тајна студентска организација ,Беса’ (формирана je 1935. године од 12 Арбанаса са Косова и Метохије). Она je била малобројна, али je њен значај био у томе што je могла да буде жариште за ширење иредентистичке пропаганде. Она je деловала као националистичка организација и основана je са знањем албанске владе и њеног посланика у Београду».72) Организатор «Бесе» био je Сермет Ђенђули, секретар албанашкога посланства у Београду, који je, истовремено, био и италијански повереник. Финансирало их je арбанашко посланство у Београду, а после окупације Арбаније италијанско послан-

318

ство. У програму «Бесе» тражено je прикључење Косова и Метохије Арбанији. «Главни претставници ове организације, Шаиб Мустафа и Ибрахим Мутвић, успоставили су 1938. године везе са Бедри Пејаном, приликом једнога путовања у Париз».73) Када je распарчана Југославија створена je пуна могућност повезивања свих ових елемената са онима који су стизали из Арбаније. «Велики број великоалбански оријентисаних људи дошао je после априлске катастрофе на Косово и Метохију. Ти елементи су на разноразне начине радили на придобијању Шиптара за великоалбанску идеју, да би немачког окупатора приволели да Албанији прикључи немачку окупациону зону Косова, а такође да би извршили притисак на Бугаре да напусте своју окупациону зону».74) Фердо Чулиновић истиче, да су нове, италијанско-арбанашке власти одмах почеле да спроводе политику н а ц и о н а л н е а си м и л а ц и је и чине јак притисак на неалбанско становништво.75) Школе на Косову имале су задатак, «да шире не само фашистичку идеологију већ и великоалбанско национално осећање».76) Сви уџбеници били су прожети духом великоалбанске идеологије. На ономе подручју које je дошло под управу окупиране Србије ствари су биле сасвим друкчије: Арбанаси су имали право и на своје школе и на своје наставнике: « У арбанашким школама, односно оделењима, поставл>ани су учител>и албанске народности, југословенски држављани. Ове школе водили су у начелу Албанци. За албанске ученике оснива се у Косовској Митровици потпуна реална гимназија, која школске 1941/42. године има први разред, а сваке наредне године отвара се следећи разред. Наставно особљ е албанашке народносне групе поставља Министарство просвете на предлог вође ове групе».77) «Деца Срба, у колико су ишла у школе у оном делу Косова и Метохије. који држи италијански окупатор, учила су на албанском је з и к у » .™ ) Са окупацијом Косова и Метохије од стране Италије и довођењем на власт великоарбанашких елемената настали су погроми над Србима на овоме подручју. Обим тих погрома и број људских жртава и величина материјалне штете нису познати, јер, после Другог светског рата, није било могуће проценити ни једно ни друго. Херман Нојбахер вели: «Шиптари су се пожурили да протерају што je могуће више Срба из земље. При томе су локални силници често од протериваних, за дозволу исељења, узимали дар у злату (Goldgabe). .. Када се генерал Недић са горким тужбама обратио на мене, препоручио сам хитно арбанашкој влади, да се прогонима учини крај. Када сам видео да je моја интер-

319

венција остала без успеха, затражио сам давање оставке на моју мисију у Арбанији: ja ћу морати некоме другоме препустити, да Арбанију брани од територијалне похлепе Бугара. Џафер Дева, који у Косовској области има утицаја, обећао ми je да ће интервенисати. Он je то урадио са успехом. И поред тога, после 1941. године учињено je много несреће».79) Нарочито су били прогоњени они Срби, који су се тамо доселили после Првога светскога рата. «Установљена je Шиптарска полиција, Шиптарима je дато право на држање оружја, отпочело се са насилним исељавањем Срба и Црногораца. Поред заједничке шиптарске и италијанске жандармерије... приступило се организовању оружаних група добровољаца, тако званих вулнетара, за одржање реда. Те групе вулнетера уствари су имале да распирују шовинизам и да врше пљачке и убијања».80) Настало je масовно прогоњење Срба: пљачке, убиства, хапшења и интернирања, обесправљивања сваке врсте, карактерисали су нову власт, која je триумфовала на рушевинама једне државе чију je пропаст одавно желела. Џавид Нимани je, једном приликом, изјавио, да су арбанашке масе желеле пропаст Југославије па макар са које стране.3') Српско становништво je бежало и у шуму, и у окупирану Србију и у Црну Гору, а комунисти су, где год им je то било могуће, покушавали да ове избеглице потчине својој власти. Светозар Вукмановић-Темпо бележи да се, због оваквога стања, три хиљаде Срба и Црногораца јавило за одлазак у партизане.82) Покрајински комитет КЦЈ за Црну Гору, Боку и Санџак јавља, 11. фебруара 1942. године, Ц К К П Ј: «Питање избјеглица, насел>еника из Метохије и других крајева, којих има у великом броју, доста je тежак проблем. Усљед тешког економскога положаја и реакционарршсти једнога великога дијела избјеглица, ови елементи одлазе из крајева које партизани контролишу, иду према Метохији, а тамо их врбују Васојевићки четници. Преко НОО указаће се помоћ избјеглицама, а способним људима за пушку неће се дозволити одлазак из мјеста које партизани контролишу».83) Као и у Независној Држави Хрватској и на Косову и Метохији су хапшени и у б и ја н и свештеници Српске православне цркве. Рашко-призренски епископ Серафим био je ухапшен и интерниран у Тирану, где je, 13. јануара 1945. године, и умро.84) Са подручја епархија рашко-призренске, скопске и охридске, уколико су ове две последње потпадале под власт Италијана, Арбанаси су у б и л и четрнаест свештеника и ј е д н у м о н а х и њ у (монахиња Пелагија из манастира Сопоћана). За поједине свештенике (Лука

320

Поповић, Урош Поповић и Слободан Поповић) зна се да су убијени за време вршења Свете литургије.85) Андреја Поповић, иако већ у годинама, убијен je 21. октобра 1943. године, «с циљем да се његовим убиством, као врло угледне личности у тамошњем крају, заплаши српско становништво».86) Потресна je, нарочито, смрт Дамаскина Бошковића, старешине манастира Девича, који je убијен прве половине октобра 1941. године: «По причању сељака очевидаца њега су везана дуго вукли по трњу и камењу, тукли га непрестано кундацима, док га најзад нису из пушке убили».8/1 Физичко сатирање српскога становништва на Косову и Метохији било je праћено и покушајима однарођаваша: окупаторске и великоарбанашке власти онемогућавале су српској деци да похађају школе. «И основне и средње школе углавном су похађали ученици шиптарске националности. У неким центрима, на пример у Пећи, школе je похађао мањи број (обично 5-6) ученика српске националности. То су већином била деца из трговачких породица, али су и она морала учити на шиптарскоме језику».88) Када je у Косовској Митровици формирано (окружно начелство), «на овоме подручју чак и у Новом Пазару где се не говори шиптарски, отворене су школе на шиптарскоме језику».85) 4. И пре Другога светскога рата и за време рата вођство југословенских комуниста имало je много више у виду опште комунистичке, него југословенске националне интересе. Да би имало успеха код арбанашких маса у Југославији оно се трудило око стварања и јачања КП Арбаније. Из архивскога материјала се види да je КП Арбаније настала под утицајем и уз пуну помоћ КПЈ, што се данас са званичне арбанашке стране оспорава. У Арбанији је ; у о ч и Другога светскога рата, постојало неколико комунистичких група без јаче међусобне повезаности и у секташком односу једна према другој. Због тога je Коминтерна, 1937. године, наредила распуштање тих група, које нису имале везе са масама.90) Ц К КПЈ, свакако по наређењу Коминтерне, донео je «одлуку средином 1939. године да помогне арбанашке комунисте. Друг Миладин Поповић, секретар Обласнога комитета КПЈ за Косово и Метохију, добио je директиве од друга Тита да испита шта се све може учинити за помоћ арбанашким друговима, да разјасни сумњиву улогу Лазара Фунде, да покуша да створи партијску

321

организацију у Албанији, а да питање руководства још не поставља, јер ће се то питање током рада искристалисати».91) Лазар Фундо je био Влах из Корче. Радио je у Коминтерни, затим у Европи и Азији. Када се разочарао у комунизам постао je социјал-демократа. У Арбанију се вратио 1938. године и покушао да оснује Социјалдемократску партију. Био je хапшен од Италијана, после радио и на Косову. Убијен je по наређењу Енвер Хоџе.92) За организационо оформљивање К П Арбаније, извршено 8. новембра 1941. године, највећу заслугу имају Миладин Поповић и Душан Мугоша. Касније, у току грађанскога рата у Арбанији, слате су у Арбанију и друге мисије КПЈ (Блажо Јовановић, Светозар Вукмановић-Темпо и, авгуета 1944. године, војна мисија Врховнога штаба народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије на челу са Вељом Стојнићем, ранијим учитељем из Босне).93) Из дела објављене преписке Душана Мугоше са руководиоцима новоосноване КП Арбаније види се какав je и колики био допринос K IIJ организовању и учвршћавању КП. Арбаније што се, после 1948. године, са званичне арбанашке стране прећуткује. Поводом Мугошина напуштања Арбаније изражава Енвер Хоџа и њему и Миладину Поповићу захвалност за све што су урадили за К П Арбаније,94) а Неџмија Џуљини-Хоџа, жена Енвер Хоџе, вели у писму Мугоши, од 7. маја 1944. године: «Душане, реци друговима у Југославији да другови Албанци иду њиховим стопама са дивљењем и дају све да би следили њиховом херојском примеру. Реци, да читав народ осећа за народе Југославије и њихову борбу огромну љубав».95) Мехмет Шеху, тада командант Прве бригаде арбанашких партизана, вели у писму Мугоши од 22. априла 1944. године: «.. .Пружили сте нам руку, научили сте нас, подизали сте нас као мајка дете и учинили сте да смо у стању да идемо својим ногама, с нашим Централним комитетом, с нашом организацијом, с нашом линијом признатом и одобреном од Комунистичке интернационале».96) Коминтерна je одобрила ову линију на преддог КПЈ. Сам Енвер Хоџа пише Титу, 23. септембра 1944. године, да су њима бројна Титова писма отворила «широке перспективе рада и нове видике, ка којима смо напрегли све своје снаге. Правилна и јасна линија херојске КПЈ није за нас била само буктиња антифашизма која осветљава наш мучан и тегобан пут, него истовремено чврст ослонац у нашем тек започетом раду».97) Светозар Вукмановић-Темпо био je и сам почетком 1943. године у Арбанији где се, у селу Лабинот, први пут састао са Ен-

322

вер Хоџом и ту затекао Миладина Поповића, Душана Мугошу и Блажа Јовановића.48) Темпо je, по повратку из Грчке, био опет у Арбанији и није тада био задовољан са линијом коју je била узела КП Арбаније. Са Енвер Хоџом се видео поново у истоме селу.99) Темпо je, како он сам каже, дао критику стања у Арбанији и схватио да су и Енвер Хоџа и Миладдн Поповић били друкчијега мишљења.’00) Темпо вели: «Како сам намеравао да одмах наставим за Македонију, хтео сам да сазнам исход дискусије. Кочи ми je рекао да су готово сви чланови руководства у основи подржали моје оцене. Једино су се супротсавили Миладин и Енвер; они су све то схватили као лични напад, а не као другарску помоћ».101) Партизани из Црне Горе, и не знајући за више везе, трудили су се да сами успоставе везе са арбанашким партизанима. Миладин Поповић, који je већ био у Арбанији, тражио je партијски материјал, који му je и слат. Црногорски партизани, са своје стране, врбовали су арбанашке војнике, који су били у италијанској војсци и служили као окупатори на територији Црне Горе. У арбанашком батаљону «Тарабош» било je седам комуниста. «Ови комунисти су се повезали са комунистима у Улцињу и успоставили са њима одређену сарадњу: давали су им извесну војну спрему и одјећу, а радили су и на томе да им омогуће долазак до веће количине оружја, али тај план није остварен».102) У П р о г л а с у OK КГГЈ за округ Цетињски, од децембра 1941. године, који je упућен арбанашким војницима у италијанској служби, стоји и ово: «Црногорски партизани добро знају какве je муке и патње трпео арбанашки народ од разних ненародних режима у Југославији; они знају колико je крви и суза пролио арнаутски живал> за више од двадесет година угњетавања и робовања. КПЈ била je највећи и једини борац за права и слободу Арнаута у Југославији ».103) Ове везе су успостављане на разне начине, али највише преко Скадарскога језера: одлазили су црногорски партизани у Арбанију и арбанашки долазили на црногорску територију.104) Главни штаб народно-ослободилачких партизанских одреда за Црну Гору и Боку јавл>а, 20. новембра 1941. године, Врховном штабу народно-ослободилачких одреда Југославије: «Међу Арнаутима у Албанији постоји нагло политичко кретање, и чују се свакодневно борбе у дијелу око Скадра. Њихово вођство распитивало се и тражило састанак са нашим штабом преко наших интернираца у Каваји. Ми смо одмах послали једнога друга у обилажење одреда према Албанији са задатком да се што прије повеже

323

са Арнаутима. Чим се повеже, а надамо се да ће то бити ускоро, израдићемо и заједнички оперативни план на дотичној територији — у овом случају долази у обзир пут Скадар-Подгорица».105) Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак наређује OK за Цетиње, 26. децембра 1941. године, да Арбанасима тре— ба изаћи у сусрет и разго-варати са њиховим делегатима: «Другу Албанцу објаснити партизански начин ратовања, организациону структуру одреда и који елементи могу бити примани у партизанске јединице».106) У току 1942. године ове везе су продужене. Штаб Ловћенскога одреда НОП јавл>а, фебруара 1942. године, Главноме штабу за Црну Гору, да се предао један Арбанас — муслиман, Мехо Мема, и изјавио да жели ступити у партизане. Био je примљен али je касније, при покушају бекства, убијен.107) Штаб Ловћенскога одреда јавља, 7. марта 1942. године, истоме Штабу, да je код њих дошао Садик Бекташи, један од арбанашких руководилаца: «Ми смо дали детаљна упутства нашим војницима и политичким руководиоцима за разговор са другом Арбанасом».108) Из једног другог извештаја Штаба Ловћенскога одреда, од марта 1942. године, види се, да су арбанашки комунисти помогли да се из интернације ослободе неки југословенски комунисти. Тамо стоји: «Другу Арнауту треба дати потребна упутства, а Васо Стругар, који треба да се налази у вашем подручју, нека испита могућност куповине животних намирница».109) Штаб батаљона «Јован Томашевић» обавештава, 13. марта 1942. године, штаб Ловћенскога НОП одреда о «другу Арбанасу»: «Друг je долазио да се упозна са структуром партизанских јединица, политичким радом и слично. како би то искуство могли они користити»."0) 5. Придобијање ј у г о с л о в е н с к и х Арбанаса за партизанску борбу било je много теже. Они су желели пропаст Југославије и италијанско-арбанашку окупацију су дочекали као своје ослобођење: њима je пред очима лебдела «Велика Арбанија». Пред тим перспективама и сновима били су безначајни сви напори КПЈ да арбанашке масе придобију за себе. Када je била окупирана Арбанија од Италије издао je Ц К КПЈ Обласном Комитету КПЈ за Косово и Метохију једну Д и р е к т и ву} да се организује прикупљање д о б р о в о љ а ц а за слање у Арбанију, али од свега тога није било ништа. To je остао само један пропагандни потез без практичнога значаја, јер се тамо арбанске масе нису интересовале

324

за то. Светозар Вукмановић-Темпо, који je познавао право стање на овоме подручју, вели: «Услови за оружану борбу на Косову и Метохију били су неповољнији него у било коме другоме крају земл>е. .. Стање je било погоршано тиме што се албанско становништво држало непријатељски према партизанима, а оно сачињава преко три четвртине укупнога становништва. . . Албанско становништво je остало неповерљиво према свима који се боре за успостављање Југославије. У њиховим очима то je мање него што су добили од окупатора».111) Огромна већина југословенских Арбанаса била je и остала велико-арбанашки оријентисана. Због тога je њима била много ближа организација «Balli Kombetar» (Национална унија), која je формирана крајем 1939. године и на чијем челу je стајао Абас Купи, него пгго je то могла бити КПЈ или пак било која југословенска партија. И «Balli Kombetar» je био носилац велико-арбанашке идеје.112) Било je, истина, међу југословенским Арбанасима и нешто комуниста, који су били повезани са Србима — комунистима, али je бројна снага и једних и других била слаба. Кемал Сејфула вели, то je п р в и арбанашки партизански одред формиран почетком октобра 1942. године и да се звао «Зејнел Ајдини»,113) али je ово казивање оспорено. To je било крајем марта 1943. године када je формиран одред «Бајрам Цури». Бајрам Цури je био један од носилаца великоарбанашке идеје,"4) што указује на то, да ни арбанашким комунистима са подручја Југославије није била туђа идеја о «Великој Арбанији». Владо Стругар вели, да je партизански одред «Емил Дураку» формиран средином марта 1943. године на планини Голешу и упућен у Метохију.115) Темпо истиче, да je и он сам био свестан, «да на Косову и Метохији већина становништва неће помагати партизане; шта више, придружиће се немачком окупатору у борби против партизана»."6) Због тога je он повлачио одреде на Шар -планину и Косовске јединице задржао у Македонији. Тамо je, 11. новембра 1943. године, формирана Прва Македонско-Косовска ударна бригада.П/) Косовски батаљони су отказали послушност и тражили да се врате на Косово.’18) И касније, вели Темпо, долазило je до негодовања Косовских партизана. «Х тели су да сопственим снагама, и то што прије, ослободе Косово и Метохију. Стога су наредили Косовској бригади да из Западне Македоније одмах крене за Метохију. Бригада je о д б и л а да и з в р ш и м о је н а р е ђ е њ е да са Македонским јединицама разбије последње четничко упориште у Поречју; самовољно се упутила у Метохију.

325

Ha Шар-планини стигло je моје наређење да се смјеста врати и изврши постављени задатак; она je то и учинила».119) И из званичних извештаја југословенских комуниста са подручја данашње СР Македоније, који су, такође, са великим напорима оформљивали своју Партију, види се колико je и код њих био јак утицај арбанашких комуниста. Из једнога прогласа Главнога штаба НОП одреда бугарским војницима, од краја октобра 1942. године, види се да Арбанаси, под италијанским утицајем, траже «проширење италијанске Албаније до Вардара, до Скопл>а».120) Окружни комитет КПЈ за Битољ обавештава, 15. фебруара 1943. године, политичкога комесара чете «Јане Сандански», да треба да одржавају добре односе са «албанским друговима»«А л и да се никако не врше акције на њиховој територији, већ далеко од базе у којој се налазе».121) Темпо јавља, јуна 1943. године, Ц К КП Македоније да je постигнут споразум «о одашиљању албанаских чета под командом Хаџи Љеша (данас лретседника Президијума Народне Скупштине H P Арбаније) на сектор Прве оперативне зоне» где они треба да развију, «уз вашу помоћ живи политички рад међу Шиптарским масама под овим паролама».’22) Четврта од тих парола обећава да ће «Шиптарска мањина, заједно са македонским народом, добити гаранцију да ће заиста слободно одлучивати о својој судбини на основу права самоопределења народа».123) У Темповом извештају о стању у Македонији и на Космету, од 8. августа 1943. године, вели се, да je он у априлу био на Косову и у Метохији и да стање тамо није било добро. Истиче да постоји велика ш овинист ичка м р ж њ а између Арбанаса и Срба. «.. .Шиптарске масе, вели Темпо, траже п р и с а ј е д и њ е њ е А л б а н и ј и и постоји реална опасност да те масе мобилише реакционарна шовинистичка групација из Старе Албаније — Бали Комбетар».124) Темпо je наредио стварање посебних арбанашких и српских одреда под командом Фадиљ Хоџе: «Радм мобилисања шиптарских маса на Косову тражио сам помоћ албанске Партије. Она се до сада огледала у следећем: Ц К Албанске Партије упутио je ц и р к у л а р н о п исм о члановима Партије који су дошли из Старе Албаније на Космет у којем их je позвао да се ставе под руководство Обласног комитета за Косово. Упутио je известан број чланова Партије Шиптара на рад на Космет; послао je две чете партизана у правцу Метохије, које ће се састати са нашим четама и заједнички прорадити на подизању шиптарских маса у народно-ослободилачку борбу» .125)

326

Темпо се жали на аљкавост Ц К К П А и помиње предлот Миладина Поповића да се југословенски Арбанаси «ставе под команду једнога Шиптарскога штаба на Космету, који би био под командом Главног штаба Албаније, а српски под командом нашега Штаба. Мило (Миладин Поповић) чак мисли да je потребно да се Метохија и организационо партијски уклопи у састав КПА. Ja мислим да би ове мере заиста олакшале прикупљање шигггарских маса у народноослободилачку борбу, али с друге стране ми бисмо изгубили много код српскога народа. Зато ja по овоме питању не могу никако решење да нађем док не упитам вас за савет».126) Темпо, даље, наводи, да je био у Главноме штабу арбанашких комуниста и разговарао са њима о сарадњи и приступању Балканскоме штабу (који je тада планиран). Једна чета, под командом Хаџи Љеша, прешла je код Кичева «и сад ће знатно допринијети у настојању да се оствари братство Албанаца и Македонаца у народноослободилачкој борби. . . Процес уједињавања Македонаца и Шиптара иде све бржим темпом и сада, по доласку Хаџи ЈБеша, ићи ће још брже. . ,»127) Описујући своју прву посету руководству К П А Светозар Вукмановић-Темпо не помиње ово из извештаја, али вели да je наредио да се «формирају одреди на Шари и у Ђаковачкој Малесији и да у ослонцу на арбанашке одреде продиру на подручје Метохије. Да би се покренуло албанско становништво, одлучио сам да формирамо п о с е б н е а р банске одр е д е , који би носили н а ц и о н а л н у албанску заставу са петокраком звијездом и били под командом Главнога штаба за Косово и Метохију. Што се тиче питања граница и питања самоопределења народа тога подручја, то смо оставили да се рјешава после ослобођења, када окупатори буду разбијени».128) Даљи извештаји указују на то да се акција «Бали Комбетари» све више појачава. Стево (Крсте Црвенковски) јавља, 14. септембра 1943. године, Темпу из Дебра, да су Балисти хтели да у граду прогласе независност Албаније». Од њих, вели он, прети велика опасност, зато ja мислим да би било потребно да другови Албанци пошаљу још мало снага».129) Само четири дана касније, 18. септембра 1943. године, јавља Црвенковски поново: «.. -Јуче je политички комесар (арбанашких партизана) држао говор у коме није поменуо да овде постоји један м а к е дон ск и народ. Сав говор био je онако држан као да се налази у Албанији».130) За комунисте, који су дошли из Албаније, вели Црвенковски у извештају од 21. септембра 1943. године, да пливају «у великоалбанској води». «Барјактари имају власт у Дебру и хоће

327

да се скупи један конгрес у Дебру где ће из свих крајева Албаниje делегати изабрати једну владу и прогласити независност А л баније. .. Једна друга њихова намера je да сакупе што више војске и пошал>у je у Гостивар, Тетово, Стругу и Кичево како би доминирали овим крајевима над македонским живљем и у случају плебисцита како би могли да ове крајеве по сваку цену прикључе Албанији. Они покушавају да се удруже и са партизанима, да користе њихову војну енагу за своје циљеве, раде и помоћу Енглеза, а покушавају и помоћу Немаца. Т у се налазе и сви елементи Бали Комбетара а другови према овоме не предузимају никакве мере, потцењујући њихову помоћ».13’) После капитулације Италије Балисти су појачали своју активност и почели да прелазе из старе Арбаније и да се концентришу на терену Дебра, Тетова, Гостивара и Призрена. Они су, одмах, примили сарадњу са Немцима и са четницима, а подржавали су их и Енглези. Добривоје Радосављевић-Боби обавештава, 26. септембра 1943. године, Обласни комитет К П Македоније о овоме и вели: «. . .Сада je у току за широке масе албанскога народа велика борба између нас, који заступамо идеју слободе, братства и равноправности македонског и албанашког народа, и великоалбанске реакције, која жели да створи ,Велику Албанију’ у којој би македонски народ био потлачен и поробљен. Са овом великоалбанашком реакцијом уско су повезане и разне швачкашке банде — качака, које вешто подупиру непријатељи братства».132) Радосављевић се нада да ће доћи до споразума са арбанашким партизанима на челу са Хаџи ЈБешом, али додаје да и они сами «још немају одлучан став према великоарбанашким реакционарима»; ако до овога споразума дође «онда би и тамо заоштрили односе и довели такву власт која би гарантовала слободу, братство и равноправност Македонаца и Албанаца».133) У једноме Прогласу Обласнога народно-ослободилачкога комитета за Полог, Дебарски, Мијачки и Кичевски крај, од фебруара 1944. године, указује се на то, да окупатор, сада су то били Немци и Бугари, потстиче једне против других и да су Џемо, Мефаил и Мифтар Каљоша агенти Немаца, који врше пљачке и убиства са паролом «дошло je наше време». Ова тројица су, наводно, пљачкали не само хришћанско становништво, «него су отишли и у Дебар, где су опљачкали све албанске радње и домове, да би после опљачкане ћилимове и јоргане продавали на пијаци».134) Комитет позива и Арбанасе да ступе у народноослободилачку војску и тиме појачају борбу против окупатора, «јер ћете само тако да стекнете право на своју националну слободу».135)

328

Мита Миљковић, политички комесар Прве македонско-косовске бригаде, обавештава, 10. маја 1944. године, Добривоја Радосављевића-Бобија, да je био у Арбанији као делегат Главнога штаба Македоније, да са арбанашким руководством преговара о заједничкој акцији на суседним теренима, али они «нису пристали на то, јер имају свој план».13'Ј) Видео je, вели, тамо и Миладина Поповића и носи његов извештај за Тита и «Слободну Југославију» и моли да им то буде достављено.'37) У наредним месецима све je чешће долазило до борбе између Балиста и партизана. Цветко Узуновски, тада политички комесар Главнога штаба Македоније, извештава, 14. маја 1944. године, Главни штаб о борбама од 28. априла до 14. маја 1944. године. Из извештаја се види, да су их нападали Балисти и Немци: «После нашег одласка из ових крајева албански фашисти вршили су велики терор и пљачку над македонским становништвом».138) Џемо и Мефаил располажу јаким снагама. «Сем Џемових и Мефаилових снага на овој територији налази се још и преко 2.000 Шиптара са Косова. Већи број од њих налази се у Кичеву и Струзи. Њ их су употребл>авали за борбу против албанских партизана».139) Узуновски јавља, даље, да се «Шиптарска реакција из Дебра, Гостивара, Тетова, Кичева и Струге окупила и да je са Косова дошло у Тетово још 1.500 Шиптара. «Са тако великим снагама, наоружани са доста топова, минобацача, тешких митраљеза и аутоматскога оружја, навалили су на наше јединице. Ми смо морали за моменат да се повучемо и да дејствујемо по батаљонима на шири терен».140) Јуна 1944. године упутио je Штаб Прве Македонско-косовске народно-ослободилачке бригаде један Проглас становништву Дебарца, Полога, Малесије, Струшкога и Кичевскога среза у коме се покушава објаснити борба коју они воде. Од народа се тражи да прави разлику «између плаћених шиптарских балистичких банди које чине зло над вама и својом браћом у Албанији и поштеним албанским народом који се бори за своју слободу, који je ваш савезник и са којим ви треба апсолутно да успоставите братство и јединство у борби против заједничкога непријатеља».141) Од арбанашкога становништва овога подручја се тражи, да се не даје заваравати од Балиста. На њиховом су се примеру, веле. уверили да њихове пушке не пуцају на Немце, «који срамоте част арбанашкога народа, на оне који убијају вашу браћу у Албанији, који пале и пљачкају њихове куће, на оне исте који то чине и мирноме македонском становништву. Против вас, против албанскога народа, наша бригада, читава наша војска, нема ниш-

329

та. Она се бори за слободу свих народа, што значи и за вашу слободу».142) И овај се пут позивају југословенски Арбанаси, да се одазову позиву за мобилизацију, «јер je то једини пут који води слободи, јер je то помоћ вашој браћи у Албанији».'43) Велики утицај Балиста на арбанашко становништво и уживљавање у власт, коју су они самовољно врпшли, учинили су да je утицај К П Ј на арбанашко становништво био врло слаб. Оно мало комуниста — Арбанаса било je немоћно да измени ову ситуацију. Темпов предлог руководству КПА, учињен за време његове друге посете, да «албански партизани пређу на територију Косова и Метохије, како би тамо тамошње арбанашко становништво придобили за помагање народно-ослободилачке борбе или, у крајњем случају, постигли то да они не помажу окупатора, није имао успеха. И руководство КПА желело je да прошири свој утицај на Косово и Метохију. Оно je тражило да «албански одреди, који би се формирали у Метохији, буду под командом Главнога штаба Албаније. «То сам, вели Темпо, одбио».,43а) У светлости свих ових чињеница смешно звучи тврђење Родољуба Чолаковића и другова, да je стварање и активност партизанских одреда на Косову и Метохији 1943. године дошло «као резултат првих успеха Партије у борби за ослобођење шиптарских маса испод утицаја окупатора и Балиста и за победу идеје братства и јединства шиптарскога, српскога и црногорскога становништва ових области».144) Супротно овоме тврђењу показале су арбанашке масе да не ж еле никакво братство са Србима: њихово срце je било и остало код носилаца идеје Велике Арбаније. Само поједини Арбанаси са овога подручја учествовали су у акцијама заједно са српским комунистима, али je маса остала на другој страни. Владо Стругар наводи имена и број арбанашких партизанских одреда, али не наводЈ! њихову б р о јн у сн агу. Дошло je било, пред крај рата, и до сарадше са партизанима из Арбаније: две арбанашке дивизије бориле су се заједно са јединицама југословенских партизана против Немаца, који су се повлачили: «To je било у складу са подршком коју je за време рата руководство југословенскога народно-ослободилачкога покрета пружало албанској народно-ослободилачкој борби. Тако je албанска пета дивизија упућена на Косово и Метохију, а шеста дивизија у Црну Гору».145) Арбанашке јединице требале су да узму учешћа и у борбама у Западној Македонији, али до тога није дошло». И раније je, вели Михаило Апостолски, било случајева да се примљене обавезе о заједничкоме дејству, без икаквога обавештења и разло-

330

га не изврш е (има неколико таквих случајева из борбе 1943. године у рејону Дебар-Кичево, а такође и из борби током лета 1944. године».146) И Апостолски истиче да су, све до краја рата, Балистичке снаге пружале ж илав отпор. Поред ових снага постојала je и «Скендербег SS дивизија», која je била добро наоружана. Н ајјачи отпор су ипак давали Балисти. «По завршној борби, овако мобилисано становништво, с-бично се враћало својим кућама. Према подацима које je Главни штаб Македоније имао у овоме периоду у Македонији je било око 15.000 Балиста, од којих je у Западној Македонији било око 12-13.000 организованих бораца».14') Али Харди истиче, да су арбанашки антикомунисти на Косову и Метохији крајем 1944. и почетком 1945. године успели да војнички организују око 6.000 л>уди: «Сем те контрареволуционарне снаге било je и неколико мањих контрареволуционарних јединица расутих по разним крајевима Косова и Метохије. Реакција je ж елела да у пролеће 1945. године организује устанак да би повратила изгубл>ене политичке и економске позиције. Контрареволуционарне снаге реметиле су својим ситним акцијама, па и већим, као што су били наладд на Урошевац, Гњилане и Косовску Митровицу, потпуну консолидацију народне власти».143) Због тога je, једно време, на овоме подручју била заведена војничка управа.

ЛИХЕРАТУРА 1) И сторијски архив К П Ј. T om III: С оцијалистички покрет у С рбији 1900 -1919. Б еоград 1950, ст. 246. 2) На истом месту, ст. 249. 3) На истом месту, ст. 267. 4) Димитрије Туцовић, И забр ани списи, књ. II. Б еогр ад 1950, ст. 58. 5) На истом м есту, ст. 58-59. 6) На истом м есту, ст. 91. 7) Зап исници са седница д ел егац и је краљ евине СХС на М ировној к о н ф ерен ц и ји у П ар и зу 1919-1920. П риредили Б огдан К р и зм ан и Богомил Х р а бак, Б еоград 1960, ст. 321. 8) Димитрије Туцовић, На истом месту, ст. 104. 9) На истом м есту, ст. 117. 10) Драгослав Јанковић и Б огдан К ризм ан, Грађа о стварањ у југосл ов ен ске д р ж а в е (1. I. до 20. X II. 1918). Б еогр ад 1964, ст. 110. 11) Димитрије Туцовић, Н а истом месту, ст. 128. 12) На истом месту, ст. 131. 13) М иодраг Н иколић, Р еволуционарни раднички покрет на К осову и М етохији 1895-1922. П риш тина 1962, ст. 16.

331

14) H a истом месту, ст. 111, 129, 196. 15) Р одољ уб Ч олаковић и другови, П регл ед историје С авеза комуниста Југославије, Б еогр ад 1963, ст. 56. 16) Н а истом месту, ст. 66. 17) М иодраг Н иколић, На истом месту, ст. 180. 180) Н а истом месту, ст. 38, 40. 19) На истом месту, ст. 66. 20) На истом месту, ст. 62-63. 21) Н а истом месту, ст. 126-127. 22) А ли Х адри , Н ационално угњ етавањ е ш иптарске народности и став и борба К П Ј за национална права Ш иптара за врем е старе Југославије («Gjurmime A lbanologjike», св. 2, 1965, ст. 159). 23) На истом месту, ст. 159; сравни: М. Н иколић, На истом месту, ст. 74. 24) Б атри ћ-Јовановић, КГ1Ј у Црној Гори 1919-1941, Б еогр ад 1959, ст. 29. 25) Н а истом м есту, ст. 40. 26) А ли Х адри , На наведеном месту, ст. 159. 27) Б атри ћ-Јовановић, На наведеном м есту, ст. 95. 28) К ем ал С ејф ул а, С авез комуниста Југославије и националне мањине, Б еоград 1959, ст. 7. 29) И сторијски архив К П Ј. T o m II: К он гр еси и зем аљ ск е конф еренци је К П Ј, ст. 339. 30) N icolas C. Pano, The People's Republik Albamia. Baltimore 1968, st. 27, belesika 30. 31) H a истом м есту, c t . 27. 32) H a истом месту, ст. 33. 33) И сторијски архив К П Ј. T o m II: К онгреси и зем аљ ск е конф еренције..., ст. 153. 34) Н а истом месту, ст. 154. О борбама и зм еђ у А х м ет-б ег Зо гу а и Ф ан Н олија код Е крем -бег В лора: Lebenserinnerongen, II, ст. 175, 188, 194. 35) Dokum ete е m ateriale histoirike nga lufta e popullit shqipetar per liri e demokraci 1917-1941, Tirene 1959, st. 518. Spravni: N icolas Pano, citirano delo, st. 33. 36) Б атри ћ-Јовановић, Ц итирано дело, ст. 51. 37) Р одољ уб Ч олаковић и другови, На наведеном м есту, ст. 193. 38) К ем ал С ејф ул а, Н а наведеном месту, ст. 21. 39) А ли Х адр и , Н ационално у г њ ет а в а њ е.. . , ст. 156. 40) Р одољ уб Ч олаковић, Н а наведеном месту, ст. 201. 41) А ли Х адр и , Н ационално у г њ ет а в а њ е.. . , ст. 157 (објављ ено у «Пролетер» број 1 од године 1941, ст. X -X I. 42) На истом месту, ст. 159-160. 43) Р одољ уб Ч олаковић, На истом месту, ст. 228. 44) Б атри ћ-Јовановић, Н а истом м есту, ст. 194. 45) Н а истом месту, ст. 218. 46) А ли Х адри, Н ационално у г њ ет а в а њ е.. . , ст. 160. 47) Б атри ћ-Јовановић, Н а истом е месту, ст. 230-231. 48) N icolas C. Pano, N a navedeinom m estu, st. 40-41. 49) А ли Х адри , П рим едбе на хронол ош ке једи н и ц е: НОБ на К осову и М е тохији, (Годиш њ ак П окрајинског држ авн ог архива, I, 1965, ст. 188). 50) Н а истом месту, ст. 189. 51) В ладо Стругар, Р ат и р евол уц и ја народа Југославије 1941-1945, Б е о град 1962, ст. 102. 52) К ем ал С ејф ул а, Н а наведеном м есту, ст. 21-22.

332

53) Д окументи историје омладинскога покрета Југославије. T o m I, књ . 2, Б еоград 1954, ст. 327. 54) На истом м есту, ст. 372, 374. 55) А ли Х адри , П р и м е д б е.. . , ст. 198. 56) Ф едро Чулиновић, О купаторска подел а Југославије, Б еогр ад 1970, ст. 523. 57) Н а истом месту. 58) Љ убиш а Стојковић — М илош М артић, Н ационалне мањ ине у Југосл авији, Б еоград 1953, ст. 38. 59) В ладо Стругар, На наведеном месту, ст. 38. 60) «С луж бене новине» број 96 од 8. V III. 1941. 61) «С луж бене новине» број 136 од 26. X II. 1941. године. 62) На истом месту. 63) Ф едро Чулиновић, О купаторска подел а Југослави је, ст. 528. 64) На истом месту. 65) На истом месту, ст. 528. 66) На истом месту, ст. 531. 67) А ли Х адри , Н ационално у г њ ет а в а њ е.. . , ст. 164. 88) На истом месту. 69) А ли Х адри , К осово и М етохија у краљ евини Југославији, ст. 54-68. 70) На истом м есту, ст. 69. 73) Ж ив ко Аврамовски, П рилог питањ у итал и јан ск о-албан ск е иридентистичке пропаганде на К осову и М етохији у втзсме М и нхен ске к р и зе и о к у пације А лбаније, (И сторијски гласник, 2-3, 1964, ст. 132). 72) На истом месту, ст. 136. 73) На истом месту, ст. 137. 74) Глигор Тодоровски, О дноси и зм еђ у Б угар ск е и И тал и је 1941-1943. године у в е з и са Зап адном М акедонијом, (И сторијски гласник, 2-3, 1965, ст. 92. 75) Ф едро Чулиновић, О купаторска подел а Југославије, ст. 529. 76) На истом месту. 77) Јаш ар Р еџепагић, П росветни радници К осова и М етохи је пали у о слободилачком рату, (П окрајински д р ж а в н и архив, Г одиш њ ак 1965, ст. 16, белеш ка 10). 78) На истом м есту, ст. 164-165. 79) Hermann Neubacher, Sonder-A uf trag Südost 1940-1945, G ötm gen 1953, st. 116. 80) Љ убиш а С тојковић — М илош М артић, H a наведеном месту, ст. 39. 81) А ли Х адри, Н ационално у г њ ет а в а њ е.. . , ст. 163. 82) С ветозар В укм ановић-Т ем по, Р евол уц и ја која тече, књ . I, ст. 338-339. 83) Зборник д о к у м ен а т а .. . , том III, књ. 2; Б орбе у Црној Гори, Б еоград 1950, ст. 148. 84) Гласник СПЦ, број 5-6 од 30. ју н а 1945, ст. 62-63. 85) Споменица православнога свеш тенства — ж р тава ф аш истичкога тер ора и пал их у народно-ослободилачкој борби. Б еогр ад 1961, ст. 117. 86) На истом месту. 87) На истом м есту, ст. 123. 88) Јаш ар Р еџепагић, На истом м есту, ст. 164-165. 89) На истом месту, ст. 165. 90) Владимир Д едијер, Југословенско-албански односи 1939-1948, ст. 9. 91) На истом месту, ст. 10-11. 92) Julian Amery, Sons of the Eagle. A Study in guerilla war. London 1948, st. 151-153, 309-311.

333

93) В ладим ир Д едијер, H a истом месту, ст. 78. 94) Н а истом м есту, ст. 44. 95) На истом месту, ст. 45. 96) Н а истом м есту, ст. 43. 97) Н а истом м есту, ст. 40. 98) С ветозар В укм ановић-Т ем по, Р евол уција која т е ч е .. . , ст. 334. 99) Н а истом месту, ст. 363. 100) Н а истом м есту, ст. 364-367. 101) Н а истом месту, ст. 367. 102) Ђ уро В ујови ћ. В е зе народноослободилачки х покрета у Црној Гори и А лбан ији крајем 1941. и почетком 1942. године, (И сторијски записи, година X X II. књ . 26, св. 2-3, 1969, ст. 406). 103) Зборн ик докум ената и п о д а т а к а .. . , том III, књ. 1: Б орбе у Црној Гори, ст. 392). 104) Ђ уро В ујови ћ, Н а истом месту, ст. 407-408. 105) Зборн ик докум ената и п о д а т а к а .. . , ст. 164-165. 106) Н а истом м есту, ст. 390-391. 107) На истом м есту, том III, књ. 2, Б еоград 1950, ст. 113-114. 108) На истом месту, ст. 289. 109) На истом месту, ст. 291. 110) Н а истом месту, ст. 335. 111) С ветозар В укм анови ћ-Т ем по, На истом м есту, ст. 338-339. 112) Julian Amery, Na istome mestiu, st. 57-58. 113) К ем ал С ејф ул а, H a истом месту, ст. 26. 114) Б ранко Б ош ковић, Ф орм ирањ е К осм етскога ударнога партизанскога батаљ она и њ егова дјел атност на п одр уч ју А ндри јев и ц е 1944. године, (И сторијски записи, год. X V III, књ . X X II, св. 2, 1965, ст. 320). 115) В ладо Стругар, На истом месту, ст. 237. 116) С ветозар В ук нановић -Т ем по, Н а истом м есту. 117) С ветозар В укм ановић-Т ем по, Н а истом месту, ст. 368 и даљ е. 118) На истом месту. 119) Н а истом месту. 120) Зборн ик д о к у м е н а т а .. . , том V II, књ. 1:Борбе у М акедонији, Б еоград 1952, ст. 148. 121) Н а истом м есту, ст. 191. 122) На истом месту, ст. 260. 123) Н а истом месту. 124) Н а истом месту, ст. 338-339. 125) Н а истом месту. 126) Н а истом месту. 127) На истом м сету, ст. 341, 342. 128) С ветозар В укм ановић-Т ем по, На истом месту, ст. 341. 129) Зборн ик д о к у м е н а т а .. . , том V II, кн>. 2: Б орбе у М акедонији, Београд 1952, ст. 21. 130) Н а истом м есту, ст. 30. 131) Н а истом м есту, ст. 35. 132) Н а истом м есту, ст. 56. 133) На истом м есту, ст. 57. 134) Збор н и к д о к у м е н а т а .. . , том V II, књ. 3: Б орбе у М акедонији, Б еоград 1954, ст. 69. 135) Н а истом м есту, ст. 69. 136) Н а истом месту, ст. 164.

334

137) Ha истом м есту, ст. 165. 138) Ha истом м есту, ст. 173. 139) На истом месту, ст. 174. 140) На истом месту, ст. 175. 141) На истом месту, ст. 202. 142) На истом месту, ст. 203. 143) Н а истом месту, ст. 204. 144) Р одољ уб Ч олаковић и другови, На истом м есту, ст. 387. 145) В ладо Стругар, Рат и р е в о л у ц и ја .. . , ст. 299. 146) М ихаило Апостолски, Заврш не операци је за ослобођењ е М акедоније, Б еоград 1953, ст. 135. 147) На истом месту, ст. 173. 148) А ли Х адри, П рим едбе на хронолош ке је д и н и ц е .. . , ст. 220.

335

ПОСТАНАК И ОФОРМЉЕЊЕ ПОЛИТИЧКМХ ОРГАНА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ Званично се тврди да су политички органи Косова и Метохије настали у ф ази развијањ а народно-ослободилачке борбе у којој су, наводно. масовно учествовали и југословенски Арбанаси. Изворно се може утврдити да je К П Ј била веома наклоњена осамостаљивању југословенских Арбанаса, који су само у врло ограниченом броју били њезине присталице. На саветовању, које je одржано од 4. до 6. новембра 1943. године на Ш ар-планини, Обласни комитет К П Ј за Косово и Метохију претворен je у Покр а ји и ски комитет, а за Косово и Метохију формирани су обласни комитети Партије.1) Народно-ослободилачки одбор Косова и Метохије, као орган политичке и управне власти, формиран je 31. децембра 1943. године у селу Б уњ ају (у арбанашкој Малесији). Састанку су присуствовала 49 делегата, од којих су 43 били Арбанаси, а само 6 Срби. «Сем делегата Косова и Метохије конференцији су присуствовали и делегати Плава, Гусиња и Ђаковачке Малесије, који су дошли на позив Главнога штаба HOB ЦО за Косово и Метохију».2) За претседника je био изабран Арбанас Мехмед Хоџа. У претседништву се налазило осам чланова, од којих су шесторица били Ш илтари».3) Ово je било припремање аутономије чији конкретан зачетак Али Харди види у директном п о в е зи в а њ у Обласнога комитета КП Ј за Косово и Метохију са ЦК Партије: «. . .Кроз директно повезивање Обласнога комитета са Циком у ствари je признат аутономни положај Косова и Метохије».4) Тада се, на југословенској страни, још увек веровало у могућност југословенско-арбанашкога трајнога пријатељства. Поздрављајући, 2. децембра 1944. године, Антифашистичко веће Арбаније Тито je рекао: «.. .Ваш пародни празник биће празник и наших народа, јер je Албанију и Југославију увијек везивало оно што се за време ослободилачкога рата још више појачало — теж њ а за ослобођењем и националном независношћу која не зна за препреке».5) Прваци КП Ј, са Јосипом Брозом Титом на челу, нису никада скривали своју велику наклоност према тежњ ама југословенских Арбанаса. У низу њихових говора и изјава истицано je право југословенских Арбанаса на самоопределење до отцепљеша. Уну-

337

тар врховнога вођства тадашње КП Ј, данас СКЈ, Тито je био најдоследнији заговарач антисрпске активности југословенских Арбанаса и непријатељ српских националних тежњи. Пада, нарочито, у очи да се Тито залагао за остварење тежњ и југословенских Арбанаса и онда када су они, уз подршку Италије, немилице сатирали Србе на целоме простору и Старе и Ју ж н е Србије. У своме директноме чланку «Н ационално питање у Ј уго сл а ви ји у светлости н ародпо-ослободилачке борбе», објављеном у «Пролетеру» за децембар 1942. године, Тито je сипао паклену ватру на «великосрпски хегемонизам», у моменту када je српски народ физички сатиран на разним странама, и писао: «Македонци, Арнаути, Хрвати и други са страхом се питају шта ће бити са нама ако се поврати оно старо?... Питање Македоније, питање Косова и Метохије, питање Црне Горе, питање Хрватске, питање Словеније, питање Босне и Херцеговине лако ће се ријешити на опће задовољство свих, само на тај начин што ће га рјеш авати сам народ, а то право сваки народ стиче, с пушком у руци, у овој данашњој народно-ослободилачкој борби».6) Падају овде у очи два момента: Тито нигде не помиње Србе и Србију, а Арбанасима обећава да ће, када комунисти победе, сами моћи одлучивати о томе где ће и коме ће припадати. Тада je, и по ономе што казује Светозар Вукмановић-Темпо у својим Мемоарима, више од 90% југословенских Арбанаса било на страни италијанског окупатора, који им je био створио Велику Арбанију. Чак и оно мало југословенских Арбанаса, који су се налазили на страни југословенских партизана, нису били спремни да се боре против Балиста. Темпо пише, да je овакво расположење било и када су Немци заменили Италијане: «Услед тога je постојала опасност да борба за проширење слободне територије у правцу Гостивара и Струге поприми карактер обрачуна између Албанаца и Македонаца. То утолико прије што je било евидентно да Албанци који се налазе у нашим јединицама не би пристали да се боре против својих сународника који под окриљем окупатора држ е власт. Сви ти разлози наводили су нас да будемо опрезни при одређивању правца наших офанзивних акција».7) Каеније, када и на Косову и Метохији стварност буде јасније показала своје право лице, постаће и Јосип Броз Тито нешто реалнији, али увек доследан своме антисрпскоме ставу. Када je, средином маја 1951. године, разговарао са претставницима народа Косова и Метохије, Тито je веровао да je на «Космету нестала она стара прошлост, да je нестало мржње између Срба и Шиптара, између Црногораца и Шиптара».8) Већ тада, а то Тито теш-

338

ко да није знао, на Косову и Метохији je харала великоарбанашка пропаганда, појачана, нарочито, од искључења К П Ј из Коминформа. Говорећи о спољним непријатељима Југославије Тито je рекао за агитацију, која je долазила из H P Арбаније: «Али, они и поред тога преко разних агената покуш авају да поново распире и продубе оне старе тешке односе који су некад постојали. Ви то не смете дозволити, јер би то била највећа несрећа када би се тако нешто догодило у односу на јединство народа Косова и Метохије».9) Већ у то време били су обновљени територијалии захтеви комуниста из HP Арбаније. Упитан о томе Тито je, 6. децембра 1950. године, одговорио Jley Сулцбергеру: «To je дио њихове пропаганде и види се да они имају претензије на то».10) Дописнику «Јунајтед Прес», Едварду Корију, Тито je, 7. јануара 1951. године, признао: «Води се систематска пропаганда и то не само од стране Албани је... Цропаганда Албаније улази само у опћи план појачања пропаганде и указује нам да морамо бити опрезни».1') За Титом није ни Моша Пијаде изостајао у својој арбанофилији. И он je у стварању аутономне области Косова и Метохије видео решење питања југословенских Арбанаса. У своме чланку «О нацрту Устава H P Србије» писао je Пијаде, 15. јануара 1947. године: «. . .Српски народ начинио je велико историјско дело раскидајући у тој области са злочиначком политиком некадашњих управљача».12) И Моша Пијаде je био у заблуки када je веровао да се, стварањем ове аутономне области, ликвидирају «раздор и непријатељство Срба и Црногораца са Ш иптарима».13) О годишњици Устава Ф Н РЈ истицао je Пијаде, марта 1947. године, да je Устав HP Арбаније одраз Устава Ф Н РЈ и да je настао «под непосредним утицајем нашега савезнога Устава».14) «Ми смо, истицао je Моша Пијаде 8. августа 1946. године на Конференцији мира у Паризу, где je одлучно бранио захтеве HP Арбаније, безбројне ратове између нас и албанскога народа заменили чврстим пријатељством и братском сарадњом у заједничкој ослободилачкој борби наших народа».15) Од Александра Ранковића дознајемо да се ни после заврш енога рата прилике на Косову и Метохији нису биле смириле. Арбанаси су и даље пруж али новој власти јак отпор јер je утицај Балиста био још увек јак. Године 1945. Балисти су убили Миладина Поповића, који je био инструктор Ц К К П Ј и дуго времена главна веза руководства КП Албаније са КПЈ». Када су немачке трупе напустиле ово подручје почела je да делује терористичка организација «Беса Комбтар» (национална беса) под руковод-

339

ством Имера Берише. Она je врш ила убиства присталица народно-ослободилачке борбе и разне друге злочи н е... Код појединих терористичких група на Косову и Метохији, 1944. и 1945. године, налазили су се официри за везу једне западне иностране силе. Вођа свих терористичких банди Ејуп Бињ аку такође je одржавао сталан контакт са иностраним мисијама у Тирани. Један од присних пријатеља Ејупа Бињ акуа био je Хаки Така, учитељ из Тиране, који je у Приштини на мучки начин убио народнога хероја Миладина Поповића, 1945. године».16) Ово убиство je врло тешко погодило Партију на Косову и Метохији. Мита Миљковић јадикује: «.. .Тај злочинац je постигао оно што бившој Југословенској полицији, италијанским карабињерима, албанашким квестуријумима и немачким гестаповцима није пошло за руком».17) Др Милан Бојчевић, који je прве послератне дане провео у Југославији, а и сам родом из Пећи, лично je познавао Миладина Поповића за кога вели, да je био «највећа партијска личност у овој аутономној области и највећи инкарнатор свих покоља и терора, који je КП спроводала преко своје ОЗНЕ».'8) Хаки Така je, према Бојчевићу, био родом из Ђаковице. Он je убио Поповића у његовој канцеларији и успео да побегне. «Атентатор je после тродневнога лутањ а и прикривања пошао ка првој заседи варошкога излаза, упутио се стражарима, и у часу, када су га зауставили, он je својом ,Беретом’ гађао себе у слепоочницу и на месту остао мртав».19) Х аки Така je био великоарбанашки националиста, који je радио са Балистима, повезаним са страним (британским) обавештајним службама и са великоарбанашком националистичком герилом. Један од вођа ове гериле био je Мухарем Барјактар, «који je са својом бандом оперисао дуж планинскога масива у Северној и Средњој Арбанији».20) За њега се зна да je био повезан са британском обавештајном службом и војном мисијом, којој je обећавао да ће се борити против Немаца.21) У једноме писму, K o je je Мухарем Б арјактар писао, јула 1945. године, «шефу једне војне мисије у Тирани, стоји да и после победе савезника, ,читава албанска нација пати под безобзирним терором и влашћу комунистичке клике. . .’ Влада у Тирани, наименована од Тита, израз je панславистичке воље. Она одузима албанскоме народуњ егова национална права и непрестано масакрира без милости албански народ. Зато би требало пресудити Енвер Хоџиној влади, терористичко-комунистичким и панславистичким руководиоцима». 22ч)

340

Да je на Косову и Метохији било отпора и нереда и да су вођене борбе види се и из даљега казивањ а Александра Ранковића. који je на Првоме конгресу КП Србије навео мишљење «друга Мугоше», да се на «Косову и Метохији сматрају херојима они који се усуде да критикују и рекао да je то знак извесне заосталости тих људи. Ja мислим да je то, пре свега, знак неправилнога рада, неправилнога односа наших руководилаца према њима».23) Наводећи у чему су биле те грешке Ранковић вели, да je код мобилизације Арбанаса «дошло до побуне и да je убијено 200 Арбанаса, а у неком магацину угушено их je 240>>.24) Ранковић потврђује да су југословенски Арбанаси изгубили поверење и према новој власти: «Ми смо, вели он, већ раније рекли да ће се те тешкоће решити на тај начин што ће се спровести дупла администрација, то јест на српскоме и на шиптарскоме језику, и ако се то правилно и доследно спроводи, онда неће бити никаквих политичких теш коћа ни у спровођењу те дупле администрације ни у погледу тумача на Косову и Метохији».25) Ha V конгресу КП Ј, првоме после искључења К П Ј из Коминформа, Ранковић je у своме И звеш тају о организационом раду Партије, 22. јула 1948. године, рекао, да се на Косову и Метохији «испољио низ слабости и грешака. Прва крупна грешка je била та што партијске арганизације нису на време прилагодиле организационе облике и методе рада условима рада под окупацијом, услед чега je пао у руке непријатеља добар део активиста. Друга, што се у почетку погрешно процењивала ситуација да се српски партизански одреди на Косову не могу одржати ,због шовинистичкога расположења шиптарских маса’, уместо да се на територији Косова и Метохије одмах приступило стварању заједничких шиптарско-српских одреда. Најзад, партијска организација на Косову и Метохији имала je секташ ки став у погледу окупљања маса у јединствени антифашистички фронт».26 Већ идуће године, 27. децембра 1949, Ранковић рефериш е на VIII редовном заседању Народне скупштине СНРЈ, да у аутономној области Косова и Метохије постоје три културно-уметничка друштва Арбанаса: «Мета Барјактар» у Косовској Митровици, синдикално културно друштво «Агими» у Призрену и «Парапарими» у Цећи. Прва два друштва основана су 1948. године, а тре~ ће током 1949. На подручју HP Македоније постојала су културно-уметничко друштво «Емин Дураку» у Скопљу, фискултурно друштво «Братство» у Кичеву и «Башкими» у Куманову.27) После рата отворено je 453 основних школа, 29 ниж их гимназија и 3 више.28) Постепено je растао и број чланова Партије, који су

341

били Арбанаси: 30. јуна 1958. године било je 20.683 чланова Партије — Арбанаса, од чега на Косово и Метохију отпада 17.831, а на СР Македонију 2.852. У ЦК КП Србије било je 10 Арбанаса, а у Ревизионој комисији два. У Ц К К П Ј била су два Арбанаса, а у Ревизионој комисији један. У ЦК КП Македоније било je 6 Арбанаса.29) 2.

Ни на заседањима првога (од 26-29. XI. 1942), ни другога АВН О Ј-а (од 29-30. XI 1943) није узео учешћа ниједан представник југословенских Арбанаса са Косова и Метохије.30) Њ их није било ни на заседању Велике антифаш истичке народно-ослободилачке скупштине Србије, која je држана од 9. до 12. новембра 1944. године.31) Касније, у Резолуцији Обласне народне скупштине Косова и Метохије, која je држана у Призрену од 8. до 10. јула 1945. године, ово неучествовање je објашњено тиме што југословенски Арбанаси нису тада имали своју политичку организацију. У Резолуцији, која je донета 9. јула 1945. године, каж е се: «Данас шиптарско становништво има своју националну политичку организацију, Ш иптарски комитет, који je саставни део ЈНОФ -а у области.. . Због прилика, које су владале у овој области становништво није имало могућности да буде претстављено у Другоме А В Н О Ј-у.. . и због тога народ ове области преко своје слободно изабране Обласне скупштине, може тек сада да изрази на слободан начин своју потпуну сугласност са историјским одлукама АВНОЈ-а, којима je био чврсто ударен темељ новој ДФ Ј и слободи равноправних народа и народних мањина».32) Обласна скупштина народа Косова и Метохије, која je одрж ана у Призрену, била je п рва скупштина ове врсте. На њој je учествовало 400 делегата пред којима je Милентије Поповић, у име владе Србије, дао следећу изјаву: «У име Народне скупштине Србије и народне владе Србије, у име српскога народа ja вам могу казати да ћемо од сада водити непомирљиву борбу против шовинизма и нећемо дозволити да се на Косову и Метохији понови оно што je било, нећемо дозволити да се угњетавају народи Косова и Метохије».33) У име југословенских Арбанаса са Косова и Метохије иступало je неколико комуниста, који су имали дужи партијски стаж (Мехмед Хоџа je био председник Обласног народно-ослободилачкога одбора, члан Партије од 22. 12. 1942. године, Џавид Нимани био je претседник Ш иптарскога комитета за Косово и Метохију,

342

члан Партије тек од 1941. године, Фадиљ Хоџа био je биран за претседника Извршног одбора Косова и Метохије, члан Партије од 1936. године али се тек 1941. године вратио у Југославију из Арбаније и априла 1942. године кооптиран за члана Обласног комитета К П Ј за Косово и Метохију). У ово време арбанашке масе, да би избегле одговорност за злочине које су вршиле над Србима за време рата, стајале еу под утицајем ових комуниста, који су вођству К П Ј били потребни због спровођеша његове политике. Делегати Призренске скупштине су стајали под утицајем ових комунистичких руководилаца и радили како им je наређивано. У једноме приказу рада ове скупштине се вели: «. . .Говорили су и муслиманске хоџе и православни свештеници, као и представници народне интелигенције. Значајно je за братство и јединство народа ове области да су Ш иптари траж или подизање порушених насељеничких домова док су Срби и Црногорци захтевали доношење закона којим ће се доделити земља како свакоме Србину и Црногорцу, тако и свакоме Ш иптару који хоће да je ради».34) Скупштина je изабрала Извршни одбор за Косово и Метохију са Фадиљ Хоџом на челу. Први потпредседник био je Ђоко Пајковић, а други Мехмед Хоџа. З а чланове je изабрано осам Арбанаса и четири Србина.35) Скупштина je донела одл-уку, «ко~ јом претставници народа Косова и Метохије, тумачећи ж ељ у свих народа ових области, одлучују да се Косово и Метохија присаједин е братској федералној Србији. Цела Скупштина устаје на ноге и дуготрајном акламацијом поздравља ову одлуку».36) У Резолуцији ове Скупштине каж е се даље: «Обласна народна скупштина Косова и Метохије једнодушно изјављ ује да становништво ове области, исто као и сви народи Југославије, није никада признавало раскомадање ове области извршено од окупатора нити раскомадање Југославије, те даје израза ж ељ и целокупнога становништва области да ова буде п р и к љ у ч е н а ф ед ер а л н о ј С рбији као њ ен саставни део. Народ ове области уверен je да ће у народној власти Србије наћи пуну заштиту, те да ће од народне власти целе Југославије бити свесрдно помогнут у своме политичком, ,националном, економском и културном подизању, а претставници области у Народној скупштини и у АВНОЈ-у допринеће свим својим силама изградњи демократске Србије и ДФ Југославије».37) Ова одлука je послужила за основ закону Антифашистичке скупштине Србије о стварању аутономне Косовско-Метохијске области, донетом 3. септембра 1945. године, што je, истога дана,

343

ушло и у одлуку Привремене народне скупштине ДФ РЈ и, касније, и у Устав Д Ф Ј од 31. јануара 1946. године и у Устав ФР Србије од 17. јануара 1947. године. Тим одлукама je «утврђен уставно-правни положај аутономних јединица и аутономне косовско-метохијске области».38) Од тада je, све до априла 1963. године, постојао назив ' аутономна косовско-метохијска област». У априлу 1963. године овај je назив измењен у «аутономна Покрајина Косово и Метохија» што je остало све до почетка 1969. године када je створен назив «социјалистичка аутономна покрајина Косово», који и данас има.3’) Са званичне, комунистичке, стране се истиче да се први «знаци аутономности назиру још 1937. године када je у илегалним условима рада К П Ј био образован Обласни комитет КП Ј за Косово и Метохију».'10) Први Обласни народно-ослободилачки одбор ове области био je изабран 1. јануара 1944. године, који je био претеча Обласне скупштине, која je држана у Призрену од 8. до 10. јула 1945. године, — на овим скупштинама су «створене основе на којима je убрзо после ослобођења земље настала аутономна косовско-метохијска област».41) Први Устав Н Ф РЈ од 31. јануара 1946. године одређује: «HP Србија има у своме саставу аутономиу покрајину Војводину и аутономну косовско-метохијску област (чл. 2). Према члану 54 Устава ова аутономна област je имала право да у Веће народа шаљ е 15 посланика док je аутономна покрајина Војводина слала 20 посланика. «Права и делокруг аутономије аутономних покрајина и аутономних области одређује се Уставом републике» (члан 103). Највиши «орган државне власти аутономне области јесте Обласни народни одбор, који бирају грађани аутономне области на време од три године и који одржава своје скупштине према одредбама Устава републике. Обласни народни одбор бира Обласни извршни одбор као свој извршни и управни орган» (чл. 106). У Президиуму Уставотворне скупштине Ф РН Ј, која je обнародовала овај Устав, није било н и једн ога арбанашкога претставника. Коча Јончић je указао на то, да ово није означавало никакво обесправљење Арбанаса, који су, иако национална мањина у Југославији, били заступљени већином у свима органима власти на подручју АКМО.42) Арбанашки елеменат je имао апсолутну већину у свим локалним органима власти. Устав je и арбанашкој националној мањини дао «право и заш титу свог културног развитка и слободне употребе свога језика» (чл. 13)... Сва ова права, која je Устав Ф Н РЈ дао Арбанасима, садржана су и у Уставу HP Србије од 17. јануара 1947. године. Према члану 13 овога Устава

344

ова аутономна област доноси своје Статуте и «подноси их на потврду Народној скупштини HP Србије». Ово je, касније, био преузео и Уставни закон о основима друштвенога и политичкога уређења и о органима власти HP Србије. Радни народ, вели се у члану 14, «остварујући самоуправљање у општини, граду и срезу, бира покрајинске односно обласне органе власти и преко њих врши своја аутономна права утврђена Уставом HP Србије. Ова аутономна права утврђују се у границама права која су Уставом и законима дата републичким органима власти».43) Уставни закон Ф Н РЈ од 13. јануара 1953. године респектује све одредбе о националним мањинама из Устава од 1946. године. У члану 16 помињу се аутономне покрајине и аутономне области као тела која имају право поднети предлог на оцену и сагласност савезних и републичких закона Савезној народној скупштини.44) Аутономна област шал.е у Савезно веће четири посланика (чл. 27), а за Веће произвођача бира се један посланик на 70.000 произвођачких становника (чл. 28). О органима власти аутономне покрајине и аутономне области исцрпно се баве чл. 113 и 114 У~ ставнога закона од 13. јануара 1953. године.45) Њ има се обезбеђују самоуправна права: «Највиши орган власти аутономне области je Обласни народни одбор» (чл. 113), који сачињавају «Обласно веће и Веће произвођача». Аутономна област доноси самостално своје Статуте, у сагласности са Уставом HP Србије, утврђују организацију и надлежност својих органа власти» (чл. 114). Јован Ђорђевић, у своме Коментару, вели, да Савезни уставни закон «само обезбеђује постојање и права аутономних јединиц а .. . Уставни закон Републике Србије, утврђујући самоуправна права аутономних јединица, садржаће и одредбе о основима организације и надлежности органа власти аутономија. На основу тих начелних поставки претставничка тела аутономних јединица доносе самосталне Статуте. Аутономна права органа власти аутономних јединица састоје се по правилу из послова и овлашћења која ће из своје надлежности HP Србија Уставом пренети на ове органе. Структура власти аутономних јединица засниваће се на основним начелима на којима je организован део систем власти наше земље».46) Извршно веће АКМО донело je, 29. јуна 1958. године, Статут АКМО.47) По њему je АКМО «аутономна област у саставу социјалистичке демократске држ аве HP Србије» (чл. 1). Прокламује се, у члану 2, задатак да се органи власти «старају о развијањ у и учвршћивању братства и јединства међу народностима које живе у Области и остварују права националних мањина утврђе-

345

них Уставом». Ова једнакост се, поред осталога, изражава и у равноправности српскога и шиптарскога језика, који се употребљ авају у свим државним службама АКМО (чл. 3). Статут се мож е мењати одлуком Народнога одбора ако за предлог гласају 3/5 чланова свакога Дома (Веће народа и Веће произвођача) (чл. 17). Сви документи са подручја АКМО издају се на о-бадва језика. Записници о седницама народних одбора воде се и потврђују на обадва језика. «Државни органи и установе као и привредне организације су дужни до краја 1958. године адаптирати потребни број писаћих машина на шиптарску азбуку».48) На принципима Уставнога закона од 13. јануара 1953. године Савезна скупштина je, 21. септембра 1963. године, примила нови Устав према коме ће назив земље бити «социјалистичка федеративна република Југославија (СФРЈ). У овоме се Уставу аутономне покрајине још не помињу као елементи федерације,45) али за аутономну област Косова и Метохије не долази више ознака област, него покрајин а. «Република може на подручјима са посебним националним саставом или са подручјима с другим особеностима, на основу изражене воље становништва тих подручја, Уставом образовати аутономне покрајиие. Оснивање или укидање аутономних покрајина ступа на снагу кад се потврди у Уставу Југославије. У СР Србији постоје аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија, које су 1945. установљене одлукама Народне скупштине Србије на основу изражене воље становништва тих подручја. Аутономне су државно-политичке заједнице у саставу република. Аутономна права и дужности и основна начела о организацији аутономних покрајина утврђује Устав Републике».50) Још пре него што je Савезна скупштина примила нови Устав, објављен je, 10. априла 1963. године, Статут АПКМ, који je донео Народни одбор АПКМ чији je претседник тада био Душан Мугоша.5') Према овоме Статуту АПКМ je «друштвено-политичка заједница у СР Србији заснована на самоуправљању раднога народа» (чл. 1). Понавља се, даље, све оно што je и у ранијем Статуту садржано само што уместо израза област долази израз покрајина. И овде се истиче потреба његовања братства и јединства «са свима народима и народностима који живе у СР Србији и у СФРЈ» (чл. 3). Интересантно je ово место из члана 6: «Грађанин није дуж ан да се изјаш њава којој народности припада нити да се опредељује за једну од народности».52) Гарантује се слобода употребе језика, право на развијањ е сопствене културе и оснивање установа које обезбеђују ово право. Стварају се установе за

346

заштиту, одржавање и чување споменика културе и уметности, природних реткости и «објеката историјскога значаја и других вредности националне историје и културе и предузимају све мере за њихово шире упознавање» (чл. 21).53) Територија АПКМ утврђује се републичким законом, а Покрајински органн су дужни обезбеђивати изврш ење закона, аката и мера републичких органа у пословима из надлежности Републике и у томе циљу сарађивати са републичким органима (чл. 36).54) Пада у очи да се посебно истиче, да су Турци и Шиптари, који живе у Покрајини у свему равноправни и да имају иста права и дужности одређена Уставом и законима, као и остали грађани и уж ивају право слободне употребе свога језика, израж авањ е и развијање своје културе и оснивање установа које обезбеђују ово право» (чл. 39).55) Основна настава се врши на језику односне народности, али може бити, на измешаним подручјима и двојезична настава: «У свим школама у ко-јима се настава изводи на шиптарском односнс турском језику српско-хрватски језик je обавезан наставни предмет и обезбеђује се његово учење и савлађивање као говорнога језика (чл. 41, став З).56) «У свим школама у којима се настава изводи на српско-хрватском језику односно турском језику може се уводити шиптарски језик као необавезан предмет» (чл. 41, став 4).57) Свака народност има право да у администрацији употребљава свој језик (члан 45). О употреби српскога језика на рачун арбанашкога жалио се још 1968. године Вели Дева: «Српски језик je још 1963. године добио третман државнога језика, а албански je третиран као споредан, мада je национални састав становништва на Косову и Метохији познат. .. Незадовољници постављају питање: ако смо ми, Албанци, учили двадесет година српски, зашто не наметнути сада учење арбанашкога језика и деци у школама у којима je настава на српско-хрватском језику?»58) После Четвртога пленума ЦК СКЈ, одржанога на Бриони у лето 1966. године, који je однео са водећег положаја Александра Ранковића, знатно су порасле националистичке претензије југословенских Арбанаса, који су у личности Александра Ранковића гледали свога непријатеља. На другој седници Ц К СК Србије, која je одржана 5. децембра 1968. године, истакнуо je Вели Дева, тада претседник ПКСК за Косово и Метохију, и ово: «Непобитна je чињеница да je Четврти пленум С К Ј огромно добио на угледу у очима најш ирих радних маса Косова и Метохије, посебно у очима грађана албанске народности».59)

34 ?

Пад Александра Ранковића, који je, несумњиво, био главни организациони творац КП Ј, почели су и хрватски националисти, и у земљи и у иностранству, за овај пад везати почетак свога процвата. Тако je на једноме симпозиуму «Хрватске ревије», држаном у Луцерну, у Ш вајцарској, у лето 1971. године, «сурадник из Домовине» истицао да je у борби против Ранковића био активан троугао Загреб-Љ убљана-Скопље и додао: «Хрватски су комунисти у међувремену добили офанзивног савезника у Албанцима са Косова, који траж е своју републику и у даљној перспективи можда пршивучење на матицу земљу, али албанска je држ ава сама по себи слаба, док њен савезник HP Кина до сада није показала да je склона хрватским комунистима и хрватском народу уопће».60) Почетком 1968. године радила je К ом исија за проучавање питања у вези са изменама и допунама Статута аутономне покрајине Косова и Метохије. У дискусији, која je вођена око овога проблема, наведене су све раније одлуке на којима се заснивала аутономност ове области. Појавио се и нови термин да je ова аутономна област «један од елемената југословенскога федерализма», који се раније није појављивао. Речено je и то, да АПКМ, «према историјским и политичко-правним чињеницама и својом битношћу чини једну специфичност у процесу њеног формирањ а и уставно-правне изградње нове Југославије».61) Главна специфичност ове области je измешаност становништва са претежном арбанашком већином и да «у томе погледу њихова права и дужности треба да су једнаке, интереси заједнички, а Устави С Ф РЈ и СР Србије треба да равномерност народа и народности изразе још јаче као основно начело».62) Појавио се био и предлог да «треба и у уставним документима на одговарајућим местима умеето садашњега термина «Шиптар’, употребити термин ,Албанац’, као језички адекватан».63) Затраж ена je за АПКМ и судска аутономија и оснивање Врховнога еуда: «Историски развитак Покрајине учинио je да се правна схватања грађана на овоме подручју разликују од осталих подручја Југославије. Веома je јак утицај обичаја. У области кривичнога програма и казнене политике постоје извесне специфичности о којима се мора водити рачуна».64) Појавио се и предлог да се измени и назив Покрајине од АПКМ у аутономна П окраји на К осово и дискусија око тога да ли да се зове К осово (како га Срби зову) или К осова (како то име изговарају Арбанаси). «Широко значење речи обухвата целу територију данашњега Косова и Метохије».45)

348

Ишло се, види се, све вишем проширавашу права аутономне области, а тиме, практично, и права Арбанаса, који почињу, све више, примењивати мајоризацију. У процесу разрађивања овога предлога избиле су арбаиаш ке п обуне како на Косову и Метохији тако исто и у СР Македонији, које су имале изразито великоарбанашки националистички карактер. «Недавне демонстрације (27. новембра 1968. године) унеле су, рекао je Вели Дева, доста елемената потреса у политички живот, а последице су знатно веће него што се то по димензијама демонстрација могло закљ учити. Узнемиравајућа je у том смислу чињеница што се све то одвијало у једној многонационалној средини, релативно заосталој у друштвено-економском развоју, у средини у којој бројно преовлађује сељаштво, с малобројном радничком класом, у средини која je бременита и другим проблемима због своје неразвијености. Ми ценимо да се елементи тога потрееа који су у Покрајини доживели сви народи још увек нису смирили. Они сигурно нису онакви какви су били непосредно у тим догађајима, али je ипак присутан један степен узнемирености.. . Код Албанаца се настоји да се прикаже да су Срби и Црногорци криви што су демонстрације узеле такав ток».66) Срби и Црногорци ж еле да окриве руководство Савеза комуниста «са очитом намером да се створи утисак да и за демонстрација стоје р ук о во д ећ и к ад рови албанске народности, и у општини и у Покрајини».67) После ових догађаја, који су јасно показали да су арбанашке масе у Југославији остале оно што с у биле: оријентисане према Тирани с тежњом да се, једнога дана, оствари Велика Арбанија. ЦК CK СР Србије, који je заседао три дана, од 21. до 23. новембра 1968. године, донео je једну Резолуцију о даљем развитку националне равноправности и братства и јединства народа и народности. Зачуђава и сама тема ове Резолуције и због тога што су, и неколико година пре тога, Арбанаси на Косову и Метохији имали у свима органима власти апсолутну већину, а у републичким органима одговарајући утицај. Потпретседник Скупштине СР Србије био je 1963. године Арбанас Нимани Џавид, који je члан Партије од 1941. године.'18) Ово, исто тако, важ и и за све руководеће партијске форуме: у ЦК СК Србије било je 1963. године десет Арбанаса, у Извршном комитету био je Нимани Џавид, а били су заступљени и у секцијама ПК СК за Косово и Метохију: од 15 чланова Секретаријата били су 9 Арбанаси.69) Тако je било и у руководећим органима ССРН Србије и, нарочито, Косова и Метохије.70)

349

И поред ових чињеница, објављених у југословенским изворима, Резолуција о задацима СК Србије истиче: «Остваривање националне равноправности постаје све више домен слободнога одлучивања радних људи у самоуправним институцијама, а све мање резултат државно-правних р еш ењ а.. . Односити се револуционарно према националном питању значи сагледати, подстицати и развијати све прогресивне тековине самоуправнога друштва и све ново у односима међу људима и народима које доноси огроман научни, техничко-технолошки и културни напредак и већ данас, а још више у будућности»/1) Нимало не зачуђава да je у овој Резолуцији изразито наглашен антисрпски моменат и то баш у моментима када je арбанашка интелигенција у Југославији дала, јако наглашеног, одушка своме великоарбанашкоме национализму, који букти исто тако и међу радничким масама. Сам Јосип Броз-Тито истакао je у своме говору, одржаном 4. јула 1971. године пред ЦК CK СР Хрватске, да се на Косову радничка класа дели на Србе и Арбанасе и да то показује отсуство класне солидарности.72) И поред тога ЦК СК Србије траж и да се мора, још енергичније, «савлађивати притисак и покушај оживљавања свих видова старе и посебно буржоаско-националистичке, реакционарно-романтичарске свести и појава великосрпскога шовинизма».73) Резолуција, истина, траж и «сталну борбу против било каквога националистичкога застрањивања» и залагања да се «ова питања научно истраж ују и да се прошире научна сазнања и свест о томе. У успешном превазилаж ењу старих схватања и остатака идејно-политичких тежњи, хегемонизма и националистичкога подвајања треба истаћи значајну улогу науке, посебно друштвено-историј ске ».74) Као допуна Резолуције СК Србије може се узети Резолуција X Покрајинске конференције СК Косова и Метохије, која je држана 14. и 15. новембра 1968. године у Приштини. На овој конференцији узело je учеш ћа 209 делегата. У Резолуцији се истиче да се међунационални односи у Покрајини имеђу Арбанаса, Срба, Црногораца и Турака «не могу даље развијати и остваривати и зва н самоуправнога социјализма. Једино брзи и успешнији развој самоуправних односа свакога народа посебно и свих заједно обезбеђује пуну националну афирмацију и учвршћење братства и јединства, јер јача улогу радних људи свих националности и омогућује њихово непосредно одлучивање о животним питањима у производњи, расподели и друштвеном животу и развоју у целини».75)

350

Иако je ова Резолуција донета после великоарбанашких ексцеса и на Косову и Метохији и у СР Македонији сматрало се за потребно да се устане «пре свега против великосрпскога и црногорскога национализма, који истиче, заједно са бирократизмом и етатизмом, да се СК превише бави проблемима равноправности народа, да je превише учињено на томе плану, да се права Албанаца и Турака остварују на штету Срба и Црногораца, чији je положај ,угрожен ’и они се ,потискују’ из Покрајине, као и против националиста из редова Албанаца и Турака, који потпуно негирају досадашње напоре и резултате на плану остварења националне равноправности, тражећи да се она, такорећи преко ноћи и без обзира на објективне и материјалне могућности, оствари у структури запослених, у стицању доходака, равноправности језика итд.».76) СК за Косово обећава своју сарадњу да се нормализују односи између Југославије и HP Арбаније «на принципима равноправности и немешања у унутрашња питања, на толеранцији разлика у гледиштима на проблеме унутрашњега развоја и међународна збивања и на проналажењу питања у којима се може сарађивати. У том погледу припадници албанашке народности, који ж иве у Покрајини, треба да буду фактори за развијањ е добросуседских односа».77) Вели Дева je, опет, указао на значај Четвртога пленума ЦК СКЈ, који je одржан на Бриони лета 1966. године и назвао га п рекретним моментом у оживљављеном судару националних супротности на Косову и Метохији. Он je то назвао сукобом арбанашког шовинизма са српским и црногорским шовинизмом: «Они су (Срби и Црногорци) покушавали да целокупну активност и друштвено-политичку акцију у Покрајини против деформација из једнога одређенога периода прикаж у као акцију против Срба и Црногораца».78) За разбуктавање великоарбанашкога национализма Вели Дева je тачно рекао: «Албанско-шовинистичка и албанскореакционарна позицкгја непрестано je добијала идејно-политичку оријентацију од стране пропаганде. Али пропаганда из Албаније je најближа».79) Проблемом аутономне Покрајине Косова бавио се и VI конгрес СК Србије, који je држан од 21. до 24. новембра 1968. године. Непосредно пре тога одржана je, 14. и 15. новембра, Покрајинска конференција СК Косова. У закључцима обадва ова форума указивало се, у вези Косова, на два важ на проблема: потребу појачања и убрзавања привреднога развитка ове области и на остваривање братства и јединства Арбанаса и Срба. У привред-

351

ној и културној заосталости видели су корене и узроке незадовољства арбанашких маса. У Резолуцији о задацима СК Србије у даљем развоју националне равноправности указују српски комунисти на заслуге српских социјалиста и своје «револуционарно решење националнога питања». Српски комунисти, по своме устаљеном шаблону, истичу своју борбу против «великосрпскога национализма и шовинизма». Траж и се равноправност у свему: «. . .Савлађивати притисак и покуш аје оживљавања свих видова старе посебно буржоасконационалистичке, реакционарно-романтичарске свести и појава великосрпскога шовинизма. .. У остваривању начела националне политике комунисти Србије треба да имају у виду да je револуционарно и оствариво оно што je у интересу радничке класе и што јача позиције прогресивних снага у сваком народу и свакој народности посебно».80) Резолуција о развоју самоуправних односа у друштвено-политичком систему означава Покрајине као «конститутивне елементе» СР Србије и «елемент југословенске федерације». То, практично, значи да се аутономије треба «у склопу са принципима социјалистичкога федеративнога уређења изразе специфично национални састав и посебности економскога, политичкога, културнога и историјскога развоја покрајине; историјска je чињеница да су аутономне покрајине стекле статус посебних политичко-територијалних заједница у току НОБ-а и социјалистичке револуције; слободна израж ена воља народа и народности које ж иве на подручју аутономних покрајина».81) У Резолуцији Покрајинске конференције СК Косова од 15. новембра 1969. године, указује се на самоуправну садржину свих структура социјалистичкога друштва, које убрзава националну афирмацију свих народности на Косову. И ова се Резолуција обара на историјска схватања и традицију: «У области културе и историје извесна негативна схватања прошлости народа и народности штетно утичу на свест људи те због тога научно тумачење прошлости и ослобођење од баласта старих, преживелих критеријума, зависиће, поред осталога, и од нивоа развијености научне мисли, научних кадрова и научних институција у Покрајини, нарочито оних на албанском и турском језику».82) Од Савеза комуниста се траж и да сузбија схватање да се он «превише бави проблемима равноправности народа, да je превиш е учињено на том плану, да се права Албанаца и Турака остварују на ш тету Срба и Црногораца, чији je положај ,угрожен’ и они се ,потискују’ из П окрајине.. ,»83) Изражена je жељ а да се у СК прима што више Арбанаса и Турака: '<То je пут и за дослед-

352

но остварење интереса народа и народности на самоуправним основама, за веће учешће припадника народности у свим видовима друштвенога и политичкога живота».84) Још јаснији и изразито самосталнији положај покрајина осигуран je у амандманима VII, 10, XVIII и XIX федеративнога Устава СРЈ. У амандману VII, 10, потврђује се да су покрајине елементи федеративнога уређења Југославије; у амандману XVIII, 11, дефинишу се покрајине «као социјалне демократске друш твено-политичке заједнице са посебним националним саставом и другим особеностима, у којима радни народ остварује друш твено самоуправљање, својим покрајинским законима и другим прописима уређује друштвене односе, обезбеђује уставност и законитост, усмерава развитак привредне и друштвених служби и самостално организује органе власти и самоуправљања». 8 5)\ Покрајине се више не управљају према Статутима, него добијају свој покрајински Уставни закон као основни акт «у складу са начелима Устава С Ф РЈ и са републичким Уставом».86’ Ho bo je, овде, да ф ед ерац и ја штити права и дужности покрајина и да су, у случају несагласности са законима републике, за покрајине, до одлуке Уставнога суда Југославије, обавезни савезни , а не реп уб л и ч к и закони. Аутономне покрајине имаће све атрибуте и органе које имају и републике.87) Амандман XIX «потпуније и прецизније одређује остваривање права народности, тако што се и изричито утврђује да се одређена начела и одредбе Устава, које се односе на разноправност народа Југославије, примењују и на народности».88) Овим амандманом «измењен je положај аутономних покрајина, али знатно више него свих других друштвено-политичких заједнида. Замењене су готово све уставне одредбе о положају аутономних покрајина».89) Овим je, стварно, из састава СР Србије и зд в о је н простор од 10.882 кв. километара са преко 1,200.000 становника (према попису од 1969 године) или 13% укупнога становништва и осамостаљен ,89) Година 1970. донела je још изразитије потврђивање осамостаљивања Покрајине Косово. Ha VIII седници Претседништва СКЈ, одржаној у Београду 22. априла 1970., расматрана су, као друга тачка дневнога реда, «актуелна друштвена и идеолошкополитичка питања развоја САП Косова».50) У З а к љ у ч ц и м а ове седнице се вели: «На Косову су створени основни предуслови за даљи успешнији и свестранији развој. Остварен je hob квалитет у развоју албанске културе, сопствених кадрова и интелигенције».91) И овде се истиче да су све ове промене настале после IV

353

пленума ЦК СК Ј (Брионскога) и VI пленума ЦК СК Србије. После заседања ових форума «садржински je обогаћена аутономност, повећане су њене законодавне и друге надлежности и одговорноет за властити развитак и друштвене односе. Долазе до израж аја реални интереси свих народа и народности Косова и у њиховом усаглашавању јачају елементи који их повезују међусобно и са осталим народима наше социјалистичке заједнице».92) Истиче се, даље, да се СК Косова «афирмисао као водећа снага и интегративни фактор свих прогресивних тежњ и радничке класе и радних људи Албанаца, Срба, Црногораца и других народа који ж иве на Коеову».93) И конференција СКЈ, држ ана од 29. до 31. октобра 1970. године, бавила се питањем Косова: «Антисоцијалистичке снаге покуш авају и на тај начин да подривају наш курс националне равноправности, братства и јединства наших народа и народности».94) Средином децембра 1970. године поднео je Јосип Броз Тито Савезној скупштини предлог промене Устава СФРЈ. Његов основни став, при подиошењу овога предлога je, «да се доследније оствари равноправност народа и народности и самосталност социјалистичких република односно аутопомних п окрајин а и њихова већа одговорност како за сопствени економски и друштвени развитак, тако и за фунционисање федерације».95) Ове, нове, уставне реформе почивају, поред осталога, и на праву «свакога народа на сам оопределењ е, које укљ учује и право на от цепљење , којим се начелно опредељују добровољност уједињења, државни положај и суверенитет народа и њихових република у оквиру југословенске државне заједнице».96) Новим амандманима и даље се проширују права аутономних покрајина, којима се признаје и државност: «Нацрт Уставних амандмана даљ е и доследније развија аутономне покрајине као елемент федерализма. Тај положај аутономних покрајина израж ава се нарочито у њиховом непосредном одговарајућем представљању у свим органима федерације заснованих на паритетном представништву република, на једној могућности избора у све органе фе~ дерације, као и у проширењу њихових политичких и економских функција, укљ учујући законодавне и извршне функције».97) У Покрајинама народ и народности «врше непосредно своја суверена права, а када je то у заједничком интересу радних људи, народа и народности Републике као целине, Уставом СР Србије утврђено — и у Републици».98) Сва ова права Покријина фиксирана су јасно у Уставним амандманима XX до XLII, који су

354

постали закон.99) О државности република и аутономних покрајина говори се јасније у амандманима XX, XXII и X X X III.'00) Важан, и сасвим необичан, je положај, који амандман XXXV даје Покрајинама при закљ учивањ у спољнополитичких уговора: за њихово закључење, поред пристанка република, потребан je и пристанак Покрајина, али не само то: «Републике и Покрајине могу непосредно сарађивати с органима и организацијама других држава и међународним органима и организацијама. . . У циљу обезбеђења јединства спољне политике ова сарадња остварује се у оквиру утврђених јединствених основа спољне политике СФ РЈ и међународних уговора које je закљ учила федерација».101)

ЛИТЕРАТУРА 1) В ладо Стругар, Рат и р е в о л у ц и ја .. . , ст. 204-205. 2) А ли Х адри, П р и м е д б е.. . , ст. 158. 3) Љ убиш а С тојковић и М илош М артић, Н ационалне м а њ и н е .. . , ст. 43. 4) А ли Х адри, На истом месту, ст. 158. 5) «Борба» од 3. X II. 1944. године. 6) Јосип Б роз-Т ито, Б орба за ослобођењ е Југослав и је 1941-1945, књ. I, Е е оград 1947, ст. 129. 131. 7) Светозар В укм ановић-Т ем по, Р евол уција к оја т е ч е .. . , ст. 373. 8) Јосип Б роз-Т ито, Б орба за социјалистичку дем окр атију (1950-1951), књ. V, Београд, ст. 199. 9) На истом месту, ст. 200. 10) На истом месту, ст. 69. 11) На истом месту, ст. 136. 12) Моша П ијаде, И забр ани говори и чланци 1941-1947, Б еогр ад 1948, ст. 77-78. 13)На истом месту, ст. 181. 14) На истом месту, ст. 184-185. 15) К а кстом месту, ст. 415. 16) Владимир Д едијер, Југословенско-албански о д н о с и .. . , ст. 135. 17) Мита Миљковић, Зп ани и незнани. П риш тина 1960, ст. 49. 18) Ммлан Н. Бојчевић, «Зем љ а стењ е а н ебеса ћуте», У спом ене, ст. 120. 19) На истом месту. 20; Б ладим ир Д едијер, Југословенско-албански о д н о с и .. . , ст. 135. 21) Julian Ашегу, Sons of the Eagie, st. 145-146, 203-205. 22) Владгодир Д едијер, Ha истом месту, ст. 136, бел еш ка 9. 23) А лександар Ранковић, И забрани говори и чланци (1941-1950), ст. 47. 21) К а истом месту, ст. 47-48. 25) На истом м есту, ст. 48. 28) На истом месту, ст. 184-185. 27) На истом м есту, ст. 300 28) На истом месту, ст. 301. 29) К емал С ејф ула, С авез комуниста Ј у г о с л а в и је .. . , ст. 90.

355

30) Д уш ан Л укач, П рилог изуч авањ у националнога питањ а народа Југосл авије у току народно-ослободил ачк ога рата, (И сторијски гласник, I, 1969, ст. 60, 63). 31) В ел и к а антиф аш истичка н ар одно-ослободил ачк а скупш тина Србије 912. X I. 1944. у Б еограду. 32) «Борба» од 22. V II. 1945. 33) «Борба» од 14. V II. 1945. 34) Н а истом месту. 35) «Борба» од 15. V II. 1945. 36) «Борба» од 15. V II. 1945. 37) «Борба» од 22. V II. 1945. 38) «Југословенски преглед», 9, 1969, стр. 1 5 /4 7 5 . 39) Н а истом м есту, ст. 1 5 /4 7 5 , бел еш ка 1. 40) Н а истом месту, ст. 1 6 /4 7 6 . 41) Н а истом месту. 42) К очо Јончић, Н ац ионалне мањ ине у Југославији, Б еогр ад 1962, ст. 40. 43) Н а истом м есту, ст. 141. 44) Јован Ђ орђевић, Н ови устав Ф Н РЈ, Б еогр ад 1955, ст. 16. 45) Н а истом м есту, ст. 48-49. 46) Н а истом месту, ст. 111. 47) К очо Јончић, Н а наведеном месту, ст. 173 и даљ е. 48) Н а истом месту, ст. 179. 49) «Југословенски преглед», мај 1963, ст. 4 4 /1 9 4 . 50) Н а истом м есту, ст. 4 8 -49/198-199. 51) Статут аутоном не покрајине К осова и М етохије. Приш тина 1963. 52) На истом м есту, ст. 7. 53) На истом м есту, ст. 13. 54) Н а истом месту, ст. 18. 55) Н а истом месту, ст. 19. 56) Н а истом месту, ст. 20. 57) Н а истом месту. 58) О ситуацији и дру/итвено-политич^кој акцији С К на К осову и М етохији. П осебно објављ ен а дискуси ја Ц К С К С рбије, децем бар 1968, ст. 7. 60) «Х рватски разговори о слободи», Други сим позиум «Х рватске ревије, 1971, ур еди о В инко Н иколић, М ин хен -Б ар ц ел он а 1972, ст. 78. 61) А утоном не покрајине и проблем и у вези са остварењ ем Устава и прим енама уставних одр едаба, Приш тина, априла 1968, ст. 6. 62) Н а истом месту 63) Н а истом м есту, ст. 30. 64) Н а истом м есту, ст. 45. 65) Н а истом месту, ст. 50. 66) О ситуацији и друш твено-политичкој акцији С К . . . , ст. 9. 67) Н а истом м есту. 68) «Југословенски преглед», новем бар-децем бар 1963, ст. 123/458, 127-129 /463-465. 69) На истом м есту, ст. 5 0 /4 0 0 , 5 1 /4 0 1 , 5 8 /4 0 8 . 70) Н а истом месту, ст. 3 9 /3 8 9 , 4 0 /3 9 0 . 71) «Југословенски преглед», новембар 1968, ст. 6 5 /4 3 1 . 72) «В.јесник у сви једу» од 10. V. 1971. 73) «Југословенски преглед», новембар 1968, ст. 6 7/433. 74) Н а истом месту, ст. 6 6 /4 3 2 . 75) «Југословенски преглед», децем бар 1968, ст. 119/503.

356

76) Ha истом месту, ст. 121/505. 77) Ha истом месту. 78) О си т у а ц и ји .. . , ст. 6-7. 79) На истом месту, ст. 7. 80) «Југословенски преглед», новембар 1968, ст. 6 7 /4 3 3 . 81) На истом месту, ст. 7 1 /4 3 7 . 82) На истом месту, er. 120/504. 83) На истом месту, ст. 121/505. 84) На истом месту, ст. 124/508. 85) «Југословенски преглед», јан уар 1969, ст. 2 -3 /1 0 -1 1 . 86) На истом м есту, ст. 3 /1 1 . 87) На истом месту. 88) На истом месту. 89) На истом месту, ст. 1 7 /4 7 7. 90) «Југословенски преглед», април 1970, ст. 1 /1 4 1 . 91) На истом м есту, ст. 4 /1 4 4 . 92) На истом месту. 93) На истом месту, ст. 4 /1 4 4 . 94) «Југословенски преглед», октобар 1970, ст. 3 5 /3 5 5 . 95) «Југословенски преглед», децем бар 1970, ст. 4 9 /4 2 5 . 96) «Југословенски преглед», март 1971, ст. 1 0 /1 0 6 . 97) На истом месту, ст. 2 1 /1 1 1 . 98) На истом месту. 99) «Југословенски преглед», септем бар 1971, ст. 1 1 0 /3 4 8 и даљ е. 100) На истом месту. 101) Н а истом месту, ст. 118/356.

УНУТРАШЊЕПОЛИТИЧКА ПАНОРАМА КОСОВА ПОСЛЕДЊИХ ГОДИНА У поглављу које следи дали смо хронолошки приказ унутрашњеполитичке панораме Косова како се она приказивала последњих неколико година. У њој се разоткрива и разноврсност овога процеса и бројност проблема који су се постављали на дневни ред, нешто сами од себе, нешто опет у склопу уставних реформи у Југославији, којима се не види крај. За нас je, у свему овоме, био битан однос Арбанаса, сада владајућег слоја на Косову, према Србима као и садашњи положај Срба на Косову у њихове перспективе. Из чињеница, које се овде износе, може сваки читалац за себе стварати суд о данашшем положају Коеова и у СФР Ју гославији и у СР Србији и Срба на Косову. Само тамо, где се наводе званични подаци, посебно су наведени Срби а посебно Црногорци, што je за нас, разуме се, једно и исто. Из чињеница, какве су оне данас на Косову, да се ишчитати, да и данас тамо постоји терор у односу Арбанаса према Србима на Косову, што je вековима било једно од битних обележја односа Арбанаса према Србима на овом простору. Облици тога терора се мењају, али оштрина његова се не мења. Он се, данас, пројављ ује у начину како се према Србима односе и некомунистичке арбанашке масе и, нешто диференцираније, комунисти арбанашке националности, који на Косову имају власт. 1. На Косову су се сусреле и међусобно супротставиле стварност и илузије: стварност онаква како се тамо искристалисала и илузије оних који су веровали, да се у комунистичкој идеји ако не гасе а оно ублаж ују и смањују националне супротности и претензије: стварност на Косову показује да, што се ово подручје више осамостаљује, великоарбанашка идеја се утемељује и код комуниста арбанашке националности. Што то врхови Савеза комуниста Косова, нарочито они арбанашки, оспоравају и прикривају више je него схватл>иво. Један од крупних проблема je данас баш у томе како довести у склад њихово званично држањ е са оним што се ради и ост варује на К осову.

359

Постепено, али све сигурније, успело je комунистима арбанаш ке националности да осигуравају осамостаљивање Косова и Метохије и да они, при томе, буду и остану, главни фактори при доношењу сваке одлуке која се односи на будућност овога подручја. Све уставне реформе у Југославији излазиле су у сусрет њиховим захтевима јер су их, претходно, одобравали највиши партијски форуми и С К Ј и СК Србије где су претставници комуниста арбанашкога порекла са Косова имали трајно снажан утицај. И СК Србије и ССРН СР Србије, који су на својим форумима посебно дискутовали о овим проблемима, имали су за дужност да дају своју сагласност на одлуке које су већ биле донете у Ц К СКЈ. Ко би покушао да одвоји своје мишљење и да заступа српске националне интересе био je каж њ аван одстрањивањем из руководећих форума (случај Добрице Ћосића и Јована Марјановића 1968. године). Данашње идеолошко-политичко руководство југословенских Арбанаса састављено je од људи које je Партија, после Другог светског рата, брижљиво одабирала и марљиво идеолошко-политички изграђивала: сви они, поред некога претходнога школовања, имају и заврш ену Вишу политичку ш колу «Ђуро Ђаковић» што им je омогућило да се умеју политички поставити и своје захтеве бранити аргументима Партије и њезиних прокламованих принципа у националној политици. Док уочи Другог светског рата међу југословенским Арбанасима, у колико их je уопште било заинтересовано за комунизам, није скоро ни било интелектуалаца, сада су им на челу љ уда идеолошко-политички солидно изграђени и свесни свога циља. Док 1938. године није могао бити штампан ни један летак на арбанашком језику, «јер није постојала никаква штампарија са словима албанске азбуке» то се, постепено, почиње мењати већ од 1939. године када су се већ могле штампати ствари и на арбанашкоме језику, «јер je познати револуционар Рамиз Садику, по задатку Партије, научио азбуку и обезбедио штампање прогласа».1) Може се, ту и тамо, наћи елемената на основу којих би се могло тврдити да су руководећи фактори данашње К П Ј веровали да су комунисти арбанашке националности са Косова и Метохије излечени од великоарбанашких претензија, које угрожавају територијални интегритет Југославије. Веровало се, исто тако, да ће се млађи интелектуалци југословенских Арбанаса моћи придобити за комунизам и за начин решења националнога питања у Југославији како je то, теоретски, била схватила КПЈ. Масовне комунистичке демонстрације арбанашке универзитетске

360

омладине, крајем новембра и почетком децембра 1968. године, показале су да то није било могуће. Омладинске демонстрације и на Косову и у СР Македонији, којима су стајали ка челу студенти арбанашке националности, избиле су и одвијале су се под утицајем великоарбанашке пропаганде. Оне су показале да су југословенски Арбанаси остали трајно непријатељски расположени и према Србима и према Југославији. Ha XIV седници ЦК СК Србије, држаној 29. маја 1968. године, рекао je Вели Дева и ово: «Да ли шиптарска реакција ж ели да узнемири српске и црногорске масе? Да, жели. Да ли шиптарска реакција и национализам ж еле и остварују неповерење у положај Срба и Црногораца на Косову? Да, желе. .. Да ли шиптарски шовинизам и национализам ж еле исељавање Срба и Црногораца са Косова и Метохије? Да, желе. Да ли потискују Србе и Црногорце? Да, потискује. То су позиције шиптарске реакције и шиптарских националиста».2) На прослави годишњице оснивања партизанскога батаљона «Мети Барјактар», одржаној 8. новембра 1968. године у Подујеву, истакнуо je Али Ш укрија, да je код југословенских Арбанаса било елемената, који су «хтели да за шовинистичке поступке појединаца окриве и блате цео српски народ, покуш авајући да подстичу националистичке и шовинистичке страсти у циљу слабљења и разбијања јединства међу Арбанасима, Србима, Црногорцима и Турцима».3) Али Ш укрија je указао и на то да арбанашки елементи траже п осебн у р е п у б л и к у . Неки су, вели Ш укрија, «хтели да искористе у своје шовинистичке и непријатељске циљеве. да разбуктају шовинистичке и националистичке страсти код једнога дела Арбанаса и да демонстрирајући врш е провокацију према Србима и Црногорцима, у ствари, против социјалистичке Југославије, против братства и јединства наших народа».4) Када je овако го-ворио Али Ш укрија je, свакако, добро познавао расположење међу арбанашким масама на Косову и Метохији: масовне демонстрације су избиле 27. новембра 1968. године после подне. Истога дана јављ а радио Београд: «Данас око 16 часова у Приштини je дошло до орган и зован и х демонстрација са изразито непријатељским карактером и садржином против самоуправнога социјализма и уставнога поретка социјалистичке Ф Р Југославије». У демонстрацијама, које су формиране испред Филозофскога факултета у Цриштини, «учествовало je више стотина учееника». «Током вишечасовних демонстрација учесници су изазвали неред и разбијајући излоге и преврћући возила наносили и

361

материјалну штету друштвеној заједници и грађанима. У демонстрацијама je било повређених. До демонстрација са сличним садржајем, али у далеко мањем облику и без изгреда, дошло je у Урошевцу, Гњилану и Подујеву. То говори о организованом карактеру и синхронизованости ове непријатељске акције».5) «Било je напада и на раднике службе Јавне безбедности. Принуђени су да употребе силу. Повређено je десет радника Службе, од којих се три налазе у болници; повређена су и четири радника Ватрогасне службе, 27 лица тражило je лекарску помоћ, а осам je задржано у болници на лечењу».6) Покрајински комитет СК Косова издао je већ 28. новембра 1968. године званично саопштење у коме се вели: «Садржај парола са којима су реакционари изаш ли на улицу и тренутак који су изабрали јасно показује да се ради о спрези политичких противника свих боја, експонената страних агентура, реакционара и шовиниста, чији je циљ да се нанесе штета афирмацији Албанаца и решењима која се постижу у нашем друш тву у унапређењу односа између народа и народности».7) У говору, који je одржао 29. новембра 1968. године у селу Баре код Косовске Митровице, рекао je Али Ш укрија за ове демонстранте да су« они изашли на улицу да међу декласираним елементима нађу своје сараднике. То су шовинисти и националисти, непријатељи самоуправљачкога социјализма. Њ ихов покушај да се кам уфлирају иза интереса албанскога народа je пропао. Они су дирнули у најсветије што су народи овога краја стекли: у братство и јединство, у интегритет социј алистичке Југославиј е» .8) Али Ш укрија je окривио антијугословенску пропаганду из Арбаније, која у HP Арбанији ствара погрешну слику о Југославији и ж ели «да утиче на расположење у Југославији, посебно међу Албанцима. . . Организатори демонстрација су провокатори, људи који настоје да наруше мир грађана и тиме скрену пажњу радних л.уди од борбе за социјализам .. . Њ ихове пароле наводио о интересима Албанаца у ствари су само кам уф лаж а њихових иредептистичких тенденција против социјалистичке Југославије».9) Али Ш укрија je био веома далеко од истине када je говорио да се у овим демонстрацијама радило о декласираним елементима. Председништво Покрајинске конференције Социјалистичкога савеза Косова и Метохије донело je било закључак, да «школски колективи и њихови Савети с обзиром да су гл авн и н у демонстраната чинили студенти и уч ен и и џ ср ед њ и х ш кола треба да оцјене активност појединих просвјетних радника и да оне који не-

362

мају морално-политичке квалитете за такав рад одмах удаље из просвјете».10) Покрајинска конференција Социјалистичкога савеза Косова и Метохије je тражила убрзавање истраге о организаторима и учесницима демонстрација «у овоме граду од стране непријатељски настројених елемената из редова албанске народности. До данас je притворено петнаест организатора и учесника демонстрација којима ће се судити за разна кривична дела од оних против народа и држ аве до реметења јавнога реда и мира».1 ) И Покрајикска конференција Социјалистичкога савеза Косова и Метохије била je уверена да све ово «није било без утицаја са стране, а и оне из Албаније, која je у последње време интензивно и веома смишљено почела да напада основне тековине наших народа и систем који они изграђују».12) Марко Никезић, тада председник Ц К СК Србије, оценио je ове демонстрације као «ствар од највећега значаја не само за консолидацију прилика на Косову и Метохији, него и у СР Србији и за стабилност читаве југословенске заједнице. . . Истовремено не треба да буде иејасноће у томе да ће ова земља, као што ће бити брањена од свакога напада извана бити заш тићена и од свакога покушаја разбијања изнутра. Ми имамо противника у земљи на разним странама и разних боја, имамо их и вани. Нека не гаје никакве илузије да би некакав наш либерализам могао довести до уступка на рачун интегритета и сигурности Југославије као државе и стабилности њеног социјалистичкота поретка, таквог какав су народ и народности у Југославији за себе изабрали».13) И најмеродавнији форум СКЈ, Ц К СКЈ, истакао je у својим «Закљ учц и м а о актуелиим питањима остварења равноправност и иародности», донетим 4. фебруара 1969. године, да су ове демонстрације имале националистички карактер. У З а к љ у ч ц и м а сто-

ји: «Недавне демонстрације на Косову и у Тетову спадају у ред националистичких и реакционарних испада непријатеља социјализма, нашега самоуправнога друштвеног система, све тешњега и даљег повезивања, братства и јединства народа и народности наше заједнице на основима њихове равноправности».1'') Истакнуто je, на истоме месту, да je циљ ових демонстрација био да посеју раздор између арбанашке народности и других; да онемогуће даљи развој равноправности: «Они теж е да припаднике албанске народности скрену са јединственог самоуправљачкога, демократскога и интернационалног пута на пут националнога изолационизма, сепаратизма и иредентизма. То су, у ствари, покушаји да се покрене територијално питање, да се угрози територијални иитегритет наших република, односно целе С Ф РЈ».'5)

363

Вели Дева je на седници ЦК СК Србије, одржаној 5. децембра 1968. године, указао на јак потстицај из HP Албаније: «Албанско-шовинистичка и албанско-реакционарна позиција непрестано je добијала идејно-политичку оријентацију од стране пропаганде. Али пропаганда из Албаније je најближа».16) И Фадиљ Хоџа je, на седници свих већа Покрајинске скупштине Косова, држаној 24. фебруара 1969. године, указивао на ове подстицаје из HP Арбаније, која «чини потезе који се не могу друкчије тумачити нето као мешање у унутрашње ствари, као задирање у интегритет Југославије».17) Драги Стаменковић, тада председник Републичке конференције ССРН Србије, тврдио je да су ове демонстрације «имале националистички и непријатељски карактер. To je био напад на наш самоуправни систем, на братство и јединство и равноправност народа и народности наше заједнице. Организатори ових нереда имали су за циљ да посеју раздор између албанске народности и српскога и црногорскога народа, да онемогуће остваривање политичке равноправности.. . То су истовремено покушаји да се угрози територијални интегритет наше Републике и СФ РЈ».18) На непријатељски, националистичко-шовинистички, карактер ових демонстрација указивао je и Орхан Невзати и истицао, да су те «снаге из редова албанске народности. Та реакција никада није имала везе са интересима албанскога народа, нити се за његово добро борила. Та реакција нуди албанскоме народу националистичку заставу уместо националне, шовинизам уместо интернационализма, нетрпељивост према другима националностима уместо братства и јединства».19) Али Ш укрија додаје, да ове демонстрације «по карактеру, по томе ко je њихов организатор, по суштини својој, политичкој и идејној, непријатељској, нису случајна ствар, јер смо акције непријатеља социјализма, нашег друнггвенога поретка, имали на Косову и Метохији и раније. Не у виду демонстрација, јавнога иступања, него као разне илегалне организације, и националистичке и шовинистичке, непријатељске и иредентистичке, у разним бојама од ослобођења на овам о » . ’°)

Предраг Ајтић je истакнуо, «да ставови тих снага изгледају прилично идентични са ставовима албанаске пропаганде. Ових дана сам читао чланак из «Zeri i Popullit» од 24. новембра. Ако човек погледа пароле које су биле истакнуте и захтеве који су били узвикивани на демонстрацијама, па их упореди са чланком, видеће да се све то слило у једну јединствену струју и тенденци-

364

ју».51) Демонстранти cy траж или промену Устава и стварање посебне републике Косово. Са званичне стране се покушавало да се ове, горе изнете чињенице, ублаже тиме што je за избијање демонстрација, знатним делом, окривљен и српски (они каж у и црногорски) национализам и шовинизам на Косову и Метохији. Орхан Невзати je тврдио: «Српско-црногорски шовинисти су као реакцију на ове демонстрације почели да цепају албанске заставе и да другим непријатељским акдијама дозначе да постоје. Ова реакција жестоко напада кадрове, комунисте и прогресивне снаге свог народа, те дозива пропале политичке идеале».22) Предраг Ајтић je открио четничко-ранковићевске елементе, који су «против оваквога пута и оваквих принципа разреш авања односа на Косову и Метохији. Они су против оваквога статуса покрајине Косово и Републике, и користе то за развијањ е мржње према албанској националности и за развијањ е неповерења према комунистима из својих националних редова».23) Арбанашке демонстрације на Косову и у Метохији и у Ју ж ној Србији (Тетово) откриле су неколико важ них ствари. Оне су, пре свега, имале великоарбанаш ки карактер. Затим, већину демонстраната сачишавала je средњешколска и студентска омладина. «У свим саопштењима, вели Лепа Перовић, тада секретар Ц К СК Србије, у свим јавним коментарима догађаја на Косову и Метохији, било je речено да je међу демонстрантима било највиш е студентске и средњешколске омладине, да je ту био активан један део интелигенције из редова албанашке народности».24) И даље: на појединим местима (Качаник, Тетово) истицали су се највише баш чланови СК и носиоци локалне власти: «.. .Поменути комунисти су већ дуж е врем еиа заступали екстремне националистичке ставове у вези са Уставним променама, затим приликом избора за органе СК, поводом непријатељских демонстрација у неким местима Покрајине, око одлука о праву народности на употребу националне заставе».25) У Гостивару су од дванаест оваквих екстремиста седморица били просветни радници. За све њ и х je утврђено, да су «умишљено вршили непријатељску пропаганду; да су при изгредима узвикивали непријатељске пароле, да су изазивали националну нетрпељивост међу становништвом и при томе машући албанском заставом потстицали на уставне промене друштвенога и државнога уређења СР Македоније и СФ РЈ, и да су радили на разбијању братства и јединства народа Југославије».м)

365

Ни истражни материјал, ни класификација дела појединих учесника демонстрација нису познати јавности, али из онога што je објављено види се, доста јасно, и замах и позадина ове побуне и учешће неких руководећих лица у њој: Реза К аф аљ у био je разреш ен дужности Покрајинскога јавнога тужиоца.27) Из СК су избачени И лија Спирева, Абази Хасан, Идриз Реџа и Аклим JIoђа.28) Ова лица су била стављена под истрагу, а било je још искљ учења из СК «због неприхватања ставова у оцени демонстрација» и «због попуштања националистичкој психози».29) Почетком марта 1969. године утврђено je на Косову и Метохији да су, при предлагању посланичких кандидата и одборника, ■обилажени омладинци и омладинке и предлагана реакционарна лица: «То су углавном они људи који своје догматске, националистичке, шовинистичке, сепаратистичке нли друге сличне, супротстављају политици и пракси Савеза комуниста».30) У Косовској Митровици било je искључено неколико лица: «Из С К Ј искључен je професор Ахмет Маљаку, директор Учитељске школе, који je тражио оснивање Косовске републике и покушао да унесе раздор између интелигенције, радничке класе и сељаштва, базирајући се на уско националистичким интересима».31) Извршни одбор Општинске конференције ССРН Косова, који je заседао у Приштини 28. марта 1969. године, утврдЈио je, «да су последњих десетак дана у Приштини поново забележене појаве које уносе немир у грађане.. . Наглашено je да су то очигледно иступи непријатељских елемената. Они делују лансирањем разних непријатељских парола, нарочито међу младима. Група омладинаца, пре десет дана, организовала je комеморацију младићу који je изгубио живот у непријатељским демонстрацијама 27. новембра прошле године».32) Извршни одбор je закључио, да се поведе широка политичка активност «на осуди свих негативних појава и раскрсти са њиховим носиоцима. Имена једнога броја ових лица су већ позната. Инсистира се на вођењу праве битке у којој ће се јасно знати ко je ко, и шта je шта».33) У пресуди организаторима демонстрација од 27. новембра 1968. године навео je Нанзи Јунуку, председник Кривичнога већа, да су демонстранти узвикивали «доле политика колонијалне експлоатације Косова, у једној руци носили крамп, а у другој пушке; националистички у томе што су за време демонстрација ношене само албанске заставе и што су на демонстрације њихови организатори позивали само студенте и ученике албанске народности. Напад на државно уређење и интегритет појединих ре-

366

публика Југославије огледа се и у захтеву за присаједињење Косову дела наше земље у којима ж иве Албанци».34) Демонстрације, и све о-во што je било везано са њима, створиле су и код руководства арбанашких комуниста забуну, коју су они, као и све друге недаће у Југославији, сводили на пационализам са којим они не могу да изађу на крај. У једном говору, одржаном 5. априла 1969. године, Исмаил Б ајра се жали: «Појавни облици национализма које сусрећемо данас у пракси у неким срединама веома су различити. Не ретко наилазимо на облике етатистичко-бирократскога национализма, који je за наше прилике идејно и политички најопаснији вид национализма, јер се неки његови носиоци налазе на позицијама са којих утичу на доношење политичких одлука, почев од радних организација па. све до федерације. Видови испољавања овога национализма на Косову добијају свој израз у тенденцијама покрајинскога и ло~ калнога зачауравања, у спречавању интеграционих процеса и сарадње са другим и олаком изражавањ у схватања да смо ми тобож е експлоатисани од других, у заклањ ањ у иза покрајиноких, општинских, регионалних и других лаж них интереса, у притисцима за централистичко решавање неких материјалних проблема Покрајине без обзира на опште стање и конкретне могућности заједнице. .. Овај облик национализма ступа у одбрану тобожн>их националних права Републике, Покрајине, општине и демагошки спекулише са тим правима».35) Ова идеолошко-политичка панорама Исмаил Б ајре врло je интересантна као докуменат испреплетености проблема и збуњености на самим врховима, које потхрањује и политичко подземље, које он спомиње. Комунистички врхови у свим републикама Југославије, осим Словеније, сами су се заплели у сопствену фразеологију о национализму, али je, ипак, оштрица увек уперена против српскога национализма. На општиској конференцији СК Косовске Митровице, држаној 18. септембра 1969. године, Латинка Перовић je грмела: «Ако неко мисли да ћемо мерити на кантар колико ће Срби бити одлучни у борби против национализма, српског, великосрпскога, зависно од тога како ће се Албанци држати против свога национализма, ja мислим да јако греше. Да Mil на национализам морамо у ствари гледати као на заједничкога противника, ми на то треба да гледамо као на антик о м у н и за м .. . У крајшој линији гори пламен да се једнога дана окрене против комуниста и да се претвори у једну у ствари антикомунистичку а к ц и ју ... Не може да постоји ни Савез албанских, ни Савез српских комуниста, већ Савез комуниста у коме су и

367

Албанци, и Срби, и Турци и Црногорци заједнички одговорни за проблеме развоја овога краја».36) Утврђено je, међутим, да су и идеолошко-политички квалитети комуниста и њихова активност били слаби. На конференцији je утврђено: «Као основни узрок таквога стања подвлачена je недовољна активност комуниста и у самим организацијама СК. Не води се евиденција о доласку на састанак, нити постоји увид у активност свакога појединога члана СК. .. Данас смо чули и оцену да општинска руководства нису готово ништа урадила да помогну активима СК и да би у будуће о томе свакако требало водити рачуна».37) За осамостаљивање Покрајине Косово била je година 1969. од великога значаја. ЦК СКЈ, у својим Закључцима, од 4. фебруара 1969. године, пружио je комунистима са овога подручја своју пуну подршку «у првоме реду, против појава национализма и шовинизма у сопственој националној средини, и позива их да не устукну ни пред каквим демагошким паролама, којима разне националистичке и шовинистичке снаге покуш авају да их алармирају над судбином својих нација, да их скрену са принципијелнога демократскога, хуманистичкога и интернационалистичкога пута и повуку у правцу међунационалне нетрпељивости, што може само да јача притиске у правцу административнога централизма и етатистичкога бирократизма».38) О чему се, стварно, радило? Комунисти Покрајине Косово, и арбанашки и српски, нашли су се суочени са расположењем маса, које je било изразито националистичко: арбанашке масе су и даље иш ле линијом демонстрација са краја 1968. године, а српске масе су у томе, с правом, гледале угрожавање свога опстанка на Косову и Метохији. Партијски врхови, и они у центру и они у Покрајини, видели су да се национални односи заоштравају, али нису умели, или нису хтели, да их доведу у ред, јер су били изгубили концепцију држ аве и уплели се у теорије о бројним државностима у једној држави. Они су, истина, били за очување интегритета Југославије, али као да нису схватили да га озбил>но подкопавају баш својом политиком на Косову где арбанашке масе неукротиво траж е стварање Велике Арбаније. Као и други виши партијски руководиоци и Петар Стамболић je, у свему овоме националном хаосу, видео само баук српскога шовинизма.39'| У говору, држаном у Светозареву на прослави 50-годишњице СКЈ, Стамболић се пита: «Да ли je у социјалистичкој Југославији у нечем угрожен српски народ и у каквим би то другим условима он имао боље изгледе да налази за себе, да развија своје

368

стваралачке снаге, да иде бржим темпом нахтред?... Ш та би му друго понудили српски шовинисти? У каквим би то другим условима Србија имала такве успехе у привреди, у културноме процвату, у очувању своје независности?»40) Стамболић овде, види се, теоретише у оквиру њиховог партијског шаблона и не може да схвати због чега су Срби незадовољни са стањем у коме се данас налазе у Југославији: незадовољни су јер су национално поробљени, територијално и етнички разбијени и присиљени да гледају однарођавање својих класичних, историјских, области. Над једним, национално свесним народом, комунистички режим у Југославији врши насиље и то вршење насиља назива демократијом. . . Интересантнија од Стамболића, а вероватно и интелигентнија, Латинка Перовић je признала: «Никада нисмо имали илузију да смо скинули с дневнога реда питање националних односа, а нарочито проблем национализма у Србији, с тим што смо усвојили прогресивне и добре документе о томе».41) Она je, међутим, била и остала у великој заблуди када je тврдила: «Кохезију Југославије може осигурати повезаност прогресивних снага свих народа и народности, а то значи прије свега комуниста. Зато ми у Србији морамо бити врло јасни према свима тезама које одбацују или искривљ ују нашу позицију у националним оддосима».42) Односи у Покрајини Косово, поред осталога, јасно су показали, да комунисти нису били у стању да с-држе националну кохезију на томе простору. Још мање су били у стању да то остваре на ширем простору Југославије. Сам je Тито, у низу говора, указао на ову чињеницу. У говору, држаном у Сиску 9. септембра 1969. године, Тито je рекао: «Ja бих хтео да ижа међособног спор а зум ева њ а м еђ у Р еп убликам а, о питању наших комуна нека то не забрињава, оне ће се свађати и у будуће, али je мени важно да између наших Република, да не би они елементи који постоје између комуна, били камен раздора међу Републикама. То људи знају одвајати. А знате шта? Данас међу нама постоје националистички елементи, постоје људи који неће да се развије наш социјалистички систем, настоје да нам овај некако онемогуће или успоре да идемо брже напред. А то je у извесном смислу потајни рат, рат разних елемената под утицајем извана, било да су људи заборавили своју обавезу, своју дужност да тековине револуције, жртве које су пале, које су траж иле баш то што ми хоћемо и да те жртве не смеју бити преварене, ми морамо спровести њихову тежњ у и нашу вољу до краја, па шта било да било».43) Дан касније Тито je у Загребу рекао: «Посебно негативне су појаве анта-

369

гонизма међу нашим Републикама. А ми морамо наш привредни систем изграђивати тако да ће онемогућити антагонизам између наших Република: на трајној основи јачати кохезивну снагу свих дијелова југословенске социјалистичке заједнице».44) Не само да комунисти немају снаге да масе, које су против њих, држ е у повезаности, него немају кохезивне снаге да сами себе држ е у заједници мисли и схватања. Светозар ВукмановићТемпо се ж али: «Сада се стварају националне партије и извесна конфедеративност у Партији, иако je јединствен Савез комуниста. Свака национална партија бира свој део Централног руководства. Где су сада они који не живе у својој републици? Данас се углавном полази од тога где се ко налази: они који не живе у своме крају не припадају никоме, људи у Партији без партијскога пасоша. Ja сам то назвао ,Нанзеновим пасошем’».45) Тито je, у својим говорима, држаним септембра 1969. године, у Србији истицао потребу одржања заједнице. У говору у Брестовачкој Бањи, он je, 21. септембра 1969. године, рекао, да ће се борити свим сретствима «за јединство земље, за просперитет, за изградњу социјализма, за несметани развитак самоуправљања, за јачањ е југословенске социјалистичке заједнице».46) Дужност нам je, рекао je Тито, «да сачувамо нашу заједницу, да учвршћујемо њено јединство поштујући у пуној мери принцип равноправности сваке нације и народности, сваке Републике. Ми не смијемо дозволити никакве покушаје раздора и разна говоркања што се подстрекава извана, да ли би овоме или ономе било боље на овој или оној страни. Нитко од нас у нашој социјалистичкој заједници није довољан сам себи, а ми сви скупа нисмо баш велики».47) У Бору Тито je, 22. септембра 1969. године, рекао за Југославију: «. . .Она може егзистирати у данашњем свету као заједница равноправних народа Југославије у шест република. Ми смо, разуме се, неке ствари довели до тог степена да већ имамо онако елемената конфедерације, има тих елемената, али то нама не смета».48) 2. Током 1970. године показало се, још јасније, да се све више иде потпуном осамостаљењу Покрајине Косово. Један доказ више за то било je издвајањ е секције Удружења књижевника Србије за Косово из У дружења књ ижевника Србије у самостално Друштво књ ижевника Косова. Енвер Ђерђеки je објаснио овај акт као не «само формално издвајањ е књижевника Косова из У-

370

дружења, већ je то у суштини израз тежњ е књ ижевних стваралаца те Покрајине за стицашем новога третмана и у оквиру Покрајине и Републике».49) Арбанашка интелигенција са Косова почиње се све више оријентисати према Тирани што ће касније бити још изразитије. Долазило je и до, знатним делом илегалнога, увоза књига из HP Арбаније и полемике у јавности због тога.50) Уношење књига из HP Арбаније правдано je немањем уџбеника на арбанашком језику за студенте на Косову, којих je, априла 1970. године, било 13.000. Било je тада мало и професора: на 350 студената долазио je еамо један наставник. Због немања уџбеника наставници су морали држати предавања ex cathedra. . .51) У то време југословенска званична политика се трудила да побол>ша односе ca HP Арбанијом. И Митја Рибичич, тада председник Савезнога Извршнога већа, и Мирко Тепавац, тада министар спољних послова Југославије, давали су изјаве у томе смислу. У интервјуу, који je Рибичич, 29. априла 1970. године, дао листу «Рилиндја», рекао je: «Што се Албаније тиче, познато je да постоје разлике, али ми полазимо не од њих већ од онога што нас зближава. Као суседима заједнички су нам интереси сарадње и безбедности у овоме делу света, који предпостављају пре свега поштовање суверенитета, независности и равноправности свих земаља. У томе смислу би било добро проучити шта треба радити а бољи развој билатералних, економских и других односа са суседним земљама, као и са Албанијом, како у погледу робне размене тако и ради даљега развитка културних, просветних и других веза».52) Мирко Тепавац je овоме додао: «Сваки потез који буде помогао побољшању наших односа са Албанијом, биће учињен, без обзира на разлике које не престају да нас деле. Наставићемо да чинимо оне потезе који обећавају да ће имати изгледа на успех. Боље стање албанско-југословенских односа, објективна je и трајна политика потреба наше две земље».53) О односима са суседним земљама, међу њима и са Арбанијом, расправљано je, 30. јуна 1970. године, и Извршни одбор Републичке конференције ССНР Македоније и «позитивно оценио почетно побољшање односа са Албанијом».54) Тежња за побол>шањем односа ca HP Арбанијом морала се повољно одразити и на све јаче израж авањ е претензија југословекских Арбанаса. Ово тим пре што je током 1970. године дискусија о међунационалним односима у Југославији бивала све јача. На Брионском пленуму ЦК С КЈ она je, како je и сам Тито рекао, била оштра. «Било je», рекао je Тито, у своме говору у Лабину,

371

држаном одмах после овога Пленума, «речи много о међунационалним односима. Разумије се да je код нас сагледано да постоје слабости, да постоји овај деформација ту, али сви смо свесни тога да сада када су примљени Уставни амандмани, када Републике преузимају огромну одговорност, такорекућ државну одговорност на себе, руководиоци у Републикама, да они имају највећу подршку у Савезу комуниста и у Социјалистичком савезу».55) Тито се, у овоме говору, заложио за то, да «не само буду пар оди носиоци р еп уб л и ч к о га суверенитета, него да буду и народности у свакој Републици посебице потпуно равноправни са народом који je носилац суверенитета те земље, као што je рецимо Србија, Хрватска, Словенија, Македонија».56) Идеја о посебној државности не само појединих народа него и народности одразила се и код југословенских Арбанаса у траж ењ у што већега осамостаљивања. На седници Ц К СК Србије, држаној 21. и 22. октобра 1970. године, истакнуо je Мирко Поповић, да су Аутономне покрајине «добиле потпуно самосталан положај у оквиру СР Србије. .. Тако, у годлни 1969. као полазној, од укупно 220 републичких закона само 29 закона се јединствено примењује на целој територији Републике».57) Исмаил Б ајра je рекао, «да су прогресивне снаге Косова витално заинтересоване да се створи једна таква федерација која ће и републикама и покрајинама, народима и народностима, обезбедити сигурност и национални сувер енитет.5*) У дискусију о националној државности народа и народности

унео je Крсте Црвенковски, децембра 1970. године, једно схватање, које je било узбудило и Србе у СР Хрватској и Арбанасе и Турке у СР Македонији. У своме предавању у Клубу самоуправљ ача у Загребу, одржаном 25. октобра 1970. године, Црвенковски je рекао: «Не видим перспективу за развој Срба у Хрватској и Турака, односно Албанаца у Македонији, ако ће они бити ангажовани на негирању хрватске односно македонске државности».59) Турци и Арбанаси у Македонији, исто као и Срби у СР Хрваткој, могу бити равноправни само онда ако «не само респектују него и потичу (ваљда помажу) што пунији развитак националне државности у Хрватској, односно у Македонији».60) Ово своје схватање Црвенковски je, под утицајем критике, више стилски него садржајно, покушао да модификује у чланку «Република као држава», који je објавио у «Вјеснику у сриједу» (број 972 од 6. XII. 1970, стр. 12-13). Тамо се каже: «Чини ми се да се не може траж ити ни од једне нације, односно ни од једне Републике, да се у интересу неких виших циљева одрекне своје

372

националне државности, а још мање се може прихватити теза која, истичући реалну присутност других народа и народности у појединим Републикама, теж и да се негира национална држ авност, примјерице република Хрватске и Македоније».61) 3.

Током 1971. године показало се, у више случајева, да Арбанаси на Косову не само да траж е све више и свестраније осамостаљивање, него да се то осамостаљивање претвара у мајоризирање над Србима и, разуме се, и над Турцима, који показују све више склоности да се, иако мухамеданци. одвоје од Арбанаса, који су се показали офанзивни и према њима. Има знакова да су и неки од водећих комуниста СР Србије почели да увиђају к у д а води тежњ а југословенских Арбанаса да и П окраји на К осово добије с в о ју државност. На конференцији ССРН Србије, која je одржана 8. јануара 1971. године, тврдио je Драгослав Марковић, председник Уставне комисије Скупштине Србије, «да су социјалистичке Покрајине саставни и н е р а зд во ји ви део Републике Србије и да суверенитет и државност ових делова наше Републике може бити оствариван кроз суверенитет и државност наше Републике у целини».4’) Миодраг Зечевић je тврдио, да je «доста тешко такву ситуаццју прихватити јер она правно израж ава неравноправан положај Републике Србије у Ф едерацији у односу на друге Републике».62) Статус, који je добила Покрајина Косово, Зечевић je сматрао да je максималан и да je «даље решење или у њиховом (покрајина) претварању у републике или у њиховом конституисању као посебних јединица у оквиру федералних заједница».63) Зечевић je, тачно, указао на апсурдност настале ситуације: посланици са подручја аутономних покрајина «равноправно са посланицима са ужег подручја доносе законе који се не примењују на грађане, односно радне људе и организације које они представљају, јер Покрајине доносе сво је законе».64) Арбанаси, учесници на овој конференцији, супротставили су се тези Драгослава Марковића. Аслан Ф азлија, претседник Покрајинске конференције ССРН Косова, оспоравао je Марковићево тврђење да се о «аутономијама може разговарати само у СР С-рбији и нигде друго. .. Аутономије су у овом периоду стекле одређено место у Федерацији».65) Али Муса je, такође, одбио Марковићеву тезу и тврдио да се «мора признати одређена доза, одређени квантум сувереност и Покрајина као друштвено-политичких самоуправних заједница које у веома сложеним, неразвије-

373

ним условима, и те како имају пресудну улогу за брже еманциповање не само читаве привреде, већ и за брже укључивање у целу друштвену југословенску заједницу».66) И Фадил> Хоџа je подржао тезу Аслан Ф азлије, али je, врло јасно, истакнуо да «нико не мисли да Докрајина буде република, нити да она буде ван Републике Србије. Бар тако не мисле прогресивне снаге које раде на овим питањима».67) Фадиљ Хоџа се, много јасније од других југословенских Арбанаса, оградио од траж ењ а посебнога суверенитета за Покрајину Косово. «Ми смо се, рекао je он, 1945. године добровољ н о прикључили Ф Р Србији и сувереност, део суверенитета који смо имали, које je тада Косово имало, пренели Републици Србији са споразумевањем између народа Косова и народа Србије. Добровољно и једни и други. Нисмо се наметали Србији, нити je нека сила била употребљена да би се то учинило, него добровсивно у интересу оба народа, тј. народа Косова и народа Србије. У току НОБ-а били смо повезани са ЦК К П Ј и са Врховним штабом».68) Развијајући ову своју тезу Фадиљ Хоџа, који je дуго био учитељ у Арбанији и дошао по комунистичкој линији у Југославију, полази од уверења да Косово ни пре Другог светског рата ни после њега није било српско него арбанашко и да je Обласна скупштина Косова и Метохије, која je држ ана у Призрену 1945. године, могла бити једно суверено тело: Косово и Метохија су, и пре Другога светскога рата и за време рата, били суверена српска, односно југословенска територија, коју су освојили Италијани и прогласили je делом своје Велике Арбаније, коју je однео вихор рата као што ју je био и донео. Овим истим проблемима бавила се и Трећа конференција СК Србије, која je држана 9. и 10. марта 1971. године. И овде je Драгослав Марковић указивао на тешкоће око нормирања Статуса Покрајине Косово. Тешкоће су биле у томе што су Покрајине, истовремено, «и елеменат федерације и саставни део СР Србије».69) И лијаз Куртеш и je истакнуо да су Покрајине део Србије у смислу како je то истакнуо и Фадиљ Хоџа.70) Исмаил Б ајра je тврдио, да су аутономије, начелно, биле утемељене на Другом заседању АВНОЈ-а «у самоме јеку револуције».71) Бајра даје појму државности нешто шире значење: «Елементи државности су, вели он, и до сада били санкционисани у Уставима Југославије и Србије и Уставним законима Покрајине. Оне се и у овим променама такође санкционишу .. . Наш циљ није држава. Елементе државности ћемо поштовати онолико колико нам треба за поспешење самоуправљања у овој ф ази нашега развоја. Наш пут je

374

самоуправљање и борба против етатизма».72) Куртеш и Салиу je национални моменат означио као одлучујући фактор у доношењу одлуке о аутономији «што доказује да су народности конституивни елеменат наших аутономија».73) Јован Печеновић, данас југословенски амбасадор у Тирани, изјаснио се и против сепаратизма и против иредентизма и истакнуо да, као и сви други народи у Југославији, и Арбанаси виде у овој држави «гаранта и перспективу свог пуног социјалистичког и националног процвата, очувања и развијаш а свог националнога индивидуалитета и укључености у заједничка социјалистичка и прогресивна кретања».74) У З а к љ у ч у џ м а о идејно-полит ичкој у л о зи С К С рбије у раз~ в о ју друш т вено-политичкога система дата je и дефиниција појма Покрајина: «Социјалистичке аутономне покрајине су саставни део СР С рбије и битни елемеиат њене политичке организације. Оне су, истовремено, и конститутивни елеменат југословенског социјалистичкога федерализма. У том својству активно и непосредно учествују у изградњи система политичких и друштвеноекономских односа, и сносе одговорност за развијањ е СР Србије и југословенске ф едерације.. . Такав положај Покрајина трајна je основа њиховог изграђивања и произилази из чињенице њиховог историјскога настанка, и из потребе да се, у складу са принципима нашега федеративнога уређења, и зр а зи специф ичан иационалии састав и посебност самоуправнога, друштвено-економскога и културнога развоја покрајина».75) У целоме комплексу проблема око доношења Амандмана и осамостаљивања Покрајине Косово треба разликовати оно што je казано у званичним одлукама од онога како се долазило до тих одлука и како их je, стварно, примио народ на терену. И неким српским комунистима je падало у очи, да се, признањем Покрајина за елеменат федерације, оне стварно, и зје д н а ч а в а ју са републикама и да се тиме СР Србија ставља у неравноправан полож ај према осталим републикама иако je по броју становника већа од њих. У чланку «Измена или ревизија Устава» наводи Петар Половић да je, за време дискусије о Амандманима, било мишљења да би требало брисати речи да су Покрајине саставни део СР Србије «и да се Покрајине изједначе по статуту са републикама, као нове федеративне јединице. На Републику Србију Покрајине би у будуће, по овом схватању, преносиле само права која оне ж еле да би се поједини односи заједнички регулисали. Овакво решење довело би Србију у положај који би се битно раз-

375

ликовао од положаја осталих република, претварајући je у неку врсту ф едерат ивне републике».76) И Латинка Перовић, у својству секретара ЦК СК Србије, истицала je: «. . .Република Србија не може да има мањ е државности него друге републике. У том случају она не би била равноправан партнер са осталим члановима југословенске заједнице. Србија je, за разлику од неких других република, имала своју државност пре социјалистичке револуције».77) Неравноправност СР Србије према другим републикама најјасније je дошла до израза у непризнавању права СР Србије да брине о судбини Срба изван њезиних граница, пре свега у СР Хрватској, где су Срби, како je рекла и Латинка Перовић, изложени «асимилаторским тежњ ама хрватскога национализма».78) Да се при доношењу Амандмана, који се односе на аутономне Покрајине, радило закулисно види се из једне изјаве Драгослава Марковића, који je рекао на седнници Савезне уставне комисије «како су на њој Крсте Црвенковски и Едуард Кардељ објаснили да су предлози текстова у амандманима, који се односе на аутономне Покрајине, прихваћени у Координационој комисији на основу уса гл а ш ен и х ставова у Србији, између представника Републике и Покрајина. Те изјаве подржао je и И лијаз Куртеши, председник Покрајинске скупштине Косова».79) Драгослав Марковић je, међутим, демантовао да je тако било. Мирко Поповић je истакнуо чињеницу, «да су представници Косова, конкретно сваку примедбу у подкомисији и у Уставној комисији, унапред одбијали у начелу опаском да je то све у реду и да ништа у Амандманима не треба мењати».80) Арбанашки комунистички прваци, освајајући лако позиције које су хтели, постајали су све осионији. У дискусији о Амандманима на Косову, која je вођена 22. новембра 1971. године, рекао je И лијаз Куртеши: «На Косову већ и н у представљају Арбанаси, који су део албан ске нације».3')

Међунационална ситуација, и не само она, није била добра. Притисак Арбанаса на Србе се све више појачава иако je то званично порицано. Арбанашке масе почела je била да хвата анархија. Само у току 1969. године било je 10.000 пријава због сатирањ а шума, које су највиш е уништаване у околини Пећи и Суве Реке. «На Косову постоји 50 д и в љ и х пилана које режу покрадено дрво. Ш умокрадаце униш тавају и младе саднице. Горани су последњих година пошумили стотине хектара голети, али je на десетине хиљада младога дрвећа већ уништено».82) С друге стране на Косову je, и током 1970. године, било 35.000 незапослених,

376

«јер на Косову je наталитет становништва већи од европскога просека, а миграција из села у град никада није била тако велика. . . У иностранству се налази 20.000 радника са Косова. Само у току ове године ван земље се запослило 6.000 људи».83) У децембру 1971. године овај je број износио 24.360 или 3,6% укупнога броја југословенских грађана запослених у инострантву. До 1960. године било je отишло у иностранство само 56 радника, а од 1961. до 1970. године отишло je 5.047. «Тек од 1971. почиње интензивније запо-шљавање у иностранству. Карактеристично je, такође, да су од укупног броја запослених у иностранству само 4,7% ж ене (просек за Југославију je 31,4%)».84) Политичка затегнутост на Косову и незадовољство народа биће један од главних разлога да je, у пролеће 1971. године, Јосип Броз Тито посетио Косово и тамо одржао низ говора чији je смисао био у томе да подрж и став арбанашких комуниста. У говору, одржаном у Косовској Митровици 12. априла 1971. године, Тито je критиковао противнике Амандмана, који «учвршћују нашу заједницу свих националности, јер ако би једна националност била незадовољна, онда нема заједнице. Према томе по томе Уставу треба све да буде равноправно. Свака националност треба да буде задовољна, сваки народ треба да буде задовољан, јер он има зашто да буде задовољан, има своја права да самоуправља». 85ч) У свима даљним говорима86) Тито je, углавноме, говорио једно и исто: истицао je потребу чувања братства и јединства између Арбанаса, Срба и Црногораца и Турака чега, разуме се, није било. У Призрену се Тито, 13. априла 1971. године, хвалио да се радује да je чуо «од оних са којима je до сада разговарао да ви гајите братство и јединство међу вама, међу људима који овдје живе у овој Покрајини Косово.. . Не дозволите никоме да мути ваше то братство и јединство. Не дозволите никоме да сије међу вас раздор.,. Ми данас настојимо да још више побољшамо међусобне односе, да још правилнији буду међунационални односи и међурепублички односи, и центар сваке Републике и између народности и националности, да буде овај равноправна и међусобна како да кажем, да љубав и кохезија у погледу даље изградње на једној новој основи наших друштвених односа».87) Тито je дочаравао време у коме ће све бити боље него што јесте. У Гњилану je, 13. априла 1971. године, рекао да ће настојати, да «наши људи неће морати ићи ван да траж е зараду, да зараде за свој живот. Али у исто време морам да каж ем да они људи који иду вани ипак чине огромну заслугу у нашој унутра-

377

шњој заједници. Они стварају сретства за себе, али они стварају и девизна сретства за нашу државу, за републике и за покраЈине». ) Цео низ догађаја, који су се одигравали на Косову и током 1971. године, показао je да je Титово апеловање на неопходност његовања братства и јединства и на Косову било узалудно. Још док се припремао попис стаиовииштва, који je извршен 31. марта 1971. године, арбанашки фактори Покрајине Косово омогућили су вршење притиска на национално определење Турака и Цигана, који су били мухамеданске вероисповести. Вршен je притисак, исто тако и на Муслимане, који нису ни Турци ни Цигани него су, етнички, чисто српскога порекла, што важ и нарочито за Призренску Гору. Још у новембру 1970. године појавила се у СР Македонији дискусија о процесу исламизирања на овоме подручју.8’) Вељко Кодев указује, укратко, на овај проблем и истиче да je, и после Другога светскога рата, ова група «остала национално неопредељена. Црипадници ове групе изјаш њ авали су се различито, зависно од одређених политичких прилика. Један део се декларисао као Турци, други као Арбанаси или као Македонци. Међутим, сви су они осећали да припадају Македонији, јер никада нису дефинитивно или потпуно прешли у другу веру и нису се потурчили. Њ ихов језик je онај исти којим су говорили од најезде Турака до ослобођења од Османлија. Када су нестали разлози за њихово одвајање од матичне нације они су се вратили њој и то су потврдили током свих послератних година».90) Н. Лиманов je изнео, почетком јануара 1971. године, да становнипггво Дон>е Реке, по сведочењу Абдула Сејдиу, секретара Месне организације СК у Рестуша, који je члан СК Македоније за Гостивар, ж ели да се изјасни као Македонци (радило се око 7.000 лица). Абдула Сејдиу вели, да ће се «они определити за оно што стварно јесу — као Македонци — муслимани, а не као до сада када су морали бити или Турци или Албанци што ни у коме случају не могу бити, јер то нити су били, нити су сада».’1) Од 67 комуниста — Муслимана Доње Реке 56 су се изјаснили као Македонци, 9 као Турци, а само 2 као Арбанаси. Радило се, овде, о Торбешима.92) Славко Милославски, тада секретар ЦК СК Македоније, примио je, 8. јануара 1971. године, једну делегацију Муслимана са подручја Дебра и Реке. «Том приликом, представници овога краја изразили су безрезервну подршку ставовима Секретаријата ЦК СК Македоније о томе да становнипггво овога краја пред88\

378

ставља интегрални део македонске нације. У току вишечасовног разговора je речено, како се наводи у Саопштењу Бироа ЦК СК Македоније за информације, да верска осећања, верска припадност и вероисповест немају никакве везе са националном припадношћу и да због тога те покуш аје да се на тој основи врше притисци треба на време сузбити. Иницијативе, које потичу од Македонаца — муслимана да се у целини интегришу са матичном, македонском, нацијом, прихваћене су од целога македонскога друштва».93) Док су се у СР Македонији и Муслимани и други могли бранити од притиска при националноме определењу то није било могуће, или je било врло тешко, на подручју Покрајине Косово где су ти притисци вршени на разне начине (поред осталога и штампањем формулара за попис становништва само на арбанашкоме језику). Ш ерафедин Сулејмани, Турчин, изјавио je на конференцији Општинскога комитета СК за Приштину, да су «за време пописа и пре њега деловале снаге које су вршиле притисак на определеше грађана. Ту су предњачиле џамије».94) Петар Костић, заменик секретара Општинскога комитета СК, указао je на цео низ притиска на грађане у разним местима. «Костић je рекао да он лично као заменик секретара Општинскога комитета СК, по неким чудним критеријумима, није могао да присуствује двема седницама Покрајинског комитета Савеза комуниста».95) Јован Печеновић каж е: «После овога пописа број Турака се рапидно смањио за око 30 до 40%. Било би трагично ако се после десет година констатује да међу нама уопште нема Турака».96) Утврђено je да je вршен притисак и на Муслимане у општики Драгаш, Призренска Гора, да се изјасне као Арбанаси. «У оп~ штини Драгаш неколико Арбанаса je агитовало међу Горанима да се изјасне при попису становништва као Арбанаси. Када je завршен попис становништва у Вучитрну, месни Турци су закљ учили да их je премало. Попис у Призрену морао je, тако-ђе, да претрпи критику. И овде je број Турака био мањи него што се очекивало. Сумњу у исправност пописа изазвало je нарочито упоређење са школским евиденцијама, које бележе више Турака ученика него што попис бележи уопште Турака».97) Према пописима становништва после Другога светскога рата број Турака на Косову изгледао je овако: у попису од 1948 нико се није био изјаснио као Турчин; у попису од 1953. године било je 35.171 Турака, да би у попису од 1961. године спао на 25.764 и, у попису од 31. марта 1971. године на 12.151.. .98) У поређењу са пописом становништва од 1961. на подручју Покрајине Косо-

379

во, која сада има 1,244.755 становника, порастао je број становника за 280.767 душа. Порастао je, зачуђавајуће, број арбанашког становништва и то за 272.233 душа док je прираштај Срба само 1.525 (1961: 227.016, а 1971: 228.541). Код Турака je број становника пао од 25.764 према попису од 1961. године на 12.151 што износи губитак од 13.613 лица.99) Ово «ишчезавање» Турака са Покрајине Косово морало je, свакако, бити лоследица разних неправилности, које су вршене приликом пописа становништва. Tö je, свакако, подстакло Кадри Реуфија, да учини један гест незадовољства на седници Покрајинског комитета СК за Косово. Из једнога излагања Махмута Бакалија, председника Ц К СК Косова, види се да се овде радило о протесту због неправилности, које су вршене приликом пописа становништва. «По оцени Покрајинскога комитета, рекао je Бакали, Реуф и je све те ствари чинио не зато што je забринут за турску народност, већ зато што се дубоко не слаж е са политиком Савеза комуниста Косова».100) Реакција Кадри Реуф ија морала je бити веома оштра када се вели, да je Покрајински комитет СК Косова «пред јавношћу дуж ан да к аж е ш та мисли о поступцима Реуф ија».101) З а турско становништво у Југославији излази од 1969. године недељни лист «Тан», који je «једино информативно гласило турске народности на Косову». Тираж je 3.000 примерака, од чега се 80% растура на Косову, око 17% у Македонији и око 3% у Турској и у другим земљама. Осим у Призрену, у «другим местима» «Тан» нема своје сталне сараднике. Да ствар буде још тежа, лист се штампа у Македонији и нема организовану продајну мрежу — нема ниједнога киоска на Косову».102) У ф ази чишћења у редакцијама листова на Косову истакнуто je, крајем новембра 1972. године, да je «лист ,Тан’ на турском језику у процесу консолидовања и сређивања унтрашњих односа».103) Према попису становништва од 31 марта 1971. године у СР Македонији живи и сада 108.000 Турака и 279.871 Арбанаса. Док се у овој републици број Арбанаса од 1961. године повећао од 183.108 на 279,871 број Турака je спао од 131.481 на 108.552 становника.104) Почетком децембра 1973. године добили су Турци у Југославији и свој часопис, који се зове «Чеврен» («Хоризонт»), Покретач и уредник je Бедри Селими, директор листа «Тан». Први број часописа je штампан у 1.500 примерака. «Политика» од 10. децембра 1973. јавља: «,Чеврен’ ће бити отворена трибина за све Косовске научне, културне, књ ижевне и друштвено-политичке раднике без обзира на националност. Он ће, такође, окупљати сарад-

380

нике из других крајева наше земље. Има задатак да подстрекава и афирмише стваралаштво на турском језику на Косову, као тл стваралаштво на албанаском и српско-хрватском језику». ТТТта je било са Турцима из Покрајине Косово? «Разлог да се у току десет година, у Покрајини, упола смањио број Турака није, вероватно само, у исељењу припадника ове националности у земљу матичне нације. Наиме, са Косова просечно одлази годишње око 250 припадника ове народности».105) Југословенски статистички подади о исељавању дају сасвим друкчију слику. Пред попис етановништва у Југославији од 31. матра 1971. године појавили су се и на Косову Роми (Цигани) као нова етничка група, која се раније није тако изјаш њавала. Њ ихов број, према овоме попису, износи 14.711 лица, али није јасно да ли су се тако изјаснили само они који су мухамеданци или и православни, који су се раније изјаш њ авали као Срби. У Југославији има свега 77.495 Рома.104) «Крајем марта (1971) уследила je позната епизода са Ромима, који су упутили делегацију Покрајинској конференцији Социјалистичкога савеза. Роми су тврдили да je у више места на њих вршен притисак да се приликом пописа декларишу као Албанци».'07) «Притисци на Роме да се изјаш њ авају као Албанци или да се неизјаш њ авају као Албанци запаж ени су у Ђаковици, Вучитрну, Приштини и неким другим местима у Покрајини».’08) Попис од 31. матра 1971. показао je, да je у Вучитрну било 171, у Ђаковици 108, а у Приштини 6.740. Док je у Призрену показано 725 Рома, у Косовској Митровици je било 1.305 лица.109) Овим се проблемом бавио и Покрајински комитет Савеза комуниста Косова на својој седници, одржаној 21. и 22. јуна 1971. године. Реч je била и о појави «краља Цигана», који je из Француске дошао на Косово, да појача акцију осамостал.иван>а Рома."°) «Краљ Цигана, из Француске, на три дана пре пописа хитно долази на Косово. Обилази Косовску Митровицу, Пећ, Урошевац, Приштину, а ,Политика’ стршвиво пише о томе, и само што не каж е да на Косову од Вели Деве па на ниж е сви су Цигани, јер то одприлике одговара великосрпској шовинистичкој концепцији. Што je мање Албанаца на Косову, то je боље и обрнуто као што je концепција великих Албанаца, на Косову Србима нема места — ако их буде мало, то je добро, што мање то боље»."’) Вели Дева, тада председник ЦК СК Косова, који je изговорио и горње речи, оцртао je на седници Покрајинскога комитета ову акцију овако: «Роми су били групација где се осетила теж њ а српских шовиниста да на Косову има неколико стотина хиљада

381

Рома. О томе je писала ,Политика’ и мислим да су то ништа друго него чисти српски шовинисти. Дотле, нагласио je Дева, албански шовинисти су хтели да прогласе Цигане Албанцима, а чим их присвоје одмах би их шутирали, рекао je Дева, али за попис треба да су Албанци».”2) О тешкоме положају Рома на Косову даје податке и Слободан Берберски: «Томе, вели он, треба додати да, према информацијама са Косова, има и случајева убиства Рома а убице нису ни суђене. Из Косовске Митровице нас обавештавају да je дете комуниста — Рома убијено на улици, а да je суђење заказано готово две године после усмрћења детета, али није осуђен усмртитељ. Очито je да судство или, тачније, његов део, постаје иструментом дискриминације»."3) 4. Ни година 1972. није донела смиравање међунационалних односа не само на Косову, него у Југославији уопште, а нарочито тамо где ж иве и Арбанаси. Н а седници Дредседништва ЦК СК Македоније указивано je «на опасности од појаве албанскога национализма, шовинизма и иредентизма. У вези с тим je речено да нарочито у западним деловима Републике, пре свега у комунама с вишенационалним саставом, ове појаве постају интензивниje и манифестују се у разним формама. Ове појаве некад долазе до израза и као иредентизам, нарочито приликом културних манифестација, у којима не ретко своју активност афирмишу већ познати и проверени непријател>ски елементи».114) У октобру 1972. године одржано je у Скопљу суђење Међит Кити, професору Економске школе, и Адему Џелалу, наставнику Осмогодишње школе у месту Речани: «Оба су оптужена признали да су на јав~ ним местима у Гостивару 31. априла и 1. маја ове године писали пароле непријатељске садржине. Они су се бранили да су то чинили спонтано, без икаквих ,разлога’, да нису деловали организовано и да нису припадали некој непријатељској групи која je радила против постојећега уређења».115) У границама СР Србије, и поред свих повластица које су добили, Арбанаси, чак и они из партијскога руководства, не престају тражити још више. На проширеној седници ЦК СК Србије, држаној 30. јуна 1972. године, поменуо je Миленко Бојанић и овај моменат: «Сусрећемо се, рекао je он, са проблемом да се на питању Косова захтева р е в и зи ја н ек и х уговора. Доводи се у питањ е договорена политика. Мислим да je на нама да се залож имо за потпуно оетварење договорене политике».1'6)

382

Та «договорена политика» дала je Арбанасима на Косову потпуну власт и у партијским и у државним органима власти. Према стању у другој половини фебруара 1972. године налазе се у Извршном већу Косова 11 Арбанаса, 3 Србина, 2 Црногорца (дакле пет Срба) и 1 Турчин. Председник je Србин, И лија Вакић, који je обавезан да спроводи ону политику, коју одреди партијско руководство Косова где су, опет, Арбанаси у апсолутној већини.117) По одлуци Извршнога већа Косова основан je, 7. фебруара 1972. године, Покрајински секретаријат за односе са иностранством чиме je Покрајина Косово, још више, изједначена са републикама. Покрајина Косово добила je и своју Народну банку за чијега je председника постављен Абаз Казани.118) На то изједначење са републикама указао je и Драгослав Марковић у једном интервјуу, који je дао «Политици» 6. фебруара 1972. године. З а Цокрајине je Марковић рекао да су оне «друштвено-економске заједнице, чија je карактеристика у томе да се оне налазе у саставу Републике, а да су истовремено изједначене у много чему са републикама у односу на федерацију, те према томе и с републиком чији су саставни део». Марковић je, свакако још данас сасвим надлежан за ово, указао и на то да овакав однос «рађа једну асиметрију у нашој Републици и одређене уставно-правне проблеме, који тешко могу бити до краја решени. Много тога се, уз највеће стрпљење, и тражење, мора решавати кроз живот, кроз праксу, кроз одређене методе политичкога усаглашавања».119) Из дискусија, које су се водиле у комунистичким форумима, а од чега je нешто продрло и у јавност, види се да je СР Србија, најновијим Уставним Амандманима, доведена у трагикомичан положај: «Често се, вели Драгослав Марковић, поставл>а питање у вези с тим: да ли je Србија република као и све друге, али она и није република као све друге, јер, за разлику од ових других, она у своме саставу има две покрајине које су у много чему аутономне и чији положај одређују аутономна права која проистичу из одређених историјских, економских и националних разлога».,2°) Ширину ових права и њихов садржај одређују Покрајинска руководства и озакоњују их заједно са руководством најужега подручја СР Србије, које, обично, из партијско-политичкога опортунизма и из страха да не буде оглашено за националистичко, пристаје на захтеве Покрајинских руководстава. Један од таквих захтева био je, према Драгославу Марковићу, и захтев «о ширем и ужем саставу Скупштине Србије, о ширем и ужем сас-

383

таву Републичког извршнога већа итд. Досадашње расправе о томе показале су да би то било неприхватљиво, у извесном смислу, решење које би значило конституисање три федералне републике у оквиру СР Србије».121) Арбанашки национализам на Косову растао je и током 1972. године. М ахмут Б акали je, 15. јануара 1972. године, рекао на седници Покрајинскога комитета СК Косова за арбанаш ки национализам : «Он се појавио у разним видовима, почев од романтичарскога албанскога национализма до грубих примера шовинизма и шовинистичкога насртаја и непријатељских деловања, кроз форму каријеризма појединаца, кроз задржавањ е или враћање на историцизам па све до скривенога и јавнога иредентизма или сепаратистичкога наступа».122) Душан Милић, секретар Општинскога комитета у Косовској Витини, поменуо je на заједничкој седници Секретаријата Д К СК и Општинскога комитета «писањ е парола о величањ у републике Албаније, певање песама у међуградским аутобусима, приштинским демонстрацијама и Енвер Хоџи, вређању албанске националности од појединих Срба, о подвојености људи разних националности. Он je, такође, истакао да je на овоме подручју у последње време дошло до ломљења надгробних споменика на гробовима српске и црногорске националности у више села и додао да према информацији којом он располаже,то чине малолетници из редова албанске националности и да се поштени Албанци ограђују од овога срамнога чина».123) Према попису становништва од 31. марта 1971. године у општини Витина има 9.841 Срба (заједно са Црногорцима) према 26.927 Арбанаса, који тероришу Србе.124) Радио Београд je, 11. фебруара 1972. године (у 19.30 часова) јавио, у вези горе поменутога састанка, да од 40.000 становника ове Општине р а д н у књижицу има само 1.100 лица и да су «ексцеси који имају националистички призвук, овде веома ч ести ... Н ајизразитији je свакако ломљење српских и црногорских надгробних споменика. Говорећи о масовној сеоби Срба из Косовскога Поморавља, он je истакнуо (Душан Милић) да мигрирају углавном досељеничке породице, а не староседеоци, и додао да je сиромаштво један од узрока што људи напуш тају своја огњишта, ма да je било и бројн и х примера националист ичких п рит исака.. . Непријатељска делатност, која има прилично широке размере, манифестује се кроз песме и пароле у којима се велича Албанија и Енвер Хоџа».125) Да овај великоалбанаш ки национализам није захватио само сеоско становништво види се и из једне изјаве Куртеши Салиху, секретара Универзитетскога комитета Савеза комуниста, који je

384

указао на опасност «гледања преко плота». Догађа се, истакнуо je он, да «у неким срединама националистичка иступања поберу аплаузе, а против правих бораца за националну равноправност води се хајка».126) На покуш аје арбанашких националиста да се организују као контрареволуционарна снага указивао je и Махмут Бакали на заједничкој седници Секретаријата Ц К СК Косова и Општинскога комитета у Косовској Митровици, одржаној 9. априла 1972. године.127) Б акали je, овом приликом, указао и на узроке због којих ово није успело — «из простога разлога што није успео да се конституише, јер смо као СК били перманентно у борби против њега. Најновија тактика национализма je покушај да се увуче у редове СК, да придобије кадрове и неке идејно лабилне комунисте, и да тим путем разбије СК и самоуправни социјализам».’28) Испраћајући, 26. априла 1972. године ш тафету младих из Приштине Б акали je нагласио везаност арбанашких комуниста за Тита: «, . .И пуна стремљења и судбина свих народа и народности Косова везани су с тога нераскидивим везама за име Тита и за Титову социјалистичку Југослави ју... Свесни смо да смо још увек заостали, чак најзаосталији део у Ју гославији. Али, ипак, у протеклих 27 година социјалистичке изградње Косова, под руководством друга Тита, постигли смо оно што се вековима на Косову није постигло».'29) Синан Сахити je, 1. јуна 1972. године, на седници ЦК СК Србије, рекао да се арбанашки национализам манифестује «у омаловажавању досадашњих резултата, у величању руководства и друштвенога уређења Албаније, а српски национализам се манифестује у величању Српства и Ранковића и у причама о тобожњем притиску Албанаца на Србе».130) Има доказа, и то не мало, да овај арбанашки национализам постаје све агресивнији и у школама и на радним местима. Док je разумљиво да се арбанашко руководство труди да убрзано створи арбанашку интелигенцију, неразумл>иво je, да арбанашке просветне власти систематски потискују српску омладину у ш колама. На конференцији радника колектива «Трепча» и «Косово» и комуниста из листова «Рулиндја» и «Јединство», одржане 6. јануара 1972. године, био je у средишту паж њ е «проблем материјалнога положаја студената као и политизација студената српске и црногорске народности».131) Политизација, овде, значи национално отрежњавање српских студената и покушај пруж ањ а одпора мерама, које су против њих уперене. Да су те мере биле уперене против српских студената види се и из изјаве Куртеш Салику, секретара Универзитетскога ко-

385

митета СК Косова: --Он je навео податак да je од укупно 1.793 места (у Студентском дому) свега 180 припало студентима српске и црногорске народности. Салику сматра да je такво стање неоправдано и неодрживо. Он je указао и на неадекватну заступљеност свих националности у руководству Савеза студената Косова, У председништву ове организације, на пример, од 35 чланова само су 9 српске и црногорске националности».132) Универзитет у Приштини, у своме садашњем саставу, основан je фебруара 1970. године. Пре тога je био део Београдскога универзитета и имао неколико посебних факултета. Тада je био мали и број студената. У школској години 1960/1961. било их je свега 276, да би њихов број у школској години 1965/1966. порастао на 3.034. У школској години 1970/1971. износио je број студената 10.388 од чега je на редовне студенте одпадало 7.407 од којих je било 1.434 жена. Све ово нису били Арбанаси. Према националноме саставу студената слика je била ова: 5.707 Арбанаса, 3.053 Срба, 863 Црногораца (према томе Срба 3.916), Турака 127, осталих 638.’33) Са подручја Докрајиие Косово било je 7.788 студената, из Србије 1.415, из Македоније 632, из Црне Гори 400, из осталих крајева Југославије 124 и 29 страних студената.134) Студенти ван подручја Покрајине Косово су Арбанаси. «Борба» од 29. фебруара 1970. године наводи, да на Косову има 12.000 студената, а «то je више него што je пре рата имао цео Београдски универзитет». Од тога броја 8.000 су били редовни студенти. Т. Милић наводи, да сада тамо има 19.000 студената и више од 44.000 средњешколаца.135) Као и свагде тако се и у Покрајини Косово политичка атмосфера земље најбоље осећа на Универзитету. Тако су и заоштрени међунационални сукоби чешће избијали и на Универзитет у Приштини. Због покуш аја отпора мерама које су долазиле са арбанашке стране одпуштени су са Универзитета у Приштини др Бранко Бошковић, доцент на катедри историје, и још три студента, «организатора недавних зборова студената српске и црногорске народности».'36) Било je и судских процеса против Срба — студената. На једноме таквоме процесу осуђени су Бранимир Јокић, студент филозофије, и Чедомир Јаснић, студент Економскога ф акултета у Приштини. Осуђени су на три године условно, јер суд није прихватио оптужбу Јавне тужбе, «да су двојица студената учинили кривично дело изазивањ а мржње, раздора, на~ ционалне, расне или верске нетрпељивости на Приштинском универзитету ».137)

386

Већи део студената Покрајине Косово добија стипендије које се крећу од 170 до 350 динара (нових) месечно. Стипендије радн и х организација су веће. Студенти добијају и кредите. Има случајева да студенти узимају кредите из више извора (утврђена су 430 таква случаја). Т. Милић вели: «Неправилности je било, нарочито у случазевима када су даваоци радне организаци]е». 138\) Драгица Маринковић наводи да у Покрајини Косово има 50.000 средњешколаца од чега су 30% женска деца, која се најрадије одлучују за учитељски позив: «Први пут у историји Косово има жена чланова владе, посланика, лекара, професора ф акултета, магистара. . . Чак и оних које се баве ,мушким пословима’ — електричара, бравара, ш вајсера».139) Ш коловање женске деце на Косову, код Арбанаса, отежано je консервативним схватањем родитеља. Ђемал Хасан, председник Покрајинске конференције Савеза омладине Косова, истиче: «И даље водимо огорчену борбу против осипања женске омладине у вишим разредима основних школа. Морамо се борити да што више девојчица заврши привих осам разреда, јер од стотину уписаних, основну школу заврпш само тридесет».140) На почетку ш колске године 1971/1972. «основне школе на Косову похађало je, укупно, 188.724 ученика албанске народности, од чега су 80.368 или 42,6% биле девојчице. Недовољно, али више него раније. Техничке и друге стручне ш коле похађало je 6.886 младих средњошколаца албанске народности, од тога су 1.775 или само 25,8%, биле девојке. У гимназијама je тај однос био још неповољнији: од укупно 12.086 ученика, свега су 4.560 или 18,6% женских. .. У вишим школама на Косову стање je још озбшвније: од 1.497 редовних студената албанске народности (подаци из прошле ш колске године) само je 141 жена, или 9,4%. .. На факултетима je студирало 5.707 студената, од тога су њих 660, односно 11,5%, биле студенткиње албанске народности»141) И у средњим школама долази до сукоба и туча између наставника Срба и Арбанаса. Тако je у школи «Љ ујућ Гураћи», у месту Клина код Пећи, дошло до туче између два наставника, Србина и Арбанаса, и између ђака Срба и Арбанаса. После тога ђаци нису хтели три дана (15. 16. и 17. мај) да иду у школу. Коментар овога догађаја je следећи: «Овакав начин бојкотовања наставе по својој суштини и карактеру као и време у које се одиграло, представља дело националистичких елемената који су, користећи ексцесе између два наставника ове ш коле успели да заведу ученике».'42) Махмут Бакали je недолазак Срба ђака у школу означио «као српски национализам» и додао: «Ако наставник

387

Албанац ошамари ученика Србина или Црногорца то није само непедагошки, већ и националистичко понашање а у просвети нема места ономе ко плива у националистичким водама». 143\) Скоро истовремено откривено je, да наставници Арбанаси врш е административно п оариаућавањ е својих ученика — Срба: «У основној школи у Остросу, месту уз саму албанску границу, петорица наставника су у Д н е вн и к у променила презим ена ученика, а да њихови родитељи о томе нису ништа знали. Тако je од Вуковића постао Вукај, од Цуковића Цукај и слично».144) Против ових наставника покренут je кривични поступак и они ће се ускоро наћи пред судом».’45) Директор ш коле у Остросу je Исмаил Дада, Арбанас. Пада у очи да су два наставника из ове групе осуђена и то врло благо и само условно.146) Током прве половине 1972. године истицано je да су на Косову и међул>удски и међунационални односи рђави, што je, свакако, одраз политичкога стања тамо. По устаљеном комунистичком шаблону. узрок и овоме се види у «национализму и шовинизму» без да се јасно каж е шта су прави узроци томе. На заједничкој конференцији Секретаријата ЦК СК Србије и Покрајинског комитета СК Косова, држаној 18. јануара 1972. године, разговарано je о међунационалним односима и о положају Покрајине у политичкоме систему Републике и Федерације: «Због тога je наглашена потреба борбе против национализма и шовинизма у свима срединама у чему комунисти имају посебну одговорност».147) На указивањ е са српске стране да се на Косову врши мајоризација и да се Срби запостављају Махмут Бакали je то, на конференцији СК Косова, држаној 21. јануара 1972. године, порицао и истицао «да комунисти албанске националности сносе посебно одговорност за афирмацију аутентичних и прогресивних интереса сваке националноети, за стварање климе сигурности и спречавања појава националнога угрожавања».’48) И лично и национално угрож авањ е долазило je до израза и у борби унутар партијских и радних организација где су се стварала, и стварају, групашења на личној и на националној бази. Тако je, почетком фебруара 1972. године, из трговачкога предузећа «Лукс» у Косовској Митровици искључено из СК 19 чланова — због групашења 16, а због малверзација и мањкова 3 члана: «Предложено je затим да се, због пасивности, са евиденције скине 7 чланова, а партијском опоменом казни 9 чланова».149) Б еж ањ а из СК било je доста и 1971. године: почетком 1972. године СК Косо-ва имао je 5.800 чланова мање него пре четири године. На Арбанасе отпада 1.100 чланова, а на Србе 3.320, на Цр-

388

ногорце 1.100, на Турке 160 и на остале 98 чланова.150) Неарбанашки елеменат бежи из Партије, јер осећа да je на делу велика разлика између онога што се говори и онога што се ради. . . Пада у очи мали број чланова Партије међу студентима: «. . .Од око 13.000 редовних студената парт ијску књ иж и ц у носи једва 1.000 академских грађана».'51) Од пољопривредних произвођача, сељака, у СК има само 9.000 лица.'52) Масе народа, и Арбанаса и Срба, налазе се ван Партије и из њихових редова, врло вероватно, долазе лица која врше саботаже. У комбинату «Косово» дешавао се низ оштећења и паљевина, које Милош Ковачевић, секретар СК овога комбината, приписује непријатељима. То исто су тврдили и други: «Више учесника у дискусији je рекло да верује да су у честе хаварије умешани непријатељски п р сти .. ,»153) И у овоме случају покушали су партијски руководиоци да ствари прикаж у друкчије. Јусуф Келменди, секретар Оппггинског комитета, тражио je да у овоме комбинату буде више комуниста, а Хамдија Шаља je оспоравао да у овоме комбинату има националистичких ексцееа: «Мислим, говорио je он, да ту има доста уличних прича, а то нас вређа».154) Михајло Звицер, један од секретара Ц К СК Косова, тражио je «да морамо бити оштри према неопредељеним комунистима... Међутим, није у реду да јавности кажемо да су хаварије искључиво дело непријатељске делатности».155) Упоредо са све већим осамостаљивањем Покрајине Косово расте и притисак на Србе и Турке, јер Арбанаси на Косову имају пуну власт и као руководство Партије и као масе, Ko je врше притисак на ово руководство. Чланови Савеза комуниста Косова су само једка мањина и у односу на српско и у односу на арбанашко становништво. Реџеп Зогај истиче да у СК Косова има свега 44.512 чланова,156) а Милисав Милић помиње да их има 50.000.157) Чине се, нарочито у последње време, напори, да се чланство Партије подмлади. «Само у руководство организације изабрано je више од 50% чланова испод 35 година, од тога je 13% омладине».158) Са званичне партијске стране се, стално, чине покушаји да се прикрива заоштреност међунационалних односа на Косову. Тако je и «Борба» од 22. фебруара 1970. године, у посебном прилогу «Косово, јуче ,данас и сутра» међунационалне односе на Косову приказала овако: «Злонамерни или неупућени, али у сваком случају, свакога основа лишени гласови да на Косову могу просперирати само стручњаци Албанци, наносе овоме подручју изванредно велику штету. Чињеница je да су са Косова отишли многи стручњаци српске или црногорске националности, али je на

389

листи разлог за тај одлазак ,нерешено национално питање’ сигурно убедљиво на последњем месту. Отишли су људи који су тражили боље услове рада, отишли су они који су на другом месту добили већи полож ај, већи лични доходак или боље услове живота, отишли су неки који нису успели да се саживе са стварном равноправношћу народа и народности на Косову, али нико није отишао зато што je морао да оде, зато iuto je био Србин или Црногорац, зато што није наишао на подршку радних људи из редова албанске националности».15? Стварност je, и овде, сасвим друкчија: већ дуго времена врши се на Србе на Косову и психички и физички притисак да се селе, односно да беже са Косова. На вратима домова Срба освићу H a n n en : шта ћеш овде? или: зар се већ ниси одселио? или: ово je арбанашка земља, и тако даље. Не остављају се на миру ни надгробни споменици Срба, нешто што се скоро не памти ни из турскога времена када су Арбанаси имали пуну власт над Србима. Ређен Х ајрулаху, секретар Општинскога комитета СК, признаје: «Већ неколико пута разуздане банде ломе надгробне споменике над православним гробовима (села Милошево, Великинце, Ливат). Ови вандалски поступци заош травају међунационалне односе у мешовитим селима».160) «Православље», лист СПЦ, преноси у броју од 1. септембра 1972. године, писање листа «Јединство», органа Социјалистичкога савеза раднога народа Косова (за Србе) под насловом: «Вандализам на православном гробљу у Косовској Митровици — певајући уништавамо гробље». Тамо стоји: «Ноћу између 18. и 19. јула ове године група обесних младића, побуђена хулиганским инстинктом, искалила je свој бес на православном гробљу у селу Шипољу у еамој близини Косовске М итровице.. . Комисија, састављена од надлежних органа, обиш ла je гробље и наш ла да je 20 гробова оштећено у вредности око 30.000 динара. Злочинци су уништавали гробове уз песму која je вређала народе који заједно живе у Југославији.. . Рушење гробова било je у селу Винарцу, 6 км од Ко-совске Митровице. У овом селу постоји мала камена црквица, којој се не зна тачан датум зидања. У сваком случају врло je стара и археолошки занимљива. Њ у je пре неколико дана група, такође непознатих лица. знатно оштетила, а онда су покушали да je запале. Прво су разбијена врата и прозори, крамповима рушени зидови и демолирана унутрашњост. На њој су исписане пароле против неких личности из ближе околине. У последње време десили су се и други немили догађаји код манастира Соколице, значајнога историјскога и културнога споменика из наше прошлости». За рушење

390

остатака једне џамије у Косовској Митровици један младић je осуђен на годину дана затвора. У часопису «Обележје», други број, истакнуо je Радован Б акић. «да je између 1961. и 1971. године дошло до великога исељаваша Срба и Црногораца из Покрајине. У истом периоду иселило се 150 хрватских породица из Јањева. Узроци свих исељавања, по аутору, су пре свега психолошко-политичке, а затим и социјално-економске природе».161) «Рилиндја» ово напада и осуђује, јер опет поставља дилеме које je одавно осудио Савез комуниста.’62) У склопу ове акције појачава се и напад на делатност цркава на Косову. Још јула месеца 1972. године донело je «Јединство» један чланак о националној делатности Српске православне цркве на Косову, који je пренела «Нова Македонија» у броју од 15. јула 1972. године. Тамо се пребацује свештеницима СПЦ, да прикупљају податке о приликама на Косову, о нападу на Србе и о њиховом исељавању са Косова. Ови се подаци, наводно, шаљу владици рашко-призренскоме Павлу, који их даље шаље Светом синоду СПЦ. Наводи се, да има случајева да у Црквеним одборима има и комуниста, чланова СК. Према једноме напису у «Политици» од 14. децембра 1972. године у току je појачана акција СК на Косову против рада цркава: «Оне, вели се тамо, испољују интересовање за политичка збивања у друштву, полазећи при томе од својих позиција и дајући збивањима обрнут смисао, залаж ући се да верску припадноет поистовете с националном, а себе искаж у као заш титника националних вредности». Опширније се овим проблемом забавио Т. Милић у чланку «Да ли je потцењена опасност од религије на Косову?» Милић вели: «На седници Покрајинскога комитета, неки комунисти су изразили забринутост што и део младих прихвата религију. Неки се опредељују за свештенички позив (у Витинској општини 17). У Покрајини постоје две средње верске школе: богословија у Призрену и медреса у Приштини Похађа их више од 200 м лад и ћа... Верски сабори су данас посећенији него пре десет година. У Дечанима, Грачаници, Патријаршији о саборима се скупи и по 10.000 грађана. На овогодишњем сабору код католичке цркве у Летници, који je трајао десет дана, окупило се око 15.000 верника из целе земље».163) Чишћење у СК Србије, настало као последица Титовог обрачуна. са тадашњим вођством ЦК СК Србије, одразило се и у СК Косова, где je дошло до бројних чишћења и до откривања неуредности у раду комуниста.1М) Међу искљученима има и дирек-

391

тора предузећа и секретара партијских организација. Посланик Покрајинске скупштине Подујева, Селман Ћерими, искључен je из СК «због фракционаш тва и лидерства». Комунисти Пећи су траж или да се суспендују тројица судија Општинскога суда од којих су двојица удаљени из СК. «Затражена je одговорност и за неколико радника СУП-а. У Пећи се припрема национализација локала и станова за које je утврђено да су стечени путем спекулације. Имена њихових власника, како се очекује, биће за који дан позната јавности . .. Због слабих морално-политичких квалификација, у Клини je из СК искључено 5 наставника». У Урошевцу je из радног односа искључено 15 просветних радника. У Обилићеву искључен je из СК директор Основне школе «Братство» Тахир А лија и његов заменик Данило Круић.165) И на Косову су се партијски руководиоци богатили на држ авни рачун. Неки власници радњи, само у Приштини 49, не плаћају порез и не врш е друге обавезе према друштвеној заједници. Милан Ш ешлија, секретар Цокрајинске конференције Социјалистичкога савеза Косова, «изнео je податак да je у протекле две године само на име хонорара, дневница, употреба приватних кола у друштвене сврхе, прековременог рада и репрезентације утрошено преко 100,000.000 динара. Има лица којима je за годину дана исплаћено и п реко 400 дн евни ц а».ш) За последње четири године у Приштини je подигнуто 340 приватних палата, у чију изградњу с у утрошена друштвена сретства, којима би се могло изградити 1.200 друштвених станова. Поред тога овде се на многим скуповима говори о насил,у албанаске бурж оазије, која подиже раскошне виле, сличне средњевековним замковима. Док су Албанци били оријентисани на изградњу луксузних вила у најлепш ем делу Приштине, функционери Косова српске националности подигли су вишеспратнице у Сутомору, Улцињу, Будви и осталим местима на лепом, плавом Јадрану».'67) И предузеће «Косово» у Приштини «последњих дана потресају сукоби група комуниста подељених на националној основи. Због тога je Општински комитет формирао посебну комисију која ће поднети исцрпан изовештај о стању у овоме колективу, у коме се комунисти албанске народности супротстављају досадашњој политици националне равноправности».168) Приштина je средиш те и извор међунационалних супротности јер je, видећемо, у контакту са Тираном више него друга места Косова. Подстицаји долазе са Универзитета где су, током 1971. године, избијали оштри међунационални сукоби, који су показали да Срби и ту имају мало права. Тада je јављено: «.. .Због опасности од прегласа-

392

вања, најпре je прексиноћ већина наставника српске и црногорске националности напустила збор на коме су истицане кандидатуре. После тога je збор прекинут. Јуче, из истих разлога, готово сви студенти српске и црногорске националности Ф илозофскога факултета напустили су збор посвећен истом питању. Студентски збор je, међутим, настављен, јер je председавајући, Мехмед Барли, сматрао да се може гласати и у одсуству студената српске и црногорске националности. . . Студентима који су напустили салу у којој се гласало била су затворена врата на излазу. na je претила опасност да дође до неких непожељених инцидената, али они су се, на крају, ипак мирно разишли».149) Радио Београд je јавио, 8. новембра 1972. године (у 14 часова) о масовним искључењима из СК Косова: «Између осталога из чланства je искључено 140 лица, међу којима je преко 30 на руководећим функцијама, који нису били доследни у спровођењ у политике Савеза комуниста».170) Дошло je, због недоследности у «спровођењу платформе СКЈ» и до искључења Вехаба Шита, сауредника листа «Рилиндја», а из редакције je уклоњен и Хилми Тачи, који се помињао у вези са Рулмановим процесом.171) Поред чишћења у редакцији листа «Рилиндја» врш ена су чишћења и у програму радио Приштине. Са програма су «скинута дела и певачи који, по оцени редакције, немају потребни идејни ниво. С неким певачима раскинути су аранжмани због моралне неподобности... Колективу телевизијске редакције на албанском језику замерено je што je у њему од 40 сарадника само 7 комуниста, који нису организовани ни у организацији, ни у активу. Истакнуто je да je, поред резултата, у овом колективу било пропуста и небудности према националном романтизму, да се осећа бирократизам, појава немарности и несолидности припремања појединих емисија. .. Студентска гласила на албанском и српском језику имају великих материјалних тешкоћа. .. У листу «Јединство» постављен je нови уредник унутрашњеполитичке рубрике».'72) 5. Осамостаљивање По1ф ајине Косово допринело je и појачањ у веза између југословенских Арбанаса и оних из HP Арбаније, нарочито после нормализовања дипломатских односа између H P Арбаније и Југославије. Ова сарадња, која се све више развија, одвија се, углавном, на привредном у културно-просветном плану. У међудржавним односима био би нов моменат само то, да

393

je Јосип Броз-Тито, први пут после лета 1948. године, у новембру ове године, честитао Хаџи Љеши, председнику Президијума Народне скупштине Албаније, национални арбански празник, што je било објављено и у арбанашкој штампи. У почетку доста скромна привредна сарадња између Југославије и HP Арбаније постепено се све више повећава, тако да je у Протоколу о измени робе за 1972. годину предвиђено, да вредност те измене достигне 20.000.000 долара. За доста кратко време Југославија je дошла на треће место у спољној трговини HP Арбаније (Кина, Италија, Југославија). Према писању листа «Рилиндја» од 22. децембра 1972. године Југославија ће ућозити из Арбаније, поред руда, и електричну енергију у вредности од 2,000.000 долара. За ово je, према «Рилиндја» од 25. новембра 1972. године, заинтересована нарочито Црна Гора. Доказало се, исто тако, како истиче «Рилиндја» од 1. новембра 1972. године, да je транспорт робе из јуж них делова Југославије, односно СР Македоније, и бржи и лакш и преко HP Арбаније, него преко Србије и Црне Горе. Привреда Покрајине Косово, која се, још увек, сматра неразвијеним подручјем Југославије, све се више оријентиш е према HP Арбанији што, само по себи, ствара шире могућности и политичко-националног приближавања Косова и HP Арбаније, које je и до сада доста знатно. П оказује се у пракси, бар до сада, да се односи између HP Арбаније и Југославије своде, углавном, на односе између Покрајине Косово и HP Арбаније. У овоме процесу приближавања важ ну улогу игра Универзитет у Цриштини, који спрема више кадрове за све функције ове Покрајине. Иако je на овоме универзитету наставни језик и српско-хрватски и арбанашки, овај последњи добија све јачу превагу. Наставници Срби су, и бројно и по утицају, све више потискивани док je утицај наставника, који долазе из Тиране, све јачи. Између Универзитета у Приштини и државнога Универзитета у Тирани постоје уговори о сарадњи, који се редовно обнављају.173) Ти уговори предвиђају међусобну и зм ен у наставника два Универзитета. употребу уџбеника који се штампају у Тирани за арбанашке студенте, измену студента, заједничку обраду појединих научних проблема, измену научних и других публикација и довођење из Тиране наставника за арбанашки језик и књижевност. Протокол о сарадњи ове врсте за школску годину 1972/73. потписали су Агим Меро, ректор државнога Универзитета у Тирани и др Девиш Рожаја, ректор Универзитета у Приштини.174) Ова научна сарад;ња, која документује пуно идејно-културно јединство Арбанаса са обадва подручја, добила je свој пуни и-

394

зраз у учешћу југословенских Арбанаса на конгресу о илирскоме пореклу Арбанаса, који je држан у Тирани од 15. до 20. септембра 1972. године, као и на конгресу о арбанашком правопису и књижевности, који je одржан у Тирани од 20. до 25. новембра 1972. године. Пало je у очи, да ]е штампа HP Арбаније. и «Zeri i Popnllit» и «Bashkiiüi» од 1. септембра 1972. године, правила разлику мзмеђу југословенских делегата, који нису Арбанаси, и југословенских Арбанаса, који су наведени као делегати Косова. Македонкје и Црне Горе, области где живе и Арбанаси. Овај гест штамие HP Арбаније, односно арбанашке владе, јер се радило о два водећа листа данашњега режима у Арбанији, осудила je, вероватно из тактичких разлога и «Рилиндја». Према радио Загребу од 15. септембра 1972 године (у 6.15 часова) «Рилиндја» je писала: «Међутим неки арбанашки листови недавно су објавили информације по којима на поменутом скупу суделују знанственици ,Југославије, К осова и друш х земаљ а’. Таква умјетна подјела наших знанственика на оне из Југославије и оне са Косова не само да није у духу стварнога третмана представника југословенске науке на скупу, већ напротив може довести до политичких апликација и дилема, које не придоносе позитивним процесима и просвјетно-научним и другим односима, који се у последње вријеме одвијају на добробит и у интересу свију суседних земаља». Подвучена je улога Косова у југословенско-арбанашким односима, која се креће «у оквиру познатих начела вањске политике Југославије и њене сарадње са сусједним земљама». «Рилиндја», даље, истиче да се «с правом очекује, да и други нашу стварност представљају реално и на коректан начин, што у овом случају очекујемо и од стране информација објављених у албанским листовима». Овај став «Рилиндје» пренела je и «Нова Македонија» у броју од 16. септембра 1972. године.. . На конгресу о арбанашкоме правопису и књижеЕности, на коме су учествовали представници југословенских Арбанаса, није се поновио горњи случај. Међу делегатима из Југославије наведени су Косово, Македонија и Цриа Гора. На овом конгресу учествовао je, опет, др Дервиш Рожаја. За даљи развој међунационалних односа између Арбанаса и Срба у Југославији биће од велике важности утидај, који je на студенте Приштинскога универзитета вршен од наставника, који су дошли из Тиране и који су, свакако, проверени чланови Партије и ноеиоци великоарбанашке идеје. З а овај утицај je симптоматично и то, да je Али Хадри, професор историје на Универ-

395

зитету у Приштини, већ прихватио тезу Тиране како о улози К П Ј у стварању КП Арбаније. која се сада тамо сасвим негира. тако исто и о значају учеш ћа југословенских Арбанаса у народно-ослободилачкој борби југословенских комуниста. У часопису «Перпарими» (Прогрес) тражио je Али Хадри ревизију тезе Светозара Вукмановића-Темпа о томе, коју je он изнео у својој књизи «Револуција која тече». Али Хадри, исто тако, заступа страну Енвер Хоџе у држ ањ у и осуди Koxhi Хохе, који je био пријатељ Југославије и ликвидиран после избијања сукоба К П Ј са Коминформом. На једној седниди Покрајинскога комитета СК Косова дискутовано je питање о развоју међунационалних односа и о уџбеницима и приручницима из историје. У извеш тају о томе се каж е: «Речено je, такође, да у неким уџбеницима и приручницима предмета историје има примеса ,Релике Србије’ и ,Велике Арбаније’. Историја НОБ, нарочито HOB на Косову, изучава се веома м ал о .. V '5) Домаћи наставнички кадар на Универзитету у Приштини je, према једној изјави др Дервиша Рожаја, слаб и немаран: на Универзитету у Приштини ради 312 наставника и сарадника али се осећа потреба за стручним професорима и сарадницима. «Неки наставници, вели Рож аја, граде викендице, а нису успели за 14 година рада да магистрирају. Има ф акултета где се ангаж ују предавачи са стране, за два дана месечно, а исплаћује им се пуни лични доходак. . . Многе стручњаке на Универзитету притисла je и ситносопственичка психологија».176) У једној оваквој средини није тешко да појачају свој утицај људи који долазе из једне друкчије средине и са јасно постављеним циљевима. Разни су облици међусобне сарадње југословенских Арбанаса и оних из HP Арбаније. Када je, априла 1972. године, избила на Косову епидемија богиња поелала je влада из Тиране шест лекара и 200.000 в акц и н а.. .17?) Остварена je сарадња између Радија и Телевизије из Тиране са онима на Косову где се гради велики телевизијски центар, тако да ће Косово имати аутономну ТВ и радио станицу. Остварује се сарадња филмских предузећа «Нове Арбаније» из Тиране и «Косово-филма» из Приштине.'78) Остварена je и сарадња између позоришта кроз међусобне посете и заједничко давање представа. Осамосталило се и друштво књижевника Косова, које активно сарађује са Друштвом књижевника и уметника HP Арбаније: већ je извршено неколико међусобних посета. Радови југословенских Арбанаса објављују се у књижевним часописима H P Арбаније. На конгресу о арбанашком право-

396

пису и књижевности учествовали су делегати југословенских Арбанаса равноправно. Издвајањ е књ ижевника Косова из Удруж ењ а књ ижевника СР Србије био je један гест самовољнога издвајања. На конгресу књ ижевника Југославије, који je држ ан у Сарајеву октобра 1972. године. утврђено je: «.. .Због опречног става Друштва књ ижевника Косова и У дружењ а књ иж евника Србије формирана je комисија која треба да усклади ставове па се очекује да ће овај дугогодишњи проблем на састанку у Сарајеву бити коначно решен».179) Све шире и потпуније осамостаљивање Покрајине Косово не само да употпуњује њезино издвајање из СР Србије, него утире пут и за њезино, када за то настане погодан моменат, п ри саједи њ ењ е HP Арбанији. To je, несумњиво, ж ељ а огромне већине Арбанаса, који нису комунисти, али се не би могло тврдити да то није ж ељ а и бројних водећих комуниста арбанашке националности. Они то, истииа, поричу и указују на своју верност «социјалистичкој Југославији». Махмут Б акали je, почетком јуна 1972. године, рекао: «Једини пут да сви живимо у вишенационалној заједници јесте онај који нуди Савез комуниста. З а нас. на Косову, заједништво je традиционално. Б ез обзира на владајуће класе и разне окупаторе, на овоме простору владало je заједништво и осећање солидарности. То осећање заједниш тва ми, комунисти, подигли смо на виши ниво и дали му класну и револуционарну садржину».’80) И површна анализа овога Бакалијева тврђења показала би да je оно сасвим произвољно и нетачно. Нарочито за време тамошње италијанске и немачке окупахџхје: ово се, уосталом, може јасно доказати из званичних материјала КП Ј, односно данас СКЈ. Други један, врло важ ан проблем, леж и у томе што се сви Арбанаси, који ж иве у Југославији, не налазе на подручју Покрајине Косово. Њ их има, осим у СР Словенији, у свим другим републикама Југославије: у СР Македонији ж иви 279.871 Арбанаса, у Црној Гори их има 35.674, на ужем подручју Србије 65.507 (од тога у Војводини 3.086), у СР Хрватској 4.177 према 635 у години 1948. и 2.126 у години 1961, у СР Босни и Херцеговини има их 3.767. Сви су они отишти за радом и зарадом.181) То показује, да и Арбанаси, и поред. своје заосталости коју постепено савлађују, учествују у процесу мешања становништва Југославије. Југословенски Арбанаси одлазе и на рад у иностранство. На дан 31. марта 1971. било их je на раду у иностранству 24.361 или 2°/о. становништва Косова.182) Михаило Звицер, секретар ЦК СК Косова, навео je, да je «у 1971. години и девет месеци ове године

397

у иностранству запослено више од 10.000 лица. а ван Косова, у земљи, 1.542 лица».'83) Ово, иако скромно, мешање Арбанаса са неарбанашким становништеом Југославије као и одлив радне снаге у иностранство не разбија ни етничку компактност Арбанаса у Југославији, нити доводи у питање њихово политичко-национално вођство, које je оличено у арбанашкоме делу садашњега вођства СК Косова, које доминира. С обзиром да je мали број југословенских Арбанаса учлањен у С К Ј утицај арбанашкога дела вођства СК Косова на арбанашке масе и њихове политичке и националне тежње није велики. Званичне везе југословенских комуниста са онима из H P Арбаније одржавају, углавном арбанашки комунистички руководиоци са Косова без да се може знати о чему све они међусобно преговарају и ш та закљ учују. Еероватно због извесних подозрев а због оваквога начина одржавања веза са комунистима из HP Арбаније, рекао je Махмуд Бакали новинарима из Босне и Херцеговине, «да je Косово заинтересовано за добре односе са Албанијом али не ж ели у томе држати монопол, нити да те односе своди искључиво на сурадњу Косова и Албаније».184) У целоме овоме сплету односа Срба и Арбанаса главни je проблем у овоме: да ли данашње вођство комуниста арбанашке националности из Југославије, које претставл>а само незнатну мањину југословенских Арбанаса, има и према територијалноме интегритету СФР Југославије и СР Србије, стварно, искрен позитиван однос или само притворан став диктован потребом момента? Истицање територијалних захтева према Југославији, односно према СР Србији, и поред сложене унутрашње политичке ситуације у Југославији, не би олакшало положај југословенских Арбанаса, него га само погоршало. Отуда je могуће, а то би било и разумљиво, да се арбанашко руководство СК Косова, које има јак утицај и на СК Србије, држи тактички обазриво и, учвршћујући своје позиције на свим плановима делатности у Покрајини Косово. спрема ситуацију за јед а н Х-моменат када ће моћи, са изгледом на успех, да постави своје максималне захтеве: самоопределење до отцепљења на што им дају право и нови Амандмани уз Устав СФР Југославије. Из једнога говора Махмут Бакалија, који je донела «Рилиндја» од 16. јануара 1972. године, излази да он, односно СК Косова, исповеда верност Југославији и СР Србији. Он je рекао: «У борби против албанскога национализма ja мислим да ми комунисти албанске националности морамо бити верни себи, свесни наше непосредне одговорности за социјалне, а посебно за наци-

398

оналне односе на Косову, за односе и јединство у СР Србији и нашега јединства са српским народом. . Ми смо веома обавезнм СК,Т. другу Титу, и СР Србији, чији ЦК се одлучно држи интернационалистичких и принципијелних позиција у погледу на међунационалне односе. а посебно у погледу односа према албанској народности. Ово je чињено нарочито после IV Пленума (Брионског). Ми смо посебно обавезни српским и црногорским кадровима на Косову, који су одлучни борци у подржавању свога става и подржавању права албанске националне групе у борби антиалбанских тенденција као и против неоправданих оптужби против појединих комуниста албанске етничке групе. .. Ja сам уверен, више него икада, а нарочито данас, да су албанске масе на Косову одане социјалистичкоме самоуправљању у Југославији и да je њихова судбина тесно везана са њом, са њеном сталношћу, јаком одбраном и независношћу». И када би било овако, а врло je проблематично да ли je и да ли може бити тако, стање и изгледи Срба на Косову су данас веома слаби: иако je било два пута ослобођавано од туђинске власти, Косово се данас убрзано раср б љ а ва и то баш захваљ ујући ставу и раду комуниста арбанашке народности на Косову, које доследно испуњава програм СКЈ. који je, на надионално-политичком плану, изразито и доследно антисрпски.

ЛИ ТЕРА ТУ РА 1) «Политика» од 12. II. 1969. 2) «Политика» од 31. VI. 1972. 3) «Политика» од 9. XI. 1968. 4) На истом месту. 5) Радио Београд од 27. XI. 1968. 6) Радио Београд од 28. XI. 1968 у 23 часова. 7) Радио Загреб од 28 XI. 1968. у 13 часова. 8) Радио Београд од 29. XI. 1968. у 15 часова. 9) Radio Zagreb od 29. XI. 1968 u 19,30 casova. 10) Radio Zagreb od 1. XII. 1968. u 22,00 casova. 11) Радио Београд од 1. X II. 1968. y 18 часова. 12) Радио Београд од 1. XII. 1968. у 19.30 часова. 13) Radio Zagreb od 1. XII. 1968 u 19,30 casova. 14) «Југословенски преглед», 2, 1969, ст. 10/60. 15) Ha истом месту. 16) О ситуацији и друштвено-политичкој активности Савеза комуниста на Косову и Метохији, Београд 1960, ст. 7. 17) «Политика» од 29. II. 1969. 18) «Политика» од 8. II. 1969. 19) «О ситуацији...» , ст. 10.

399

20) «О ситуацији. ..» , ст. 15.

21) 22) 23) 24) 25) 26) 27) 28) 29) 30) 31) 32) 33) 34) 35) 36) 37)

Ha истом месту, ст. 26. На истом месту, ст. 10. На истом месту, ст. 27. На истом месту, ст. 15. «Политика» од 21. II. 1969. «Политика» од 21. II. 1969. Радио Београд од 31. I. 1969. у 15 часова. Радио Београд од 1. I. 1969. у 23 часова. На истом месту. Радио Београд од 5. III. 1969. у 19.30 часова. Радио Београд од 22. IV. 1969. у 15 часова. Радио Београд од 28. III. 1972. у 4.30 часова. Радио Београд од 28. III. 1972. у 6 часова. Радио Београд од 7. IV. 1972. у 15 часова. «Борба» од 6. IV. 1969. године. Радио Београд од 18. IX. 1969. у 15 часова. Радио Београд од 19. IX. 1969. у 15 часова.

38) «ЈугослоБ-енски преглед», 2, 1969, ст. 1 1 /6 1 .

39) Петар Стамболић, Зашто се национални односи заоштравају? У «НИН» од 2. III. 1969. године. 40) «Политика» од 9. IV. 1969. 41) Radio Zagreb od 10. IX. 1969 u 19,30 casova. 42) Na istome mestu. 43) Радио Београд од 9. IX. 1969. y 19.30 часова. 44) „Vjesmik" od 11. IX. 1969. 45) «Јеж» од 11. IV. 1969. 46) Radio Zagreib od 22. IX. 1969 u 06,15 casova. 47) Na istom e mestu. 48) Радио Београд од 22. IX. 1969. y 15 часова. 49) Радио Београд од 15. III. 1970. у 19.30 часова. 50) «Политика» од 18. III. 1970. 51) Радио Београд од 28. IV. 1970. у 19.30 часова 52) Радио Београд од 29. IV. 1970. у 19.30 часова. 53) «Политика» од 30. IV. 1970. 54) Радио Београд од 30. IV. 1970. у 19.30 часова. 55) Све југословенске радио станице од 1. V. 1970. у 11.30 часова. 56) На истом месту. 57) «Политичка ситуација у СР Србији». Седница ЦК СКС од 21-22. X. 1970. Београд 26. X. 1970, додатак «Политици», ст. 15. 58 На истом месту, ст. 21. 59 «Политика» од 30. XII. 1970. 60 На истом месту. 61 Председништво Републичке конференције ССРН Србије о предстојећим уставним реформама. Београд, јануар 1971, ст. 15. 62 На истом месту, ст. 18. 63 На истом месту. 64 На истом месту, ст. 19. 65 На истом месту, ст. 22. 66 На истом месту, ст. 59. 67 На истом месту, ст. 61. 68 На истом месту.

400

69) Акценти из дискусије, ca III конференције СК Србије, Београд, март 1971, додатак «Политици», ст. 13. 70) На истом месту, ст. 18. 71) На истом месту, ст. 25. 72) На истом месту, ст. 25. 73) На истом месту, II, ст. 9. 74) На истом месту, II, ст. 10. 75) На истом месту, II, ст. 14. 76) «Политика» од 8. I. 1971. 77) «Политика» од 24. II. 1971. 78) На истом месту. 79) «Политика» од 9. III. 1971. 80) На истом месту. 81) Радио Београд од 22. XI. 1971. у 12 часова. 82) Радио Београд од 23. XII. 1971. у 6 часова. 83) Радио Београд од 20. VII. 1970. у 15 часова. 84) «Политика» од 14. XII. 1971. 85) Радио Београд од 12. IV. 1971. у 15 часова. 86) Приштина 12. IV. 1971, Трепча 12. IV. 1971. 87) Радио Београд од 13. IV. 1971. у 19.30 часова. 88) Радио Београд од 13. IV. 1971. у 15 часова. 89) Овај проблем третира др Галеба Паликрушева у књизи «Исламизација у Македонији. 90) «Борба» од 16. XI. 1970. 91) «Нова Македонија» од 6. I. 1971. 92) На истом месту. 93) «Политика» од 9. I. 1971; «Нова Македонија» од 9. I. 1971. 94) Р. Златанов, Исељавање са Косова није измислила чаршија. У «Политика» од 21. VI. 1971. 95) «Политика» од 21. VI. 1971. 96) На истом месту. 97) «НИН» од 27. VI. 1971. 98) «Политика» од 11. VII. 1971. 99) Стане Станић, Косовска статистика. У «НИН» од 22. VIII. 1971. 100) «Политика» од 25. VII. 1971. 101) «Политика» од 25. VII. 1971. 102) «Политика» од 23. II. 1972. 103) «Политика» од 24. XI. 1972. 104) Статистички билтен број 727: Попис становништва и станова 31. III. 1971. Националност становништва по општинама. Београд 1972, ст. 9. 105) Стане Станић, Косовска статистика («НИН» од 22. VIII. 1971). 106) Статистички билтен.. . , ст. 6. 107) Звонко ЈТогар, Ко се и зашто исељава. У «Политика» од 11. VII. 1971. 108) «НИН» од 27. VII. 1971. 109) Статиртички билтен .. . , ст. 41-43. 110) «Вјесник» од 25. VI. 1971. 111) «Политика» од 25. VI. 1971. 112) «Политика» од 25. VI. 1971. 113) Слободан Берберски, Роми између слободе и самоубиства. У «Вјесник у сриједу» од 5. V. 1971. 114) «Политика» од 18. VII. 1972. 115) «Политика» од 19. X. 1972.

401

116) «Политика» од 1. VII. 1972. 117) Радио Београд од 18. II. 1972. у 22 часа. 118) «Рилиндја» од 4. VIII. 1972. 119) «Политика» од 6. II. 1972. 120) «Политика од 6. II. 1972. 121) На истом месту. 122) Радио Београд од 15. I. 1972. у 15 часова. 123) Т. Милић, Витинску општину потресају немири. У «Политика» од 13. II. 1972. 124) Статистички би лтен.. . , ст. 40. 125) Радио Београд од 11. II. 1972. у 19.30 часова. 126) Т. Милић, Повољна клима на Универзитету. У «Политика» од 5. III. 1972. 127) Радио Београд од 9. IV. 1972. у 19.30 часова. 128) «Политика» од 10. IV. 1972. 129) «Политика» од 10. IV. 1972. 130) «Политика» од 2. VII. 1972. 131) Радио Београд од 6. I. 1972. у 15 часова. 132) Радио Београд од 11. I. 1972. у 19.30 часова. 133) «Рилиндја» од 16. VII. 1972. 134 На истом месту. 135) «Политика» од 14. VII. 1972. 136) Радио Београд од 17. I. 1972. у 15 часова. 137) «Политика» од 14. X II. 1972. 138) Т. Милић, Тесни домови. У «Политика» од 14. XII. 1972. 139) Драгица Маринковић, Еманципација ж ена на Косову (II). У «Политика» од 24. IX. 1972. 140) На истом месту. 141) Петар Игња, Судбина младих Албанки. У «НИН» од 17. XII. 1972. 142) «Политика» од 31. V. 1972. 143) «Политика» од 3. VI. 1972. 144) «Политика» од 12. V. 1972. 145) На истом месту. 146) «Политика» од 4. XI. 1972. 147) Радио Београд од 18. I. 1972. у 19.30 часова. 148) Радио Београд од 21. I. 1972. 149) «Политика» од 5. II. 1972. 150) Радио Београд од 31. V. 1972. у 15 часова. 151) На истом месту. 152) На истом месту. 153) «Политика» од 5. II. 1972. 154) „Rilindja" od 6. II. 1972. 155) Ha истом месту. 156) «Политика» од 12. IX. 1972. 157) Радио Београд од 17. XI. 1972 у 6 часова. 158) «Политика» од 12. IX. 1972. 159) «Борба» од 22. II. 1972. 160) «Политика» од 18. VII. 1972. 161) «Политика» од 6. IX. 1972. 162) На истом месту. 163) «Политика» од 14. XII. 1972. 164) «Политика» од 23. X. 1972.

402

165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 183 184

Ha истом месту. Радио Београд од 17. XI. 1972. у 6 часова. На истом месту. «Политика» од 6. XI. 1972. «Политика» од 13. XI. 1972. «Политика» од 9. XI. 1972. даје о овоме опширне податке. «Политика» од 21. XI. 1972. «Политика» од 24. XI. 1972. „Rilindja" od 11. XII. 1972. ATA од 18. IX. 1972. «Политика» од 18. XI. 1972. «Политика» од 13. IX. 1972. «Борба» од 1. IV. 1971. „Rilindja“ od 29. IX. 1972. Радио Београд од 11. X. 1972. у 15 часова. «Политика» од 9. VI. 1972. Статистички билтен.. . , ст. 6. «Вјесник у сриједу» од 26. VII. 1972. «Политика» од 21. XI. 1972. Radio Zagreb od 11. XI. 1972 u 06,00 casova.

403

ЗАВРШНА РАСМАТРАЊА И током 1973. шдине и национално-политичка и друштвена панорама Косова остала je, углавном, иста: оним што се током ове године дешавало само се употпуњава већ оцртана панорама. Под плаштом спољашње коректности продужена je борба националности и унутар Партије и изван ње. Појачани курс партијско-политичке диктатуре унутар Партије као целине одражавао се у одговарајућој мери и на Косову: у низу случајева избијали су на јавност и сукоби између Срба и Арбанаса, иако су они били и бројнији и оштрији него што je то јављено. Најугледнија ж ртва био je. овај пут, Јово Шотра, «који je својевремено, као што je познато, послао писмене информације неким Савезним и Републичким политичким форумима о стању у СК и о односима на Косову».1) Јово Шотра je био претседник Комисије П К СК Косова за друштвене и економске односе na je, и по положају, био у могућности да буде детаљно обавештен о свему што се радило унутар СК Косова и, нарочито. на плану међунационалних односа. Радио Београд je јавио 21. јуна 1973. (у 15 часова) да je Шотра био искључен из ПК СК Косова са мотивацијом, «да je информација коју je он слао вишим форумима оптерећена нетачним, произвољним и субјективним наводима и да су идејно-политички неприхватљиве оцене и позиције, које су у супротности са политичком праксом СК и оценама ПК СК Косова».2) «Политика» од 22. јуна 1973. године јавља, да Шотрине информације потичу «од пре годину дана које je он упутио највишим форумима С К Ј и СКС». Из чињенице да je о Шотрином случају држ ано 13 седница и да он није «нашао времена да учини критички осврт и коригира своје ставове и оцене изнете у информацији»,3) види се да се радило о врло озбиљној ствари. У Закљ учку се вели, да je Шотра својим непопустивим држањем «своје определење још више продубио, израж авајући тиме дубоко неслагање и сумњу у конструктивност и исправност ставова ПК СК Косова».4) Општинска конференција СК у Приштини донела je, 13. јула 1973. године, одлуку, којом се прихвата искључење Јове Шотре из ПК СК Косова и опозива га из чланства Покрајинске конференције СК.

405

«Од даљега понашања и активности, гласи одлука конференције, зависиће опстанак Јове Шотре у основној организацији СК».5) Јово Шотра je Србин из Херцеговине, рођен 5. октобра 1925. године у Козици код Стоца, син je некадашњих наших насељеника на Косову после Првога светскога рата. Био je члан СКОЈ-а. а од 1941. године активиста у НОБ-у, чланом К П Ј постао je 1944. године. Вршио je разне одговорне дужности на Косову и у Републици. Био je посланик Већа народа Савезне скупштине. Носилац je «Дартизанске споменице 1941» и низа других одликовања.6) Када je дошао у сукоб са званичним курсом СК Косова, и по националним и по друштвеним питањима, отстрањен je као непожељан сведок онога са чиме више није могао да се мири. И случај Јове Ш отре показује да су националне заоштрености на Косову много опширније него што то избија у јавност. Током 1972. године било je у београдској пггампи доста указивања на то, али je то, током 1973. године, онемогућено, јер су се комунистички руководиоци узбуђивали због свакога наглашавања српскога карактера ових крајева. Чак их je огорчила и једна пригодна песма једне песникиње — сељанке (Милена Јововић) под насловом «У походе Косову». З а ту песму je речено да je «дубоко националистичка и политички врло штетна, јер вређа народе и народности на Косову и нарушава тековине братства и јединства».7) Због незадовољства писањем београдске штампе. нарочито оне око «Политике», одржали су комунисти Косова дискусију о томе и, после својих протеста, утврдили: Косово je сада задовољно писањем «Политике». И, дал>е, рекао je Рамо Алихајдари, да je раније две трећине написа било посвећено негативним појавама «што je уносило доста нервозе у политички живот Покрајине».е) Није, свакако, случајно да су руководиоци СК Косово, нарочито они арбанашке националности, током 1973. године чешће указивали на проблеме међунационалних односа у тој Покрајини. Када je, почетком јануара 1973. године, Тито био у Црногорском приморју нашао je за потребно да истакне добре односе између Срба и тамошњих Арбанаса.9) Иако су на овоме простору односи између Срба и Арбанаса традиционално добри то се не може рећи за њихове односе у садашњој Покрајини Косово где су арбанаш ке масе захваћене великоарбанашком пропагандом. На заједничкој седници Покрајинскога комитета и Окружнога комитета СК у Подујеву, која je одржана 8. фебруара 1973. године, Махмут Б акали je признао, да има националистичких и иредентистичких наступа у што je он уплео и утицај верских заједница.10)

406

У једном говору, одржаном 16. марта 1973. године, Б акали je тврдио да je «либерализам у међунационалним односима неминовно довео до националистичко-шовинистичких нетрпе-љивости, стварања неповерења и неједнакости међу народима и народностима».11) Махмут Бакали je, поново, 20. априла 1973. године, истицао на седници ПК СК Косова: «Сам СК Косова био je оптерећен либералистичким и опортунистичким тенденцијама. И стање у руковотству Србије у много чему je ограничавало акције комуниста Косова после 21 седнице Председништва СКЈ. Либерализам, бирократизам. технократске и националистичке тенденције, подвукао je Бакали, оставиле су последице и трагове у СК стварајући у њему идејну хетерогеност и неефикасност у остваривању сопствених задатака».12) Пошто je набројио све савремене бауке међу југословенским комунистима (бирократизам, ранковићевизам, стаљинизам, либерализам) Б акали je рекао: «.. .Технократија у Покрајини, на бази финансијске моћи, ж елела je да утиче на политику, хтела je да унесе расцеп и збуњеност у националности и да се искаж е душебрижнички према овој или оној нацији или подручју».13) Месец дана касније Махмут Б акали je, у интервјуу који je дао «Комунисту» (од 21. V. 1973) рекао, да je деловање СК Косова «перманентно било усмерено на енергичну борбу против национализма сваке врсте. Дри томе смо настојали да политику међунационалних односа повезујемо органски и непосредније с положајем радничке класе у продукционим односима. . . Наравно, ми смо се посебно ангажовали на стварању услова за пуну афирмацију свакога народа, народности и етничке групе, којих овде има приличан број. Ми већ традиционално полазимо од принципа да су за стање у међунационалним односима одговорни сви комунисти, а посебно они из бројније нације». На Марксистичкој трибини Приштинскога универзитета Б акали je, 24. маја 1973. године, опет окривио либерализам због тога што су »у области историографије и културе почели да оживљавају национални мотиви. Јављ а се антимарксистички прилаз оцени историјсвих личности и догађаја. Глорификују се многе личности и догађаји, и даје им се националистичка димензија. То су покушаји да се потисну славне традидије и догађаји из наш е социјалистичке револуције».14) Половином јуна 1973. године саопштено je, да се ради нацрт Уставног закона Покрајине Косово: «У општим одредбама се истиче да су у САП Косово, Албанци, Муслимани, Срби, Турци,

407

Црногорци и припадници других народа и народности и етничких група у свему равноправни и имају иста права и исте дужности. У САП Косово обезбеђује се равноправност албанског. српскохрватског и турскога језика и њиховог писма као и право припадника свих националности да употребљавају своју националну заставу».15) Овде се, несумњиво, ради о шематичној равноправности иза које стоје сасвим друга национална стварност, која се одражава у заоштреним међунационалним односима. Михаило Звицер, секретар Ц К СК Косова, истицао je, «да je национализам био и остао највећи непријател> тековина наше револуције и нашега заједништва, јер се у њему и кроз њега увек концентришу све оне снаге, тенденције и идеологије, које покуш авају да спутавају афирмацију социјализма, радничке класе и самоуправљања».16) У складу са садашњим курсом С КЈ и комунисти на Косову истурају испред себе радничку класу, која се тамо тек ствара. Сам Михаило Звицер истицао je. да je после последњега рата 80% становника Косова живело на селу «и од прилике толико je било неписмено».17) Б акали истиче, да je Косово почело да изграђује социјализам када je имало 85% пољопривреднога становништва. Тај je проценат данас смањен на око 51% .'8) И Радомир Вулић, секретар П К СК Косова, истицао je, 5. октобра 1973. године, да данас од пољопривреде на Косову ж иви само 51,5% становниш тва и да je 12,5% обрадиве земље у државном сектору: у Покрајини има данас само 25 задруга «и то претежно организованих на трговину».19) На Косову се убрзано ствара радничка класа, која би требала да на себе прими и да остварује идеолошка и политичка схватањ а руководства. Средином септембра 1973. године истицао je Махмут Б акали пред политичким активом Косовске Витине: «Преображај села мора бити такав да се судбина сељака споји са судбином радничке класе. Ако je наша преокупација да радничка класа овлада целокупним односима у нашем друштву, не смемо заборавити онај део те класе који ради у пољопривреди. Он мора да има исти третман и права са осталим радним људима и да до краја господари резултатима свога рада. То историјско rioвезивање радничке класе и радног сељаштва омогућиће нам нове уставне политичке промене».20) На седници Комисије за међунационалне односе, П К СК Коеова, одржаној 18. септембра 1973. године. истицао je Исмаил Бајра, директор Радија и Телевизије у Приштини: «.. .Тумачи националних интереса не могу више да буду отуђене класне и националне снаге. већ радничка к л аса...

408

Припадници свих народа и народности ж иве заједнички у конкретним друштвено-политичким заједницама и ту задовољавају заједничке и посебне интересе, укљ учујући класне и националне. Природно je зато да се ту реш авају и питања националне равноправности» .2') 2.

Идеолошко-политичка база, на којој садашње комунистичко вођетво Покрајине Косово заснива и своју политику међунационалних односа треба да буде радничка класа свију народа и народности тога подручја. Да та класа, иначе и сама у себи хетерогена и идеолошки слабо оформљена, претставља само незнатну мањину више je него познато. Ако се, уз то, имају у виду и честа међусобна обрачунавања и чишћења онда се још јасније мож е схватити колико je и како je слаба база на коју се данашње комунистичко руководство Косова ослања при спровођењу своје политике са којом није сагласна већина ни Арбанаса ни Срба. Док Срби, због најбитнијих националних обзира, не могу бити ни за један облик осамостаљивања Покрајине Косово, Арбанаси, који нису комунисти. а то огромна већина није, могу то примити само као п р о л а зн у ф а зу , која им омогућава припремање за један прекретни моменат, који они очекују: да се, по праву сам оопределењ а до отцепљења, које им признаје Устав Југославије, отцепе од ње и прикључе садашњој HP Арбанији. Арбанаси, који нису комунисти, присталице су великоарбанашке идеје, коју, бар јавно, одбацују руководиоци југословенских Арбанаса. Ово руководство, које je доласком К П Ј на власт, веома много уздигло, повезује са Србима комунистима званична партијска линија која, све више, повлађује теж њ ама арбанашкога руководства за осамостаљивањем. Осамостаљивање Покрајине Косово, било да добије статус републике било да остане оно што je сада, убрзава и употпуњује разбијање српскога националнога и историјскога простора и појачава и убрзава процес расрбљавања Косова и Метохије. З а односе између Срба и Арбанаса на овоме простору овај процес расрбљавања, који епроводе Арбанаси без обзира на њихово идеолошко определење, од битне je важности. Како сада ове ствари стоје и каква je, под садашњим околностима, перспектива њиховог даљега развијања, Срби су на томе простору овај процес расрбљавања, који спроводе Арбанаси, без обности даљега опстанка све више суж авају и угрожавају. Битна компонента расрбљавања Косова и Метохије јесте принуђаваше

409

Срба да напуш тају ово подручје и да тиме повећавају животни простор Арбанаса, који се и иначе множе много више него иједна друга националност у Југославији: према прорачуну Стане Станича и Звонка Симића прираштај Арбанаса на Косову износи 29,5 на 1.000 становника.22) Тај процес умножавања становништва на Косову, разуме се арбанашкога, употпуњује се сличним умножавањем становништва у HP Арбанији. У расрбљавању Косова и Метохије следеће компоненте играју важ ну улогу: биолошки моменат, који долази од израза у великом порасту арбанашког становништва и на Косову и у HP Арбанији, а који je праћен смањивањем прираш таја код Срба и њиховим принудним напуштањем овога подручја; политичко-идеолошки циљеви С К Ј и његова политика систематскога цепања српскога националнога и етничкога простора и у сузбијању српскога утицаја у Југославији; идеолошко-политички притисак арбанашкога дела руководства СК Косова, који je праћен храбрењем арбанашких маса да врше физички терор над Србима, који, на махове, прелази терор који je вршен за време турске власти. Током 1973. године долазило je до уништавања српских историјских и културних споменика и на Косову и по Метохији. Некада, за време турске власти, Арбанаси су штитили ове споменике: сада су, под утицајем комунистичких схватања и велико-арбанаш ких тежњи, настале крупне промене у менталитету и духовном лику Арбанаса и на Косову и у Метохији. Док се за широке арбанашке масе, које су још под снажним утицајем религије (ислама и католицизма) зна да су у националном погледу великоарбанашки оријентисане, за арбанашки део руководства СК Косова може се, најобазривије речено, тврдити да, на овоме плану, нема уједначен став. Могуће je, чак и врло вероватно, да je и једаи део овога руководства такође великоарбанашки (интимно) оријентисан, али то из тактичких обзира не сме да покаже. Бар за сада још не. Антисрпску оријентацију арбанашких комуниста, и оних у HP Арбанији и оних у Југославији, не умањ ује ни њихов званични марксистички поглед на свет: сви су они изразито национално оријентисани. Од комуниста свих народа на Балкану само су српски комунисти, бар они који су на руководећим местима, национално незаинтересовани и подређени марксистичкоме миту о неком пролетерскоме интернационализму. Изузимајући српске комунисте, комунисти свих осталих балканских КП воде изразиту националну политику, која се понегде, као у случају бугарских и арбанашких комуниста, по својим националним циљевима и

410

тежњама не разликују о д оних некомунистичких: и једни и други се залаж у за Велику Бугарску, односно Велику Арбанију. За комунисте HP Арбаније са Енвер Хоџом на челу, зна се, да су се од некадашњих поклоника К П Ј и Срба, претворили у ф алсиф икаторе познатих историјских чињеница: они, поред осталога. негирају учешће К П Ј у формирању и организационом уо б л и ч ењ у КП Арбаније 1941. године. И не само то. Бројна чишћења, која су вршена у току 1973. године унутар СК Косова, објашњавана су недостатком класне, комунистичке, свести и недовољним марксистичким образовањем чланова СК Косова. Када би се прикупило и објавило све оно што je о томе, са званичне стране, објављивано, добила би се веома туробна слика идеолошко-политичкога лика чланова СК Косова. Ми, овде, наводимо само неке моменте, који се односе на идеолошко образовање дела арбанашке интелигенције на Косову. На седници Универзитетскога комитета СК и Савета Приштинскога универзитета оценио je професор Хајрудин Хоџа у своме реферату, «да je садашње стање марксистичкога образовања и васпитања на овоме Универзитету незадовољ авајуће.. . Утврђено je да преко свих научних дисциплина на Универзитету није обезбеђено на потребној висини усвајање марксистичкога погледа на свет, јер све дисциплине и нису прожете научним социјализмом и маркситичком методом. То не обезбеђује формирање револуционарне свести код наставника и студената, na je, по његовим речима, оправдана критика СК оваквога стања».23) Да би се ово стање поправило основана je у Приштини Политичка ш кола за секретаре свих основних организација СК Косова и за остале активисте, на којој ће се настава обављати и на арбанашком и на српском језику.24) У марту 1973. године било je на Универзитету у Приштини 12.000 редовних и 8.000 ванредних студената са 600 наставника.2") У својој репортажи «Од Буквара до ,Капитала’» (Марксова) истиче Д. Протић, да на Универзитету у Приштини «предавања држ е професори ф акултета из Тиране, и то из историје језика, морфологије и синтаксе албанскога језика».26) У истоме месецу 1973. године удаљено je са Универзитета 11 наставника, а 7 лица je смењено са фунција у другим радним организацијама и Институтима. Отпуштања je било и у издавачким предузећима: бившем уреднику листа «Јединство» (на српскоме језику) Драгану Ристићу, забрањено je чак бављење новинарством «због држањ а које je супротно политици СК».27) «Политика» од 26. марта 1973. јавља: «За последња два месеца смењено je и суспендовано 26 ру-

411

руководдлаца... Ha Приштинском универзитету искључена су из СК два професора и главни уредник листа «Бота е ре» (Нови свет), а смењена су два ш еф а катедри». На седници Комисије за међунационалне односе П К СК и Покрајинске конференције СС РН Косова, која je држ ана 19. јуна 1973. године, утврђено je: «Највећи део кадрова у покрајинским органима управо из редова свих националности није оспособљен за примену вишејезичности. Закљ учак ЦК о оспособљавању постојећег кадра на свим нивоима у Покрајини није оживотворен».28) Почетком априла 1973. године јављено je удаљавање неколико Срба «због слабих морално-политичких квалитета». Слободан Поповић, претседник Покрајинске културно-просветне заједнице, И лија Одаловић, директор рачунскога отсека «притворен je због злоупотреба» а двојица су поднели оставке: «Сем тога смењен je и директор Покрајинскога завода за статистику, Сами Брљајоли, због злоупотребе. Уведена je принудна управа у неким радним организацијама».29) Скупљао се и материјал о разним злоупотребама: «На око 200 куцаних страница овај материјал, поред осталога, садржи и имена оних који су се противзаконито обогатили, злоупотребом положаја, уж ивали незаконите бенефиције и на други начин крш или законитост и друге државне норме».30) «Политика» од 20. априла 1973. доноси, да je за шест последњих месеци искључено 865, а скинуто са евиденције 669 чланова Партије: «...М еђу искљученима, кажњенима и опозванима има посланика. судија, професора факултета, директора и политичара. Са одговорних ф ункција у СК смењено je 70, а са руководећих ф ункција у власти и другим организацијама 169 лица. Због морално-политичке неподобности удаљено je са радних места 111 лица, од чега 70 из образованих институција». У Приштини су разрешени дужности заменици Окружнога јавнога тужиоца, Азис Ређа, Суад Црновршанин и Исо Ређеповић: «Они су одбили да изврше задатке на које их дужност и закони обавезују».3') Салиху Хоџи из Качаника, «који се супротставио политици СКЈ», одузет je мандат. Митхад Елмазнеговић из Приштине разреш ен je дужности, јер je «распиривао национализам и шовинизам док je био претседник Општинскога суда У Тутину».32) И у Покрајини Косово цветала je корупција и бесправно присвајање друштвене имовине. Још 7. јануара 1972. године јавио je Радио Београд (у 19.30 часова) о великим социјалним разликама и о бесправном богаћењу: «Према материјалима прикупљеним за ову седницу, основни извори неправедних богаћења и стварање

412

социјалних разлика међу грађанима Косова су прекомерно високи хонорари, накнаде за службена путовања и разни други видови новчаних давања у друштвеним организацијама, затим уступања грађевинских или других радова приватним лицима под повољним условима, као и разни видови повољнога кредитиран>а појединаца». «Политика» од 12 .јуна 1973. године јављ а о великом броју приватних локала у Косовској Митровици и о томе да je приватним лицима продато 168 «станова у друштвеној својини... по далеко нижим ценама од стварне тржиш не вредности. чиме je друштвена заједница оштећена за око три милиона динара. Сумња се да je у овим пословима било мита и корупције па су такви купопродајни уговори предати суду. Покренут je поступак и против оних лица која су незаконито трговала становима у друштвеној својини. Ускоро ће бити подвргнути ревизији кредити за станбену изградњу, јер je утврђено да су ова средства коришћена у куповину кола и у друге ненаменске сврхе. У последње две године нагло je порастао број узурпатора друштвенога земљишта, што je нарочито карактеристично за подручје Ибарске котлине. Од преко 3.500 таквих случајева Комисије су до сада решил е само четвртину». Да су у оваквој посрнулој моралној атмосфери могле непријатељске групе активно радити није никакво чудо. Иако се о раду те врсте не може да зна у јавности много, зна се толико да je њ их било и да их, под садашњим околностима, неће недостајати. Једна таква група je била откривена у Пећи. Окружни јавни туж илац у Пећи, Иса Ђокај, поднео je туж бу против једне такве групе «за кривично дело против народа и државе».33) Радило се о једној групи: пет лица je било ухапшено на челу са Антонис Ставрос, а једно, шесто, успело je да побегне из земље. Антонис Ставрос je, «како je утврђено» организовао у Пећи један илегалан комитет. «чији je циљ био насилно обарање друштвенога поретка у Југославији. У том циљу комитет je имао програм акције, који укљ учује и траж ењ е помоћи из иностранства у оруж ју и новцу. Такође je утврђено да je Ставрос у том цил>у неколико пута прелазио југословенску границу, ф алсиф икујући при том путне исправе».3'1) Ставрос je радио и на Косову и у СР Македонији и стварао око себе групу и основао Комитет: &Комитет je настојао да окупи што више истомишљеника» на Косову и у Македонији. Направили су списак лица која би, по њиховом мишљењу, могла да буду заврбована».35) Радили су у околини Пећи, Призрену, Скоп-

413

љ у и Охриду. Суђење je требало да буде средином маја 1973. године. 3. Све до стварања независне Арбанашке држ аве 1913. године може се говорити о односима Срба и Арбанаса као народа према народу. За време дугога турскога ропства Арбанаси су били повлаш ћен народ, јер их je већина била примила Ислам. Како и колико су Срби ово морали осећати на себи изнето je у претходним поглављима ове књиге. Од проглашења независне арбаНашке држ аве настала je промена у овим односима. Један део Арбанаса се нашао под влаш ћу две српске државе, Србије и Црне Горе, које су регулисале свој однос и према њима и према држави Арбанији. Прекид у овоме je настао за време Првога светскога рата да би се, после 1918. године, повратило исто стање. Краљевина Срба. Хрвата и Словенаца, односно Југославија, регулисала je своје односе према држ ави Арбанији као и према својим поданицима, који су били Арбанаси: никада никоме није тада, бар код Срба, ни на ум падало да може настати стање какво je настало после Другога светскога рата. Окупацијом Арбаније од стране Италије, почетком априла 1939. године, настало je ново стање да би се још више имзенило сломом Југославије априла 1941. године: српски живаљ je дошао под троструку окупацију, која се није мењала ни онда када су Немци заменили Италијане на ономе делу који су они држ али до свога испадања из рата. З а цело време Другога светскога рата у име народа и држава говориле су, на обадве стране, две Комунистичке партије од којих je КП Арбаније била у зависноме односу према КПЈ, која je помогла да се, 8. новембра 1941. године. организационо оформи КП, Арбаније: К П Ј дала je КП Арбаније и идеолошке и организационе инструкторе, а затим, нешто касније, и војне, да би, после Другога светскога рата комунистичка Југославија пружила комунистичкој Арбанији и знатну привредну помоћ као и помоћ у стручњацима разне врсте. За цело то време Југославија je била далеко од тога да, по савету Стаљина, «прогута Арбанију». Од истеривања К П Ј из Коминформа, јуна 1948. године, мења се из основа однос КП Арбаније према К П Ј и према Југославији као држави: настаје ф аза фалсификовањ а историјских чињеница са арбанашке стране и време ликвидирања пројугословенских елемената у КП Арбаније. З а ово време долазило je и до емигрира-

414

ња Арбанаса у Југославију, која je то емигрирање помагала отупљ ујући тиме тежњ е својих Арбанаса према HP Арбанији. Иако се радило о односу КП, које би, бар теоретски, требале да исповедају пролетерски интернационализам и да су тиме имуне од националистичких заоштрености, код арбанашких комуниста остајао je националистички моменат доминирајући. Тачно je уочио и Клаус Ланге у својој докторској радњи «Grundzüge der albanischen P olitik» да cy «схватања и циљеви арбанашких комуниста били битио и у већој мери истоветнији са онима ,Рилиндје’ (Препород) него са онима Маркса, Лењина, Стаљина и чак Мао-а».36) КП Арбаније, сада Арбанска партија рада, и њезино вођство прожети су великоарбанашким национализмом док je КПЈ, била вишенационално друштво у коме су остали ненадионални само српски комунисти, који су својом националном пасивношћу омогућили да на Косову и Метохији настане стање какво je сада. Завађеност и нетрпељивост арбанашких и југословенских комуниста, које су се разбуктавале после јуна 1948. године, постепено су се смиривале да би настало опет нормализовање односа у коме су југословенски Арбанаси одиграли своју улогу. Типично за цело ово време je било, да je југословенско представништво у Тирани, и обратно арбанашко у Београду, било сведено на одправништво послова и да су привредни односи редовно обнављани. У нешто скромнијој мери долазило je и до измене посета Арбанаса са једне и друге стране као и измене туриста (иако у малој мери). Када су се односи нешто поправили реш иле су владе обадве земље, 5. фебруара 1971. године, да своја дипломатска представништва опет уздигну на степен амбасада.37) З а југословенскога амбасадора у Тирани постављен je Јован Печеновић, а за арбанашкога у Београду Димитер Ламани.38) Повремено je са југословенске стране, много више него са арбанашке, истицано да се ж еле бољи односи ca H P Арбанијом. У своме говору у Улцињу, држаном 4. јануара 1973. године, Тито je истицао, «да би ми ж елели да имамо много боље односе. него што имамо. Али ja вјерујем да ће и тај дан доћи да ће бити односи какви требају да буду између две сусједне земље, које су у својој прошлости много трпјеле, много жртвовале. Али, на ж алост, стицајем околности je дошло до тога да смо ми најдуж и период у нашој државној пракси имали тако рекућ стагниране односе, немамо онакве односе какве би требало».39) И са стране руководства југословенских Арбанаса-комуниста истиче се ж ељ а за добрим односима ca HP Арбанијом. Тако je

415

Али Ш укрија, 10. јуна 1973. године, говорио: «Ми смо за добре односе и сарадњу са свима нашим суседима, према томе и са Албанијом. Односи између наше две земље могу и треба да се развијају у позитивном правцу развијањ а сарадње која je од обостраног интереса. У име добрих односа морају обе стране ићи у сусрет, јер се у равноправној сарадњи морају поштовати обострани интереси».40) На једној партијској седници, држаној 20. јуна 1973. године- закљ учено je, да се у Програм акције П К СК Косова стави и ово: «.. .ПК почетком јула оцениће и нека питања односа ca HP Албанијом».4’) Када je, 17. ју л а 1973. године, Милош Минић био на Косову тражио je И лија Вакић, претседник Извршног већа Покрајине, «проширење њеног учеш ћа у економским односима са иностранством, веће запошљавање радника са Косова у иностранству, као и шире укљ учивањ е кадрова Покрајине у дипломатско-конзуларну службу».42) Према подацима у «Специјалном додатку» београдске «Политике» од 6. јануара 1974. године у иностранству се налазило 26.525 радника из Покрајине Косово. И М ахмут Б акали се, поново, изјаснио за боље односе ca HP Арбанијом. Н а свечаности 30-годишњице формирања Македонско-косовске ударне бригаде, Бакали се «при томе осврнуо на односе наше земље са суседном Албанијом. Комунисти и радни људи Косова и дал>е ће се ангажовати на поспешавању сарадње између Југославије и Албаније за зближавање и јачање поверења између народа и народности две земље».43) Н а проблем односа Југославије ca HP Арбанијом осврнуо се Махмут Б акали и у своме реферату, одржаном 29. марта 1974. године на XI конференцији СК Косова. Он заговара ту сарадњу «због уско повезане судбине у одбрани независности две земље од империјализма и из низа других потреба и интереса двеју социјалистичких, суседних земаља које су имале толико заједничких нити у борби против заједничкога окупатора. а у успешном организовању социјалистичких револуција у Југославији и Албанији» («Борба» од 30. III. 1974). У садашњој Покрајини Косово види Б акали «креативан чинилац сарадње Југославије и Албаније», али истиче да се она не би смела ограничити само на сарадњу Косова ca HP Арбанијом, што je до сада скоро искључиво био случај. Једна таква сарадња била би «кратковида политика и сарадња краткога даха и не би. у крајшој линији, била у интересу ни Албаније ни Југославије, ни Косова. Суштинска и дуготрајна сарадња могућа je само са све богатијим развојем добросуседске сарадње Југославије и Ал-

416

баније. Неки написи и издања која се у последње време појављују у Албанији и у којима се искривљавају историјске чињенице из периода наше заједничке борбе против заједничкога непријатеља, као и искривљено и једнострано информисање о животу на Косову и у Југославији, не служе и не могу користити развоју добросуседских односа и сарадње» («Борба» од 30. III. 1974). Пада у очи да Бакали, и овај пут, помиње иредентистичке претензи је, «које се данас оживљавају према нашој земљи» што се, бар једним делом, односи и на акцију из HP Арбаније, која не престаје. (На истоме месту). Још крајем фебруара 1974. И лија К уртеши, претседник Скупштине Косова, нашао je био за потребно да изјави: «.. .Онима који и даље постављају питање: чије je Косово, ми можемо још једном да кажемо: Косово je као и Југославија заједн и ц а свих радних људи, народа и народности који ж иве и стварају, свих оних који се боре за нове демократске самоуправне социјалистичке односе» («Борба» од 28. II. 1974). 4. У склопу проблема односа Срба са Арбанасима, прво као са народом, а затим и ca HP Арбанијом као државом, битно je за Србе питање национално-државне будућности Косова и Метохије, две области, које су матичне области српске и држ аве и културе у средњем веку. Сви, или скоро сви; историјски и културни споменици на овоме простору су српски. Ни српска историја ни српска државна будућност се не могу замислити без ове две области: да би њима припадале Срби су водили три рата и из сва три изашли, заједно са својим савезницима, као победници. У српској историјској и националној свести Косово и Метохија су били, и остали, српске земље: ниједан национално свестан Србин не може замислити своју националну држ аву без ових области. Духовно-културна везаност Срба за ове области већа je од њиховога привреднога значаја, који je, такође, велики. Тачно je рекла Исидора Секулић: «.. .Српство, то није хлеб и ш кола и држава, него je Косово; а Косово je гроб, гроб у који je све закопано; а васкрс иде опет преко гробова. .. Име Косово, у Црној Го~ ри, почело je да покрива све шири и све сложенији проблем Срба уопште. Гинули су и после Косова јунаци и вођи. Устанди у Србији покосили су најбоље људе, али слобода je остала идеал и ирационалност»/4) З а Србе Косова ни данас нема слободе. Данас je етничка стварност овога простора таква да арбанашки елеменат, који се веома брзо множи, све јаче потискује Србе, а Ср-

417

би данас немају ни своје националне држ аве ни свога националнога вођства. Југославија je вишенационална држава, а власт у Југославији je најмање просрпски оријентисана. Из такве оријентације владајућега режима у Југославији и изнедрило се оно што се данас и друштвено-политички и етнички-национално дешава на Косову и Метохији: чине се покушаји да се цео један народ лиши духовно-органске везе са својом историјом и да се, баш на овоме простору, руше његови културни и историјски споменици, нешто што се није, бар не у таквој и толикој мери, дешавало ни за време турске власти. Било je насиља и над црквом и над свештенством, али није га било над монахишама што се у наше време и дешавало, и још увек дешава, на Косову и Метохији. Још мање je било руш ења и раскопавања српских гробова што се данас ради под влаш ћу арбанашких комуниста у Покрајини Косово. Садашња ф аза расрбљавања Косова и Метохије, ма како и колико била оштра и озбиљна, само je пролазна и прелазна: упоредо са све већим осамостаљивањем Покрајине Косово довршава се садашња ф аза овога процеса, који карактериш е упадљиво испољавање великоарбанашких претензија, које су, несумњиво, заједничке свима Арбанасима — и онима изван Југославије и онима у Југославији. Комунистичко руководство југословенских Арбанаса, све и кад би било (бар интимно) великоарбанашки оријентисано, а нема никаквога разлога да то не буде, не може се супротстављати, са изгледом на успех, захтевима својих маса. Оно може, под притиском околности, пошто један већи део југословенских Арбанаса ж иви и у СР Македонији и нешто мало у СР Црној Гори, и даље тактизирати, али цео процес приближавања HP Арбанији потстиче их на то да се и они поводе за захтевом својих маса: те масе ће ићи и са њима и за њима само по националној линији, а никако по идеолошкој. Садашња ф аза убрзанога осамостаљивања Покрајине Косово, и стално траж ењ е још више, може се узети као припрема за потпуно отцепљене, када за то буде настао погодан моменат, од Југославије, а тим самим и од Србије: то би било остваривање Велике Арбаније, њиховог националног идеала од оснивања Арбанашке лиге 1878. године. Пошто једна Велика Арбанија мора, по њиховом схватању, да обухвата и Скопље и Охрид, отцепљење Покрајине Косово било би само делимично остварење овога идеала. Давање замаха великоарбанашкоме национализму и у СР Македонији угрожавало би и један други, новостворени, национализам, македонски, што пак режиму, који je овај национа-

418

лизам створио, не иде у рачун, јер угрожава део његове вишенационалне концепције о Југославији. Ни национална свест Арбанаса у Југославији, ни њихова држ авна идеја нису југословенски, а још мање српски. Њ ихова и национална и државна свест су, што je и природно, арбанашки, што их и упућује да траж е сједињење са својом матицом. Очекивати да већ настаје, и да ће временом још више настајати, на Косову и Метохији, и уопште на подручју Југославије, једна српско -арбанашка, или југословенско-арбанашка, симбиоза, не би било реално. Тачно je, да се и југословенски Арбанаси, из привредних разлога, распростиру на целоме простору Југославије, али то мало може да придоноси њиховој југословенској оријентацији. To ra мешања je било и у Југославији пре Другога светскога рата, али позитивних последица у националном смислу није било. Тешко да га може бити и сада. Марк Краснићи прецењује значај међусобног арбанашкосрпског, односно арбанашко-југословенскога, етничкога утицаја, који je настао после Другога светскога рата и који je, наводно. «нарочито видљив код омладине, која се васпитава у истим школама (свака на свом језику), на истим радним акцијама, у армији, друштвеним и политичким састанцима, забављање итд. Пре свега омладина више не носи традиционалну ношњу, од које je задржала само познату шиптарску капицу («плис») од беле ваљане вуне па и њу не увек. Омладина учи оба језика, тако да сви Шиптари знају српско-хрватски, а многи омладинци Срби и Црногорци говоре шиптарски. Они певају исте песме, сваки на свом језику, о радним акцијама, о партизанској борби итд., а постоји једна таква песма која je компонована на четири језика, тј. мешавина речи — српских, шиптарских, македонских и турских. Ом.падипа често склапа мешовите бракове, нарочито интелигенција и радничка омладина, док je на селу то ређи случај».45) Али: ка селу je жива снага народа. Иако се све ово, што Краснићи наводи, може узети као тачно, не може се оспорити ни чињенида да су оне, доста крваве и изразито антисрпске и великоарбанашке, демонстрације и на Косову и Метохији и у СР Македонији, биле организоване и вођене баш од арбанашке студентске и средњешколске омладине: ове демонстрације су показале, иако су се, са званичне стране, њихов замах и масовност, умањивали, да je и арбанашка омладина у Ју гославији претежно великоарбанашки оријентисана. To je чињеница са којом се мора рачунати.

419

Има и још један моменат на који треба указати: то je теза, која се све више оцртава, о косовској државности и о неком косовском културном осамостаљивању, — чак и код Срба (говори се на пример о «српској књижевности Косова, а не о књижевности Срба на Косову). Такву државност не ж еле ни Срби, ни Турци на Косову: њ у могу да из себе изњедравају само комунисти са Косова, који имају своје интересе и своје циљеве. Срби имају своју историјску државност, ма где били и ма где се налазили, а Турци су лојална национална мањина, која о својој државности у Југославији тешко да може и да сан>а. Када je реч о српско-арбанашким односима данас онда je реално гледање ово: Арбанаси, који ж иве у Југославији, носе у себи арбанашку државну идеју, која се, у перспективи свога остварења, мора да сукобљава са српском државном идејом. Ради се, овде, о сукобу два схватања и две националне концепције, K o je се тешко могу међусобно измирити. Зб о гто гаје неизвесно како ће се даље ови односи развијати. Срби, као нација, стављени су пред једну веома сложену и теш ку стварност: како очувати Косово и Метохију за себе и за своју државу? Нико од Срба, који национално мисле, не би се могао помирити са отцепљењем Косова и губљењем ове области.

Л И Т Е РА Т У РА 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) 9) 10) 11) 12) 13) 14) 15) 16) 17) 18) 19) 20) 21)

420

«Политика» од 22. IV. 1973. Радио Београд од 21. VI. 1973 у 15 часова. «Политика» од 22. VI. 1973. На истом месту. «Политика» од 14. VII. 1973. К о je ко у Југославији, Београд 1970. ст. 1044. Радио Београд од 8. II. 1973. у 6 часова. «Политика» од 21. II. 1972. Радио Београд од 4. I. 1973. у 15 часова. «Политика» од 10. II. 1973. «Политика» од 17. III. 1973. «Политика» од 21. IV. 1973. На истом месту. «Политика» од 25. V. 1973. «Политика» од 14. VI. 1973. «Политика» од 8. VII. 1973. «Политика» од 8. VII. 1973. «Политика» од 14. IX. 1973. «Политика» од 6. X. 1973. «Политика» од 14. IX. 1973. «Политика» од 19. IX. 1973.

22) Лаза М. Костић, Осврт на попис народности у Југославији. Статистичко-методолошка, демографска и политичка студија. Минхен, 1973, ст. 1216, 94-101; сравни: Стане Станич и Зденко Симић, Колико ће нас бити. У «НИН» од 25. XI. 1973, ст. 23. 23) «Политика» од 13. 1. 1973. 24) «Политика» од 17. III. 1973. 25) Радио Београд од 10. III. 1973. у 15 часова. 26) «Политика» од 2. VII. 1973. 27) «Политика» од 14. III. 1973. 28) «Политика» од 20. VI. 1973. 29) «Политика» од 9. IV. 1973. 30) Ка истом месту. 31) Радио Београд од 20. VI. 1973. у 12 часова 32) Радио Београд од 5. VI. 1973. у 15 часова. 33) Радио еБоград од 26. IV. 1973. у 19.30 часова. 34) «Политика» од 27. IV. 1973. 35) На истом месту. 36) Klaus Lange, Grundzüge der albanischen Politik. Versuch einer Theorie politischer Kontinuitöt von den Anfängen der albanische Nationalbewegung bis heute. München 1973, st. 8. 37) «Zeri i Popullit» од 6. II. 1971. 38) «Политика» од 6. II. 1973. 39) Радио Београд од 4. I. 1973. у 15 часова. 40) «Политика» од 11. VI. 1973. 41) «Политика» од 21. VI. 1973. 42) «Политика» од 18. VII. 1973. 43) Радио Београд од 11. XI. 1973. у 19.30 часова. 44) Исидора Секулић, Његошу. Књига дубоке оданости. Београд 1951, ст. 285-286. 44) Марк Краснићи, Савремене друштвено-географске промене у Косову и Метохији, Приштина 1963, ст. 224-225.

421

БИБЛИОГРАФМЈА За рад о односима Срба и Арбанаса кроз векове користили смо и изворе и лигературу до којих смо могли доћи. Надамо се да ни у једном ни у другоме нема озбиљних пропуста — иако се никада не мож е тврдити да je искоришћено све што би се, у иовољнијим приликама и околностима, могло искористити. Треба, при томе имати у виду да ми нисмо излагали историју ни Срба ни Арбанаса, него само моменте и време где су се и када они међуеобно додиривали. За најновије време консултовани су званични комунистички извори, јер се на ономе што они садрж е и темеље садашње стање и односи. Мислимо, да je најбоље навести изворе по години њ иховог издавања. Трудили смо се, колико je то било највише могуће, да се према изворима и ономе што они казују држимо објективно и да своје судове заснивамо на конкретним чињеницама. Дајемо, овде, преглед и извора и употребљене литературе.

И ЗВ О Р И Miklosich Franz: Monumenta serbica spectancia historiam Serbiae, Bosnae, R agusii... Bec 1858. Hopf Charles: Chroniques gieco-romanes. Indedites in peu counnes pubiiees avec notes et tables genealogiques. Berlm 1873. Thalloczy Ludwig, Sufflay Emil, Jirecek Constantin: Acta et diplomata res aetatis illustrantia... , Volum I (Annos 344-1343), Vindebanae MCMXIII. Драговић Марко: Материјал за историју Црне Горе, Споменик српске краљевске академије наука, XXV, 1895. Домаћа писма Доситеја Обрадовића, Београд 1899, Издањ е СКЗ. Стојановић Љубомир: Стари српски записи и натписи. Књига I, Београд 1902. Књига II, Београд 1903. Гавриловић Михаило: Исписи из Париских архива. Грађа за историју I Српског устанка. Београд 1904. Новаковић Стојан: Законски споменици српских држава средњега века. Београд 1912. Димитријевић М. Стеван: Грађа за српску историју из руских архива и библиотека. Београд 1922. (Споменик СКАН, LIII, II разред 45). Свети Сава: Живот Стевана Немање. (У «Старе српске биографије», превод Миливоја Башића, Београд 1924). Стеван Првовенчани: Ж ивот Стевана Немање (на истом месту). Доментијан: Живот светога Симеона. Превео др Лазар Мирковић, Б еоград 1938. Boghitschewitsch, Milosch: Die auswärtige Politik Serbiens 1903-1914. Bd. I. Geheimdokumente aus serbischen Archiven. Berlin 1928. Писма Јована Ристића Филипу Христићу од 1870. до 1873. и од 1877. до 1880. Београд 1931.

423

Томић Јован: Грађа за историју Горње Албаније. (У «Споменик СКАН, XLII, Београд 1905). Томић Јован: Грађа за историју покрета на Балкану против Турака крајем XVI и почетком XVII века. Београд 1933. Соловјов Александар и Мошин Владимир: Грчке повеље српских владара. Издање текстова, превод и коментар. Београд 1936. Вуксан Душан: Преписка митрополита Василија и Саве и црногорских главара 1752-1759. (У «Споменик СКАН, LXXXVIII, разред 69, 1938). Списи светога Саве и Стевава Првовенчанога. Превео др Лазар Мирковић, Београд. Архиепископ Данило II: Ж ивоти краљева и архиепископа српских. Превео др Лазар Мирковић, Београд 1936. Гарашанин Илија: Преписка, кн>. I: 1839-1848. Београд 1950. Уредио Гргур Јакшић. Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, књ. II (од 4. I. 1859. до 29. III. 1874). Беотрад 1931. Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, кн>. I (од 29. III. 1848. до 31. XII. 1858). Београд 1931. Ћоровић Владимир: Дипломатска преписка краљевине Србије, кн>. I, јануар 1902. до 1. јуна 1903. Београд 1931. Константин Филозоф: Ж ивот деспота Стевана Лазаревића. (У «Старе српске биографије». Превео др Лазар Мирковић. Београд 1936). Стањаковић Драгослав: Како je постало Гарашаниново «Начертаније»? Текст. (У «Споменик СКАН», други разред 70, 1939). Радонић Јован: Ћурађ Кастриот Скендербег и Албанија у XV веку. Историјска грађа. (У «Споменик СКАН», XCV, II разред 74, 1942. Историјски архив КПЈ. Tom II: Конгреси и земаљске конференције KIIJ 1919-1937. Београд 1950. Писма Петра II Петровића-Његоша, књ. 1-3, Београд 1951. Извештаји од 1903-1904. година на австриските представници во Македонија. Превод, редакција и коментар Данчо Зотрафски. Скопје 1955. Лапе Љубен: Извештаји од 1903. година на српските консули, митрополити и училни инспектори во Македонија, Скопје 1956. Миловић Јевто: Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782), Цетиње 1956. Михаиловић Константин из Островице: Јаничареве успомене или турска хроника. (У «Споменик САН», CVII, нова серија 9, 1959). Кризман Богдан и Храбак Богумил: Записници са седница делегације краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу 1919-1920. Београд 1960. Радојчић Никола: Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. Београд 1960. Обрадовић Доситеј: Сабрана дела, књ. I, Београд 1961. Петроаић-Њ егош Никола I: Цјелокупна дјела, књ. VI, Цетиње 1969. Фотокопије званичне преписке Св. Синода СПЦ о црквеном питању у Арбанији (у поседу писца). Л И Т Е РА Т У РА Аврамовски Ж ивко: Прилог питању италијанско-албанске иредентистичке пропаганде на Косову и М етохији у време Минхенске кризе и окупације Албаније. (Историјски гласник, 3-4, 1964).

424

Лврамовски Ж ивко: Акција југословенске владе против Зогуовог р еж и ма и Албаније преко Цене бега Криезиуа (1926-1927). (У «Gjurime Albanologjike», 2, 1965). Аврамовски Ж ивко: Питање поделе Албаније у разговорима Стојадиновић-Ћано јануара 1939. и став неких дипломатских и војних личности. (У «Годишњак Покрајинскога државнога архива», I, Приштика 1965). Аврамовски Живко: Балканске земље и велике силе 1935-1937. од италијанске агресије на Етиопију до југословенско-италијанскога пакта. Београд 1968. Amary, Julian: Sons of the Eagle. London 1948. Банашевић Никола: Скендербег y једној француској трагедији. (У «Архив за арбанску старину, језик и етнологију, књ. IV, ст. 1, Београд). Барјактаровић Р. Мирко: Ругова. Етнографска и антрополошка проучавања. Београ;* 1960. Батрић-Јовановић: КПЈ у Црној Гори 1919-1941. Београд 1959. Битковски Крсте: Глад, страдања и отпор становништва Косова и Метохије за време бугарске окупације 1915-1918. (У «Историјски гласник», 4, 1963). Богићевић Војислав: Зашто je војвода Марко Миљанов пао у немилост књаза Николе. (У «Историјски записи», књ. IV, св. 4-6, 1949). Божић М. Петар: Зидањ е Скадра. (У «Прилози за књижевност, језик, исторкју, фолклор», књ VI, 1926). Bolizza, Marijan-Kotoranm: Opis Sandzakata S'kadarskoga od godine 1614 (U Stairine, jugoslovenske akademije zinanosti i umjetnosti.knj. XII, 1880). Boue, Ami: Die europäische Türkei, Bd. I. und II. W ien 1889. Броз-Тито Јосип: Борба за ослобођење Југославије 1941-1945, I, Београд 1947. Вешовић Радослав: Племе Васојевићи у вези са историјом Црне Горе и племенским животом сусједних Брда. Сарајево 1935. Винавер Вук: Црна Гора, Скадар и Дубровник крајем XV III века. (У «Историјски записи», год. IX, књ. XII, св. 2, 1956). Винавер Вук: О интересовању енглеске јавности за проблем Црне Горе после Првога светскога рата. (У «Историјски записи», год. XVIII, књ. XXII, св. 1, 1965). Винавер Вук: Италијанска агитација против Југославије на албанскојугословенској граници 1918-1920. (У «Историјски записи», год. XIX , кн>. XXIII, св. 3, 1966). Винавер Вук: Дубровник и Турска у XV III веку. Београд 1966. Винавер Вук: Фашизам и југословенско-италијански односи на почетку Другог светског рата. (У «Историјски записи», год. XXIII, св. 1-2, 1970). Vlora, Ekrem Bey: Lebensermnerungen, Bd. I, München 1968, Bd. II, München 1973. Vlora, Ekrem Bey: Die Wahrheit über das Vorgehen der Jungtürken in Alba nien. Wien 1911. Вујовић Димо: Ослобођење Скадра 1918. године и стање на црногорскоалбанској граници (У «Историјски записи», год. XIII, књ. XVII, св. 1, 1960). Вујовић Димо: Спор око протјеривања црногорскога агента из Скадра 1872. године. (У «Историјски записи», год. XV, св. 4, 1963). Вукић Јово: Плавско-Гусињска аф ера и ослобођење Улциња 1880. године, Сарајево 1929. Вуковић Гавро: Црна Гора и Турска 1896. године. (У «Записи, часопис за науку и књижевност, књ. VI, св. 1, 1930). Вуксан Душан: Писма Петра II Петровића-Његоша, књ. I, Београд 1940.

425

Вукчевић Мило: Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874-1876. Цетиње 1950. Вуловић Данило: Кш ажеска канцеларија. Књ. I: Пожешка нахија 1815 -1839. Београд 1953. Гавриловић Михаило: Милош Обреновић, књ. I. Београд, књ. II, Београд 1909. Гарашанин Милутин: Два намесништва, Београд 1896. Gersiin, G. (Dr Niko Zupancic): Altserbien und die albanische Frage. Wien 1912. Gopcevic Sp'iridon: Das Fürstentum Albanien, seine Vergangenheit, ethnolo gische Verhältnisse, politische Lage und Aussichten für die Zukunft. Berlin 1914. Грујић Радослав: Пећка патријаршија. У «Народна енциклопедија СХС, кк>. III. Грујић Радослав: Фанариоти. (У «Народна енциклопедија СХС», књ. IV). Грујић Радослав: Светогсрски азили за српске владаоце и властелу после Косовске битке. (У «Гласник Скопског научног друштва», књ. XI, св. 5, 1931). Грчић Јован: Млади Стерија као биограф. (У «Гласник историјскога друштва у Новом Саду», књ. III, св. 1, 1930). Dabinovic, Antun S.: KotOT u drgom Slkadarskom ratu 1419-1423 (U Rad jugoslovenske akademije znanoisti i umjetnosti, 1939). Durham, Edith M.: Die slawische Gefahr. Zwanzig Jahre Balkan-Erinnerungen. Stuttgart 1922. Durham, Edith M.: The Struggle for Scutari (Turk, Slavs and Albania), Lon don 1914. Дедијер Владимир: Југословенско-арбански односи (1939-1948). Београд 1948. Дучић Нићифор: Врањина у Зети и крисовуље на Цетињу. (У «Гласник српскога ученога друштва», књ. X, св. XXVII, 1870). Дучић Стефан: Ж ивот и обичаји племена Куча. Београд 1931. Ђерић Васа: О српекоме имену у Старој Србији и Маћедонији. Београд 1904. Ђорђевић Владан: Црна Гора и Аустрија у XVIII веку, Београд 1912. Ђорђевић Владан: Арнаути и велике силе, Београд 1913. Ђорђевић Владан: Србија и Турска (Јилдиз-Порта-Фанар) 1894-1897. Београд 1928. Georgevitsch, Vladan: Das Ende der Obrenovitsch. Beiträge zur Geschichte Serbiens 1897-1900. Leipzig 1905. Ђорђевић M. Драгутин: Ж ивот и обичаји народа у Лесковачкој Морави. Београд 1958. Ђорђевић П. Милан: Срби и Југословени за време рата 1914-1918. Београд 1922. Ђорђевић Р. Тихомир: Арнаути у Србији за владе кнеза Милоша (18151829). (У Архив за арбанашку старину.. . , књ. I, св. 1-2, 1923). Ђорђевић Р. Тихомир: Из Србије кнеза Милоша, Становништво-насеља. Београд 1924. Ђорђевић Р. Тихомир: По Доситејевој Арбанији. (У «Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор», књ. XVII, св. 2, 1937). Ђурић Војислав: Вукови записи. Београд 1964. Ђуришић Митар: Улога краља Николе у првом Балканском рату. (У «Историјски записи», год. XIII, књ. XVII, 1960). Ђурђев Бранислав: Турске власти у Црној Гори у XVI и XVII веку. Сарајево 1953.

426

Ђурковић Ђорђе: Албанија. Црте о земљи и народу. Сарајево 1885. Ђуровић Милинко (и други): Историја Црне Горе. Књ. I: Од најстаријих времена до краја XII вијека. Титоград 1967. Effeindi, Wassa: Albanien und diie Albanesen. Eine historisch-kritische Studie. Berlin 1879. Елезовић Глиша: Једна арнаутска варијанта о боју на Косову. (У «Архив за арбанашку старину, језик и етнологију». Књ. 1-2, 1923). Ердељановић Јован: Кучи, племе v Црној Гори. Београд 1913. Eren, Ismail: Stamparija Kosovskoga vilajeta u Pristini (1877-1888). U Gjurmime Albamologjike, knj. 3, 1966. Жеравчић Момчило: Српски језик као дипломатски језик на Порти XV и XVI стољећа. (У «Црква-календар» СПЦ за 1948. годину). Београд 1948. Живојиновић Р. Драган: Устанак Малисора 1911. године и америчка помоћ Црној Гори. (У «Историјски зап и си ...»). Живановић Ж . Милан: О евакуацији српске војске из Албаније и њеној реорганизацији на К р ф у (1915-1917) према француским изворима. (У «Историјски гласник», књ. X IV -X V , 1963-1965). Златарски H. В.: Историа на Билгарската диржава през средните векове. T o m I: Пирво билгарско царство, Софиа 1927. T o m III: Второ билгарско царство. Билгариа при Асеновци (1187-1280), Софиа 1940. Zambini, Giovanni: Mussolinis Expansionspolitik auf dem Balkan. Hamburg 1970. Ивић Алекса: Родословне таблице српских династа и властеле. Нови Сад 1928. Ippen, Theodor A.: Skotari und das nordalbanische Küstenland. Sarajevo 1907. Ippen, Theodor A.: Novilbazar und Kossovo. Eine Studie. W ien 1892. Jagic, Vatroslav: Izgnanici iz Moravske posle M etodijeve smrti. Sirenje slovenske crkve i knjige medju Juznim Slovenima. (U „Izaibrani spisi', Zagreb 1948). Јагић Ватрослав: Стојан Новаковић по преписци са мном године 1867. до 1891. (У «Годишњица Николе Чупића», књ. X X X , 1923). Јакшић Гргур и Вучковић Војислав: Спољна политика Србије за време кнеза Михаила. Први Балкански савез. Београд 1963. Јакшић Гргур: Из нове српске историје. Београд 1913. Јакшић Гргур: Један извештај о Албанији. (У «Архив за арбанашку стар и н у ... », књ. II, св. 2, 1924). Јастребов С. Иван: Подаци за историју српске цркве. И з путничкога записника. Београд 1879. Јастребов С. Иван: Старан Сербиа и Албаниа. (Споменик СКА, XLI, II разред, 1904). Јелинић Ђурђе: Нова Србија и Југославија. Београд 1923. Jirecek, Constantin: Albanien in der Vergangenheit. (U „Oesterreichische Monatshefte für Orient". Nr. 1-2, 1914). Јиречек Константин и Радонић Јован: Историја Срба, књ. I и II. Београд 1952. Јончић Коча: Националне мањине у Југославији. Београд 1962. Јовићевић Андрија: Малесија. Београд 1923. Јовићевић Андрија: Ријечка нахија у Црној Гори. Београд 1911. Јовановић М. Јован: Борба за народно уједињење. Београд. Јовановић М. Јован: Јуж на Србија од краја XVIII века до ослобођења. (У едицији «Српски народ у X IX веку», књ. 16, Београд).

427

Јовановић Јагош: Стварање црногорске држ аве и развој црногорске националности. Цетиње 1948. Јовановић Слободан: Влада Милана Обреновића, кн>. I, Београд 1934. Јовановић Слободан: Влада Александра Обреновића, књ. II (1897-1903), Београд 1931. Karnitz, Felix: Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart. Band II.: Staat und Gesellschaft. Leipzig 1914. Карић Владимир: Србија. Опис земље, народа и државе. Београд 1887. Kacic, Miosic Andrija: Razgovor ugodni naroda slovinskoga. Korablica. Za greb 1967. Костић Мита: Арнаутска насеља у Срему. (У «Јужна Србија», Скопље 1923). Костић Мита: О бројном, социјално-економском и политичком стању Србије под Турцима у Новопазарскоме санџаку после Берлинскога конгреса 1878. (У «Историјски часопис», књ. X V I-X V III, 1963-1965). Костић Петар: Црквени живот Срба у Призрену и околини у X IX веку. Београд 1928. Krasinici, Mark: Savremene drustveno-geografske promene u Kosovo i Mezoniji. Pristina 1963. Куниберт Бартол: Српски устанак и прва влада Милоша Обреновића 1804-1850. Београд 1901. Kutschbach, Alb in: Die Serben im Balkankrieg 1912-1913 und im Krieg gegen die Bulgaren. Stuttgart 1913. Kutschbach, Albin: Der Brandherd Europas. 50 Jahre BaUkan-Erinnerungen, Leipzig 1929. Лаиновић Андриј a : Мисија једнога францускога дипломате на Балкану уочи Кримскога рата. (У «Историјски записи», год. IX, кн>. XII, св. 1-3. 1956). Лаштовић Андрија: Грађа о Балканској политици у вези са албанским побунама 1911. године. (У «Годишњак Покрајинскога државнога архива» ГКосова], I, 1965). Lamberz, Max: Lehrgang des Albanischen. Teil I: Albanisch-deutsches Wörter buch. Berlin 1954. Lange, Klaus: Grundzüge der albanischen Poiltik. Versuch einer Theorie po litischer Kontinuität von den Anfängen der albanischen Nationalbewegung bis heute. München 1973. Лекић Душан: Спољна политика Петра I Петровића-Његоша (1784-1830). Цетиње 1950. Ljubic, Simo: Skadarski zemljisnik od godine 1416. (U „Starine jugosloven ske akademije znanosti i umjetnosti", knj. XIV, 1882). Lu'tovac, Milisav V.: La Metohija. Etüde de geograiphie humaine. Paris 1935. Лутовац B. Милисав: Гора и Опоље. Београд 1955. Лутовац В. Милисав: Бихор и Корита. Београд 1967. Лутовац В. Милисав: Р ож аји и Штавице. Ljwowic Ars Grigorij: Albania i Epir v koncje XVIII i nacalje XIX vjeka. Moslkva 1963. Ljacki, Evgenij: Na izvorima vecnosti (U „Hriscanska misao“, broj 9-10. Макензијева Г. Mjyp и Ирбијева П. A.: Путовање по словенским земљама Турске у Европи. Београд 1868. Марјановић Чедомир: Свети Јован Владимир. Београд 1925. Matkovic, Petar: Putovanja ро balkanskom poluotoku XVI vieka. (U „Rad jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti", knj. 56, 1881).

428

Медаковић Милорад: Повјесница Црне Горе од најстаријих времена до 1830. Београд 1850. Мијатовић Чедомил: Српски рукопис о Скендербегу. (У «Глас СКАН», ХХП, 1890). Мијатовић Чедомил: Балшићи, Скица за историју Зете. (Гласник српског ученог друштва, књ. XLIX, 1881). Миловић А. Ђорђе: Нека писма владике Саве и Василија Петровића. (У «Иеторијски Записи», год X, књ. XIII, св. 1-2, 1957). Миљанов Марко: Живот и обичаји Арбанаса. У «Сабрана дјела», књ. 2, Титоград 1967. Миљачић Раде: Словенска канцеларија арбанашке властеле. (У «Симпозиум о Скендербегу», Приштина 1959. Миљковић Мита: Знани и незнани. Приштина 1960. Müller, Dr. Joseph: Albanien, Rumelien und die Österreichlsch-montenegrinische Grence oder statistisch- topographische Darstellung des Paschalik Skutari, Prizreme, Ipek, Toli-Mainastir, Jakova, Tirana, Kavaja, Elbasan und Ohrid sowie des Grenzdistrackts von Budua in Oesterreich-Albanien nach Beobachtungen dargestellt. Prag 1844. Митровић Андрија: Југославија на конференцији мира 1919-1920. Б еоград 1968. Мишић Живојин: Моје успомене. Београд 1969. Ненадовић Слободан: Богородица Левишка. Њ ен постанак и њено место у архитектури Милутиновог времена. Београд 1963. Николић Видосава: Прилог проучавању обичаја славе (фесте) код католичких Шиптара у околини Пећи (Метохија). (У «Гласник етнографскога друштва САН», IV-VI, 1955-57). Николић Видосава: Шиптарска народна ношња у околини Пећи (Метохија). (У «Гласник етнографскога института САН», VIII, 1959. Београд 1960). Николић Миодраг: Револуционарни раднички покрет на Косову и М етохији 1895-1922. Приштина 1962. Nopcsa, Franz Baron: Die Albaner. W ien 1913. Новаковић Стојан: Српске области у X и X I веку. (У «Гласник српскога ученога друштва», књ. 48, 1880). Новаковић Стојан: <Црквене војводе», остатак Пећке патријаршијске хрисовуље у једном народном обичају тога краја. (У «Годишњица Николе Чупића», књ. XI, 1889). Новаковић Стојан: Село. Београд 1891. Новаковић Стојан: Први основи словенске књижевности међу балкан-ским Словенима. Легенда о Владимиру и Косари. Београд 1893. Новаковић Стојан: Србија у години 1834. Писма грофа Боа Ле Конта министру иностраних дела у Паризу о тадашњем стању у Србији. (У «Споменик СКАН», XXIV, 1894). Остроговски Георгије: Историја Византије. Београд 1959. Pano, Nicholas: The People's Reipublic of Albania. BaltimoT 1968. Павићевић Бранко: План к њ аза Данила за регулисање односа са Портом 1856. године. (У «Историјски записи», год. XIII, св. 1, 1960). Павићевић Бранко: Црна Гора у рату 1862. године. Београд 1963. Павловић Д. Надежда: Деспот Стеван Лазаревић. Суботица-Београд 1968. Павловић Љ. Радослав: Сеоба Срба и Арбанаса у ратовима 1876. и 1877. године. (Гласник етнографског института САН и уметности, IV-VI, 1955). Paterno di San Giullianno Antonio: Briefe über Albanien. Leipzig 1913.

429

Петковић Р. Владимир: Преглед тдрквених споменика кроз повесницу српскога народа. Београд 1950. Петковић Р. Владимир: Арбански пирг у Хиландару. (У «Архив за арбанску старину, језик и етнологију, књ. I, св. 1-2, 1923). Петровић-Његош Петар II: Цјелокупна дјела. Београд 1938. Петковић Богољуб: М ахмуд-паша Бушатлија од 1787. до 1796. године. (У «Историјски записи», година IX, књ. XIII, св. 1-2, 1957). ЕГејовић Ћоко: Аграрна политика црногорске владе у крајевима ослобођеним у Балканском рату 1912. године. (У «Историјски записи», год. VIII, е њ . XI, св. 1-2, 1955). Пијаде Моша: Изабрани говори и чланци 1941-1947. Београд 1948. Poipovic, Ivan: Albano-Slavica. (U „Südost Forschungen", Band XV, 1956). Поповић И. Петар: Црна Гора у доба Петра I и Петра II. Београд 1951. Поповић Димитрије: Борба за народно уједињење. Београд. Пач Карло: Из Пљевљанскога санџака. У «Гласник земаљскога музеја за Босну и Херцеговину», XX I, 1909). Поликрушева Галеба и Стојановски Александар: Дебарска област у шестдесетим годинама X V века. (У «Симпозиум о Скеидербегу», Приштина 1969). Pouquelles Reise durch Morea und Albanien nach Constantinopel und in mehrere andere Theile des Othomanischen Reiches in der Jahren 1798, 1799, 1800 und 1801. II. Buch, Leipzig 1805. Прибићевић Адам: Од господина до сељака. Виндзор 1953. Пурковић Ал. Миодраг: Авињонске папе и српске земље. Пожаревац 1939. Радовановић В. Војислав: Тиквеш и Рајац. Антрополошка испитивања. Београд. Радовановић В. Војислав: Ново Брдо. (У «Народна енциклопедија СХС>, књ. III). Радивојевић Т.: Лепеница. Етнолошка испитивања. Београд 1911. Радојчић Никола: Српски државни сабори у средњем веку. Београд 1941. Радосављевић Илија: Међународни положај Црне Горе у X IX веку, Београд 1957. Радонић Јован: Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој половини XV века. Нови Сад 1905. Радонић Јован: Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд 1950. Ранковић Александар: Изабрани говори и чланци. Београд 1951. Racki, Franjo: Izvestaj barskog nadbiskupa Marina Bizzia o svojem putovanju godine 1610 po Arbaniji i Staroj Srbiji (U „Starine jugoslovenske akade mije znanosti i umjetnosti", knj. XX, 1888). Racki, Franjo: Borba Juznih Slovena za drzavnu nezavistnost. Bogomili i patareni. Beograd 1931. Реџепагић др Јашар: Развој просвете и школства албанске народности на територији данашње Југославије до 1918. године. Приштина 1968. Ристић Серафим: Дечански споменици. Београд 1864. Руварац Иларион: Росаф град, рекоми Скадар. (У «Гласник српскога ученога друштва», књ. 49, 1881). Руварац Иларион: Хронолошка питања о времену битке на Марици, смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша. (У «Зборник Илариона Р уварца», Одабрани историјски радови. Књ. I, Београд 1934). Руварац Иларион: О раду деспотице српске Анђелине и срећи деспине Марије. (На истом месту).

430

Руварац Иларион: Краљице и царице српс-ке. (На истом месту). Русић Бранислав: Поље Дебарско. (У «Годишен зборник», књ. VI, 1953). Русић Бранислав: Малесија. (У «Годишен зборник», књ. VI, 1953). Saue-r-NoTdendorf, Heinrich: Skeoderbeg und die europäische Politik in se i nem Jahrhundert (U „Spomozium o Senderbegu", Pristina 1969). Сејфула Кемал: Савез комуниста Југославије и националне мањине. Б еорад 1959. Селишчев M. A.: Славлнское население в Албании. Софил 1931. Скарић Владислав: Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни. (У «Гласник земаљског музеја за Босну и Херцеговину», X X X , 1918). Skendi, Stavro: The Albaman Awakening 1878-1912. N ew York 1967. Skendi, Stavro: Religion in Albamia diuriing the Ottoman Rule. (U „Südost Forschungen", Bd. XV, 1956). Синдик Илија: Комунално уређење Котора од друге половине X II до почетка XV столећа. Београд 1951. Слијепчевић Ђоко: Укидање Пећке патријаршије. Београд 1939. Slijepcevic, Djoiko: The Macedooian Questiom. Chicago 1958. Слијепчевић Ђоко: Историја српске православне цркве, књ. I, Минхен 1962. Слијепчевић Ђоко: Историја српске православне цркве, књ. II, Минхеи 1966. Снегаров Иван: Кратг.к исторически очерк за помесните православни цљркви Румунска, Гтфчка, Албанска и бившите прибалтииски ц ђ р к в и . Софин 1948. Соловјев Александар: Грбљанска ж упа и грбљански статут. (У «Годишњица Николе Чупића», књ. 40, 1931). Споменица православног свештенства 1941-1945. Београд 1960. Срећковић С. Панта: Второе запустјеније Атанасија ђакона Сербина 1691 -1699. (У «Споменик СКАН», V, 1890). Станојевић Глигор: Црна Гора у доба владике Данила. Цетиње 1955. Станојевић Глигор: Црна Гора пред стварање држ аве 1773-1779. Београд 1962. Станојевић Глигор: Поход Порте против М ахмуд-паш е 1787. године. (У «Иторијски записи» година XVII, књ. XXI, св. 1, 1964). Станојевић Станоје: Историја српскога народа, II поправљено издање. Београд 1910. Станојевић Станоје: Борба за наследство Балшино (1421-1426). Сремски Карловци. Станојевић Станоје: Борба за самоеталност католичке цркве у Немањићкој држави. Београд 1912. Станојевић Станоје: Немања. (У «Годишњица Николе Чупића», књ. XLIII, 1924). Станојевић Станоје: Стеван Првовенчани. (У «Годишшица Николе Чупића», књ. XLIII, 1934). Станојевић Станоје: Краљ Урош. (У «Годишњица Николе Чупића», књ. XLIV, 1935). Станојевић Станоје: Краљ Милутин. (У «Годишњица Николе Чупића», књ. XLVI, 1937). Станковић Тодор: Белешке о Старој Србији и Македонији. Ниш 1915. Стефановић-Караџић Вук: Географско-статистичко описивање Србије. «Даница» 1827. Стефановић-Караџић Вук: Црна Гора и Бока Которска. Београд 1922.

431

Стефановић-Караџић Вук: Српски Рјечник, IV издање. Београд 1935. Стојадиновић Милан: Ни рат, ни пакт. Буенос Аирес 1964. Стојановић Љубомир: Прилог историји Црне Горе времена Степана Малога. (У «Годишњица Николе Чупића», кн>. XI, 1889). Стојанчевић Владимир: Косовско-Полимска миграција у Србију кнеза Милоша. (У «Гласник етнографског музеја IX-X», 1960-1961). Београд 1961. град 1961. Стојанчевић Владимир: Друштвено-политичке прилике међу Арбанасима у Косовском вилајету на почетку X X века и арбанашки отпор против турских реформи 1902-1903. (У «Историјски часопис», књ. XI, 1960). Стојанчевић Владимир: Прилике у западној половини Косовскога вилајета према извештајима аустријскога конзула у Скопљу 1900-1901. (У «Историјски часопис», кн>. X II-X III, 1961-1962). Страњаковић Драгослав: Политичка пропаганда Србије у југословенским покрајинама 1844-1858. (У «Гласник историјскога друштва» у Новом Саду, књ. IX, св. 2, 1936). StadtmüHer, Georg: Die Islamisierung bei den Albanern. (U „Jahrbücher für Geschichte Osteuropas", neue Folge, Bd. 3, 1955). Stadtmüller, Georg: Forschungen zur albanischen Frühgeschichte. Zweite erweiterte Auflage. W iesbaden 1966. Schmaus, Alois: Georg Castriota. (U „Mitteilungen der südhsteuropa Gesell schaft", 1-2, 1968). Steinetz, Karl: Eine Reis© durch die Hochländergaue Oberalbanien. WienLeipzig 1904. Steinetz, Karl: Von der Adria zum Schwarzen Drin. Sarajevo 1908. Steinmetz, Karl: Severna Arbanija. Skoplje 1910. Thalloszy, von Ludwig: Oesterreich-Ungarn und die Balkanländer mit beson derer Rückblick auf das okkupierte Serbien. Historisch-politische Vorlesungen gehalten an dem ersten k.u.k. Militärischen Verwaltung in Belgrad, Belgrad 1916. Thaei, Hilmi: Zasto Siptari a ne Albanci. (U „Vjesnik" od 29. X. 1967). Тарановски Теодор: Историја српскога права у Немањићкој држави, I део: Истори.ја државнога права. Београд 1931. II део: Историја кривичнога права, Београд 1931. Томић Јован: Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592-1614. Земун 1903. Томић Јован: Састанак и договор српских главара у Кучима 1614. године ради устанка на Турке. Беогрд 1911. Томић Јован: О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку. Београд 1913. Томић Светозар: Причест у манастиру св. Јована Владимира код Албасана. (У «Гласник СПЦ», књ. XIX , број 10-11, 1938). Трифуноски Ф. Јован: Сеоска насеља у Скопском Пољу. Антропогеографска испитиваша. У «Српски етнографски зборник», кн>. LXIX, 1955). Трифуноски Ф. Јован: Горња Пчиша. (У «Српски етнографски зборник», књ. LXXVI, 1969). Троицки Сергеј: Црквена јурисдикција над православном дијаспором. (У «Гласник СПЦ», год. X III од 19. до 30. VII. 1932). Truhellka, Ciro: Opis Dubrovnika i Bosne iz 1650 godine (U „Glasnik zetmaljsikoga muzeja Boisne i Hercegovino", knj. XVII, 1905). 'Гуцовић Димитрије: Србија и Арбанија. (У «Изабрани списи», књ. II. Београд 1950. Ћетковић Јован: Два момента из владавине Петра II Петровића-Њ егоша. (У «Историјски записи», год. IV, књ. VII, св. 1-12.

432

Cirkovic, Simo: Djuradj Kastriot Skenderbeg i Bosna. (U „Simpozium o Skenderbegu", Pristma 1969). Ћоровић Владимир: Неколико Фојничких писама. (У «Гласник земаљскога музеја за Босну и Херцеговину», књ. XXI,, 1909). Ђоровић Владимир: Вера и раса у српској прошлости. (У «Покрети и дела», Београд 1920), Ћоровић Владимир: Напомене о албанским трговцима у Херцеговини. (У «Архив за арбанаску.. . , књ. I, св. 1-2, 1923). Ћоровкћ Владимир: Албанија. (У «Народна енциклопедија СХС», кн>. I). Ћоровић Владимир: Скадар. (У «Народна енциклопедија СХС», кн>. IV). Ћоровић Владимир: Историја Југославије. Београд 1935. Ћоровић Владимир: Одношаји Црне Горе са Дубровником од Карловачкога до Пожаревачкога мира. (У «Глас СКАН, CLXXVI, други разред 9-4, 1941). Ћоровић Владимир: Један стари рукопис са Скендербеговим поменом. (У «Архив за арбанску старину, језик и етнологију», књ. II, св. 1. Издато у Приштини 1969.. као фотостат). Урошевић Атанасије: Становништво Балканскога полуострва у првој половини XVI века. (У «Зборник радова Етнографскога института, књ. 4, 1962). Урошевић Атанасије: Косово. Београд 1965. Филиповић С. Миленко: Х ас под Паштрком. Сарајево 1958. Филиповић С. Миленко: Различита етнографска грађа. Београд 1967. Филиповић С. Миленко: Таково. Београд 1960. Филиповић С. Миленко: Рама у Босни, Београд 1955. Frasheri, Kristo: The History of Albania. A breif survey. Tirana 1964. Frasheri, Sami Bey: Was war Albanien., was ist es, was wird es werden. W ienLeipzig 1913. Hadri, Ali: Okupacioni sistem na Kosovu i Metohiji 1941-1944. (U „Jugoslovenski istorijski cascupis", 2, 1965). Hadri, Ali: Naciotnalno ugnjetavanje siptarsike narodnosti i stav i borba KPJ za nacionalna prava Siptara za vreme stare Jugoslavije. (U „Gjurmime Albanoligjike", 2, 1965). Hadri, Ali: Kosovo i Metohija u Ikraljevini Jugoelaviji. (U „Istorijski gla nik", 1-2, 1967). Hahn, Georg Johann: Albanische Studien, Jena 1854. Hahn. Georg Johann: Reise durch die Gebiete des Drin und Wardar im Auf träge der Kaiserlichen Akademie der W issenschaften unternommen im Jahre 1863. Handzic, Adern: Neko'liko vijesti o Arbanasima na Kosovu i Metohiji sredinom XV vijeka. (U „Simposium o Skednerbegu“, Pristma 1969). Hecquard, Hyaciathe: Histoire et descriptioin de la Haute Albanie ou Guegarie. Paris. Hassert, Kurt: Wanderungen in Nord- Albanien (Separatdruck aus Mitteilun gen d.k.k. Geographischen Gesellschaft in W ien 1898, Heft 5 und 6). Хаџи-Васиљевић Јован: Арбанаска лига — арнаутска конгра и српски иарод у турском царству (1878-1882). Београд 1909. Хаџи-Васиљевић Јован: Јуж на Стара Србија, Историјска, етнографска н политичка студија, књ. I: Кумановска област. Београд 1909. Хаџи-Васиљевић Јован: Јуж на Стара Србија. Историјска, етнографска и политичка истраживања. Кн>. II: Прешевска област. Београд 1913. Хаџи--Васиљевић Јован: Муслимани наше крви у Јужној Србији. (У «Братство» друштва Св. Саве, књ. X IX , 1925).

433

Historia e Shqiperis©. Vellim i dyte. Tirana 1965. Chlumecky, Freiherr Leopold: Die Italo-Albanesen und die Balkanpolitik. (U „Oesterreichische Rundschau", Bd. V. December 1905). Hopf, Karl: Geschichte Griechenlands vom Beginn des Mittelalters bis auf unsere Zeit. Leipzig 1867-1868. Hrabak, Bogumil: Privreda Albanije u XIV i XV veku (U „Simpozium o Skenderbegu", Pristina 1969). Hrabak, Bogumil: Dubrovcani i Djerdj Kastriot Skenderbeg. (U „Simpozium o Skenderbegu", Pristina 1969). Hrabak, Bogumil: Reokupacija oblasti srpske i crnogorsike drzave sa albanskom vecinom stanovmstva u jesen 1918 godine i drzanje Arbanasa prema uspostavljanju vlasti. (U „Gjurmime Albanologjike", 3, 1966). Цанков Стефан: Албанската православна Ц Ћ р к в а и неината уредба. (У «Годишник на Софискин универзитет», VI: Богословски факултет, 1935, Софил). Цвијић Јован: Метанастизичка кретања. Њ ихови узроци и последице. Београд 1922. Цвијић Јован: Балканско полуострво и Јужнословенске земље. Књ. I, Загреб 1922. Ciano, Galeazzo: Tagebücher 1937-1938; Hamburg 1949, Tagebücher 1939-1943, Bern 1946. Чајкановић Веселин: Мотиви прве арнаутске песме о боју на Косову. (У «Архив за арбанаску старину, језик и етнологију», књ. I, св. 1-2, 1923). Чубриловић Васа и Ћоровић Владимир: Србија од 1858. до 1903. Београд. Шеровић Никола: Црна Гора на освитку X X вијека. Београд 1964. Шкеровић Р. Никола: Записници седница Министарскога савета Србије 1862. до 1898. Београд 1952. Шкриванић III Гавро: Властелинство св. Стефана у Вањској. (У «Историјски часопис», књ. VI, 1956). Sufflay, Milan: Srbi i Araibasi. Njihova simbioza u srednjem veku. Sa predgovorom Stanoji Stanojevica, Beograd 1925. Sufflay, Milan: Poviest sjevernih Arbanasa. (U „Arhiv za arbanasku starinu, jezik i etnologiju", knj. II, sv. I, 1924). Sufflay, Milan: Biologie des albanischen Volksstammes. (U „Oesterreichische Rudschau für historische und soziale Wissenschaft", V., Heft 1, 1916). Sufflay, Milan: Die Kirchenzustände im vortürikischen Albanien. Die ortho doxe Durchbruchzone im katholischen Damme. (U „Vjesniik kraljevsko-hrvatskoslavonsko-dalmatinskoga zemaljskoga arkiva", god. XVII, sv. 1-2, 1915). Sufflay, Milan: Städte und Burgen Albaniens hauptstächlich während des Mittelalters. Wien-Leipzig 1929.

434

РЕГИСТАР ИМЕНА А

Абас Купи, вођа арбан ских националиста, 325 Абаз К азани, 383 Абдула-бег Ф раш ери, арбан ски првак, 203 Абдул Хамид, султан, 205 Агантангел, православни епископ Б ерата, 286 Агим Меро, ректор У ниверзитета у Тирани, затим проф есор Виш е парти јске ш коле, 394 Адам Прибићевић, српски политичар, 263 Адем Чауш и, арбан аш ки првак, 223 Азем Б ејта, арбан аш ки политички првак, вођа кач ак а, 265, 272, 296 А лексаидар Ранковић, бивш и п рв ак ју гословенских комуниста, 339, 341, 348 А лександар Ц инцар М арковић, бивш и министар спољних послова, 302 Али-бег Драга, арбанаш ки п р в ак са Косова, 295 Али Муса, првак арбан аш ки х ком ун иста са Косова, 373 Али Келменди, јед ан од оснивача АКП, 313 Али Рам а, Арбанас са Косова, 19 Али Ш укрија, вођа ком униста са Косова, 361-362, 364, 416 А лија Агуши, министар у арбанаш кој влади, 318 А ндрија Поповић, српски православни свеш теник, убијен од Арбанаса, 321 А ндрија Радовић, српски политичар из Црне Горе. 270 Анте П авелић, вођа усташ а, поглавник НДХ, 285, 298 Анте Трумбић, хрватски политичар, министар спољних послова СХС, 269-270 Антониос Ставрос, А рбанас, заверен и к против Југославије, 413 А рсеније Ц рнојевић, п атри јарх српски, 133 А рсеније IV Јовановић-Ш акабенда, патри јарх српски, 71, 117

А слан Ф азл и ја, арбанаш ки комунистички првак са К осова, 373-374 А танасије, архиепископ охридски, 101 102 Ахмед-бег Зогу, бивш и краљ Арбаније, 284-235, 287, 297, 299, 312 Б Б а ја зи т I, султан, 314 Б а ја зи т II, султан, 67 Б а ја зи т Болетини, ком андант арбанаш к и х добровољ аца, 317 Б ајр ам Цури, арбан аш ки првак, 296-297, 312, 325 Балш ићи , српска династија, 31, 41, 55, 59 Б ал ш и ћ Б ал ш а XI, 41-42 Б ал ш и ћ Гојко, 40 Б ал ш и ћ Б а л ш а III, 41, 43 Б ал ш и ћ Ђ орђе II, 41 44 Б ал ш и ћ Страцимир, 43 Б ал ш и ћ Константин, *3 Б едри Селими, ком унистички п р в ак сч Косова, 380 Б едри П ејани, арбан аш ки емигрантски првак, 298, 303, 319 Б енедикт К урипеш ић, путописац, 78 Биб Дода, поглавица племена Миридити, 194-195, 251-253 Богдан Вуков, црногорски јун ак, 183 Бодин, српски краљ , 20 Б ран к о Б ош ковић, проф есор, 386

в Васо, родоначелник племена В асојевића, 70 Вели Дева, ком унистички првак југословенских А рбанаса, 351, 361, 364, 381 -382 В ехаб Ш ита, новинар са Косова, 393 В ерковић Стеван, агент И лија Гараш анина, затим бугарскм, 169, 187 Виктор, српски православни епископ у Скадру, 278, 280-282, 285-286 Висарион Б аји ц а, цетињ ски митрополит, 187

НАПОМЕНА: Ммена писаца, чија су дела често помињана у тексту, наведена су у Библиографији и због тога се не појављују у регистру.

435

В исарион Ц увани, арбанаш ки православни епископ, 285, 287 Владислав, српски к раљ (1234-1243) В ук Стеф ановић К араџић, 127, 139-140, 143 В укан, вели ки ж упан , син Стевана Немак»е, 25 В укаш ин, краљ , 42

Димитер Ламани, арбанаш ки посланик. у Београду, 415 Дионисије, архиепископ охридски, 102 Драгутин, краљ (1276-1282), 83, 95 Д уш ан М угоша, првак југословенских комуниста са Косова, 322 Душ ан Симовић, генерал, начелник Генералш таба, претседник владе, 301

г Гаврило, п ећк и п атри јарх, Грк, 142 Гаврило Дож ић, цетињ ски митрополит, п атри јар х српски, 276, 281 Гаврило В уковић, војвода, 133, 200, 213, 262 Галеацо, гроф Ћ ано, министар спољних послова И талије, 289-300, 302, 318 Гани-бег К р у ези ју , арбан аш ки п р в ак из Југославије, 303 Г араш анин И лија, српски држ авн и к , 150, 167-172, 174, 176, 190-191, 193 Гараш анин М илутин, српски д рж авн ик, 176 Георгије Летић, српски православни епископ, 277 Гермоген, руски загранични епископ, касније поглавар П авелићеве «православ не хрватске цркве», 285 Героги Степанович Ш чербина, руски кон зул у П риш тини, 231-232 Г ардаш чевић Х усејин, «змај од Босне», 166-167 Грдан, херцеговачки војвода, вођа устанка, 156

Х око п а јк о в и ћ , првак југословенских комуниста са Косова, 343

Едуард Кардељ , п р в а к југословенских комуниста, 375 Енвер Ђ ерђеки, п р в ак арбанаш ких комуниста са К осова, 370 Е нвер Хоџа, јед ан од оснивача КПА, данас први секретар Ц К Арбанаш ке п арти је рада, 322-323, 340, 384, 411 Есад-паш а Топтани, арбанаш ки првак, браниоц Скадра, 250-251, 253, 266, 296 Ж Ж и воји н Валугџић, српски дипломата и новинар, 255 Ж и воји н М ишић, војвода, 247, 266

З е ф Љ ус М арк, арбанаш ки са К осова, 310

комуниста

Д Д ам аскин Б ош кови ћ, јером онах, убијен од А рбанаса, 321 Данило II, архиепископ српски, 275 Д’Анунцио, и тали јански к њ и ж евн и к, 297 Добрица Ћ осић, српски књ и ж ев н и к , 360 Добривоје Радосављ евић, п р в а к југословен ск и х комуниста, 328-329 Доментијан, монах, биограф Светога Саве и Светога Симеона, 24 Д оменик П ренк, п р в ак плем ена Миридити, 185 Драги Стаменковић, п р в а к српски х комуниста. 364 Драгослав М арковић, п р в ак српских комуниста, заузим ао разне полож аје, 373 -374. 376, 383 Дервиш Р о ж а ја , ректор У ниверзитета у П риш тини, 394-396 Димитрије, д и јак . 66 Д им итрије Туцовић, п р в ак српски х социјалиста, 246, 307-309 Димитрије, п атри јарх српски, 277

436

Ибраим Деба, арбан аш ки првак, 231 И ван В анча-М ихаилов, вођа ВМРО, 298 Иво Андрић, српски књ и ж евн и к и дипломата, 301 И гњ атијев, генерал, руски посланик у Ц ариграду, 173-176, 197 И лија К расојеви ћ, адвокат, комунистичк и п р в ак са К осова, 311 И лија В акић, ком унистички првак са К осова, 416 Иса Ђ окај, ком унистички првак са Косова, 413 Исмаил Б а јр а , ком унистички првак са К осова, 372, 374. 408 Исо Бољ етинац, арбан аш ки првак са К осова, вођа к ач ак а, 228, 231, 243

Јњ и ћ и је Девички, светац, 91 Јањ и ћи је, митрополит призренски, 113

Јсрем и је Гагић, р у ски кон зул у Дубровнику, 187-188 Јово Ш отра, ком уиистички п рв ак са Косова, 405-406 Јован П еченовић, југословенски посланик у Тирани, 375, 415 Јован М арјановић, историчар, 360 Јс в ан Дучић, песник и дипломата, 299 Јо в а н Врето, арбан аш ки првак, 203 Јован М. Јовановић, српски посланик у Бечу, 253, 255 Јован Владимир, кнез, светац, 14-20, 40, 56, 89 Јован К антул, српски патријарх, 101-102, 104 Јосип Ероз-Тито, претседник С К Ј и претседник С Ф РЈ, 313-314, 321, 323, 337 339, 350, 354, 368, 370-371, 377-378, 394, 406 Јосип Ју р ај Ш тросмајер, бискуп ђаковачки, 210 Јули ус Ханау, енглески агент, 303

к К адри Р еуф и, турски првак са Косова, 356 К арађорђевић, А лександар, кнез, 168 К астриоти (Иван, Репош , Ђ урађ), 45-46, 49, 51, 58, 63, 69 К енан Зија, арбанаш ки првак, 58 Климент, епископ словенски, 15 К ем ел бег Влора, арбан аш ки д рж авн ик, 238-239, 250, 255 К овачеви ћ Тома, повереник И лије Гараш анина, 169 Кољ Гиба, секретар арбанаш ке ф аш и стичке странке, 303 К ољ Примус, кап етан М иридита, 195 К онстантин Ф илософ, писац, 42 Косара-Теодора, ж ен а Јован а Владимира, 15 К рсте Ц рвеиковски, п рв ак македонских комуниста, 327, 372 К ук л и бег, потурчењ ак и насилник, 112 К уртеш и Салику, арбанаш ки комунистички првак са Косова, 375-376, 384, 386

л Л ав XIII, лап а римски, 210 Л азар Х ребљановић, кнез, 39, 41-43, 56, 66, 69 Л азаревић Стеван, деспот, 40, 42, 44, 47, 56-58 Л азар Ф ундо, арбанаш ки ком унистички првак, 321-322 Л атинка Перовић, бивш и секретар Д К СК Србије, 365, 367, 369, 376 Л ука Поповић, српски православни све^ ш теник, уби јен од А рбанаса, 320

м М але Исмаил, дервиш , 310 М ајендорф, руски кон зул у Београду, 170 М арк Ђон Ноци, п р в ак М иридита, 198 М акарије Соколовић, п атр и јар х српски, 136 Максим, световњ ак к о ји врш и богослуж ењ е, 83 М ариновић Јован, диллом ата, 151, 170, 193 М арко М иљанов, 85, 89-90, 196-197 М арко П. Цемовић, вицеконзул, 243 М атија Б ан, к њ и ж ев н и к и повереник Гараш анинов, 190 М ахмуд-паш а Б уш атл и ја, скадарски везир, 179-185 М аури Ф ранц, рим окатолички свеш теник, поверен ик Гараш анинов, 172-173 Махмут Б акал и , п р в ак арбан аш ких комуниста са Косова, претседник Ц К СК Косова, 380, 384-385, 387,388, 397,398, 406408, Ш М елентије, митрополит призренски, 84 М ехмед Б арл и , п р в а к арбан аш ких комуниста са К осова, 393 М ехмед Хоџа, п р в а к арбан аш ких ком униста са К осова, 337, 342-343 М ехмет Ш еху, претседник владе H P Арбаније, 322 М ехмед А ли-паш а (Немац Блац), 199 М ехм ед-паш а Соколовић, 136 М ехмед II, султан, 56, 65 66, 137, 143 М ехм ед-паш а Ротуловић и з П ризрена, 84 М илан Ш еш лија, ком унистички п рв ак са К осова, 392 М иладин Поповић, ком унистички п рв ак са К осова, 321-323, 327, 339-340 М елентије ГГоповић, ком унистички прв ак и з Србије, заузим ао разн е полож аје, 342 М илан Недић, генерал, претседник владе, 317, 319 М илић Ш ћекић, учитељ , ком унистички п р в а к са К осова, 311 Милош К овачеви ћ, ком унистички п рв ак са Косова, 389 М илош М инић, министар спољ них ггослова СФ РЈ, 416 М илутин Недић, генерал, м инистар војске и морнарице, 301 М илан Стојадиновић, претседник Југославије, 299-300 М илосав К уртовић, српски кон зул у Скопљу, 227, 230, 232, 234 М иљан В уков, војвода, 70 М иодраг Зечевић, ком унистички п р в ак са К осова, 373 М ирко Т епавац, бивш и министар спољни х послова, 371

437

М ирослав С палајковић, српски посланик у С офији, 244-245 М итар М артиновић, генерал, 248 М ихаило Звицер, ком унистички првак са К осова, 389, 397, 408 М ихаило В ујић, м инистар спољ них послова Србије, 226-227, 229 М ихаило Ристић, српски ко н зу л у Б и тољу, 234 М итја Рибичич, словеначки комунистички првак, врш ио разне дуж ности, 371 М ухарем Б а р ја к та р , ком унистички првак, 340 М ош а П ијаде, п рв ак југословенских комуниста, врш и р азн е дуж ности, 339 М ркш а Ж арковић, српски властелин (1391 -1414), 87, 96 М урат, султан, 39, 63-64 М устаф а-паш а Б уш атл и ја, скадарски везир, 163-166

н Н анзи Ја н а к , арбан аш ки првак, 366 Н икола П аш ић, српски држ авн и к, 235, 252, 254-255, 269-270, 277-278 Н иколај Велимировић, епископ охридски, 280-283 H. К. Гирс, руски дипломата, 204, 212 Н и кац В лакосали к, С кедребегов писар, 48-50 Нимани Џавид, арбан аш ки п р в ак са Косова, 349 Н аум О хридски, светитељ , 15 О Обрадовић Доситеј, српски писац, 3, 144 Обилић Милош, српски епски ју н а к , 39, 50, 62 О бреновић Милош, кнез, 121, 161, 163-166 Обреновић М ихаило, кн ез, 150, 171*172, 176, 192 193 Обренвић М илан, кнез, затим краљ , 198, 258 Оореновић А лександар, краљ , 258 О хран Н евзати, арбан аш ки комунистичк и п р в ак са К осова, 364

п П апа Х орђи, свеш теник из Е лбасана, 209 П артеније, митрополит скадарски , 143144, 276 П ејовић Пејо, повереник к њ а за Н иколе у Скадру, 193-194, 196 П етар Поповић, историчар, 375 П етар Стамболић, п рв ак СК Србије и С К Ј, заузим ао р азн е полож аје, 386, 389

438

П етар П еш ић, генерал, 293, 308 Петар I П етровић-Њ егош , митрополит црногорски, 179-182, 184-186 И етар II Петровић-Н>егош, митрополит црногорски, песник, 50, 64, 135, 164-165, 169, 186-188, 190 П етровић Сава, митрополит црногорски, 142, 184 П етровић В асилије, митрополит црногорски, 142 П етровић Данило, кнез, 150, 190-193 П етровић Никола, кн»аз, касни је краљ Црне Горе, песник, 172, 192, 194 195, 198, 207, 209-214, 237, 239, 248, 250-251, 254, 258, 269 П етровић Б ож о, војвода, 200 Петар П ламенац, министар, 249-250 П етровић К арађорђе, 161-162, 184-185 П етар I К арађорђеви ћ, краљ , 245 246 Платон, митрополит московски, 142 П оповић Л ука, ерпски православни свеш теник, убијен од Арбанаса, 112 П оповић Слободан, српски православни свеш теник, убијен од Арбанаса, 112 П оповић Урош, српски православни свеш теник, убијен од А рбанаса, 112 П оповић Васа, к н ез н ахије П ож еш ке, 121, 165 П ринц Вид (Wied), владар Арбаније, 265 П редраг А јтић, п рв ак српских комуниста са К осова, заузим ао разне дуж ноСТИ,

364-365

Радослав, краљ (1228-1234), 67, 84 Р а л ф П аркер, енглески вицеконзул у Скопљу, 303 Рам Н икћи К аплан, Арбанас, чувар Пећ к е патри јарш и је, 86-87 Рам зис Садику, арбанаш ки комуниста са К осова, 360 Ређен Х ајрулаху, комунистички арбанаш ки п рв ак са Косова, 390 Ристић Јован, српски држ авн ик, 154-155, 173-174

Сами-бег Ф раш ери, 306 Сава Грујић, српски посланик у Д ариграду, 227-232, 254 Саид-бег К руези у, арбанаш ки првак из Ђ аковице, 303 Свети Сава, архиепископ српски, 23, 35, 103-104 Селман Ћ ерими, арбанаш ки комунистички п р в ак са Косова, 392 Серафим, епископ призренски, 289, 320

Сермет Ђ енђију, секретар арбаиаш ког посланства у Београду, 318 Селим II, султан, 80 С ерафим Ристић, игум аи Дечански, 8788

Сима Аврамовић, српски кои зул у Приштини, 228-229, 231, 323 Симо Лозанић, м инистар спољ них послова Србије, 228-231, 239 Синан Сахити, арбанаш ки комунистички првак са Косова, 385 Синан-паш а, 103-104 Скендербег Ђ урађ, 40, 46-50, 63-65, 68-69, 78 Стеван Немањ а (Свети Симеон), велики ж упан, 23-25 Стеван Првовенчани, вели ки ж упаи, краљ , 24, 35 Стеван Урош, к раљ (1243-1276), 37*38 Стеван Урош М илутин (1282-1321), краљ , 27-29, 32-35, 44, 99, 145 Стеван Урош, краљ Д ечански (1321-133), 29, 33 Стеван Душан, краљ , цар, 29-34, 39-45, 58, 96, 150 Стеван Слепи, деспот, 40, 47 Т Т арамбаба М ухарем Али, А рбанаш ки учитељ, комуниста, 310 Таса Динић, војни аташ е у Тирани, 300 Тодор Станковић, српски конзул у Приштини, 225 Тодор, епископ В раш ачки, 108 Тома Прељубовић, деспот (1366-1385), *5 Т опија К арло, арбанаш ки племић, 18, 48 Т опија Андрија, арбанаш ки племић, 48 Ћ Ћ ем ал Хасани, арбан аш ки п р в а к са К осова, 387 Ћ ерим-бег М ахмудбеговић, арбанаш ки првак и з Пећи, 303 Ф

Ф адиљ Хоџа, арбанаш ки п рв ак са Косова, 343, 364, 374

Ф ан Ноли, православни арбан аш ки епископ, претседник арбанаш ке владе, 279, 284-285, 297 Ф ерхад-бег Драга, арбанаш ки првак, 228, 295, 318 Ф ирм илијан, правс^славни митрополит Скопски, Србин, 230 X

Х ајрудин Хоџа, арбан аш ки п рв ак са К осова, 411 Х аки Т аки, учитељ , убица М иладина Поповића, 340 Х асан П риш тина, арбан аш ки првак, 295 296, 298 Х аџи Љ еш и, претседник П резидиума Н ародне скупш тине H P А рбаније, 326 -328 Х аџи Умер еф ен ди ја, арбан аш ки првак, комуниста, 224 Хаџи Данило, игуман Дечански, 88 Хаџи Омер Љ утви П ачаризи, стареш ина дервиш а, комуниста, 310 Х ристиф ор Киси, православни арбанаш ки епископ, 279, 286 Христић Ф илип, српски дипломата, 153, 155 Ц Ц ветко У зуновски, п рв ак м акедонских комуниста, 329 Ц рнојевић Иван, 40, 43-44, 47, 49, 55 56, 67, 84, 184

Ц Џавид Нимани, п р в а к арбан аш ки х комуниста, 320 Џ аф ер Дева, п р в а к арбан аш ких комуниста, 313, 320 Ц елал-паш а, 173-175 Ш Ш еф кетбег Врлачи, арбан аш ки д р ж а вник, 318 Ш ераф един Сулејман, п р в ак турске м ањине са К осова, 379 Ш ћепан Мали, владар Црне Горе, 179

439

САДРЖ АЈ П р е д г о в о р ...............................................................................................

У в о д .........................................................................................................

Први историјски додири Срба и А р б а н а с а ................................

Распростирање српске власти над Арбанасима у средњем веку

Српско-арбанашки односи за време пропадања српске државе

Становништво и етнички односи на подручју Срба и Арбанаса пред подпадање под турску власт и у прво време те власти

Исламизирање као фактор удаљивања Срба и Арбанаса ■ •

Ш ирење Арбанаса на српском простору за време турске владавине ...............................................................................................

Одбрана од поарнаућивања

...........................................................133

Српско-арбанашки односи у XIX в е к у ....................................... 161 Српско-арбанашки односи од Берлинског конгреса до Првог Балканског рата ........................................................................... 223 Односи Срба и Арбанаса за време Балканског р а т а ................ 243 Положај и стање Арбанаса у српским државама после Балканског р а т а ..................................................................................... 261 Српско црквено питање у Арбанији и добијање самосталности арбанашке православне цркве .................................................275 Рад арбанашке емиграције против Ј у г о с л а в и је .......................293 Комунистичка партија Југославије као савезник Арбанаса у борби против Југославије ...........................................................307 Постанак и оформљење политичких органа Косова и Метохије ..................................................................................................... 337 Унутрашњеполитичка панорама Косова последњих година • 359 Заврш на расматраша

........................................................................405

Б и б л и о г р а ф и ја .....................................................................................423 Регистар и м е н а .....................................................................................435