Тамара Јаковљевић
КАКО ЗВУЧИ ТИШИНА
Београд, 2012
Порука
Само остави врата отворена Да љубав може ући И променити правила
5
Иње
Не постављај питања Ћути Пусти тишину да прича између редова Пусти доброту да ослика свет Нека знање сачека испред Нека докази остану законима логике Остави радозналост преко пута Осети ветар како струји Како долази зима И како је довољно радовати се Првом снегу док пада Остави питања Живот ће сам осликати одговоре Ујутру Кад се скупи иње 6
Кућа
Подигни расуто камење Сагради дом Испочетка Темељ земља Кров небо
7
Почетак
Хоћеш ли устати са Историјом на леђима Или ћеш просути све Приликом протезања Хоћеш ли одбацити или љубити Исписане стране Како би склонио заборав Хоћеш ли се пробудити Онда када сви буду спавали Да ли ћеш знати када је касно Хоћеш ли доћи У свитање или сумрак Пробуди се сада Још те сви чекају 8
Касније
Свако ће ухватити сан И ти ћеш морати са њима Како би их стигао Јер не идеш пешке Извуци најбоље што можеш Отвори очи Почео је твој дан
9
Искреност
Кажи где да испишем Мисли са којима се будим Устајем и дишем Хтео си искреност Сад пред тобом стоји Узми је Само твоја маска Плаши се лица свог Пусти да гори Остани го Срећа ће Сама доћи Кад заволиш Најмањи део себе
10
Говор ћутања
Ћутимо Сада када би највише могли рећи Претапамо речи Ваздух чека Неки ветар да их погура Ћутимо сада Када би срце вриштало од среће Ћутимо Загрљај би рекао све Не знам да ли си далеко Код срца те осећам ближе
11
Дишеш И рађаш се сваки дан Нисам те пустила Ћутимо Док време у нама не сазри Док љубав не постане плод Док све слабости Не постану ветар И ништа више Ћутимо Да када се видимо Поглед може рећи све
12
Оловка
Мислим свануло А свитање се одлаже Зима задржава ноћ Спуштам речи Поред стопала Цвеће више нема пупољке Цвета и вене у истом дану Мисли заузеше простор И време стаде Онда радост Што на капцима чека Окрете нову страну Оловка исписа Нов почетак на длану 13
Близина Само желим дотаћи Твоја стопала док по небу ходаш Само желим запамтити пут Кад те пожелим Да могу сама доћи Незвана Никада нисам Била тако близу На корак До тебе До себе Онда је настао мрак Дозивам Правиш се да не чујеш Вичем 14
Звук препушташ другима Отео си сан Ниси оставио ништа По земљи просуо љубав Нећу плакати Слобода Поделила је једно На ти и ја
15
Знам
Дан за лепо Руке за загрљај Рупе на капуту смеју се Ветар кроз њих свира Руке ти грејем Музика Ти Ја
16
Зрно
Срећа је била само зрно Соли у мору Када си дошао ти Све је постало слано
17
Ништа
Дајем љубав Јутром да те буди Музику срца Да свира Док сањаш Дајем руке Да их водиш Дајем сузе Да чуваш Све што ставих на длан
18
Тишина
Заборавио си како звучи тишина Када прича Када ћути Зборавио си део себе Приђи Чућеш звуке мира Угаси буку Тишина дисати мора Окрепљује и поново рађа То су сви звуци И сваком припада Боји се према сваком срцу Пусти је да свира Сад знаш То је тишина 19
Скитница
Скриваш прсте у џеповима Тражиш трагове дима Нема те Престао си да сањаш Заборавио си на реч Што те је створила Сам У мемљивом граду Тетураш се Тражећи праву страну Сутра већ Бићеш скитница Што личи На обрисе са тротоара Замишљен Тражићеш реч Скривену Међу лепљивим прстима 20
Тонови
Само смо спустили погледе И чврсто стегли руке Да не може болети Само подсећа На дане Када смо се могли ћутањем разумети Сад нова песма Креће Тонови се загревају Настављају ходати Од беспућа Стварају пут
21
Стазе
Отисци Уместо речи На папиру Мастило Налик небу Тражи слику Као реку eмоција Некад заспалих Линијом дели Будућност И прошлост Оно што смо били И што смо сада 22
Јутро зна Куда смо пошли Ноћ сања Одакле идемо Налик звездама Правимо стазе Да се никад Не обришу
23
Странци
Није битно шта смо рекли Пусти Нека прођу зиме међу нама Нека прође ветар и обрише све Пусти Да се можемо срести Поново сами Потпуно страни Као да ми никад ниси пустио руку
24
Ода љубави
Просјак Сакупљач слика из пролаза Трагач за речима И почетком Песник Не признајем несрећну љубав Не прихватам осуде Ограниченост И срамотна дела Не тражим сукоб за причу Већ личност за песму Не правим оквире и шаблоне Већ причам изнутра
25
Не прихватам да смо на ти Јер нисмо исти Иако би ме тако преверили лакше Не борим се Ви сте себи одузели победу Светло не завиди тами Не судим Јер сте слаби Сломљени Погрешно склопљени И тражите сујету да закрпи ране споља Изнутра још цуре Да сте само признали Да вам недостаје љубав Били бисте прави
26
Похвала тишини
Колико данас кошташ Јесу ли ти променили цену Трошиш неухватљиве дане Остављаш празна плућа Застани на тренутак Тако ће се даље чути шта имаш рећи Ћутања су најбоље изговорене речи И похвала тишини Која недостаје
27
Прашина
Дело Остављам своје Земљи на дар Пре него што У прашини Нестане све Биће исти Тад просјак и цар Само Срце сведочиће Кад нестане све Што видеше очи
28
Запис
Кад сви занеме Земља своје ране отвори И море постане звук Биће небо пуно песме Што на камену Записа рука
29
Раскршће
Раскршћа опише ти душу Прелазимо километре речи А опет се по ћутању знамо Очи бих ти у мраку познала Јер странац си Који крије пределе туђих сећања Скриваш дланове Јер наборале су се лажи Отиђи на воду Умиј лице Видећеш ко си Кад те живот отрезни
30
Клупа
Неће стопала бити лепљива Кораци остају Као и љубав Само црте са тротоара Кишобрани боје мали свет Стојим на клупи Име ти дозивам Отварам очи Твој загрљај Као да није ни престајао Само се свет Мењао поред нас
31
Здравица
Наздравимо болу Ранама и зноју Нека искупе све што је остало Да се сутра смејемо томе Заједно сами
32
Глас неба
Небо Проговори Куда водиш ово мало стадо Коју звезду данас да прати Говори Куда наш брод да исплови Кад лице изгребано спава Који пас Сутра ће лајати Да јави да је свануло Колико дуго већ свиће 33
Хоћеш ли небо рећи Или ћеш послати кишу Навикли смо на бол Земља је научила да рађа И кад семења нема Кад нема ни ватре Кад само ветар По пустој Души шиба Коме ће бити хладно Кад више не осаћамо ништа Реци небо Неко још чека твој глас
34
Светло
Вичем Да ли ће издржати глас Плачем Очи говоре уместо суза Боли Тешка се туга под небом свила Молим Срцу верујем јаче Борим се Снага кораке прати Где сте се скрили Мрак вас од стида штити Пустићу светло Јер ви сте недостатак њени 35
Жариште
Лутају године Узалуд траже Врата за југ Прозор за море Небо с погледом Лутају године Траже друга и спас Неки комад земље Испод штапа Кад немају куд Године Више не броји Ни млад ни стар Време као ветар Протутњи Наспрам пламена Палећи живот Заспао и туђ 36
Шетња
Улице града Заспале Миришу на ноћ Слике Стварају кораци На киши Сами Пси шетају Траже друга Међу људима Траже човека За шетњу Чини се дан дуг А брзо време
37
Јуче Сутра Одлазе без данас Покушаћу jош једном Изнад кровова Да замолим звезде Да сијају јаче Како би очи Пролазника навеле Да им се бар једном Задиви
38
Границе
Сунце помера слике На жутом зиду Светло остаје изнутра да храни срца Оних које назваше странцима На хиљаде корака, стопала, руку Дотакоше камење које куца Остаје печат историји Коју прескочи време На крају и почетку Сваког пута Зидине одвојише поглед од мора Ветар донесе со И означи стопе куда смо прошли Рушећи границе Без борбе и таласа 39
Језеро
Поглед далеко пуштам Низ језеро Живот као чамац Површином клизи Носи обрисе сунца Тонове лета Носи дане са собом у сан Остају слике Да боје тренутке Остају сећања на лепо На дан Кад сам слушала ветар Са твога рамена
40
Младеж
Једна је ноћ Поред тебе заспала Открила младеже ујутру Једна је ноћ плакала Кад био си далеко Кад није облаке могла послати Да са тобом се врате
41
Песнику
Теби За битке које си добио За то што си устао и волео За то што данас корачаш као човек За сећање на један разговор Одговоре и питања Теби Који песму љубиш Који сањаш Теби Иако ми се смеју Поклањам речи ове Јер ти си поезија Носиш је у оку Остани песник Близу су тренуци Када ћемо изнова Стихове делити 42
Соба
Ваздух пун Твога имена Нестала јутра Сутон и сан Једино ноћ дозивам Узалуд Месец само теби Верује
43
Светла ноћи
Звуци се провлаче кроз сан Заспало небо у твоме гласу Осећам рађа се музика у мраку Звуци као боје Пале светиљке И сијају Закачи свице Идемо у ноћ Да крадемо пољупце Понеси машту Чекаћемо јутро На једном пропланку Док светла ноћи Светла града Не постану део твог гласа Не постану део нас 44
Светлост
Буди пламен Ја бићу ватра Чучаћу у корену Ти ћеш расти
45
Књига
Разбијам на комаде леденице Испод капака Неће ти бити тешко да сањаш Да склопиш очи Хоћеш ли бирати језик којим ћемо говорити Умотај своје слабости дубље Да те не могу препознати Окачи наслове Поред лица Да не могу прочитати шта мислиш Постајеш празна књига А неко те и даље воли И овај несавршени свет
46
Шаблони
У старе шаблоне уцртаваш Нова сећања Јер срце је одавно озебло И нема никога Тражи нове витамине Тражи лекове за досаду Наседа на нове потребе И још му теба Јер је избодено И кад се зацели Нову рану праве Како би цурела патња Хранећи оне Што су навикли Да повређују
47
Лакована кожа
Само си желео бити неко Није битно ко Лажни оптимиста Добротвор Препун манира Гланц као лакована кожа Продао си лаж Јер је сијала Није била одрпана Ни тупа Продао си речи Јер дела ниси имао У твојим очима Слика се већ рушила
48
Број
Човек бори се Да не постане Број Свет се претвара У низове Нула и јединица Број Све више себичан Усамљен и туђ За природу једном руком Се држи Другом је гази Оним што ствара
49
Одваја небо од звезда Воду од земље Ваздух oд птица У кавезе ставља Себе заробљава Уплашен од света У оковима страха Прихвата истину У одори лажи Послушан Запослен Срећан Слобода чека Негде испред Блокова зграда Чучи у оку Као у сенци Чека неког Да је препозна 50
Па хајде човече Ухвати живот Крени да ствараш Сруши те силне лажи Доста је Човек си Не број
51
Обмана
Брзо Време пролази Остављајући обрисе слика Нигде осећања Само пролазност Клечи на прагу Љубав покушава нићи У граду бетона Понекад поклони дугу Данима сивим Људима што журе Од станице До станице Без жеља Без тренутка 52
Само неке очи Подићи ће буну И осветлити дан Очи На чијим стубовима Небо се држи Пробудиће Заспале људе У обмани времена
53
Звечка
Понекад Све пулсира Хвата ритам Пролаза Тесних улица Оних који журе Без поздрава И праштања Човек игра се живота И на живот лаје Препун знања Без сазнања Високо лети Нема се чиме на земљи дочекати Када падне Као звечка одзвања
54
Перје
Умотали се перјем Да не виде своју голу душу Суде пре суђења Падају И устају изнова лажни Уместо храбрости везују своје слабости Концима ка земљи Уместо ка небу да ходе Другима о греху говоре Несрећни изнутра Крњаво се смеју споља Показујући Избељене зубе Не знајући Да када перје спадне Мораће са њим поћи Јер везали су се превише 55
Име
Они те лажу да је дан Желе ти страх прoдати Немој бежати Сад си за песму јачи Можеш склапати Слова као камење Можеш и брдо понети Само немој ћутати Кад те питају Чији си И чије име носиш
56
Храброст
Шаљем ти храброст Као позив Да мењаш све Што не да бићу Да дише Отвори просторе Нека живе Нек их испише Књига ћутања
57
Прича
Нова прича На прагу чека Да се под прсте увуче Уз кожу припије И отвори странице Тренутка Да о дану Ноћи И небу сведочи Наше време Њена је брига Знак Који је прати Буди нас
58
Минимализам
Једноставност Бели папир И три слова Боре се за реч
59
Виминациум
Људи и векови Остао камен Да сведочи Данас прашину Ветар носи ко тад Звуци и мириси Буде у срцу Заспали пут Нови град На стопама старог
60
Вода
Вода која гори Угаси жеђ Вода која гори Остави траг Ослика лед Превари ћуд Једна јој кап пустињу У себи сличну претвори
61
Пловидба
Чему приче О превари и лажи Кад свуда су око нас Шта ће нам песма О тужном животу Кад свако на радост чека Отворите очи као прозоре Нека светле ваша сунца Морамо даље Светлог лица Доста је таме Мрачних погледа и улица Упалите лампе Као светионике Нека гори пламен Нових лука Да бродови могу наћи пут Пут живота
62
Време
Утишај мисли да чујеш како земља плаче Да чујеш воду како се радује Утишај мисли Прођи и понеси слике Пре него што време украде дане Полако Један по један
63
Дух времена
Тумарам страницама мрака Тражим обрисе Наших сећања Када чувао си делиће времена Сад расипаш комаде Бацаш у неповрат Тужна је песма пришла лицу Сузе потећи неће Јер души су очи позајмиле тугу Не знаш руку да чуваш Која те греје Све остављаш Наличју живота Наличју среће
64
Изабрао си да просиш За љубави жар Кад се ватра угаси Јер ниси одолео Духу времена Који те је као зрно прашине појео
65
Победа
Сакриј стопала Сакриј емоције Сакриј све Ал себе сакрити не можеш Болеће те свака слика сећања Љубав ће те наћи У свакој пори Као вода И поново болети Док не признш Док се не предаш Док не поверујеш Да је ту Да јој припадаш Сакриј се Не можеш побећи 66
Не можеш избрисати Време Оно памти И тражиће те изнова Спотицаће ти будућност Чекаћу те у погледу Да поделимо победу Љубав се није крила Само је за трен ћутала
67
Илузија Мој разбијени сну Ниси ти крив Што стварност видела нисам Што истопила сам је И спустила иза погледа Ниси ти крив Што те јава не слуша Што никоме не даш да ти се приближи Јер се стидиш Онога што близу себе кријеш Јер си постао сопствена лаж И у њу верујеш Са јуром је заливаш Са њом растеш Ниси ти крив Ја нисам добро видела Истопила сам време Ниси крив Што сам се са сном разбила Ниси ни осетио Ниси имао шта Само илузија 68
Стреле
Рећи ћу ти Кад заспиш Нећу лагати ништа Рећи ћу све Била је то само игра Упознали смо своје границе Нећу их прећи Јер ту је слобода На том рубу Срце се спаја и вене Размакнимо стреле Да може прићи љубав Већа од игре Већа од илузије
69
Путници
На зидинама града Нови свет клечи На прагу сазнања Оставили смо старе песме И цигане Да плачу Пуштамо шум Њихових жица Улице освајају путници Што само пролазе И не остављају ништа
70
Празна таблица
Да није тишина Чула би се музика Ветра да нема Море би са небом плесало Одмарам поглед Скупљам додире Као пахуље соли Исписујем дане На таблици од стакла Како би дела остала Када се комади распрше
71
Постање
Нек жице погоде Тачку постања Ухвате ритам И пренесу глас Дај још једну реч Још једну флашу Нек засија Насупрот мраку Потопи границе Победи окове И патњу Дајем ја Доспите у чашу
72
Сјај
Ако мислиш да је реч проста Залуд луташ путевима знања Ако ти се чини само мисао велика Као мисао мудра Једноставност ћеш згазити на прагу Ако интелект скупљаш као значке Сујета света угушиће љубав Ако се стидиш оног који плаче Далеко си од свог срца Ко ће на вратима преузети бол Ако љубиш споља Шта ће расти изнутра Пусти да реч скромна дође до твог срца И тамо те пробуди Како би очи знале Којим сјајем треба светлети 73
Слово
Неке туђе Речи Хоће да украду језик Хоће победу Над нашом песмом Над народом Који не зна да говори Који сриче Неко ново време Одваја нас У страну Као стадо Устани Очувај шаку слова Око срца Да сутра Oстане нешто да сија Остане да греје Ако све се угаси И све заспи 74
Круг
Говорим Плачем Неко отима речи Вичем Неко краде слова Ходам Земљу измиче Гледам Небо цепа Остаје свет Да тражи Још по коју боју Остају дани сами Слепо да прате време 75
Остајеш ти Као некад у песми Кад све прође И све се врати
76
Радост
Плачемо док уз живот ходамо Кад не пружа руку И не пита ништа Плачемо Немоћни крај пута Који нас једно по једно брише Остајемо у дивљењу Кад на трен само Ухватимо зраке Сламку живота Кад нам побећи жели Не могу плакати Али могу љубити ране Да крај срца прођу И у радост се претворе
77
Умивање
Само смирај Дана Само смирај ноћи Само душа мири Само срце ћути Само разум тихује Само љубав Умива Лице изнова Како би је радост Јутром дочекала
78
Ветар
Једино је ветар прошао кроз иглене уши Заглавили смо се од силине терета Свега што смо присвојили А онда све расули И кренули боси Ветар још хуји А игла је још тања
79
Мирис
Дуње умањише јесењи ветар Мислима Смирише страсти Расплинуше мирис Жутој соби Скупише сећања У тегле И поставише на полицу Да гости Имају чему да се диве Јер своја Давно су просули
80
Ред за љубав
На крилима сокола Једри ваздух Као у погледу море Води бригу о сваком таласу Претапа знања У оно што се може разумети Скупља слике Као гутљаје воде и мрвице хлеба Да нахрани оне Што у редове за љубав Стали су
81
Песак и камење
Месeц је ноћас Био ближе Сад само киша Боји ноћ Кажу Неће нас бити Ако не буде земље Лице своје окренусмо њој Кажу Пашће небо и звезде Ако их залуд будемо гледaли Шта ћемо бити Без речи и песме Песак спрам камењу 82
Кажу Излечиће време Сваку рану Кад пустимо светлост Да нас пробуди
83
Чаршија
Шапуће прошлост Сокаци Клдрма Наши се путеви срећу У чаши вина Заигра судбина Као на длану И махом нестане Дозивам цигане Свираче Некуда сви журе Нестаје град На зидинама својим Нестају чаршије Новине старе Галамa И галоп
84
Пролазим Посматрам Хоће ли живнути боје Прекратко трају Само једна слика оста Ставих је у џеп И продужих право
85
Проф. др Србобран Бранковић
ТАМАРА ЈАКОВЉЕВИЋ И ЗВУЦИ ТИШИНЕ
… Од промоције је прошло неколико месеци кад сам добио збирку и почео да је читам. Враћао сам јој се у неколико наврата, нисам хтео расипнички да утрошим цео тај обећавајући естетски ужитак у једном једином дану. Све стога што сам осетио да у руци имам ванредну књигу, која зрачи неком нарочитом енергијом: то није огољена силина страсти, нити крик протеста, нити врисак одушевљења, какав се може очекивати од песничких покушаја у првој половини двадестих година живота. Није лако дефинисати је – можда је то најпре нешто као заразна емоционалност, као осећање које се зракасто шири и подухвата читаоца, емитујући при том фине таласе сете, радости, понекад и гнева и протеста, али увек сведене, аристократски сублимисане. И да не заборавим таласе инспирације. Уметност је вероватно једина земаљска и космичка појава у којој не важи физички закон о одржању енергије: јер колико год своје енергије аутор удахнуо свом делу, она ће се 87
са сваким новим читањем и читаоцем увећавати, можда чак геометријском прогресијом и далеко ће надмашити оно што јој је првобитно било утиснуто. Како што је већ речено, песме из ове збирке сам неколико месеци раније доживео и у сценском извођењу и... Чини ми се да у овој врсти поезије глумачка интерпретација – ко год је се латио – не може имати домет старог доброг читања. Лаганог... отегнутог... лењог... Оног са којим задремамо и пренемо се с поражавајућим осећајем да смо пропустили нешто важно, можда и читав живот, па се хитро изнова латимо истог посла. Разлог за скептичност због комбиновања два естетска медија није у софистичком зановетању: „да би осетио како звучи тишина, гласови морају да утихну“. Рекао бих да је он у нечему другом: песничка енергија ове збирке је самоходна и аутентична и стога јој можда други уметнички медиј више одмаже него што помаже. За њене дарове свако мора сам да се потруди и онда, као у некој бајци, све што уложи – вратиће му се стоструко. Речи наше младе песникиње имају једну природну лиричност, која се лако и спонтано отискује у префињеним, благим таласима и, кад ауторку не бих познавао, помислио бих да се читава њена свакодневица одвија као поезија, тачније да она сања, мисли и говори у стиховима те јој стога није тешко ни да створи песму па и књигу... ... На крају, и њен професор – иако је није учио писању поезије, већ напротив, помало грубој статистици и оштроуглој графици – даје себи за право да буде поносан на оно што је 88
видео, спознао и доживео читајући и испитујући Како звучи тишина. Извод из текста “Тамара Јаковљевић и Звуци тишине”, Проф. др Србобрана Бранковића.
89
Драган Ранковић
ГОВОР ЋУТЊЕ
Природни ритам савременог српског језика не подудара се са версификацијским схемама антике, структуром класичне поезије минулих епоха, па често ни са доминантним ритмовима наше народне поезије, (што су путеви које настоје да следе тзв. “традиционалисти”), али још мање са тешко ухватљивим ритмом стране, преведене поезије и страног језика, који су – свесно или несвесно – често настојали да подражавају наши модернисти педесетих, али и многи савремени песници. Такви покушаји имитације звуче неприродно, због чега поезија губи везу са чиотаоцем, али и са сопственим духом језика, а најважније, са непоновљивим духом времена који не трпи такву вербалну издају. Никада није претерано наглашавати чињеницу да наш језик поседује сопствени ритам, који није само ритам, већ и инхерентна филозофија у малом, који треба добро ослушнути пре него што се почне говорити, (а певати, тим пре). Међу хиљадама наслова неког сајма (или вашара) књига, у Београду, (али исто тако и у Франкфурту или Сан Франциску), као лебди немушт, неизречен вапај: дајте нам већ 91
једном песму, не белетристику, не “књижевност”! Такву песму која је сама собом и стил и правац, сама себи почетак и крај, савршен круг попут сочне јабуке или сунчевог диска. Поезија не би смела да буде само извесна (опскурна) опсесија више средње класе лептировима, временском прогнозом, пужевима и егзотичним цвећем, превише је тумачења, too much – вербалног мучења и гњаваже… Књига је много, а где је ту песма? Елементарно дело неког елементарног ума, песма детета, можда… Због тога треба обратити пажњу на младе песнике попут Тамаре Јаковљевић (Ваљево, 1989.), ауторке три вредне збирке стихова: “И тама светлост носи” (2007), чудноватог наслова “Постоје путеви и светови само је један путник прошао њим” (2009), до најновије “Како звучи тишина” (2012), јер ова песникиња поседује неке квалитете који су данас готово заборављени: чистоту, једноставност, концизност, али дар да и најдубљу мисао изрази афористично, сведено, сликом преузетом из свакодневице: “Буди пламен / Ја бићу ватра / Чучаћу у корену / Ти ћеш расти” (Светлост). Хераклитовска ватра је, дакле, у корену саме твари. Дрво у њој, истовремено, и расте, подиже се у моћном пламену, и нестаје… Песникиња, очигледно, верује да се у песми много тога дешава и разрешава, да је поезија стварност и искуство вишег реда, и зато трага за адекватним изразом ритма свог унутрашњег гласа, (донекле нераздвојивог од оног општег вапаја који припада “свима”, али ипак, посебног). Чистим језиком и бистрим поимањем света 92
(а то, чини се, једно из другог проистиче, јер се не може добро певати, ако се претходно јасно не мисли), настоји да прати сва она аморфна духовна стања све док не поприме прецизну и заокружену изражајну форму. На први поглед непретенциозне и неупадљиве, без данас тако честе тежње за спољашњим ефектом, модернистички помодним или ексцентричним, (онога што Енглези зову: “fishing for compliments”), ове песме тек пажљивијем (и стрпљивијем) читаоцу откриће своје вредности, оно по чему су сасвим особене, једино треба “оставити отворена врата”: “Само остави врата отворена / Да љубав може ући / И променити правила” (Порука). Истинити (искрени) исказ је чудо по себи: он себе говори кад говори другог, говори све кад не говори ништа, кад ћути, или кад говори свакодневне ствари, ефемерно, и чак, у томе успева да дотакне Бога. Мање је више: чудо поезије је увек у малом. Песник понекад ни сам не зна колико мудро говори: понекад то треба да му открије неко други. То је, ваљда, данас још једини легитимни смисао критике. Али, да ли је лако бити искрен? Није ли то понекад: бити емотиван, ерго: играти отвореним картама, и бити презрен на савременој (медијској) пијаци таштине. Непретенциозности оваквог песничког израза погодује и чињеница да песникиња не употебљава риму на крају стиха (проистеклу из новолатинског са својим наставцима, који као да је за то створен, класичну “римску риму”), тако честу и упорну у нашој поезији, (јер се погрешно чини да таква рима сама собом – сваки говор претвара у песму). Али, исто тако, 93
не служи се ни претерано разбијеним, невезаним стихом. Њен стих има своју, добро промишљену, природну метрику, проистеклу из музике самог језика, због чега ове песме ни онда када се на класичан начин декламују, ништа не губе, већ добијају. И метафоре су ту ненападно, да служе, а не да саме себи буду сврха. (Све ове, наизглед банално здраворазумске критичке опсервације, готово су ишчилеле са наше литерарне сцене, па их зато и вреди поменути.) Овај неприметни, “природни” ритам показује се заправо као плод студиозног рада и песничке инвенције. Опажају се тако и утицаји хаикуа, лирски парадокси, али и многи други стилски обрти: “Поглед далеко пуштам / Низ језеро / Живот као чамац / Површином клизи / Носи обрисе сунца” (Језеро). Када, у примењеној психологији, испитаник нацрта језеро, оно симболише његов сопствени живот. Ова симболична слика, свакоме је блиска, али ипак, није ту само као фраза – песникиња успева да говори сопствено искуство као сасвим ново: “(…) Носи дане са собом у сан / Остају слике / Да боје тренутке / Остају сећања на лепо / На дан / Кад сам слушала ветар / Са твога рамена”. И тако изнова откривамо љубав као смисао живота, а да нам то сазнање не изазива само уморни уздах, попут проповеди лоших проповедника. Али за такво читање потребно је стрпљиво пратити дијалектику стиха и суспрегнуту (дисциплиновану) градацију емоције: кратки стихови, минималистичке поетике, отварају непрестано нова микро-открића, а да при том сваки стих прати свој сопствени, али и заједнички мисаони круг. У задњој 94
строфи је по правилу разрешење, са одложеним ефектом, дато кроз дијалектички обрт, значењски отворено, попут епилога добрих кратких прича. Када, на пример, каже: “И тама светлост носи”, песникиња заправо, намерно или не, следи једну древну логику, хераклитовско увиђање целине: “људи не разумеју како се оно што је у себи супротно, само собом слаже: то је хармонија која тежи супротности, као код лука и лире” (Хераклит). Занимљиво је да филозоф у овом афоризму користи слику лука, који је мушки и ратнички симбол, и сугерише прецизност, али и, не случајно, лире, која је симбол поезије: заједнички им је принцип напете струне, као метафора коинцидирања супротности. А то је једна од врхунских тајни на којима почива све у природи, или, како Т. Јаковљевић каже: “Чини се дан дуг / А брзо време” (Шетња), то су све оне супротности, тешко исказиве, а свакодневно и свугде присутне. Њих није лако открити површном уму. Дисциплина се ретко спаја са поетском разбарушеношћу. Увиђајући их, песникиња се на известан начин ослобађа, брани, али и отвара према том, (не увек пријатељском), свету. Нимало случајна ни безначајна није ни чињеница да је најновија песникињина збирка “Како звучи тишина”, тако недво смислено посвећена и надахнута већ заборављеном, тишином. Тишином која је – ОМ. У епохи буке, халабуке и многоговора, то је вид песничког отпора: “Заборавио си како звучи тишина / када прича / када ћути” (Тишина). Има ли то 95
уопште смисла данас? Има, јер логореја војује против Логоса, а неуморни јавни говор служи ућуткивању унутрашњег гласа, (који је, уједно, и песнички глас, али и глас савести, глас Божији, или, како би песникиња рекла “Глас неба”), његовом надгласавању и заглушивању. То је, међутим, вриштање мајмуна пред грмљавину: тако маса ућуткава јединку, држава поданика. Технополис, као ехо “демократске јавности”, непрестано се бави могућностима сопствене артикулације, говори о говору, дискутује о диспутима и дискурсима, беседи о беседама и беседницима, до граница издржљивости оплакује демократску немоћ речи, утапање демократије у популизму. И шта би могао у таквим околностима да чини песник? Чак и модерна експанзија средстава комуникације, парадоксално, коинцидира са дубоком кризом комуникације по себи; кризом вредности, значења, језика, пражњењем смисла. Са свим овим песник (али и свако од нас) мора се изборити да би пронашао себе и, у том мноштву, препознао сопствени глас, као сопствени унутрашњи лик. У том циљу, тишина може бити избор који је мудар, и лековит: “Не постављај питања / Ћути / Пусти тишину да прича између редова” (Иње). Ненападно, тихо, али то је управо оно што је потребно. Још средњевековни мислилац и духовник Аурелије Августин заснива једну оригиналну реторику, а посредно, и естетику “ћутања”, сматрајући да права реторика кулминира у ћутању у коме је дух у непосредној вези са стварношћу свеопштег Духа. И један новији филозоф, Бернар Рије, у тексту “Тишина” констатује да је заправо сва уметност израз ћутања, зато што 96
представља стварање експресивних форми без експлицитног значења: “Емисија звукова који би били само експресија неке форме без интенције да значе и да означе, била би ћутање у дубљем смислу те речи” (Revue philosophique, 1961). Али, за ћутњу је потребна и повученост, и самоћа, а то подразумева и жртву, аскезу, самоумањење песника. Овом занимљивом схватању, може се, међутим, противставити да ћутање заправо нема дискурс, нема структуру говора – а језик је оно чиме се уметност, поезија, нужно служи. Нисмо ли предуго на ћутњу били, силом прилика, принуђени? Ћутање тако, открива нам Т. Јаковљевић, има и своју мучну страну, онда када се претвара у мук, који је “мука”: “Ћутимо / Сада када би највише могли рећи / (…) Ћутимо сада / Када би срце вриштало од среће” (Говор ћутања). Да ли ћутање структурише, или деконструише песнички говор, или чини и једно и друго, остаје отворено питање. Апсолут се никада не одриче свог свејединства. Субјект није власник свог говора, или бар то није сасвим – језик га и сам води куда он хоће. Али, ни језик не “поседује” себе: он је жртва вавилонске језичке какофоније, пометње. Буржоаска заблуда о поседовању једнако је иреална као и идеје колективизма. У домену такве комуникације губи се тишина као праизвор и уточиште сваког говора. Шта је то што заумно вибрира стварајући први звук? Чак ни бука у којој живе створења не ремети суштинску тишину, не дотиче се вечног мира у коме и на коме почива Нестворено, већ је са њим у хармоничном космичком сагласју. У тој првој стварности 97
укотвљен је и човек, и песник, а не у вреви свакодневице, која би субјекта разнела, уништила својим бескрајним динамизмом. И ту је, дакле, и прави извор сваке поезије. Зато, не треба превидети да песников задатак није лак, бар из следећег разлога: свет је за нас недохватљив, и поред своје конкретне овде-присутности, или можда, баш због ње. Оно емпиријско, осети и чињенице, јесте неопходно сазнању, али само као полазишна тачка, како би, опет, рекао Хераклит, немају сви једну исту памет, јер, чула могу људима бити “зли сведоци ако имају варварске душе”. Прагматични начин мишљења који деификује “чињенице” и “очигедне доказе”, саморазумљивости, погодан је за комуникацију, зато што не дотиче, заобилази суштину ствари. То мишљење без мишљења прелази преко свега, оно плута глатком сфером “јавног”, али представља заблуду на суштинском нивоу, јер води самозабораву; заборав је његово својство, чак до заборава самог бивствовања (Хајдегер). Због тога се дешава да нам ситне и неупадљиве ствари, па и стихови, промакну, али, у том случају, у опасности смо да нам промакне и оно најважније, што чини сам живот. Тако је и поезија заправо отпор забораву, утапању у ништавило. Симтоматичан је и песникињин однос према историји и традицији; она не заобилази све наше историјске ломове и падове, али настоји да их, на својствени начин, превазиђе: “Хоћеш ли устати са / Историјом на леђима / Или ћеш просути све / Приликом протезања” (Почетак). Песникиња ствара сопствену “традицију”, базирану на једном личном, али 98
у исти мах и универзалном, доживљају света: “Подигни расуто камење / Сагради дом / Испочетка // Темељ земља / Кров небо” (Кућа). Стихови Тамаре Јаковљевић дотичу неке нама познате, али и многе друге, мало скривеније и затамњеније теме, (однос према другоме; ликовну, али и мистичну, лепоту извесних, сасвим обичних призора, попут чамца који клизи реком; музике “која се рађа у мраку”, у сну, итд.), на начин који је истовремено и младалачки свеж, али и мудар. Због тога се овој песникињи треба враћати, јер свака таква авантура донеће нове дарове. Али оно најлепше што од ње можемо добити, јесте откровење о непосредној лакоћи поетског: “Једна је ноћ / Поред тебе заспала / Открила младеже ујутру // Једна ноћ је плакала / Кад био си далеко / Кад није облаке могла послати / Да с тобом се врате” (Младеж) – и ето песме, попут записа на ормарићу крај узглавља, или на огледалу, песме уз коју се може бити млад, и волети. Д. Ранковић
99
О ауторки
Тамара Јаковљевић рођена је у Ваљеву 1989. године, где је завршила гимназију. Била је члан драмског студија школе, литерарне и рецитаторске секције. Поезију је почела да пише у основној школи. На конкурсу Интернационалног уметничког студија „Радован Трнавац“ песмом „Светлост живота“ 2003. освојила је прву награду. Збирку песама „И тама светлост носи“ објавила је 2007. као победник 34. Лимских вечери поезије. Песмом „Речи“ 2008. освојила је трећу награду на конкурсу „Песничке руковети“ Крајинског књижевног клуба, а исте године била је и финалиста Поетског конкурса „Десанка Максимовић“ у Ваљеву. Учествовала је у раду Школе за младе литерарне таленте Србије „Десанка Максимовић“ у Београду 2005. Песме су јој увршћене у Антологију песника ваљевског краја 2009, као најмлађем аутору. Исте године објавила је и 100
другу песничку збирку „Постоје путеви и светови, само је један путник прошао њима“. Дипломирала је на Факултету за културу и медије 2012, а исте године уписала и студије драматургије на Факултету драмских уметности. Уредник је телевизијског документарног серијала „Мој херој“. У слободно време бави се сликањем.
101
Садржај
Порука Иње Кућа Почетак Касније Искреност Говор ћутања Оловка Близина Знам Зрно Ништа Тишина Скитница Тонови Стазе Странци Ода љубави Похвала тишини Прашина Запис Раскршће
5 6 7 8 9 10 11 13 14 16 17 18 19 20 21 22 24 25 27 28 29 30
Клупа Здравица Глас неба Светло Жариште Шетња Границе Језеро Младеж Песнику Соба Светла ноћи Светлост Књига Шаблони Лакована кожа Број Обмана Звечка Перје Име Храброст
31 32 33 35 36 37 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 52 54 55 56 57
Прича Минимализам Виминациум Вода Пловидба Време Дух времена Победа Илузија Стреле Путници Празна таблица
58 59 60 61 62 63 64 66 68 69 70 71
Постање Сјај Слово Круг Радост Умивање Ветар Мирис Ред за љубав Песак и камење Чаршија
Проф. др Србобран Банковић Тамара Јаковљевић и звуци тишине Драган Ранковић Говор ћутње
72 73 74 75 77 78 79 80 81 82 84
87 91
Тамара Јаковљевић КАКО ЗВУЧИ ТИШИНА Издавач Београдска издавачко-књижевна задруга За издавача Оливер Кнежевић Уредник Оливер Кнежевић Рецензенти Проф. др Србобран Бранковић Драган Ранковић Слике на корицама и вињете Пол Кле Фотографија ауторке Филип Михаиловић Штампа Симбол – Нови Сад Тираж 500 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 ЈАКОВЉЕВИЋ, Тамара, 1989 Како звучи тишина / Тамара Јаковљевић. - Београд : Београдска издавачкокњижевна задруга, 2012 (Нови Сад : Симбол). - 104 стр. : илустр. ; 21 cm Ауторкина слика. - Тираж 500. Стр. 87-99: Тамара Јаковљевић и звуци тишине / проф. др Србобран Бранковић; стр. 91-99: Говор ћутње / Драган Ранковић. - О ауторки: стр. 100-101. ISBN 978-86-88951-03-6 COBISS.SR-ID 193853708