Библиотека Немушти језик Књига четврта
Уредник библиотеке Немања Митровић
Мирко Магарашевић
ПРИЗИВАЊЕ СЕНКИ
Београд, 2014
МЕЂУ ДУСИМА КНОСОСА
Р
ујна позлата вечерњих светлости просипа се над Кнососом у свечаној тишини. Ваздух пун ишчекивања. На трагу митског времена које тка миленијуме. У ноздрвама је мирис боровине, рузмарина и дивље смокве. Мисао полако дише. Као да и није зимско доба над Критом, него чудесна благост некаквог претпролећног продора. Без ветра, у лагодној свежини коју огрева вечерње сунце Средоземља. Ови ме сати враћају у давније од давног. Све дубља тишина. Кроз топле светлости минојског камена препознајем и кушам неки васкрсли душевни мир који нам негде тамо, иза леђа, све око нас умањује или нас га лишава. Од растанка са Шлиманом, Кносос није само највеће Евансово откриће. То 5
Мирко Магарашевић
није само од обале склоњено место на коме се поуздано схвата да Европа не почиње у Грчкој Хомеровог, Хераклитовог или Платоновог доба. Кносос, Фестос, Агија Тријада и Малија од оних су ретких рушевина пред којима не узбуђује слутња бесмртности, него узвишено стање свести о цивилизацији чији је свет толико живео у складу са свим својим могућностима, да му помисао на бесмртност једноставно и није била потребна. Евансови Минојци нису познавали очај јер нису живели под учесталим притиском непосредних опасности. Вековима су владали водама источног Средоземља што је обезбеђивало потпуну острвску сигурност. Ни трага од од киклопских одбрамбених зидова потоње Троје и Микене. Ту су само трагови пуне прибраности у славу живота. Минотаурски лавиринт разрешен је овде Аријадниним концем. Пре и после тога Кнососом је владала посвећеност животу у обиљу свега што дају плодови мора и ритуали под сунцем. Сукоби са лунарним култом нису искључени. Свејед6
Призивање сенки
но. Минојски свет имао је лице које се могло волети. Непомућена јутра расту над Миносовим морем. Опојни сутони клизе по златним ораницама и чокотима боје индига. Минојско је доба било златно све дотле док није познавало одрицање од лепоте и заноса. А ко се није одрицао лепоте није ни познавао неправду. Пре пет хиљада година овде је чулна пуноћа изједначавана са спознајом свих видова живота. Минојци су вековима трајали у равнотежи жудње и чулног сазнања, поморске снаге и култа елеганције. Сањиви сутон односи пролећни децембарски дан. Сув, роморави лахор пришуњале вечери шаље ми ојачали дах рузмарина преко плочника палате Кнососа, као знак препознавања са дусима заборављених који се опиру. Али то није опирање времену. Јер време је овде разорило све што је могло. Остало су докусурили недостојни. Покров земље случајно је сачувао понешто. Дуси мртвих опиру се равнодушности потоњих. Јер живи забо7
Мирко Магарашевић
рављају увек исту поуку: опирати се безданима заборава! Њихов мрак је несит. Издржати. Ко уме и може. Лахор мења смер. Сред чистине дворишта палате уздрхтава усамљена стара смоковница. Њена крошња из пуне тишине сад нагло зашумори и ослободи се, вејаво, стотине презрелих листова. Помислих: то се дуси Кнососа у јези поветарја обраћају тлу на ком поникоше и на ком скончаше. Стара смоковница сад посредује вејавом језом између давно свршеног, непојамног и пролазног. Ветар уздахну и подиже се, још једном. Смоковница опет заромори и стресе се. Њено тролистовље зашушта и јекну по жадно углачаним плочама палате лавиринта. – Да, оте ми се, – то су минојски дуси! Осећам их. И они захвално знају да их осећам. Са још осунчано топлог плочника палате кратак налет ветра подиже прах принчевске мушкости минојства. Њихове атлетске сенке у невидљивом трку прелећу мрки хрбат Миносовог бика у залету. Тај муњевити призор смењује гр8
Призивање сенки
лата цика радовања белопутих девојака под разиграним дугим витицама. Њихове црне бадемасте очи зането севају ваздухом. Наједном, повратак краљевске тишине муњевито брише овај сновидљиви призор који се у дим-прамењу разређује, губи облике и сасвим нестаје међу све модријим висинама. Тамо, ка азијском истоку, насупрот златожарном сутону. Изнад свега овога што је преостало од некадашње палате у Кнососу слеже се и учвршћује краљевска тишина без поређења. 1985.
9
МОЛИТВА АРГОНАУТА
Н
ека одлучност смени оклевање, решеност чекање, истина обману; да се најзад подигну једра и прамац отисне у пловидбу! Да се истраје у дугој потрази за Златним руном. Да оргије на Лимносу не баце дату заклетву у заборав. Да се клисне кроз уништитељска кљешта Симплегадског стења. Да звезде сачувају срећан распоред и узајамни положај, а недостижно да по стане могуће. Да се измакне свим варљивим снохватицама, свим замкама и варкама. Да спас-облак на тренутак заклони сев са оштрица мачева и јуначких шлемова, па неприметно да уведе јунаке у Колхиду, краљу Ејету пред праг. 10
Призивање сенки
Да срцем, препонама и уснама заклета Медејина љубав помогне Јасону да чаролијом упрегне огњене бикове, преоре Арејско поље, засеје га змајевим зубима и посече све оклопнике кад наједном никну из семен-зуба! Да јунаштво не сустане и не поклекне; да Медејина чар-бајалица обори у сан змај-чувара на последњем кораку до Златног руна! Да стечено не буде изгубљено, а притајене заседе непријатеља да увек буду откривене пре него што се у њих упадне. Да малени Арг издржи све ћуди и бесове мора; да се на видику најзад из даљине укаже вољени Јолк; да Медеја надмудри лукавог Пелеја. Да јунаци, после свих подвига, стигну коначно до капија смирења над којима нема више олуја. Да се проникне сав наук Златног руна: Јасон за све – сви за Јасона! Да јунаци на крају стигну бар надомак Острва блажених, а са њих да пређу језиком легенде у загонети вечности! 11
МАТУТО
П
ојављује се у раскошној ведрини староиталске богиње јутра. Пребацује млечна бедра чеднога сјаја преко Алпа. Дугим кроком искорачује преко Рима до Сардиније и даље. Провлачи своје танке, дугачке прсте међу Хадријанове предахе у Тибуру. Онда нагиње бљештава недра над целим Јадраном док јој хиљаде искри кроз нестајућу ноћ пада из зифтано црне косе по Сицилији и Корзици. Пољупцима дотиче Херкулове стубове који се кроз измаглицу буде из тмине Атлантика за који се тада још веровало да је само водена плоча чији рубови тону у бескрајан амбис. Видим те, чедна Матуто, у часу кад из бујности својих јутарњих облика по12
Призивање сенки
стајеш милостива богиња мора, заштитница пловидбе и морем ношених прамаца и једара. Видим те како храбриш неизвесну судбину крме да поднесе многа искушења бура и мора, као што си и ти храбро поднела Херину мржњу док си неговала и подизала Диониса недрима смртнице Иноне! Видим те како се бацаш очајна са мрких хридина у море, како те Посејдон у Дионисовом преклињању претвара у божанску Леукотеју: да штитиш сад ти све оне чија једра прогони његова, Посејдонова ћуд! Твоје дивовске, најежене беле бутине подижу се, не за љубавну преданост. Него да успоре големе таласе. Кротиш колико можеш бесове олујних мора. Вртлози пене око тебе пењу ти се уз стегно. Не мариш за то. Стишаваш урлике осионих бура. Доносиш на склопљеним трепавицама мирна јутра и морнарску наду у нове пловидбе. О Матуто! Твој љупки осмех пун златоносних освита дарује све што уме да се радује, све пловидбенике који брижно гле13
Мирко Магарашевић
дају пут неба и моле се сред водене даљине да их мимоиђу суровости непредвидљивих мора. Помажеш тријерама, галијама, свим бродовима и њиховим вековним посадама и капетанима да се после свих пловидбених искушења безбедно домогну копна, својих малих чежњи и постеље над којом свакоме, свакога јутра бдиш. Кад замру сјај и тама искони, кад падну Троја, Колхида, Феникија, Картагина, Грчка и Рим, изгубићеш се међу звездама. Али твоје наслеђе неће пропасти. Моћ твоју часно је преузео Свети Никола!
14
МЕСАЛИНА
З
везде се у ројевима спустише на Тиренско море. Ноћ је сасвим омесечарена, летња и заносно римска. Плотна плима диже се у души жене као сутонска влага из дневном врелином засићених тосканских шума. Царица Месалина и вечерас зна: један мушкарац увек је слаба забава! Краљевско задовољство није ни под пурпурном тогом остарелог императора Клаудија, где увела шишарка мре у сенци ловорика, нити је на сенаторским вечеринкама где трбоње, ждероње и пијанци грохотом и штипањем хране трошну сујету и слабу жељу. Не ту и не то. Месалина хоће чврстину младости и жестину снаге која не постустаје. А вечерас, она то опет добија, по добром тајном 35
Мирко Магарашевић
обичају, међу преторијанском стражом чијег центуриона високо плаћа за биране јунаке у постељи! Њему злато, а њој забава. Престала је да броји са ким и колико пута дубоко захвати и ужива у таласима заноса. На том бојном пољу она побеђује сваког! Обара се под месечином, на топлом мозаику, под сенкама маслињака, у пари мраморног купатила, по вртовима царских имања – свуда где испадне најзгодније! Гдегод је жеља спопадне! Кад је пламен жудње изнутра громно удари и усија, она захтева одмах, без оклевања, под окриљем најближе сенке царског трема, задиже тогу и млечно белу ногу. Хитра као видра навлачи се на мушкост. Муља се, привија и премеће. Све друго је неважно! Дотле, нека онај њен Кла-Кла-Клаудије вене међу списима у царским архивама, нагнут над листовима прашњавих папируса Ливијевих и Апијанових. Она ће лепше збрајати славу тренутака. Сва успаљена и несито похотна, даје се на царском прагу, у прво предвечерје, у 36
Призивање сенки
предворју палате, под хладом римских пинија које упијају њене сласне крике. Неће све у себе. Тражи да се лије по њеном баршунастом телу жестина семена које јој гаси жеђ, праву и највећу, бескрајну и неутаживу! Нека литице тих борбених и хртоликих образа смело свуд рију по њеним боковима, нека полуге тих набијених мишића загрцнуто мрве све њене јегуље и сустопице гоне сласт кроз њене препоне и смокве... она са чврстих обелиска неће да сиђе све док зора не цикне иза Via Apia. И све даље. Силије, Мнестер, Луције Вителије... нека један изабраник, ако не може све сâм, одмах зове у помоћ другог – то нема значаја! – главно је да плима сласти не јењава... није ни важно ко је диже! Царичиној усијаној задњици и бедрима није више довољно седам римских брежуљака. Потребни су јој Алпи – видици пуни плавети и модре свежине! – а дуг вијугав пут до њих мора се хитро прећи без обзира на препреке и цену! Месалина не чека и не пита. Она захтева. Сад и овде! Одмах! 37
НЕРВИНО МЕРИЛО
И
сти дан донео је неколико звезданих тренутака који су спасли Рим од хаоса. Једно столеће, скоро. Последње године Домицијанове владавине личиле су на мешавину Тиберијеве свирепости и неронске сулудости. Нико није био на свом. Нико спокојан. Ни најчаснији, ни најсавеснији грађани Рима нису били сигурни да неки из армије потказивача неће већ сутра показати прстом на њихов живот, имање, лепу жену, сумњив израз лица! Домицијановом главом више није владао ни остатак разума. Сенат је био десеткован. Вредност новца је свакодневно падала. Цене су дивљале. Пијаце осиротеше. Луке опустеше. И уличарке се проредише. Осташе само јефтине и оне најгоре. 38
Призивање сенки
Осека је захватила и црну берзу. Једино су цветали потказивачи. Пацолика шуњала. Претходници отимачине. Под заштитом ''закона''. Простор деловања потказивача постао је неограничен. То значи да су сви видови живота губили смисао и било какву вредност. И све то само зато да би се један човек у држави осећао сигуран и миран. А да ли је Домицијан уопште могао тако остати миран?! Људи су по кућама умирали од глади. Самоубиста посташе свакодневна појава. Љубави су венуле, коров равнодушности прогутао је осећања. Заметање плода у женским утробама поста реткост. Лешеви се нису сахрањивали. Чопори паса луталица ноћу овладаше градовима. Њихов лавеж урлицима се сливао низ тргове. Улицама се ширио језив смрад. Један дан, срећом, донео је преокрет. Згадило се и најближој царевој околини. Домицијана је смакао његов собар! Свршено је са злом. Свима свану. Као да је живот сасвим стао, па изнова почео. 39
Мирко Магарашевић
Заборав прекрива сваку беду и невољу. Додуше, људске глупости, ма колико их ми терали од себе, имају прикривену склоност да се после неког времена опет враћају међу нас. – Стар сам. Али трудићу се да неронско и домицијанско лудило не насрне опет на нас. Бар неко време. Јупитера ми, једва се те беде ослободисмо! Владаћу праведно. Свима казујем: – Мирна савест царства вреди!
40
НЕМАЊИН ТРЕНУТАК
Х
ук сове разлеже се кроз рашку ноћ, црњу од гавранова перја. Хук кроз ноћ олујну и злокобну, кроз ноћ у којој се и млад месец губи под облацима међу рашким висовима. Чопори се дозивају кроз ноћ непровидне тмине зјапног вучјег ждрела. Кроз мрклу ноћ клизи сев очију над испијеним вилицама. Ступа бешумно као планински рис. Осврће се као гоњена звер. Сашаптавају се избечене совуљаге, кртице са кртицама и дрхте големе храстове крошње под ударима олује. Све живо је закисло над послепоноћним вртачама и лисичјим јазбинама. Намах олуја стаде, ал тмина шума тад поста још гушћа. Обузето стрепњом све се склања пред хитрим кроком чудне звери! Ваздух пун језе повија траву. 43
Мирко Магарашевић
На првом пропланку тама се разређује и показује се како незнана опасност није ни голем вепар, ни безимена звер, него плећат јунак севног ока, кршан и дугачак ко и мач му, тежак и бритак у напетој десници. Незнаник размиче шумски невид исуканом оштрицом и гипким кораком. Огрнут само заштитом олујне ноћи плећат јунак напустио је забачену скривеност пећине-заточнице и хладни оков братске љубави! Нема звезде да му покаже пут. Ал он добро види видом ноћне зверке брдских шума Рашке; види сутрашњи дан, недалек и блистав на оштрици српске храбрости; види све рашке земље у српским рукама. Види непрорециву будућност упркос ове неозвездане ноћи стегнуте шакама леденог ветра и непровида! Јунак полако израња кроз мрклине вида у блискоме сутра. Али то је тек сутра. А данас – решеност и ћутни стисак зуба кроз језу ове ноћне тмуше. Смрт је на путу оном ко се испречи. 44
Призивање сенки
Сад, упркос олујној ноћи, чека га милост крста и зев рашких литица. Сад нека гвоздена воља расеца ову замрклу ноћ, нек отвара танку стазу кроз непроход, нек расеца вучје зевове и лисичје кезове назови братске љубави која му се и не нада овако решеном и опет слободном! Таквим је знацима био обележен први натприродан тренутак Стефана Немање на путу из безнађа ка обистињењу.
45
БЕЛЕШКА АУТОРА
Поједине, овде необјављене, као и овде пробране прозаиде првобитно су објављене крајем 20. века у листовима ‘’Политика’’ и ‘’Борба’’, а неке у часопису ДЕЛО који од 1993. више не излази. Наслови Небо Јужне Анадолије, Сеоце Чифтлик и Таурус објављени су као лирска проза у књизи путописа Турска писма (Академска књига, Нови Сад, 2012). Прозаида Сузе Светог Саве сврстана је, по избору професорке Бојане Стојановић Пантовић, у књизи Српске прозаиде (Антологија песама у прози, Нолит, 2001), првој антологији такве врсте у српској књижевности. Синтагму “прозаиде’’ први је сковао и огласио песник Јован Јовановић Змај, а – више од сто година касније – оживела га 73
Мирко Магарашевић
је ауторка поменуте Антологије. Већина прозаида појављује се овде под насловом Призивање сенки, по први пут. 8. април 2014.
74
САДРЖАЈ Међу дусима Кнососа Молитва Аргонаута Матуто Питања замуклом Навав Таурус Делфи Неизвесност Завера Месалина Нервино мерило Непробишта Немањин тренутак Сузе Светог Саве Цетињски октоих Ducatus Venetus Небо јужне Анадолије Професорка Маринатос Сан Сеоце Чифтлик Сремска Каменица Белешка аутора
5 10 12 15 18 21 25 29 32 35 38 41 43 46 49 52 56 59 63 66 69 73
Мирко Магарашевић ПРИЗИВАЊЕ СЕНКИ Библиотека Немушти језик Књига четврта Издавачи Београдска издавачко-књижевна задруга Аутор За издаваче Оливер Кнежевић Мирко Магарашевић На корицама: венецијанер, 1752. из Архива Магарашевић Штампа Каргановић доо – Београд Тираж 300 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-32 МАГАРАШЕВИЋ, Мирко, 1946Призивање сенки / Мирко Магарашевић. - Београд : Београдска издавачко-књижевна задруга : М. Магарашевић, 2014 (Београд : Каргановић). - 74 стр. ; 17 cm. - (#Библиотека #Немушти језик ; #књ. #4) Тираж 300. ISBN 978-86-88951-22-7 (БИКЗ) COBISS.SR-ID 206984716