Na putu prema zvijezdama
Pazi da ne ideš malen ispod zvijezda Možda grešim, ali čini mi se da mnogi tinejdžeri, kad hormoni počnu da luduju, požele da budu u nečijoj tuđoj koži. nekome se sviđa život Džastina Bibera, nekom Ronalda, a neko bi da samo na dva dana bude Novak Đoković Ali svi ti, koji su nam uzori i koji su nešto postigli od svojih života, retko su tamo stigli slučajno. Najčešće je put do uspeha popločan ogromnom verom u sebe i još većim radom. Uz blagi dašak Fortune u leđa. Ono što je sigurno jeste da ništa veliko nije započeto iz ,,sitnog" računa, niti bilo kakvog računa. Čini mi se da su svi oni koji su uspeli, od početka do kraja, sanjali svoj san. I slušali svoj glas iznutra. Ono naše tajno ,,ja", koje, i kad čitav svet misli da smo za nešto u pravu, zna da - nismo. Isto tako, kad nas drugi otpisuju, naše pravo ,,ja" uvek zna da li je to zaista ili nije kraj. I pokazuje pravac u kome treba da nastavimo. Čini mi se da čitav svet možemo prevariti, ali ne i glas koji se čuje iz najdubljih delova naše duše. On je nepogrešiv. On najbolje zna šta želimo i kako da do tamo stignemo. On zna da smo istinski živi samo dok se borimo da ostvarimo svoje snove, ma kakvi oni bili. Čak iako ni iz sto prvog puta ne uspemo, samo dok se borimo, mi smo živi. Mi dišemo. Imamo život dostojan čoveka, sve i da ne živimo svoju ličnu bajku, već idemo putem punim trnja. Mali broj ljudi umre onog datuma koji im piše na nadgrobnom spomeniku. Ogromna većina umre mnogo pre, onog momenta kada odustane od svojih snova. Tad se pogase sve zvezde i lampioni u njihovim očima. U tom trenutku nastupa starost i kreću ka svom neminovanom kraju. A sve dok se to ne dogodi, koračaju visoko podignute glave dostojni zvezdanog neba iznad njih i toga da se bore za svoj san. Ma koliko se dalek činio. Jer, život bez snova i nije život, već puko preživljavanje. A svaka mladost ima pravo na nešto više. Zar ne?
Minja Čančarević
Opomena svijetu
Ovo je opomena za čitav svijet! Potrudite se da vam svaki dan bude lijep! Ovo je opomena za sve ljude čija je mašta nevidljiva od tuge. Za sve ljude koji drugima sude i odlučuju kako će drugima da bude. Podsjetnik je za one koji kroz život kao morem plove... dok plovidba je burna... Brod svojih ideja i snova neka puste u talase svoga mora, jer plovidba morem života jednom biva... Ne dodati joj koje zrnce mašte i snova, pa to je grehota. Ovo je opomena za čitav svijet! Potrudite se da vam svaki dan bude lijep!
Lamija Kamerić
Moja staza U životu svako ima svoju stazu. Ili je napravi, ili proširuje. Neko sa te staze skrene, neko padne pa se ne digne, neko odustane. Ali, sa takvih staza se odustajati ne sme. Svakome dođe vreme da razmišlja o svojoj budućnosti, iako ponekad, na to nije spreman. I samo razmišljanje o tome zadaje nam brojne muke. Svaki cilj se isprva čini teškim, ali ako samo malo vremena i truda uložimo, rezultati će se videti. Na svakoj stazi se možemo saplesti ili okliznuti. Ako se to desi, ustani, pokaži zube i nastavi dalje, jer nijedan cilj nećeš ispuniti ako ne ustaneš. Do cilja se uvek teško stiže. Samo uz trud, muku i veliki rad. Ako misliš da dalje ne možeš, zastao si i čini ti se da izlaza nema, okreni se. Videćeš ljude koji su nekada preticali sve ostale, a sada pognute glave, tek tako, odustaju od svojih snova. Nemoj sebi dopustiti da budeš jedan od njih. Podigni glavu i nastavi dalje, ili u suprotnom nisi vredan pobede.
Iva Parezanović