Obrenovački omladinski književni klub 2011. Kad svemir zaćuti

Годишњак обреновачког омладинског књижевног клуба Kњига прва, 2011.

Обреновачки омладински књижевни клуб

КАД СВЕМИР ЗАЋУТИ

Обреновац, 2011

Оокк

Уводна реч

Средином фебруара ове године, када сам дошла на идеју о оснивању књижевног клуба, имала сам у виду објављивање збирке радова младих креативних људи који желе да своје стваралаштво представе ширем читалачком кругу. Међутим, ни слутила нисам да ћу већ неколико месеци касније имати и довољно изузетних радова и подршку да своју идеју реализујем. Зато сада, када готово да имам књигу у руци, желим да се бескрајно захвалим свим људима који су препознали наш таленат и омогућили издавање прве збирке, а посебну захвалност дугујем Оливеру Кнежевићу, на указаној подршци, помоћи и саветима који су умногоме допринели развоју и реализацији идеје, као и Душку Крстићу, који нам је испред Канцеларије за младе у Обреновцу изашао у сусрет. Захваљујући њима, али и таленту људи окупљених у клубу, драги читаоци, пред вама је збирка радова у којој ћете сасвим сигурно, независно од узраста и интересовања, пронаћи нешто што вам одговара, јер збирку чине тематски разнолики текстови у различитим формама. Уживајте читајући! Милица Станисављевић 5

Оокк

Милица Станисављевић, 1992.

ПОСЛАСТИЦА

Београд, фебруар, 2011. Предвечерје. Хладан ветар разноси пахуље у ваздуху, спуштајући их потом на влажну земљу. Из масе се издваја двоје младих људи. Крећу се ка масивним дрвеним изрезбареним вратима која се издвајају од осталих својом упадљивом лепотом. Девојци измамљују осмех. Младић јој с напором отвара огромна врата и пропушта је да прође.

– Добро вече, добродошли у нашу посластичарницу. Надам се да вам прија амбијент. Желите да наручите? – већ на улазу насмејано их дочекује старији конобар, нудећи меније. Девојка задивљеним погледом прелази преко савршеног амбијента који би без столова и столица деловао као права бечка балска дворана. Свесна је тога јер је имала прилика да у Бечу посећује галерије за које јој је речено да су некада функционисале управо као дворане за свечаности. Браонкаста ламперија низ коју се спуштају сијалице попут лампиона, цветне икебане закачене на куполаст плафон и сладуњав мирис јагода који се шири од украсних свећа по столовима од махагонија измамљују јој 7

уздах. Слутећи да не би требало да претерује у одабиру, захвална дечку што се потрудио да је изведе на једно такво место, погледом тражи прву прихватљиву посластицу, међутим, он се уз широки осмех обраћа конобару.

– Ако сте ради да нам препоручите нешто, сложићемо се са Вама! – изговара. Девојка га пресеца изненађеним погледом. Он климне главом и насмеши се, говорећи тим гестом да је све у реду.

– Ох, наравно. За младог господина и лепу госпођицу предложио бих посластицу наше слатке куће... Сахер торта по оригиналном рецепту, три врсте чоколаде коју специјално за нашу посластичарницу поручујемо из најбољих аустријских продавница чоколаде, додатак томе ванила и мармелада од мареле, уз кремаст фил... Не смете пропустити... – говори конобар усхићено, гестовима употпуњујући своју симпатичну причу.

– У реду, онда, пробамо Сахер торту! – насмејано говори младић.

– Уз Сахер торту препоручујем бечку кафу. – младић клима главом и конобар одлази.

– Ти си луд... Прескупо је. – погледала га је, шокирано, у неверици.

– Беч у Београду? Грешиш. За такав доживљај, ништа није прескупо... Видећеш! – одговорио јој је, зналачки.

– Аух, мора да је неки велики посластичар на врхунцу своје каријере припремио нешто тако одушевљавајуће. – закикотала се.

– Поново грешиш... – намигнуо је.

8

Оокк

Милица Станисављевић

Беч, 1832.

– Како то мислиш, разболео се? – главна служавка је нервозно цупкала у кухињи, неповерљиво гледајући младића који није имао више од шеснаестак година.

– Лепо. Рекао је да се извиним војводи Метерниху. Има високу температуру, није у стању да дође и не морате му платити за оно што је урадио до сад. – објашњавао је дечак, плашећи се реакције служавке на сваку његову реч.

– И ко ће сад да спреми дезерт? Зар након овакве вечере да послужимо крофне? Благи Боже... – успаничено је проверавала храну на шпорету, пожурујући куварицу и остале служавке које су пословале по кухињи – Петра, сецкај тај лук ситније! Хоћеш да примете да си ставила више него што треба? Нису ти то одрпанци као ми... Елита! У кухињу кроз високи свод који ју је раздвајао од раскошне трпезарије уђе надстојник.

– Да ли је све у реду овде, фрау Елза? – упита је строгим тоном.

– Било је, кунем се, до пре пет минута. – покорно рече Елза, сагињући главу, не би ли ублажила реакцију надстојника.

– Шта се сад десило, за име света? – театрално је узвикнуо.

– Овај овде дечак је дошао да каже да главни стручњак за дезерт неће моћи да дође... Разболео се, има температуру и тресе га грозница. – тихо је говорила, све више спуштајући главу.

– Елза, не грби се ту! Нећу да останем и без главне служавке на овако битан дан, зато што она из9

води вратоломије! Хоћеш да ми се ушинеш ту? Мајн Гот! – беснео је. У тренутку, поглед му се заустави на дечаку. Приђе му и одмери га, гегајући се у предугачком црном фраку.

– А ко си ти? – радознало упита.

– Ја? Моје име је Франц Сахер, хер Милер. Шегрт хер Бергера. Он ме је послао... – отпоче дечак своју причу изнова, али га надзорник, хер Милер, прекиде.

– Чуо сам већ једном. Сахер, рече? Шегрт? Какав шегрт сад? – погледа га заинтересовано својим ситним очима.

– Да, хер Милер... Франц Сахер. Помажем хер Бергеру, мутим филове и шлагове... правим марципан слаткише и крем-супе свакодневним муштеријама... У нашој посластичарници правимо и медењаке, преливене соком од вишања! Кад боље зарадимо, сецкамо и кајсије, па правимо најлепше мармеладе у целом Бечу! – дечак занесено представи свој рад, па се ућута, спазивши прекорни поглед надстојника.

– Значи тако? – насмеја се кад се дечак примири. Очи му зацаклише, као да му је на ум пала најгенијалнија идеја икада – Елза, донеси му кецељу, обезбеди неопходне састојке. И не желим медењаке са соком од вишања које служите обичном грађанству. Хоћу нешто... префињено... софистицирано... да се топи у устима отмених гостију које ћемо вечерас имати! Разумео? – погледао га је упитно.

– Али, хер Милер... Ја никада нисам правио торту сам... Ја учим... – дечак покуша да се извуче и 10

Оокк

Милица Станисављевић

ослободи тог презахтевног посла, али се тај покушај оконча безуспешно.

– Слушај ме пажљиво па сам изабери. Да ли желиш да направиш тај дезерт или да те лично одведем у одаје војводе Метерниха, па да он одлучи на који начин ће окончати са тобом, након што си одбио да извршиш његову вољу? – претећи се нацерио, намигујући Елзи кришом.

– Ја... Правићу! Направићу... Најлепшу торту икада! Обећавам! – у дечаковим очима зацаклише две искрице, он се прихвати кецеље и поче прикупљати састојке.

– Фрау Елза, ванила, молим вас... Нећу паковану... Хоћу у струкићима, што свежију... срце мора бити лепо... – говорио је узбуђеним тоном, крећући се кроз кухињу као у бунилу.

– Путер ... хоћу путер ... што финији ... да се топи у устима “отмених гостију” ... – смејао се дечак упуштајући се блесаво у игру из које је морао изаћи као победник. Служавке су га потајно посматрале, дивећи се дечјој слободи и жељи за најбољим, и његовој нескривеној одушевљености сопственим идејама.

– Одвојте ми јаја и брашно... Где је шлаг?

– Фрау Елза, лешници, молим вас... Нећу сецкане... Хоћу млевене... Не, рекао сам млевене, молим вас.

– Што ситнији кристални шећер... Недовољно ситно... Молим вас, уситните још... – образи су му се руменели, руке су баратале састојцима огромном брзином, сецкао је, ломио и мутио, презнојавао се и брисао зној надланицом... стрепео је, али му је нешто у глави говорило да он то може... да је чоколада – чоколада... сама по себи слатка и пре11

дивна, и да сама чоколада може задовољити било кога... од сиротана на улици до једног аустријског војводе... а тек ако се изнесе у посебном издању... у кори... и на глазури... и још ако се на црну француску дода коцкица белгијске беле чоколаде...још ако се послужи са правом, тек самлевеном кафом... непоновљива арома...

– Елза, чоколада... ... Не, не та чоколада ... Нећу обичну чоколаду за мешњу... хоћу комбинацију шпанске и француске чоколаде... и беле белгијске, најфиније... – објашњавао је.

– Али дечаче, до пријема је још само шест сати, како да нађем сву ту чоколаду... – негодовала је Елза, преносећи Сахерова наређења служавкама које су излетале и улетале у кухињу као да им гори под ногама. Два сата касније, на вратима се појавила једна ниска, мршава слушкиња, умазана око образа, носећи огроман цегер.

– Нашла сам! – задовољно се смејала – Скроз на периферији... Морала сам у најскупљу посластичарницу... Нашла сам и француску и шпанску и белгијску... Нисам могла да одолим... узела сам по коцкицу. Ништа укусније нисам пробала, можемо и овако само да им изнесемо!

– Зачепи губицу, Клара! Довољно је што си се послужила! Дај то овамо! – Елза је преузела цегер и спустила га пред Сахера, који је увелико припремао састојке које је већ имао. Нежним покретима поштовања извадио је чоколаду из цегера, посматрајући је. Неко време је стајао тако, а онда се пренуо и распоредио је онако како би требало. Тек када је поделио чоколаду у одговарајуће чинијице, 12

Оокк

Милица Станисављевић

у одговарајућим пропорцијама, поново се обратио Елзи.

– Фрау Елза, треба ми мармелада...

– Мармелада? Одлично! Тога бар имамо... Имамо од јагода, шљива, купина... И од малина имамо! – Елза је деловала задовољно што је успела да му изађе у сусрет, али не задуго. Дечак је с нелагодом подигао десну обрву и несигурно изговорио: – Ја бих мармеладу од мареле...

– Добро, де, господине посластичару прве класе! Добићеш своју првокласну мармеладу од мареле! – прогунђала је. Два сата касније, кора се пекла. Младић је седео, изгарајући у себи. Да ли ће све бити добро? Како ће војвода реаговати? Да ли ће бити спаљен на ломачи када “отмени гости” испљуну његову чоколаду? Да ли ће бити прогнан из Аустрије јер је покушао да отрује војводу и његове госте? Стрепео је. Не радећи ништа, имао је прилику да размишља о свему али је знао да нема назад. Из размишљања га је пренула девојка која је спустила на сто торбу из које је извадила теглице мармеладе са натписом “марела”.

– Извол’те, рекао је хер Фернер да је свежа. Неколико сати касније, након сјајне вечере, дошло је време дезерту. Као главни задужени за торту, морао је стајати у трпезарији, како би гостима изашао у сусрет и прихватио примедбе. Јели су ћутећи. Младић се презнајао. Брисао је чело најпре надланицама, а онда и кецељом. Ћутећи су и испразнили своје тацнице и напунили стомаке. Током целе вечере су разговарали, размишљао је младић. За време дезерта су ћутали... Можда једу само из кур13

тоазије... Можда им се не свиђа. Сигурно им се не свиђа, зато и заливају кафом у толиким количинама, закључио је и сачекао да се и шољице испразне како би примио најстрожу и најгору критику и сачекао своју казну. Одрећи ће се посластичарства. Радиће код оца у дућану. Војвода устаде. Озбиљно погледа све у просторији. Дечаку се одсекоше ноге, а онда уследи нешто невероватно. Војвода поче да тапше а остали присутни му се придружише.

– Господо. – подиже своју винску чашу и настави – Вечерас наздрављамо најукуснијем дезерту икада, ако ми дозволите. Живели! Куцкање кристалних чаша маестрално означи нову еру. Еру ужитка у Сахеровој торти.

14

Оокк

Милица Станисављевић

ЦРНА УДОВИЦА

У Липову су је знали сви, а познавао је није нико. Као појава била им је превише загонетна и мрачна, да би се упустили у разговор са њом. Њена марама немарно повезана око риђе коврџаве косе, мирисала је на ветар. Плаве, увек замагљене очи ретко ко се усуђивао да погледа. Причало се по селу и шире да је њена лепота урокљива, иако је увек на лицу носила тужан израз, који би могао сломити срце и оном ко је први пут случајно погледа. Зато је нису ни гледали, или су је гледали крадомице, да њено плаво око не би осмотрило њихове погледе. Мајке су склањале децу са улице када би она пролазила, увек одевена у црно. Свекрве и бабе шаптале су, некад клетве, некад молитве, а мушко у селу, и старо и младо, и трезно и пијано, шуњало се потајно испод њених прозора, да сазна нешто више од сеоских прича о тој усамљеној жени, али јој прилазио није нико. Ону причу која је деловала најстрашније од свих, имале су обичај да причају бабе осталим члановима породице, кад се смркне и кад сва дечурлија заспи, иако би сви углавном знали да та прича нема никакве везе са стварношћу.

15

Једне вечери, седела сам са бабом у кухињи, након што сам опрала судове. Била сам поспана и једва сам чекала да заврши са причом о Маци, нашој јединој кравици. Но, добро, донекле сам је и разумела. Тата и ја бисмо долазили повремено у село, а Маца је стално била ту, у штали, на пар метара од куће. Једино јој је она и правила друштво. Баба ју је волела “више него ’леба да једе”. Причала је колико је напредна била у последње две недеље. Жвакала је, како баба каже, све што јој потуриш под јасле. Таман кад сам помислила да је причи дошао крај, устала сам и крећући у своју собу, кроз пожутелу завесу великог прозора са старим дрвеним рамом, на месечини која је обасјавала цело село као по дану, опазила сам некакву сенку. Најпре се уплаших, срце ми затутњи, а онда и устукнух натраг.

– Шта је сине, што си стала? – питала је баба подижући поглед са ветеринарског извештаја о Мацином здрављу, скидајући гломазне, расклиматане наочаре.

– Баба, напољу нечега има, нешто к’о да протрча поред прозора. – одговорих несигурно.

– Бог с тобом, дете, шта ће по мраку трчати по нашој авлији, ударила те несаница по глави. Иди спавај, љуби те баба. – устала је са столице и убеђена у своју изјаву намакла завесу боље.

– Лаку ноћ баба. – промрмљала сам и ушла у собицу. Дрвени патос ми је шкрипао под ногама. Пришла сам прозору да навучем ролетну, када сам угледала женску силуету, горе, на путу, недалеко од наше капије. Одмах ми је кроз главу прошло да сам њу видела кроз прозор у кухињи, а видевши да на 16

Оокк

Милица Станисављевић

леђима носи некакав џак, и то пун, одлучила сам да је зауставим, иако нисам била сигурна ко је. Истрчала сам из куће, довикнувши баби да идем по воду са чесме. Трчала сам као суманута преко дворишта до капије, а када је жена запазила да јој се приближавам, покушала је да потрчи, али јој од све прилике терет није то дозвољавао.

– Еј, ти! Стани! – викнула сам.

– Зваћу полицију, видела сам да истрчаваш из нашег дворишта! – огласила сам се поново кад сам видела да не намерава да стане. У тренутку се укочила. Потпуно. Окренула се. Пришла сам јој и погледала је боље. Одједном сам схватила ко је. Црвена коса јој се пресијавала на месечини. Њене плаве очи су ме гледале уплашено, али некако проницљиво. Ни у једном тренутку није скренула поглед. То ме је на тренутак уплашило, али шта је ту је, помислила сам. Ћутала сам и гледала је. Деловала је нестварно. Моја жућкаста коса је била као слама. Њена је била тако савршена, коврџава.

– Јеси хтела нешто, девојчице? – говорила је тихо, бојажљиво.

– Да. Шта си радила у дворишту моје бабе? – питала сам гледајући је нешто блаже, али ипак прекорно. Нешто у њеном гласу ме је терало на помисао да она није никакав лопов, нити нешто слично томе.

– Ништа, пила сам воду на чесми... – рекла је, мало сигурније у себе овога пута – Нисам хтела да зовем газду да питам је л’ смем, мислила сам да сте поспали... То ме је донекле постидело. Јурила сам жену зато што је пила воде. Међутим, нешто ми и даље није дало мира.

17

– Како да спавамо, кад су сва светла укључена? – питала сам, сада ја попримајући онај несигуран тон.

– Жао ми је. Само сам пила воде. – рекла је, а онда скинула џак са леђа и са врха гомиле узела флашицу – Ево, види... Још је мокра од воде... Баш хладну воду имате. Волим бунарску воду... Била сам бесна на себе што нисам размишљала, што сам дозволила себи да ме неки ђаво понесе.

– Извините, стварно... Мислила сам... Нисам ни мислила, то је ваљда проблем, било ми је чудно и ... – покушала сам да се оправдам.

– У реду је девојчице... И ја сам направила грешку, нисам вас звала а требало је. – одговорила је и ставила џак на раме поново, након што је вратила флашицу унутра.

– Идем ја онда у кућу... Бринуће баба... – рекла сам и кренула.

– Лаку ноћ малецка. – насмешила се некако чудно и кренула у свом правцу. Потрчала сам ка кући. У тренутку кад сам пришла чесми, баба се појавила испред врата. – Сине, јеси сипала воде, хладно је... ’Ајде у кућу... Ушла сам ћутке и дуго, дуго у ноћ размишљала о оној жени. Нисам била најсигурнија да сам јој веровала, вероватно зато што је нисам познавала. Поред тога, деда Станко, наш комшија, имао је чесму много ближу капији. Воду је могла пити и код њега. Код нас мораш да уђеш у двориште, па прођеш кроз цвећњак и поред храста, да би дошао до чесме. Нешто ми је говорило да је ту било нечега више... Размишљала сам све док ми се очни капци нису склопили, а ја запловила светом сна. Светом који ме 18

Оокк

Милица Станисављевић

је плашио јер углавном никога није било поред мене да ме пробуди када то треба. Био је то свет кошмара, који нисам могла да контролишем. Поново је све било црвено. Само једна црна стаза пробијала је себи правац у недоглед. Корачала сам и слушала татин глас. “Она није заслужила такво дете. Она је за нас мртва, мама. Не желим да је видим никад више, Дуња је само моја. Не желим да јој приђе. Одвешћу је у Бачку код оне њене тетке, нека живи са њом. Мени не треба.” Онда сам зачула бабу. “Немој сине. Добра је она. Није она крива... Она ће њу волети... Видећеш, кад се отрезни, схватиће да је мајка... Уозбиљиће се... Помагаће ми...” “Мама, не покушавај да ме наговориш... Знам ја њу одлично. Она дете не заслужује!” ... Тупи звуци ... Тата одлази ... Баба пада на црну стазу и плаче ... Све је црвено ... “Зашто си долазила синоћ? И шта сад опет тражиш овде? Дете не сме да те види, дете не сме да зна за тебе!” поново сам чула бабин глас, дрхтав и тих, али тог пута знатно гласније, знатно реалније. “Знам, знам, али она је моја.” Други глас. Чији је био тај глас?! Познат... Тих, бојажљив. Лелујав. Пиркао је као ветар. Отворила сам очи. Видела сам две силуете испред свог прозора. Бабу... И још неку жену. Са марамом. Покушала сам да натерам себе да устанем, али ми није успевало. Погледала сам на сат. Тек прошло пет. Тада сам схватила зашто ми устајање тешко пада. Окренула сам се на другу страну и наставила да спавам. Када сам након још неколико сати лошег сна устала, баба је седела у кухињи са шакама на лицу.

– Јеси ли добро, баба? – питала сам забринуто.

19

– Јесам сине, јесам, него села мало да одморим, сад сам напојила Мацу... – рекла је брзо устајући са столице.

– Јел’ то неко јутрос био код нас? – питала сам, намеравајући да сазнам ко је то стајао испред мог прозора.

– Није, Дуња, није било никога. Ја само ишла, предала млеко и купила квасац, да ти правим лепињице, малопре сам дошла из продавнице... – говорила је покушавајући да одржи раздраган тон у гласу, али сам осетила повремене дрхтаје. Пришла је шпорету, отворила рерну, окренула плех са лепињама пажљиво, па кренувши напоље, застала, као да се сетила нечега.

– Да ти каже баба шта је било. Сретнем Симу у продавници, оног што живи на брду, до оне жене, знаш ону, љуби те баба, што је стално у црном...? – почела је. Први пут откако знам за “жену у црном”, баба је са мном разговарала о њој. Само сам климнула главом, а она је наставила.

– Каже да је синоћ лутала по селу... Да је ниси видела синоћ кад си излазила да пијеш воде? – питала је опрезно.

– Не, баба, па само сам до чесме ишла, нисам излазила из дворишта... – ни сама не знам зашто сам одговорила тако.

– Добро сине, али пази... Опасна је она. Да је добра душа, причали би са њом сви... Само ти бежи од ње, неће ти она добро донети... – шапутала је баба, као у поверењу. Међутим, то ми је било превише. Превише оних сељачких неверица и гласина због свега што им је страно, непознато и недокучиво.

20

Оокк

Милица Станисављевић

– У ствари, ја сам причала са њом синоћ... Зато што нам је била у дворишту. – рекла сам, нешто тише, несигурна јер сам морала да мењам причу.

– У име Оца и Сина... – прекрстила се баба – Шта ће она у мојој авлији, гром је спалио! Шта ти је рекла, је л’ те уплашила? Шта сте причале?? Нагло је променила тон. Од оног пријатељског, који саветује на опрезност, дошла је до дрхтавог гласа који је био прошаран некаквим болом, можда и мржњом. Одлучила сам да сазнам ко је та жена и зашто представља нешто проклето за цело село, а нешто ми је говорило да баба зна целу причу. Једино би то објаснило зашто је она тајно причала са њом. Не питајте ме како сам знала да је тог јутра баш та жена била испред мог прозора. Осећај, шта ли је, али нешто ми је изнутра говорило да је та жена повезана са мојом бабом више него са свим сеоским причама.

– Све ми је рекла. Све што јој се десило, све што ти знаш, знам и ја. Нема потребе било шта да кријеш, баба, само ми објасни мало боље. Неке ствари нисам разумела. – рекла сам и села на кревет, очекујући да почне причу. Уместо тога, крпа коју је држала у руци, испала је, а она ме је погледала, бледа у лицу, са очима које су у неверици пиљиле у моје. Након пар секунди стајања тако, пришла ми је, очију пуних суза и изговорила: – Јадно моје унуче... – загрлила ме је тако јако да сам мислила да ћу остати без ваздуха, а да нисам имала идеју о чему се заправо радило. Нисам могла да поверујем да се баба толико потресла због неке тамо жене. Није ми било јасно ништа. Баби се отео уздах. Кроз сузе, гледајући ме у очи, почела је причу. Причу од које сам се заледила 21

и пожелела да је никад нисам сазнала. Од своје бабе чула сам своју причу.

– Немој кривити оца сине... Он је теби желео најбоље... Није он хтео да тебе повреди. Она је била ћерка сиромаха. Нису имали људи ништа. Отац јој је био тешки алкохоличар, све је прокоцкао, а уз њега је и она морала да почне да игра под шатрама и по кафанама, да носа даире и пева. Твој отац ју је видео код Арсића на свадби... Свидела му се. Волели су се, али када си се родила, твој отац је одлучио да ти таква мајка не треба. Она се опијала и шетала по селу као каква луталица, није имала ни куће ни дворишта. Чим си се родила, он те је узео и отишао са тобом за Београд, а њу оставио овде. Кад је њен отац чуо да му је унука одузета, убио се. А она је остала сама, грешна и црна. Ја сам јој давала све што сам могла а да твој отац не зна. Изгубила је и свог оца и тебе. Од тада, нит’ је запевала, нит’ је заиграла. Жао ми је сине, ал’ ја ти то нисам могла рећи сама. Ти са оцем причај ако можеш. Исто је гре’ота да не одеш и код ње сад кад се све зна. Мајка ти је... – говорила је уздишући, плачући и грлећи ме. Била сам укипљена. Сузе нису хтеле да капљу из мојих очију, задржавале су се ту, маглећи ми поглед. Не знам у шта сам гледала. Не знам ни шта сам видела. Као да се све померало око мене. Моја мајка је била жива... Пролазила сам поред сопствене мајке као поред гробља већ осамнаест година. Памет ми се помутила. Нисам знала ни ко сам, ни чија сам, ни шта мени припада. Све се око мене рушило, и изнова, као у сну, постајало поново чврсто претећи да се наредног пута заиста сруши на мене. Баба је нешто причала али је нисам чула...

22

Оокк

Милица Станисављевић

Нисам обраћала пажњу на њу. Она ме је лагала читавих осамнаест година, а можда би и наставила, да нисам била истрајна да сазнам у чему је у ствари био проблем. Соба ми је била мала, зидови су ме гушили. Истрчала сам из куће и запутила се уском стазицом. Несвесно сам пришла чесми, поквасила лице и потрчала према капији. Баба је и даље довикивала, али ме није било брига. Први пут у животу осећала сам да имам некога. Први пут у животу знала сам шта треба радити. Људи су излазили из дворишта гледајући ме како плачем и трчим кроз село. Довикивали су свашта, али нисам обраћала пажњу. Ушла сам у мало, запуштено двориште. Чула сам како се отварају врата на кућици. Угледала сам је. Имала је тужан поглед... И била је тако лепа. Са усана ми се отела само једна реч, између два јецаја.

– Мама.

23

ТАКВО МЕСТО НЕ ПОСТОЈИ

Чим се кроз полуспуштене венецијанере топлина сунчевих зрака разлила по њеном лицу и полуоткривеним ногама, умршене смеђе косе и у огромној небо-плавој мајици која очигледно није припадала њој, устала је сањива из свог кревета, не обраћајући пажњу на мачкицу, стргнувши је са лежаја са све фротирским покривачем, који је завршио на чупавом зеленом тепиху. Маче је незадовољно фркнуло, протегло се и гипким покретима напустило собу. Пар тренутака је непомично стајала посматрајући свој одраз у великом огледалу, са видним незадовољством пипкајући колутове испод очију – не тако велике али довољно тамне да би били уочљиви и тако је подсетили на протеклу бурну ноћ. Прошла је руком кроз косу и потражила ручни сат на омањем ноћном сточићу, на ком су такође биле смештене наочаре за вид, један од оних часописа о животима познатих, једна табла Кафетина и даљински управљач. Приметивши на сату да су обе казаљке на осмици, осмејком који јој је заискрио у углу усана, честитала је себи што мамурлук као последица претходне ноћи није узео маха над наредним даном, упркос чињеници да је табла Кафетина била неначета.

24

Оокк

Милица Станисављевић

Након што се умила и обукла сиву мајицу и избледеле фармерке, вратила се у собицу подигнувши венецијанере у потпуности, чинећи је тако доста светлијом, пространијом и прозрачнијом. Села је за радни сто наспрам прозора и укључила компјутер испунивши собу устаљеним звуком зујања кућишта. Пријавивши се на социјалну мрежу коју је често посећивала, приметила је да Ана, њена најбоља другарица, није ту и то јој се учинило помало чудним с обзиром на то да им је одавно прешло у навику да тако ћаскају уз јутарњу кафу. Имајући у виду да је Ана била и поприлично сујеверна, па је због своје карме настојала да негује своје навике, одлучила је да је позове како би се уверила да је све у реду. Одшетавши до дневне собе, узела је сиви бежични телефон, притиснула неколико тастера и прислањајући га уз уво, спустила се у фотељу, насмејано, једним гестом руке позвавши маче које јој се тренутак касније протезало у крилу. Након једног дугог “тууу”, зачуло се шуштање и звонки глас који је скоро одјекивао.

– Хало?

– Хеј, па где си ти, нема те на мрежи? – питала је знатижељно, играјући се са мачетом.

– Нећеш ми веровати! Јутрос ми је црна мачка прешла пут, а пошто сам се погубила и нисам се вратила три корака назад, пошла сам да потражим неки извор, знаш, треба над извором да скинем трње са руже, тако се ублажава негативна енергија... – говорила је у једном даху.

– Па добро, где си сад? – питала је концентришући се на глас са друге стране који се све слабије чуо, мешајући се са шуштањем и крчањем.

25

– Ево ме, на сат времена вожње од града, у шумици близу мотела Три храста... Ту сам са једном бакицом, показала ми је где је извор... Ко зна колико бих још тражила да није ње, она живи у воденици овде... Да не поверујеш да неко то може у двадесет првом веку! Да знаш како је дивно, не могу да верујем да овакво место постоји... вода је тако бистра и хладна, свуда је цвеће, прелепо мирише, све је незагађено, осећам се као у рају! Не могу да верујем да овакво место постоји! – готово је викала Ана у свом одушевљењу.

– Добро, добро... – смирила ју је устајући лагано са фотеље, и спремајући се да прекине везу – Слабо те чујем Ана, хајде зови ме кад се вратиш, љубим те.

– Важи, важи... – чуло се тихо са друге стране. Прекинула је везу и спустила телефон на полицу. *** Око пет сати поподне, након трећег позива на Анин број, који је био недоступан, и другог позива на број њене тетке која је оба пута потврдила да она није код куће, одлучила је да још једном покуша, а потом позове полицију. Како ни тај, последњи позив, није имао ефекта, обратила се полицијској станици и пола сата касније је седела у полицијском аутомобилу возећи се ка мотелу Три храста. Када су стигли до мотела, мрак је већ почео да пада, па су је полицајци замолили да остане у мотелу, што је она и пре довршене реченице љубазног униформисаног лица одлучно одбила. Узели су јој изјаву, са свим могућим детаљима укључујући опис Аниног аутомобила и 26

Оокк

Милица Станисављевић

број регистарских таблица, као и готово дослован ток њиховог разговора. Не знајући у ком правцу да крену да би стигли до извора, обратили су се проседом средовечном пунијем човеку који је седео за столом испред мотела, а он им је објаснио где је некада био извор.

– Како то мислите, некада? – питао је један од полицајаца оштро и изненађено истовремено.

– Па тако друже што је тај извор давно пресушио, бар колико ја знам. – одговорио је човек.

– Али како, рекла је да је било воде, нисам луда?! – успротивила се бучно реагујући, на шта су је полицајци умирили.

– Господине, постоји ли овде још неки извор, поток? – учтиво су питали док је она правила незадовољну гримасу слутећи да је човек пијан или луд.

– То је једини извор овде колико ја знам, што ви кажете, био је велики поток, и воденица је некад ту била, али су је слабо посећивали, вражја посла, ко ће знати... кажу да је воденичарка била урокљива, ал’ опет, бабинске приче... – слегнуо је раменима. Погледала га је запрепашћено. Спустила је руке на бокове и нервозно узвикнула: – Шта лупате ту?! А затим се обратила полицајцима: – Хоћемо ли већ једном кренути?

– Хоћемо госпођице, само без нервозе молим вас. – одговорио је онај који је водио записник, а онда се обратио човеку – Може ли се до извора аутом?

– Требало би да може.. – уследио је одговор након ког се група људи упутила ка извору.

27

После два километра вожње кроз шуму, угледала је Анин ауто, отворених врата паркиран уз ивицу пута. Осветљујући узак прашњави путић спустили су се неколико корака и нашли се лицем у лице са ниском старицом обученом у црно, закрвављених очију и лица црвеног од плача.

– Бако, шта радите ви овде овако касно? – питао је један од полицајаца. Погледала га је ситним сивим очима и прешавши шаком преко смежураног лица како би обрисала сузе, тихо је одговорила: – Мајка ми је овде нестала пре много година, у ово доба године... скидала је трн са руже да избегне лошу срећу, бог да јој душу прости, јес’ ми била мајка, али је била сујеверна до зла Бога... таман посла да јој црна мачка пређе пут, наопако, кукала би цео дан! Па ето, дошла да видим, не мири се човек са судбином, све нешто мислим, има Бога па је можда и нађем, ил’ живу ил’ мртву, да је бар сахраним како треба... Велики је Он, још се надам... – уздахнула је и тихо узвратила питање – А што вас пут нанесе ’вамо? Након што јој је објашњено, старица је зачуђено одмерила сваког понаособ и три пута се прекрстила.

– Бог с вама децо, овде последњих педесет година земља сува као барут, а воденица срушена, ихахааај. Ман’те се ђавоља посла, нема ту ничега, не зовите зло... Ја морам ићи сада, мој сирома’ ост’о сам кући, а болес’ан... Ако вам затребам, ја сам ’вамо у кућици код мотела. Ситним кораком је отишла док су они силазили до воденице. У тмини ноћи која је гутала све, 28

Оокк

Милица Станисављевић

слабашни трагови светлости батеријских лампи обасјавали су делове разрушене старе воденице и суве земље и камена на ком је лежао изломљен воденични точак. У ваздуху се ширио мирис трулог дрвета под рубом времена, мешајући се са свежином априлске ноћи. Шокирани, узнемирени и видно уплашени, полицајци се наједном тргнуше и “досетише” да законом предвиђена двадесет четири часа за пријаву нестанка лица нису прошла, а она, схвативши да им се не може успротивити, пође са њима, скрушена и узрујана. Одлучили су да потрагу наставе сутрадан. *** Целе ноћи није спавала покушавајући да схвати ситуацију у којој се нашла тако изненада. Кроз полуспуштене венецијанере помаљало се јутро милујући је по полуоткривеним ногама и уморном лицу. Одраз у огледалу чинио је да се осећа још горе. Браонкасти колутови испод очију су је подсећали на реалност, а необично тихо маченце крило се испод кревета. Зазвонио је телефон. Тешким промуклим гласом изговорила је једно слабашно “Молим”.

– Госпођице, јутрос смо поново претражили лице места. Особа чији сте нестанак пријавили од овог момента се званично води као нестала, овде нема ничега осим једне свеже и гомиле увелих црвених ружа. Следила се и прекинула везу. Телефон је поново зазвонио.

– Извините, у шоку сам прекинула везу... – почела је оправдање када је са друге стране зачула...

29

Милица Станисављевић

добро познато шуштање и непознат, али изразито звонак глас који је шапутао: – Дођи поново... Понеси ружу... Овде је као у рају...

30

Оокк

ОГЛЕДАЛО

Слузава течност која му је каптала по коси пренула га је из сна. Проклињао је гостопримство које је подразумевало преноћиште у кухињи из које су се ширили мириси устајале хране, у којој је под био у поодмаклој фази труљења јер је вода из лонца са купусом кипела и изливала се по дрвеном патосу и одвећ излизаном итисону који је некада давно вероватно био тамно смеђе боје, пошто је у тренутку кад се он пробудио и запазио га, био светло наранџасте боје. Прошао је руком кроз косу, улепивши и њу машћу која је каптала са високог шпорета поред ког је заспао. Испљунуо је сочну псовку и погледао изнад своје главе, у сиви чунак који се издизао до ћошка тог зида и повремено испуштао облак дима. Бар је топло, ако ништа друго, помислио је. С обзиром на то да није имао ни новчић код себе, имао је среће што су га те кишне ноћи примили и у ту, најбеднију, гостионицу. Место поред шпорета му је деловало као најудобнији кревет, а с обзиром на то да је била позна јесен и киша немилице лила, ужарени шпорет му је био бољи од било какве пећи. Сажаљевао је себе. Мрзео је што се налазио у таквој позицији да су сви могли да му се ругају, да га ис31

мевају и обрћу као чигру која ће се до последњег даха окретати, и то без правог разлога. Понекад би му се посрећило па би за тај свој циркус добио криглу пива или бокал вина, али кад би докрајчио и то задовољство, није знао ни шта, ни куда. Једини спас били су му снови. Што би више попио, боље би, и дуже спавао. Некад би чак био под толиким утиском снова, да се није могао сетити шта се десило пре него што је заспао, ни где је уопште заспао. Као и овог пута, помислио је. Није имао идеју ко га је увео у ову кухињу чији су зидови претили да се сруше на њега, осећао се сито а није се сећао куварице која му је понудила оброк. Осећао се одморно и окретно иако је целу ноћ, а можда и више, провео склупчан у том у исто време влажном и усијаном ћошету, које је мирисало на буђ. Ухвативши себе у тим мислима, задовољно се насмејао. Није се сећао како се створио у тој кухињи. Није се сећао ко га је нахранио. Није се сећао како је успео да заспи у таквој просторији, а угледавши себе у огледалу на другом крају просторије, искривљеног лица, очију ненормално избуљених, огромног носа, малих, готово невидљивих усана, главе мање од дебелог врата, схватио је да управо проживљава свој спас. Схватио је да сања, а најбољи доказ за то његово мишљење била је чињеница да у сну никад није успевао да у огледалу види своје лице јасно, да је бивало мутно и искривљено, извитоперено, некад ужасно, као у каквог чудовишта из филмова страве, а некад смешно као да је кловн у неком циркусу. Устао је слободније, отресао прашину са подераних панталона, ставио стари шешир на главу и спустио рукаве своје кошуље тако да делује мало 32

Оокк

Милица Станисављевић

пристојније. Ипак је то његов сан, мислио је. Прошетао је до радног стола и видевши на њему велико парче меснате сланине, зграбио је нож, исецкао неколико парчића и у сласт их почео јести, када се на вратима појавила дебела, румена жена са огромном капом на глави и кецељом која је првобитно вероватно била бела, а временом попримила мирисе и боје свих флека које су се икада на њој нашле. Црвене, жуте, зелене, браон... Сам се себи чудио колико је реалан сан сањао, када му се жена нарогушено обратила.

– Ало, мусави! Шта радиш то? Ниси платио ни преноћиште, а камоли јело! Пусти то! – ударила га је по шакама свом снагом тако да му је сланина испала из руку и завршила на поду, али не задуго. Убрзо је дебела жена покупила парчиће са пода и вратила их натраг на тацну, додавши кришку хлеба и изневши тацну. Желудац му се скврчио. Била је поприлично јака за једну жену из сна. Очекивао је заносну лепотицу, да му испуни обећања из претходног сна. Први пут му се десило да сања којекакве незграпне бабе. Окренуо се у просторији и на полици запазио бокал вина. Узео је гутљај и изашао из кухиње. Просторија у коју је ушао смрдела је на устајали алкохол, а у том смраду седело је двадесетак људи који су се грохотом смејали, наздрављали и испијали садржине својих флаша, чаша и бокала, допуштајући да им се све просипа по бради и одећи. Брисали су се рукавима. Да ли сам и ја овакав кад се унаказим, Боже?, размишљао је, али га је из размишљања пренуо дубок груб глас праћен ударањем у леђа. Јаукнуо је и окренуо се и нашао се лицем у груди са високом брадатом грдосијом.

33

– Слушај, жгољо. Ако ми се не мрднеш са пута одма’, направићу паприкаш од тебе! – још једном га је ударио – Мичи се, говедо једно пијано! Јаукнуо је и запушио нос. Поред тога што је изгледао дупло веће од њега, баздио је на бели лук помешан са осталим чудним непријатним мирисима. Међутим, то је био његов сан, помислио је. Није смео да му остане дужан. Потрчао је за њим и у маниру неког детета, скакућући повикао: – Дебелииииии! Смрдиш! Опери уста кад ми се обраћаш, смрдо! – смејао се и повикивао, на шта га је пијана маса у бирцузу најпре одмерила зачуђено, а затим су се сви скупа бацили у громогласан смех. “Дебели смрда” се најпре окренуо, одмерио га онако сићушног и жгољавог, преврнуо очима, добацио: – Где мачка нема, мишеви коло воде! Довиђења господо. – и једва потрефио врата како би изашао. Победнички се искезио.

– Видите! Не може ми ништа! Ово је МОЈ САН! Ништа ми не можете, јадници и јазавци! Ништа, пијандуре неовејане! Ништа, олошу кафански! Ништа, ви што немате ни кучета ни мачета! Ништа, слепци, НИШТА! Ја ћу се пробудити и отићи својој кући, својој жени и деци! А шта ћете ви, багро? Шта ћете, смрадови ракијски? Викао је, викао и викао, изазивајући све већи бес присутних. На лицима људи који су га нетремице посматрали, гнев је био све израженији. Стискали су песнице, шкргутали вилицама, лупали длановима од дрвене столове који су под силином 34

Оокк

Милица Станисављевић

претили да се смрскају, због чега је куварица изнервирано истрчала из кухиње онолико брзо колико јој је њена маса то дозвољавала и заурлала стојећи у центру просторије: – Алооооооо, говеда!!! Шта лупаш ту? ’Оћеш да платиш? На рецку и пијеш, а столове ћеш као да плаћаш? Куш, битанго! Кући, па ломи! Овде се туци, к’о сав нормалан пијан свет! Ђууубрад једна покварена! ’Оћете напоље по овој киши?! Говеда! – викала је све више и више, а потом, умиривши се и исправивши кецељу, додала – Пријатно вам желим.

– Добро је и рекла! – скочио је један – Зубе ћу да му поломим, гад огавни!

– То, буразеру ...хик...! Ломи ...хик... ! Битанга! И треба ...хик...! Он ће нама да смо ми пијани!

– додао је други, посрћући док је покушавао да устане.

– Јок и нисте! – засмејао се, све убеђенији да је ово један од бољих снова. – Сви сте бре урољани, како ћете кућама? Ломи, све ломи ако смеш! Човек је устао и кренуо ка њему дивљачки насрћући. Са друге стране притрча један млађи, прибранији.

– Немојте га, људи... Видите да је пијан... Не зна куд удара, мученик, пустите га. Људи смо! – стаде уз њега и пригрли га, онемогућивши великом да крене на “сањара”.

– Ма пробисвет један, он се другачије неће опаметити! Мотку ћу ја, па да бијем док не цркне! Псето! – заурлао је Велики, узевши столицу и ударивши свом снагом, што браниоца, што брањеног. Недужни младић се одмакну, узе шешир и истрча из кафане, док је “сањар”лежао на поду, пренемажући се и држећи се за ребра.

35

– Хоћу да се пробудим! – мрмљао је – Будите ме! Јооој... леђа... стомак... нога... Будите ме, хоћу кући... Још један ударац. Други. Трећи. Мотком, рукама, ногама. Сањару поче крв да шикља из носа и уста. Узаврела маса навијала је, подбадала и провоцирала Великог, који га на послетку пљуну и изађе. Сањар је лежао неко време. Људи су му се смејали, без намере да му приђу и помогну. Гледали су запрепашћено а потом један за другим лагано изашли из кафане. Кроз полумрак који му је падао на очи схватио је да је остао сам. Некако се, трудећи се свим силама, довукао до кухиње у којој је куварица пословала. Када га виде, врисну и покри очи.

– Црни човече!!! На шта то личиш??? – спусти се до њега, у неверици гледавши му поплавело лице, и нос и уста из којих је бљувао крв по кошуљи.

– Буди ме, молим те, буди ме... – шаптао је, преврћући се и остављајући за собом локву крви.

– Шта причаш, црни ти? Ко да те буди, несрећо једна? Камо среће да могу! – плакала је жена, шокирана. Низ дебеле образе сливале су јој се сузе и каптале по њему.

– Буди... дај огледало... огледало ме увек пробуди... – напрезао се како би говорио – то ће да помогне... огледало увек помогне... кад схватим да сам искривљен... помози!

– Откуда ми огледало? – у очају запита жена, а потом истрча из кухиње сетивши се огледала у шанку. Скиде га са ексера и ужурбано донесе до њега. Када угледа свој лик, своје право лице, без избуљених очију и огромног носа, без врата који је 36

Оокк

Милица Станисављевић

био већи од главе, када угледа себе, изубијаног и срозаног, као да га још јаче прободе бол, проламајући се од главе до пета.

– То је огледало? Ја сам будан? – у шоку простења.

– Него шта је него огледало, муко пијана! – кукала је жена.

– Па како... шта ти је оно ... на оном зиду тамо ... тамо сам се огледао... искривљен је лик био, ја нисам луд ... – показао је прстом, користећи последњи атом снаге.

– Боже, помози му грешном. Помози му, јаднику... – устала је, и са зида скинула “огледало”, приневши му га – Ово? Ово ти је, бедо, послужавник... Послужавник... Куварица погледа своје лице у “огледалу”, извитоперено као да је какав монструм, и спусти га поред њега.

– Послужавник... – промрмља човек, склопи очи и паде на излизани наранџасти итисон, који је, можда, некада, био чак и црвен.

37

АНДРОИД И НЕЧОВЕК

Поново сам осетила бол у глави. Као да неко топи унутрашњост моје “металне људскости”. Поново је притиснула дугме. Проклето дугме, толико пута сам поновила да не ради то! Углавном бих је увек чула кад ме позове, изузимајући притом довикивање из лабораторије, која је имала прејаку звучну изолацију. Родити се као најмлађе дете преразвијене породице у заједници која је расла до међугалаксијских размера, није била никаква почаст ни привилегија. У епохи када су андроиди добили дозволу да се размножавају и заснивају заједнице са обичним смртницима, све је пошло наопако. Једни би живели и до двеста година, други умирали након тридесет. Како је моја мама била смртница, а тата андроид, нико није могао да претпостави какве ћемо карактеристике имати сестра и ја. Свакако, обе смо добиле очи, кожу и косу, међутим, она је испод коже имала срце, плућа и природан систем органа за размножавање, што ју је чинило смртницом. Ја сам рођена лабораторијско-технолошким путем, нисам потекла из своје мајке већ електронских продужетака свог оца. Испод коже сам имала пластику. И метал. Једино што ме је чинило бар делимичним чо38

Оокк

Милица Станисављевић

веком био је мозак усађен негде испод моје металне лобање. Сваки пут, када би она притиснула дугме, у глави бих зачула врисак и осетила ужасну бол. Мој мозак је био моја Ахилова пета. Он је био једино што ме је чинило човеком и једино што је могло да се “поквари”. Укратко, моја старија сестра ме је, путем мојих можданих вијуга повезаних са даљинским управљачем, контролисала. Била је једина смртница у породици након мамине смрти и било је логично да сва пажња буде усмерена на њено здравље. Сате би проводила у лабораторији покушавајући да, комбиновањем напитака и витамина, створи нешто што би је учинило здравијом и продужило живот. Поред све моје воље да јој помогнем и учиним да се осети безбрижно и заштићено, мрзела ме је. Пред татом то није показивала јер смо тата и ја имали исте урођене особине, али сам се одувек питала шта ли је осећала према њему кад мене није могла да прихвати. Ја сам за њу постајала “метални џак”, “лонац који говори” и слично чим останемо насамо. Прошавши кроз полумрачан ходник нашла сам се испред врата њене собе. Куцнула сам и ушла али није било никога. Покушала сам да оправдам притискање дугмета када сам је угледала у лабораторији. Вероватно ме је и дозивала, али нисам чула, помислила сам.

– Шта си хтела? – питала сам је сасвим љубазно.

– Размишљала сам. – узвратила је – Ја андроид никад нећу бити. Умрећу. Живот ми неће дуго трајати.

39

– Немој да размишљаш о томе – замолила сам је искрено иако то у мом полу–механичком гласу није могло да се осети – Не намећи себи комплексе. Уради нешто за себе, нешто због чега ћеш се осећати боље, стварно не волим кад правиш разлику између нас. Нађи начин да се осетиш боље. Својим крхким прстима узела је две повеће епрувете испуњене бледо-жутом течношћу.

– То сам и урадила. Нашла сам начин. Нашла сам начин да будемо једнаке. – говорила је тихо, одлучно и са чудним сјајем у очима – Више ти нећу завидети. Сигурно. Лагано ми је пришла. Раширила је руке. Вођена оним људским у себи помислила сам да се уразумила, да је пронашла нешто за себе, да жели да се загрлимо и била сам пресрећна због тога. Пришла сам јој. У тренутку кад сам пожелела да јој се захвалим на ретко лепом моменту, изручила је обе епрувете на мене. Погледала сам је зачуђено, док се хистерично засмејала. Ништа нисам осећала али сам угледала нешто сиво. Преграде. Шрафове. Видела сам. Себе. Кожа ми је нестајала као да гори, а ја нисам могла да урадим ништа. Кожа са мојих руку и ногу је ишчезла. Брзо сам узела стаклену кацигу са полице и ставила је на главу, да бих заштитила сопствено лице и мозак док се она смејала, уживајући у призору.

– Видиш ли, лимена врећо? Ми никада нећемо бити исте. НИКАД! – викала је – Кад ја не могу да будем то што си ти, нећеш ни ти имати оно што је МОЈА природна одлика. Пала сам на под пренеражено. “Мој” мозак је одбијао да сарађује, ужасни призори су ми се мо40

Оокк

Милица Станисављевић

тали по глави док сам гледала у... себе. Гомила шрафова, завртња и незарђалог метала. Са ходника су се зачули кораци. Тата је ушао у лабораторију а њој се обрисао осмех са лица. Као испрограмирана, као да је она та која је андроид, почела је да рида и плаче силовито.

– Шта се овде десило? – питао је тата са неверицом клекнувши пред мене.

– Она се играла.. са епруветама.. спопетљала се.. сва се исполивала.. одједном се претворила у...ТО. Где јој је кожа, тата?! – вриштала је и причала оцу своју причу. Коначно је била срећна. Коначно ми није завидела. Постала сам прави лонац. Лонац у ком се налазио мозак. Оживљавала је све своје лажи. Ја нисам могла ни да заплачем. Нисам била човек. Као што ни она није била.

41

Кристина Павловић, 1992.

ДУГА

Чекала га је пет година. Пет дугих, мучних година. Сваки дан јој је био у мислима. На улици би се стално окретала, други су мислили да очекује нешто. Али једино је она знала шта је то било. То је био ОН. Њихова љубав је била нешто прелепо, дивно, нешто што се дешава само једном у животу. И она није желела да то заувек изгуби. Сви су говорили да су још млади, нико није веровао у величину њихове љубави. Мислили су да је то пролазно као дуга. Да ће једног тренутка бити ту, а већ следећег нестати и наставити да живи само у сећањима људи. Није веровала у то. Неће њихова љубав бити пролазна већ дивна као дуга. Сви су јој говорили да је прелепа, не треба узалудно да троши време чекајући га. Нова прилика је одмах ту, иза угла, само треба да је потражи. Могла је само да покаже интересовање за неког, а тај ће се већ следећег тренутка заљубити у њу. У њене зелене очи уоквирене редом густих и дугачких трепавица, прелеп осмех, дугу црну косу. Све су јој то говорили. Али она их није слушала. Знала је то још одавно. Он јој је то говорио сваки пут кад су били 42

Оокк

заједно. Али волео ју је због ње саме, а не због очију, косе и осмеха, иако је признао да му је то у почетку привукло пажњу. Волео ју је због њеног карактера, спремности да увек каже истину. Сваког тренутка, сваког дана је мислила на њега. Памтила га је као да га је видела пре само неколико тренутака. Његову црну косу, која би се наелектрисала чим би прошла руком кроз њу; његове небеско плаве очи, очи које је она толико волела, и била једина која је могла без нелагодности да гледа у њих; његов смех, који би јој одмах улепшао дан; његову способност да је насмеје иако је тужна; његову милу нарав. Чекала га је пет година. Али данас је њено чекање завршено. Док је размишљала о њему облачила је своју тамно плаву балску хаљину. Размишљала је шта ће му рећи и шта ће он рећи њој. Можда је заборавио на њу. Можда се заљубио у неку другу и планира да је доведе на вечерашњи бал. Можда се вратио само да се опрости од свих њих, од ње. Мрачне мисли су јој се колале по глави, не дајући јој мира. Ни сама није сигурна како је стигла на бал, нити како се упустила у разговор са људима. Само јој је он био у мислима. Неколико пута је била на ивици да заплаче. Плашила се дуго очекиваног сусрета, плашила се да је он више не воли. Није плесала иако су је многи позивали, није више ни разговарала са људима, само је чекала. Сати су нечујно пролазили за неке, а њој су се чинили као дани, године. Срце јој је великом брзином куцало да је имала осећај да ће јој искочити из груди. Одједном чула је гласове који су говорили: “Ево га”. Тишина је наступила неколико минута, а 43

Кристина Павловић

затим се музика наставила. Окренула се у правцу врата и видела га. Поноситог, прелепог, онаквог каквог га је запамтила. Осетила је како јој се срце стеже и сузе скупљају у очима. Дошао је до ње, рекао: “Вратио сам се” и насмешио се. Узвратила му је осмех и узела га за руку, знајући да ће њихова љубав бити прелепа – баш као дуга.

44

Оокк

РЕКА

То лето је било дуго и топло, а Сава опала и успорила ток. У њој се огледала густа пречанска шума, по који паперјасти облак и неки галеб у лету. Седела сам у чамцу који је возио мој деда. Гледала сам час у воду, час у густе врбаке, а час у деду који је нечујно веслао. Руком сам додиривала стаклену површину воде и реметила њен мир правећи мале таласе. Била сам импресионирана водом. У њој су сједињени бистри планински брзаци, слапови који се преламају у дугине боје, вода из дубине земље, чиста и хладна, топли летњи пљускови и мирне равничарске воде. И све оне заједно чине реку, а она је као дедин и мој живот. Мој живот је као река на извору. Разигран и весео, пун сјаја, као кад сунчеви зраци додирују пенушаве таласе брзе, планинске реке. Вешто и брзо прелазим препреке у животу, као што вода брзо прелази преко стена, прескачући их и весело хучећи. Желим да ме вода што пре однесе у неке далеке, лепше и непознате крајеве. А дедин живот је мирна равничарска река, која се ускоро ближи ушћу. Он све чешће гледа према извору, сећа се и размишља. У себи носи ону мудрост која потиче из дубине живота, оне капи воде 45

Кристина Павловић

које река носи из дубине земље. На обали реке тражи одблеске прошлих дана и нека давно заборављена лица. И он је некад желео да га река однесе у неке лепше и непознате крајеве, а сад би волео да се врати тамо где је некад био и да поново осети оне топле летње пљускове детињства. Сунце је лагано лезало у паперје сасвим ниских и ретких облака. Својим црвенилом је бојило запад, а на реци је оставило бакарно-црвени траг. На гране дрвећа су се качили праменови сутона и ноћи. У води је остајао тек понеки одраз дана. И у реци људских живота, дедин и мој живот остављају траг, теку и са собом носе милионе осећања као што Сава са собом носи милионе искричавих капи воде.

46

Оокк

СИЈАЛИЦА

Седим поред реке док се на врбове гране каче праменови ноћи. Сунце леже у сасвим ниске, црвенкасте облаке, а затим урања у хладне речне таласе. Преко реке ноћ пада као плашт. Каква помрчина! Каква тмина! Хладни ноћни ветар ми додирује душу и леди је својим дахом. Ништа не видим. Куда даље? У даљини се чују страшни крици ноћних и мени непознатих птица. Страх ме је. Река одлази у нека тамна и страшна места. Излаза нема из ове таме. У близини се укључи светло. Оно као падање неке беле кише својим сјајем раскачи праменове ноћи са околних врба. Обасја плашт ноћи који сада постаје лепши и светлији. На ведром небу заигра звезда рој. Река их се накупи и поче да их њише. Нестадоше помрачина и тмина. И хладни ветар отопли и његов топли дах ми душу огреја. И гледам у даљину и видим пут. Чујем умилан глас птица које ме зову у далеке, лепе крајеве. Није ме страх. Видим излаз. Тако је и у животу. Дођу дани када не видиш излаз. Око тебе су људи који ти желе зло, а ти их не мрзиш. Луташ и тумараш тражећи смисао живота. Трпиш неправду. Ником не верујеш и пријатеља немаш, а душа тугује и полако се окива каменом.

47

Кристина Павловић

Људи неће да помогну. Ти си сам са својим страхом и стрепњом. Падаш, а немаш снаге да устанеш. Никоме не верујеш, смисао не видиш. А онда наиђе добра душа која унесе светлост у твоју таму живота. Говори ти да су љубав, вера и нада једина светлост. Оне су сјајне звезде у том мраку. Учи те да је боље да човек живи без пријатеља него са пријатељима које не поштује. Говори да у својој души не погасиш кандила и свеће, а срце нек’ постане олтар среће. Учи те да сусретнеш победу после пораза и мирно примиш и једно и друго. И ако тако живиш ти постајеш човек који види смисао свог живота. Душа доброг човека се не може сместити у једно тело већ јој је мала цела васиона. Она је обасјава и своју светлост шаље ка свим тужним и усамљеним душама да разбију таму у којој оне живе, као што је сијалица растерала злослутну тамну ноћ поред реке.

48

Оокк

УХВАТИ САН

Потрчала сам колико ме ноге носе. Вагон се управо одвојио од одбојника на крају перона. Није још ишао брзо, али свеједно га не бих стигла да сам носила неки пртљаг, поготово тежи. Срећом, све што сам имала у рукама били су мантил и шешир. Одједном се појавило јарко светло. Окренула сам главу ка прозору и схватила да је то био само сан. Није постојао никакав воз, перон, пртљаг. Била сам код куће, у свом кревету. Али изгледало ми је тако стварно! Још увек сам имала осећај да трчим, мишићи на ногама су ми пулсирали. Била сам задихана, али и одушевљена зато што сам успела да стигнем воз. Нисам схватала своја осећања. Сан је само маштарија, ништа више. Снови су нестварни. Устала сам из кревета и пришла ормару. Унутар њега, на офингеру висио је капут, а са стране је стајао мој шешир. Помислила сам на претходни дан, на све што сам постигла и насмешила сам се. Ипак снови нису само маштарије, има у њима и реалности. Почела сам да размишљам шта би било да нисам успела да ухватим воз, да сам беспомоћно стајала на перону док је он пролазио поред мене. Да ли бих била овде данас? Да ли бих се овако осећала? Задовољно, испуњено, усхићено. Као да сам напра49

Кристина Павловић

вила велики потез у свом животу. Да ли бих честитала себи на добро обављеном послу? Највероватније бих се после питала да ли сам могла да учиним нешто. Нешто што је битно, значајно. Кајала бих се. Иако у сну нисам имала пртљаг, то је изашло на добро. Нисам имала шта да ме кочи, успорава. Имала сам само своју памет, разум и свој душу, јер је тако и најбоље. Нема потребе за нежељеним стварима. Све што је потребно налазило се у мени. Возови се стално крећу, одлазе из једног а долазе у друго место. Тако и наши снови и жеље. Треба их ухватити у право време, на правом месту. Препреке нису важне. Потребна је храброст да се оне превазиђу. Нису ни важне материјалне, скупоцене ствари. Све што је потребно је паметна, разумна глава и добра душа да би се ухватио сан.

50

Оокк

ПЛАЖА

Стајао је на плажи ослушкујући. Многе мисли су му пролазиле кроз главу. Све што се издешавало претходних година довело га је до овде. Сва туга, бол и патња које је преживео, па чак и срећа, радост и љубав. Након неког времена је приметио сличност између ове и “њихове” плаже. Како је волела да се шета њом, да упија чаролије тог места. Никада неће заборавити њен осмех и њене очи боје мора. Могао је да замисли њену плаву косу која лебди на морском поветарцу док је стајала мирно, што је било веома ретко. Више је волела да трчи у плићаку, са једног краја плаже на други, истовремено се смејући. Њен смех му је понекад био довољан подстрек да се и он сам насмеје. Како су били заљубљени! “Џоне!”, викнуо је неко иза њега и прекинуо му ток мисли. Џон се окренуо и угледао Мета. Био му је захвалан што га је нашао тако брзо, пре него што почне да се присећа болних детаља. “Знао сам да си ту. Можемо сада да се сместимо. Тетка нам је спремила собе”, говорио је Мет прилазећи обали. Џон се насмејао и одмахнуо главом. Увек је могао да рачуна на Мета, кад год му нешто затреба.

51

Кристина Павловић

“Ни овај пут не могу да ти побегнем”, одговорио му је Џон са осмехом. “Наравно да не можеш. Ипак те познајем цео живот.” На то су се обојица насмејали, знајући да је у праву. Окренули су се од плаже, која је толико личила на “њихову” и кренули ка граду. Алис је седела библиотеци. Иако је држала испред себе отворену књигу, није ни почела да је чита. Гледала је у свог оца који је радио иза стола, евидентирајући књиге Велике библиотеке. Године су на њега оставиле трага, није могао да им се одупре. У неким тренутцима није изгледао толико старо, кад се смејао у очима му је сијала некадашња младост и срећа. Ма колико је нудила да му помогне није јој дозвољавао. Само би рекао: “Добро сам. Нема потребе за тим” и наставио да ради. Алис је, желећи да помогне, остајала у библиотеци до краја дана, уколико је требало преносити или премештати неке књиге она би то урадила пре него што би њен отац приметио. Заузврат, Стјуартови, који су поседовали Велику библиотеку, би јој дозволили да позајми неку књигу. Гледала је свуда осим у књигу пред собом, желећи да уради нешто за свог оца. За њега који је толико тога жртвовао да њој ништа не недостаје у животу. Откако јој је мајка умрла, отац је водио рачуна о њој. Али последњих година се дешавало обрнуто, Алис је понекад на својим плећима носила читав терет своје породице.

52

Оокк

Опазивши да Алис не може да мирује отац јој је рекао: “Иди напоље мало. Цео дан си затворена овде са мном.Иди.” “Ако ти можеш цео дан да будеш затворен овде, онда могу и ја”, одговорила је са осмехом. Отац ју је неко време непрекидно гледао што ју је навело да га послуша. Затворила је књигу пред собом, вратила је на одговарајућу полицу, поздравила се са оцем и изашла из библиотеке. Нашла се у пространом холу палате Стјуартових. Како не би срела никог од њих, одмах се окренула и изашла на задња врата. Прелазећи преко огромног дворишта чула је служавке како шапућу. Према брзини којом су причале схватила је да се нешто велико десило у селу. “Ко ли се сад појавио?” Откако су дошли, постали су главна тема оговарања житеља. Могло се приметити да нису скоро имали посетиоце. Већ су се распредале приче: да су упали у неку невољу, убили некога па им треба склониште, изгубили читаво богатство и сад морају да се повуку. Наравно, ни једна прича није била ни близу истине, али Мету и Џону су сметале. Мада нису их ни порицали ни говорили истину. Џон би се скоро по цео дан шетао у тишини, замишљен над својом судбином. Мет би га обично посматрао, мада никад није покушао да прича са њим, разумео је свог брата. Сломљено срце се не лечи тако брзо. Треба му времена да се опорави, да заборави Марију. Да настави са својим животом, ако је то могуће.

53

Кристина Павловић

Плажа је постала нова Џонова кућа. Стално се шетао њом. Знао је да то није добро за њега, да треба да остави болне успомене на миру, али није могао. Већ недељама је седео сам у песку, посматрајући надолазеће таласе, заробљен у својим сећањима. Али једног дана је наишао на необично, али дивно изненађење. Већ је чула приче о придошлицама. Свака нова теорија о њиховом доласку је била смешнија и глупља од претходне, а све су биле различите. Ни Стјуартови нису знали ништа засигурно о Мету и Џону, мада су покушавали да извуку неке информације од њихове тетке. Чак је и Алис приметила да су се све очи и уши окренуле ка њима, што је, за промену, било добро. Пре њиховог доласка главна тема је била она, једна безвезна ћерка библиотекара која је одбила брак са Робијем Монде. Смејала се чињеници да једино нови тречеви могу да те скину са “дневног реда”. Размишљала је о том несрећном догађају док је корачала на обали мора. Тамо није била одавно. Није се усудила да оде до воде откако се за мало није удавила пре неколико година. Знала је да нема чега да се плаши, али ипак је одлагала одлазак. Данас не! Отићи ће тамо и неће више осећати страх. Желела је да отрчи у воду када је чула шушкање иза себе. Окренула се и одједном све је нестало. Сви звуци, боје, облици, њен страх. Само је постојао он. Могао је да осети њену укоченост зато што је и сам био под њеним дејством. Једино што је пос54

Оокк

тојало била је девојка испред њега и његово срце које је тукло великом брзином. “Здраво, ја сам Џон”, рекао је и није јој понудио руку да не би приметила колико је нервозан. “Ја сам Алис”, рекла је предивним гласом девојка дуге црне косе и невероватно зелених очију. Покушао је да нађе неке сличности са Маријом, али није успео. Толико је била другачија, а успела је да му помути разум само једном реченицом. Знао је да су његове патње завршене и да ће коначно моћи поново да воли. Она је била његов спас, његов излаз из таме, а он се неће овог пута тако лако предати.

55

Душан Арсеновић, 1994

СТАТУА

– Ал’ је напад’о снег! – зачу. Трепнуо је. Погледао је на другу страну клупе, у странца у сивом капуту похабаном од стаза којим су га провеле маслинасте “мартинке” на његовим ногама. Затим је поново усмерио свој поглед на тачку коју је фиксирао већ сатима. Била је то пукотина у мермеру, величине нокта на прстењаку, дубока као Марјански ров. Гледао је ту таму на белом, црњу од мрака који се спустио на снегом завејани парк док је он тренирао непомичност на овој клупи. И сам се био претворио у прилику сличну статуи коју је гледао. Смеђе очи су му задобиле нијансу црне, као трули пањ заробљен у блату који поприми својство средине. А сваки пањ је једном био дрво. Дах странца који је у побожној тишини зимске вечери био попут ломљаве стакла и сребрна пара чији су му праменови махали у крајичку видног поља нагнаше га да савлада страх. И сам је удахнуо, распршивши обруч око плућа, и погледао целу статуу. Била је то лепа, млада жена са мачем у руци, у чијим венама кола стена и пулсира сећање на ка56

Оокк

менолом у ком је угледала светлост дана. На њеној глави, тик изнад пукотине од метка, настаниле су се читаве генерације пахуља и формирале дијадему. Обрва му се изви у чуду. Гледао је дуго у пукотину, окупирала га је, али је био свестан да је пред њим статуа. Такође је знао да снежи. Одакле сада овај грубо истесан, али препознатљив украс на њеним крутим увојцима? Зар небеса крунишу лепе комаде камена? И зашто је странац први видео оно што њему сатима стоји пред носем?

– Да, баш је нападао. – Рече, срчући са топлог извора речи. Затим устаде и пође некуд, негде, некад.

57

ДУНАВОМ СПОЈЕНИ

– Где је такси кад ми треба? – мрмљао је Милош у браду. Крупним корацима је напредовао Макензијевом улицом, покоравајући усијали и пусти тротоар метар по метар. Десном руком је окренуо “швајцарца” на левој у одговарајући положај како би погледао стање између казаљки и потом додатно убрзао. Било је време. *** Милош погледа последњи пут у човека на врху чијег се бајонета нашао, пре него што је склопио очи. У диму и гужви битке, видео му је само лице беле пути, осликано гарежи и земљом. Био је млад, као и он, али плавокос испод шлема боје труле јабуке. Ознојени бичеви сламнате косе падали су му преко чела до узбуркалих планинских језера испод веђа. Живот је истицао из обојице. У тих пар кратких тренутака када су им се погледи срели, знали су то. Милош ухвати себе да се пита да ли и тај Шваба са друге стране пушчане цеви има мисли као и он. Да ли се боји за живот, да ли мисли о својој поро58

Оокк

Душан Арсеновић

дици, да ли гледа његову кестењасту косу и очи како би запослио ум који опседају бол и паника?

– Ленард. – представи се странац испљунувши сопствену крв, последње што ће окусити.

– Милош. – прошапта он са последњим дахом. Још једном погледи беху размењени између младића који би у другом животу могли бити пријатељи, комшије, сарадници, али су у овај завршили поневши ратне барјаке. Након неме молитве, препустише се загрљају реке која ће их сахранити у мору црном као што је била њихова судбина. *** Стајао је у аутобусу, наслонивши главу на руку којом је грчевито држао рукохват, како га маса узаврелих тела не би оборила. Био је потпуно несвестан своје околине; у себи је рачунао да ли ће успети да стигне. Замишљен, умало није пропустио своју станицу, па када схвати да аутобус стоји, излете из њега уз гласно негодовање путника и писак врата. Нашао се испред излога часовничарске радње који се пресијавао као огледало. Милош искористи прилику да исправи кошуљу и прође прстима кроз своју неуредну смеђу косу, посветлелу од сунца. Насмешио се. Затим је пришао излогу и наслонио склопљене шаке на стакло како би провирио унутра. Замрачио је толики простор да је могао да види само часовник са кукавицом, који је стајао међу модерним моделима као украсни експонат. Када виде колико се пута птица огласила, даде се у трк.

59

*** Чучао је у рову, узавреле крви. Битка само што није почела. Артиљерија Аустро-Угара је увелико најављивала српску пропаст, али страха није било. Мајор им је предочио стање: погинуће, сви до једног, па нема разлога за бојазан. Њихови животи ионако више не постоје. Стигла је команда и Милош репетира пушку. У мислима се опраштао од својих вољених, надајући се да ће макар они преживети овај крвави рат. Ако Бог само једном погледа ову напаћену земљу, син његовог унука неће морати у сваком да види непријатеља. Гајио је тај пламичак наде, веру у неко далеко боље сутра, једино што бесмисленост сукоба није могла угасити. Наређен је јуриш и он крену са именом Србије на уснама, а миром за поколења у срцу. *** Стигао је на кеј, задихан, али срећан. Сав живот Београда, заробљен у становима и канцеларијама, био је ослобођен и угошћен овде, у ову летњу недељу поред реке. Сам поглед на скуп који је избегао бетонске окове колико је то у једној престоници могуће веселио је Милоша, још једну коцкицу у том мозаику. Иза њега се кроз буку градске вреве пробише звуци црквених звона, потврдивши мисао да га је пун сат пратио у стопу. Предах се завршио. *** 60

Оокк

Душан Арсеновић

На излазу из села стајали су сви које ће оставити за собом. Војници прођоше кроз тај кордон живих успомена трудећи се да им гласови не задрхте при рефренима патриотских песама које су певали. Сви се већ беху опростили са ближњима, и поновни растанак је био ризик. Још једна размењена реч, додир, врућа погача у поњави или мало ракије, и српски орлови би поново постали пси који спавају крај топлог огњишта. То ни једни ни други нису желели, па одред настави без стајања. Милош само крајичком ока спази своју жену у маси мештана. Ослоњена о свекрву, у наручју је држала њихово једино дете, неколико месеци старог сина, и борила се са јецајима. Док су низ њене као млеко беле образе текле сузе, дете је мирно спавало, са спокојним осмехом на лицу. Милошу заигра срце и он изби на чело колоне, неуморно марширајући све до Београда. *** Седео је на клупи, уживајући у погледу на масу воде која је лењо парадирала у свом кориту, сакривши мане завесом сунчевог одблеска. На време није мислио; било је важно да је стигао први, да осети блаженство чекања ње. А онда се појавила.

– Лена! – ускликну он и усправи се.

– Милош! – рече она звонко прву реч коју је научила правилно да изговори на његовом језику. Пољубац му је завртео планету под ногама и он осети да је сав тај шаренолики, весели свет на кеју само један њима упућен аплауз. Када ју је пустио из загрљаја, није видео ништа друго до ланене, 61

Душан Арсеновић

свиленкасте косе и небеских зеница које су тражиле његове кафене. Пожелео је да се уштине, да се увери да не сања; дошла је чак из Беча како би се нашла с њим. Побожно су ћутали, као у страху да би речи могле да раскину магију која их је спојила.

– Хоћемо ли на крстарење? – први смогну храбрости Милош. Она само климну главом, стидећи се свог познавања српског. На то се он насмеши, обгрли је и поведе ка броду који их је чекао. Милошу се сада чинило да све може да чека, и Београд и Беч и Дунав, све оно што их је одвајало и састављало, све осим њега и ње.

62

Оокк

ЛАНАЦ

Склонила је несташан прамен косе с очију како не пропустила ни делић призора. Река од платине с руменим одсјајем, заслугом алхемије залазећег сунца, попут замагљеног огледала сликала је тек пропупелу шуму над собом. Девојка се нагну над површину воде, угледа загаситоплав свод на ком се месец искрадао у сусрет ноћи, и осмехну. Затим спази свој бронзани одраз и скрену поглед. Уживала је, опијајући се пејзажем и хранећи тишином. Под раширеним дланом леве руке на коју се ослањала осећала је меке, ретке влати траве и храпави додир земље, док су се прсти десне, противно њеној вољи, поигравали огрлицом око врата. Између палца и кажипрста текле су сребрне карике ланца. На њему није било ничег посебног, изузимајући изгравирану плочицу. Извлачила га је из сенке одеће у којој се крио само када би остала сама, не могавши да одоли да га по стотину пута провуче између јагодица, не скидајући га, без икаквог циља. Људи нису могли да га разумеју. Није ни она. Почела је да дише плитко, тешко. Свежина воде и надолазеће вечери није се могла борити против пробуђеног загрљаја ланца. Дуг, лак и танак, 63

само делић оног што је носила на себи, стезао је као омча. Вукао је надоле, ка утроби земље из које је потекао, натеравши је да погне главу и гледа своје погрешне кораке у блату. Његова хладноће је пржила жаром горим од пламена. Плочица заувек обележена прохујалим речима, угнеждена између груди приљубила се уз кожу, пробадајући прса леденим пипцима, тражећи срце. С гримасом бола на лицу, не могавши више да издржи, девојка се исправи, с обе руке га скину и спусти у реку. Хладноћа воде пријала јој је после додира ланца. Није га пустила, иако је намеравала, још увек се одупирао струји у њеној полуотвореној шаци. Међутим, тело јој није нарочито реаговало на промену. Плућа су и даље робовала невидљивом бремену, а врат се повијао под беличастим трагом, тамо где је ланац спречио сунце да пољуби кожу, налик белегу. Још увек га није ослободила, иако се чинило као да ће јој то донети олакшање. Сам ланац је покушавао, као сребрнаста риба, да се извуче из мреже њених прстију и заплива пре него што ће завршити у муљу, на дну. Гледајући у таласе који су га вукли, делове који би самостално били бара, а заједно чине ток, девојка помисли како и живот долази у таласима, подељен на дане, месеце и године како људи не би приметили да је и он једна непрекидна река која тече у море бескраја и односи нас са собом, као и све оно што пустимо.

– Ту си! Је л’ идеш? – зачу се раздраган повик њених пријатеља у шуми. Она затвори очи и прогута оловну лопту која јој је стајала у грлу. – Стижем!

64

Оокк

Душан Арсеновић

Око ланца се склопи песница, чврсто, пре него што је био извађен из воде и враћен на своје место. Капљице које су с њега текле хладиле су врелу крв, успостављајући равнотежу. Удахнула је, на усне вратила слабашан осмех и устала. Затим окрете леђа сунцу и упути се ка истоку, носећи поносно свој ланац док је не пронађе нови.

65

ПЛОЧА УВЕК ИМА ДВЕ СТРАНЕ

У једној од оних споредних београдских уличица, које за разлику од главних токова престонице имају душу, али су у њу престали да верују почетком новог миленијума, сценски рефлектор са небеса обасјава излог на ћошку. Ту као просјак чучи радња с лицем од немарно чишћеног стакла и црвеног дрвета. Уместо натписа на картону који вапи за помоћ, над њом стоји фирма “Recordstore”. Иза излога с унутрашње стране облепљеног плакатима и кроз врата која дочекују шкрипом шарки и звонцем, усамљеним у својој радости, крије се, као плоча у омоту, дремљиво краљевство Сергеја Богдановића. Црномањасти продавац плоча, уједно и власник радње, благих црта лица, сузних очију и високог чела, део је инвентара. Прашина времена која је попадала на три рафа плоча одликује и његова широка плећа. Дани му се не разликују једни од других, као ни радњи коју води. Да не мора да се, када “кукавица” на зиду отпева седам пута, врати у свој станчић на периферији, читав живот би му изгледао као бескрајни тренутак заробљен у ткању времена, у ком он седи за пултом у друштву празне касе. Почео је са ентузијазмом. Као студент Филозофског факултета, сањао је да поседује локал у ком 66

Оокк

Душан Арсеновић

ће моћи да продаје плоче, да људима уступа комадиће среће и у њој и сам ужива, а да на столу има хлеба таман колико му буде потребно. Машта се слила у стварност, када му је у наследство добио управо тај простор у ком је и данас, а он, као хапшен и неподобан двадесетдвогодишњак, студије напустио. Стицај околности је протумачио као знак судбине и отворио врата свог раја, иако у рај није веровао. Док је грамофон у углу изводио најлепше мелодије, и посао је текао, а Сергеј Богдановић је био синоним за музику овог београдског краја. Онда су на сцену ступили ратови и касете. Неко одозго је заврнуо славину среће. Купци су се проредили, а сиви облаци нагомилавали, ућутавши грамофон. Од тада, “Recordstore” свој осмех претвара у фасаду која се љушти и заостаје за модерним локалима, модерном музиком, за светом који је настао у судару са метеорима несрећа деведесетих. Од тада и Сергеј Богдановић спава отворених очију за пултом, као Кербер, чувар света мртвих успомена. Управо у тај подземни свет над земљом овог јануарског дана ступио је Ненад Југовић. Очистивши ципеле од снега и каљуге трупкањем на степенику испред улаза, као свечаним добошем, најавио је свој улазак и пре него што се дохватио кваке. Већ са врата пожелео је изненађеном продавцу добар дан и дао се на разгледање. Сличност између њега и Сергеја била је прилична. Да на себи није имао мантил и шешир, једина разлика била би у рошавом лицу на ком су се смејале само очи при сусрету са омотима плоча. Продавац то није приметио; и даље није веровао да пред њим стоји, тачније се креће низ раф, особа заинтересо67

вана за оно што има да понуди, а не у потрази за смерницама или дозволом да употреби тоалет. Ненад је померао плоче са великом обазривошћу и нежношћу, остављајући на њима отиске својих прстију у прашини. С времена на време, лице би му се озарило и речи немо заиграле на уснама. Продавац хтеде да му понуди помоћ, али одустаде, не желећи да увреди муштерију. Чекао је, у побожној тишини.

– Имате одличну збирку. – рече Ненад после неког времена и приђе пулту. Сергеј предузимљиво устаде.

– Нисам то дуго чуо. Шта Вас занима?

– Ех. И даље шарајући погледом по радњи, Ненад скиде шешир и стави га испред себе, држећи га попут кривца обема рукама. Облизну испуцале усне.

– Продао бих неке плоче. Сергеј климну главом. Није се изненадио, али узбуђење у њему спласну. Дете које се негде у дубини његове душе и даље надало успеху заменио је човек искован у условима стварног света. Наслонио се на пулт.

– Бојим се да тренутно не откупљујемо старе пријатеље.

– Ех. Погледи им се сретоше, Ненадов молећив, кап из бунара стида, и Сергејев равнодушан, стакласт, свакодневан. Трепнуше истодобно.

– Онда бих Вам их поклонио. Сергеј помисли да није добро чуо. Изненађења увек прате изненађења, али ово је било превише. У његов животни поточић убачен је моторни 68

Оокк

Душан Арсеновић

чамац. Ко данас ишта поклања? Још једном у чуђењу погледа Ненада који је поново одлутао погледом и само рече: – Хоћете да седнете? Продавац изнесе столицу на расклапање са друге стране пулта и понуди госта чајем, надајући се да још увек има неколико кесица. Затим је оставио Ненада да разгледа, док је он пристављао воду да се греје на електричном решоу у малој просторији у дну радње. Био је то више простор у ходнику који је водио до тоалета него права просторија, али ту се налазио сто са потрепштинама за припремање чаја. Сергеј га већ дуго није спремао, али некада је највише волео да дочекује редовне муштерије шољом топлог напитка. Некада. Вратио се у главну просторију где је Ненад загледао грамофон. Када је приметио продавца, упитно је подигао обрве.

– Ради ли?

– Требало би.

– Хоћете ли? – упита отвореним дланом показујући на апарат. Сергеј климну главом и даде се на подешавање. У грамофону су, од последњег слушања, остали “Битлси”, једна од златних, “лонгплеј“плоча, и он је пусти. Игла зашуми, онако како само она уме, откључавши врата пажњи која се усмерава на слух. Била је то навика, нагон, толико јак, као урођен, код свих оних који су били пасионирани обожаватељи плоча.

– На тај шум се све главе окрећу. – рече Ненад сместивши се на своју столицу.

69

– А ако си на подијуму, дланови почињу да ти се зноје и срце куца као пнеуматски чекић.

– Ех. Одавно упокојени певач, пророк религије плоча, запева “Yesterday”. Сергеј остаде неколико тренутака поред грамофона, да се увери да је све на свом месту, а затим заузе своју отрцану фотељу за касом. Бука саобраћаја и станова изнад радње, звуци живота урбаног мравињака, за њих нестадоше. Сергеј је покушао да се сети када је задњи пут слушао музику са муштеријом, али та сећања падоше у запећак пред сећањима на младост. Седео је у својој радњи, са седима у коси, а као да је опет био гимназијалац, који са другом из одељења слуша најновију плочу за коју су штедели недељама. Погледао је у Ненада и на његовом спокојном лицу препознаде иста осећања. Осетивши поглед, гост само подиже два прста, у виду peace знака, и обојица се насмејаше, као да се знају одувек. Песма се завршила. Кукавица изабра савршен тренутак да их обавести да је подне. Вратили су се у стварност. Обузе их ирационални стид и Сергеј се брзо сакри иза штита озбиљности.

– Зашто желите да поклоните своје плоче? Ненад га погледа, помало разочарен што се разговор није повео о доживљеном освежавању памћења, и у први мах се не снађе.

– Да поклоним плоче? Ех, да. Мени нису потребне, селим се. – Шешир који је све време држао у рукама спусти на колена.

– У нашим годинама?

– Ех, морам. Идем код деце у Канаду. Овде више немам никог свог.

70

Оокк

Душан Арсеновић

Започе нова песма, али блаженство је прошло. Зачу се шиштање провреле воде и Сергеј устаде да наспе чај.

– Камилица или нана? – упита.

– Добро би ми дошла једна нана! Насмејаше се на ову игру речи и продавац донесе шоље на сто. Грамофон је у међувремену почео да шуми и он оде да га поново подеси. Убрзо је поново одавао чист, јасан звук.

– Ех, за грамофон треба бити виртуоз, а не као ова данашња деца. Убациш ЦД, кликнеш и ето ти квалитетне музике! – прокоментариса Ненад.

– Још да је сва квалитетна.

– Ех, то јесте, али можда је тако боље. Једноставније је него нама, сигурно, доступније, лакше за уживање...

– Али, да ли они могу заиста да уживају?

– Зашто мислиш да не могу?

– Па, знаш и сам да свака плоча има две стране, а ти ЦД-ови само једну. Наше ће приче увек имати једну страну више. Ненад га сумњичаво погледа, подозриво примајући нову идеју.

– Верујеш ли да су и они такви? Једнострани? Сергеј немо слегну раменима.

– Ја не верујем. Нису сви. Звонце на вратима се огласи и у радњу ступише младић и девојка. Њихов смех прекину дотадашњи разговор и Сергеј и Ненад усмерише поглед ка придошлицама. Румени од хладноће, сијајући се од младалачке радости, којој је довољно гориво близина још једног извора среће, студентски пар се са жаром даде на разгледање рафова.

71

Душан Арсеновић

Ненад устаде и натакну шешир на главу. Десну руку пружи Сергеју и овај је стегну у магновењу, заокупљен новим муштеријама. Тек када Ненад беше на корак од врата, продавац се освести.

– Стани! А чај? Ненад се окрену, са руком на кваци.

– Хвала, другом приликом ћемо га завршити. Довиђења! Када се врата затворише за њим, Сергеј промрмља себи у браду.

– Ни за име га нисам питао. Затим устаде.

– Добар дан, могу ли вам некако помоћи?

– Наравно, ви сигурно имате доста искуства. Сергеј се насмеши. – Ако ништа друго...

72

Оокк

ПОЗОРНИЦА

– Био сам у позоришту данас. Не знам зашто, паузирао сам од фудбала.

– И шта се десило у позоришту?

– Зашто нешто мора да се деси? Зашто једноставно нисам могао да будем у позоришту и тачка?

– Зато што ми онда не би причао о томе.

– Видео сам девојку. Плесала је.

– Заиста невероватно.

– Гледао сам је неко време. Имала је повређену ногу и ипак је плесала.

– Упорна је.

– Бори се. Била је лепа.

– Била?

– Вероватно је више нећу видети, чему презент? Познајем је.

– Свидела ти се?

– Да. Ваљда.

– Каква је?

– Рекох, симпатична. Освојила ме на други поглед.

– На други поглед?

– То је онај поглед након што си искључио мозак. Нисам скидао ока с ње.

– Била је сама?

– Не, биле су две. И он.

73

– Одакле сад троје?

– Зашто се чудиш? Били су ту од почетка: девојка, њена коса и костим.

– Не причај у шифрама.

– Другачије не умем. Жао ми је.

– Какве везе имају коса и костим?

– Не знам. Прво нас веже, друго оптерећује.

– Зашто јој ниси пришао?

– Ако сам нешто научио, Животе, то је да не бијем унапред изгубљене битке. Губим и оне за које мислим да су добијене.

– И како очекујеш да се ишта деси?

– Не очекујем. Ни не мора да се деси.

– Како онда очекујеш награду ако се не бориш?

– Опет, не очекујем. Али већ сам награђен.

– Како?

– Уклопићу њен осмех у мозаик свог погледа. И кад ме прође, биће у композицији мојих очију.

– Је ли она видела тебе?

– Јесте. Зна да постојим.

– Она зна да постоје и пролазници на улици.

– Знам. Зато ћу се и понашати као да сам један од њих.

– Хоћеш ли се борити ако ти помогнем?

– Хоћу, али ти ми нећеш помоћи. Свако своје битке води сам, само су неки усамљенији од других.

– Јеси ли ти уопште сигуран да је та девојка била стварна?

– Јесам. Не знам.

– Да је ниси сањао?

– Можда. Али ја сам поверовао у њу.

– Само још да она поверује у тебе.

74

Оокк

Александар Величковић, 1992

БОГОРОДИЦА

Цео ја, као цвет на длану, отворен само за тебе, био сам преслаб наспрам твог првог утиска о мени, али И даље је док ми идеш у сусрет, сваки мој корак, миг и реч представа за твоје очи! И даље, твој поглед при том сусрету даје виши смисао мом дану, а осмех је као награда, аплауз! А када се мимоиђемо, нашим испреплетеним погледима безгрешно зачета, рађа се – моја љубав! Она је примила на себе све моје поразе, прошле и будуће, И сада сам непобедив…

75

Александар Величковић

Пролеће сам потчинио да ми служи, одагнао сам велтшмерц И убедио се да је живот смислен! Више се не плашим мрака, јер ме сунце следи као послушна звер! Очи ми сјаје милионима звезда, па сам људима око себе подарио беле ноћи! Моја се снага не мери земаљским мерама – силе космичке таме изазивам на двобој! А твоје лице само, као икона… трепери у одблеску последње мисли пред сан!

76

Оокк

ОПРОШТАЈНО ПИСМО ЧОВЕКА КОЈИ НИЈЕ ПОБЕДИО СЕБЕ

Пријатељу, доста је било! Не мислиш да си ми довољно гушио вољу? Кидао жељу? Убијао полет? Због тебе ми је сујета одавно мртва.... Пријатељу, Предуго смо друговали, Предуго заједно живели – међусобно подметали клипове, Предуго се мучили Предуго смо један другог убијали! Пријатељу, разуми ме! Узалуд бих те ноћу ломио пршљен по пршљен И ти би се рушио као кула од карата, Кад би се сваког јутра дизао из пепела Да ми у глави испуниш рупу коју си укалупио, А која је остала твојом краткотрајном смрћу! Пријатељу, ја немам избора... Већ годинама се у твоје има борим против целог света Без аргумента и речи којој се верује! А борим се само зарад твог аплауза Који пара уши док покушавам да заспим, 77

Александар Величковић

Да заспим не ексерима, које си ми подметнуо место кревета... Готово је пријатељу...! Погледај ме последњи пут, Старино моја! Хајде! Нестанимо са истином у очима! Покајмо се Ево, на крају, исповедићу се теби, пријатељу! Мрзим те... Једино тебе... Мрзим! Али свестан сам јединог ресења– Ноћас одлазимо заједно! Последњи пут изазивам те на двобој, Који ћемо, за промену, обојица изгубити! Жао ми је ако ти се још увек живи, Веруј, као и ја, да идемо на боље место У ком се никада нећемо срести! Ближи се десети корак, нишаним право на нас! Ништа ми више неће испунити рупу у глави... Збогом, пријатељу!

78

Оокк

ЉУБАВ

Ове ноћи док месец запада за облаке и сиње птице док прелећу свод, И док отров се са крвљу меша – За своје достојанство страхујем ја.... Један твој луцидан поглед и моја глава кроз омчу ће да пролети, а слободан крај канапа даћу теби у руке, само да ти дланове дотакнем.... И док онда за тобом будем каскао у бесконачно, Срећан, што имам прилику да ти покажем верност, Лизаћу твоје ране, Јер мојих рана, више бити неће.... А кад, жртвовањем за љубав, У људе ти повратим веру, Усправићу се на две ноге, Да тихо и без срама, заједно наставимо пут.

79

ЛЕТЊА НОЋ

Самоћа бије Из таме покривача Лебди успомена која не попушта Успомена која не штеди Игра уличне светлости пред прозором Птица! Птица која лети у пркос времену И место лопте уличне светиљке Сијају очи топле И крупне Сија топла летња ноћ Ноћ кад сам са највишег торња Хватао лепршаве комете И од њих правио ниску да је поклоним теби Па са срцем пуним љубави Место падобрана Спустио се у твоје крило А своју главу ти прислонио на груди Умирила си ме лажју о љубави Успавала песмом о бескрају Брзо си покидала нову ниску Жарко жудећи за старом А из груди несвесно испале су ти звезде И пале на моје очи Док сам ја сневао црвено 80

Оокк

Александар Величковић

И док је црвено постајало жуто Док за мене неслућени крај палише светла Баци ме – успавано јагње Из свог скута у црнило Са на грудима прекрштеним рукама И звездама на очима Да ми сјајем не дају мира, да ме пеку И на другом пасјем свету Удар о црнило – Повратак у хладну ноћ Која болно траје На месту где би твоје лице Из кревета црне раке сад види се Вековима удаљени и Цинично насмејани месец Окрет на други бок Гле! Шири се модра линија зоре То селена дрхти Да ми улије наду То се отварају неке очи Крупније и лепше Њихов ће ми сјај сагорети Ужеглу скраму звезда са очију И видећу боље и видећу даље Од давно умрле ноћи И волећу волећу волећу

81

ЗАКРПИЛИ СУ МИ ПАНТАЛОНЕ

Закрпили су ми панталоне! Обукли ми сиви капутић Назули прашњаве ципеле Торбицу окачили о рамена А капу ставили на главу И уз тресак За мном су затворили врата Зашао сам сам међу зграде, А киша је почела да пада... Закрпили су ми панталоне! Кроз процепе више не ођекује Радосна песмица из белог света Сунце више не греје подерана колена, А смех је много тиши! Закрпили су ми панталоне! Срећа се више не подразумева Слобода је ограничена Злим погледима и подмуклим осмесима! У сну се чује гитара и речи које боле! Закрпили су ми панталоне! Маска се истопила са лица...

82

Оокк

Александар Величковић

Блеште седе и зборана кожа Сада ме публика препознаје Не дају ми више да се играм Сви показују прстом на мене, И тврде да сам их преварио! Бежим са сцене.... Размичем људе и градове И утрчавам у воз за бесповрат... Закрпили су ми панталоне На црној закрпи пишем песму! Колена су опет крвава од смеха Цео свет је наш, а крај света је Баш тамо, иза оне зграде! у мени спава море којим пловим....

83

Милан Војисављевић, 1993.

БАЛАДА 5

Још једна ноћ је прошла неиспавана. За мирне снове разлога нема. Још једна зора будна је дочекана. Поново је свака нада изгубљена. Још једна ноћ је прошла неиспавана. Питам се да ли је судбина то хтела. Фурије су душу одвукле на дно Хада. Страница из дневника суза се ужелела. Распукло се срце у безброј комада. Питам се да ли је судбина то хтела. Јесење су руже тихи сан заспале. Последњи вид снаге беспомоћно вене. Три су капи сузне на јастуку остале. Време стоји мирно, никако да крене. Јесење су руже тихи сан заспале. У тами бледе слике некадашње среће. Чудни, тужни крици атмосферу кваре. Ветар је одувао последњи плам свеће. Нове ране пуцају, док старе још крваре. У тами бледе слике некадашње среће.

84

Оокк

Ноћна се идила са новим даном стапа. Црни покров пада преко хладног тела. Нека туђа рука мртве очи заклапа. Чује се гласно певање Опела. Ноћна се идила са новим даном стапа.

85

МЕЛАНХОЛИЧНА ПЕСМА

Ходник који красе безбојни портрети. Фарбу и ламинат канџе су изгребале. Нестали витражи, као руком однети. Тапете на зиду наједном ућутале. Блистави одраз у прошлост је отишао. Животне чари постале омражене. Осмех се са лица заувек избрисао. Замишљено тугују душе измучене. Наилази пакост и лагано убија. Троши се разум у промуклој тами. Клинове плафона разједа депресија. Моменти, тренутци, нижу се испрекидани. Затвара се круг у немуру, вртлогу. Изнурено срце у сећању исчезло је. Из овог се сна пробудити не могу. Узалуд што очи отворене стоје.

86

Оокк

Милан Војисављевић

НАСТАВАК

У пролазу, међ сенкама, ликови избезумљени. Неки животи мом срцу непознати. А ипак, као ја, потпуно упропашћени. Поражени немају воље пут наставити. Линије нас укрштене поред стазе остављају. Сломљени, дотучени, у нагломе преокрету. Очи нити будне, нити икад спавају. Лутамо, без циља, по суморном свету. Огледала се сјајна губитника стиде. Зенице су суве, али душа плаче. Нама драги погледи не желе да нас виде, Простор који стеже све јаче и јаче. Тренутак среће кратки хтели бисмо. Минут, један минут, довољан је само. Нисмо чак ни сенка онога што били смо. Постали смо небитни, као све остало. Судбина је људска неизвесна, чудна. Задње зрно наде у кутији остављам. Помислим: како је будућност узалудна. Тргнем се из амбиса и пут даље настављам.

87

ТИ СПАВАШ

Лутају свици по шимширу, лутају. Као плашт лепрша увела помрчина. Капи стале кише ту, у трави, чегртају. Ти спаваш у постељи од белога крина. Иде, иде врело зраком обасјано. Негде у даљини исијава месечина. Шумом дух корача, вуче се лагано. Ти спаваш у постељи од белога крина. Ћуте камењари пробуђени, божанствени. С ветром лете песак и сребрна прашина. Храстови се окитили и делују замишљени. Ти спаваш у постељи од белога крина. Мирис мокрог лишћа праскозорјем влада. Рани пејзаж краси преостала тишина. Одјекују благи жубори водопада. Ти спаваш у постељи од белога крина.

88

Оокк

Милан Војисављевић

ЗИМА

Прелепа, тиха долина ишарана. Исткано иње по крошњи дафина. На јелама се хвата промрзлина. Хармонија нежним тоном зачарана. Трагови снова што нестају у снегу. Јутарња свежина прожела се стазом. Блистају платани обојени мразом. Вори се магла ка мистичном недогледу. Увели багрењак задремао у белом. Тече хладни поток нијансама савршеним. Нападао снег по сенкама бисерним. На сред пута камен, осликава акварелом.

89

Јована Ђотуновић, 1990.

БОРБА

Долазећи на свет с разлогом плачемо, Не ступамо у њега немо, На самом почетку бес свој искалимо Да своју судбину одмах ожалимо. С првим знацима свести Рађа се и осећај савести; Већ осећаш терет свог бремена, А за тражење кривца нема времена. И несвесно, у борбу си увучен, Свет ти постаје мали, скучен... Пристанак ти нико и не тражи, Овде ниједно правило не важи. Тако, остављен без икаквог избора Схваташ – једино се напред може и мора. Овде не помаже никаква стратегија И на крају тунела светло не сија Усредсредиш се, фокусираш, Почињеш правилно да пулсираш…

90

Оокк

Таман се том ритму прилагодиш, Мислиш – можеш са животом да се нагодиш, А он те из те заблуде оштро прене И све ти наглавачке окрене. Довољно је да само један такт прескочи Па да се цео твој универзум закочи. Јер, зашто би ико био изузетак? Опет си враћен на почетак. Ма стегни песницу, зубе стисни, Да олакшаш души слободно врисни. Тргни се из тог стања коме, Сакупи снаге и последње атоме, Усправи се, подигни, Свој циљ пронађи и постигни! Јер знаш да само док се не предајеш, Докле у овој игри истрајеш, Само докле се грчевито бориш, Дотле има наде, дотле постојиш.

91

НЕМИР ДУШЕ

Предуго у мени олуја бесни, окови душе постају тесни, уздаси плитки, беживотни, под земљу ме вуку немири похотни. Судар жеља и страхова и безброј нових крахова, духова прошлости вапаје чујем, самој себи освету кујем… Док последњи дах не испустим да никад више себи не допустим тренутке толико отровно слатке, превише силне за моменте кратке који иза себе једино оставише неспокоја и сете кише, само пустош и Голгота, опомена до краја живота. У грижи савести сам пливала док сам у забрањеном уживала, са погледа паучину скидала, а изнутра се распадала и кидала...

92

Оокк

Јована Ђотуновић

А Усуд је хтео да се баш тако деси, да душу ми зграбе немилосрдни греси, узалуд се она трзала и грчила, прејака ју је обузела сила. Узалуд се разум борио, порицао, жељу безуспешно спотицао, чежња је увек од одлуке јача, може се спотаћи али наставља да корача... Да и од своје руке погинем Не бих могла ове ланце да скинем, кад сам у сам прах претворена Нек од мене не остане ни утвара, ни сена. Ни ломаче ме неће удостојити, ни оштрице гиљотине нада мном спојити, на живот остајем осуђена, да кроз њега тумарам изгубљена, слуђена... А кад и том паклу крај дође у Чистилиште ће ова душа да пође, за слабост своју биће осуђена да немирна лута до краја времена...

93

ОБРЕНОВАЦ

Много пута беше спаљен, Од давнина ником стран, Увек само по добру хваљен, Као Палеж беше знан. Ова је варош и кнезу драга била, А кнез народу којим влада, Мештанима се молба услишила, Па је назван Обреновац тада. Град кратке прошлости, а дуге историје, И поред свега непријатељ му ништа могао није; Чувају га Сава, Колубара и Тамнава И наравно, Света Тројица, крсна слава. Ко једном у Обреновац сврати Гарантовано ће у њега да се врати. Обреновчане увек срдачне, лако је заволети, Позиву у госте не може се одолети. А за дружење гомила прилика И за лепо сећање слика: – Све ружне мисли за трен нестану 94

Оокк

Јована Ђотуновић

Кад си са друштвом у Забрану; – За старије ту су благодети бање; – Млађи нека изволе на кануом веслање; – Преко лета главна је атракција Сјајна фолклорна манифестација... Тако се Обреновчани неуморно боре Да традицију и славу своју очувају, Својој деци лепо место за живот створе И да за Обреновац сви знају.

95

РЕЛИГИЈА

– Православље, Јудаизам, Ислам, Римокатолицизам...

– Свете књиге Библија и Куран; – Обећана земља Ханаан; – Јахве, Бог, Алах; – Из праха настао, враћен у прах; – Први грех прародитеља; – Проповеди, беседе, јеванђеља; – Содом и Гомора; – Барком спасење од помора; – Мојсије, Исус, Мухамед; – Крштења и венчања обред; – Синагоге, цркве, џамије; – Прогони из Месопотамије; – Муке, страдања, ропство; – Вера у Свето Тројство; – Прелазак из Меке у Медину; – У нахори тело, крв у вину; – Кардинали, рабини, ђакони; – Свети Божији закони; – Молитва, пост, ходочашће, Покајање, опрост и причешће; – Пасха, Божић, Васкрсење; 96

Оокк

Јована Ђотуновић

– Бесмртне душе спасење; – Светих апостола дванаест; – Грехова искрена исповест; – Нови завет и десет нових заповести.... Толико тога, а на једно се може свести: У мноштву разлика сличности су важне, И поред свега вежу нас споне снажне; Свака вера, реч свачијег бога Налаже– љуби ближњега свога! Поштовати, волети и опростити, Важно је знати човек бити.

97

ТАКО ТИ ЈЕ ТО КОД НАС

КУД “ТЕНТ“– друштво надалеко славно, Да се сад о њему каже нешто јавно.. Испред фолклораша, као Богом дан, Наступа Радојичић Слободан. Ансамблом он руководи, И у успех и у пропаст – он нас води. Свима је познатији као Слоба, Са њим је незаборавна свака проба. После сваке наше пробе бајне Опстају нам трауме трајне. Ако неког ово занима – Опоравак траје данима. Потребно је време да се то залечи И пад у теже стање спречи. По својој строгоћи Слоба је добро знан, А својим принципима увек је одан: Од планираног ни педаљ неће попустити, Да се неко провуче он неће допустити. Повлашћених има, то се и не крије, 98

Оокк

Јована Ђотуновић

Због тога га рђав глас бије. Пред концерт је забрањена конзумација пића, Бар би таква дисциплина требало да влада, Ал’ некима је тај порок јачи од сопственог бића, Па се на концерту у несвест пада. Не, не, није то због синоћног лумпераја, Узоран је играч, на пробе долази често, За остале ето ти још већег белаја: Још јој се и солистичко смеши место. Слободану не сме да се противречи Јер онда постајеш плен који он лови, Па салом одјекује и звечи Да смо пионири Титови. Ма црвене смо мараме сви носили, Нема везе што тад ни рођени нисмо били. Проницљив је он, не верује студентима Па због тога за распоред испита, Пре него што оправдања почне да прима Декана свих декана обавезно пита. Завршио је усмерено образовање, Опроштено му је што никад неће знати Да се факултетом стиче жељено звање И студенти испите морају полагати. Дилетантски да се ради код њега не може, А ко Слоби одговори – помози му Боже. Нема протекције ни за какве новце И “ниси ти бре са мном чувала овце“. Од муке вам дође да се поштено испсујете, А тад се још заори:“Немој корак да силујете!“ 99

На проби нема зезања, галаме, Јер кад се претерано шалите Вика и грдња сваког одаламе Па можете покојном патријарху Павлу да се жалите. Ево и вести нове, свеже, Сад се оваква прекса јавља, Ношња пуца, све је теже, Па се кајиш код сајџије поправља. “Да шопске треба да се играју млитаво, Играле би високе цуре“, Кад то каже високима не буде право, А ниске се као нешто дуре. Поштоване колегинице старије Узрок су нове муке и беде: Оне одлучно заузеле своје позиције, Да су ниже од неких – не могу да се убеде. И сад ето ти новог јада, Да све буде до краја слатко, Првим девојкама ношња спада Ал’зато је петој све кратко. На концерту је ипак највеселије Кад се сви из публике чуде и зевају, Јер, као задња кап што чашу прелије, На све стране батаци севају. За годишњом турнејом настану праве погибије, Бар док се не разграбе занимљивије локације, 100 Оокк

Јована Ђотуновић

А потом код неких играча дође до алергије На преостале понуђене дестинације. Поједине колеге су изгледа заборавиле Да за наш КУД играју и ветерани Па су млађе колеге у црно завиле, Из првог ансамбла ће отићи само ако буду отерани. Мада, шта би се без њих уопште радило? Како без тих пар битних све постићи? Наступа вероватно не би ни било, Нови играчи тај ниво никад неће достићи. Е, ал’кад се играчима напуни бина Лако се уочи једна дружина, Све их спаја иста туга, Као да их је обузела куга. Ову симпатичну групу чине небитни, За Слобу су то играчи неважни, ситни... Може бити да су вам боље знани Под дичним именом – Отписани. Ми ценимо чланове нове, Па кад новајлије похрле На челу веселе дружине ове Ту су другови Тихи и Прле. Ако си у Отписане сврстан Спреми се за многе блокаде и баријере, Па чак иако си играч изврстан Слаб ће ти бити напредак каријере.

101

Концерту се ни не надаш, Наравно да ниси у постави, Често чак у депресију падаш Јер те ни у једну кореографију не стави. Да би се на концерту случајно нашао Треба неко ногу да сломи, А тад би се са собом тешко снашао Јер би од среће био у коми. Ма није истина да на концерте не идемо, Ту смо ми – из првих редова тапшемо. На проби нас је педесет, а као да је двеста, Из поставе неко мора да излети И тако кад год нема места Неко од отписаних је на мети. Чувајте се моји драги отписани, На загревању је забрањено груписање, А смеше нам се и гори дани Има да нам ограниче и право на дисање... ( наставиће се )

102 Оокк

Ненад Калабић, 1988.

КОГО

Што више размишљам све више и више себи измичем. Седим на каучу док се знојава тела око мене клате у ритму бубњева и женског вокала, који пригушује народна музика која допире са сплава до. Посматрам их, сви се смеју, сви су тако весели, као да јутро неће доћи. Као да ће сутра када се буду видели, рећи нешто више од “Здраво”, ако и толико. Она га љуби, она га не познаје. Рука јој је влажна од алкохола који пије и који се пролива док игра и подиже чашу. Конобари се довикују, провлаче се између, намигују, флертују. Ја је и даље посматрам, а онда ме је опазила. Наборана црвена хаљина се мигољи кроз масу, и спушта се на кауч до мене. На сто спушта чашу у којој се налази нешто што у најбољем случају може да буде отров. Гледам у плаву смешу, а затим у њене зелене очи, а она наслања своје меке груди на моје раме и приближава своје тамно црвене усне све док нисам осетио њен топли дах на врату, који ме је попут леда најежио.

103

“Хоћеш да пробаш?”, показује према чаши из које извиру две розе сламчице док се на плавој површини формирају концентрични кругови кад год басиста дотакне жицу. “Не хвала, не пијем...”, одговарам јој, незаинтересовано. “Видела сам да ме гледаш...”, шапуће она и даље... Накривљујући главу у страну, на детињаст, допадљив начин. Измичем се, и њена глава губи ослонац, на тренутак. Гледам је у очи... Време се успорило, наједном је постало топлије, осећам како ми се у врху чела скупљају грашке зноја. Људи око нас делују замрзнуто у времену. Чак и музика делује као да допире из неке друге димензије. Само концетрични кругови у коктелу и даље шире своје ободе на исти начин. Њене црвене усне се не померају. Њене груди шире и скупљају црвену хаљину која јој прекрива, не баш целе бутине. Поглед ми се враћа на њено лице. Оно делује помало уморно, али одлучно. Пуне усне скривају зубе који су грицкали ружичасту сламчицу. Ако нешто не кажем мислим да ће помислити да сам чудан. Ако већ и не мисли. Јер целовечерње седење на свирци ме прилично квалификује за ту титулу. “Свиђа ми се како играш...”, говорим тихо... Мислећи да ће ме чути пошто се у мојој глави све успорило и стишало... Али ово као да јој је дало повод да се поново наслони на мене и спусти се још удобније на мој врат, приближавајући своје ухо мојим уснама, док својим вероватно покушава да ми 104 Оокк

Ненад Калабић

каже да ме није чула, притом ме само још више загревајући... “Кажем, свиђа ми се како играш, другачија си од осталих девојака...”, изговарам, гледајући низ њене леђа... Она се измиче са још већим осмехом него када је дошла, и устаје. Браво геније, какав начин да започнеш конверзацију, мислим се у себи. Сада ће да проспе ово плаво по теби, киселина ће те појести и готово. Поглед је прати и спреман је да зажмури када се чаша залети према њему, али она пружа руку. Њене усне говоре: “Хајдемо напоље...” Не чујем је, али је хватам за руку, она ме попут архитекте овог лавиринта води, и таман када сам мислио да нећемо моћи да прођемо кроз дебељка, она скреће лево, и једна од њених другарица се помера у страну... Осећам хладан ваздух, и следећег тренутка смо испред. Гледа ме невиним погледом и пита гласом који нестаје у таласању Дунава: “Како се зовеш?” “Ненад, а ти?” “.....” не чујем је... “Извини, нисам те чуо...” “.....” овог пута сам сигуран да нису били ни таласи, ни глас певачице који су прогутали њено име... Била је то тишина. Мртва тишина, које је то изгледа урадила и први пут. Гледам је збуњено. Гледам је у очи чија боја подсећа на воду коју светла сплава обасјавају. Она се и даље смеши. Примиче се и хвата ме руком за кошуљу, привлачи ме, осећам се беспомоћно...

105

Ненад Калабић

Затварам очи када већ не могу ништа да урадим и препуштам се тренутку. Осећам фину текстуру њених усана. Када ме буде пустила мислим да ћу пасти. Али отварам очи... И даље седим на каучу. Гледам у њеном правцу. Она гледа у мене.

106 Оокк

УСПАВАНКА ЗА ЈЕДНУ УСАМЉЕНУ

Ко си заправо ти тужна жено? Усамљени путниче, са неке друге планете. Зашто се јављаш сада... Када је већ све изгубљено... Карте су одавно подељене... Времена је мало остало. Склопи очи... Пусти судбину да зада још један, последњи ударац овом усамљенику, и остави га да лежи у крвавој прашини. Шта видиш? Видиш ли љутитог пса пред вратима Ада, док му болесна пена избија на уста? Или пак, бескрајне пределе небеске. И страховиту војску анђеоску која се спрема на починак да пође? Немој залутати у лавиринту снова... Где многи лутају... Тражећи срећу, не знајући да је тамо нема. Иако споља чаробно изгледа, и блаженство нуди. Веруј ми... Био сам изгубљен... Излаз пронађи у најтамнијем ходнику, иза врата пакла. И не бој се смеха дивљег, њиховог. Ти си их створила, и погледа твог се плаше... Јер само ако им се супротставиш бићеш слободна... Баш као што сам ја нашао излаз у дубини вечних плавих очију... Које ме бацише на дно хладног океана. И певаше ми сирене, гласовима чаробним, баш као и Одисеју уморноме, који је годинама пловио тражећи себе. Али бејах горак и за море... Ни оно ме није хтело... Избаци ме поломљеног на 107

Ненад Калабић

острво, ког на картама нема. Нашли су ме штићеници руже који лутају световима, и повели ме са собом. Утеха је била Мрачна кула, која држаше све светове на окупу... Сада, пре, и оно што ће бити... Шта сам нашао тамо? Само празнину, ништавнило које је претило да уништи сва сећања на тебе, која тек треба да дођу... Прошлост и будућност на избораној руци Судбине, на којој су се путеви преплитали и нестајали... Длану који је еонима храњен туђим сузама, сада и мојим... То ју је држало у животу... Успаванка за мало дете још увек чула се у даљини, насликана на зидовима мојих сећања, твојим омиљеним бојама, црном и белом... Ти си је певала, са осмехом на лицу, и очима... Осетио сам како ми мелодија подрхтава у срцу, и топлину која пролази кроз тело, опијајући... Стајала си изнад мене са нежним, чистим, малим телом у рукама... Његове мале очи посматрале су ме са висине... Пружао ми је руку... Испружио сам крваву шаку, и додирнуо вечност... Сада ћу јахати раме уз раме са Михајлом... Анђели су постали моја браћа... Наше душе наћи ће слободу по Другом доласку... А ти драга живи... Радуј се, јер живот је тежак. Плачи, јер живот је леп. Помози када немаш ништа. А када си најјача, буди најнежнија... И када легнеш у своју меку постељу, погледај кроз прозор, на небо... Јер ја сам тамо... Заувек пазим на тебе...

108 Оокк

НИСАМ КАО ТИ

Ја нисам као ти. И рећи ћу ти све у лице. Ја не гледам у патос када причам са неким. Никада нисам желео да ходам у твојим ципелама, иако си ти то хтео, још од оног дана када сам цело поподне провео у ходнику учећи да их везујем, док су други трчали на улици, боси. Ја нисам као ти. Премда би ти волео да јесам. Уредне косе, сваки оброк тачно у минут, свакога дана, сваке године. Ја нисам као ти. Никада нисам волео ствари које ти волиш... Али увек сам поштовао твоје жеље. А онда опет, да ли би ишта било другачије да сам и рекао нешто? Да ли би ишта било другачије да је мајка рекла нешто? Ја нисам као ти! Али трудио сам се да будем, Бог ми је сведок! Покушао сам да задовољим сваку твоју жељу, али то никада није било довољно, зар не? Увек је могло мало боље, и увек је то речено са погледом који није гледао у очи, искрено, већ негде изнад, према хоризонту. Ја нисам као ти, и не желим да будем никада! Када постанем отац, имаћу ту част да погледам своје дете у очи, и причам са њим, а не да само немо прођем као да не постоји.

109

Ненад Калабић

Ја нисам као ти, проклет био, знаш да те волим. А никада ме ниси загрлио када ми је то највише требало! Увек сам кроз недаће газио сам! И постао то што сам! Сам! Неки кажу да сам добар, неки не говоре ништа, они су вероватно обукли одела својих родитеља... Ја нисам као ти. И нешто знам, а то је да док моје дете буде одрастало, када се окрене преко рамена, ја ћу бити ту! Моћи ће по цео дан да трчи по улици босо, разбарушене косе. Ја нисам као ти оче. Ја ћу увек имати своје звезде којима ћу тежити кроз своје, не утабане путеве. Па чак и ако поклекнем на неком од њих никада ми неће бити криво, јер ћу бити богатији за песму, шапат на уху, загрљај, поглед. Бићу богатији за успомену. За једну ружу више на мом гробу, када одем... За једну сузу више у њиховом оку... Јер ја нисам као ти...

110 Оокк

ДА ЛИ МИ ВЕРУЈЕШ?

Довољно да зажмуриш и пустиш све? Изгубиш ослонац, и почнеш да падаш раширених руку? Да ли ћеш у било ком тренутку помислити да те нећу ухватити? Да нећу бити ту у тренутку пре него што болно дотакнеш под? Да нећу бити ту када ме твој поглед буде тражио у гомили лица под маскама, док будеш лежала на поду балске сале, јер си се препустила плесу у коме је требало препустити себе целу туђим рукама? Да ли ће ти се образи зацрвенети због смеха, и надмених погледа господе? Јер је твој пратилац маскиран у кловна, дошао у дроњцима на бал. Али они нису знали једну ствар. Није било маске. Само мало белог пудера, и неколико потеза оловком на лицу. Мали брош у облику срца на рукаву, за све да виде. Осмесима смо се уписали на вратарев списак. Ушли смо међу људе које није било брига.

111

Баш као и нас? Да ли ми верујеш? Направио сам грешку, и сада лежим поред тебе, гледам те са осмехом. Оклизнуо сам се, и уместо да те ухватим и пољубим, пољубио сам патос. Живот није плес. Живот је сан. Лавиринт ноћних мора у којима неки остају заувек изгубљени, иако су их сами стварали. Иако имају мапу за савршен живот. Али то је чек без покрића. Могао си њиме купити срећу, али никада ниси знао када ће доћи да ти одузму све што имаш јер си покушао да их превариш. Ја то знам, јер толико пута сам дошао надомак краја, пред сам излаз, али он би се као делић рубикове коцке преместио са једног краја на други, стављајући ми до знања да немам контролу. Немам кључ. Никада га нисам имао. Али никада нисам одустао. Моје руке су тако често остајале празне. Раширене према мрачном небу стегле би се у песнице. Размахале и уништиле све што је изграђено. А онда бих сео и гледао како ватра срушених мостова гори у мојој глави. И како мисли све поново граде, и враћају на своје место. Без обзира на све, лавиринт је увек ту. Пружио сам руке да ухватим кључ, али ми је нестао пред очима.

112 Оокк

Ненад Калабић

Велики архитекта мојих снова поново ме је саплео, и сада лежим на поду балске сале у Санкт Петербургу и гледам те у очи. Вукови се око нас скупљају и реже, док се светлост са кристалних лустера одбија од њихове очњаке. Кловн је устао и пружио руку принцези. И они заплесаше поново.

113

ДУХ ВРЕМЕНА Док сунчеви зраци налазе свој пут кроз густе крошње пружам ти руку и ступамо на наш мали трон. Округли дрвени сто од ораховине прекривен је стољњаком из Индије. Бокал хладног млека стоји на средини, а са његових супротних страна сребрнина која се преноси генерацијама, и тањири од порцелана. У кристалној посуди овалног облика налази се џем од шумских јагода, док две високе празне чаше чекају веште руке нашег старог слуге. Твоја хаљина додирује последњи степеник, и ја ти извлачим столицу. Лагани поветарац ти пролази кроз црвену коврџаву косу која пада преко нежних рамена. “Да ли уживаш? Да ли сам барем зрно лепоте успео да овековечим на овом дивном месту нашим раним летњим доручцима овде, драга моја Марија?” “Ах Франц, ако се живот познаје по јутарњим часовима, ми ћемо умрети у лепоти.” То измами осмех на његовом лицу, али не рече ништа, већ седе преко пута ње. Сунце је расло на западу, изнад кавеза у коме се млади лав будио. Деловао је сањиво што је показао својим трапавим ходом до воде. Али твоје смарагдне очи гледале су на другу страну, у зебру низ чија су се леђа сливале беле линије. Или црне? Сетио сам се када си ме бацила у недоумицу. Тог дана сам позвао научнике, и поставио им исто 114 Оокк

Ненад Калабић

питање. Оно што је најинтересантније ни они нису знали. Знали су да се Земља окреће око Сунца, али нису знали да ли се низ зебрина леђа спуштају беле или црне линије. То ме је насмејало али у исто време натерало да се замислим колико мало заправо знамо о свету који постоји ван ових зидина. Гласан и ненајављени зов слона ме прену, и моје мисли излетеше изненада, баш као и звук из његове сурле. “Да ли желиш да путујемо на југ? Дворски живот ме убија, јако је досадан. Балови, вечере, све је то почело да ме гуши. Организоваћемо експедицију са научницима и малом групом војника. Отпутоваћемо бродом у Африку...” Мисли су се ројиле... Сунце је постајало све више... У том тренутку као да сам се одвојио од свог тела, мој дух је лебдео изнад стола. Видео сам тебе како ме знатижељно и радосно посматраш. Знао сам да је и теби досадно са дворским шмизлама. Мој дух се све више уздизао. Био сам толико високо да сам могао да видим сва четири кавеза, жирафа ми је била најближа, али сам био и изнад ње. Јасно сам видео шенбрунски лавиринт, и све његове замке. Једино су дворац и видиковац на брду били виши од мене. И док сам причао био сам свестан свега око себе. Наједном осетих неку нелагоду! Не, шта се дешава!? Почех да падам, и падох, право у кристалну посуду са џемом, који се распрсну на све стране. Цурео је низ твој образ, и низ мој брк. Три века касније он се пробудио у свом кревету. Напољу је већ свануло. Свукао је јорган и изашао бос на терасу до које су водила висока већ отворена врата, у доњем делу пиџаме, и мајици на којој је само писало Queen.

115

Сунце је обасјавало Београд чије су улице полако почињале да кипе. За само неколико тренутака наступиће подневни саобраћајни шпиц, псовање и галама. То га једва осетно узнемири негде у дубини његовог бића, те се окрену и спусти поглед на њу, као да тражи знак спокојства. Она је лежала, покривена, спуштених капака. Ритмични покрети стомака наједном се прекинуше и она отвори очи. “Колико дуго ме гледаш?“ нежне, сањиве речи потекоше са њених усана... “Три века Марија... Скоро три века...“ Његове речи склизнуше у заборав док је улазио унутра да спреми доручак: шољу млека, и две кришке хлеба намазане џемом од шумских јагода. Дежа ву је био спреман да плеше у сенци времена које је некада било, које је сада, и које ће бити. Јер у почетку беше душа. Етерични ентитет чије је свемоћно постојање било оскрнављено само једном грешком у дизајну, недостатком изражаја који је морао бити надомештен оним што смо ми касније назвали кавезом од меса, телом. Телом које је донело са собом пороке, бол, сузе и крв, али исто тако и снове. И док те посматрам такву, како постојиш као сена која сваког часа прети да ће да нестане заједно са сенком крошње коју њише ветар, не могу а да не мислим да ово није крај. Да када будемо затворили очи, пробудићемо се у неком другом делу космоса, ограничени неким другим скупом правила, са дељеним растрзаним сећањима онога што је некада било, која ће провејавати у нама с времена на време чинећи нас сетним или сретним.

116 Оокк

Ненад Калабић

Где год да будемо били, мислим да ћемо и даље сањати оне облаке, ону слободу која је некада постојала. Савршенство којег смо морали да се одрекнемо зарад живота са смислом, који је заменио план са фаталном грешком. Где год да будемо били, бићемо различити, јер свако сања различито, јер смо били превише исти. Са телом смо боља верзија нас самих. И докле тако драга моја? До када ћемо се попут гусенице трансформисати у лептира? Да ли слутиш крај? Не знам ни да ли је уреду да уопште тражим одговор, или чак постављам питање. Да ли лептир поставља питање зашто је био гусеница са друге стране огледала? Не. Лептир лети, и иако никада неће стићи до облака, лет је оно за шта је створен. А после пада се рађа негде другде, рађа се и остаје у нашем сећању. Шта се дешава са нашим сећањима када умремо? Где тачно одлазимо и колико ћемо се тамо задржати? Да ли ћемо свакоме морати да вратимо успомене које на њега имамо? Надам се да не, јер сећања у којима си ти никада не бих волео да заборавим. Ја сам само комад меса који чека да се гиљотина спусти, и као сви други, само чекам да наставим даље. Волео бих да будеш поред мене када кренем, када се глава откотрља и последњи пут погледа сањиво у звезде.

117

Емилија Стојановић, 1992

ЧИТАОЦУ

Желим да ми се увек враћаш. У ноћима када си сам, Када не можеш да поднесеш дан, Упали лампу и бићу ту, Ни на јави ни у сну. Спусти поглед и погледај ме, Окрени страну и удахни ме. Ја даћу ти све. Моје безнађе, бол и страх, Даћу ти моје ништа и мрак Да у њему луташ, Да у њему падаш, плачеш и волиш. Осетићеш да мој је мрак исти као твој, Осетићеш да иста је моја и твоја бол. А онда ћеш да устанеш и створиш Од мојих суза крила Којима ћеш одлетети из мрака, Празнине, страха, Бола и безнађа. Одлетећеш и ја ћу лутати сама У мраку који је само мој.

118 Оокк

Падаћу, плакаћу и волећу Сунце које никад не излази. Утопићу се у безнађе, бол и страх, У моје ништа, И лутаћу кроз мрак. Желим да ми се увек враћаш. У ноћима када си сам, Када не можеш да поднесеш дан, Упали лампу и бићу ту, Ни на јави ни у сну. Спусти поглед и погледај ме, Окрени страну и удахни ме. Удахни ме – оживи ме...

119

ЧЕКАЈУЋИ

Колико? Само ми реци колико још дана. Колико још дана ће тама Мојим небом владати? Колико ћу ноћи још страдати? Зашто ћутиш? Зашто ћутиш?! Ти не знаш како је када дрхтиш! Када дрхтиш од стрепње, од страха Да ти се живот не сведе на безброј уздаха. Молим те. Уништава ме ова тишина. Осећам, шири се празнина. Хајде! Одговори док ме не прогута! Шири се полако, прикрада се... Сладиш ли се страхом на мом лицу? Видиш ли бес у мојим очима? Знаш ли за безнађе у мојим ноћима? Чекање је убило и последњу ватрену клицу.

120 Оокк

Емилија Стојановић

Можда из сажаљења ћутиш. Можда је... Не знам желим ли такву истину да чујем, Јер ако ми следи будућност сива, Само ја сам за то крива. Нека. Само ти ћути.

121

ПРИЗИВАМ ТЕ

Искористи ме сило што мој свет у црно бојиш. Искористи ме опет. Пошаљи ветрове. Нека ме бацају кроз облаке док у њима не исцртам твој лик. Искористи ме. Мучи ме док не испустим крик чију ноту ћу да урежем ноктима у зидове тамнице. Искористи ме. Искористи ме док сам вољна да ти се препустим, док могу да издржим притисак твојих чељусти на врату. Искористи ме упркос страху да се не пробудим. Искористи ме док још смем да се усудим да те дозивам, Сило!

122 Оокк

Емилија Стојановић

Чуј ме и долети на крилима ноћи, оне црне која неће проћи, чуј вапај којим ти дозивам име: Сило дођи, и искористи ме!

123

ШАПАТ

Више те и не сањам, јер толико смо далеко. Кад зажмурим видим само седефаст сјај на хоризонту који се удаљава и нестаје. Видим сада како тама пада и дрхтавим уснама ја те молим: Обрис ми само дај, Да имам шта да сањам. Дај ми сенку, мирис бар, Да имам чему да се надам. Нестали су снови. Нестала је нада. Гута ме тама и у њу тонем сада, а дани протекли још дубље ме вуку. Ипак, две речи разазнајем у туробном хуку, То Време ми каже: “Касно је.“ Из таме густе и бескрајне ноћи дрхтавим уснама још увек те молим: Обрис ми само дај, 124 Оокк

Емилија Стојановић

Да имам шта да сањам. Дај ми сенку, мирис бар, Да имам чему да се надам. Сад окована лежим, утрнулих руку и оштар камен гребе ми непомично тело, а тешки ланци у злослутном луку надвијају ми се над чело. И једино што видим су те карике црне које се стапају са тамом, са мојим очима, са мном. Из тамнице глуве, само шапат се мој чује, То дрхтавим уснама још увек те молим: Обрис ми само дај, Да имам ста да сањам. Дај ми сенку, мирис бар, Да имам чему да се надам.

125

ДО СПАСА

Губим речи, губим лице, Све су звезде падалице, Губим жеље, наду губим. Хоћу да се пробудим, Хоћу да се пробудим. Окрећем се, свуда сене, Окружују ме, јуре мене, Ветар туче, гром куди ме. Пробуди ме! Пробуди ме! Земља се тресе, Провалија ме гута, Зенице се шире, А поглед ми лута По крхотинама мог света. Коначно смирујем руке, Бојим се да ово неће проћи. Чекам све да стане И полако склапам очи. Успавај ме. Успавај ме.

126 Оокк

Емилија Стојановић

Отварам очи. Осећам мирис мора, Видим зелена поља, Зелене шуме и потоке. Чујем таласе. Прсте провлачим кроз облаке, Смешим се одразу у води, Ходам по песку и правим замкове, Купам се у океану, Седим на обали И мирну пучину гледам. Не буди ме, Не буди ме.

127

Александар Вукашин, 1993.

ПАРК

Никада нећу схватити зашто толико волим овај парк. Уживам да шетам чаробном стазом живота и лепих успомена. Има нешто чаробно у њему, што ниједан песник неће моћи опевати, што ниједан сликар неће моћи насликати и што ниједан писац неће моћи написати. Гледам веома малог дечака који спава у загрљају своје мајке. Ово је први пут да види овај парк. Изгледа да ужива у овоме. Сунце, његов велики пријатељ, га обасјава и говори му све тајне овога света. Смеје се. Изгледа да је још нешто сазнао. Група малих фудбалера је дошла до саме завршнице своје утакмице. Следећи гол одлучује о победнику. Међу њима је и дечак који није претерано добар у овом спорту. Лопта долази до њега. Он креће на једну страну, пребацује лопту на другу ногу, “финтира“ једног играча. У савршеној је шанси за гол. Шутни! Шутни! Шутни! Узима залет, удара лопту и затвара очи. Да ли је лопта у голу? На терену је у једном тренутку завладала тишина. Гол!!! Радост његових саиграча је усмерена само ка њему. Он је херој. Можда он никада неће постати славан и 128 Оокк

неће уживати у новцу, али увек ће знати шта је истинска срећа.

– Твоје очи боје сафира одузимају ми миран сан сваке ноћи. Види ти мангупа. Већ је почео са удварањем. Гледа девојку која седи испред њега и чини му се да види богињу Венеру, а не обичну смртницу. Њен осмех га хвата у мрежу из које не може да се извуче. Њему то не смета. Можда је још млад, али он жели да она заувек зароби његово срце. Млади отац носи свог сина на раменима. Дечак ужива у погледу. Осећа да су очева рамена кров света. Чини му се као да је највећи човек на свету. А отац гледа њега. Тужан је, забринут. Његов син то не види, али он то не може да сакрије. Спушта сина на земљу. Дечак одлази од њега и почиње да се игра са другом децом. Отац скида мрачан израз с лица. Осмех се појављује. Макар на неколико тренутака. Два пријатеља седе на клупи. Знају се већ дуго. Прошло је доста година, али њихово пријатељство још није прекинуто. Заједно су прошли школе, бежали од обавеза како би гледали утакмице, удварали се девојкама, певали, плакали,... Постали су више од пријатеља. И данас, после толико година и даље не могу да се сложе о било чему. Упркос томе, они знају више један о другоме, него о самом себи. А ја долазим до краја своје шетње. Парк изгледа прелепо. Неко ме вуче за руку и дозива моје име.

– Деко, деко! Хајдемо. – моја унука ме зове да се играмо на љуљашкама. Изгледа веома срећно, док се љуља. Пред њом је цео живот. Постало је тешко љуљати је. Изгледа да брзо старим. Срце ужурбано лупа. Можда бих требао да седнем.

129

ПОСЛЕДЊИ ДАН

Доручак не може да се једе. Неслан је, распада се, оставља горак укус у устима. Гледам мајку која је спремила овај доручак. На лицу јој је осмех, очи јој играју, а она весело певуши. Изгледа веома срећно.

– Да ли ти се свиђа доручак? – пита ме она. Ја само потврдно климнем главом. Гледам је, гледам њене очи, њен осмех, њене покрете, али то није моја мајка. Не видим њен осмех који ме је миловао, кад год бих погрешио. Не видим њене очи које су плакале у пакленим ноћима очаја. Не видим њене руке које су свакога дана брисале сузе са мог лица. Не, то није моја мајка! Телефон звони. Мој отац се јавља на телефон. Разговор траје веома кратко и он долази код мене. Обраћа ми се тихо.

– Зову те. Кажу да одмах мораш да кренеш. Делује збуњено. Не зна шта прича, преврће језиком и бунца. Та особа није мој отац. Не знам где је његова снага да заштити своју породицу од свог зла које нас прати. Нема те неустрашивости која ме је чувала од прављења грешке, само видим страх у његовим очима, тамо где је некада горео жар за боље сутра. Ја више не знам ко је та особа. Али то није мој отац!

130 Оокк

Александар Вукашин

– Да ли можеш сам да се спакујеш? – нуди ми брат своју помоћ. Доноси ми ствари и полако их пакује у торбу. Шта је са њим? Не може ни мирно да стоји. Саплиће се, скрива свој поглед, говори као опијен. Ко је то? Он може бити свако, али он није мој брат. Да ли је тај дух који тумара мојом кућом, мој брат? Где је његова страст за животом? Где су сви они говори о борби до последњег атома снаге, које сам пажљиво слушао. Где је тај човек који је говорио да ће радије умрети, пре него што ће видети мене како по последњи пут напуштам ову кућу. У њему више нема наше заједничке љубави према Звезди. Где је особа коју ја волим највише на свету? Где је он? Ја га видим, али то није мој брат! Напуштам кућу. Сви ме чекају испред. Мајка ме грли, отац ми пружа руку, а брат ме тапше по леђима. Гледам те три особе које стоје испред мог дома. Они су постали само избледеле сенке прошлости, која се некада звала живот. Стављам торбу на раме, а они ме са осмехом испраћају. Полако све више и више одмичем од куће. Хвата ме жеља да погледам своју кућу по последњи пут. Сузе су већ кренуле низ моје лице, али оне не могу да ме натерају да се окренем још једном. Јер колико год моје цело тело жели да се окрене, у мојој глави постоји само једна мисао.

– То више није твоја кућа. Ти се никада нећеш вратити.

131

ТУНЕЛ

Чујем само буку. Немам било какав појам о времену. Не знам који је дан, који је месец, која је година. Ноге ми се тресу, рука ми се грчи, а дланови су ми знојави. Не могу да размишљам разумно. Испред себе видим само велику црну рупу која жели да ме увуче у себе. Неко ми ставља руку на раме. То је мој капетан.

– Мали, време је да кренемо. Биће све у реду!

– говори ми он. Само мало климам главом и ништа не проговарам. Па како бих могао? За неколико тренутака ћемо кренути и мој живот никад неће бити исти. Морамо да уђемо у тунел. Испред мене стоји десеторо људи, а поред мене је исто толико. Корачамо тихо и споро. Тунел је веома стар и полако се распада. Влага је ушла у зидове, а ти зидови нису довољни дебели да задрже звуке експлозија. Одједном стајемо. Нисмо још напустили тунел. Могу да видим светлост на крају. Чекање ме полако излуђује. Не знам да ли могу да издржим притисак. Мисли ме вуку да се окренем, срце ме вуче да се окренем, ноге желе да побегну одавде, али нешто ми не да. Зашто ли сам 132 Оокк

Александар Вукашин

уопште долазио овде? Могао сам да живим нормалан живот, да се оженим, да имам неколико деце, да радим нормалан посао, да полако остарим и на крају мирно да одем са овога света. Али ја сам ипак изабрао овај тунел. Зашто? Присећам се свих мојих претходника који су пролазили кроз овај тунел. Они су излазили и борили се до краја. Неки од њих су тамо остављали своје срце заувек. Ниједан од њих се није предомислио, окренуо и побегао одавде. Боже, да ли ћу ја бити први? Осећам се као дете. Тако ситан, бојажљив, у страху од великог света. Чини ми се као да сви моји снови постају небитни и остају закључани у овом тунелу. Желео бих да сам негде другде. Затварам очи. Видим мајку која раширених руку чека да ме загрли и пољуби. Желим да јој се вратим. Код ње се осећам тако сигурно. Њој ће бити свеједно ако побегнем одавде и дођем у њен загрљај. За њу, ја ћу увек бити њен син, шта год урадио. Сузе полако капљу, а ја трчим ка њој. Мајко, враћам се теби! Дугачак звук пиштаљке ме буди из транса. Поново се крећемо. Полако идемо напред, али наши кораци више нису тихи. Поново сам повратио разум. Више не чујем буку и знам тачно који је данас дан, месец и година. Скоро да ништа не могу да осетим . Моје тело је испражњено, а све што осећам је ватра која гори са леве стране мојих груди. Али то није моје срце које ужурбано лупа, већ је то грб који данас браним.

133

ЈЕДНОБОЈ

Поново га видим. Зашто је он овде? Да ли је могуће да нема ни трунку срама након свега што је учинио? Његов ожиљак на лицу изгледа да није опомена за њега. Поглед пун мржње и мали ледени осмех ме паралишу. Боже, молим те не дозволи да ме примети! Молитве ми нису услишене. Приметио ме је. Гледа ме право у очи и злобно се смеје. Покушавам да скренем поглед, али он ми то не дозвољава. Не могу да престанем да гледам у његов ожиљак. Тај доказ борбе ме прогања и тера ме на повраћање. Прстом прелази преко ожиљка и показује на мене. Не могу да издржим више. Желим да побегнем одавде. Али ја то не могу. Не смем то да урадим. Зар је она девојка имала избор? Она сама није могла да га савлада. Зашто нисам ништа урадио? Зашто сам само стајао и ћутао? Могао сам да га спречим. Могао сам да га ударим, да га пљунем, да га шутнем. Могао сам да га убијем. Али нисам! Ја сам само ћутао и гледао. А он се смејао. Није могао да се обузда. Чак и када је задобио онај одвратан ожиљак, он није престао да се смеје. А она није могла да престане да вришти. Њен врисак се урезао дубоко у мој 134 Оокк

Александар Вукашин

ум. Не могу да спавам ноћу, јер ме тај врисак прогони кроз снове. Могао сам да га убијем. Али данас ћу то променити. Извлачим револвер из свог џепа. Али и он потеже пиштољ на мене. Гледамо се очи у очи. Имам само један метак. Нећу имати другу прилику. Циљам његов ожиљак. Ако га промашим, нико га неће моћи зауставити. Не смем промашити. Боже, не дозволи да промашим! Стављам прст на обарач. Не могу да гледам. Покушавам да скренем поглед, али почињем да се тресем. Не смем да промашим! Звук праска одзвања кроз моју главу. Цев револвера је усијана. И даље не престаје да се пуши. Не желим да скренем поглед са револвера. Шта ако сам промашио? Шта ако нисам успео? Морам да престанем да се бојим. Једном у свом животу, нећу се бојати њега. Али не видим га. Да ли сам га убио? Да ли је готов његов терор? Где је он? На поду се налази стакло и локва крви. Али где је он? Језа пролази кроз цело моје тело. Одједном је постало веома хладно.

135

НАДА

Здраво, ја се зовем Александар и ја немам пријатеље. Отварам очи. Не могу да дишем, покушавам да устанем, али чини ми се као да сам закован за кревет. Срце само наставља да лупа. Успевам да се придигнем. Срце све слабије лупа, а ја полако долазим до даха. Одлазим до прозора. Следи десет најлепших секунди у мом дану. Сунце се стидљиво појављује над крововима мога краја, а нови дан улази у моје срце. Затварам очи. Ново је јутро, нова зора, нова шанса. Али време је истекло. Морам да се вратим у стварност. На столу проналазим још један налаз. Од кога ли је сада? Неуролог, хирург, кардиолог? Зашто једноставно не могу да открију шта јој је? Не могу више ово да издржим, морам да одем одавде. Здраво, ја се зовем Александар и ја живим са депресијом. Одлазим у школу. У аутобусу је гужва. Не гледам у људе. Бојим се да ће ме неко погледати у очи. Окрећем главу и гледам у под. Човек ме гази. Ја му се извињавам. Зашто то радим? Он је крив. Не могу ја стално да будем крив за све. Или ипак могу?

136 Оокк

Александар Вукашин

У школи је смех све што чујем. Деца се играју, шале, забављају… А ја? Седим сам у последњој клупи и чекам да прође и овај дан. Ћутим и проговорим када ми се обрате, ето толико из пристојности. На часу знам све; сваки одговор, свако решење, сваки број, слово, знак, али не желим да се јавим. Онда ће видети моје руке, црне, дрхтаве, прљаве, ружне… Колико год се трудио да их оперем, оне и даље остају такве. Стављам их зато на колена, гњечим их и обуздавам жељу да ме неко примети. Здраво, ја се зовем Александар и ја не знам шта је срећа. Улазим у кућу. Мајка ме дочекује на вратима и јако ме грли. Љубим је у чело и одлазим у собу. Волео бих да могу да останем с њом, али затварам врата. Падам на колена и почињем да плачем. Говорим себи: “Уради нешто! Уради нешто!“ Отварам прозор – желим да вичем. Отварам уста – излази само тишина. Морам да одем одавде! Излазим из куће. Мисли ми лутају по глави. Зашто не могу да оду? Почињем да трчим, али су мисли и даље ту. Трчим све брже и брже. Оне су и даље ту. Нестаните, дођавола! Руке ме боле, ноге ме боле, осећам као да сам запаљен. Мисли сад јурцају по мојој глави. Ја и даље трчим. Мисли, зашто једноставно не одете? Падам на земљу. Почињем да се смејем. Не могу да се обуздам. Глава ми је испражњена, а ја више не осећам ништа. Гледам у небо. Волео бих да су звезде мало ближе… Већ је касно. Крајње је време да одем кући. Сав исцрпљен некако успевам да легнем у кревет. Затварам очи.

137

Видим старца на обали мора. Он гледа лево, гледа десно, али не успева било кога да пронађе. Сам је на обали. Полако креће напред до ивице високе стене. Гледа у дубину. Бескрајни понор га привлачи. Види све у њему: живот, смрт, срећу, тугу, радост, страх… Осећа се као Одисеј кога сирене дозивају. Све је тако близу, на корак од њега. Само један корак, један корак. Старац гледа доле и прави један корак. Отварам очи. Здраво, ја се зовем Александар и покушао сам да извршим самоубиство. Не могу да дишем. Срце на уста да искочи. Устајем. Одлазим до прозора. Сунце је поново изашло изнад кровова мог краја. Ново је јутро, нова зора, нови дан и – најважније – нова нада. Можда ће данас нешто бити другачије. Здраво, ја се зовем Александар и волео бих да имам макар једног пријатеља.

138 Оокк

Мартин Зендели, 1966.

СЕЋАМ СЕ СВОЈИХ МАГАРЕЋИХ ГОДИНА

Устајем поново веома рано, избезумљен и нервозан, не знајући где се налазим, ко сам ја уопште јер сваке ноћи сањам како сам у својим магарећим годинама и поново јурцам са другарима. Прилазим прозору и погледам напоље, али више не видим оно што сам некад видео кроз исто окно јер ово је нека страна земља, не осећам се пријатно и поново ме хвата носталгија.

Oдлазим до тавана и узимам стари, малени ковчег, сав изгребан и прекривен плаштом прашине. Отварам га и проналазим старе ствари које чувам још од раног детињства. На врху налазим своју играчкицу, аутић са којим сам се толико играо док нисам пошао у школу. Више и не личи на себе јер је поломљен и много је мањи, јер сам ја порастао. Онда проналазим слику одељења. Сећам се свих тих лица, који сада изгледају много дугачије. На слици проналазим и себе како стојим поред Николе. Смејемо се неким чудним осмехом, врло детињастим и симпатичним. Излазим у двориште јер не могу више то да гледам. Успомене ме још више растужују. Одлазим до реке и шетам обалом. Срећем Николу Марковића који шета са 139

Мартин Зендели

својим синовима. Они јуре око нас, ми их гледамо и сећамо се како нам је било док смо ишли заједно у школу и били несташни клинци, пуни енергије, воље и снова. Ту ништа не можемо. Bреме је неумитно отекло, као ова река поред које стојимо. Поздрављамо се и свако поновио креће својим путем. Осећам се веома старо и слабашно јер кад се упоредим са собом у основној школи, више нисам онако разигран, више се не смејем често и не забављам као пре. Волео бих да опет будем мали, на трен да будем у својим магарећим годинама и да све буде као што је некад било.

140 Оокк

ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Сиво суморно небо над Београдом. Црни, накстрешени облаци притискају кровове наших кућа, доносећи хладну кишу, која ће се полако претворити у беле пахуље. Будим се са осмехом на уснама, и чудим се самом себи откуд тај осећај. Схватам... Предиван осећај који ме ових дана дрма и на јави и у сну. Љубав. На екрану мобилног телефона писамце, и ево, поново лептирићи у стомаку. Порука кратка: “VTP” Ух...Дубок уздах из груди се оте, и осмех широк, и скок са кревета до плафона, и једна звезда у руци, коју чврсто држим и не дам јој да ме напусти. Не препознајем себе. Од оног снажног, немарног, обичног дечака, створила је нежног, крхког, осећајног. Моје тело преплавило је море љубави. Хиљаде латица црвених ружа падају ми по коси, милују ми лице. У свакој од њих видим њен лик и сунце које вири из њених очију.

141

Мартин Зендели

Поглед који ме мази и буди осећај који никада у животу нисам осетио, осећај који охрабрује, подиже високо до неба, даје крила... Јединствени осећај који се не заборавља. Желим да траје вечно, и зато гласам за љубав!

142 Оокк

ЈА САМ СУНЦЕ

Родио сам се једне, тако сам чуо из прича, уобичајено хладне вечери. Отац и мајка су после дуго година чекања постали родитељи, па их је Бог даривао нечим посебним. Били су пресрећни, као и њихови суседи, и сви су долазили да виде необично биће, из кога зрачи и греје. Тепали су ми свакојако, али ми мајка надену име СУНЦЕ. Пролазиле су године и ја сам стасао у прелепог младића за којим су почеле да се окрећу све девојке Планете, али мом оку је запала само једна – плава и нежна Земља. Срце би јаче лупало кад бих јој се приближио, а образи заруменели од њеног погледа у сумрак, па сам тако уз благослов оца, оженио најлепшу Планету, и заменио оца на престолу. Обасјао сам јој лице уживајући у њеној лепоти. Из наше жарке љубави родио се живот на њој. У њеним светлоплавим очима жуборили су потоци, текле су најчистије реке и запљускивали таласи дубоких мора. Њене усне су румене као латице руже, преливене медом, а коса дуга и бујна, испреплетена мирисом зрелог жита и пољског цвећа. Постала је права краљица и заиста се разликовала од 143

Мартин Зендели

осталих Планета у Васиони. Њен род ме је изузетно поштовао и волео, знајући шта им заиста значим. Помагао сам им у раним пролећним данима да им никне жито, воће и поврће, грејао засаде и неговао, а онда им подарио златни сјај и обојио плодове у сочну црвену боју. Мојој драгој сам украсио косу разнобојним цвећем, а трепавице зеленом мирисном травом. У дугим летњим данима смо били најближи. Проводили смо време слушајући цвркут птица, које су се радовале нашој љубави. А онда, као гром из ведрог неба, неко је послао војску сивих, до зуба наоружаних облака. Нисам их се бојао, већ сам својим ужареним мачем растеривао сивило и борио се јуначки. Из љубоморе су хтели да униште све што је лепо на Земљи. Данима је падала хладна киша, а онда и снег. Били су бројнији па су напредовали, али ме нису обесхрабрили. Моја драга је била окована ледом и сивилом. Све је мирисало на страшну, бескрајну тугу, али се она тихо молила за мене, не скидајући осмех са лица. Иако је у себи плакала, бодрила ме је наглас. Осетио сам се још јачим, моћнијим и у име велике и бескрајне љубави, победио. Отопио сам лед са њених усана, скинуо иње са њених трепавица и поломио ледене шнале из њене косе. Успео сам да јој удахнем живот. Моја драга је поново заблистала у мрачној Васиони. Вратио сам сјај њеном лицу и доказао да је љубав најблиставије и најмоћније осећање, а да ја заслужено носим своју круну.

144 Оокк

СТАРА ТРЕШЊА

Кроз отворен прозор моје собе допире свеж ваздух помешан са мирисом кише. Осећам да нешто губим, али нешто ново добијам! Полако истиче моје детињство, као зрна песка у пешчаном сату; клизи као кишне капи низ мој прозор. Већ сам одавно пробао киселе вишње, брадате брескве и румене јабуке мог детињства. Осећам како ми хладни, златни месец грицка уши, а блиставо сунце милује дуге стидљиве трепавице. Осећам да ме неко држи за руку и тихо шапуће “Волим те”. По неки пут желим да опет видим моје киселе вишњице, сочне бресквице и тврде јабукице мог детињства, али њих нема, остале су далеко, и сада траже неког новог шврћу сличног мени. Поглед ми одлута кроз прозор. На благом пролећном ветру лепршао је сваки њен делић, сваки листић који ће сведочити о детињству и несташлуцима дечака из краја. А она, као најбољи сведок, стајаће смирено, ширећи своје дарежљиве руке ка мени. То је једино дрво за које сам посебно везан. Моја трешња. Као беба, седео сам у колицима у њеном хладу и гугутао гледајући гугутке како се љубе на њеним гранама. Показивао сам прстићем у њене 145

Мартин Зендели

зреле плодове, тражећи увек још коју више. Проходао сам у њеном загрљају. Увек нас је прихватала широм твореног срца. Године су одлазиле, а она је бивала све јача, зрелија и заузимала је све већи простор дворишта. Проводили смо сате седећи у њеном хладу. Љуљала нас је на својим гранама и имала стрпљења за све, па чак и кад се попнемо и ненамерно, берући црвене трешње, поломимо јој гране. Знали смо сатима да играмо карте у хладу, а само за мене, једна њена грана је допирала до мог прозора и од раног јутра чинила ми хлад и нудила сочне плодове. Трешњи сам показао и свој први писани домаћи задатак. Памти сва наша славља, посебно оне вечери када је у ритму гитаре плесала са нама. Желим да вечно остане ту, као сведок времена које никако не могу да вратим.

146 Оокк

НАДА

У смирај дана, кад сунце мирно заспи и звездице позлате небо, моје мисли лете некуда далеко, и из мог тужног срца креће песма. Навиру речи као ројеви пчела и ја тихо, просто нечујно, запевушим стару песму, дозивајући време да се врати. Моја песма се провлачи кроз крошње подивљалих шљива, шипражје које годинама нико није крчио, и као чаробним штапићем оживљава прошлост... Сунце се поново рађа. У даљини, на зеленим пољима, лагано, као да не желе да ремете ову беспрекорну тишину, сањиве главе сунцокрета се буде весело и поздрављају вредне ратаре, који су увелико на својим њивама. Кукурикање петлова буди и најмлађе укућане и опомиње их да узму торбе и крену у школу. Пуцкетање шпорета наговештава да је млеко већ скувано, а мирис вруће проје се увелико шири кућом. На дрвеном столу поређане алуминијумске кашике којима ће се кусати домаће кисело млеко, и лончићи пуни врелог млека, на којима се већ нахватао слој укусног кајмака. Кроз кућу се чују ужурбани кораци мајке која деци додаје беле, цеђом опране кошуље, оивичене везом, и онда са дрвених кука на вратима, скида ткане торбице у којима ће понети мало проје, комад сира и таблицу за писање.

147

У дворишту је све мирно. Стока је намирена, само пар волова послушно стоји упрегнут у јарам, чекајући деду да натовари џакове жита. Све то посматрам из прикрајка, лепа, величанствена и најбеља у селу. Сећам се дана када су ме озидали од блата и прекрили плочастим камењем, а онда пред свадбу, када се женио домаћин, окречили у бело. Моје прозоре окитили су црвеним мушкатлама око којих би лети зујале пчеле. Са једне од њих, оне најбујније, откинули су цвет да заките буклију. Сећам се свадбе. Препуно двориште окићених и у стајаће, свечано рухо обучених сватова, играло је у колу, док је стари свирач развлачио хармонику у ритму. Затим памтим први дечији плач, осмех, беле пелене и прве невеште кораке, којима смо се сви радовали... Моју песму прекину лавеж паса луталица. Отворих очи и угледах само густо шибље. Са тугом схватих да је све ово само успомена која ми враћа минуле срећне дане. Иако стара и беспомоћна у густој трави сузе лијем, још увек гајим наду да ће моје двориште оживети, да ће кућа мирисати на зготовљена топла јела, да ће се вратити смех и прича под стари орах, где ће се пити домаћа ракија и служити слатко и кафа. Вратиће се моји најмилији да скину ове тешке, густе завесе, пуне прашине са мојих прозора и пусте сунчеве зраке да пробуде већ уснуле ствари, које немо сведоче о данима среће.

148 Оокк

Милан Златановић, 1992.

БИСЕРЕ ПРЕД СВИЊЕ

Мрзим да мрзим али неке ствари нису вредне тога. И зато молим,молим за моћ макар на трен. Да се играм бога, Да због мене патиш, Глув слеп и нем. И да вратим сву бол и сву патњу и све лажи и сјај, И да те запљуснем свим тупим речима и исецем поцетак и крај. Али тамте за кукурику. Извињавам се, Имам једну придику. Ипак не могу да узмем натраг сву дату љубав и лирику. Бисере пред свиње. Као у ватру руку за друга, А у очима подмукло иње, што се скупља око празног круга И јесте истина да су све овакве приче тужне И ово стварно јесте туга, Јер од тебе нема шта да се узме.

149

ОД МЕНЕ МЕНИ ОД ПРЕ

Коверта је зелена да знаш да је и даље волиш А печат крваво црвен да те подсети да за љубав Никад не треба да молиш. И овим писмом не бих хтео ране да ти солим Само желим да ти кажем “хвала” Јер ти си ме научио да волим. И желим да ти кажем знам да те буни тај лажан осмех, бели зуби али осмех почеће да се круни и онда ћеш упознати сву трулеж душе правих људи стотине непојмљивих ћуди прави свет, први лет знам да те боли и само желим да те подсетим да увек постоји неко ко те воли. И само гурај даље и не дај да те газе, А звери то раде чим неког другачијег од себе спазе И јесте истина је да су мање утабане стазе 150 Оокк

Милан Златановић

Мање утабане са разлогом Али боље да нађеш свој смисао Него да плаћаш туђи са каматом. И веруј то није клетва, иако то сада мислиш, Па како смо говорили Боље друкчији од других Него исти у мору истих. Хајде, запиши тај стих, Што ти се по глави данима мота, То није срамота, После њега не остаје муљ Већ бела невина чистота. И да биће тешко и дуг је пут до среће Али схватићеш једног дана да око себе имаш праве људе а не покварено смеће. И толико тога желим да ти кажем, Да те загрлим, утешим, поклоним Ти истину а не шарене лаже. И знам да мрзиш, ако, треба и да боли Јер због те боли си научио како се стварно воли. Ја нисам имао писмо, чак ни путоказ Али веруј ми, биће боље, премостићеш тај јаз, И зато још једном хвала, хвала ти за све, И знај да те волим, Од мене, мени од пре.

151

ПИСМО БОГУ

Драги боже, мора да је тешко То бело место, пропразно и тесно, Да стално дајеш и да сви стално траже несто. Драги боже да ли боли? Та самоћа што раздире груди, Како је бити онај који толико воли А не добија баш ништа од људи. Драги боже, да ли патиш? Како је стално мислити на друге, Плаћати и оно што не мораш да платиш. Да ли лежиш некада и мислиш Како би заменио сва неба бела За пар топлих руку, за тихи шапат, За додир топлог тела? Драги боже мора да је страшно Да када самоћа преовлада кидаш тишину урлајући гласно да нико не чује, ма ни да те подсети колико је касно.

152 Оокк

Милан Златановић

Драги боже да ли се и ти некоме молиш, Да ли у јези јутра и ти замишљаш Да се неко куне да те воли? Драги боже знам да је тешко, Али увек настављаш да дајеш И претвараш се већ вешто Да се за ту љубав нимало не кајеш. Драги боже, Нечасно је да питам када ни ја нисам Неко ко те воли. Већ знам да знаш све о болу, Али ти си тај који је одредио да љубав увек треба да боли.

153

ВЕНЕЦИЈА

Свет се умањио и више није постојало време. Седео сам на врху слике и бројао звезде. Те ноћи причао сам са мртвима. Свет се удобно склупчао на длан, Стегао сам јако да не пропустим дах, Веза су пукле, расуо се у прах. Те ноћи причао сам са Луном. Ваздух венеције лагано се претурао Преко још споријих мисли. Моја љубав, венеција и ја На крову смо се стисли, Ти ћеш ме спасити од себе самог Шапутао сам док се спустала на море, На море плаво, плаво као бол. Рекао сам и оно што нисам, Ваздух био је као жар. Звезде су биле од пластелина. Моја љубав, венеција и ја Расули смо прах у море. Те ноћи причао сам са мртвима.

154 Оокк

Милица Ђорђевић, 1986.

НА ОВАЈ ДАН

Усахла свест Птица крвавих крила Разлила се небом... Осмеси ужеглих кљунова Вапе за слашћу живота... Траговe прљавог перја Односи ветар На овај дан

155

ИЛУЗИЈА

Пожутела лица мрзовољника Пресудила су мизерији овог дана. Старе кованице туђе среће Топе се у бесмислу мноштва речи. Лечимо душе бесмртношћу И призваћемо лудост. Говорило се тада...

156 Оокк

Милица Ђорђевић

ОСУДА ЧОВЕКА

Суде нам Претварају тишину у панику Сентименталност у иронију Подсмех је начин изражавања Користимо боје Црвене, црне, сиве Бојимо сваку шупљину очекивањем Ругање је постало узречица Сећања су одавно пресушила Оставивши белину између размака Нешто је остало...

157

ОН И ОНИ

Сведок на оптуженичкој клупи стрепи да се још једном потврди афирмација ништавности Спуштене главе чека Судњи дан за њега тако близу Атеиста истакнутог морала са подругљивим осмехом на лицу остаје будан Он нимало не мари лаганим корацима излазећи још једном је дао потврду бездушности Препирка мозгова очајника клеветника маторих превртљивих Они ме знају они блебећу они суде Он је достигао врхунац свог живљења Они су у заблуди...

158 Оокк

Милица Ђорђевић

НАДА Безимена тишина ударала је печате на зидовима мог испуцалог срца сенке су јасно оцртавале одраз на пожутелом платну... веровање да је најтврђе мишљење отишло у неповрат открило је празнину месечевих мена... обрисала сам једним потезом прохујале слике будућности залепила језик за очно дно и проговорила још једном мислима... открила да нећу и нисам означавају шупљину у мојој глави... ноћ је донела стрепњу на мојим капцима вртеле су се речи укруг и одбијале о неме глухоте мрачне собе... презрела сам још једном себе и отворила капак на мом рамену, погледавши још једном у најдубље дно....

159

Мирјана Наранџић, 1992.

АСИСТЕНТ

Шест метара. Шест зарез двадесет пет. Требало би да погодим одавде. Више ће ме ценити. Или више мрзети? Људе боли туђи успех. Не све, али неке боли. Боље да приђем још мало. Због себе, и због њих. Правим један корак. Други. А онда се запитам... Због чега? Због чега да се приближим кошу? Због чега да не погодим са ранијег места? Можда је боље да је додам?

– Баци мени, баци мени!

– Не, не... Мени!

– Баци мени, имам најбољи пролаз! Коме!? Настављам даље. Сама. Пробијам се кроз гужву. Противници ме спутавају. Не, чекај, они нису противници. Обучени су као и ја, у исте боје! Зашто ме заустављате? Нисам вам додала лопту? Јесам, много пута, и дали сте кош. Не један, више њих. Само што, код вас, листа асистената не постоји! Уписани сте ви, стрелци, а асистенте заборављате. До следећег пута. А онда опет...

– Додај мени, додај мени! Не могу више. Будите ви мало асистенти. Додали су ми, неколико пута, али увек они исти. Они, на које викнем са клупе, да брже трче, јер знам да ће 160 Оокк

ме разумети. Они, са којима се после пораза исплачем, да бисмо следећи пут били бољи. Они, са којима се после победе смејем, да бисмо и следећи пут победили. Они не носе број десет на дресу, али, не носим га ни ја. Они не погађају сваки пут, али не погађам ни ја. Они су ту негде, испод коша, лево, десно, ту, близу! Свуда! А они други су и даље шест метара далеко од мене, и чекају свог асистента. Дође он. Долази. Ту је стално. И додаје. И додаје. И додаје. Жалим његову судбину.

161

БЕГ Вода јој се сливала низ лице. Вода, хладна попут најоштријег сечива. Вода, која је спречавала да јој се виде сузе. Овај пут није могла да их заустави. Дрхтала је. Био је ту, близу. Могла је да чује његов победоносни смех. Могла је да осети његов поглед на свом телу. Усецао јој се у кожу и остављао ожиљке који неће моћи да зарасту. А, он, увек је био ту негде, близу. Тражила је заклон, али је он могао да је нађе увек, и свуда. Њен лик у огледалу, био је његов лик. Њена песма, била је песма о њему. Слика на зиду, била је његов портрет. Тон на клавиру, био је његов глас. Правила се да не примећује, да јој је свеједно. Да је није брига то што је он постао део ње. То што је он постао она. И тада је схватила да мора да бежи. Али, може ли се побећи од њега? Трчала је, јурила, и само је тада била срећна. И само се на тренутак насмејала. Само на тренутак јој се лице озарило. Само на тренутак је заборавила, а он је то искористио. Окренула се. Хтела је да му се супротстави. Покушала! И стајала је ту, лицем у лице са Страхом, желела је да му се одупре. Хтела је да каже: “Не!“ Мислила је да има снаге. Али Он... Страх! Опет је био јачи, бољи и бржи од ње. И било је довољно само једно његово : “Не можеш!“ Довољно да је поново удари талас несигурности, бола, самоће, немоћи.

162 Оокк

Мирјана Наранџић

Вода ми се сливала низ лице. Вода, хладна попут најоштријег сечива. Вода, која је спречавала да ми се виде сузе. Овај пут нисам могла да их зауставим. Дрхтала сам. Био је ту, близу. Могла сам да чујем његов победоносни смех. Могла сам да осетим његов поглед на свом телу. Усецао ми се у кожу и остављао ожиљке који неће моћи да зарасту. Никада!

163

ЗИД

И ја сам решила да обојим свој зид. У црвено. Боја ми је капала са руку. Колико сам лоша у овоме! Неравномерно бојим. Остаје бело. Прелазим поново. Остаје. Гледам у њихове зидове. Нема шара. Једнобојни су. Плави. Жути. И зелени. Савршени. На мом се и даље виде трагови беле боје.

– Можда би било боље да си покушала са неком другом бојом?

– Искоришћене су.

– Нема везе. Црвено је превише. Превише за тај зид.

– Заправо, мислила сам да обојим сва четири.

– У црвено?

– Да.

– Па, чак ни они који боје плавом, жутом, зеленом не боје све зидове. Само један.

– Плаво је мало. Жуто је мало. Зелено је мало. Један зид је мало.

– Навикла си да погађаш центар, само што је нишан овај пут мало померен на једну страну.

– Не, никада нисам гађала у центар. Увек је било ту негде, близу, али центар... Никад.

– Али, слушао сам, причала си.

– Причала сам, јер друго не умем. Причам.

164 Оокк

Мирјана Наранџић

Причам. Причам. Оно што ја желим, да ми не би постављали питања.

– Зашто?

– Зато што се бојим да нећу знати да одговорим.

– Глупост. Нико не може све да зна.

– Знам. Али, шта ако ја не знам ништа. Само причам. Причам. Причам.

– И пишеш?

– Записујем.

– Црвеном бојом?

– У почетку је била плава, као код свих. А онда сам видела да плава не оставља трагове.

– Оставља. Код осталих оставља.

– Оставља те трагове, на папиру. Мени такви нису потребни.

– Ти ниси посебна.

– Нисам. Не погађам центар. Не пишем песме. Не исцељујем додиром.

– Па, онда, узми плаву! Плава је добра! Плава ће покрити бело!

– Да, али и та плава ће временом постати бела. А црвено... Црвено ће остати црвено. Данас. Сутра. За десет година.

– Ја сам свој зид обојио у плаво. Пре десет година. Плав је.

– Теби се чини да је плав. Ти га тако видиш. Где је твој зид? Не видиш добро? Није плав, сив је. Прљав.

– Није! Рекли су ми да је плав, попут мора, попут неба. Рекли су ми! И ти си ми рекла.

– Говорила сам. Често говорим оно што не мислим. Таква сам.

165

Мирјана Наранџић

– Твој зид никада неће бити црвен. Колико год га бојила. Ти то не знаш. Не погађаш у мету. Не пишеш песме. Не исцељујеш додиром. Ти ниси црвено.

– Обојила сам зид. У црвено. Белих трагова нема. Чудно. Са руку ми још капље боја. Ставићу их под млаз воде, спашће.

– То није боја. Неће спасти.

– Али, само сам хтела...

– Ниси посебна. Твој зид није смео да буде црвен. Твој зид не може да буде црвен.

– Плашим се. Ово није моја крв. Ово је њихова. Завршили су са своjим зидовима, па сам мислила...

– Твој зид није смео да буде црвен.

166 Оокк

НАДА

– Шта је са њим?

– Не знам, никада га нисам видела оваквог. Никада се није овако осећао. Никада му није било горе. Није био песимиста, али из овога није видео излаз.

– И?

– Ништа, отишао је на станицу. Чекао аутобус.

– За?

– За... Где год! Аутобус за излаз!

– Онда?

– Није дошао. Није се појавио. Или, он просто није знао у који треба да уђе.

– А, зашто није отишао негде, било где? Пешке, ако није могао другачије?

– Јесте, отишао је у хотел. Рекли су му да не издају собе.

– Није то ваљда једини хотел?

– За њега јесте. Сео је у парк. Скинуо гитару са леђа. Није умео да свира.

– Шта причаш!? Он је одличан гитариста!

– Једноставно, није умео. А онда је убрао ружу, црвену. Није мирисала.

– Руже увек миришу у ово доба године.

– Њему не. Онда је погледао ка Сунцу, а оно га није заслепело.

167

– Шта му се то догодило?

– Ништа, само је покушао да је додирне, да је замоли да му покаже излаз.

– Она, наравно, није хтела?

– Не, хтела је да га он сам нађе.

– А он?

– Он је онда сео, и написао јој песму, иако је писао јако лошу поезију. Написао је песму, за њу! И одсвирао је на гитари, због ње! И убрао је цвет, за њу. Ружу, црвену! Могао је да осети њен мирис.

– Руже, или девојке?

– Не знам, није успео да ми објасни. Само ми је рекао да је опет отишао на станицу...

– На ону исту, између перона 12 и 14?

– Да, да! И замисли, аутобус га је чекао. Ушао је, сео на прво седиште, и почео да певуши песму коју је смислио.

– А путници, јесу ли му се смејали?

– Не, певали су заједно са њим!

– Како су знали речи?

– Није умео да ми објасни. Е, а онда је отишао у хотел. Ушао је у своју собу без проблема. Сада је имао кључ.

– Она је била у соби?

– Заправо, не. У соби је могао да види само ружу, црвену...

– А она?

– ...могао је да види само ружу, црвену. И цедуљицу...

– Шта је писало на њој?

– Нестрпљива си! И цедуљицу, на којој је писало: 168 Оокк

Мирјана Наранџић

“У парку сам. На ОНОЈ клупи. Потражи ме.

P. S. Знаш! Знам да знаш! Нада“

169

ОНИ

Хтела сам да те видим, али нису ми дали. Обукли су ми кошуљу и ставили ми руке на леђа. Затворили су ме у собу без прозора, А врата нисам умела да откључам. Хтела сам да ти се насмејем, али су ме натерали да заплачем. Исекли су ми косу и умили ме својом водом. Затворили су ме у собу без прозора, А врата нисам умела да откључам Хтела сам да ти напишем песму, али су ми одузели риму. Изгребали су ми лице и полили га сољу. Затворили су ме у собу без прозора, А врата нисам умела да откључам.

170 Оокк

Петар Станојковић, 1996. ЛАЖ У РУХУ ИСТИНЕ Лажи је увек било и биће, али зашто? Лаж је вук у јагњећој кожи. Лаж је маска, а истина скривено лице... Човек се истине боји, а највише је цени. Човек лаж користи, а највише је осуђује. Лаж и истина, доживотни супарници. Да ли ће тој борби доћи крај? Истина је лепа, но груба. Човек је мора добро упознати. Истина је прави пријатељ, који нас може и осудити. Човек са самим собом понекад води рат. Неке истине не може прихватити, па лаже самог себе... Дан је истина, тад се све јасно види. Од истине можемо бежати, али никад нећемо побећи. Ноћ је лаж, скрива све тајно и опасно. Од лажи не бежимо, злокобним сјајем нас мами. Понекад речи истине прободу наше срце, као стрела, или сруше наше илузије... Лаж нам зида куле у ваздуху, слатка обећања “луда радовања” несебично дели. Лаж и истина, у бескрајном, вртоглавом кругу. Шта је боље? Како да знам? Уверавају ме да је истина увек боља, она заиста показује ко смо и шта смо. Лаж у оделу истине привидно делује као стварна слика, 171

Петар Станојковић

верни одраз, искрена реч... Људи, послушајте срце своје, оно за лаж не зна! Срце вас кроз живот води. Као улична светиљка разгони мрак, осветљавајући животни пут!

172 Оокк

У БЕСКРАЈ НЕМОЋ...

Сат откуцава, ускоро ће поноћ. Руке јој дрхте, покушава сакрити нервозу док брише зној са чела. Бела боја зидова, која подсећа на наду, сада вришти гласом бездушности и очаја. Чује шапат: “Све ће бити у реду”. Осврнула се око себе, али ходник болнице био је празан. Хтела је да побегне, али је знала да мора да остане, и да сачека. “Јелена”, тргну је глас доктора, “молим Вас, уђите!” Пролазећи кроз врата, схвата да се сад не може назад, да повратка нема. “Ситуација је озбиљна”, рече доктор скрећући поглед са њеног уплашеног лица. У њеним очима се видео страх и чуо вапај, али она само тихо, прибрано одговори: “Схватам”. “Операција је скоро готова”, доктор престаде да прича на тренутак, па настави са горчином у гласу: “Ја знам да је Вама тешко да чујете ове вести, али... Ваш отац је жив, али без ногу...” “Не”, викну Јелена кроз јецај, “он је једини кога још имам!” Три сата касније. Старац бледог лица полако отвара очи. “Тата”, рече познати глас. “Ћеро, не осећам ноге”, једва процеди. “Полако, тата”, Јелена, бризнувши у плач, стеже очеву руку. “Све ће бити у 173

Петар Станојковић

реду”, суво одговори старац, осмехнувши се у празно, и не усудивши се да спусти поглед надоле, јер и он зна да више никад ништа неће бити исто.

174 Оокк

ЈА САМ РЕЧ!

Ја сам реч. Рођена сам у кутку ума, у бљеску мисли, најтајнијој и најскривенијој. Претходим стварању. Могу бити слика раја или ватра пакла, јесам лице Бога, а могу имати и рогове врага. Онолико сам жуто сунце, колико и плаво море. Бела сам, колико и црна. Могу бити прозирна, и густа и непробојна. Могу мирисати, и остављати смрдљив траг. Цветна ливада сам колико и блатна каљуга. Исто волим и исто мрзим. Могу обојити све што сенка скрива, и описати и оно очима невидљиво. Ја сам Њено величанство Реч! Од краљевске лозе Говора. Сва сам у гримизу и седим на трону. Носим жезло у руци, 175

Петар Станојковић

одлично владам Језиком. Умем све и имам хиљаду лица: ја сам ходилица и водилица, певанија и грдња, плесачица и клацкалица, скакутава и укопана, трчалица и стајалица, летилица и падалица, господарица и служавка, снохватица и немушта, видарица и тровачица... Могу бити моћна и богата, колико слабашна и јалова. Могу бити погрешна и права, одоцнела и таман... Знају ме као нежну, упознају и као грубу. Ја сам молитва, али и псовка. Лајем, гребем, уједам... Тешим, цвркућем, мазим... Ја сам све што ти желиш. Све што можеш помислити, ја ћу бити. Ја сам твоје огледало, одјек твоје мисли. Ја обликујем твој унутрашњи свет. Ја сам Ти. Владам царством твојих снова, слика, осећаја и појмова. Ја сам Реч, апсолутни владар света...

176 Оокк

ЈА ЗНАМ КО САМ

Не постоји ништа што ће бити, а да није резултат нечег што је било. Не постоји мисао која већ није била у нечијој глави, ни осећање које није већ доживљено. Ма колико мислили да смо јединствени и непоновљиви, можда баш нисмо толико. И шта ми то уопште данас радимо што људи већ хиљадама година не раде? Молимо се свом Богу, волимо и мрзимо, радујемо се и дружимо, множимо се и хранимо, и тело и душу. Тело хранимо храном, а душу хранимо културом и духовношћу. Начин на који певамо и играмо, пишемо или сликамо, начин на који се Богу молимо, начин на који славе славимо и свеће палимо, како мртве сахрањујемо, обичаји на венчањима и крштењима, све је то наслеђе наших предака. Српска православна црква, српске народне песме, српски обреди и обичаји, народна књижевност, то су српски начини на којима хранимо своју душу. По чему је то наша баштина боља од туђих? Ни по чему! Сви су обичаји јединствени, али су ови НАШИ! Наши очеви, дедови и прадедови су рекли да тако треба и ваља, и ја им верујем.

177

Петар Станојковић

Оборене главе молим се Богу: “ ...да буде воља Твоја и на земљи као на небу...” Изговарам као и мој отац и његов отац, и они пре њега, и тако временима уназад. Како ли су се молили моји преци пре тога? Да ли су се молили богу Сварогу, Световиду, Перуну или Триглаву? Какве ли су храмове градили? Какве су коње водили и њима судбину прорицали? Ако коњ пође левом ногом, или ако коњ додирне... Какве су жртве боговима приносили и какве су идоле имали? Кажу да смо тешко примили хришћанство, да смо наставили својим боговима да се молимо и да смо задржали старе обичаје одевене у ново одело. Старе богове смо заменили свецима – Перуна је заменио свети Илија Громовник, Велеса је заменио свети Сава...Многи обичаји за Бадњи дан и Божић преузети су из прослава у част бога Световида – паљење храстових гранчица, изношење чиније с зрневљем, воћем и сувим воћем, изношење жита за славу и сахране. Прављење славског колача и слављење славе потиче из претхришћанског периода, тада су се славили празници у част домаћих богова и предака. Српски народ је у свет хришћанства унео многе своје паганске обичаје. Старо веровање и обичаје оденуо је у хришћанску одежду, и кроз историју хода у једној хришћанској, а другој паганској ципели. Српски верник и даље приноси жртву на Божић и мисли да је тиме подмитио Бога да га штити од свега злог. Уколико се нешто лоше деси, прво се пита шта је то пошло наопако мада је све жртве принео и све обичаје испоштовао.

178 Оокк

Не мислим да смо гори хришћани од других, али смо сасвим посебни. Наше духовно наслеђе исткано је од претхришћанског и хришћанског, и траје до данас, кроз преплитање старих богова и нових светаца, кроз укрштање паганских и хришћанских обичаја. Колико смо ми – МИ, уколико не знамо ко смо били? Куда смо ходили? Како знаш куда идеш ако не знаш кад си кренуо? Мислим да знам ко смо били, слутим где смо били и куда смо пошли, и знам како даље да идем јер ће ми духови предака показати пут.

179

ЉУДИ СЕНКЕ

Постоје људи не много друкчији од осталих, па их опет нико не примећује. Они стоје сами, издвојени не зато што не желе друштво, већ зато што нико не жели њих. Они су ту, показују нам лице, али ми склањамо поглед. Људи сенке крију сузе, у њима је море непроплаканих суза што их једу изнутра. Њихова душа је рањена, чека да се зацели. Нажалост, то не може сама. Лек за рањену душу може бити само један поглед са сјајем у очима. Људи сенке, увек спремни да помогну, и живот би дали за друге. Често немају ни једног пријатеља. Много пута несхваћени, најчешће занемарени, понекад и одбачени... Пролазе поред нас, гледају нас, њихове очи кажу: “Погледај ме макар једном искрено, види да и ја живим и осећам као ти!” Погледом показују своју душу, страх их је да изусте дубока осећања. Као камелеони, безбојно се стапају са околином, да буду нечујни и невидљиви пред нашом равнодушношћу. Нестају у маси, постају само цигла у великом зиду, за нас обична и беспотребна. А без те једне циглице, цео зид људског постојања би се срушио! То често прекасно спознамо!

180 Оокк

Петар Станојковић

И кад покушавају да нам нешто саопште, њихове речи лете уоколо, а глас не допире до нас. Њиховом се лицу већина смеје подругљиво. Људи на њих одапињу ироничне стреле што пробадају њихова срца. На крају то буде кап која прелива чашу бола. Срце почиње да туче јаче. Низ бледо лице склизне суза. Једна за другом... Море суза из њих прелива се на светлост дана. Они безгласно плачу и душа им се кида. И људи подругљиви најзад отворише очи! Видеше болну душу. Ту се савест пробуди. Угледаше најзад очи што их све време, кротко и ћутке, молећиво гледаху, и сад равнодушни људи тешку сузу пустише. Најзад сенка постаде човек који живи, жели, говори и радост са другим дели...

181

Ратко Стамболија, 1992.

ПОСЛЕДЊА ИГРА ЛЕПТИРА

Сунце усред ноћи. Не плашим те се, рече она и одлута у мрак. Желео сам је, жарко сам је желео. Али она, она....Она је као дрога. Нећу да је пробам. Али како је заносна. Трчао сам. Капљице зноја су се сливале низ лице. Била је ту, осетио сам је. Нисам спавао три дана, али нисам био уморан. Било је сувише важно одржати корак. Она ми бежи, увек за длаку. Ово је страшно велик град, и може се сакрити било где. Али она изгледа воли ову игру, игру завођења. Није нестала не зато што није могла, него зато што то није желела. Лутао сам за њом. Киша је спирала крв. Крв из ране коју ми је она нанела при нашем ранијем сусрету. Јао, колико је желим. То је инат. То је одавно инат. Мокра улица ушушкана маглом. Све то, само за нас двоје. Стигао сам је. Била је, као вила. Бледа, изморена, сва исцепана и крвава. Једном речју, прелепа. Видео се пркос у њеним очима. Тај жар се никада није гасио, и зато сам је волео. Шчепао сам је. Ударила ме је. Извадио сам моју малу бритву. Лепо се видела гравура – М. Засекао сам је, а она је вриснула. А затим ми је зарила нокте у месо. То је љубав, знао сам. Бежала је, посртала, али није падала. Стигао сам је, на станици 182 Оокк

двојке. Хтео сам да је помилујем, али ме је угризла. Оборио сам је на земљу. Секао сам је, јечала је ужаснуто. Више није ни имала гласа да пита, да каже. Пољубио сам је. Лепо, све је прелепо. Она вене, као ружа у касну јесен. Крв је текла, кап по кап. А ја сам је држао у наручју. Најлепшу. Даму под месечином. Ње више нема. Ни мене више нема. Љубав нас је уништила. Одлазим. Негде далеко. У свет ситних истина и великих лажи. У мој свет.

183

СМАКНУЋЕ ЧИТАВОГ ЈЕДНОГ СВЕТА

Јутро је, будим се мамуран, са великом црном рупом на лобањи. И осећам се некако труло. Нико више не вришти. Нико не плаче. Смак света је дошао и прошао. Трчим кроз тунеле, а тунели се продужавају. Видим светло на крају, али ми стално измиче. И онда се бацим ка светлу, и одједном...падам, губим тло под ногама, пропадам, умирем. Две мале огреботине, само. Устајем, отресам прашину, и гледам делиће разорених мисли, уништених дела, и пропалих душа. Прошао сам поред крвавог клошара који је јео, који је јео...малу девојчицу. Ништа, јебеш га, криза је. Шетао сам даље, и видео клинца како јури Мићуна кроз неку гареж. Ухватио сам клинца и бацио га пет метара кроз ваздух. Није се мицао после. Затим сам узео Мићуна. Није имао црну рупу на глави. Уствари, нико је није имао, само ја. Кул. Отишао сам до оближњег кафића и узео једну од ретких очуваних столица. Некако сам се извукао из сивих рушевина и ставио је на сред ауто–пута. Један галеб се приближавао великом брзином покушавајући да ми ископа око. Измакао сам се у последњем моменту, сломивши столицу у паду. Галеб је зграбио оног клинца што је јурио Мићуна, и винуо 184 Оокк

Ратко Стамболија

се у небо. Погледах мог мачка, и видех да он спава...увек је био такав. Живот је пролазио поред њега, а он је спавао. Будио се само када треба да се једе. Вероватно је зато био тако дебео. Устао сам, и држећи Мићуна попут бебе, кренуо улицама без краја. Ходао сам, гледао...Мрачно је било, увек мрачно. Једва да се примећивала разлика између дана и ноћи. Изопачене очи су светлеле из мрака. Навикао сам се...Прошао сам поред старог торња са сатом на себи и приметио да је време стало. Један део времена је чак био откинут. Лепо, помислих, овде ћу живети вечно. Мићун је и даље спавао, повремено се протегнувши, чисто да знам да је жив. Црна рупа дома мог се ширила...Уплаши ме то помало. Ал’ онда...преживео сам смак света, преживећу и ово. Ушетао сам у једну зграду, наизглед читаву. Имала је чак и прозоре. И све што сам видео је огромна чистина, са малим човеком у ћошку. Приметио сам да држи Библију у рукама. “Не помаже то рођаче”, рекох, “Али дај да се помолимо.” Након молитве, устао сам и кренуо даље. Он се и даље молио. Шетао сам. Не лутао, него баш онако, лепо и полако шетао. Дилер цигарета се рве са лавом код старе тврђаве, где је некад био зоо-врт. Било је чудно посматрати силуете како плешу кроз мрак, канџе које пролазе кроз картон, тканину, и месо, на крају. Гомила цигарета расута по блату. Само то је остало. Жена вуче крвавог човека кроз, некада, најпопуларнију улицу у граду. Мачка је брижно преносила своје мачиће у неки нови брлог преко улице. Мала камила је трчала, а за њом три крволочна пса. Дрвеће се ретко виђало. Видео сам те како спаваш у дому свом, 185

у чистом и топлом кревету. Тебе смак света не дотиче. Стакло те дели од ужасног света. Било ми драго. Лудило је обузимало свет. Мањина је постала свет. Сиво небо је било Рај. Нешто најбоље што ти се могло десити је било да када се пробудиш угледаш – сиво небо. И тако, јурећи неку патку са искривљеном виљушком која је имала један и по зуб, ударих у бандеру и улична светиљка засија. Чудо, испрва помислих. И престадох да толико пажње да поклањам околини. Размишљао сам, након вечере. Ипак сам уловио ону патку, ал’ нисам имао ватру, па смо ја и Мићун поделили месо по имену Бети, некадашњу припадницу зоо-врта, братски, по заслузи. Одлучио сам да кампујем испод уличне светиљке, једине на свету која ради. Године су пролазиле, уловио сам чак и оног лава. Млатнуо га пар пута о зид, а потом нахранио нас, и обукао. Црна рупа на мојој лобањи је поново порасла. Онда су једног дана дошле рушилачке војске Апокалипсе. Не, нису били јахачи, биле су то металне звери. Трчао сам, бежао...сакрио се у неку рупу на пар дана. Отишли су. А ја сам се вратио до светиљке, није сијала. Суза ми склизну низ образ, а ја се полако окренух и наставих лутање. Жеља за миром ме је изједала, па сам сишао у катакомбе испод града. И онда, сасвим случајно, саплетох се и падох на меку траву. Права, мекана зелена трава. Трачак сивог неба се видео кроз отвор изнад мене. Њен прозор, прозор који је чува од овог света, се такође лепо видео кроз једну рупицу на источном зиду овог лавиринта. Лепо је овде, помислих. Затим сам сео на мекану траву дома мог, и написао ово. Мићун је мјаукнуо, гладан. Мали де186 Оокк

Ратко Стамболија

бели пацов је промакао, а велика црна рупа је расла. Прогутаће ме једном. Насмејао сам се. О да, поново у мом свету. Свету малих чуда и великих звери.

187

ХИЉАДУ СМРТИ ЈЕДНОГА ПИСЦА

Он је био писац. Читав свој живот је провео сам, отуђен од света, у четири зида. Његова сенка је увек правила мрак над столом поцрнелим од мастила и изгребаним од снажног притискања пенкала. У том мраку су се рађале приче, лепше од принцеза и стварније од краљева, понекад тако мрачне, подојене његовим сузама, а понекад тако лагане, лепршаве, играјући му на углу усана, а потом винувши се са папира у небо. Он је знао то, знао је да добро пише, да оживљава и убија у трену, да се игра Бога, јер он и јесте – једини владар својих мисли. Често није био задовољан својим причама. Неке приче су други људи хвалили, дизали у небеса, али у његовим очима су биле нула. Зашто? Зато што нису имале оно најважније – душу. Фалила им је душа, срце, емоција...Нису могле да пробуде њега, а ако га нису дотицале, онда нису ни постојале у његовим очима. Није желео да зна за њих. Читав свој живот је провео сам, чекајући једну жену, само једну, коју ће волети више од себе, коју ће пазити, бранити, љубити...Живот је провео сам, јер би мрак који прави његова сенка над столом нестајао ако би око њега било људи, ако би био весео, раздраган, срећан. Зато је живео тако, сам са 188 Оокк

Ратко Стамболија

својим причама, чекајући оне ретке тренутке истинске среће које живот подарује. Пре извесног времена, ни сам не зна како, ни зашто, ни откуд то, заволео је једну средњовечну даму, тада већ новопечену удовицу. Био је уз њу, ништа није слутио, био је само пријатељ и ништа није осећао. Једино што га је везало за њу је било неизмерно пријатељство које је расло сваким даном. Још је била лепа и помало на чудан начин тужна због губитка мужа. Једно вече, пролазећи булеваром, видео је на клупи са младићем од двадесет лета. Тада му се измакло тло под ногама, тада је потрчао кући по кубуру, тада је стао и бесан лупио шаком о зид, тада је плакао као мало дете, тада је знао да је воли. Није више проговорио речи са њом. Више због себе него због тога што се она понаша раскалашно и надасве неочекивано. И она је то знала. Пролазили су дани, он је писао све боље, најбоље у животу. Пролазили су месеци, прошла је и година. Он је и даље ћутао, и она је ћутала. Она је живела у згради прекопута, али ипак се ниједном нису срели те године. Преко дана су спавали, а увече би и он и она излазили на уске балконе и до бесвести напрезали очи покушавајући да виде оно друго. Једног дана, након толико бола, толико прича и толико туге у њему, срео је на улици. Није желео да прође поред ње као поред незнанца, поздравио је – отпоздравила је. Време је пролазило, и за пар тренутака, који су можда били дани, можда месеци, а можда године, њих двоје су поново исти као раније, све је заборављено, све је у воду бачено, закопано дубоко у планини. Није желео опет да је изгуби, зато је ћутао о својим осећањима. Имао је осећај да она 189

зна, али није знао да ли му узвраћа или саосећа са њим, предосећајући бол који ће му једног дана нанети. Није знао и није желео да зна. Писао јој је песме, сликао пејзаже из његових прича, писао јој је приче, шапутао јој је кад не чује, плакао је због ње, и све то у мраку, у сенци над столом поцрнелим од мастила и изгребаним од снажног притискања пенкала. Њена црна коса га је прогонила ноћу, дању, увек... Једног веселог поподнева, док се враћао кући сав усхићен и пијан, срео је њу. Носио је под руком књижицу – лепу, украшену, позлаћену...Упитала је да ли сме да погледа. Он је рекао не, и таман кад хтеде да се окрене и оде, сав намргођен и љут, што је уопште и питала за то, то што јој никад на очи неће изаћи, она му оте књигу из руке. Листала је полако, а он је утонуо у мисли. Онда је уследило оно од чега више није имао снаге да бежи, оно кобно питање: А за кога је ово? Па зар не види да је за њу? Зар не види да је то она, да она избија из сваке стране, сваког слова? Наравно да види, али опет, она пита, пита вештица! Он стоји ту, мрак је око њега, срце мирно куца, као код осуђеника, као пред извршење смртне казне – за тебе је. Само за тебе, јер тебе волим читав живот, ти си ту, показа док се ударао снажно по грудима, ти си ту! Она га је само мирно погледала, бледо процедила пар љубазних речи, рекла му да је она удовица, да она није за њега, а он је стајао, покоран као куче, понизан као слуга, мањи од маковог зрна пред њом, сада тако великом и хладном. Ето ти! Ето ти кад питаш оно што већ знаш, ето ти кад уживаш у мом мучењу док покушавам да 190 Оокк

Ратко Стамболија

нађем праве речи да те не увредим, да не извали из мене ова бујица осећања...Ето ти, ето ти...Ето ти... Посегао је за флашом, радостан, горко радостан, јер ће поново да право пише. Отпио је мало, а онда је бацио о зид и слушао како парчад стакла, попут меких ружа падају на под, правећи звукове бола. Сео је за сто, поцрнео од мастила и изгребан од снажног пристискања пенкала, правећи сенку над њим, а сенка је правила мрак на столу – једину сталну и непроменљиву ствар у његовом животу. Написао је: Живот је почео када сам схватио да те волим. И некако, не питај ме како, али знао сам да ће се ово десити, плашио сам се и у исто време жудио за тим, волео те муке и истовремено желео да престану, некако – знао сам да одлажем неизбежно. Ти ћеш ме, вероватно, прогонити још дуго. Ниси ти крива што си мој демон, ја сам крив. Немој бежати од мене, јер ја...ја сам сада далеко од тебе. Тог дана је умро и поново родио се, мртав. Још хиљаду пута да ће умрети од црне косе, и још хиљаду пута ће се родити, увек мртав.

191

О НАЈВЕЋЕМ ИКАДА

“Истина је, сине мој, да се у овом граду величина писца мери величином његовог носа, па према томе, ти си највећи писац који је икада ходао улицама овог града.” Ћале ми је рекао ово оног дана када ме је избацио на улицу. Каже, највећи си, а да би то и остао треба ти искуство. Искуство је на улици, а не замраченој соби са пар вуду луткица и једним старим телевизором који хвата пет канала. И тако сам ја, помало носталгичан од првог дана, кренуо у бели свет. Пар стотина километара, ретка младалачка брада и један дугачак нос су били све што су људи у мени видели. Они, наравно, нису чули за ону изреку, те, нормално, нису знали да сам ја највећи писац свих времена. Опростио сам им, макар оним ретким који су били скотови према мени. Осталима нисам, нит ли планирам. Причао сам са једним богатуном, нешто старијим од мене, уз лажни осмех пун надувеног причао ми је о својим путовањима и страшним догађајима који се никада нису десили. Зенице су му се шириле и скупљале, а он и његове паре су се само шириле. У том тренутку сам се посвађао са судбином, јер таквим као што је он не треба дати ништа 192 Оокк

Ратко Стамболија

сем бочице отрова и парчета морнарског конопца, мада сумњам да би знао како да га употреби. Када сам му испричао да сам највећи писац свих времена, он се само насмејао. И од тада, ма где да одем, чуо бих тај исти смех кроз друге људе, смех који попут чекића удара у чело, а неизмеран бес би ми цурио низ лице. Чудно је то, како у тако младог и малог човека може стати толико беса. Још је чуднија величина којом тај исти млади и мали човек обуздава свог демона, звер која дивља унутар њега, пламеног коња који трчи пространствима његове душе уништавајући све пред собом. Једног јутра, док сам спавао под ведрим небом, у сну сам се пробудио, а гавран је слетео на моје лице и ишчупао ми око својим грозним кљуном. Онда сам се стварно пробудио, не отварајући очи пар тренутака, чисто да се уверим да је све то био само сан. Када сам коначно отворио очи огромни гавран је слетео на моје лице и недавши ми времена да се браним грозно ми откинуо око, као да је дугме на некој старој кошуљи. Знајући епилог из сна, потрчао сам најснажније што сам могао и бацио се на птицу која је још увек ниско летела. Крештећа неман се бацила у напад, а ја сам, необазирући се на његове убоде и ударе, покушавао да му отмем моје око из канџи. Када сам већ почео губити битку, почео сам са два прста да шарам по џепу и коначно извукао пенкало које сам истог трена забио у његову велику црну главу. Он се лагано преврну у страну остављајући моје око на зеленој трави. “Ја сам против целог света, још и ти ме јебеш!”, рекох мртвој птичурини, помало беспомоћан, уплашен, више због тога што се мој сан обисти193

нио него што сам изгубио око. Стрпао сам мртвог гавру у торбу, а око у џеп, попут кликера. Одлагао сам сан што сам дуже могао, плафон неке старе зграде ми се приближавао све док нисам заспао жмурећи у страху од смрти. Те ноћи сам сањао како у уличној тучи са једним јаким сељачким сином губим уво. Пробудио сам се уплашен, страшно уплашен и решен да никуда не идем читав дан, надајући се да ћу преварити судбину. Тешко је рећи да ли је то била заиста судбина, али је свакако било нешто сасвим блиско њој. Нисам нигде ишао читав дан. Ништа ми се није десило. Кваран осмех је блистао на мом лицу, осмех победника. Следеће ноћи нисам ништа сањао. Рекох, готово је, и пођох на пут, пут кући. Негде успут, наиђох на сељачког сина коме сам случајно срушио пар диња које је продавао, те се он разгневи и састави ме десницом, а ја поново пенкалом избодох непријатеља. Његов гнев порасте док сам му цепао црева, те ме он шчепа за главу и одгризе ми уво. Мислио сам о томе као о још једној катастрофалној провокацији судбине, не схватајући виши смисао, не сагледавши већу слику. Те ноћи сам мирно легао у сено старог амбара на само пар стотина километара од мог града. Нисам се више плашио, јер сам схватио да нема смисла више. Сањао сам како сам највећи писац на свету. Тог јутра сам написао своје последње дело. Након неколико дана сам стигао у свој град, а људи као да су заборавили моје копље и шта оно представља. Отац ме је дочекао са речима: “Ти си баш брдо ствари проживео, хах?”, и грозно се насмејао. Ударио сам га у браду, захвалио му се, а потом се стро194 Оокк

Ратко Стамболија

поштао у кревет у мојој соби. Добио сам грозницу од инфицираних рана, а на питања да ли верујем у Бога и да ли желим свештеника одговорио сам: “Верујем у Бога, јер немам избора. Ја ћу бити славан тек после моје смрти, а једини начин да то видим је тај да Бог постоји. И не, не желим свештеника, јер сам се цео живот кајао због милион ствари, те ми је он сада непотребан. Боље ми пошаљите неку прелепу нимфу или боцу квалитетног вина да ми разгале душу...” Жртвовао сам много, све за славу, и све против моје воље. И имам велики сломљени нос. Изгледа да сам највећи писац свих времена, зар не?

195

НАЗОВИ МЕ

И данас киша пада. Једва сам себе натерао да устанем из кревета. Јурцам по соби, купим разбацану одећу са пода и бацам је на себе, као на дрвено страшило. Поново касним на посао. Долазим до врата, стављам кључ у браву и онда схватам – нисам понео телефон. Утрчавам назад у моју јазбину и тражим га. Сумануто трчање по стану, пад једне кинеске вазе на под и коначно, мој телефон испод стола. Брзо отварам листу пропуштених позива – ништа. “Још је рано, зваће касније”, рекох тихо и снуждих се. Јурим низ степенице, ударам о ограду и настављам као да се ништа није десило. Истрчавам на улицу и гледам аутобус како одлази. Долазим на станицу беспомоћно бесан и крећем да ударим руком у светлећу рекламу, а онда угледам своју руку и црвене завоје. Поново крварим. Нема везе. Узалудно чекам следећи бус. Након пола сата се појављује нешто што личи на сунце у свом овом сивилу – коначно, превоз. На посао сам закаснио више од два сата. Улазим у погон и почињем да пакујем сладолед. “Човече, па средина је фебруара, чему ово?”, продрах се у себи. Шест сати једноличног паковања сладоледа.

196 Оокк

Ратко Стамболија

На тренутак сам застао са паковањем зурећи у телефон. “Забушаваш Џо?” Био је то шеф погона. “Не, очекујем позив”, рекох. Онда он рече: “Жао ми је Џо, отпуштен си. Забушаваш, касниш...Чувај се Џо. И надам се да ћеш дочекати тај позив”, а потом се злобно нацери. Изашао сам из фабрике и кренуо кући. Киша је и даље падала. Капљице су ми се сливале низ лице док сам пешачио дугим путем до куће. Није ми се чекао аутобус. Овако је боље. Глава ме је болела и пријао ми је ваздух. Таман сам почео да се губим у мислима, када ме звоно телефона врати у стварност. Хтео сам да га узвадим из џепа, али сам се сав упетљао и тек након што одзвони још једном, по последњи пут, успех да га извучем напоље. Погледао сам у њега, био је мртав. Вероватно празна батерија. “Ускоро ће позвати, знам.” И даље сам ходао полако булеваром. “Зашто ме не зове?”, упитах се наглас. Једно пет минута сам набрајао могуће разлоге, а онда погледах у телефон и поново добих потврду да је искључен. Убрзао сам корак и стигао кући за пар минута. Журно се пењем уз степенице до стана. Откључавам врата и прескачем преко сломљене кинеске вазе. Тражим пуњач, и налазим га поред компјутера...Стављам телефон на пуњење, и гледам у екран. Ништа. И тако, док чистим остатке порцелана, мислим о њој...Чекам њен позив. Овај дан је био ужасан, и ја сам то тек сада схватио. Телефон је зазвонио, јавио сам се. “Џо... ја сам. Недостајеш ми...” Занемео сам од среће на тренутак. А онда смо разговарали три сата о разним стварима: битним, небитним, глупим, смешним...О 197

свему смо разговарали. Мој цео свет је стао у та три сата. Волим је, стварно је волим. И не знам зашто је отишла, рекао сам јој то. Пробудио сам се на поду моје загушљиве собе. Не знам како сам ту заспао, али ето – није ми први пут. Пришао сам прозору и запалио цигарету. “Све оно је био само сан?”, помислих разочарано. Сео сам на столицу и седео дуго, дуго...Нисам желео да устанем. Нисам имао снаге. Зашто да устанем? Телефон је стајао на столу. Погледао сам у екран. Писало је: “Имате 1 пропуштен позив.” Насмејао сам се, а онда сам устао и отишао да направим сендвич.

198 Оокк

Теодора Станковић, 1993.

ЛИЦЕ УТЕХЕ

Опет ме буди тај мирис, Мирис цимета и пенушавих таласа. Подигох главу ка плавој ширини. Жута тачка обасја ми лице. Моја сенка паде пред њом Понизно се покоравајући. Топла и мека зрна песка Мазише ми шаке. Ноге ме повукоше ка дубини тиркиза Која се купала у мом оку. Благи таласи запљускиваше црну стену. Она је плакала. Понеки таласић брисаше јој сузе. Жути зраци је обасјаше. Њено лице, старо и наборано, Засија на површини. Једна слана кап клизи јој низ наборе И заувек тоне. Нечији кораци мешали су златна зрна Грабећи ка стени. Била је то мала силуета Крких покрета. Својим меким рукама загрли стену.

199

Теодора Станковић

Свој мали образ спусти ма њен. Танким, топлим уснама обриса јој сузе. Насмеши се. Био је то осмех пун утехе, Пун живота. Њено лице засија на сунцу. Било је то лице новог јутра, Лице радости и љубави, Лице – малог детета.

200 Оокк

СУНЦЕ

Ходам, трчим, нема те. Станем, чекам, тражим те. Земља пода мном пуца– И она те је жељна. Под стопама ми се руши Камен тврд. Само плава дубина Још те чека. Памти твоје скривање: Ту си нестало, заспало. Она те мрешкањем уљуљкала, Она ми те узела. Без тебе, сиви облаци Чуче над мојим небом.

201

СРЕЋА Причаш. Ја слушам, А не чујем. Твој дубоки глас Струји са ветром. Посматрам те, А не вдим. Тражим те, А ти се вешто кријеш. Преда мном је много улаза За твоје одаје– Ти ћутиш само у једној. Вчем, тресем, Шкрипи ланац– Отворићу та врата; Последњом капљом своје воље Шкрипу њихову будим. Одшкринуше се. Прмолих главу И гле – царство сунца.

202 Оокк

Теодора Станковић

КИША

Киша, њене крупне капи Лију низ свод. Једном смо заједно шетали росном пољем. Једном, док је у мени дувао ветар. Ветар, топао и јак. Тај несташни вртлог носио је мирисе, Ломио гране. Стајала сам испод врбе Док је сунце стидљиво љубило њену крошњу. Њена храпава, дебела кора Голицала ми је прсте. Чучнух међу танко тело ломљиве траве. Загрли ме мирис росних капи. Мокра земља бежала је од њих. Погледах у гране те ниске врбе. Испреплитани прутићи љуљаху се на ветру. Биле смо саме – врба и ја. Онда си дошао ти. Стајао си покрај мене. Падала је киша. Њене капљице криле су ти се у коси. У неколико корака Врба је била иза нас. Једном, док је у мени дувао ветар.

203

Опет пада киша. Њене крупне капи лију низ свод. Једна ниска врба плаче.

204 Оокк

Теодора Станковић

НАДА

Далеко, иза широког мора скривено чека поље љубичастих љиљана. Над њима звезде се сребрне роје – малене свеће што свод пале. У бескрај лете тад песме моје: путују у даљине плаве, пробуде и других сањара главе – да, попут мене, широм планете плачу што виде падалице – звезде што личе на тужне птице. Сви су сањари ко невино дете. Далеко, иза широког мора, скривено чека поље љубичастих љиљана. Некад ме тамо воде ноге мисли што непослушно беже, чекају да их уплетем у росну, младу траву. Сунце у зениту на ведром плаветнилу; Мир топлог ветра разноси златне маслачке, Што с љиљанима тихо цветају.

205

Сад лете, у венце се спајају, па шарене заставе небом вијоре… До тог се места тешко стиже: дуго се путује, ал’ заувек остаје. Ако плашљива истрчи срна, не терај је, и она ту спава као и моја душа што плаче, крв пушта због неког трна. Ако до тебе стигне топао ветар, мирис љиљана и нечије туге, схвати да бојама животне дуге Сви хоризонти наде један су етар. Почуј шта шапћу маслачка падобрани: “Живот је леп и кад су тужни неки дани!“

206 Оокк

САДРЖАЈ

Милица Станисављевић Посластица Црна удовица Такво место не постоји Огледало Андроид и нечовек

7 15 24 31 38

Кристина Павловић Дуга Река Сијалица Ухвати сан Плажа

42 45 47 49 51

Душан Арсеновић Статуа Дунавом спојени Ланац Плоча увек има две стране Позорница

56 58 63 66 73

Александар Величковић Богородица Опроштајно писмо човека који није победио себе Љубав Летња ноћ Закрпили су ми панталоне

75 77 79 80 82

Милан Војисављевић Балада Меланхолична песма Наставак Ти спаваш Зима

84 86 87 88 89

Јована Ђотуновић Борба Немир душе Обреновац Религија Тако ти је то код нас

90 92 94 96 98

Ненад Калабић КОГО Успаванка за једну усамљену Нисам као ти Да ли ми верујеш? Дух времена

103 107 109 111 114

Емилија Стојановић Читаоцу Чекајући Призивам те Шапат До спаса

118 120 122 124 126

Александар Вукашин Парк Последњи дан Тунел Једнобој

128 130 132 134

Нада

136

Мартин Зендели Сећам се својих магарећих година Гласам за љубав Ја сам Сунце Стара трешња Нада

139 141 143 145 147

Милан Златановић Бисере пред свиње Од мене мени од пре Писмо Богу Венеција

149 150 152 154

Милица Ђорђевић На овај дан Илузија Осуда човека Он и они Нада

155 156 157 158 159

Мирјана Наранџић Асистент Бег Зид Нада Они

160 162 164 167 170

Петар Станојковић Лаж у руху истине У бескрај немоћ Ја сам реч!

171 173 175

Ја знам ко сам Људи сенке

177 180

Ратко Стамболија Последња игра лептира Смакнуће читавог једног света Хиљаду смрти једног писца О највећем икада Назови ме

182 184 188 192 196

Теодора Станковић Лице утехе Сунце Срећа Киша Нада

199 201 202 203 205

Обреновачки омладински књижевни клуб КАД СВЕМИР ЗАЋУТИ Издавачи Канцеларија за младе Обреновац Обреновачки омладински књижевни клуб ЈП Спортско културни центар Обреновац Београдска издавачко-књижевна задруга За издаваче Душко Крстић Милица Станисављевић Јасмина Обрадовић Оливер Кнежевић Уреднице Милица Станисављевић Кристина Павловић Корице Немања Обрадовић Вињете Наташа Радојчић Технички уредник Оливер Кнежевић Штампа Симбол, Нови Сад Тираж 500

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-36(082.2) 821.163.41-1(082.2) КАД свемир заћути / [уреднице Милица Станисављевић, Кристина Павловић ; вињете Наташа Радојчић]. - Обреновац : #Градска општина#, Канцеларија за младе : Обреновачки омладински књижевни клуб : Спортско културни центар ; Београд : Београдска издавачко-књижевна задруга, 2011 (Нови Сад :Симбол). - 206 стр. : вињете ; 20 cm Тираж 500. - Стр. 5: Уводна реч / Милица Станисављевић.

ISBN 978-86-905669-1-4 (ГОКМ) COBISS.SR-ID 185886220