London by Oliver Knezevic

predrag daboviÄ&#x2021;

london

Beograd, 2014

koreni londona

– šta ti znaš o tome?! – viknu moja riba. gledam je, uči ekonomiju, i to joj kao daje za pravo da mi sere o ekonomiji, dakle. a ja, mali deca. – ma nema ovde leba! – izdahnuh. – a tek ga biti neće!!! i, tako, vreme je da se pali. dosadio mi ovaj grad, dosadili mi ovi ljudi. dosadilo mi što sam svestan da su samo snovi gde imaću gitaru. a tek svirati je. a tek tek javno. kao mali sam uvek želeo da zapalim. ležao bih i maštarao kako ću da odem preko, i budem džek. kao tony curtis i roger moore. više tony. da vozim kola kao oni, trpam sve one s duplerica, i bijem bagru. plus, para ko blata... zato kola i duplerice. i jedne večeri, 25og aprila, u skcovoj bašti, gaja, sa zavaljenim nogama preko stolica (umalo rekoh zavaljenim stolicama preko nogu!), mi ozbiljno baci kosku. – e ludak, ajmo u london!? – misliš tu pored... – ma ne, u englesku! posle 3 sekunde. – ajmo! – skoro zapovedih, vraćajući kostur. – pa kad ćemo? – ozbiljno će. vidi da sam se primio da ostvarimo njegove ﬁx ideje, kao i uvek inače. al, rekoh, ja sam od malih nogu na tako nešto ciljao. sve ono vreme u ležećem položaju. – sutra! – naredih. – važi! – bez salutiranja. 9

nismo krenuli sutra. shvatili smo da nam treba priprema, i odložili za prekosutra. sutra sam od uplakane mame izmuzo sendviče i nešto sitnine. uveče sam s ribom gledao amadeusa zadnji u gradu. u sava centru nas bilo petoro strpljivih. ﬁlm me polomio, pa su morali da me iznose iz sale. moja riba im se klela da nisam drogiran. posle poljubaca i grljenja, završim kod gaje. čeka ﬂaša džina. eh, jebem ti pripreme! sutra ujutu, u 6 smo bili kod zapadne kapije beograda i stopirali. za 3 dana smo bili u londonu. u metrou su svi zverali u nas. ne zbog dugih kosa i štrokavog džinsa (nije ti bre ovo beograd!), već zato što smo ko somovi oduševljeno pokazivali rukama na reklame po zidovima. – jo, vidi ovo! – jebo te... – koji haos!

ovnova kapija koreni londona, koji nikoše u mom krevetu, sad su već izrastali u drvce. kad smo izašli iz trajekta, videli smo tablu dobrodošlice. – vidi kako se zove grad, ramsgate, a ja ovan, the ram! – rekoh. naletimo na radnju ploča. – gle novi album stonsa! dirty work! prljava posla, a? – baš prljava posla, jebo te! neka sad ploča, posle ćemo, a ionako nismo imali toliko para. kupimo kesu piva u radnji pored i uvatimo bus za london. sedeli smo pozadi ko direktori. dok sam jednu konzervu piva praznio, drugu praznu bi punio žutim sokom. pišao sam ko lud. umirali smo od smeha. ulazili smo u predgrađe londona. – u jebo te, ovde sve crnci! – pa jel smo došli u london il kinšasu?! uahahahaha... jasmina mi rekla da idem u neki hotel da pitam za posao. hotel koji drži naš čovek. na recepciji neki brka. pitam ga za posao. on izađe u hodnik, uhvati me pod ruku i izvede iz hotela. sednemo na stepenice. – ja sam ti džoni! i bosanac mi napriča kako je tu preko 20 godina, kako pomaže svim jugoslovenima, i kako ne bi dozvolio da jedan, kao ja, nema posao u ovom gradu. daće on meni posao na recepciji. 11

– al moraš mi prvo reći kako pričaš engleski, znaš, na recepciji si, u kontaktu sa gostima, znaš, izdaješ sobe. i ja počnem da pričam na engleskom, da sipam. – dobro, dobro je, vidim ja da si ti odličan! prešao sam od jasmine u hotel da živim. živim? kad sam skupio dovoljno novca i kad mi se sve smučilo, oterao sam sve u pičku materinu i otišao. i kupio sve albume aerosmitha i neku jeftinu distorzija pedalu za gitaru. otišao sam kod jasmine. nisam ih video danima zbog mog posla. odmah smo udarili po alkoholu, i prepričavali šta smo radili dok ne viđasmo se. posle nekoliko dana, pijančenja i blešenja po londonu, shvatimo da nam nedostaju naše cice, a i dosta vala, nemamo kintu za akciju, jasmini smo na grbači, ima žena dvoje male dece, odlučimo da je vreme za povratak. i odemo mi na stop. po dolasku u beograd, bane mi sale. – pričaj sve kako je bilo! – ozbiljno će dok je palio pljugu. i sve mu ispričam. sale poviknu rasterećeno. – to je to! ja palim!!

sveti simeon živeti od ljubavi je moguće, ali o tome nije bilo ni govora u hotelu saint simeon, gde sam radio. kad sam stigao prvi dan, džoni, sa belim kaubojskim šeširom, tipa mccloud, deﬁnitivno veliki idolizator ﬁktivnog karaktera iz serije, samo džoni mnogo ružniji, prava paorčina, što je bio i onaj s ekrana, skoči s recepcije i povede me tu odmah pored do vrata sobe gde ću spavati. bazdilo je. na znoj, i sušen veš koji je preplavio sobu. unutra je bilo nekih 12ak tipova sumornih faca, upakovani ko sardine, radnici džonijevi, il pak njegove braće, koji isto posedovaše hotele. seo sam na svoj krevet, pušio, i verovatno mi je faca postajala sve sumornija. i tako, obukao bih košulju i vezao kosu u rep, i u 6 uveče počinjao svoj recepcionarski posao. pitao sam džonija za cene soba, pošto nigde nije bilo cenovnika. samo mi je plačno objasnio da improvizujem s cenama. i da, nisam smeo izdavati sobe na trećem spratu, to su skuplje sobe, to će on. i improvizovao sam tako do 6 ujutru, kad bih se bacao u krevet bazdeće sobe, među sve te gastose, al ipak srećan, jer mnogo umoran. treći dan ustao sam oko podne i krenuo napolje. stigao sam samo do recepcije, gde me džoni zamoli da stanem tu samo par minuta, dok on nešto obavi. eto ti ga posle 6. kad sam mu rekao da bi da idem, on mi objasni kako je moja smena počela i da tu nema zezanja. dobro, pomislih, biće više para. što ne bude. onih “par minuta” je počeo svaki dan da mi uvaljuje. tako da sam počeo da se dovijam. samo 15

bih odškrinuo vrata smrdljive spavaone, i pokušavao da provalim dal je džoni na recepciji. ako ne bi bio, istrčavao bih napolje ko lud, u slobodu. al mnogo puta me je osećaj varao, džoni se utihnuo na recepciji, i bivao bih uhvaćen. džoni je deﬁnitivno bio lud. jedan gost je došao i tražio peškir, pošto nije bilo nijednoga u sobi. džoni puče, iskopa s poda neki peškir i baci tipu u glavu. – evo! oćeš peškir?! evo ti! kome džoni nije dao?!! drugi put, kad mu je neki gost tražio kusur, džoni ga je gađao funtom. – evo! kome džoni... bla... bla... i jednom mi je otkrio da ima dosta poverenja u mene, tako da mogu izdavati i sobe na trećem spratu. i da tražim 30 funti. al ako izdam za 35, majstor sam. bano neki tip s plavušom, svom utegnutom, noge joj ispadaju. mrtav ladan mu tražim 35. on odmah plati, i ispariše na sprat. kad je džoni svratio, odmah je prelistao zapisnik, kao i uvek. očekivao sam pohvalu. on je zapenio. nije mogao da veruje da sam izdao sobu za “samo” 35 funti, kad sam mogao ladno za 50! – pa jesil mu video kola?! predraže, što mi to radiš?! što mi to radite?!! jedan dan sam otvorio kasu, uzeo para tačno za kolko sam radio, i plus za one neplaćene ekstra “par minuta” sate, i izašao iz hotela derući se. – ite svi u pičku materinu!!!

prljavi posao sveti simeon mi nije mogao pomoći. morao sam da se zaposlim. da radim! avionska karta do londona je preskupa da bi mogao da je iskamčim od matoraca. a i nisam hteo. ovo je moj projekat. moj život. neko mi je rekao da u fabrici karburatora kron traže čistača, pa sam otišao i konkurisao za posao. pogleda nisu skretali sa moje grive. pokušavali su da me ubede da sam previše kvaliﬁkovan za čistača, i da mogu naći bolji posao. ne! nek onda dođem za mesec dana, dok traje konkurs, pa da vidim jel sam primljen. primiše me. mada bezvoljno i sumnjičavo. tek je počeo decembar, baš hladno. ustajao bih u pola 5 ujutru, 25icom samo jednu stanicu, pa gore kod titograda vatao 39ku do slavije, gde bi nas pokupio fabrički kombi. crkavao sam od mraza čekajući bus, gledajući gomilu oko mene. zeble su mi noge, al pomislih kako oni to rade godinama, i godinama. meni treba tačno 3 meseca da radim za kartu. – izdrži! – govorio bih sebi. – otići ćeš ti! bilo je nekoliko mašina, gde su baje presovale neki lim, od kojeg će da se naprave neki karburatori, za neke srećne vozače u inostranstvu, pretpostavljam. moj posao je da kupim sve te otpatke što su leteli na pod. i onda bih to nosio do kontejnera za đubre. i uopšte da čistim tu oko mašina. metla i lopata od alata. opasan posao! prljav, he, he. al meni je prijalo, mada malo dosadno. prolazili su dani. svi u fabrici su blenuli u mene kao u poslednju budalu. za celu fabriku sam bio magnet za oči. 17

nisu ni shvatali da su bili večni mravi, robovi, robovi samih sebe, što nisu znali da potraže slobodu. koji su znali, nisu smeli. oni moji “presači” isto. al stalno negde nestaju. na kraju provalim da idu u svlačionicu i cepaju vinjak. kad sam rekao da bih i ja, odveli su me na lokanje. i kad su videli kolko mogu da popijem, zgotivili su me. jednom me jedan plavi vodio na piće u grad. ubili smo se. kad sam mu rekao da palim u london, oduševio se i odveo me kući, da vidi njegova žena s kakvim bre čovekom on radi. pozlilo mi, pa odem kod lekara. doktorka se šokirala kad je čula kolko pijem. – ti odmah moraš na lečenje! evo, otvoriću ti bolovanje. i tako, umesto u fabriku, išao sam u dom zdravlja na lečenje od alkohola. tamo naletim na duleta kera, i sve mi bude jasno. “lečenje” se sastojalo od grupnih razgovora s doktorom. nas pešes kojima je bilo bolje tu nego na radnim mestima. na kraju me doktorka natera da dovedem i moju devojku na te razgovore. i dovedem je. riba mi sve protivurečila, tako da smo se samo svađali pred svima. kad je legla treća plata, otišao sam do fabrike, uzeo pare, i rekao im da se više ne vraćam tu. bilo im je krivo. ipak sam majstor za prljave poslove. pozdravim se sa ekipom, i oni mi srdačno požele sreću, i odem na terazije i kupim povratnu avionsku kartu do londona, sa 7 dana hotela. drvce je postalo drvo.

mesec dana prljavi posao, a? to će da me čeka u londonu? a ovaj ovde bio čist? barem ću tamo od bilo kog posla, pa i prljavog, da živim normalno. u jednom normalnom okruženju. i sav taj rock’n’roll. mama me kumila da ne ostavljam ovako “dobar” posao, stalan, sad kad sam ga napokon našao. devojka mi je bila nekako odsutna, prikrivala nezadovoljstvo. cela familija je govorila kako sam lud. samo su potvrđivali ono što su odavno i mislili. čast izuzecima. čak me i mnogi ortaci nisu razumeli. ali runa i ćira panker, ne da su me podržavali, već su i kretali sa mnom. runa je već odavno imao posao, a ćira je našao neki samo zbog karte, kao i ja. dan pre no što sam otišao po poslednju platu, zvao sam ćiru da se nađemo u gradu i kupimo zlatne karte. on reče da nema potrebe, jer nema kinte. kupio stereo. – pa jesil ti normalan?! – urlao sam. – pa znaš da nemam nikakvu muziku, i ovo je bila dobra prilika. – a london? – ma doći ću ja kasnije, ne brini! runa isto nije mogao. nisu mu legle pare. kupiće kartu čim dobije platu. što je i uradio. al mesta su bila popunjena, tako da leti nedelju dana posle mene. za mesec dana biću u londonu, jebo te! ma kakvi mesec, tri nedelje, mart je već počeo. ma manje od tri nedelje! i eto ga haos. novi. predrag kuga, rođen 1987me. tako će mi pisati u novom pasošu. nebeskom.

držao sam kartu u ruci, i merkao je. bila je zlatni ključ iz okoline izvora orinokoa. bila je jaki motor mojim jakim krilima, da me uzdigne bez pada. bila je moje rođenje. novo. bila je karta za ﬁnale mojih priprema. kad ideš avionom, i još imaš hotel koji čeka, pravi si turista, nisi sumnjiv (prljavi stoper je sumnjiv.) i dobijaš vizu 6 meseci. taman mi tolko trebalo. čak mogu posle opet. ok, karta zarađena i kupljena. odlučio sam se za malu torbicu. bez mnogo stvari. da me ne provale englezi da ostajem duže. al ću zato da obučem kolko god mogu slojeva, džemper, pa duks, pa džemper... (a to što ću izgledati ko bumbar, nikom ništa. nisam provaljen.) torbica spakovana, stvari spremne. da ne budem bez kinte, iskamčiću šta od mame, i pozajmiću negde. pare dobijene, i potok suza, i ćale moje ribe mi pozajmio 200 dolara. šta još? i ništa više. trebalo bi samo da kresnem motor, i vinem duh u nova prostranstva. vrooooooooommmmmmm............... na prvi dan proleća sam krenuo na aerodrom. pratili su me dule vezmar i moja ljubav. seli smo na pivo. preznojavao sam se ko svinja od svih tih stvari na meni, što me činilo još više nervoznijim. kada sam mahao posle prolaska pasoške kontrole, video sam samo duletov veliki, iskreni osmeh, pa onda stisnute usne moje devojke. seo sam u čekaonicu, pokupio student s poda, i počeo da čitam.

prošle godine mesec dana?! samo mesec dana!? opet sam dobio vizu na samo mesec dana. ceo avion je dobio 6 meseci, a ja jedini 1. hteo sam da umrem. i onda mi pade na um. videli englezi u mom pasošu (listaju, znači listaju.) onu vizu od prošle godine, pa kao, da je bio u redu prošle godine, ne bi dobio samo na mesec dana, i što bi mi sad stavljali ikakav znak sumnje u procenu tadašnjih, dragih kolega, tako da mu evo opet samo mesec. uh! znači da sam ispušio zbog prošle godine u ramsgateu. tada nas je na imigraciji uniformisana dugo gledala. bili smo prljavi. prljave duge kose. prljavo obučeni. jes nam izgovor auto-stop, al ipak. sa sitninom u džepovima. rekla je da će nas pustiti u englesku, tj. veliku britaniju, i to će potvrditi vizama u trajanju od mesec dana. – ja to neću! – suvo joj odgovorih. – šta nećete, gospodine? – il ćete nam dati vizu na 6 meseci, il ja to ne prihvatam! – pa šta ćete da radite 6 meseci u londonu? dovoljno novca nemate, a znate li vi da vi nemate pravo da radite u ovoj zemlji? – ja ne volim da radim! – pa od čega ćete da živite? – rock’n’roll! izdržavaće nas jasmina! i nju nije mrzelo da ode i telefonira jasmini. štur sa engleskim jezikom, gaja me upita u čemu je fora, šta se dešava. kad sam mu objasnio, hteo je da me ubije. 21

– pa ti si stvarno lud! gde bre sad kad smo dovde došli da ne uđemo?! kad se vratila za pult, gde se skupilo još uniformi, s pogledima čuđenja ka nama, šta drugo, rekla nam je da je jasmina rekla da neće da nas izdržava, nema s čime. jebo te, razočarano mi. al će ipak da nas pusti, prevalili smo tolki put, ne bi bilo lepo, ipak su oni ﬁna zemlja. da pusti, naravno samo sa vizom dugom mesec dana. – kakva ste vi zemlja? ja u takvu zemlju neću da ulazim! ne! – opet ovaj! – prosikta gaja. pogledam gaju. shvatim. i povičem joj da je dobro i mesec dana, šta ima veze, ajde de, da vidimo i to vaše čudo, engleska, eh. grupa uniformi u muku. i udari nam pečate dobrodošlice. i mi ko carevi niz hodnik, u prirodnu svetlost. stigli smo na autobusku. victoria. bacio sam punu kesu konzervi punih pišaće u kantu za đubre. grunulo je. svi su u šoku zverali u nas. koji im je, bre? onda vidim reklamni pano za novine. ira opet napala! pukla bomba u oxford streetu! zato oni nervozni. – u jebo te, znaš da je to jasminina ulica? i mi idemo tamo!

priÄ?a

prvi dan prošle godine sam noćio i radio u hotelu, ovaj put ću samo da noćim. dok sam izlazio iz jatovog autobusa, gledao sam u natpis hotel glendower. gledao sam u sve te ljude kako tabanaju skockanim trotoarima, gde fasade su bile pod bojama. a ne sive. (nije ti bre ovo beograd! kao što nije bio ni prošle godine, kad smo gaja i ja u očekivanju sevanja bombi shvatili da ima više oxford ulica u londonu. a i jasminina ulica je oxford road, a ne street. a to nije isto, kažu englezi.) i sav taj saobraćaj, čuveni londonski taxi baš prođe pored. bio sam mnogo uzbuđen. smestio sam se u sobu. onako sav naložen, pitao sam se šta ću, i kako, gde... gutao sam cigare, i knedle. gde je sale? zna da sam stigao, javio sam mu. a i zna gde sam, jer čuo sam u avionu da svi sa uplaćenim aranžmanima završe ovde. uzbuđenje se pretvorilo u nervozu. odlučih da odem na piće. – ej de si!? neki tip mi se obrati u holu hotela. kaže da je aca, i da je sale baš danas zapalio za beograd. – kakva slučajnost! – nisam mogao da verujem. – ne brini, mi smo živeli zajedno, i sale mi je rekao da te vodim na gajbu. – pa ajmo! – ma iskoristi dok imaš sobu u hotelu, pa će se onda vidimo! dok sam se muvao ulicama, setim se da sam prestao sa ispijanjem alkohola još pre više no mesec dana. nije to zbog uspeha “lečenja”, već zbog saznanja od prošli put. 25

alkohol je mnogo skup ovde. tako da od kinte ne bi bilo ništa. ogladneh. uđoh u neki kao kafe. naručim pasulj i neka jaja. kad mi je stigao tanjir, bio sam razočaran. pasulj je bio iz konzerve, samo podgrejan. dok sam žvakao, pomislih, prvi obrok, siromašni, na zapadu, bogatom. što je meni, ipak, bilo normalno. i onda sam bolje razgledao enterijer kafea, i sve mi je bilo jasno. stajao sam ispred metro stanice. pisalo je south kensington. pitao sam se što li sale ode. bilo bi super da je sa mnom, ovde je već 6 meseci, mogao je mnogo toga naučiti me. moraću sam. palio sam pljugu na pljugu, i gledao oko sebe, u samo mali delić ovog ogromnog grada. il ću da uspem, il da puknem skroz. a biću preko vize posle mesec dana. biće mi mnogo teže. i još plus, kad god odem odavde, neću više moći da se vratim i pokušam ponovo, jer udariće mi zabranu ulaska u zemlju. victoria i kesa s konzervama bejahu tako daleko. davno. kada sam s gajom izašao da potražimo telefon, da zovemo jasminu, desilo mi se nešto. čudno. što me uplašilo. – pa ja sam bio ovde! udario me je snažni deja vu, drugi u životu, al ovaj tako jak, da se prvo uplaših, a onda smirih sa saznanjem da sam hodio ovim ulicama ranije, u ko zna kom životu, ako je i postojao. deﬁnitivno sam se osećao kao da sam se vratio kući. osećaj je strujao kroz mene, dok sam ja lagodno koračao svojim gradom. gaja me je čudno gledao. samo sam se osmehivao, preispitujući svoje ludilo.

pa šta sam se usro koji kurac? i neka ću sam. sam sam sve... o pucanju nema govora. čovek kao što pukne bilo gde, i uspe bilo gde. umalo da se proderem. – ovo je moj grad!!! pupčana vrpca mi je presečena. život me je zapljusnuo. ovaj put ne videh prvo doktorove ruke, već zgrade, ulice, ljude londona, ovaj put ne brisaše krv sa mene, već se samo izbrisa želja za dolaskom u ovaj grad, izbrisa se mojim prisustvom ovde. više nije želja, već stvarnost. dobrodošao u život! u london. otišao sam nazad u hotel. hteo sam da se istuširam, ali nisam znao kako da koristim tuš, tako da sam se vratio u sobu, i oprao na lavabou. pravi seljak!

hotel prvi dan je prošao. stizali su novi. muvo bih se po hotelu koji je bio prepun naših ljudi. sretnem i neke iz braće jerkovića. dosadu sam ubijao bilijarem. po prvi put sam zaigrao tu igru, i navukao sam se ko budala. kad god sam mogao, bio bi za stolom. vredno sam gubio, sve te kovanice su odlazile od mene i završavale u tuđim džepovima. nije me bilo briga za pare, već to što ne mogu da pobedim. i jednog dana sam odrao lakija, na njegovo iznenađenje. dobio sam prvu funtu. osećao sam se kao milioner. – nisi više ovca, a? – videćemo. – dok sam ređao kugle. kasnije bih izlazio i odlazio na vožnje autobusom. popnem se gore, sednem na zadnje sedište i pripalim pljugu. i gledam kroz prozor sav taj london. eto ti ga kondukter. belac sa rasta frizurom. dredovi do kaiša! i ništa, radi čovek svoj posao, i to dobro. meni za malo da ne daju posao čistača fabrike zbog duge kose. militarizacija njihova. militarizacija koja je isisavala ionako plitke mozgove kod nas. kod nas gde skoro nema nijednog dugokosog na radnom mestu. a ovde je, ipak, bitno kako radiš a ne kako izgledaš. naša je zemlja manekenska. svi po psu! peesu. i sve! – ko je lud da ti takvom da posao? – govorili su mi. onda bih izašao i šetao gradom moje sudbine. zagledao u sve te izloge, i divio se rogu izobilja. veče bih završavao telefonskim razgovorom. zvao bih moju dragu u beogradu, i pričao joj sve šta mi se dešava i kako mi je. njen glas mi je bio nagrada za izdržani dan, 28

ulivala bi mi ekstra snagu, koja mi je jako bila potrebna. sa zvukom njenog glasa, odlazio bih na spavanje. na sanjanje. sanjao sam da sam živ. da vreme u kome obitavam je krajnje nebitno, a njegova prolaznost neosetljiva, jer bio sam vredan, dok radio sam stvari koje volim i mogu. kako lebdim u harmoniji. gde su svi potvrđivali moju vrednost. da sam večni šegrt večnom majstoru. sanjao sam san. sanjao sam kako je moja draga pored mene, ne samo sad, već stalno, u večnosti. i ja bi je ljubio... i jednom, za bilijarskim stolom čujem poznati glas kako se dere. i eto ti ga ko? džoni! samo mi još on falio! bio je u elementu ludila, tako da me nije prepoznao. – šta će ovaj ovde? – upitah. – pa džonijev brat drži ovaj hotel! – aaaaa... pričali su za džonijevog brata da vozi rollce royce, zlatni, sve onako sa veš mašinom u gepeku, obmotanom konopcima i vezanom za branik i vrata gepeka. krv nije voda. i jedno veče mi neko pokuca na vrata hotelske sobe. aca. nosi ﬂašu. – evo ti vino! dobre vesti! našao sam ti posao! ma preko neke naše žene. evo ti adresa, pa da se sutra javiš. nešto u hotelu. super! aj žurim, ćao! i ode. ostavi me da sedim s papirićem u ruci. na papiriću adresa. adresa mog prvog posla. hotel neki. blizu paddington tubea. naučio sam da londonci (londonci? mislim...) metro zovu tube. cevi mnoge pod zemljom za sve te mrave, prevoznike. cevi, kao neka creva londona. a šta su onda prevoznici? 29

tu se mnogo oraspoložih. umalo ne otvorih ﬂašu vina koju je aca ostavio. al odlučih da ću da je sačuvam i poklonim nekome. osmehnuh se na moj jak karakter. i, moram rano da legnem. sutra se radi.

epilog

london sloboda u londonu se osećala na svakom ćošku. odjednom su ulice bile lepše, ljudi koji su se gurali i zvrjali ko muve, nisu mi više smetali. prilazio bih pandurima s osmehom, dok lenjo bih palio cigaru. odjednom je bilo sunčano, oblaci su ostali negde na severu. život kao da je dobio neki smisao. futur je postao nešto čemu je vredelo ići. sve moje zamisli su sad postale moguće, ostvarive. na 3 godine drndanja sam gledao kao na dobro završenu školu, školu koja bi trebalo da mi da bazu za eventualni uspeh. a i što ne bih uspeo? naročito ovako skroman, bez glupih gastarbajterskih povoda, koji su klali mnoge ovde. znam da sam dobio tek prvu rundu, i da će rat biti dug. rat protiv celog sveta, i protiv moje negative, koja zna da se uvuče čim stvari krenu nizbrdo. sada bi trebalo da sam jači. da se lakše suočavam s neprijateljem. i ne bi trebalo više sam protiv sebe. london je blistao. maida vale je bila okupana cvećem. kanal, sa svojom stajaćom vodom, je mamio. camden town nikad nije bio šareniji. portobello nikad razigraniji. barovi na sohou su postali ono što i jesu. barovi. kao i oxford street. to je samo velika ulica, sa mnogo radnji i zato mnogo ljudi. ljudi koji su isto kao i ja samo tražili zaborav na surovost stvarnosti. london se prolepšao. prolepšao se moj pogled na njega. samo je trebao potpis na papiru, u tamo nekoj ustanovi, za revoluciju. 259

london viĹĄe nije mogao postati samo zaborav. postao je realnost, kakva god ona bila. jedan od mojih deÄ?aÄ?kih snova je ispunjen. sada bih komotno mogao da pojurim ostale snove.

260

šta ti znaš o tome?! – london nije za svakoga! – promudrovah. dolih dosta mleka u čaj, što je krajnje ne engleski, promešah i srknuh. – mnogi ovde zauzimaju mesto drugima. – nastavih. – al bar imaju hrabrosti da budu ovde. ovo je okrutan grad! džungla od cigli, kamena i asfalta. svako hvala, i osmeh, su samo maska, ko zna kakvog osećaja, koji ti se neće ponuditi. iz straha, valjda. svi se boje. ranjavanja. i zato vade maske svaki minut. pijuckam čajić. i nastavim drobljenje. – puno je bola ovde. mada, gde god odeš, isti bol. saturn nikad ne spava. al ovaj grad pritiska crnilom jače no ostali. il je saturn u mojoj glavi? pogrešna astrologija možda, pomislih. šta ja znam o astrologiji? – ovde komotno možeš da crkneš od gladi, il na ulici da budeš samo senka što bledi, a da niko ne primeti. da nikom ne nedostaješ. zaboraviš na majku, i da si je ikad imao. ovde si malena cifra u velikom zbiru. gubljenjem tebe, zbir ostaje isti. pripalih cigaru. s dimom iz mojih usta izlete i masa ogorčenosti. – ovde se pederi ponose time što jesu pederi. ovde su svi “slobodni”. i ponosni. sve je naopako. izobličenost je na ceni. poštenje nikom ne treba. nakostrešio sam se. – ovde niko ne plače ni za kim. što bi ko za mnom? 261

ispih čaj i ustadoh. vreme je da se ode. ipak se osmehnuh. – ne bih ja mogao nigde bez londona! – uzdahnuh na kraju. – nije mi jasno! sve vreme pričaš kako je grozno u LONDONu, kako si se non-stop patio, a opet, na kraju si oduševljen tim gradom, i ne možeš bez njega! – šta ti znaš o tome?!

262

Dragan Ranković

DAYS OF FUTURE PASSED*

*„Days Of Future Passed“, /Dani budućnosti protekli/, naziv albuma grupe „The Moody Blues“, 1967.

Od Crnjanskog, do najnovijih internet korespodencija koje ponekad prerastaju u beletristiku, jedan značajan deo naše književnosti nastaje u znaku egzila, lutanja, neutemeljenosti u „ovom“ svetu (premreženom brojnim alternativnim pod i nad svetovima), što podrazumeva nezadovoljstvo ustaljenim normama, političkim poretkom, društvenim odnosima, socijalnim statusom. Njen junak je stranac, izgnanik, koji, poput Hrista, „nema gde ni glavu skloniti“, ni tamo ni ovde, dvostruki državljanin, raspet između neba i zemlje. Kako je ovakva neutemeljenost stožerni motiv i nekih od najvrednijih dela svetske književnosti, bilo da se ona ovim motivom lutanja, egzistencijalnog nomadizma ili nomadske egzistencije, prinudnog ili dobrovoljnog, eskapizma, autizma ili spašavanja glave na ramenu, bave neposredno ili posredno (Don Kihot, Kafka), ne čudi činjenica da nam iz dijaspore dolaze mnoga kvalitetna dela koja, ako i ne predstavljaju uvek vrhunsku vrednost, svakako donose osveženje i jedan drugačiji pogled na nas same. Kada bi, kojim slučajem, UN donele rezoluciju da se osnuje nova država isključivo za međunarodni „narod“ izbeglica, (nazvana, npr., u radnim dokumentima, jednostavno Refugiestan), prema statistikama, s obzirom na broj stanovnika planete koji su u jednom trenutku života bili prinuđeni na neku formu izbeglištva, njeno državljanstvo bi moglo steći čak pedesetak miliona ljudi. Nažalost, masovnost ove populacije ne podrazumeva nužno i političku samosvest, pa tako izbeglištvo najčešće postaje jedna od onih neprijatnih (uzgrednih) tema o kojima se često govori, između dva gutljaja viskija i dve nove eksplozije u 265

tv vestima, ali na takav način da se suština ipak zaobilazi, zbog čega se svaki novi dijalog o ovom predmetu (od donatorskih prijema, preko okruglih stolova o egzilu u srpskoj književnosti, do patetičnih komentara tv voditelja) po pravilu pretvara u novu apologiju bede, povlađivanje i tolerisanje kanibalskog sistema koji obezdomljuje i obezglavljuje; a s druge strane, publici koja nije u sličnoj situaciji pruža osećanje, na ivici straha, pomirenosti i zadovoljstva postojećim, ma kako sitno i bedno ono bilo, „uh, dobro je da to nismo mi“, uzbuđenja medijskog voajerstva, perverzno zadovoljstvo posmatrača gladijatorskih borbi. Dušebrižničko lako i bezbolno uživljavanje u ulogu žrtvi pod vidom lažne empatije, jeftine filantropije i altruizma, žrtve i čini onim što jesu. Biti potreban nekome, otvara polje moći na kome svoj status stiču brojni administrativni i ’’humanitarni’’ radnici, lekari i mešetari, ideološke prostitutke, dileri budžetskih sredstava i mnogi drugi. No, ostavimo ovu tugaljivu temu širokim i dubokim lamentima profesora i forenzičkim ekspertizama „eksperata“ rata. Upravo zbog toga, da istina ne bi bila previđena i ućutkana kao sudbine tolikih protagonista istorije, važno je ono što tzv „lepa književnost“ (i slobodna, dodali bi smo) o ovoj temi ima da kaže, neposredno i lično, autentično i dokumentovano sopstvenim iskustvom... Pisac romana „London“, Predrag Dabović (rođen u Dubrovniku 1962, odrastao u Beogradu, živi u Londonu od 1987.), pesnik, pripovedač, rok muzičar, svoje izbeglištvo izabrao je svojevoljno, još osamdesetih godina prošlog veka, (roman obuhvata period od 1986, prvih priprema za putovanje, do 1990, kada se nesuđeni „kuvar“ domogao prvog studija i koncertiranja), dakle znatno ranije nego što je i veliki deo njegove generacije pošao istim putem, kada 266

je početkom devedesetih već postalo jasno da će sledbenici projekta titoističke sekte, poput Mensona i tolikih drugih, inscenirati i svoje velelepno krvavo finale. Na razmeđi generacija onih starih, poratnih, ideološki nepodobnih iseljenika (u romanu prikazanih u poglavlju „flaše“ kroz dirljivi susret sa starcem izbeglim odmah posle rata, koji se u strahu od komunista nikada nije vratio kući), i nove generacije „dezertera“ iz bratoubilačkih ratova devedesetih, Dabović se opet našao „ni-na-nebu-ni-na-zemlji“, u onoj posleratnoj generaciji koja je sva stasala u nekom među/prostoru, intermecu između dva rata, ali koja ipak, ma kako „razmažena“ nije svoju sudbinu želela da vezuje za ovaj prostor po bilo koju cenu; ne pristajući dakle, na prinudni, zadati lokalni identitet, ideološku infantilnost, maloumnost svakodnevnog političkog presinga koja vređa razum. Ta generacija je vrlo rado trampila pionirsku maramu za „red bandanu“ hipija, pušku – za gitaru. Povrh svega, on odlazi, ne od muke – od dosade! „i, tako, vreme je da se pali. dosadio mi ovaj grad, dosadili mi ovi ljudi. dosadilo mi što sam svestan da su samo snovi gde imaću gitaru. a tek svirati je. a tek tek javno.“ „Dosada“ koja inicira zbivanja ove povesti, neodredivo stanje duha koje tišti glavnog junaka, poput Kamijevog Mersoa (još jednog „stranca“ ovome svetu) nije obična blaziranost svojstvena društvima obilja; u ovom slučaju dosada je kreativni podsticaj koji ima dublje korene, u tekstu tek naznačene, ali jasne: to su „koreni londona“ koji niču u junakovoj mašti, zapravo inicijalni momenti traganja za utopijom, svojim mestom pod suncem, i posredno, za svojim pravim jastvom. Pa uostalom, i traganjem za „rodnim krajem“. Jer, ako London i nije njegov rodni grad, ni Engleska domovina, on svakako jeste, prema vikipediji: 267

„najveća urbana zona u EU, sa preko 300 različitih nacionalnosti koje u njemu žive, i važi za jednu od najkosmopolitiskijih sredina u Evropi“, a što je još važnije, svakako jeste i, u izvesnom smislu, rodno mesto rok end rola, a, to je u stvari, ono što je bitno, jer, u tom slučaju, jedan rok muzičar u njemu nikada ne može biti potpuni stranac. Počev od sobnog preslušavanja omiljene ploče, (tog estetskog uživanja koje neupućenima, najpre roditeljima, može ličiti na asocijalno ponašanje, autizam), uživanja posvećenog i usamljeničkog u muzici koja u sindikalnoj svakodnevici onog vremena predstavlja prostor slobode, utopiju, mesto egzaltacije, mogućnost neke drugačije sreće, pa sve do kristalisanja odluke da taj (virtuelni) svet urezan na polivinilu ne treba samo da zatreperi svojim zvucima i iščezne pri prvom naletu roditeljskog socrealizma, nego da se nekako i otelotvori, pronađe faktički, kao Šambala ili Eldorado, otkriva se da ono od čega njegov junak uistinu beži jeste ispraznost programirane „samoupravne“ svakodnevice, praznina u duši, neprilagođenost, koju, kao i u drugim svojim knjigama, autor i ovde definiše kao neizrecivi „urlik“ pobune (Ginzberg), neku vrstu primalnog krika kojim se budi, rađa za mogućnost bivanja nekim drugim, (ne nužno i boljim novim, već, najvažnije, drugačijim sobom) bez obzira na moguća iskušenja, i svoju (ne)prihvaćenost u okvirima osveštanih (ne)vrednosti. Zbog ovog diskontinuiteta sa najnovijim piscima, kao i onima generacije drugog rata, Dabovićeva proza bliža je, na primer, nešto od njega starijem Milanu Oklopdžiću (CA Blues), nego što je srodna piscima-egzilantima njegove sopstvene generacije, koji svoj (neželjeni) egzil nužno posmatraju kroz prizmu ratnih stradanja i nostalgije. Dabović je, u tom smislu, na svom „nepočin polju“, po našem miš268

ljenju, u čisto literarnom smislu za korak u prednosti. Neopterećen ideologijom (osim kao otporom svemu odrtavelom i tupavom), neopterećen sopstvenom sudbinom, on ispisuje svoje iskustvo onako kako mu se ono zbiva, bez primesa, natruha, i književnosti nepotrebnih patronata „odozgo“. Ispisuje prozu nadahnutu stvarnim, začinjenu svim životnim sokovima i toksinima, nestilizovanu, osim kroz izvesnu prizmu poetske napetosti, koja nosi pripovedanje. A, možda otuda i univerzalnost njegove naracije, jasno definisane (globalno) prepoznatljivim kodovima rok generacije i njene umetnosti (tako često olako svrstavane u kategoriju „subkulture“), od bit književnosti do tekstova rok pesama. (U periodima buđenja surogatnog, veštački indukovanog neotradicionalizma i neokonzervativizma, i njihovih kičerskih literarnih reprezenata, ovakav pristup ponovo ima smisla, ima šta da saopšti, postajući tako neka vrsta „retro/neo/avangarde“, a ovaj rogobatni termin stoji ovde samo da bi ukazao na nemoć teorije nad umetničkom praksom /Gete/, diskursivnog intelektualizma nad pukim beskrajem života.) Ovim jezikom, jezikom bit generacije, Dabović vešto ispreda atmosferu londonskog „splina“, niže pikarske dogodovštine od nemila do nedraga loše plaćenih poslova za „građane drugog reda“ (političko/erotični susret sa aktivistkinjom za ljudska prava otkriva subjektu odraslom u totalitarizmu da u „slobodnom svetu“, on takva prava, kako god bilo, makar na papiru, ipak, poseduje), ili pak precizno skenira svoja duševna stanja, izgubljenosti, neuroze, patnje, ali i „divlje“ rokerske radosti, zadovoljstava koje samo sloboda – kakva god bila – može doneti. Pa, i onda kada je to – sloboda od drugog – (kao u sceni isterivanja cimera iz skučenog zajedničkog prostora, radi oda269

vanja poroku biblijskog praoca Onana); drugog, tog naličja sebe, koje Sartr definiše kao „pakao“, „pakao to su drugi“, valjana Sartrova maksima koju će razumeti i potvrditi svako ko je izvesno vreme protraćio u školi, vojsci, zatvoru, duševnom azilu, ili čak, gradskom prevozu. U početnim poglavljima, pratimo kako se subjekt polako dezintegriše kao „onaj koji je bio“, i integriše kao nova ličnost, stanovnik megalopolisa, megamašine koja živi i diše prema potpuno drugačijim parametrima od onih koje je junak u svojoj mašti zacrtao, i čak nekada mogao zamisliti, u koje je verovao: „ozbiljni filmovi su svuda oko nas. al najozbiljniji film je život, u kome glumimo, najviše nepoželjne uloge, bez honorara. i nikad ga ne bi gledali. ponekad, možda, u ogledalima, zbunjeni. samo su nas mogli gledati.“ (...) „sedeo bih tako u sobi, sam. osećao sam iskrivljenu putanju života, kako me zavarava. osećao sam veliku bol. smetalo mi je što sam na žiletu, što igram igru ludog šamana nad provalijom. da li rešenje čeka na dnu provalije? dosegnuto skokom. skokom ogorčenja.“ Metaforično predstavljajući svoje putovanje (svako putovanje kroz prostor i vreme, ujedno oblikuje putnika) kao šamanski skok preko provalije, junak postaje „glumac bez honorara“ (dakle, ne/plaćeni radnik, mašina, mučenik i šarlatan ujedno, jungovska ’persona’, ljuska, paravan ličnosti koji pokazujemo drugima), ostajući pri tom u biti ipak onaj isti, dečak s gitarom (onaj „odavno dečak“, kako Dabović taj svoj alter ego naziva u jednoj od prethodnih knjiga) koji bi želeo odjednom – sve, jednim potezom, jednim šamanskim skokom. To, međutim, ne biva: preživljavanje je stvar svakodnevnog krckanja. Ipak, iskustvo novog, čini ga novim: simbolično i stvarno, kidanje veze sa prošlošću predstavljeno je banalnim raskidom sa devoj270

kom (onom istom koja na samom početku romana uzbuđeno usklikne simptomatično, zapravo provokativno i inicijacijsko pitanje junaku „šta ti znaš o tome?“, kojim se, simbolično, knjiga i okončava, jer: (...) „da li se uvek sve završava pitanjem?“); devojka o kojoj sanja usamljen, koja ostaje u gradu odrastanja, kao arijadnina nit koja ga je vezivala za prošlost, na koju ga sećanje često muči. Devojka koja je okolišala da pođe sa njim na put, predstavljajući mu imaginarne prepreke, ne želeći da se odrekne svog konformizma, koja najzad, kao uzgred naznačeno, izgovara onaj opštepoznati zakon palanke: „od ljubavi se ne živi!“. Nošen svojim „plamenom“, junak tada još duboko veruje: „e tu grešiš! samo se od ljubavi i živi! i za ljubav! čovek će da uradi mnogo toga, da kopa kanale, jede govna, čovek će sve da radi zbog ljubavi! ako neće, onda nije čovek, onda je subhuman, izgubljena hrpa mesa u svoj toj trci za prestižom, finansijama, većim umom, koji je na kraju, ustvari, bolesniji um!“ Jedna od promena koju donosi nova sredina, nešto kasnije, biće i otkriće „ljubavi u londonu“, naime, gole činjenice da ovaj grad ne živi od ljubavi i za ljubav. Naprotiv, tamo gde je konformizam dogma, ljubav je čudovište, neka vrsta nakaznog nahočeta, nepobačenog tek pukim slučajem, poput fetusa zakopanih u podrumima katoličkih internata. Prirodnim narativnim ritmom, autor nas od ovog uvida vodi dalje. Najpre nalazi samo „senku ljubavi“ u vidu isprazne prolazne avanture, a zatim sledi još jedna slika, grada kao velike „čekaonice ljubavi“: „kao da sam zatvorio vrata ljubavi. tako da sam ostao u predsoblju sa skoro 10 miliona stanovnika londona. procentualno su šanse velike, za pronalaženje ljubavi. ali kao što uvek u trežnjenju od kocke biva, realnost govori da su šanse male. 271

0. nikada nisam mogao verovati da ću u ovoliko velikom gradu, videti ogroman nedostatak ljubavi“ (...) „ovo je zajeban grad. u kojem se nije nudila ljubav, nit tražila, već požuda, koja je već bila i tražena. požuda što otimala je, i gutala. sve će nas progutati jednog dana, i kasnije, negde uveče jedne večeri, izbaciti kroz svoj rektum. cev. fucking tube!“ Ili, kako to konstatuje Met Čendler: „Ljudi ne vole ljubav, oni vole onaj lepršavi osećaj flerta. Oni ne vole ljubav – ljubav je žrtvena, ljubav je divlja, ona nije emotivna. Naša kultura ne voli ljubav, ona voli ideju ljubavi. Ona želi emociju, a da ne plati ništa za nju. To je smešno.“ I tu se, gotovo na samom početku priče, krug već neumoljivo zatvara: ovaj gorki uvid zapravo je poraz prvobitnog poleta, pobeda palanke, raspad ideala, pa i same strukture junakove dotadašnje ličnosti. Donekle je iznuđen očajem i glađu, jer ljubav, možda ipak, pripada pobednicima, „eliti“, onima na vrhu društvene lestvice, koje gledamo iz žablje perspektive i koji su večito na pola do nedogleda, uspinjući se lestvicama „stairway to haeven“, (kako bi rekao Dabović, „na polici prodavnice ploča, stoji pod slovom L“). Taj pripovedni krug zatvara sjajno formulisan iskaz: „ljubav u londonu je oksimoron“! Pa ipak, taj iskaz otvara novo poglavlje, kako to po pravilu u ovoj knjizi biva, i uvodi nas u drugi deo romana. Tako nas i Dabovićev pripovedač nenametljivo i nepretenciozno vodi od „ja“ pripovedanja u prvom licu, bliskog epistolarnom iskazu (kakav preovlađuje i u njegovim prethodnim knjigama), neprimetno prelazeći sa prvog lica na dijagnoze opšteg stanja stvari, na ono kolektivno „mi“, koje po pravilu pripada eseju, filozofskom ili naučnom diskursu. Upravo u tim tačkama autor dotiče ono što 272

izmiče, nemislivo, ono što ostaje nevidljivo masi koja kulja tubom metroa, ili tek prosanjano, zbog toga što je netvarno, nema svoju tržišnu vrednost, ne postoji. Jednako kao što prosjaci ili, izmet na podu toaleta koji je ostavila groupie girl najvećeg benda na svetu, faktički, za javni diskurs, ne postoje: „ujutru, dok čistio sam klonju, zatekao bi govno na podu, ispred klozetske šolje. i to u ženskom wcu. nju, ili njega, je mrzelo da čuči i balansira na klozetskoj šolji, kad već ne veruje ostalim gostima i ne sme da sedne. ladno bih počistio govno i pitao se o eliti. šta ja stvarno imam s njima? ništa! šta će mi? ko ih jebe! da li stvarno treba da uporno jurimo za njihovim položajima?“ I tako, klozetska „filozofija“ porekla jednog slučajnog govneta, preobraća se u preispitivanje čitave životne mete i odstojanja, vrednosti i šarenih laža kao vrednosti poturenih. Međutim, ona nevidljiva dimenzija, vakuum emotivne uskraćenosti, gladi za ljubavlju, i tek kako postoji – i deluje: ona je upravo prikriveni motor industrijskog društva obilja koje svakog jutra polazi na svoje radne zadatke, ona je pravi akter „ozbiljnih filmova“, koje pripovedač, volens-nevolens, vidi svuda oko sebe. Čitavo ovo putovanje, pa i sam život, pretvara se u skok nad provalijom, kolapsom neizvesnosti koja vreba u svakom trenutku. Ali, Dabovićev pripovedač ne ostaje samo na filozofskim zaključcima, svako od ovih zapažanja zaokružuju i osvetljavaju kratke epizode koja simboličko prevode u faktičko, oživljavaju iznete reminiscencije kroz prizmu nekog stvarnog događaja, kao što je to na primer susret sa skitnicom koji već godinama spava na ulici u vreći, čija će odvažnost začuditi i samog junaka, spremnog na sve. Na taj način, susret sa skitnicom prepuštenim sebi na ulicama milionskog grada, postaje razrešenje formule, 273

zadatka postavljenog na početku priče, priče o gradu bez ljubavi. Jadnik zaista živi od ljubavi, nešto ga drži na ovom svetu, ali, odakle ta ljubav potiče, do daljnjeg ostaje neizvesno... U autobiografskoj prozi često se srećemo sa fenomenom „naknadne pameti“, pokušajima da autor samoga sebe predstavi u boljem svetlu, prikrije stvarne okolnosti, zabašuri svoje mane: mnoge javne ličnosti, pišući uz pomoć „goust rajtera“, a prodajući svoj knjižni proizvod uz hleb i cigarete, upravo sa takvim motivima i štampaju svoje žućkaste bestseler memoare, pretenciozne i izveštačene. Baš zbog toga i treba napraviti distinkciju, zapaziti razliku: bitno je naglasiti da Dabović ni jednog trenutka ne poseže za tim bogatim arsenalom intelektualnih paralaža, spisateljske „glume“, emotivnog foliranja, prikrivanja, društvenog licemerja; on ispisuje svoju životnu dramu, na neki način, čisto za svoju dušu aktivira svoj mentalni vremeplov, sa žarom i strašću (i onda kada se ta drama pretvara u farsu), samokritično i autoironično do samoporicanja, ponekad i sa onim rokerskim uživanjem u ružnim aspektima stvarnosti, ali, u svakom slučaju, iskreno. Njegov nepotkupljivi pripovedač neumoljivo i lucidno (rekli bi, ponekad, i savršeno hladno, da nije onih emotivnih eskapada koje tu potisnutu emotivnost demontiraju); slika vrline i mane svojih junaka, sebe i drugih, pretvarajući autobiografski iskaz u stilski ujednačenu prozu koje na svojim ključnim tačkama, bez patosa i neočekivanosti, prelazi u nepatvorenu bit poeziju („hej mama! tata! umire vam sin! zašto? zašto umire? zato što je hteo da živi. putovanje...“, završetak poglavlja „početak donosi kraj“ koji nosi reminiscencije na poeziju Džima Morisona, i liči na deklamatorne usklike kakvog performansa iz 274

šezdesetih) dragulje pronađene u slivniku, kako to čini i u prethodnim zbirkama pripovedaka („Droga“, „Škrabanja i žvrljotine“). Ova iskrenost njegovom pripovedanju daje onaj efekat stvarnosnog, dokumentarnog, kojim, u borbi za naklonost publike, savremena književnost pokušava da parira medijima u neravnopravnoj, titanskoj borbi. Lepo i ružno, smešno i tužno, gorko, duhovito i urnebesno, seks bez smisla, nesporazumi i sporazumi (dilovi) među polovima, ljubav na dugačkom štapu, laka droga koja prkosi gravitaciji, nasušni rok, alhemija londona, i reči (dvosmislene, mnogoznačne, prazne i sveobuhvatne u isti mah), kao u francuskoj šansoni „parole, parole, parole“: „ceo život su mi govorili kako da živim svoj život, tj. živeli ga. nikada mi nisu hteli dozvoliti da čujem svoj savet. svoje parole da čujem, kako se glasno izvikuju u moje uši. svoje parole, upućene samome sebi.“ Što se čitaoca tiče, koji je ovakvoj vrsti štiva sklon, on može uživati u autentičnoj ispovednoj bit prozi, profesionalno i kvalitetno izvedenoj do u tančine. A što se tiče svih nas, svaki prodor koji ruši zidove naše klaustrofobije i straha od nama sličnih dvonožaca u uniformama drugačije boje, pohvalan je i dobrodošao. Kako to kod pisaca bit proze biva, svaka nova knjiga samo je još jedna epizoda otrgnuta od života i istetovirana srcem, pa tako zainteresovani i ovu Dabovićevu knjigu mogu smestiti u širi kontest njegovih prethodnih izdanja, koja tek zajedno, (a svakako i na fonu muzike koju ovaj autor paralelno stvara), pružaju panoramski prikaz jednog pokušaja šamanskog „skoka“ izvan zadatog sistema. Jedino što preostaje jeste ono isto pitanje s početka, pitanje egzistencijalne dosade, i pitanje smisla, ali „Šta mi uopšte znamo o tome?“ Dragan Ranković 275

Predrag Dabović LONDON Izdavači Beogradska izdavačko-književna zadruga Autor Za izdavače Oliver Knežević Predrag Dabović Urednik Oliver Knežević Recenzent Dragan Ranković Foto na koricama Paul Pannack Štampa Karganović d.o.o. Tiraž 1000 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 ДАБОВИЋ, Предраг, 1962 London / Predrag Dabović. - Beograd : Beogradska izdavačkoknjiževna zadruga : P. Dabović, 2014 (Beograd : Karganović). - 275 str. ; 20 cm Tiraž 1.000. - Str. 265-275: Days of Future Passed / Dragan Ranković. ISBN 978-86-88951-26-5 (BIKZ) COBISS.SR-ID 211725836