Велибор Видаковић - Бекство из обичног by Oliver Knezevic

Велибор Видаковић

БЕКСТВО ИЗ ОБИЧНОГ Избор из дела Велибора Видаковића Изабрао и предговор написао Милосав Буца Мирковић

Београд, 2011

СРБИ У 100 ЛЕКЦИЈА Језик и обичаји мојих земљака

СРБИН КАО СВЕТСКИ ПРВАК У СЕКСУ

Наравно да сваки народ за себе мисли да је од свих на свету најбољи у сексу. То мисле чак и Ескими! Међутим, што се тиче свих тих других народа, то је пука самообмана: једино Србин може с правом да каже да је светски првак у сексу. По чему се то види? Прво, Србин обично свима њима тамо мајку, а то, богме, није мало. Па ти онда Србин, и за најмању ситницу, тамо нечију сестру; није то шала! Даље, Србин, бар једном дневно, неопозиво осваја титулу првака наговештавајући: – Ја ћу њима све по списку! Дабоме, такав списак је увек велики: ту је цела родбина дотичних, а прећутно се подразумева и све остало: преци; кумови; комшилук; крупна и ситна стока; имање; покућство; пољопривредни инвентар. Тако нешто може само светски првак у сексу! Занимљиво је да и српске жене, кад је овакав секс у питању, не заостају за мушкарцима. У датој прилици, оне се заборављају те за тренутак прелазе у други род, да би на себе преузеле ако треба и најодговорнију мушку улогу. Природно је да оне са годинама полако губе ту своју мушкост, па ће, на пример, баба-Милева из Опанковаца, кадгод се наљути, рећи још само: 40

– Бем ти сунце жарко! Да би очувао титулу првака, Србин из једне у другу генерацију проширује и продубљује своје умеће. Он своје опаке спискове допуњује све сложенијим блудним радњама два или више лица истог или супротног пола, на овом или оном свету, у блиским рођачким везама или ван њих. Овакав развој поприма све озбиљнији ток. Тако је једно одељење при Академији наука, задужено да све то прати и бележи, претрпано послом те је стално у заостатку. У међувремену, Србин је пробио границе. Северни суседи – Мађари – шаљу овамо све веће групе својих, да се дошколују; кочијаши са блиског Истока преузимају ова богата искуства; морнари из свих крајева света узимају Србина као пример; пешадијски каплари под разним заставама равнају се све више по Србину. Србин је тако по својим работама заиста на светском гласу. Истина, од толиког силног секса по васцели дан, српски муж и жена једва и стигну да се пред спавање у кревету дотакну. Недавно се једно високо свештено лице, забринуто за будућност овог све малобројнијег народа, обратило својим верницима са поруком, да се својски заузму за повећање стопе рађања. Изгледа да је куцнуо час, да Србин пређе са речи на дело.

БЕЗ ИНАТА НЕМА ЗАНАТА

Ако има нешто што Србин заиста воли безгранично, срцем, душом и целим својим бићем, онда је то да тера инат. Првобитно споредна и малтене безазлена турска реч, инат је тек у посрбљеном виду добио своју праву вредност: инат је Србину што и занат. Смисао ината је да увек радиш супротно од оног што ти се каже, нареди, саветује или предложи; да увек све чиниш супротно од онога што се од тебе очекује. Србин се још од малена развија у инаџију. Са својих три или четири године, он већ зна сасвим сам, без ичије помоћи, да изрази своје доследно противљење свему. Ако му мајка у возу каже да се не нагиње кроз прозор, он ће одмах да избаци кроз прозор највећи део тела, уз узвик: – Е, баш хоћу! Сматра се иначе да је Србин тек онда одрастао и зрео, када у потпуности овлада умећем ината. Прави, добар инаџија у свакој ситуацији и без трунке размишљања зна шта му ваља радити. Довољно је само да му се нешто каже у пар речи, на шта он има већ спреман одговор: – ‘Ајде, седи! – Е, вала нећу! 52

– Немој да једеш љуто! – Хоћу, у инат! – Пусти човека да прође! – Уз инат нећу! – Зашто радиш све супротно? – Хоће ми се! Прави инаџија користи сваку прилику да истера свој инат. Он редовно прелази улицу ван зебре, уз инат коси траву по киши, из ината се не вакцинише против грипа, у инат не чита новине, инати се на послу и у кући, те тера инат комшилуку као и сваком другом ко му наиђе. Србин, међутим, није само међу својима инаџија: он је своје умеће проширио и далеко изван граница. Изузетно обдарен и увек са пуно жара, Србин у ствари тера инат целом свету. Преводиоци широм земљине кугле узалуд покушавају да за свој телевизијски и новински народ реч инат преведу на енглески, шпански, јапански или тамо неки језик. Инат је, јасно, непреводив, те се тамо негде у најбољем случају појављује као тхе инат, ел инато или инатацхи-ња. Захваљујући свом инату, Србин током живота успева да преброди све тешкоће и искушења. Сам бог зна шта би га у животу снашло кад не би стално терао инат! Има, додуше и случајева када се тај његов инат њему помало свети. Тако, на пример, једна домишљата удавача баци око на одређеног Србина, па замоли све около да му по цео дан пуне уши саветом: – Немој њоме да се жениш! Будући инаџија како ваља, тај одређени Србин се, дабоме, опасно заинати те се хитно дотичном удавачом ожени. Масовне женидбе из ината, тако својствене Србину, навеле су и друге друштвене кругове на идеју како да 53

уносно искористе Србинов инат. Србину треба једноставно поднети под нос овакве рекламе и пароле: НЕ КУПУЈ ОДЕЛА КРПОТЕКС НЕ ГЛАСАЈ ЗА МЕНЕ Не путуј са Малотуром У међувремену, посебно Одељење при Академији Наука проучава још неке могућности које пружа Србинов дар за инат. Сарадници тог Одељења, инатолози, највише наде улажу у коришћење ината као основне покретачке силе за савладавање економских препрека ка путу за изједначење са шајцарским и шведским стандардом живота. Само још да се Србин ваљано заинати!

ХОЛАНДСКА МУЋКАЛИЦА Белешке госта из Бестрагије

ОПИС ЗЕМЉЕ И КЛИМЕ

Зашто су се Холанђани баш ту населили, велика је загонетка. Мора да су били у некој великој стисци. На пример, насукао им се брод, а они до најближег копна па шта буде. Јер, тле на којем они живе било је по свим природним законима предвиђено искључиво за неке изузетне ниже врсте као што су краткодлаке жабе крекетуше, жутооке водоземне кртице, лептирице-пескоједи, подмуљне глисторибе, једнокрилне ветробубе, бели барски мрави и кишне стоноге-пливачице. Већи део холандског тла налази се на пет до шест метара од нивоа мора, рачунајући у правцу земљине утробе. Холандско тле у пресеку показује једну систематску градњу. Најгорњи слој састоји се из крава, аутомобила и лала за америчко тржиште. Испод тога је Први слој песка. У трећем слоју је прва прљава вода (ППВ). Затом долази Други слој песка. Па Друга прљава вода (ДПВ). Испод ње Трећи слој песка. И тако даље. Иначе, нешто драгоценог муља што долази реком из Немачке, расподељује се холандским општинама по кључу, сразмерно броју становника и друштвеном бруто производу. Пошто се холандско тле практично налази на океану, то је и свака временска прогноза излишна. Па ипак, 83

по угледу на друге земље, на холандској телевизији се свако вече у осам и четврт појављује момак широких рамена у шареном џемперу и са диригентским штапићем у руци и показује велику карту Европе, на којој Холандија одскаче по томе што је под кишом, вејавицом или маглом. Ако је данас била вејавица, сутра ће бити магла, и обратно; и свака полуписмена домаћица може да састави прогнозу. Једино што притом треба да користи такозвану Таблицу за Ветар. Ова таблица, коју сваке године издаје Холандски Институт за Ветар, и која личи на џепни црквени календар, садржи потпуни преглед количине ветрова, са ознаком смера. Ветрова има укупно шездесет три врсте, од којих су четири врсте познате и другде у свету. Ипак, многима за утеху, Холандија– за разлику од Венеције - не тоне него расте, брзином од скоро један сантиметар годишње. И вероватно ће доћи дан, када, захваљујући самлевеним аутомобилима и другом отпаду који се равномерно разастире по Холандији, неће више морати сваке ноћи да се транспортује силна количина воде шлеповима далеко у море.

КАКО ОД ХОЛАНЂАНИНА ПОЗАЈМИТИ ПАРЕ?

Проблем позајмице пара није свуда на свету исти. Тако, на пример, у Бестрагији из које сам ја дошао људи су познати по томе што стално један од другог позајмљују: – Дај ми двадесет великих, тражио ми Мика на зајам а ја немам да му дам. – Немам ни ја, али позајмићу од Пере па ћу ти дати да даш Мики. – Добро, али пошто је Мики Јоца дужан двадесет, рећи ћу нека ти Јоца врати. – Не треба, нека врати Лази коме сам ја дужан такође двадесет. – Знам, али Лаза је још од раније Пери дужан двадесет. – Онда је све у реду. Овакав оптицај новца је у Холандији непознат. У ствари, добро васпитани холанђанин никад ти неће ни тражити, ни дати новац. Ја пак, једном приликом нисам могао да одолим. После десет година друговања на радном месту, тражио сам од Јана неку цркавицу на зајам, да платим хемијско чишћење панталона. – Јан, дај ми десет гулдена на зајам. 105

– Не зајам? Десет гулдена? Дати? Теби? Ја? – Враћам у понедељак. – У понедељак нећу бити ту. – Враћам у уторак. – Далеко. Можеш дотле да отпутујеш и здраво моје паре. – Дај осам. – Бих до суботе, али у суботу се не ради. – Дај седам и по до недеље. Доносим ти кући. – Дам ти пет али да ми вратиш одмах. – Како одмах? – Па ево сад овде, изруке у руку. Ја теби ти мени.

106

О ЧЕМУ СЕ ГОВОРИ У ХОЛАНДСКОЈ ПОРОДИЦИ?

Холанђани радо разговарају за време јела. Најомиљенија тема је смрт мајке или оца, или обоје. Више пута сам био гост у тим разговорима. Пошто се поједе супа, Јан обично почиње: – Знаш, Ада, кад умре мајка, онај њен старински орман ћемо поставити овде, преко пута стола. Ада је управо ставила на сто кувану шаргарепу и ћуфтета на маргарину. Она је у ствари само чекала да се о томе почне: – Да, Јан, али не заборави на мамин секретер! Знаш да смо рекли да он треба да стоји у дневној соби. Ево и деца се сећају. – Да, тата – потврђује старије дете – већ раније је утврђено да кад баба умре секретер дође овде поред телевизора, а њен велики орман лево од прозора. – У, децо, па то је силно – радује се тата - Јан. – Ја скоро да сам и заборавио на тај секретер. Само да умре мама, и ево њега овде, на најлепшем месту. У међувремену, свако је појео по ћуфте и по шаргарепу. У Холандији се јело не хвали; свако једе шта је изнето и о томе се даље не прича. Онда ће Ада: 110

– Знаш, ако би се мами десило да умре још пре Божића, ставили бисмо јелку поред секретера. Зар није идеја? Ручак се полако ближи крају. Уз пудинг, да би доживљај био потпун, Јан још једном мисли на мајчину смрт: – Адице, сећаш ли се оног маминог кревета? Оног у дуборезу, из Индонезије? Адица спушта кашику, гледа горе, ка спаваћим собама, и светлуца зубима: – Него шта, баш штета за све ово време откако је татица умро, мама сама у тако великом кревету.

111

БЕЗБОЖНИЦИ ПРЕУЗИМАЈУ ЦРКВЕ

Бар једном недељно долазе ми на врата по две холандске бабе са библијама у руци и пуном торбом штампаног материјала. Отворим врата, а оне у глас: – Хтеле би са вама о нечем веома важном да разговарамо. Док није касно! – Знам, сигурно о Христу? – најежим се ја. – Хвала, нисам заинтересован. Али бабе неће да иду. хоће да ми утрапе брошуру о Исусовом повратку међу људе, кад за то дође тренутак. Брошура је у боји. Одбијам. Бабе ме прекорно гледају и једва се одлучују да оду. Изгледа да сам им ја последња нада. Од пре неког времена је у Холандији све теже окупити вернике. Ко још верује у бога, ради то за свој грош и без ичије помоћи. Цркве су препуштене саме себи, па како се снађу. Неке цркве су једноставно замандаљене, а на порти пише: “Храм је тренутно затворен због реорганизације. Прилоге убаците кроз прорез за писма. Нека вас бог чува. Строго забрањено уринирање по зидовима.” Неке опустеле цркве пак, из чистог милосрђа, преузима општина и тамо смешта своју кабасту робу. У про115

сечну амстердамску цркву из средине седамнаестог века, ако се лепо сложи, може да стане двадесет камиона вишка канцеларијског инвентара. Уколико се ради о електронској апаратури, упозоравају стручњаци, треба кроз цркву повремено пуштати промају, да се не нахвата влага. Има опет цркава које су отишле на добош. У једној таквој цркви је продавница бродске и ронилачке опреме. Црква је одлично снабдевена, и у њу залазе како аматери, тако и професионалци. Највише прође име ронилачка гумена одећа, а ни савремени навигациони инструменти не иду лоше. Једино се на ванбродским помоћним моторима, због оштре међународне конкуренције, слабо зарађује. Недавно је у једној повећој амстердамској цркви, која излази на два канала, свечано отворен ексклузивни ресторан, за публику са дубљим џепом. За господу је обавезно црно одело са белом лептир-машном, а за даме дуга црна хаљина са изрезом по нахођењу. Ресторан, јасно, служи само а 1а саrtе. На јеловнику се између осталог могу наћи: crème a la portugaise, fricandeau de veau, haricots panaches, saumon fume, poulet roti, filets de sole Colbert, faison roti, gigot d’agneau, ris de veau a la Toulouse, filet de beuf a la jardinière, и још много тога. Црква је понедељком затворена.

116

ЈАН ПРИЗНАЈЕ ДА МУ ЈЕ ХОЛАНДИЈЕ ДОСТА

Суморан дан. Облаци се плазе по улицама, птице полегале на бок, радио обавештава о километарским застојима дуж аутопутева, негде из даљине завијају кола хитне помоћи, дан је а није дан, тишину пресеца телефон. – Ја сам – каже Јан. – Овако се више не може. Дотични Јан је, после толико година, једини Јан веран нашем дружењу. Можда је Јан једном раније био Јован? – Зашто? Шта ти је? – питам га. Оданде прво ћутац. Па мало грцање. И најзад: – Не могу. Не могу више да поднесем. Ово сивило. Кад се небо спусти. Потиштеност. Могу ли да дођем до тебе, на чашицу? Јан, касни потомак морепловаца, освајача и робовласника; Јан, који можда и не зна како се плаче; Јан који, кад му је овако тешко, не зове сународнике. – Дабоме, Јан – кажем. – Дођи одмах! Имам за тебе праву домаћу. Хлађену. Дође, пијуцкамо, оловни холандски облаци ударају у окна, усред бела дана палим светла да се видимо, покушавамо да останемо на недужној теми, Јан баца око себе 139

мутне погледе, стрепим да ли ће умети да каже оно најважније, навијам за њега, доливам му, чекам. Најзад. Још мутнијих очију, одједном му нарасле дуге трепавице, гледа мало у облак мало у мене, па ће: – Ово више не могу да издржим. Доста ми је Холандије.

140

ЖЕНЕ ОКО МЕНЕ ЉУБАВНА ЧИТАНКА

ПРВА ЉУБАВ

Имао сам већ четири године, кад сам упознао Бланшу, Јеврејчицу из куће на ћошку. Њој је сигурно било три, ако не и више. По лицу пеге. Коврџава коса. Крупне црне очи. Румене, напућене усне. Врцка у ходу. Све у свему, лепотица! Кад ми брат ујутро оде у школу, ја пред капију, седнем на тротоар и чекам. Наиђе Бланша и седне поред мене. После извесног времена, устаје, задиже сукњицу и показује гаћице. Па ме потом зове да трчимо по улици. Трчимо једно време, па се вратимо, и седнемо на тротоар. Она нешто запева. Па онда опет показује гаћице. Прође нам обично тако цело пре подне у трчању, седењу на тротоару и гледању њених гаћица. Бланша би увек одлазила кући без поздрава, на који часак пре него што би се мој брат враћао из школе. А брат је иначе био озбиљан, имао је већ осам година, избијале су му прве боре на челу. Моја љубав према Бланши бивала је све дубља. Ништа ме друго на свету није занимало. Желео сам да са њом проведем цео живот. Сваког јутра, једва сам чекао да брат оде у школу па да опет будем с њом. Верујем да мој брат, увек замишљен, увек у журби, са торбом пуном књига и свезака, о томе свему ништа није ни знао. 143

Моја срећа је трајала дуго; било је то део мог живота када још нисам морао да мерим време. Бланша и ја никад нисмо пуно разговарали: једно ваљда потпуно разумевање, без потребе да се ишта каже. Речи би можда само поквариле. Бланша је умела да ме опчини, да ми пружи све најлепше у животу. Откако сам је упознао, никад је нисам такао. Само сам је гледао са обожавањем. Али једног дана, кад је већ по осми пут тог јутра била показала своје нове, розе гаћице, у мени се изненада пробуди жеља да је пољубим. Тако, док смо седели на тротоару, прво сам јој се примакао, сасвим близу, била ми је с леве стране, с обе руке је била задигла сукњицу, ја сам пребацио своју леву руку преко њеног врата, ставио шаку преко њеног левог увета, благо јој закренуо главу ка мени, угледао њене крупне црне очи, спустио поглед на њене румене усне и кренуо да је пољубим. Све се затим одиграло муњевитом брзином. У тренутку кад су моје усне већ скоро додиривале Бланшино лице, она се отрже, с обе руке ме одгурну од себе, скочи, потрча ка кући, застаде, окрете се, показа руком низ улицу одакле се мој брат управо враћао из школе, и викну: – Ја волим оног великог!

144

ЈЕДНОГРБА НАДА

Пре неки дан ја пред касом у самопослузи, кад мене неко прстом по рамену. Окренем се, нека баба се кези. – Вељо – каже – побогу, јеси то ти? Преврћем по глави: одакле је знам? Да добијем у времену, питам изненађено: – Гле, откуд ти овде? Баба се смеје, шкљоца вилицама. Само да не испадну, мислим се, па да ја овде морам да их скупљам. – Ја сам увек била овде, него ти ниси – сад ме прободе прстом спреда. – Ја сам Нада, твоја Надица, твоја велика љубав из основне школе, Вељице мој! Брзо окрећем на шалу: – Их, Надо, па ко би те познао у том грао мантилу! Ја сам навикао да носиш шарени капутић, и машницу у коси. Прођемо касу, излазимо из самопослуге, Нада спушта корпу на земљу, чупка ме за браду и церека се: – Јој, какав си, на шта то личиш, са том седом брадицом, као матори јарац! Шта ће ти то, бре, одмах да си то обријао! Левом руком гладим нападнуту брадицу, смешкам се, смишљам одговор. 164

– Знаш, Надо – кажем, и благо је дотакнем по леђима – овако грбава каква си сад, могла би да наступаш у неком циркусу. Као камила. Не знам само да ли примају са једном грбом, или мора да се има две? Нада откопчава два горња дугмета на мантилу, да грба олабави, па ме љубазно пита: – Шта ти је то са очима? Као да чкиљиш! Да ли да те ја сад лепо преведем преко улице, или можеш још овај један пут сам? Ја пожурим да се захвалим: – Нећу да се мучиш. После можда не би могла да се вратиш, јер би те твоје чачкалице од ножица у међувремену коначно издале. Нема смисла да заувек останеш на другој страни улице! Нада слеже раменима, па вели: – Видим да ти десна рука подрхтава. Је ли то од неких лекова? Колико десетина разних лекова узимаш? – Ах, – кажем ја. – То је оптичка варка. Сваки пут кад се твоја глава тресне лево-десно, теби изгледа као да се мени рука тресе. Зашто главу не вежеш некако, за раме или грбу, па да се не тресе? Стојимо тако пред самопослугом, несташна деца тек пуштена из школе нас оптрчавају, Надици одједном засијају очи, ставља ми руку на мишицу, па пита: – А сећаш ли се кад нас је учитељ казнио што смо се љубили преко клупе, кроз ваздух? Нисам ни ја од камена, па узвраћам истом мером: – Дабоме да се сећам. А да ли се ти сећаш кад смо побегли са последњег часа, и у парку се играли маме и тате? И шишарка нам била беба?

165

СВАКАКАВ СВЕТ Путописи

ДОРУЧАК У ТОКИЈУ

– Изволите ли европски или јапански доручак? То мене углас питају професори Тсуна Коидо и Катсунао Сасаки, моји домаћини у Токију. У ресторану хотела “Империал Палас”, одмах прекопута царске палате, младо јапанско сунце милује блиставе столњаке и вазе пуне тек убраног цвећа. Између столова, нечујно плове насмејани келнери, извађени из кутије. Лево и десно од нас, румена, испавана јапанска лица, из којих вире светлуцаве шифроване очи. Један келнер је већ код наших ногу: пресавијен напола, он одоздо хвата наш поглед. Професори Кондо и Сасаки очекују мој одговор. Европски или јапански доручак? Немам, такорећи, шта да размишљам. Европски доручак је иначе слабачак: чај или кафа, путер, мармелада, двопек. И евентуално, на инсистирање госта, кувано јаје. Треба са тим издржати све до ручка! А да не говорим о томе, да сам сад у Јапану; некакав европски доручак био би тим више наказан! Те одмах одлучим. – Хвала што питате – кажем. – Наравно да желим јапански доручак. 193

Моји домаћини се радосно осмехују, те један од њих, кезећи зубе како ваља, заповеди келнеру нешто што звучи као: – Сејђини ва коно нипону теибуру њи икимас кудасаи домо аригато аримасенка! Келнер у међувремену клечи под столом, маше репом, облизује нас погледом и захвално прима поруџбину. Затим се, стално још машући репом, четороношке и унатрашке повлачи да изврши наредбу. Убрзо пред мене стиже велики послужавник, метар са метар. На послужавнику безброј ђаконија. Са интересовањем разгледам јапански доручак. На шареном тањиру гола риба, прикљештена каменом, још се праћака; у плавој чинијици кост неке животиње, престругана у танке прстенове; велика шоља са супом у којој плива лотос, а на лотосу мајушна жабица, колута очима; на посебној тацни три џиновска комарца, везана сувом травком у сноп; јабука од камена, која изгледа као права; ситно исецкана розе салвета, а око ње по ивици тањира кликери земљанци обојени у жуто; лонац са свежим морским алгама; исти такав лонац са сушеним морским алгама; природно гњездо, до пола пуно птичјег измета; тегла са пекмезом од дугмади; прегорела сијалица, посута коралним песком; чаша препуна коштица од трешања; на тигањчићу се још пуши дрвена кутлача, преливена неким сосом који има мирис коришћених пелена. Не знам одакле да почнем. Утом угледам на десном горњем углу послужавника коцку белог, рекло би се младог сира. Одлучим се без двоумљења. Окомим се! Зграбим штапиће и преполовим коцку. Принесем устима. Загризем. Загрцнем се. Где да испљунем? Први пут откако ми је доручак принесен, погледам 194

снуждено и упитно у своје домаћине. Професор Тсуна показује из љубазности све зубе, устаје до пола, клања се, клима главом и охрабрује ме. – Само док се мало навикнете! – каже Тсуна. –То је првокласан сир сачињен од претходно укисељене штитне жљезде рано прегинулог мочварног гуштера, наравно са додатком потребне беле боје. Док ми тако објашњава, професор Тсуна се услужно смешка а низ браду му се с обе стране слива маст. У левој руци држи недоједену кобасицу, а десном набада штапићима кајгану са пилећом џигерицом и много младог лука. На дохват руке му је тегла са киселим млеком, а одмах до тегле и чинијица са ајваром.

195

ТИ ЈЕБЕНО ЉУБАЗНИ АМЕРИКАНЦИ

Америка је земља бескрајне љубазности, још одавно. С тим што је у последње време тој љубазности придодата и присност. А шта је присније од те једне речи, која је, на неки начин, залога дружења? Прелазим у подне пешке преко неког моста у Лос Ангелесу, а људи из аутомобила брижно довикују: – Еј, да повеземо? Зашто пешке по овом јебеном сунцу? Зовем телефоном туристичку агенцију, хотел, renta-car, аеродром: увек исти цвркутави женски гласић са траке: – Хвала што зовете! Хвала што сте нас се сетили! Испред вас је само четворо! Преклињемо вас да причекате који јебени часак! Хвала што дозвољавате да вам помогнемо! Ми само на вас мислимо! Остварио нам се најлепши јебени сан, да нас ви зовете! Сад су још само два пре вас! Не прекидајте везу, бићемо јебено тужни! Хвала на јебеном позиву! Хвала што сте нас се сетили! Па онда, кад дођем на ред: – Хоћу да изменим маршруту – кажем. – Летео бих најпре за Grand Canyon, а затим за Yellowstone Park. 199

– Одлично, господине, баш нам је драго! Него, ако вам није тешко да ми кажете, каква вам првобитна јебена маршрута пише у вашој јебеној карти? – Пише – кажем ја – да летим директно за Yellowstone, Grand Canyon се не помиње. – Разумем, господине, хвала на информацији. Дакле, ви бисте да додате у ту јебену карту јебени Grand Canyon? – Да, ако то може, и ако не мора много да се доплаћује. – Господине, нема проблема, хвала што сте ми то све рекли! Све ми је јебено јасно! Али мораћете, ипак, да доплатите неких јебених 85 долара, за јебено међуслетање код јебеног Grand Canyona. Таква је наша јебена тарифа. – У реду – кажем. – А примате ли кредит картице? – Хвала што питате, све јебене кредит картице примамо. За који јебени датум изволите да вас упишем? И хоћете ли јебену карту да подигнете у нашој јебеној пословници или на јебеном аеродрому сат и по пре јебеног полетања? Почињем и ја да прихватам стил разговора. Па кад сам већ све средио за карту, на крају кажем: – Хвала вам, ви сте јебено љубазни! – О-кеј, господине, нема на чему, зато и примамо јебену плату, да будемо јебено љубазни према сваком јебеном путнику, без обзира каква је јебена услуга у питању! Изволите нас и убудуће звати, ми смо ту сваког јебеног дана, укључујући и јебену недељу!

200

БЕПСКА ПИЈАЦА НА СЕЈШЕЛИМА

Сејшелска острва, тамо негде у Индијском океану, чувена су по мушкој и женској палми, пауцима величине длана, плажама на којима нема живе душе, француско-колонијалној кујни и врцкавом женскињу. Довољно за две недеље пустоловина! Ја, међутим, нисам отишао због пустоловина. Отишао сам пословно, да проучим сејшелску пијацу Baby Market, или што би на нашем рекли Бепску Пијацу. Једини сејшелски град, Victoria Town, није велики; одакле год да долазиш, налетећеш на зграду Бепске Пијаце. Изграђена у касном колонијалном стилу, са зеленим и жутим гредама и црвеним кровом, пијаца мами широким улазима са све четири стране. Уђем у пијацу са јужне стране. Запахне ме мирис бебе: млеко и мокре пелене. Тезге у десет редова. Одасвуд узвици: – Госпођо, господине, једно дете за вас?! – Ево, за вас госпођо, већ готово дете! – Изволите, дете ново новцато! – Беба пуначка, окупана! – Узмите сад једно дете, никад није касно! – Близанци, два за цену од једног! 221

– Мешанац за вас, пунокрвни мешанац! – Зрело дете, десет месеци ношено, изволите! – Будућа мис света, само погледајте! – Два му је месеца, а већ боксер! – Беба здрава к’о дрен! Лекарско уверење на увид! – Отац јој плаве крви, часна реч! – Деца лепа, слатка, три комада, снижена цена! – Рођен са шест и по кила, видите га само! – За вас, господине, беба све сам мишић, пипните! Мувам се између тезги и разгледам. Бебе разних боја и облика. Понегде цена истакнута. Застајем испред једне тезге са повећом мушком бебом. Беба румена, праћака се ножицама и виче “Гу-гу!” Цена 650 фунти. Скоро пола моје плате! Беба испунила целу плетену корпу, баш ми се допада, али нећу то да покажем. Пре него што кренем да се цењкам, кудим робу: – Хм – мумлам сумњичаво – ко зна каквог је порекла. Баш и није нека беба! А има и некакве мале уши, да не буде глуваћ? И што се толико праћака, да не постане још и балетан? Власница бебе ме прекорно гледа: – Господине – вели – јел’ вам ја личим на глуваћа? Дете сам својеручно родила, а за друго порекло не брините, отац му је капетан далеке пловидбе, имали су хаварију па се мало задржао на Сејшелима. А праћака се што је живахно, на мајку. Погледајте каква сам! Гледам једним оком бебу а другим живахну мајку, па крећем: – Ви сте полудели, каквих 650 фунти! – одмахујем и као хоћу да одем. – За то у тој корпи могу у врх главе да вам дам 100 фунти, и ни пени више! 222

Окрећем се и полако одлазим. А за мном глас: – Господине, може! Сто фунти кеш ту одмах, овакво какво је, али без корпе!

223

ДРВЕЋЕ СЕ НОЋУ ШЕТА Поезија

OUTSTANDING ACHIEVEMENT IN POETRY AWARDED TO Velibor Vidakovic ON THIS 17TH DAY OF AUGUST, 2003 BY THE INTERNATIONAL SOCIETY OF POETS

ДРВЕЋЕ У МОЈОЈ БАШТИ

Дрвеће у мојој башти се ноћу шета кестен обилази кућу и гледа је ли све закључано бор оде чак до језера и баца камичке у воду брезе обично чучну у круг и нешто се дошаптавају а млади храст легне под јелу те одоздо хвата њен поглед.

THE TREES IN MY GARDEN

The trees in my garden walk at night the chestnut makes the rounds of the house and checks to see if everything is locked the pine even goes right up to the lake and throws pebbles into the water the birches usually crouch in a ring and whisper something to each other and the young oak lies down beneath the fir and looking up catches her eye

253

ПОГЛЕДАЈ КРОЗ ПРОЗОР Ујутру још у магли кад се последња светла града угасе и сулуди мрак замиче иза угла погледај кроз прозор можда ћеш видети мене како вучем сунце на канапу и смејем се. LOOK OUT THE WINDOW In the morning when it is still misty when the last lights of the city go out and the crazy darkness disappears behind the comer look out of the window perhaps you will see me trailing the sun on a rope and laughing 254

НОВОРЕЧЈЕ увод у речник и граматику

УВОД У ГРАМАТИКУ НОВОРЕЧЈА

Својствено Новоречју је шире искоришћавање могућности које наш језик садржи. Као што су у речник Новоречја често сврстане речи које је већ чекало њихово празно место, тако су и у граматику ушле допуне на које се чекало, како би наш језик боље могао да искаже појаве нашег времена. У скромним оквирима овог увода, ограничићемо се на кратак преглед неколико основних граматичких допуна које Новоречје садржи. Опште правило лабављења правила Битно у граматици Новоречја је правило лабављења правила: све до границе неспоразума, дозвољена је употреба нових облика и састава. Овакво затезање језичке струне има за циљ, да се из природног богатства тонова у нашем језику извуче и оно, што је досад било мукло или неизражено. Прекатив (молидбени начин) Потреба за молидбеним начином настала је у данашњим условима, где је веома често неопходно да се подвуче скромност, подређеност па чак и снисходљивост. 283

Молидбени начин гради се тако, што се глаголу додаје префикс моли. Тако, на пример, ако неко из нижег положаја хоће своје мишљење да саопшти некоме на вишем положају, он ће рећи: Ја молимислим. Од скоро свих глагола може да се гради молидбени начин (молидисати, молирадити, молихтети итд.) Интенционал (наумни начин) Интенционал је поједностављени начин изражавања намере, жеље односно радње која је наумљена(а још није остварена). Потреба за интенционалом у наше време је врло велика, будући да је све више (неостварених) намера. Наумни начин се гради тако, што се испред намераване радње (означене именицом или глаголом) ставља слово к (а ако реч почиње са к, слог ка). На пример, неко би ишао на годишњи одмор у Шпанију, али пошто је то још само намера, он ће рећи: “Прикупио сам проспекте за Кшпанију“. Интенционал може да има широку примену: кдобити (на лутрији); кстан; Каканада; кпоправити (кров); квидео-камера, Каустралија итд. Активно трпно стање Овом допуном Новоречје испуњава једну упадљиву празнину у постојећој граматици нашег језика. Активно трпно стање (активни пасив) примењује се у свим оним случајевима, где је носилац активне радње у пасивној (трпној) улози. Ако се од неког, на пример, захтева да клекне, његова одређена активна радња (али не од своје воље, већ трпно) довешће до активног трпног стања: Он је клекнут. Исти смисао имају, на пример, изрази: отрчан, побегнут, борављен, залутан, сиђен, итд. 284

А акост именични облик свезе ако; стање условљене неизвесности. Стално живимо у акости. алидба именични облик свезе али; околност или поступање у складу са чињеницом да постоји неко али. алидбено; алидбени начин. Договорили смо се да наступимо алидбено. аликакодакати стално говорити:” али, како да (...)”; аликакодакање Кроз фабричку халу разлегло се аликакодакање.

Б батинаст налик на батину, у дословном или преносном смислу Јуче је у скупштини председник одржао батинаст говор. 287

безградња именица која исказује стање /прилике/ радње без градње Јуче је у Дирекцији за Безградњу одржана годишња скуиштина, на којој су посебно истакнути врхунски примери безградње. безпревозно без превоза; безпревоз; безпревозници Скуиштина је синоћ разматрала оишту безпревозну ситуацију у граду. Од куће до посла мењам три безпревоза.

В ваздушарина државна или општинска дажбина/такса на коришћење ваздуха Из посланичких клупа чуло се питање: да ли ће лица са минималним личним дохотком биши ослобођена ваздушарине? вишевидац особа која је више видела На захтев јавног тужиоца, вишевици су удаљени из судске дворане. волуцкати повремено/помало волети; волуцкање 288

Г гаженик гажена особа; гажеништво; гаженички Синоћ је у граду одржана годишња скуиштина Удружења гаженика. горепотписани који се потписује (већ) горе; горепотписати се Горепотписани изјављују да су сагласни са свиме. Наши људи се стално горепотписују. гробовласник власник гроба; гробовласништво; гробовласничко друштво Нашим законима нису јасно утврђени гробовласнички односи.

Д даклетва свечано изречено “дакле“ Јуче је у Палати Народа нови потпредседник владе положио даклетву.

289

СНИМАНИ СНАЛАЖЉИВЦИ МАХЕРИ НЕВАЉАЛЦИ

ПРОФЕСОР ЛАТИНСКОГ У ЗООЛОШКОМ ВРТУ

Латин Латиновић, пензионисани професор латинског језика, увек белих, нежних руку и вечито глатко обријан, реши да више не обилази контејнере. Пре свега, у последње време је по контејнерима све мање добре хране. У тешкој ситуацији која је погодила цели народ, људи бацају све једноличније отпатке. Дошло је дотле, да се по контејнерима налазе још само љуске од кромпира, а и то танко љуштеног, и само ту и тамо по која кожица од сланине. Професор Латиновић је држао до себе, па се зато реши да се пресели у зоолошки врт. Отишао је тамо под окриљем мрака. Није хтео да га види било ко из комшилука, а морао је да води рачуна и о строгој стражи при улазу у врт. Негде око један ноћу, огрнут само зимским капутом, а одоздо потпуно го, Латин се приближи огради зоолошког врта с југа. Одлучио се за јужну страну јер је ветрић пиркао са севера. Морао је да рачуна са њухом звери по кавезима, да га не одају. Изненадна мајмунска дрека могла би, недај боже, све да поквари. 307

У тренутку кад је, помало неспретно, прескакао ограду, лавица из оближњег кавеза се огласи. Професор се следи; међутим, био је то само ноћни, снени мијаук. Прескочивши ограду, Латиновић се брзо обазре око себе. Није смео да губи време. На пречац се одлучи на тек испражњени кавез угинуле хијене. Име хијене је још стајало на улазу; још је мирисало на њу. Професор уђе, и склупча се на хијенином лежају. Ваљало је сачекати јутро, за први оброк. Ујутру, негде око пола осам, хранилац звери, још од два ноћас потпуно пијан, гура испред себе колица на два точка и дели храну. Долази до одељка хијене, где шћућурен, сада већ сасвим го, седи професор Латиновић. Хранилац на њега баца још један од својих пијаних погледа, и кроз решетке баца му левом руком неколико полусувих свињских репова. Професор се окоми: најзад здрава храна. Глодао је. Било му је лепо. Око костију тих репова нашло се и малих, али пријатних залогаја. У заносу, он нешто полугласом изговори и на свом, латинском језику. Животиње се огласише. Испостави се, такорећи одмах, да све звери разумеју латински. Једна малецка лисица, подигнутих обрва, обрати се професору преко решетака: – Добро јутро. Темпора мутантур? – Да, и вама добро јутро – рече професор, сада већ чврстим гласом. – Темпора мутантур. У праву сте, и то много. Темпора се сада много мутантур. Најзад је опет могао, задовољан и сит, с неким да говори латински.

308

ГРАЂЕВИНСКИ РАДНИК ОЧАЈАНОВИЋ НОСИ ЉУДЕ

Радомир Очајановић, грађевински радник, отац троје ђака, већ пола године је без посла. Нудио се по грађевинама да ради и у пола цене, али није вредело. У међувремену, исцрпљене су и последње резерве његовог домаћинства. Очајановић је данима и ноћима размишљао шта да ради, и најзад се сетио. Решио је да носи људе. За свој нови посао Очајановић се припремао добре две недеље. Најпре је обилазио градилишта и уз дозволу чувара скупљао одбачене дачшице. Дашчице је код куће рибао, сушио, мазао и гланцао. Затим је силазио до пристаништа и сатима лутао док би нашао који бачени комадић бродског ужета. Комадиће је везивао и уплитао у ново, велико уже. Када је припремио сав материјал, прешао је на прављење носиљке. Знао је да носиљка мора да буде удобна, али и да њему буде погодна за рад. Најважније је било распоредити укупан терет равномерно по телу. Предвидео је да га путник не јаше, већ да му виси наслоњен леђима на његова леђа. Тако ће терет да распореди на рамена, врат, руке, леђа и ноге. А има и других предности. Пре свега, путник може лако да се попне и да сиђе; то поготову важи за жене. Друго, путник може у току 309

путовања да пуши или чита новине, а да то Радомиру не смета. Радомир је решио да почне посао у понедељак, у име бога. Обукао је чисто радничко одело, за украс везао црвену мараму око врата, обуо дубоке ципеле са гуменим ђоном, на главу ставио вунено капче што му је још баба исплела, чврсто привезао носиљку на леђа, закачио за појас чутурицу са водом и изашао на улицу. Сишао је у најнижи крај града, одакле на све стране почиње узбрдица. Рачунао је на муштерије које се брзо уморе кад иду узбрдо, а које ће он са лакоћом да пребаци у горњи део града. Очајановић заузе место између таксија и аутобуске станице. Смешкао се у себи, јер је знао да је пуно јевтинији од таксија, и бржи од аутобуса. Било је пуно света. Он се накашља два-три пута да прочисти грло и поче разговетно, без дизања гласа, да нуди: – Да вас понесем? Господине, да вас малко понесем? Госпођо, ношење? Изволите, понећу вас! Носим брзо и јевтино! Удобно ношење, молићемо! Изволите да вас понесем! Носим скроз до стана! Госпођо, ако лифт не ради, носим вас уз степенице! Господине, за сефте, ношење у пола цене! Изволите, понећу вас!

310

РАТНЕ КАЖЕ Извештаји из зоне сумрака

РАТ КОЈИ НЕ РЕМЕТИ МИРАН ЖИВОТ СТАНОВНИШТВА

Као што се читаоци сећају података из ранијих извештаја, две суседне земље о којима је реч одавно се не подносе, па су решиле, договорно, да зарате. Договор је и писмено озваничен пред страним посматрачима и као основну одредбу садржи услов, да се предвиђеним ратом не сме ниуколико да ремети миран живот становништва обе земље. Подсетићемо читаоце да је у ту сврху тада образован и заједнички Комитет за Узајамни Рат, у који су ушли еминентни научници и стручњаци обе земље, из скоро свих области. Комитет је већ после неколико година проучавања дошао до задовољавајућег заједничког решења, тако да се у догледној будућности може очекивати узајамно ратно стање. У тренутку док ово јављам, поменути Комитет за Узајамни Рат излази пред специјални Међународни Савет Банкара, који би требало да размотри, и евентуално одобри ратни пројекат. Иако детаљи пројекта нису доступни јавности, његова основна замисао је временом допрла до обавештених кругова, те смо у могућности да читаоцима прикажемо пројекат у главним цртама. 375

Држећи се услова да се не ремети миран живот становништва, Комитет је изнашао специјално техничко решење, које се своди на рат под земљом. Да би се такав рат оживотворио, потребно је изградити читав систем подземних терена за вођење рата. У тај систем спадају: лифтови за спуштање војске, ратног материјала, прехрамбених и санитетских потрепштина и другог; мрежа подземних саобраћајница за развоз људства и материјала на ратне положаје; разни подземни објекти као што су касарне, болнице, складишта, културни центри, ноћни клубови, рачунарски центри. У овдашњим круговима се оцењује да је овај ратни пројекат технички зрела замисао, коју ће Међународни Савет Банкара по свој прилици да прихвати. Ово тим пре, што се ради о новчаном обрту гигантског обима, који многоструко превазилази обрт у обичном, надземном рату. Остаје још, дабоме, да се разради конструкција финансирања. У вези са тим, недавно је наведен занимљив податак да су обе земље спремне да за време подземног ратовања тесно сарађују на развоју свих привредних грана, а посебно туризма. Сматра се да би већ само туризам могао да покрије добру четвртину ануитета, тојест отплате међународног зајма. Уколико дође до позитивне одлуке, са пројектом би могло да се крене већ кроз неколико месеци. Сигурно је да ће многи грађевински гиганти широм света бити заинтересовани за градњу подземних ратишта. Стручњаци процењују да би до првих подземних сукоба могло да дође кроз годину-две, што и није тако далеко с обзиром на радове и припреме које предстоје. Наравно, у припреме спада и испробавање првих подземних терена, највероватније у виду заједничких војних маневара обе земље. 376

РАТ У РАЗРЕДУ

Овог пута се јављам читаоцима из једног света где је рат сврха живљења, и највећа светиња. О рату се пишу поеме; музика слави рат; сликари се надахњују бојиштима; научници напрежу умове у корист рата; за свако мушко новорођенче, будућег ратника, се мајци додељује одликовање. Кад сам већ ту, користим прилику да проникнем у корен, да обиђем установе у којима се људи, још од раног детињства, припремају за рат. Тако данас, специјално за читаоце ових извештаја, свраћам и у једну од овдашњих основних школа. Управник школе, углађен и у свеже испегланој пешадијској униформи, ме лепо прима, хвата ме под руку, и одводи до једног од одељења другог разреда, у приземљу, трећа врата лево. Улазимо. Запахне ме мирис мокрог сунђера. Одмах по уласку, обазирем се. По зидовима учионице урамљене уметничке фотографије ратних окршаја; неке су у боји. Са плафона, дискретно осветљени, висе разноврсни ратни трофеји; делују упечатљиво. Прозори учионице су сужени, и подсећају на пушкарнице. У углу десно од табле, малени топ, можда историјски примерак. На великој школској табли, белом кредом, стоји написано: “Зашто волим рат?” 377

У тројним редовима, иза блиставих дрвених клупа, стоје деца, и слушају глас наставнице. Наставница је млада, кратко подшишана, ненашминкана, и у маскирној униформи. Притајим сам се уз врата, и слушам заједно са децом. – Децо – говори наставница звонким гласом – ваш писмени, од прошлог петка, на тему “Зашто волим рат?”, је више него успео. Нико од вас није добио мање од четворке. Радосна сам. Поносим се вама! А сада да прочитам ко је све добио петицу. И док наставница чита имена петичара, ја у себи замишљам њихове срећне родитеље, замишљам како ће им мама и тата да плачу од среће, и како ће, првом приликом, да их изведу у неки лунапарк или циркус, крунисан сладоледом. “А сад је, децо – наставља наставница једнако звонким гласом – тренутак да чујемо неколико најуспелијих радова на тему “Зашто волим рат?” Подигнута чела, с једном руком у ваздуху, блаженог погледа, наставница чита, а ја брзо бележим колико могу. Стигнем да прибележим ударне реченице. “Волим рат зато, што ћу, чим одрастем, моћи да средим онога из треће клупе.” “Волим рат зато, што хоћу да ме се боје.” “Волим рат зато, што ћу да добијем орден и да ми се сви клањају.” “Волим рат зато, што ћу тако лакше да постанем министар.” “Волим рат зато, што онда не морам више да идем у школу.” “Волим рат зато, што целог живота нећу морати да радим.” “Волим рат зато, што га волим.” 378

“Волим рат зато, што ћу, кад постанем писац, имати о чему да пишем.” Нечујно се искрадам из учионице, из школског дворишта се још једном осврћем ка пушкарницама учионице, и хитам да читаоцима донесем извештај.

379

ЈЕБОПЕВЉЕ Еротика у стиху

ЗНАМ Знам да ти је данас млитав ниси ми дош’о читав ко зна где си све био и којој си био мио А и ја сам килава нешто наш сусед је сасвим вешто средио чесму што цури мајсторе више не јури

СУПУЈЏИЛА РОЊА Супујџила Роња до мешута у мешута ђуда до бабиђе па се Роњи развоњкала нања нања звоњка а мешут се суњи кад је Роњи до полуђе бутло мешут звацну и полапа стржње Роња зирну пополачи ђуду али ђуде ни кол’ко бажуде

415

ДА БУДЕМО ЈЕДНО Док ме друга јебе ја затворим очи те замишљам тебе тек онда он скочи Ти и не знаш душо колико сам голим у све друге уш’о зато што те волим Дал’ се драга моја и ти јебеш чедно поред свег тог броја да будемо једно

ДРУГО НИЈЕ БИТНО Једна нека луда отела ми муда па сад стално идем од суда до суда Те тражим од суда да пресуди хитно да ми врате муда друго није битно 416

ДРУГИ СВЕТОВИ записи са путовања у непознато

ЖИВОТ НА ПОЗОРНИЦИ

– Показаћу ти друштво које живи на сцени – рече Сненија. – За сваки случај понеси и позоришни доглед. Граду смо прилазили с југа. Још на прилазу, са обе стране пута огромне плакате оглашавале су мноштво најразличитијих представа: драма, комедија, трагедија, водвиља, једночинки, опера, оперета, трагикомедија, бурлески, хорских рецитација, пантомима, игри сенки, монодрама, драмских читања, јавних аудиција, скечева, имитаторских приредби. Док је на неким сценама најављивана тек предпремијера, друге су се хвалиле стотом представом, а треће су опет оглашавале повратак старих, некада славних комада. У међувремену, ушли смо у град: уместо улица, ређали су се тргови један за другим: неки су били отворени, други делом или сасвим покривени; а сви су међусобно били спојени кратким сокацима и мостићима. Уместо правих зграда, свуда унаоколо уздизале су се кулисе разних облика, висина и боја. Застадосмо на једном пространом, шестоугаоном тргу, изнад којег је лебдела огромна купола од стакла; трг је био оивичен сликама камених средњовековних фасада. Насред трга, једна представа је била у току. На пространој округлој сцени кретало се у разним прав427

цима неких десетак хиљада глумаца: они су махали рукама, вртели главом, сударали се и мимоилазили, седали и устајали, показивали у даљину, мењали израз лица, ударали се руком по челу, гурали се и одгуривали, узимали са стола по залогај и пили из врча, одмарали се, прали косу, навијали сат, љуштили кромпир, урамљивали слике, шили одела, кували чорбу, мерили температуру, брисали под, прелиставали књиге, пеглали кошуље, скакаки увис, цепкали дрва, исписивали једначине, пребирали пасуљ, пуштали плоче, оштрили маказе, читали струјомере, играли шаха, а при свему томе, ко гласно ко шапатом, изговарали своје текстове. Масовна и живописна сцена изгледала је као исечак из живота. Погледах Сненију. – Па да – рече вила. – То и јесте њихов живот. Знаш, они цели живот проводе на сцени, играјући разне улоге у разним комадима. Ништа се не догађа ван позорнице. Провлачили смо се кроз сокаке и прелазили преко мостића, с једног на други трг, од једне до друге позорнице, из једне у другу представу; свуда су се одигравале најразличитије сцене из живота; свуда су људи играли своје улоге; смешне, озбиљне, веселе, тужне, безбрижне, забринуте, напете, опуштене, површне, дубоке, потиштене, раздрагане: читав град је био на бини. Упитах вилу: – А да ли има некога иза кулиса? Ко припрема комаде; ко их пише; ко дошаптава; ко режира сцене и увежбава глумце? Сненија провуче руком кроз своју дугу, црвену косу, насмеја се и рече: – Не, никог нема иза кулиса; све што се догађа, догађа се на позорници. А комаде припремају сви, сви учествују у писању, режирању и увежбавању. Они су се одлучили на један отворени живот, видљив са свих страна, 428

живот са пуно улога, али уједно живот по строгим правилима позорнице. Кад једу на сцени, они стварно једу, али кад се у неком комаду убијају, они то чине са мачевима од меке, савитљиве гуме, којима се ни млади сир не може пресећи. Дан се ближио крају; кулисе око нас већ су пламтеле под јарким осветљењем; почињале су прве вечерње представе. Пролазили смо поред велике ратне сцене, са пуно коњаника у оклопима и уцвељених жена са ситном децом; болничарке са белом заставицом у руци пузале су између рањеника; из кулиса је куљао густи дим; текстови глумаца сударали су се у ваздуху, сваки пут производећи севање и прасак. А негде на левој ивици бине, покупљени рањеници умивали су се, чешљали, пржили јаја за вечеру, подизали тегове, причали вицеве, и штипкали болничарке.

429

РАСПЕВАНИ СВЕТ

– Идемо на једно путовање за које треба да се припремиш – рече Сненија. – Обиђи библиотеке и прочитај нешто о музици. Идем из једне у другу библиотеку, отварам дебеле књиге и припремам се. Читам како је музика обликовање времена; како су тонови настали још у прапочетку; како су праљуди, слично животињама, обликовали време и мисли звуцима из грла и ударањем штапићима по свом телу. После пет дана претурања по књигама, Сненија ми рече: – Немој даље да се мучиш. Оно што ћеш видети у том свету разумећеш и без великог знања. Сутра у праскозорје крећемо у распевани свет. Птичји цвркут нас је испраћао на пут. Читав оркестар славуја, косова и детлића изводио је јутарњу симфонију. Путовали смо далеко брже од звука. Нашли смо се на великом тргу над којим се издизала огромна грађевина са три златне куполе и мноштвом прозорчића из којих су вириле разнобојне заставе. – У овој грађевини заседа врховни орган овог света. Зову га Народно Певалиште. – Да уђемо да видимо. 430

Преко мермерних степеница, између скулптура птица, мајмуна и делфина, уђосмо у велику салу Певалишта. Полукружни редови били су пуни до последње клупе. У средини полукруга на елипсастом подијуму стајало је више њих, махало рукама, извијало вратове, и певало. Њихов пој није ми, међутим, личио на певање неког текста; били су то грлени тонови разних висина, боја и јачине, слично сазвучју разних инструмената, слично шумском концерту тропских птица. Сненија ослухну моју мисао па ми шапатом рече: – Добро си погодио, они певају тонове који садрже мисли. Некад давно, у овом свету говорило се пет хиљада језика. Постојали су преводици, штампани су речници, оснивале се школе за учење језика; векови су пролазили а да нико на свету није научио више од пет или највише десет језика. А онда је дошло до препорода. Један чудак, такорећи пустињак, који се целог живота дружио са животињама у природи, дође на идеју да свих пет хиљада језика замени певањем. Тај нови језик, певани језик, је нешто као цвркутање птица или умилни и скоро дигитални писак делфина у морској дубини. Покушах да разазнам гласове са подијума Народног Певалишта. Учини ми се да међу њима препознајем и нешто из дебелих књига о музици; колоратурни сопран, драмски алт, па онда још карактерни тенор, херојски баритон и озбиљни бас. Повремено, њихово певање бивало је испрекидано гласовима са клупа. Негде са врха сале зачух, рекло би се, младо-драмски сопран, а неколико редова ниже један лирски баритон упаде у певање. У међувремену промени се певачка сцена. На подијуму иступи друга група, од пет посланика Народног Певалишта. По гласовима оцених да су тројица каваљер431

баритони а двојица карактерни басови. Њихово певање је убрзо попримило озбиљан тон. Звучало је као мешавина страха, вапаја и преклињања. Осетих да се пева о нечем од великог светског значаја. Вила ме ухвати за руку и дошапну: – Они сад певају о драматичним променама у природи. Од свих посланика у Певалишту се тражи да се сагласе са ванредним мерама за очување природе. Нису каваљер-баритони и карактерни басови ни завршили свој драматични пој, а из свих клупа Певалишта заори се песма из стотине грла, ваљда из свих двадесет и пет гласовних фахова; а затим: громогласни пљесак. Почех и сам да разазнајем мисли које кроз певање допиру. Није ли то читав животињски свет од вајкада умео? Нису ли ни најозбиљније певане мисли још увек далеко схватљивије од речи било ког језика? – У праву си – рече вила. Ово Певалиште заседа са посланицима из пет хиљада језичких подручја. Они се ваљда никад не би разумели да се овај свет није распевао. Заседање Певалишта је завршено и ми пођосмо ка излазу. Напољу нас дочека насмејано поподневно сунце чији су осмех пресецали крици неких чудних кракатих птица које су облетале Народно Певалиште. Посланици из пет хиљада језичких подручја силазили су низ степенице и разилазили се на све стране. . Одједном, дође и мени да пропевам. Сненија ми стави руку преко рамена, слатко се насмеја и рече: – Ако и немаш баш неки глас, није важно – Важне су жеље и мисли. Како год да отпеваш, па макар и промукло, биће боље од било које речи.

432

СМЕЈ СЕ СМРТИ Шаљиви афоризми о напуштању живота

001 Умирање је лоша навика. Одвикни се! 004 Побрини се да не умреш у сну. Пропустио би незаборавни догађај. 006 Буди опрезан кад напушташ гроб. Може зачас неко да ти се убаци. 012 Немој никако да умреш у петак тринаестог. То је баксузни дан. 013 Не живи предуго. Од тога можеш да умреш.

469

016 Што даље од гробља! Неки пут им усфали мртвац. 024 Изабери себи добар разлог за смрт. Неки су разлози бољи од других. 025 Закажи своју смрт. Знај да твој лекар има и свој приватни живот. 028 Не умири у јавном превозу. Допусти себи такси. 036 Немој да умреш док возиш кола. Кола би могла да се оштете. 039 Срамота је што умирање траје тако кратко. После свих тих година чекања!

470

046 Немој да умреш прерано. Пропустио би све оне болести. 052 Што се толико бринеш за своје здравље? Стварно хоћеш да умреш здрав? 056 Ако си сам у гробу, не отварај никоме. Никад не знаш ко то куца и зашто. 059 Хоће да те однесу у мртвачницу? Прави се да си жив! 060 Буди статиста у ратном филму. Научићеш да лежиш мртав како ваља. 061 Дај лични печат свом гробу. Седи горе на плочи за време најгушће посете.

471

БИЗАРЕСКЕ Дирљиви догађаји

ТЕЖАК ИЗБОР

Дуго очекивано писмо најзад је стигло. Дрхтавим рукама и нестрпљиво Ото отвори плаву коверту. Јутарња кафа се охладила док је читао. Завод за Лично Преусмеравање Ваш ЗЛП број: 997645/4531 Статус: ограничен избор, 3 категорије Поштовани господине, Удовољава се Вашој молби за лично преусмеравање, под условом да у року од тридесет дана по пријему овог писма испуните приложени образац и пошаљете га ЗЛП-У, чиме ћете нам ставити до знања у коју од три категорије личног преусмеравања желите да вас уврстимо. Ако, међутим, ово не учините у наведеном року, ваша молба за лично преусмеравање биће искључена из даљег поступка. С поздравом, Шеф Одељења Ограниченог Избора Прилог: Изборни образац 483

Ото већ дуже времена није био задовољан са током свог живота. У ствари, он је био један од многих хиљада људи у земљи који су своје садашње битисање желели да замене другим. Власти су им прискочиле у помоћ: основан је Завод за Лично Преусмеравање и створене су нове могућности за друкчије битисање. Ствар је тако сређена што према Земаљском Правилнику Личног Преусмеравања особе које се одричу свог ранијег битисања не могу да се позову на права стечена у том битисању. Била је то добра ствар, како за грађанство, тако и за власти: с једне стране се људима помагало да се преусмере, а с друге стране се штедело на фондовима пензија и социјалних давања. Ото скува свежу кафу и седе да проучава изборни образац ЗЛП-а. Слова су била мала, те мораде да стави наочаре без којих је иначе могао да чита новине и телевизијски програм. Завод за Лично Преусмеравање Изборни образац, ограничени избор, 3 категорије Ваш ЗЛП број: 997645/4531 Изаберите једну од три наведене категорије Личног Преусмеравања и назначите то у кружићу десно Избор 1: Дрво, посађено у средишту кружне раскрснице у новом насељу недалеко од аутопута Избор 2: Стуб са знаком забране скретања улево, постављен у центру града

484

Избор 3: Контејнер за нађене ствари, постављен испред железничке станице Ваш потпис:

Ото већ одавно беше престао да пуши; сад је морао да потражи у кујни начето пакло које је некад за сваки случај сакрио. Мирис дувана, годинама његов најомиљенији мирис, лебдео је сад над изборним обрасцем. Ото се нашао пред избором: дрво, саобраћајни знак или контејнер. Да буде дрво звучало је дабоме дивно, мислио је Ото: стојиш тамо у свој својој независности, док истовремено уживаш у сунцу, освежавајућим ветровима и празнично белом снегу. Али у средишту кружне раскрснице и недалеко од аутопута? Стуб са саобраћајним знаком у центру града? Где даноноћно буја живот око тебе, обргљен радошћу безбрижних ноћи, бити сведок првог пољупца још девичанског пара, уживати у значајности свог постојања, забрани скретања улево. Али сви ти пси које околни житељи три пута на дан изводе? И који кад у центру града нема дрвета траже стуб? Па онда можда контејнер за нађене ствари; то је стварно нешто, мислио је Ото. Увек дође нешто ново, нешто што ти надражује машту. Чија ли је та црвена ташница са мирисом јасмина; ко је могао даље да иде без леве ципеле? Јесу ли то кључеви неког који мора у парку да преноћи? Али с друге стране, замисли да те касне пијанице злоуопотребљавају и убацују ти смрдљиве пивске флаше! 485

Тежак избор. Ото узе последњи комад дувана. Уз мирис минулих година размишљао је о свом садашњем животу. Поглед му је лутао по соби и зауставио се на великом прозору. Први пут после много времена уживао је гледајући беле облаке, којима се некад толико дивио.

486

ЛАНАЦ ДОГАЂАЈА

Дирк, млади новинар без икаквог искуства сем једног интервјуа са сопственом бабом, кренуо је први пут у животу у потрагу за нечим од чега би можда могао да настане чланак за новине. Главни уредник листа, ћелав и увек са празном лулом међу зубима, дао је Дирку тог јутра скоро очински савет: “Младићу, изађи на улицу, гледај око себе, нешто ћеш већ наћи. Тако сам и ја почео пре много година. Увежбавај своје очи, уши, нос, душу да чак и од свакодневног направиш нешто необично. Ми новинари живимо од уличне сцене, и што је још лепше та сцена се често угледа на наше извештаје. На тај начин новине пишу живот.” Са блокчићем у џепу Дирк је пошао на улицу. Одлучио се на шетњу путем који би многи туриста у граду изабрао: кроз уске мрачне сокаке између тргова пуних цркава; поред важних здања у којима су се уметност и наука угњездиле; преко травњака и паркова украшених цвећем и дечјом игром; кроз остатке средњевековних градских капија које чезну за прошлошћу; дуж кафића где младеж бесмисао претвара у смисао; покрај чамчића на ћутљивом језеру што сања пловидбу; између столетних платана који воде ка краљевској палати. 487

Овог тренутка Дирк стоји на раскрсници: црвено за пешаке. Не жели да разочара главног уредника. У потрази за догађајима? Скаче дакле, врло умешно, под точкове аутомобила што у пуној брзини пролази. Све се збива тако брзо да он и не осети бол. Два дана касније, пошто се пробудио из краће коме, најпре је угледао велике очи лекара и црвене усне медицинске сестре. А и главни уредник новина, овог пута без луле у зубима, стајао је поред његовог кревета. Дирк хтеде нешто да каже, али не могаде да пусти глас. И опет заспа. Тад, у свом сну, Дирк угледа више него довољно за чланак у новинама. Он виде како се два морнара у једном сокаку крваво обрачунавају. Поток крви по ивичњаку! Истовремено, црква на крају сокака је била у пламену, али су слике светаца већ биле ван опасности, летећи високо изнад цркве. Из једног музеја изненада истрча на улицу потпуно нага жена, очигледно рад неког славног сликара. Деца у парку су у том тренутку рукама копала тунел испод градске скупштине. Кроз средњевековну градску капију пролазила је колона мртвих јунака; сви су имали по једну мртву и по једну живу главу. Мало даље, младићи су заједно са власником кафића мокрили по травњаку и такмичили се у домету. Дирк угледа и како се чамчићи на језеру сасвим празни отискују са обале. А стари платани, некад тако верни краљевини, чупали су из земље своје корене и кретали ка најближој шуми. Већ следећег дана појавио се у новинама Дирков први чланак, заједно са његовом фотографијом и исечком интервјуа са бабом. Сахрани је присуствовао и главни уредник, овог пута са запаљеном лулом у зубима. 488

ЛАБУДОВА ПЕСМА ПОЗНИ СТИХОВИ

МОЈА ЛАБУДОВА ПЕСМА

Ово ми је лабудова песма што бескрајна поља плави и до свачије куће дође ово ми је лабудова песма што сањиве звезде буди и време меким чини ово ми је лабудова песма што нерођена срца слама и највиша дрвета плаши ово ми је лабудова песма што светлост засмејава и ваздух успављује хоћу да ми лабудова песма с ветровима се усковитла и негде далеко као киша падне

527

ТРКА БЕЗ КРАЈА

Никад не мирује дух ветра ваздушног пустолова у потрази никад не вену чежње ветра да воли и да га воле облачице А облачице играчице налик на овчице беле од вука беже и желе и не желе пољубац ветра Око свег света једна утрка без почетка и краја ветар као ловац љубавник вук облачице као овчице играчице девице Ал′ ако ветар збиља хоће шчепаће их у трену и ако облачице збиља неће нестаће каогод светлост кад се преобраћа у мрак 528

УМЕСТО ЖИВОТОПИСА

За сада не бих волео да ми други пише биографију. Има за то још времена. Осим тога, писци биографија су обично пакосни, па кобајаги забораве оно најзанимљивије у нечијем животу. Зато сам лепо сео да овде представим себе у правом, то јест најлепшем светлу. Рођен сам поред Каленића пијаце у Београду, а то је већ нешто. Преци су ми још од пећинског доба били људи од пера. Можда баш због тога сам својевремено и отишао у саобраћајне инжењере. Ломатао сам се по недовршеним пругама, пребројавао пешаке и бициклисте по улицама, цртао градове на точковима и што је најважније распитивао се по кућама шта људи раде у оно мало времена кад никуда не иду. Исход свега тога био је више него величанствен. Довољно је само распитати се у једном од моја три града, Београду, Сарајеву или Амстердаму, или пак заћи по универзитетским библиотекама света па да се види шта сам све постигао. Просто да те ухвати вртоглавица од свега тога! Али о безбројним детаљима другом приликом. Кад више није имало шта да се ради у саобраћајном погледу, латио сам се нечег што ће ме још више овековечити. Почео сам са стиховима, мислећи да у поезији 547

можеш да кажеш штогод ти падне на памет и да не треба да се бојиш лоше критике, јер песме иначе нико не чита. Али се сам се у томе грдно преварио! На скупу Међународног Друштва Песника у Вашингтону моја поезија је ипак читана а што је најгоре и награђена! Такве награде те, међутим, малтене обавезују да и даље проводиш бесане песничке ноћи све до првих петлова. Зато сам се окренуо ка нечем где ће мом писању само да се смеју. Присетио сам се давних, студентских времена у којима сам био спољни сарадник хумористичких листова. Оно мало преживелих сигурно се још сећа Јежа, Керемпуха и Чичка, лака им земља. И тако сам, после прекида од којих педесет година, наставио тамо где сам стао. Нећу да се хвалим, али кажу да ми хумор и сатира иду од руке. Злобници би додуше могли да примете и да хумор и сатиру не пише писац, већ их у ствари пишу саме личности из прича: директори, металостругари, војници, љубавнице, професори, скретничари, министри, свештеници, секретарице, сликари и друге феле. Али чак и ако је тако, ваља загрејати столицу па их ставити на папир. А осим тога, ако ти каткад недостају примери из стварности, или кад више ништа није смешно, мораш да извучеш из малог мозга било шта, да те читаоци не забораве. Макар било и дирљиво, тужно, да ти дође да плачеш! Јесте да је то хватање за сламку, али ми је тешко да замислим да у књижарама нема више мог имена: Велибор Видаковић

548

САДРЖАЈ

КЊИЖЕВНЕ ПУСТОЛОВИНЕ ВЕЛИБОРА ВИДАКОВИЋА – Милосав Буца Мирковић

СРБИ У 100 ЛЕКЦИЈА

ЗА ШТА СУ СВЕ КРИВИ ТУРЦИ? СРБИН НИ ТАМО НИ ОВАМО БРОЈНО СТАЊЕ СРБА КРАТКО, СРЕДЊЕ И ДУГО “ОВАЈ“ СРБИН КАО СВЕТСКИ ПРВАК У СЕКСУ СВЕ ЗАРЕДОМ А ИЗ УСХИЋЕЊА И ЧИСТЕ МИЛОШТЕ ОБЕЋАЊЕ – СИЛНО РАДОВАЊЕ СРБИН ИСПРОБАВА НОВУ НАПРАВУ УХ, ШТО МИ ТО ЈУЧЕ НИСИ РЕКАО! БЕЗ ИНАТА НЕМА ЗАНАТА СРБИ У ПОСЕТИ БОЛЕСНИКУ СРБИН И ЊЕГОВЕ БОЉКЕ СРБИ, ШТО СЕ У ПЕСМАМА ОСТАВЉАЈУ ИМАШ ЛИ ТАМО НЕКУ ВЕЗУ? СРПСКИ КОМШИЈА ПОСЛОВНИ РУЧАК У СРБА КАКО СРБИ ВОДЕ РАЗГОВОР? СРБИ НА ГРОБУ СВОЈИХ МИЛИХ У КОЈОЈ УЛИЦИ СРБИН СТАНУЈЕ?

31 33 35 37 40 42 45 47 50 52 55 58 61 64 66 69 72 75 77

ХОЛАНДСКА МУЋКАЛИЦА

ПО ЧЕМУ СЕ ПОЗНАЈЕ ХОЛАНЂАНИН? ОПИС ЗЕМЉЕ И КЛИМЕ ТОК РАЗГОВОРА С ХОЛАНЂАНИНОМ МОЈ ЗУБАР ПРОШИРУЈЕ ЗНАЊЕ ГЕОГРАФИЈЕ ОД ЧЕГА ДАНАС ЖИВЕ ХОЛАНЂАНИ? КАКО ХОЛАНЂАНИ РАСПОРЕЂУЈУ СВОЈЕ ВРЕМЕ

81 83 85 87 89 91

ХОЛАНЂАНИ КАД ИХ ЧАСТИШ КАКО ХОЛАНЂАНИНУ ИЗЈАВИТИ САУЧЕШЋЕ? КОЛОНИЈАЛНЕ ПРИЛИКЕ У ХОЛАНДИЈИ УМЕТНОСТ КУПОВИНЕ ПОКЛОНА У ХОЛАНДИЈИ ПСЕЋЕ ПРИЛИКЕ У ХОЛАНДИЈИ КАКО ОД ХОЛАНЂАНИНА ПОЗАЈМИТИ ПАРЕ? ЗАШТО ХОЛАНЂАНИ ИДУ НА ГОДИШЊИ ОДМОР? О ЧЕМУ СЕ ГОВОРИ У ХОЛАНДСКОЈ ПОРОДИЦИ? P.C.HOOFT, МОМЧИНА И ПО БЕЗБОЖНИЦИ ПРЕУЗИМАЈУ ЦРКВЕ ЦВЕТНИ БИЗНИС ОГЛАСИ ХОЛАНДСКЕ ПОЛИЦИЈЕ МАЈКА ХОЛАНДИЈЕ ИМА ЛИ КОГА У ХОЛАНДСКОМ СЕЛУ? СЕКСУАЛНА ИСПОМОЋ ПО ХОЛАНДСКИМ КУЋАМА ПРАЊЕ ПТИЦА У ХОЛАНДИЈИ ХОЛАНЂАНИ НА ДВА ТОЧКА КАКО ИЗДРЖАВАЈУ КАЗНУ? НАВАЛА НА АЛАРМНУ ЦЕНТРАЛУ ЈАН ПРИЗНАЈЕ ДА МУ ЈЕ ХОЛАНДИЈЕ ДОСТА

93 96 98 100 103 105 107 110 112 115 117 120 123 126 128 131 134 136 139

ЖЕНЕ ОКО МЕНЕ

141

ПРВА ЉУБАВ СЛАТКО ИШЧЕКИВАЊЕ ЉУБАВ У ЗООЛОШКОМ ВРТУ ФИНАЛЕ ФИЛМСКОГ ЛУДИЛА ПРЕКООКЕАНСКА ЉУБАВ СТРАСНО ИЗЛАЈАВАЊЕ ПРЕДЛОЗИ ЗА ДОПУНУ ЉУБАВНЕ ЧИТАНКЕ ЧЕРГАРЕЊЕ МУКЕ ОКО ЉУБОМОРНОГ МУЖА ЈЕДНОГРБА НАДА ПЛИК НА ЉУБАВИ ЉУБАВ НА БРАЗИЛИЈАНСКИ НАЧИН ЉУБАВНИ УСЛОВИ ДОПУЊАВАЊЕ ЖИВОТА

143 145 148 150 152 154 156 159 161 164 166 168 171 173

ФЛАМЕНКО ПО ФРОЈДУ ВИРТУЕЛНА ПРЕЉУБА ОПАСНО ПОСРБЉИВАЊЕ

176 179 182

СВАКАКАВ СВЕТ

185

ЛОНДОНСКИ АЕРОДРОМ АЛФАМА, ДА СЕ УПИШКИШ ОД СМЕХА! ДОРУЧАК У ТОКИЈУ ЈАПАН ПОД ЗЕМЉОМ ТИ ЈЕБЕНО ЉУБАЗНИ АМЕРИКАНЦИ ЛОС АНЂЕЛЕС, ГРАД АНЂЕЛА БРАЗИЛ, ЗЕМЉА СТРАЖАРА ЏИЛИТАЊЕ У РИЈУ СИДНЕЈ: ЖИВОТ НА ТОЧКОВИМА СИНГАПУРСКА ТАРИФА КРАВЉА КРИЗА У НАЈРОБИЈУ СА ХОТЕЛСКИМ КРОКОДИЛИМА БЕПСКА ПИЈАЦА НА СЕЈШЕЛИМА МЕЂУ НАСРТЉИВИМ ДАНЦИМА МАЛДИВИ, ГДЕ РИБА СКАЧЕ У ТИГАЊ БОРНЕО, ГДЕ СЕ ЈОШ ЦЕНИ ЉУДСКА ГЛАВА ХОНГ-КОНГ: ЖИВОТ У ТРИ СМЕНЕ БАЛИ: СПАЉИВАЊЕ У 36 СЛИКА ВОО ЈЕШ ЈАНГ ШИЕШИ ЧАНГВЕН, ЊИ НАН ПАНГЧУ... КИНЕСКА АПОТЕКА БЕЖИМ ОД КИНЕСКЕ ПАТКЕ КАЂУРАХО: ВОЂЕЊЕ ЉУБАВИ У ЧИСТО ДУХОВНУ СВРХУ

187 190 193 196 199 201 203 205 208 211 216 218 221 224 227 232 235 237 240 242 245 247

ДРВЕЋЕ СЕ НОЋУ ШЕТА

251

ДРВЕЋЕ У МОЈОЈ БАШТИ / THE TREES IN MY GARDEN ПОГЛЕДАЈ КРОЗ ПРОЗОР / LOOK OUT THE WINDOW А МОЈ ПАС / BUT MY DOG ЖИВОТ ИМА НАС МАГЛА СЕ ПОДИГЛА МИРИС СЕНА KАД СЕ ОПЕТ РОДИМ

253 254 255 256 257 258 259 260

У МУЗЕЈУ У ТРАМВАЈУ ТИШИНА ОБИЛАЗИ КРАЈ ДРУГИ ЖИВОТ СМРТ ГРАДА СТАРАЦ ИГРАД ДА НАЂЕМ МРАВА ВЕЗЕНЕ СПАВАЋИЦЕ ПАЊ НАЂИМО СЕБЕ ПЛАЧЕШ ЛИ ТИ МЕСЕЧИНА ШУШКА ПО КУЋИ РАШИРИ РУКЕ ТУГИНА РАДОСТ РЕЧИ У ПРИКРАЈКУ ПУСТИТЕ ВАШ СМЕШАК НИСАМ ЈА САМО ЈА ЖЕНСКИ ТОПОТ КАД ЈЕДНОМ РАТ ПРОЂЕ ПЕСМА ПЕВАНА УНАЗАД КО ЋЕ ТО СВЕ ДА СРЕДИ ОДАКЛЕ САМ И КО СУ МИ ПРЕЦИ

261 262 263 264 265 266 266 267 267 268 268 269 270 271 272 273 273 274 275 276 277 278 279

НОВОРЕЧЈЕ

281

СНИМАНИ

305

ПРОФЕСОР ЛАТИНСКОГ У ЗООЛОШКОМ ВРТУ ГРАЂЕВИНСКИ РАДНИК ОЧАЈАНОВИЋ НОСИ ЉУДЕ ПРЕДРАГ БЕСВЕСТИЋ ЖИВИ ОД ДАНАС ДО СУТРА БЕСКРОВИЋ СЕ НАЈЗАД УСЕЉАВА МЕХАНИЧАР БЕСПАРИЋ НУДИ СЕ ДА ГА ТУКУ ЖИВОРАД ПЕШАКОВИЋ ОСНИВА КОЛОНИЈУ ПОРОДИЦА ГЛЕДИЋ ДУБИ НА ГЛАВИ ЛЕПОСАВА НОГАТИЋ НУДИ СЕ ЗА РАД У ИЗЛОГУ МЕТАЛСКИ РАДНИК ПОДЗЕМЉИЋ МЕЊА НАЧИН ПРЕВОЗА ЂОРЂЕ СЛИКИЋ ЦРТА ЛЕП ЖИВОТ

307 309 311 314 316 318 321 323 325 328

МИЛАН РУЧКОВИЋ ОБИЛАЗИ СТАРЕ ШКОЛСКЕ ДРУГОВЕ ПОРОДИЦА БЕСАНИЋ ЧУВА МЕСТО ЗА ПАРКИРАЊЕ МИРКО НЕБИЋ ПРАШТА ГРЕХЕ ОБРАД ПИЈУКОВИЋ ЗАТРПАВА РУПЕ БОГДАН ОШТРИЋ ТУМАЧИ БАЛЕТСКИ ОДСКОК ИНЖЕЊЕР РАКОЊИЋ ИЗЛАЗИ У СУСРЕТ УЦВЕЉЕНИМА РАДНИКА ПЕРИЋА ПРИПРЕМАЈУ ЗА НАСТУП ДУШИЦА МОТРИЋ БДИ НАД КУЋОМ ДОКТОР БРИГИЋ ГРЛИ ПАЦИЈЕНТА ПРОФЕСОР АЗОТИЋ И СТУДЕНТКИЊА ЖИВКА

330 333 338 342 345 350 354 360 364 368

РАТНЕ КАЖЕ

373

РАТ КОЈИ НЕ РЕМЕТИ МИРАН ЖИВОТ СТАНОВНИШТВА РАТ У РАЗРЕДУ СВЕТ ОПШТЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ СТВАРАЊЕ ПОВОЉНИХ РАТНИХ ПРИЛИКА ПРИВАТИЗАЦИЈА РАТА РАТНО – ПОСЛОВНИ ЦЕНТАР БЕЗРАТНА КРИЗА РАТ БЕЗ ВОЈСКЕ РАСПОРЕД ОБУСТАВЕ ВАТРЕ РАТ ВАН ДОМАКА СУЂЕЊЕ ПОРТИРИМА МЕЂУНАРОДНЕ РАТНЕ БАНКЕ РАТНИ ТУРИЗАМ ИСТРАЖИВАЊЕ УЗРОКА РАТА РАТ У ЗНАКУ ЗАШТИТЕ ПРИРОДЕ

375 377 380 383 386 389 391 394 397 399 402 405 407 410

ЈЕБОПЕВЉЕ

413

ЗНАМ СУПУЈЏИЛА РОЊА ДА БУДЕМО ЈЕДНО ДРУГО НИЈЕ БИТНО ВИ МУШКАРЦИ ВРЕМЕ ЈЕ КОПАМ ОРЕМ ЧУХ О ВАМА ГЛАС

415 415 416 416 417 418 418 419 419

У ВРБАКУ ШТО ГОД КАЖУ РАЗЛОГА ЈЕ ДЕВЕТ ГЛЕДАМ КРОЗ ПРОЗОР И ЈА САМ ПОКАЖИ КУРОМБОНА МОЈ ТЕ ШЕВИ У ЖЕНЕВИ ВАС

420 420 421 421 422 422 423 424

ДРУГИ СВЕТОВИ

425

ЖИВОТ НА ПОЗОРНИЦИ РАСПЕВАНИ СВЕТ СПАС У БОЛЕСТИ ПАНТАЛОНЕ ОД МЕСЕЧИНЕ ДРУШТВО КРИВИХ ОГЛЕДАЛА ХРАЊЕЊЕ ВЕСТИМА ПРАЋЕЊЕ СНОВА РАСАДНИК ЉУБАВИ ЉУДИ – ДРВЕТА ЗЕМЉА ПОЉУБАЦА РАДЊА ЗА МУЧЕЊЕ ЖИВОТИЊА КРУЖНО ДРУШТВО РУДНИК ПЕСАМА МОСТ ИЗМЕЂУ РАЗУМА И ОСЕЋАЊА ПЕТА ДИМЕНЗИЈА

427 430 433 437 440 443 445 447 450 452 454 457 459 462 465

СМЕЈ СЕ СМРТИ

467

БИЗАРЕСКЕ

481

ТЕЖАК ИЗБОР ЛАНАЦ ДОГАЂАЈА БОГАТСТВА СМЕТЛИШТА ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ЕЛЕКТРОНСКЕ ЉУБАВИ ДЕДА-СИМОН ИМА ПУНЕ РУКЕ ПОСЛА БОЉЕ ИМЕ КРАЈ ТРАЖИ ПОЧЕТАК ВИНСЕНТОВА ГЛУМАЧКА КАРИЈЕРА

483 487 489 492 495 498 502 505

554

У БЕКСТВУ ОД СМРТИ ВРАТА ТРАЖЕ КУЋУ ТОМ И ВУДИ ХЕРМАН И ЈОКА ПРОВАЛА У МИНИСТАРСТВО СЛОВА

508 512 515 518 521

ЛАБУДОВА ПЕСМА

525

МОЈА ЛАБУДОВА ПЕСМА ТРКА БЕЗ КРАЈА ШТА ЈЕ СТАРАЦ ИМ’О КОД СЕБЕ ПРИЧА СЕ ДА СТАРЦИ ЗАВИРУЈЕМ У ОЧИ КАКО БЕЗ МЕНЕ КАД СЕ СТАРАЦ СМЕЈЕ ДА ЛИ ДА ОДРАСТЕМ КАД ОДЕМ ГДЕ ЈЕ ПРОЧИТАВАЊЕ ЉУБАВИ ОШТРО ОКО УГОВОР ЖИВОТ ИЗ ОРМАНА КАП ЖИВОТА СТАР МЛАД СВЕ НЕСТАЈЕ ЛЕК ЗАВИДИТЕ МИ У СИТНЕ САТЕ

527 528 529 530 531 532 533 534 535 536 537 537 538 539 540 541 542 543 544 545

УМЕСТО ЖИВОТОПИСА

547

Велибор Видаковић БЕКСТВО ИЗ ОБИЧНОГ Изабрана дела Ауторско издање Уредник Милосав Буца Мирковић Илустрације Димитријевић Арт, све књиге осим Бизареске, Hieronymus Bosch На корицама коришћена слика Пад анђела-побуњеника, Pieter Bruеgel Издавач књига из којих је сачињен овај избор је ИП Лута, осим Жене око мене - ПроБел Технички уредник Оливер Кнежевић Штампа Draslar partner, Београд Тираж 500 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-82 821.163.41.09 Видаковић В. ВИДАКОВИЋ, Велибор Бекство из обичног : избор из дела Велибора Видаковића / Велибор Видаковић ; изабрао и предговор написао Милосав Буца Мирковић. - Београд : В. Видаковић, 2011 (Београд : Draslar partner). - 554 стр. : илустр. ; 22 cm Тираж 500. - Књижевне пустоловине Велибора Видаковића: стр. 5-27. ISBN 978-86-914815-0-6 a) Видаковић, Велибор (1932) COBISS.SR-ID 185416716