Optimist 015 (novembar-decembar 2013)

Biti srećan, zadovoljan, imati osmeh na licu i mir u srcu je moguće samo ako širimo našu svest. A ona će nam tada otkriti svrhu života - da rastemo na više ljudske nivoe. A ovo je moguće ako činimo dobre stvari ne samo sebi već i drugima.

Nemoguće je biti totalno srećan u okruženju gde neko pati. Podržati nekog kome je to potrebno je duplo zadovoljstvo. Videti tuđi napredak i blagostanje je i naše sopstveno. Budite saosećajni, proširite granice svesti, podržite svakog ko se bori za sopstvenu slobodu, sreću i ljubav i potaknimo i druge da tako čine. Tada smo svi pobednici.

BILJANA CINCAREVIĆ, SLIKARKA Ovo je veoma kompleksna i široka tema kojom se, čini se, bave sva udruženja u regionu, jer uvek ima nekoga ko je slabiji i ko ne može na adekvatan način zaštiti sebe, ali, kao pripadnica transrodnog miljea na svakom koraku osećam koliko je potrebna konkretna i direktna zaštita pojedinca odnosno pripadnika bilo kog sloja društva. Podržavam rad i zalaganje svih, ali još jednom naglašavam da su transrodne osobe itekako ranjive i njima kao i ostalim ugroženim osobama potreban je neko ko će im pružiti ruku u ovim divljim vremenima.

GORDANA MITROVIĆ, AKTIVISTKINJA ZA PRAVA TRANS OSOBA Ako misliš da si jak, brani slabije... jer niko nije jak zauvek. Kada branimo drugoga, branimo i sebe. Sloboda je nedeljiva.

VLADIMIR TODORIĆ, ČLAN PREDSEDNISTVA DS

OPTIMIST Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Grafička produkcija: Rabbit and Rabbit design Urednik Urbanlook.info: Srđan Šveljo Urednik Lifestyle: Mladen Antonijević Priljeva Saradnici: Tamara Skrozza, Nemanja Marinović, Marijan K, Markiza de Sada, Zoran Janković, M. Aranđelović, Petar Petrović, Jelena Milić, Asja Lazarević, Marko Tomić Web: www.optimist.rs www.gej.rs www.gayecho.com E-mail: optimistmagazin@gmail.com Štampa: Newpress (www.newpress.co.rs)

Magazin možete čitati i na:

Podrška:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011)- . - [S. l.] : Regionalni info centar, 2011- (Smederevo : Newpress). - 21 cm Dvomesečno. - Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217-6756 = Optimist COBISS.SR-ID 186184972

SADRŽAJ AKTIVIZAM Zakon o registrovanim istopolnim zajednicama..........................10 MIŠLJENJE Huligani, naša državna deca........................................................13 AKTIVIZAM Tribina “Prajd kao metod borbe”.................................................16 ZAJEDNICA Gej antimilitarizam: Sećamo li se Dejana Nebrigića?..................18 KOLUMNA Željko Joksimović: Ponosan na svoju netrpeljivost......................20 ZAJEDNICA Oženjeni gejevi.............................................................................22 ZDRAVLJE HIV epidemija u Srbiji: Više od 60% novoinficiranih su gejevi.....26 KOLUMNA Markiza de Sada: Božićne radosti................................................28 TO DO LISTA 40 stvari koje svaki gej treba da uradi pre nego štp napuni 40...30 MODIRANJE UrbanLook.info............................................................................34 LGBT Srbija LGBT Twitter.................................................................................38 INTERVJU Majkl Lukas: Ako možete, napustite Srbiju..................................40 KALENDAR Goli britanski veslači protiv homofobije......................................42 FILM Važno je biti... Divajn....................................................................44 TV SERIJE I TV gej je (kanda) OK...................................................................45 KNJIŽEVNOST Marinela Kvapil: Ubistvo u rijalitiju..............................................48 KNJIŽEVNOST Povratak Done Tart......................................................................49 STRIP Oliver Frey: Ostvarenje fantazija kroz strip......................52 ISTORIJA Dragoslav Srejović: Smeli zanesenjak..........................................54 LIFESTYLE Estee Lauder Day Wear BB & restoran “Smokvica”.....................58 ZDRAVLJE Sedam ključeva do sreće..............................................................60 INTERVJU Miss i Mister Queer Balkana........................................................63 Distribucija: Komentare, predloge, vaše tekstove i ideje možete slati na našu e-mail adresu: optimistmagazin@gmail.com

10 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Zakon o registrovanim istopolnim zajednicama

Samo reci “da” Z

akon kojim bi bile pravno regulisane istopolne zajednice predstavljao bi rešenje svakodnevnih problema osoba koje u takvim zajednicama žive, ali bi istovremeno na muke stavio skupštinu koja bi pokušala da ga usvoji.

Taj dokument omogućio bi da se u nekim segmentima svog života LGBT osobe osete kao punopravni građani i građanke ovog društva, ali bi s druge strane nekim drugim građanima i građankama predstavljao izdaju svega „svetog“.

Nije stoga nikakvo čudo što od njega – bar u nekoj skorijoj budućnosti – nema ništa.

Ako u dugoj i tužnoj storiji o odnosu Srbije prema LGBT zajednici postoji tema koja bi po popularnosti mogla da konkuriše Prajdu, to je svakako pravno regulisanje istopolnih zajednica. Ili, u prevodu, mogućnost da osobe istog pola imaju ista ili prava bar približna osobama koje su stupile u „klasičan“ brak. To, između ostalog, podrazumeva pravo na nasleđivanje, pravo na izdržavanje, zaštitu od nasilja u porodicu, pravo da oba partnera/partnerke budu smatrani članovima porodice u slučaju bolesti ili smrti, itd.

No, za razliku od Prajda, čija organizacija (kada saberemo sve najave, obećanja, pretnje, objašnjenja i obrazloženja otkazivanja) ispunjava domaće medije skoro pola godine, tema predloga zakona o registrovanim istopolnim zajednicama ređa je od snega u julu. Zato je ovde, pre svega, potrebno reći da pomenuti predlog postoji.

Na inicijativu Labrisa, a u saradnji sa Centrom za unapređivanje pravnih studija i AIRE centra iz Londona, tim pravnih stručnjaka izradio ga je još 2010. U međuvremenu, na putu ka njegovom usvajanju mnogo toga se dogodilo, a za sada izgleda da je najveća prepreka ne lenjost ili zauzetost nadležnih institucija, već pokušaj da se čitava stvar „upakuje“ tako da bude prihvatljiva biračima. Zbog toga su umesto konkretnog Zakona, trenutno u igri dokumenti koji na drugi način – izokola – regulišu iste probleme.

JAVNO RASPRAVLJANO Odmah po objavljivanju, predlog „Labrisovog Zakona“ dobio je zeleno svetlo od zaštitnika građana Saše Jankovića koji je rekao da neće biti problema, ukoliko je izbegnut naziv brak i ukoliko se ne pominju deca – inače dve najbolnije tačke svih branilaca pravoslavlja i tradicije. Tokom 2011, model Zakona predstavljen je svim LGBT organizacijama u Srbiji, i to na okruglim stolovima u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, gde su ga učesnici i učesnice odobrili bez većih primedbi.

Na sličnim prezentacijama, sa modelom su upoznati i predstavnici drugih organizacija za zaštitu ljudskih prava, kao i predstavnici institucija koje se po vokaciji bave ljudskim pravima i zaštitom prava građana i građanki.

Sve je do početka juna 2013. godine izgledalo gotovo idilično. U aprilu je

AKTIVIZAM

održan radni sastanak svih posredno ili neposredno uključenih institucija, da bi za kraj maja bio najavljen i sledeći, koji do dana današnjeg nije održan. Isto se dogodilo i sa najavljenom javnom raspravom, koja je najavljena za početak juna, a iznenada otkazana uz objašnjenje da učesnici nisu dostupni zbog iznenadnih obaveza – nezvanično, međutim, otkazivanje je bilo posledica medijske hajke koja je pratila najavu javne rasprave.

Kao pomahnitali, mediji su brže-bolje objasnili čitateljstvu kako je zakon već gotova stvar, pa su se tu (sasvim očekivano) pojavili i raznorazni analitičari s tezama o svetosti braka, usvajanju dece i ostalim uobičajenim temama.

Ipak, zanimljivo je ovde primetiti da je u tekstu objavljenom u Večernjim novostima predsednik skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava Meho Omerović uspeo da mudrošću nadmaši čak i Vladana Glišića iz Dveri. Dok je Glišić objasnio da oni „nemaju ništa protiv ako je reč samo o rešavanju praktičnih pitanja“, ali ne i „izjednačavanje brakova“ i usvajanje dece, Omerović je briljirao rekavši kako „u Srbiji lica istog pola mogu da žive u vanbračnoj zajednici koja je po zakonu izjedančena s bračnom“. Čovek koji je, dakle, plaćen da se brine za ljudska i manjinska prava, tvrdi kako nema potreba za posebnim Za-

konima, kada LGBT osobe već i sada mogu da uživaju punopravni tretman!

DUG JE PUT Kako bilo, priča o Zakonu za sada je stavljena na neku vrstu „stand by“ režima. Vlada Srbije je 27. juna 2013. usvojila Strategiju za prevenciju i zaštitu od diskriminacije, koja je posvećena sprečavanju diskriminacije i unapređivanju položaja devet osetljivih grupa, među kojima i LGBT osobe. Po rečima Borjane Peruničić iz Kancelarije za ljudska i manjinska prava, u pitanju je prvi strateški dokument koji je posvećen unapređivanju položaja LGBT osoba. „Predviđena je posebna mera koja se odnosi na razmatranje mogućih izmena u oblasti porodičnog i naslednog prava, kojim bi istopolnim partnerima bilo priznato pravo na registrovano partnerstvo/građansku zajednicu i shodno tome, obezbeđeno pravo na zakonsko nasleđivanje, kao i druga uzajamna prava i dužnosti“. Ona još navodi da Kancelarija trenutno priprema Akcioni plan „koji će predstavljati konkretizaciju mera sadržanih u strategiji“, a u čijoj će izradi biti angažovana dr Zorica Mršević i organizacije civilnog društva upućene u probleme LGBT osoba u svakodnevnom životu.

11 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Čini se, dakle, da je do Zakona još jako dug put – posebno imajući u vidu činjenicu da su u nekim drugim slučajevima strategije i akcioni planovi doprineli prolongiranju rešavanje problema. Zakon o javnom informisanju je, primera radi, i dalje u fazi usaglašavanja iako je trebalo da bude usvojen odavno, a Strategija koja ga je najavila stupila je na snagu pre tri godine. „Smatramo da je važno da proučimo različita zakonska rešenja u drugim zemljama u cilju predlaganja najpogodnijeg modela koji će biti prilagođen za-

konodavnom i institucionalnom okviru u Republici Srbiji“, kaže Borjana Peruničić za Optimist.

SAMO NE BRAK Iako različita istraživanja javnog mnjenja obično pokažu kako su stavovi građana Srbije o LGBT osobama iz godine u godinu sve rigidniji, istraživanje koje je u aprilu 2012. sproveo Labris u saradnji sa Ipsos Strateškim marketingom potvrdilo je jednu drugačiju tendenciju.

Naime, pokazalo se da su stavovi javnosti „mekši“ kada im se obrazlože razlozi za usvajanje Zakona i precizno iznese njegov sadržaj.

Čitavih 62 procenta ispitanih podržava pravo na socijalno osiguranje, samo dva procenta manje podržava pravo na nasleđivanje imovine, a 53 procenta pravo na ostvarivanje penzije po osnovu registrovane zajednice. Dok pravo na brak ima podršku svega 22 procenta ispitanika, pravo na registrovanu vezu, ali ne i brak, podržala bi skoro polovina – 45 procenata.

Inače, istraživanje je bilo reprezentativno: obuhvatilo je 1067 osoba iz 67 opština iz gradskih, prigradskih i seoskih sredina.

12 _____

EPILOG U međuvremenu, daleko od Kancelarije, Strategija i akcionih planova, Labris nastavlja sa svojim aktivnostima u vezi sa Zakonom. U okviru kampanje „Ljubav je zakon“, pokrenut je sajt www.ljubavjezakon.rs na kojem može da se nađe sve što je neophodno da se zna o registrovanim istopolnim zajednicama kod nas i u svetu.

Takođe, tu su fejsbuk stranica i tviter nalog na kojima se redovno plasiraju aktivnosti u okviru kampanje, kao i aktuelne svetske vesti na istu temu. „Kao članica Saveta Evrope i Visoka strana ugovornica Evropske konvencije o ljudskim pravima, Srbija je vezana praksom Evropskog suda za ljudska prava, te će, ako ne bude doneto zakonsko rešenje u ovoj oblasti, biti ocenjeno da Srbija krši odredbe Konvencije. Zato verujemo da će trend ka priznanju od strane zemalja članica Saveta Evrope, pokrenuti i Srbiju da ubrza postupak donošenja konkretnih i suštinskih mera zaštite“, kaže za Optimist Jovanka Todorović iz Labrisa.

Ipak, ključno je pitanje šta da u međuvremenu rade oni kojima bi Zakon zaista rešio mnoge svakodnevne probleme. Odgovor je jednostavan: ne preostaje im da rade ništa osim onoga što su radili i ranije. Istopolne zajednice postoje i funkcionišu, javila su se svedočenja da takvi partneri i partnerke čak imaju i decu, ali za sada mogu samo da se „prave blesavi“ i žive svoj život, pokušavajući da raznim lukavstvima premoste prepreke koje im donosi neregistrovani status.

Uostalom, ako je to nekakva uteha, u zemlji kakva je Srbija ni brak nije garancija za bilo šta.

PIŠE: TAMARA SKROZZA

MIŠLJENJE

Huligani, naša državna deca Srbija i srpska vlada bile su u šoku kada su čuli vest o atentatu. Ono o čemu treba da mislimo je veza Apisa, „Crne ruke“ i atentatora u Sarajevu. O tome treba da vodimo računa, o nekontrolisanim sistemima koji nisu pod kontrolom države i koji tu državu stavljaju u negativan kontekst. Ti delovi su opasni ali to je ono što nas stalno prati. Koreni toga još u sukobima dve dinastije Karađorđevića i Obrenovića, koji su ubistvima rešavali probleme vlasti.”

DUBRAVKA STOJANOVIĆ, NOVEMBAR 2013.

N

isam sigurna da je „rat počeo na Maksimiru“, nisam sigurna ni da će se problemi visokog nivoa nasilja u Srbiji rešiti nedavno najavljenom „obračunom sa huliganima“. Takozvani huligani su samo izvođači nasilnih fizičkih radova. Iznad njih u hijerarhiji su i predradnici, građevnici i arhitekte te naručioci i nosioci izvođenja radova. Spomenutu najavu treba pratiti sa dosta skepse, ako ništa drugu zato što vidimo kako se pre što je i počela završila prethodno bombastično najavljena borba protiv korupcije u Srbiji. Još bitnije, ako slušate retoriku državnih zvaničnika o potrebi glasanja na ponovljenim izborima na Severu Kosova, koju se Zapadna međunarodna zajednica uspešno pretvara da ne čuje sve gledajući „širu sliku“, primetićete u njoj neskrivene namere šta da se posle izbora radi, ništa ni slično podršci jačanju institucija i demokratije na Kosovu, jačanju mira, stabilnosti

i tolerancije u regionu. Jer Srbi su „ugroženi”, Srbi će „opstati” samo ako, …. . A za taj posao potrebni su fizikalci. Kao što su potrebni i za realizaciju drugog cilja koji ova vlast uspešno sprovodi sve pod maskom navodne evropeizacije kojoj je Briselski sporazum alfa i omega - jačanje konzervativizma u Srbiji. Milom ili silom, kao i uterivanje demokratije na Severu Kosova.

U Srbiji je jedan od par centara moći koji zemjlom neprekinuto vladaju od ranih devedesetih naovamo najčešće naručilac radova za koje je potrebno vršiti nasilje nad određenom društvenom grupom, a deo sistema bezbednosti, nosilac izvršenja radova. Takozvani huligani mu tu dođu ko najamna snaga, koja nema pravo sindikalnog organizovana, jer formalno ne može da bira poslove. To su suštinski uradili kroz seriju krivičnih dela koje su počinili pre toga, pa ih sistem na slobodi drži na povodcu.

13 _____

14 _____

OPTIMIST Razlozi naručivanja radova idu od: kreiranja etničkih tenzija u regionu zarad izazivanja sukoba i ratova koji će dovesti do realizacije politike „Svi Srbi u region u jednoj državi“; skrivanja neuspeha te politike; ubistva reformskog premijera koji se drznuo da gura zemlju u drugom smeru; kontinuiteta u odbrani Kosova; kočenja evropskih integracija Srbije; nametanje ekonomskih ciljeva međunarodnih korporacija u Srbiji; isplate dogovora sa SPC da njena uloga u svakodnevnom životu poveća na račun njene mlake reakcije na Briselski sporazum; obračuna sa ekonomskom i političkom konkurencijom, sprečavanjem reformi koje bi pomogle jačanje institucija i uvele podelu vlasti, do uređivanja medijske scene u Srbiji. Jednom rečju – samostalna putinizacija za koju čak nije ni bio potreban konačno ogoljeni ruski interes.

Glavni preduslov realizacije tog projekta sprečavanja modernizacije i humanizacije Srbije, jer to je osnovna razlika u sistema koji se grade kroz proces EU integracija u odnosu na ekonomski stabilne singapure, emirate i druge „šampione zaštite ljudskih prava” u svetu, jeste odsustvo demokratske i pojačano prisustvo partijske kontrole nad sistemom bezbednosti. A to formalno u početku pokušaja demontiranja Miloševićeve mašinerije nije bilo moguće zbog nezainteresovanosti struktura Crnoj Gori za reforme federalnim organima i zbog krize na jugu

www.optimist.rs Srbije. Onda je proces demontiranja završen atentatom na premijera Đinđića. Sve nadalje je maskiranje tog sistema u nešto perfidniju formu, opet uz niz „spoljnih” okolnosti koje daju izgovor tome što reforma sistema bezbednosti nikad nije artikulisana ni kao prioritet vlasti, ni opozicije, ni Zapada, ni civilnog sektora, čak i onog dela koji se junački nosi sa održavanjem procesa tranzicione pravde u kakvom takvom životu. Izgleda ni LGBT aktivista, koji se fokusiraju na normativu i realizaciju procesa vezanih za zaštitu ljudskih prava i reformu pravosuđa, koja je propala i zato što samovladajućem sistemu bezbednosti, koji povremeno pusti neku stranku da se zanosi da misli da kontroliše i zloupotrebljava njegove delove, tak nešto nije odgovaralo. Ne samo zbog pitanja ratnih zločina pred domaćim pravosuđem, slučajeva Topčider, Leskovac i RTS, već i šire, pre sveg zbog približavanja Srbije EU. Jer to bi podrazumevalo jačanje sistema u kome oni više ne bi imali tako veliku moć.

Snoudenova otkrića ne bi trebalo da obeshrabre aktiviste da se za ovo zalažu ako žele državu u kojoj će prava LGBT populacije biti suštinski ista kao za sve ostale građane. Jer špijunirati Angelu Merkel je jedno, a upotrebljavati nalaze praćenja komunikacije za ucene svojih građana, ili slati organizovane paravojske na njihove ustavom inače garantovane mirne skupove nešto sasvim drugo.

MIŠLJENJE Potvrda teze da su takozvani huligani u stvari paravojske države Srbije koje za nju odrađuju prljave politike koje ona nema snage sama da najavi i realizuje, jer je u teškoj ekonomskoj situaciji iz koje je Rusija sama niti može niti hoće da izvadi doprinose i sledeći argumenti: današnji mir na Severu Kosova tokom ponavljana prvog kruga glasanja, činjenica da su isti tokom Parade 2010. u nasilju koje su počinili koristili sredstva komunikacije i podatke koje samo država može da nabavi ili ima; da su tačno napadali ambasade zemalja koje su ključno doprinele proglašenju kosovske nezavisnosti; sve do toga da je, i pored niza krivičnih dela koje imaju, većina njih na slobodi.

Smena ili krivično gonjenje pedesetak sudija koje su njihove predmete stopirale ne bi smela da bude kulminacija spomenute najavljene borbe. Ona, ako je iskrena, mora da podrazumeva povlačenje političara iz sportskih klubova, inače veza koja se zasniva na najlakšem način pranja para: usvajanje zakona o privatnom obezbeđenju, zakona o krivičnim proverama i evidenciji, izmene i dopune zakona o policiji, jačanja mandata skupštinskih odbora za bezbednost i kontrolu službi bezbednosti, usvajanje 14 mera koje su Šabić i Janković još pre godinu ipo dali u cilju poboljšanja situacije u oblasti praćenja elektronske komunikacije građana i još mnogo toga.

Nažalost, stvari izgleda idu u drugom smeru. Javnost Srbije je na to upozorio niko drugi do Slobodan Antonić, s pravom ističući u tekstu „Dinamika nasilja“ sledeće: „Aleksandar Vučić nas je, kao šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, posle sednice Biroa ’posvećene problemu huligana, nasilja na utakmicama i incidentima na severu KiM’ (a to je, je l` tako, sve jedno te isto), obavestio da će se ’Srbija surovo obračunati sa svima koji rade protiv države’, te u tom smislu najavio da će biti formirane dve posebne državno-bezbednosne službe: ’jedna za borbu protiv ekstremizma i terorizma i druga za borbu protiv dilera droge’“. Čini se da je jedini način da se dodatna debeizacija Srbije zaustavi da se pokuša, koordinirano i argumentovano, sa što više strana, predstavnicima Evropske unije kazati na sve negativne trendove koje u zemlji cvetaju nekažnjeno jer se navodno sprovodi Briselski sporazum, koji izgleda nema cenu. Izgovor zvaničnika EU da u stanje sistemu bezbednosti ne mogu da se upliću jer nemaju zajedničku obavezujuću politiku i zakonodavstvo u toj oblasti nisu iskreni. Nisu tako što imali ni oko Kosova pa smo ipak dobili Poglavlje 35. Srbiji je neophodno i Poglavlje 36, arhitektura sistema bezbednosti i njegov demokratski nadzor, i da bi se štitila prava LGBT populacije.

PIŠE: JELENA MILIĆ

15 _____

16 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Tribina “Prajd kao metod borbe” Tribina „Prajd kao metod borbe” u organizaciji „Studenata za slobodu” održana je 11. oktobra na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Učesnici tribine bili su Mirjana Bogdanović (Gej strejt alijansa), Bojana Ivković (Organizacioni odbor Parade ponosa) i Đorđe Trikoš (Libek), a moderatorka sam bila ja, ujedno i potpredsednica „Studenata za slobodu”.

STOUNVOLSKA POBUNA SE PREVRĆE U GROBU Tribina je počela naizgled jednostavnim pitanjem: „Da li je ove godine održan prajd i šta prajd predstavlja?” na koje su učesnici imali posve drugačije odgovore. Mirjana smatra da ove godine nije bilo Prajda, te da se jedini Prajd desio tačno tri godine i jedan dan pre ove tribine, 10. oktobra 2010. u organizaciji GSA. Za Bojanu je parada ove godine održana u formi takozvanog „ponoćnog prajda”, koji predstavlja neprijavljenu ad hoc šetnju na koju su ljudi pozivani SMS-ovima. Bojana nije propustila ni da nazove „ponoćni prajd” našom Stounvolskom pobunom, a ja smatram da je ovakvo poređenje neprikladno. Policija je tukla ljude koji su se pobunili u Stounvolu, dok je učesnike „ponoćnog prajda” štitila. Takođe, Bojana misli da putem „spontanosti” ovu šetnju može povezati sa Stounvolom. Međutim, nisam sigurna da je „ponoćni prajd” bio zaista spontan i autentičan kao što je to bio Stounvol. Kada je „spontana” šetnja organizovana od ljudi koji su u prethodnih nekoliko nedelja bili u stalnom dosluhu sa policijom i koji posle nisu trpeli nikakve pravne konsekvence zbog održavanja neprijavljenog i zabranjenog skupa, sumnja izgleda opravdano. Čak i da zanemarimo ovu sumnju, problematična je i sama teza kako je Prajd zapravo grupa od stotinak ljudi, prethodno obaveštenih ličnim kanalima da se sprema šetnja, koji u ponoć izađu na ulice noseći transparent „Ovo je Prajd”. Ostalo je nejasno koja je svrha prijavljivanja i finansiranja skupa, kao i svrha postojanja organizacionog odbora, ukoliko Prajd može da se izvede na sasvim neformalan i nefinansiran način.

NE PITAJ ŠTA DRŽAVA MOŽE DA UČINI ZA TEBE, NEGO ŠTA TI MOŽEŠ DA URADIŠ ZA SEBE Postavljeno je pitanje i o tome kako je moguće da se Prajd jednom desi, a potom tri godine uzastopno bude zabranjen, posebno uzevši u obzir da je na čelu MUP-a, koje je ključno u donošenju odluke o održavanju Parade ponosa, i dalje isti čovek danas kao i 2010. godine kada je Prajd održan. Ukoliko se državni vrh nije drastično menjao, šta se to promenilo u odnosu na 2010. godinu? Ponekad je istina tako blizu da nismo u stanju da je vidimo. Pro-

menio se Organizacioni odbor. Izgleda da je došlo vreme za promišljanje njihove strategije i odgovornosti u (ne)uspesima koji se dešavaju iz godine u godinu. Kao odgovor na ovaj izazov Bojana je uputila izvesnu samokritiku u vidu priznanja da je OO nedovoljno transparentno izveštavao javnost o svojim sastancima sa policijom, ali i dalje nije artikulisala šta je promenjeno u strategiji prethodne tri godine.

Možda zato što ništa nije promenjeno. Mirjana, koja zna kako je biti organizatorka parade, je uputila kritiku OO da se ne trudi dovoljno i ne počinje na vreme sa pripremama, te kako uopšte ne komunicira sa LGBT zajednicom. Međutim, stav predstavnice OO je opozitan, tvrdila je kako je komunikacija sa zajednicom bila zadovoljavajuća i da je ceo program Pride weeka nastao kao odgovor na potrebe zajednice. Ono što moram da kažem posle ovakve konstatacije je da mi je jako čudno da se potrebe LGBT zajednice u Srbiji zadovoljavaju organizovanjem par žurki, tribina i izložbe odeće, a posebno mi je drago što sam saznala da se LGBT zajednica hrani isključivo veganski, „živom” hranom. Kako je primećeno iz publike, društvo u Srbiji nije dostiglo nivo gde se protiv homofobije bori izložbama i kulturnim sadržajem.

Problemi LGBT ljudi su egzistencijalni, oni su svakodnevno suočeni sa potencijalnim nasiljem i neretko se pribojavaju za svoju bezbednost, a ja ne vidim

AKTIVIZAM kako OO svojim angažmanom rešava te probleme.

TABU TEMA AKA LEGITIMITET Ono što će možda obeležiti ovu tribinu jeste po verovatno prvi put jasno i eksplicitno dovođenje u pitanje legitimiteta OO Parade ponosa. Na pitanje ko, zašto i u čije ime ima prava/mogućnosti da organizuje Prajd i na čemu se temelji legitimitet sadašnjeg OO, Bojana nije znala da odgovori. Postavila sam ovo pitanje jer smatram da je legitimitet bitan, pogotovo sada kad LGBT pokret u Srbiji nije ono što je nekada bio. Nisu 90-te i rane 2000-ite kada su LGBT aktivisti mogli da se izbroje na prste pa nije bilo nužno postavljati pitanje legitimiteta, sada je 2013. godina i aktivista ima mnogo više. Ko i kako treba da predstavlja LGBT populaciju i kako da se dogovorimo oko toga? Kako bih bila konstruktivna kritičarka, ukazujem da se ovaj problem možda može rešiti po ugledu na savete nacionalnih manjina. LGBT savet bi bio demokratski podržan glasovima LGBT zajednice i prepoznat od države kao organ koji se legitimno bavi poboljšavanjem položaja LGBT osoba. Draga LGBT populacijo, možda ne možemo tako lako da promenimo Dačića, ali hajde da vidimo koga možemo. LGBT populacija već godinama dopušta da je pet i po ljudi pogrešno predstavlja, a može da se pobuni jer je upravo ona ta koja treba da daje legitimitet. Novac donatora i ime organizacije, ono što OO Parade ima, ne treba da budu presudni faktori. Presudan faktor treba da bude podrška LGBT populacije, a OO-u upravo te podrške ponestaje.

PREĆUTNA IDEOLOGIJA S obzirom da su „Studenti za slobodu” studentska organizacija koja se bavi promocijom liberalne političke filozofije bilo je reči i o ideološkom stanovištu LGBT predstavnika i kako ono utiče na zajednicu. Ideološki haotičan i neodređen OO često

ima izlete ulevo, tako da sam pitala Bojanu zašto je mislila da je prigodno da kao predstavnica LGBT populacije drži transparent „Obrazovanje za sve”, a ona je rekla da je to držala u svoje ime. Predstavnici LGBT populacije što pre moraju da shvate da sve što oni urade se reflektuje na celu populaciju, hteli mi to ili ne, i da to predstavlja veliku odgovornost. Iako se neretko LGBT pokret povezuje sa levicom (mada je svima jasno da je mejnstrim LGBT pokret daleko od levice), članica OO, koja predstavlja i mene, ne bi trebalo da daje sebi za pravo da drži takav transparent i šalje poruku da svi LGBT ljudi dele taj stav. Užasava me to što LGBT predstavnici nemaju nikakvu ideju za šta se zalažu, koji su im ciljevi, a pre svega ne shvataju da imaju odgovornost. Što pre shvatimo da ne postoji ništa van ideologije i kako nije moguće zalagati se za sve i ni za šta, to ćemo pre doći do formulisanja jasnih ciljeva u borbi za LGBT ljudska prava. Mirjana je rekla nešto vrlo smisleno što se tiče pravca u kom treba da ide LGBT pokret u Srbiji, a to je da će LGBT ljudima biti bolje tek kada budu prepoznati kao glasači i kao potrošači. „MODERATORKA” Ubrzo nakon tribine stigao je protestni mejl sa pritužbama na moje moderiranje. Bojana je navela kako je uvređena pitanjima i mojom pristrasnošću, čak je i rekla kako je bilo verbalne agresije.

Apsolutno se slažem da nisam bila dobra moderatorka i spremna sam da prihvatim kritiku. Evo i sada sam napisala jedan krajnje pristrasan tekst. Kao pripadnica LGBT populacije i kao aktivistkinja za ljudska prava, ja nikada neću biti dobra moderatorka kada su ove teme u pitanju iz jednog jedinog razloga. Ja sam besna. Žao mi je što je Bojana otišla pre kraja tribine i što na kraju nismo imali prostora za diskusiju sa publikom, pošto stvarno mislim da nisam jedina koja oseća nezadovoljstvo. Ne verujem u objektivnost, ne verujem u moderiranje, pogotovo kada se radi o mojoj koži. Ako je postavljanje pitanja, na koja ne znate smisleno da odgovorite, verbalna agresija, onda sam ja ekstremno agresivna osoba. Ja želim argumente, želim raspravu, kritiku i poboljšanje. Ukoliko neko ne zna da napravi smislen sadržaj, smislene tribine na koje će doći više od desetoro ljudi, ukoliko već tri godine govore samo „Država je kapitulirala”, zapravo su oni ti koji treba da kapituliraju. Neka pruže šansu drugima, možda sposobnijima, koji će pokušati da urade nešto. Želim Prajd, želim Pride week, ali ne ovakav. Hoću i delikatesni ponedeljak sa neživom hranom. Želim da napomenem da ovaj tekst predstavlja moje lično mišljenje, a ne zvaničan stav „Studenata za slobodu”.

PIŠE: ASJA LAZAREVIĆ

17 _____

18 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Gej antimilitarizam: Sećam

G

otovo svakodnevno stižu vesti sa zapada o primerima dobre prakse o inkluziji gejeva u vojne snage, u čemu svakako prednjači Amerika nakon ukidanja čuvene Klintonove „don’t ask, don’t tell“ politike. Sindrom se širi planetom. Nedavno i u našim medijima naleteh na pompezni naslov „Gej je okej u Vojsci Srbije“, hvali se neki major kako seksualno opredeljenje nije prepreka za „stavljanje u službu otadžbine“, uz ovacije od strane (nekih) gej aktivista i poverenice Petrušić. Idila.

Sve do jedne rečenice majora „to pitanje se uopšte i ne postavlja“. Ups, pa zar nije to upravo ozloglašena politika Klintonove administracije?

Naravno da je okej biti gej u vojsci, dokle god se o tome ne govori. Dokle god si otelotvorenje hegemonog srBskog maskuliniteta i ni na koji način ne odstupaš od slike pravog Srbende. Pitam se koliko je „gej okej“ u slučaju, uslovno rečeno govoreći, feminiziranih homoseksualaca? Ili feminiziranih muškaraca generalno, bez obzira da li su gej ili strejt? Da li je i tu inkluzija stoprocentno uspešna? Ili se o nekim stvarima prosto ne govori, kao što se ćuti i kada je u pitanju crkva, ili sport...

Pitam se još, da li je to uopšte i bitno?

Na kraju krajeva, zašto je uopšte važno biti prihvaćen u konzervativnim institucijama kao što su crkva, brak ili vojska. Protiv njih se treba boriti, a ne klanjati im se. Za brak možda i postoji neka manje-više validna argumentacija. Iako bi se kvir politika u suštini morala boriti protiv institucije braka i bračnih privilegija, u realnom životu veliki broj istopolno orijentisanih osoba trpi zato što ostaje izvan sistema. Mogu da shvatim da je zbog poseta u bolnici, nasleđivanja, sticanja zajedničke imovine... jednostavno važno da istopolna zajednica bude zakonski regulisana. Što naravno ne sme isključiti, kao što mi se čini da je prečest slučaj, oštru kritiku koncepta braka i težnju za ukidanjem njegovih privilegija, bez obzira na koga se sve te privilegije prošire.

Ono što mi nije sasvim najjasnije - zašto se gej pokret zapravo bori da uđe u instituciju kao što je vojska? Otkud potreba da se postane deo mašinerije formirane i dresirane za ubijanje?

LGBT pokret u svojoj osnovi, i kod nas i u svetu,

bio je anti-militaristički, antiratni, pacifistički. Ne bih ulazio u problematiku povezivanja LGBT pokreta i antimilitarizma u svetu, ali u našem kulturnom kontekstu itekako se nameće pitanje - Da li nam danas išta znači ime Dejan Nebrigić?

Jedan od osnivača pokreta u Srbiji, prvi homoseksualac koji je imao javni coming out, član Žena u crnom i pacifista. Antiratni mirovni aktivista, na liniji onoga što LGBT pokret i predstavlja u svojoj osnovi. Ubijen na svoj 29. rođendan, posthumno mu je dodeljena nagrada Felipa De Souza. Svakako da se Žene u crnom, koje nastavljaju mirovni aktivizam toga sećaju, ali naš mejnstrim LGBT aktivizam kao da je zaboravio na

ZAJEDNICA

mo li se Dejana Nebrigića? taj antimilitaristički momenat koji nose kvir politike u sebi. Kao što ga je i zapad prilično zaboravio.

Fleksibilna liberalna politika i ljudskopravašenje koje uz politiku „poštujemo svačija prava“ zapravo održava na mišice do srži truli sistem i doprinosi očuvanju statusa quo.

Bitno je samo da se asimiluje i integriše sve ono što sistem može dovesti u pitanje. Kada kriza bračnosti i porodice dostigne toliko visok nivo da heteroseksualni parovi gotovo u potpunosti napuste koncept, otvora se put istopolno orijentisanim osobama da isti rehabilituju. Zavijeno u formu emancipacije, zapravo se ponovo uspostavljaju kao poželjna norma „porodične vrednosti“, a kritički i mogu slobodno reći revolucionarni potencijal LGBT pokreta se potpuno pacifizuje. Sa vojskom je stvar još paradoksalnija. Umesto da se kritikuju militarizam i nacionalizam, kao dve idejne vodilje institucije vojske, teži se uključivanju u istu pri čemu zapravo institucija specijalizovana za ubijanje pacifikuje pacifiste da se ne bi borili za pacifizam. Niti će vojska biti manje zločinačka ako bude fer sa gejevima, niti će gejevi biti mnogo prihvaćeniji u društvu ako u njoj ćute da su to što jesu. A posebno ako ne ćute.

Simbol Arkadije je bio ružičasti trougao, a Nebrigić je sam sistem u kome je živeo nazivao nacional-socijalizmom, tvrdeći da se u svim totalitarnim režimima ugnjetavaju najmanje tri manjine – Romi, Jevreji i homoseksualci. Sa samim konceptom „totalitarnog režima“ ličnom imam veliki problem, iz jednog prostog razloga. U trenutku u kome pišem ovaj tekst saznajem za slučaj prebijenih homoseksualaca u Beogradu, građani Zemun Polja tuku svoje komšije Rome i

na opštenarodnim protestima uzvikuju parole mržnje protiv njih, kao posledicu medijskih tekstova u kome su, potpuno neosnovano, oni okrivljeni za šugu koja se pojavila u pojedinim školama. Malo pre toga situacija „plavih anđela“ i još jedno neosnovano etiketiranje Roma kao „onih koji kradu našu decu“. U položaj Jevreja nisam preterano upućen, ali neke otvoreno antisemitske grupe i organizacije neometano vrše svoje funkcije. Osim toga što je „socijalizam“ smenilo divljanje kapitalizma, današnje društvo nije daleko od onoga što je Nebrigić opisao pre gotovo 15 godina. Nije li onda i ova naša demokratija totalitarizam? Možda treba shvatiti da je svaki sistem zapravo totalitaran? Pitanje za razmišljanje.

No, bez obzira na to kako ga definisali, gde je u današnjem „totalitarizmu“ pacifizam koji su nekad nosili Nebrigić i LGBT pokret? Gde je ružičasti trougao, gde je obeležavanje dana borbe protiv fašizma, gde je solidarnost LGBT pokreta sa Romima u Zemun Polju, gde je kritika rata, vojske, oružja. I sa ovolike vremenske distance i nesumnjivo velikih pomaka LGBT aktivizma u tom periodu – njegova osnovna misao ostaje i dalje sveža i aktuelna. Pokret treba da bude na strani onih koji su ugroženi. U vreme u kome je on bio aktivan, vojne snage su ubijale i klale nedužne civile. Na obe strane. Pa i nedužne vojnike. Nije da ih je neko pitao da li žele u rat ili se sa njim slažu, morali su da pucaju jedni na druge. Svaki od njih koji je stradao, bio „heroj“ ili „ubica“, bio „četnik“, „ustaša“ ili „balija“ – bio je nedužan. A ujedno i kriv. Kriv zato što je vršio zločine nad drugim isto tako nedužnim. Ma kako se percipirao rat, napad ili odbrana, nema tu krivih, ni nedužnih – zločin je zločin, ubistvo je ubistvo. Svi su jednako krivi u svojoj nedužnosti. Rat je prestao, ali ideologija koja je do njega dovela i dalje opstaje. Cilj svake vojske je, na kraju svih krajeva, ubijanje. Uglavnom maskirano u koncept „odbrane“ i „zaštite“, ali i dalje ubijanje. U takvom sistemu, svi su ugroženi. Shodno tome, pokret za prava ugroženih takav sistem ne može podržavati i težiti da se u njega integriše. Zašto onda uporno to čini?!

PIŠE: NEMANJA MARINOVIĆ

19 _____

20 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Željko Joksimović: Ponos

Ž

eljku Joksimoviću nije mesto u X faktoru.

Sam je sebe diskvalifikovao već u prvoj epizodi ambicioznog projekta koji je Pink najavljivao mesecima. Jer, ocenjujući mlade talente ili one koji veruju da to jesu, Jaksimović se bavi isključivo diskvalifikacijama. Na raznim osnovama. Mislite li da preterujem?

Propagandna dramaturgija za balkansko izdanje najpopularnijeg šou programa posvećenog otkrivanju onih koji su greškom nepredvidivih okolnosti ostali uskraćeni za sopstvenih pet minuta slave – bila je utemeljena na starom sukobu Kristine Kovač i Željka Joksimovića. Nije u tome bilo ničega ličnog ali, Kristina i Željko su posmatrani kao urbo-turbo opozicija u okvirima ruiniranog srpskog popa. Lane je samo potvrdio da je marketinški trik zapravo veoma imanentan realnom stanju stvari.

Od samog početka ili doslovno – od prve epizode, on je u problemu i to nimalo beza-

zlenom. Ono što mu smeta u direktnoj je suprotnosti sa samom suštinom ovog programa. X faktor predstavlja kosmopolitski koncept, neku vrstu globalne audicije, način na koji televizija kao najdominantniji medij otvara vrata i pruža ruku anonimnom pojedincu koji ima sve predispozicije za uspeh ali mu nedostaje samo jedna stvar. Ono čuveno „Know how“. Takmičari se dele na osnovu jedinstvenog principa. Talenta ima ili nema – jedini je uslov opstanka u šarenoj planetarnoj areni.

Bilo kakve druge podele su neprihvatljive.

Joksimovića je prvo zbunilo pevanje na engleskom jeziku. Čovek koji je dva puta nastupao na Eurosongu i uredno, po svim pravilima ove nekada respektabilne manifestacije a danas kičerozne šarade, snimao i verzije svojih pesama na tom istom jeziku koji mu sada para uši, kritikuje sve takmičare ukoliko se opredele za neki strani hit. U emisiji koja je inače britanska franšiza! Željko jednostavno nije sposoban da dobaci

KOLUMNA

san na svoju netrpeljivost dotle da nekakvi drugi ljudi, mladi ili stari, mogu da dožive stihove koji nisu ispevani na čistom srpskom, može i sa ukrasima iz staroslovenskog, te mu se sve to tuđinsko rimovanje čini kao nepatvoreno foliranje.

I falsifikat!

Pritisnut svojom provincijalnom slikom sveta i sposoban da se uživi samo u poetične rukotvorine Marine Tucaković ili Leontine Vukomanović, Željko, prirodno obdaren iritirajućom arogancijom, prezrivo diže obrve, tako uredno počupne da ih se ne bi postidela ni Emina Jahović Sandl, i uvređeno vrti glavom. Po starom i za ljude zakržljale erudicije karakterističnom šablonu – Ti si kriv zbog onoga što ja ne znam!

U drugoj epizodi Joksimović prevazilazi blamiranje iz prve u kojoj mu je smetao samo engleski pa su se klinke u cugu sa „Girl on Fire“ prešaltovale na „Jovano Jovanke“. Susret sa Fifijem transvestitom koji je izvodio čuvenu baladu pevačice Šer „Dove L’Amore“, pokrenuo je lavinu. Uprskos svemu, Željko je nažalost i ovaj ispad i grubo kršenje pravila „X faktora“ preživeo. Zašto i ne bi?

Ako se oprašta državnim činovnicima, crkvenim velikodostojnicima i random batinašima, kako uzeti za zlo „uglednom muzičaru“ i evrovizijskom vicešampionu? Željko „ne može protiv sebe“ i izjavljuje da mu se „to“ ne dopada. Nema sumnje da on zaista i ne može, bez obzira na glasine koje ga glede seksualnog opredeljenja prate od kada se pojavio na sceni, ali ako mu je i samo jasno koliko je uzak – šta traži u ovom televizijskom formatu?

To što on „ne može“ u „X faktoru“ se ne tretira ni kao ispad ni kao skandal. Dakle, ako je Lane gadljiv na sve što on nije uklopio u pastirske uzuse iz okoline rodnog mu Valjeva, to je njegov problem. Ostaje samo nejasno kako su ga, tako elementarnog, ubedili da se dočepa pincete i pudera.

21 _____ Joksimović priznaje da ne razume kako neko može istinski da doživi stihove na engleskom jeziku ali od svog hendikepa, a to je očigledan i tužan hendikep za svako biće na planeti a kamoli za nekoga ko se bavi komponovanjem, stvara prednost. On koji „ne razume“ je iznad onoga kome razumevanje ne predstavlja problem. Jer, ovo je nerazumevanje na krilima rodoljublja. Izvitoperenog do koske ali drugačije se ovde ne računa.

Ubrzo zatim, ugledni član žirija stisnutih usnica objavljuje da je nemoćan da prihvati različitost i umesto da popije šut kartu iz programa ili bar ozbiljan ukor produkcije, on beleži bodove u svoj patriotski indeks. Dakle, nije problem u tome što Željko Joksimović nešto ne može već što je na to ponosan.

Toliko o „X faktoru“. Nije ni počeo a već je izblamiran. A možda je i bilo naivno očekivati da bar u nečemu tako bezazlenom kao što je TV šou možemo da zaličimo na civilizovaniju stranu sveta?

PIŠE: MARKO TOMIĆ

22 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Oženjeni gejevi O

ni su nekom bauk, nekom fetiš. Večno inspirativna tema. Ovog puta ne bavimo se oženjenim biseksualcima.

Njihov strejt brak ne predstavlja čudo.

Tema su baš muškarci koje daleko više privlači svoj pol, a ipak su, ili su bili, u braku sa ženama.

Pred nama su tri konkretna primera.

SLUČAJ 1 – NAJFINIJI MUŽIĆ Čovek, koga ćemo zvati Đorđe ima 45 godina. Otac je dva tinejdžera, a do pre neku godinu bio je u braku.

- U srpskoj provinciji, pre pojave interneta, nije postojala gej opcija. Il’ se ženi ili si za manastir. Mnogi od nas i sami su prihvatili ,,podrazumevajući stav’’ da je homoseksualnost bolest i svesno pobegli od svoje prirode.

Uračunajmo u to i pritisak okoline i eto razloga da se sklopi brak – navodi Đorđe.

- U mom slučaju nije sve bilo crno. Supruga je veoma blaga, izuzetna osoba. Po karakteristikama vrlo slična meni. Oženio sam se misleći da je to najbolje za mene, a kad se u nešto veruje celim bićem, sve je lakše. Nesuglasica gotovo i nije bilo. Seksualni život bio je redak. Posle rođenja drugog deteta skoro da je i zamro. Nedostatak strasti nadoknadio sam velikoj posvećenosti kući i deci pa žena druge stvari nije zamerala.

Hvalila se sa mnom jer umesto alkohola i provoda vreme posvećujem domu i kućnim poslovima. S pojavom TV emisija o gejevima, novinskih članaka o njima i interneta, shvatio sam da nisam toliko redak koliko mi se čini.

Na raznim sajtovima gej oglasi nicali su kao pečurke. Pojavili su se i oni iz moje okoline.

Na jedan sam se javio, probao i otkrio da to jeste moja prava priroda. S obzirom da su mi se deca gotovo osamostalila i da im nisam potreban u meri kao pre, odlučio sam da se razvedem. Supruga je bila šokirana.

S obzirom da je bila fer, i da je zaslužila da zna pravi razlog, odlučio sam da joj priznam istinu. Nisam želeo da se jede u sebi i preispituje

gde je pogrešila. Na kraju krajeva, ona i ja smo postali najbolji prijatelji. Dvaput nedeljno viđam decu, a i sa njom pijem kafu, a ona ima običaj kroz osmeh da kaže: Da mi nisi rekao ono što jesi, bila bih ubeđena da imam najboljeg muža na svetu. Moje prijateljice hvatale su svoje u preljubama, nervirale se što su toliko odsutni, što su nemarni i grubi, a ja likovala jer tih problema nemam. I dalje mislim da si jedan od najboljih ljudi koje sam upoznala – kaže ona, dok Đorđe naglašava da decenija koju je proveo u braku nije bačeno vreme. Dobio je dvoje dece od kojih ne želi da se distancira, a za bivšu ženu se ispostavilo se da je zrela osoba sa kojom ću uvek biti u dobrim odnosima.

SLUČAJ 2 – KUĆICA U CVEĆU Čoveka iz drugog slučaja zvaćemo Voja.

Ima nešto više od 40. Iz malog je grada. Oženio se pre petnaestak godina, takođe u vremenu pre interneta. Za razliku od prvog slučaja Voja navodi da primaran razlog za njegovu ženidbu nije bio ničiji pritisak jer oca nema, dok je majka povučena žena koja već ima unuke od starijeg deteta. Razlog za pronalaženje devojke bio je Vojina velika potencija.

- Kad im kažem da sam sa ženom prve godine braka vodio ljubav i pet puta dnevno, kažu mi da sam biseksualac. Na to im odgovorim negativno uz napomenu da previđaju postojanje vrlo potentnih gejeva. Nimalo nisam strejt, ali jednostavno mogu…, a u to doba nije bilo načina da u mom gradiću pronađem momka. To je teoretski bilo moguće, ali pošto sam radio posao u uniformi, nisam imao hrabrosti na takav rizik.

Kompromitacija tog tipa koštala bi me i ugleda i radnog mesta. S obzirom da je mladalačke snage bilo dosta, a da su me žene startovale, mislio sam ,,daj šta daš’’.

Najveći paradoks je taj što sam iz perspektive moje supruge bio izvanredan ljubavnik.

To što nisam doživeo vrhunac ni pre ni po podne ni uveče pa smo morali da vodimo ljubav i u

ZAJEDNICA

ponoć ili u zoru, njoj je bilo plus. Drugi muškarci sa kojima je bila, završili bi posao za par minuta, a ona bi ostala nezadovoljena. U njenim očima ispadao sam nezasita životinja, a u stvari sam bio nedovoljno zadovoljan nečim, a nisam znao čime.

Posle petnaest godina braka mogu da kažem da formalno imamo sve. I dvoje dece i kućicu u cveću. I psa i mačku. Ipak, čitava druga polovina braka je potpuno bez seksa. O čemu se radi?

- S pojavom interneta dobio sam priliku da probam i s muškarcem. Znao sam da ne mogu da propustim. Osim toga više ne radim posao u uniformi niti se družim s tim miljeom. Ženi nisam rekao apsolutno ništa. Međutim desilo se nešto neobično. Ona se sama distancirala od mene. Kao da joj nešto kvrcnulo u glavi i više nije zainteresovana za mene. Ne želi ona, ne želim ja. Bračni seks više ne postoji. Spavamo u odvojenim sobama, a zajedno radimo na odgoju dece.

- Par prijatelja rekli su da me supruga vara i da to znaju svi. Osmehnuo sam se, ali ne zato što im ne verujem, kako su mislili, već stoga što mi to i odgovara. Ako već ja imam nekoga, bolje da ima i ona. Zbog njene nezainteresovanosti nikada mi ne ulazi u sobu, ne pregleda kompjuter i slično. Njen ispunjen život garant je da se neće petljati u moj.

Na pitanje dokle li će to tako trajati i da li će se možda, kad se deca potpuno osamostale, doći do formalnog razvoda, Voja kaže: - Ne verujem. Za razvod je potrebna neka žešća svađa, zagorčavanje života partneru. Kod nas postoji

distanca, ali nema netrpeljivosti. Ona ima svoj život i karijeru, ja svoj.

Kuću u kojoj živimo napravili smo zajedno. Tako možemo do veka. Ja da tražim razvod neću jer me ona ni u čemu ne ograničava, a šta ona planira ne znam. Ukoliko joj je ljubavnik oženjen i nema nameru da ima i zajednički život s mojom suprugom, i njoj će uvek odgovarati ovako. Ako i nije oženjen, sumnjam da će formalno hteti ženu sa dvoje dece. Osim toga, posle poslednjih izbora, supruga je postala i lokalna funkcionerka. Razvod i skandali bi joj narušili ugled. Sumnjam da će ga ikad biti, ali ne isključujem – završava Voja.

SLUČAJ 3 – VIL I GREJS Treći slučaj je možda i najinteresantniji sa društvenog aspekta. Akter je na pola puta od tridesete do četrdesete. Zvaćemo ga Panta. Za razliku od prethodnih primera, on je stanovnik metropole, a njegovu mladost je zahvatilo internet vreme.

- Već sa osamnaest izašao sam prvi put u gej klub. Tada sam ostvario i prvu vezu. Kad vam je lokacija Beograd, na internetu uvek imate par hiljada gej oglasa. Nikad me nije hvatalo preispitivanje da li je gej bolest. Znao sam da nije. Kompletne avramske religije na čelu sa pravoslavljem sam prokužio kao represivne religije već sa trinaest godina tako da me ni u ranoj mladosti nije pomutila kritika tradicionalističkih autoriteta.

Panta je uvek na liniji borbe protiv konzervativizma, nacionalizma i klerikalizma. Za pri-

23 _____

24 _____

OPTIMIST jatelje jedno vreme bira baš gej aktiviste. Učesnik je njihovih tribina, piše kolumne za gej sajtove i jedno vreme je u neformalnoj žiži gej scene.

Ipak, pri približavanju tridesetoj godini dolazi do velike krize. Panta gasi profil na fejsbuku na kome za prijatelje ima uglavnom lgtb-ovce i homofrendične ljude. Par godina kasnije otvara nov profil u kome je oženjen. Na slikama dete.

Mnogi koji ga imaju za prijatelja su u čudu. Odakle preokret? O čemu je reč s obzirom da je Panta bliži gejstvu nego biseksualnosti? Stvar postaje malo jasnija jer mnogi u njegovoj ženi prepoznaju osobu koja je često posećivala gej žurke. O čemu se radi? Da li su oboje gej pa je brak fingiran?

- Stvar leži u tome da je život daleko kompleksniji nego što se čini na prvi pogled – odgovara Panta – Reč je o zanimljivom sticaju okolnosti. Iako sam znao da sam gej koji se ne stidi tog što jeste, posle tridesete počeo sam da doživljavam krizu i nezadovoljstvo na mnogo nivoa.

Pojavila se sumnja da muško-muška veze može trajati dugo. Od osamnaeste godine do danas imao sam nekoliko veza. Ni avanture nisu oskudevale. Posle iskustava počeo sam da prepoznajem mračnu stranu ne toliko muško-muških koliko mojih odnosa sa muškarcima. Prosek trajanja mojih veza je nešto manji od godinu dana. Duže skoro nikad nije išlo. Ne želim da krivim samo druge. U podjednakom broju slučajeva sam ostavio i bio ostavljen. Uvek je dolazilo do svojevrsnog zasićenja. Mog ili tuđeg, nebitno. Do želje da se proba nešto novo.

Mislim da smo mi muškarci, čast izuzecima u koje ipak ne spadam, teška bića u smislu strpljenja ili privrženosti. Kao da nas testosteron tera na nova iskušenja. Pri tom nema dece koja bi nas spajala kao strejtere i što je možda i najgore nema uslova za zajednički život. Gej parovi u Srbiji uglavnom ne žive zajedno. Glavni razlog je siromaštvo. Sporedni odudaranje od okoline. Čim pređu tridesetu, gejevi ne mogu da se izvuku na cimerstvo. Komšiluk uglavnom zna i retko koji par ne doživi, a da mu nekad na vratima ne ispišu pederi ili ne gađaju prozor kamenom. Ukoliko ste došli sa strane imate izgovor zašto ste odabrali život s nekim cimerom. Ako ste Beograđanin življenje sa drugim muškarcem u posebnom stanu, a već imate onaj roditeljski, znači čisto autovanje.

Nekad su me raskidi boleli. Nekada su boleli drugog. Neke veze prošle su i bezbolno.

Jednostavno su se otrcale. Gejevi često traže ti-

www.optimist.rs

pove sa što muževnijim crtama. Žele da te osobine formiraju i kod sebe. Ja imam tipično muške osobine u smislu da ne volim da kuvam, perem ili radim kućne poslove. Na Balkanu su svi muškarci vaspitani tako. Ako obojica ne volite to da radite, kuća će postati pakao. Prva tri meseca od ulaska u vezu ne flertujem sa strane, a onda kao da se taj lovački nagon aktivira u meni i želim i nešto novo. U gej vezama ne postoje požrtvovane supruge i majke koje su stub cele porodice.

Možda se zato sve to brzo raspada. Ako su obojica sa lovačkim nagonom ko će biti stub? – pita se Panta.

- Generalno sam razočaran i većinom beogradskih gejeva. Umesto obraćanja pažnje na unutrašnje osobine, većina su, iz mog ugla gledanja, površnjaci koji će pre razgovarati o veličini nečijeg ponosa nego udubiti se u ozbiljnu temu.

Ipak i drugi se ne snalaze u raljama gej života. I njima gej veze traju kratko, dobijaju krizu kada prva mladost prođe, pa se ipak ne žene.

- Sticaj okolnosti bio je taj da se u mom životu pojavila i žena sa kojom sam se negde našao na istoj frekvenciji. Ne naravno telesnoj, ali duhovnoj svakako. S obzirom da je i sama biseksualka, doduše više strejt, upoznali smo u gej kafiću u većem društvu i počeli intenzivno da se družimo. Posle godinu i po dana zajedničkih provoda, poverila se da pati što joj poslednji voz

ZAJEDNICA

odlazi, a nema decu. Njeni strejt vršnjaci uglavnom su oženjeni, a oni razvedeni ili van brakova uglavnom i ne žele decu. U početku sam njenu želju shvatio kao šalu, a kasnije pomislio da je to i moja jedinstvena šansa da postanem roditelj.

- Vodili smo ljubav isključivo tokom plodnih dana. Bilo je često usiljeno i priznajem da sam u mraku zamišljao muškarca. Ipak želja za naslednikom bila je vredna truda.

Ovaj neobični dvojac koji se rutinirao u zajedničkom životu, danas ima dete. Panta za medije ne želi da precizira da li je dobijeno prirodnim putem, veštačkom oplodnjom ili usvajanjem, ali napominje da su paralelno pokušane sve varijante.

- Nekad se ispostavi da ti upravo osoba koja nije tvoja ciljna grupa u smislu seksualne privlačnosti, najviše pomogne u životu. Za suprugu mogu da kažem da je jedna od retkih koja me nikad nije izdala ni razočarala. Mnogi gejevi žele da žive sa muškarcem. Za mene je prioritet da živim s nekim u miru i slozi. Sigurnost i stabilnost su mi na prvom mestu, a ne strast koja može lako da zamre.

Sa suprugom se gotovo nikad ne sukobljavam, osim kad su kućni poslovi u pitanju. Iako i ona i ja znamo da to nije život kakav smo zamišljali pre desetak godina, ne mislimo da smo napravili loš izbor.

- Mnogi strejt brakovi oko nas su se raspali. Gej veze takođe. Ispostavilo se da je naš netipičan brak daleko stabilniji od drugih. Ni ja ni supruga ne ograničavamo jedno drugo. Svako ima slobodu da radi šta želi. Vremena doduše nema zbog rada s detetom, ali i ono će porasti.

Pantin slučaj je interesantan kao primer za brak koji nije sklopljen usled pritiska niti zamaskiran nekom laži. Ipak on u zaključku nema hrabrosti da ovakav život preporuči svakome.

- Život je kompleksan i nema pravila.

Ako je neko vezara i želi baš čvrstu, zatvorenu vezu s muškarcem pored koga će se i buditi i leći, za njega ovakvi kompromisi nisu. Taj bi patio što nije non stop sa svojim dečkom. Izbor da se ima brak sa ženom i dete, ne bih mogao da preporučim ni nešto hladnijim tipovima. Ako nisu vezare, možda su avanturisti kojima je cilj provod. Imati dete nosi velike žrtve. Po povratku s posla ne mogu da radim šta želim već izvodim dete u park, vodim ga kod lekara, na dečje rođendane, u igraonice… I onima koji bi žrtvovali najveći deo svog vremena, potrebno je da nađu svoju Grejs.

Homoseksualnih žena koje žele decu možda nema dovoljno. Većina mladih strejt žena bi se nasmejalo na predlog da umesto sa strejt mužem žive sa gejem s kojim će dobiti dete. Međutim žene koje se bliže četrdesetoj, a koje se nisu ostvarile u braku ni kao majke, već razmišljaju drugačije. One više ne maštaju o prinčevima na belom konju, raspršile su im se iluzije o gospodinu pravom, a vremena za ostvarivanje roditeljstva je malo. Neke od njih razočarane su i grubošću tipičnog balkanskog muškarca pa je moguće da se pre odluče na život sa gejem, pun sloboda i uvažavanja, nego na bilo kog strejt muškarca ili na potpuno odustajanje od braka i roditeljstva.

- Kad je reč o ostvarivanju roditeljstva, bila bi to trka u kojoj su strejteri zečevi, a mi gejevi kornjače. Očekivano je da zec dođe do tog cilja, a kornjača odustane. Ipak, mnogi ,,zečevi’’ oko mene su te trke izgubili ili im i nisu bile važne.

Meni se ukazala šansa da do cilja dođem kao kornjača i to sam iskoristio. Znam da neće biti lako, da ću ozbiljniju gej vezu moći da ostvarim tek kad dete poraste, da ne govorim o problemu autovanja deci. Uvek postoji mogućnost da vas se dete donekle i stidi. Ipak na takve rizike sam spreman i ne bih menjao svoj put – zaključuje Panta.

PIŠE: P.T.

25 _____

26 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

HIV epidemija u Srbiji: Više od 60 od Zvanično, oko 1.800 osoba u našoj zemlji zaraženo je opasnim virusom, ali se procenjuje da je ta brojka duplo veća, dok čak pola miliona ljudi ima hepatitis B i C. Pored svih tih brojki Srbija će ostati i bez pomoći Global fonda.

P

olovinom 2013. godine u Srbiji je zvanično bilo oko 1.800 HIV pozitivnih osoba, a prema procenama UNAIDS još toliko njih inficirano je ovim virusom. Tačan broj gej muškaraca koji su inficirani nije poznat, pošto jedan deo njih krije svoju seksualnu orijentaciju, odnosno način na koji su zaraženi HIV. Ipak, prema podacima nevladinih organizacija koje se bave podrškom HIV pozitivnim LGBT osobama, od početka ove godine čak 60 odsto novoinficiranih su gej osobe.

Naime, kako objašnjava Aleksandar Prica, predsednik Upravnog odbora Asocijacije „Duga“, prema do sada rađenim istraživanjima ustanovljeno je da više od 50 odsto populacije koristi zaštitu, ali i da bi, čak i da svega 10 do 15 odsto gej osoba prilikom seksualnih odnosa ne koriste nikakvu zaštitu, i dalje imali ovako poražavajuće rezultate.

- Nažalost, ovakva slika nije samo u Srbiji. I u okolnim zemljama i SAD je situacija ista.

Oko dve trećine svih novootkrivenih HIV pozitivnih osoba su gej muškarci. Mislim da kod nas nije u pitanju nagli porast, već da se ljudi više testiraju i samim tim imamo naglo povećanje HIV pozitivnih u populaciji gej muškaraca, koja se inače i najviše testira, ali to su nekada osobe koje su se inficirale i pre nekoliko godina, pa nam se samo prividno čini da je u pitanju nagli porast. Dalje širenje HIV u ovoj populaciji može se smiriti kreiranjem novih usluga koje će se bazirati na kvalitetu, a ne kvantitetu rada, unapređenjem i proširenjem postojećih usluga. To je jedino što možemo učiniti. Ali, opet ponavljam, velika odgovornost je i na samoj populaciji koja treba u tome da nam pomogne - smatra Prica.

S druge strane, Bratislav Prokić, menadžer za razvoj programa „Q-kluba“, smatra da u Srbiji imamo koncentrisanu epidemiju HIV-a.

- U prošloj godini registrovano je trinaest puta više HIV pozitivnih muškaraca u odnosu na žene, a najveći deo njih prijavio je rizične

seksualne odnose sa drugim muškarcima. To su neke indicije da imamo koncentrisanu epidemiju među gej, transrodnim osobama i muškarcima koji imaju seks sa muškarcima. Oni su pogođeni i hepatitisima i mnogobrojnim drugim polnim infekcijama. Ne treba zaboraviti da je u Srbiji pola miliona ljudi inficirano sa hepatitisima B i C, a da je svega 20 odsto ljudi svesno da je obolelo i da treba da započne lečenje. Zato je neophodno podizati svest o važnosti testiranja i praktikovanja zaštićenog seksualnog odnosa. To je upravo stvar odgovornosti pojedinaca, jer HIV se ne dobija, već najčešće uzima neodgovornim, odnosno rizičnim ponašanjem. Svakako da na to utiču i tabu homoseksualnosti u društvu, stigma, osećaj krivice i bezvrednosti života koje društvo nameće ovoj populaciji. Zato pored podizanja svesti javnosti naši napori treba da budu usmereni ka gej, biseksualnim i transrodnim osobama, ka njihovoj edukaciji i osnaživanju. Valjalo bi i da se gej aktivisti uključe u borbi protiv HIV-a tokom cele godine - kaže Prokić.

Veliki problem u ovoj alarmantnoj situaciji predstavlja i prestanak finansiranja od strane Global fonda, koji finansira programe borbe protiv side, malarije i tuberkuloze širom sveta, a koja je po fazama iznosila i po nekoliko miliona dolara.

- Global fond se povlači iz Srbije u junu 2014. godine. To je godinama očekivano i jednog dana je moralo doći. Postoje male šanse da produže finansiranje, ali samo za gej populaciju, pošto je situacija takva kakva jeste - smatra Prica, a Prokić dodaje da je naša zemlja sama odlučila da snosi troškove lečenja, a da ta sredstva usmeri na druge vidove pomoći, kao što su programi razmene igala, brzih testiranja mobilnim jedinicama, podrške osobama koje žive sa HIV i unapređenje kvaliteta njihovih života, te druge aktivnosti.

Prema njemu, problem predstavlja i to što Srbija više ne spada u zemlje sa niskim primanjima, ali i to što zdravstveni i socijalni sistemi naše zemlje

ZDRAVLJE

dsto novoinfiricanih su gej muškarci!

u prošloj deceniji nisu napredovali.

- Svetska ekonomska kriza smanjila je sredstva kojima raspolaže ovaj fond i ona će se usmeravati na zemlje kojima je pomoć najpotrebnija. Ako istraživanja u Srbiji pokažu da je žarište HIV infekcije u grupi muškaraca koji imaju seks sa muškarcima dovoljno jako i alarmantno, postoje šanse da se nastavi podrška Globalnog fonda za neke programe koji su usmereni ka ovim ranjivim grupama. Istina je da po odlasku Globalnog fonda ostajemo sami sa sobom. Kao i Globalni fond, imali smo očekivanja da će zdravstveni i socijalni sistemi ove zemlje napredovati u prošloj deceniji i da će moći da preuzmu ili podrže programe podrške koje su se organizacije civilnog društva razvile sredstvima Globalnog fonda. Budući da se to nije desilo, budućnost nekih servisa i veoma dobrih programa kakvi danas postoje u „Q-klubu“ i drugim organizacijama nije izvesna - kaže Prokić.

Problem predstavlja i činjenica da u Koordinacionom telu za prevenciju HIV nema LGBT organizacija. U pitanju je telo Vlade Srbije kojim predsedava ministarka zdravlja, prof. dr Sla-

vica Đukić Dejanović, a koje se bavi analizom situacije, strategijom, edukacijom profesionalaca i drugim aktivnostima vezanim za HIV. Prema mišljenju naših sagovornika, deo nevladinog sektora ne želi LGBT organizacije u ovom telu.

- Deo nevladinog sektora u ne želi LGBT organizacije u tom telu i na sve načine pokušavaju da nas onemoguće da u to telo uđemo. Ja sam pisao i Global fondu zbog toga i zbog kršenja procedura koje je prilikom izbora članova koji predstavljaju civilni sektor ovo telo počinilo. Global fond je naložio da telo oformi nezavisnu komisiju i da ispita moje navode, ali do toga nije došlo ni posle nekoliko meseci od naloga. Opstrukciju uključenja LGBT organizacija ne vrši vladin, već baš deo nevladinog sektora koji je u tom telu nekoliko godina, a apsolutno ništa ne radi za svoj sektor, već samo za nekoliko svojih organizacija.

Ja sam od ove godine član Republičke komisije za HIV i tuberkolozu i učiniću sve da se situacija vezana za HIV u gej populaciji promeni - kaže Prica, s kojim je saglasan i Prokić, koji smatra da se ova priča hitno mora proširiti i na druge ranjive grupe, ali i lokalnu samoupravu.

- LGBT organizacije treba da budu zastupljene u svim telima koja učestvuju u nacionalnom odgovoru na HIV. I to ne samo predstavnici LGBT populacije, već i bivši inektirajući korisnici droga, seksualni radnici i sve ranjive grupe kojima bi pre svega trebali da budu namenjeni servisi podrške, prevencije i lečenja. Za to bi LGBT aktivisti trebali da zagovaraju prema ministarstvu zdravlja, nacionalnoj komisiji i nacionalnoj kancelariji za HIV/AIDS, koja je operativno telo ove komisije.

Pojedini gradovi u svetu veoma dobro koordinišu svoje servise i mnogo su fleksibilniji i kreativniji u tome od pretrpane i često autistične državne uprave. Odgovor na HIV u našoj zemlji treba spustiti i na lokalni nivo, odnosno na nivo gradova i opština. Beogradske opštine i sam grad, kao najpogođeniji epidemijom, mogli bi uz pomoć naše zajedničke inicijative da oforme svoja tela u kojima će se čuti glas predstavnika ovih „zajednica“, kako bi servisi bili njima prilagođeni i što dostupniji - predlaže Prokić.

PIŠE: PETAR PETROVIĆ

27 _____

28 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

BOŽIĆNE RADOSTI K

estenovi moji, Jesen je odveć bila topla i nalik proleću.

Moj vrt je raspevano pupeo do poslednjeg sunčanog dana, što me je činilo neizmerno srećnom. Priznaću vam - bila sam prilično lenja te sam se prepuštala dugim, ali laganim, izletima po evropskom kontinentu, degustiranju najukusnijih jesenjih specijaliteta od divljači, čitanju De Kvinsija i Kroulija, međutim, to me nije sprečilo da održim vitku liniju. Posebno treba biti pažljiv u narednom periodu jer nastupa hladno vreme kada ste naprosto osuđeni na svečane večere i minimum fizičke aktivnosti. No, ugledajte se na mene – uživajte, ali sa merom, i budite vrcavi, histerični, ili jednostavno plešite kad god vam se ukaže prilika – dok vas voze na kakvu premijeru, dok razgovarate telefonom sa najboljom prijateljicom ili kod krojača probate novu haljinu.

Elem, kako se ja izuzetno retko prepuštam apatiji i nemirnog sam duha, odlučila sam božićne praznike provesti u Parizu. Dosta neobičnog sveta učestalo boravi u toj božanstvenoj metropoli koja naprosto zablista!

Oduvek sam volela francuske stvari – šampanj, čipku, Gerlanovi parfemi, Apsint, La Kroa…

Međutim, kako je opšte poznato da sam široke ruke i da fetišiziram darivanje poklona, dodatno me čini srećnom širok dijapazon najfinijih proizvoda koje poklanjam bliskim prijateljima.

U tome mi često pomaže moj višegodišnji kampanjon gospodin Karden, u čijem golemom stanu boravim kada sam u Parizu. Za razliku od njegove futurističke kuće u San Tropeu, pariski stan bio je naprosto kabinet retkosti pretrpan gomilom bizarnih i fantastičnih predmeta – od haljine Džejn Fonde iz filma Barbarela, preko ručno izrađenih vibratora jednog afričkog plemena do pozlaćene kvake nekih vrata sa Titanika.

No kako smo Pjer i ja inače skloni dugim i preteranim razgovorima, laskanjima, tračevima, zaboravimo na vreme te potpuno zanemarimo obaveze koje oboje imamo.

Doza obazrivosti je ipak prisutna te

mimo takvih nekontrolisanih, osmočasovnih razgovora, nikako ne smetnemo sa uma važnost noćnog života. Pjer je oduvek bio zaista vanserijski domaćin, pravi kavaljer, i uvek se trudio da mi pokaže najreprezentativnije od Pariza. Tako je jedne prohladne večeri, odlučio da me provede kroz parisku ,,zabranjenu’’ scenu. U pitanju su bili nesvakidašnji klubovi, bistroi i restorani koje, iz ne znam kojih razloga, nisam ranije posetila. U svakom slučaju, naposletku smo otišli u veoma šik bar Važinalet. Krasno mesto, predivne sofe, draperije geometrizovanih dezena, fotelja u obliku usana, ali nakon drugog martinija mlade dame počele su obletati oko mene kao kakvo jato groktavih ptica, a kako ja nimalo ne marim za to, zamolila sam Pjera da idemo dalje. Nakon par mesta, konačno smo stigli u klub Ružičasti Narcis.

Prepun prezgodnih ljudi, kako sam naziv sugeriše mirisao je na narcise, muzika je bila gotovo hipnotišuća, i taman sam popravljala svoj ruž kada me se obratio niko drugi nego onaj šarlatan slikar Pablo Pikaso. Nikada nisam razumela zašto

KOLUMNA je slikao žene tako nakazno i čemu uopšte služe ta kubistička platna, možda za dekoraciju bravarske radionice? Bilo kako bilo, tvrdio je da je oduševljen mojom lepotom i glasom, te mi se klečeći eksplicitno nabacivao konstantno nudeći me burmutom. Ja sam naprosto zanemela.

Podignute obrve, razrogačenih očiju, moj izraz lica govorio je više od hiljadu reči. Da nije bilo Pjera, svašta bih mu rekla. Zar se tako vulgarno obraća dami? Nisam ja nekakva lučka radnica da mi nudi burmut i jeftino vino. Nemo sam ga samo diskretno zapalila žarom svoje cigarete! Prostak i vucibatina. Iako sam strahovito bila iznervirana, kako bih zaboravila na taj neprijatni susret, odlučila sam da odem u drugi deo kluba. Tamo sam zatekla nesvakidašnji i pomalo, za mene, šokantan prizor. Prostorija je bila ispunjena isključivo preznojenim, dlakavim muškarcima koji su se frenetično bacakali i treskali uz omamljujuće hitove disko muzike. Poput nekakvog ragbi tima pljeskali su jedni druge po zadnjicama i plećima, neki od njih jedva da su bili odeveni. Pomislila sam – kakvo idealno mesto za pomenutog poganog i sirovog Pikasa!

Tada sam otkrila šta su to medvedi. Sigurno mislite da buncam ili da pišem zaumnim jezikom, ali ja ne mislim na životinje već na posebnu grupu ljudi koji sebe tako zovu. Evidentno je reč uglavnom o muškarcima (nisam

čula za žene medvede?) koji su bradati, često krupni, mišićavi ili, pak, debeli, vole da piju puno piva, nose karirane košulje i džins ili kožu i druže se isključivo sa pripadnicima, kako oni vole da kažu, svog krda. Strahovito me je zanimala priča o njima, pa sam pitala Pjera da mi nešto pobliže objasni o čemu je reč na šta je on samo uzdahnuo i rekao mi: „Ali, Sadi draga oni zaista nemaju ukusa! Znojavi su i govore jedna drugom WUF.“ Mojoj znatiželji nije bilo kraja pa sam odlučila da istog momenta saznam nešto više o njima.

Ugledala sam jednog odveć krupnog medveda, te sam ga primorala da mi objasni sve u vezi sa njegovom vrstom. Obučen u oskudni kožni kombinezon, predstavio mi se kao Mraz. Kakvo čudno ime, pomislih. Dobila sam sve potrebne informacije i, zamislite, poziv u šumu. Zahvalila sam se na pozivu i zadovoljno otišla sa odgovorima. Tek tada sam shvatila je to Mraz bilo od Deda Mraz.

Razumećete da je ovo otkriće meni bilo neverovatno ukoliko vam napomenem da su moji muški prijatelji sofisticirana, stilizovana gospoda koja uzgajaju orhideje, sakupljaju umetnička dela, bave se modom. Načisto sam se iznenadila kuda ide ovaj svet, ali s obzirom na to da sam odrasla i emancipovana žena koja zna da bajke ne postoje, prihvatila sam da je ono o čemu maštamo u realnosti uvek drugačije što i nije nužno loše.

Sada vam je jasno koliki sam ljubitelj životinja, ali i ljudi, iako je ponekad teško napraviti razliku. Umem biti preka i rigidna, ali sam radoznala te uvek želim informaciju više. Upravo zbog toga volim taj Pariz, uvek nešto novo naučim i fantastično se provedem. Stoga često poželim da je svaki dan Božić!

Mogla bih vam pisati još puno anegdota, ali ovom kratkom božićnom anegdotom htela sam samo da vam sugerišem koliko toga tek imam da vam ispričam. Sigurna sam da naslućujete da pomalo levitiram, dragi moji, ali takva sam uvek pred praznike. Naprosto nisam svoja, obuzmu me žmarci i samo mi je do igrarija, histerije i sulude zabave. Nadam se da ste i vi u sličnom raspoloženju a ja vam do sledećeg broja želim puno medveda, poklona, raspevanih irvasa, šišarki i pahuljica!

SRETAN KVIRSMS! P.S. trenutno sam u potrazi za delikatnim krznom belog medveda, ako imate kontakt, zamoliću vas da mi ga prosledite.

PIŠE: MARKIZA DE SADA

29 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

40 stvari koje svaki gej treba d 1. Idi na gej paradu!

2. Prekini da budeš opterećen svojim telom i izvedi striptiz

30 _____

5. Prihvati činjenicu da nećeš 3. Trandžiraj se

6. Idi na gej svadbu

4. Obuci se u kožu

imati seks sa Vanjom Udovičićem

7. Idi na gej protest

8. Idi na godišnjicu mature i reci drugu da si se ložio na njega 9. Idi na gej festival

10. Doniraj za gej aktivizam

TO DO LISTA

da uradi pre nego što napuni 40 Stariti nikad nije lako. Za mnoge gej muškarce ideja da će napuniti 40 je užasavajuća. Tada postavljamo ozbiljna pitanja, "Šta sam uradio sa svojim životom? Šta sam ostvario? Zašto niko ne klikće na moj GayRomeo profil?" Kako starimo lista naših ostvarenja će se samo širiti, zato vam nudimo 40 stvari koje svaki gej muškarac treba da uradi pre nego što napuni 40.

11. Nađi svoj fetiš

31 _____ 12. Pročitaj neku gej knjigu

13. Prekini da nosiš majice dva broja manje

16. Podržavaj naše drag kraljice 14. Smuvaj se sa frajerom 10 godina starijim 15. Smuvaj se sa frajerom 10 godina mlađim

Markizu de Sadu, Viva la Divu

17. Prekini da se plašiš

Amandu Dior, Lady Kyky

lezbejki

20. Idi na utakmicu.

18. Živi sa dečkom

19. Pogledaj mjuzikl

Da, utakmicu!

OPTIMIST

www.optimist.rs

21. Idi kod psihologa

22. Imaj seks u autu, liftu, parku, u kući tvojih roditelja

23. Volontiraj u nekoj LGBT organizaciji

24. Pogledaj legendarne gej filmove: Weekend, The Broken Hearts Club, Trick, ShortBus, Milk, The Rocky Horror Picture Show, The Boys in the Band

32 _____ 25. Budi u monogamnoj vezi

26. Budi u otvorenoj vezi

27. Pleši sa drugim muškarcem

29. Odgledaj seriju The Golden Girls

28. Ostani prijatelj sa bivšim

30. Imaj seks u inostranstvu

TO DO LISTA

31. Spavaj sa ženom da vidiš kako je

32. Spavaj sa osobom s kojom ne možeš da se sporazumeš

33. Znaj svoj HIV status

34. Pomiri se sa roditeljima

35. Idi u gej saunu, seks klub, darkroom, porno bioskop

38. Prekini da brijaš 36. Zaljubi se

39. Pozovi dečka na slavu da ga upoznaš sa rodbinom

37. Igraj uz Karleušu

40. Izađi iz ormana

svaku dlačicu

33 _____

34 _____

OPTIMIST

UrbanLook.info www.optimist.rs

Uređuje: Srđan Šveljo

34. PERWOLL FASHION WEEK Nedavno završena Beogradska nedelja mode ovaj put je bila specifična po muškoj modi koja je nekako dominirala i bacila u zasenak žensku. Izdvojio bih nekoliko dizajnera koji su na vrlo originalan, skoro pa hrabar način pristupili modi za muškarce.

Trend je biti van trenda, svoj, drugačiji i pomalo lud u modnom smislu!

BATA SPASOJEVIĆ U svojoj poslednjoj kolekciji „Lady Punk“, Bata je opet dobar deo svojih modela namenio i muškarcima. Crno, sivo, koža, tekstil, klasično i elegantno sa rock i punk elementima. Ovi modeli su nešto što će biti traženo i nošeno ove sezone jer su idealni i vrlo jednostavni za kombinacije bilo kog tipa.

GEORGE STYLER Kao naš pravi predstavnik avangardne modne scene u ovoj kolekciji Styler se poigrao sa trikotažom etno elementima ali kao i uvek sve začinio nečim što je street style. Odlična kolekcija NET-WORK već je pronašla put do modnih sladokusaca širom sveta.

MODIRANJE MILICA VUKADINOVIĆ Nagradu TEXTIL award za najboljeg mladog dizajnera dobila je baš Milica Vukadinović. To ne čudi jer je ona jedna od retkih kod nas koja se posvetila muškoj modi i to radi na vrlo specifičan nekomercijalan način o čemu najviše govore sami komadi koje dizajnira.

35 _____

IVAN ROCCO Kombinujući Latino, kineske i meksičke uticaje ovaj mladi slovenački dizajner je uradio kolekciju koja je osvojila na prvi pogled. Koloritno, vrlo moderno, a opet nekako retro. Ovo su komadi u kojima su se mnogi posetioci revije zamislili.

36 _____

OPTIMIST MIRJANA ŠARAC Ona je uz Milicu prava nada srpske muške mode, i ove godine je dobila prestižnu ELLE nagradu za svoju kolekciju. Vrlo futuristički i vantrendovski modeli koji žive sami za sebe i kao takvi komad po komad živeće dugo na onima koji ih budu imali i s ponosom nosili.

www.optimist.rs ROBERT SEVER Poznati hrvatski dizajner prvi put se predstavio domaćoj publici i odmah je osvojio. Njegovi muški modeli s jedne strane osvajaju svojom jednostavnošću a s druge plene originalnošću i sećanjem na neka prošla vremena koja su savršeno uklopljena u XXI vek.

MODIRANJE

LUTKA ZA NASLOVNU STRANU Kacey Carrig sa svojih 21 uspeo je da bude u top 10 muških svetskih modela, a na tome osim svom lepom licu i telu može i da zahvali Donateli Versace koja ga je otkrila i angažovala za par kampanja. Od tada Kacey pleni iz mnogih editorijala i ozbiljnih reklamnih kampanja.

BOY GEORGE: „THIS IS WHAT I DO“ Posle duge pauze Boy George se vratio sa vrlo dirljivim albumom sa tekstovima prepunim emocija i lične istine, ali i sa potpuno novim “macho” izgledom. Svi ljubitelji njegovog nežnog glasa i poznavaoci njegovog dela biće dotaknuti ovim malim remek delom muzike koju nazivaju beli rege.

IZ KOMŠILUKA Boris Banović u hrvatskoj poznat kao „Fashion Guru“ vrsan modni kritičar i kolumnista nedavno je predstavio svoju prvu modnu kolekciju 2B namenjenu ozbiljnim, modernim i šik momcima koji se ne plaše mode koja dolazi i čini budućnost, ali osnovu pronalaze u nekim retro i klasik elementima. www.borisbanovic.com

MADE IN SERBIA „Ćelija“ by Nevena Kragić Biti kreator nečega (ne neminovno mode) znači i uticaj, prenos podataka (vizuelnih, verbalnih...). Tim procesom ne samo što dajemo, već se i delimo. „Ćelija“ kao početak i kao deoba. Može biti jedna, može ih biti više čineći jednu. Jedan odevni predmet sa više uloga, koliko i delova. Jedna stvar - različitih oblika. Volim da ostavim opciju individualnosti, a da je to opet moj dizajn. Volim da moja garderoba ima produženiju komunikaciju sa nosiocem, a da to nije samo obično kopčanje ili odraz u ogledalu. „Ćelija“ kao NK, „Ćelija“ kao neko drugi nastao u procesu „modne deobe“, kaže Nevena Kragić, mlada dizajnerka iz Niša!

37 _____

40 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Majkl Lukas: Ako mož M ajkl Lukas (Michael Lucas) spada u red onih retko talentovanih ličnosti koje nikoga ne ostavljaju bez daha.

On je porno glumac, režiser, kolumnista i LGBT aktivista, vlasnik jedne od najvećih gej porno produkcijskih kuća Lucas Entertainment. Prema oceni konzervativnog FrontPage magazina Majkl Lukas je „jedna od najprovokativnijih i kontraverznih“ javnih LGBT ličnosti današnjice.

Majkl Lukas rođen je u bivšem Sovjetskom savezu, u Moskvi, 10. marta 1972. godine kao Andrej Ljvovič Trejvas. Odrastajući rano se susreo sa preprekama u svetu netolerancije zbog svog jevrejskog porekla i homoseksualnih sklonosti.

Posle diplomiranja na Moskovskoj državnoj pravnoj akademiji napustio je Rusiju 1995. godine, da bi svoj dom našao u SAD 1997. godine. Svoj život u Rusiji opisao je kao život u veoma strogom društvu u kome je on bio pobunjenik.

Danas pored gej porno filmova radi dokumentarne filmove sa LGBT tematikom, a i jedan je od najglasnijih protivnika nezaštićenog seksa u porno industriji i upotreba opojnih sredstava.

Na njegovu porno produkcijsku kuću posebnu pažnju kod nas skrenuo je gej porno film sa menekenom i misterom Srbije Vasom Nestorovićem.

U najavi za premijeru svog prvog filma ovakvog žanra Vasa Nestorović, (u filmu Demian Holt) opisan je kao „visoki mišićavi bog koji potiče iz mejnstrim manekenstva“. Kreativni direktor Lucas Entertainment Mark Maknamara bio je oduševljen kvalitetima srpskog manekena – „Demian je tako lep i šarmantan. On nije samo neverovatno seksi i agresivno svestran izvođač, nego je i vrsta modela za kojim žudite i kojim biste poželeli da se venčate“.

Kao neko rođen u Rusiji, da li sebe vidiš kao Rusa i da li si razmišljao kojim bi tokom krenuo tvoj život da si ostao tamo?

Ja sebe ni malo ne doživljavam kao Rusa. Napustio sam Evropu sa 23 godine i sebe doživljavam kao Amerikanca. Ono što se danas dešava u Rusiji je diktatura, očigledno i nešto više od obične diktature. To je vrlo opasna zemlja za svet i za svoje

građane. To je zemlja koja je veoma netolerantna prema bilo kojoj manjini, prema svemu što je drugačije i prema svakome ko je drugačiji, jednom rečju - okrutna je prema različitostima. Nemam više dodira sa njom i nikada nisam osetio kajanje što sam je napustio, naprosto ne nedostaje mi.

Nisi samo porno glumac i producent. Ti si i pisac i LGBT aktivista. Privukao si veliku pažnju na svoje stavove o politici, kulturi kroz niz javnih nastupa i kroz svoj aktivistički angažman. Javno zastupaš stavove koji se protive upotrebi opojnih sredstava i zagovaraš zaštićen seks u porno industriji i među gej populacijom u celini. Kakve su reakcije javnosti na tvoj rad i stavove?

Oh, ima divnih reakcija! Objavljujem svoje stavove u različitim časopisima i reakcije su zaista različite. To najviše zavisi od teme o kojoj pišem.

Neke teme su prihvatljive za sve. Kod nekih mojih pogleda na različite teme i probleme većina se slaže sa mnom. Naravno, uvek postoje različita mišljenja i ljudi mogu slobodno da diskutuju o svemu. Ja mogu da započnem razgovor sa njima, što je više nego važno. Važno je početi dijalog o različitim temama, različitim pitanjima i pogledima. Ja ne mogu uvek promeniti mišljenja ljudi, ali bitno je da postoji dijalog.

Odakle ideja za dokumentarni film: “Razgolićeni Izrael: homoseksualci u Obećanoj zemlji”? Kako je Izrael postao toliko prihvatljiv za gej ljude?

Može li Izrael biti dobar primer i za druge zemlje?

Posetio sam Izrael toliko mnogo puta da ga razumem sasvim dobro. To je veoma tolerantna zemlja, ne uspevaju sve zemlje koje se suočavaju sa različitim teškim problemima da ostanu demokratske, tolerantne i liberalne. Izrael je veoma tolerantna sredina prema gej populaciji, tolerantna prema manjinama, i definitivno mislim da je dobar demokratski model kada su u pitanju problemi gej populacije. Izrael je zemlja koju ja posebno volim, volim njene ljude, njenu istoriju, njene plaže i arhitekturu. To je definitivno veoma interesantna zemlje od koje se ja nikada ne umorim. Nastaviću da se bavim ne-porno filmovima, već spremam jedan o Rusiji.

INTERVJU

žete, napustite Srbiju Nedavno ste snimili porno video sa Vasom Nestorovićem (Demian Holt). Njegovo pojavljivanje u gej porno industriji bilo je veliko iznenađenje za ljude u Srbiji. Možete li nam reći nešto o njemu iza kulisa, u privatnom životu?

Možemo li očekivati, možda, novi čin Vasa?

On je jako dobar momak. Izuzetno voli svoju porodicu, svoje prijatelje i mogu reći da je veoma pozitivna osoba. Definitivno treba da ostane da živi u SAD jer su ovde ljudi tolerantniji, za razliku od netolerancije koja vlada u Srbiji. Znam da prema pripadnicima gej populacije koji rade u porno industriji vlada velika netolerancija u Srbiji.

Shvatam kako su ljudi u Srbiji okrutni. Iz određenih razloga, za mene Srbija pripada zapadnom svetu, ali se očigledno zagubila negde u prošlosti. Način na koji neki razmišljaju tamo nije mi malo progresivan. Ono što znam je da je Vasa doneo odluku da više ne bude deo porno industrije.

Kako iskoristiš slobodno vreme za privatni život uprkos svim obavezama i aktivnostima?

Kao i većina radim osam sati dnevno. Svo slobodno trudim se da iskoristim sa mojim prijateljima, mojim dečkom, odlazim u pozorište, operu, u bioskop na neki dobar film, na večere.

Ovo je tvoj prvi intervju za neki medij u Srbiji i ex-YU regionu. Imaš neku poruku za naše čitaoce za kraj ovog intervjua?

Moje lično mišljenje je da gej ljudi treba da napuste Srbiju, ako to mogu. To je sve što mogu reći. Vi znate, idite iz Srbije, ako imate mogućnosti za to. Idite u zemlje koje su tolerantne, u progresivnije zemlje, postoji baš mnogo mesta na zapadu gde možete živeti. Najgore za jednu osobu je da ne bude ono što jeste, da ne može da se drži za ruke sa nekim koga voli, da mu život nije vredan postojanja. Ljudima je suđeno da žive svoje živote, da se ostvaruju, a u Srbiji je to veoma teško.

41 _____

42 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Goli britanski veslači protiv homofobije Već petu godinu za redom, momci iz veslačkog kluba britanskog univerziteta Warwick, pozirali su nagi za kalendar kao znak podrške borbi protiv homofobije.

Tradicija je započeta još 2009. godine u nameri da umanji homofobiju među mladima. Kalendari su se prvobitno prodavali samo unutar univerziteta da bi, tokom godina, prerasli u internaciona-

lni proizvod. Sredstva od prodaje kalendara idu gej zajednici koja ih i sama, iz godine u godinu, podržava. U sklopu ovog projekta je i ideja da veslači drže predavanja podrške po školama i ohrabre mlade koji su zlostavljani ili u krizi zbog svog seksualnog opredeljenja da se obrate nacionalnim linijama za pomoć. www.warwickrowers.org

KALENDAR

43 _____

44 _____

OPTIMIST

Važno je biti... Divajn

I

skusni Džefri Švarc je sasvim promućurno odlučio da svoj biografski dokumentarac o nezaboravnom Divajnu otpočne upravo prizorima gungule uoči samog početka baltimorske (a samim tim i svetske) premijere čuvenog „Laka za kosu“ Džona Votersa. Jer, kako će ubrzo posvedočiti i nekolicina sagovornika, a kako se dalo videti i u par odabranih arhivskih snimaka TV intervjua sa samim Divajnom, on je, mimo svih spekulacija, naknadnih mudrovanja i učitavanja sa bezbedne istorijske distance, samo želeo da bude zvezda. Što je, barem u doživljaju sveta nemalog broja raznorodnih, svakako bio i kako će sigurno biti i upamćen, a čemu je dokaz i ovaj blago svečarsko-hvalospevni dokumentarac o njemu. Švarc ovde ne problematizuje samu ličnost Divajna, ne zalazi u brzopotezne analize njegovog očito složenog sklopa njegove ličnosti, već jednostavno, slično onome što je već radio, na primer, u dokumentarcima o Rangleru, Vitu ili Vilijama Keslu, nastoji da predmet svog interesovanja prikaže u što je moguće sveobuhvatnijoj i upečatljivijoj punoći. I u tome, nema sumnje, u potpunosti uspeva. Premda možda odveć tradicionalistički ustrojen, „Ja sam Divajn“ ipak predstavlja svačije pažnje vredan rad – čvrsto se drži zadate teme, sagovornici su živopisni i nadahnuti, priča pleni živošću i dinamikom, izlaganje je, uprkos silini izvora i mogućih digresija, razložno i pregledno, a krajnji rezultat je nesumnjivo zadovoljavajući, dostojanstven i detaljan prikaz životnog puta jedne zbilja jedinstvene persone.

Tako ćemo u razumnih i ekonomičnih devedeset minuta trajanja ovog filma biti u prilici da ispratimo Divajna kroz sve važne etape njegovog, kako profesionalnog, tako i emotivnog razvojnog puta – od zbunjenog dečaka drugačijeg od drugih, pritajenog ekscentrika, lokalne zvezde na planu istinski bizarnog, Votersove muze nad muzama, ikone off-off-off Brodveja, iskrenog i darežljivog prijatelja, prepoznatljive pojave odocnelog ekstravagantnog diska, nesigurnog, ali odanog sina, neobuzdanog trošadžije bez straha i mane, ambicioznog glumca..., ali nadasve nepatvorene i evo, već decenijama i decenijama istinski intrigantne pojave. Švarc se uz dosta diskretnosti, koja je, kako ćemo videti, na tom planu bila svojstvena i

Divajnu dotiče i pitanja njegove seksualnosti. I mada će neki od prisutnih sagovornika i učesnika, kanda prvenstveno u skladu sa sopstvenim doživljajem sveta i pitanja roda i pola, Divajna označavati ličnim zamenica muškog ili ženskog roda, iz „Ja sam Divajn“ se, između ostalog, da saznati da Divajn, verovatno i mimo opšte uvreženog uverenja, nikada nije poželeo da promeni pol. A ono na čemu autori ovog vrlo dobrog dokumentarnog rada poentiraju i na čemu i u par tihih mahova i insistiraju je zaključak da su u slučaju velikog Divajna pominjani aspekti pola i roda bili neraskidivo povezani sa njegovim osobenim doživljajem sveta u kome mu je dopalo da egzistira, baš kao i sa njegovim neprolaznim aspiracijama da postane zvezda o kojoj se priča i priča. A što mu je, i mimo zbilja tužnog kraja njegovog života u nesrećnom trenutku (noć pred početak snimanja planirano duge uloge u popularnom sitcomu Bračne vode – Married with Children), i pošlo za rukom. Što, naravno, ne znači da ga i dalje mnogi, barem na planu iskrenih instant-asocijacija, neće ponajpre povezivati sa glasovitom scenom sa psećim izmetom. Ali, trnovit je put do zvezda, ljudsko pamćenje je bilo i ostalo varljiva stvar, a u slučaju Divajn makar uvek možemo govoriti o unikatnosti i nezaboravu, što je ipak velika i značajna stvar.

PIŠE: ZORAN JANKOVIĆ ČETVRTAK, 12.12.2013. U 21:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

FILM & SERIJE

I TV gej je (kanda) OK!

O

nima koji iole pomnije i istrajnije prate prilike na anglosaksonskom televizijskom frontu već poduže je posve jasno da je, kada su vrli komičari u pitanju, najveća moguća počast koja može da ih zadesi je da dobiju personalizovanu seriju, odnosno, zaigraju u seriji čiji naslov jasno sugeriše i ime najveće zvezde. Nakon Mer Tajler Mur, Rozen, Elen, Ribe, Mindi..., tu čast je zavredeo i Šon Hejs. Koji će, i mimo eventualnog uspeha serija o kojoj će ovde biti reči (Šon spasava svet Sean Saves the World), ipak (kanda zauvek) ostati Jack... zapravo Just Jack!!! Svi koji su uživali u dosad na planu queer humora u okvirima televizijskog glavnog toka neprevaziđenoj Vil i Grejs znaju otkud to i šta to zapravo tačno znači.

Akcije Šona Hejsa u doživljaju američkih TV mogula značno su skočile nakon značajnog uspeha koji je Hejs postigao sa svojim producentskim čedom – zbilja neodoljivom i istinski duhovitom serijom Hot in Cleveland, koja je već četiri sezone ponos i dika dotad nejakog kablovskog operatera TV Land. Hot in Cleveland zapravo je varijacija na jedan od najvoljenijih američkih sitcoma iz minulog veka The Golden Girls, koji je, inače, poslužio i kao prototip za Seks i grad. Hot in Cleveland je nenadani hit, isprva nošen na talasu nanovo povampirene slave neuništivo-nezaustavljive Beti Vajt, jedne od junakinja pominjanih Zlatnih devojaka. Hejs je,

zajedno sa kreatorkom ove serije Suzanom Martin, Hot in Cleveland skrojio po obrascu dobronamernih, jezičavih i dinamičnih sitcoma karakterističnih ponajpre za devedesete godine prošloga veka. Primetan uspeh ove serije dobar deo šarma počiva ne samo na magnetizmu glavnih junakinja, brojnim gostovanjima ponekad i zaboravljenih, a voljenih TV lica, umešnom remiksu postojeće formule, već i na nemalom broju queer motiva i rukavaca radnje koji svako malo isplivavaju u ovoj priči o četiri zrele dame koje jako vole dating u američkoj zabiti. Šonu Hejsu su se, na konto ovog uspeha otvorila još nekolika vrata, pa otud i nešto duže gostovanje u simpatičnoj, ali ipak nedorečenoj, pa ubrzo i upokojenoj seriji Up All Night gde je ekran delio sa sve samom TV aristokratijom (Christinom Applegate, Willom Arnettom i Mayom Rudolph), a, kao naredni korak i sledeća počast, sledi serija sročena prema onom prepoznatljivom iz njegove TV persone.

Sean Saves the World je osmislio televizijski veteran i rutiner Viktor Freskou i priča se tiče Šona, koji u isto vreme mora da se nosi sa ćerkom tinejdžerkom, nezgodnim novim šefom i svežepriznatom homoseksualnošću. Na papiru ovo je izgledalo kao čist zicer, tim pre što su autori uvek mogli i još uvek mogu da računaju na komičarskoj superiornosti Hejsa i njegovom golemom iskustvu. Ipak, Sean Saves the World je TV

45 _____

46 _____

OPTIMIST rad koji, uz izuzetak u vidu pokoje varnice istinski duhovitog, u najvećoj meri ipak razočarava. Takvo stanje stvari je možda ponajpre krivica autora ove serije koji su atipični Hejsov komičarski rafinman smestili, pa i zakopali i nepovratno zarobili u tipske sitcomske situacije i mnogo puta viđeni i izraubovani humor opšteg tipa. Osim toga, nerezonski malo vere je položeno u pouzdano efektnu fizičku ekspresiju Šona Hejsa, ekspresiju koja je bila jedno od važnijih pogonskih goriva Vil i Grejs.

Ukoliko preživi skoru seču nedovoljno gledanih i nedovoljno primećenih novih serijskih programa, spas za Sean Saves the World bi mogao da bude iznađen u radikalizaciji opšteg pristupa; neretko biva da se serije u hodu prepravljaju, pa i drastično menjaju, a konkretno ovu seriju mogao bi da spasi odvažniji i radikalniji humor i manje oslanjanje na dobro znane obrasce iz kataloga onovremenskog humora na temu nesvakidašnje porodične dinamike. Jedino to, čini se, moglo bi da bude slamka spasa za ovaj televizijski rad, kome je teško osporiti opštu upotrebljivost, ali koji slabo uspeva da se izdigne iznad nivoa priličnog mlakog humora, polazne simpatičnosti premise (teme gej roditelja u poznijim godinama) i već, u daleko uspelijim prilikama, potvrđenog šarma glavnog glumca.

Prepravke i doterivanja činile su se čak i lakše izvodljive u slučaju kratkovečne jedne od otkazanih serija iz prošlojesenje ponude; serija Partners poživela je tek trinaest epizoda (od kojih sve nisu ni prikazane!), a javnosti predočen uzorak pokazivalo je mogućnost za bolje od onog iznetog u tih ključnih prvih nekoliko epizoda. Partneri, priča o neobičnom i neobičnom istrajnom

www.optimist.rs prijateljstvu i poslovnom partnerstvu dvojice arhitekata (homoseksualca i u bit koncepta monogamije zaljubljenog strejta) najavljivana je kao veliki povratak autorske ekipe koja je stajala iza već više puta pominjane serije Vil i Grejs. I zbilja, uz malu promenu na planu rodne raspodele likova, Partneri su lako i brzo očitavali šemu odnosa i njihove dinamike koju znamo i pamtimo iz avantura Vil i Grejs, i Džeka i Karen, naravno. Hemija između dvojca Majkl Ari i Dejvid Kramholc je iz epizode u epizodu dobijala na zamahu i punoći, ali slaba gledanost i opšti utisak da se ovde radi tek o nešto nadahnutijoj preradi već dobro znanog doveli su do brzog, možda nepravičnog, ali svakako definitivnog kraja ove serije, koja je, da to ponovimo, ipak slutila na dobro. Ruku na srce, slična sudbina zatekla je i čitav niz daleko zaokruženijih i osobenijih TV radova, te su Partneri prepušteni tihom zaboravu i povremenom svečarskim pominjanjima poput ovoga pred vama.

Ovde dolazimo do još jednog zanimljivog aspekta ove priče – već predugo potpuno odstranjenog programa ove vrste u ponudi ovdašnjih emitera; naime, strani serijski program na opštem planu je u Srbiji prestao da bude stvar prestiža i gledana stavka, ali i mimo toga posve je očigledno da se ovdašnja neokonzervativistička seča možda prvo ostrvila na serije poput ovde pominjanih, a sve to u vidu još jedne tihe žrtve na oltaru novootkrivenog puritanizma.

Ali, to je već neka, recimo, deseta priča.

Dotad, nek nam požive reprize u individualnoj režiji i internet piraterija!

PIŠE: ZORAN JANKOVIĆ

KNJIŽEVNOST

Svet muzike i gay erotike Dragan Karolić je muzičar, flautista iz ansambla „Renesans“ koji je upravo svojom muzičkom karijerom stekao svetsku slavu. Ali, Dragan Karolić je i gej, jedan od prvih transparentnih gejeva, koji se tako još pre trideset godina izjašnjavao. Promocija njegove knjige „Memoari jednog gay muzičara“ bila je na štandu Nove POETIKE na ovogodišnjem Sajmu knjiga.

Dragan živi u Berlinu, i tada je doputovao u Srbiju, upravo zbog te promocije.

Odmah na početku promocije desio se incindent, kada je grubo prekinut sa susednog štanda Udruženja građana Poeta. Svi mediji su o tom incidentu izvestili kao o „tuči na sajmu knjiga“ iako zapravo do tuče nije ni došlo.

B

ila sam pomalo iznenađena, kada mi je moj dragi kolega Dragan Karolić otkrio da već duže vreme piše svoje „Memoare“.

Iz radoznalosti sam mu predložila da mi pokaže svoje rukopise i bila zapanjena kako njegovim neverovatnim životnim putem tako i krajnje individualnim stilom pisanja. Odmah sam mu ponudila da lektorišem njegove tekstove i time stekla ekskluzivno pravo da prva čitam ovo izuzetno interesantno štivo te se unapred radovala svakom novom poglavlju. Do tada sam povremeno imala prilike da sretnem osobe, koje su prema muzici gajile toliko oduševljenje, ali još nikoga, ko je imao tako intenzivan seksualni život.

Prema ovoj knjizi je teško ostati ravnodušan! U njoj su na jedan jedinstveni način, pored ostalog, opisane dve najvažnije stvari njegovog života – muzika i seks. Pred čitaocem se otvara jedan svet,

za koji je slutio da postoji tu paralelno sa onim u kojem i on sam živi, a koji mu, zbog sopstvenih društvenih i moralnih okvira, nije bio dostupan.

U delovima posvećenim muzici, bila sam dirnuta Karolićevim emocionalnim odnosom prema njoj, a u onima o seksu, divila sam se njegovoj hrabrosti što odbacuje okvire konzervativnosti i svoje intimne doživljaje opisuje potpuno otvoreno. Mera humanosti i spremnost da prihvatimo sebe i druge onakvima kakvi jesmo kao preduslov za stvaranje boljeg i srećnijeg društva, osnovna je poruka ove knjige. Svojom nepatvorenošću, neposrednošću i intenzitetom izraza, Karolićevi „Memoari“ predstavljaju zaista pravo literarno obogaćenje u našem govornom području.

PIŠE: STANISLAVA BARAĆ

47 _____

48 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Marinela Kvapil: Ubistvo u rijalitiju

M

arinela Kvapil urednica Zabavnog programa Prve televizije predstavila je na Sajmu knjiga svoj debitantski roman „Ubistvo u rijalitiju“.

Autorka kaže da je, kao velika ljubiteljka Agate Kristi, htela da iskoristi svoje trudničko bolovanje i da vidi da li i sama može da napiše dobar triler.

U rijaliti programu koji uživo emituje jedna nacionalna televizija u Srbiji, kamere prate život pet poznatih parova 24 sata dnevno. Svaki par u trci za vrtoglavom nagradom krije po jednu tajnu.

Samo će pobednik biti dužan da otkrije svoju.

Jedne večeri u gradu nestaje struje. Produkciji rijalitija je potrebno svega sedam minuta da se prebaci na agregat i ponovo pokrene kamere.

Nakon sedam minuta apsolutnog mraka i muka, svetla i kamere se pale, da bi zabeležile strašnu istinu: jedan od učesnika programa je ubijen!

Kada sam od prijatelja dobio predlog da pročitam ovu knjigu „jer u njoj ima gej elemenata“, malo sam strepeo od toga. Mislio sam da su gej elementi ubačeni čisto zarad veće popularnosti knjige jer je sada „popularno biti gej“, kako kažu nepopularni srpski momci i da to što je neko gej u knjizi neće bitno da utiče na njenu radnju.

Bojao sam se da će eventualna, sporedna, gej osoba da bude prikazana karikaturalno, na osnovu ustaljenih srpskih šablona i predrasuda o izgledu i ponašanju homoseksualaca koji su izgrađeni gledanjem serije Džek i Karen, ovaj Vil i Grejs.

Pogrešio sam u svojim pesimističkim predviđanjima. Gej element je važna tačka celog romana, jer se cela misterija vrti oko toga ko je gej, ko je autovan, ko ne... I samo ubistvo se desilo zbog homoseksualnosti. Dakle gej element je centralni motiv u romanu „Ubistvo u rijalitiju“.

Bojao sam se, takođe, da će na kraju romana da se ispostavi da je ubica neki, izvinite na izrazu, peder od čoveka. Česta je pojava u stranim trilerima da je „homoseksualizam“ jedan od delova psihopatologije ličnosti, ono što služi da naglasi zlikovčevu pokvarenost i zloću. Dakle, osim što je ubica, podlac, zaverenik on je još i ljigava, uglavnom naglašeno feminizirana, pederčina. Kod „Ubistva u rijalitiju“ ovo nije slučaj.

Ne znam koliko je ovo bila namera au-

torke, ali ovo je gej knjiga. U svetu se objavi tona različitih knjiga koje su gej, tako da imamo gej krimiće, gej ljubiće, gej esefiće, gej horore, gej drame... U Srbiji se objavi tona knjiga, tačka. Za „Ubistvo u rijalitiju“ možemo da kažemo da je prva žanrovska, neangažovana, gej knjiga kod nas, napisana od strane domaćeg autora, sada.

Nadam se da neće da bude i poslednja i da će srpski pisci i izdavači polako da počnu da pišu i objavljuju ovakve knjige.

Počeo sam da čitam knjigu sa još jednom predrasudom, jer je Marinela Kvapil lepa plavušica, činilo mi se samo još jedna od onih wannnabe novinarki „zabavnih“ redakcija, tako da sam mislio da će roman da bude presipanje iz šupljeg u prazno. Opet sam pogrešio. Čitajući knjigu stekao sam utisak da je autorka i te kako upućena u gej tematiku. Ali ne na način kao što neki, kada otkriju da im je neko drag, homoseksualac pokušaju da se što bolje informišu i prikupe niz nasumičnih informacija tako da sve ispadne, na neki način, komično. Mislim da je autorka romana nekako uspela da izbegne ovo i da

KNJIŽEVNOST je i ona sama na neki način u ovome. Ne kažem da je ona, ili neko njoj blizak, gej samo ono što je napisala u vezi sa „biti gej u Srbiji“ ona, kao pisac, tačno zna gde, šta, koliko da napiše o tome, a da to ne bude bljutavo, patetično, glupo... Ne samo da ne pravi greške, tipa „homoseksualizam“, već ona tačno zna sve o tome i to na odličan način.

Na nekim mestima autorka, možda i previše, navodi vodu na gej vodenicu. Primer je inspektor Bogdan Savić koji je previše frendli, odnosno indiferentan prema „gejstvu“. Možda bi bilo bolje da je on homofob, ali da, ipak, reši slučaj kao profesionalac. Drugo, sama žrtva, do kraja romana on ostaje mali, plavi, lepi, dobri, osećajni, nežni, brižni, zlatni gej dečko... Ništa što o njemu saz-

namo ne kvari sliku, on nema prljavog veša u ormanu. Niko nije toliko savršen, osim u ovom romanu. To malo bode oči i čini radnju nerealnom.

Sama knjiga, kao triler, nije loša. Postoje i bolji i lošiji trileri. Čitao sam španske i francuske trilere u kojima su i same rečenice od nekoliko reči, valjda da ne zamaraju mozak čitaoca. Ovaj triler je napet, zanimljiv i zabavan. U pitanju je autorkin prvenac, tako da je očekivano da će njeni romani, koje je najavila, da budu sve bolji i bolji. Ovo je triler koji slobodno možete da preporučite nekome, a da vas ne bude sramota.

PIŠE: M. ARANĐELOVIĆ

Povratak Done Tart N

edavno je i našim medijima prostrujala vest koja se tiče osvrta Stivenog Kinga na udarna ostvarenja sa bestseler-lista.

Nakon što se tiho brecnuo na serijale Sumrak i 50 nijansi..., King je pomalo nenadano poentirao otkrivši svog literarnog favorita iz knjiške ponude sadašnjice. Izbor je pao na Donu Tart, vrsnu spisateljicu koja se novim delom oglašava tek svakih, recimo, deset godina, i tom prilikom King je prozvao Tartovu što ne piše više i što ne objavljuje češće ovim rečima: „Ona je izvanredna pripovedačica. Ali tri knjige za trideset godina? To me tera da je pronađem, zgrabim za ramena i viknem joj u lice: 'Da li shvataš koliko ti je zapravo još malo vremena ostalo na ovoj planeti?“ Ova epizoda je gotova koincidirala sa konačnim izlaskom novog, tek trećeg romana Done Tart u ovih dvadeset i kusur godina. Čitaocima Optimista ime ove sjajne spisateljice možda je najpoznatije upravo po njenom debitantskom romanu – verovatno, vreme će već potvrditi ili osporiti opravdanost ocene koja sledi, remekdelu Tajna istorija. Tajnu istoriju, roman iz 1992. godina, je kod nas (u prevodu Nenada Dropulića) objavila Laguna, a kako je ovo izdanje sad gotovo nemoguće pazariti u ovdašnjim knjižarama, sva je prilika da ovde sa punim pravom možemo da pričamo i o hit izdanju, i to od one najfinije sorte – tihom i dugovečnom bestseleru teško porecive

49 _____

literarne vrednosti. Tajna istorija je obiman i sveobuhvatan roman koji sa uspehom i zadivljujućom, neusiljenom elegancijom govori o mnogo toga, ali, ekonomisanja radi, recimo da je ovde reč o romanu atipične bildungs sorte iz podvrste koja baštini priče iz studentskog i mladalačkog života. U priču o otuđenom i ne preterano snađenom Ričardu koji iz daleke Kalifornije dospeva u zatomljeni, ali prestižni koledž u bajkolikom okruženju Nove Engleske, da bi se ubrzo obreo usred

50 _____

OPTIMIST

grupice enigmatičnih studenata starogrčkog Dona Tart je uplela sijaset dodatnih motiva i skladno nadograđenih rukavaca radnje, pa i priču o polivalentnosti polnih identiteta i seksualnih preferenci u tom nežnom i prelomno važnom dobu.

Ponajviše kroz lik mladog Frensisa Tartova je suptilno i nadahnuto izatkala jednu od najnadnutijih queer epizoda u američkoj, nazovimo to tako, umetničkoj prozi glavnog toka, a novijeg kova, te, imajući to, kao i maestralno prikazanu atmosferu izopštenosti i marginalizovanosti i u srećnije-spokojnijim okolnostima, ne čudi da se ovo delo Done Tart neizostavno nalazi u vrhu svih iole opsežnijih lista knjiga koje bi queer knjigoljupci morali da u jednom trenutku svojih čitalačkih egzistencija pročitaju.

Naredni roman Mali prijatelj (objavila Laguna, preveo Nenad Dropulić) ne donosi queer motive, ali svakako može da privuče i LGBT knjiške moljce, ne samo stoga što je reč o valjanoj i zanimljivoj prozi, već i zato što je čitava priča obilato garnirana atmosferom osujećenosti, nepravde i samoće, a to su većini, nažalost, itekako poznata osećanja. Slično zahvatu iz Tajne istorije, koju praćena naukom glasovite Patriše Hajsmit, Dona Tart otpočinje otkrivanjem zločina i identiteta onih koji su zgrešili tu smrt da bi potom krenula da otkriva i zašto, autorka u Malom prijatelju dosta rano u priči otkriva karte – dvanaesestogodišnja Harijet tokom jednog dugog, toplog, dokoličarskog leta u delti Misisipija nastoji da se osveti onima koje smatra krivima za smrt svog starijeg brata deset i kusur leta unazad. Tartova u Malom prijatelju jasno i glasno u podosta navrata nagla-

www.optimist.rs

šava da je u toj stvaralačkoj epizodi prepoznala jednostavnost kao viši koncept, te su poređenja ove povest o malenoj i borbenoj Harijeti koja ipak mora tužno da prihvati da su „ponekad pobeda i poraz jedno te isto“ sa Goldingovim Gospodarem muva i Ubiti pticu rugalicu Harper Li svakako na mestu.

Krajem oktobra je u američke knjižare napokon stigao pominjani povratnički roman zagonetne i na peru ne toliko lake Done Tart.

Roman The Goldfinch (ovoga puta na još ambicioznijih 800 stranica teksta) donosi priču o dečaku koji nekim čudom preživljava nezgodu u kojoj život gubi njegova majka, da bi, bežeći od nadležnih službi u nepoznato i neretko mučno, ubrzo krenuo da spoznaje sve mračnije i sve teže pojmljivije kutke američke metropole. Roman je zasad od strane referentnih recenzenata pobrao nekoliko bezrezervnih pohvala, kreću i prevodi na strane jezike, a pominjani Stiven King je ovoga puta u prozi Done Tart prepoznao čak i odbleske genija jednog Dikensa.

A Dona Tart je i nakon ovog uspeha ostala na istoj, pomalo samotničkoj koti – koti spisateljice čiji dar niko ni ne pokušava da ospori, javne ličnosti koja to nipošto ne želi da bude, i čije dovođenje u vezu sa onespokojavajućim pitanjima depresija, alkoholizma, čestih i dugih kreativnih blokada ni u najmanjoj meri ne baca senku na njen zbilja jedinstveni pripovedački dar. U šta ćemo, daće Bog, i mi ovde uskoro biti u prilici da se uverimo. Još jednom, naravno.

PIŠE: ZORAN JANKOVIĆ

POZORIŠTE

Újvidéki Színház: Obala strasti

P

redstava „Obala strasti“ inspirisana romanom Mihaila Vitkovskog - u dramatizaciji Kate Đarmati i režiji Zoltana Puškaša – premijerno je izvedena 25. oktobra u Novosadskom pozorištu.

Jesmo li netolerantni zato što su nas roditelji tako naučili, da li su nas tome naučili ulica ili društvo? Ili religija možda? Jesmo li genetski netrpeljivi prema svemu što je drugačije? Da li smo netolerantni zato što smo siromašni? Da li su bogati narodi tolerantniji od nas, da li uistinu količina para u džepu određuje meru budnosti netolerancije?

Predstava „Obala strasti“ problematizuje netolerantnost većinskog dela populacije kod nas i oko nas - prema svemu što je drugačije, sve kroz prizmu tri žene zatočene u telu tri muškarca... Igraju ih: Gabor Pongo, Zoltan Širmer i Ištvan Kereši.

Pisac Mihail Vitkovski, Poljak, rođen 1975. godine, proslavio se kao novelist. Preveden je na nemački, engleski, španski, danski, finski, ruski, mađarski...

Reditelj predstave Zoltan Puškaš kaže: "Naša predstava dešava se u Poljskoj, rigidno katoličkoj zemlji, u letovalištu „Obala strasti“ u kojem se okuplja populacija homoseksualne orijentacije. A priča je to zapravo i o Srbiji, o bilo kojoj zemlji iz okruženja... Govori o muškarcima

koje se osećaju i oblače kao žene, o ženama zarobljenim u muškom telu... Tri muškarca iz naše priče imaju seksualne veze isključivo sa heteroseksualnim muškarcima i tu dolazimo do jedne od vrlo retko izgovaranih istina – da je među gej populacijom jako puno naizgled patrijarhalnih ljudi, oženjenih, sa decom koji vode paralelne živote za koje njihovi - za javnost - zvanični partneri često i znaju ili bar slute. Govorimo i o tome gde su sve oni danas vrlo dobro prikrivni, najčešće zamaskirani pozicijama i moći – u kulturi, na televiziji, u modelingu, u bankarskom sistemu, u državnoj upravi... Radeći predstavu nismo zaboravili ni činjenicu da se ni kod nas – kao na ni u regionu - gej parada nije uspela održati. Malo ljudi zna šta je njena suština, zašto se zapravo ona održava, ljudi nisu upućeni u to da je pokrenuta inspirisana nasiljem nad ljudima, da se bori za svaku vrstu slobode a protiv svih vrsta netolerancije.

O ovoj temi govorimo vrlo otvoreno, bez milosti, patetike, kroz anegdote, pričamo i neke manje poznate priče, govorimo o činjenicama koje živimo, o emotivnom sklopu tih ljudi, njihovim bojaznima … I sve to bez imalo vulgarnosti, prostote... Progovarimo na jednom duboko ljudskom nivou... www.uvszinhaz.co.rs

51 _____

52 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Oliver Frey: Ostvarenje fant

O

liver Frey „Zack“ je ilustrator i crtač stripova koje je radio tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Rođen je u Švajcarskoj 1948. godine.

Prvi put se zainteresovao za crtanje kada je imao osam godina. Njegova porodica se, mislili su samo privremeno, preselila iz Švajcarske u Englesku, a on je tamo otkrio stripove koje je kupovao i precrtavao. Kada su nastavnici saznali za ovaj njegov hobi ohrabrivali su ga da počne da se tome ozbiljnije posveti.

Osim njegovog pradede koji je bio slikar akvarela švajcarskih planinskih predela porodica nije imala nikakvih umetničkih sklonosti, ali su, u svakom slučaju, davali podršku malom Oliveru da nastavi sa crtanjem.

Na njega su najviše uticali britanski strip autori, kasnije i francuski. Za razliku od većine svojih kolega američki stripovi, osim Princa Valijanta, nisu imali nekog uticaja na njegov rad jer je superherojske stripove smatrao previše ekstravagantnim za svoj ukus.

Prvi samostalni strip je nacrtao kada je imao petnaest godina. U pitanju je bila istorijska avantura. Sa druge strane, tada je počeo da skicira i svoje „ilegalne“ radove u kojima je prikazivao svoje skrivene seksualne gej fantazije.

Nikada nije završio neku regularnu školu crtanja. Kada je imao šesnaest godina upisao je dopisnu kurs crtanja i dizajna. Dobio je tri debele knjige sa šezdeset lekcija koje je trebalo da savlada.

Iz tih knjiga naučio je sve što znao o crtanju figura, perspektivama, kompoziciji, tuširanju i slikanju.

Učio je u radio tempom koji mu odgovara, a kada bi završio jednu lekciju sve svoje radove je slao u centralu škole, u Amsterdamu, na ocenjivanje. Sve ovo je bilo prilično skupo, ali njegov otac, koji je sve to plaćao, je smatrao da se ovo isplati.

Prvi radovi koje je objavio nisu bili stripovi, nego ilustracije Drugog svetskog rata za vojni magazin. Ovaj posao mu je omogućio da plaća studije filma (hteo je da postane režiser). Dve godine posle završene škole bezuspešno je pokušavao da se bavi filmom. Čak se na dve godine vratio i u rodnu Švajcarsku. Na kraju je uspeo da se zaposli kao ilustrator za omladinske časopise i knjige.

Prvi put je počeo da objavljuje radove sa gej tematikom za časopis HIM. Kada je kupio jedan

STRIP

tazija kroz strip i ilustracije broj ovog magazina, u njemu je našao na jedan prilično traljavo urađeni strip. Znao je da on može da uradi bolje od toga, tako da je poslao jednu svoju priču koju je uredništvo prihvatilo i objavilo. Za HIM je uradio još nekoliko ilustracija pre nego što je ovaj časopis ugašen.

Nakon ovoga, jedan od bivših urednika HIM-a je osnovao sopstveni gej časopis gde je angažovao Olivera da crta stripove. Oliver je tom prilikom stvorio junaka Rogue-a, markantnog zavodnika i seksualnog predatora koji juri za svakim slatkim dečkićem na kojeg naiđe. Oliver je crtao Rogue-a, a zgodni dečaci u stripu su predstavljali njega samog.

Reakcije na ovaj strip su bile pozitivne, naročito među starijom publikom, koja je, za razliku od mlađih disko ere, i dalje neautovana konačno mogla da „iživi“ neke svoje želje čitajući ovaj strip.

Osamdesetih godina Oliver Frey, sa roditeljima i bratom, radi u porodičnoj kompaniji koja se bavila prodajom video-igrica. Uz igrice su slali i kataloge koje je on ilustrovao. Njegova ideja je bila da pokrenu kompjuterski časopis posvećen videoigrama. On je, naravno, bio glavni ilustrator. Tokom tih godina nacrtao je brdo ilustracija za gejmerske, SF, horor magazine po kojima je i poznat u strejt svetu.

U jednom trenutku je ukapirao da ima dosta svojih gej hardkor radova koje je crtao tokom godina, a nigde ih nije objavljivao. Ponudio ih je uredništvu časopisa Meatmen koje ih je i prihvatilo. Za njih je objavio možda svoja najpoznatija gej dela poput Slaves to Lust, Message to the Emperor ili Bike Boy. Zbog ovih radova je i počeo da se potpisuje kao Zack, nadimkom kojim je i poznat u gej pornografiji, da bi se na neki način distancirao od svojih radova koji nisu bili gej i koje je objavljivao za izdavače koji nisu imali nikakve veze sa pornografijom.

Tokom crtanja, ne koristi žive modele, već samo svoju maštu. Smatra da bi korišćenjem tuđih fotografija ili radova koristio neku tuđu imaginaciju i time ograničavao ogromnu maštu svog libida.

Javno je autovan i u stabilnoj je vezi koja je počela još sedamdesetih godina i traje do danas.

PIŠE: M. ARANĐELOVIĆ

53 _____

54 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Dragoslav Srejović K

ada se jednog dana bude pisala istorija arheologije u Srbiji centralno mesto zauzeće nesumljivo vrsni arheolog , kulturni antropolog, profesor Univerziteta i akademik, profesor Dragoslav Srejović. Jedan od najvećih arheologa potekao baš sa našeg prostora, često neshvaćen, danas po malo zaboravljen pred najezdom više decenijske (ne)kulture u sebi je nosio radoznalost naučnika, oko istoričara umetnosti, dar istoričara, nadahnuće esejiste i intuiciju pronalazača. Savremenicu su ga opisivali kao mudrog, skromnog i genijalnog čoveka. Traganje za starim svetom i dalekim civilizacijama dovelo ga je do velikih otkrića i do otkopavanja arheoloških nalazišta kao što su: praistorijska kultura Lepenskog Vira na Dunavu i carska rimska palata Romulijana u Gamzigradu. On nije bio samo arheolog

koji je iskopavao materijalne dokaze o postojanju davnih ljudskih civilizacija, on je pokušavao to davno vreme pre svega razume. Dragoslav Srejović govorio je da je „arheologija u stvari priča o izgubljenim saznanjima koje treba izučiti na umetnički način“, te da je ono „što mi poimence pamtimo i učimo, samo mali odsečak ljudskog trajanja“.

Dragoslav Srejović rođen je 8. oktobra 1931. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na arheološkoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu diplomirao je 1954. godine, a za asistenta je izabran 1958. godine.

Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa tezom „Neolitska i eneolitska antropomorfna plastika u Jugoslaviji“ (1964). Za docenta za predmet praistorijska arheologija postavljen je 1965. godine,a za vanrednog profesora izabran je 1970. godine, a za redovnog profesora šest godina kasnije.

Rukovodio je arheološkim iskopavanjima 67 praistorijskih i antičkih lokaliteta u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori (Duklja, Srebrenica, Lepenski Vir, Vlasac, Divostin, Gamzigrad, Šarkamen i dr.).

Objavio je više od 200 radova u zemlji i inostranstvu. Za knjigu Lepenski Vir dobio je Oktobarsku nagradu Beograda (1970). Za dopisnog člana SANU izabran je 1974, a za redovnog 1983. godine čime je postao najmlađi član ikada primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Bio je direktor Galerije SANU od 1989, a potpredsednik SANU od 1994. godine.

Kao dečak, kako je i sam kasnije priznavao, bio je socijalno neprilagođen, više se isticala „opredeljenost za neobične stvari, za rituale okrenut nečemu što ne predstavlja stvarni život“. Sa 16 godina spoznao je svoju „drugu stranu“. Između njega i njegovog prijatelja rođena je platonska ljubav koje se kasnije rado sećao kao prave mladalačke posvećenosti.

Odlazak na studije bio je prekretnica u njegovom životu. Odlazak iz provincije u veliki grad otvarao je mnoge mogućnosti, kako na emo-

ISTORIJA

ć: Smeli zanesenjak tivnom tako i na planu njegove buduće karijere.

Tu je upoznao nove prijatelje, uglavnom prijateljice, za koje se zauvek vezao. Tu doživljava i svoju veliku ljubav i pošto je u idiličnoj vezi proveo skoro dve godine, odlazi na kraći studijski boravak u Atinu dok je njegov partner u istom periodu otišao u Pariz. Sam priča kako su pisali jedan drugom i po tri-četiri ljubavna pisma dnevno, koja su jedina ostala sačuvana u njegovoj nevelikoj zaostavštini. Ali kada su se ponovo našli u Beogradu, ali stvari su zbog nečeg krenule nizbrdo, izbio je skandal i to je razbilo i njegov unutrašnji mir i krug ljudi među kojima se kretao. Bila je to druga i poslednja njegova emotivna veza.

Svoj život, emocije i stvaralačku energiju okrenuo je u potpunosti svojoj velikoj ljubavi - arheologiji. Srejović koristi svo raspoloživo vreme za obogaćivanje svog znanja, učestvuje u arheološkim iskopavanjima i objavljuje zapažene članaka različite tematike. Skoro svaka nova knjiga iz istorije, psihologije, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, etnologije, religije, iz književnosti, zaokupljala njegovu pažnju i njegovo vreme. Neverovatnom energijom, intelektom i posvećenošću uspevao da je sve uskladi, da sve to pročita, apsorbuje i ugradi u svoju misao, a da ne propusti ni pozorišne i operske predstave, balet, filmove, značajne izložbe. Bio je pasionirani čitalac. U njegovoj ličnoj biblioteci na stranicama

Borhesove „Izabrane pesme“ Srejović je na margini pesme „Čitalac“ označio stihove: „Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali ja se gordim onima koje sam pročitao“. Stih koji toliko puno govori o njemu samom.

Njegova posvećenost i ljubav prema svom pozivu, njegov humanistički pristup prošlosti nije ostali bez profesionalnog uspeha. Jedno senzacionalno otkriće koje je umalo zbrisano sa lica zemlje donelo je njemu i čitavoj tadašnjoj jugoslovenskoj arheologiji ogroman međunarodni publicitet i priznanje. Iskopavanja koja je vodio 1964. godine iznela su na svetlost dana kulturu Lepenskog Vira iz paleolitskog perioda, sa najstarijom monumentalnom skulpturom u Evropi i ljudskom naseobinom. Govoreći kasnije o svom otkriću on je pisao: “Lepenski Vir. Pazite, svi su navalili na Đerdap pre mene, razgrabili glavne lokalitete, a meni ostavili neki mali; mislili su da će me mrzeti da tu kopam. A tu otkrijem najstariju monumentalnu kamenu skulpturu sveta. To je stvarno nešto neverovatno… Meni je jedan čuveni mađarski antropolog, koji je proučavao kosti Lepenskog Vira rekao da ga moje teme i to što skoro nemam vrat podseća na ljude iz Lepenskog Vira…”.

Sledeće veliko otkriće bila je carska rimska palata Romulijana u Gamzigradu gde je rukovodio arheološkim iskopavanjima u periodu od

55 _____

56 _____

OPTIMIST

1970. do 1996. godine. Srejović je naučno rasvetlio postojanje utvrđene carske palate čime je srušio ranije zablude o karakteru i ulozi Romulijane.

U studiji „Feliks Romulijana - Galerijev ideološki testament“ koju je Srejović objavio u zborniku Rimski carski gradovi i palate na temelju svojih istraživanja opovrgao je brojne zablude u vezi sa tumačenjem funkcije ovog velikog nalazišta: palatu i celi kompleks je objasnio kao sakralnu celinu, mesto počinka imperatora Galerija, mesto gde je obavljena apoteoza njegove majke Romule. Svedoci kažu da su poslednje reči arheologa Dragoslava Srejovića, između ostalih bile: „Ne dozvolite da se Romulijana, bogata škrinja koja blista u svojoj veličanstvenoj usamljenosti – pretvori u zmijarnik“.

Danas se carska palata Feliks Romulijane nalazi na UNESKO listi svetske baštine.

Uvek skroman i mudar govoreći o svojim otkrićima zapisao je: “Sve stvari koje su imale najveće umetničke vrednosti, ili su mi ih doneli, ili sam - što je još čudnije – na njih naleteo. Na primer kolega iz Niša mi telefonom kaže „ Dragane, molim te dođi, jedan seljak doneo nekakvu bronzanu glavu“. Ja se spakujem, i odem da vidim portret vizantijske carice kakav i po očuvanosti i po kvalitetu apsolutno nigde u svetu ne postoji.

www.optimist.rs

Pokazalo se da je to portret carice Eufemije, najvredniji vizantijski portret. Ili, odemo da rekognosciramo teren. Već polazim iz nekog sela, iz Tamniča, negde kod Negotina, bogu iza leđa, u Krajini, već uđemo u autobus, a meni kažu: „Gore, na brdu, neki čika sa nekakvom figurom koja čuči pridržava vrata štale. Izađem iz autobusa, objasne mi kuda ću, popnem se na brdo, nađem čiču; pogledam figurinu i šta vidim: očuvana replika čuvene Lisipove figurine Herakla Epitrapeziosa, koju je ovaj veliki grčki vajar uradio za Aleksandra Velikog, za njegovu kraljevsku trpezu.

Jedva ga dobijem. Kao čime će sada da podupire vrata štale…”

U jednom intervjuu iz 1968. godine Srejović je rekao: „Moja struka opredeljuje me za likovne umetnosti, prvenstveno za skulpturu. To, međutim, samo znači da likovne umetnosti najbolje poznajem i razumem. Upravo ovo stručno prilaženje skulpturi, slikarstvu i arhitekturi čini da me likovne umetnosti manje uzbuđuju od muzike i literature. Svaka umetnička forma koju uspevam sebi do kraja da objasnim pruža mi samo radost u procesu tog osmišljavanja, a trajno sam vezan jedino za oblike koji sadrže neku za mene neprevodivu poruku. Mogu vam nabrojati nekoliko dela koja su mi posebno draga, ali nisam siguran da ću

ISTORIJA moći da objasnim i zašto sam za njih izuzetno vezan. U slikarstvu me najviše uzbuđuju Rembrantovi autoportreti, pre svega oči na njima, taj pogled koji mi se čini čas prekoran, čas ispunjen prezrenjem spojenim sa nežnošću, a čas tragičnim saznanjem da čovek u životu nikada ne može da se do kraja iskaže. Da uvek preostaje veliki deo ljubavi, dobrote i najlepših reči koje nepovratno nestaju zajedno sa njim."

O svom doprinosu arheologiji Srejović je rekao: „Doprineo sam nauci čini mi se i na taj način što sam modernizovao praistorijsku arheologiju koja je u našoj sredini a i u svetu bila prevashodno komparativistička nauka. Pokušao sam da iza mrtvih predmeta vidim ljude i dinamične događaje. Na taj način sam anticipirao neku buduću arheologiju koja bi bila nekakva poetska antropologija. Mislim da će taj deo, koji je sadržan u mom opusu, ostati za budućnost, kao neka klica.“ Radeći na velikom broju arheoloških lokaliteta, on je nailazio na brojne tragove minulih civilizacija i varvarskih najezdi, na stvaranje i razaranje, na smisao i besmisao. To mu je pomoglo da duboko razume šta je život i šta je pojedinac u ljudskoj populaciji i istoriji. U svojoj knjizi „Iskustva prošlosti“, Srejović je dao nimalo ružičastu

prognozu budućnosti čovečanstva: „...čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija. Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života Jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini... Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bi smo napredovali i razarati da bi smo iznova gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost.“ Preminuo je 29. novembra 1996. godine u Beogradu.

Danas najduža ulica u Beogradu nosi njegovo ime, kao i po jedna ulica u Novom Sadu i Kragujevcu. Grad Kragujevac godina dodeljuje stipendije iz fonda koji nosi ime Dragoslava Srejovića.

PIŠE: K.M.

57 _____

58 _____

OPTIMIST METODOLOGIJA: Kada govorimo o proizvodima za negu lica i tela koristio sam sledeće kategorije selekcije: Ambalaža – proizvodi koji sadrže supstance koje imaju efekat na poboljšanje kvaliteta kože moraju biti upakovane u ambalaži koja ne propušta svetlost i koja minimalizuje prisustvo vazduha.

UV faktor – glavni uzročnik prevremenog starenja kože su oštećenja koja nastaju usled izlaganja suncu. Svaki proizvod za dnevnu negu mora da sadrži UV filtere i to ne manje of 30 SPF. Aktivne supstance – aktivne supstance možemo podeliti u četiri kategorije: jedinjenja svojstvena koži, antioksidansi, ćeliski komunikatori, umirujuća jedinjenja. U idealnim okolnostima posmatrali bi i koncetracije aktivnih jedinjenja ali ove informacije nisu uvek lako dostupne. Samo proizvodi koji zadovoljavaju sve kategorije mogu biti ocenjeni kao izvrsni.

www.optimist.rs Oceni ugostiteljskog objekta treba pristupiti sa nekoliko strana: Pitanje kvaliteta hrane se delimično svodi na individualni ukus, ali hrana mora biti sveža i pripremljena od kvalitetnih namernica te da u smislu termičke obrade i slaganja osnovnih ukusa odgovara opšte prihvaćenim standardima a ponuda mora ogovarati ceni.

Usluga često igra jednaku ulogu kao i kvalitet hrane i pića. Konobar mora da ima blagonaklon, prijatan i pozitivan odnos te je dobro da izlazi u susret zahtevima potrošača. Mora biti informisan u svakom trenutku o sastavu jela i pića pa i metodu pripreme. Enterijer je kriterijum sa kojim se dosta može kockati, ali pored toga da li je objekat lep ili nije važniju ulogu igraju tehnički detalji, na primer da li ima pristup osobama sa invaliditetom, da li je toalet jasno obeležen, pitanje ventilacije, kao i širenja mirisa iz kuhinje.

UREĐUJE: MLADEN ANTONIJEVIĆ PRILJEVA

U ovom izdanju ocenićemo Day Wear BB dnevnu kremu od Estee Lauder koja predstavlja odličan primer kvalitetne kreme.

Izuzetna krema za sve tipove kože

D

ay Wear BB sadrži kvalitetnu UV zaštitu širokog spektra baziranu na Avobenzone 3%, Homosalate 5%, Octisalate 5%, Octocrylene 2.7%, Oxybenzone 3%. Krema je lagane strukture i brzo upija, ne oseća se na koži ali za sobom ostavlja vrlo blagi odsjaj. Ovaj odsjaj dolazi od same formulacije proizvoda ali pre svega od micije, mineralnog pigmenta koji je tu da momentalno poboljša izgled kože kroz pigmetiranje i refleksiju svetlosti. Slična jedinjenja postaju sve zastupljenija i treba ih prihvatiti sve dok imamo na umu da često ne prijaju reaktivnoj koži i dok razumemo da je efekat isključivo kozmetičke prirode. Krema ima dobru sposobnost hidratacije za sve tipove kože osim, možda, izuzetno suve gde predlažemo da se dopuni željenim emolijentom. Pored dobre baze kreme i kvalitetne UV zasite, proizvod sadrži impresivnu grupu antioksidanasa, regenarativnih jedinjenja i ćeliskih komunikatora (Vit C i E, Alfa-lipolna kiselina, Kinetin, Niacin, Koenzim Q10, Eukarion, ETG, Kurkumin i niz drugih). Krema sadrži ekstrakte limuna i ruzmarina ali u vrlo malim koncetracijama koje ovde imaju parfemsku ulogu te nema potrebe za brigom. Naime, novije studije pokazuju

da ekstrakti limuna (i drugog citrusnog voća) i ruzmarina u velikoj koncetraciji i pri dugoročnoj upotrebi dovode do povećanja osetljivosti kože i razgradnji elastičnih vlakana te ih treba izbegavati. Ova jedinjenja se često sreću kod takozvanih organskih i prirodnih proizvoda, kao i niz drugih za koja pouzdano znamo da imaju negativan efekat na kožu i često neproverene pozitivne efekte. Odličan primer brenda koji se oglašava kao prirodan, a pritom ima potpuno skandalozan sastave sa neproverenim tvrdnjama jeste Dr. Hauscha.

Estee Lauder ima dobru reputaciju po pitanju hidratantnih krema i seruma ali to ne važi za svaki proizvod iz njihovih linija te je nemoguće dati pozitivnu ocenu ovom ili bilo kom drugom brendu. Cena proizvoda se kreće oko 4.000 dinara i da se nalazimo u zapadnoj Evropi mogli bi da vam ponudimo znatno jeftiniju alternativu kao što je na primer Olay – Regenerist linija. Na žalost tržište Srbije je izuzetno siromašno efikasnim proizvodima iz takozvane srednje do srednje-više klase (1500-3000 dinara). Ovo je izuzetna krema za sve tipove kože sa potencijalno vrlo efikasnim sastavom.

LIFESTYLE Ovaj put ću oceniti ugostiteljski objekat Smokvica i to objekat u Morelovoj ulici mada slični zaključci važe i za objekat u Kralja Petra.

Smokvica – spolja gladac, a unutra jadac

S

mokvica je vrtoglavo doživela veliku popularnost. Na prvi pogled objekat izgleda odlično, mešavina mediteransko - španskog stila sa momentima industrijskog, pa i primesama savremenog dizajna. Poseduje prostranu, urednu i osunčanu baštu sa verandom i terasu. Meni je koncipiran tako da balansira između brze hrane sa tvistom (trude se ali nisam siguran da im baš ide od ruke) do standardnih „glavnih“ jela. Karta pića je dobra sa momentima koji su karakteristični za ovo mesto kao sto je limunada sa đumbirom i kruškom. Kada smo već kod hrane, mogu je okarakterisati kao vrlo prosečnu, tačnije na meniju se ne nalazi ništa što sami ne možete napraviti kod kuće i to verovatno znatno bolje. Degustirao sam veliki broj jela sa menija gde je mali broj njih u stvari dobar. Ovaj jedva pozitivni utisak je apsolutno uništen momentima kao što su presušene zemičke od hamburgera, industrijski pomfrit koji je zamaskiran začinima, ofrlje spremljeno pa i začinjeno meso, skandalozan hamburger od govedine sa uljem tartufa po ceni od 800 dinara gde je meso bez ukusa a ulje od tartufa mora da je fikcija. Kolač trio kolor je imao

nerastopljene kristale šećera u sebi dok braunis, iako bogatog ukusa ima strukturu koja je sličnija mafinu i raspada se. Ovo je jedino mesto na kome sam jeo salatu u kojoj su pomešane zelena i kupus. Usluga je najbolnija tačka, jer je osoblje neprofesionalno i nedovoljno obučeno. Većina konobara ima problem sa osmehom, često deluju zbunjeno i čini se da smo svi mi tu da njih jurimo po lokalu kako bi nam izvršili narudžbinu ili naplatili račun... možda bi bolje radili kada bi manje visili na grajnderu. Menadžeri su posebna priča, oni tu stoje jako ozbiljni više kao lično obezbeđenje, namršteno, često ne radeći ništa a kada komuniciraju sa zaposlenima to je, čini se, arogantno.

Smokvica na toliko načina reprezentuje transformaciju ugostiteljstva u gradu koje se svodi na davanje prevelikog značaja formi na uštrb sadržaja sa latentnim odnosom prema gostima koji treba da su centralna tema svakog ugostiteljskog objekta. Nema identiteta, istančanih ukusa niti kulinarske odvažnosti. Ako uživate u restoranskoj i kulinarskoj kulturi onda ovo mesto nije za vas.

59 _____

60 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Sedam ključeva do sreće

K

ombinacija genetskog nasleđa i uticaja će 2020. godine biti drugi uzrok opterećenja druspoljnih faktora, poput stresa, mogu da štva bolešću, odmah iza ishemične bolesti srca. prouzrokuju depresiju. Smrt drage osobe, Kad je reč o faktorima rizika, koji mogu da doprigubitak ljubavi, siromaštvo, nezaposle- nesu razvoju depresije, možemo da izdvojimo nenost, zatvor, silovanje ili neko drugo nasilje, pa koliko životnih situacija. Rizik obolevanja od čak i selidba stresne su situacije, koje ponekad depresije veći je kod žena (odnos se kreće od dovode do depresije. Uz psihoterapiju i antide- 1,4:1 do 2,7:1). Pravi uzrok razlika između polova presive moguće je depresiju lečiti, pa i izlečiti nije poznat. Unipolarna depresija pretežno je zaDepresija je skup psihičkih, psihomotornih i so- pažena u ranom odraslom dobu (od 15. do 44. matskih simptoma, koje u celini povezuje obave- godine). Ranije se depresija smatrala bolešću srezno obeležje - patološki izmenjeno raspoloženje, dovečnih i starijih ljudi. Bolest počinje najčešće koje se kvantitativno (trajanje i intenzitet) i kvali- je između 20. i 25. godina. Rasne razlike, kad je u tativno (priroda i sadržaj) bitno razlikuje od nor- pitanju depresija, su neznatne. Neke studije ukamalne tuge. Latinski naziv zuju da je niži rizik kod crDEPRESIJA I SAMOUBISTVO depressio se prevodi kao naca u poređenju sa potištenost. Depresiju re- Oko 60 odsto svih samoubistava odnosi se ostalim rasama. Niži nivo dovno izaziva kombinacija na depresivni poremećaj, dok 15 procenata obrazovanja i nezaposlegenetskog nasleđa i uticaj depresivnih bolesnika završi samoubi- nost predstavljaju faktor spoljnih okolnosti. Ako je stvom. Procena rizika od samoubistva ne- rizika za depresiju. Neke genetska predispozicija za ophodna je u svim fazama lečenja. studije ukazuju na nižu ridepresiju jaka, bolest Samoubistvo se obično događa u početku zičnost depresije u ruralmože nastati i bez stresnih bolesti (kad bolesnici još imaju snage), u nim u odnosu na urbana situacija. Ukoliko je čovek fazi poboljšanja ili na kraju bolesti. Samou- područja. Takođe, osobe, pretrpeo vrlo jak i dugo- bistva se najčešće događaju ujutru, pred koje žive u braku ređe obotrajan stres, može oboleti zoru, sa sniženjem bazalnog metabolizma i levaju od unipolarne deod depresije i ako nema nivoa psihičke tenzije. Ako se proceni da presije nego osobe, koje postoji rizik od samoubistva potrebno je le- žive same, kao i razvedene predispoziciju. čenje u bolničkim uslovima.

RECEPT ZA SREĆU? osobe. Drugi psihijatrijski Stresne okolnosti, koje poremećaji posebo pogonajčešće izazivaju depresiju su: gubitak - smrt duju depresiji kao i prisustvo teških somatskih značajne osobe, samoća, odsustvo prijatelja ili oboljenja. Povećan je i rizik među rođacima ljubavi, teška bolest, porođaj ili teška trudnoća, prvog stepena srodstva. selidba ili drastična promena životnih okolnosti, SVI SMO MI OD ISTOG LEPKA siromaštvo i teški uslovi života, nezaposlenost – Osoba pogođena depresijom je nesrećna, utubesposlenost, pretrpljena katastrofa (zemljotres, čena, tužna, katkad očajna i bespomoćna. Prvo i požar, poplave i dr.), pretrpljeno nasilje (silovanje, osnovno što ih muči jeste potištenost, odnosno razbojništvo, otmica i dr.), izloženost šikaniranju, duboko sniženo raspoloženje. Pojačano je razdrazastrašivanju i pretnjama, sudski proces ili čeka- žljiva i osetljiva na stres, prigovore, uvrede, kritike nje presude, zatvor ili čekanje izvršenja presude. i dr. Oseća se usamljeno, napušteno, nevoljeno i Depresija je mentalni poremećaj od koga boluje suvišno. Potrebni su joj pažnja i društvo. Tipičan preko 120 miliona ljudi u svetu i nalazi se na če- depresivac slabije se koncentriše, bezvoljan je, tvrtom mestu vodećih uzroka opterećenja dru- apatičan, trom i usporen, ništa ga ne veseli i ne štva bolešću. Od tog broja, jedna trećina potraži motiviše. Posledice depresije mogu da budu i polekarsku pomoć, a odgovarajući tretman dobije remećaj spavanja, apetita i polne moći, brže umadeset do dvadeset odsto. Prema procenama SZO ranje i iscrpljivanje, bolovi u raznim delovima tela (Svetske zdravstvene organizacije) očekuje se da i opšta nemogućnost ispunjavanja svakodnevnih

ZDRAVLJE

obaveza. dinu. Cilj je sprečavanje pojave nove depresivne Savremena terapija depresivnog poremećaja epizode. Treća faza - faza održavanja se razmatra obuhvata jasne ciljeve lečenja, procenu i tretman kod bolesnika sa dodatnim faktorima za razvoj komorbidnih oboljenja (specifična fobija, genera- nove epizode depresije (osobe sa ponavljanim lizovani anksiozni poredepresivnim epizomećej i socijalna fobija), DEPRESIJA NIJE STIL ŽIVOTA dama). Najbolja prevenprocenu samoubilačkog Depresija je poremećaj u radu delova mozga cija ponovnog rizika, uspostavljanje te- zaduženih za raspoloženje. Postoji genetska pojavljivanja depresije je rapijskog saveza, razma- predispozicija oboljevanja od depresije. De- uzimanje antidepresiva i tranje adekvatne presija nije ludilo niti sumanutost. Nije ni raz- neko vreme pošto su se psihoterapijske proce- maženost ili umišljeno stanje. Depresije se ne simptomi povukli. Teradure, primenu odgovara- možete osloboditi snagom volje ili svesnim piju nije preporučljivo juće farmakoterapije, naporom. Depresija nije stil života, a nije ni prekidati bez dogovora praćenje toka i ishoda le- posledica načina razmišljanja. Ne postoji ’’ne- sa lekarom. čenja kao i procenu tera- opravdana’’ ili ’’bezrazložna’’ depresija. Od Nelečena depresivna pije održavanja. depresije možete oboleti i bez životnih stre- epizoda traje u proseku Psihofarmakološki tret- sova. Protiv depresije delotvorni su lekovi i oko deset meseci. Oko man predstavlja centralni psihoterapija. Što je depresija teža ili duža to 75 odsto depresivnih bodeo terapijskog procesa, su lekovi neophodniji, počev od psihoterapije. lesnika doživi i drugu a izbor leka zasniva se na epizodu, obično u prvih proceni njegove efikasnosti, podnošljivosti i sigur- šest meseci nakon prve. Bolesnici imaju uglavnosti primene. nom po pet ili više epizoda depresije tokom žiPrva, aktivna faza lečenja traje četiri do šest ne- vota. Prognoza je obično dobra: polovina delja. Početno poboljšanje, kod bolesnika koji depresivnih bolesnika se oporavi, 30 odsto delireaguju na antidepresiv, može se očekivati posle mično, a 20 procenat ima hroničan tok. dr Miroslav Radovanović, spec. psihijatrije dve do tri nedelje lečenja. Ukoliko posle četiri do Dom zdravlja Dr Ristić, Narodnih heroja 38 šest nedelja nema zadovoljavajućeg poboljšanja, Call Centar 011 2693 287 treba povećati dozu leka ili ga promeniti. Druga www.dr-ristic.com faza je terapija održavanja i treba da traje do go-

61 _____

62 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Moj sin samo malo sporije hoda

P

redstava „Moj sin samo malo sporije hoda“, po tekstu mladog hrvatskog autora Ivora Martinića u režiji Predraga Stojmenovića, premijerno je izvedena 24. novembra na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. U glavnoj ulozi - novi član Beogradskog dramskog, Miloš Biković.

Od praizvedbe u Zagrebačkom kazalištu mladih 2011, Martinićeva drama dobila je dvadeset dve regionalne nagrade i smatra se jednim od najboljih hrvatskih komada.

U fokusu drame je mladić čija tragedija aktivira slabosti njegovih bližnjih. Decentna režija ogleda se u rafiniranoj uigranosti kompletnog ansambla.

Reditelj Predrag Stojmenović o komadu kaže: Nemogućnost da prihvatimo bolest i različitost bližnjih, dovodi nas u raskorak između samoobmanjivanja i realnosti. Porodica u drami Ivora Martinića „Moj sin samo malo sporije hoda“, suočava se sa distrofijom, demencijom,

homoseksualnošću, a njeni članovi, rastrzani između onoga što žele da neko bude i onoga što taj neko jeste, zapadaju u stanje samosažaljenja i povezuju se sa osećanjem prolaznosti i neostvarenosti. Takav egoizam uzrokuje da ne čuju jedni druge i čini ih nesposobnim da iskažu ljubav koju nose u sebi.

Miloš Biković minimalnim sredstvima tumači lik nepokretnog na koga se izliva tragičnost zdravih. „U malom je rad na ovoj predstavi promenio odnos prema shvatanju kakav zapravo ljudi koji imaju neki hendikep u životu, kakav zapravo problem imaju. Njima je možda i lakše da se pomire sa svojim problemom nego ljudima oko njih“, kaže Biković.

Baka koja lažnom demencijom teroriše porodicu, najveće je ostvarenje Vesne Čipčić u ovom njenom dobu. Sigurnost i zrelost Milice Zarić i Milene Pavlović ostvariće snažnu sliku zagrljaja sestara zbliženih bolom materinstva.

INTERVJU

Miss i Mister Queer Balkana

O

no što nisu uspeli razni sportisti, naučnici, političari i drugi, uradile su LGBT osobe - Srbija je najbolja u Evropi! I to ne u bilo čemu, nego u lepoti! Na izboru za Queer Miss i Mister Balkana naši predstavnici osvojili su duplu krunu! Među damama za najlepšu je izabrana Jelena Klajnšnic, a među momcima tom titulom se okitio Blagoje Bjeloglav.

Na izboru koji već šest godina organizuje „Balkankan“, neformalno udruženje koje čine pripadnici LGBT dijaspore sa Balkana, Jelena je ubedljivo osvojila titulu najlepše. Rođena je pre skoro 25 godina u Beču, gde je završila Pravni fakultet i s ponosom kaže da radi u struci, a uspešno se bavila i manekenstvom. Tokom 2012. godine bila je i zaštitno lice „Queeria kalendara“.

Za početak, kako bi sebe opisala našim čitaocima?

Recimo da sam normalna osoba, kao svaka druga devojka koja voli modu, cipele i slične stvari... Ma, ja sam opasna žena! Posesivna, sebična i drska.

Najlepše se smejem kad sam najviše povređena i umem da glumim da je sve OK, čak i onda kad mi se ceo svet ruši. Nisam bezgrešna, ni nepogrešiva. Bezobrazna sam. Nisam glupa, ni naivna. Mogu da oprostim, da trpim, ali znam da vratim.

Kako si došla na ideju da se prijaviš za ovaj izbor?

Pa, iskrena da budem, prijateljice iz Beograda su mi rekle, pa sam uzela stvari u svoje ruke, jer sam pomislila da je bolje da pobedim ja, pošto iza sebe imam iskustva i u modi.

Koliko dugo se baviš manekenstvom?

Bila sam predstavnica Austrije na izboru za Miss Trans Evrope, kada sam imala 19 godina. Tako sam i postala manekenka. Dugo sam bila zaštitno lice jedne velike austrijske kompanije. Iskreno, brojala sam do 100 revija i kataloga, a onda sam prestala. Inače, to je hobi. Manekenstvo nikada ne može da bude posao, jer je lepota prolazna.

Moraš imati nešto što je čvršće, a ne da se oslanjaš na maglu koju prodaješ nekome dok imaš 20 godina.

63 _____

Kako stojiš po pitanju ljubavi?

Trenutno sam sama. Nažalost, nema ljubavi, svi su samo željni one stvari, ko deca u Africi hleba!

Ma, vernost je prevara...

Da li si upoznata s problemima LGBT osoba u Srbiji, naročito trans osoba, i kakav je tvoj stav po tom pitanju?

Koliko ja znam, puno trans osoba u Beogradu nema nikakvih problema. Mene niko nije ubio, a bila sam glavna splavaruša po Beogradu, dok sam živela tamo... Iskreno, da stanem pred parlament u Beogradu svi bi me saslušali, a ne bi me terali na cirkus, jer da bi te neko saslušao mora da ima šta i da vidi jer, brate, iskreno - ko će da te shvati da si žena ako i ne ličiš na ženu? Najlakše je reći „teško je“, a po pitanju toga ništa ne uraditi.

Mnoge trans osobe u Srbiji imaju velikih problema s porodicom kada im saopšte da su trans, kako je to izgledalo u tvom slučaju?

Ne mešam porodicu u to. Citiraću majku: „Bolje da budeš žena i dovedeš muža, nego muškarac i da dovedeš muškarca“. U bilo kom društvu je, pa i u Beču, prihvatljivije da budeš trans, odnosno

OPTIMIST

www.optimist.rs

žena, nego gej.

Poznaješ li Blagoja Bjeloglava, momka koji je osvojio titulu Mistera?

Upoznala sam ga na izboru. Simpatičan dečkić, šteta što je gej! Hahahahaaa...

Prva pratilja: Štefica (Beograd)

64 _____ Tamara Mascara, Sabrina Andersrum, Teo Milo

Uz Jelenu Klajnšnic za najlepšu gej osobu na Balkanu izabran je i rođeni Nišlija, Blagoje Bjeloglav. Ovaj stasiti momak živi u Beču, gde studira slavistiku i radi u kultnom Downstairs cocktail i billiard clubu. Zahvaljujući njima, potvrđeno je ono što svi odavno znamo - možda nismo najbolji, ali smo zato najlepši! Za sada, na Balkanu...

Za početak reci nam nešto više o sebi da te naši čitaoci bolje uponaju.

Rođeni sam Nišlija, nedavno napunio 27 godina, odrastao sam na niškoj Paliluli, tu sam završio osnovnu i srednju školu. U Nišu sam se nakon završetka škole bavio aktivizmom vezanim za LGBT ljudska prava i queer kulturu. Dve godine sam proveo u Novom Sadu, gde sam studirao ekonomiju, ali se nisam sasvim našao u tome, pa sam se vratio u Niš i tamo živeo do prelaska u Beč. U Beču sam nepunih godinu i po dana.

Kako si došao na ideju da se prijaviš za ovaj izbor?

Još 2006. godine me je u Sofiju pozvao Stanislav Tančev, koga znam preko aktivizma, da predstavl-

jam Srbiju na izboru za Mr. Gay Balkana. Tada sam pobedio i to se pročulo u zajednici. Stiglo je i do Beča. Organizator izbora za Mister i Miss Balkankan me je pozvao da učestvujem ove godine, ja prihvatio poziv, i to je to.

Kako je izgledao izbor? Je li bilo napeto?

Atmosfera u bekstejdžu mi je bila super, sa puno opuštenih i vedrih ljudi koji znaju dobro da se provodu. Kandidata je bilo, rekao bih, sedam, a kandidatkinja možda čak i duplo više. Nisam stekao utisak da smo tu bili da se takmičimo. Do početka programa nisam ni bio siguran ko se takmiči, a ko je samo gost. A gostiju je bilo nažalost tek za polovinu sale Ost Kluba, gde se sve to održavalo.

Možeš li za čitaoce „Optimista“ da kažeš kako stojiš po pitanju ljubavi?

Ah, ljubav! Uvek sam zaljubljen! Tako i sada. U vezi sam nešto duže nego što sam u Beču, i iako tehničkih mogućnost za to ima, ne verujem da će to prerasti u nešto ozbiljnije. Prosto, lepo je dok traje.

Kako izgleda biti gej u metropoli kao što je Beč, u odnosu na Srbiju? Čitam naše vesti, ponekad isplovi i neka vest o nekom momku ili devojci i problemima s kojima se sreće. Neke stvari država mora da sankcioniše.

Nasilje, pretnje, maltretiranja, govor mržnje obojen u slobodu govora. Za to nema mesta. Jedan je život i treba ga proživeti što bolje i lepše. Previše je nasilja u Srbiji, ne samo prema LGBT zajednici već prema svima i svakom pojedincu. U Beču je to svakako drugačije. Skroz sam i zaboravio da sam peder, upravo zato jer to niko ne primećuje. Apsolutno se osećam slobodno, a oko sebe gledam samo kad prelazim ulicu, jer dečka mogu da zagrlim ili poljubim kad god mi to padne na pamet bez ikakvog straha od okoline.

Kakvi su ti utisci o Jeleni Klajnšnic, koja je pobedila u izboru za Miss?

Jelenu sam upoznao i proveo dosta vremena s njom iza scene. Predivna devojka! Rekao bih da je JK zapravo njena kopija, hahaha...

Kakvi su ti planovi za budućnost?

Pa za sada bih da završim fakultet. Rado bi se posvetio nekom istraživačkom radu, ili pak predavao neki od meni dragih slovenskih jezika, na primer u Sao Paolu.

Više informacija: www.fb.me/ballcancan.clubbing