Biblioteka
Nemušti jezik Knjiga druga
Urednik Biblioteke Nemanja Mitrović
Nemanja Mitrović
ŠKRINJA KRALJICE TEUTE
Beograd, 2012
emlja je ravna kao knjiga! – derem se u mrak sa brodske osmatračnice i nečujna dreka me budi, zanemelog od saznanja, crno na belo potvrđenog ovom rečenicom, da sam samo lik u priči, prazni pancir od slova kroz koji zviždi neizrecivi uzdah promaje, mutavi odjek oluje. Dižem pokrivač. Više liči na poklopac. Da nije od mrtvačkog sanduka? Ne porede džabe san sa svakodnevnom smrću. Ipak je bolje što nije poklopac mrtvačkog sanduka nego korice knjige. Odbacujem prednju koricu i ustajem sa postelje od papira. Rastem iz knjige i stajem pred ogledalo. To je starinsko, crno-belo ogledalo u kojem vidim jasno odštampano svoje neumiveno lice tetovirano slovima. Letimičan pogled na ogledalo objašnjava mi da nisam opisan nego tek zapisan. Umesto lica imam crni, udovički veo od slova. 5
Kroz crnu čipku vidim da je ogledalo belo i bez sjaja, jer je od papira, i mnogo više liči na knjigu nego na ogledalo, pa moram da se čitam umesto da se lepo ogledam. Džabe se trudim da odvežem kravatu, to je moja stara, maturska kravata, mada to nije jedini razlog što ne mogu da se odvojim od nje. Ne mogu da je skinem jer je deo mene. Što znači da spavam sa kravatom. I u cipelama. Zvuči malo izveštačeno i mnogo glupo, ali ja drugačije ne mogu. Isto je sa odelom. To je matursko odelo, a nije posivelo zato što ga ne skidam godinama, nego zbog pušenja, loše ishrane i nedovoljno kretanja na svežem vazduhu. Kažu da sam detinjast, ali, šta je čudno u tome da čovek mojih godina podetinji. Ne samo da spavam obučen, nego se tako i kupam. To nekome može da izgleda čudno, ali meni je zgodno, jer o istom trošku operem i odelo. Ne mogu da ga nazovem rođenim odelom samo zato što ni sam nisam rođen. – Kako to nisi rođen? – pita neko. Obazirem se levo-desno po kupatilu, ali nikog nema. Pitanje je, očigledno, postavio neko nevidljiv. Možda Čelična Kandža? Već sumnjam da sam čuo glas čitaoca, neviđenog neznanca koji se u moj plošni svet probio iz druge, to jest iz treće dimenzije. Pod mi se zaljuljao pod nogama, ogledalo je zašuštalo, a slova u 6
njemu prebledela pod talasima zvuka i vremena iz spoljnog sveta. Sigurno mi se učinilo, jer ovde nema ni zvuka ni vremena. Ovo je nema priča, povorka bezglasnih slova. Mapa raskršća koje povezuje javu i san. Ova priča u kojoj ćutim kao riba u mreži ili zametak u utrobi, kao knjiga u đačkoj torbi, može da se pročita za sat, a može i za dva, ona ne prati vreme, kako to čine film, pozorišna ili muzička predstava. – Jednostavno nisam rođen nego sam, izvinite na izrazu, zabeležen. Nisam čak ni nacrtan, u odnosu na mene junaci stripova su skoro živi ljudi, nemam ni lice ni stas, jedan čitalac zamisliće me ovako, drugi onako jer sam samo odjek koji leži zanemeo na papiru, nevidljivo stvorenje, kao Horla i Prokletinja, kao Eha i Čelična Kandža, bezlični lik kojeg ocrtava, umesto svetla i senki, mreža ispletena od slova – odgovaram nevidljivom sagovorniku.
7
* Ponavljanje je majka znanja, a ja sam ponavljač. Celog veka sam ponavljao i zahvaljujući upornom ponavljanju, pošteno sam učvrstio gradivo. Postao sam iskusni ponavljač. Crno matursko odelo stoji u besprekornoj suprotnosti s mojim sedim vlasima, na kojima bi mi pozavideo i Deda Mraz. – Sad na engleskom znači setan, mada pridev sad bez razloga i sluha prevode kao tužan, dok srpski pridev setan sa isto toliko duha i sluha prevode engleskim pridevom melancholic. Čujem, a ne vidim razliku između tuge i sete! Sadness je setnost. Ja sam mučenik... ja sam doživotni učenik, jer čovek se uči dok je živ! Čak i ako nije živ, kao što je moj slučaj. Bio sam na mnogo maturskih večeri, a još nisam maturirao – uzdišem. – Dobro, bar si omatorio! – teši me Tata karambolom kalambura, i ja vidim da je ta opacka izraz neobičnog zadovoljstva, tako žestokog da se graniči sa patnjom. Mama i Tata sve slabije čuju ono što im kažem, ali zato sve razgovetnije čuju šta mislim. Začudo, ja ne čujem šta oni misle! Kao u nekom naopakom snu, ja sam snevač izložen pogledima najrođenijih, pa ipak nevidljivih snoviđenja... nevidljivih i za sklopljene oči. 8
– Mator se na engleskom kaže old, a engleski pridev mature ne znači mator nego zreo – ispravlja Mama Tatu. – On je mator, a nije zreo! Kad je pošao u školu imao sam crnu kosu i bele zube, a on sad ima belu kosu i crne zube. I još sam dužan da ga izdržavam, jer po zakonu mora da završi osnovnu školu! – Nemoj da mu govoriš da je mator, on nije mator nego zreo! Koliko sam ti puta ponovila da je ozbiljan i pošten, nimalo mu nije stalo do ocena nego do stvarnog znanja! – objašnjava Mama Tati, a ja je podržavam školskim primerom: – Stara izreka glasi – Što je brzo, ono je i kuso! Na maturskim večerima je zabavno, ali to nije jedini razlog što nisam završio školu. Nisam više dete iako sam od silnog školovanja i lumpovanja po maturskim večerima sasvim podetinjio. U svetu sazidanom od knjiga postoje samo dve dimenzije. Vreme je promenljivo, zavisi od raspoloženja čitaoca. Kad se knjiga otvori, svetlost obasja stranicu i nama svane novi dan. U stvari, svane nam isti dan koji sviće kad god neko uzme knjigu u ruke, jer se priča ne menja. Pomalo ličimo na glumce koji u pozorištu godinama ponavljaju istu predstavu. Na svu sreću, sasvim nam je svejedno. 9
* Ovde nema senki, jer nema stvari. Samo reči. Reči nemaju senke, jer su same senke. Ja sam senka u maturskom odelu, sa lutkom u naručju, dečkić sede, prašnjave kose. Zašto nisam odrastao? Da li je to hir mog tvorca, ili ni on sam nije odrastao? Ali, je li moguće da čovek odraste? To mi izgleda vrlo neizvesno, nimalo privlačno, prilično opasno i krajnje izveštačeno. Rekoh da sam zabeležen, što je sasvim prirodno za nekog ko nije rođen, ako pridev prirodno pristaje nečem ovako papirnatom i, izvinite na izrazu, protivprirodnom. To, ipak, nije sasvim neprirodno, i moj tvorac, taj što me je s nekim pravom zabeležio, a ne bi znao da me nacrta, jer nema ni najbleđu predstavu o tome kako izgledam, pa čak ni potrebu da me živo zamisli, i on sam pati i zato što je rođen, i zato što je zabeležen. U svetu živih stvorenja, samo je najužem krugu bližnjih važno to što su rođeni i što su živi, a ostatku društva, šalterskim službenicima u ministarstvima, opštinama, sudovima, poštama, menjačnicama i domovima zdravlja, svim tim uniformisanim i zastakljenim neznancima, svečanim kao fotografije okačene na zid, važnije je to što su stvorenja kojima posluju zabaležena nego to što su živa. 10
Očigledno je važnije biti zabeležen nego živ. Živa stvorenja to verovatno muči, jer je moj tvorac poželeo nešto da zabeleži, da se rastereti, da ne beleže samo njega, nego da i sam nešto beleži. Papiri su važniji od života! Ako nema života, nema problema, ali kad ima života a nema papira, to je ozbiljna poteškoća. Izvod iz matične knjige rođenih, potvrda o državljanstvu, zdravstvena knjižica, đačka knjižica, svedočanstvo, lična karta, članska karta, vojna knjižica, prijava boravka... Možda se ljudski vek produžio jer ljudi nesvesno brinu kako će da se odjave kad umru. Carstvo beleži svaki potez svojih podanika, ali i samo teži da bude zabeleženo. Rimu nije bilo dosta što drži u rukama čitavo Sredozemlje, morao je književno da se potvrdi i ovekoveči u spevu o dobu starijem od Rima, pa je Vergilije napisao Eneidu po kojoj Rimljani potiču iz Homerove Troje. Kamen nije izgledao dovoljno čvrst oslonac za utemeljivanje carstva. Šta je tvrđe od kamena? Prošlost. Prošlost je nemoguće promeniti, osim ako se o njoj ne laže ili ne nagađa. Ali, gde naći nešto što je prošlo? U knjigama! U što starijim knjigama. Vergilijeva Eneida proširuje granice Rima nekoliko vekova pre njegovog stvarnog nastanka, jer ga gradi od ruševina Troje. 11
* Šta su reči? Jedni kažu da su reči glas, dakle zvuk, a drugi ih vide kao sasvim nečujne. Ja spadam u ove druge. Ne mislim da su reči nečujne zato što niko više ništa ne sluša i ne čuje, nego mislim na napisane i odštampane reči. Ako reči izjednačimo sa pojmovima koje imenuju, dolazimo do toga da se isti pojam označava različitim rečima. Kako se ne radi o različitim pojmovima, a reči se razlikuju, jasno je da reči nisu isto što i pojmovi s kojima se olako poistovećuju... i da ima mnogo više reči nego pojmova koje imenuju. I zvučne i nečujne, i nevidljive i čitljive, reči stoje na granici dva čula, povezujući čulo sluha sa čulom vida. Pismo i jezik su kristalisana svetlost i zvuk, tvar skrivene, unutrašnje strane sveta, podzemne zemlje senki – misli i snova. Reči opisuju deo onoga sa čime je moj nesavršeni tvorac već bio raščistio, ali su pokazale i dublju moć da mu otkriju nepoznato. Pišući, usmerio se na predmet priče, izneo ga iz podzemlja gde je kao ruda čamio izmešan sa osećanjima, sav od neizgovorenih pitanja i nedoumica, pretresao ga i prečistio od svega suvišnog, da bi ga najzad sagledao u pravom svetlu. Ne samo da je pričao ono što je znao, nego je pričajući doznao nešto što nije znao. 12
Tako i crtač zadržava pogled na pojedinostima koje crta i prvi put sagledava neku pojavu o kojoj većina ljudi ima letimičnu, nepotpunu predstavu. Čitaoci hoće uzbudljivu radnju, a tamo gde takva radnja počinje, razgovor prestaje. Za razliku od čitalaca, mene kao književnog junaka ne zanima junaštvo. Više mi leže beskrvne nego krvave priče. Ne zanose me ni strasti ni strahovi, zanimaju me samo reči, pre svega reč kojom počinju i kojom se završavaju sve priče. – U početku najstarijih poznatih priča beše reč aum, što znači prvobitni zvuk. Sinonim joj je Om. Na početku priče piše se velikim O, a Om znači božanski slog. Na kraju priče piše se malim o, a om se prevodi sa amin ili amen. Om liči na srpsku imenicu šum... šum šume reči... pozadinski šum, disanje svemira. I, još više, a posebno još dublje, liči na srpsku imenicu um! Ne um tvog tvorca, nego um njegovog Tvorca, koji budan sanja i njega i tebe, i sav svet – kaže mi glas nevidljivog sagovornika, čitaoca ili možda i samog pisca koji je i sam čitalac ove priče i lik u njoj. Kao Penelopa tkam i param tkanje, kao pijan plota držim se svake reči, kao davljenik za slamku hvatam se za poslednje slovce, bezlični i nemi slovac... lovac na reč koja će me osloboditi iz požara priča i kaveza slova. 13
* Kako da se ispetljam iz okova slova, kako da ustanem sa papira na kojem ležim kao senka? To je jedini način da pročitam priču u kojoj sam samo jedan od likova. Ta priča je skrivena od mene, kao da sam položio obraz na zid pa iz mrtvog ugla ne vidim sliku koja visi na njemu. Kao što je potrebno da odlepim obraz od zida i da se odmaknem da bih ugledao sliku, kao što ranoranilac odvaja obraz od jastuka i ustaje iz podzemnog sveta senki u nebeski svet sunčeve svetlosti, moram nekako da odlepim... da otrgnem obraz od odraza, da ga dignem sa belog, slepog ogledala bez sjaja i bez slika i lika, sa suvog i sedog, i kao pustinja posnog lista papira. Nekad je svet bio otvoren za bezbrojne mogućnosti, ogroman, osvetljen i prazan kao nebo, dovoljno veliko i prohodno da se u njega smesti najživahnija zamisao. Tada su sve mogućnosti bile još ravnopravne, a ravnopravne su i danas jer nijedna nije ostvarena. Desilo se zato nešto drugo, o čemu nisam ni sanjao i sada, kad se život bliži ishodu, rekao bih da se neomeđeni i neodređeni dečji doživljaj mogućeg, sličan nebu nad glavom, pretvorio u starački omeđen i određen doživljaj ostvarenog, sličan zemlji pod nogama. 14
Uostalom, nije mnogo drugačije ni sa onim ko stoji pred papirom i niže ove redove, ni on nije ništa slobodniji od mene, a moje postojanje je mera njegovih jadnih moći, ja sam njegovo stvorenje koje ne zna za sebe, iako je moj tvorac mojim likom hteo da izrazi nešto duboko lično. Ali, kako to izvesti sa likom bez lika, sa likom koji ne samo da nikako ne izgleda, nego ništa ne vidi, ništa ne čuje, ne oseća i ne shvata? Ne treba ni od mog sirotog tvorca previše očekivati, i on je samo lik u priči iz koje ne može da se ispetlja, koju najvećim delom ne vidi i ne razume. Čak i onaj neznatan delić sveta dostupan njegovom iskustvu, toliko prevazilazi mogućnosti mog bednog tvorca, da on ni tog proživljenog delića života najvećim delom nije svestan. I ono malo misli što se u svakom času prepliću u svesti, liče mu na kovitlac koji zašiljenim znacima pitanja rastrže izmučeni duh. Ne samo da je njegovo iskustvo nesrazmerno manje od života, ono je najvećim delom papirnato. Moj tvorac zna kako izgledaju ostaci piramida u Tikalu, i kako izgledaju pojedini delovi kineskog zida, iako ih nikad nije video. – Kako to? – čudi se Mama, koja još od trudnoće čuje moje misli. 15
– Lepo, video je slike u knjigama i novinama. Dakle, on u suštini nije manje suv i papirnat od nas. Najveći deo njegovog života je beživotan. Tako je danas sa svekolikim životom, slike su kule... kulise između ljudi i divljine. A iza šarenila slika okačenih na zidove, zalepljenih za izloge, projektovanih na male i velike ekrane, kao u bajci zasnovanoj na praznovernom strahu od fotografisanja, zaista nestaju predeli, narodi i životinjske vrste... papirnato ništavilo pustoši majku Zemlju.
16
* – Mama i ja stojimo na rubu litice koju strpljivo potkopavaju besni talasi – počinjem da zričem... da sričem reči iz knjige koju zbog vetruštine stežem oberučke i čitam na sav glas, ali me neko prekida već posle prve rečenice. – Lithos na starogrčkom znači kamen, a zvuče na srpsku imenicu litica – krekeće... mekeće Pan, izranjajući iz zemlje kao neko ko se rađa iz groba, žablje buljavih i kosih kozjih očiju, a Tata na to sleće s nebeskih visina, iskače iz aviona i dovikuje u trku: – Kamen se na engleskom kaže stone, a stena se kaže rock! Sasvim je jasno da je stena stone, dok je sasvim nejasna razlika između stene i kamena... – Na holandskom se stone kaže steen, što još više liči na srpsku imenicu stena – s neba pa u rebra upada Kapetan Kuka. Letećom lađom pristaje uz vrh litice i kao Sneško Belić se topi u papirnatobledu avet Holanđanina Lutalice. Ne znam može li se verovati nekom ko se tek tako preobražava, mada preobražaj može da se objasni time što su i Kapetan Kuka i Holanđanin Plutalica... Holanđanin Lutalica pomorci, a možda i time što ni jedan ni drugi ne stare, Holanđanin Lutalica jer je besmrtan, a besmrtan je, koliko se ja razumem u te stvari, zato što je 17
mrtav, dok Kapetan Kuka ne stari zato što živi u Nedođiji, zemlji večnog detinjstva, ili zato što je samo lik u priči za malu decu. Tata se nadvikuje sa talasima koji tresu liticu: – Val se na engleskom kaže wave, što nije baš isto. Val se valja, wave se savija, a savijati se na engleskom se kaže sway. Ali, ne znam otkud nam imenica talas. – Thalasa na starogrčkom znači more – umiruje Tatu, ali ne i talase Panov olujni šapat. – Znači, thalasa se talasa! – uzvikuje Tata – A vetar se na engleskom kaže wind, što takođe liči, mada engleski pridev wuthering još više liči na srpski pridev vetrovit. – E, nećeš, majčin sine! Wuthering znači orkanski, a ne vetrovit! – kara... kori ga Mama. Više voli da vaspitava Tatu nego mene, što savršeno odgovara mojoj poslovičnoj neodgovornosti. – Engleska imenica wind potiče od latinske imenice ventus, što znači vetar – fijuče jezikom ko bičem Deda Mraz koji za Tatom i Kapetanom Kukom letećim sankama sleće u zavetrinu između lađe i aviona. – Wuthering znači vetrovit, a ne orkanski! Orkan se na engleskom kaže hurricane – nastavlja Tata da se nadvikuje sa vetrom i Mamom, vrlo za18
dovoljan što je, osim prideva wuthering i vetrovit, uspeo da zbratimi i imenice hurricane i orkan. – Meni hurricane više liči na uragan – ne da mu Mama da dane, a on se pravi da je ne čuje i obrće... obraća se Kapetanu Kuki: – Od engleske imenice wind postala je imenica window, što znači prozor, a prozor je zaštita od vetra, i imenica winter, što znači zima, jer je zima vetrovito doba godine. – Na sanskritu, u dugom nizu naziva za vetar, postoji i imenica vatr, slična srpskoj imenici vetar i engleskom pridevu wuthering – uzdiše Krišna, crn kao noć, i s nebeskih visina nam namiguje zvezdama uzdrhtalim od vetra koji briše oblačiće Tatinog dvokrilca, a zatim sleće na rub litice i postaje Petar Kan... Petar Pan.
19
* – Vatr znači vetar a zvuče na srpsku imenicu vatra – pevuši Krišna – Vetar se na sanskritu još zove agnisahaja, što znači saveznik ognja, jer, osim što piri, on i raspiruje. Da ne bude zabune, agni znači oganj, a sahaja znači saveznik. – Sanskritska imenica vatr liči i na englesku imenicu water – mrmlja Kapetan Kuka, tužnog osmeha zalivenog... zaleđenog vrelim suzama. – Piriti liči na burn! Mali bezvučni suglasnik p treba okrenuti naglavačke i dobija se zvučni saglasnik b, a ćirilični samoglasnik u pročitati kao latinični samoglasnik u, da bi srpski glagol pirnuti postao engleski glagol burn – kaže Kapetan Tata. – I sanskritska imenica vatr i srpska imenica vetar i srpski glagol piriti i engleski glagol burn i engleska imenica weather, što znači vreme i engleski pridev wuthering, o kojem smo već govorili, liče na holandsku imenicu vuur, što znači vatra – huji Holanđanin Lutalica. – Vuur se na starogrčkom kaže pur – razjario se Pan. – Otud srpska imenica furuna. I engleska imenica furnace. Srpski pravopis je ozakonio vezu između zvučnog suglasnika b i bezvučnog suglasnika p, ali postoji nepriznata veza između bezvučnog su20
glasnika p i još bezvučnijeg suglasnika f, baš kao u pomenutom odnosu engleskog glagola burn i srpskog glagola piriti, pa u odnosu starogrčke imenice pur i holandske imenice vuur, koja se čita fur... i između srpske imenice plam i engleske imenice flame. A zatim, između srpskog glagola piriti i holandske imenice vuur, koja se čita fur, ili engleske imenice fire, koja se čita fajr, a znači vatra. U poslednjem slučaju je suglasnik v, izgovoren šapatom, onako kako govori Holanđanin Lutalica, postao suglasnik f. Ma koliko svedena, latinica je vrlo slikovito pismo, tako da se zvuk najkraćim putem pretvara u sliku. Bučni suglasnik B ima dve rezonantne kutije, zvučni suglasnik P ima jednu, a bezvučni suglasnik F liči na provaljenu flautu... lautu – šišti Tata – a slično je sa malim bezvučnim suglasnikom p koji pokazuje dole i sa malim zvučnim saglasnikom b čiji dignuti prst izražava povišen ton. – Zapadni vetar se na starogrčkom zove zefuros, i tu se krije slog fur o kojem ste govorili – kaže Pan Tati. – Na srpskom se zefuros zove zefir! – uzlepršao je Tata. – A severni vetar se na starogrčkom zove boras ili boreas – dodaje Pan, a Tata se na to sav uzburkao i naježio: – Pa to ti je na srpskom bura! 21
Nemanja Mitrović ŠKRINJA KRALJICE TEUTE Biblioteka Nemušti jezik Knjiga druga Izdavači Beogradska izdavačko-književna zadruga Autor Za izdavače Oliver Knežević Nemanja Mitrović Štampa Simbol – Novi Sad Tiraž 500
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 МИТРОВИЋ, Немања, 1960 Škrinja kraljice Teute / Nemanja Mitrović. - Beograd : Beogradska izdavačko-književna zadruga : N. Mitrović, 2012 (Novi Sad : Simbol). - 112 str. ; 17 cm. - (Biblioteka Nemušti jezik ; #knj. #2) Tiraž 500. ISBN 978-86-88951-07-4 COBISS.SR-ID 195521036