Marijana Rajn
KA@U DA SMRT NE BOLI
Opovo, 2012
Svi likovi mogu biti izmisljeni ili ne.
Hodam... ne okre}em se. Senke pro{losti prate me, iza{le iz mojih ko{marnih snova. Hodam korakom te{kim. Ne znam gde, odve{}e me ovo ve~e sne`no. Pahulje krupne pokrivaju mi trag stopala. Jedva nazirem uli~ne svetiljke. Prelepo ve~e. Ponavljam po ko zna koji put: “Prelepo ve~e!”... Ponavljam po ko zna koji put: “Ko sam ja?”. Kome pripadam? Memljivoj sobi {to pla~ upija? Ve~eri svake, gledam taj zid... vi{e nema boju. Grebem noktima sloj po sloj kre~a... Od ~ega si? Ti, sa kojim pri~am. Miri{e{ na bedu. Senke promi~u! Vi{e se ne okre}em, ne mogu. Kapci mi olovni. Prete{ki. Do}i }e on! San. Odve{}e me u svetove zla, ponekad dobra. Vide}u predskazanja dana koja }e do}i. [ta ako se ne vratim? Ka`u da smrt ne boli. A ipak me pla{i! Ako me san ne vrati u novo jutro, nikada vi{e ne}u plakati. 5
Marijana Rajn
Kraj kreveta starica stoji draga, i {olju mi toplog mleka pru`a. Jedina se ona od ro|enja mog, brine o meni. Znam da se ona ne pla{i no}i i jedina joj je `elja da je san ne vrati. Ustajem. “Do|i, pogledaj!”, ~ujem glas starice svoje. Rosa na listu! Kao suza da je moja. Hodam bosim stopalom, ho}u da te osetim, `ivote nabujali. Da li je ovo tren `ivota mog? Prole}a }e biti jo{, ali onog u meni samo jednom. Spremna sam, sudbino! Sudbino? Re~i moje prete{ke, izgovorene. Mnogo ih je izgovorilo... niko je nikada nije izbegao. A onda im se zagledam duboko u o~i, i vidim kako im se polako gasi `ivot. “[ta je moja sudbina?” “Ne}e{ imati sre}e, dete, do kraja `ivota! Ipak si ti siro~e.” Pogleda uprtih u nebo, reko{e: “Tu je ve} Bog sam dirno. Ako ti ~ovek naudi, te{ko njemu.” Re~i utehe? Iskup pred odlazak Bogu? [ta ih navodi da me osu|uju na nesre}u ve~nu. Sama sam i prija mi. Ponekad me zabole kapi ki{e, {to slivaju se niz prozorska stakla, pla~em! Kao da sam ni~ija, a najvi{e sva~ija, ja ne znam kako da postanem svoja. No}. Okre}em se u krevetu na jastuku od perja. U posteljini od plavog damasta. Okre}em se ka zidu. Hej ti! Stari moj, sve si vla`niji sada kada si jo{ stariji. 6
Ka`u da smrt ne boli
Predugo pada ki{a... Prikrada se san polako. Pomalo se pla{im ko{mara, da li je to realnost. Ponelo me to stvorenje kraj uzglavlja koje sanjam i grobove na groblju vidim. U`asno iscrpljena do~ekujem jutro. Boli me svaki deo tela, kao da vu~em starost, vekovima... Odabrana. Gledam lica, zgu`vana i `uta. Promi~u nekud bez cilja. Ko je sahranio osmeh? Pohlepa je ju~e sahranila sre}u. Ne smeta mi samo}a, svi i jesmo sami. ^esto me boleo `ivot, toliko sna`no da sam kle~ala od bola. Posrnula devojka, tra`i ne~ije o~i. Ne to nije on. Znam. Te{i}e me hladnim zagrljajem, lica okrenutog na stranu. Odgurnu}e me lagano i pritom drzati rukom za rame. Ne}e me pogledati. Blago }e dodirnuti moj plavi uvojak kose i nestati u no}i. Odlazi i ti! Kao i svi gadovi do sada. I po ko zna koji put! Opra}u tu gadost sa svog tela, u`asan miris prevare. [ta sam to sebi uradila? Nisam dobra u proceni? Za{to su mi svi biv{i otrovali srce? Ja sam ih pustila da u{etaju u moj svet. Posta}u jednoga dana, imuna na prevaru sebe same. Trajalo je to moje ratovanje sa sobom samom, dugo. Prolazili su mu{karci, kao bezimeni kojoti. Bez imena, bez broja. ^eka me no}! San... senka na zidu. Kapci od olova, sanjam... Mra~na i hladna, ki{a pada. Iz goba za~uh glas: 7
Marijana Rajn
“Samo polako pre|i dasku, jer grob je otvoren.” “Ne}u mo}i! Klizavo je.” Kao da hodam kilometerima. Daska sve vi{e propada u nabacanu zemlju sa obe strane groba. Ne! Ne}u izdr`ati. Propa{}u i umira}u, teska, vlazna zemlja }e se obru{iti, i ja }u se ugu{iti u grobnom blatu. “Izdr`i! Pre`ive}e{!”, poznat mi je glas. Budim se mokra od znoja naglo ustajem, srce mi udara sna`no. Palim cigaretu. Ulazim u kuhinju ne pale}i svetlo, ho}u da razmi{ljam o njemu. O tom `ivom, tako jakom snu. Samo nikako ne shvatam poruku. Mu~im se da do|em do odgovora. Koju to tajnu kriju grobovi? Pijem kafu lagano. [ta se to de{ava sa mnom? San je moj jedini lek. Po~eo je da me napu{ta. Okre}em se ka zidu, moj nemi saputnik pla~a, moj verni sluga o~aja. Nestala je senka sa zida. Hladan dodir ne~ije ruke na mom ramenu, htedoh da vrisnem, ali bez glasa. Pitanje bez odgovora: a ko si ti? To ne{to le`alo je tu kraj mene na tren. Ne mora{ mi ni{ta re}i. Znam da dolazi{ iz neke druge dimenzije. I znam jedno! Ja sam pogre{na, ja nisam trebala biti odabrana. Spremna sam! Plati}u ne~ije dugove zla, hajde krenimo u pakao. I svako novo jutro bilo mi je sve mu~nije. Jedino me je to prole}e u meni hrabrilo 8
Ka`u da smrt ne boli
da idem dalje. Sve mi je te`e, ne znam ko sam? Kidam du{u, svakim danom sve ja~e, ali to ne{to postalo je deo mene. Ja sam robinja zla. Samo sam ~ekala no}. Dani su trajali vekovima. Uvek je bilo tu. Tamno zeleno bi}e sa maskom prevare, koje samo `eli da me za{titi od ljudskog zla. No}i ko{marne, `ive slike predskazanja, unisti}e mi `ivot. Ali za{to, pitam ga! “Ja sam te odabrao.” San... ovo je samo san. Ne mo`e, koliko god, to da bude mo} neljudskog, jer nije ni svesno {ta ~u~i u ~oveku. I dogodilo se. U`asno je upravljalo mojom psihom, du{om, telom. Izba~ena sam iz {kole. ^inilo mi se kao da je re`iran svaki sekund. Profesorka prilazi stolu, ma{e mi prete}i nekakvim papirom: “Do|i! Potpi{i isklju~enje iz {kole.” Smejala sam se. Koje olak{anje, moje scene za vreme ~asova bile su nepodno{ljive za druge. Profesorki je toliko dugo trebalo da me isklju~i iz {kole. Poslednji put zalupih vrata te proklete u~ionice. Stojim u dvoristu, palim cigaretu okrenuta ka prozoru. [ta sad? Sedela sam na klupi do kraja ~asa, onda sam iza{la kako ne bih videla lica svojih drugara. Kukavica, ali ne mogu da sedim u toj klupi, u toj u~ionici. [ta sad? Fla{e pi}a. Bio je decembar, nisam mogla da stojim. Umivao me nekakav tip na9
Marijana Rajn
polju, nisam ose}ala ni{ta. Otkop~ala sam kaput. Znam samo da mi je bilo u`asno toplo i muka. Sve oko mene vrtelo se kao ringi{pil. Re~e mi: “Mora{ da popije{ gorku kafu.” Ose}ala sam njegove ruke na licu. Pusti me, gade, ko si ti?! Ja samo ho}u svoj krevet svoj zid. Probudila sam se u nekoj nepoznatoj sobi na ne~ijim krevetu. Za~uh opet glas onog stvorenja: “Osta}e{ ti, jer `eli{ da postane{ sva~ija! Posrnula si, a to nisi smela.” “Prekini! Ti si me uvukao u sve ovo.” Ulazi u sobu onaj tip od sino}: “Kako si spavala?” “Iskoristio si moje pijanstvo, ljigo!” Obla~im se, i po ko zna koji put gadi mi se `ivot. Sumorno vreme, ravnica, melanholija. Sivo, sve je tako sivo. Nemam snage da bilo {ta pokrenem u sebi. Hodam korakom olovnim ka jednom cilju. Ho}u svoj krevet, svoj zid. U daljini svetla ta~ka. Suv sneg vi{e ne ose}am, samo `elim da stignem do kraja ulice. To je uli~na svetiljka. Okrenem se i pogledam mra~nu ulicu i ~ujem lave` promrzlog psa. Gde si ti? Jedini, ne vidim te, do|i! Ne okre}em se, ne `elim da vidim prizor te mrtve ulice, tih zamra~enih prozora. I 10
Marijana Rajn
“Ja jo{ malo `elim da budem sa njom...� Ne, nisam se dugo zadr`ala, mu~i me kajanje, tr~im bez daha iz straha, i ne pomi{ljaju}i gde je sada Oris. Samo jedno znam, gleda}u te poslednje minute, da mi ve~no tvoj lik ostane, kao prikovana senka mog an|ela {to prati}e me svakog trena. Jo{ malo draga moja, odne}e te nepoznati ljudi i prekriti vla`nom zemljom. I ne znam kako }u podneti taj tren, tada te vi{e ne}u gledati kao sad be`ivotnu a prisutnu, jer jo{ si tu! Izvini {to suze pogled mi mute, i ne vidim te. A tako nas malo jo{ trenutaka deli. Izlazim, palim cigaretu, lice rukama prekrivam. Do{ao je trenutak, znam! Hajdemo samo polako, oh kako `elim da je ovo samo san, zbogom, draga moja, ljubim joj ruke hladne i svele, ~ekaj me tamo, gde du{a }e ti biti. Ne}u dozvoliti, jer jo{ ~ujem re~i tvoje, da mi srce greh kupi, rekla si mi da te tada nikada vi{e ne}u videti. A sad moje }e ti suze voda biti! Moj bol hrana na grobu tvom... Oris! Zar ti lice moram samo u pono} videti, znam da me ~ujes i znam da ne}e{ do}i! A mo`da ni ja ne}u tebi svake no}i. I dobro je, jer niko nije otkrio moju tajnu, i da je do{ao, ne ovako je... da, dobro je, samo boli me. Otvaram vrata ku}e ti{ine pune, jo{ sve miri{e na nju. Izvini stara, ja }u presvu}i posteljinu, i sve }e biti u redu kao da si tu. 24
Ka`u da smrt ne boli
Napravi}u ne{to za ru~ak samo za tebe i mene. Tiho, neko pokuca na vrata. “Napred!”, ja nikad ne zaklju~avam vrata, “O, bako, pa to ste vi!” “Evo, donela sam ti toplu supu i kola~ koji voli{. Jedi, bi}e ti bolje... da li se pla{i{?” “Ne, ja sam je beskrajno volela i samo jedno `elim, da me duh njen nikada ne napusti. Samo `elim da je tu no}i svake da kraj mene bdi.” “Do}i }u sutra i `elim ti da se naspava{ mirnim snom.” “Da dobro sam, laku no}.” Zid moj zid, sada smo sami ti i ja. Ne}u plakati no}i ove, a oti{la je tako tiho kao i {to `ivela je. San odnosi me polako i ako me ne vrati, ne}u `aliti, jer odneo je i nju, moju staru. Ne}u se pla{iti, Orise moram te videti... Neko je tu, ne}u se okrenuti. “Odlazi iz mog `ivota! Ti {to na zlo miri{e{, utvaro, jebi se! Ja ne}u ubiti, jer obe}ala sam svojoj staroj, da nikada to zbog tebe ne}u...” “Mora{! Ti si odabrana!” “Neee! Prekini gade!” Razbija mi svaki nerv, mokra od znoja, vi{e ne vladam sobom, ovo je stra{no, on upravlja mojom psihom. Ko sam ja? Lice rukama kidam, znam {ta je slede}e, prokleta da sam! 25
Marijana Rajn
“Ubi}e{...” Neee. Ne}e{ mi obu}i luda~ku ko{ulju i ne}e me nekakvi ljudi u belom drogirati nekakvim injekcijama kako bih bila mirna, ti demonu izaziva{ u meni agresivnost koju niko ne vidi! Zbog tebe me gade niko ne razume! Ona je luda! Ona je luda! Pa ko je normalan, pa ko sme da ka`e za sebe da je normalan? Otvaram fijoku i besomu~no tra`im, znam da bila je tu. Gade demonski, ovo si namerno uradio. Pi}e! Da, ovo nisi uspeo da mi uzme{. Drhtavom rukom uzimam ~a{u, ne mogu da sipam, jebem ti popi}u iz fla{e, palim cigaretu, ne ovo je d`oint samo da me na tren odvoji od zla... Uduva}u se smradu, a onda }u postati niko... jo{ samo jedan dim uvla~im. Prava je, ~ista, trava je strava. [ta je sad? A? Peder~ino a? Gnjido, {ta si ono reko da uradim za tebe? Ne{to te ne ~ujem... Obla~im jaknu. Nebo zvezde pro{arale, htela bih da tr~im, a ne mogu... ma, jebi se... Hodam stazom do kapele. “Oris!”, palim cigaretu, “Gde si? Ti si ipak bio samo moje privi|enje, koje `elela sam.” Osetih ruku na ramenu, okre}em se naglo! “O, pa to si ti, utvaro! Skloni te ruke zla sa mog ramena! I {ta }e{ mi re}i, da danas je petak! Jebi se, hajde, u~ini to, samo brzo, ne podnosim mu~enje, i ovako sutra kad budu 26
Ka`u da smrt ne boli
prona{li moj le{, {ta }e re}i? Samoubistvo! Ma da, bila je luda! Ne pla{im se smrti! Jedina mi je `elja da ostanem ~ista, to je ja~e od smrti.” “Da, ali mora}e{ pre svoje smrti da uradi{. Ubi}e{ nekog koje ve} odre|en!” “Ma jebi se. Ne}u ubiti nikog imam jo{ jedan d`oint, ne mogu da verujem, to mi treba...” “Nare|ujem ti!” “Ma jebi se... Orise? Mene }e odneti u ludnicu!” “Ne, niko te ne}e povrediti.” “Reci mi, za{to te moram videti svake no}i u pono}? Zar mi ne pripadamo vremenu i ovom delu `ivota koji `ivimo sad, tu na ovom mestu. “Jo{ nije vreme. Ljubavi... ~ekaj trenutak.” “Koji trenutak! Zna{ li da se ja borim sa mi{lju da svake }e no}i, biti prisutan demon u mojoj sobi i dokle }e{ gledati tu moju borbu sa njim, i da li }u uspeti da se ne pokorim njegovom nare|enju? A? Ma daj, pusti, ne}e{ me vi{e videti nijedne no}i, ovo je bilo na{e poslednje vi|enje, a mo`da ti i nisi stvaran lik. Ti si samo moja `elja, moj san, ma ti si iluzija. Orise odlazim.” “Ramaja, ti si moj san!” “Ne, ti si moj lik iz ma{te, ti si moja `elja koja se rodila iz straha od zle samo}e. Nedostaje mi ne`nost! Nedostaje mi ljubav! Ti 27
Marijana Rajn
“Done}u ti doru~ak du{o, idi ti sa gospodinom.” “Slu{aj me Ramaja, znam da si pod stresom i tvoj `ivot...” “Hej, ne ulazi u moj `ivot! Mo`e postati vrlo opasno... ja }u re}i sve {to mo`e pomo}i, ako mo`e... U ostalom ja mogu odlu~iti o tome. Ne}u nestati nikud!” U dvori{tu moje stare, tako mi drage ku}e, lica nepoznata. Kru`e nekud bez cilja, kao psi u boksu. “Ne mo`e{ jo{ u}i u ku}u! Ne{to nije u redu!” “Hej, ni{ta ti nisi pre`iveo niti video no}as! I ko si ti da mi zabrani{ da u|em u svoj dom. Jeste li prona{li ubijenog! Jeste. Jesam li ja prijavila? Jesam! E, sad, to {to vi ne znate {ta je, dovedite nekakav tim koji prou~ava paranormalni svet! A? Za{to sijete kada nemate materijal!” Doneli su mi kafu, odlazim sa Hakom travnatom stazicom u ba{tu. Sedim ispod procvale tre{nje, ra|a se zora. Prelepo je. Cvrkut sanjivih ptica, rosa zumbul, umila. Bela golubica slete na granu, gleda me, okicama crnim, okruglim, kao da se ~udi. ^ini mi se da je htela ne{to re}i, samo da je mogla. Znam da to je predskazanje... meni. Kreteni jedni, jo{ uvek sam u pid`ami, ako ovako nastave, u njoj }u biti i sahranjena. Ma 38
Ka`u da smrt ne boli
jebem im mater, glupu! Ja ne `ivim po pravilima. Ne prihvatam! E sada }u se okupati, pred svima i napravi}u sebi doru~ak, bude li me neko spre~io, zavr{i}e kao ovaj uvi|aj, od koga su svi zabunjeni! “Sa~ekaj, Ramaja!” “Mar{! Da li ti se dopada ovaj prizor?” Svla~im pid`amu, a zatim lagano starim lon~etom zahvatam iz drvene kace toplu vodu, polivam po telu. On gleda, ja ga ne vidim... Stojim na suncu kako bi mi i poslednju kap vode, zrak osu{io. Podi`em kosu {nalom, palim cigaretu uvla~im dim duboko. Kako je dobro. Ulazim u kuhinju, razbijam jaja, seckam slaninu i mladi luk. “[ta je bilo? I dalje pilji{... u mene! Ako si gladan, reci, da ulupam jo{ koje jaje. Reci mi srce! Da li sam ja u svojoj ku}i? Jesam. A da li si ti samo po zadatku u istoj mojoj ku}i?” “Da, samo bih te zamolio da se obu}e{.” “Jel’, ima{ problem? To mo`e{ da zamoli{ u tvojoj ku}i tvoju `enku! [to se mene ti~e, meni tvoj pogled ne smeta, a ako ti pozli, mo`e se desiti da i tebi krenu sa rasvetljavanjem slu~aja.” “Ti si neverovatna devojka! Mogu li ja da nastavim? Nisam video lep{e stvorenje, 39
Marijana Rajn
tako preplanulog tena! Uvojci plavi pali preko prelepih grudi... “ E, to je kraj ove, meni ve} tako poznate naivne fraze udvaranja. “Prekini da me gleda{!” “Ti nisi kao druge! Taj tvoj pogled, setan i zlokoban, ti topi{ kamen, ti si ve{tica. Ti si vila! Ti si dama i kurva!” “Hej, jebi se! Obla~im dugu tanku providnu haljinu. Ulazim u sobu.. ja }u po~istiti ostatatke ove lepljive zelene ljige. Da li je neko uzeo uzorak, a nije ni potrebno, on je sve jedno `iv, i ja sam ta koja ima problem sa njim. Prilazim ormanu, gde jo{ uvek stoji ono malo garderobe moje stare. “Sve miri{e na tebe, te{ka mi je tuga du{u zarobila! Ja ne znam bez tebe dalje! Bako, reci mi kako }u da i`ivim ove dane, znam da se ne smem ubiti, a htela bi. Znam da si tu, samo do|i kada me san ponese, reci koju tajnu krije ova ku}a? Ti, koja si tako blizu Bogu, kunem ti se! Ne pla{im se smrti svoje, koliko osvete, demona, samo do|i i reci za{to? Pomozi mi voljena moja starice! ^itavog dana ~istila sam sobu, prala podove od kojekakvih cipela, {to ko zna gde su tumarali njima. \ubrad nekulturna! I znala sam da ne}e otkriti ni{ta, a ne}u im ni ja pomo}i, ovaj put ne}u sebi objaviti rat. Hak! 40
Marijana Rajn
ponekad je toliko te{ko ~uti ti{inu, i ba{ tad. ja ne `elim da je poremetim, ni jednim pokretom tela. [ta ako me sahrane `ivu? Strah ne postoji. Ako se desi, pa ako se desi, oti}i }u u ti{ini, zar to nije najbolje? Gde je ova devojka? Uzimam telefon, ne{to nije u redu. Ne, Bo`e, ona! Samo da ovo nije istina “Halo!?”, ~ujem sa one strane njenu majku, bol suze. “Roni!... imala je udes! U bolnici je.” “Molim te, reci mi da li }e moja Roni biti... `iva. Ona mora biti `iva!” “Ali, rekli su da je u kriti~noj situaciji, du{o ja znam {ta je to...” “A ja vam kazem da }e `iveti.” Nisam ni znala da li sam hodala... otvaram grobljanska vrata ovaj put tako lako, kao nikada do sada! “Gde si demonu, gde si ljigo, hajde sad do|i, reci mi, za{to nju! Jebem ti seme zla {to prosipa{ sve vi{e”, palim cigaretu, “Evo me, ~ekam te, {ta tra`i{ za njen `ivot i nemoj mi samo re}i to je va{ Bog nebeski odlu~io! Slu{aj me sada! Znam da si tu... i znam da ovo {to imam u ruci ovo par~e ko`e pripada tebi. I ti zna{, da slabi}e ti mo} zla, jer to {to ti nedostaje, mo`e biti na{a nagodba. Jo{ malo ~ekam te, a onda ona }e umreti, a ja }u deo tebe spaliti! I svetom vodom pepeo zaliti. 54
Ka`u da smrt ne boli
Znam da si izuzetno pametan, ali ovaj put, ja se ne pla{im i `ive}u za trenutak kada }u te uni{titi. Pojavi se ljigo pokvarena! Ho}e{ li ili ne!” “Stani... nagodi}emo se...” “Misli{ da ti verujem? Sedi tu kraj mene, nazva}u da ~ujem kako je sada Roni. Halo, mogu li dobiti doktora koji je preuzeo mladu devojku Roni, koja je imala udes pre sat vremena?.. Halo, a vi ste? Ja sam joj... ne, ona je meni sve!” “Roni je dobro. Stanje je stabilno, najverovatnije da }e ve} u toku sutra{njeg dana mo}i da iza|e sa na{eg odelenja.” “Hvala vam doktore. I? Sada kre}emo ja i ti, do kraja. Ja tebi ne verujem dok me ne uveri{ u istinu svojih la`i, ne, ne tra`im od tebe obe}anje, jer je nenormalno. Sada je red na moj iskup prema tebi. Ovo je tvoje! Znam da ti nije lako. Samo mi re}i {ta je slede}e?” “Ne, to ne mo`es saznati. Ti po~inje{ da veruje{ u va{eg oca nebeskog, a ja sam uvek tu, tako blizu!” “Ma, jebi se!” Nestao je isto onako kako je i do{ao. Demon. [ta mo`e pali an|eo... Mo`e sve! I poslednji dim cigarete, no}as na groblju. Okre}em se gledam ko li je toliko nekom zla naneo, i nije u redu da ja pla}am i nije u redu {to svi dugovi ne~ijeg zverinja meni u amanet osta{e. Spremna sam! Ne pla{im se! 55
Marijana Rajn
Idemo do kraja, prljavo. Ulica kao da po~inje lak{e da di{e, i ja sa njom. Ulazim u sobu, gledam postavljen sto. Hak do|i maleni moj, ipak je ovo na{e ve~e. Do|i. Iseckala sam piletinu, prelivenu belim sosom u mleku, i ~ini mi se brdo zelene salate. Torta! Ne znam da li sam tu ikada imala meru, ne, i za{to bih, kao da je gledam svakoga dana, ma ne! To je samo moj najlep{i trenutak u`itka. Mo`da i ve}e u`ivanje od svih mojih poroka. Od kako mi je stara oti{la u mir ve~ni, pored mog tanjira sa hranom, redovno sam sipala isto i u njen tanjir. Nedo{taje{ mi! I dok mi usne `edne ne nakvase suze, ne mogu bol da na tren oteram. Ne mogu da te prebolim, tu sa mnom bi}e{, ali mu~i me jedno, da mogu te videti bar na tren. Draga moja znam za{to je bol, razjedao ti du{u. O~i su ti se razvodnjile kao dva jezerca, ne vi{e plava, vi{e nemaju boju, presu{ila su draga, jer vi{e nije bilo suza. Tako si krila taj bol, do Boga samog, a ja }u sada zapaliti sve}u i zakleti se tu pred tvojom slikom, mojom ikonom... Znam ko ti je ubio sina! Mog oca. Kunem ti se da }e umreti u najte`im mukama! Tvoj bol ne}e pro}i moje srce, do trenutka dok svojim o~ima ne budem gledala kako crkava gad. Kada zver po~inje da se ra|a u tebi, vi{e nikada ne}e stati, sem ako se ne{to neverovatno desi, a to je nemogu}e. Mater im jebem, 56
Ka`u da smrt ne boli
pa ne mogu sve lovom kupiti. To kopile jo{ uvek slobodno {eta kao da ni{ta nije bilo. Taj gad ima porodicu! Le{inaru! Osta}e ti potomci bez prelepog otetog, tako udobnog gnezda. Smiri se, Ramaja! Smiri se... okej... izbroja}u do deset, okej. Znam da nemam prava da oduzimem `ivot, nemam prava... e, pa, da li se on upitao i jednog trena za{to jedna devojka zavr{ava u sanatorijumu, {ta je to za jedno malo mesto biti lud! Gade, ja ne znam ko treba da ti sudi i ko je izmislio to ljudsko pravo, ali ti si sru{io na{ dom. U pepeo }u vas pretvoriti! Ja ve} pla}am, pa neka bude dupla cena, volim kada je skupo, jer ovo je sitno i bezvredno. A ti bi}e{ moj motiv, kada ni san vi{e ne}u po`eleti. Proklet da si! Znam da postoji ~ekani trenutak, neka ostane tako. Sipam sebi jo{ jedno pi}e. Torta je prelepa, jo{ jedno par~e, ma ne, poje{}u koliko budem mogla, znam da ovo ne mo`e biti svakodnevnica. Hak je odavno ve} spavao na mom krevetu, tako sito, zadovoljno, bezbrizno moje, voljeno stvorenje, moj verni pas. Pogledom tra`im platno, postavljeno na {tafelaj. Inspiracija, da imam je. Depresija je u svakoj pori mozga uzela danak... ali ja moram da spavam, jo{ vi{e }e me iznervirati ako ne naslikam, a to se stalno de{ava. Ne}u da perem platno, jer nikada vi{e ne}u obrisati trag onoga {to ve} je re~eno protiv moje volje. Sa~eka}u jutro. 57
Marijana Rajn
Topla no}, okupa}u se u dvoristu. Iznosim toplu vodu, sipam je u drvenu kacu i lon~etom belim, ve} obijenim ko zna koliko puta, kupam se na mese~ini. Predivna no}. Umotavam kosu u beli meki pe{kir, obla~im laku providnu spava}icu. Palim cigaretu i zagledam se u zvezdano nebo. Ako ste vi ovog trena pro{lost, onda sam i ja to isto za vas. Za{to onda ne vidim budu}nost, jer ovo se ve} desilo! Ti si tamo i vidi{ me kao neko stvorenje koje bilo je ve} davno tu. Slagao si me! Oris je slagao kao i svi do sada. Samo {to ti nisi isti. Kako mo`e{ i biti kada zemljom ovom hodao nisi, ti koji si sada ko zna koliko svetlosnih godina daleko.... Rekao si mi da bi}e{ tu uskoro. I ne znam da li smem da ti verujem! Ja ho}u da ti verujem i nije va`no ako te i ne vidim. Samo ostao je trag u tim mislima i `ivim ja... jo{ uvek tvoje ne`ne ruke dodirujem, pa neka ostane moje se}anje do kraja mog suludog putovanja, po ovom `ivotnom kr{u. Zvezde... Toliko ih je gde da te tra`im kada ne{to ve} bilo je. Pomozi mi da vidim {ta pro{la sam. Ti kontroli{e{ svest, ako me ostavi{ i ti... ja ne znam kako }u se i dalje nositi sa onim zlom koje me uporno ucenjuje. [ta kada jednog dana ne budem imala snage da mu se ne predam? Sve vi{e misli me goni da po~i58
Ka`u da smrt ne boli
nim ne{to {to, {to ne bih smela. Zna{ li da se ovde na ovoj planeti nikako zlo~in ne sme po~initi, a zna{ li da }u ja to uraditi, ljubavi neodsanjana. Palim cigaretu ne skidaju}i pogled ni jednog trena. Nebo je, davno je ve} re~eno, ku}a bogova. Tamo si ti. ^ujes li me Oris? Ne ostavljaj me, molim te. Pa zna{, i ako me ostavi{, i ako se nikada ne vrati{, `ive}e{ u mojim jutrima, u kapima rose, u svakom mom koraku, zato jer te... ne to ne mogu re}i. Ne znam {ta je to! Tako je lako izgovoriti, a kako objasniti! Ljubav, {ta je to? Mo`da je tako bilo najkra}e obmanuti, slagati! Pridobiti... re~i koje nemaju ni~eg. Samo re~eno da bi bilo re~eno. Budi moje poslednje uto~i{te, moj san moj greh, neka vreme te~e za nas. Neka suze okrznu tvoje srce od ~elika, veruj toliko su jake, da }e ga istopiti, ne ne mora{ do}i. Predivno ve~e i za~uh pla~ na ulici, tu pored mog prozora. Izlazim na ulicu. Devojka, okrenuta ka zidu ku}e tiho jeca. Prilazim joj poku{avaju}i da joj uhvatim pogled. Ma da, to je ona. Pre nekoliko godina ova devojka je bila je kao i sve druge. Ovu pri~u o njoj ~ula sam od bake, moje stare kom{inice. Bila je u vezi sa de~kom koji je bio jedinac. Zaista mi je ta pri~a bila neverovatna. Njegova majka, ne `ele}i je u 59
Marijana Rajn
Palim cigaretu! Kradem sekunde kao manijak plen! Prilazim mu sasvim blizu! Pogledaj me poslednji put! Oko }u ti ovom cigaretom spr`iti! Pomislih i istog trena ruka mi krene. Gasim cigaretu u oko bez zenica. Krik gavrana u`asno se prosu po ti{ini mraka, {to grobove, kao plast crni, no}i ove prekrio je. Hodam korakom te{kim. Ne vidim ni{ta! Odjednom upadam u nekakvu, ogromnu duboku jamu, boli me svaki deo tela. Poku{avam da ustanem, ah, ne, slomljena su mi rebra! Ne mogu da di{em! Gr~evito tra`im upalja~, gde si, proklet bio! Hladan znoj kvasi mi ~elo, samo da ne izgubim svest! Samo jo{ koji tren. Ah, tu si! Ne, to je paklo {ibica. Palim jednu za drugom... ovo je... ovo je grobnica. Ne mogu da iza|em! Skidam jaknu, umotavam oko ruke, poku{a}u da kopam, stepenik po stepenik, u`asno tvrda zemlja, prelazim rukom lagano, ne bih li na{la makar malo rastresitiju zemlju, kako bih napravila udubljenja za vrhove patika. Moram da iza|em. I ni{ta vi{e nisam ose}ala, kao ranjena zver, kopala sam bezdu{no! A onda gomila teske zemlje sru~i se. Iznenada opet sam na dnu groba. Ovo je kraj, `iva sahranjena. A rekli su da smrt ne boli! Rekli... 88