Nenad Basarić Viktor Bukowski i druge... by Oliver Knezevic

Nenad Basari}

VIKTOR B. I DRUGE PRI^E (posve}eno ratnim veteranima besmisla, ulju~uju}i i ljubav)

Beograd, 2011

VIKTOR B. Posve}eno ratnim veteranima ludila...

Pukovnik Viktor Bukowski dojezdio je na belim krilima vitkog, mudonogog jarca Ga{para. ‡ Whiskey? ‡ pitao je redovnik (sve{tenik). Stajao je bos i nafrakan u sred silne sr~e drè}i Kolt kalibra 45 prislonjen na vrat lepotice iz Januara (Playboy). “Whiskey”, odgovorio je punokrvni oficir i zagledao se u Ga{para prime}uju}i na njegovim u{ima prve neodoljive znake prole}a. Ga{par se razmahao tim stra{no prljavim, rascvetalim u{esima i neugodan miris je dopro do osetljivih nosnica. ‡ Jao! ‡ rekla je devojka, nakon ~ega je bezglasna pauza zauzela sve odgovorne funkcije. Zlatno-ùta alkoholna te~nost povra}ala je snagu, a radnici podiù skele od kojih ubrzo nastaju Vrata. Taj EXIT, utvr|en je i neminovan, Odstupnica za vreme gladnih godina. Moglo bi se re}i da je kasarna na Jugu daleko bolje opremljena, savremenija, prakti~nija, ali ~ar Istoka je u neodgovornoj nepredvidljivosti. ‡ @elite i vi? ‡ obra}a se Bukowski lepotici. ‡ Vi ste zver pukovni~e, kaè ona ‡ Ipak, prihvatam od srca ‡ dodaje. “Od srca ‡ srcu”, kaè redovnik izraàjno i na krvavim stopalima napu{ta {atorsko krilo pod kojim se sve odigrava. No} je tiha, a lepet sove u letu stvara kovitlace sitne i suve pra{ine po putu kojim putuju sve nove i nove kolone ka frontu. ‡ Da li se tamo daleko vode borbe? ‡ pita ona.

Nenad Basari}

‡ Mislite u dubodolini?... Ili jo{...? ‡ Ma ne, znate... ‡ kaè ona treperavo i otpija skupoceni Cocgnac. On se narogu{i pri pomisli na vojne tajne. “To je pi}e skupoceno”, kaè puki da promeni temu. Ona se zagleda u palac noge sa nepravilno izraslim noktom. “Vidi{...”, prelazi na “ti”, “... to mi je bilo kad sam bila mala...” “[ta?”, prene se on, a kad vidi da je pogre{io, nutka je ~okoladnim bombonama. Ona odbija i ma{e onim palcem sa svrhom da mu skrene ili privu~e pa`nju. Njemu pa`nja skre}e i uz zevanje ru{i se na krevet. ‡ Izvini}e{ me, kaè i prekriva se {injelom do grla uprkos toploti. “Svi su vojnici isti!”, izleti joj, ali se odmah pokaje, jer u prostoriju ulazi redovnik nose}i pribor za manikir pod mi{kom i duga~ak niz crvenkastih kobasica preba~en preko ramena. ‡ Lepo naoruànje ima{ ‡ kaè mu ona, neodoljivo... “Aha “, odgovara joj, i istim kobasicama hrani jarca. ‡ Hej! I meni se jede, umirem od gladi... ‡ Dosta toga! ‡ kaè probu|eni pukovnik i odnegde vadi tuce spajalica od kojih pravi neku magiju. ‡ [ta je to? ‡ pita ona ‡ Spavaj, kaè jarac i sve se pretvara u san.

Viktor B. i druge pri~e

1. ‡ Znam da sve ovo, ovako, i jo{ mo`da mnogo bolje postoji negde drugde, i nema... nema tebe, ni drugih, tebi vrlo sli~nih èna... ‡ Spavaj mili moj. ‡ Ne, nemoj mi re}i... ja to ose}am. To je isuvi{e duboko u meni, ta glad... voleti i biti voljen... Stvoriti oko sebe oreol nevinosti, zadràti tu auru neoskrnavljenu, nedirnutu... ne! ‡ Za{to se mu~i{? ‡ pita ga zabrinuto, sa nerazumevanjem, gladi ga po kosi jer su sami... “Vidi{“, {apu}e joj oznojenim usnama, “Slabo je telo, koà... pe~e, gori... Stvaram od sebe rugobu, od tebe Ni{tavilo, nesretan sam i spre~en... Jako mi je ào, zaista... ‡ Ni{ta te ne razumem... Mo`da sam glupa, ili ne umem da volim, ali za{to si takav? ‡ Borim se da ne zaspim, imam sablasna privi|enja, prestajem da verujem u postojanje Svetosti... “Spavaj mili”, sada ga ve} moli... ‡ Spava}u... Kad bude vreme! Ustaje, sipa mirisni cimet u ~ajnik i doliva vodu. “Pijem ovo kada me boli srce”, obja{njava, primi~u}i {oljicu usnama. ‡ Boli li te sada? ‡ pita ga. On je gleda kao da }e je sada zviznuti preko labrnje. ‡ Kakva si ti to usrana “Mis”? ‡ pita je... “Januara”, odgovara ona beznade`no, sa izvesnom dozom straha. “Boè”, kaè on uz uzdah, izvaljuju}i se na le|a. Ulazi redovnik i gleda zainteresovano. ‡ @elim sada malo mira, stenje pukovnik. ‡ Mira?! Pukovni~e... ‡ Odlazite, idite bestraga, vi~e leè~i, vidno rezigniran.

Nenad Basari}

Ona se uvija u belo ~upavo krzno, bleda i izgubljena. “Ja sam posilni”, ka`e redovnik. “Pseto!”, vi~e pukovnik, “Nisam stoka...”, zainatio se popa... Pukovnik iznenada zahr~e. ‡ Izgleda da je sve izgubljeno ‡ ka`e devojka blago i tajanstveno... Napolju udara grom.

Viktor B. i druge pri~e

2. Sun~ano jutro iznenadilo je sve, a najvi{e konje, bele i crne pastuve ra{trkane svuda po okolini. Izvesna doza nervoze kod ìvotinja èljnih pokreta prenela se polako i na ljude. Svuda su se mogle videti desetine kako ìvo gestikuliraju}i ve`baju pod budnim i nepogre{ivim okom. Mladi poru~nik Ismail, verovatno potaknut zaostalim genima, u~io je vojnike upotrebi sablje. Pod ve{tim zamasima polutile su se ve} prezrele tikve, a svaki dobro plasirani udarac propra}en je zvi`ducima i drugim znacima odobravanja. ‡ Mirno ‡ razleè se preko trava i cvetova. “Pukovnik se digao...”, re~e neko, a Ismail uglavi sablju u korice i po~e ùrno zakop~avati dugmeta. Ljudi su se postrojili, ali ih je svejedno bilo toliko mnogo da oni iz zadnjih redova nisu mogli videti apsolutno ni{ta od onoga {to se zbiva, pa su pitanja po~ela izletati i kruìti nalik na veliki roj livadskih p~ela u jutro rane jeseni: “Gde je?... [ta se de{ava?” On se jo{ nije pojavio, samo se {atorsko krilo po~elo mre{kati pokazuju}i da se tamo ne{to sprema, da se vr{e neke pripreme. Nedugo zatim, pojavi se brica obrijan do glave, i {to je najsme{nije, taj brica, imao je nekoliko posekotina na tom svom }elavom temenu. Zatim se glavna kupola {atora zaljulja i neki su momci pogrbljeno po~eli ne{to izvla~iti, a to “ne{to”, bilo je te{ko, jer su se jedva pomicali sa mesta. “Bogamu!”, ~u{e se povici, po~e kome{anje u redovima. “[ta je... Makni se... ûje{ tamo!” Par trenutaka neizvesnosti da svako zauzme {to bolje mesto i kona~no: Na ledinu je bilo izvu~eno ogromno korito iz koga je vrela voda obilno isparavala. êtiri redova

Nenad Basari}

{to su ga iznela postroje se upara|eno poput po~asne straè, u stavu “mirno”. Na kraju se pojavi “On”. Sasvim go. Daleko razvijeniji, mi{i}aviji nego {to je iko mogao pretpostaviti, pukovnik, ogromnih opu{tenih brkova, sa plavi~astim oìljcima ‡ uspomenama na davna ranjavanja. Stade i on “mirno”. “Kupanje je zdravo”, rekao je odse~no, gotovo komandovao, a onda laganim pokretima, drè}i se za ivice kade, seo u vodu. Izraz blaènstva omek{ao je njegovo strogo lice. ‡ [ta je, {ta ~ekate? Svi na kupanje! Znaju}i da je najblià slobodna voda nekoliko sati jahanja udaljena, oni su svi neodlu~no stajali, neki se ~e{ali ispod kapa, “Gde?”, osmelili su se napokon da pitaju... ‡ Upadaj ovamo... ‡ podviknuo je ozaren, pozivaju}i ih {irokim zamasima ruke. Zagledali su jedan drugoga, a tada se najsmeliji odvaè, uniforme polete{e poljem dok se smrad neopranih ~arapa zaviorio unaokolo. Prva se desetina glatko ugurala u taj kvadratni metar vlage i stalo bi ih jo{ podosta da se u tom trenutku na vidiku nije ukazala “Ona”. Bila je tako|e gola i namah je nastao pakao... Veselje je trajalo do kasno popodne i samo su povremeno dono{ene nove koli~ine vode, jer su prljavi momci upijali kao od sun|era, a i preostala voda nije koristila ni~emu. Mazge su neprekidno odnosile prljavu ode}u na reku dok su se grupice nagih telesa grejale na zamiru}em suncu, ili sakupljale drva za veliku vatru. Na ru~ak su potpuno zaboravili i samo je pukovnik insistirao da se za devojku pripremi supa. Ona je sedela zavaljena u naslonja~, o~ito raspoloèna. @ena, kada se na|e okruèna velikim brojem gladnih mu{karaca postaje nedodirljiva boginja, ili biva rastrgnuta kao jagnje usred ~opora podivljalih vukova. îni se da su vojnici sami shvatili da ih je previ{e za nju samu, pa su joj ustupili

Viktor B. i druge pri~e

mesto u kupatilu i samo je Viktor nenametljivo nastavio trljati le|a, neobaziru}i se na njeno prisustvo. Ostali su se zadovoljili posmatranjem beloobraznih oblina, {u{kaju}i i naga|aju}i o odnosu izme|u lepotice i pukovnika. Na kraju, spustilo se ve~e. Krvavo nebo se jo{ ocrtava na Zapadu, a veseli plamenovi ve} su obgrlili srca `eljna toplote i mekih dodira no}i. Pripremljen je specijalan obed, veoma jak i ukusan. Razgovor te~e neusiljeno i samo ponekad, neko se odvoji, ode do {umarka da bi se olak{ao. ‡ Da li je Izlaz gotov Frattelo? ‡ pita pukovnik redovnika. ‡ Ne znam zaista... Mogu da pitam nekoga... ‡ Dobro, nije ni va`no, ostavimo... ‡ Ne, pita}u... ‡ inati se onaj... ‡ Stvarno, za{to da ne pita? ‡ ume{a se Gabrijela Januar... On je pa`ljivo osmotri svojim bistrim “~okoladnim” o~ima. “U redu, idi redovni~e”, re~e njemu, a njoj zapu{i usta toplom {akom i povali je na mirisni slamnati pod...

Viktor B. i druge pri~e

3. “Uzbuna...Uzbuna!”, vikao je neko, ali su njih dvoje leàli, pu{ili i nisu se pomerali. “Uzbuna...!”, glas se pribliàvao. “Ne zanima me “, promrmlja on dok se njen stomak ravnomerno podizao i spu{tao nose}i sa sobom njegovu {aku. ‡ Gospodine pukovni~e...! ‡ utr~a izbezumljeni vojnik... Ona poku{ava da pokrije golotinju, a on je prekriva oficirskom kapom. ‡ Gospodine, ~uju se odjeci borbe! ‡ salutira poru~nik Ismail, jer to upravo on donosi vesti. “[ta da se radi?”, pita... ‡ Prijavite se u zatvor poru~ni~e... Pukovnikov glas je leden. Ismail odlazi tuàn, pokunjen, predaje sablju okupljenim drugovima kojima o~igledno da ni{ta nije jasno. Odlazi u pravcu jednog {atora pred kojim uvek stoji naoruàni straàr, iako do tada, jo{ niko nije pritvoren. “[ta se zbilo?”, pitaju ga, ali on samo odmahuje rukom i te{ko kora~aju}i odlazi... Kod pukovnika ulazi redovnik i zadràva se oko pola sata. Za to vreme zabrinuta lica oslu{kuju odjek topova iz klisure. Troje ljudi sede i pijuckaju. Redovnik ‡ ~aj, pukovnik ‡ Whiskey, devojka ‡ Cocgnac... ‡ Mo`da nisi morao onako postupiti ‡ poku{ava ona da se obrati... On je pogleda kao da }e je udariti, pa je udari. Ona izlazi u no} pla~u}i i bri{e okrvavljene usnice i nos. Redovnik ho}e da ode, da je sustigne, ali mu ON daje rukom znak da ne mrda. “Jel se stvarno biju?”, pita pukovnik zabrinuto. Redovnik ga nemo, u polumraku ‡ gleda. ‡ Mar{! Mar{ napolje... ‡ kaè pukovnik, ‡ Stoko...!

Viktor B. i druge pri~e

4. Sedamdeset i dva dana odjekuje ta neprekinuta paljba. Nikakve vesti ne stiù, ali se plotuni prore|uju. To moè zna~iti da vojskama ponestaje polako municije, ili ih je tamo ve} poginulo isuvi{e. Nemir polako napu{ta ljude pod naletima svakodnevnice. Ismail je pu{ten iz pritvora nakon ~ega odlazi da se izvini. Pukovnik se pravi da ga ne prime}uje, ili da mu jednostavno nije jasno “{ta sad taj ~asnik èli? “... Mis Januar je poèljno osmotrila crnoputog mladi}a, ali ovaj, opet, kao da je ne prime}uje. Nakon nekoliko glupavih trenutaka Ismail se povukao, a par oti{ao na jahanje. Redovnik je u me|uvremenu obukao uniformu, po{to je sve~anu togu demonstrativno spalio one ve~eri kada bi nazvan “stokom”. Ipak, njegova privrènost pukovniku nije ni najmanje izgubila od intenziteta. A {ta rade ostali, obi~ni vojnici? Oni sada ve`baju ga|anje i po{to je rasipanje municije najstroè zabranjeno, skupljeni u desetine, zbijeni kao sardine, leè}i ciljaju zami{ljene ciljeve, uzvikuju}i povremeno “bum” ili “bam”...! Pukovnik Bukowski ima prekrasnu omicu Azru, ali je u poslednje vreme zove “Gabrijela”, pa ga siroto kljuse prepoznaje tek po mirisu... a kada on vi~e: “Gabrijela, Gabrijela”, ne obazire se ni najmanje, pa dobija vru}e bubotke bezrazlo`no. Mis Januar se na to smeje otkrivaju}i velike, bele, konjske zube. Pukovnik jednu ja{e danju, drugu ‡ no}u. Obe su krotke i ne ritaju se, ne ujedaju. Iz daljine dolazi glasnik. Konj se kupa u peni, jaha~eve pantalone su mokre, bele, skorele. U trku sja{e, zatr~i se, saplete, padne, sune po travi. Pomaù mu da se pridigne. On

Nenad Basari}

odguruje najbliè, â&#x20AC;&#x153;Gde je zapovednik?â&#x20AC;?, pita teturaju}i... Niì oficir Visconsi, preuzima na sebe zadatak da prona|e pukovnika. Grabi u trku pu{ku i nestaje put {umarka gde je traèni, poslednji put vi|en...

Viktor B. i druge pri~e

5. Pukovnik se razapeo izme|u grana, izme|u ose}anja. îni se nemo}an, ra{irenih ruku i dlanova. @muri. Pu{ta da mu muve sle}u na oznojeno ~elo. Ona se smeje i ga|a ga {i{arkama. [i{arke ostavljaju male blatnjave tragove. Neko je izvr{io veliku nu`du u {apku. Sablja stoji uspravno, zabijena u zemlju. Sa o{te}enog bal~aka visi kori{}eni prezervativ. Ptice upla{eno grak}u i zvi`de. Male {eve boja`ljivo vire iz oborenih gnezda. Pukovnik: “Sapet sam sifilisom. Sav Svet satrt stoji, starim sestro slatka...”. Mu~i se da sastavi jo{ neku sli~nu re~enicu. Nijedna ne izgleda dovoljno jaka i istinita, ili barem razumljiva. Ona se smeje, poteè iz boce, nudi ga, on odbija, odmahuje glavom, ona mu gura grli} u usta, on popu{ta, ona sipa, sipa, te~nost kulja napolje, niz bradu i grudi... ‡ Eheej! Vojnik sam, oficir... Obzira molim! Vi~e na nju, polupijano, polu{aljivo, ona trlja gole grudi po njegovom nosu, {amara ga {iljatim bradavicama. “Besmisleno! Sve je besmisleno”, vi~e on i dalje, {uma, ne haje... ûje se krckanje gran~ica. Pojavljuje se preneraèni Visconsi... gleda. Rekao bi ne{to, na vrh jezika mu, ali }uti. Pukovnik polako pu{ta grane za koje se do tada drào, kora~a lagano, ona spu{ta fla{u, drugom rukom otire maglu sa ~ela. Visconsi se napokon sna|e odlu~no salutira: “Poruka gospodine pukovni~e!” ‡ Poru~i... ‡ Stigao je glasnik... Va`ne vesti, izgleda... ‡ U redu. Vrati se, mi... Ja... }emo do}i.

Nenad Basari}

Visconsi stoji, kao da ~eka, pukovnik {tuca. “Ajde, {ta ~eka{...”, tera ga... “Pukovni~e, ukoliko vam je potrebna pomo}...” Ovo iznervira Bukowskog i on potegne sablju iz zemlje ne bi li pljo{timice udario pot~injenog, no, mokri mu se kurton zalepi za dlan i on sablju svoje vojni~ke ~asti i du`nosti baca u blato zastranjivanja i sramote. Vojnik sve vidi i sve shvata, pogne glavu, okre}e se da ode... “êkaj...”, kaè B., “Idemo zajedno...” Vra}aju se. Oficir na konju, sav se nekako skupio, smanjio, konj polego, ko da ~itavu tonu vu~e na ple}ima. Visconsi drì ular, polako kora~aju}i, kao ~ovek koji ne èli da povredi tu|a ose}anja. Devojka hoda sasvim pozadi kriju}i se iza {irokih konjskih sapi. Bosa je i kosa joj je puna borovih iglica i {umskih bobica. U logoru se de{ava ne{to {to je nemogu}e na prvi pogled otkriti. “Ne puca se vi{e”, kaù vojnici u vi{eglasnom horu. “Ne puca nimalo vi{e, druè, gospodine pukovni~e “... ‡ Idite bestraga blesani, ‡ kaè on sa sme{kom, pa se crni oblak ponovo navu~e iznad predela njegovih raspoloènja.

Viktor B. i druge pri~e

6. Mir nastupa scenom, okupan krvavim kupkama, osvetljen vatrama tela u plamenu, na|ubren gnojem gnojavih rana. Svrha svega Sveta umire u borbi gde se iznova ra|a. Nekoliko straàra se svakodnevno smenjuju pored pukovnika koji je duhovno i telesno jako oronuo. Brane mu da pije, ali Gabrijela s vremena na vreme uspe da pro{vercuje ne{to. Nije ni njoj lako. Visconti joj se udvarao neko vreme, ali je i on uvideo da od toga ne}e biti ni{ta, jer je ona o~igledno op~injena Bukowskim. Visconti ju je onda poku{ao proterati iz te vojni~ke naseobine, ali se redovnik tome odlu~no suprotstavio iz nekih samo njemu znanih pobuda. Napokon, jedne osun~ane Nedelje, pojavio se Viktor Bukowski za~e{ljan i sveè izbrijan. Jo{ je u ruci nosio britvu. @vrc... sevnulo je se~ivo i siroti se Ga{par na{ao na zemlji sav krvav i u borbi za vazduh koji je nemilice isticao iz uzdrhtalog trupa. ‡ Zar Ga{para gospodine? ‡ pitao je redovnik. ‡ Sve mora imati svoj kraj ~ove~e... ‡ kaè pukovnik bri{u}i odmerenim pokretima okrvavljenu britvu o Gabrijelinu liht-roze kragnu. ‡ Stvari bez kraja, gube u svojim kona~nim vrednostima ostavljaju}i u gubici istorije nekakav gorak, cijanoopori~an ukus. @ivi heroji, “manje” su heroji, legende oìvljavaju tek nakon smrti sopstvenih tvoraca. Besmrtna dela, pominju se kada iz ovog, ili onog razloga nestanu sa lica Zemlje... Malo, po malo, svi su okupljeni i pa`ljivo, bez daha, prate izgovorene re~i. “[ta }e biti sada sa nama, pukovni~e...?”, javio se neko iz gomile, “da, sada kada je rat zavr{en...”, dodali su drugi...

Nenad Basari}

On ih }utke posmatra neko vreme, odlazi u {ator, donosi sva svoja odlikovanja, ka~i ih kome stigne, potom polako obna`uje Gabrijelu i njeno intimno rublje raspodeljuje poput najvi{eg ordenja. Kada rublja ponestane, komada ono {to je ve} podelio. Neki shvate to komadanje odli~ja, neki ne shvataju, svi su sretni, uglavnom. Kao velika deca...

MU[KA PRIÂ Joan Baez. Zavija. Traka. Dvoje, od kojih je jedno ona. Pono}na promenada uàsa. On sedi okrenut le|ima i izolovan. Beskona~no ponavljanje. Ona nabacuje ve~ernji krem. Bez {laga i banana. Samo neka odvratna, anti-mu{ka smesa. Koriste}i dlanove umesto lopate, bele, masne, zaudaraju}e slojeve, jedan preko drugog. Ju~e joj je pucala be{ika. Toliko jako da se to ~ulo, videlo i ose}alo. Jutros je napokon zagrmelo i stu{tila se ki{a. On, i dalje sede}i, ose}a poto~i}e pod nogama. Ona nabacuje kremu. Pred spavanje zaklju~ala se u toaletu. Imala je ne{to u rukama, ali se on nikako nije usu|ivao da podrobnije zagleda. Moglo je to biti bilo {ta, ali je bilo sasvim odre|eno. Njegov brija~. Njegova pasta. “Gledaj”, rekla je, “Isekla sam se”. On nije smeo da pogleda, samo: “Gde?”, upitao je i nastavio sedeti sa le|ima. Stavila je vatu. Gomilu vate u pregib ga}ica. Nije smeo da pipne, istina, nije mu ni ponudila. “ Zgrozio bi se dragi...” On se se}a kako nekada nije imala te probleme. Nije se barem àlila, ali bilo je to na samom po~etku. Sada je ve} pro{lo. Vreme. Ona nabacuje nove slojeve. On ~uje {ljapkanje prekomernog. Nozdrve su mu pune ne~eg neodre|enog {to izaziva sumnju u zdrav razum. Pla{i se suo~enja. Draè mu je bilo ono prekju~e, kad ga je odbila glavoboljom. Ili to be{e neka zanimljiva knjiga? ‡ Zahrkao si odmah... Pao je u nesvest od èlje za tucanjem, dobrim starim odnosom, parenjem... Ali, bila je nevina, koliko ju~e...

Nenad Basari}

Nedeljno jutro, cik zore, dakle oko 11 A.M. Barny ide da kupi par jaja i ne{to cigara. Ona leì i hr~e. Barny ima pilence u zamrziva~u i samo mu je klopa na pameti. Da ne gnjavim sa opisima mora i neba, dovoljno je: ki{a pada. Jedna prodavnica je gadno zatvorena. On se penje nekim stepenicama do samousluge koja ne radi, produàva u grad, poprskaju ga prolaze}a kola, on psuje majku ali su prodavci neumoljivi, nedeljom ne rade. Barny kraji~kom oka pronalazi cigare. Prestra{ena trafikantkinja pruà mu ih bez otpora. Mnogi imaju svoje besane no}i. Talasi se razbijaju o obalu: beng, beng, beng... “Prokleta jaja”, misli Barny “Kako }u da napravim knedle?” NOON (podne). Ulazi u rodni dom. Ma~ka se maci ispred praga, zlu ne trebalo. Tanak stub dima se diè. I on ima povremene erekcije, ali u poslednje vreme sve slabije. Dakle, u dizanju je zec! Ona ima velike o~i, o~ekanje. Ona ~ak preteruje u tome. Ona je budna... ‡ Jes kupio jaja? ‡ Vraga jaja... ‡ Kako }emo praviti knedle? Mo`da mi se ~ini ali on ve} guta knedlu. Ona `va}e po jajima bez prestanka. U 12.34. P.M. on progovara: ‡ Mo`da bi ti snela jaje? ‡ Molim? ‡ @ensko si, koko{ke su ènske, dakle moè{ nositi jaja ako se samo malo potrudi{. Ali ti ba{ ne}e{...‡ ‡ Jesi ti normalan!? ‡ Normalno da sam normalan. Ajde, po~ni da radi{... Ona ga gleda kao budalu, ~ini joj se da on to i jeste. On unezverenim, ta~nije ‡ histeri~nim pokretima traì ne{to svuda po sobi... ‡ [ta traì{? ‡ Onaj veliki no`... ‡ Tamo ti je ispod jastuka. On zavla~i veliku maljavu ruku i vadi uàsavaju}e ledeno se~ivo. Prilazi joj ma{u}i o{tricom ispred okruglih o~iju.

Viktor B. i druge pri~e

‡ Ajde, nosi jaja... “Barny!”, ona je uàsnuta i povla~i se prema zidu. On joj dodiruje velike grudi. Jasno je da nema {ale. Ona ~u~i i napinje se, po vratu joj isko~ile plave vene i sve ìle. Znoj natapa svetlu kosu nalik na p{enicu. Barny mrmlja nerazumljive re~i. To pomalo li~i na starinsku bajalicu. Pas koji dotle mirno posmatra, nakrenuo je svoju crno-belu glavicu, klati dugim u{ima i na kraju napu{ta sobu sa ukradenom kobasicom u ustima. Po{to ugleda ~itavo tuce malih }oravih ma~kica na pragu doma, vra}a se pod tepih. Situacija je krajnje napeta. Oboje su znojavi preko svake mere. U vazduhu se pojavio nenajavljeni elektricitet. Ona po~inje da stenje. Po ne~emu se da naslutiti da njega prolazi onaj po~etni zanos. Ruka vi{e ne steè dr{ku noà onako gr~evito, beonja~e poprimaju zdravo belu boju napu{taju}i kraljevstvo crvenila. Bri{e joj znoj sa ~ela. 12.59. P.M. je... KKKOOKKODAAAKKK! Krvavo koko{ije jaje kotrlja se po ~istoj posteljini. Ona pada, potpuno smlavljena, ali, sretna je, sme{i se... ‡ Uspela sam mili... On je gladi po kosi tu`no, veoma je posramljen. Kaè na kraju: “Ovo je ne{to... kao nojevo jaje..., osim toga, mu}ak je...” Ona gr~i usne u nemom poku{aju da se opravda. Rekla bi: “Pa nije ~udo, prvi put mi je...”, ali se ni{ta ne ~uje. On se izvalio na krevet, opu{ta se.

Nenad Basari}

“Barny,” mazi ga po glavi, {apu}e ne`no: “Ono sa no`em si se {alio, je’l da si Barny?” On le`i, njegova kosa postaje bela.

JUNACI, SMRT i GROBOVI Postoje li junaci? Da, ali su retki. Obi~no nemaju imena, jer kad kaèm: “Thruwall Truelove (Truvol Trulav) je luzer”, onda je to ime doti~nog Trulava, a nikako neki nepoznati junak. I svi znamo, mrzimo ili cenimo tog Truvala, radujemo se njegovim pobedama nad tom opakom bole{}u, posredujemo u patnjama koje ga opsedaju, igramo se njegovim ostacima. “Junak”, dakle, “kao takav” ‡ ne postoji! Jednom prilikom upoznao sam Junaka. Imao je dugu belu bradu i pregr{t sede kose posute pomfrijem. U~inio mi se jako poznat. Hteo sam da razgovaramo. Opomenuo sam ga na pristojnost, na ku}no patrijarhalno vaspitanje, ali sam iz prve pogodio da me ne razume. Pokazao sam mu porodi~ni grb sa varja~om na bra~nom krevetu. Ukazuju}i du`no po{tovanje, odveo sam ga da vidi klozet. Sve toalete po ku}i, ~ak i maj~inu ve~ernju. I dalje mi se ~inio poznatim. Ponudio sam mu da sedne na vazu. Odbio je. Bio je pedalj i ~etvrt visok. Jedva mu je jedna noga virila. Smatrao sam za shodno da ga upoznam sa uku}anima: ‡ Ovo je otac ‡ pokazao sam pli{anog medvedi}a udobno zavaljenog u fotelju. TV je goreo i na njemu nije bilo ni{ta izuzimaju}i simfoniju uàsa. Promenio sam kanal, tako|e. Odveo sam Junaka u sestrinu sobu. Ona je bila tamo. “Haj”, izgovorila je prevr}u}i {olju. [olja je bila puna. Junak je polizao kafu svojim hrapavim jezi~kom. Potom sam mu pokazao i majku. Nisam imao ìvu, pa sam na{ao fotografiju. Stajala je onako, ba~ena, na ormaru.

Nenad Basari}

‡ Ovo je majka ‡ rekao sam i prepoznao ga ponovo. Pitao sam ga za ime. Kona~no, poèleo sam da se predstavim u pravom svetlu. Odveo sam ga na groblje, u na{u “porodi~nu” grobnicu. Tamo su ve} sva mesta zauzeta jer vreme neminovno bri{e tragove. Senke sve}a i bledi plamenovi padali su po kamenitom i blatnjavom podu. Zahvatio sam malo te zemlje i posuo se. Bilo mu je milo. Pokazao je interesovanje za istoriju. Pri~ao sam neumorno o poreklu. Zasla|ivao sam pri~u pikantnim ~injenicama. Tela u sanducima na~uljila su u{i. Na ulazu u grobnicu, pored starog hrasta i mnogih mermernih plo~a od kojih su neke retke bile neo{te}ene, ve} se iskupila obilna masa sveta. Svi su oni u jedan glas aplaudirali kad bih pomenuo poznate li~nosti u delikatnim pozama. To je bio taj Svet kojeg se ja grozim. @ivahna masa freneti~nih poklonika tra~a. Bljuvotinasti medijum. Me{ano meso kom{ijskih naklapanja. Kafa u podne i mila baka. U jednom trenutku Junak me je pogledao o~ima. Video me kakav jesam. Posramio se. Poèleo pobe}i. Zadrào sam ga rukom. Pokazao na unutra{njost grobnice, govore}i: “Ovo ti je svetinja, bre...” Imao je od tada tu`nog galeba u pogledu. Galeba sa slomljenim krilom i srcem i{~upanim neve{tim devoja~kim rukama. Imao je oìljak na du{i, jednu gadnu krastu koja ne zarasta. Do{lo mi ga ào. Pruìm mu debelu utehu. Posrnuo je pod svom tom teìnom. Poku{ao sam ga podi}i, ali on je bio Junak. Nije se dao. Ostao ‡ leè}i... Spustio sam plo~u pa`ljivo za sobom. Jo{ su se izvesno vreme mogli ~uti njegovi duboki jecaji. Okupljeni ljudi su me gledali puni pitanja u o~ima. Mrzeo sam ih sve zajedno i ostavio ih nezadovoljene. Vratio sam se ku}i. U{ao sam u sestrinu sobu, rekli smo “haj”, sve se svr{ilo na tome.

Viktor B. i druge pri~e

Majka je sedela u krevetu gledaju}i omiljeni televizor. Bila je opkoljena bocama sa lekovima. Gledao sam je kao nekog nepoznatog, kao “junaka”, i zaista, bila je to... Junak! Jer majke nemaju imena. ‡ Ko je to bio? ‡ pitala je, mada sam ja hteo da odem. ‡ Niko, ‡ odmahnuo sam glavom, ‡ jedan junak, mo`da “ja”... “Fino”, rekla je, spavaju}i. Iza{ao sam zatvaraju}i mermernu plo~u za sobom. Toliko. Mnogo godina kasnije sreo sam se na prepunom stadionu. Nosio sam veliku belu beretku sa crvenim cvetom u sredini. Odgovarala je u potpunosti proporcijama moga nosa. Izme|u svih tih hiljada i hiljada navija~a izgledao sam tako bezbedan, tako siroma{an i jadan. Stajao sam kao lokvanj u velikoj, smrdljivoj bari. Bara je bila raznobojna i u njoj su plivale divlje, pro`drljive ribe. Kada sam se ugledao, prosto mi je laknulo. Dolazio sam odande, onako svetao, sre}an, ozaren. Imao sam {arenim {alom obmotan vrat i malo rakijske boje po obrazima. Iza mene kora~ala je srnonoga starleta sa ~ipkom u grudima. Dràla me za ruku i nogu, naizmeni~no. Mnogi su se okretali za nama, a ja sam se samo gledao. Bio je to lepu{kast prizor. Pri{ao sam si: “Zdravo”, rekao sam. “Zdravo”, odgovorio sam. Nije to bio ba{ neki srda~an susret. Vi{e kao dva ratna druga. Upiljio sam u starletu, u njene ~arobne, ljubi~aste o~i. Dràla me pod ruku. Kako sam si zavideo. Njena meka, sveè oprana i u{tirkana kosa, padala joj je do ramena. Mogao sam je dohvatiti ako bih se propeo na prste. Video sam i njene fine, duge, negovane (prste). Imala ih je svuda po grudima. Imala je i grudi. Mno{tvo. îtav se stadion okrenuo u trenutku ka nama i znao sam {ta je sad na redu; Zavist!

Nenad Basari}

Pokazala se neodlo`na potreba da odemo na neko mirnije mesto, porazgovaramo o godinama koje su pro{le i prolaze. Znao sam da ne}e i}i tako lako. Te{ko je suo~iti se sa ~injenicama. A ~injenice su gorke. Poveo sam ih ka izlazima. Tamo je bilo mno{tvo policajaca. Jedan je stajao u sivom civilu izgledaju}i radoznao. Pokazao sam mu propusnicu pa nas je nekako pustio. ‡ Sad dolazi ono najzanimljivije, ‡ rekao je. ‡ Treba da vidite kako na{i zabijaju. Bilo mi je muka od tog stalnog zabijanja i ponovo sam mu pokazao propusnicu. Ra{irio je noge i pustio nas da pro|emo. Starleta je o~igledno izgledala o~arana. Pokazao sam propusnicu i njoj. Dopala joj se moja obnaèna slika. Li~ila je na ~oveka koga nosi u srcu. Pod mi{kom. Kafana je stajala na uobi~ajenom mestu, nema i puna uzdisaja. Kelner je klatario vratom sa osmehom ignoracije na usnama. Pokazao sam sto Postavljen za dvoje. ‡ Donesite nam me{alicu za beton, ‡ rekao sam. Klimnuo sam glavom u znak odobravanja. Oduvek sam cenio taj moj prefinjeni ukus. Devojka je odmerenim pokretima skidala nakit pa ga ubacivala u grotlo srljaju}e ma{ine. Pokazivala je da nema zadnjih namera. Svo troje smo bili tako lepo opu{teni da smo polegli po stolu. Uhvatio sam se za ruku. Bila je topla, ispunjena ne`nostima. Imala je malo hrapavu koù po obodima i terasu na hladovinom obavijenoj strani. Neka udèrica je kvarila pogled sa mosta. Kelner je doneo fikus. “Jo{ dva asparagusa, molim”, rekao sam, a on odjuri sve ma{u}i belom krpom, zadovoljan zbog bogate porud`bine. ôvek od preko puta pokazivao je znake prepoznatljivog pona{anja. Bilo je to ludilo. Opomenuo sam ga da se nalazimo na exkluzivnom mestu na{ta je on po~eo odmahivati rukama. Bio je sav izvan sebe od besa. Hteo je da isko~i iz koè, da usko~i u neku tu|u, ali su mu uro|ena i ugla|ena pravila

Viktor B. i druge pri~e

pona{anja u dru{tvu to izri~ito zabranjivala. Ona starleta je pokazivala prve znake akutne shizophreniae. Pogledom je besomu~no vitlaju}i unaokolo traìla uàrenu pe} u koju bi smotala svoju lepoglavu facu sa rogom na ~elu. Pozvao sam drugog kelnera i {efa sale sa molbom da se pe} nekako obezbedi. Bilo je to kao droga koja ju je obuhvatila svojim stra{nim, neizle~ivim kandàma. Osmehivao sam se prijateljski... Bila je neizmerno zahvalna. ôvek od preko puta nervozno je uzmahivao vilicom (vilju{kom). ‡ Gde je taj asparagus? ‡ vikao je, ali se to nije ~ulo. Kelner je napokon doneo nekoliko praznih piksli i spustio ih na sto. Uhvatile su se u kolo. Bile su bolje nego {to se iko mogao nadati. Vi{e mi nije ào {to smo napustili stadion. ôvek preko puta sada se malo smirio. Gledao je ba{ u mene. Izgledao sam tako smiren, obojica smo bili kao jedan. Kao ja ‡ Ja. ////////////////////////////////////////////////////////////. Sekao sam dan na frtalje, bilo mi je dosadno. Preko glave. Nai{la su kom{ijska deca nose}i ranjenog pevca. Imao je veliku ranu u visini crevca. Odatle su ispadale trice i ku~ine, nesvarena koko{ i mrke grumuljice bomba` tkanine. Setio sam se da su mu to jajca. Gledaju}i pevca, kao da sam na umu imao neku neobi~nu pri~u. Pritisla me ba{ u mali mozak, morao sam je eliminisati, podeliti sa nekim. Deca su odli~ni prijemnici. Tako prazna i nevina, alfatalasna. Hteo sam da obogatim njihovu mladu psihu, da im usadim zelenilo, mladice uàsa. @eleo sam ih upoznati sa besano{}u, sa strahom i sa ènom. @eleo sam ih male, impotentne i frigidne. Sa tim pevcem. Morao sam to. ‡ Deco, ‡ rekao sam ‡ ovo je pri~a, ja sam ~ika i sve je po~elo u neka davna vremena kada jo{ nije bilo zmajeva i kauboja u pri~ama. Seli su oko mene sa svim kolenima u blatu, sa pornografskim videokasetama u malim, oznojenim dlanovima.

Nenad Basari}

Gledali su me onako, de~ije, sa psihozom u krvavim beonja~ama. Bilo je to kao pesma. Nisam upotrebljavao re~i, samo goli ose}aji. Deca su prihvatala sve. ^udio sam se, ali sam i sam nekada bio dete. Odbijaju}i da sazrim. Kada sam zavr{io sa pri~om, tim obiljem komemoracija, pustio sam da na njih do|e red. Jedan crvenoglavi nesta{ko te{ko se iska{ljao ispravljaju}i astmom nagrizena le|a. Imao je grdnu aritmiju sr~anog mi{i}a i bacakao se vamo-tamo... Bio je u prelaznom periodu kada deca sazrevaju i gube vitalne, emotivne organe. Njegova se du{a nao~igled sviju borila sa Satanom. Satana je bio jak, a stvar su jo{ pogor{ali halapljivi an|eli vuku}i du{u na svoju stranu, {to je dovelo do cepanja iste koju je, sre}om, njegovo mlado bujno tkivo za~as ispunilo. Njegova crvenoglava sestrica (u ne{to boljem stanju) zadovoljno re~e: “Jako lepa pri~a”. Jedan drugi nesta{ko, jer sva su deca nesta{na, te{kom mukom je procedio kroz metalnom protezom zamandaljena usta: ‡ Mmmm...mm..mmh... To je izazvalo smeh. Pokvaren & zaudaraju}i. Osetio sam da nisam prvi na koga su deca, nose}i pevca, nai{la. Neko je ve} ostavio prepoznatljive tragove {apa na mekim otiscima njihove svesti, pokvariv{i mi zadovoljstvo pionirskog rada. Bio sam besan i izvan svake sumnje. Hteo sam da im ispri~am jo{ jednu pri~u, ali su svi odjednom ustali i oti{li. Bili su nepa`ljivi. Ostao je samo crvenoglavi mali{an bacaju}i se svejednako i jedna mala, plava, sa duga~kom kikom, konjskim repom na oblim sapima. Sedela je o~arana. Podigao sam joj suknjicu i video da ima noge. To me za~udi. Uhvatio sam je za jednu. Bila je od ko`e, kosti i mesa, fina noga, depilirana, zavr{avala se rupom. ‡ Za{to nisi oti{la sa drugima? ‡ @elim da ~ujem pri~u. Bio sam nevoljan da samo njoj pri~am. “Ru`na je”, rekao sam, a ona je ra{irila ruke.

Viktor B. i druge pri~e

‡ Gle, ‡ rekla je ‡ nasladite se ako vam je volja. Bilo je to kao da mi daje podstrek u mom literarnom radu. Prihvatio sam oberu~ke iako je tek deset napunila. înilo mi se da }u dosti}i vrhunce, ali bih se uvek, nanovo, srozao. “Dakle?!”, pitala je, ‡ Ho}ete li mi kona~no ispri~ati? Nije bilo izbora. Govorio sam i re~i su hujale preko crvenoglave glave koju sam zgnje~io nepa`njom. Spavao je sad, sa osmehom na bledim usnama sre}nika. pri~a: “Poznavala je Orija{a. Videlo se kako ume da se divi. Njegove su dimenzije u njoj budile poùdu. Ta je poùda postala sastavni deo svih njihovih igara. îtavo se brdo skanjeralo nad tim. Nije ih briga. Reka je ljeskala na ve~ernjem suncu. Crni su se mrci uzdizali na sve strane skrivaju}i no{nje. Trala je pralju u travi kada je nai{ao. On, Orija{. Ustala je sa ribom u grudima. Vetar je hujao plovnicom nose}i sve vlati njezine kose. Sve je odisalo pumpom. Orija{ je bio veliki kao krug. Veli~anstven u svojoj zabiti. Skinuo je kolibu sa le|a i sjajna mu je surla sunula kao ekser. Devojka je prostrla ne`nost preko ne~iste ponjave. Svalili su se na drugo. Uzdisala je. On je hukao. Vodili su na tabeli. U sred centra nai{la je majka: “Skidaj to sa moje k}eri, dure jedno”, rekla je. Posramio se. Veliki mu pumpek splasnuo ko prp. Uprpio se. I ona je bila manja od makovog zrna. Me|u usnicama. I jo{ se neko vreme skupljala. Majka je bila narogu{ena i ljuta. Duvala vatru i sukljala plamen ko fama. Bilo je to unedogled. Raskid. Majka uzima mezimicu za ru~icu, vodi je na pijacu. Prodaja. Orija{ gleda iz prikrajka. Rosnu ga suze. Oko guze.

Nenad Basari}

Svetlost tamova zamire za ugao beskraja. Ptice grak}u na Jug. Sretni kupac robuje pazarnu ne trpe}i. Ba{ ga briga za ku~kin porod. Treba}e...” Devoj~ica je zaspala. Budim je za ruku, otima se. ‡ Ne}u da slu{am. ‡ kaè ‡ Dosadno je... Pitam je {to nije oti{la. Vidim da joj o~i vlaè suzama. “Zajebava{ me”, kaè, pokazuje na svoje noge, na mesto na kome bi morale biti. Me|utim ‡ nema ih! ‡ Kako? ‡ pitam ‡ Nestale su? ‡ Nikada ih nije ni bilo. ‡ Pa proverio sam... ‡ Laè{! ‡ cikne. “Laèm”, slaèm se. Ili su me ponovo prevarili...

Napomena: Thruwall Truelove (Throughthe-Walls with the True-Love), iliti (Truvol Trulav; S izistinskom ljubavlju skroza izistinke zidove)

NOTHINGPERSO NAL ODA BEZ-LI^NOSTI

JEDNOGA DANA S RAKOVOM OBRATNICOM NA GRANI Sedim na grani sa tim Milerom i “kancerogenozno” gledam kroz polja kasnih kajsijinih cvetova, to nebo i te oblake, ma{em vrhom repa, ustvari, zami{ljam da imam rep kao leopard ili gepard, onu repinu debelu, `uto-{arenu sa crnom ta~kom, hipnoti~kom ta~kom na kraju, koja ljulja levo-desno, i lepo mi je nekako, i zami{ljam kako {kiljim opasnim okom koje vidi vi{e od mnogih, vidi skoro sve, i taj Miler (Henry Miller amerikanski pisac, author “Rakove obratnice” i mu`...), sa svim tim svojim adolescentnim nabojima sexy-vexy literaturnog sveopisanija, ba{ me se ne ti~e, i Pako, odande, iz sobe nadolaze}i, kao rezak jecaj, kao neko k'o na {panskoj, ustvari, sasvim klasi~noj gitari opona{a sviraju}i Manuela de Falju, vi{e mrtvog nego `ivog, taj Pako, taj dolaze}i zvuk, i rano prole}e, odmah nakon zime, i devoj~e nad filosofijom svojom, dole, {to ~u~i, ti tonovi,~ine mi da mislim: “Kako bi lepo bilo, skliznuti, i skrcati vrat. Najednom...”

VIDI BOGAti (k’o pesma) Kud’ idu tvoje krokodilske suze? Kud’ odlazi ta srozana peta oblo`ena providnim Nylonom? A kud’ }e{ ti? Mori me to.

Nenad Basari}

Mori me muka k’o ~eli~na kragna, k’o komarica gladna u no}i. K’o pojas nevinosti oko tvoga duha. Ose}am: Glad, prkos, ponos, drhtavicu. Lagani zadah, ptice u letu, lovca u ìtu, pu{ku na ramenu, pucanj u prazno. Vidim: Pticu u padu, kera u lovu, lovca u ìtu. Mene u tebi. Mrzim: Sebe u nekom drugom (tebi probably). Ki{u na moru, tvoju ku}u na selu, selo u gradu, grad veli~ine koko{ijeg jajeta. Za{to sve to? Jer ti pla~e{ krokodilskim suzama. Jer nema krokodila, samo ve{ta farsa. Jer peta tvoja nije peta Ahilova, ve} si ti ta moja “peta” (od Ahileja). Zato {to: Neka je budala izmislila Nylon. Neka tre}a Perlon. êtvrta Durlon. Ja sam izgleda, izmislio tebe. ... a ti ode...

JAT-A Vivijen dolazi sa leve strane. To je sme|a devojka velikih kru{aka. S desne, pravim se da sam lud. Uspeva mi. Iznenada, iznebuha, na zemlju sleti avion. Auto-pilot izlazi iz kabine i ma{e. ûdim se. Nosi crnu, svilenu, kadifastu ko{ulju pod mi{kom. Sav je iskasapljen zebnjom. Prolazi kraj free-shopova, svih na Svetu, i smeje se, lebdi. ‡ Sa budala{tinama na videlo. In medijas res. Otkidam na glupi àrgon. Svi|a mi se ta stjuardesa nalik na stjuarta. Tako mu{kobanjasta, sme|okosa, mo`da Vivijen? Tog jutra, odmah nakon otvaranja o~iju i rituala povezanog s istim, otac mi saop{tava: “Primljen u slu`bu, po~inje{ odmah. U vezi s aerodinami~nim prevozom putnika. Rad u agencijama, na duè vreme, uz strahovladu, ìvela E-republika...”

Viktor B. i druge pri~e

Stra{an napad goru{ice. Izlazim na ulicu. Sa svih strana vrebaju vir{le sa senfom, s renom, sa gor~icom. Ketchup! I na pe{a~kom prelazu. (Kakav je to “pe{a~ki prelaz”, pitam se, kad tud non-stop jurcaju automobili, taljige, ~eze i ostala neregistrovana marva?) & Gde je kraj svemu? & Gde si ti? MOJ AEROPLANE...puf!

VIDEO JA Ja ne igram u tom gluvonemom filmu. Ne reìram i ne poznajem statiste. Moje oko nije kamera i u{i ne primaju zvuk. Titl me ne zanima. Publiku apriori mrzim. Tebi je svakako ào zbog toga. Zbog mene. Ti bi htela da se obr}em na celuloidu. Da se sme{im s plakata i donosim zaradu. Da se guraju zbog mene. [ipak. Ipak, postoji producent i ma{ina. Postoje kadrovi, trenutne slike zaustavljene u ve~nosti. Postoji naziv “Zvezdana pra{ina”. I kriti~ar koji pljuje na papir, na mene oìvotvorenog. Taj kriti~ar kao velika makaza. Kao nakaza. Sme{im se, sme{i{ se, naizmeni~no. K’o dve ustalasane ljubavlju budale. K’o prepe~eni labudi na ra`nju. K’o anatomski oblikovane karikature. Stra{no!!!

O JA(O) Ja sam kao ogledalo. Da bih se video, da bih postojao, mora u vama biti ne{to {to }u odraziti. Morate me udariti, da bih vas udario, da bi ste znali da sam tu. Ina~e me nema. Moje telo, ja, idealno funkcioni{e. Ne mislim na fizi~ku stranu li~nosti, jednostavno - ja sam pozori{te. Sjajna manifestacija!

Nenad Basari}

Sastojim se iz dve celine: gledali{te i pozornica. Pojavna strana MENE, to je bina, i to su glumci. Unutarnje “JA” predstavlja publiku. Savr{eno! Dvorana me je uvek prepuna, a blagajna je bezbri`na. Sva su mesta doìvotno rezervisana. Publika se smeje ili pla~e, ni traga ravnodu{nosti. U ìvotu postoje doga|aji. Svaki se ~as ne{to de{ava i iz tog meteà glumci i reìser iznalaze sve neke nove fore i fazone. Predstave se smenjuju na op{te zadovoljstvo gledalaca. Tragedija, komedija, tragikomedija...

THE NIGHT SHE’D TURNED HER HEAD I Boga mi, trudim se da ne mislim na tebe, al’ opet, kad telefon onako mlako, tugaljivo i pla~no zazvoni, ja se prese~em ponadan i ko bledi mesec prinesem slu{alicu da ~ujem neko, kozna-~ije “alo”, i pitam se: “Je li mogu}e da ba{ nikada, nikada, nikada...”, i do|e mi da

Viktor B. i druge pri~e

sve po{aljem u vra`ju mater i odem nekud daleko, na neki most visoko nad uljanom tamom reke i potra`im te mra~ne halapljive ~eljusti {to ~ekaju da gutaju razmo`dene ljubavnike rascvetalih lobanja.

HOMO S. Mu{karac ima oko. Dva. Ja ga gledam pravo u uvo. U tu trubu, u {koljku koja ~uje, koja je iznutra obloèna gorkim, masnim, ùtim cerumenom. Mu{karac pu{i lulu ustima. Usisava i bljuje guste dimove koji kadkad zadobiju kru`nu asocijaciju. Sedi na zidu i poliva dole neke begonije, uvelo, sivo cve}e. Ja ga gledam, a on - sluti. Svim ~ulima, kao pas. Kad mu{karac uputi grlo ka mesecu, ka punoj ledenoj kugli, da pusti, da bljune urlik, ja ugledam ta iskeèna usta, vilicu punu usijanih zuba, i pokrijem o~i, zavu~em glavu duboko pod jastuk i pla~em... Za ~ovekom.

Nenad Basari}

O SAGRE[ENJU ^ovek odavna istra`uje vazduh, vodu, zemlju i vakuum. Uskoro po~inje sa sobom...

sanjam: Neka mlada, lepa devojka, uvu~e mi se izjutra u krevet. Leìmo goli ispod debelih prekriva~a i stiskamo se jako, {to ja~e. Nema tu poljubaca, ma{tarije, seksa, samo znoj, razmena energetskih potencijala. Odjednom, s neba, na nas pada slika, veliko ulje na platnu, i kao kroz pau~inu, na{e glave prolaze skroz, i vidimo fantasti~ne crteè ìvih boja, onako “bo{ovske”, i shvatamo da je naziv slike “Sagre{enje”, i da je ta devojka ve} ne~ija tu|a majka, drugog oca i ~oveka, i da nas Gospod opominje na svoj blagi na~in.

IZREÊNA ISTINA Te male, sme{ne, ne-slikarske stvari na mojim slikama, to sam - JA. I kad stra{na oluja stane nadimati kro{nje, pitam se: “Je li to stvarno, taj hladni vetar i ki{a, ili su to samo odrazi tuge, melanholije no}i i jakog pi}a, t.j. mene - tebe, u ogledalima...?” A posle, sunca mnoga, i topli vetar koji diè leptire i ptice k nebu, posle svega toga kaèm: “Neka uvek bude tih promena u kojima jak opstajem!”

PESMA Veseo budi o Tragarsone, i hrabar na konjskim repovima, neka o~i tvoje nebu streme, i neka duh tvoj gord bude,

Viktor B. i druge pri~e

dok pati{ o Tragarsone, u boli & muku & krvi, o juna~ine, i neka pesma sa usana tvojih, na pesmu pobednika li~i, a ne jauk kukavice. I no} dok `edna vreba, izmu~eno telo tvoje, iskidano meso, polomljene kosti tvoje, dok orao sa visine suri, tvoj strv ve} nju{i, ustani o Tragarsone, kao budan, kao ~elik, nasme{i se mu~itelju, jer sve je samo san, i to tvoj, o Tragarsone hrabri...

TAJ NEMOGU]I Ako se bolje zagleda u tu sobu boje sasu{enog okera, moè se primetiti vlaga po zidovima, termitnjak pod prozorom i ne{to pti~je kake po simsu. Vrata su mestimi~no izgrebana kandàma nestrpljive-da-u|e ma~ke, prozor ubljuvan dahom onoga koji pilji na ulicu i krevet je u neredu sa prljavom i poùtelom posteljinom koja i sama podse}a na memlu, na neke stvari kojih se ~ovek te{ko odri~e mada izazivaju nezadovoljstvo i stezanje u èlucu. Tu obitava stvorenje nez nade, bez odraza u ogledalu, neobrijano, nezadovoljno, sa sniènim pritiskom i melanholijom u dubini o~nog ìvca. To stvorenje je neki meni dobro poznat tip kome izbegavam da pomenem ime. I taj, ta individua povremeno poziva u goste ljude do kojih mu je koliko-toliko stalo i onda ih gosti sa èljom da izazove utisak, da ga vole, a u sebi, jedva ~eka da se sve to zavr{i, da idu, da ih ne gleda. I jedino kad do|e{ Ti, u njemu se ludo probude proletnje strasti, pa je spreman na mnoga lepa i raznovrsna iznena|enja, na zanimljivosti, i ti se tada o~ara{ njime, tim zadriglogojaznim, pesimisti~no obojenim stvorom (jer takav on

Nenad Basari}

sa tobom nije - ja to mogu da garantujem), i ~e{kaju}i ga iza uveta, odu{evljena, naziva{ ga svakojako, pa kad kona~no izusti{ “Boè ...”, sa èljom da doda{ “... kako mi je lepo s tobom!”, on se izdigne iz svoga ni{tavila na krilima skepti~kog egocentrizma i prepotencije, pa ti kaè: ‡ Rekao sam da me ne zove{ vi{e tim imenom ! ‡

U USEKU Usek, procep, zna{ {ta je to? Kad izme|u dve celine odjednom zazjapi prazno, upravo idealan me|uprostor za upadanje mekih, slabo odrìvih tkiva. Za nesigurne, naivne, lako-dostupne. Za mene i tebe, za nas... “ Mekoj “, urezala si noktom u zelenu koru jabuke. Mekoj - nije moje ime, ali me ti tako zove{. To je neka tajna {ifra poznata tebi i nikome vi{e. Zato se slabo i samo povremeno razumemo. Onom prilikom (kako “kojom”?), kad si stajala sa buketima u ruci, na pozornici, opkoljena slavom i uzvicima, tad sam pomislio za sebe: “gledaj bre Mekoj, gde i dokle je dogurala ta ènska!”. A onda sam se setio (sa zgraànjem), da ja nisam nikakav, najmanje neki “ Mekoj “, i da me samo ti tako budalasto zove{ i pomislio sam: gle, pa ja sam se sasvim poistovetio sa nekim tvojim gledi{tem mene, ja sam se pot~inio i prepustio, predao na~isto i izgubiv{i identitet (kada sam dopustio da se u tebi utopim), ja sam tada, za tebe, oven~anu slavom, postao neko malo stra{ilo koje se gaji, tako drago i nedotupavno, i shvatio sam jo{ da u svoj tvojoj veli~ini ne}e biti oblaka ni zemlje za mene, ne}e biti osmeha i gladi-ga-po-kosiiskreno, ve} samo jedan op{ti, polu-nau~eni stereotip opho|enja, kao prema ~amcu, lo{oj violini ili gore... I to je taj “usek” u kome sam, ako se uzme da sam ipak neka, makar melanholi~na celina, od koje si druga - ti.

Viktor B. i druge pri~e

LIFE WAS LIFE A kako da i{ta osim pustog praha, ostane od bivstva ~ove~anstva jadna, kada osim vode, ma{te, ose}anja, u dubini du{e rup~aga si gadna. I na tvome licu, k'o oreol sre}e, promi~u sve tuge, zaljubljene pesme, srce bi da leti, i da nema krila, srce bi da leti, al' to srce ne sme. Sre}no bi da leti, ali srce ne sme, jer {to jednom leti, uvek jednom padne, sa uzdahom, krikom, uz SALTO MORTALE, usred tvoje mra~ne, provalije gadne. Saàli{ se, klekne{, proba{ da ga skupi{, k'o promrzlo pti~e njemu glava visi, (visi glava) ti si jo{te snaàn, ti si jo{te - sve si, samo jedno nikad, (samo tvoje srce, sad zauvek spava) vi{e ~ovek nisi... baukom ga zva{e kad sam mali bio baukom je ost'o sve do ovih dana, stra{an po visini, grozan po duìni, ime mu je @IVOT, crn je sa svih strana

PROKLIJALO SA BOHOROM (Neuspeli ljubi}i) Mom starom prijatelju sakrivenom na dnu boce…

PRE PODNE KLOVNA (The Morning of The Clown) Oblaci su nabusito srljali preko reke toga dana. Imali su oblik i to ih je odvajalo od ~eli~no sivog neba. Vetar je kao no` zalazio u tvoja rebra i postajao sam ljubomoran zbog te “igre prirodne”. Levo, kraj reke, desno si hodala Ti, stajao je zaboravljeni {lep, zar|ao, polu-potopljen. Njegovo nemo sidro, veliko, dopola izvu~eno iz vode, tako da mu vire kraci kao {iljci indijanskih strela, probudilo je u meni ose}aj za lepotu. Pokazao sam ti: ‡ Gledaj...! I ne znam da li si gledala. ‡ Jel’ kapira{? ‡ pitao sam; Ne{to kasnije, dok se ulica strmoglavljivala ka obalama, pro{li smo kraj stare zgrade ~iji je jedan }o{ak, a sve zgrade imaju }o{kove, al’ ova posebno, taj je }o{ak o~igledno bio upravljen ka nama, tako da smo mogli videti obe duge stranice, sa mno{tvom zamandaljenih prozora, a na sred, na najsredskijoj sredi tog }o{ka, stajao je otvoren ba{ taj prozor i u njemu, zalepljen za plafon, caklio je starinski luster tinjaju}i polu-upaljenim svetiljkama. I video sam nebo iza toga i to kontra-svetlo, i nisam siguran da si i ti ba{ TO videla, i pokazao sam ti i rekao:

Nenad Basari}

‡ Gledaj... Jel’ kapira{? Posle smo hodali jo{ dalje, i bilo je mno{tvo tih primera u kojima sam hteo da ti objasnim “{ta je lepo” i ne samo: “{ta je interesantno”, kako si ti to prihvatala, te male stvari, nekom bezna~ajne, a opet, jako metafizi~ne u svakom pogledu... I dok smo hodali, odjednom si mi negledaju}i me, rekla: ‡ Ne volim te. I mora da sam tad izgledao kao neko drugi, kao neko kome se to ne mo`e dogoditi, ili kao pas koga je ujela ma~ka, tek - pitala si: ‡ Jel’ kapira{?

GDE SU, DA SU, TA TRI SVETLA KORAKA... Neko je, moè biti majka, rekao malom Patrisu da “jednom u ìvotu svako nai|e na prepreku. Tada moè{, a neretko i mora{ napraviti par, najbolje je - tri, koraka u svetliju budu}nost”. E sad, dal’ se to Patrisu toliko urezalo, ili je jednostavno zaista tako, al’ kad je malo

Viktor B. i druge pri~e

narastao, kao krofna, ili buhtla, onda je iznenada nai{ao na nju. Nije on istina ne{to naro~ito “nailazio”, uglavnom je sedeo “kodku}e” i {trikao vunene ~arape, ve} se prepreka iznenada pojavila na vidiku, na sobnom pragu. ‡ Ja sam Georgina ‡ rekla je ona. Patris se savio do poda, koliko ga je ki~ma podràla. Osetio je miris tepiha, pra{ine i ma~’je pi{e. Imao je ma~ku, jednom davno, to nije bila neka osobita prepreka. Georgina je u{la u sobu i sela na divan. ‡ Kako je divan! ‡ re~e. ‡ Divan? ‡ upita on. ‡ Divan ‡ dobi potvrdan odgovor. Onda su nastale pote{ko}e. Svaka ima ~udesnu mo}, da se umnoàva, slaè, naleè na drugu. U zbiru, kad se skupe, tvore - ìvot. Georgina to oseti negde u sebi, u dubini. Ustane i uzme Patrisa za ruku... ‡ Hajde da na|emo Nedo|iju! Patris, kao poslu{no tele, potone u mrak ose}anja, prepu{ten vo|ici. U neko doba, ukaè se na vidiku zemlja Nedo|ija, kao proplanak obrastao znacima pitanja, “upitnicima” u cvatu. Patris zapne za koren neke biljke, posrne padaju}i. U glavi mu u~ini “kvrc”. “Prepreka... Potreba... Tri svetla koraka!” Pogleda Georginu u potiljak i ne ugleda joj zimzelene o~i. Upla{i se: “O Boè, bez o~iju je ta moja ljubav Georgina. [ta }u sad?” ‡ Pogledaj! ‡ javi se ona ‡ Tamo ima ne{to, kao neki kraj Beskraj! Patris pogleda u ispruènom pravcu kaìprsta i gle! Zaista ugleda zavr{etak te zemlje Nedo|ije, kao kakav ponor, ambis, mesto gde trava jo{ pomalo raste, ali vodoravno, bez retkih cvetova. A onda, dole, duboko, skoro nevidljivo, tanak vrat zmijugave reke po kojoj plove tela onih {to su se iskreno voleli, bez predrasude, bez o~iju svekako, i pomisli Patris: “[ta rade sva ta tela, svi ti glupaci tamo dole, u tom jarku od vode?” A Georgina ga, mic-po-mic dovede do ivice i stajahu tako, zamagljena pogleda,

Nenad Basari}

uprti u te bestelesne ponorne visine i dubine, svako sa svojim mislima, a Patris sa preprekom pod rukom i olujom u glavi, sa ona nau~ena “tri koraka”... ‡ Hej! ‡ re~e Georgina ‡ Gledaj, neka je crvoto~na daska u blizini... Patrisa ne{to povu~e, ode i donese dasku. Iako stara, izlizana upotrebom, ipak je jo{ uvek jaka i sigurna. Padne mu na pamet “èstoka” igra: ‡ Georgina! ‡ (pogleda ga ustreptalo, i on vide da ona ipak ima o~i, ali be{e odve} kasno) ‡ Hajde da stavimo ovu da{~etinu na ivicu, al’ tako da polovina visi nad ponorom. Ja }u stati s ove strane jer sam teì, a ti tamo, na drugi kraj. Nju zgrabi strah ledenom {apom, po~ne kolutati o~ima. ‡ [ta je, nema{ poverenja? ‡ pita on naivno. ‡ Imam ‡ promuca ona; ‡ Hajde, bi}e to krunski dokaz na{eg uzajamnog poverenja i ljubavi. Ajde, ajde ‡ zapne on, ‡ Treba mi, ba{ se radujem unapred... I stade on, i ona polako, stopu, po stopu, sve sigurnije, i stara se daska malo povi ka dole, ali jaka daska, izdrì sve, i stanu tako ushi}eni da balansiraju, skoro kao ptice, vezani neraskidivim vezama, drvenim }elijama, dok vetar duva i nosi im kosu, i plava neba i planine daleko, i neki ih veli~anstveni mir obuzme, i razumevanje, i osmeh od uvado-uva, i Patris i Georgina, u ravnoteì do beskraja, ko pesma... A onda on, Patris se zva{e, oseti da je stigao trenutak, da skoro ne}e biti boljeg, seti se onog starog, od davnina, od majke mo`da, i sa pesmom na usnama u~ini tri svetla koraka ka Georgini.

O Kao vihor, Oktogon se stu{tio u polje. Bio je debeo, mekan i ru`i~ast. Osmehivao se svojim plavim, od dobrote zakrvavljenim

Viktor B. i druge pri~e

o~ima. Sve su se male va{i sklanjale pred njegovim velikim stopalima. Na izvoru je sreo Sredu. Bila je van sebe od zadovoljstva. ‡ [ta to radi{? ‡ upitao je; Ona se nasmeje i pruì mu kukca. Bila je to `vaka. Uzo je u usta, `vakao je. Bila je mljaskava i gadna. ‡ Ispljuni ‡ rekla je; ‡ Za{to? ‡ ‡ Zato {to je ne voli{. ‡ ‡ Zato volim tebe. ‡ Ispljune je. Zakotrlja se ona po travi, upadne u rupu, verovatno nekakva lavlja jazbina. ‡ Pljuno si je? ‡ Pa... ‡ Kako si smeo? Vrati je...vrati...vrati, brzo! Ona se raspla~e ko ~esma. On se polomi da je na|e. Zavu~e debeli, sre}an prst u rupu, u jazbinu. Opipa, sve vrvi od hijena. Unutra bazdi da gore ne moè biti. On glup, kakav jeste, izvu~e prst i miri{e ga. Na hijene... Na zalasku sunce zapada. Zapada. Jedan se oblak izokrenuo na le|a, debeo ko Oktogon. Pe~en na poslednjem zraku. U vazduhu visi radnja. Prosto. Sreda je uko~ena. Sneveselila se, ima utisak da gre{i. Sve je nekako poreme}eno. Oktogon je izgleda njena Ahilova peta. Tetiva. On je boli. Do|e joj da ga o{amari. Kada to izvede postane joj gore. Ili dole. Svejedno. [to je najgore. Pogleda ga u one o~i, ali on ve} okre}e drugi obraz i ~eka. ‡ Umre}e{ ~ekaju}i! To on, kakav je zaljubljen, misli da ga ona zavitlava. Niz polje dolazi Heksa-Dijagonal. Visok je, vitak i proziran. Ima sve odlike televizora. Mno{tvo programa i kanala. Kao Mas-Medij, jedan drugi, iz jedne druge pri~e. U svakom slu~aju, gazi na prstima - baletanski. Sreda upravlja pogled. Oktogon ose}a onaj friìder u srcu kao mnogo puta ranije. Spremi se da pobegne. Povla~enje... Pakuje svoju dobru

Nenad Basari}

volju, raspolo`enje, kartu za Nepovrat. Heksa-Dijagonal je ve} tu... ‡ Kako Stvarnost i Realnost? ‡ pita Sredu koja se ka}i kao perka... Ona izgleda obasjana sumrakom. Odlaze}i, Oktogon posmatra njihove zagrljene prilike. Imao je {ansu. Veli~anstvena igra Gubljenja. Looser! Odzvanja mu u glavi looser, looser, looser... Sedne na liticu i ~eka svitanje koje dolazi sa pticama. Pojavljuje se polje, detelina i izvor. Galame svi u isto vreme, bude ga iz sna. Dole, kraj vode, devojka meke kose sa zlatnim trncima izme|u vlasi. ‡ ^etvrtak! ‡ usklikne Oktogon razdragano, i kao vihor stu{ti se u polje...

REPETITIO EST MATER STUDIORUM Raskomadani le{ na stolu. Prostorija puna muva. Gladan pas mole}iva pogleda pod stolom. Miri{e na meso, ucvrljalo i krv. Onda dolazi Glorija sa ~istim pe{kirima i fla{om rakije. Prska alkohol po podu, tera metlom psa. Otvara prozor da provetri i odlete muve. Dolaze pomo}nici sa kesama. Pakuju le{, bri{u tragove i odlaze. Glorija zategne ~ar{av na krevetu, naspe sve`u vodu u bokal, pokupi skalpele, makaze i druge instrumente. Os-

Viktor B. i druge pri~e

vrne se nekoliko puta, zaklju~i “kako op{tem redu nema zamerke” i pusti ne`nu muziku. Neko pokuca na vrata, srame`ljivo... ‡ Izvolite Gospodine Sartr ‡ kaè ona. U|e slaba{an starac na staklenim nogama. Vidi se da jedva stoji. Gleda devojku ùtim, mutnjikavim o~icama. Pun je nepoverenja. ‡ Ovde }e vam biti lepo, odmori}ete se. Starac nemo}no legne na sto. ‡ [ta }ete tu? Lezite u krevet... On se jedva pridigne na lakat. “ Glorija...” ‡ Da? ‡ kaè ona sa velikim, na{minkanim o~ima; ‡ Dokle }e ovo trajati, to seckanje, guranje u fioku, sastavljanje i vra}anje... Kad }u napokon imati malo mira? Ona primeti kako njegov glas podrhtava kao da }e zaplakati. Pri|e mu i zagrli ga ne`no, kao majka... ‡ Dokle god nam je potrebna Va{a filozofija gospodine Sartr ‡ re~e ona, i njemu se u~ini da je iskreno potresena. To ga smiri, pa legne na krevet i prepusti se snovima...

URA Stefanija je `ivela u melenom sobi~ku koji je bio apsolutno ispunjen nadom u Hrista i blagosiljanje. Svoja dva de~a}i}a odgojila je u skladu sa Verom. Zatrpana ikonama, nabijena molitvom, verala se uskim stazama ljudskog osobenja{tva. Kada je u osamdeset-devetoj oti{la Bogu na istinu, mali siromasi ostado{e sami i kukavni. Sa svojih ukupno stotinu godina, nisu znali kuda da se denu. Stari~ina ostav{tina be{e uglavnom upisana u knjige dobrotvornih priloga crkvi ~ime je sebi osigurala svetiteljski lik. Zato Petar, koji jeste Pavlov brat, uhvati istoga za rukav, te ga stade vu}i u pravcu Biroa za zapo{ljavanje. ‡ Ajde, ajde, ne boj se moj mili braco, ‡

Nenad Basari}

tepa mu i hrabri ga Petar. Pavle se nelagodno osvr}e, traì pomo} od nepoznatih prolaznika koji ga onako upla{enog saàljivo gledaju. Biro je velika zgrada, stra{na u svojoj znamenitosti. Ona obasipa prolaznike slapovima hladovine, ali ne osloba|a od ose}aja otu|enosti. Kapija je starinska, drvena, te{ka, ne uliva nadu, izgleda onima koji ulaze kao da nikada ne}e odatle iza}i. Veliki pusti hol ~u~i u polumraku okruèn staklenim {alterima. Prazno je i neprijatno kada sitni kora~i}i vi{eglasno odjekuju. Petar i Pavle hodaju na vrhovima prstiju, kao ìvotinja kada u strahu sve ~ini da izgleda ve}om. I opasnijom. “Kuda }emo?” pita Pavle, a Petar i sam prestravljen grozni~avo ~ita obave{tenja ispisana sitnim, ne~itkim rukopisom. ‡ Pri-jav-lji-va-nje, ‡ sri~e Petar onako kako je to u Svetoj Knjizi nau~io. Slu`benik opasnog izgleda baca mamac na~injen od jednog vodnjikavog pogleda i ispija ne{to iz debele kancelarijske {oljice. Okrugli sat pokazuje “tri minuta do podne”. Jedna postarija èna ulazi za bra}om nemarno mlate}i portvi{em po podu. Ta radnja traje kratko i ona nestaje iza nekih vrata. “Braco...”, po~e Pavle, “ova izbrisa na{e tragove. Bogo moj, nema nam spasa...” Petar se osvr}e pokazuju}i o~ima da }uti, zatim, sa o~iglednim respektom prilazi {alteru paze}i strogo da ne stavi lakat na visoku mermernu plo~u. Pod slabim svetlom se vidi kako mu je ne{to zapelo u grlu. Kao da bi izbacio re~ koja je tu zapela, ali ne ide, pa ne ide... Stra{ni ~ovek iza stakla i svojih nao~ara, dakle, iza duplog stakla, naka{ljava se, ona dvojica misle - on to zbog njih, pa uvla~e glave duboko u uska ramena. Na kraju slu`benik kine, brzim pokretima izvla~i maramicu i to izgu`vanu. ‡ Nazdravlje! ‡ ozarenim se osmesima jave napokon Petar i Pavle. Slu`benik se preko svih o~ekivanja zahvali, u{mrkne malo, osmotri stranke, pa gledaju}i na sat postavljen visoko, sasvim do plafona, vadi

Viktor B. i druge pri~e

odnegde {tampano obave{tenje: [ALTER NE RADI - PAUZA Bra}a se pogledaju. Sporazumno klimnu glavama, uhvate se za ruke, pa poskakuju}i otr~e nekuda napolje vi~u}i razdragano: URA,URA,URA...

@&@ (ili lingvisti~ka ekvilibracija) Na stolu punom papazjanija @aklina je upoznala @akleta. Bilo je to u zemlji Nedo|iji, Travokresa 105-e. Dugo bi se nasla|ivala njime samo da se nisu konji uzjogunili. Ta dva kljusi{ta pokusanih repi{ta. ‡ Kloparati klopaljkama, ‡ rekla je kobiljka ‡ predstavlja vrhunsko zadovoljstvo ~lanicama Timar kluba. Ne misli{ tako? On je bio krupan, u{togljen i u{kopljen, sa mi{i}avom grivom i glavonosnim otvorom. Dr`ao je do svoga “ja” i umesto izraza “jahati” dozvoljavao je samo upotrebu skra}enoga “hati”, ~emu je podmetao le|a u najve}em broju situacija. Zarzao je ustima punim zareza i zobi, tipi~no za veliku govoranciju: ‡ Nesumnjivo! Omamljena ra~ito{}u bacila mu se na samar, nasamariv{i ga nasumice, {aramaraju}i. „[armantno!”, zaklju~io bi neko, ali kako tom prilikom nije bilo ba{ nikoga, primedba osta u domenu ad acta. Mo`e i ovako: (za~arana u~malo{}u namera~ila se na ~mar, namr~iv{i ga. O~maravaju}e!) Obuzeta prostotama svojih grla @aklina uze @akleta pod pazuho paze}i da mu ne odigne redengot pri~vr{}en spajalicama za porhetsku ko{ulju zelenu od srama & stida ve} pokolenjima. On, kao pravi samohodni svodnik, naru~i taksi do ergele, gde predado{e ~etvorono`nohodaju}e prekozemnolutalice u sigurne ruke Davidovih sinova odmetnika

Nenad Basari}

i odvetnika na terapiju elektro{ocima do besvesti. Prvo potom odo{e do Cheza ali ih ovaj u nedostatku odgojenih mesta, smesta uputi pravo kod Maxima na ve~eru sa rukoljubom. @aklet odmah naru~i bogat meni, ali konobar sa plavom bradom i glavom, jer to be{e ba{ glavom i bradom Plavobradi, re~e da se to zove “Meny” i odmah donese par bledo prepe~enih A la Cart-a, sa flambiranim Rostfrayem. “Oh!”, re~e @aklina, “To me podseti na jednu jako staru i jako finu igru, zove se karte...” @aklet, o~ito obeznanjen, skupi svu svoju devoja~ku hrabrost (po{to je mu{karac, nikako ne moè skupiti svoju “devoja~ku spremu”, istina, moè svoju “moma~ku sp..mu”, ali odvojeno od moma~ke ve~eri, kada se iskazuju postadolescentni porivi za dokazivanjem, “Preobraàj u stanje ìvotinjskog” - A.F.) (obja{njenja potraìti u knjizi br. 1998 iz Suncomrka 100-prve). Ponovo: @aklet, o~ito obeznanjen, skupi svu svoju devoja~ku hrabrost da joj sune ~a{u do vrha po grudima i krilu. Njena mle~nobela koà dobi purpurnu boju kada joj {amar udari u ve~ito blede i upale obraze bez ~ekinja. Ona ra{iri krilo i videv{i ga onakvog, ra{iri i drugo, pa uzlete put tavanice pod noge blagosiljaju}i kvarc lampe nasumice raspore|ene po stropu. Tada se stropo{ta na stolicu koja be{e meka, {to na sedi{te, {to pored i ispod stola. ‡ Vi ~itate moje misli!‡ uzvikuje ustreptalo. On ispija gutljaj, pun po{tovanja prema godinama berbe, ve} nadmen, sad jo{ nadutiji: “Samo pratim tok!” Ovo “tok”, izgovori jako glasno, pojavljuje se kelner aùrno donose}i abaùr. ‡ Rekli ste sok? “Moè, moè, moè!” ‡ I sve tone u Apatiju...

Viktor B. i druge pri~e

TIH LEDENIH BREGOVA... Sedim ko alav u kadi muljaju}i svejednako one eksere... êkaju}i r|u. Kada nai|e talas, kao da vidim izbrazdanu povr{inu koè ispod tanke folije nasapunjane vode za~injene miri{ljavim uljem i setim se tebe kako sanjari{ ophrvana mutavim knjigama, neke sasvim odre|ene mu{karce, spojene u jednom... “To mora biti DUH. Velika umetni~ka du{a, slikar kakav mo`da?”. I kada saop{tava{ to u lice, kao zadah neprospavane no}i, ja se nagnem napred da bolje upamtim, da ne zaboravim, tutnem jednu misao u }orsokak poku{avaju}i... Potom, ostavljaju}i metar i testeru, namerno traìm ludilo neprospavanih snova, po platnu uga|aju}i, naru{avam prirodni sklad boja i emocija vrte}i tupom turpijom diletantizma po najmra~nijim uglovima ispunjenim pau~inastom tvari sado-mazohizma, i kada, kada od svega toga ne{to ispadne, od te budala{tine neukosti, ja je prinosim pred oltar tvoje isprazne, nedotupavne ljubavi, prostrem k’o pe{kir za ru~ak na travi, i ~ekam te da se divi{, da makar kaè{ “O K”.

Nenad Basari}

Al’ nema ni{ta, ni da me pomiluje{ pogledom po glavi. A potom, kad ~asovnik besmisla odradi sve svoje oznojene sekunde, ja uzmem testeru i stru`em, se~em daske, iverje, prste, uostalom, zanemariv{i svu tu krv, ponosan, gledam ta remek dela, remek-budala{tine jalovosti, usrdno ponosan na sebe, na Tebe, na „~ik pogodi {ta”... I onda ti, koja povremeno obja{njava{ kako je sve fikcija i kako: „Zaboga, ne treba meni slikar, ja ho}u stolara!”, osetim kako se u meni uskopisti onaj MALI, i za inat, za taj vra`ji pridev ina~e slabovoljnika, ja `elim, ho}u, uzeo bih ~etkice i boju i mrljao, ali, avaj... Gde su oni prsti, one ruke? Nema zna~i umetnika, nikada ne be{e stolara, a jo{ manje tebe; Ostadoh k’o drvo!

NEKO IZGLEDA DA PALI I GASI NEBO Posmatran sa odsjajem oblak je zaplovio iznad ravnice. Slu~ajno pore|ano drve}e, isijavaju}i hlad i nadneseno nad tanki modrikasti sloj vode, ~ini se idealnim mestom na zemljinoj kugli. Za {ta? Mrak se razi|e, razvu~e, tanka crta svetla donese iznena|uju}e utiske, gotovo bol. Igra polusenki iz sna uskovitla se stvaraju}i raznovrsne oblike, remete}i mir, apsolut harmonije, i zadobija konkretnu strukturu pojavnih predmeta i kretanja. Od te igrarije shvatim da sam probu|en. Ugledam oblak. Bela masa istiskuje sivu, ne! Siva masa se uskovitlala i zarobila sjajno-belu, svetle}u, kao da preti, kao da }e je svakoga trenutka usisati i zgromiti. Upla{im se za belo. Iznenada, slika dragog Gospodina Boga natkrili celokupan doga|aj zauzimaju}i neshvatljivo veliki prostor videokruga. To lepo, pomalo senilno stara~ko lice, sa vedrim borama oko usta i o~iju, kao majka i

Viktor B. i druge pri~e

otac istovremeno, posmatra me (mo`da Zemlju) neko vreme, a zatim zbore}i {apatom da samo ja mogu ~uti neke re~i, meke, ne`ne, milozvu~ne, od kojih zatreperim i sklopim o~i pun razumevanja. Tako se taj Gospodin obra}a kada je dobro raspolo`en. Nastaje muk. Ne{to kasnije stoprocentno dolazim svesti. Ose}am punu te`inu tela u le|ima, na vla`noj, rosom okupanoj travi i blagi povetarac na obrazu, pa mi~em usnama i rukom dodiruju}i vlati i budno otvaraju}i o~i (ponovo) utvr|ujem da se ni{ta ne de{ava. Svuda nastaje i vlada tama. No}, no}, no}. Otkuda no}? Neko izgleda pali i gasi to nebo gore.

NEKO IZGLEDA PALI ‡ GASI TO NEBO GORE (part NONE) Luftiguz je zakrvavio o~ima, naduveni gologuzan. Vide}i da Sfera, jedna isto tako debeljuca, hr~e izvaljena na bok, poku{ava sa raznim telesnim ve`bama u svom me|uprostoru. Unaokolo se prostiru ìvotne spore pune dobrote, straha, emotivne kataklizmati~ne neupu}enosti. Luftiguz na kolenima poku{ava da dohvati nebo koje bezobrazno izmi~e. ‡ Sfero, di` se! Sfera, krmeljiva ko zapu{ten feral, prekinuta usred najlep{eg sna, usred hrka, ljutito proteè izan|alu nogu. Sa nje otpadaju najlep{i pramenovi dlake i sve se ~ini da ne}e na dobro izi}i. ‡ [ta je, {ta ho}e{? Luftiguz, zate~en, gleda bledo, blene, hteo bi da kaè, da sko~i i pobegne, al nema kud. Svud su te spore, maleni okrajci vra{ki svrhovitog i neumitnog ìvljenja. Lavirint i barijera. On ~eka da vreme pro|e, kao {to huji, da preleti preko tragova i prekrije ih. Da se sve sloì na najbolji mogu}i na~in, na na~in slagalice od “SUDBINE”, kao igrokaz. I vreme, spremno da po-

Nenad Basari

mogne, zaista na kraju uhvati ritam, stane ludo proticati. Luftiguz dohvati neki okrajak kanapa pa ga potegne. Ne desi se ni{ta, samo mrak. Potegne opet, i opet ni{ta. Jedino - svetlo. I opet, i opet, i opet, i opet... No} - dan, no} - dan... Svejednako. Kona~no, kad Luftiguzu dosadi, on ostavi konopac na miru, ali stvar zahva}ena kolote~inom nastavi po ustaljenom. Istovremeno, Sfera primeti kako je sve vi{e onih spora u vazduhu i pod nebom. ‡ [ta je to sa Svetom? ‡ upita...

NEKO JE NEKAD PALIO I GASIO NEBO (gore) U ta, svakako drevna vremena, bilo je jakih ~uda i junaka. Gonjeni sedmoglavim a`dajama i crnom slikom Sveta & Sudbine, momci su u~estvovali u nevi|enim poduhvatima. Od tada se mnogo, sva{ta promenilo. Nastao je (i nastaje) sve mek{i i lak{i sloj, jedna skrama, takore}i, preìvara i lenjivaca. Kad sam prvi put sreo Bolhara bio je na konju, jednom vatrenom atu te{kih sapi, sa ~eli~nim kukama i u blistavom oklopu. Duvao je brke uvis mlataraju}i kopljem u pravcu tvr|ave-grada. ‡ Vidi{ ‡ rekao je, ‡ Tamo ìve ljudi, gra|ani i ja ih se grozim. Pogledaj zelena polja, pusta, sa jarugama, te slobodne lisice koje tr~e sa plenom u ~eljustima. Tu sam ja i takav sam... ‡ Gledaju}i ga kako odlazi, bio sam u uverenju da taj moè sve, svako ~udo koje mu na pamet padne. Jednom, kasnije, ovih dana, nai|e taj isti, sav oronuo, starac. Pogleda me onim izbledelim okom i jedva smogne snage da se malo naka{lje i nasme{i. “Pala je no}”, kaè, a ja mislim: “Onomad no} nije padala sama...”

Viktor B. i druge pri~e

ZOOM Strawberry je vra}aju}i se sa posla nekom sivom ulicom nai{ao na puà. Retkost u velikom gradu. Strawberry se na~as sagao da ga pomiluje, ali je pu` pobegao. G-din Wilkins je to ispri~ao ovako: â&#x20AC;&#x153;Stojim ja i stoji taj ~ovek onako visok, i vidim ja kako se neka mra~na masa stu{tila prekriv{i nebo i setim se, da, to mora da pada neka kasa, klavir ili sli~no. Povi~em ~oveku da beì i sam odjurim ulicom...â&#x20AC;?. G-|a Wilkins protrese rogovima od uàsa i duboko se zavu~e u ku}icu. Policajac Madwalks je na licu mesta prona{ao slepljeno truplo ispod koncertnog klavira i sluzav trag {to vodi na Istok. Drugih o~evidaca nije bilo. Obdukcionar tvrdi da telo leì na mestu doga|aja ve} nekoliko meseci. Sunce je danas za{lo u 14 h. Svakoga dana sve ranije.

RECENZIJE

recenzija 1 Atmosfera ove knjige se te{ko `va}e. Ona je poput duvana koji na kraju morate negde ispljunuti. Mo`da ba{ u trolejbusu koji slede}i bude nai{ao. Basari} svojom ìvo{}u i nepomirljivo}u li{ava male ljude izgubljene u velikim pravilima muke ustaljenih konverzacija koje ne vode nikuda, ili vode u ve} vi|eno, izvesno, i po du{u pogubno. On skre}e reflektor ka pozadinskim zbivanjima uma, onome {to retko ili nikada ne izbije na povr{inu, na ìvot koji ~esto biva udavljen gra|anskim rutinama. Oduzima pravo glasa ìvim bi}ima, i radije ih daje stolici ili ormanu, u nadi da }e osveìti mo~varu po ~ijoj povr{ini svi dobrovoljano plutamo. On podsvesno apeluje na ljude da preokrenu tok istorije tako {to }e preokrenuti tok konverzacije, jer, kad se sve sabere i oduzme toliko je jednostavno. Divna \or|evi}, pisac (po novom: pisa~ica) knjige DOMICIDE (Divna Pe{kir) i cirkuska peva~ica, alias Fbiana, famous bloger (blog: Ma, {ta! - www.blogoye.org/fbiana)

recenzija 2 Naàlost, na kraju se ispostavi da smo prekasno shvatili osnovni postulat "Big Benga!" - Svemir je nastao, {iri se i skuplja, pulsira sa milijardama galaksija, sazve`|a, svetova, planeta, zvezda padalica. Ali sve to traje samo jedan ìvot, onaj na{. Pre i posle je neva`no. Upravo to nagoni junake ove knjiìce da imaju imena, lica, ose}aje, sudbine

izgubljene u poznatim nam dimenzijama zarad nepoznatih poriva. Istok, zapad, sever, jug, gore, dole, kad-tad. Iznad i ispod zemlje oni su stvarni tek toliko da bi bili o{amareni ili da o{amare, kako to autor voli ~esto da potcrta. U medijskoj stvarnosti koja egzaltirano kli~e ubistvu politi~kog ili socijalnog neprijatelja-neistomi{ljenika, iako ~esto poreme}ene do granice bezna|a, ove pri~e i lirika ispred vas deluju tek kao blagi zadah Absinthea sa usana ljubavnika rascvetalih lobanja. Wictor Bukowski

recenzija 3 Vrhunac obesti je u dana{nje vreme dopustiti sebi neko vreme ~itanja knjige, pa jo{ nepoznatog autora. Propustiti toliko dragocenih poslovnih sekundi, izgubiti na trenutak vezu sa Facebookom, omanuti reprizu reprize... Kad sad pogledam svevide}im okom, jasno je da su Kafku mogli da ~itaju samo death-metal looseri, potpuni depresivci, mazohisti. Ba{ kao {to ~arobna druìna Montija Pajtona nimalo nije uticala na libido, a opet je odràla ~itavu jednu svetsku generaciju pri zdravoj pameti. Ali ta sposobnost gospodina K. da satka lepljivu i naizgled nepovezanu mreù najdubljih ljudskih emocija & strahova, koju }e samo Montijevci mo}i da izvrnu naopa~ke kao glavu hobotnice ~ime }e joj do}i iste (glave), e tu neku DNK sam poku{ao da na|em u ovim slovima koja vam podastirem. Non Buendija

Prvo pravilo pre`ivljavanja III milenijuma: umesto suicida opredelite se za homocid, umesto mazohizma birajte sadizam, snove menjajte za adrenalin u ampuli. I ~ist {pric.

SADR@AJ

VIKTOR B. MU[KA PRI^A JUNACI, SMRT i GROBOVI NOTHINGPERSONAL ODA BEZ-LI^NOSTI Jednoga dana sa rakocom obratnicom na grani Vidi BOGAti (k’o pesma) JAT-A Video ja O ja(o) The night she’d turned her head Homo S O sagre{enju Izre~ena istina Pesma Taj nemogu}i U useku Life was life PROKLIJALO SA BOHOROM (Neuspeli ljubi}i) Pre podne klovna (The Morning of The Clown) Gde su, da su, ta tri svetla koraka... O Repetitio est mater studiorum Ura @ & @ (ili lingvisti~ka ekvilibracija) Tih ledenih bregova... Neko izgleda da pali i gasi nebo Neko izgleda pali ‡ gasi to nebo gore (part NONE) Neko je nekad palio i gasio nebo (gore) Zoom RECENZIJE recenzija 1, Divna \or|evi} recenzija 2, Wictor Bukowski recenzija 3, Non Buendija

5 21 25

33 33 34 35 35 36 37 38 38 38 39 40 41

43 44 46 48 49 51 53 54 55 56 57 59 59 60

Nenad Basari} VIKTOR B. I DRUGE PRI^E (posve}eno

ratnim veteranima besmisla, ulju~uju}i i ljubav)

Izdava~i Beogradska izdava~ko-knjièvna zadruga Udruènje srpskih izdava~a Za izdava~e Oliver Kneèvi} Pero \ur|evi} Urednik Oliver Kneèvi} Slike na koricama Nenad Basari} Ilustracije Ana Cmeli}: str. 23, 24, 36, 37, 44, 57 Nenad Basari}: str. 4, 42, 48, 53 William Blake: str. 6, 8, 11, 12, 14, 16, 18, 20, 58

Tehni~ki urednik Oliver Kneèvi} [tampa Gaga pres, Beograd Tira` 500 CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-36 BASARI], Nenad, 1960 Viktor B. i druge pri~e / Nenad Basari} ; [ilustracije Ana Cmeli}, Nenad Basari}, William Blake]. - Beograd : Udruèwe srpskih izdava~a : Beogradska izdava~ko-kwièvna zadruga, 2011 (Beograd : Gaga pres). - 60 str.

: ilustr. ; 30 cm Tira` 500. Str. 59-60: Recenzije / Divna \or|evi} ... [et al.] ISBN 978-86-87457-37-9 COBISS.SR-ID 186782732