Mira Pavićević
Nezaboravak Beograd, 2013
Darji, Darku, Magdaleni, Tamari i njihovim roditeljima
MOZAIK TUGE I RADOSTI MIRE PAVIĆEVIĆ
Kada prepričava doživljeno, naša spisateljica širom otvara dušu. Kao da žuri da ispriča, ona i ne mari za opise junaka: oni se prepoznaju po svojim činima. Lepršavo, umilno i bogatog jezika, Mira oslikava brojne prizore ne libeći se dramskog. Priče Mire Pavićević valja čitati s predahom, da im se u potpunosti osete ukus tuge i radosti u jednom čudesnom mozaiku što se zove život. 4. januara 2013. Velibor Vidaković
5
Na slici iz 1913. godine: baba-Jula, Mirina čukun-baba, Kosara, baba-Julina ćerka, Mirina prababa, Anđa, Mirina baka (kao devojčica) i njen brat Dušan
S R E Ć N A Š A PA
Polovinom dvadesetih godina prošloga veka, omanja bakica i njena kujica Bula, koja i sama dosta leta na grbači nosi, polako šepuckaju prema Palilulskoj pijaci. Žive u jednoj od okolnih partaja – dugačkih, prizemnih kućerina, u kojima su česma i klozet, koji se nalaze u dnu pravougaonog dvorišta, zajednički za sve stanare. Kirije za stančiće, koji se sastoje od skromno nameštene kuhinjice i sobice koje plaćaju tzv. “kirajdžije”, nisu preterano velike, a što je veoma važno, gazde dozvoljavaju držanje kućnih ljubimaca. „Zašto mi, baba-Julo, sinoć niste kazali, mogla sam ja jutros da vam uzmem šta treba?“, sustiže ih mlada komšinica iz susednog stančića... 7
„Hvala ti , sine, za moju reumu je dobro da malo prošetam, bar kada je lepo vreme“, odgovara starica, u crnini, smešeći se, jer joj je drago što je mlađi poštuju. Kupuje zelen za supu, neki krompir, jabuke, somun... ostala je samo još kasapnica, u kojoj svake nedelje uzima kost za supu. Od udovičke penzijice meso se moglo priuštiti samo za praznike. Zapamtila je baba-Jula i bolje dane, ali su oni prohujali od kada je umro njen muž, Pera, železnički službenik i strastan lovac, od koga joj je kujica Bula ostala. „Kupite srećke državne klasne lutrije!“, promuklim glasom nudi invalid, oslonjen o štake... Više zbog toga što joj je žao ratnog invalida, nego što veruje u sreću, baba-Jula, umesto koske, kupuje srećku. „Zapamti, Cico, ovo je Bulina srećka, jer će njoj koska više faliti nego meni, koja nemam zuba i dovoljna mi je ajnpren supa!“, obraća se mladoj komšinici koja joj nosi ceger. 8
Narednih dana se vreme okišalo, baba-Julu stegla reuma, pa zaboravila na onu srećku, koju je, čim je stigla kući, ćušnula u fioku od kredenca. Ali, zato je nije zaboravila Cica, koja je sa “Beogradskim novinama”, u kojima su bili objavljeni rezultati izvlačenja, utrčala u kuću... „Muštuluk baba Julo!“ Bula se čudom čudi otkud odjednom toliki svet u kući, i svi je miluju po glavi, galame... A, čik pogodite o čemu je razmišljala srećna šapa, idućeg proleća, dok je sa gazdaricom sunčala bolne kosti u njihovoj dedinjskoj bašti, kupljenoj od novca dobijenog na lutriji, u kojoj se miris rascvetalih jorgovana mešao sa mirisom pečenja, koji je dopirao iz njihove nove kuće?
9
Anđina i Miletova venčana slika iz 1921.
BURME IZGUBLJENE U PESKU
Volela je pesmu, igru, putopise, ali je to nije ometalo da bude odličan đak, i da posle škole honorarno radi u Železničkoj ložionici, da doprinese kućnom budžetu. Mozda bi Anđa, kako joj je bilo ime, i uspela da dobije stipendiju za studije fizike u Parizu, jer je ratni saveznik, Francuska, dvadesetih godina prošloga veka stipendirala darovitu srpsku mladež, da u Ložionici nije upoznala Mileta? Visokog, ozbiljnog mladog čoveka, nosioca Albanske spomenice, odmah je privukla zgodna, vesela crnka, i obrnuto. Jedva čekaju nedelju, da šetaju obalom Save i razgovaraju, a kada je otoplilo i da se kupaju između dva mosta. 11
U pesku, na rečnoj obali, izgubili su i svoje burme ubrzo posle venčanja, ali im one nisu bile neophodne da skoro šest punih decenija prožive u slozi i nežnoj ljubavi. Nikada se Anđa nije požalila, što je zbog muža i troje dece, rođene u narednih pet godina, žrtvovala karijeru. Bez roptanja bi pakovala decu i stvari, kada bi njen muž, osvedočeni humanista, ostajao bez posla i svijala novo gnezdo gde bi se za to stekli uslovi. Sa celom porodicom, iako već u zrelim godinama, Anđa se uključila u NOB. Krišom je plakala, kada je njihov mlađi sin, Bata, mučki ubijen, da ne bi potresala Mileta, Slobodana i Seku, koji su i sami gubitak teško podnosili. Penzionerske dane, najvećim delom, provodi u šumskoj kućici, lišenoj najosnovnijeg komfora, jer njenom mužu, strasnom lovcu i ribolovcu, iskonska tišina podunavskih šuma veoma pogoduje za pisanje pripovedaka, kome se kao penzioner pasionirano posvećuje. 12
Ostavši udovica, Anđa još “kratko gostuje sama u životu”, kako je to divno sročio njihov prijatelj, pesnik, pa se tiho pridružuje Bati i Miletu, u spokoju Lozničkog groblja, kao da se to samo po sebi podrazumeva.
13
Banja Luka 1934. Miodrag i Anđa Borisavljević sa decom: Slobodanom, Verom - Sekom (Mirinom mamom), i Vojislavom - Batom
NEDOGLEDANI FILM
Mica se seća mamine priče kako su ona i njena dva brata, Slobodan i Bata, najlepši deo detinjstva proveli u Banjaluci. Od iznajmljene, nameštene kuće, na obali Vrbasa, do veće, gazdine kuće, prostirao se brižljivo negovani voćnjak, koji je prosto mamio da se, kada misliš da niko ne vidi, uzvereš na drvo i navališ na zelene voćke od kojih se skupljaju usta. Gazda, Slovenac, koji je dobro znao šta rade, ali je bio dobar čovek i jako voleo decu, pozvao ih je, da se, kada su breskve sazrele, uz pristojnu dnevnicu pridruže beračima, dozvoljavajući im da jedu sočnih rumenih bresaka koliko im duša želi. Međutim, njima se one zelene čak i tada čine slađim, đavo bi znao zbog čega? 15
Leti, kada nije bilo škole, pecali su i kupali se u Vrbasu sa drugarima. Jednoga dana su, umesto vretenaste pastrmke, koju bi im mama odmah pržila, izvukli iz vode polusmrznuto žuto mače, koje je neko verovatno namerno bacio da ga se reši. Osušili su ga, nahranili i nazvali Srećko. Svuda ih je pratio, kao veran pas, zahvalan na sitnim ribicama koje bi mu udelili. Njihov tata, koji je polovinom tridesetih godina prošloga veka, obavljao dužnost glavnog urednika veoma čitanih “Vrbaskih novina”, a inače posedovao istančan osećaj za socijalnu pravdu i britko pero, drznuo se da se u uvodnom članku “Senka na jednoj počasti”, zameri gradskim ocima zbog toga što su titulu počasnog građanina Banjaluke dodelili tadašnjem ministru policije, Petru Živkoviću, a ne čoveku koji je to više zasluživao. Još iste večeri, u bioskopskoj dvorani, u kojoj je sa ženom gledao raspevani ruski film “Pastir Kostja”, uručili su mu ukaz o razrešenju i naredbu da u roku od 24 časa sa porodicom napusti Banjaluku. 16
I eto, sutradan, njih petoro, sa ono malo ličnih stvari, u autobusu za Belje, gde su se tražili lovočuvari. Seka je u krilu pažljivo držala pletenu korpu, prekrivenu seljačkom maramom, u koju su njena braća krišom pogledavala, kao da jedva čekaju vreme za ručak. Međutim, nije baš tako bilo. Umesto hrane, na dnu korpe se nalazio sklupčan žuti mačor, Srećko, koji sve vreme puta nije glasa od sebe pustio, i sretno se dokopao Mirkovca, da pomrsi konce razularenim pustarskim miševima.
17
U Apatinu 1951, Mira sa dedom, bakom, Bulom II i krpenom lutkom
ČOKOLADNE BOMBONE
U idiličnom mestu, na samoj obali Dunava, živela je devojčica. Još nije bila krenula u školu, pa se povazdan igrala i trčkarala po okolini sa dedinom lovačkom kerušom Bulom, nazvanom po taličnoj saplemenici, junakinji jedne od ranijih priča. Dani kada bi devojčicina mama, koja je rano ostala udovica i bila zaposlena u velikom gradu, dolazila da obiđe ćerkicu, i svoje roditelje koji su privremeno bili preuzeli brigu o njoj, bili su joj poput praznika. Baka bi skuvala lep ručak, umesila kolače, i posle toga bi još dugo sedeli i pričali. 19
Mama bi joj skoro svaki put nešto lepo donela, pa je to za devojčicu bio dodatni razlog za radovanje. Jednom prilikom bila je to velika kutija puna finih čokoladnih bombona, vrlo skupih s obzirom na još uvek prisutnu posleratnu nestašicu. Čim su se odrasli povukli da odremaju, devojčica je izašla u dvorište, sela pod razgranatu krošnju starog oraha i počela da se sladi. Bula je odmah dojurila, oblizujući se i piljeći molećivo u njena usta, kako to samo psi umeju. „Jedna tebi – jedna meni!“, delila je ravnopravno ukusne slatkiše, koji su se topili u ustima, sa četvoronožnom prijateljicom. Mama, koja se, kao za inat, pojavila u trenutku dok je Bula halapljivo gutala poslednju čokoladnu bombonu iz kutije, a sama nije ni jednu probala “da za dete više ostane”, izgrdila je rasipnicu. Ali se, nešto kasnije, ugledavši njeno očajno lice, sažalila i zagrlila je. Ipak, narednog puta, kupila je svojoj ćerkici drvene bojice, čije i samo ime kaže da nisu od čokolade, u nadi da kučići neće mariti za njih. 20
VOZIĆ SA MIRISOM USPOMENA Požutela fotografija, na kojoj se sa visokih raklji opružilo dvanaest glavatih somova, stokilaša, prema kojima apatinski alasi, majstori svoga zanata, deluju kao dečarci, nepobitan je dokaz koliko je Dunav polovinom prošloga veka bio bogat ribom. Posle produciranja na Prvomajskoj paradi u Beogradu 1952. godine, te grdosije završavaju na meniju čuvenog apatinskog restorana “Šaran” ili u konzervama koje su se izvozile u evropske zemlje. Šestogodišnja Milica, čiji je deda rukovodio Ribarskom centralom, i njeni drugari, sačekuju svakoga jutra motorni čamac, koji u manjim barkama* dovlači ulov sa “ribarskih stanica”. *Barka je naziv za drvenu čuvarku za ribu, nalik na zatvoreni čamčić sa okruglim otvorima kroz koje cirkuliše voda, da bi riba duže ostala živa.
21
Apatinski alasi sa svojim kolosalnim ulovom. Pored njih su Ä?lanovi kolektiva Ribarske centrale i Mira – Milica, bez koje se ovakav spektakl nije mogao zamisliti. Snimljeno 30.04.1952, pred odlazak na Prvomajsku paradu.
Dok radnici ribu mere i prebacuju u ogromnu drvenu barku, tzv. “Tikvaru”, koja je čeličnim sajlama pričvršćena za obalu, simpatični, crnomanjasti motorista, koji se zvao Velja, koristio bi priliku da malo popriča sa zgodnom, plavokosom Anikom, koja je radila u knjigovodstvu. Njeni bi se obrazi zarumeneli kao zrele breskvice, odajući da se i momak njoj dopada. Ribu bi, kasnije, velikim meredovima vadili iz Tikvare i u korpama od vrbovog pruća, sa isitnjenim ledom iz sopstvene ledare, prevozili kolicima, “dragačama” do prostorije u kojoj se obavljalo čišćenje. Tu bi je preuzimale žene u dugačkim gumenim keceljama, skidale krljušt, koja je prštala kao srebrna kiša, pa je tek na kraju rasporile oštrim noževima. Utrobu bi izdvajale za riblje brašno, kome se dodavao mleveni rečni orašak. Od džigerica velikih štuka pravila se ukusna pašteta, a bilo je i kavijara od ikre velikih jesetri i moruna, koje su iz Crnog mora ulazile u Dunav radi mrešćenja. Potrebno je napomenuti da tada još nije bilo Đerdapa. 23
Pošto bi očišćenu ribu pažljivo isprale šmrkom, dodavale bi je ženama zaduženim za usoljavanje. Posle određenog vremena koje bi provodila u sušari, ribu bi metalnim vagonetima prevozili do nešto udaljenije zgrade u kojoj se vršilo konzerviranje. A oni, dečurlija, ugrabili bi, nedeljom ili praznicima, kada Centrala nije radila, priliku da se provozaju u tim vagonetima, zamišljajući da se nalaze u pravom vozu, i nimalo im nije smetalo što su, danima posle toga, jako mirisali na ribu...
24
VELIKA ĆERKA
Kada bi Micu dovela kod sebe u Beograd, mama bi prvo pozvala svoju dobru drugaricu, Olgicu, da joj sašije haljinicu, pa je tek onda, udešenu i sa mašnama na kikicama, koje su se slagale sa bojom haljinice, vodila Knez Mihajlovom u Zoološki vrt. U povratku bi uvek svratile u restoran “Dušanov grad”, na čuveni prebranac. Ovaj njihov omiljeni ritual samo se jednom poremetio... Bio je lep majski dan, pa se narod, željan sunca, razmileo po Knez Mihajlovoj poput užurbanih mrava. „Mora da je milina imati tako veliku ćerku!“, kaže žena koja gura kolica sa nekoliko meseci starom bebicom. Micina mama cveta od ponosa. 25
Na Kalemegdanu 1951.
26
Na samom ulazu u Kalemegdan prilazi im dedin stari prijatelj, poznati javni i kulturni radnik. „Kako su Mile i Anđa sa zdravljem? Kolika je voda i kako ide riba u Apatinu? Kada počinje lovna sezona?“... I još sijaset sličnih pitanja... Micina mama mu strpljivo odgovara, zanimajući se i sama kada će biti objavljen gospodinov prevod Rolanovog romana “Kola Bregnon” sa francuskog, hoće li biti zanimljivih premijera u Narodnom pozorištu i slično. A petogodišnja vragolanka, kojoj je sve ovo jako dosadno i samo želi da se dočepa zoološkog vrta, u kome od prošle godine nije bila, smišlja za to vreme kako da što strašnije kazni gnjavatora... pa kada je, konačno, na red stiglo i ono
neizbežno: “A, kako se ti, dušo, zoveš?”, izrečeno tek reda radi, prozvana vrlo glasno, lalinski razvučeno, izvaljuje bezobrazluk, koji nećemo ponavljati, jer ih današnji klinci ionako znaju i više nego dovoljno, zbog koga njena mama pocrveni kao bulka i uz bezbrojna izvinjenja zgranutom gospodinu, odvuče “veliku ćerku” u dno parka, daleko od radoznalih očiju... Šta se tamo događalo, možete samo da naslutite, jer mi ne želimo da se zameramo borcima za dečija prava...
27
Ĺ operska radionica u Apatinu
KOBNA EKSPEDICIJA
Apatin je od davnina poznat po vrsnim zanatlijama: alasima, brodarima, korparima, kudeljarima, čaraparima, cipelarima, pivarima, i da slučajno ne zaboravimo da pomenemo šopere, veoma bitne za ovu priču. Njihova se radionica nalazila na samoj obali Dunava, pored pilane. Pored nje su se uvek mogle videti stare dereglije, kompe, čamci sa i bez kabina i ostala rečna plovila izvučena na suvo, čekajući da se majstori, pretrpani porudžbinama za popularne čamce, tzv. “apatince”, u pauzama njima pozabave. Taj svojevrsni otpad, bio je pravi majdan za dečurliju koja je živela u blizini. „Da vas više ne vidim da se muvate oko tih rabatija, ko zna čega u njima još ima!“, po ko zna koji put ponavlja stari čuvar Joca, nesvestan da 29
tako samo još više raspaljuje ionako bujnu maštu potomaka neustrašivih panonskih mornara, i da će se četvoro klinaca, dva dečaka i dve devojčice samo pritajiti i sačekati pogodan trenutak za svoju ekspediciju. Prilika će se ukazati u sledeću nedelju, kada je Joca, posle obilnog nedeljnog ručka, zalivenog sa dve flaše u Dunavu rashlađenog piva, zahrkao u hladovini. Pored njegovih nogu dremkala je i njegova kuja, Žujka, nagluva kao i gazda. Najstariji iz društva, Panta, koji je na glavu nabio ofucanu kapetansku kapetinu, pa se zbog toga jako pravio važan i uobrazio da je istinski vođa ekspedicije, naredio je ostalima da se pritaje, dok se on, prvi, ne popne u kabinu stare dereglije, koju su već dugo merkali. Njegovim drugarima nema druge nego da poslušaju, iako im nije pravo, jer slute da će hvalisavi dečak pokušati da sebi pripiše većinu zasluga za pronalaženje izgubljenog gusarskog blaga. 30
A kada se sirotan, nešto kasnije, urlajući smandrljao niz merdevine dok je oko njega zloslutno zuzukao čitav roj ljutih osa koje su u kabini bile napravile gnezdo nalik na staru vreću, obećali su i da će, ubuduće, slušati šta pričaju stariji... makar do prve prilike...
31
OŽILJCI Omorina pritisla, muve peckaju kao poludele, ali klince, koje su roditelji izbacili iz kuća, da na miru odspavaju posle ručka, to ne ometa da se neumorno igraju rata, jer su podsećanja na nedavno prohujali, “Drugi svetski”, prisutna na svakom koraku. Nemaju ni igračaka, pa se svako snalazi kako zna i ume. Panta dohvatio pritku za paradajz, pa se nišaneći na Maneta, “Švabu”, iz sveg glasa dernja: “Mrtav si!”. “Pogođeni” onda mora da se prući u prašinu, i miruje, ako hoće da u sledećoj igri bude na strani pobednika. Nešto mlađi, Aca, uživeo se u ulogu bombaša, i gađa li gađa kamenicama neprijateljski bunker od blata i trave. Jedna od neprecizno bačenih “bombi” odbija se o obližnje drvo, “rikošetira”, kako bi se stručno kazalo, 32
i pogađa u glavu njegovu drugaricu, Micu, koja igra školice sa devojčicama. Kada je video šta je uradio, vrli ratnik se dâ u paničan beg, bijući se nogama u tur, ali ga žrtva, kojoj se krv iz rane na čelu meša sa suzama, onom istom kamenicom, pogađa u teme. Ni samoj joj nije bilo jasno kako. Izistinski se, neustrašivi nišandžija opruži po zemlji, urlajući kao da ga živog deru. „Ti si, ipak, krivlja, jer si Acu pogodila namerno, a on je tebe samo slučajno!“, potmulo odjekuju glasovi dušebrižnika i peku gore nego da su joj na živu ranu sasuli džak soli. Kad god se pogleda u ogledalo, i vidi onaj beleg na čelu, Mica se seti strahovite nepravde, koja joj je, još kao klinki nanesena. A, kada je, mnogo kasnije, kao student prava, raščivijala one zbunjujuće pojmove “slučajno”, “namerno”, “prekoračenje nužne odbrane” i sl. i uvidela da je u odnosu na Acu, ipak bila preterala... Drugaru iz detinjstva vetrovi vremena behu zameli tragove... 33
Ekipa filma “Između dva sveta”, koji je na filmskom festivalu “Bdenje duše” u Sremskim Karlovcima 2007. nagrađen prvom nagradom. Autor filma Vladimir Borisavljević (u crnoj majici) sa saradnicima Batom Petrovićem, Markom Jakšićem i Mirom Pavićević.
NEZABORAVAK Završavajući radni vek, 1953, Miodrag Borisavljević dobija od Kolektiva Ribarske centrale u Apatinu, kojim je rukovodio u posleratnim vremenima, veoma lep pribor za pisanje, uz iskrene želje da se još dugo njime služi. Tako je i bilo. U šumskoj kućici na Lavaču, u koju se povukao posle penzionisanja, “Panonski Turgenjev”, kako su ga prozvali neki od eminentnih kritičara, pored ranije objavljene zbirke “Vukovi”, završava još sedam zbirki pripovedaka, od kojih su neke nagrađene uglednim priznanjima. Piščeve unuke, Miru, Vojkana, Vladu i Maju, koji su uz dedu i baku naučili da vole prirodu, životinje i ljude, veoma je rastužila Politikina vest da su nepoznata lica 1992. godine, zapalila kućicu u kojoj je njihov deda napisao svoje najlepše priče. 35
Biće potrebno da prođe dosta vremena da se, radi snimanja dokumentarnog filma “Između dva sveta”, nazvanog po dedinoj antologijskoj priči, vrate na staze svoga detinjstva. Umesto idilične, u belo obojene kućice sa malim zelenim šalonima, ušuškane između starih vrba i topola, dočekaće ih isprepletene vreže kupina i bokori nežnoplavog barskog nezaboravka. Kao da se i sama priroda, postidevši se, potrudila da što bolje prikrije tragove ljudske destrukcije. Delovi betonskog vodomera-stogodišnjaka, koje su pronašli ispod vreža, prizvali su u sećanje jednu od brojnih večeri, kada se priča i pesma gostiju, okupljenih oko vatre čiji su plameni jezičci plesali oko kotlića u kome se krčkao fiš paprikaš, orila do duboko u noć... I deda se tada bio raspričao, što nije bio čest slučaj, prisećajući se davne 1926. godine, kada je kao mlađi službenik Lovno-šumskog gazdinstva “Belje”, obilazio ove poplavom teško pogođene krajeve. Nadošao od naglo otopljenih snegova sa Alpa, Dunav se bio pretvorio u neman, koja se uspevši da pobedi mnoge od odbrambenih nasipa, raz36
lila po šumama i ravnicama, poput mora... Između drveća, čiji su donji delovi bili pod vodom, virio je samo ovaj, najviši deo probijenog nasipa, sa betonskim vodomerom koji je prkosno pokazivao najviši do tada zabeleženi vodostaj, mameći da se na njemu sagradi kućica... Neki klinci, koji su kampovali na obali, ispričali su im da im je kao uzor poslužio Miša, iz čika-Borisavljevićeve priče “Na letovanju”.
Kućica Miodraga Borisavljevića
37
L O VA Č K A I D I L A „Mogu li i ja sa tobom u lov, dediško?“, umiljava se sedmogodišnji Vlada svome dedi, koji čisti pušku na terasi. „Ako si spreman da ustaneš u cik zore, možeš!“, ogovara ovaj, smeškajući se... Sabajle, čovek uprtio ranac i pušku “Zbrojovku”, a njegov pomoćnik rančić u kome se nalazi metalna kutija sa tek isprženim uštipcima, vojnička čuturica sa vodom, džezva domaće izrade, divka... tata mu je obećao vazdušnu pušku za deseti rođendan, pa će i on, kao i deda, postati pravi lovac. Koker- španijelka Mala, trčkara po šumi, njušeći tragove divljači. „Pogledaj Vlado! Ovde se, do pre sat vremena, kaljužala divlja krmača sa prasićima“, pokazuje čovek brlog ispod raskošne krošnje hrasta lužnjaka... “a ono tamo su sveži tragovi srndaća“... 38
Mala se odjedanput ukočila u mestu. Markira. Kroz trsku opaze kako po bari pliva porodica divljih pataka. Patak-otac, koji je prvi osetio opasnost, prhne u vazduh, da odvuče pažnju lovca od porodice. Čovek instinktivno nanišani u plavo-zeleno grudno perje, koje se presijava pod zracima sunca, koji se probijaju kroz beličaste oblake, ali ga unuk povuče za rukav... “Nemoj deda, molim te, šta će oni da rade bez svoga tate...” Iako bi baki dobro došlo pačje meso, čovek ne želeći da rastuži unuka, spušta pušku, pali od grančica vatricu, skuva na njoj Vlada i Mira na Lavaču 1962, kada divku, kojom zalivaju još tople uštipke... je Vlada dobio vazdušnu pušku
39
Mala, koja cupka oko njih, oblizujući se, dobija okrajke. Pahuljice snega, koji je u međuvremenu počeo da pada, šuškaju po suvom lišću, čineći šumu još tajanstvenijom. „Vreme je, Vlado, da se naša mala družina vrati kući, da se baka ne bi brinula“, obraća se čovek svome pomoćniku, kome se okice sklapaju od umora, ali to ne bi priznao ni za šta na svetu... Baka ih je dočekala u toploj kućici, sa burekom od somovine i mirišljavom pitom od jabuka...
40
ČUDOVIŠTE Kroz pritvorene šalone čuo se hor žaba iz bare koja se nalazila iza bunara, prekidan po kojim potmulim hukom sove ušare, koja je zahvaljujući rentgenskim očima preko noći lovila neoprezne stanovnike velike šume. Pospana devojčica odložila je knjigu “Lovac Dersu” na sto, koji je zbog skučenog prostora u kujnici bio prislonjen uz sam krevet. Dunula je i ugasila petrolejku, spremna da se prepusti carstvu snova, kada je nešto počelo da grebe... Skočila je iz kreveta, palidrvcetom upalila fitilj, i držeći lampu u ruci sve pomno pregledala, pa pošto nije ništa sumnjivo videla, ponovo legla. 41
I samo što na tepihu od snova nije dojezdila do snežnog Sibira, nešto dlakavo, čije su joj se kandže zarivale u kožu na rukama, pretrčalo je preko nje... Nesuđena Dersuova družbenica je prodorno vrisnula i za tren oka se našla na stolu, drhtureći kao trska na dunavskoj košavi. Odrasli, koji su odmah dojurili iz svoje sobe, pretražili su svako ćoše, pa pošto ničeg opasnog nije bilo na vidiku, čuvali uplašenoj klinki strah, sve dok konačno nije zaspala... A, onda, kada su otvorili vrata, koja su noću zaključavali, jer u 42
šumu osim živuljki, ponekad zaluta i po neka problematična zverka, iz porodice Homo Sapiensa, iz džepa jakne koja je visila na čiviluku iza vrata, iskočio je mišić, koji je tu udobno prespavao, i vijugajući repinom duplo većom od telašca, brzo nestao između glavica zelene salate, u baštici... Da sve ovo nije bio plod mašte devojčice koja mnogo čita, mogao je da posvedoči izgrickan okrajak slaninice, koji proždrljivom čudovištancetu umalo da dođe glave...
43
KUČIĆI U KUTIJI OD CIPELA Kadgod bi ugrabile priliku, učenice trećeg razreda dorćolske škole “Janko Veselinović”, Kalina i njena drugarica Milica, prošvrljale bi oko železničke stanice “Donji grad”, mašući putnicima načičkanim na prozorima vagona. Na jednom od tih izletića, koje nisu pominjale roditeljima, ugledale su dva mala, dundasta kučenceta, koja je po svoj prilici neko tu namerno ostavio, uzele svaka po jednog sirotana u naručje i požurile kućama, nadajući se da će se njihove mame, kada vide “kako su kuce slatke”, sažaliti i dozvoliti im da ih zadrže. Međutim, bila je to jalova nada, koja se ubrzo raspršila kao mehurići od sapunice. 44
Milicina mama, iako je volela životinje, tutnula je ćerki kutiju od cipela i vunenu krpu, da ušuška kučence, lonče mleka i koricu hleba, da ga nahrani, i glasom koji nije trpeo pogovora naredila da ga vrati odakle ga je uzela. Slična se stvar dogodila i kod Kaline, i nesuđene kučeće spasiteljke ubrzo su se obrele u ulici 7. jula, moljakajući prolaznike da uzmu siročiće. Poneko bi se zaustavio, pomilovao kudrave glavice, koje su ne shvatajući šta se dešava izvirivale iz kutije, pa zatim nastavljao svojim putem. Već je počelo i da se smrkava, pa su, pošto vraćanje na prugu nije dolazilo u obzir, jer su vozovi noću bili česti, brzo morale da smisle šta će sa kučićima. Nije bilo drugog rešenja već da ih, zajedno sa kutijom, ubace u ulaz lepe prizemne kuće sa baštom, u kojoj možda žive dobri ljudi, i da požure kućama. Griža savesti zbog toga što nisu mogle da pomognu jadnim mališanima, od kojih ujutru nije bilo ni traga, progoniće ih sve dok i same nisu postale onakve, iste, “bezosećajne majke”. Kasnije se situacija možda i promeni, ali to je već tema za drugu priču... 45
Joja
NEZASLUŽENI ŠAMARI Milicina mama, Seka, kako su je braća prozvala, bila je veoma požrtvovana i saosećajna osoba. To se najbolje moglo videti po tome što je Ljubici, koju je smatrala dobrom prijateljicom, i koja se bila ozbiljno povredila, ponudila da po izlasku iz bolnice, u kojoj je provela desetak dana, leži kod njih dok ne bude sposobna da se sama stara o sebi. Pošto su u stančiću u kome su živele imale samo dva ležaja, to je značilo da će ćerka i ona morati zajedno da spavaju, ali kada su prijatelji u pitanju ništa ne bi trebalo da ti bude teško, zar ne? Svakoga jutra Seka je rano ustajala, iako je noću dugo radila korekturu, išla na pijac, kuvala, dvorila prijateljicu. Milica je preuzimala dežurstvo kada se vrati iz škole. 47
Predveče bi, ponekad , navratio Ljubicin verenik, koji je za sebe mislio da je najpametniji, najduhovitiji, i sve naj... Kada se jednom prilikom neukusno našalio na račun njihovog stančića, trinaestogodišnja Milica, koju je ovaj bezobrazluk jako pogodio, odbruslila mu je kao što je i zasluživao. Okrenuo se i bez pardona joj zviznuo šamarčinu. Kada se Ljubica dovoljno oporavila, venčavaju se i preseljavaju u novogradnju u centru. Seku, koja je posle izvesnog vremena navratila da vidi kako su se smestili, mladenci, koji su se pre toga dugo zabavljali, opomenuli su da treba da se, narednog puta, najavi telefonom, “da im ne bi remetila privatnost”.
48
Vera – Seka Borisavljević
L J U B AV N I S U Ž A N J Za graorasto mačence sa tigrastim repićem, koje je ugledalo svetlost dana na jednom od bačkih nasipa, ceo život je bio igra. Pentralo se po razmekšalim deblima starih vrba i topola, preturalo preko glave sa braćom i sestrama, izležavalo u krilima klinaca predući kao što rade odrasli mačori. Mora da je to poslednje i doprinelo da se vile suđaje, za koje se priča da vole da se mešaju u sudbine živih stvorova, saglase da dvoje klinaca, na kraju raspusta koji su proveli kod dede i bake, povedu svoga ljubimca, Mikicu, kako su mačetu dali ime, belim Folcikom, kojim su roditelji došli po njih, u veliki grad? Mora se iskreno priznati, da napred pomenuti nisu bili oduševljeni idejom, ali nisu imali srca da razočaraju dečicu, koja su se jako bila vezala za mače. 50
Kućna pomoćnica Jula, koja je kuću glancala kao da je apoteka, od prvog dana je bila na ratnoj nozi sa uljezom, koji se u nedostatku vrba i topola, pentrao po zavesama i izvlačio končiće iz tapacirunga. „Ili on, ili ja!“, vrisnula je sirota žena jednog jutra, kada ju je probudio odvratan miris sveže barice na svetloplavom krevetskom prekrivaču, okrivljujući neprijatelja koji je poput ostalih gradskih mačića imao na terasi kutiju sa svežim peskom, da je tu gadost uradio samo da bi nju nasekirao. Jedva su uspeli da je ubede da se strpi do zimskog raspusta, za koji je bilo planirano da deca i mače budu 51
kod dede i bake, koji su se tek uselili u stan na Novom Beogradu, u kome su planirali da provedu zimu. Prvih desetak dana je to bila istinska uživancija, jer je oko paviljona bilo puno mesta za jurcanje, a onda se, čim je počeo februar, raj odjedanput pretvorio u pakao. U njihovom Mikici, koji je, između dva raspusta, stasao u rasnog lepotana, ovaj, tzv. “mačji mesec”, kao i u drugim saplemenicima, probudio je neodoljivu želju da se u što boljem izdanju predstavi pred mačkicama koje su, uzdignutih repova, koketno šetkale po krovovima kućeraka na Tošinom bunaru. Ali, kao za baksuz, njegove gazde je komšija isprepadao pričama da su matori, ljubomorni mačori sposobni čak i da ubiju mlađe suparnike, pa su oni, brže-bolje zamandalili rajska vrata. Zatočenik se neumorno drao, kao kada beba plače, grebao vrata, ali mu ništa nije vredelo, jer je istina “da su u strahu velike oči”. Međutim, 52
niko ne kaže i da te oči, posle danonoćnog dežuranja moraju i da se odmore, te je tako, klince, koje je umor savladao, jednog jutra probudila tišina. Pošto se nije obistinilo bakino obećanje: da će se Mikica, “koji je iskoristio priliku i šmugnuo, kada je komšinica došla na kafu, vratiti kada se bude izjurcao”, očajnim klincima počela je da se priviđa vilinska kočija, bundevasta poput Folcike...
53
ÄŒehov i Tolstoj
P E D A G O G I J A N A L AVA Č K I N A Č I N Na ručno rađenim policama za knjige, u lavačkoj šumskoj kućici, najviše je bilo klasičnih dela, poput: Turgenjevljevih “Lovčevih zapisa”, Čehovljevih kratkih priča, Tolstojevog “Rata i mira”, Rolanovog “Kole Bregnona”... A pošto je deda i sam bio pisac, deo police je uvek bio rezervisan za savremenike, te su se tu mogli pronaći: Šamsonov “Sneg i cvet”, Moravijini “Ravnodušni ljudi”, “Dobar dan tugo”, francuske književnice Fransoaz Sagan... Od kada je, sa pet godina naučila da čita, Milici je deda za svaki praznik poklanjao po neku lepu knjigu, obavezno sa posvetom, i nikada nije propuštao da sa njom popriča o onome što je čitala. 55
Isto je činio i sa svojim komšijom, Markom, kome je pozajmljivao knjige, jer je biblioteka bila dosta udaljena, a sa članovima apatinskog književnog kružoka, koji su mu donosili pesme i prozu, želeći da čuju njegovo mišljenje, satima je diskutovao o literaturi. Milica ne pamti da joj je deda, ikada, nešto zabranio, jer to nije bilo u njegovoj prirodi, ali zato nikada neće zaboraviti, kada joj je, zadubljenoj u već pomenutu knjigu Fransoaz Sagan, kazao: „Miškice, mislim da je za tebe još rano da čitaš takve stvari“, aludirajući, razume se, na slobodnije opise, neuobičajene za kraj pedesetih... Odmah je knjigu vratila na policu, da deda slučajno ne pomisli kako joj nije stalo do njegovog mišljenja. Šta će se kasnije dogoditi, prepuštamo čitaočevoj mašti, jer lavački Makarenko, iako je možda i naslućivao, ništa nije kazao, možda i zbog toga da ne krnji svoj autoritet?
56
KUPINE „Kupino sivoga stabla, daj mi jedan tvoj grozd. Krv i trnje, približi se. Ako me voliš, i ja ću tebe voleti. “ Federiko Garsija Lorka Do zrelih, tamnoljubičastih plodova kupine, po kojima kao po tamnim ružicama blistaju zaostale kapljice jutarnje rose, skrivenih iza gusto isprepletenih vreža, obavijenih oko visokog drveća ili opasno nagnutih nad ponorom, uspeju da stignu samo najuporniji lovci. 57
Da li je kratkotrajni užitak, koji osećaš dok ti se slatki plod kupine rasprskava na nepcima vredan bolnih ogrebotina, krvi koje iz tebe isisaju armije krvoločnih komaraca, uništene odeće? Možda i ne bi bio da tu ne postoji i nešto mnogo važnije. Slast zrele kupine kao da sadrži u sebi supstancu koja romantične dušice beračica za tren oka prenese u carstvo najluđih snova. Bar je tako bilo početkom šezdesetih, kada je autorka ovih redova, tinejdžerka, ludovala za filmskim glumcima. I kada su je, skrivene iza vreža, milovale somotaste okice Žerara Filipa žarile, kao zift crne oči italijanskog zavodnika Rafa Valonea, ili po58
lako, ali sigurno, kao Natašu Rostovu, osvajale aristokratski plave oči Mela Ferera, filmskog kneza Andrije Bolkonskog. Svaka od tih simpatija, “igrala” je u srcima beračica-lovaca, samo jedno leto, koliko traje i životni ciklus kupina. Od cvetanja, zametanja ploda, prvo zelenog, potom crvenog, pa tek na kraju tamnoljubičastog, slatkog kao med. „Kupino kuda ćeš? Da nađem ljubav koju mi ti ne pružaš“. Lorka
59
Mirin unuk Darko na Markovoj bari
LEKCIJA IZ ETIKE „Otkači mi blinker*, mali!“, naređuje debeljko s trostrukim podvaljkom dečaku koji sa pecaroškim štapom grabi stazicom u pravcu benta. Prozvani se pravi da ne čuje i mirno nastavlja svojim putem. Sestra onoga dečaka bere kupine za pekmez i ispod oka posmatra kako se debeljko muči da otkači blinker, reskirajući da se i sam upeca. I kada je konačno shvatio da je sve uzalud, tužan vadi iz torbe nov, isto onako sjajan, kao i onaj što mu se ruga sa grane, namešta ga i nastavlja da blinkeriše, poput ostalih pecaroša, poređanih kao pivske flašice oko popularne “Markove bare”, iako je više nego jasno, da to nije štukin dan. Pošto je metalna kantica bila puna kupina i više se ništa zanimljivo nije dešavao oko bare, Mica se spremila da pođe kući, kada se na stazi po*Blinker je odomaćeni naziv za metalnu varalicu na koju se peca riba, a blinkerisanje za sportski ribolov.
61
javljuje njen osmogodišnji brat, Vlada, sav povijen pod teretom rasnih štuka, slasnih šarana, i jednog pristojnog somića, koje tegli nanizane na vrbovu granu. Debeljko, koji je ribu očima gutao, nije odoleo a da ga odmah ne upita: „Gde si upecao toliku ribu, mali?“ Smeškajući se zagonetno, što se lako moglo pripisati ponosu zbog dobrog ulova, dečak samo pokaže rukom u pravcu poprilično udaljene, “Tošine bare”, i to je bilo dovoljno da se debeljko i njegovo društvo popakuju i odjure... a sestra i on, noseći između sebe ribu, nastave prema kućici... Iako je unuka izgrdio zbog toga što je bespomoćnu ribu košarom izvukao iz barica u kojima je bila zarobljena, jer se nedavno povukla voda iz rita, i nije je odmah vratio u najbližu baru, Vladin deda, koji ni sam nije trpeo naredbe, ipak nije debeljku odao tajnu “velikog pecaroša”...
62
PROZOR U SVET Kada im je krajem šezdesete ujak Slobodan poklonio televizor “Grundig”, Seka i Milica se učlanjuju u klub sretnika koji u svome domu mogu da prate popularne serije Lole Đukića i Novaka Novaka, muzičke festivale, filmove i druge zanimljive emisije. Nisu ni sanjale da će se novom stanaru, popularno nazvanom “Prozor u svet”, možda i više od njih obradovati komšije, i da će svakoga popodneva, desetak minuta pre početka tv programa, svih petoro – muž, žena, ćerkica od osam i sinčić od nepunih godinu dana, sa bakom koja ga je čuvala, udobno posedati oko njihovog trpezarijskog stola i kao hipnotisani piljiti u ekran, sve dok spikeri, Mića Orlović ili Dušanka Kalanj ne odjave program rečima, “Laku noć, dragi gledaoci”. 63
Tada bi se, kao po komandi dizali, uzimali u naručje već odavno pospalu dečicu, i odlazili. Ponosne vlasnice televizora tek bi tada mogle da završavaju svoje poslove, Seka korekturu, jer je imala tzv. “slobodno radno vreme”, a Milica zadatke za školu. Dugo su se dvoumile šta da urade, jer se komšijama, osim opsednutosti televizijom, ništa drugo nije moglo zameriti, pa su zato odlučile da se još malo strpe. Pokazaće se da je to bila mudra odluka, zato što će komšije uskoro nabaviti svoj televizor, a i zato što će im se, zahvaljujući njima, uskoro pružiti prilika za proširenje stambenog prostora...
64
JADVIGA Onaj komšija, čija je porodica obožavala televiziju, donese im, posle dva-tri meseca, rešenje u kome je stajalo da mu se, zbog brojnosti članova porodice, odobrava proširenje i na njihov deo stana. Između dva rata, kada je zgrada sazidana, njihova dva stana su činila celinu, da bi posle Drugog svetskog rata, da bi se rešio što veći broj stambenih problema, jednostavnim zazidavanjem vrata bile napravljene dve potpuno odvojene stambene jedinice. Deo u kome su Seka i Milica živele, sastojao se od manje sobe, kupatila i hodnika. Za uzvrat im nude da se presele u dve prostrane sobe, u tihoj ulici, blizu Kalemegdana. 65
Pošto je to značilo da će svaka od njih, konačno dobiti svoju sobu, što im je bilo preko potrebno, prihvataju ponudu oberučke. Tim pre što susetka, koja koristi dve preostale, manje sobe, i sa kojom treba da dele kupatilo, hodnik i prostranu terasu, deluje sasvim pristojno, kao i njen sin, student. Međutim, neće trebati dugo da shvate kako, na oko identični pojmovi, “deljiv” i “zajednički stan”, u praksi mogu biti udaljeni kao milioni svetlosnih godina. To se, uglavnom primećivalo subotom i nedeljom, jedinih dana kada su mogle da se opuste, i kada bi orna susetka, u šlafroku od zenane, sa viklerima u kao zift crnoj, sveže ofarbanoj kosi, otvarala ona famozna vrata, “jer je mrzi da sama pije kafu”, i stavljala džezvu na njihov šporet. Ta bi se, “jutarnja kafica”, otegla do podne, kada bi, pošto izvrši inspekciju ormana i frižidera, da joj nešto novo ne promakne, pročitanih novina, obavljenih telefonskih razgovora, jer sama nije imala telefon, prelazila u svoj deo stana, da “sinčiću”, koji je tek ustao, dâ da jede. 66
Popodne bi sve počinjalo, “jovo-nanovo”. Kada bi im neko došao u posetu, Jadviga, kako su susetku prozvale, zbog stalnog jadikovanja na “malu penziju” i “potkupljene profesore”, koji njenom sinu nisu dozvoljavali da položi zaostale ispite, zavaljena u najudobniju fotelju, bi proširila repertoar i na ubistva, saobraćajne nesreće, i slične užase, o kojima je čitala u novinama, ili čula od komšinica, sa kojima je, preko nedelje, kada one nisu bile kod kuće, pila kafu. Ugnjavljeni ljudi, ubrzo bi se dizali, da spasavaju živu glavu, i ne bi im skoro padalo na pamet da dođu. Potrošile su silan novac na oglase za zamenu stana, ali bi Jadviga, preteranim zahtevima, svaku iole pristojnu kombinaciju, u startu minirala. Već su bile u stanju najcrnje depresije, kada se kao stidljivo sunašce, iza grozne kišurine, na obzorju pomolio rešenje – “trojna zamena”... Pošto čitaoci nisu ništa bogu zgrešili, nećemo ih zamarati detaljima, samo ćemo im reći da su, majka i ćerka, o kojima je u ovoj priči reč, tek na proslavi Jadviginog useljenja u lep, komforan, jednoiposoban stan, u naj67
užem centru, saznale da je bivša sustanarka, da se nije rano udala i prešla u Beograd, imala šanse da napravi lepu karijeru u pozorištu u rodnom gradu.
68
B R K I N TA J A N S T V E N I N E S TA N A K Sedi na natrulom panju, pućka lulu i osluškuje, pa tek kada učesta ritmično bućkanje, znak da su somovi krenuli u večernji lov, počinje da blinkeriše. Već je skoro bila ponoć, i čovek izgubio nadu da će išta upecati, kada se elastični štap savio do same vode. Borba je bila duga, iscrpljujuća, jer je “brka” snažan i lukav, ali i čovek je stari ribolovački as, i posle dva puna sata, uspeva da, naizmeničnim zatezanjem, i otpuštanjem najlona, pošto ga je dobro izmorio, posustalog protivnika, uz pomoć oštre kuke dovuče do obale. Pošto mu je proturio nizaljku kroz škrge, doteglio je, zabacivši ga na rame, sominu do kuće. Tamo mu je napunio drveno korito vodom i pustio ga da pliva, da ga unuci, 69
Čuvari lavačke tradicije: domaćica Ana, njena ćerka Jelena, muž Rale, Mirin sin Boris sa svojim sinom Darkom
koji su sutra trebali da stignu na kraći prvomajski raspust, vide u punoj veličini. Brka je vrlo brzo došao k sebi, i brčkao se, ne sluteći kakva ga grozomorna sudbina očekuje. Pošto je, kao i svakog jutra, prvo prošetao svoga lovačkog psa, Bandulu, koji je zbog dodatnog posla čuvarkuće od žene dobijao i ekstra porcije, čovek se posvetio zdušnom ribanju peskom bakarnog kotlića za fiš paprikaš, sve dok mu nije povratio stari sjaj. Njegova žena je za to vreme razvlačila domaće rezance, bez kojih se ovaj alaski specijalitet nije mogao ni zamisliti. Kada su gosti stigli i videli “brku”, on im se prikazao u punoj formi, poškropivši ih slapom bisernih kapljica, tek da se zna ko je tu glavni. Dok su odrasli pili piće i raspaljivali vatru, klinci i Bandula, koji je jedva dočekao vanrednu priliku da se istrči, cunjali su po šumi, sakupljajući suvo granje, koje su ćumuraši, koji su bivakovali u blizini, namerno, ili slučajno, zaboravili da odnesu. 71
Kada je kucnuo “brkin” sudnji čas, jer su šaran i smuđ već bili u kotliću, čovek polazi u šupu, i tamo samo šlog da ga nije na licu mesta strefio, jer je ugazio u baru i zviznuo kolenom o prazno korito. Uviđajući da je kao čuvarkuća totalno omanuo, Bandula se u svojoj kućici pokrio ušima od sramote, čak ni večeru nije, celih deset minuta, hteo da lizne...
72
Mirin deda, Miodrag Borisavljević, “čovek” koji je upecao nestalog “brku”
LANE Pomogla je baki da namesti krevete, donela vodu sa bunara, drva iz šupe, doručkovala, i ostatak dana do ručka, pripadao je samo njoj. Pošto je još bilo rano da se vozi bicikl, zbog rose, odlučila je da prošvrlja pored Dunava i usput nabere buket nezaboravka, da obraduje baku. Kada je procenila da plavih cvetaka ima dovoljno, uspravila se i nadlanicom protrljala oči, jer je pomislila da joj se priviđa. Međutim, priviđenje ni tada nije nestalo, jer to i nije bilo nikavo priviđenje, već pravo, pravcato lane, koje je pametnim očima, boje šumskog meda, netremice gledalo u nju.
73
Čim se dovoljno pribrala, jer izgledalo je da se, od njih dvoje, ona više uplašila, pozvala ga je i plemenita životinja je, pregazivši plitku vodu na dnu useka koji Dunav povezuje sa okolnim barama, polako krenula za njom prema kućici. Deda, koji je nešto majstorisao na terasi, prišao je, pružio lanetu kocku šećera, i ono mu je dozvolilo da ga pomiluje po glatkim leđima. Uskoro im se pridružila i baka, i dok većaju šta je naj74
pametnije da se učini sa neobičnim gostom, iz šume se pomalja lugar, čija je službena kuća udaljena nekoliko kilometara. Očito da je čoveku u zelenom bio pao kamen sa srca, kada je lane zatekao u prijateljskom okruženju, pa se uz kaficu, i rakijicu, raspričao. Tako su saznali da je on, prilikom redovnog zimskog obilaska terena pronašao siroče, čija je majka najverovatnije završila kao žrtva krivolovaca, prethodno ga dobro sakrivši. Lugarevi žena i sitna deca, obradovali su se lepoj životinjici i othranili je na cuclu, kao bebu. Međutim, od kada je odvrglo, u njihovom kućnom ljubimcu počeo je da se budi zov divljine, navodeći ga da, onako iždžikljalo, lako preskoči ogradu i odluta, nesvesno brojnih opasnosti koje vrebaju u šumi. Prateći pogledom tek stečenog prijatelja, koji je iza lugara zamicao u šumu, na nebesno plave devojčicine oči počinju da se navlače sivi oblačići strepnje nad njegovom sudbinom... Može i kiša da pljusne, ko zna...
75
Bakin bicikl
BAKIN BICIKL Milicin deda, koji je bio istinski pobornik ženske ravnopravnosti, čim je kupio moped, koji mu je bio neophodan za nedeljnu kupovinu u prilično udaljenom Apatinu, poklonio je baki svoj bicikl. A ona, omanja i punačka žena, sedala je na bicikl samo kada je bila preka potreba. Tako je taj masivni crni bicikl, na kome se, iako je kupljen polovan, još šepurio zaštitni znak čuvene fabrike “Rog”, uglavnom stajao u šupi, čekajući da njihova unuka dođe da tu provede školski raspust. Svakoga jutra kada je bilo lepo vreme, odvezla bi se šumskom stazicom do nasipa (benta), na kome su je čekale drugarice Ana i Aga, sa mlađom sestricom Ružom, ušuškanom u korpu za pijac, koja je bila montirana na jedan od roditeljskih bicikala. 77
Milje od lokvanja na jednoj od bara
Ubrzo bi se njihova četvorka vinula bentom, poput rašćeretanog povetarca... Sa dunavske strane promicale su pored njih bare, čiji su raskošni miljei od lokvanja izgledali kao da ih je naslikao čuveni impresionista Mone... Prva od bara , koja se pominje u jednoj od ranijih priča, nazvana je “Markova bara” po Aninom Aginom i Ružinom tati, koji se decenijama brinuo o nasipu... Prilično udaljena, “Tošina bara”, nosi ime lugara, čija ih je simpatična žena, “Tošinica”, svaki put, kada se zaustave da predahnu, služila domaćim sokom od kupina i medenjacima. Teško da bi se mogao smisliti prikladniji način da se mlađe generacije podsete na one koji su ceo svoj radni vek proveli u Podunavskim šumama. U povratku, s njihove se desne strane prostiralo bogato lovište, i šuma bi, svakoga septembra, odzvanjala od rike zaljubljenih “rogonja”...
79
Marica i Marko Jakšić, po kome je “Markova bara” dobila ime; iznad njih stoje njihove ćerke Aga, Ana i Ruža, kao i autorka (u sivom džemperu)
Kada je Milica, pre izvesnog vremena, dovela svoga unuka, Darka, da mu pokaže gde je provela detinjstvo, jedva su uspeli da vide srnu, koja je odmah pobegla u šumu... Ali je zato mogao da peca štuke na “Markovoj bari”, i da se vozi na biciklu svoje čukunbake, koga bivše lavačke komšije čuvaju kao amajliju...
81
PESNIK Od poznatih ljudi, na Kalemegdanskom platou, sa koga se pruža pogled na ušće dveju reka, koji su u tursko vreme nazivali “Breg za razmišljanje”, od nedavno se nalazi i bista pesnika Stevana Raičkovića. Upoznala ga je polovinom prošloga veka, kada se, posle petnaestak kilometara koje je prepešačio prašnjavim nasipom, obreo na Lavaču. Izrazito visok, razbarušene svetle kose i očiju zagledanih u samo njemu dostupne magline, izgledao je baš onako kako je pisac ovih redova, tinejdžerka, neizlečiva romantičarka, zamišljala pesnika. Pre nego što je stekao svoju kolibu, spavao je na tavančetu njihove kućice, na mirisnoj slamarici, koju je deda specijalno za njega napunio, a kada bi ga, prokravši se kroz tavanski prozorčić, svojim čarobnim štapićem, dotakla muza-mesečarka, beležio je venčiće navrlih stihova, na prvom što mu se nađe pri ruci. 82
Čitao bi ih uz jutarnju kaficu, baršunastim glasom, sa izgrađenom dikcijom, jer je kao student radio na Radiju. Bili su to veoma lepi stihovi, zbog kojih mu je iskusni čika-Mile, kako su dedu oslovljavali mlađi, predskazivao uspon na vrh jugoslovenskog Parnasa, i šire. Vreme će pokazati da stari pripovedač nije grešio, a ono čime bi se osobito ponosio je to da ni najveće počasti nisu uspele da pogorde njegovog dragog Stevu, čije su se lepe oči sve više senčile velom tuge: za prerano izgubljenom životnom saputnicom, Bojanom, prijateljima i dragim ljudima, kojih je iz dana u dan bivalo sve manje...
83
Darja – Daka, Borisova ćerka i njena sestrica od strica Magdalena – Maka, Igorova starija ćerka, prave kućice od plastelina, dok Zula Druga strpljivo čeka da se, da bi ugodile svojoj baki, i sa njom malo poigraju...
ZULA Kao i većina drugarica, i Milica se, budući da se rodila ubrzo posle Drugog svetskog rata, dugo igrala sa krpenom lutkom, koja je imala nacrtane oči i usta, i kosu od žutog, rasparanog džempera. Kasnije, dobija od dedinog prijatelja, Tončija Kolendića, diplomate, koji je često dolazio da peca u Podunavskim šumama, lutku od kaučuka. Ova je lutka, osim izrazito krupnih beonjača, sva bila crna, mogla je da pokreće ruke, noge, da sedi, a pošto je na sebi imala samo suknjicu od suve trave, kao žene iz afričkog plemena Zulukafera, dali su joj ime Zula. Te bezbrižne lavačke dane deda je opisao u svojoj priči “Devojčica”... 85
„Ideš, utonuo u letnju tišinu šume, kada se na jednom uzbrešku, između starih vrba i topola, zabelasa usamljena kućica sa malim zelenim šalonima. Ispred kućice široka reka, a pred kućicom plavokosa devojčica, u lakoj letnjoj haljinici i kitom plavih šumskih zvončića u kosi... Ne, nemoj trljati oči, nema tu patuljaka i njihovog tajanstvenog rudnika, ono su tri mačeta što se kraj njenih nogu igraju na travi. A što ti devojčica liči na Snežanu, to je samo zato što njene plave oči uokviruju duge tamne trepavice... Odabira krpice i govori svojoj crnoj štićenici: “Ti bi, Zulo, trebalo već da shvatiš da je nepristojno ići gola... “ Miodrag Borisavljević “Devojčica” Posle mnogo godina, kada dede, bake i njihovog prijatelja, Tončija, dugo već nije bilo među živima, a verna čuvarka Zula izgorela zajedno sa šumskom kućicom, ona nekadašnja devojčica, i sama već baka, kupuje na jednom od putovanja crnu lutkicu, i daje joj ime čuvene prethodnice. 86
Da li je smetnula s uma da današnje devojčice imaju mnogo lepših igračaka, što bi joj se i moglo oprostiti, ili je, ušuškana u uspomene, smislila zgodan način da se uz svoje mezimice, Darju, Magdalenu, a sutra i Tamaru, još malo poigra, šta ti, dragi čitaoče, o tome misliš?
Mirin mlađi sin Igor sa ćerkicom Tamarom
87
B e l e šk a o p i s c u Mira Pavićević, ćerka Vere – Seke i pok. Miroja, rodila se 28.4.1946, u Apatinu, i u njemu, pod budnim okom bake Anđe i dede Miodraga, provela bezbrižno rano detinjstvo. Polazak u školu uslovio je preseljenje u Beograd, kod mame, ali su raspusti i dalje rezervisani za igranje sa drugaricama, pecanje, branje kupina, vožnju biciklom, čitanje... na Lavaču, na koji su se deda i baka povukli posle penzionisanja. Pošto je maturirala u Petoj beogradskoj gimnaziji, koju danas pohađa njena najstarija unuka, Mira se upisala na Pravni fakultet, čija se diploma u to vreme reformi veoma tražila, iako su je više privlačile književnost i istorija umetnosti. 89
Po diplomiranju, udala se za svoga gimnazijskog i fakultetskog kolegu Darka, i sa njim rodila sinove Borisa i Igora. Naredne decenije, kao i većini zaposlenih žena i majki, protećiće joj u balansiranju između porodičnih (koje su joj uvek bile na prvom mestu) i zahtevnih profesionalnih obaveza u Republičkom zavodu za socijalno osiguranje i Beobanci, uz hroničan manjak vremena za samu sebe. Tek će je završetak profesionalne karijere i osamostaljivanje dece vratiti u naručje stare ljubavi, književnosti, koju je neopravdano dugo “varala” sa svojim poslom pravnika, zarad pukog komformizma. l to ne samo kao pasioniranog konzumenta tuđih dela, već i kao spisateljicu-amaterku, koja nezaboravčiće, koji izviruju iz krcate čuvarke uspomena, upliće u priče, da bi ih sačuvala za svoju decu i unuke: Darju, Darka, Magdalenu i Tamaru – najlepše cvetiće u bakinoj miholjskoj bašti. Naš poznati pisac Velibor Vidaković, i životni saputnik Tarik Karavdić, koji su joj savetima i sugestijama veoma pomogli, zaslužni su za to što se ovaj spomenar otisnuo izvan uzanog, porodičnog okruženja. 90
Za spoljnu “ružnoću” knjige, treba “okriviti” Olivera Kneževića, čija je mama, Vida, dugo vremena radila u renomiranom izdavačkom preduzeću, “Nolit”, zajedno sa Mirinom mamom. U Beogradu, marta 2013. Mira Pavićević
91
SADRŽAJ
Mozaik tuge i radosti Mire Pavićević Velibor Vidaković Srećna šapa Burme izgubljene u pesku Nedogledani film Čokoladne bombone Vozić sa mirisom uspomena Velika ćerka Kobna ekspedicija Ožiljci Nezaboravak Lovačka idila Čudovište
5 7 11 15 19 21 25 29 32 35 38 41
Kučići u kutiji od cipela Nezasluženi šamari Ljubavni sužanj Pedagogija na lavački način Kupine Lekcija iz etike Prozor u svet Jadviga Brkin tajanstveni nestanak Lane Bakin bicikl Pesnik Zula Beleška o piscu
44 47 50 55 57 61 63 65 69 73 77 82 85 89
Mira Pavićević NEZABORAVAK Izdavači Beogradska izdavačko-književna zadruga Autorka Za izdavače Oliver Knežević Mira Pavićević Slika na koricama Vera Borisavljević: “Proleće na Lavaču” Urednik Oliver Knežević Štampa Karganović d.o.o. Tiraž 100
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-32 ПАВИЋЕВИЋ, Мира, 1946 Nezaboravak / Mira Pavićević. - Beograd : Beogradska izdavačkoknjiževna zadruga : M. Pavićević, 2013 (Beograd : “Karganović”). - 91 str. : ilustr. ; 17 cm Tiraž 100. - Str. 5: Mozaik tuge i radosti Mire Pavićević / Velibor Vidaković. ISBN 978-86-88951-11-1 COBISS.SR-ID 197555468