Jelena Bogojević
LJUBAV 1962.
Beograd, 2013
Stanici i Nadi
Posle noći prespavane na neudobnoj klupi osetila je da joj je vrat jako napet. Sećanja od prethodnih dana, potisnuta od sna koji je savladao, opet su se vratila. Nalazila se u parku u centru Beča. Ljudi su nemo prolazili obuzeti svojim mislima, i ne primećujući je. Verovatno misle da sam još samo jedna prostitutka ili beskućnica, pomislila je. Vera je dospela u Beč nakon dugih sati vožnje vozom iz Beograda. Poslednji novac koji je imala je dala za kiflu. Sada je bila već skoro petnaest sati bez hrane. Njen želudac nije mogao nikako da nadjača taj osećaj izneverenosti i očaja zbog položaja u kome se sada našla. Kroz misli joj prođe Marko... Koliko ga je samo volela, maštala o njemu i sanjala njihov zajednički život. Naravno sad joj je već sve jasno... * Marko je sedam godina stariji od nje. Pamti kada ga je prvi put srela. To je bilo kada je išla u posetu kod tetke u Srem. Crne kose, tamnih očiju sa pravilnim nosem i tankim ustima odmah joj je 5
Jelena Bogojević
privukao pažnju. Dok je koračala prema tetkinom dvorištu, pokušavajući da savlada suknju i kofer koji joj je otežavao hod, on je potpuno okupirao njen pogled. Hod mu je bio siguran i ujednačen. Nosio je tamne šivene pantalone od grubog vunenog sukna, i pamučnu košulju kratkih rukava. Preko košulje je imao prsluk sa džepovima sa strane. Na leđima prsluka je bio crni saten. Mogla je da uoči da je on osetio taj pogled koji mu je uputila jer se trgao i pogledao u nju. Imala je tada 17 godina. Tek se bila zadevojčila, kovrdžave tamne kose, braon-zelenih očiju, tamnog tena i punih usana. Mršava, ali ne previše, visoka, zasigurno je bila jedna od lepših devojaka u svome selu. Naravno da mu je odmah bila interesantna, uostalom znao je da nije odavde, jer je nije viđao ranije. Nosila je pamučnu suknju ukrašenu čipkom na donjem rubu i narandžastu šivenu bluzu. Klimnuo je glavom u znak pozdrava. – Vidim da si već uočila Marka – sa osetnom strepnjom u glasu izgovori tetka. – Tako mi je drago da te vidim tetka – reče Vera. – I meni tebe najdraža – veselo reče tetka i uvede je u dvorište. Dvorište je pravo tradicionalno vojvođansko. Vera je uvek razmišljala o tome kako Vojvođani ljubomorno kriju lepote svojih dvorišta od pogleda stranaca, zahvaljujući visokim kapijama koje imaju. Tetkino dvorište i jeste bilo takvo ma6
Ljubav 1962.
lo skriveno blago. Sa desne strane se uzdizala kuća, nasleđe poznate porodice Jovanović koje je ostalo tetki posle smrti muža u Drugom svetskom ratu. Pored kuće, posedovala je i oko dvadeset hektara zemlje, ali joj je 1953. Zakonom o zemljišnom maksimumu oduzeto devet hektara i tridesetdva ara i dato poljoprivrednom dobru. Ona se nikada nije požalila na to, uvek je smatrala da joj je ovo što sada ima i više nego dovoljno. Čak je govorila da je i sama kuća veća nego što joj je potrebna. Bila je to kuća na lakat sa četiri sobe, kuhinjom i pomoćnim prostorijama. Od toga su tri sobe bile okrenute prema ulici, a četvrta i kuhinja smeštene u dvorišnom delu kuće. Kuća je imala bočno postavljen ulaz sa velikom kapijom, a iza kapijskog prostora se ulazilo u zatvoren trem koji se pružao duž dvorišne fasade kuće, povezivao međusobno sve prostorije i imao izlaz na malu polukružnu terasu orjentisanu prema dvorištu. Spolja je bila okrečena u belo, sa molovanim zidovima. Od svih prostorija tetka je koristila samo svoju sobu i kuhinju, a Veru bi uvek smeštala u sobu do ulice koja je imala dva mala prozora. Centralno mesto u dvorištu je zauzimala mala ozidana česma, uvek okružena cvećem različitih boja. Bilo je tu ruža, begonija, bogumila... Vera je znala da je tetka obožavala svoje cveće i da ga je uvek sa ponosom pokazivala svojim gostima. Žene u selu su joj često zavidele na tom šarenilu, na tom njenom 7
Jelena Bogojević
bogatstvu, kako ga je ona zvala. Vrednosti su uvek u očima procenjivača. Prvi deo dvorišta je bio asfaltiran, a onda se nastavljao na travnjak. Travnjak je od donjeg dela dvorišta odvajala mala drvena kapija. U tom drugom delu se nalazio obor svinja i kokoške koje su se tuda slobodno šetale. Bio je to onaj malo manje sređeni deo dvorišta, ali isto tako i manje vidiljiv. Vera je unela svoj koferčić u sobu koju je tetka spemila za nju. U njoj se nalazio krevet sa visokim nogarima, na kome su bili uštirkani čaršav i čipkani prekrivač. Pored vrata, a levo od kreveta nalazio se veliki ormar. U sobi su još bile i dve stolice i kanabe za sedenje. Na zidu je bilo ogledalo ukrašeno vezenim peškirom, a na prozorima uštirkane zavese. Volela je da misli o ovoj sobi kao o svojoj. Upravo ovde je tetka uvek smeštala kad god bi kod nje boravila. Soba se nalazila u prizemlju pored kuhinje, dok je tetkina spavaća soba bila smeštena u dvorišnom delu kuće. Po veličini ista, tetkina soba je izgledala potpuno drugačije. Pored kreveta, u njoj se nalazio veliki ormar sa duborezom. Isti takav duborez je bio na stoliću koji je bio između kreveta i vrata. Predstavljao je ruže sa detaljnim prikazom svake pojedinačne latice. Zidovi su bili bele boje, a na njima su visile tri različite slike istih motiva. Prva slika je prikazivala vazu sa cvećem, druga cvetno polje, a treća devojku koja drži cveće u ruci. Prvi put kad je Vera videla tu sliku, zapitala se da li je 8
Ljubav 1962.
ta devojka tetka. Na to se tetka samo nasmejala, ali nije odgovorila. Otišla je do česme i oprala ruke. Do nozdrva je dopreo miris tetkinog ajvara. U mislima je prevrtala šta bi se sve moglo naći na stolu sada. Pomislila je na kuvana jaja, sremske kobasice, ajvar i sir i voda joj je pošla na usta. Oseti da je jako gladna. Ušla je u kuhinju i sela za kuhinjski sto. Bio je to ogroman ovalni teški sto na kome se ukazalo sve ono o čemu je i razmišljala da bi se moglo naći za večerom kod tetke. Zagledala se u tetkino lice dok je ova spuštala tanjire na sto. Izgledala je mlađa nego sto je zaista bila. Ne bi joj mogli dati 59 godina koliko je imala, 50 možda, ali skoro 60 nikako. Bila je brza i pokretna. Nikad se ni na šta nije žalila. Nikada nije bila bolesna, koliko je ona mogla da se seti. Koža joj je bila lepa i čista. Nijedan ožiljak, nikakav mladež koji bi pokvario tu lepotu. Čak ni bore nisu ružile njeno lice. Imala ih je samo oko očiju nešto više. Uvek veselog duha, živih očiju koje su se često smešile. Čak ni njena kosa nije bila potpuno seda. Nosila je kosu uvek svezanu u pletenicu sakrivenu šarenom maramom. Malog nosa i lepih rumenih usana, nije izgubila mnogo od svoje nekadašnje lepote. Jedini trag vremena se ogledao kroz njen slabiji sluh. Nije to bila krivica vremena, koliko ljudi toga vremena. Sve je počelo te strašne 1914. godine. 28. jun te godine bio je datum koji je promenio mnogima 9
Jelena Bogojević
živote. Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda, njegov kraj, ironično je bio samo početak straha i stradanja. Posebno za Srbe koji su tada živeli u Sremu. Tetkinom ocu je bilo tek trideset, a majci dvadesetsedam. Ona je tada imala samo jedanaest godina. U strahu od događaja koji su pretili svi su napustili svoj dom, i došli u Šabac, kod očevih rođaka. To se desilo u noći 30-og, a onda je nesreća počela da se približava vratima srpske države. Neuspeli pokušaj vlade da se situacija smiri bio je samo na prvi pogled takav. Nije ni bilo prostora za pokušaj. Veliki igrači su samo čekali svoju priliku. Prva nedelja od Ferdinandove smrti je prošla u zatišju, tetkini roditelji su mislili da su se nepotrebno uspaničili i razmišljali da se vrate svojoj kući, ali onda je stigao i ultimatum. Posle ultimatuma je stigla objava rata, a sa njom i mobilizacija. Nedelja, 28. jul je bio dan kada je poslednji put videla svoga oca. Pamti da se u kući toga dana, a i kasnije mnogo plakalo. Ostala je sama sa majkom i trudnom strinom. A onda je počelo. Kada je pričala o 1914, tetka je govorila da je to bila godina sukoba. Cerska bitka, Sremska bitka, Ofanzive, jedna, druga, Kolubarska bitka... Svaka je odnela nečijeg oca, nečijeg brata...Koja je odnela njenog, to nije znala. Činilo se da će te godine planeta da stane, da propadne, da nestane, ali nažalost nesreća se tek zahuhtavala. Smrt će narednih godina sve više imati posla, dok vazduh u Srbiji ne dobije miris truleži i suza. Stigla je i 10
Ljubav 1962.
1915 – povlačenje vojske, Albanija, smrzavanja, epidemije, glad. Prilikom prodora neprjatelja, austrougarski vojnici su im upali u dvorište. Strina je uspela da se sakrije u štali u senu, ali njena majka nije bila te sreće. Streljana je ispred njenih očiju. Dok je čekala metak, klečeći na kolenima na snegu, prkosno gledajući u niskog, brkatog austijskog vojnika, tetka je pokušala da dotrči do nje. Osetila je strašan udarac u desno uvo koji je oborio na zemlju, posle čega je iz uva potekao mlaz, topao i crven. Čula je metak, i majčino telo kako pada na sneg. Vrisnula je. Nisu je ubili tog dana, mislili su da će krv koja je potekla da je dokrajči. Ako ne krv onda glad, hladnoća ili bolest. Nije ih bilo briga za život jedne devojčice. Ostavili su je u snegu. Osećala je da joj se suze lede, a telo trese. Želela je da umre. Onesvestila se, dok se tiho molila za to. Strina je posle nekog vremena našla i spasila. Prebacila je neko staro ćebe preko nje, a onda su počele da beže zajedno sa ostalima koji su uspeli da prežive. Bežale su samo sa onim što su imale na sebi. Sve što je vredelo u kući austrougarska vojska je odnela sa sobom. Počele su sa večerom. Jele su polako i tiho, ponekad bi tišinu prekinula tetka nudivši je da uzme još malo sira ili kobasica, ili ponekim pitanjem o tome kako su njeni. Veliki drveni sat je otkucao osam. Veri se učinilo da čuje nečiji glas iz dvorišta. Pogledala je u tetku, ali se njen izraz nije promenio. Konačno se začu kucanje na vra11
Jelena Bogojević
tima. Tetka otvori vrata i stupi na terasu. Vera kroz zavesu ugleda siluetu muškarca. Srce joj jače zalupa kad shvati da je to onaj isti koga je videla kada je dolazila. Srce joj je govorilo da taj muškarac mora igrati važnu ulogu u njenom životu. Načuljila je uši da čuje razgovor: – Teta Mirka, Vi znate da ona Vas sluša, mislim da bi trebalo da razgovarate sa njom. Bojim će se ugušiti, sve u svojoj tvrdoglavosti. Potom je usledila kratka pauza, a onda je Vera čula tetkin glas: – Znaš Marko, ne mogu da uradim mnogo za nekoga ko ne želi sebi da pomogne. – ponovo je ućutala, a onda je dodala: – Hajde pokusaću ponovo, možda će se jednom i urazumiti. Tetka je u vreme Drugog svetskog rata bila medicinska sestra. To joj je donelo poštovanje među ženama u selu. Vera se setila da je često viđala nju i različite žene, koje bi naširoko raspredale o svojim bolestima, a tetka strpljivo klimala glavom. Vratila se u kuhinju, uzela svoj vuneni prsluk i krenula za momkom u susedno dvorište. Vera je sedela zagledana u jednu tačku, više joj se nije jelo, razmisljala je o tetki, kao i o tom dečku, o slučajnosti da su baš komšije. Ali brzo je otrgla te misli iz svesti setivši se da je došla tu da se nađe tetki kao pomoć. Ustala je i počela da rasprema 12
Ljubav 1962.
sto. Osećala se vrlo prijatno u staroj kući. Sa tugom je primetila da su zidovi jos više ispucali u odnosu na prošlu godinu, koliko je mogla da se seti, i da se u ćošku pojavila buđ. Znala je da koliko god tetka visprena bila, nema dovoljno novca za redovno ulaganje u toliku kuću. Penzija joj je sada jedva dozvoljava da se prehrani i isplati račune. Dok je prala sudove tok njenih misli stapao se sa tokom vode. Prekinuo je tetkin ulazak. – Je li sve u redu? – tiho je upitala. – Ma da – odsečno odgovori tetka. – Bandoglava je žena – odgovori tetka malo blaže – voli da paniči, pogotovo sada kada joj je sin tu, a voli i malo da radi stvari na svoju ruku. – Dobra mi je komšinica, zato je i obilazim. Marko to zna, zato me i zove. Zna da još uvek imam malo uticaja na nju, da umem da je smirim. Lep momak je taj Marko, dobar i lep, ali treba se pripaziti – reče tetka više za sebe. Vera oseti da je prolaze žmarci. Tetka je upalila radio. Posle pozdravnog govora druga Tita, vesti iz zemlje i sveta, obično bi usledila muzika. Devojka je sela pored nje zagrlivši je. Između njih dve uvek je postojalo slaganje i poštovanje. Ona ju je obožavala, volela je njenu energiju i blagu narav. Kako sama nije imala dece Mirka je nju posmatrala kao svoje dete. Volela je Verinu čestitost i upornost i to bi u selu uvek isticala i sa ponosom je navodila kao primer. 13
Jelena Bogojević
– Mora da si umorna, dugo si putovala, razmestiću ti krevet. – Pomoći ću ti – reče Vera. Kada je krevet bio razmešten tetka je donela iz sobe spavaćicu. – Ovo sam ti kupila na vašaru, nadam se da ti se dopada. Bila je to bela pamučna spavaćica sa rukavima i “V” izrezom oivčenim zlatnim koncem. Na donjem delu spavaćice bile su izvezene plava i narandžasta ruža. Dosezala je do članaka. – Prelepa je, hvala ti. – zagrlila je devojka. – Sad je vreme za spavanje – reče tetka i polako se povuče u svoju sobu. Vera se smestila u krevet. Kada je zatvorila oči iskrsnu joj Markov lik u glavi. Ona protrese glavu i pomisli – nemoj misliti o tome to je nerealno, a potom utonu u dubok san. Sanjala je svadbu, ček da li to beše svadba ili sahrana, bilo je dosta ljudi lepo obučenih. Ali oni što je zbunjivalo je to što su oni čas plakali, a čas se smejali. Videla je tetku, koja je vikala na nekoga, ali kada se približila videla je da je to bio Marko. A onda je tetka zaplakala i ošamarila je. Ona se naglo prene iz sna, bol na obrazu koji je osećala nestade. Uspravila se u sedećem položaju, onda oseti kako joj kapci otežaše i zaspa snom bez snova. Osvanulo je jutro. Bio je to 28. avgust 1962. godine. Mogla je glasno da čuje cvrkut ptica. Sun14
OBEĆANJE BUDUĆNOSTI: LJUBAVNA PRIČA
Zanimljiva je činjenica da se mnogi mlađi i najmlađi autori na domaćoj književnoj sceni – posle višedecenijske prevlasti meta/narativne relativizacije i dezintegracije klasičnih književnih obrazaca u različitim vidovima alternativnog proznog eksperimentisanja – ponovo okreću tradicionalnim načinima pripovedanja, oslonjenim, uostalom, na onu liniju klasične realističke srpske književnosti, koja se pokazala živom i dugo opstajućom, budući omiljena kako kod najšire publike, tako i kod dela kritike. S tim je, verovatno u vezi i jedan problem savremene proze o kome francuska romansijerka Natali Sarot piše u eseju „Doba sumnje“: „po svemu izgleda da nije samo romanopisac taj koji ne veruje više naročito u svoje ličnosti, ni čitalac sa svoje strane ne uspeva više u njih da veruje“. Do ovakvog efekta dolazi usled preteranog insistiranja na formi, a gubljenja veze sa onim stvarnosnim elementima koji bi uspeli da vežu čitaočevu pažnju. Autorka Jelena Bogojević u svom prvom romanu „Ljubav 1962“, ovaj problem rešava klasičnim načinom, svojim dosledno realističkim, 99
ponegde i dokumentarističkim postupkom; i upravo ovakvim putem ona uspeva da ličnosti i situacije dovede do verodostojnosti, ali, što je važnije, ovu verodostojnost očuva čitavim tokom priče. Povest podseća na autentičnu ličnu ispovest; o sazrevanju, iluzijama i krahu iluzija, ljubavi, ranjenosti i učenju na greškama. Ali ona ipak nije samo to, već predstavlja i svojevrsni komentar proživljenog: naracija pripovedača, u trećem licu, najbliža je ličnosti glavne junakinje, ali joj nije istovetna. Da je čitava knjiga pisana, recimo, u prvom licu (kako to često biva), izgubio bi se čitav niz ovih distinkicija; razlikovanje se zbiva na jedan diskretni, neupadljiv način, ali upravo zato verno osnovnoj potki priče, u kojoj se izlaže povest koja je plod stvaralačke invencije, a ipak istovremeno deluje kao kakav dnevnik (iz vremena kome sama autorka ne pripada, dakle početka šezdesetih godina 20. veka). Tu je priča o mladoj devojci koja polazi u inostranstvo tragajući za ljubavlju, da bi tamo doživela razočarenje; (svojevrsno „sećanje na budućnost“, priča o tome kako se strast i ljubav u ljudskom životu neprekidno obnavljaju kroz istoriju, ostajući uvek iste). Ovakve situacije česte su i danas, s tom razlikom što se u romanu priča odvija u pred-internet epohi, pa se, recimo, prepiska među junacima vodi pismima koja su kudikamo romantičnije i nostalgičnije obojena, pa čak i sama figura „poštara“ ima značajnu ulogu u dramskom zapletu. Finalni, 100
(srećni) obrt se događa tek u epilogu, kada junakinja ipak pronalazi ljubav, ali ne u liku on čoveka koga je prvog zavolela, već sasvim drugog, koga sticajem okolnosti upoznaje; kao da „sudbina“ bolje zna šta nam je potrebno od nas samih. Da to, međutim, nije baš tako, i da „slučajnosti“ ne postoje, može se videti iz kratkog opisa ovog (novog) junaka u poslednjim poglavljima: on već svojom pojavom pokazuje dublju zainteresovanost, toplinu i ljudskost koja je njenom prvom izabraniku nedostajala. Time se ovaj retrospektivni fleš-bek simbolički zatvara na istoj tačci na kojoj je i otpočeo, dok junakinja sedi na klupi u nekom bečkom parku, sećajući se okolnosti koje su je dovele tu gde je. U realističkoj prozi, često već sama postavka situacije tera pisca da sledi prirodu junaka, ne da ih potčinjava sebi ili da se prepušta eskperimentisanju, fantaziji, već da ličnosti otkriva u njihovoj unutrašnjoj logici, prateći razvoj dramske situacije i genezu svakog pojedinog lika. To je jedan sasvim drugačiji pristup u odnosu na slobodno, nepovezano modernističko prepuštanje imaginaciji kuda god ona može da odvede. Međutim, pisac samo na osnovu sopstvenog iskustva i saznanja može proniknuti u potencijalni razvoj ličnosti, a zatim ih i prikazati u romanu, i to tako da u njih poverujemo. Takvo pripovedanje zahteva zrelost, psihološku pronicljivost koja se stiče s iskustvom, zahteva vreme. Zbog toga je 101
ovakav postupak redak kod veoma mladih autora, a ako ga oni ipak primenjuju, onda je to činjenica vredna pažnje. Savremenim autorima često se dešava da njihove ličnosti lebde u nekom ukočenom, neodređenom, zaumnom prostoru, koji više podseća na scensku postavku, nego na stvarnost. U takvom prostoru relativizuje se i problem vremena u književnom delu. U slučaju romana koji je pred nama, opisi predmetnog sveta, socijalnog okruženja i društvenih odnosa, pa i (brojnih) karaktera, prepoznatljivo su stvarnosni i prirodno oslikani. Osnovni pripovedni tok sledi „linearno“ vreme, u iščekivanju raspleta, sa povremenim pasažima koji objašnjavaju događaje iz prošlosti; dok se, s druge strane, u svesti junakinje, vreme odvija kružno, sažima ili produžava, prema zakonitostima „psihološkog“ vremena. I ovo je u romanu tačno predstavljeno, a na čitaocu je da proceni koliko je autorka u ovakvom postupku uspela, ali činjenica ostaje da se, kada je reč o realističkoj prozi, mora rukovoditi prema kudikamo strožijim kriterijumima, nego kada je reč o fantastici. S obzirom da se radi o svesnoj stvaralačkoj nameri, osobenom shvatanju problema i istine i umetničke istine, u romanu „Ljubav 1962“, ono čime autorka pridobija čitaoca jeste životnost likova, njihova stvarna, opipljiva prisutnost; pa čak i način na koji su se te ličnosti oživele pred nama, jednostavnim, zaokruženim iskazom, krat102
kom rečenicom, bliskošću govornom jeziku, pripovedanjem koje kao da stvarima dopušta da se same dogode, odigraju; dok ih narator, skriven u drugom planu, samo dotiče, naznačuje, bez mnogo refleksije, ili poetizacija koje bi skretale pažnju sa glavnog toka priče. (I to je, razume se, deo stvaralačke iluzije, jer je za svaki takav „dokumentaristički“ poduhvat potrebna upravo stvaralačka zrelost, namera i svesni stav.) Za razliku od uobičajene autobiografske proze, koja po pravilu ne poseduje ovu distancu, u ovom romanu naratorka se oslobođa burne emotivne vezanosti za sopstveno iskustvo, (koje je verovatno prisutno u nekim bitnim momentima teksta i podteksta, ali su događaji sada smešteni u prošlost, da tamo žive nekim sopstvenim životom); i tako oslobođena, sposobna da svoje junake posmatra ne samo objektivnije, bez strasti i zaslepljenosti, već i da ih predstavi sa izvesnom kritičkom distancom, kao junake sopstvenog filma. Taj odnos između autorke koja se vremenski i pripovedački distancirala od svoje junakinje koja je tek zaigrala svoju prvu ozbiljnu životnu rolu, u jednoj posebnoj, literarno evociranoj sferi, a bez upadljivog uplitanja spisateljice, predstavlja osobeni svet na kome se gradi specifična poetika ove povesti, a u tome je i ključ komunikativnosti ovog dela. J. Bogojević piše čitljivu, jasnu prozu, koja je otvorena kako formom, tako i sadržinski: ono što se nalazi u centru pažnje, međutim, jeste sama 103
priča. Prvenstveno, priča o ljubavi, (i to onoj ranoj i opsesivnoj kojoj, nekako po pravilu, nije suđeno da se do kraja ispuni); ali to jeste priča i o mnogo čemu drugom, istorijskim okolnostima, pasižima posvećenim bližnjima, načinu života ranih šezdesetih godina prošlog veka, rekonstruisanim na način prepoznatljiv i onima koji su u tom periodu živeli. Na jednom nivou, tu je i oslobađanjе od onog dubinskog “kompleksa palanka” koji definiše Radomir Konstantinović, suočavanje sa komplikovanim odnosom sopstveno telo/porodični odnosi/država. U svojoj samoizolaciji, palanački strukturisana svest je sama sebi i glumac i predstava, sa sklonošću da tiraniše sebi podređene, dakle, one najbliže. (U romanu je to prikazano patrijarhalnim stavom roditelja, ili prinudnom veridbom.) Dakle, u jednom običajnom spletu tabua i zabrana, pripovedač sećanjem evocira živote drugih, dok zapravo otkriva sebe, senovite delove svoje ličnosti, ali i socijalnu i društvenu situaciju, u mnogočemu problematičnu. Kako to kaže Bertold Breht: „Istina se može na mnogo načina prećutati, i na mnogo načina pokazati.“ I obrnuto, nova viđenja realnosti mogu se izvesti iz uspelih literarnih poetika, (pa makar one bile na prvi pogled sasvim klasične). Kroz prvi deo knjige, mlada, skromna junakinja, lišena sopstvenih iskustava, život proživljava u patrijarhalnoj sredini, slušajući pripovedanja o ratnim stradanjima, stvarajući sebi i jednu drugačiju, 104
teskobniju sliku sveta kao posledice tuđih iskustava, pa utoliko, ma koliko bila sklona da poveruje u čuda, nosi u sebi i dozu skepse. U vojvođanskoj kući, uz miris dunja, sanjarenje, sitne radosti i tuge; prvu zaljubljenost i opasnost od prinudnog, ugovorenog braka; junakinja traje projektujući svoje „ja“ u različite sfere, bez prave svesti o sebi; ona se, dakle, nalazi u procesu psihičke integracije, individuacije, sva satkana od protivrečja, kad jednaku težinu kao stvarnost imaju i nečiji tuđi životi, tuđe odluke bivaju važnije od sopstvenih, a nedosanjane čežnje, oni neostvareni životi, tek obećani, naznačeni, u svesti žive stvarnije od realnosti. Otuda, u takvom kontekstu, ljubav koja se događa i sama je više slutnja, nagoveštaj i obećanje, nego pravi začetak veze. Sanjarenje junakinje o čoveku koga je nedavno srela, koji joj priča o inostranstvu, u kome „svako može da radi šta hoće“, koliko joj tog čoveka intimno približava, toliko ga i udaljava: on je njoj suštinski nepoznat, i sam je više iluzija nego stvarnost: njegova prava ličnost, i njena zamisao o njemu nisu podudarne. Takva ljubav, nužno doživljava krah, ali upravo na toj tački katastrofe, otvaraju se vrata onoga što čini istinski život. A ispod ove povesti otkrivamo još jedan nedosanjani san, simboličku paradigmu utopijskih obećanja nekog kolektivnog „raja“ kao političke zadatosti, koja usput kreira karaktere i oblikuje sudbine. Dragan Ranković 105
Zahvalnice
Želim da se zahvalim biblioteci Ilija M. Petrović u Požarevcu, kao i Istorijskom arhivu grada Požarevca za nesebičnu pomoć i podršku u toku nastanka ovog romana. Posebnu zahvalnost dugujem Tijani Miličić na iskrenim kritikama i sugestijama, kao i Bojani Gitarić bez koje ništa od ovoga danas ne bi bilo moguće. Jelena Bogojević
106
Jelena Bogojević LJUBAV 1962.
Izdavači Beogradska izdavaćko-književna zadruga Autorka
Za izdavače Oliver Knežević Jelena Bogojević
Urednik Oliver Knežević
Lektorka Bojanu Gitaric
Štampa Karganović d.o.o.
Tiraž 500
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 БОГОЈЕВИЋ, Јелена, 1989 Ljubav 1962. / Jelena Bogojević. - Beograd : Beogradska izdavačko-književna zadruga : J. Bogojević, 2013 (Beograd : "Karganović"). - 108 str. : 20 cm Tiraž 100. - Str. 99-105: Obećanje budućnosti : ljubavna priča / Dragan Ranković. ISBN 978-86-88951-12-8 COBISS.SR-ID 197708812