Kamilica
AKTUELNO
Osobine ličnosti ljudi koji izbegavaju da nose masku
DALTONIZAM
Novosti u terapiji
MELANOMA
Uticaj pametnih telefona na zdravlje
ANTIOKSIDANSI moda ili potreba
Pobedite kašalj snagom prirode: P rospan®
Razređuje sekret
Ublažava simptome zapaljenja
Olakšava iskašljavanje
Smiruje produktivni kašalj
Biljni lek broj 1 u svetu*
Naš tim farmaceuta u saradnji sa pčelicama i biljkama udahnuo je život našem novom brendu-Herbs&Honey, liniji koju čine tri proizvoda Imuno, Antiox i Lady Power.
U ovo teško vreme pandemije osluškivali smo vaše potrebe, želje i muke što nas je nateralo da napravimo jedinstvene kombinacije lekovitog bilja i meda kako bismo pomogli svima nama, vratili osmeh i utrli put jednoj novoj filozofiji proizvoda – potpuno prirodni, da deluju, budu ukusni i mirisni.
Biljke koje ulaze u sastav naših proizvoda se tradicionalno koriste u lekovite svrhe. Mi smo ih primenili u dovoljnoj količini da to dejstvo i osetite.
To su crna zova, nana, virak, limun, malina, kupina, borovnica... U cvetnom medu kombinacije različitih biljaka čine ove proizvode jedinstvenim i to ne samo na našem tržištu.
Više o samim proizvodima možete pročtati na našem sajtu http://www. herbsandhoney.rs a za sve vas koji čitate PharmaMedica-u i želite da naše proizvode koristite odobravamo 20% popusta. Prilikom poručivanja navedite u napomeni šifru – reč urednika
Urednik, mr ph. spec. Jasmina Jović Novaković
Glavni i odgovorni
urednik: mr ph. spec.
Jasmina Jović Novaković
4. Aktuelno
Osobine ličnosti ljudi koji izbegavaju da nose anticovid maske
6. Biohemija
D-dimer test izbora u hitnoj dijagnostici tromboze dubokih vena i plućne embolije
10. Preporuka farmaceuta
Covid 19 prevencija i suplementacija pametan izbor
12. Iz ugla psihologa
Repetitivno ponašanje fokusirano na telo (BFRB)
16 Mentalno zdravlje
Poremećaj prilagođavanja
18. Suplementacija
Antioksidansi, moda ili potreba
20. Preventiva
Zdrava sluznica, prva linija odbrane protiv virusa
22. Suplementi
Zašto su Nutripharm® dodaci ishrani posebni?
24 Endokrinologija
Relaksin, više od „trudničkog“ hormona
25. Planiranje porodice
Pružamo podršku parovima koji imaju problem sa začećem
26. Ginekologija
Pelvična inflamatorna bolest
28. Mamin kutak
Visok kao košarkaš? Može tata?
30. Ginekologija
Urgentna kontracepcija
32. Da li ste znali Pametni telefoni i njihov uticaj na zdravlje
34. Onkologija
Sistemska terapija melanoma
37. Onkologija
Rak debelog creva je izlečiv!
38. Fitoterapija
Kamilica
42. Oftalmologija
Poremećaj raspoznavanja boja (daltonizam)
e-mail: office@pharmamedica.rs
Štampa:
CIP Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 613/614
Izdavač ne odgovara za sadržaj oglasnog i zakupljenog prostora.
Dizajn i prelom: Pharma Medica Design Studio
Marketing: Pharma Medica, agencija za marketing
web: www.pharmamedica.rs
Cicero, Beograd
Fotografije: Shutterstock
Izdaje: PharmaMedica, agencija za marketing, 11000 Beograd, Arh.Gerasima Zelića 6/17 tel: +381 65 231. 80. 36
Pharma Medica : o zdravlju na razumljiv način/ glavni i odgovorni urednik Jasmina Jović Novaković.- God.1 br. 1 (oktobar 2009), - Beograd (Arh. Gerasima Zelića 6/17) : Pharma Medica, 2009- (Beograd : Cicero).-27 cm.
ISSN 1821-2786
COBISS. SR-ID 170077196
Časopis je besplatan
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, jasnab@mensa.rs
Postoji slikovita podela na četiri vrste ljudi u odnosu na način nošenja maske: prvi tip veruje u nauku (nosi masku na pravi način), drugi tip ne veruje u nauku (ne nosi masku uopšte), treći tip ne razume nauku (nosi masku ispod nosa), a četvrti veruje u magiju (drži masku ispod brade).
Maska je najlakši način da se zaustavi covid, pitanje je zašto je mnogi ne nose. Kako, uprkos stradanju miliona ljudi, veruju i dalje da virus ne postoji? Još važnije je, šta god mislili o pandemiji, zašto bar ne nose maske zbog drugih, da im ublaže strahove? Zašto kontriraju umesto da pokažu empatiju i poštovanje? Da li je ovde reč o antikonformizmu ili o nečem psihološki dubljem? Brojni su razlozi zašto neko ne nosi masku. Iako prema istraživanjima to češće čini određeni tip ljudi, ne treba apriori zaključivati o njihovim osobinama. Neki ljudi izbegavaju masku iz verskih razloga, imaju spoljašnji lokus kontrole, mirno prihvataju sudbinu (ne shvataju da je sami kroje i da virus ne bira). Drugi ne nose zbog nenaučnih pojašnjenja antivaksera. Njihov mehanizam odbrane je negiranje stvarnosti, sugestibilni su, ali i slabije znaju naučne pojave. Treći se ugledaju na ljude iz javnosti koji uglavnom ne nose maske, uče po modelu. Nekima je maska ukidanje lične slobode, žele da je vrate pru-
žanjem otpora, a inače se protive svemu zvaničnom. Ima i onih koji su zbunjeni kontradiktornim porukama ljudi iz struke. Centralno pitanje nije šta misle o covid-u već zašto, ako već neće sami da se zaštite (koji god razlozi bili), ne urade to zbog drugih?
Osobine ličnosti antimaskera
Istraživanja pokazuju da ljudi koji odbijaju maske imaju tzv. mračnu trijadu sledećih osobina: narci-
nju i rizičnom donošenju odluka. Otvorene tendencije protiv društva su više odlike psihopatije (tzv. antisocijalnog poremećaja ličnosti) i makijavelizma. Pojedinci u različitoj meri imaju te osobine, a od načina kombinovanja zavisi ponašanje. Oni sa pretežno antisocijalnim poremećajem ličnosti su impulsivni, maligni, konfliktni, pa ih ljudi izbegavaju. Makijavelisti su cinici, manipulativni i beskrupulozni, za njih uvek “cilj opravdava sredstvo”.
zam, makijavelizam i psihopatiju. Pored toga ne drže fizičku distancu, pri kijanju i kašljanju ne pokrivaju usta, ne peru često ruke, a ako se zaraze ne paze da ne zaraze druge (neki tad čak namerno šire virus). Ljudi sa ovom mračnom trijadom obično imaju nedostatak empatije, ne kaju se, impulsivni su, manipulativni, spremni da urade sve zarad cilja, čak i ako je u suprotnosti sa društvenim normama. Skloniji su rizičnom ponaša-
Za razliku od njih, oni sa preovlađujućim narcizmom ne žele maske jer misle da su posebni, samocentrirani su, ne žele da za njih važe pravila kao za sve. Ponašaju se kao da su jači od covida, nošenje maske doživljavaju kao znak ranjivosti. Maska je njihov udar na narcizam. Oni masku već imaju, ali ne anticovid već socijalnu masku koja je u obliku lažnog osmeha i utiska supermoći. Čas deluju izrazito jako, čas lažno skromno, samo da bi pridobili simpatije okoline. Ispod prividne moći je krhko samopouzdanje koje zavisi od divljenja drugih, jer u suštini ne vole sebe, a deluju kao da vole sebe preterano. Kada im neko skrene pažnju da stave masku dobiju ili narcistički bes ili komentar uz osmeh da se ne boje covid-a, da im ne može ništa. Narcis nosi masku tek ako se neko od njemu bliskih razboli, mada čak i tad voli da, ako je moguće, masku nose svi sem njega, tada se oseća kao vladar svih. Ako se desi da oboli i prođe sa lakšim simptomima, često se zarazi opet jer u međuvremenu ne nosi masku, uveren u lažnu sliku o sebi. Problem su pojedinci visoko kotirani na društvenoj lestvici, jer niko ne sme da im kaže da greše, iako tako pružaju pogrešan model drugima. Žele da se prikažu kao neranjivi, iznad svih, kao prirodne vođe za koje ne važe pravila običnog sveta. l
LJUDI PREMA REAKCIJI NA COVID:
negirajući:
umanjuju virusnu pretnju, promovišu kao i obično biznis
žele da se vrati normalnost kroz širenje, razvoj imuniteta krda
situaciju koriste za moć, profit ili brutalnost
bore se protiv pandemije primenom naučnog znanja
pokazuju solidarnost kroz pružanje podrške drugima
pokušavaju da naškode drugima kroz kašljanje i pljuvanje
prilagođavaju ponašanje jer shvataju realnost potencijalne štete
zabrinuti:
informisani su i bezbedni da bi kontrolisali svoju anksioznost
izoluju se da bi reflektovali život i svet
opsesivno kupuju i gomilaju zalihe hrane da bi smanjili anksioznost
obično mladi, veruju da su imuni zbog mladosti i kondicije
ignorišu socijalna pravila jer misle da im ona guše slobodu
agresivci:
svoj strah i frustraciju iskaljuju na drugima
16.
veterani:
život ih je naučio da se drže mera (lično su iskusili SARS/MERS)
altruisti:
pomažu osetljivima, starima i izolovanima
ratnici:
ljudi od akcije, pravi borci, na prvoj liniji, u crvenoj kovid zoni
Koagulacija krvi i posledično stvaranje koaguluma odnosno krvnog ugruška je očekivan i poželjan proces u slučaju povrede krvnog suda i krvarenja.
Tromboza je intravaskularno zgrušavanje, odnosno patološko formiranje koaguluma (krvnog ugruška) unutar krvnog suda u odsustvu krvarenja. Ovako nastali krvni ugrušak naziva se tromb i može se formirati i u arterijama i u venama.
Arterijski tromb sastavljen je uglavnom od trombocita, leukocita i manje fibrina, udružen je sa nastankom ateromatoznog plaka a posledica je ishemija i nekroza tkiva (infarkt srca, mozga).
Venski tromb je sastavljen uglavnom iz fibrina, nestabilne je strukture, delovi tromba mogu da se otkinu i nošeni tokom krvi mogu da zatvore krvne sudove pluća i dovedu do oštećenja tkiva. U venama dolazi do otežanog protoka krvi, edema, inflamacije, a tromboza dubokih vena vodi ka plućnoj emboliji kao njenoj najtežoj komplikaciji.
Kada je koagulacija pojačana (stanje hiperkoaguabilnosti), patološko formiranje koaguluma (arterijska i venska tromboza) dovodi sekundarno do abnormalne fibrinolize. Razgradnjom fibrina pod dejstvom plazmina nastaju fibrin degradacioni proizvodi (FDP).
Kako je D-dimer raspadni produkt stabilnog fibrina, on predstavlja pouzdan pokazatelj endogene fibrinolize, kojoj je prethodila trombotična aktivnost. Zato D-dimer može poslužiti kao indikator koagulacione aktivnosti.
D-dimer se u cirkulaciji zdravih osoba nalazi u veoma malim količinama, praktično je nemerljiv. Iz organizma se izlučuje putem bu-
Venski tromb je sastavljen uglavnom iz fibrina, nestabilne je strukture, delovi tromba mogu da se otkinu i nošeni tokom krvi mogu da zatvore krvne sudove pluća i dovedu do oštećenja tkiva.
D-dimera je primećena kod svih bolesti i stanja sa pojačanom aktivacijom koagulacije i posledično, povećanom fibrinolitičkom aktivnošću
brega i ćelija retikuloendotelnog sistema. Poluživot D-dimera u cirkulaciji je 4-6 sati.
Kada su vrednosti D-dimera povećane
Fiziološko povećanje koncentracije D-dimera prisutno je kod osoba starijih od 50 godina, kod pušača, nakon povreda. Nakon hirurških intervencija vrednosti D-dimera ostaju povišene i nedelju dana nakon intervencije i polako se normalizuju u naredne tri nedelje. U trudnoći se koncentracija D-dimera fiziološki postepeno povećava kako trudnoća napreduje, tako da su najviše vrednosti prisutne u trećem trimestru trudnoće.
Povišena koncentracija D-dimera je primećena kod svih bolesti i stanja sa pojačanom aktivacijom koagulacije i posledično, povećanom fibrinolitičkom aktivnošću. Pored toga, povećana koncentracija D-dimera može biti posledica promenjenog metabolizma D-dimera u pojedinim patološkim stanjima. Patološko povećanje vrednosti D-dimera prisutno je u mnogim kliničkim stanjima kao što su: tromboembolijske bolesti, diseminovana intravaskularna koagulacija, akutna disekcija aorte, infarkt miokarda, maligne bolesti, ginekološke komplikacije, opekotine, infekcije (pneumonija, sepsa), bolesti jetre i bubrega.
Dijagnostička primena određivanja D-dimera
Glavna dijagnostička primena određivanja D-dimera je u isključenju tromboembolijskih događaja kao što su tromboza dubokih vena i plućna embolija kao njena najteža komplikacija.
Ukoliko su rezultati za D-dimer ispod preporučene granične vrednosti mala je verovatnoća za postojanje plućne embolije, praktično, moguće je isključiti.
Ograničenja ipak postoje, tako da primena Ddimera za isključenje tromboze ili tromboembolijskih stanja kod pacijenata sa malignim bolestima je ograničena, jer kod ovih pacijenata koncentracija D-dimera može biti povećana i u odsustvu tromboze. Takođe, neki bolesnici mogu imati negativan rezultat (vrednost Ddimera ispod preporučene granične vrednosti) iako je tromboza dubokih vena prisutna.
Ponovljene tromboze češće se javljaju kod pacijenata kod kojih su početne vrednosti D-dimera bile dvostruko veće od preporučene granične vrednosti i kod onih pacijenata kod kojih je kontrolna vrednost D-dimera, mesec dana nakon prestanka primene terapije, veća od graničnih, pa se na osnovu ove vrednosti može proceniti da li treba nastaviti sa primenom antikoagulantne terapije.
Kod hospitalizovanih pacijenata takođe ima ograničenu primenu, zato što kod ovih pacijenata D-dimer često bude povećan kao posledica samog patološkog procesa ili kao posledica primenjene terapije. D-dimer ne treba koristiti kao pomoć za isključenje venskih tromboza ili pućne embolije kod pacijenata sa: terapijskom dozom antikoagulantne terapije u > 24h (heparin smanjuje vrednost D-dimera približno 25% u prvih 24h), fibrinolitičkom terapijom u prethodnih 7 dana, traumom ili hirurškom intervencijom u prethodne 4 nedelje, diseminovanim malignitetima, aneurizmom na aorti, sepsom, teškim infekcijama, pneumonijom, teškim infekcijama kože, cirozom jetre, trudnoćom (može ako je prethodno određen referentni opseg). Koncentracija D-dimera postepeno se smanjuje nakon uvođenja antikoagulantne terapije, ali nije preporučeno određivanje D-dimera za praćenje uspešnosti terapije.
Kod pacijenata kod kojih je potvrđeno prisustvo tromboze, koncentracija D-dimera je u
korelaciji sa težinom bolesti i može se upotrebiti za predviđanje nepovoljnog ishoda. D-dimer se u tom slučaju koristi za praćenje toka bolesti, otkrivanje ponovljenih tromboembolijskih događaja i procenu dužine primene antikoagulantne terapije.
Ponovljene tromboze češće se javljaju kod pacijenata kod kojih su početne vrednosti D-dimera bile dvostruko veće od preporučene granične vrednosti i kod onih pacijenata kod kojih je kontrolna vrednost D-dimera, mesec dana nakon prestanka primene terapije, veća od graničnih, pa se na osnovu ove vrednosti može proceniti da li treba nastaviti sa primenom antikoagulantne terapije.
Testovi za određivanje D-dimera
Vrednosti D-dimera najveće su drugi dan od pojave simptoma pa je preporuka da se ovaj parametar određuje od drugog do sedmog dana od pojave simptoma, a da bi se isključio akutni tromboembolijski događaj. Simptomi koji traju duže vreme, duže od 7 dana, mogu da daju normalne vrednosti D-dimera. D-dimer je test niske specifičnosti i visoke osetljivosti. Postoji više imunohemijskih metoda za laboratorijsko određivanje D-dimera. Još uvek ne postoji standardizacija metoda jer različiti testovi koriste antitela različite specifičnosti i različiti antigeni se koriste za kalibraciju. Iz tog razloga se rezultati različitih testova ne mogu porediti. Za tumačenje rezultata mora se koristiti preporučena granična (cut off) vrednost koju daje proizvođač testa, a za kliničku interpretaciju važno je da li je rezultat iznad ili ispod date granice.
Rezultati se izražavaju, u zavisnosti od vrste kalibratora koji se primenjuje u testu, u Fibrinogen ekvivalentnim jedinicama (FEU) ili u jedinicama D-dimera (DDU). U praksi se vrlo često primenjuje faktor 2, odnosno 1FEU približno je ½ D-dimer jedinice. Proizvođači testova preporučuju različitu vrstu i veličinu jedinica (npr. mg/LFEU, µg/LFEU) čega se laboratorija treba pridržavati bez dodatnog prevođenja u drugu vrstu ili veličinu jedinice. Takođe je važno da, ukoliko se D-dimer koristi za praćenje pacijenta, određivanje se vrši uvek istom metodom.
Referentne vrednosti D-dimera
Granične vrednosti D-dimera zavise od metode kojom se on određuje, ali i od starosnog doba, prisutne trudnoće. Zato je preporuka da se granične vrednosti za osobe starije od 50 godina koriguju prema formuli: godine starosti x 0,01mg/L(10µg/L), čime se povećava dijagnostička specifičnost određivanja D-dimera kod starijih osoba, bez značajnog uticaja na dijagnostičku osetljivost. Zbog fiziološkog povećanja koncentracije D-dimera u trudnoći, kod trudnica je potrebno koristiti metode koje imaju definisane specifične intervale i granične vrednosti u odnosu na trimestar trudnoće. Značajno je zato još jednom napomenuti da laboratorijskim određivanjem D-dimera se ne može sa sigurnošću postaviti dijagnoza tromboze, ali zato odsustvo povišenih vrednosti isključuje trombozu. Pri interpretaciji rezultata potrebno je imati u vidu da koncentracija D-dimera u plazmi zavisi od brojnih parametara. l
Hemostaza je jedan od najznačajnijih sistema za održavanje homeostaze ljudskog organizma. Ima značajnu ulogu u održavanju krvi u cirkulaciji u tečnom stanju kao i u zaustavljanju krvarenja posle povrede krvnog suda. Hemostaza je kompleksan sistem koji uključuje endotel krvnog suda, trombocite i koagulaciju krvi. Koagulacija označava proces stvaranja krvnog ugruška kojim se zaustavlja krvarenje iz krvnog suda. Poslednja faza hemostaze je fibrinoliza, proces u kome dolazi do razgradnje krvnog ugruška pod dejstvom fibrinolitičkog sistema, odnosno razgradnja stabilnog fibrina dejstvom proteolitičkog enzima plazmina. Proces fibrinolize suprotan je koagulaciji i započinje nešto kasnije. Svrha ovog procesa je da se obezbedi prolaznost krvnih sudova sprečavanjem formiranja iIi uklanjanjem već stvorenog tromba. Poremećaji hemostaze se mogu ispoljavati povećanom sklonošću ka krvarenju ili povećanom sklonošću ka stvaranju arterijskih i venskih tromboza.
Naučnici koji stoje iza Pfizer-ove vakcine protiv koronavirusa razvili su vakcinu za koju tvrde da dovodi do izlečenja multiple skleroze kod miševa.
Deo genetskog materijala poznat kao iRNK se ubacuje u organizam i primorava ga da proizvodi protein koji šalje informaciju imunom sistemu. U slučaju vakcine protiv koronavirusa ovaj protein imitira proteine na površini virusa, pa imuni sistem počinje da proizvodi antitela. Ako osoba kasnije dođe u kontakt sa koronavirusom imuni sistem brzo ponovo stvara antitela i bori se protiv infekcije pre nego što se ona proširi po organizmu. U slučaju MS vakcine tehnologija sa iRNK sprečava imuni sistem da napada neurone u mozgu i kičmenoj moždini što dalje sprečava gubitak određenih telesnih funkcija. Klinička ispitivanja na miševima su pokazala da vakcina dovodi do izlečenja stanja, zaustavlja dalje napredovanje bolesti i oporavlja neke motoričke funkcije koje su bile izgubljene.
Informaciona RNK je genetski materijal koji u humanim ćelijama prenosi genetsku poruku i daje instrukcije. Ta instrukcija je u najvećem broju slučajeva proizvodnja nekog specifičnog proteina. Nakon toga nju uništavaju drugi delovi ćelije. Ova tehnologija se razvija već decenijama, ali je tek sada dostigla tačku da je primenljiva za upotrebu kao vakcina.
Kada je zaista važno najbitnije je napraviti pametan izbor.
Ulogu vitamina C i vitamina D u prevenciji virusnih i bakterijskih infekcija više niko ne dovodi u pitanje. Opet mnogi od nas prave greške pri izboru suplemenata. Nije svejedno kada uzimamo svoje vitamine, kao što nije svejedno ni kako biramo svoje vitamine.
Vitamin D
Vitamin D je preporučljivo koristiti u formi uljanih kapi, jer je to vitamin rastvorljiv u mastima. Upravo zbog toga vitamin D treba uneti nakon masnog obroka, bilo da je to obilan doručak ili ručak bogat mastima. Opšta je preporuka u prevenciji virusnih infekcija je da se vitamin D unosi 5 kapi dnevno ili jednom nedeljno 20 kapi, ukoliko jedna kap sadrži 500IJ vitamina D, što je doza karakteristična za proizvode vitamina D u kapima, koji su registrovani kao lek. Vitamin D se može unositi jednom nedeljno, jer je to vitamin rastvoran u mastima, pa će naš organizam postepeno koristiti nastalu zalihu, jer se vitamin D skladišti u mastima.
Vitamin C ampula – pametan izbor
Vitamin C bi za razliku od njega trebalo uzimati svakodnevno, jer je vitamin C rastvoran u vodi i stoga se ne skladišti u organizmu, već se ukoliko se unese u većim količinama izlučuje putem urina. Kako nije moguće stvoriti zalihe vitamina C neophodno ga je unositi svakodnevno. Dnevna doza vitamina C u prevenciji ne bi trebalo da prelazi 1000mg. Ukoliko je oblik u kom se vitamin C unosi stabilan i efikasan sasvim je dovoljno i 500mg.
Problem kod suplementacije vitaminom C javlja se zbog toga
što je vitamin C nestabilan molekul, nezavisno iz kog izvora potiče. Vitamin C bilo da je sintetski ili je dobijen iz prirode ima isti potencijal u organizmu, jer naš organizam ne razlikuje vitamin C različitog porekla. Ono što jeste izazov, je da vitamin C koji je jako nestabilan, stigne u naš organizam pre nego što se oksiduje ili promeni u kontaktu sa svetlom ili vazduhom. To je posebno problem kod velikih pakovanja, jer pri svakom otvaranju bočice, vi
sadržaj izlažete vazduhu i svetlu. Takođe plastika može uticati na očuvanost vitamina C. Birajte pojedinačna pakovanja, u tamnom staklu tj ampulama, jer na taj način dobijate potpuno očuvan, stabilan i efikasan vitamin C. Jedino na taj način možete biti sigurni da ste uneli celu dozu Vašeg vitamina C u ampuli i da nije bilo gubitka aktivnosti u kontaktu sa vazduhom ili svetlom. Ampula omogućava punu dozu, očuvanog, stabilnog i brzo-apsorbujućeg tečnog vitamina C. Ampulu je potrebno otvoriti pritiskom palca na sivo obeleženu tačkicu, ukapati u malo vode ili soka i odmah popiti. Jedna ampula za odrasle sadrži 500mg vitamina C ili 200mg vitamina C, ukoliko koristite manju dozu, koja se može primeniti kod dece starije od 3 godine.
Nestabilnost vitamina C je glavni uzročnik toga da mi ne uzimamo dovoljno vitamina C kroz ishranu, jer koliko god da konzumiramo namirnice koje ga sadrže, ako te namirnice termički obrađujemo, kao i ako ih izlažemo preteranom usitnjavanju, ceđenju... mi jedan deo vitamina C nepovratno gubimo. l
VITAMIN D je neophodan za pravilan rad imunog sistema kao i vitamin C. Gotovo svaki stanovnik ima neki oblik deficita vitamina D, zato se uzimaju preventivne doze. Bitno je ne uvećavati dozu, jer se vitamin D skladišti u organizmu i mogu da nastanu neželjeni efekti ukoliko se doza kontinuirano prekoračuje.
VITAMIN C se ne skladišti u organizmu i nema rizika od akumulacije ovog vitamina u organizmu, ali se povišene doze ne preporučuju, jer upotreba većih doza nema prednosti, a mogu se opteretiti bubrezi pri filtraciji suvišnih količina koje se izbacuju urinom. Upravo zbog opterećenja bubrega, biramo čist vitamin C u ampuli, bez dodataka velikog broja pomoćnih materija, koje se nalaze u drugim oblicima. Ranije navedene doze su preporučene u prevenciji. Ukoliko je nastupila infekcija, Vaš lekar ili Vaš farmaceut može preporučiti ( najčešće i preporučuje ) više doze.
Suplementacija nije zamena za raznovrsnu ishranu i fizičku aktivnost. Za pun kapacitet svog imunog sistema, važno je da vodite računa o ishrani i da uvek imate zastupljenu umerenu fizičku aktivnost, barem 3 puta nedeljno, kao i da primenjujete redovnu terapiju ukoliko imate neku od hroničnih bolesti.
Ostanite zdravi i obavezno se zaštitite.
Repetitivno ponašanje fokusirano na telo je više od loše navike. To je ponašanje koje se ponavlja i predstavlja intenzivan poriv za grickanjem, žvakanjem, čupkanjem delova tela, što može prouzrokovati ozledu.
Procenjuje se da svaka 20. osoba pati od ove vrste poremećaja, iako mnogi slučajevi ostaju nedijagnosticirani. BFRB nisu uključeni u Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja (DSM-5), već potpadaju pod „druge određene opsesivnokompulzivne i srodne poremećaje“. Repetitivno ponašanje fokusirano na telo se ne smatra oblikom samopovređivanja, poput sečenja. Osobe sa BFRB obično pribegavaju ponavljajućem ponašanju kako bi se oslobodile stresa i kroz vrstu uživanja postigle zadovoljstvo, a ne da bi namerno naštetili sebi. Iako mogu rezultirati telesnim ozledama, to je nenamerno.
Naučnici još uvek pokušavaju da shvate ovaj poremećaj. Zna se da su u njegov nastanak uključeni geni i da ako neko u vašoj porodici ima BFRB veća je verovatnoća da ćete ga i vi imati. Ostali faktori koji mogu uticati na razvoj BFRB jesu: osobine ličnosti, količina stre-
Osobe sa BFRB obično pribegavaju ponavljajućem ponašanju kako bi se oslobodile stresa i kroz vrstu uživanja postigle zadovoljstvo, a ne da bi namerno naštetile sebi.
Iako mogu rezultirati telesnim povredama, to je nenamerno.
sa kojoj je osoba izložena, iskustva iz detinjstva, uzrast u kojem se simptomi pojavljuju. Generalno gledano, u najvećem broju slučajeva prvi simptomi se javljaju oko puberteta i to češće kod žena nego kod muškaraca.
Vrste ponašanja koje se definišu kao BFRB
Dermatilomanija
Dermatilomatija je „čačkanje” kože, stanje kada ne možete da se uzdržite, a da ne čačkate bubuljice, kraste, kvržice, čak i zdravu kožu. Većina nas se s vremena na vreme počeše ili istisne neku bubuljicu, naročito ako imamo problematično lice ili kožne bolesti poput ekcema. Međutim, ono što karakteriše dermatilomaniju je neugodan osećaj da jednostavno ne možete prestati sa tim što radite. Ove radnje se najčešće obavljaju nesvesno, u trenucima do-
sade, gledanja televizije. Područja koja su najčešće zahvaćena su lice, ruke i noge, ali često i skalp, a nakon diranja ostaju kraste i ožiljci. Ne zna se šta je pravi uzrok, ali se zna da pojavi ovog ponašanja prethodi visok intezitet emotivnog ispoljavanja, emotivna napetost, često i bes. Ljudi koji imaju opsesivno-kompulzivni poremećaj (OCD) imaju i veću verovatnoću da pate od dermatilomanije. Najčešće je povezana sa trihotilomanijom i telesnim dismorfičnim poremećajem, pa je potrebno što pre dijagnostifikovati problem i početi sa terapijom.
Dermatofagija u bukvalnom prevodu znači „jedenje kože.“ To je stanje koje prevazilazi grickanje zanoktica ili povremeno žvakanje prsta, nije navika ili tik, već poremećaj. Osobe sa ovim poremećajem grizu i jedu kožu, koja
ostaje krvava i u mnogim slučajevima inficirana. Koža se na zahvaćenim delovima prepoznaje po tome što je oštećena, na njoj su vidljivi ožiljci, žuljevi i promena boje. Najčešće su oštećene ruke i prsti, ali mogu biti oštećeni i ostali delovi tela.
Onihofagija
Onihofagija je stručan naziv za grickanje noktiju. Ovo je najčešći oblik repetitivnog ponašanja od kojeg pati svaka treća osoba na svetu. Pored oštećenja noktiju i kože okolo, ova ružna navika može dovesti i gnojne upale zanoktica, do oštećenja zubne gleđi i desni, stomačnih infekcija, probavnih tegoba. Grickanje noktiju najčešće počinje u ranom detinjstvu i može se nastaviti tokom adolescencije i u odrasloj dobi, mada se ovakvo ponašanje najčešće smanjuje ili prestaje sa godinama.
Onihofagija nam otkriva da kod deteta postoji nesklad u komunikaciji sa roditeljima, ali i sa sredinom. Ukoliko dete gricka nokte to može biti znak da se oseća nesigurno, ugroženo i neprihvaćeno. Baš zbog toga je veoma važno naglasiti da roditelji nikako ne bi smeli decu kažnjavati zbog ove navike i pretiti im, jer to ne samo da ne pomaže, već može dovesti i do pogoršanja, ali i do nastanka nekih novih loših navika.
Onihotilomanija
Kod ovog poremećaja bolesnici kidaju i uništavaju nokte na rukama i nogama, što dovodi do deformacije, a mogu se videti i krvarenja ispod nokta. Najčešće se javlja kod bolesnika koji po navici potiskuju kožicu na jednom noktu, uzrokujući distrofiju nokta tokom njegovog rasta. Empirijski podaci o ovom problemu nisu brojni, ali postoji nekoliko izveštaja o tome u psihološkoj i u dermatološkoj literaturi. Komplikacije ovog poremećaja su slične onihofagiji.
Morsicatio Buccarum
Ovo je stanje kod kojeg osoba gricka i žvaće unutrašnjost obraza, tj. bukalnu sluznicu. Tokom vremena dolazi do pojave otoka sluznice i nastanka ranica, sluznica zadebljava i deluje kvrgavo, što osobu obično tera da je gricka i žvaće još više. Većina ljudi je svesna ove navike, ali je izvodi potpuno nesvesno.
Ova pojava je prilično česta i smatra se da se javlja kod 1 od 800 odraslih osoba. Češća je kod ljudi koji se suočavaju sa stresom ili nekim psihološkim stanjima, prevalenca kod žena je dva puta veća nego kod muškaraca i 2-3 puta je češća kod osoba starijih od 35 godina.
Morsicatio Labiorum
Ovo je stanje u kojem osoba ima jaku potrebu da grize, žvaće ili sisa usne. Posle nekog
Trihotilomanija je poremećaj koji karakteriše snažna potreba za čupanjem sopstvenih dlaka. Nakon što isčupa dlaku, osoba oseća veliko zadovoljstvo i olakšanje. Dlake se mogu čupati sa bilo kog dela tela. Neke osobe čupaju jednu po jednu dlaku, dok neke imaju poriv da isčupaju ceo snop, što može dovesti do ćelavosti. Trihotilomanija obično počinje između 10. i 13. godine, četiri puta je češća kod devojčica nego kod dečaka i učestalost u opštoj populaciji je oko 4%. Kod nekih lica, kod kojih je trihotilomanija izražena u blagoj formi, može biti prekinuta ukoliko se pažnja svesno usmeri na problem. Ali kod nekih, potreba za čupanjem kose može da bude toliko jaka da osoba ne može da misli ni na šta drugo osim na to. Depresija i anksioznost se javljaju kao pratilac ovog poremećaja, ali mogu biti i primarni u odnosu na trihotilomaniju.
vremena na izgriženim usnama se može stvoriti gruba, bela, sivkasta ili žuta skrama. Često iza ovog ponašanja postoje osećanja sa kojima osoba treba da se suoči, pa razgovor sa psihologom može biti od velike pomoći.
Morsicatio Linguarum
Neki ljudi žvaću bočne ivice svog jezika, a ovo stanje je mnogo rasprostranjenije nego što mislite. Kao i prethodne dve vrste, Morsicatio Buccarum i Morsicatio Labiorum, izazvano je najčešće stresom. Stomatolog vam može izraditi specijalnu navlaku koja pokriva zube i štiti jezik, usne i bukalnu sluznicu (zavisno od problema) od fizičkog oštećenja. Međutim, obzirom da se u osnovi sva tri poremećaja nalazi stres, treba naći efikasan način da se on umanji.
Morsicatio labiorum je stanje u kojem osoba ima jaku potrebu da grize, žvaće ili sisa usne. Posle nekog vremena na izgriženim usnama se može stvoriti gruba, bela, sivkasta ili žuta skrama NASTAVAK NA
Rinotileksomanija
Rinotileksomanija je medicinski naziv za čačkanje nosa. Indijski lekari Andrade i Srihari sa Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje i neurologiju su za svoje istraživanje rinotileksomije kod tinejdžera dobili tzv. IG Nobelovu nagradu, koja se dodeljuje za najneverovatnija istraživanja. Od 200 ispitanih tinejdžera gotovo svi su naveli da čačkaju nos u proseku 4 puta dnevno, a čak 20% je smatralo da sa tim ima ozbiljan problem. Većina je odgovorila da čačka nos da bi se oslobodila svraba ili očistila nozdrve, ali je čak 12% odgovorilo da čačka nos iz zadovoljstva. Jedno istraživanje iz 2006. godine je pokazalo da čačkanje nosa pogoduje širenju bakterija i da osobe koje pate od rinotileksomanije češće imaju Staphylococcus aureus u nosu i grlu.
Trihofagija
Oko 50% osoba koje čupaju svoje dlake (trihotilomanija) ima potrebu da isčupane dlake stavi u usta, a 20% ih i pojede, što je označeno kao trihofagija. Neki ljudi grickaju samo koren dlake, a neki su su stanju da progutaju ceo
Misli koje su sastavni deo potrebe za kopanjem, čupanjem, grickanjem su povezane sa zahtevom za kontrolu. Kada se u kontinuitetu ponavlja jedna radnja, osoba koja to radi ima doživljaj da ima kontrolu
snop dlaka. Ponekad je neophodna hirurška intervencija kako bi se iz želuca uklonile nesvarene dlake, zamršene u klupko.
Trihodaganomanija
Trihodaganomanija je grickanje dlake, tj. kose. Kao i kod ostalih vrsta BFRB u osnovi se nalaze negativna osećanja.
Trihotemnomanija
Ovo je opsesivno-komplusivni akt kod kojeg osoba ima hitnu potrebu da ukloni dlake sa tela i uključuje ne samo dlake na skalpu, već i obrve, dlake na rukama, nogama, u intimnoj regiji. Duboko u sebi osoba veruje da će uklanjanjem dlaka ukloniti i neka neželjena osećanja. l
U lečenju poremećaja koji se klasifikuje kao BFRB najvažnije je sprečiti da ova navika preuzme kontrolu nad životom osobe koja od nje pati. Postoje razni vidovi terapije koji se preporučuju: tretiranje navika, bihejvioralna terapija, kognitivno-bihejvioralna terapija, lekovi i alternativne metode. Terapija se uglavnom prilagođava svakom pacijentu ponaosob, a najefikasnijom se pokazala ona koja uključuje nekoliko pristupa. Misli koje su sastavni deo potrebe za kopanjem, čupanjem, grickanjem su povezane sa zahtevom za kontrolom. Kada se u kontinuitetu ponavlja jedna radnja, osoba koja to radi ima doživljaj da ima kontrolu. Kada postane svesna šta je uradila onda nastupa faza samookrivljavanja, depresije i doživljaja da nema kontrolu nad sobom. Kognitivno-bihejvioralna terapija pomaže da osoba osvesti svoja osećanja i misli, što daje veću kontrolu nad njima i nad ponašanjem koje predstavlja reakciju na tu misao.
Ne postoje lekovi posebno odobreni za lečenje BFRB-a, ali neki lekovi mogu pomoći u smanjenju simptoma i lečenju problema koji ih često prate, poput anksioznosti i depresije. To su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI) i klomipramin.
Postoji i širok raspon holističkih tretmana i izmene u načinu života koji mogu pomoći u smanjenju simptoma BFRB-a. To su:
masaža, akupunktura, hipnoza, meditacija, autogeni trening, aktivnosti smanjenja stresa poput vežbanja, vežbi disanja, zamena ponašanja, poput žvakanja žvake umesto grickanja i žvakanja noktiju, kose, kože, pletenje umesto kopanja nosa, itd.
U nekim slučajevima u terapiju se moraju uvesti antibiotici ili antimikotici. Oni se koriste za lečenje infekcije koja se već razvila u pogođenom području ili za sprečavanje da do infekcije dođe.
autor: dr Vesna Tepšić Ostojić, psihijatar
Dijagnoza poremećaja prilagođavanja postavlja se na osnovu postojanja značajnog stresnog događaja u životu osobe, ispoljenih simptoma i načina na koji utiču na kvalitet njenog funkcionisanja.
Poremećaj prilagođavanja je stresom indukovani poremećaj. Ispoljava se u načinu kako se osoba koja je bila ili je i dalje izložena stresnoj situaciji oseća i razmišlja, kakve su joj reakcije i ponašanje. Znaci i simptomi se, od osobe do osobe, razlikuju. Zajedničko im je da je reakcija na doživljeni stres mnogo veća od očekivane i da značajno utiče na funkiconisanje u svakodnevnim životnim situacijama. Poremećaj se manifestuje nervozom, napetošću, razdražljivošću, problemima spavanja, osećanjima tuge ili beznađa, gubitkom apetita, problemima pažnje i koncentracije, gubitkom volje i inicijative, osećajem preplavljenosti negativnim osećanjima i negativnim očekivanjima od budućnosti, otežanim funkcionisanjem u svakodnevnim aktivnostima, povlačenjem od bliskih osoba, prijatelja, kolega...
Okidači i faktori rizika
Okidači za razvoj poremećaja prilagođavanja su stresni događaji (kako negativni tako i pozitivni).
Primeri mogu biti smrtni slučaj bliske osobe, gubitak posla, prelazak na novi posao, razvod, problem u braku, sklapanje braka, rođenje deteta, problem u odnosima sa decom, penzionisanje, promena mesta boravka, finansijski problemi, fizička ili mentalna bolest, invaliditet...
za razvoj poremećaja prilagođavanja. To mogu biti značajne stresne situacije u detinjstvu kao i postojanje ranijih psihičkih problema... Javljanje drugih životnih problema u isto vreme sa stresnom situacijom dodatno usložnjava situaciju i doprinosi razvoju poremećaja prilagođavanja.
Tok poremećaja
Simptomi počinju najčešće u prvih mesec dana stresnog događaja, dok je trajanje retko duže od šest meseci. U sličaju da stresor koji je izazvao poremećaj traje i nakon šest meseci razvija se produženi (hronični) poremećaj prilagođavanja. Ukoliko poremećaj prilagođavanja ne prođe sam s vremenom (unutar 6 meseci) ili se ne leči može dovesti do težih psihičkih problema kao što su anksiozni pormećaji, depresija, zloupotreba supstanici, suicidnih ideja i namera...
Lečenje
Dijagnostički kriterijumi poremećaja prilagođavanja uključuju početak emotivnih ili problema sa ponašanjem unutar tri meseca od stresnog događaja, stresnu reakciju koja je veća od očekivanog odgovora na stresni događaj kod većine ljudi i koja uzrokuje značajne probleme u svim aspektima funkcionisanja. Simptomi nisu deo neke druge psihičke bolesti ili deo normalnog procesa žalovanja.
Prethodna negativna životna iskustva utiču na način prevladavanja stresa i tako postaju faktor rizika
PREVENCIJA
Većina osoba kojoj poremećaj prilagođavanja ne prođe unutar šest meseci imaće koristi od kraćeg suportivnog tretmana. Za manji broj, sa hroničnim poremećajem ili stresorom koji traje i dalje, biće potrebna psiho i/ili farmakoterapija. Ciljevi psihoterapije bi bili pružanje emocionalne podrške, razjašnjenje značenja stresora, učenje tehnika za prevladavanje stresa... Ukoliko postoje pridruženi poremećaji kao anksioznost ili depresija koriste se anksiolitici ili antidepresivi. l
Ne postoje specifični načini za prevenciju poremećaja prilagođavanja. Zdrav životni stil, razvijanje i učenje načina nošenja sa stresom, povezivanje i podrška bliskih osoba kao i podsećanje da je stanje, kada se desi, najčešće privremeno predstavljaju dodatnu pomoć. Takođe ukoliko je stresna situacija planirana (preseljenje, penzionisanje, promena posla...) savetuje se priprema promišljanjem o situaciji, održavanjem zdravih navika, traženjem saveta i podrške bliskih osoba naročito onih koje su imale slično iskustvo...
EFIKASNOST je pre svega pitanje BIORASPOLOŽIVOSTI
Kako oksidativni
stres utiče na naš organizam
Oksidacija je normalan i neophodan proces u našem organizmu. Međutim, kada ima više slobodnih radikala nego što je prihvatljivo dolazi do oksidativnog stresa. Slobodni radikali tada počinju da oštećuju masno tkivo, DNK i proteine. Ova oštećenja tokom vremena dovode do razvoja bolesti.
Neke od bolesti za koje se smatra da su u osnovi izazvane oksidativnim stresom su:
dijabetes
ateroskleroza
zapaljenska stanja
povišen krvni pritisak
bolesti srca
neurodegenerativne bolesti, kao što su Parkinsonova i Alchajmerova bolest
karcinom...
Oksidativni stres takođe doprinosi bržem starenju organizma.
Antioksidansi u hrani
Oksidativni stres nastaje kada dođe do disbalansa između slobodnih radikala i antioksidanasa u našem organizmu.
Slobodni radikali su čestice kojima nedostaje jedan elektron. Kao takve veoma su reaktivne i da bi se stabilizovale moraju da „nabave“ elektron koji im nedostaje. Slobodni radikali stupaju u interakciji sa drugim molekulama od njih kradu elektron koji im nedostaje i tako prelaze u stabilniju, menje reaktivnu formu. Međutim, molekula koja je ostala bez svog elektrona sada postaje reaktivna i ima osobine slobodnih radikala. Ova molekula takođe teži stabilizaciji čime se pokreće lančana reakcija odnosno proces oksidacije.
U ćeliji postoji i ceo sistem enzima, vitamina, minerala i drugih jedinjenja koja neutrališu
slobodne radikale i sistem drže u ravnoteži. To su antioksidansi - molekuli koji mogu da daju elektron slobodnom radikalu, a da to ne utiče na njihovu stabilnost. Slobodni radikali se na taj način stabilizuju i postaju manje reaktivni.
Odakle potiču slobodni radikali
Slobodni radikali se normalno stvaraju u našem organizmu, npr. tokom vežbanja ili ukoliko postoji neka upala. Oni imaju mnoge funkcije koje su bitne za očuvanje zdravlja. Imune ćelije koriste slobodne radikale da bi se borile protiv infekcije. Slobodni radikali su deo složenog sistema kojim organizam sebe čuva. Međutim, slobodni radikali ulaze u organizam i iz spoljašnje sredine. Neki od najvećih izvora slobodnih radikala u spoljašnjoj sredini su: ozon, pesticidi i deterdženti, duvanski dim, zračenje, aero zagađenje.
Prekomernom stvaranju slobodnih radikala doprinosi i visok nivo šećera u krvi, ishrana bazirana na mastima, alkohol.
Antioksidansi su esencijalni za opstanak svih živih bića. Organizam stvara svoje antioksidanse, kao što je npr. ćelijski antioksidans glutation. Biljke i životinje takođe imaju svoje sopstvene molekule za odbranu od slobodnih radikala i oksidativnog oštećenja. Zbog toga se antioksidansi, u različitim količinama, mogu naći u svakoj namirnici biljnog ili životinjskog porekla.
Voće i povrće je najbogatiji izvor antioksidanasa. Najviši antioksidacioni potencijal imaju: bobičasto voće, trešnje, južno voće, suve šljive, brokoli, šargarepa, paradajz, masline. Bogat izvor antioksidanasa su i orašasti plodo-
Imune ćelije koriste slobodne radikale da bi se borile protiv infekcije. Slobodni radikali su deo složenog sistema kojim organizam sebe čuva
Brojne naučne studije pokazuju da hrana bogata antioksidansima smanjuje oksidativno oštećenje u većoj meri nego čisti suplementi
vi, kurkuma, zeleni čaj, crni luk, beli luk, cimet, kafa, crna čokolada.
Prema nekim studijama kafa je pojedinačno najveći izvor antioksidanasa u hrani prosečne osobe sa zapada. Međutim, to je najviše iz razloga što ova prosečna osoba ne jede dovoljno druge hrane bogate antioksidansima. Meso i riba takođe sadrže antioksidanse, ali u manjoj meri nego voće i povrće.
Neki od najvažnijih antioksidanasa u hrani su vitamin C, vitamin E, flavonoidi. Postoje mnogi sastojci koji deluju kao antioksidansi, ali imaju i druge funkcije, kao npr. kurkuminoidi u kurkumi ili oleokantal u ekstra devičanskom maslinovom ulju, koji imaju i snažno antiinflamatorno delovanje.
Kako sprečiti ili umanjiti oksidativni stres
Izloženost slobodnim radikalima i oksidativnom stresu nije moguće u potpunosti izbeći. Međutim, postoje načini da se njihov uticaj na organizam umanji. Ono što je suština jeste da se poveća nivo antioksidanasa, a smanji stvaranje slobodnih radikala.
Kako povećati nivo antioksidanasa
Nivo antioksidanasa u organizmu je moguće povećati njihovim unošenjem putem hrane, čime se sprečava oksidativni stres. 5 porcija
različitog voća i povrća dnevno je najbolji način da se telu obezbedi ono što mu je potrebno. Da li treba uzimati antioksidanse u obliku suplemenata
Dodatni unos antioksidanasa je važan za optimalno zdravlje, ali treba imati na umu da više nije uvek i bolje. Prekomerni unos čistih antioksidanasa može imati toksični efekat i umesto da spreči oksidativno oštećenje, može da ga izazove, što je fenomen poznat kao „antioksidativni paradoks.“
Većina zdravstvenih radnika savetuje da se izbegavaju visoke doze suplemenata. Mnogo bolja opcija je uzimanje namirnica koje su bogate antioksidansima. Brojne naučne studije pokazuju da hrana bogata antioksidansima smanjuje oksidativno oštećenje u većoj meri nego čisti suplementi. Pretpostavlja se da je to posledica sinergističkog dejstva svih fitonutrijenata u hrani koju jedemo.
Najbolja strategija koja obezbeđuje dovoljan unos antioksidanasa jeste raznovrsna ishrana bogata povrćem i voćem, zajedno sa primenom drugih zdravih navika.
Rešenje je uvek u balansu
Slobodni radikali i antioksidansi su deo našeg prirodnog funkcionisanja, a oksidativni stres se javlja kada slobodni radikali i antioksidansi nisu u balansu. Oksidativni stres može da izazove oštećenje na mnogim tkivima, što tokom vremena dovodi do brojnih bolesti. Izloženost slobodnim radikalima se ne može u potpunosti izbeći, ali se promenama životnog stila u smislu ishrane, fizičke aktivnosti ili životne sredine telo može držati u ravnoteži i smanjiti rizik od oštećenja ćelija i razvoja bolesti. l
Oksidativni stres se može sprečiti i zdravim životnim navikama. One nisu novina, ali da se podsetimo:
Redovna, umerena fizička aktivnost. Redovno vežbanje povećava nivo antioksidanasa i smanjuje rizik od oksidativnog stresa, a takođe je povezano sa dužim životnim vekom, sporijim starenjem i smanjenim rizikom od bolesti.
Prestanak pušenja. I pasivni pušači su izloženi istom riziku kao i aktivni, o čemu treba razmišljati i izbegavati boravak u prostorijama u kojma se puši.
Smanjiti unošenje različitih hemikalija. Tu se misli kako na isparljive hemikalije koje se svakodnevno koriste u domaćinstvu, tako i na pesticide i druge hemijske agense koji nalaze primenu u gajenju biljaka i proizvodnji hrane koju jedemo.
Zaštita od sunca. Prolongirano izlaganje UV zracima dovodi do fotooštećenja ćelija i povećava rizik od raka kože.
Smanjiti unos alkohola. Studije su potvrdile da čak i mala količina alkohola dovodi do značajnog porasta nivoa slobodnih radikala u organizmu.
Kvalitetan san. Dobar san je veoma važan za ukupnu ravnotežu u organizmu. Rad mozga, stvaranje hormona, ravnoteža slobodnih radikala i antioksidanasa su pod uticajem ritma spavanja.
Redovni obroci. Studije pokazuju da prejedanje i konstantno jedenje drži organizam u stanju oksidativnog stresa mnogo duže i češće nego uzimanje hrane u adekvatnim intervalima, u vidu manjih ili umerenih porcija.
Suočeni sa korona virusom i posledicama koje infekcija može imati po zdravlje, više nego ikada razmišljamo o preventivi. Jedna od najvažnijih mera prevencije je nošenje zaštitne maske za lice i to ne samo sporadično već u svim zatvorenim prostorima pa čak i na otvorenom kada je nemoguće održati fizičku distancu.
Nošenje maski postalo je naša svakodnevica i neosporno je da nas one štite od virusa, ali, mi kao ljudska vrsta nismo predodređeni za disanje kroz barijeru koju maska čini, pa je takođe, neosporno da dugotrajno nošenje maski ima i nekih negativnih efekata.
Prvi na udaru virusa su sluznice nosa, usta i ždrela. Nošenjem zaštitne maske pravimo barikadu za napad i prodor virusa i drugih patogena u organizam. Ukoliko do prodora ipak dođe, zdrava sluznica može da spreči dalje napredovanje neprijatelja.
Tako je u teoriji ali…
Dugotrajnim nošenjem maske sluznica usta i ždrela se isušuje i nadražuje te ne može u potpunosti da ispuni svoju zaštitnu funkciju što olakšava prodor virusa i drugih patogena u organizam.
Dugotrajnim nošenjem maske sluznica usta i ždrela se isušuje i nadražuje te ne može u potpunosti da ispuni svoju zaštitnu funkciju
Kontradiktorno zar ne?
Dodatni izazov predstavlja verbalna komunikacija. Da bi nas osoba kojoj se obraćamo čula, moramo govoriti glasnije što dodatno opterećuje glasnice. Kao posledica javlja se grebanje u grlu, kašljucanje da bi se grlo pročistilo, i promuklost.
Logično pitanje je: Da li nošenje maski i zdrava sluznica usta i ždrela mogu da budu na istoj strani?
Jedini ispravan odgovor je: Naravno da mogu i jesu samo, sluznici usta i ždrela treba malo pomoći. l
l Ispijajte tečnost što češće i u malim gutljajima. Na ovaj način obezbedićete da sluznice usta i ždrela budu dovoljno hidrirane što je jedan od preduslova zdravlja.
l Štedite svoje glasnice. Kada osetite da vas grlo grebe i glas posustaje, pre-
dahnite i nastavite govor posle gutljaja vode ili kraće pauze.
l Koristite pastile za grlo sa regenerišućim dejstvom. Preporučuju se pastile sa hidrogel kompleksom, hijaluronskom kiselinom i specijalnim ekstaktom islandskog lišaja koje pružaju dvostruku za-
štitu. Prilikom otapanja ovih pastila u ustima formira se dvostruki zaštitni film koji oblaže sluznicu i obezbeđuje intenzivnu hidrataciju. Dodatno, povećanjem gustine pljuvačke formira se fizička barijera koja može sprečiti infekciju virusima i ograničiti njeno dalje širenje.
EFIKASNO UBLAŽAVA
BOL U GRLU
IZAZVAN PREHLADOM
• Oslobađa disajne puteve bez osećaja utrnulosti
Hydro Formula
• Dvostruki zaštitni film: islandski lišaj + hidrogel kompleks sa hijaluronskom kiselinom
• Podstiče dugotrajnu regeneraciju sluznice usta i grla
Brine o tvom grlu i glasu
Pre upotrebe pročitati uputstvo! O nameni i neželjenim reakcijama na medicinsko sredstvo posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom.
Mikronutricija je deo nauke o ishrani koja proučava ciljani unos mikronutrijenata za očuvanje zdravlja i vitalnosti.
Mikronutricija precizno istražuje molekule koje se nalaze u hrani i način na koji ih ljudsko telo iskorišćava.
Mikronutricija uključuje pravilnu i uravnoteženu ishranu, a u slučajevima kada je to potrebno, i koncentrisane izvore mikronutrijenata i drugih supstanci sa fiziološkim dejstvom.
Nauka, kvalitet i sigurnost tri su stuba na kojima su zasnovani Nutripharm® proizvodi.
Mikronutrijenti su supstance čije su uloge u telu mnogobrojne: od rasta i razvoja, preko očuvanja otpornosti, osiguravanja energije do funkcije svih organskih sistema.
Mikronutrijenti uključuju vitamine, minerale, oligoelemente i esencijalne masne kiseline, a biljni ekstrakti, iako nisu mikronutrijenti, zbog svoje poznate i dokazane delotvornosti za ljudsko zdravlje postali su sastavni deo mikronutricije. Više nije uvek i bolje kad se radi o mikronutrijentima. Od izuzetne je važnosti optimalna doza, prava kombinacija sastojaka i uzimanje u pravom trenutku.
Kad je reč o ciljanom unosu mikronutrijenata iz koncentrisanih izvora, rešenje su dodaci ishrani. Dodatak ishrani formulisan na principima mikronutricije omogućava optimizaciju zdravstvenog kapitala svakog pojeddinca i održavanje zdravlja i vitalnosti.
Dodatak ishrani formulisan na principima mikronutricije omogućava optimizaciju zdravstvenog kapitala svakog pojedinca i održavanje zdravlja i vitalnosti.
Nutripharm® proizvodi zasnovani su upravo na principima mikronutricije. Svoju delotvornost Nutripharm® proizvodi zahvaljuju naučno potkrepljenim formulama, optimalno doziranim sastojcima i izboru sirovina koje omogućuju bolju apsorpciju i brže delovanje.
Nutripharm® dodaci ishrani nose dva znaka kvaliteta: GMP i Laboratorijski testirano koji garantuju da od proizvoda možete uvek očekivati vrhunski kvalitet, potvrđenu sigurnost i testiranu snagu i čistoću.
Nutripharm® proizvodi ne sadrže GMO, gluten i laktozu i dostupni su u formulama bez šećera. Dobra proizvođačka praksa (GMP) deo je sistema kontrole kvaliteta koji osigurava POSEBNOST I SIGURNOST proizvoda. Uključuje niz strogih zahteva koje proizvođač mora poštovati u svim delovima proizvodnog postupka - od izbora sirovina preko uslova proizvodnje i higijene pa do svih procesnih kontrola. Iako GMP nije obavezan u proizvodnji dodataka ishrani, Nutripharm® linija je proizvedena u skladu sa Dobrom Proizvođačkom Praksom čime je kvalitet proizvoda podignut na novi, još viši nivo. Svi sastojci kao i gotov proizvod se laboratorijski testiraju čime se potvrđuje njihov identitet, SNAGA, ČISTOĆA I KVALITET. GMP oznaka na Nutripharm® dodacima ishrani garantuje da su proizvedeni po najvišim standardima što ih čini samim vrhom u kvalitetu i sigurnosti.
1000 mg
pogodno i za vegetarijance sa ovojnicom za lakše gutanje
Zaštitno dejstvo vitamina C na imuni sistem je dobro poznato, istraživanja pokazuju da uzimanje većih doza (1g i više), mogu smanjiti trajanje prehlade i težinu simptoma.
Veće se doze vitamina C preporučuju:
• kod učestalih infekcija, prehlade i gripa
• kod krvarenja desni
• kod povećanih i psihičkih napora
• starijim osobama
• pušačima
VITAMIN C DOPRINOSI:
normalnoj funkciji imunog sistema
normalnom metabolizmu stvaranja energije, smanjenju umora i iscrpljenosti
normalnom funkcionisanju nervnog sistema
normalnoj psihološkoj funkciji
zaštiti ćelija od oksidativnog stresa
održavanju normalne funkcije imunog sistema za
normalnom stvaranju kolagena za normalnu funkciju desni
Tokom trudnoće u telu žene dešava se niz promena kako bi se telo pripremilo za porođaj. Većina tih promena nastaje pod dejstvom hormona i jedan od njih je relaksin.
Relaksin je hormon koji se stvara u jajnicima od strane žutog tela i oslobađa u sistemsku cirkulaciju.
Tokom trudnoće ovaj hormon oslobađa i placenta, kao i sluznica materice. Kod muškaraca hormon relaksin luči žlezda prostata i može se naći u semenoj tečnosti, ali ga kod muškaraca nema u krvi.
Čemu služi relaksin u ljudskom organizmu
Relaksin je ključan za proces reprodukcije kod žena. Nivo relaksina raste posle ovulacije, tokom druge faze menstrualnog ciklusa. U ovoj fazi relaksin opušta zid materice i priprema sluznicu materice za trudnoću. Ukoliko ne dođe do začeća njegov nivo opada do sledećeg ciklusa. Ukoliko do začeća dođe nivo relaksina nastavlja da raste tokom prvog trimestra pomažući u implantaciji oplođene jajne ćelije i rastu placente. Najviši nivo relaksina u krvi se dostiže u trećem trimestru. U ranoj fazi trudnoće, kako beba raste, relaksin takođe sprečava kontrakcije zida materice i prevremeni porođaj. Relaksin reguliše kardiovaskularni sistem i rad bubrega kod trudnica i pomaže u adaptaciji na povećanu potrebu za kiseonikom i hranljivim materijama. Smatra se da taj efekat postiže tako što opušta krvne sudove kako bi se povećao protok krvi ka placenti i bubrezima. Kako trudnoća odmiče relaksin izaziva rupturu membrana koje okružuju fetus i na kraju trudnoće, kada počne porođaj, opušta ligamente karlice i omekšava i širi grlić materice kako bi beba mogla da izađe. Uloga relaksina kod muškaraca nije dovoljno jasna. Smatra se da može da poveća pokretljivost spermatozoida u semenoj tečnosti.
Relaksin pripada istoj familiji hormona kao i insulin. Poslednjih 10 godina otkriveno je nekoliko peptida sličnih relaksinu, iako njihova funkcija još uvek nije potpuno jasna. Studije su pokazale da relaksin deluje i na druge sisteme u organizmu, a ne samo na reproduktivni sistem. Relaksin smanjuje fibrozu tkiva u bubrezima, srcu, plućima i jetri i ubrzava zarastanje rana. Fibroza tkiva je proces stvaranja tvrdog tkiva usled zapaljenja, što dovodi do nastanka ožiljaka i gubitka funkcije organa. Takođe, relaksin može da utiče na krvni pritisak tako što opušta krvne sudove, ubrzava rast novih i ima protivupalno dejstvo. Sva ova svoj-
U ranoj fazi trudnoće, kako beba raste, relaksin takođe spečava kontrakcije zida materice i prevremeni porođaj
stva čine relaksin potencijalnim kandidatom za primenu u terapiji velikog broja poremećaja i bolesti.
Regulacija nivoa
relaksina u organizmu
Kontrola oslobađanja relaksina kod ljudi još uvek nije u potpunosti razjašnjena. Veruje se da produkciju relaksina u jajnicima tokom menstrualnog ciklusa stimuliše lutenizirajući hormon (LH) koji stvara hipofiza, a u trudnoći humani horionski gonadotropin (hCG) iz placente. Ostaje nejasno da li relaksin može da utiče na hipofizu i fetus, tj. na lučenje ova dva hormona, kako bi mehanizmom povratne sprege regulisao sopstveno oslobađanje. Dejstvo relaksina na reproduktivni sistem i ostale organe se ostvaruje preko aktivacije specifičnih receptora na ovim tkivima.
Šta ako imam
previše relaksina?
Poremećaj sekrecije relaksina nije detaljno objašnjen. Studije ukazuju da je visok nivo relaksina u cirkulaciji kod trudnica povezan sa prevremenim porođajem, po svoj prilici preko njegovog efekta na rupturu fetalne membrane i otvaranje grlića materice. Dalja istraživanja su neophodna kako bi se potvrdila ova otkrića.
A šta ako imam premalo relaksina?
Ima dokaza da nizak nivo relaksina može da doprinese nastanku skleroderme, stanja u kojem je koža tvrda i zadebljala. To je posledica fibroznih promena i nastanka ožiljnog tkiva na koži. Pored kože, promene zahvataju i vezivno tkivo pluća, stomaka, krvnih sudova i postepeno dovode do gubitka funkcije ovih organa.
Nivo relaksina još uvek nije zvanično doveden u vezu ni sa jednom bolešću, ali izaziva veoma veliko interesovanje naučnika. Klinički eksperimenti sa čistim hormonom će detaljnije objasniti njegovu ulogu, pre svega u procesu reprodukcije, kao i moguću primenu u terapiji raznih akušerskih i ginekoloških poremećaja i bolesti vezivnih tkiva. l
Svedoci smo da je problem začeća, nažalost, sve češći izazov sa kojim se susreću parovi. Infertilitet predstavlja nesposobnost seksualno aktivnog para, koji ne koristi kontracepciju u toku jedne godine, da začne potomstvo, a zvanični podaci kažu da čak 15% parova ima ovaj problem.
Važno je što ranije detektovati da postoje određene poteškoće sa začećem i reagovati adekvatno, tako što će se oba partnera podvrgnuti ispitivanjima kako bi se ustanovilo zbog čega je ovaj problem nastao. Istraživanja pokazuju da muškarci, u jednakoj meri kao i žene, pate od infertiliteta. Premda ovaj problem izgleda zastrašujuće, njegovi uzročnici se adekvatnom terapijom mogu rešiti.
Kod dama je jedan od najčešćih uzročnika pojave infertiliteta prisustvo insulinske rezistencije i sindroma policističnih jajnika.
Miocystinn® Fertile je dijetetski suplement koji predstavlja jedinstvenu patentiranu formulaciju sa mio-inozitolom i d-hiro-inozitolom u odnosu 3,6:1, uz dodatak folne kiseline. Inozitoli imaju ključnu ulogu u terapiji sindroma policističnih jajnika zbog svoje prirodne funkcije u organizmu. Oni pozitivno utiču na regulaciju insulinske rezistencije, posledično uspostavljanje hormonske ravnoteže, regulaciju menstrualnog ciklusa, poboljšanje kvaliteta jajne ćelije, a sve u korist povećanja plodnosti i regulacije infertiliteta. Miocystinn® Fertile je terapija izbora u lečenju sindroma policističnih jajnika zahvaljujući svojim efektima koji su dokazani kroz brojne kliničke studije, ali i u praksi. Druga komponenta preparata, folna kiselina, spada
u vitamine grupe B i njen redovan unos je preporučen svim ženama koje žele da zatrudne, trudnicama i onima koje boluju od sindroma policističnih jajnika i insulinske rezistencije.
Muški infertilitet
Muški infertilitet se dijagnostikuje kroz parametre koji se prate na spermogramu, odnosno analizom semene tečnosti. Kada parametri kao što su zapremina semene tečnosti, broj spermatozoida, njihova pokretljivost i morfologija nisu zadovoljavajući, potrebno je krenuti sa adekvatnom i dokazano efikasnom terapijom. Preporučujemo proizvode Sperginn® Forte Sperginn® Q10. Ovi proizvodi sadrže aktiv ne principe koji dokazano pozitivno utiču na spermatogenezu, regulišu broj i kvalitet sper matozoida, povećavaju količinu produkovanog testosterona, a time doprinose normalnom fer tilitetu i reprodukciji. Jedinstveni sastavi ovih proizvoda i aktivne komponente u visokoj koncentraciji čine Sperginn® liniju proizvoda snažnom formulacijom za jačanje muškog re produktivnog zdravlja. Doziranje proizvoda je komforno, jer se uzima samo jedna doza jed
nom dnevno, a preporučena je primena proizvoda Sperginn® Forte 24 dana kako bi se snažno stimulisala spermiogeneza, a zatim je potrebno uzimati Sperginn® Q10 naredna 3 meseca, kako bi se ispoljio pun terapijski efekat u vidu produkcije kvalitetnijih spermatozoida, bolje pokretljivosti i veće vitalnosti. l
Da utroje novi dan ne bude samo san, Vaša Innventa pharm
Pelvična inflamatorna bolest (PIB) je stanje koje zahvata reproduktivni sistem žene. Relativno često se pogrešno i kasno dijagnostikuje i neadekvatno leči.
Osim što u akutnoj fazi može biti i životno ugrožavajuće, od značaja su i potencijalne dugoročne komplikacije pelvične inflamatorne bolesti. Učestalost javljanja ovog stanja se dosta razlikuje i u razvijenim zemljama sveta iznosi oko 5%.
Šta izaziva pelvičnu inflamatornu bolest
Pelvična inflamatorna bolest ili zapaljenska bolest male karlice je upala ženskih reproduktivnih organa: materice, jajnika, jajovoda i okolnih organa. Do upale dolazi usled infekcije koja se širi od vagine i grlića materice naniže. Pelvična inflamatorna bolest se uglavnom javlja kod seksualno aktivnih žena u reproduktivnom periodu, pogotovo kod žena koje boluju od polno prenosivih bolesti ili koje koriste intrauterini kontraceptivni uložak.
Ova bolest je polimikrobnog karaktera, što znači da u patogenezi može učestvovati veći broj mikroorganizama. U 30-50% slučajeva
PIB izaziva infekcija bakterijama Chlamydia
trachomatis i Neisseria gonorrhoeae. Njima treba dodati i bakterije se nalaze u materici tokom bakterijske vaginoze, kao što su: Gardnerella vaginalis, Prevotella spp., Mobiluncus
spp., Peptostreptococcus spp., Bacteroides spp., kao i Mycoplasma genitalium.
Simptomi pelvične inflamatorne bolesti
Pelvična inflamatorna bolest često ne daje nikakve simptome i to je tzv. „tihi“ oblik bolesti. Kada simptomi postoje, može se javiti samo jedan ili više njih istovremeno i to su:
l Bol u donjem delu stomaka i maloj karlici (najčešći simptom)
l Nelagoda ili bol tokom seksualnog odnosa koji se oseća duboko u karlici
l Bol pri mokrenju
l Krvarenje između ciklusa ili posle seksualnog odnosa
l Obilne i bolne menstruacije
l Pojačan iscedak neprijatnog mirisa, obično zelenkaste ili žućkaste boje
l Groznica i jeza
Većina ovih simptoma nije specifična za pelvičnu inflamatornu bolest, tako da je važno javiti se ginekologu da bi se na vreme postavila dijagnoza i započela terapija.
Kod manjeg broja žena javljaju se simptomi koji su veoma ozbiljni:
l Oštar bol u abdomenu
l Povraćanje
l Nesvestica
l Visoka temperatura (preko 38°C)
I ovi simptomi mogu ukazivati na neka druga, urgentna stanja, poput upale slepog creva ili vanmaterične trudnoće. Ukoliko se javi neki od ovih simptoma potrebno je odmah potražiti pomoć lekara, jer se infekcija može preneti u krvotok ili dalje na ostale delove tela, što može biti opasno po život.
Faktori rizika za razvoj pelvične
inflamatorne bolesti
Faktori rizika za nastanak i razvoj PIB preklapaju se sa onim za polno prenosive bolesti. To su:
l Ranije stupanje u seksualne odnose
l Često menjanje seksualnih partnera
U 30-50% slučajeva pelvičnu inflamatornu bolest izaziva infekcija bakterijama Chlamydia trachomatis i Neisseria gonorrhoeae.
l Nezaštićeni seksualni odnosi
l Korišćenje intrauterinog uloška (spirala)
l Nelečene infekcije Chlamydijom trachomatis
l Nelečena bakterijska vaginoza, koja je pokretač infekcije ostalim mikroorganizmima
l Vaginalno ispiranje
l Prekidi trudnoće
l Hirurške intervencije (biopsija grlića materice, kiretaža, histeroskopija, mogu dovesti do širenja infekcije)
l Istorija prethodnih epizoda PIB
Bolest je češća kod mladih žena (15-24 godine), najverovatnije zbog hormonalnih i fizioloških promena.
Kako se postavlja dijagnoza pelvične inflamatorne bolesti
Iskusan ginekolog već na osnovu opisa simptoma može posumnjati na PIB i u tom pravcu usmeriti dalji dijagnostički postupak. Transvaginalnim ultrazvučnim pregledom utvrđuje se stanje reproduktivnih organa, postojanje priraslica i ožiljaka i eventualno apscesa. Uzimanjem vaginalnog i cervikalnog brisa, koji se zatim mikrobiološki analiziraju, potvrđuje se prisustvo jednog ili više mogućih uzročnika infekcije.
Zlatni standard u postavljanju dijagnoze je i dalje laparoskopija (endoskopska operacija za direktnu vizualizaciju stomaka i male karlice).
Međutim, kod 15-30% žena ni laparoskopija neće omogućiti postavljanje prave dijagnoze, pa se pregled dopunjava magnetnom rezonancom.
Terapija pelvične inflamatorne bolesti
Pelvična inflamatorna bolest se leči antibioticima, najčešće kombinacijom različitih antibiotika, kako bi se pokrili svi mogući uzročnici. Ukoliko se sa lečenjem počne na vreme, terapija obično traje 14 dana. Već par dana od započinjanja terapije simptomi bi trebalo da se ublaže ili potpuno nestanu. Terapiju je potrebno sprovesti do kraja, čak i ako su se simptomi povukli. Pošto se bakterije koje izazivaju
PIB mogu preneti seksualnim kontaktom potrebno je lečenje oba partnera i uzdržavanje od seksualnih odnosa dok se terapija ne završi. Postoje i slučajevi kada pelvična inflamatorna bolest zahteva hospitalizaciju i bolničko lečenje, a to su situacije kada:
l dođe do razvoja tuboovarijalnog apscesa
l pacijentkinja ne reaguje na terapiju antibioticima
l pacijentkinja mora da prima antibiotike intravenski
l pacijentkinja ima jake bolove, povraća i ima visoku temperaturu.
Kod 15-30%
žena ni laparoskopija neće omogućiti postavljanje prave dijagnoze, pa se pregled dopunjava magnetnom rezonancom
Komplikacije pelvične inflamatorne bolesti
Nelečena pelvična inflamatorna bolest može imati za posledicu:
l vanmaterične trudnoće, l neplodnost i l hroničan bol u maloj karlici.
Kao posledica infekcije na jajovodima dolazi do stvaranja ožiljaka, jajnici se sužavaju i otežan je prolazak jajne ćelije od jajnika do materice. To povećava verovatnoću za pojavu vanmaterične trudnoće, kada se oplođena jajna ćelija usađuje u zid jajovoda umesto u zid materice. Procenjuje se da oko 10% žena sa pelvičnom inflamatornom bolešću pati od tubarnog oblika neplodnosti kao posledice upravo ovog stanje. To se posebno odnosi na žene koje odlažu terapiju ili imaju ponavljajuće epizode pelvične inflamatorne bolesti. Nakon samo jedne epizode pelvične inflamatorne bolesti relativni rizik za razvoj neplodnosti iznosi 7%, što se udvostručava nakon svake sledeće epizode. Ipak, većina žena koja se leči od PIB je u stanju da zatrudni bez ikakvih problema. l
U prevenciji upalnih procesa male karlice najvažniju ulogu ima rano otkrivanje i lečenje infekcija polno prenosivih bolesti. Rizik od pojave PIB se može smanjiti ukoliko:
l Praktikujete siguran seks sa novim partnerom pre nego se testovima potvrdi da ste oboje zdravi
l Izbegavajte vaginalno ispiranje
l Brišete se spreda ka pozadi, kako biste sprečili ulazak bakterija u vaginu
Skrining na Chlamidiju trachomatis se preporučuje svim seksualno aktivnim ženama do 25 godina starosti i ženama koje su u povećanom riziku da dobiju neku od seksualno prenosivih bolesti.
autor: Dr sc med.
Tatjana Mraović, dijetologIdok na pitanje „koliko imate kilograma“ čak i vitki smanjuju broj za bar neki kilogram... (to mi je oduvek bilo simpatično u savetovalištu za ishranu), na pitanje kolika vam je visina, po pravilu, dobijam odgovor koji tu cifru povećava. Bar malo, par desetina milimetara.
Ista baka, ništa neobično!
Na rast utiču nasledne osobine i socijalne okolnosti, ali dominatno genetika. Genetski potencijal rasta ili ciljnu visinu možete lako sami izračunati na osnovu visine oba roditelja.
Ciljna visina dečaka (cm) = (visina oca+visina majke)/2 + 6.5cm
Ciljna visina devojčica (cm) = (visina oca+visina majke)/2 - 6.5cm
Visina oba roditelja je dakle bitna, ali ne treba zanemariti bliske srodnike, čak i iz prošlih generacija. I njihova visina utiče na potencijal rasta deteta. Tako nije neobično da baka ili deka po maminoj ili tatinoj liniji, čiju četvrtinu gena nosimo, odredi niži rast i ako su roditelji visoki.
Prosečna visina, ili dužina na rođenju dečaka je oko 51,5cm (težina je oko 3625g). Devojčice su santimetar kraće (3475g teške). Rast je najintenzivniji u prva tri meseca života, pa do godinu dana. Vaše dete će verovatno biti dvostruko više od postignute visine sa navršene dve godine. Prosek u tom uzrastu je 87 centimetara, dakle visina sa dve godine puta dva. Posle treće godine života rast se ujednačava i iznosi 5 do 7,5cm godišnje ( a uobičajeno te-
Visinu određuje period puberteta. Kod devojčica on počinje obično između deset i po i jedanaest godina i završava se ranije.
žina raste za 2 do 3kg). Dakle, predškolarac i školarac prosečno raste 6 centimetara godišnje. Rast manji od 5 centimetara traži pažnju. Pre pubertet rast se usporava, a zatim ga adolescentska dob ubrzava, nešto intenzivni je u dečaka. Visinu određuje period puberteta. Kod devojčica on počinje obično između deset i po i jedanaest godina i završava se ranije. Uspostavljanje menstrualnog ciklusa praktično znači prestanak daljeg rasta (obično je to 15 godina). Pubertet dečaka počinje oko trinaeste godine, a intenzivniji rast se očekuje oko petnaeste. Rast se gotovo u potpunosti završava oko 17 godina, retko i tek po koji santimetar do dvadesetih. Važno je naglasiti da 80 odsto telesne visine dete dostiže pre puberteta.
Odojčad treba meriti šest puta u prvoj godini života, dva puta u drugoj, jednom godišnje do kraja adolescencije. Svaka sumnja da postoji poremećaj rasta obavezuje na češće merenje. U školskom uzrastu bar dva puta godišnje. Odstupanja od standardnih grafikona rasta iziskuju konsultaciju pedijatra i dečijeg endokrinologa.
Zabluda je da će problem rasta, ako postoji, rešiti pubertet. Mnogo je svrsishodnije rano otkriti poremećaj rasta i tražiti savet ili pomoć stručnjaka. Redovni sistematski pregledi su zato veoma važni. Rano otkrivanje problema sa rastom pruža veće izglede da terapija bude potpuno uspešna. To ne znači da je kasno za početak lečenja u pubertetu, i da je učinak nemoguć. U svakom slučaju pubertet deteta je zadnji čas da reagujete.
Pravilna ishrana i sport su bitni
O razlozima koji mogu dovesti do poremećaja rasta, a nisu malobrojni vam ja neću pisati. Dijagnostiku prepuštam endokrinologu pedijatru. Međutim jedan od povoda koji vodi problemu rasta, a tiče se moje specijalnosti, može
Želja za još kojim centrimetrom visine je univerzalno prisutna, kao usađena u predrasudu da ona znači nešto „bolje”, nešto „važno”, „vrednije”. Predrasuda ili ne, nevažno... i vaše dete će poželeti da poraste još malo. Koliko će? Da li možemo da pretpostavimo?
Da li se rast može pratiti? I zapravo najvažnije: da li se lako može uočiti, ako rast za uzrast nije regularan, da se na vreme reaguje. Na sva postavljena pitanja odgovor je DA, može!
biti nepravilna ishrana i mala fizička aktivnost deteta.
Savremeni trendovi ishrane u kojima se potenciraju jedne a eliminišu druge grupe namirnica nisu za preporuku nikome, a posebno ne deci. Makronutrijenti sve tri grupe (ugljeni hidrati, masti i belančevine) su neophodni, kako biljnog tako i životinjskog porekla. Isto važi i za mikronutrijetne: vitamine i minerale. Veganstvo kao trend ishrane roditelja prenet na decu je jedan od pogrešnih načina hranjenja. Posledica su nedostatak vitamina B12 i gvožđa, neophodnih za normalan rast i razvoj. Fizička neaktivnost usporava sve životne funkcije, pa i hormonske. Loša je iskoristljivost hrane koja neminovno vodi u metaboličke poremećaje. Zato, pravilna ishrana i fizička aktivnost kao savet ne smeju da budu ponavljane fraze, bez realizacije. Danak zdravlju kod vaše dece biće prisutan. Roditelji, budite na strani svoje dece, potražite stručnjake i poslušajte njihovo mišljenje. l
Važno je naglasiti da 80 odsto telesne visine dete dostiže pre puberteta. Zabluda je da će problem rasta, ako postoji, rešiti pubertet.
Proteini i hranljive materije u jajima pomažu deci da se koncentrišu
Mlečna mast može pomoći u održavanju moždanih ćelija u dobroj formi za slanje i prijem informacija.
Ovsena kaša bogata proteinima i vlaknima pomaže u održavanju čistoće srca i mozga.
Riba je dobar izvor vitamina
D i omega-3, koji štite mozak od opadanja mentalnih veština i gubitka pamćenja.
Deca često žude za slatkišima, posebno kada se osećaju tromo.
Jabuke i šljive su prikladne za užinu i sadrže kvercetin, antioksidans koji se bori protiv pada mentalnih veština.
Puni folata i vitamina, spanać i kelj povezani su sa manjom verovatnoćom obolevanja od demencije kasnije u životu.
Jedinstveni, 3 u 1 dodatak ishrani za zdrav imunitet dece u obliku ukusne mlečne čokolade. Sadrži kulture dobrih bakterija, vitamine i minerale potrebne za zdrav rast i razvoj dece i snažan imunitet.
Kompanija Ricter Gedeon je 25. februara održala prvi međunarodni vebinar za farmaceute na temu urgentne kontracepcije. Vebinar je pratilo više od 8.000 farmaceuta sa pet kontinenata iz 28 država na 15 različitih jezika, koji su direktno mogli postavljati pitanja predavačima.
U toku ovog virtuelnog susreta internacionalnog karaktera govorilo je 5 predavača, vrsnih stručnjaka iz oblasti ginekologije, akušerstva i farmacije koji su kroz svoja predavanja pružili potrebne informacije i rešili brojne nedou-
autor: Prof. dr Ana Mitrović Jovanović, profesor ginekologije i akušerstva
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije pilula za hitnu kontracepciju može sprečiti neželjenu trudnoću u 99% slučajeva.
mice na temu urgentne kontracepcije.
Među njima je i profesor doktor Ana Mitrović Jovanović, profesor ginekologije i akušerstva na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i načelnica Odeljenja dnevne bolnice na Univerzitetskoj ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front”. Kao eminentni stručnjak prof. dr Mitrović Jovanović je odgovorila na nekoliko ključnih pitanja koja su u žiži interesovanja kad je urgentna kontracepcija u pitanju:
3. Koliko puta u toku meseca se može korisiti?
Korist uvek prevazilazi rizik, nema ograničenje u broju ponovljenih primena, znači može se primeniti i više puta u toku jednog menstrualnog ciklusa ukoliko postoji indikacija, ali treba imati na umu da hitna kontracepcija nije metoda redovne kontracepcije. Ako žena učestalo traži hitnu kontracepciju to je alarm za savetovanje o metodama redovne kontracepcije.
4. Da li je moguć nastavak primene redovne kontracepcije prilikom upotrebe levonorgestrela/ urgentne kontracepcije?
2. Kako se hitna kontracepcija uzima?
Pilula za hitnu kontracepciju se primenjuju što pre, po mogućstvu u roku od 12h, a najkasnije u roku od 72h od seksualnog odnosa
Upotreba levonorgestrela ne isključuje nastavak primene redovne hormonske kontracepcije. Preporuka Svetske zdravstvene organizacije i Američkog društva za hitnu kontracepciju je da se odmah nakon primene hitne kontracepcije može započeti primena redovne kontracepcije. U slučaju propuštene doze oralne kontracepcije treba nastaviti primenu leka odmah nakon popijene hitne kontracepcije.
5. Da li ste primetili porast ili smanjenje broja trudnoća u poslednjih godinu dana?
U godini pandemije život kroz broj trudnoća pobeđuje kovid. Kada je u pitanju broj trudnoća nismo registrovali neka značajnija odstupanja od uobičajenog broja, s tim da bih naglasila da su naše pacijentkinje bile posebno zaintersovane ali i više zabrinute o potencijalnom uticaju kovida na plodnost, trudnoću i porođaj.
6. Da li se savetuje izbegavanje trudnoće zbog aktuelne epidemiološke situacije?
Svakako da se savetuje da se infekcija kovidom izbegne tokom trudnoće jer su buduće trudnice u većem riziku od težih komplikacija ukoliko su trudne i dobiju ovu infekciju, posebno ukoliko pored same trudnoće one imaju i pridružena oboljenja kao što su dijabetes, gojaznost, hronična obstruktrivna bolesta pluća, bubrežni problemi, hipertenzija itd.
7. Epidemiološka situacija i dojenje. Savetuje se dojenje i blizak kontakt mame i novorođenčeta uz poštovanje preporučenih mera. Kada postoji rizik od infekcije u nekoj porodici obavezno je nošenje maske i pranje ruku kada mama prilazi detetu čak iako je mama asimptomatska (ali je imala kontakt sa obolelim od kovida).
Kovid pozitivna mama može da doji novorođenče ukoliko želi, ukoliko se dobro oseća i ukoliko nije febrilna.
Ukoliko mama ima težu kliničku sliku preporučuje se da se izmaza na 2-3h da bi sačuvala laktaciju kada se oporavi.
8. Vakcinacija i planiranje porodice (da li se savetuje odlaganje trudnoće zbog prijema vakcine)?
Prema sadašnjim preporukama savetuje se vakcinacija i revakcinacija pre planiranja trudnoće. Od revakcine se savetuje trudnoća posle mesec dana. Ukoliko se trudnoća desi između dve doze vakcine savetuje se da se nastavi sa redovnom revakcinacijom bez obzira na ranu trudnoću. Smatra se da trudnice ne treba uskratiti za vakcinu ukoliko su u grupi sa povišenim rizikom od infekcije kovidom i/ili ako žive u okruženju sa neposredno lošom epidemiološkom situacijom gde je visok rizik zaražavanja. Nema studija u vezi vakcinacije trudnica ali klinički rezultati do sada vakcinisanih trudnica u Americi pokazuju da nije bilo neželjenih efekata koji bi zabranili vakcinu u ovoj grupi pacijentkinja. Napomenula bih da o kovidu, trudnoći i vakcini još učimo. l
Konačni cilj kontracepcije, hitne i redovne, je da potpomogne očuvanju opšteg i reproduktivnog zdravlja žene u cilju planiranja porodice. Uloga farmaceuta je da u domenu svojih profesionalnih kompetencija ženama pruže podršku u toj sferi.
Savremeni život ne možemo da zamislimo bez mobilnih telefona, pre svega pametnih, koji su postali sastavni deo našeg svakodnevnog funkcionisanja.
Taj mali kompjuter koji svako od nas danas nosi u džepu je izvor mnogih olakšica, ali nažalost i mnogih ne tako dobrih stvari.
Već dugo se naučnici bave uticajem pametnih telefona na naše zdravlje, sa različitih aspekata, a mi ćemo vam ovde navesti neke najvažnije i najčešće opasnosti koje pametni telefoni nose sa sobom.
Mikrobiološka kontaminacija
Istraživači laboratorije „Mansi“ analizirali su površine smartfon uređaja i utvrdili da su opasniji od običnih mobilnih telefona. Dok smo običan mobilni uglavnom uzimali u ruke samo kada zovemo ili pišemo SMS, smartfon često sa sobom nosimo u kupatilo, teretanu ili krevet kako bismo vreme prekratili nekom od aplikacija. Smatra se, na primer, da 1 od 6 telefona nosi na sebi bakteriju E. coli. Kao što čistimo sve površine sa kojima dolazimo u kontakt tako i telefon treba očistiti s vremena na vreme. Najsigurniji na-
Još uvek nije jasno da li mobilni telefon zaista može da dovede do artritisa, ali definitivno može da pogorša simptome ove bolesti. Ponavljajući pokreti, poput onih pri držanju telefona ili slanju poruka mogu prouzrokovati ili pogoršati stanje artritisa. Artritis palca izaziva bol i ukočenost baze palca, na mestu njegovog spajanja sa ručnim zglobom. Jedini lek za ovo stanje jeste odmor, uz nekorišćenje mobilnog telefona, a u slučaju jakih bolova može se uzeti antireumatik.
čin dezinfekcije smartfon uređaja je pomoću meke krpe nakvašene razblaženim alkoholom.
Problemi sa vratnom kičmom Dugotrajno gledanje nadole u ekran telefona isteže mišiće vrata i može da dovede do spazma i ukočenosti. Često se javlja i neuropatski bol koji se širi niz kičmu ili ka ramenu i niz ruku. Ukoliko telefon koristite u dužem vremenskom periodu preporuka je da se na svakih 20 minuta ispravite, istegnete i razgibate, da se što manje naginjete napred dok gledate u ekran, da telefon uvek držite u nivou očiju… Bol u vratu se može javiti i ako dugo vremena pridržavate telefon ramenom i uhom, nakrivljeni na jednu stranu. Ovo nije prirodna pozicija tela. Da biste izbegli bol istegnite vrat u svim pravcima kad god možete, a ako se bol već javila možete probati sa toplim oblogama i lekovima protiv bolova. Joga i pilates mogu pomoći u održavanju snažne kičme i ublažavanju bola u leđima.
Sindrom kubitalnog tunela
Sindrom kubitalnog tunela je medicinsko stanje ruke koje se odnosi na dugotrajnu kompresiju ulnarnog nerva u tunelu sa unutrašnje strane lakta. Ako se oslanjate na laktove dok kuckate po telefonu ili razgovarate ili ako ih savijate da biste pridržavali telefon uz uho, to može da iritira ulnar-
ni nerv na laktu. Tipični simptomi ovog stanja su utrnulost i peckanje u domalom i malom prstu, kao i bol na unutrašnjoj strani lakta ili podlaktice. Da biste izbegli ove probleme pokušajte da ne držite lakat na tvrdoj površini niti da ga predugo držite savijenim i pravite pauze kako biste ruku razgibali u različitim pravcima.
Korišćenje telefona u vožnji
Da li ste znali da je za slanje jedne poruke potrebno bar 5 sekundi?
Zvuči malo, ali ako ste za volanom to je dug period. Ukoliko vozite brzinom od 90 km/h, za 5 sekundi ćete preći skoro dužinu fudbalskog terena! Samo jedna poruka, pisana ili glasovna, pri ovoj brzini može imati fatalne posledice. Razgovor preko telefona dok vozite, čak i kada su vam ruke slobodne, takođe nije bezopasan. Neki matematički modeli pokazuju da ukoliko telefonirate dok vozite verovatnoća da doživite saobraćaj-
nu nesreću je 4 puta veća! Studije pokazuju da je danas svaka 5. saobraćajna nesreća izazvana korišćenjem telefona. Glavni razlog je smanjena pažnja i nedovoljna usredsređenost na samu vožnju. Hodam i telefoniram, gde je tu opasnost
Sam razgovor i nije toliko strašan, ali često uzmemo telefon samo da nekome nešto brzo napišemo. Tih par sekundi je dovoljno da ne gledamo kuda hodamo, da se sapletemo, padnemo, možda čak i na kolovoz, što može biti veoma opasno. Ovo se odnosi i na boravak u kući. Najčešće povrede u kući danas se dešavaju usled korišćenja mobilnog telefona, a to su obično istegnuća mišića i tetiva, lomovi i povrede glave.
Problemi sa očima
Kraća talasna dužina plavog svetla sa ekrana telefona umara oči i izaziva bol, a može čak da dove-
Kraća talasna dužina plavog svetla sa ekrana telefona umara oči i izaziva bol, a može čak da dovede i do oštećenja rožnjače i slabljenja vida.
de i do oštećenja rožnjače (providni polukružni prednji deo oka) i slabljenja vida. Ako primetite ovakve probleme najbolje je da ograničite upotrebu uređaja sa plavim svetlom, kao što su telefon i kompjuter, odmarate oči što je više moguće, koristite veštačke suze i
obogatite ishranu antioksidansima koji će zaštiti oko.
Poremećaj spavanja
Previše bilo kog svetla nakon što sunce zađe može da naruši ritam spavanja. Poremećaj spavanja se dovodi u vezu sa dijabetesom, gojaznošću, bolestima srca i mnogim drugim zdravstvenim tegobama. Plava svetlost sa ekrana mobilnih telefona je posebno loša za san, pa se trudite da minimum sat vremena pre odlaska na spavanje odložite telefon.
Interferencija sa drugim medicinskim uređajima
Ukoliko koristite telefon u blizini drugih medicinskih pomagala kao što su pejsmejker ili implantabilni defibrilator može doći do greške u njihovom radu. Telefoni mogu interferirati čak i sa nekim vrstama slušnih pomagala. Ako primetite nešto od ovoga obavezno se obratite lekaru. l
NS Dr sci. med. Nada Babović, Institut za onkologiju i radiologiju Srbije
Uprkos raznolikosti efikasnih terapijskih režima koji su aktuelni poslednjih godina, incidenca i prevalenca melanoma, kontinuirano rastu na globalnom nivou. Terapijska strategija u ovoj bolesti nastavlja da se ubrzano menja, kako promocijom novih standarda u ranijim fazama bolesti, tako i promocijom novih agenasa. Moderna, dualna terapija melanoma ostvarila je nedvosmisleni benefit u preživljavanju pacijenata sa, pre svega, metastatskim melanomom, i konačno, posle više decenija, suštinski promenila njihovu lošu prognozu.
Razvoj lekova
Od 90-tih godina prošlog veka do danas, odobreno je više efikasnih lekova, u okviru kojih dve osnovne terapijske strategije čine target lekovi, BRAF i MEK inhibitori i nova klasa imunoterapeutika, imuni ček point inhibitori.
Zahvaljujući otkriću mutacije BRAF gena i njegove ključne uloge u razvoju melanoma, počinje era konačno efikasnijeg lečenja ove, i dalje, infaustne bolesti. 2011. godine, koju mnogi nazivaju godinom melanoma, odobren je prvi BRAF inhibitor - vemurafenib, a zatim i dabrafenib, na osnovu rezultata velikih kliničkih studija, koje su jasno potvrdile njihovu superiornost u odnosu na višedecenijski standard hemioterapeutik - dakarbazin.
Zbog razvoja rezistencije na mo-
Zahvaljujući otkriću mutacije BRAF gena i njegove ključne uloge u razvoju melanoma, počinje era konačno efikasnijeg lečenja ove, i dalje, infaustne bolesti.
noterapiju BRAF-inhibitorima, u godinama koje slede, sprovedeno je više velikih studija faze 3 na skoro
1300 pacijenata, koje su ispitivale kombinaciju BRAF i MEK inhibitora, i jasno dokazale prednost njihove kombinacije u odnosu na monoterapiju.
Zbog toga, još 2015. godine, oni postaju opšte prihvaćeni standard za lečenje pacijenata sa metastatskim BRAF mutiranim genom. Trenutno postoje tri odobrene kombinacije BRAF i MEK inhibitora: Dabrafenib + Trametinib, Vemurafenib + Kobimetinib, i od nedavno, Enkorafenib + Binimetinib.
Dilema kliničara-target ili imuno terapija
Da nije sve jednostavno u lečenju ovih pacijenata, jeste činjenica da svetski vodiči za njih istovremeno preporučuju i imunoterapiju kao standard. Otuda stalna dilema kliničara - kada preporučiti target, a kada imuno terapiju. Da li odluka zavisi od terapijske toksičnosti, specifičnih karakteristika bolesti ili bolesnika, ili od preference kliničara i bolesnika? I dalje nema preporuka kada prekinuti terapiju pri postizanju povoljnog odgovora, posebno kompletne remisije. Da li ovu terapiju pri-
menjivati intermitentno, u cilju odlaganja rezistencije, ili se ona može ponoviti u daljem toku bolesti, nakon sekundarne primene imunoterapije? I naravno, nedostaju prediktivni biomarkeri koji bi rešili upravo prethodno navedene dileme.
Ček point inhibitori
Što se tiče ček point blokade, njena efikasnost u odnosu na sve dotadašnje onkološke terapije, prvo je potvrđena upravo u metastatskom melanomu.
Odavno se pretpostavljalo da bi imuni sistem mogao biti idealno antikancer oružje, ali je dugo nedostajao odgovarajući target. Razvojem imunih ček point inhibitora ostvaren je epohalan progres u lečenju malignih pacijenata.
Otkriće anti CTLA4 antitela - ipilimumaba, kao i anti PD-1 antitela - nivolumaba i pembolizumaba, definitivno i nepovratno je promenilo prognozu pacijenata sa uznapredovalim melanomom.
Danas su ova tri imunoterapeutika, kao i kombinacija ipilimumaba sa nivolumabom, odobreni kao standardne terapije kako u primarnom tako i u sekundarnom pristupu pacijentima sa metastatskim melanomom, nezavisno od BRAF statusa.
Naravno da su odobrenju prethodile velike kliničke studije koje su jasno potvrdile njihovu efikasnost i bezbednost.
Na osnovu rezultata, sada već petogodišnjeg praćenja pacijenata lečenih bilo target ili imunoterapijom, pokazano je da je stopa objektivnog odgovora najviša primenom target terapije, a dužina odgovora najveća primenom kombinacije imunih ček point inhibitora. Stopa petogodišnjeg preživljava-
nja za target terapiju i monoterapiju anti PD-1antitelima je 35-40%, a za kombinovanu imunoterapiju oko 50%.
Terapija prilagođena bolesniku
Uz sve dileme i ograničenja u lečenju BRAF mutiranih metastatskih melanoma, kako se u svakodnevnoj kliničkoj praksi donosi terapijska odluka za određenog pacijenta?
S obzirom da kombinacija BRAF i MEK inhibitora ostvaruje brzi odgovor sa tumorskim debulking-om, ona je terapija izbora kod simptomatskih pacijenata i/ili brze progresije bolesti i/ili povišenih vrednosti laktat dehidrogenaze. S druge strane, imunoterapija ostvaruje spori odgovor, ali kad se odgovor postigne on dugo traje, i zato su imuni ček point inhibitori terapija izbora kod asimptomatskih pacijenata i/ili sporije progresije bolesti (sa lokalizacijom metastaza najčešće u limfnim čvorovima, koži ili potkožju).
Melanomi sa metastazama na mozgu
Poseban klinički scenario čine melanomi sa metastazama u mozgu koje su zastupljene u oko 20% pa-
Kod pacijenata sa metastazama u mozgu preporučuje se istovremena primena target ili imunoterapije sa lokalnom terapijom, uz opasnost da se pojave komplikacije u smislu nastanka perilezionih edema, nekroze prethodno zračenih lezija ili intralezionih hemoragija.
Stopa petogodišnjeg preživljavanja
za target terapiju i monoterapiju anti PD-1antitelima je 35-40%, a za kombinovanu imunoterapiju oko 50%.
cijenata pri dijagnozi bolesti. Kod njih se prvo moraju kontrolisati simptomi povišenog intrakranijalnog pritiska, kortikosteroidima, antiepilepticima i lekovima za očuvanje kognitivne funkcije, a zatim primeniti lokalni tretman moždanih metastaza, bilo operacijom, radioterapijom ili, u novije vreme, gama nožem, tj. radiohirurgijom.
Međutim, i pored navedenih strategija, do nedavno, medijana ukupnog preživljavanja ovih pacijenata bila je svega oko 6 meseci. Zato se preporučuje istovremena primena target ili imunoterapije sa lokalnom terapijom, uz opasnost da se pojave komplikacije u smislu nastanka perilezionih edema, nekroze prethodno zračenih lezija ili intralezionih hemoragija.
Kod ovih pacijenata, target terapija ostvaruje visoku stopu odgovora sa kraćim trajanjem u odnosu na ekstrakranijalnu bolest, a imunoterapija (posebno kombinacija) ostvaruje manju stopu odgovora uz duže trajanje.
Prema aktuelnim onkološkim vodičima, preporuke za melanome sa asimptomatskim metastazama u mozgu su jasne: opciono, prvo se primenjuje lokalna terapija stereotaksičnom hirurgijom, a onda,
u zavisnosti od BRAF statusa, imunoterapija ili kombinacija BRAF i MEK inhibitora kod BRAF pozitivnih melanoma, ili samo imunoterapija kod onih sa BRAF nemutiranim statusom. U toku ili nakon sistemske terapije, opciono se može opet primeniti stereotaksična hirurgija, gama nožem.
U cilju daljeg povećanja efikasnosti u lečenju pacijenata sa metastatskim BRAF mutiranim melanomom, sprovedeno je nekoliko studija sa trojakom terapijom, kombinacijom BRAF i MEK inhibitora sa anti PD-1 antitelom. Dokazano je da ova kombinacija produžava trajanje odgovora u odnosu na primenu samo BRAF i MEK inhibitora, ali uz značajno povećanje toksičnosti, zbog čega je neophodno dalje praćenje radi procene njenog uticaja na ukupno preživljavanje pacijenata.
Adjuvantna terapija
visokorizičnih melanoma
S obzirom da su imuni ček-point inhibitori i BRAF i MEK inhibitori potvrdili svoju efikasnost u metastatskom melanomu, krajnje je logično što su ispitivani i u adjuvantnom pristupu kod visoko
rizičnih melanoma, a u cilju redukovanja rizika od relapsa bolesti ili smrti.
Sprovedeno je nekoliko adjuvantnih studija, sa kombinacijom dabrafeniba i trametiniba kod BRAF mutiranih, visoko rizičnih melanoma, kao i sa anti PD-1 antitelima, pembrolizumabom ili nivolumabom, nezavisno od BRAF statusa. Nakon petogodišnjeg praćenjenja pacijenata sa visoko rizičnim BRAF mutiranim melanomom
III stadijuma, koji su nakon kompletne resekcije primarnog tumora, godinu dana adjuvantno lečeni kombinacijom dabrafeniba i trametiniba, pokazano je da je stopa petogodišnjeg preživljavanja bez relapsa bolesti primenom kom-
binovane terapije bila 52% u odnosu na 36% kod pacijenata koji su primali placebo. Rizik od progresije bolesti bio je smanjen za 49% u korist dabrafeniba i trametiniba.
I studije sa anti PD-1 antitelima jasno su potvrdile da primena pembrolizumaba ili nivolumaba ostvaruje značajan benefit u preživljavanju bez relapsa bolesti, nezavisno od BRAF statusa.
Za sada, adjuvantnu terapiju vi-
U toku ili nakon sistemske terapije, opciono se može opet primeniti stereotaksična hirurgija, gama nožem
sokorizičnih melanoma preporučuju samo američki onkološki vodiči, dok evropski vodiči smatraju da odluku o adjuvantnoj terapiji treba donositi individualno, vodeći računa o toksičnom profilu ovih terapija.
Standardna terapija BRAF mutiranih metastastkih
melanoma
Dakle, danas je standardna terapija BRAF mutiranih metastatskih melanoma dvojaka: kombinacija BRAF i MEK inhibitora ili imuni ček point inhibitori (monoterapija ili kombinacija). Kod BRAF mutiranih melanoma indolentnog toka, manjeg tumorskog opterećenja i normalnih vrednosti laktat dehidrogenaze, prva linija su najčešće imuni čekpoint inhibitori, a nakon progresije na imunoterapiju, kombinacija BRAF i MEK inhibitora. Dokazano je da su pembrolizumab i nivolumab efikasniji od ipilimumaba, a da je kombinacija nivolumaba i ipilimumaba, efikasnija od monoterapije ali i značajno toksičnija. Za razliku od imunoterapije, kombinacija BRAF i MEK inhibitora je efikasnija i manje toksična od mono target terapije. Standardna terapija za BRAF nemutirane metastatske melanome
je samo imunoterapija (monoterapija ili kombinacija), tako da se nakon progresije na imunoterapiju, pacijenti uobičajeno prevode na hemioterapiju baziranu na dakarbazinu, koja je vrlo ograničeno efikasna.
Primena adjuvantne terapije kod visoko rizičnih melanoma, verovatno će u skoroj budućnosti, značajno poboljšati prognozu ovih bolesnika i smanjiti broj onih sa metastatskom bolešću. l
I, na kraju, iako metastatski melanom ostaje devastirajuća bolest, jasno je da je otkrićem BRAF i MEK inihibitora i imunih ček-point inhibitora, postignut epohalan napredak posle više od 40 godina neefikasnog lečenja. Smatra se da će primenom ovih modernih i efikasnih lekova, čak 50% pacijenata sa metastatskim melanomom biti klinički izlečeno.
Udruženje pacijenata obolelih od melanoma osnovano je krajem 2014, godine sa ciljem da se bori da inovativne terapije za melanom i u Srbiji budu dostupne pacijentima o trošku fonda. To je kao da smo planirali da odemo na Mars. Početkom 2016. godine, krenuli smo u našu prvu kampanju i u oktobru te godine, pacijentima koji su bolovali od metastatskog melanoma odobrena su dva leka. Nedovoljno, ali načinjen je prvi korak. Prošlu godinu završili smo sa šest lekova za metastatski melanom i sada se borimo za adjuvantnu terapiju. Nadam se da će uskoro pacijenti koji boluju od melanoma a kod kojih još nije došlo do četvrtog stadijuma biti u prilici da se leče, što danas nažalost nije slučaj. Najveće zasluge za sve ovo ima profesorka Lidija Kandolf Sekulović, predsednica savetodavnog odbora našeg udruženja, ali i mnogi lekari, farmaceuti, stručnjaci za PR i, na kraju krajeva, pacijenti, članovi njihovih porodica i prijatelji.
Najveći problem sa kojim se borimo u ovom trenutku, ne računajući koronu, je što VMA iz nekih potpuno neshvatljivih razloga ne učestvuje u davanju terapije pacijentima. Na Institutu za onkologiju i radiologiju je velika gužva, što predstavlja veliki nepotreban napor i za lekare i za pacijente. Da li će i kada ovo pitanje biti rešeno, ne znam, ali je neverovatno da se taj problem ne rešava godinama i da nadležni organi upiru prstom jedni u druge – Ministerstvo odbrane ka Rfzo-u i obrnuto. Naučio sam da je problem kada nema para, ali ovde nije problem u nedostatku novca nego u nedostatku dobre volje. Dok se to ne reši, naši pacijenti stajaće dok čekaju konzilijum na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, jer nema dovoljno stolica. Da, dobro ste pročitali, pacijenti koji imaju melanom u četvrtom stadijumu moraju da stoje zbog nebrige države.
U Zemunu, marta 2021. godine Savo Pilipović
autor: Dr sci. med.
Nenad Mijalković, gastroenterolog-onkolog
Šef digestivne onkologije, Klinički centar Srbije
Karcinom debelog creva jedan je od najčešćih karcinoma. Kod muškaraca je po učestalosti na drugom mestu, odmah iza raka pluća, a kod žena na trećem, iza raka dojke i pluća. U svetu godišnje oboli 1.4 miliona ljudi, a u Srbiji ima oko 4500 novih slučajeva godišnje.
Simptomi koji mogu ukazati na postojanje problema
Među simptomima najčešće je krvarenje u stolici i mikrocitna anemija sa niskim nivoom gvožđa u serumu. Ukoliko je kod nekog pacijenta prisutno ovo krvarenje, to ne znači odmah da ima rak debelog creva, jer se ovo krvarenje može javiti i kod venskih bolesti (hemoroida). Bez obzira na postojanje hemoroida pojava krvi u stolici i anemija je alarm da treba uraditi totalnu kolonoskopiju. Veoma su česti slučajevi da se zbog hemoroida ova bolest otkrije tek u kasnoj fazi, kada se ne može govoriti o izlečenju, pa je od velike važnosti javiti se lekaru na vreme.
Od drugih simptoma može se javiti izmena crevnog pražnjenja, nadutost, gasovi, sužena stolica (tzv. izgled olovke koji potiče od suženog lumena creva zbog prisustva tumora).
Kako se postavlja dijagnoza
Dijagnoza se postavlja kolonoskopskim pregledom i histopatološkim nalazom, ali je obavezno uraditi i skener grudnog koša, trbuha i male karlice, kao i tumorske markere pre odluke o algoritmu lečenja. Kolonoskopski pregled je veoma značajan i u prevenciji, jer se tim pregledom mogu otkriti i ukloniti polipi koji predstavljaju prekancerogeno stanje. Skrining kolonoskopija se preporučuje svim gradjanima
posle 45. godine starosti, posebno ako je u porodici bilo karcinoma debelog creva.
Strategije lečenja
U slučaju potvrđene dijagnoze lečenje zavisi od stadijuma bolesti. Ukoliko se tumor nalazi u ranoj fazi, tako da se nije raširio u druge delove organizma, lečenje je hirurško sa postoperativnom hemioterapijom koja treba da smanji rizik od vraćanja ili diseminacije bolesti. Međutim, ukoliko se radi o metastatskoj fazi bolesti, u lečenje se uvodi i sistemska terapija uz eventualnu hiruršku resekciju metastaza u jetri ili plućima.
Sistemska terapija je u najvećem broju slučajeva hemioterapija, a danas postoje i novi biološki lekovi koji se daju za ovu namenu, prema određenim karakteristikama bolesti. Sve odluke o lečenju donose se u okviru multidiscipli-
Sistemska terapija je u najvećem broju slučajeva hemioterapija, a danas postoje i novi biološki lekovi koji se daju za ovu namenu, prema određenim karakteristikama bolesti.
niranog tima (onkološkog konzilijuma), koji čine medikalni onkolog, hirurg, radijacioni onkolog i radiolog. Za pacijente koji imaju metastatsku bolest, značajan je izbor terapije u prvoj terapijskoj liniji, a takođe i kontinuitet u lečenju (dostupnost što više terapijskih opcija) da bismo imali najbolji mogući ishod.
Ukoliko vam postave dijagnozu kolorektalnog karcinoma, ne očajavajte jer to nije smrtna presuda!
Veoma je važno da se pre operacije javite na konsultaciju kod iskusnog digestivnog medikalnog onkologa, koji će osmisliti strategiju uspešnog lečenja i dopuniti dijagnostiku pre operacije. U slučaju da je karcinom u rektumu (završnih 15 cm debelog creva), obavezno je preoperativna radioterapija uz hemioterapiju, koja značajno popravlja ishod bolesti i preživljavanje. Rak debelog creva je izlečiv, čak i ako postoje metastaze u jetri ili plućima. Dobro smišljena strategija sistemske terapije u kombinaciji sa hirurgijom i radioterapijom vodi ka izlečenju!
Mart mesec je bio mesec borbe protiv raka debelog creva i služi svima kao podsetnik da treba da proverimo zdravlje svog digestivnog sistema. Uradite kolonoskopiju, jer rak debelog creva je izlečiv! l
autor: Mr Ph. Nikola
KitanovićKamilica – biljka jedinstvene arome i izuzetne lekovitosti, već hiljadama godina koristi se u tradicionalnoj medicini. Kod nas je poznata pod brojnim imenima: ramenak, titrica, prstenak, milica-trava, kokošnjak, popadija, gorčak, carev cvet.
Njeno latinsko ime – matricaria – aludira na matericu, tj. na široku tadašnju primenu kamilice za ginekološke probleme (menstrualne bolove, poremećaje spavanja u vezi sa PMS-om). Međutim, u te svrhe kamilicu danas agencije za lekove ne preporučuju. Treba pak imati na umu da rimska kamilica nije sinonim za običnu kamilicu, već da se radi o potpuno drugoj biljci koju i ne viđamo tako često u Srbiji.
Rasprostranjenost i polja primene
Poreklom iz istočne Evrope i jugozapadne Azije, kamilice danas ima u celom svetu. Svetski poznata i kao nemačka ili mađarska kamilica, kod nas se najviše gaji u Vojvodini. Radi se o jednogodišnjoj, nezahtevnoj biljci za čiju kultivaciju zemljište ne mora biti visokog kvaliteta, iako je to naravno poželjno.
Osim u medicini, kamilica se koristi i kao sredstvo za poboljšanje ukusa u hrani i piću, u kozmetici, preparatima za ispiranje usta, u sa-
Osim u medicini, kamilica se koristi i kao sredstvo za poboljšanje ukusa u hrani i piću, u kozmetici, preparatima za ispiranje usta, u sapunima i kao sastojak parfema
punima i kao sastojak parfema. Tokom istorije ali i danas, kamilica se mogla naći i u pivu. Za razliku od čaja gde se koriste samo cvetovi kamilice, za proizvodnju piva koristila se cela biljka, što je pivu davalo gorčinu. I danas postoje piva čiji proces proizvodnje uključuje kamilicu. Aktivni sastojci i njihovo delovanje
Zaslužni za lekovitost kamilice jesu njeni cvetovi sakupljeni u glavičaste cvasti, koji sadrže etarsko ulje čiji je sadržaj najznačajnija oznaka kvaliteta ove biljne droge. Etarsko ulje veoma prijatne arome plave je boje, zbog čega se i sama biljka nekada naziva „plava kamilica“. Ovo ulje sadrži sijaset korisnih sastojaka, kao što su bisabolol, hamazulen, flavonoidi - apigenin, kvercetin, patuletin i luteolin, poliacetileni, seskviterpeni i kumarin. Najkorisnija jedinjenja od pomenutih jesu hamazulen i alfa-bisabolol, čiji procenat zavisi od porekla i starosti osušenih cvetova kamilice. Osim svog dobrog antizapaljenskog dejstva, bisabolol je koristan i kod gastroezofagealnog refluksa (vraćanje hrane u jednjak) budući da redukuje sekreciju pepsina (proteоlitičkog enzima želuca).
Jedinjenja nađena u kamilici osim svog antizapaljenskog dejstva takođe imaju i antioksidantna, antibakterijska i antivirusna svojstva, dok su neki sastojci i spazmolitički – umiruju grčeve. Neka istraživanja na životinjama pokazala
su i antimutageno i holesterol-snižavajuće dejstvo kamilice. Ipak, mora se reći da treba sprovesti još istraživanja na ljudima kako bi se sva dejstva ove biljke precizno utvrdila.
Upotreba u tradicionalnoj medicini
Kamilica se primenjuje u obliku usitnjene biljne droge i tečnih i suvih ekstrakata. Puteva primene takođe ima više: oralni, inhalacioni, primena na koži, primena u ustima, te kao dodatak vodi za kupanje. Za sledeće indikacije upotreba kamilice je zvanično odobrena od strane stručnih tela:
Simptomatska terapija manjih gastrointestinalnih problema kao što su gasovi i stomačni grčevi. Kamilica prija želucu i u ovu svrhu pije se u obliku čaja. Može se davati čak i bebama starijim od 6 meseci, u dozi od 0,51 g, 2-4 puta dnevno. Deci starijoj od 2 godine doza se može povećati na 1-1,5 g, deci starijoj od 6 godina na 1,5-3 g, dok stariji od 12 godina i odrasli mogu koristiti i 1,5-4 g cveta kamilice do 4 puta dnevno, što je maksimalna dnevna doza.
Olakšanje simptoma obične prehlade. Kamilica se u ovu svrhu primenjuje inhalacionim putem, udisanjem pare rastvora koji se priprema sa 3-10 g usitnjene droge i 100 ml vode (za starije od 12 godina i odrasle, više puta dnevno) ili sa 2-5 g usitnjene droge i 100 ml vode
Herbs&Honey je prirodni proizvod koji se zasniva na tradicionalnoj primeni bilja i meda u lekovite svrhe.
Jača imunitet
Štiti od infekcija
disajnih puteva
Ublažava simptome i skraćuje trajanje bolesti
Poboljšava opšte stanje organizma
Dostupno samo online: www.herbsandhoney.rs
Jedinstvena kombinacija
moćnih prirodnih
antioksidanasa
Sprečava oštećenja ćelija uzrokovana slobodnim radikalima
Prirodna podrška imunitetu
Sprečava prevremeno starenje
Pomaže u očuvanju vitalnosti i lepote
Uspostavlja
hormonski balans
Reguliše
menstrualni ciklus
Kod bolnih i obilnih menstruacija
Olakšava tegobe PMS-a
Pomaže u lečenju mioma, endometrioze, policističnih jajnika
U periodu perimenopauze i u menopauzi za regulaciju krvarenja
Za dodatne informacije: 011 2318 036
herbsandhoney.rs herbsandhoney.rs
Najbitnija kontraindikacija za upotrebu kamilice je preosetljivost na neki od njenih sastojaka ili na neku drugu biljke iz iste familije (Asteraceae) – hajdučka trava, neven, smilje, čičak, zlatica, oman, maslačak, runolist...
(za decu od 6-12 godina, do 2 puta dnevno).
Tretman manjih ulcera i zapaljenja u ustima i grlu. Za ovu svrhu treba pripremiti infuz (sa 1-5 g kamilice i 100 ml vruće vode) – za ispiranje usta i grgljanje, nekoliko puta dnevno. Antibakterijsko i antizapaljensko dejstvo kamilice ovde je od posebnog značaja.
Pomoćna terapija iritacije kože i sluzokože u analnoj i genitalnoj regiji, nakon što je postojanje ozbiljnijeg stanja isključeno od strane ginekologa. Da bi se pripremio ovaj infuz potrebno je 5 g cveta kamilice rastvoriti u 1 l vode i njime ispirati željenu iritiranu regiju nekoliko puta dnevno.
Tretman manjih zapaljenja kože (npr. posle sunčanja), površinskih rana i manjih čireva na koži. Infuz (uz 3-10 g cveta kamilice i 100 ml vode) koristiti za ispiranje kože i pravljenje obloga, nekoliko puta dnevno.
Ukoliko se simptomi ne poboljšaju nakon sedmodnevne upotrebe kamilice za bilo koju od navedenih indikacija, treba se konsultovati sa lekarom. Kamilica se za indikacije pod brojevima 3, 4 i 5 koristi samo kod starijih od 12 godina.
Najbitnija kontraindikacija za upotrebu kamilice je preosetljivost na neki od njenih sastojaka ili na neku drugu biljke iz iste familije (Asteraceae) – hajdučka trava, neven, smilje, čičak, zlatica, oman, maslačak, runolist... Možda je najbitnije pomenuti ambroziju, koja češće od ostalih pomenutih biljaka izaziva alergiju. Preosetljivost na kamilicu može izazvati simptome kao što su otežano disanje, kolaps, anafilaktički šok. Ukoliko se koristi kao dodatak vodi za kupanje, dodatne kontraindikacije za upotrebu kamilice su i otvorene rane, velike povrede kože, groznica, ozbiljne infekcije, insuficijencija srca, akutna oboljenja kože i ozbiljni poremećaj cirkulacije. Takođe, čajem od kamilice ne treba ispirati oko, budući da se može izazvati alergijski konjuktivtis.
Kamilica u obilju svojih sastojaka sadrži i kumarin, što znači da teorijski može doći do interakcije sa lekovima koji se koriste za sprečavanje zgrušavanja krvi (npr. varfarin). Iako kliničkim istraživanjima postojanje ovakve interakcije nije dokazano u praksi, i najmanja mogućnost uticaja na dejstvo ovako opasnih (ali životno bitnih) lekova dovoljna je za preporuku izbegavanja kamilice kod upotrebe istih.
Prema Evropskoj agenciji za lekove, kamilica je jedna od retkih biljaka koja se može koristiti u trudnoći i dojenju – ovo važi jedino za upotrebu čaja kamilice, ne i ekstrakata. Pri upotrebi čaja naravno ne treba preterivati. Treba takođe reći i da, ukoliko dojilja koristi preparate na bazi kamilice za mazanje bradavica (u cilju antizapaljenskog efekta), pre dojenja bradavice bi trebalo očistiti kako ne bi došlo do senzibilizacije (povećanja osetljivosti) bebe. l
Jedno istraživanje pokazalo je da kamilica može biti korisna kod generalizovanog anksioznog poremećaja, budući da je ekstrakt kamilice poboljšao simptome anksioznosti posle 8 nedelja upotrebe. Efektivnost kamilice se, po nekim istraživanjima, može meriti i sa farmaceutskim supstancama tj. lekovima koji se koriste za ovaj poremećaj, a sa mnogo blažim neželjenim dejstvima. Naravno, potrebna su dalja, dobro organizovana i kvalitetna istraživanja u ovoj oblasti koja bi opravdala preporuku kamilice za ovu primenu.
Britanski i japanski istraživači su na istraživanjima na životinjama pokazali da kamilica može doprineti boljoj kontroli šećera u krvi i da može biti od koristi kod prevencije komplikacija dijabetesa tipa 2, kao što su gubitak vida, oštećenje bubrega i nerava. Ovo svakako jeste obećavajuće, međutim premalo je validnih informacija za preporuku kamilice u ovu svrhu.
Kamilica ima jedinstvena svojstva koja su korisna za kvalitet vašeg sna.
Sadrži apigenin, antioksidans koji se vezuje za određene receptore u mozgu koji mogu promovisati pospanost i smanjiti nesanicu ili hroničnu nesposobnost spavanja.
U jednoj studiji, žene posle porođaja koje su dve nedelje pile čaj od kamilice izvestile su o boljem kvalitetu sna u poređenju sa grupom koja nije pila čaj od kamilice. Takođe su imali manje simptoma depresije, što je često povezano sa problemima sa spavanjem.
Druga studija otkrila je da su ljudi koji su 28 dana dva puta dnevno konzumirali 270 mg ekstrakta kamilice imali 1/3 manje no ć nog buđenja i zaspali 15 minuta brže od onih koji nisu konzumirali ekstrakt.
Pijenje čaja od kamilice može pomo ć i u smanjenju nivoa še ć era u krvi. Njegova antiinflamatorna svojstva mogu sprečiti ošte ć enje ć elija pankreasa, do kojeg dolazi kada je nivo še ć era u krvi hronično povišen.
Čaj protiv nesanice i povišenog šećera
Daltonizam je poremećaj raspoznavanja boja, što znači da osoba ima problem da identifikuje i da razlikuje jednu ili više osnovnih boja. Ponekad se ovaj poremećaj naziva i slepilo za boje iako je potpuno slepilo za boje kao nemogućnost da se vidi bilo koja boja, veoma retko. Poremećaj raspoznavanja boja je najčešće naslednog karaktera i prisutan je od rođenja. Samo u nekim slučajevima se javlja kasnije u životu i to kao posledica povrede oka, bolesti ili primene nekih lekova. Nasledni oblik je posledica genetske mutacije na ženskom X hromozomu, pa se slepilo za boje 20 puta češće javlja kod muškaraca nego kod žena. Vrste i simptomi poremećaja raspoznavanja boja
Zdrava osoba ima sposobnost razlikovanja 3 osnovna pigmenta: crvenog, plavog i zelenog. Kada osoba može da razlikuje samo dve primarne boje, a ne i treću, takvo stanje se zove dihromatija. Ukoliko je, pak percepcija treće boje samo umanjena, a ne i odsutna, govorimo o abnormalnoj trihromatiji. Potpuno odsustvo percepcije boja se zova ahromatopsija. Ovo stanje je veoma retko, a osoba sve boje vidi kao nijanse sive, bele i crne.
Zavisno od toga koju od osnovnih boja osoba ne raspoznaje ili je ne raspoznaje dobro razlikujemo tri grupe stanja:
Poremećaj crvene boje – protanopija, tj. protanomalija
Poremećaj zelene boje – deuteranopija, tj. deuteranomalija
Poremećaj plave boje – tritanopija, tj. tritanomalija
Neke od ovih osoba mogu imati i sledeće poteškoće:
Teško prave razliku između crvene, narandžaste, žute, braon i zelene. Boje su im manje izražajne nego kod osoba sa normalnim vidom
l Teško razlikuju nijanse ljubičaste
l Mešaju, tj. menjaju crvenu za crnu Postavljanje dijagnoze
Postoje dve vrste testa koje se koriste za postavljanje dijagnoze:
Išihara test, gde se od pacijenta traži da uoči brojeve unutar slika sastavljenih iz kružića, tj. tačaka različite boje
Slaganje boja, gde se od pacijenta traži da složi obojene objekte po redu njihovih nijansi Online testovi koji koriste iste tehnike koji mogu da pomognu da se detektuje mogući problem, ali je uvek bolje da pregled obavi oftalmolog.
Poremećaj raspoznavanja boja sam po sebi nije opasan i većina ljudi se tokom vremena navikne. Međutim, ponekad može da izazove teškoće kao što su:
l Teškoće u učenju ukoliko se boje koriste kao
školska pomagala
l Problemi sa namirnicama, npr. kako ustanoviti da li je meso kuvano ili da li je voće zrelo
l Nezgode sa identifikovanjem sigurno -
Daltonizam se u većini slučajeva otkrije na prvom oftalmološkom pregledu za decu između 3. i 5. godine ili pred polazak u školu.
Uzroci poremećaja
raspoznavanja boja
U najvećem broju slučajeva poremećaj raspoznavanja boja je nasleđen i prenosi se sa roditelja na dete. Javlja se zato što ćelije u oku koje reaguju na boje, zvane čepići, ili nedostaju ili ne rade kako treba. U nekim slučajevima poremećaj raspoznavanja boja se razvija kasnije tokom života, a kao rezultat: Nekog drugog zdravstvenog problema, kao što je: dijabetes, glaukom, staračka makularna degeneracija, multipla skleroza, Parkinsonova bolest...
Kao neželjeni efekat leka: digoksin, etambutol, hlorokin, hidroksihlorokin, fenitoin, sildenafil
snih upozorenja i znakova
l Limitiran izbor zanimanja – određena zanimanja kao što su pilot, mašinovođa, električar, kontrolor letenja zahtevaju precizno raspoznavanje boja.
Sve u svemu, većina ljudi sa ovim poremećajem ima malo teškoća, dok ih neki nemaju uopšte. Mogu da rade sve uobičajene aktivnosti, čak i da voze.
Izlaganja štetnim hemikalijama, kao što su ugljen-disulfid i stiren Kod nekih ljudi se problem sa raspoznavanjem boja javlja kao deo prirodnog procesa starenja.
Kako se poremećaj nasleđuje?
Genetska mutacija koja izaziva poremećaj raspoznavanja boja se nasleđuje preko X hromozoma. To znači da:
l Najčešće se javlja kod dečaka l Devojčice su najčešće nosioci genetske mutacije i mogu da je prenesu na svoju decu, ali same nemaju problem, tj. poremećaj
l Najčešće se prenosi sa majke na sina l Otac koji ima poremećaj raspoznavanja boja neće ga preneti na dete, sem ukoliko ima partnerku sa istim defektom
l Nasleđivanje može preskočiti jednu generaciju, pa se npr. javlja kod dede i unuka l
Trenutno ne postoji lek za nasledni oblik ovog poremećaja, a većina ljudi se na njega navikne tokom vremena. Postoje neke tehnike koje mogu olakšati ovo stanje i pomoći osobi da se na njega navikne.
Ukoliko je poremećaj raspoznavanja boja posledica nekog drugog zdravstvenog problema ili upotrebe leka, simptomi se mogu ublažiti lečenjem osnovne bolesti ili promenom terapije.
