Обреновачки омладински књижевни клуб - Ход по жици - уредница Милица Станисављевић by Oliver Knezevic

Годишњак обреновачког омладинског књижевног клуба Kњига друга, 2012.

Обреновачки омладински књижевни клуб

Ход по жици

Обреновац, 2012

Уводна реч

Велико ми је задовољство што са осталим члановима Обреновачког омладинског књижевног клуба имам прилику да вам представим још један зборник наших најбољих радова. „Ход по жици“ је збирка тематски разноликих прозних и поетских текстова на којој је радило четрнаест младих људи, осам чланова клуба и млади песници и писци, победници литерарног конкурса „Немири“ који смо расписали крајем 2011. а окончали фебруара 2012. године. Посебну захвалност и овог пута дугујемо Оливеру Кнежевићу који нам је пружио сву неопходну подршку, као и Градској општини Обреновац и Канцеларији за младе која је у оквиру Омладинског фонда издвојила средства за објављивање зборника. Након бројних критика и сугестија читалаца на рачун првог зборника, „Кад свемир заћути“ (2011), схватили смо да ће годину дана касније бити прави изазов саставити нови зборник. Уложили смо доста креативног труда и рада да останемо једнако добри или чак, постанемо још бољи, стога се надамо да ћемо испунити ваша очекивања, ходајући по жици. 5

На послетку, у име свих чланова ООКК, захвалила бих се свима који су прочитали први зборник, свима који ће прочитати овај и свима који су својим сугестијама допринели да „Ход по жици“ изгледа баш овако. Милица Станисављевић Главна и одговорна уредница

Оокк

Арсеновић Душан (1994)

ЦРНИ ПАС

Приметио сам га тек на пола пута, али ме пратио још од првог раскршћа. Плашим се паса. Зазирем од њих након лоших искустава у детињству. Пас. Та реч као бљесак у глави изазива претеће слике очњака, пене која носи беснило... Бола. Овај није угрожавао моју физичку егзистенцију. Био је средњег раста, мада ми се тада чинио велик, чупав, црн као гавран, али у суштини, питома луталица. Шепао је на једну ногу. Изгледао је тужно. Нешто у њему уносило је немир. Можда непредвидљивост? Био је миран, али ипак, дивљи... Покушао сам да га отерам, прво повишеним гласом, затим псовкама. Он је остајао тих и упоран. Само његово присуство изазивало је туђе псе да лају на обојицу. Због тога сам и желео да га се ослободим. Гађао сам га груменом земље. Комад иловаче, као они репрезентативни примерци што се бацају на свеж гроб, паде далеко од њега. Знао сам да сам могао да га погодим. Знао сам да сам могао да га застрашим. 7

Нисам знао – зашто нисам? Уморан сам. Немам снаге. Кући ме није пратио. Остао сам сâм, сигуран, у свом ћорсокаку, иза своје гвоздене ограде и међу своја четири зида. Јео сам, спавао. Мало причао, много писао. Што бисте ви рекли, живео сам. Али човек не може вечно да живи у склоништу. Он не може уопште вечно да живи, али за свог века, и из подрума мора изаћи, макар да би знао од чега се крије. И ја сам морао да изађем. У журби, зграбио сам само кесицу грицкалица за пут. Стрпљиво ме чекао на новом раскршћу. Баш мене. Прошли су сати, али могли су проћи и дани, проћи месеци, проћи године. Знао сам да би чекао. Овај пут нисам покушао да га отерам. Нисам видео сврху. А можда сам почео да волим његово друштво? Боље ишта него нико? Ма нисам био толико усамљен! Нисам желео да ме прати, па макар ми и био инспирација. У једном тренутку, више га нисам видео иза себе. Да ли је могуће? Не, ипак није. Заостао је, али ето га већ, јури да ме стигне. Ћопа и трчи. Трагикомедија. Одлучио сам да га поткупим. Нагло сам се окренуо. Није се изненадио када сам му пришао. Сео је и сачекао мој потез. Погледао сам га у очи и видео само – незаситост. Иако сам и сâм и даље био гладан, истресао сам пред њега садржај кесе са грицкалицама. Избацио сам све, све што сам имао, све што је преостало... 8

Оокк

Арсеновић Душан

Задржало га је. Неко време. Онда је наставио да ме прати, раздрагано исплаженог језика. Желео је још. А ја нисам имао више шта да му дам. Њему, мом приврженом пратиоцу. Једином ко ме је пратио читав пут. Као да ме пратио цео живот. Као да ће ме пратити и остатак истог. Скренуо сам. С тротоара и с ума. Људи свакодневно скрећу с ума и настављају да живе. С тротоара, већ... Кочница. Прекасно. Удар. Тренутно. Крв. Прерано. Пао сам, а падала је и завеса. Нисам видео свој живот како ми пролеће пред очима. Био је превише кратак и досадан за приказивање у било ком биоскопу. Нисам ни желео да гледам сва та прања зуба, везивања пертли и намештања кревета. Оно мало што је вредело, оно што је бол урезао у незаборав, стало је у очи црног пса које су ме посматрале са тротоара како лежим, лица приљубљеног уз асфалт. Остало ми је још само да замислим власника тих очију како прати мој ковчег на сахрани и остаје да хода земљом у коју ће мене положити. Ни тај ми се филм није допао. Али, други пут... Променићу канал.

ЛЕК

Право са градског трга закорачио је у мирни, стерилни свет капеле божанства Здравља. Свештеница у белом за олтаром на ком се врши приношење жртава у нади за спасењем дочекала га је с осмехом, безбедна иза свог пулта. – Добар дан, шта желите? – Хвала лепо, не желим ништа. Интересује ме само да ли сам погрешио или је овде до скора била књижара? – Не знам, ја сам нова у овом граду. – Да, јесте, била је књижара, ипак нисам толико забораван. Шта ви мислите о томе? – О чему? – О замењивању књижара апотекама. Знам, већ мислите да сам луд, али... Разговор прекиде отварање врата на којима се појави старица са препуном торбом из које су вирила пера празилука. Она сумњичаво погледа момка који није покушавао ништа да купи и заобиђе га. – Је ли, дете, је л’ имаш ти нешто за главу? – По мени би најбољи био Пекић, он лако решава све проблеме у глави потпуно новим проблемима... – промрмља момак. 10

Оокк

Арсеновић Душан

– Шта, бре? Какав лекић? Лек ми треба, прави лек, не неки лекић! – Госпођо, не могу да вам тек тако дам било који лек, требало би да идете код лекара да утврди узрок главобоље. – Код лекара? А то што мени аутобус полази за по’ сата, то ништа? Из’ем ти ја такву апотеку! Старица демонстративно покупи своју торбу и изгуби се брзо како је и дошла. За њом је остао само траг добро познатог мирса масних и тешких јела традиционалне српске кухиње у ваздуху испуњеном мирисима прашака, лекова и њихових паковања. – Извињавам се. – Ма немаш за шта. Што се тиче твог питања, то је само капитализам. Уколико не доноси профит, нестаће, како књижара, тако и ова апотека. Једноставно – Наравно, наравно, разумем ја како све то функционише. Једноставно, заиста. Али и капитализам, као и све што људи чине, одраз је њих самих. Тако и замењивање књижара апотекама говори о њима. – Шта говори? – Битније је да преживиш живот него да га проживиш. Да продужиш своје постојање, без обзира какво ће оно бити. Узми лек да излечиш главу, али не и оно шта се у њој налази. – Противиш се медицини? – Не, наравно, али противим се када људи због циља не уживају у трци. Врата се поново отворише и група људи уђе у апотеку – девојка, највероватније студент, човек 11

Арсеновић Душан

у оделу и средовечна жена са дететом. Искористивши гужву, младић је покушао да се извуче непримећен. – Стани! Где ћеш? – апотекарка је успела да добаци. – Идем кући да заменим ормарић са лековима још једном полицом за књиге. Хвала на разговору. Лаку ноћ.

Оокк

MРВЕ

Након сваког оброка, на столу остану мрве. Хладна трпеза не пита за каквим јелом. Остаје равнодушна као људи који се смењују за њом док обедујеш. Гости, додуше, глуме заинтересованост, али за недостатак исте, сто има оправдање – он је само комад намештаја на ком се сервира оброк с данашњег менија. Ништа лично. Да, мрве увек остану. Можда то није битно ником осим теби, али ко је битан осим тебе? Ти си тај који једе. Уноси у себе сваки комадић. Опече усне врелином. Засузи од љутине. Намршти се на горчину. Развуче осмех уз чоколаду. И после свега, када конобар однесе тањир и успостави рачун, имаш само себе. И мрве. Док знојавим рукама бројиш црвене новчанице, одређујући бакшиш већ према осећању ситости, у себи сабираш цифре и утиске. Бациш поглед на столњак са рупама од цигарета и фле13

Арсеновић Душан

кама од вина и уместо јела које плаћаш видиш само траг од остатака који води ка теби. Боемска верзија ‘’Ивице и Марице’’. Шта радиш? Можеш мрве да препустиш конобарици, али је она спора и невољна. Ако подсећају на нешто лепо, сачекаћеш. Можда их чак и пробаш да се подсетиш укуса. Ако мрве, ипак, у теби буде неспокој, желећеш да нестану. Одмах! Можеш покушати да их отреш, уз мало успеха, а можеш и да наручиш нову туру пића и правиш се да нису ту. Можеш и да одеш. Све зависи од тога какав си гост. А шта ја радим? Пажљиво сакупим своје мрве, отворим прозор и храним птице. Након тога, гледам их како лете. И када не уживам у јелу, уживам у томе. Не знам ништа друго. Али то је довољно.

Оокк

Величковић Александар (1992)

ПУСТИ МЕ ДА СПАВАМ

Пусти ме да спавам... Без потребе дуго плачеш на мом рамену, кад знаш да имам снаге да сваком твом немиру помрсим конце! Али, за снагу ми треба сна... Пусти ме да спавам... Зора може доћи непозвана, а нећу да ме мајка затекне будног... Љутиће се... Пусти ме да спавам... Док лежиш ми на голим леђима, твоје се руке нежно свијају око мојих груди. Окрећем се и лижем ваздух! Нема одговора... Пусти ме да спавам... Знам да се дуго нисмо видели! Гледаћемо се у дан, кад сунце oтопи окове... 15

Величковић Александар

Сада је ноћ! Не бих те лепо ни видео! Сада једино могу да бесаним погледом сликам контуре твога тела по ваздуху, у празној соби... Пусти ме да спавам... Чувари ноћи већ полажу копља пред најездом новог дана... Пусти ме да спавам – Сањаћу те! Oбећавам!

Оокк

ПРУЖИ МИ РУКУ

Пружи ми руку – Твоји се прсти танано, без застајкивања, уклапају у калупе мојих дланова Стрпљењем, помози да победим изгубљене старе снове и скројимо неке нове, помози да поново побеђујем! Помози да са чела скинем боре пре но се уобличе у змије 17

Пољуби ме – пренећу ти дах слободе са згаришта дечачких снова и жеља Бићу запрега за кочије којима ћеш летети у нова неба, све док ти и самој не израсту крила Дођи, да заједно стварамо осмехе И слушамо њихов одјек низ дуге ходнике времена Научи ме кад видим брда да не скривам очи већ што су 18

Оокк

Величковић Александар

већа, толико полетим више... и Сретнимо се у таквом лету, пружићу ти руку, лупи крилима – завесу спусти и останимо залеђени заједно! Изван времена, људи и смрти, као анђели, као богови...

ОСТРВО

Kроз призму олујног неба, ти си груби камењар, што га запљускује плима, и спира осека, хрид, коју буре не обилазе, a кроз очи боје летњег сутона, само острвце, спутано oбалом, од које потиче. Ko ти се приближи, видеће лагуну, кoрале који те окружују, a кo те припитоми – видеће свемир, кaко се гнезди на твојим плажама. Звезде хрле ка теби, пун месец, смеши се твојим стазама, Пусти птице у своје вртове, истакни барјаке, нек их обоји сунце. Небо ти је подршка, пучина граница.

Оокк

Величковић Александар

Погледај иза ушћа, осмехни се струји полети, заволи, заплачи, твоја су неба, мора и сунца. Твоји су стихови и твоје су жеље. Твоји су громови, и твоје су муње... Твоје је сутра, јуче и данас, Твој је скиптар, и твоја је моћ, и твоје су сузе твоји су монсуни... твоја је и љубав, која ће те заувек, безусловно водити...

МАЛА

Сместио сам је у мали мозак, тамо је удобно, и одговара јој по величини. Хтео сам да увек буде ту, у свом кутку, да ме заузда кад посрнем, топло ме погледа кад лоше сам воље и заувек, буде ми близу, A oна се жали – што је не пуштам у велики мозак, пита. Каже, хоће да ми се редовно мислима шета, и увек тачно да зна шта ми је на памети. А ја се плашим да је тамо пустим... Плашим се, да је не помешам са каквим страхом, 22

Оокк

Величковић Александар

па наглавачке је, грешком, из главе не избацим! Стрепим, да је не претворим у бригу, па станем се борити са њом, као са чудовиштем. Страх ме, да мајушна, не залута међу слутњама, да на раскрсници поверења не скрене у претпоставке... Хоћу само да је чујем, како из своје мале одаје вазда преде kao мачка поред топле пећи, A у ноћ, пред починак, само да отшкрине велика врата, осмехне се – тако ми отера бауке из снова и заједно са мном, лако утоне у њих...

Војисављевић Милан (1993)

СКИТНИЦА Драмска прича

(Хладан децембарски дан. Једна улица, више сокак, запуштена, мрачна. Поред гомиле картона и грања стоји метално буре, ћебе, књига и једна пластична чинија. Са стране седе три силуете жена: Ивана, црнка хладног израза лица, обучена у сиву хаљину. Марија, плавуша са косом везаном у реп. И Тамара, риђокоса беле пути и лепих очију. Очекују неког.) ИВАНА: Проклети децембар. МАРИЈА: Што? ИВАНА: Не знам, не волим га. МАРИЈА: Месец као сваки други. ИВАНА: Није. Има нечег у њему што ми смета. ТАМАРА: Шта то? ИВАНА: Не умем да објасним. ТАМАРА: Можда си умислила. ИВАНА: Нешто има у ваздуху. ТАМАРА: Децембар је баш леп. Овај додуше јесте мало хладнији. МАРИЈА: Осећате ли? ИВАНА И ТАМАРА: Шта? МАРИЈА: Нешто чудно. Као нека језа. 25

ИВАНА: О томе вам причам. Већ данима стоји и не иде. ТАМАРА: Ма, то је зима. ИВАНА: Јесте зима, али преко реке. МАРИЈА: У праву си. Спрема се захлађење. Јадан Виктор. ИВАНА: Заледиће се. ТАМАРА: Немој тако. Ћути. МАРИЈА: Надајмо се најбољем по њега. ИВАНА: Неће изаћи на добро. ТАМАРА: Ма, биће у реду. Преживео је и горе зиме. ИВАНА: Јесте, али поред радијатора. ТАМАРА: Снаћи ће се он. Сналази се већ пет година. ИВАНА: Ма, какви. Нема изгледа овај пут. МАРИЈА: Ево га, долази. (Наилази Виктор, носећи гомилу картона и грања. Средњих је година, око четрдесет, изгледа запуштено и тужно. Обучен је у исцепани мантил са шалом око врата. Болно трља шаке трајно уништене од промрзлина, грејући их дахом. Он не види силуете, не чује их, не зна да постоје.) МАРИЈА: Просто ми га је жао. ИВАНА: Тек ће да ти буде. ТАМАРА: Вас две као да ликујете над његовом судбином. МАРИЈА: Само кажем да ми је жао. ИВАНА: Смрзава се овде као пас. Види му руке! Једва може картон да држи. ТАМАРА: Зарашће. ИВАНА: Прихвати реалност више. 26

Оокк

Војисављевић Милан

ТАМАРА: Твоја реалност је тужна. ИВАНА: Шта ја ту могу? ТАМАРА. Да будеш ведрија. ИВАНА: И да лажем себе. МАРИЈА: Прекините! Неко долази? ТАМАРА: Ко? ИВАНА: Где? МАРИЈА: Право. (Наилази Наташа. Као ни Виктор, она не види силуете.) ТАМАРА: Нека девојка. ИВАНА: Немогуће. Овде нико сем Виктора не долази. НАТАША: Извините... ТАМАРА. Лепа је. ИВАНА: Баш ме интересује ко је. НАТАША: Ви, господине. ВИКТОР: Мени се обраћате? НАТАША: Да, Вама. Можете да ми помогнете? ВИКТОР: Ваљда могу. НАТАША: Залутала сам мало. Знате ли како да дођем до Цетињске улице? ВИКТОР: Цетињска? Само право између оне две зграде. Онда, кад изађете, скрените лево и тротоаром улазите право у њу. НАТАША: Е, хвала Вам. ВИКТОР: Ништа. НАТАША: Значи, идем право? ВИКТОР: Само право па лево. Не можете да омашите. НАТАША: Хвала Вам. Довиђења. (крене) ВИКТОР: Чекајте! 27

НАТАША: Да? ВИКТОР: (узима чинију са пода) Видите, није да наплаћујем пролаз, али, кад сте већ ту, ако бисте могли мало да уделите... НАТАША: Жао ми је, немам ситно. ВИКТОР: (тужно) Нико нема ситно. НАТАША: Стварно извините. ВИКТОР: Нема везе... НАТАША: Имам, ево... (претура по ташни) пола сендвича. Ако може?... ВИКТОР: Може, може! (узима сендвич, одгризе пола и прогута. Стрпа другу половину.) Одличан је! НАТАША: Пријатно. ВИКТОР: Хвала. (прогута) пауза Наташа цео призор гледа тужно. Примети унакажене шаке. НАТАША: Ваше руке... ВИКТОР: Да, шта с њима? НАТАША: Зар вас не боле? ВИКТОР: Шта ја ту могу. НАТАША: Треба да одете до лекара. ВИКТОР: Већ сам био. Не примају без књижице. пауза НАТАША: Узмите моје рукавице. (скида рукавице) Извините што су женске, али... ВИКТОР: Јој, немојте! Пећи ће ме руке од њих. Хвала. 28

Оокк

Војисављевић Милан

пауза НАТАША: Сад морам стварно да идем. ВИКТОР: Све најбоље! И хвала за сендвич. НАТАША: Ништа. Здраво. (крене, али ипак стане. Посматра Виктора жалосно.) (Виктор узима пар картона и гранчица и баца у буре с болном гримасом. Узима књигу и цепа је, правећи штапиће за потпалу.) НАТАША: Шта то радите? ВИКТОР: Ви сте још ту? НАТАША: Што цепате ту књигу? ВИКТОР: Шта, то? А, ма, ја то за потпалу! НАТАША: Дајте то овамо! (узима књигу) Како вам није жао? ВИКТОР: Па... НАТАША: Ово је моја омиљена књига. Где сте је нашли? ВИКТОР: У канти за ђубре. НАТАША. Боже! Како су могли... ВИКТОР: Шта вас чуди? Ја те књиге стално налазим по контејнерима. Ваљда људи неће више да држе. НАТАША: Свашта. Ја имам целу његову колекцију. Одличан је писац. Само га сада нема нешто. ВИКТОР: Није први који се појавио па нестао. НАТАША: (листа књигу) Добро је. Истргли сте само белу страну. Знате шта, ја ћу ово да узмем, а Вама ево новине за ватру. (претура по ташни, вади новине) Ево. Ево Вам и упаљач, кад потрошите тај. ВИКТОР: Ма, нема проблема. Ето вам. 29

НАТАША. Таман! ВИКТОР: Извините због те једне стране. НАТАША: Нема везе, ништа страшно. Важно да нисте текст оштетили. ВИКТОР: Да. НАТАША: Срећа па цепате књиге редом. (насмеши се) В ИКТОР: Шта да се ради. Редом сам их и писао. НАТАША: Молим? ВИКТОР: Нема везе. Заборавите. НАТАША: Ви сте писали књиге? ВИКТОР: Ма, небитно скроз. НАТАША: Не, не, чекајте! Ви сте писац? ВИКТОР. Знаште шта, давно је то било. Више се ни не сећам. НАТАША: Зашто? Кажите неку вашу књигу. Можда сам читала. ВИКТОР: Стварно не бих о томе. НАТАША: Зашто се стидите? ВИКТОР: Девојко, схватам вашу радозналост, али ватра ће да ми се угаси. НАТАША: Нисте били прихваћени? Виктор ћути. ВИКТОР: Јесам. Волели су моје књиге. Посебно ту што држите. НАТАША: (затечено) Стани мало. Ви... Ви сте Виктор Павличевић! ВИКТОР: Био некад. ИВАНА: Жалости! НАТАША: Немогуће! ВИКТОР: Зашто? 30

Оокк

Војисављевић Милан

НАТАША: Шта Вам се десило? ВИКТОР: Не знам ни сам. НАТАША: Како?... ВИКТОР: Просто. Увече сам легао да спавам, а ујутру се пробудио овде. НАТАША: Али... Били сте највећи! Највећи од свих! ВИКТОР: И да сам био, више нисам. То је прошло. НАТАША: Како то одједном? Виктор ћути. НАТАША: Ваше књиге... Чиниле су да маштам. Због Вас сам уписала новинарство. Хтела сам да Вас једном упознам... ВИКТОР: Ето, упознала си ме. НАТАША: Не овако! Не на овом... Отпаду! ВИКТОР: Жао ми је. Не могу да угостим боље... НАТАША: Ко Вам је то урадио? ВИКТОР: Не знам. Неко... Сви... НАТАША: Шта сте урадили? ВИКТОР: Написао сам нешто. НАТАША: Шта то? ВИКТОР: Истину. НАТАША: Истину? ВИКТОР: Да. НАТАША: Како је то утицало? ВИКТОР: Послао сам је издавачу. НАТАША: И није им се свидела та ,,истина‘’ коју сте смислили? ВИКТОР: Види се да си новинар. Истина се не смишља, она постоји сама по себи. То само ви но31

винари ,,измишљате‘’ истине да бисте повећали читаност. Зато вам нико ни не верује. НАТАША: Имате ли тај рукопис код себе? ВИКТОР. Никад ми није враћен. А онда сам завршио овде. НАТАША. И од тад живите овако, већ колико? Пет година? ВИКТОР: Преживљавам. НАТАША: Зашто не покушате да се вратите на књижевну сцену? ВИКТОР: Не могу... НАТАША: Можете! Још увек можете! ВИКТОР: Како? Видиш да ме се ни се сећају. НАТАША: Ја ћу Вам помоћи. Моја издавачка кућа може да покрене поновно штампање. ВИКТОР: Касно је сад за то. НАТАША: Није касно! Велик сте човек, Викторе! Не можете остати бачени овако! ВИКТОР: Нисам ја велик. Величина човека се мери његовим отисцима. А погледај. (показује шаке) Ја своје отиске немам... Само крвави пликови и ране... Не, нисам ја велики човек. НАТАША: Нема везе! Морате поћи са мном! Овако ћете само пустити времену да Вас убије. ВИКТОР: Нема шта да пуштам. Убијен сам ја одавно... НАТАША: Зашто сте тврдоглави? ВИКТОР: Нисам тврдоглав... НАТАША: Јесте. Као да волите све ово. ВИКТОР: Не волим али... НАТАША: Али, шта? Јесте ли покушали од тад да напишете нешто? 32

Оокк

Војисављевић Милан

ВИКТОР: Нисам. Папир користим само за ложење. НАТАША: Ето! Помирили сте се са судбином! ВИКТОР: Слушај. Можда сам ненормалан и у праву си: живим јадно, али схвати – ја могу бити ја само ако сам овде. Није лако, али то је нешто што прихватам као нужно зло. И крај. Нема шта више да се прича. НАТАША: Али, ако пођете са мном... ВИКТОР: (прекине је) Ако пођем са тобом, живећу лепо. То хоћеш да кажеш? У праву си. Биће ми лепо. Носићу нове ствари и имаћу да једем. Али, по цену чега? Да изгубим једину ствар што имам: себе самог. Видиш, ја ту цену не могу да платим. НАТАША: Али... ВИКТОР: (ухвати је за рамена) Хвала ти. А сад иди куд си пошла и не окрећи се. Заборави да смо се срели. Боље је по тебе. Ако покушаш да ми помогнеш, запамти, завршићеш овде, а то не желим ником. Ниси ти ништа крива да испашташ са мном. Наташа разочарано устаје. пауза НАТАША: Довиђења... (Наташа крене, стане, гледа у Виктора. Он је не примећује, завлачи се под ћебе. Наташа одлази. Виктор пада у сан.) ИВАНА: Осећате ли? МАРИЈА: Шта? ИВАНА: Језа у ветру. Јача је. 33

МАРИЈА: Да. Захлађење долази. ТАМАРА: (ушушкава Виктора, љуби га у образ) Лаку ноћ, Викторе. МАРИЈА: (Ивани) Била си у праву. Не пише му се добро. ИВАНА: Ни мало. ТАМАРА: (Марији) Можеш ли да му помогнеш? МАРИЈА: Он је одлучио овако. Не могу ништа да урадим. ИВАНА. Значи, вечерас се све завршава. Штета! Могао је бити врхунски. ТАМАРА: Не завршава се ништа. Баш супротно, тек почиње. ИВАНА: И даље мислиш да ће се извући? ТАМАРА: Не мислим. ИВАНА: Па, шта то онда почиње? ТАМАРА: Бесмртност! ИВАНА: Чија? ТАМАРА. Његова. ИВАНА: Виктор није бесмртан. ТАМАРА: Није, али постаће. За неко време сви ће знати за њега и памтиће га као великог писца. ИВАНА: Небулоза! Шта вреди да га памте као великог писца кад се сад нико не пита да ли му је хладно? МАРИЈА: У праву је. Пропустио је последњу шансу да се спасе. ТАМАРА. Грешиш, Марија. Спасао се. ИВАНА: Зашто би га памтили? Људи не памте оно што баце. ТАМАРА: Људи греше. А грешке се исправљају. 34

Оокк

Војисављевић Милан

ИВАНА. Нема смисла то што причаш. ТАМАРА: Ко зна. МАРИЈА: Видећемо. (гледа у Виктора) пауза МАРИЈА: Идемо. Наш посао је овде завршен. Нестају. Мрак

БАЛ ВАМПИРА Драмска прича

(Једна тужна просторија у којој нема ништа. Скоро ништа. Тама. На зиду виси сат. Светло открива стаклени сточић са кесом пуном белог праха. Одише меланхолија. Код сточића стоји Игор, тек прешао двадесет трећу. Изгледа лоше, али спокојно. Очи полузатворене. Узима мало праха и удише. У левом углу светло, приказујући обрис људског бића. Владимир. Ироничан до неподношљивости.) ВЛАДИМИР: Благи Боже, хоћу ли ја, драги мој Игоре, једном доћи у ову кућу, а да те не затекнем како се пудеришеш по дисајним каналима. ИГОР: (говори нервозно, тихо, као под хипнозом) Иди, бре, јеси нормалан! Препаде ме на мртво! ВЛАДИМИР: Хех, шта би? Мислио си да је полиција? ИГОР: Да знаш да јесам. Упадаш исто као они. ВЛАДИМИР: Ма, немој ми рећи. А како то они улазе, баш ме занима. ИГОР: Како год, само не кроз врата. 36

Оокк

Војисављевић Милан

ВЛАДИМИР: Кроз врата? Шта ти мислиш да сам? Па, мени та твоја врата нису ни потребна. Што се мене тиче, можеш да их зазидаш. Већ дуже време преферирам зидове. ИГОР: Уф, ала си ти неки опасан тип. ВЛАДИМИР: Шта да ти кажем, мој драги господине. Другујеш са опасним зверкама. (зацери се) пауза ИГОР: (смеши се глупо) Па, где си ти, Владимире? Нема те да свратиш. ВЛАДИМИР: Па, ево ме, Игоре. Дошао мало да видим јеси ли жив... још увек. ИГОР: Није ваљда. Како си ти добар. ВЛАДИМИР: А шта си ти мислио? (опази кесу) Опа, шта је ово? То се неко друштванце окупља вечерас? ИГОР: Ахам. Пеђа има нову робу, па ће да донесе. Биће ту још пар нас, из краја. Хоћеш да останеш? ВЛАДИМИР: Жалим случај, не могу. Обавезе зову на друго место. ИГОР: А дај, никад не можеш! ВЛАДИМИР: Шта да се ради, драги мој господине, таква ми судбина. Не може се против тога. ИГОР: Шта ћеш. Узми пробај мало. Одлична је! ВЛАДИМИР: (узима мало праха и ставља у уста) Ох, па ово је изврсно! Фантастична је, А класа! ИГОР: Је л' да да је добра? Узео сам јуче. ВЛАДИМИР: Узео? Одакле ти паре, живота ти? Зар ниси рекао да си банкрот? 37

ИГОР: Био банкрот! Продао сам оно што је остало од бабиних огрлица. ВЛАДИМИР: Шта си урадио? Ти мали, покварени саможивче, хоћеш да кажеш са си продао непроцењиви накит своје покојне баке, једину успомену на ту дивну жену која те је одгајила, а чије си све ствари већ био уновчио, како би се дочепао бедне суме ноца од које си купио шаку илегалног праха?! ИГОР: Да...? ВЛАДИМИР: Генијално! ИГОР: Па, мислим, нећу ја ваљда да носим бабине минђуше. Овако, лепо, продао за добру кинту. Шта фали. ВЛАДИМИР: Паметно, паметно! На крају крајева, шта ће твојој баки? Она га не носи већ, колико беше? Сад ће пола године, зар не? Само скупља прашину у ћошку. ИГОР: О томе ти причам. звоно на вратима ИГОР: Ево их и ови. Ај' стани, таман да их упознаш. (иде до врата) Владимир нестаје. Враћа се Игор. Са њим је Сара, девојка његовог годишта, попут порцеланске лутке, нежна у сваком смислу. ИГОР: (не гледа је, говори нервозније) Шта је било сад? САРА: Ништа, дошла сам да видим како си. ИГОР: Видиш, добро ми је. САРА: Мислила сам да ти треба нешто. ИГОР: Не треба. 38

Оокк

Војисављевић Милан

САРА: Ако ти треба... ИГОР: Не треба! САРА: Извини... ИГОР: Је л' то све? САРА: Па, оно... ИГОР: (прекине је) Ако јесте, видимо се! САРА: Зашто ме тераш? ИГОР: (трља врат, боли га глава) Не терам те, бре! Треба да ми се скупи друштво још мало. САРА: И ја зато сметам? ИГОР: Е, Саро, стварно нисам расположен да ми ту цмиздриш! Остави то за други пут, може? САРА: Питала сам те. Је л' ја сметам? ИГОР: (погледа је, приђе, ухвати је за надлактицу и вуче напоље) Да, сметаш! Моје друштво не воли тако фине девојчице, татине ћере! Страшно им сметају. Зато, 'ајде иди лепо кући, очешљај лутке и на спавање. Сад ће десет сати. САРА: Пусти ме! (отргне се) Шта је с тобом? ИГОР: Хоћу да одеш, ето шта је. САРА: Како те није срамота! ИГОР: Што, срамота је бити искрен? Појављује се Владимир ВЛАДИМИР: Извињавам се, али морам да присуствујем. ИГОР: Е, 'де си, Владимире. САРА: (зачуђено) Ко је Владимир? ИГОР: Ви се не знате? ВЛАДИМИР: Нисам до сад имао прилике. ИГОР: Аха. Па, добро. Саро-Владимир, Владимире-Сара. ВЛАДИМИР: Мило ми је. (испружи руку) 39

ИГОР: Ето, сад се познајете! САРА: Ма, ко је Владимир?! ИГОР: Саро, не прави се луда! Глава ме откида. Ај' иди више, хоћу да спавам. Хајде! САРА: Ниси ти сав свој... (опази кесу) Шта ти је то? ИГОР: Шта? САРА: То на столу. ИГОР: А то! Ништа. САРА: Како ништа? ВЛАДИМИР: Почели смо! (зацери се) САРА: Да није...? (запрепасти се) Игоре, ти се... ти се дрогираш! ВЛАДИМИР: Бинго! САРА: Да ли је могуће! Па, ти ниси нормалан! ИГОР: Што нисам нормалан?! Јесте, дрогирам се, па шта! Шта ми можеш? САРА: Јеси ли си свестан шта радиш са собом?! ИГОР: Јој, опет почиње... САРА: Убијаш се! ИГОР: (трља слепоочнице, кроз зубе) Неподношљива си! ВЛАДИМИР: Као и све друге. ИГОР: Баш вала! Чуј, Саро, мрзи ме да ти објашњавам. Укратко, радим то зато што ми се свиђа. И то је све. То су ми лекови. Молим вас, не мешајте се у мој живот. Нисам више мали! САРА: Шта би рекла Бранкица да те види. ВЛАДИМИР: Бранкица! ИГОР: Која Бранкица! Због те сам се и навукао на ово! САРА: Навукао си се ни сам не знаш због чега. 40

Оокк

Војисављевић Милан

ИГОР: (поново трља главу) Јој, Боже... Ај' само иди! САРА: Што, да можеш да се дрогираш до сутра?! ВЛАДИМИР: Ма, јок, хоће да игра кликере! (смеје се) ИГОР: Ко зна, можда и хоћу! САРА: Тако? Е, нећеш! (притрчи и зграби кесу) ВЛАДИМИР: Пази ти мале! САРА: Не могу да дозволим да се убијеш! Не овако! ИГОР: Где си пошла с тим? Остави то. САРА: Нећу! Идем да бацим! ИГОР: Остави! САРА: Нећу! ВЛАДИМИР: (привуче се Игору иза ува) Шта се натежеш са њом! Узми сам. Ко је ова малокрвна да ти одређује шта ћеш да радиш? Сети се шта сма ти рекао ономад кад смо се упознали. Ти више ниси мали! Не наређује ти нико, сам си свој власник! ИГОР: (кроз зубе) Саро...врати ми кесу. ВЛАДИМИР: Боли те глава, је л' да? Па, она ти је узела лек! И сад ће да га баци у ђубре, јер се прави паметна, а ти си глуп! ИГОР: Не бацај у ђубре. ВЛАДИМИР: Баш тако! Хоћеш мало? Узми! Не спречава те ништа. Не дај јој да баци. Бори се! САРА: Игоре, стани. Хоћу да ти помогнем да престанеш. Стварно. ВЛАДИМИР: Ма, каква помоћ! Лаже, не веруј јој ништа! То је замка! Хоће да те превари, да јој поверујеш, а онда ће да те затвори у неку лудницу 41

где ће да те муче дан и ноћ! Ни воде неће да ти дају! Црћи ћеш к'о пас, ако не и горе! ИГОР: (викне уплашено) Нећете ме убити! САРА: Нико неће да те убије. ВЛАДИМИР: Она хоће! Да неће, не би ти узела кесу! Шта чекаш, отми јој! Брзо! САРА: Само се смири. Све ће бити у реду. ВЛАДИМИР: Хајде! Крени! Ако сад не узмеш, после ће бити касно! Узми јој! Ти то желиш, теби је то потребно! Сети се само осећаја! Кад проструји у жмарцима кроз мозак! Хајде! Побећи ће! Хајде брзо! Спреми се! На мој знак! Три! ИГОР: Саро... ВЛАДИМИР: Два! ИГОР: Дај ми то! Морам да узмем! Хитно ми је! Морам! ВЛАДИМИР: Један! Хајде! Владимир нестаје ИГОР: (заурла) Дај ми! (Излив беса досегне врхунац. Сара покуша да побегне, али је Игор сустигне. Отимају се кратко. У тренутку кад пукне кеса, по Сарином лицу севне низ шамара. Игор је зграби и баци на сточић. Крах.) Игор се бори за ваздух. Сара лежи непомично, исечена по телу. Не дише. пауза ИГОР: Не... Не. Не! Не, не, не, не! Саро, не! Не! Не! Не! (плаче) Саро! Саро! (клекне поред ње) 42

Оокк

Војисављевић Милан

Саро, устани! Устани, молим те! Хајде! Кажи нешто! Хајде, љуби те брат, кад те молим! Хајде, немој да идеш. Немој да ме оставиш. Отвори те лепе очи, Хајде, молим те. Молим те, Саро! (спусти главу на њу и плаче) Саро... немој! Појављује се Владимир. Цери се. ИГОР: Шта стојиш ту! Помози ми! Владимир се смеје. ИГОР: Шта се смејеш, кретену! Видиш да умире! Саро, хајде, молим те! Устани! Владимир се смеје. ИГОР: Јеси ли нормалан?! Шта ти је смешно?! ВЛАДИМИР: Ти! Ти си ми смешан! Ти, нико други, мој драги господине! Само ти и то твоје накарадно лице идиота! ИГОР: Шта причаш? ВЛАДИМИР: У овој шупи нема ничег другог да ме засмеје! ИГОР: Владимире, шта је с тобом? ВЛАДИМИР: Јој, мајко моја, сваки пут исти сценарио. Досадиће ми више. ИГОР: Хоћеш ли ту да стојиш и кретенишеш се, или ћеш прићи и помоћи ми да је одведем у хитну! Умреће! ВЛАДИМИР: Ко јој је крив? Нека цркне, сама је тражила! ИГОР: Ти си болестан! ВЛАДИМИР: Ја болестан? Не бих рекао, мој драги господине. Пре ће бити да си ти. 43

ИГОР: Владимире, није време за шалу! ВЛАДИМИР: Ко се шали? Види шта си урадио! Исекао си девојку на комаде! ИГОР. Нисам! То.. било је случајно! Ја... Ти! Ти си ме натерао! ВЛАДИМИР: Нисам ја. ИГОР: Јеси! Шаптао си ми иза ува! Мајмуне један! Ти си крив! ВЛАДИМИР: То што је теби шаптало зове се мозак, ако га уопште имаш у правом смислу. ИГОР: Не! ВЛАДИМИР: О, да! Твој мали, наркомански мозак шаптао ти је да овај лепи порцелански украс разбијеш о под! ИГОР: Прекини! ВЛАДИМИР: И тај твој мали, наркомански мозак ће сада да балави, јер он, разуме се, ништа није крив! И тако сваки пут, сваки божји дан, од сада па занавек! (Игор устаје, веома слаб, и креће да удари Владимира. Он се измакне и удари га благо у потиљак, обаливши га на земљу.) ВЛАДИМИР: Хајде, дечко, дођи себи! Ниси ти да се мериш са оваквим силама! ИГОР: Зашто си то урадио...? ВЛАДИМИР: Шта тачно? ИГОР: Сара. Зашто си је убио? (плаче) ВЛАДИМИР: Аман, ко је убио! Шта лупеташ? Она мене није могла ни да види! Ја за њу и њен свет не постојим као појава! Ја могу само да ћушнем тебе и теби сличне идиоте! Остало живље ми је ван домашаја. 44

Оокк

Војисављевић Милан

ИГОР: О чему причаш? ВЛАДИМИР: Ако ти је за утеху, ни сам не разумем како је то могуће. Мада, код вас људи ме ништа ни не чуди, право да ти кажем. ИГОР: Не разумем те. ВЛАДИМИР: (уздахне) Како да ти објасним... Од свих живих и неживих бића... ти си једини који можеш да ме видиш! пауза ИГОР: Ка... ВЛАДИМИР: Не тражи више, просто нећеш разумети. ИГОР: Значи, ти... ти ниси... ВЛАДИМИР: Шта? А да, јесам, јесам, али само за тебе. ИГОР: Али, онда... Не! Ово се не дешава! ВЛАДИМИР: Дешава се, и то већ дуже. Десило се још одавно, само ниси био свестан тога. кратка пауза ИГОР: Ко си ти, уопште? ВЛАДИМИР: Ја сам ти. ИГОР: Ниси. Ниси. Ја не причам сам са собом! ВЛАДИМИР: О, да! Причаш! ИГОР: Мени се ово привиђа! ВЛАДИМИР: И да ти се привиђа, сам си крив за то! (почне са се шета) ИГОР: Сањам! ВЛАДИМИР: Ма, само што се ниси пробудио! ИГОР: Зашто? Зашто баш ја? ВЛАДИМИР: Шта зашто баш ти? ИГОР. Зашто си мене одабрао за ово? 45

ВЛАДИМИР: Опет грешиш. Ја не бирам никог. Ти си одабрао мене, мој драги господине. ИГОР: Кад? ВЛАДИМИР: Оног трена кад си први пут пробао оно ђубре због којег си и направио вечерашњи русвај. (приђе Сари и дуне у њу.) И чије су жртве искључиво они којима та гадост није била на крај памети да је пробају. ИГОР: Значи, ја сам жртва? ВЛАДИМИР: Сваки је човек жртва-туђа или самог себе. То зависи од количине интелекта која му је дата. Сара се буди. Уплашена је и јеца. Покушава да устане. Игор, кад то види, отпузи до ње и загрли је. Она почне да плаче и опире се. ИГОР: Саро! Саро, чекај, чекај, стани, смири се! Све је у реду! Стани, ја сам ту, не бој се! Стани, где ћеш? Немој да идеш! Саро! Не остављај ме! Немој! Молим те! Саро! Сара оде ИГОР: Саро... Отишла си... И ти си ме напустила... Оставили сте ме... Више ме не волиш... ВЛАДИМИР: Наравно да те не воли! Ко још може да воли распалог наркомана? Тај не воли самог себе! Ко ће онда њега? ИГОР: Марш одавде! ВЛАДИМИР: Пардон? ИГОР: Чуо си ме. Марш! ВЛАДИМИР: Ти то мене тераш? ИГОР: Мени болесно биће као ти не треба у животу! 46

Оокк

Војисављевић Милан

ВЛАДИМИР: Откуд сад па то? Игор ћути ВЛАДИМИР: Е, мучениче. Ниси свестан какве глупости причаш. ИГОР: Јесам, не бој се! ВЛАДИМИР: Камо среће да јеси! Јер, да си свестан, ти ме не би терао никад! Звучи смешно, али, колико год да сам те ,,упропастио'' као што причаш, ја сам ипак једини фактор који те држи у животу. ИГОР: Грешиш. Ја управљам својим животом. Не ти. ВЛАДИМИР: Још кад би то била истина. ИГОР: То јесте истина. ВЛАДИМИР: Трагикомедија чињенице да постојиш је у томе што, током свог постојања, најмање управљаш самим собом. Е то је истина. Остало је празно филозофирање. ИГОР: Не желим да се расправљам. Хоћу да одеш! Да нестанеш, као и увек! пауза ВЛАДИМИР: Добро. Нестаћу, као и увек. А шта ћемо с тобом? ИГОР: То тебе није брига. ВЛАДИМИР: Да нећеш можда на фамозно лечење? ИГОР: Зашто да не? ВЛАДИМИР: Безуспешно бацање пара. ИГОР: Неће бити. ВЛАДИМИР: Не постоји та метода. ИГОР: Тачно. Не постоји метода. Све је ствар воље. 47

Војисављевић Милан

ВЛАДИМИР: Коју ти немаш. ИГОР: Нестани. ВЛАДИМИР: Како заповедате. (крене према зиду, испод сата. Стане.) Е, да! Да се не растајемо овако депресивно, мало разбибириге за крај. Пошто свечано почињемо са лечењем од самог себе, зашто онда, исто тако свечано, не бисмо, последњи пут у животу, узели... још једну дозу. (из џепа извади малу кесицу са белим прахом.) Игор се најежи ИГОР: Не.. Нећу. Склони то! ВЛАДИМИР: Хајде! Шта ти фали? Толико си пута узео и више од овог, па ништа. Шта ће ти бити од једне кашчице? Игор се ухвати за стомак. Пада на под. ИГОР: Нећу! Не желим! ВЛАДИМИР: Размисли. Ништа нећеш изгубити. (спушта кесицу на под) Довиђења, мој драги господине. Владимир нестаје (Игора пресецају грчеви. Бори се, сам са собом. Прво гласно, а потом све тише говори да неће. При измаку је снага. На крају, једва некако отпузи до кесице. Гледа, зноји се. Тешко дише. Прсти на испруженој руци грче се и опружају. Стигне до циља.) Мрак Чују се упорни кораци. 48

Оокк

ЉУДИ ОД МАГЛЕ

Драмска прича или један сасвим необичан сан (Десет сати једног новембра, београдска општина Стари Град. Магловито јутро клизи по прозорима дневног боравка. Не нарочито велик амбијент. Гарнитура од троседа, двоседа и фотеље, кафени сточић, велика полица за књиге, у углу клавир, пар слика на зиду, сат и то је све. У фотељи седи Милутин, господин у педесет и некој, просед. Замишљен је, смиреног изгледа. Наилази Лидија, носећи послужавник са чајем. Бринета, шишке неуредно упадају у очи. Тридесет и шест година, депресивна. Мигрена јој цепа мисли.) ЛИДИЈА: Ево чаја. Извини што си чекао, молим те. (спушта послужавник на сто) МИЛУТИН: Нема везе. ЛИДИЈА: Не знам шта ми је са шпоретом. МИЛУТИН: (узима чај) Е, хвала. ЛИДИЈА: Сипај сам шећер. (седа укосо од њега) МИЛУТИН: Чудо да још купујеш од хибискуса. 49

ЛИДИЈА: То само да имам кад ти свратиш. МИЛУТИН: Увек пазиш на детаље. ЛИДИЈА: Или неке навике не престају. МИЛУТИН: Можда. (гледа кроз прозор) Загустило баш јутрос. ЛИДИЈА: Баш. МИЛУТИН: Није скоро било овако. ЛИДИЈА: Не волим кад је магловито. МИЛУТИН: Не воли нико. ЛИДИЈА: Магла ми ствара мигрену. Од ње ми се спава. МИЛУТИН: Јадни они што морају напоље. ЛИДИЈА: Макар је недеља. МИЛУТИН: Шта јављају, колико ће још да стоји? ЛИДИЈА: Кажу целу недељу. МИЛУТИН: Много. ЛИДИЈА: Не знам како ћу издржати. МИЛУТИН: Затвориће те овде. ЛИДИЈА: Ионако не излазим често. МИЛУТИН. Штета. пауза ЛИДИЈА: Кад већ помињеш, сећаш се оне приче? МИЛУТИН: Које? ЛИДИЈА: Оне за лаку ноћ. О људима од магле. МИЛУТИН: А, да. ЛИДИЈА: Као, кад год магла падне, они се појаве и покажу ти куд да идеш. МИЛУТИН: Било некад. ЛИДИЈА: Била сам мала. МИЛУТИН: Камо среће да си и остала. 50

Оокк

Војисављевић Милан

ЛИДИЈА: Зашто? МИЛУТИН: Зато. Не волим да те гледам такву. ЛИДИЈА: Због чега? МИЛУТИН. Како због чега? ЛИДИЈА: Тата, немој да ме жалиш. Ја сам срећна овим што имам. МИЛУТИН: Због тога те жалим. ЛИДИЈА: Молим? МИЛУТИН: Твој се живот не може назвати срећним. ЛИДИЈА: Ако си дошао да ме вређаш, изађи. МИЛУТИН: Дошао сам да будем поред тебе. ЛИДИЈА: То ми ништа не значи. МИЛУТИН: Онда бар да покушам. ЛИДИЈА: Нема потребе. МИЛУТИН: За мене има. ЛИДИЈА: Што се мене тиче, слободан си. Не задржавам те. МИЛУТИН: Зар ти се не смучи да будеш сама? ЛИДИЈА: Не треба ми нико. МИЛУТИН: Довољна ти је главобоља? ЛИДИЈА: Довољна сам самој себи. пауза МИЛУТИН: Колико дуго ниси села за клавир? ЛИДИЈА: Од твоје смрти, тата. МИЛУТИН: Петнаест година! ЛИДИЈА: Сад ће шеснаеста. МИЛУТИН: Могла си бити генијална... ЛИДИЈА: Нисам ја могла ништа. МИЛУТИН: Нуђено ти је да идеш у Беч на школовање. Била би најбоља од свих. ЛИДИЈА: Није било прилике. 51

МИЛУТИН: Било је. Било је, али је твоје слепило затворило врата пре него што си стигла да их отвориш. ЛИДИЈА: Хоћеш ли престати? МИЛУТИН: То неће променити ситуацију. ЛИДИЈА: Пусти ме да живим. МИЛУТИН: А шта ћеш онда, ако те пустим? ЛИДИЈА: Неподношљив си! МИЛУТИН: Нећеш имати ни с ким да разговараш више. Зидови имају уши, али не и уста. ЛИДИЈА: Шта ти знаш! МИЛУТИН: Знам више него ти. ЛИДИЈА: Можда нисам хтела да будем пијанисткиња. Ето! Можда сам хтела да се бавим нечим другим у животу. МИЛУТИН: А што ниси? ЛИДИЈА: Јер ми ти ниси дао. МИЛУТИН: Нисам те ништа спречавао. ЛИДИЈА: Ти ме и сад спречаваш, камоли онда. МИЛУТИН: Ја ти само отварам очи. ЛИДИЈА: А је ли? МИЛУТИН: Да. Барем се трудим. ЛИДИЈА: Е, па, узалуд се трудиш! Не вреди ти! МИЛУТИН: Видим и сам. ЛИДИЈА: Мени се свиђа овако! МИЛУТИН: Одлично! ЛИДИЈА: И ништа ме неће натерати да променим мишљење! МИЛУТИН: Драго ми је! ЛИДИЈА: И знаш шта још? МИЛУТИН: Знам. ЛИДИЈА: (зачуђено) Шта? МИЛУТИН: Ти лажеш саму себе. 52

Оокк

Војисављевић Милан

ЛИДИЈА: (скочи) Гаде! МИЛУТИН: Прихватимо реалност, Лидија! Упропастила си сопствени живот! ЛИДИЈА: Нисам! МИЛУТИН: Него ко је? ЛИДИЈА: Ти! МИЛУТИН: Дај, молим те! ЛИДИЈА: Ти! Који си ме научио да уопште свирам клавир! Ја сам само хтела да ти будеш ту оног дана кад будем имала свој први концерт! Да седиш у првом реду и аплаудираш ми са осталима! А ти си отишао, а да нисам успела ни да се опростим од тебе! И то кад си ми био најпотребнији! Оставио си ме саму да се сналазим како знам и умем! А сад кажеш како сам ја крива за то! Иди бестрага! седне, не гледа га ЛИДИЈА: Ја сам само хтела да ти будеш поносан на мене... Као што си био после прве Елизе1. Али си отишао. И ја сам остала без јединог ослонца у животу. МИЛУТИН: Нисам ја крив... ЛИДИЈА: Нисам ни ја. МИЛУТИН: Требало је да просто наставиш даље. ЛИДИЈА: Са којом снагом? МИЛУТИН: Својом. ЛИДИЈА: Ти си био моја снага. МИЛУТИН: Није требало да будем. Али, шта је било, ту је. Не вреди причати у празно. Мисли се на композицију Лудвига ван Бетовена, Багатела у А молу, познатију као За Елизу (Für Elise). 1

Војисављевић Милан

пауза ЛИДИЈА: Ускоро ће ми рођендан. МИЛУТИН: У среду. ЛИДИЈА: Још једна година... ћуте ЛИДИЈА: Хоћеш ли долазити? МИЛУТИН: Наравно. Шта да радим, Лидија, кад нема ко други да ти дође. Твоји људи од магле су одавно растерани. пауза ЛИДИЈА: Могао би да кренеш. МИЛУТИН: Остаћу још мало. ЛИДИЈА: Пола једанаест је. МИЛУТИН: Нека. Има још времена. Пусти ме да попијем чај. Не мичу се. Мрак

Оокк

СОНЕТ

Улица је пуста и дувају оркани. Два невина лика свирају на лири. Магични фантоми тамом окупани. Настане тренутак када се све смири. Кроз платане вире позлаћене маске. Један, па још један – фењери се пале. Љиљани су боје благо септембарске. Мраком иду сени једре, нашминкане. Сазвежђа и звезде ноћно небо газе. Примичу се тихо неки нови дани. Комад раног јутра обасјава стазе. Под лишћем вилењаци, леже ушушкани. Два невина лика заносно се мазе. Улица је пуста и дувају оркани.

Калабић Ненад (1988)

ГОСПОДИН К., ВОЛАНД И ЊЕГОВИ ПОМОЋНИЦИ И НЕУМОЉИВА ПРОЛАЗНОСТ ЖИВОТА Недођија „Од оног дана када си почео да регрутујеш сањаре живот је постао другачији. Ниси се борио ни на страни добра ни на страни зла. Нејасна крвава граница била је размазана босим стопалима која су после поноћи шуњала преко, у потрази за љубављу, савршеним животом који је био саздан од бола садашњости. Бацали сте мрвице речи како бисте умели да се вратите, како би вас неко пронашао ако бисте залутали негде далеко. Тражили сте Недођију о којој сте чули у бајкама, били сте уверени да постоји. Величали сте је стиховима и прозом који су били натопљени вашим жељама, скоро толико да сте могли да је осетите тамо негде. Могли сте да осетите њен пулс. Недођија је била жива. Мапа је била давно заборављена у сновима вашег детињства.“ „Једне усне су ти шапутале којим мрачним улицама да пролазиш, а њена месечина ти је када си био изгубљен обасјавала пут.“ 57

Калабић Ненад

„И шта се десило? Зашто сада лежиш ту непомично? Зашто се ишта променило?“ „Зато што не верујем да такво место постоји. Ми смо само обична деце која одбијају да одрасту, да прихвате стварност онакву каква јесте. Превише прочитаних романтичних романа и вере у доброту, то је све. А то је немогуће, јер сви су вођени својим интересима, никога није брига за друге. Зато одбијам да верујем, зато одбијам да Недођији посветим још једно једино слово. Решио сам да лежим овде, док не умрем. Топло је, храна је редовна и нико ме не разуме, баш као и пре, баш као код маме и тате. Само што сам тамо морао да се доказујем. Овде никоме ништа нисам дужан. Ако и имам неку жељу то је да почнем да пишем поново, али смислено. Доста више са апстракцијама, сновима, анђелима и осталим бакрачима који не постоје, глупости. Да, сада када размислим то би могло да ме поврати на ноге. Можда бих могао да пронађем неког издавача, да напишем неки роман о неком младом успешном мушкарцу и младој успешној жени чији су животи савршени, али баш када треба да се венчају схвате да уствари воле некога другога. Пих, тога бар има на киле, ако други од тога једу, зашто не бих могао и ја. Да, сада имам план.“ „Али ти то нећеш моћи. Изједаће те плиткост тога, ти се тога гадиш.“ „Можда, али време је да сви једнога дана одрастемо, можда је коначно дошао ред и на мене.“

Оокк

Господин К.

„Молим Вас какве су ово лакрдије, ко сте дођавола ви грађани, и како сте ушли овде?“ Бранио је К. своју малу собицу жустро речима као на некој школској дебати, као какву последњу одступницу. А можда је овај хладњикави собичак то и био, последња одступница здравог разума. У помрчини мале собе која се налазила у десном крилу душевне болнице, светлост је улазила кроз прозор који се налазио на западном зиду, и правила је наранџасти квадрат у средини загушљиве просторије на црно белим плочицама које су биле помало неправилно распоређене, као дирке на клавиру. Помало се разливала у таму и на зидовима оцртавала обрисе три мистичне фигуре које су се деловало је створиле ту из чистог ваздуха. Међутим, опаске господина К. нимало не увредише његове госте, и они нађоше сходно да се представе. Ми до-ђавола смо: „Бехемот, репом и брковима“, исцери се онижи, дебељушкасти длакави човек који је немирно стајао у левом ћошку собе. И премда К. није схватио ову метафору са репом и брковима, ту ситницу приписао је самој чудноватости ситуа59

ције. Иако би се сада можда и заклео да је видео издужене мачје бркове испод носа овог господина, сада више није био сигуран. Други је господина К., који је непомично лежао у постељи посматрао без речи и без некаквог посебног израза на лицу, скоро незаинтересовано, као да му је било свеједно да ли је ту или на неком другом месту. Али зашто је онда ту? Иако је био у потпуној помрчини десног ћошка, светлост му је некако милела преко десног цвикера, што би значило да левог није ни било. Доводећи у питање проблем вида, а ако не вида онда дефинитивно здравог разума. Јер због тога смо свакако сви овде, зар не? „Азазело“, проговори човек са репом. „Он не прича много.“ Овај, деловало је климну главом, а то се могло видети по одблеску светлости на једином цвикеру. Ток мисли господина К., које почеше да лутају, прекину високи мушкарац у модерном оделу које је било скривено иза некаквог плашта. Али како се он створи ту, бог ће га знати? Да није прислушкивао можда овај разговор и решио да упадне и дода уврнутости целе ситуације. К. није знао, али прислушкивање није била страна ствар, како обичним смртницима, тако и вишим званичницима. „Али свакако господине К., да одговорим на Ваше питање, створих се из таме, све време сам био ту, само ме нисте приметили, и наравно да нисам прислушкивао Ваше разговоре, па шта Ви мислите, каква је ово држава?“ Рече овај, на први поглед шармантни господин, таквим гласом да је К.-у деловало као да га је његова прва импресија 60

Оокк

Калабић Ненад

преварила. Он се накашља, као да скупља снагу да проговори. У тренутку се трже, јер је мислио да ће пробудити друга два пацијента која су спавала са њим у соби, али они као да нису били на овом свету. Тако су гласно хркали, да је деловало да их ни бомбе не би могле пробудити. И после неколико секунди мукле тишине, за време којих су три пара очију са неуморним ишчекивањем биле упрте у њега, он беспомоћно понови: Аман, ко сте ви грађани? Време посета је одавно прошло, а чак и да није ја вас не познајем. „А свакако и да још увек траје ми знамо Вас господине К.“ Охо-хо, па он зна како се зовем. „Како неучтиво од мене.“, моје име је Воланд. „У реду, али шта дођавола вас тројица тражите у мојој соби?“, рече К. и на тренутак сети олакшање, јер је ситуација деловала толико нестварно да је скоро сасвим био убеђен да сања и да ће сва непријатност проћи неизоставно са отварањем капака, када год да се то деси. Он одлучи да настави да игра ову игру. „Па... Могло би се рећи да сам ја човек који ради на томе да туђе жеље постану стварност.“ „Као дух из чаробне лампе!“, добаци Бехемот и поче да се церека, пригушено. Његов шиштави глас је парао згуснути ваздух. Воланд га погледа попреко, и рече: „Нешто слично. Видите, моји сарадници и ја, начули смо да Вам је потребна помоћ око писања Вашег следећег романа... Можда?“ К.-ов поглед се још једном заледи. Данас је размишљао о томе како би дао све да му се делић 61

старог живота врати, барем кроз писање. Знао је да оно није било неког посебно високог квалитета, али му је испуњавало живот, био је задовољан. И сада, непуна два сата касније, три чудна човека стоје у његовој соби. Можда су издавачи, они су чудна сорта, помисли К. А данашња ситуација у књижевности није баш најведрија, па је дошло до тога да се хватају за задње сламке у покушају да спасу шта се спасити може. Та чињеница му је импоновала. Дошли су код њега. Можда сам размишљао наглас данас, ко ли ће га знати, и нека сестра је можда начула. Свет постаје све мањи и мањи. Можда је баш таква ситуација да је она имала рођаке у издаваштву и видела шансу да заради проценат, сигурно се тако нешто може уредити. Можда је помислила, види га овај што трабуња, луд човек, а још би и књигу да пише. Па добро, ако већ хоће, позваћу Воланда, Бехемота и Азазела, они ће му понудити услуге своје издавачке куће, сачекаће да нешто напише, рећи ће му да је рукопис довољно добар за издаваштво, узеће му мало новца, или колико год да има, иштампати му пар примерака, и шта буде буде. „Али свакако, господине К., ми то никада не бисмо урадили.“, рече Воланд. „Види како размишља човек. Јадан човек. Шта му је држава урадила. Неповерење међу грађанима је досегло немерљиве границе Месире.“, обрати се мачкасти високом човеку, који је изгледа био главни. „Чекајте, зар сам ја ово изговорио наглас?“, престраши се господин К., и би га срамота, јер је олако осудио људе. 62

Оокк

Калабић Ненад

А како мислите да бисмо другачије могли да чујемо? Ви свакако не мислите да ми можемо да читамо мисли. Пригушено церекање опет одзвони у К.-овим ушима. Овом се прикључи и господин Азазело из десног ћошка, чија је силуета на зиду деловала застрашујуће, а у чијем је смеху у високим нотама било нечег језивог. „Тишина!“, заповеди Воланд. Видите да је човек раздражљив, немојте још вас двојица да му стајете на муку. „Па како не би био“, настави мачак, још увек са кезом на устима. „Све нормалне људе стрпали су у лудару, а прави лудаци слободно шетају улицама и врше приватизацију земље, оснивају странке, купују земљиште, подижу зграде без свих потребних дозвола, баве се шоу бизнисом, ццц... Страаааашно!“, замјаука овај. „Доста Бехемоте, то није оно због чега смо дошли овде.“ „А стварно, због чега сте овде?“, најзад до речи дође К. „Ми смо овде због Вас“, тихо проговори Воланд и иступи корак унапред. Наранџасто-ружичаста светлост која се пробијала кроз прозор сада у потпуности осветли ову надасве интригантну фигуру. У левој руци је држао лист папира а у десној пенкало на чијем је врху била капљица мастила, или крви. „Само потпишите доле на линији и све ће бити у реду. Азазело, још један примерак. Тако... Све ће бити у реду. Сада само спавајте...“ Очи господина К. се склопише и он усни најчуднији сан. 63

Воланд

„Рукописи не горе“, прошапта још једном Воланд ветру који је лутао празним шеталиштем покрај реке чија је утроба била црна попут мастила. Док се Сунце на хоризонту рађало он га је посматрао са носталгијом на лицу. Гледао је како Јешуу Ха Ноцрија одводе на брдо. Био је и тамо и овде. Био је у том тренутку на још многим местима, у различитим тренуцима у времену. За оне који су схватали пету димензију то није представљало проблем. „Људи ће увек бити људи“, разочарано помисли, док је гледао парче папира у чијем дну је стајало име и презиме господина К. Он је изабрао РЕЧ. Пером ће створити нове светове. Иако можда не зна, они ће постати стварни. Биће саткани од његове душе. Постаће његов дом, јер свако ће када склопи очи видети оно што је сањао, а има нас разних. Неки ће живети у раскошним празним кућама које ће Сунце обасјавати али у које топлота неће успети да се пробије. Неки ће заувек јурити духове из своје прошлости али никада неће успети да их стигну, неки ће их стићи, али неће наћи оно што су тражили, неки ће их стићи и наћи ће оно 64

Оокк

Калабић Ненад

што су тражили, али ће остати разочарани. Јер, одело није оно што чини човека већ оно што је радио како би до њега доспео. Хероји који то никада нису били, сада ће то постати, коначно ће моћи да пруже утеху која њима никада није била пружена. У неким тамним куцима света неколицина ће кројити судбине малих, или ће бар мислити да то ради. „Живот ће бити живот...“, одјекивале су речи Јешуе Ха Ноцрија у његовим мислима. Воланд усамљено погледа ка свим Сунцима. „Проклета љубав, никада је нећу осетити.“

Ја сам Воланд

Ја сам Воланд. Син вавилонске курве и језика који су је опоганили. Живео сам много живота, још увек их живим. Део сам оне силе која вечито стреми злу, а вечито твори добро. Тренутак оклевања пре него што закорачиш у мрак дуге пусте улице скривене од месечине. Ако знаш за страх, познајеш ме. Ја сам прва кап крви која је пала у песак и била опрана океаном. Ја сам последњи вапај плућа која су се напунила водом. Поглед који се угасио када је видео све могуће судбине које су могле да се десе. Ја сам био на крају сваке од њих. Ја сам смрт. Али буди довољно смео и ја ћу бити твоје поновно рођење. Бићу она снага за коју ниси знао да у теби постоји када те окруже ниткови и покушају да те спусте на колена само зато што мисле да су јачи. Ја сам плач детета у корпи на степеницама које никада неће водити у његов дом. Ја сам оправдана освета. Ја сам лаж, жудња, превара, истина, додир, кајање. Ја сам...

Оокк

Наранџић Мирјана (1992)

РОБИН ХУД

Буди Робин Худ! Да, онај прави, из Шервудске шуме. Са зеленим очима и дугом косом. Отимај од богатих и поклањај сиромашнима! Нека кличу твоје име! Стрелу увек шаљи у центар! И криј се у шуми! Јунаци се не крију, али, ти ниси јунак. Ти си Робин Худ. Узвикуј име краља Ричарда и смеј се у лице шерифу! Ти то можеш. А твоја драга ће те чекати на прозору свог двора. Дуго. Дуго. Дуго. И слушаће о твојим подвизима. Кришом ће се смејати када чује твоје име. Теби то неће бити много важно. Ти имаш свог Малог Џона. Драга ће да чека. Мора да чека. Зато и јесте драга. Дуго. Дуго. Дуго. 67

Наранџић Мирјана

Пропадаће на оном прозору, баш као што твој лук пропада када га не користиш. Али, ти увек направиш нови и не знаш због чега… Због чега ти се увек чини да је лошији од старог? Можда зато што си навикао на њега? Да, у питању је само навика и ништа више. Можда је и она навикла да чека? Можда је шибање ветра по лицу, на највишем спрату двора не може убити? И не може. Јер она чека. Она је чекач. Чекање је њен живот. Буди Робин Худ, отми је! Буди Робин Худ! Отми мене од себе и дај ме другима!

Оокк

ДОКТОР

– И, колико дуго се осећате тако? – Цео свој живот. (Написао је на папиру.) – Двадесет година? Двадесет година Ви не говорите? Онда сте се обратили погрешном. Видите, ја нисам… – Ох, говорим, говорим ја, јасно и гласно, али, ствари које не мислим. Оно што напишем, то заиста и мислим. – Нисам у стању да Вас разумем. – Докторе, једноставно је! Моћ говора ми није одузета. Умем да говорим. Цвеће. Лептир. Ветар. Лепота. – Зашто сте онда овде? – Зато што… (Први пут је проговорио, а није записао.) Говорим само лепе ствари. Цвеће. Лептир. Ветар. Живот. Руже потискујем. Ружне записујем. О ружнима пишем приче. Песме. – Дакле, ви сте подвојена личност? – Не знам. Вероватно. Можда. Проблем је у томе, што људима не говорим ствари у лице. Јер, када их кажем, осећам се врло лоше. Мада, и ако их не кажем, осећам се лоше. Стално се осећам лоше. Онда то своје пренесем на папир. Тада сам боље. 69

Наранџић Мирјана

– Зашто сте тек сада схватили да имате проблем? Двадесет година није мало. – Негирао сам. Негирам и сад. Негирам, све до уласка у Вашу ординацију. А. Чим уђем у њу, буде ми лакше. Као да сам нешто написао. – Заправо, Вам је потребан неко коме ћете се исповедити. Зар немате пријатеље? – Шта је пријатељ? Онај што ти за рођендан купи најскупљи поклон? Или онај с којим се смејеш, оговарајући трећег? Или, пак, онај с којим причаш о свему, а онда он о свему прича са трећим. Таквих имам. Шта је за вас пријатељ, докторе? Објасните ми, молим вас, можда ми само Ви можете помоћи. – Тешко је објаснити. То се, просто, осети. Не знам. – О, ни ви их немате? Или су и Ваши као моји? Признајте, докторе. Реците себи, као што сам и ја много пута рекао : „Ја немам пријатеље!“ – Слушајте, ми нисмо овде због мене. Овде смо због Вашег говора, а колико могу да приметим, он одлично функционише. Зашто сте Ви заиста овде?! – Због говора, стварно. Због њега ми се све дешава. Траже ми да будем оно што јесам, а када постанем, онда нисам довољно добар. И све тако у круг. Кажем оно што не мислим – лош сам. Кажем оно што мислим – зао сам. Не кажем ништа – не постојим. Ћутаћу, и писаћу, јер… Тако је најбоље! Зар не, докторе?

Оокк

АКО НАЦРТАМ САТ НА РУЦИ

Ако нацртам сат на руци, хоћу ли моћи да нацртам и казаљке? Или да их померам унапред? Уназад? Да доцртавам нове, а обришем старе? Да кријем старе сатове, новим сатовима? Да лажем оне сате, овим сатима? Ако нацртам сат на руци, хоћу ли моћи да преварим време? Или да га предвидим? Да мојим временом залечим његове ране? Да његове ране пренесем на себе? И да их онда у секунди уништим? Ако нацртам сат на руци, хоћу ли моћи да нацртам живот? Или да га обојим новим бојама? Да видим његову последњу тачку? Своју последњу тачку? Хоћу ли моћи тачку да претворим у линију, а линију од равне у ону која трепери, Ако. Нацртам. Сат. На руци!

САМА НА СЦЕНИ

Светла су је обасјала. Насмејала се, иако је била на ивици плача. Морала је, то јој је посао. Овај пут није видела црвену лампицу, али светла су такође шлагворт. Почела је прича своју причу. Ово је било њен најбољи монолог до сада. Данас је заиста осећала то што говори. Причала је, причала. Смејала се, намигивала и слала пољупце. Нико. Драма је одмицала. Сетила се режисера. Скинула је капут и наставила да говори. Нико. Запалила је цигарету и почела да шета обасјаним делом сцене, испуштајучи колутове од дима. У круг. У круг. У круг. Нико. Бацила је цигарету, и нагазила је лагано и женствено својом штиклом. Нико. Није могла да поверује. Било јој је досадно и почела је да врти торбицу око руке. Поново се сетила режисера. Ово није било по сценарију, али другачије није могла да настави. Извадила је огледало из торбе. Шминка јој је готово спала. Црвени кармин је био размазан око усана, и могла је да види трагове истог по својим зубима. Због тога нико? Због шминке? А толико пута су је видели у најбољем издању. Не само на овој сцени, већ и на свим другим сценама. Нема везе. Поправила је оно што је могла, ставила најбољи парфем 72

Оокк

Наранџић Мирјана

(онај за специјалне прилике), и наставила да шета. Горе – доле, лево – десно. Поново исти монолог, исте реченице, исте цифре. Исти монолог, исте реченице, мање цифре. Нико живи. А онда… Сенка. Мушкарца. Стигао јој је партнер, може да настави сцену. Само да чује познату реченицу, и наставља. – Колико је вечерас? Коначно. Већ је уплашила да ће је режисер заменити. Увек је једну држао у резерви. Можда она, резервна, није била боља глумица, али је била млађа, лепша, и људи су је више волели. Зато је морала да настави да говори свој текст. Стигла је до најтежег дела своје представе, али, он јој је увек доносио највећи профит. Мрак! Чекала је аплауз. Не, опет светлост! – Колико је вечерас? – Колико је вечерас? – Колико је вечерас? Брујало је са свих страна. Њена представа се вечерас неће завршити. Или можда хоће? Ако се потруди? Ако буде боља од резерве, ове што је на суседној сцени? Ако буде најбоља? Да, завршиће се. Крај, коначно крај. – Ја, ја не могу више. Замени ме. Не могу. Убија ме сваки тренутак који проведем тамо. Дај главну улогу њој. – Само још вечерас, Бети, само још вечерас. Светиљка. И даље нема лампице. – Колико је вечерас?

Павловић Кристина (1992)

ИЗНЕНАДНИ ПЉУСАК

Смејала се сваки дан. Њен осмех је заслепљивао сваког. Плешући је померала лишће на дрвећу. Једино што је желела јесте да буде срећна. Што није било лако. Мајка Природа није обраћала много пажње на људе. Они су се према њој односили исто као и она према њима, без имало интересовања, као да непостоји, као да није ту. Тог дана је одлучила да баци поглед на њих, што је радила сваких неколико година. И није јој се свидело шта је видела. Шуме су се смањиле, нема више прелепих зелених пољана по којима је некада плесала, цвеће је венуло, животиње постале још угроженије. Све то су заменили градови, индустијска постројења, депоније. Оно што им је подарила и уступила људи су напустили и уништили. Сву ту лепоту, зеленило, сав живот. После толико година осетила је истинску мржњу. Није могла да верује да су људи толико деструктивни, да ништа неће сачувати. Почела је горко да плаче и није могла да престане. Враћајући се са посла, гђа Марија је у себи проклињала дан када се запослила у садашњој фирми. Увек је мислила да ће јој са премештајем 75

из малог града у метрополу лакше тећи живот, да ће моћи мало да одахне и да неће бити сав терет на њеним плећима. Била је узоран и успешан радник, никад се није жалила, завршавала је послове и пре времена, сви су је хвалили. Тј. сви осим њеног шефа, који је увек имао нешто саркастично да дода и који ју је стално потцењивао. Није смела да му одговара у таквим ситуацијама, већ би се само стиснутих усана насмешила. Прошла је поред омиљене продавнице њеног мужа и одлучила да купи намирнице. Када је била на каси увидела је да напољу киша лије као из кабла. Није имала кишобран па је одлучила да потрчи до станице која се налазила у близини. Дејан је изашао напоље да не би свој бес искалио на укућанима. Навукао је капуљачу и кренуо је ка центру града. Тамо ће се наћи са друштвом и моћи ће да заборави на немили догађај. Одувек му се сестра извлачила из невоље, али сада није сигуран да ће успети. Отац и мајка су затечено гледали док је причала, једино су његови кораци нарушавали тишину која је уследила потом. Није могао да издржи ни један секунд, ставио је телефон у џеп и излетео из куће. На путу до центра није приметио да киша пада, све док га аутомобил, који је пролазио, није запљуснуо прљавом водом. Одскочио је са места на којем је стајао и опсовао. Данас баш није мој дан, помислио је док је скидао влажан лист са своје тренерке. Подигао је поглед и видео жену која са пуним рукама трчи у његовом правцу. Није ни стигао да трепне када је оближњи бициклиста изгубио контролу и скренуо у правцу жене. Имала 76

Оокк

Павловић Кристина

је таман толико времена да се баци у страну и избегне бицикл. Дејан је потрчао да јој помогне. ,,Да ли сте добро?“, упитао је уплашено. ,,Јесам, хвала на питању“. Журно је прикупљала намирнице које су јој испале из кеса и успут давала, не тако пријатне, називе за бициклисту, којег није било на видику. Помогао јој је да устане и да се склоне са кише у прилазу једне зграде. Чуо је журне кораке из предворја и окренувши се видео девојку која је јурила ка њима. Чим је отворила врата упитала је: ,,Јесте ли добро? Видела сам шта се десило. Уђите“, рекла је махнувши руком обома. ,,Хвала Вам. Баш сте љубазни“, одговорила је гђа Марија. Дејан јој је помогао са кесама и отишли су у Сањин стан. Она их је збринула што је најбоље могла, скувала чај и послужила их. Причали су о свему и свачему неко време, три потпуна странца су помогла једни другима у невољи. Марија је давала савете Дејану како да реши проблеме, Сања се осећала испуњено што је могла некоме да помогне, а Дејан је први пут тог дана осетио наду. Заогрнута својом тугом и бесом, Мајци Природи је умало промакао овај догађај. Застала је и схватила да у мору људи који не маре ни за шта друго осим за себе постоје особе које својом добротом и несебичношћу могу да осветле таму која их је окруживала. Насмешила се и зраци сунца су нашли свој пут до прозора Сањиног стана.

ПИШЧЕВА МЕЛОДИЈА

Лутала је препуним улицама града. Није могла да среди мисли. Осећала је кнедлу у грлу, ако би је неко нешто питао осетила је да јој сузе наилазе на очи. Ходала је сатима улицама Вишта. Залазила је у сваки познати и сигурни део, из сиромашних крајева полако је прелазила у оне богатије. Одједном се неко појавио испред ње што је довело до тога да поскочи. ,,Извини ако сам те уплашила, није ми то била намера. Луна, како можеш тако да луташ?! Једва сам те нашла“, рекла јој је њена најбоља пријатељица, Ела. ,,Морала сам мало да прочистим главу. Не могу да мирујем“, одговорила је Луна са необичним уздахом. ,,Хајде, идемо. Поново су се окупили код липа“, рекла је Ела са огромним осмехом и одушевљењем које је било немогуће сакрити. ,,Да погодим: свира ОН?“, упитала је Луна са задиркивањем. Знала је да је то тачно пошто се Елин осмех истог тренутка проширио. Ела је ухватила Луну за руку и кренуле су ка липама. Требало им је више времена него обично да стигну на своје одредиште. У шумама се чула 78

Оокк

Павловић Кристина

музика; складна мелодија коју је свирало неколико музичара. Кад су се приближиле могле су да виде ватру и да око ње седе они, држећи своје инструменте. Около су били млади људи који су се кретали у ритму музике, а неколико њих је престало да игра чим су Ела и Луна стигле. Дошли су до њих да их поздраве пре него што почне нова песма. Ела се насмешила и погледала ка музичарима. То је урадила и Луна. Али није видела исто што и њена другарица. Уместо момка са риђом косом њене очи су биле окренуте ка другом момку. Његова црна коса се пресијавала при светлости ватре. Иако их није добро видела, могла је да замисли његове тамне очи. Укочено га је гледала неколико тренутака, све док се он није насмешио. Тад је Луна осетила како јој срце лупа као лудо. Тако се није осећала годинама. Тако беспомоћно укочена и потпуно зависна од његовог осмеха. Кад би се он само окренуо ка њој... Није могла да поверује у све што јој се дешава. Њега је познавала од малих ногу, иако се нису дружили. Није могла да поверује да јој је требало толико година да га угледа у правом светлу, као паметног, лепог, доброг младића. ,,А шта би дала само да је он тако некад погледа?“ је било питање које јој је често падало на памет. А одговор је увек гласио: ,,Све! Све бих дала.“ Могла је да осети како јој се сузе скупљају у очима. Ако сад трепне, почеће да лију, а она није била сигурна да би могла да их заустави. Баш у том тренутку је он подигао поглед и сусрео њен. 79

Могла је да чује куцање свог срца у ушима. Убрзо је затворила очи што је довело до тога да јој је једна суза побегла. Ела је, коначно одвојивши поглед од риђокосог, увидела да је њеној другарици тешко. ,,Луна, шта ти је? Да ли си добро?“, упитала је са забринутошћу у гласу. Не желећи да брине Елу, Луна јој је одговорила потврдно. ,,Идем ја кући. Видећемо се сутра“, то су биле последње речи те вечери. Луна је бацила још један поглед ка музичарима, осетила како јој срце лупа, окренула се и отишла. Знала је, као што је и Ела знала, да се још неће враћати кући. Није могла да се сад нађе на затвореном, где је могла да се препусти својим мислима. Морала је да буде на месту где има пуно људи и које је што даље од липа. Тако је једино могла да савлада своје емоције. Оне су биле превише јаке и најлакше ће бити не размишљати о њима. То је радила годинама. Није могла а да се не нада да ће јој ,,црни“ узвратити наклоност, али са бојазни да ће то пореметити њен живот. Имала је да размишља о много чему, а времена нема превише... *** Недеље су пролазиле. Луни се чинило да је време пузало кад год га није видела. Сваки дан јој је био у мислима. Није могла да се одупре осећају да ће се још више заљубити у њега баш због те чињенице. Кад год је склопила очи могла је да га види, као да стоји ту, испред ње и смеши се. Знала 80

Оокк

Павловић Кристина

је да је опасно осећати се овако, али није могла да се одупре. Четири пута недељно су музичари свирали код липа, и сваки пут би она отишла да их слуша, а црнокосог да гледа. Повремено је бацао поглед ка њој и сваки пут би Луна осетила како јој срце плеше иако је она стајала савршено мирно наслоњена на једну липу. Ретко су се гледали право у очи, као да су се играли жмурке погледима. После оваквих вечери одлазила је кући срећна. Тада не би могла да спава и само је о њему размишљала. Понекад би помислила да и он исто осећа према њој; тад би одлазила до липа испуњена неком надом да ће се нешто десити. Али то се, наравно, није ни једном испунило. Време је незаустављиво текло. Луну је њена љубав према њему убијала. Није могла ни на шта друго да се концентрише. Кад је прошло толико времена да је она сама осетила како јој срце пропада у грудима и да не може да дише кад он пролази поред ње, схватила је. Коначно!! Он не осећа исто што и она. Никад није ни приметио њене погледе, њену нервозу и изненадну трапавост кад год би он био у близини. Њена нада је била заувек поломљена. Знала је да је у праву. ,,Како сам могла и да помислим да му се свиђам? Поред свих девојака, бас да то будем ЈА.“ Иако је то болело много, као да јој неко вади срце из груди, морала је да пусти да ствари иду својим током. Није смела више да размишља о њему. Једино што је могла да ради је да плаче и да исплаче себи причу. Јер срећан писац није добар писац, а она је била одлична. 81

ЛИМНАДА

,,Четрдесет осам, четрдесет девет, петдесет! Спремна или не, долазим“, викнуо је Џонатан и подигао поглед. Сачекао је неколико тренутака да му се вид разбистри па је пошао да нађе сестру. Знао је да се сигурно сакрила иза великог храста који је видео у даљини, али је ипак полако корачао ка њој. Волела је да буде боља у жмуркама од њега, а Џонатан није желео да јој се противи. Много је волео своју малу сестру и свашта би урадио за њу иако је била неколико година млађа од њега. Увек би упао у невољу због ње, али није га било брига. Чуо је смејуљање иза дрвета пре него што је искочио пред њу. Џенифер је вриснула и дала се у трк ка кућици. Трчао је за њом колико је могао, али то није било довољно да је стигне. Победоносно се окренувши насмејала се и одједном је пала. Уплашивши се за сестру, Џонатан је у неколико корака прешао раздаљину која их је делила. Сагнуо се ка њој и видео да јој је колено одрано и да крв цури кроз слој земље и траве који је прекривао рану. ,,Морамо нечим да исперемо то, па да намажемо неком кремом. Сигуран сам да је мајка има. 82

Оокк

Павловић Кристина

Само што ћемо упасти у невољу кад нас види“, рекао је Џонатан. ,,Не! Отац ће се наљутити на нас. Тамо се налази језеро, можемо да се очистимо тамо“, рекла је Џенифер руком показујући у правцу из којег су дошли. ,,Јеси ли сигурна? Нисам ништа видео.“ ,,Да, тамо је.“ Устала је са земље, ухватила Џонатана за руку и кренули су ка старом храсту. Џенифер је волела да се игра са братом, десетогодишњаком који јој је увек испуњавао жеље и није дозволио никоме да јој науди. Након неког времена стигли су до обале језера, које је покривало мало простора и поглед им је одузео дах. На другој обали се налазила шума четинара која се огледала у језеру. Оно је било чисто и толико прозирно да се цело дно видело са места на којем су они стајали. Џонатан је сео на обалу и помогао сестри да се смести поред њега. Поцепао је део своје кошуље, умочио га у језеро и принео га Џениферином повређеном колену. Када је прислонио платно на рану, удахнула је ваздух кроз стиснуте зубе и загледала се у даљину. Осматрала је крајолик када јој је за око запао одсјај који се појавио на средини језера. Скочила је са места на коме је седела и узбуђено рекла: ,,Шта је оно? Шта је оно?“ Џонатан није ништа видео па се подигао и угледао мали одсјај. ,,Не знам, не могу добро да видим.“ 83

Окренуо се неколико пута и пошао ка дрвету које се налазило неколико корака од њих. Успео се на прве гране, пазећи да се не оклизне и не падне. Када је стигао на жељену висину погледао је ка језеру и видео да се на његовом дну налази огрлица. Сишао је и рекао Џенифер за своје откриће. Истог тренутка је замислила да мора да је има и кренула ка језеру да га узме. Зауставио ју је и извео из воде, знајући да је још несигуран пливач. Скинуо је мајицу и кренуо је пажљиво ка огрлици. Иако је био мањи од својих вршњака, био је снажан пошто је оцу помагао кад је год могао у породичном послу. Када му је вода већ долазила до паса окренувши се видео је да Џенифер цупка у месту стежући његову мајицу на грудима. Насмешио се и кренуо да плива ка средини језера. Руке су му природно клизиле кроз воду и могао је да осети лагани поветарац који је дувао. Стигавши изнад огрлице застао је и осетио умор у рукама. Није смео да одустане и да изневери сестру, па је дубоко удахнуо, затворио очи и заронио. Након неколико тренутака их је отворио и био задивљен, језеро је било пуно живота. Свуда су пливале рибе које се нису виделе са обале. Многе никада није видео, а отац га је стално водио на пецање. Осетио је како му полако ваздух нестаје и наставио је ка огрлици. Било је много дубље него што је мислио и то је схватио када му је нестало даха. Окренуо се ка површини и почео да замахује рукама и ногама што је јаче могао. Није стигао до ње када је осетио нечију руку око себе која га вуче ка обали. 84

Оокк

Павловић Кристина

Искашљавајући воду из плућа Џонатан је покушао да се сети шта се десило. Изнад њега је стајала Џенифер која је плакала и у углу ока видео је још неког. Када је дошао до даха усправио се и загрлио сестру погледавши ка мистериозној особи. И био је запањен! У води је стајала девојка у плавој хаљини дуге смеђе косе, крупних зелених очију и пуних црвених усана. ,,Надам се да ти је добро. Дуго си остао у језеру без ваздуха“, рекла је. Неколико пута је прочистио грло и рекао је: ,,Ко си ти? Шта тражиш овде? Како си нас нашла?“ ,,То је много питања за неког младог као ти. Веома си храбар. Не би се многи усудили да зароне толико дубоко“, одговорила је са осмехом и села на оближњи камен. ,,Она те је спасила. Извукла те је из језера и помогла ти да се пробудиш“, рекла је Џенифер и пришла девојци. ,,Хвала ти што си спасила мог брата.“ ,,Нема на чему. И други пут. Него, шта си покушавао да урадиш?“ ,,Џен је желела огрлицу са дна“, одговорио је Џонатан и пришао њима двема. ,,Ниси требао то да покушаш, она не припада теби.“ ,,Него коме?“, упитао је пркосно, ,,Што не изађеш из језера?“ ,,Не могу. Везана сам за њега, а и оно за мене.“ ,,Она је дух језера“, рекла је Џенифер са сјајем у очима. 85

,,А та огрлица припада једној девојци, коју нисам видела одавно. Неки младић ју је направио за њу. Хоћете да чујете причу? Али не смете никоме да је кажете. То су њихове успомене.“ Џенифер је већ села поред непознате девојке жељно исчекујући причу када се Џонатан спустио поред ње. Нешто у вези са девојком му се чинило познато и давало му је осећај сигурности. Тада је она почела да описује догађаје везане за огрлицу. * Не мислећи ни о чему Хенри је безизражајним изразом лица ударао маљем по неискованом гвожђу. Уживао је радећи у очевој ковачници која ће једног дана постати његова. Иако је то био напоран посао највеће задовољство му је причињавао када је у рукама држао плод свога рада. Није ни оцу а ни браћи дозвољавао да му помогну, желео је да уради то сам. Случајно је подигао поглед са наковања угледао је младу жену која је стајала испред ковачнице и изгледала као да се изгубила. Када јој је пресрео поглед све што је до тада волео изгледало му је неважно. Била је веома млада са плаво-зеленим очима које су пресијавале, дуге смеђе косе која је личила на свилу. По њеном погледу схватио је да ју је уплашио пошто је већ следећег тренутка потрчала ка излазу из села. Без размишљања испустио је метал који је држао у рукама и потрчао за њом. Иза себе је могао да чује оца како га зачуђено зове, али све што је желео јесте да нађе мистериозну девојку. Када је стигао до краја улице, до раскршћа, примето је да ње нема. Истог тренутка му се вратио разум 86

Оокк

Павловић Кристина

и запитао се зашто ли је потрчао за њом када је пре никада није видео. * Већ недељу дана није могао да размишља ни о чему осим о девојци. Чим би чуо неки звук испред ковачнице одмах би подигао поглед не би ли угледао њу. Али то се ни једном до тада није десило. Сунце је полако залазило када је одлучио да заврши са послом. Затворио је ковачницу и кренуо ка шуми у коју је волео да иде. Када је зашао за последњом кућом имао је шта и да види. Девојка је стајала поред пута и гледала чежњиво у правцу села. Осетио је како му срце поскакује у грудима и лаганим корацима је прелазио раздаљину која их дели. Када је био на неколико метара од ње застао је, на шта се она осмехнула. ,,Извини ако сам те уплашио пре неки дан. То ми није била намера“, рекао је Хенри. ,,Немаш на чему да се извињаваш. Ја сам та која би требала да се извини“, одговорила је мелодичним гласом. ,,Зовем се Хенри. А ти си?“ Застала је неколико тренутака пре него што је одговорила: ,,Моје име је Лима.“ ,,Драго ми је што сам те упознао. Никад те пре нисам видео у селу. Ти ниси одавде.“ ,,Живим у близини, али ти не знаш за то место.“ Остали су тако, на путу, сатима причајући о свему и свачему. Хенри је могао да осети да му срце прескаче откуцај сваки пут кад би се Лима насмејала или погледала га у очи. Ускоро је пао 87

мрак и она је морала да оде. Али пре него што је нестала упитао ју је да ли ће је поново видети. ,,За недељу дана на истом месту“, одговорила је са загонетним осмехом и отишла у правцу шуме. * Жељно је ишчекивао понедељак када ће је поново видети. На себе је преузимао више послова него што је морао само да не би узалуд размишљао о Лими. Али ни то није помогло, пошто му је сваког тренутка била у мислима. Отац га је стално корио, браћа су га запиткивали о којој девојци је реч, али Хенри није ништа рекао. Када је коначно дошао понедељак журно је затворио ковачницу и потрчао ка излазу из села. Лима га је већ чекала са осмехом на лицу. Чим ју је видео осетио је да му дах нестаје и срце јаче лупа. ,,Ниси морао да трчиш до овде. Знам да треба да радиш до касно“, рекла је Лима и даље се осмехујући. ,,Данас није било много посла, па сам завршио раније. Колико дуго си већ овде?“ ,,Већ неко време. Али није ми био проблем да чекам. Хоћеш да се прошетамо? Не могу да стојим у месту.“ Хенри се сложио и кренули су ка реци која се налазила у близини. Лима је знала како јој се полако рађају осећања према њему, што није смела да допусти, али није желела ни да престане да га виђа. * 88

Оокк

Павловић Кристина

Недеље су пролазиле, и обоје су знали да без оног другог не могу. Живели су за дан када ће се видети и током шетња су заборављали на свет око себе. Често су седели поред старог храста у чијој близини се налазило језеро. Једног дана, док су шетали, Лима се саплела о камен и пала. Хенри се већ следећег тренутка нашао поред ње помогавши јој да устане. Случајно је шутнуо камен о који се она спотакла и он се откотрљао неколико корака даље од њих. ,,Хвала ти“, рекла је Лима црвена у лицу када јој је пажњу скренуо одсјај који се јавио на површини камена. Отишла је до њега, са Хенријем који ју је пратио у стопу, и увидела да је то смарагд. Осмех јој се истог тренутка појавио на лицу и одушевљено је рекла: ,,Прелеп је!“ Спустила га је на земљу и њих двоје су кренули својим путем. Следећег дана Хенрију је требало много времена да поново пронађе смарагд. Истог тренутка када га је узео у руке знао је да жели да јој га поклони. * Те недеље је беснела олуја. Од ветра дрвеће се сагињало до земље, лишће је плесало у ковитлацима. Ништа није могло да се нађе напољу а да га ветар или киша омету. Хенри је недељу дана провео у кући проклињујући време које га је спречило да се види са Лимом. У руци је држао део смарагда који је успео да одвоји од остатка и смишљао како да јој га поклони. 89

,,Шта ти је то?“, упитала га је мајка која је нечујно ушла у собу. Када јој је показао камен она се насмешила и рекла: ,,Ако је то за неку девојку, сигурна сам да ће јој се свидети.“ ,,Јесте, али не знам како да јој дам.“ Мајка му се насмешила и посегла у џеп од кецеље и извукла сребрни ланчић. ,,Ово је твој отац мени поклонио пре него што смо се венчали. Можеш да смарагд ставиш на њу као привезак.“ Хенри је са одушевљењем гледао у мајку која га је пољубила у чело и изашла из собе. * Олуја се полако стишавала али Лима није могла да се смири. Много се ужелела Хенрија и то ју је чудило. Била је вољна да оде истог часа код њега што је и урадила у недељу поподне. Кретала се тихо кроз шуму ослушкујући разне звуке живота којима је она одисала. Волела је природу, као и све њене рођаке. Вода ју је умиривала, шума јој је уносила радост у срце, сунце пружало топао загрљај. Али у последње време је само размишљала о Хенрију што ју је збуњивало. Никада јој није било толико стало до некога, а да је у исто време силина осећања плаши. Покушавала је да се не обазире на то, да не мисли о њему, али то јој није полазило за руком. Када се нашла на корак од села уплашила се и запитала да ли је погрешила што је непромишљено кренула ка њему. Спречавајући сумњу да јој 90

Оокк

Павловић Кристина

помути разум кренула је напред и чим је стигла пред ковачницу видела га је. Хенри је седео за столом и гледао у сребну огрлицу боје месецине а на њој се налазио смарагд. Знала је да је то поклон за њу и могла је да чује Кринејине речи: ,,Ако се икада заљубиш нестаће све до чега ти је стало.“ Страх јој се ширио срцем и сузе су јој кренуле низ лице. Потрчала је колико је ноге носе не заустављајући се ни када је стигла надомак шуме. Волела га је, али није желела да изгуби себе. * Олуја је прошла и Хенри је једва издржавао да не отрчи у шуму и крене у потрагу за Лимом. Понедељак је пристигао и његова нервоза је расла. Није отишао на посао већ ју је цео дан чекао на путу, где су се обично налазили. Смркавало се а Лима још увек није дошла, па је кренуо ка храсту да је тражи. Ни тамо није била. Окретао се покушавајући да је пронађе. Отишао је до језера и загледао се у воду која је била исте боје као Лимине очи, што га је још више растужило. Чекао је неко време ту, све док није прошла поноћ и схватио да неће доћи. Седео је на језерском камену гледајући али не видећи воду. ,,Она неће више никада доћи“, рекао је гласно док му се срце цепало. Устао је, бацио ланчић у језеро и вратио се путем којим је дошао. * ,,И више никада није дошао овде“, рекла је мистериозна девојка док је завршавала причу. Џе91

нифер ју је гледала без трептања, а ни Џонатан није остао равнодушан. ,,Шта се десило са девојком? Што није дошла?“, упитала је Џенифер. ,,Зато што се уплашила да ће изгубити оно до чега јој је стало. И још увек се каје што се није појавила.“ ,,Како знаш?“, упитао ју је Џонатан на шта се девојка само насмешила. Седели су неколико минута у тишини пре него што је Џенифер упитала: ,,Како се зовеш?“ ,,Лимнада“, рекла је уз тужан осмех. ,,Исто као...“ било је једино што је Џонатан успео да каже пошто их је неко дозивао из правца шуме. Окренули су се и схватили да је то Хенри дошао по њих. ,,Шта радите овде? Јесам ли вам рекао да се не удаљавате толико од села? Мајка вам се много забринула.“ ,,Извини, оче“, рекла је Џенифер, ,, само смо се...“ Окренула се и схватила да Лимнаде нема. Али место на којем је седела је било пуно воде. ,,Нема везе. Хајдемо кући“, рекао је Хенри и показао је руком својој деци да је време да крену. Џонатан је устао истог тренутка и кренуо ка оцу, али је Џенифер оклевала. Поново је погледала ка месту на којем је седела Лимнада, само што се сада тамо налазила сребрна огрлица боје месечине са каменом смарагдним као језеро. Ставивши је око врата убацила ју је у хаљину тако да је нико не види и потрчала за братом и оцем који су већ одмакли. 92

Оокк

Станисављевић Милица (1992)

КЕКС И МЛЕКО

Јутрос сам опет хтела млеко и кекс. Рекла сам мами. – Мама. Мени се једе млеко и кекс. Мама је брљала тањире у судопери и није ме гледала. Мислила сам да ме није ни чула. – Мама. Мени се једе млеко и кекс. Опет је ћутала. Само је сад пустила воду да шушти. Ваљда опет да ме не чује. Продрала сам се. – МАМА, ЈЕДЕ МИ СЕ МЛЕКО И КЕКС. Зидови наше бараке су танки и баба Живка мене често чује пре маме. Зато је и она из своје бараке довикнула: – Лепосава, на’рани то дете, пресвиснуће или она гладна или ја од ње. Баба Живка је увек била на мојој страни. Ја сам њој заузврат помагала око пилића. Кад се заврзу о жичану ограду, а ја ђипим, па се прислоним, па прво гледам како вратићима млате и пијучу не би ли се ослободили. Не могу ја то тако дуго да гледам. Само мало. Буде ми занимљиво. А онда провучем рукицу са друге стране и ослободим пипу и тепам му онако како му баба Живка тепа: 93

– Лепи мој мали пипо, ти си ми најслађи, ти ћеш да растеш док не порастеш и нећу те клати за супицу никад. То каже увек. И увек их све закоље. Ја сам једном тражила једну пипу да ми да, да га држим у кутији на нашој веранди. Није ми дала. Али ми је после дала да пробам супицу. Са дебелим резанцима. Жуту. Мама никад не прави жуту супу са дебелим резанцима. Мама само да млеко и кекс, па сам срећна, или паризера, па сам гладна цео дан. Али сад није хтела да ми да. Ни баба Живка није могла да ми помогне. Мама је отворила прозор и продрала се на њу: – Од чега да је на’раним Живадинка? Од ваздуха? Од шодера? Немам! Немам ’леба од чега да замесим! Квасца немам, немам брашна! Онај опет ко зна кад ће кући! А онда је престала да виче и села поред мене. – Мама, једе ми се млека и кекса. – Немам. Узми паризера. – Мама, паризера сам јела за вечеру. Ружан је. Не свиђа ми се. Лепи се за зубе и има пуно оног белог. – Пахуљице, ја кекс немам. Мама нема пара. – А што, мама, ми немамо пара? – Ми смо, Пахуљице, сиротиња. Зато. – шмрцнула је мама. – А шта је то сиротиња, мама? – звучало је смешно. Сиротиња. С-и-р-о-т-и-њ-а. – То је кад немаш оно што хоћеш и кад нико то неће да ти да. – сад је звучало тужно. 94

Оокк

Станисављевић Милица

– Мама, је л’ нас хоће да руше што смо сиротиња? – много тужно. С-и-р-о-т-и-њ-а. – Јесте, сине. – рекла је мама и кобајаги протрљала око што јој је трепавица упала. Ја сам знала да је кобајаги. Она је плакала. Мама стално плаче што смо сиротиња. Некад мање, кад тата донесе зејтина и брашна и плазме и кекса, а некад више, кад тате нема по три, чет’ри дана. – Сад ће мама теби да нађе кекса. Има баба Живка. Питаћемо Зоку да помузе козицу, па ће Пахуљица да ручка. – Нека мама. – шмрцнула сам и ја, кобајаги упала ми трепавица и мени. – Па мора моје дете нешто јести… – љубнула ме је мокрим устима по челу. Хтела сам да се обришем али сам истрпела. Мама је била тужна. И ја сам била тужна са њом. А нисам хтела. Зато сам се окренула, извадила из фрижидера паризер и ставила га пред нас две. Узела сам ножић и почела да сецкам. На силу сам убацила парченце у уста. Са мнооого бајатог хлеба, да не осетим оно бело. – Види, мама! – показала сам јој на моја пуна уста. Ћутала је и гледала у једну тачку, негде у мушкатлу на веранди бараке, што се видела кад су врата отворена. – Мама, види ме! – звала сам је опет. – МАМА, ВИДИ МЕ. Зидови наше бараке су танки и баба Живка мене често чује пре маме. Зато је и она из своје бараке довикнула: 95

Станисављевић Милица

– Погледај то дете већ једном, Бог нас не поглед’о дабогда! Мама ме је погледала. Тужњикаво. Оно к’о кад хоћеш да заплачеш опет. – Мама, види. Ми нисмо сиротиња. – Јесмо, пиле… – Нисмо мама. – Како нисмо? – Ја не волим више млеко и кекс. Ја не волим кекса и млека кад нема. Онда волим оно што имамо и што нам дају, да не будемо сиротиња! – Шта волиш, злато? – Волим. Паризер волим! Волим ово бело! Више него плазму и млеко! – гризла сам и гризла и гризла и муљала по устима да пљунем у кофу кад изађем, кад нико не види. Мама ме је гледала полутужно–полусрећно. Помазила ме је по глави. – Је л’ нисам сад сиротиња? Мама, је л’ нисам сад сиротиња? Види, све сам појела! Је л’ нисам сиротиња? – Ниси, злато, ниси… И била сам срећна. Мама се насмејала. Мало чудно, пошто су јој образи били мокри. Али се насмејала. И треба да се смеје кад нисмо сиротиња.

Оокк

КОРАК ДО БЕСКРАЈА

Прве пахуље плешу са ветром. Улице пуне света и сви негде журе. Кад боље размисли, и она жури. Зашто је уопште и застала пуштајући старца да се расплине причом о својој патњи, питала се. Као да никога другог на свету ништа не боли... Људи пате. Пожале се али не помаже ни то увек. Некад нешто и напишу о томе, али утолико горе, забога, ко још чита о туђој несрећи кад има сопствену? Дајте неко ’срећно’ штиво! Људи пате. То је то. Само је хтела да купи поврће! Наредног дана је већ требало да потпише уговор... За недељу дана, паковаће кофере и готово. Отићи ће. Кроз годину дана вратиће се и моћи ће да их погледа све. Неће ништа рећи, али ће поглед говорити ’рекла сам вам да ћу успети’. Насмеја се али је из размишљања трже хладан ветар и она обрати пажњу на деку поред ког је и даље стајала. – Сви негде журе. – закашља се старац, стављајући марамицу преко усана а потом настављајући. – Да, да. – климнула је главом бацивши поглед на сат. – Можда не увек кораком, али у мислима, свако је три миље испред осталих! Сви би све. 97

Одмах. Понекад кад успориш, обрати пажњу на то... – Да, да. Мораћу. – девојка се насмеја нервозно. – Они као да никад не застајкују, зар не? – настављао је старац, не придајући много пажње њеним кратким реченицама – Само табају своје стазе, немајући појма чак ни да ли су праве... И кад се залете у погрешном правцу, другог ће после да криве... Водите рачуна, госпођице... – Да, да. Мораћу. Чудан је свет данас. – рече и пребаци кесу из једне руке у другу, поцупкујући у месту. – Може неко у тој збрци и Вас повући... Кад једном у ту колотечину упадне, тешко човек из ње излази... пројуриш кроз данас, чекајући сутра... сутра те опет спопадне нека мука, нека глад за прекосутра... и прође! Што више журиш, пре прође... – То ми се стално дешава са аутобусом, кад год журим, оде...! – засмеја се девојка и раздраганим тоном приведе разговор крају – Ја сада морам да идем... Ужасно ми је хладно! Не бих да назебем, сутра потписујем важан уговор, деко! Путујем! Путујем следеће недеље... Тек за годину дана сам ту поново... Сутра је важан дан, сутра почињем да живим! – Ех, ти данашњи аутобуси... – скрушено одговори старац и добаци док девојка још не одмаче далеко – Нек је са срећом! – Хвала, деко, хвала! – девојка боље намести шал и брзим кораком зађе у споредну улицу, пуну света. Пахуље плешу са ветром и сви негде журе. 98

Оокк

Станисављевић Милица

– Живот прође. – уздахну старац и стаде иза своје тезге. – Ајвар, купус, зимница, јефтино!

ВЕЗЕ

Ветар је лудачки дувао. Након неколико неуспешних покушаја, запалио је цигарету. Последњу, обећао је. Подигао је обрву и иронично се насмејао. Да престане да пуши због ње? Ма да! Она га чак и не воли... Сви то кажу! Она није за њега! Она је превише за њега. Превише стидљива, превише фина, превише петнаестогодишњакиња за девојку у трећој деценији живота! Она је лоша особа, она се њима не свиђа... Она уосталом ништа и не ради како треба, кажу. У праву су, бацио је цигарету и газећи је, схватио... Једино што добро ради... дођавола, не добро, она то ради најбоље. Она слуша. Слуша толико проклето добро да би могао да помисли да га чак и разуме... Али они кажу да су они ту да слушају... Покушао је да им објасни да она слуша на прави начин, али су га прекинули у пола реченице, мењајући тему. „Марија, можеш ли да изађеш?“, откуцао је поруку стојећи испод њеног прозора. „Могу само на прозор... Тата је заспао... Ако се пробуди, готова сам“, читао је одговор. „Изађи на прозор...“, одговорио је, схватајући да су они у праву. Провирила је чупаве косе кроз прозор. 100 Оокк

Станисављевић Милица

ју је.

– Зашто ми се ниси јавила малопре? – питао

„Купала сам се, нисам чула телефон“, одговорила је поруком. – Шта ти је, зашто не причаш? – намрштио се. „Па моји, кажем ти, пробудиће се.“ – Опет се понашаш тако, Марија! „Како?“ – Договорили смо се да ћеш да се промениш! Да ћеш да даш све од себе да промениш однос који они имају према теби... А погледај, сад се кријеш да те не чују и не виде. Понашаш се као дете! Лепо су ми рекли... „Извини... Шта да радим, знаш да тата има проблеме са притиском... Ко ти је шта рекао?“ – Ко? Моји пријатељи! Сви! Сви су рекли да ниси за мене! – изговорио је бесно. Ћутала је. – Шта је сад, Марија? Ћутиш? Зашто ћутиш? – питао је нестрпљивим тоном. „Слушам те... Реци, зашто нисам за тебе... Ко то каже?“ Замислио се. Она се закашљала стојећи на прозору. Кашаљ је постајао све јачи. – Марија, јеси добро? – викнуо је надајући се да ће престати. „Јесам, само је хладно...“ – Је л’ то теби мокра коса? „Па купала сам се, рекох ти.“ – Прехладићеш се, улази унутра, причаћемо... – говорио је. 101

„Кад ти можеш да стојиш овде по оваквом времену, могу и ја.“ – Марија, сви кажу да ово наше није нормално... „Волим те.“ – Немој то да ми радиш кад разговарамо овако... Волим и ја тебе али нико не мисли да је ово како треба... „Шта ти мислиш?“ – Ја мислим да ћу поднети, ја те познајем, ја желим да се борим и знам да вреди, али то је моје друштво, моји пријатељи које знам од малена и који би живот дали за мене, у свако доба, они то не говоре из зле намере, желе ми најбоље... „Хајде иди... Лези, одспавај... Јави ми се ујутру, па ћемо причати... Видим да си попио, не можемо овако разговарати. Можда је боље да попричаш са неким другим и сабереш се, пошто наш разговор неће допринети... Је л’ будан неко од твојих? Неша, Сара?“ – Рекао сам ти... Они су ту увек, они су стално уз мене, кад год треба! Нису као ти, да хистеришу кад год урадим нешто што не очекују, да затварају прозор кад им очеви спавају... Да не смеју да изађу из куће после десет сати... „Онда причај са неким... Овај разговор неће ни мени ни теби помоћи... Чула сам шта си имао да кажеш... Можда и јеси у праву... Али морамо причати лепо...“ – Ма, одох. И ако загинем са њима негде, немој после да се буниш... Ти си крива за све... Ти за ову везу ништа не радиш... Идем... Слуђен 102 Оокк

Станисављевић Милица

сам... Идем да причам са неким ко ме стварно разуме, ко ће ме посаветовати... Погледај! Запалио сам! Је л’ ти смета??? Удаљио се од прозора разочаран. Повукао је дим и опет бацио цигару. Удаљавајући се, чуо је како кашље... Шта ако јој није добро? Ма, ни она није марила за њега кад њему није било добро... „Тата ми не да напоље“... Будалаштине. Он би за њу побегао! Одлучио је, иде на спавање, дан је био очајан... Али не. Не може заспати. Мора да поприча са неким. Са неким ко га стварно разуме, ко је увек ту. Неша је сигурно будан, требало је да буде са девојком... Кад је Марија будна, будан је и он... Два сата после поноћи... Пришао је прозору са ког је допирала слаба светлост лампе. Погодио га је каменчићем, а тренутак касније се на отвореном прозору појавио Неша. – Ау, брате, па наш’о си кад ћеш! Не могу, бре, сад... Не могу више да слушам исту причу... Ти мораш да пређеш преко тога! Раскидај, бре. Бар да је нека, него јок! ‘Ајде ћао. – затворио је прозор и спустио ролетну. Неша му је брат... А брату се не долази пред стан тек тако, одједном, без најаве, да га гушиш проблемима... Није требало то да уради, прекорео је себе. Извадио је телефон из џепа и назвао Сару. – Ееееј, Стеф? Реееци, срце? – разазнао је са друге стране глас који се издвајао из ненормалне буке и шуштања. – Саро... Морам да причам са неким... Могу ли, молим те, да дођем до тебе? – питао је не разумевајући шта се дешава. 103

Станисављевић Милица

– Ееееј, Стееф? Слабо те чујем, знаааш. Помирила сам се са Марком! Није ли то дииивно? Хајде зови ме сутра да ти прииичам! Знаш какво је срце... Ја сам глупача што сам раскидала! Слааадак је... Значи, ништа те не чујем... Ево нас на сплаву... Хајде, зовем те сутра... Моорам да ти испричам све... Љубим те највише! – шуштало је... и прекинуло се. Кренуо је. Није имао појма где... Стигла му је порука. Марија. Није имао снаге. Стварно није имао снаге за то. Вратио је телефон у џеп. Пет минута касније, поново је завибрирао. И још једном. И још три пута. Изнервиран је потегнуо за телефоном спреман да га баци ако је опет она. Није имао снаге за нови хистерични напад. Порука је и даље чекала на дисплеју. Пропуштени позиви. Уздахнуо је и притиснуо ‘прочитај’. „Еј... безвезе је да онако завршимо разговор... Да пробаш да уђеш кроз прозор? Мердевине су иза куће. :)“ Шта год то било, нешто га је натерало да се насмеје. Је л’ то био тај осећај, да она није за њега? Ко зна, можда то неко тако тумачи. „Стижем. :)“ Бацио је паклицу цигарета у контејнер и потрчао.

104 Оокк

Стојановић Емилија (1992)

***

Хајде да дозволимо тренутку да нам уништи животе! Прождире ме ово вечито питање... Хајде да га заменимо вечитим кајањем! Кајање бар има укус, има боје, људско је! Нека сећање замени ове проклете снове и попуни празнину коју у мени стварају. Знаш да ја волим да сањам, али постајем празна, прозирна. Треба ми успомена, хоћу да се сећам, макар и највеће грешке! Можда грешка није фатална ако је учинимо једном. Нека нас тренутак обузме у једном дугом трептају, па ћемо га оставити за собом заувек! А понећемо то слатко, слатко сећање...

105

Стојановић Емилија

Нисмо ми такве особе да допустимо да оно прерасте у питање, зар не? Ми смо јачи од тога. Или смо само јаки на речима... А и знаш колико волимо да сањамо... Али ако се поново јави питање, снови ће имати чвршће темеље, неће бити овако бледи, овако нестални. Надам се да ће бити довољни, да ће нас боље заварати. Надам се да смо довољно јаки да опет не помислимо: Хајде да дозволимо тренутку да нам уништи животе!

106 Оокк

КАДА НЕ ВОЛИМ

Када дођу ови дани у којима не волим Када само ћутим Јер не желим да причам о времену Питају ме зашто сам љута Нисам љута Само сам свесна Свесна да су звезде неки гас Да је месец камен Сенке само сенке А вода само течност Детињство само сећање Срећа само надање Погажено обећање Сутра – изазов Падање У овим дугим данима Када не волим Када само ћутим Нисам љута Само сам свесна да сам постала Ви Можда ови дани прођу ако Икада Успем то да заборавим 107

БЕДУИН

Стопе за мном брише ветар. Распршује их у бесповрат очекивања. Предео око мене се мења, а увек је исти. Само да прођем још ову дину. Али она непрестано расте, непрестано се шири, иза ње је море, осећам му мирис! Песак ме заслепљује, пеку ме очи, пече ме лице, али ја настављам да вучем кораке кроз мрак, уз страх да никада нећу изаћи, да никада нећу наћи излаз из пешчаног сата.

108 Оокк

ТАМО САМ

Одустајем. Не могу више. Док капи кише, те проклете кише Лију ми низ лице, лију низ тело, Ја трчим, јурим кроз облаке. Бело Ме гуши и вуче у пару Да у њој нестанем, у тихоме жару Који све блеђи постаје. После њега само остаје Празнина без краја, без пута. У њој моја сенка кроз безнађе лута, Кроз вечност која је појела сутра.

109

***

Када је последња зора изгорела Ветрови подсмеха послали су део пепела У моје очи Сећам се тужног призора Пламене сузе капале су на уже Којим сам вукла сунце Док само прах није остао у мојим рукама Међу ватром опрљеним прстима Када је последња зора изгорела У бели мермер претворио се лед у мојим венама Само да ми буде јасно да нема повратка У време надања Сећам се тужбалице анђела Који су стреле одапели у облаке Њихова песма стапала се Са таласима пустих обала Са звуком вечитог плаветнила у океанским дубинама Са ветром који хуји каменим хридима

110 Оокк

Стојановић Емилија

Када је последња зора изгорела Оставила сам снове покрај њене хумке Да је вечно оплакују А ти, ти не прекоревај моје сиве погледе И не жали моје беле обрисе Немој жалити моје беле обрисе

111

ПОБЕДНИЦИ КОНКУРСА ОМЛАДИНСКОГ КЊИЖЕВНОГ КЛУБА

„НЕМИРИ“

ОБРЕНОВАЦ, 2012

Марија Муждало

НЕМИРИ Руке су ми се тресле. Плашила сам се да не испустим неку од тешких, скупоцених бунди. Можда то не би био проблем да њихове власнице нису тако помно посматрале сваки покрет који бих направила док ту гомилу крзна стављам на вешалицу. Није ми јасно зашто успешне жене имају потребу да се доказују некоме попут мене. Њихови пратиоци били су много пријатнији. Можда су моћне жене заиста страшније од моћних мушкараца. „Добро вече“, пренуо ме је из размишљања дубок глас. Подигла сам поглед са мермерног пулта, а у лице су ми се унели црни цилиндар и штап. Не знам много о штаповима, али овај није био један од оних старачких. Узвратила сам поздрав штапу и цилиндру уз неискрени, увежбани осмех. Ништа ме више овде није могло зачудити, па ни некаква гардероба из 19. века. Непознати је одшетао ка партеру, из навике сам га ипак одмерила. Био је висок, крупних рамена, ходао је као званичник. 115

Још један чудак. Такви су бољи од снобова којима сам била окружена. Почео је коктел. Кристалне чаше, беле рукавице, црвене усне и широки осмеси, зечје крзно, црне хаљине, високе потпетице, велике пунђе, сребрне минђуше, прстење са огромним драгим камењем, напудерисани носеви. Све то смењивало ми се пред очима попут рингишпила боја, звукова и мириса. Сви су се са свима грлили и љубили, радознало гледали једни другима у новчанике и торбе, слатко су се смејали и вртели око мене. Осећала сам се као животиња у зоолошком врту, једино што су мене гледале само пакосне жене. Осетила сам да ћу, ако останем овде, ускоро почети да плачем. Отишла сам уз изговор да морам да прегледам салу. Волела сам да посматрам празну бину и старе али ипак елегантне завесе боје ћилибара. Понекад сам дуго седела у партеру и уживала у тишини. Необично је било и то, што је чаролија трајала само док претстава не почне. Чим би публика почела да улази, постајала је само још једна у низу обичних позоришних сцена. Ушла сам у црвени тунел, како смо звали пролаз који је служио да публика уђе у ложе. На улазу сам се сударила са црним брковима увијеним неприродно ка јагодицама, продорним погледом и неискреним осмехом. „Јесте ли видели моју супругу?“ хтео је да зна. 116 Оокк

Марија Муждало

Сада сам била сигурна да је луд. Осмотрила сам га. Носио је фрак и беле рукавице. „Нисам. Мислим да би...“ Требало би да се придружите осталима у фоајеу, нисам стигла да завршим. „Мислите да сам се изгубио.“ „Не, ја само мислим да би вам било пријатније у фоајеу. Можда.“ „Ја баш мислим да би ми тамо било веома непријатно“, значајно ме је посматрао. Нисам могла више да глумим уљудност: „Не би требало да будете овде, а ја свакако морам да закључам врата.“ „Желите ли да погледате мој атеље?“ Као да ме није чуо. Томовић је био шеф обезбеђења. Причали су ми да је у позоришту од памтивека. Волео је и мрзео све овде. Сада ми је био преко потребан. Имам посла са лудаком. Како сам ћутала, наставио је: „Близу је. Видите ли она врата?“ Показивао ми је врата од гардеробе. Где је Томовић! „Не, ја заиста морам да се вратим“, глас ми је дрхтао од несигурности. „Опустите се! Па ви мислите да сам ја некакав чудак!“ Махао је рукама и колутао очима, затим наставио: „Па наравно! Нисам се ни представио! Опростите, веома сам љут на супругу. Знате, она је преминула пре мене. Моја предивна Гала.“ 117

Као да је одлутао духом, можда је ово била прилика да побегнем. Погледао ме је и свечаним гласом се представио: „Салвадор Дали.“ Затим ми је намигнуо. „Ви сте већ одавно мртви“ , хтела сам да помислим, али сам рекла. Дали се није много потресао због ове непријатне примедбе. „Онда причате са утваром?“ Нагињао се ка мени. Верујем да је мој израз био веома блентав. „Шалим се мало са вама. Не замерите.“ Вероватно му је било жао моје блентаве појаве. „Хајдемо ка атељеу.“ Можда зато што нисам желела да се вратим у фоаје и суочим се са оним непријатним лицима, а можда јер сам изгубила сваки додир са стварношћу пратила сам чудака који се претстављао као Дали ка гардероби. Иза ових врата обично сам се сусретала са нервозним глумцима или слушала сиктање солиста из опере или балета. Када је Дали закорачио иза њих дочекао ме је толико другачији призор да сам стала и кренула уназад. Била је то дугачка, али уска просторија. Са обе стране било је мноштво слика које су се простирале у недоглед. Гледала сам удове разбацане по платну, пејзаже чудног изгледа, лица, усне, људе којима су ноге биле танане, личили су на ве118 Оокк

Марија Муждало

лике скакавце, било је највише очију. Гледале су ме са обе стране те уске собе. Заборавила сам на свог пратиоца. Сетила сам се да сам сама овде са њим и опет сам помислила како би било паметније да сам позвала Томовића. Усудила сам се да га погледам. Изненађење је било још веће него на уласку у атеље. Увијени бркови сада су прекривали много млађе лице. Није имао више од 30 година. Нестали су фрак и рукавице. Младић је носио само прљаве панталоне, а на грудима и шакама били су трагови црвене и плаве боје. Као да све ово није било довољно, пришао ми је, ухватио ме чврсто за десно раме и пољубио. „Драга, добро је да си дошла. Један је од оних дана“, био је узбуђен. „Ко сте ви и где се налазимо?“ Нисам имала времена за чуђење. Било је неопходно да одмах одем одавде. „Не љути се, преклињем те. Не могу против себе!“ Уносио ми се у лице. „Желим одмах да се вратим“, глас ми је био плачан. Знала сам да ме само неколико корака одваја од врата и познатог црвеног тунела. Али ово није била гардероба, а ни позориште. Окренуо ми је леђа и почео да претура по некаквим скицама. Размишљала сам о начинима да се избавим, надала сам се да је разрешење ове незгодне ситуације тривијално и да ћу се ускоро вратити бундама и напудерисаним носевима. 119

Марија Муждало

Окренуо се опет, овај пут лагано, држећи нешто веома пажљиво. Смешио ми се и показивао скицу на папиру. Крикнула сам у неверици. Коса јој је била распуштена, досезала је до рамена. Округле очи гледале су ме смирено и одавале самосвесност, онакву каква је мени недостајала. Носила је кошуљу, једна дојка била је огољена, придржавала ју је руком. Осетила сам да црвеним. Погледала сам га. Смешио ми се. Био је задовољан мојом реакцијом.

120 Оокк

Виктор Костески

СКОК ГОСПОДИНА НОТОРНОГ

Господин Ноторни, који се управо спремао да скочи са једанаестог спрата те направи од себе кашу иако није волео кашаста јела а био је читавог живота принуђен да их једе што је жалосно али и симптоматично јер довољно казује како је био третиран од стране околине која иначе није ни постојала јер је добро познато да реч „околина“ нема никаквог конкретног значења а придаје јој се огромна чак судбинска важност што може довести и до оваквих случајева самоубистава опасних по економију шокантних трагичних али занимљивих и профитабилних за медије рутинских за болничаре одвратних за полицију поучних за децу ометајућих за станаре зграде и згодан изговор за пролазнике да одложе свој повратак кући који је иначе неминовнији од смрти, се неколико минута премишљао. Господин Ноторни, чије презиме може да изазове језу код добронамерних читалаца смех код оних злонамерних и што је најчешће никакву реакцију код ненамерних читалаца које сви аутори највише воле јер попут оваца допуштају да их до121

тични води куд хоће што би значило да је он ован предводник, је ипак чврсто одлучио. Господин Ноторни, који је по објективном мишљењу био неуспешан човек а за објективно се сматра мишљење успешних људи те према томе неостварен јер није остварио нити створио ништа па чак ни децу коју је ипак најлакше створити и која могу усрећујући родитеље од своје треће до осме године ако се сукцесивно рађају да пруже човеку континуирану безбрижност и срећу јер мајке за то немају времена и недостатак таквог партнера за парење је можда допринео његовом садашњем стању мада се исто тако поуздано може рећи да је недостатак породице гарант слободе, је изашао на своју терасу. Господин Ноторни, коме сећања пролазе кроз главу великом брзином што доприноси томе да се понављају као радни дани јер их је релативно мало и то свакако пружа благу утеху јер би будућност која следи управо могла бити снабдевена најузбудљивијим и најзанимљивијим сећањем које је икада имао и једино је откуцавање сата подсећало на године проведене у стану и само је наметљива доминација бетона могла да осигура наметљиви самоубилачки мир и у том смислу је залазак сунца давао симболичну подршку, се попео на ограду терасе. Господин Ноторни, који је искрено уживао у поветарцу сада је можда био близу оног религиозног откровења које настаје синестезијом чулних утисака и духовне концентрације док су безначајни мушкарци и жене из околних спратова показивали и махали рукама довикивали вриш122 Оокк

Виктор Костески

тали и уопште правили врло предвидљиве покрете и изразе лица а неки разумнији безначајни људи су позвали полицију и ватрогасце и све је то пријало духу безначајног и узбуђење је расло те је мокраћа уквасила панталоне и самоубица се насмејао због изразите ништавности тог догађаја, је скочио. Господин Ноторни, коме су спратови необично споро одмицали на окрајцима погледа а плочник се гостопримљиво ширио попут руку љубазног домаћина и који се на часак присетио сопствене слике из детињства и сна који му је тада био неразумљиво пријатан и који се сада тако дословно испуњавао само што неће бити оне бруталне звоњаве будилника да прекине пад на самом крају и овога пута он иде до краја и умилно мјаукање мачке коју никад није имао охрабривало га је да преброди кајање које је претило да га обузме пре самог пада а жарко је желео да не умре са ужасом у срцу како је и живео, је летео.

123

Бојан Киш

СКРЕТНИЧАР

– Побогу, иди одмах и нађи га! – викну машиновођа на свог помоћника. – Морамо под хитно да кренемо! Младић је скочио и брзо утрчао у станицу. – Чика Симо, где сте?! Нико се није одазивао. – Чика Симо! – Погледај у канцеларији! – викну машиновођа. Младић је отрчао до канцеларије и улетео унутра. Затекао је одрпаног седог старца како спава на каучу покривен неким прашњавим ћебетом. – Чика Симо? – продрмао га је младић. – Шта је?! – узврати старац тргнувши се из сна. – Дођите. – Зашто? – рече старац избечивши се на младића. – Треба да скренете шине. – Ма, скрени их сам – рече старац окрећући се на другу страну. – Воз касни већ сат времена, морамо да кренемо сместа. 125

– Боли ме уво, пусти ме да спавам. – Дајте, чика Симо, па то је пет минута. – Немам их! Бриши! – викну старац одгурујући младића. – Пријавићу вас надзорнику! – Којем надзорнику? – Вашем надзорнику! – Мислиш на оног што је умро прошлог месеца? – упита старац. – Да, на тог. – Добро, померићу вам глупе шине – рече старац полако се подижући. Лице му је било сасушено и цело у црвенилу. Имао је велики нос, сав у неким крастицама и огромне уши. Коса му је била запуштена и масна, а брада неуредна. – Јој, леђа! – дрекну старац хватајући се за ивицу кауча. – Да ли сте добро? – упита младић. – Нисам. – Па, шта вам је? – Мислим да сам се укочио. – Могу ли некако да помогнем? – То је баш лепо од тебе – рече старац држећи се за леђа. – Шта да урадим? – Видиш ону даску тамо? – рече старац упирући прстом у мрачан кутак просторије. – Да – рече младић. – Узми је. Младић га послуша. – И? Шта сад? – Сад ме удари по леђима – рече старац. 126 Оокк

Бојан Киш

– Шта да радим?! – Удари ме по леђима! – Да ли сте сигурни? – Јесам! – Добро – рече младић и замахне даском. Време је пролазило, а младић је и даље стајао у замаху. – Шта чекаш? Удари! – Не смем! – Што? – Плашим се. – Чега се плашиш? То су моја леђа. – Плашим се да не сломим даску. – Да не сломиш даску?! – рече старац збуњено. – Па, да. Како ћу да је платим? – Па, новцем – рече старац. – Нисам добио плату овог месеца. – Хм, то је већ проблем. – Може у натури? Моја тетка прави одличан овчији сир – упита младић. – Ма, може. – Добро онда – рече младић и из све снаге удари старца по леђима. Старац се нагло исправи. – Уф, које олакшање. – Чак ни даска није пукла – рече младић задовољно. – Ето, видиш. Младић је вратио даску назад на место, а старац отворио флашу ракије. – Може једна? – Може – рече младић. 127

Старац сипа ракију у чашицу. – О, не! – викну младић. – Шта је било? – упита старац. – Треба да скренемо шине. – Е, да. Ево само да попијемо једну. – Немамо времена, хајде брзо – рече младић повукавши старца за руку. Изашли су из станице и запутили се ка возу. – Па, добро, да ли сте ви нормални?! – викну машиновођа. – Јесмо, што? – упита старац. – Где сте до сада? – Ма, укочила му се леђа, морао сам да га ударам даском – рече младић. – Укочила му се леђа? – Да. – И морао си да га удараш даском? – Да – рече младић. – Не лупај глупости! ‘Ајде матори, среди те шине, па да кренемо! Старац се упути ка скретници. Стегао је ручку и почео да вуче. – Ааа! Неће! – Шта неће? – упита машиновођа. – Неће да се помери! – Како неће?! – викну машиновођа зачуђено. – Једноставно, неће! – викну старац повлачећи ручку поново. – Ма, гурни је чича! Немој да вучеш, гурни! Старац гурне ручку и шине се помере. – Гле, стварно – рече старац насмејано. – Добро је чича! Ај’ склони се да те не прегазимо! 128 Оокк

Бојан Киш

– Шта да радим?! – Склони се! – Где да се склоним? – Где год желиш! – Где?! – Ма, помери се човече! – Ааа, па што не рече одмах тако – рече старац и склони се са шина. Воз је кренуо. Клизио је по шинама испуштајући пару из димњака. Ускоро се више није видео. Старац се врати у своју канцеларију. – Зар баш ништа не могу сами да ураде – рече старац и леже на свој кауч.

129

Тијана Меловић

ЗВЕЗДА

Кроз сумрак корачам, слепило ме стиже; борим се, ал’ клецам, посустајем касом. Док од њега бежим, сутон је све ближе, прогања ме својим аветињским гласом. Сустиже ме сутон на прагу живота, у понор ме баца, а бојим се дна, и моје су боли спектар де-мол нота, и моје су сузе елегија сна. Док тонем у оно чега се пре бојах – илузије, снове што сликам са дна, ја сам ту, у њима, безбрижна и своја, а на јави, ја се тек вајам из сна. Искам свој почетак, ал’ залуд ми све то јер сам само звезда што се небом врти као сваки човек – пресек, а не длето, једна сен што дели рађање од смрти.

131

Милана Љубисављевић

СЕНКЕ У НОЋИ

И вечерас је падала киша наквашена земља ледила је жеђ на мојим осушеним уснама речи заривене у облаке поново беху неухватљиве али једна тајна мене са земљом спаја док је гњечим коленима са зглобом руке завезаним за зрак звезде. Ваздух својом тежином притиска мирис влажног тла на мени. Моја сенка на оближњој стени сведок је скривених слабости у сеновитим областима страха где царује сјај сећања у светлости свих посусталих слугу времена. Ова земља не пружа руке да пригрли себи бунтовнике, а отцепљени смо сви ми исцепани снагом силе сна и стварности; али ноћас капи светле у тами 133

златна зрна зла које зауставља жељу да се види ишта осим мрака. Јака је потреба да сачувам венчане слутње ове вечери и наду у савез овог трена и вечности.

134 Оокк

Јелена Трајковић

МАСКАРАДА

Под сјајем невиног, вештачког смеха сузе се гомилају– што перу од греха, у трену кад најјаче осмех мој заблиста оне ће ми шапутати да је савест чиста… Полако се гаси светло из камина, осмех један прогони ме – к’о од пластелина… Ниједан се непријатељ јос није помак’о – фронт мртав је, а пластелин обликујем лако… Шампањац што пени у широкој чаши сведок ми је – сенка ме не плаши… Лажан човек страхове уме да премости – лаж ми се, по навици, увукла у кости… И док ходам по овом тлу враћаћу у сећање слику нејасну како леђа гледам ти, тренутак ме ломи, моје мисли нечисте су, а кораци троми… Док ваздух узимам овој планети знаћу да ће неко други боље да се свети… 135

Ја времена немам да кораке враћам – своје ране сам зацели, своје скупо плаћам… Не пристајем ни на ста сто ми човек нуди – бог је један, само он може да ми суди.. Попаљени мостови – све проклете даске… Он нек проба да разуме када падну маске…

136 Оокк

Драган Ранковић

ЈЕДНА ЛИРСКА ШЕТЊА: (ПО ТАНКОЈ ЛИНИЈИ ИЗМЕЂУ ЈАВЕ И СНА)

Пред нама је “Ход по жици“, годишњи зборник литерарних радова омладинског књижевног клуба из Обреновца. Није увек правило да млади аутори нужно доносе и освежење, али овога пута то заиста јесте случај. У обиљу уморних проза уморних (пост/модерних и пост/историјских) писаца, ево нечег новог, другачијег и здравог. Неко је овде песник, неко филозоф, неко врсни приповедач, или, тачније, свако је помало све. Али, и свако мање - више настоји да буде аутентичан, непретенциозан, свој. Да овај покушај ипак није тек “срећан случај“, показује и то што је ово већ друга књига О.О.К.К. После успеле прве књиге “Кад свемир заћути“ (2011), нова збирка сведочи да је овај оригинални књижевни пројекат успешно заживео, олистао новим страницама, пружајући нам не само један летимичан преглед радова младих аутора, него и поуздани увид да се врло често ради о вредним талентима, који ће свој дар тек показати у будућности. Д. Арсеновић, приповеткама Црни пас, Лек и Мрве, отвара књигу, на неки начин успешно 137

репрезентујући поетику и осталих аутора представљених у овом годишњаку: на танкој граници фантастике и стварносног, проза, поетска проза и поезија, у сталном премишљању егзистенијалних и психолошких чворова, понекад са уделом митског, утканим у савременост. Хтонски мотив црног пса постоји код многих народа (познат је у блуз традицији америчких црнаца), али је добро познат и у нашем народу, као гласник смрти. Арсеновићева верзија овог прототипа, представља убогог пса луталицу, смешно-тужног, који јунака, својим упорним праћењем, неприметно преводи “с оне стране“. Мада смешан и неугледан, пас ипак испуњава своју иницијацијску мисију. Чак и грумен земље за којим јунак посеже да би гађао досадног пса, постаје сличан грумењу гробљанске земље, а једино што се огледа у очима пса је “незаситост“, као незаситост саме смрти. У причи Лек, о апотекарки која уместо лекова нуди књиге, видна је, мада иронично дата, симболика значаја уметности. Арсеновић помиње и Пекића (“По мени би најбољи (лек би) био Пекић, он лако решава све проблеме у глави потпуно новим проблемима...”). Ово (узгредно наизглед) увођење Пекића, асоцира нас на његовог јунака, пеливана-уметника Икара Губелкијана, стварајући један непретенциозни линк са насловом читавог зборника “Ход по жици“, што упућује на то да су млади аутори замишљени над положајем и судбином уметника и уметности у суровом прагматичном свету, о чему и Пекић говори. Трећа прича, Мрве, представља један филозофско/поетски есеј, који, полазећи од оног најмањег, упућује на највеће. Овакву 138 Оокк

врсту кратког, алегоријског есеја писали су Свифт, Монтењ или Бејкон, па се може рећи да се Арсеновић овом причом/микроесејем успешно упустио у реконструкцију тог значајног, а данас готово заборављеног жанра. А. Величковић песмама Пусти ме да спавам, Пружи ми руку, Острво, Мала, представио се јасним и, рекли би смо, поштеним поетским рукописом, који укључује егзистенцијалну напрегнутост, реалистички дат детаљ у понеком стиху, али и добро ухваћен поетски ритам. Поетски транспонована емоција води мудрости, као нека врста “школе“ осећања, емотивне дисциплине, јер, љубавници јесу: Изван времена,/ људи и смрти,/ као анђели,/ као богови... М. Војисављевић издваја се већ обликом, својим “драмолетима“, (како су овај кратки драмски жанр називали руски футуристи) Скитница, Бал вампира и Људи од магле. Кратка драмска форма, која може послужити као сценарио за кратки филм или театарску поставку, перформанс, али се може читати самостално. У почетку налик на исечак самог живота, текст у једном тренутку, неочекивано, прелази у заумно, фантастично, што је, како смо рекли, једна од битних одлика аутора ООКК. Аутор доноси и један сонет, формално изведен по свим правилима жанра, а идејно занимљив и непретенциозан, па стога са радозналошћу очекујемо наредне песме из пера овог аутора. Н. Калабић варира тамну фигуру Булгаковљевог јунака, у својим прозно/поетским краћим причама: Недођија, Господин К., Воланд и неумо139

љива пролазност живота и Ја сам Воланд. Интонација је помало лотреамоновска, бајроновска, а помало и кафкијанска, али и сасвим овдашња, као да нам писац указује на то да такви “Воланди“ пребивају ту негде, крај нас (ако не и - у нама). М. Наранџић представила се причама Робин Худ, Доктор, Сама на сцени, али и једном изврсном песмом Ако нацртам сат на руци, која филозофски нерешиву тему времена поставља као ликовни проблем, од дечије игре цртања сата на руци, до питања: Ако нацртам сат на руци, / хоћу ли моћи да нацртам живот?/ Или да га обојим новим бојама?/Да видим његову последњу тачку?/ Своју последњу тачку? Прича Доктор на интересантан начин покреће проблем психолошког отуђења, о човеку који двадесет година одбија да комуницира говором. Она немост није само израз бунта, она нас опет упућује на уметност, тај човек је заправо - песник. Он жели да говори “само лепе ствари“, сугеришући нам ону младалачку потребу за лепотом, и кад је то могуће, али и кад је таква потреба осујећена. А да задовољи ту насушну потребу за естетским, које свет може да претвори у једно боље место, може једино уметност. Овај “уметник/пацијент“ дакле, позива на једну естетку револуцију, слично Достојевском, и његовој поруци о “лепоти која ће спасти свет“. К. Павловић (приче: Изненадни пљусак, Пишчева мелодија, Лимнада), пише у основи на један реалистички, и зато присан начин, али уз то динамично и занимљиво. Њена инспирација је хумана, са поруком чисто људском, о љубави према ближњем, али према вољеној особи која може 140 Оокк

бити веома далека, попут девојке из зачараног језера. У сваком случају, овакав хуманистички принцип није баш чест у савременој књижевности. Неке приче носе и одлике СФ жанра, али не губе онај дар за стварно представљање који ауторка поседује. Тако добијена комбинација одликује многе квалитетне ауторе научне фантастике. Реалистичким поступком вођена нарација, ипак на крају приче уроди утиском који носи атмосферу ониричку и фантастичну. Приче М. Станисављевић (Кекс и млеко, Корак до бескраја, Везе), исповедне, једноставне, али и дирљиве, вођене се реалистичком концепцијом, слично Павловићевој, али у њеном случају са израженим социјално/критичким моментом. Без фантастике, која би се овде сукобила са тужном мелодијом саме стварности. Понекад из визуре детета, понекад пролазника на аутобуској станици, она вешто открива много важније и болније теме, о породичним и друштвеним односима. Песникиња Е. Стојановић Хајде да дозволимо тренутку..., Када не волим Бедуин, Тамо сам, Када је последња зора изгорела, поседује већ оформљен песнички израз, емфатичне интонације, на пример, са стихом ускликом: Хајде да дозволимо тренутку / да нам уништи животе! Изгорети у тренутку, на утук сваком лицемерју, свакако је порука достојна великих песника свих епоха. Зборник ове успешне литерарне лабораторије младих и најмлађих аутора, (рекли би, са знатно више природности у себи од данас 141

популарних “радионица креативног писања“), окончава посебан блок победника конкурса “Немири“. М. Муждало, својом причом Немири, са једним умишљеним позоришним Далијем, и девојком која открива Галу у себи, као да је саткана на скривеној Далијевој тактици “контролисане параноје“, одлична у реалистичким описима, детаљима и ангажованом (или свесном) схватању социјалне средине; В. Костески, са причом Скок господина ноторног, својим барокним, дугачким реченицама, највише се приближава поетици прозног експеримента, па се у том смислу и издваја од осталих аутора; Б. Киш, причом Скретничар открива елементе хармсовског нонсенса у ситуацијама постављеним реално; Т. Меловић, са песмом Звезда, формално у дисовском, помало архаичном, класичном метру, али модернистичка по садржини и приступу; М. Љубисављевић песмом Сенке у ноћи, са свешћу да “Ова земља не пружа руке / да пригрли себи бунтовнике,”, ипак тражи и налази “наду у савез овог трена и вечности.“ и Ј. Трајковић, Маскарада, у напетости између истине и свакидашње маскараде, умирене класичним ритмом, окончавају и изводе нас из ове збирке, и овог круга младих писаца. Аутори који тек долазе, полако али упорно освајају домаћи књижевни простор. То што је хлеб књижевника незахвалан и несигуран, по себна је прича. Битно је да су ови млади писци тога и тек како свесни, а ипак се својих литерарних вокација не одричу. Драган Ранковић 142 Оокк

САДРЖАЈ

Милица Станисављевић Уводна реч

Арсеновић Душан Црни пас Лек Mрве

7 10 13

Величковић Александар Пусти ме да спавам Пружи ми руку Острво Мала

15 17 20 22

Војисављевић Милан Скитница Бал вампира Људи од магле Сонет

25 36 49 55

Калабић Ненад Господин К., Воланд и његови помоћници и неумољива пролазност живота Недођија Господин К. Воланд Ја сам Воланд

57 59 65 66

Наранџић Мирјана Робин Худ Доктор Ако нацртам сат на руци Сама на сцени

67 69 71 72

Павловић Кристина Изненадни пљусак Пишчева мелодија Лимнада82

75 78 82

Станисављевић Милица Кекс и млеко Корак до бескраја Везе

93 97 100

Стојановић Емилија ***(Хајде да дозволимо тренутку...) Када не волим Бедуин Тамо сам ***(Када је последња зора изгорела)

105 107 108 109 110

ПОБЕДНИЦИ КОНКУРСА „НЕМИРИ“ Марија Муждало Немири

115

Виктор Костески Скок господина ноторног

121

Бојан Киш Скретничар

125

Тијана Меловић Звезда

131

Милана Љубисављевић Сенке у ноћи

133

Јелена Трајковић Маскарада

135

Драган Ранковић Једна лирска шетња: (По танкој линији између јаве и сна)

137

Годишњак обреновачког омладинског књижевног клуба

Ход по жици Kњига друга, 2012. Издавачи Канцеларија за младе Обреновац Обреновачки омладински књижевни клуб ЈП Спортско културни центар Обреновац Београдска издавачко-књижевна задруга За издаваче Душко Крстић Милица Станисављевић Јасмина Обрадовић Оливер Кнежевић Уредница Милица Станисављевић Технички уредник Оливер Кнежевић Штампа Симбол, Нови Сад Тираж 300

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-36(082.2) 821.163.41-1(082.2) 821.163.41-2(082.2) ХОД по жици / [уредница Милица Станисављевић]. Обреновац : Градска општина, Канцеларија за младе : Обреновачки омладински књижевни клуб : Спортско културни центар ; Београд : Београдска издавачко-књижевна задруга, 2012 (Нови Сад : Симбол). - 206 стр. ; 20 cm. (Годишњак обреновачког омладинског књижевног клуба; књ. 2) Тираж 300. - Стр. 5-6: Уводна реч / Милица Станисављевић. - Стр. 137-142: Једна лирска шетња : (по танкој линији између јаве и сна) / Драган Ранковић. ISBN 978-86-88951-08-1 (БИКЗ) COBISS.SR-ID 195757836