@ DRALOVI
Zoran Pavlovi}
Zoran Pavlovi}
@DRALOVI
Beograd, 2014
Vuku St. Karaxi}u
po reci `eraviji pastrmke su visoko skakale vuk i ru`a ih u ko{are od prepletenih prstiju hvatali jagawci im jedini pouzdani svedoci da zbog poqubaca {umnih i neizbrojnih sve im ribe nepovratno u mese~inu odbego{e xamije tad okrilati{e jataganima se minareti okiti{e `rvweve `ivota stevanove i jegdine vodenice pokrenu{e crno mlivo od sre}e razigranog para na~ini{e verenica ru`a i dan-danas na obali sedi ~eka i sneva hiqadu vezenih ko{uqa i lovorika je spremila i splela sa ~ove~anstvom u svatovskoj povorci do}i }e mlodo`ewa u osvit zore stra{ni lu~ono{a }e se ukazati sa zvezdom danicom u otvorenim grudima vuk iz suve drenove {tule svoje iscedi}e kapqicu vaskrsewa kapqicu ve~nog `ivota za wihovu ven~anu no}
5
iz dubokog sna prenu{e se zlokobne nemani spletovi smrtonosnih zmija-`ila ~ovekovih prsnu{e stihije otrovne krvi uvis {iknu{e u srcima qudi paklenski slapovi zatutwa{e lavina mr`we qudske do~eka svoje prole}e smrtima bremenite sabqe bezvazdu{ni prostor re`u sav zrak udahnut u grudi pomamnih bojovnika dolame i ki}anke u krvi turci i srbi sa glavama na koqu umesto na ramenima ratuju
6
od slova lete}i }ilim vuk izatka sve nadlete sabra srpske duhove le{eve {to napu{tahu i re~e spas je u pesmi i jeziku sa usana mog naroda {to `ubori zamrla }u vam srca na tocilo qubavi metnuti i o`iveti kuli srpskog jezika udari}u neuni{tive temeqe ne}e je vi{e uzdrmati na svetu niko glavu pose~enu vo`da kara|or|a ukraj svog }ilima spazi dole u ponoru }ur~ija |or|e mrtav i izdan haramba{a u biv{eg svog pisara sa nadom u srcu pomno motri vukov je lete}i }ilim oivi~en gavranovima i ptice grak}u oguqene kore drve}e pla~e trule` prodire u beowa~u planete istopi se srbija kao para nesta u dalekim nebesima
7
ne prolomi se tad vukova glasina iz visine srbija je santa leda iskonska i stamena u pupku zemqe sa pla{tem od plavog devesiqa usnama od prve mahovine jedan stari sloven stoji ve~no je tu i u rukama ste`e mineral wene besmrtnosti srbijo ki{onosna kolevko srbijo sun~ana smrtonosna i `ivotodavna dijamantska utrobo tamni vilajetu osvetqen na{im zenama srbijo zemqo kristalnog smeha i radosti srbijo majko oblacima suncu i zvezdama srbijo mese~ino sveobuhvatna srbijo poplavo qubavi srbijo ti si okean mi delfini tvoje radosti otaxbino neumrla stari sloven u pupku zemqe bdije kao nepomerqivi sto`er svekolikog postojawa pla{t mu od plavog devesiqa usne od prve mahovine {akama mo}nim kao korewe hrasta tvoju besmrtnost ~uva tragovi smiqa i bosiqa lelujaju se u tvom vazduhu 8
biv{i qudi dobuju po svojim nestalim lobawama kroz naga prozra~na srca oni motre u ve~nost svaki ~as }e iz vekovne ti{ine pokuqati stari sloveni po dva praoca dohvati}e po jednog sina i uzneti se
9
nikada zemqotresi ni gromovi ne}e ta}i na{e pesme kojima smo sahrane i svadbe mnogih vekova ispratili jer ja sam kameni stra`ar pred wima sfinga koju je nemogu}e prevariti ni pomeriti ja sam ratnik kog nijedna muka ne}e slomiti ja sam svat sa hiqadu |erdana od biser-re~i mog jezika ja fantom kroz ~ije grudi uzalud kur{umi huje ja sam neugledna slevuj-ptica u gaju srbija osiwak uzavreo i mahnit `aoka svih osa trn xinovske ru`e za moje srce nek samo cvet jarkocrven i blistav zoru do~eka dok drugi svoja prsa metalom od smrti budu {titili ja }u pesmama dati sa svojih grudi pancir nag }u po krvi qudi i kowa gaziti u steni srca ~ovekovog kona~ni nauk kle{u}i lomi}e se ubojita kopqa u duge prometati odbija}e se od mojih kwiga stra{na je~e}a tanad kao salamanderi u vatri one }e se vremenu smejati 10
barutom }u zabele`iti pam}ewe slepih peva~a ded bandula ponosi}e se sa mnom na onom svetu dede bandula tvoje }u zave{tawe mnogostruko ispuniti tvoja }e lutwa opet da zazvoni bubne }e opne pucati gluvi }e du{mani gluve kowe u bekstvu jahati bez potkova |ogati }e im wi{tati i u ~ardake smrti ih bacati basovi i baritoni slovena juga u pesmi }e grmeti eho }e seja~e zla razneti perunike }e svetom procvati i to }e biti jedini korov u zemqi srbiji qubi~aste }e dolame izan|ali turci u zave`qajima nositi zami{qeno }e im carstvo u~kur izgubiti tako je govorio vuk i tako se obistinilo
11
vijuga stra{na i mo}na vukova u vijenu je tada stigla sredi{te evropske kulture i umetnosti radoznale device u krinolinama zagledaju mu egzoti~nu no{wu betoven mocart i {traus u istim ko~ijama prominu{e manhnu{e mu i za`ele{e dobrodo{licu ohrabreni vuk umo~i tad od `drala pero u rastvoreni barut i po~e kovati stihove po~e tvoriti novu azbuku `ivota
12
gospodu je vele {est dana dostalo da na~ini svet izveo je to uz sijaset pogre{aka i iznajmio ga nama vuk stefanovi} karaxi} druk~ije stvarawu pristupi on ceo svoj vek bez ostatka tome dade wegovih se {est dana rasteglo an|ele retke oko sebe je imao umni jernej kopitar tajanstveni jakob grim jezikoslovac sava mrkaq luka milovanov sa perjanicom od stihova |ura dani~i} u~ewak i pesnik lukijan mu{icki sa drevnom svetlo{}u na ~elu sterija mera~ na{ih suza i na{eg smeha qudevit gaj ve~ni dub zagorski stra{ni filip vi{wi} otac pevawa i buna wego{ sa kamenom crkvom u ruci gete zvezdoznanac i seja~ istine vilewak branko radi~evi} koji se smejao gravitaciji i na wu sasvim zaboraviv{i sa zemqe mlad odleteo to behu dvanaest apostola vukove misli 13
`eravicu `ivu golom rukom celog je `ivota stezao vitez me|u topovima je pesmu razaznavao me|u le{evima poslovice i zagonetke kroz sito vejao na malom brdskom kowu u gudure je zalazio goniteq legendi pri~a i dragocenih obi~aja pisa}i su se stolovi od hra{}a pose~enog umarali i habali `drali goli leteli sa krvavih boji{ta baruta nedovoqno stizalo a vuk ipak nikada nije klonuo vuk je polarne no}i za nas probdeo vuk je ~equstima gvozdenim sve protivnike smrvio i nad`iveo
14
ana kraus karaxi} odana wemu i wegovom delu dete za detetom iz svoje utrobe u raku je preme{tala rake oko vuka kolo vodile i pocikivale vuk je srce morao da stegne u jedan jedini atom taj atom mo`da je imao oblik slova s kao slova sloboda srbija slavuji stari sloveni sudbina slava su`wi somnabulnici mo`da ali sigurno ne kao sre}a nikada kao sre}a
15
vuk je imao ko~ije vidqive samo wemu a takva mu je bila i zaprega iz oka iza{la danas svi vidimo da je u ta kola kao u nojevu barku spaseno sve zlato i draguqi srbije sve vredno i ~estito dobro je video vuk poklonimo se hramu wegovih o~iju na vukovo siroma{ko okno doletali su slepi sokoli iz boja a on im isceliteqskim svojim re~ima vra}ao vid zauzvrat ove mu ptice kao glasono{e behu u slu`bi retko se me|utim stari prekaqeni kurjak radovao glasnicima pod brdom pogrdnih joakimovskih pisama je bivao a {to pod wim nije nestao i ugu{io se nije ~udo na dlanu ruke kojom je pisao imao je vuk nacrte i izlaze iz svih mogu}ih lavirinta bolest sirotiwu smrti svoje dece protivnike prevladao je ~arolijom pesme dara i neprestanog rada
16
u lulici od belokosti kao u stra{nom ogwu u dimu jeftinog duvana nestade debeloga jera nesta{e grbe guke i svi balasti jezika le{eve slova za koja nema glasova bez opela je u bezdane gurao i nije se za wima osvrnuo nemojmo se uop{te pitati da li je bio div od zvezdanih jata u {tuli vuka karaxi}a {tula od orahovine sa podzemqem u vezi |avoli dolaze i odlaze vuk kao troglav gord stoji
17
nadomak manastira trono{e se inkarnirao sem mo`da ve{tica niko to nije zapazio jernej kopitar bio je taj koji ga je prvi poznao umnome cenzoru ni{ta nije moglo izma}i odmah mu bi jasno starokovna ptica preda w je iza{la – provi|ewe ne gre{i jegda je jednog jutra na ogwi{tu u svojoj izbi zatekla pepeo ptice feniksa i ve{to i bri`qivo od wega izdelala vuka kopitar je podr`avao wegov let on ga nikada nije nazvao samoubila~kim iako je ovog `ivotna bitka ~esto na to upu}ivala iako je vuku katkad sve napu{tenoj vetrewa~i u zabiti nalikovalo a ni sizifova lika mu snovi nisu uvek bili po{te|eni
18
kwaz milo{ nije smeo da ubije vuka vuk nije smeo da ubije samog sebe wegov ciq neumoqivi sudija lep i dostojanstven u prekrasnoj zlatnoj togi na ro|ewu mu re~e osu|ujem te svu svoju krv mora{ dati tebe sam izabrao da bude{ vremena mu~enik-kraq vuk stefanovi} karaxi} protamnovao je ceo vek da bi lu~u za budu}nost svog naroda na~inio su`aw ve~nog `ivota je postao i ve~ne slave stanar
19
ubogi ~ovek kod save mrkaqa u ludnici za~iwe srpski pravopis a gluvi psanik luka milovanov ih obojicu podr`ava tako su podrugqivci videli ovaj trijumvirat dok kopitara slovenskim mefistofelesom nazivahu
20
jednom u predve~erje vukov ~un klizio je nema~kom rekom elmom johan volfgang gete obalom je {etao sa srpskom pjesnaricom u ruci vuk prista uz vajmarski mol dva se velikana obradova{e oda{e po{tu jedan drugom a neki o~evici vele i da su dugo vodili raspravu o ili sa |avolima dok im je stara reka sva od suza hasanaginicu tronuta pevala
21
admiral {i{kov bio je podozriv prema vuku be~ka policija ga je sumwi~ila kwaz milo{ mu nije verovao a vuk i pored svega nije mewao svoju }ud neumoqivo je iz po`ara pesme vadio oprqen i rawav iz ogwa izlazio ali svoj naum nikada nije smetao riznice srpskog jezika u weg su bili kqu~i on je pred svecem-sobom odgovarao za wih
22
otrovni pauci onda{weg crkvenog klera kriti~ara upla{enih dokonih i u~malih oko wega se vrzli a on im re~e na jedite mog tela po~nite od nogu molim dok vi do|ete do o~iju i ruke u kojoj dr`im pero ja }u taman svoje poslove okon~ati to be{e utuk
23
~udesna tvoja duga nebo nam natkriquje pro|osmo u kolu vilovitom ispod we okrenu{e se gle polovi zemqe i qudi i svi dobri i plemeniti postado{e srbija je tetiva tog bo`anstvenog luka vuk strela mu hitrokrila i ubojita prostore i carstva nedogledna {to je osvojila vu~e neodoqivi razvigor~e ti si evropom zagrnut pla{tem od vite{kih pesama hodio drevno ju`noslovensko prole}e u nedrima nosio i celom ga svetu ozaren i gord pokazivao ima li igde na zemqi od tvojih ple}a ve}eg gaja hiqadile se ptice hiqadile se pesme hiqadilo drve}e bezbroj {uma gnezda i ptica u stihu pri~i i zagonetkama na wima uspravnim i mo}nim iz pomr~ine na svetlo iza{lo tebi su ~izme od sedam miqa bile premale 24
koraci ti behu krupniji i diqem su sveta zvonili za tobom plavetni olujni jadran {umeo triglav ti pute blistavim ledom obasjavao a `eravija razdragana u srcu klicala dok si sun~anim prahom imena za ve~nost ispisivao splavario si vu~e po rekama podzemqa sa virovimia i maticama tamnim se nosio mre`ama od per~ina poginulih ustanika vitlao sa dna wihovih du{a poslovice vadio i `ivotu vra}ao vu~e iscelitequ jezika vu~e gospodaru gromova peruniko sa groba ro|enog ti nas {titi{ i ukra{ava{ ti si na{a savest ti si opaki ratnik apokalipse {to si izdao uni{tewe i ludo se zaqubio u ~oveka
25
u ode`di od trave mramora i bronze gle {eta vuk besedi jezikom radosti sa svojom novom i starom decom kristalni se glasovi sveudaq ore uzvra}aju mu za svoje spasene pesme suncohvatice ostalo je i pod fesom ne{to smeje se vuk i otkrije glavu sva ona jata `dralova ~ijim je perima za `ivota pisao u nebo se uzvinu{e zemqu obgrli{e i oslu{kuju}i wegov glas nekud u visine vaseqenske je pone{e
26
Драган Ранковић
О ВУКУ, ЈЕЗИКОМ ВУЧИЈИМ Зоран Павловић, „ЖДРАЛОВИ“, БИКЗ и Аутор, Београд, 2014. Мада је много песама испевано о Вуку и поводом Вука, већина њих настала је без правог надахнућа, школски, по наруџбини, пригодно, па је мало од тога и преостало; нису дакле биле достојне трајности Вукове, јер су чак и његови портрети на зидовима учионица надживели ликове световних владара за које се чинило да су вечни, тим пре и дворске песнике разних епоха. Око Вука су се водили и до данас се воде бројни спорови, (из непознатих разлога, свако мисли да може аматерски да се бави лингвистиком, том сложеном и захтевном науком); на Вуковом језику ничу „нови“ језици као (нејестиве) печурке, воде се спорови академски и црквени, политикантски подземни и криминално приземни; а многима се и данас начин на који је Вук вратио „језик отаца“ у наручје „матерњег језика“ чини неком врстом субверзије: „на вука повика“. Као што је готово сваки аспект његовог дела с једне стране бивао претерано и некритички хваљен, тако је бивао 27
и оспораван, довођен у питање, некада као и сада. Све та збрка око Вука и поводом Вука, на неки начин је корисна, бар као материјал, грађа, ђубриво, али по правилу више сведочи о говорницима који се њиме баве, него о самом Вуку. Језик је жив организам (неки сматрају језик „прамашином“, мета/механизмом старим еонима), чије трајање надилази појединце, надживљава краљевства, а при том се непрестано мења, трансформише, као да дели људску судбину: осиромашене и обезљуђене генерације изнакажавају и језик, песници и заљубљеници, сваком речју га обогаћују. Од детињег тепања, до френетичног рапорта сумасишавшег, пуног буке и беса, језик преузима безброј лица; стога је он ловина тешко ухватљива, као да поседује сопствену интелигенцију и лукавство којим успева да завара ловца, и то баш онда када овај помисли да делује по својој вољи и памети, јер, и његова памет је у језику, као риба у води. Због све те „повике око Вука“, готово да нас може зачудити колико је успешно изведен подухват који је себи зацртао песник, романописац и преводилац Зоран Павловић. Својом новом поемом Павловић исписује омаж, песнички споменик Вуку, а истовремено, на једном другом нивоу, и сопствену књижевну аутобиографију, као и једну сновиту историју народа, и још много тога што је уткао у ове густе, пренапрегнуте стихове. На овај начин, постиже немогуће: освежење у сфери традиције, баш као и у по28
стмодерном дискурсу који, отуђен од себе, настоји да се себи врати у вавилонској пометњи језичкој. Павловић је, дакле (можда баш захваљујући Вуку), успео да помири непомирљиво, традиционализам и (пост)модернизам, и то непретенциозно, као да не чини ништа значајно, него се све то (поетско) збивање развија и тече само од себе, однекуд из зараслих шумских извора. Том утиску доприноси и чињеница да Павловић пише са једном интонацијом која у приступу инклинира раној српској авангарди, каткад са помало (неупадљиво) архаичним инверзијама, што је опет у духу српског језика, и блиско Вуку. Лишене интерпункције и великих почетних слова, ове песме презентиране су на први поглед као непрекинути исказ, бескрајни монолог неког говора којим биће саопштава о себи и другоме неке неслућене, митске и тајанствене истине: оне се могу рецитовати и на тај начин, а ипак, носе неки свој природни ритам, који је музика језика (о интерпункцији се увек може расправљати, јер, у говору знаци интерпункције мада постоје, нису означени, па су тако често доведени у питање, релативизовани, препуштени говорнику и његовим стањима, а колико је то питање осетљиво кад је поезија у питању, добро зна сваки глумац, рецитатор и ретор). Овим поступком, Павловић своју слику Вука креира и везује за оно свакодневно, животно, променљиво, за датости говорног, матерњег језика, баш како је и сам Вук конципирао своју граматику, а уз то га успешно узводи у 29
легенду, надстварност, простор коме се достојно обраћа само девоцијом, тим осећањем које данас као да ишчезава, из свакодневице, из религије, али и из поезије. Али, оно што је можда важније од тога, Павловић је песник изузетне снаге, личне енергије, прасловенске инспирације, близак оном калдунском, „чародејном“; настањен у Скадарлији као њен добри дух, заправо станује у поезији и њеном језику, тој, како је рекао Хајдегер, истинској „кући бића“. Како је и Вуково биће сво у језику, постаје могуће да се његов лик убедљиво преобрази у један лични исказ самог песника. Захваљујући песниковом специфичном дару, с једне стране, лик Вука искрсава пред нама на један митски, епски начин, попут ликова из народних песама, а са друге, постаје алтерего „лирског ја“ песника, симболични израз ауторових субјективних доживљаја; та два (литерарна) бића не сливају се сасвим, већ једно друго обогаћују, конкретизују, обликују; језикотворац постаје праотац самог песника: песмотворца, али и митотворца, који је, опет, праслика песника. Све то се, међутим, код Павловића збива на један сасвим природан начин, без оне извештачености и натегнутости која је тако честа када нам се учини да се обраћамо освештаној традицији, провереним вредностима, тим општим местима културе, што Вуково дело свакако јесте, и то на темељном нивоу. Павловићев Вук је, међутим, опет жив, овде присутан (та Вукова виталност и животност и јесте оно 30
најприсније у његовој личности), а да ипак не напушта епски хоризонт, ванвремен и безграничан, својствен поезији. Дакле, и стварност и сан су ту, преплетени и једнаковрсни, стварајући тако, као успут, елементима из Вукове биографије, и оним досањаним, песниковим, можда најпрецизнију, потресну визију Србије која дише, говори и сања на свом језику, језику Вуковом и Павловићевом, уосталом, једином који имамо.
31
Zoran Pavlovi} @DRALOVI Izdava~i Beogradska izdava~ko-kwi`evna zadruga Zoran Pavlovi} © Za izdava~a Oliver Kne`evi} Zoran Pavlovi} Urednik i tehni~ko ure|ewe Oliver Kne`evi} [tampa Karganovi} d.o.o. – Beograd Tira` 500 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 ПАВЛОВИЋ, Зоран, 1958 Ждралови / Зоран Павловић. - Београд : Београдска издавачко-књижевна задруга, 2014 (Београд : Каргановић). - 32 стр. ; 16 x 16 cm Тираж 300. - Стр. 27-31: О Вуку, језиком вучјим / Драган Ранковић. ISBN 978-86-88951-24-1 COBISS.SR-ID 209434124