Optimist 018 (Jun 2014)

OPTIMIST Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Grafička produkcija: Rabbit and Rabbit design Fotografija na naslovnoj strani: Cura Photography Urednik Urbanlook.info: Srđan Šveljo Urednik Lifestyle: Mladen Antonijević Priljeva Saradnici: Tamara Skrozza, Nemanja Marinović, Marijan K, Markiza de Sada, Zoran Janković, M. Aranđelović, Jelena Ajdarević, Nikola Milić, Petar Petrović, Marko Ilić, Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com Štampa: Newpress Magazin možete čitati i na:

Podrška:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011)- . - [S. l.] : Regionalni info centar, 2011- (Smederevo : Newpress). - 21 cm Dvomesečno. - Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217-6756 = Optimist COBISS.SR-ID 186184972

SADRŽAJ SPC I POPLAVE Veliko bezakonje i mrski nam porok............................................06 INTERVJU Tanja Miščević: Vidimo se na Paradi ponosa...............................10 AKTIVIZAM Kako preživeti prijavu Parade ponosa..........................................12 AKTIVIZAM Zemlja orlova: Dug i trnovit put borbe protiv predrasuda..........14 HUMANIZAM I RENESANSA Humana strana srpskog LGBT aktivizma......................................16 INTERVJU U Belom hotelu s Bojanom Đorđevim.........................................19 AKTIVIZAM PFLAG: Roditelji, porodica i prijatelji LGBT osoba.......................22 COCKFIGHT Šta sve nije u redu sa srspkim gej aktivistima............................24 KOLUMNA Evrovizija na rascepu između istoka i zapada............................26 AKTIVIZAM ILGA Europe Rainbow mapa 2014...............................................28 MODIRANJE UrbanLook.info............................................................................32 LGBT Srbija LGBT Twitter.................................................................................36 UMETNOST Jelena Jelača................................................................................38 KOLUMNA Koliko košta gej život u Srbiji........................................................42 LIFESTYLE RoC - Deep Wrinkle Daily Moustirizer i kafana Kalenić................44 INTERVJU Robert de Niro: Ja i moj gej tata..................................................46 INTERVJU Laverne Cox o politici, sreći i zašto genitalije nisu sudbina..........49 FILM Yves Saint Laurent u dve verzije...................................................52 SERIJE Fakin it: Gde ljubav nije skrivanje?..............................................54 MUZIKA Pet Shop Boys 10. jula na EXIT festivalu.......................................56 KNJIŽEVNOST Nora Verde i Aleksandar Lambros...............................................58 ZDRAVLJE Sunčanje i(li) zdravlje...................................................................61 ISTRAŽIVANJE LGBT osobe najčešće diskriminisane prilikom zapošljavanja......63

Komentare, predloge, vaše tekstove i ideje možete slati na našu e-mail adresu: optimistmagazin@gmail.com

6 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Veliko bezakonje i U

žestokoj konkurenciji uvredljivih i skandaloznih teza koje su pravoslavna sveštena lica ikad izgovorila o LGBT osobama, dva bisera saopštena u danima majskih poplava zauzimaju posebna mesta: jedan zbog toga što predstavlja direktan i jasan poziv na linč, a drugi zbog do sada neviđenog stepena "maštovitosti". Uprkos tome, nikakve konkretne reakcije nije bilo. Izuzev društvenih mreža, oglasio se samo premijer, koji je u sklopu svojih dramatičnih nastupa ljubazno zamolio "sveštena lica da nam ne pomažu tako što dolivaju ulje na vatru".

Da li to znači da sveštenstvo u Srbiji uživa neku vrstu imuniteta i da nijedan incident potekao iza dveri Srpske pravoslavne crkve ne podrazumeva bilo kakve konsekvence?

Da li vam mantija garantuje pravo da izgovorite štagod hoćete?

Postoji li u Srbiji institucija koja može da opomene crkvu i njene predstavnike?

BOG NAS JOŠ VOLI Prvu budalaštinu izgovorio je patrijarh Irinej, ali mu se kao "olakšavajuća okolnost" može računati što je svoju pastvu na neki način pripremio, zagrejao, za ono što je čeka. U razgovoru za "Nedeljnik", on je 15. maja rekao da je "gej parada vrh ledenog nemoralnog brega, skup svih mana i poroka", da je homoseksualnost "poremećaj ili devijacija ljudske prirode" i da prema ljudima "koji pripadaju takozvanoj gej populaciji" oseća žaljenje.

Tako "pripremljenu", publiku je iste večeri počastio novim nastupom, ovaj put u sklopu molebana protiv poplava, održanom u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Tom prilikom, on je rekao da nas je snašla velika nevolja kojom nas Gospod opominje i poziva na pokajanje: "Molimo se Gospodu da zaustavi oblake kiše i podari nam sunce. Bez milosti Božje ne može se ništa uraditi. Ovo nije kazna Božija, već opomena da se sklonimo sa puta poroka, zlobe i bezakonja". Pošto je iz SPC diskursa srpski narod jedan od retkih bezgrešnih, patrijarh je u na-

SPC I POPLAVE

mrski nam porok stavku objasnio šta tačno podrazumeva pod porokom, zlom i bezakonjem. Jasno upućujući na Paradu ponosa, istakao je da se "ovih dana u Beogradu sprema skup koji predstavlja veliko bezakonje i mrski porok", a poentirao tezom da se prozvani grešnici time "ponose i ističu svoje dostojanstvo i demokratiju, a sve protiv boga i zakona življenja". Da je patrijarh nepismen čovek koji je juče "sišao s brda", i to direktno iz XII veka, njegova analiza uzroka poplava mogla bi da naiđe na razumevanje - tako nepismenom, ovakav nastup možda bi i mogao da mu se oprosti i "otpiše" na neukost. No, pošto je gospodin Irinej prethodno ipak završio neke škole, pošto (hteo-ne hteo) ipak živi u XXI veku, a pritom zauzima jednu od najuticajnijih društvenih pozicija, ovde nema mesta bilo kakvog aboliciji. Upirući prstom u LGBT osobe kao direktne nosioce greha zbog kojeg nas Gospod opominje, Irinej je - suprotno osnovama hrišćanstva - s najvišeg mesta Srpske pravoslavne crkve pozvao na njihov progon i uklanjanje iz našeg, inače bezgrešnog okruženja.

Samo par dana kasnije, sasvim očekivano, oglasio se mitropolit Amfilohije Radović.

Inače poznat po antologijski bezobzirnim, hrišćanskom duhu suprotstavljenim i vrlo agresivnim nastupima (protiv svih koji su na bilo koji način drugačiji od njega), ovaj put zaista je briljirao. Trebalo je, valjda, da adekvatno parira Irineju, pa ga je to dodatno inspirisalo... Elem, Amfilohije je ustvrdio kako su poplave opomena zbog evrovizijske pobednice Končite Vurst: "Pazite šta se događa u ovom trenutku u Evropi. Ko dobija prvenstvo? To je ta nesrećnica, taj nesrećnik, ne znam ni kako se zove, koji se afirmiše kao Isus. Time se propagira razaranje ljudske prirode, ljudskoga bića i to se postavlja na pijedestal, na uzor novim pokolenjima i generacijama". Ni to nije bilo dovoljno. Zalazeći u dubinu svog uma, mitropolit Radović istakao je da su poplave ipak dokaz "da nas Bog još voli", odnosno da nas "iskušava kako bismo se vratili na pravi put".

7 _____

8 _____

OPTIMIST TEORETSKI MOGUĆE Koliko god vređalo mozak, sve ovo nije bio dovoljan razlog da se konkretno oglasi bilo koji državni organ, bilo koja institucija - Vučićeva "packa" se u tom kontekstu ne može nazvati čak ni simboličnom. Prvo pitanje koje se postavlja jeste šta bi se desilo da je bilo ko okrivio neku konkretnu grupu za ono što se događalo sa srpskim rekama - da je, recimo, rekao da su za poplave krivi navijači "Partizana" ili "Zvezde"/ novinari / glumci / pevači Granda / učesnici "Farme" ili "Velikog brata". U takvom scenariju, vrlo je verovatno da bi ta osoba završila makar na informativnom razgovoru. Isto tako, pitanje je šta bi bilo da je LGBT osobe na ovaj način prozvao neko ko ne nosi mantiju. Srbija je zemlja u kojoj je sve moguće, ali čak i na takvom mestu skoro je sasvim sigurno da bi neke odgovornosti bilo - ako ništa drugo, poznato je da našim vlastodršcima uglavnom ne odgovara kada ih Evropa proziva zbog kršenja ljudskih prava gej populacije. Irineju i Amfilohiju se, međutim, nije desilo ništa. Što se Amfilohija tiče, situacija je donekle razumljiva, jer je on u jurisdikciji Crne Gore, a svoju izjavu dao je za crnogorsku televiziju "Nova".

No, šta ćemo s Irinejom?

Po rečima Ivane Stjelje, pravnice YUCOM-a, sveštena lica ne uživaju nikakav pravni imunitet i pred zakonom su jednaki kao i svi ostali građani. "Imunitet imaju jedino narodni poslanici, predsednik Republike, članovi Vlade i Zaštitnik građana, i to je propisano Ustavom. Patrijarh bi inače mogao da odgovara na osnovu člana 38 Zakona o javnom informisanju koji zabranjuje govor mržnje". U razgovoru za "Optimist", ona kaže da bi on još mogao da odgovara i za krivično delo, odnosno da bi se protiv njega mogla podneti krivična prijava na osnovu člana 387 Krivičnog zakonika, za delo Rasna i druga diskriminacija. "Ipak, ovo je samo teoretski moguće, jer je praksa naših sudova kruta i siromašna u odnosu na to krivično delo", kaže Stjelja.

U SKLADU S DOKTRINOM Kako se za sada čini, "teoretska mogućnost" ne završava se samo na Krivičnom zakoniku: zahvaljujući manjkavostima našeg zakonodavstva kada su u pitanju predstavnici verskih zajednica, odgovornost sveštenika za ono što izgovore predstavljala bi priličnu pravnu akrobatiku. Zbog toga, čak ni institucije nadležne za borbu protiv diskriminacije nisu previše voljne da se oglašavaju tim

www.optimist.rs

povodom - u dve koje je "Optimist" kontaktirao, objašnjeno nam je da oni u zvaničnim reakcijama moraju da se pozivaju na zakone, a da su zakoni tu ili nedorečeni, ili mogu dvojako da se tumače.

I zaista, tako je. Član 18 Zakona o diskriminaciji vrlo konkretno oslobađa sveštenstvo pravne odgovornosti za izgovorenu reč, sve dok je pitanju "reč" koja je u skladu s verskom doktrinom: "Ne smatra se diskriminacijom postupanje sveštenika, odnosno verskih službenika koje je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i verskih zajednica...". Zakon, međutim, ne odre-

SPC I POPLAVE

đuje ko je autoritet koji će odrediti šta je zapravo "verska doktrina", te bi u gorepomenutim slučajevima eventualni branilac Irineja i Amfilohija slobodno mogao da tvrdi kako je ono što su rekli potpuno u skladu s filozofijom SPC-a.

Još je problematičniji Zakon o crkvama i verskim zajednicama, gde se u članu 8 kaže da "sveštenici odnosno verski službenici ne mogu biti pozvani na odgovornosti pred državnim organima za svoje postupanje pri obavljanju bogoslužbene delatnosti" koja se vrši u skladu sa "zakonom i autonomnim pravom crkve ili verske zajednice". Grupa nevladinih organizacija oku-

pljenih u Koaliciju za sekularizam tražila je svojevremeno ocenu ustavnosti ovog zakona, posebno gorenavedenog člana. Oni su istakli da zakonom nije određeno koji organ odlučuje o imunitetu sveštenika, kao i da je u pitanju "najširi imunitet uspostavljen u Republici Srbiji".

U odgovoru Narodne skupštine navodi se da ovaj zakon "ne uvodi imunitet sveštenika za bilo koju radnju tokom bogosluženja, verbalnu ili fizičku, već samo za ono postupanje pri obavljanju bogoslužbene delatnosti koje je u skladu sa zakonom i da sveštenici mogu da budu pozvani na odgovornost za protivzakonito ponašanje tokom bogosluženja". Ustavni sud je takođe zaključio da sveštenici tokom bogosluženja slobodno mogu da iznose svoje mišljenje, "sve dok time ne dođu u situaciju da izvrše krivično delo, u kom slučaju nikakvo isključenje odgovornosti nije predviđeno". Konačno, inicijativa za izmenu zakona je odbijena, iako je (opet) ostalo nejasno ko je osoba/organ koji će na pravi način proceniti zakonitost onoga što je rečeno tokom bogosluženja. Šta se, dakle, može uraditi u ovoj situaciji? Jedna mogućnost je da se nastavi po starom: zahvaljujući nedorečenim, u praksi neprimenjivim ili lošim zakonima, najviši predstavnici SPC-a su i do sada, potpuno nekažnjeno, izjavljivali ono što pristojan čovek ni u snovima ne bi izgovorio.

Druga varijanta podrazumevala bi da se nevladin sektor i prilično razjedinjena LGBT aktivistička scena konačno osveste i iskoriste ono malo resursa koji im stoje na raspolaganju. Koliko god bili loši, nedorečeni ili nedvosmisleni, zakoni na osnovu kojih bi Irinej i Amfilohije mogli da odgovaraju ipak postoje. Koliko god bilo neverovatno da bi korumpirano i različitim pritiscima zastrašeno sudstvo donelo presudu protiv najviših crkvenih velikodostojnika, eventualno suđenje privuklo bi veliku pažnju javnosti, otvorilo raspravu na najrazličitijim nivoima i u budućnosti sasvim sigurno uticalo na ponašanje sveštenstva.

Kakav god bio rezultat, bitno je da proces pokretanja odgovornosti sveštenstva za izgovorenu reč konačno bude pokrenut.

U suprotnom, oni će ostati van i iznad zakona, kao što su do sada bili. A nama će preostati samo da čekamo šta će da poruče kada sledeći put budemo poplavljeni, zaleđeni, ili nas snađe neko drugo božansko iskušenje.

PIŠE: TAMARA SKROZZA

9 _____

www.optimist.rs

Tanja Miščević: Vidimo U ponedeljak, 9. juna dodeljena je druga nagrada "Duga", koju Gej strejt alijansa dodeljuje za doprinos u borbi protiv homofobije i transfobije. Nagradu je dobila šefica Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, Tanja Miščević. Tim povodom razgovarali smo sa njom.

Prvo da čestitam na nagradi "Duga". Da li ste bili iznenađeni nominacijom i osvajanjem nagrade?

Hvala vam! Da, iskreno bila sam veoma iznenađena, ali sam se nagradi veoma obradovala. Ponosna sam jer je timski rad sa kolegama iz državnih institucija na polju unapređenja prava LGBT zajednice vrednovan i priznat. Iskreni sam pobornik zaštite osnovnih prava, a motiv koji stoji iza toga je i ličan i profesionalan – dostizanje pune vladavine prava, i posebno, poštovanja ljudskih prava i jednakosti građana koji je važan i za pregovore o članstvu sa EU, ali i za mene lično, kao građanku Srbije. Proces pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji je pravi trenutak da se pozabavimo ovim pitanjima i uredimo naše društvo zbog nas samih.

Kako ocenjujete trenutno stanje LGBT prava u Srbiji?

Mislim da su stvari krenule na bolje, da je to trend u poslednjih nekoliko godina, i da je to polazna osnova na kojoj treba graditi dalji napredak. Pravni okvir u oblasti borbe protiv diskriminacije i borbe protiv nasilja je poboljšan. LGBT organizacije već imaju odlično razvijenu saradnju sa brojnim državnim institucijama – kroz projekte ili kroz proces konsultacija. Ministarstvo unutrašnjih poslova je, pored mnogobrojnih oblika saradnje, imenovalo i kontakt osobu za pripadnike LGBT populacije. Kancelarija za ljudska i manjinska prava je u partnerstvu za LGBT organizacijama izradila akcioni plan za sprovođenje Strategije za borbu protiv diskriminacije. Mislim da su sve to pokazatelji drugačijeg i boljeg odnosa institucija države prema LGBT populaciji. Istovremeno, imamo punu svest o tome da LGBT zajednica, na žalost, i dalje spada u jednu od najugroženijih manjinskih grupa prema kojoj postoji velika socijalna distanca te da je još mnogo posla pred nama. Svesni smo i problema u sistemima obrazovanja i zdravstvene zaštite i posvećeni smo njihovom rešavanju.

Foto: Nikola Milosavljević

10 _____

OPTIMIST

INTERVJU

o se na Paradi ponosa Koliko je poštovanje ljudskih i manjinskih prava važan faktor u procesu pristupanja EU? Suštinski je važno, jer to nije samo postizanje standarda, već dostizanje i unapređenje evropskih vrednosti! Pregovaračka poglavlja koja se odnose na vladavinu prava imaju poseban status i značaj u toku pregovora sa EU i nesprovođenje reformi u ovim oblastima može privremeno ili trajno zaustaviti čitav proces pregovora. Iskustva iz prethodnih proširenja govore da države najčešće same nisu u mogućnosti da sprovedu promene, već je potrebna pomoć, ekspertiza i saveti koji dolaze iz država članica ili EU. Zato se sada ta poglavlja otvaraju u ranoj fazi pregovora kako bi bilo moguće uraditi što više do članstva u EU. Ali, stalno ponavljam, poštovanje ljudskih prava, antidiskiriminacija i jednake mogućnosti su pre svega važne zbog nas, građana Srbije. Te univerzalne vrednosti treba da budu dostupne i zagarantovane svima.

Srbija ima jako puno strategija i među njima Strategiju prevencije i zaštite od diskriminacije. Šta će država učiniti da to ne bude samo još jedno lepo slovo na papiru?

Već sam pomenula da je javna rasprava za Akcioni plan za sprovođenje Strategije je održana i njen poseban deo su činile LGBT organizacije, što je već značajan element neophodan za njegovo sprovođenje. Svima nam je u interesu da se strategija zaista sprovodi, a ozbiljnost pripreme i sadržine akcionog plana govori u prilog tome.

Dodatno, ovaj plan po prvi put ima i proračun troškova za ostvarivanje svake mere – to je dodatni razlog da ne sumnjamo u njegovo ostvarenje.

Uzimajući u obzir da homofobične izjave dolaze od državnih funkcionera, da Paradu ponosa zabranjuje država, da zakone koji bi poboljšali život LGBT osoba nema jer ih država ne usvaja, postavlja se pitanje da li nam je država neprijatelj ili saveznik?

Meni se čini da nije reč o homofobičnim izjavama, već da je reč o nerazumevanju, no time nikoga ne želim da opravdam. Država mora biti garant prava i sigurnosti svojih građana, te je imajući taj princip na umu, a u svrhu bezbednosti ot-

kazala prethodnu Paradu ponosa. Pripreme za ovogodišnju, verujem, Paradu koja će biti održana, traju – pomeranje za drugu polovinu godine je veoma važan gest organizatora, koji su razumeli prilike u kojoj se Srbija našla tokom poplava.

Mislim da je proces reformi kroz koji prolazimo prava prilika da država preuzme svoju ulogu i da povrati poverenje građana koje je u vremenima iza nas bilo izgubljeno. Rekla bih da napredak postoji, ali svaka korenita reforma pre svega mentaliteta, podrazumeva vreme i upornost.

Parada ponosa je odložena za septembar. Kolike šanse vi vidite da se ona održi ove godine i koliko vidite spremnost države da se stavi na stranu zaštite prava LGBT osoba na javni protest?

Angažovanje u pripremama za održavanje parade, razgovor sa LGBT organizacijama o njenom odvijanju, stalni dijalog kako osigurati bezbednost njenim učesnicima, meni govori da država jeste na strani onih koji žele da svoje stavove iskažu javno. Moj utisak je da je država spremna da zaštiti prava svih građana uključujući i pravo LGBT osoba da se javno okupe. Za sada, ne vidim prepreke njenom održavanju ove godine, i naravno, podržaću i učestvovati na Paradi ponosa.

Da li je u Srbiji moguće nešto uraditi po pitanju LGBT prava a da to nije rezultat pritiska spolja?

Znamo svi da i pritisak spada u vrstu „pomoći“, i nekada je zaista to jedini način. Međutim, da je reč samo o pritisku spolja, ja sada ne bih sa vama razgovarala vama ovim povodom, zar ne? Čvrsto sam uverena da na pravi način shvatamo ovo pitanje, a o tome govore rezultati rada koje smo kao grupa predstavnika državnih institucija predstavili LGBT organizacijama. I to je samo početak.

Ali, smatram da je važno pogledati stvar i sa druge strane – kolike mogućnosti bi se otvorile ukoliko bi LGBT zajednica jedinstvenijim stavom, idejama, ciljevima nastupala prema drugima?

I za kraj, koja bi vaša bila poruka našim čitaocima?

Cilj nam je isti, da zaštitimo i unapredimo svoja prava. Zato, vidimo se na Paradi ponosa!

RAZGOVARAO: PREDRAG AZDEJKOVIĆ

11 _____

12 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Kako preživeti prija K

ada neko kaže da je skup prijavljen policiji, zamišljao sam da to znači odneti papir u policijsku stanicu i obavestiti policiju o najavljenom događaju najkasnije 48 sati pre održavanja - sve u svemu, sat vremena posla. Sa tom mišlju sam ušao u prijavu skupa Parada ponosa, smatrajući to još jednim administrativnim poslom.

Realnost je da prijavu policiji podnosim godinu dana ranije a nakon toga dobijem spisak potrebne dokumentacije od koga mi se zavrtelo u glavi. Ubrzo mi je bilo jasno da je realan period za prikupljanje stvarno godinu dana.

Tada je počelo administrativno panoramsko razgledanje Beograda iz perspektive organizatora Parade ponosa. Jednogodišnji put prijave teče od trenutka kada predate prijavu policiji, a potom idete u nadležnu opštinu. Ubrzo shvatite da čekate u istim redovima sa sličnom dokumentacijom pored ljudi koji dobijaju građevinsku dozvolu.

Sledeće odredište je Zelenilo Beograd gde tražite da vam se ustupi park Manjež na dva sata, ali i da se uklone žardinjere i sve ostalo što bi moglo da eventualno leti.

Najteža deonica puta je Sekretarijat za saobraćaj na čiju saglasnost se čeka par meseci uz neverovatnu homofobiju i nestručnost zaposlenih. Ove godine je sekretarijat izdao saglasnost da se Prajd održi u parku Manjež, iako je u zahtevu navedena druga lokacija za održavanje.

Kada sam im ukazao na copy paste grešku i rekao da naš zahtev nisu ni pročitali, odgovor je bio: „I to vam je dosta, a ionako će vas zabraniti“.

Nakon Sekretarijata za saobraćaj, idete kod njihovih komšija za izmenu režima javnog prevoza, pa saobraćajne policije, od Vodovoda tražite cisterne sa pijaćom vodom, a od Parking servisa uklanjanje parkiranih vozila.

Naravno, sa spiska nije izostala ni Hitna pomoć čije je prisustvo obavezno na ovakvom skupu. Za skupove sa brojem posetilaca

kao što je Parada ponosa potrebno je iznajmiti jedno vozilo Hitne pomoći dok je nama zatraženo da platimo pet vozila kako bi oni koji eventualno napadnu učesnike Parade imali adekvatnu medicinsku pomoć!!!

Sličan slučaj je i sa mobilnim toaletima koje morate obezbediti za učesnike skupa ali i za 5000 policajaca koji su raspoređeni u njegovoj neposrednoj blizini.

Naravno, sve ove dozvole iziskuju plaćanje velikog broja taksi čija cena nije zanemarljiva, kao i dosta uloženih radnih sati provedenih na šalterima i kancelarijama državnih i gradskih službi.

Od šalterskih i kancelarijskih službenika često čujete: „Joj, opet parada“, „Pa zar ovo nije već bilo“ i „Mlad si i lep dečko šta će ti to u životu“.

Kada ostane svega par dana do Prajda, registrator je već pun potrebnih dokumenata, ali posao još nije gotov. Potrebne su sitnice koje čine svaki Prajd, a to su baloni i dekoracija. Tada shvatite da nijedna vesela i razdragana firma koja se tim bavi neće prihvatiti taj posao i ostaviće vas na cedilu u poslednjem trenutku.

Svaka tvrdnja da je Parada ponosa jedinstveni slučaj skupa za koji je potrebno pribaviti ovoliki broj saglasnosti potvrđeno je u istraživanju „Čiji je duži? administrativni put“ koji je sprovela Inicijativa mladih za ljudska prava. U istraživanju su upoređeni Parada ponosa i drugi skupovi za čiju prijavu je bio potreban samo jedan papir predat policiji.

Onda dan pred održavanje Parade ponosa najprijavljeniji skup u istoriji Srbije, kako su naveli u policijskoj upravi Savski venac, biva zabranjen i sav uloženi trud pada u vodu.

Trenutak zabrane je krajnji rok da prijavite Paradu ponosa za sledeću godinu jer imate samo godinu dana da prikupite dokumentaciju.

PIŠE: MARKO ILIĆ

AKTIVIZAM

avu Parade ponosa

13 _____

14 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

ZEMLJA ORLOVA: DUG I TRNOVIT

M

noge Albanija asocira na „poslednju zabit“ Evrope, na bunkere i siromaštvo. Albanija zaista i jeste jedna od najsiromašnijih evropskih država koju decenijama prožimaju duboki kontrasti. Ovo je zemlja velikih suprotnosti - ulicama prolaze Mercedesi pored zaprežnih kola, luksuzne vile dele komšiluk sa polu porušenim kućicama siromašnih Albanaca, devojke i mladići obučeni po poslednjoj modi na ulici se mimoilaze s onima u tradicionalnoj nošnji i belim kečetom na glavi, albanskom verzijom turskog fesa. Država koja je decenijama živela gotovo hermetički zatvorena pod palicom Envera Hodže mahom je zadržala tradicionalne patrijarhalne obrise društva koje je ostalo duboko homofobično, a organizacije za ljudska prava kažu da gejevi u Albaniji suočavaju sa surovim nasiljem i diskriminacijom, neki od njih dodaju, ne tako ekstremnim nasiljem kao u Srbiji.

Albanija broji oko 3,5 miliona stanovnika. Smatra se da većinu čine Albanci muslimanske veroispovesti (oko 70%) zatim pravoslavne (oko 20 %) i katoličke (oko 10%) S druge strane, Albanija je među državama s najmlađim stanovništvom u Evropi - prosek starosti je 28 godina.

Pojedina istraživanja koja je sprovela ESS (European Social Survey) uvrstili su Albaniju u naj homofobnije društvo među državama koje su bile uključene u istraživanje. Prema istraživanju ESS-a 53 odsto Albanaca veruje da "gejevi i lezbejke nemaju pravo da otvoreno iskazuju svoju seksualnost". Osim Hrvatske, anketa ESS nije uključila druge zemlje na Zapadnom Balkanu, za koje se veruje da imaju isti snažan, a možda i snažniji otpor prema LGBT populaciji. Ista anketa je pokazala da velika većina Albanaca ne odobrava seks pre braka, a 95 odsto ispitanika izjavilo je da nije imalo seks ni zajednički život sa partnerom pre samog braka.

Xheni Karaj, LGBT aktivistkinja iz Tirane, komentarišući rezultate ESS ankete izjavila je da: „rezultati ankete odražavaju stvarnu diskriminaciju prema članovima LGBT zajednice s kojom se ona suočava svakodnevno“, dodajući da je „to deo mentaliteta koji nas ne vidi kao pripadnike

društva, a najčešće homoseksualnost tretira kao pojavu uvezenu iz razvijenih zemalja i da homoseksualci jednostavno ne postoje u Albaniji. Oni prosto ne prihvataju da pripadnici LGBT populacije postoje oduvek u Albaniji i da smo mi i kao takvi još uvek Albanci“.

Anketa je takođe pokazala da su Albanci na dnu indeksa društvenog poverenja. Prema rezultatima ankete ESS-a Albanci ne samo da ne veruju jedni drugima, već još manje u svoje nacionalne institucije, političare i političke stranke. Pitanje je kako bi naše, domaće, institucije i političke stranke prošle u ovakvom istraživanju.

O položaju homoseksualaca u Albaniji govori i činjenica da je do juna 1995. godine homoseksualnost bila tretirana kao zločin. Član 137. Krivičnog zakona je predviđao kaznu i do 10 godina zatvora za one za koje se utvrdi da su homoseksualci. Izmenjen zakon sada predviđa kazne samo u slučaju prinudnih homoseksualnih odnosa i onih koji uključuju maloletnike. Izmenama zakona i skidanjem tereta „zločina“ sa homoseksualnosti došlo je do blage liberalizacije odnosa države prema LGBT populaciji što je omogućilo i stvaranje prvog zvanično registrovanog Udruženja homoseksualaca. Albanija je 2010. godine usvojila nov zakon kojim se zabranjuje svaki vid diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i koji predviđa zatvorsku kaznu u trajanju do pet godina.

Ipak stanovništvo u Albaniji ostalo je izrazito antihomoseksualno nastrojeno. „Ako se javno deklarišemo kao homoseksualci, ne mo-

AKTIVIZAM

PUT BORBE PROTIV PREDRASUDA žemo da dobijemo pristojan posao, odrekne nas se porodica. Samo Albanci znaju kako je teško kada te se odrekne cela porodica“ kaže Naser Almalek, sekretar Udruženja homoseksualaca.

LGBT populacija u Albaniji obično za susrete i upoznavanje koristi parkove u koje krišom dolazi isključivo noću. Homoseksualci u Tirani se služe određenim šiframa kako bi se prepoznavali i dogovarali sastanke. Porodice pripadnika LGBT populacije obično ne žele da znaju šta njihovi sinovi rade. Ako homoseksualci svoju seksualnost drže u tajnosti, iza zidova, uglavnom je sve u redu. Porodice ih se ne odriču. Međutim, čim neko javno kaže da je gej, porodica ga odbacuje. To je ogroman pritisak koji pojedinci ne mogu da izdrže i često „izlaz“ nalaze u samoubistvu.

DUG PUT DO PARADE Albanske organizacije za zaštitu prava homoseksualaca o organizovanju Parade ponosa prvi put su javno progovorili 2012. godine najavljujući da će 17. maja u Tirani održati prvu Paradu ponosa u istoriji Albanije. "17. maj će biti poseban dan... Prvi put u Tirani će biti podignuta LGBT zastava", poručio je tada Altin Hazizaj iz organizacije "Pink ambasada". Najava Parade ponosa je odmah naišla na oštru osudu Ekrema Saphiuja, zamenika ministra odbrane i vođe Rojalističke stranke, koji je izjavio da bi učesnike "gej parade trebalo pretući palicama".

Dve godine kasnije pripadnici LGBT zajednice u Tirani održali su 17. maja ove godine, na Međunarodni dan borbe protiv homofobije i

transfobije, prvu Paradu ponosa u Albaniji, prošavši centrom grada sa velikom zastavom duginih boja.

Uprkos kiši, učesnici su napravili veselu atmosferu, uz zvuke pištaljki i bubnjeva, a prošli su gradom u pratnji policije bez incidenata. Pod sloganom "Reci DA ljubavi", Parada ponosa održana je u završnici Festivala različitosti, koji su organizovali Pink ambasada, Kuća ljudskih prava i organizacija Open Mind Spectrum. Festival različitosti održava se već dve godine u Tirani, u saradnji Pink ambasade i većeg broja organizacija civilnog društva, ali i javnih institucija.

Usledila je reakcija 57 ljudi, albanskog porekla, iz javnog života Albanije, Kosova i Makedonije koja je osudila LGBT populaciju javnom deklaracijom kojom su pozvali na „očuvanje porodice i nacionalnih vrednosti“. Vodeća LGBT organizacija u Albaniji osudila je ovakve anti LGBT manevre naglasivši da „ovakvi pozivi pseudo-intelektualaca dolaze od onih koji žele da Albaniju pretvore u Saudijsku Arabiju, gde žene moraju biti pokrivene maramom od glave do pete a gej ljudi treba da budu osuđeni na smrt“. Oni su naglasili da se „LGBT osobe bore za društvo u kome svako može da živi u dostojanstvu i jednakim pravima. LGBT populacija bori se svaki dan protiv mržnje, diskriminacije, nejednakosti i neznanja!

Albanskoj porodici opasnost ne dolazi od LGBT zajednice, njena propast leži u nejednakosti među svojim članovima, gde muškarac i jedino muškarac može da odluči u ime svih i o svemu unutar porodice“.

Nije izostala ni javna podrška LGBT populaciji Albanije u odbrani jednakih prava na život, u odbrani načela: Sloboda, jednakost, bratstvo!

Albanija se svakako promenila i menja se. To je postala zemlja koja polako u bogatstvu različitosti vidi prednost. Svakako da je potrebno još vremena da LGBT populacija dobije priznanje svojih prava, a pre svega da bude prihvaćena unutar svojih porodica i društva u celini, ali svaki mali korak ka tome novi je uspeh za sigurniju i srećniju budućnost LGBT populacije u Albaniji.

PIŠE: K.M.

15 _____

16 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

HUMANA STRANA SRPS

N

edavne poplave pokazale su da je i u ovakvoj Srbiji moguće postići zavidan stepen jedinstva. Muka koja je od domova odvojila hiljade ljudi i pretila da napravi još veći rusvaj od kataklizme koja je u tom trenutku već zadesila Obrenovac, Krupanj i druga mesta u Srbiji, bila je inicijalna kapisla za opštenarodnu mobilizaciju. Volonteri “od 7 do 77 godina” sjatili su se na nasipe da pune i postavljaju džakove sa peskom, pomažu u prihvatnim centrima, spasavaju ljude i životinje, organizuju prevoz pomoći, sakupljaju odeću, obuću, lekove, hranu, sredstva za higijenu, novac i sve druge potrepštine za nesrećnike koji su ostali bez svega što su čitave živote mahom mukotrpno sticali. A u toj armiji volontera bilo je i mnogo LGBT aktivista, kojima ovo nije bio prvi put da pokažu svoju humanost. I ne samo tokom ovih poplava.

Domaći LGBT aktivisti pokazali su ne samo zavidan stepen organizacije, već i brzine reagovanja, na kojima bi država mogla da im pozavidi. GSA, “Egal”, Queeria centar”, “Labris”, LGBT Novi Sad, SPY Centar, Asocijacija DUGA i njihovi aktivisti bili su tamo gde je najpotrebnije.

GSA je u svojim prostorijama prikupljala materijalnu pomoć za ljude ugrožene katastrofalnim poplavama, uz apel LGBT osobama i svim drugim građanima i građankama da pomognu u skladu sa svojim mogućnostima, materijalno ili novčano uplatom na zvanične republičke i gradske račune ili slanjem SMS-a. Pored toga,

brojni aktivisti i aktivistkinje GSA su volontirali u prihvatilištima, prilikom podizanja bedema i nudili prevoz pomoći ili privremeni smeštaj za ljude iz evakuisanih područja.

Slično je reagovao i “Egal”, čiji su aktivisti već prve noći odneli pomoć na novi DIF, a drugog i trećeg dana bili su i na bedemima u Makišu, Zemunu i na Ušću. Četvrtog i petog dana su ponovo bili na DIF-u, a volontirali su i dva dna na “MAD Festivalu”. Možda i ljudski najlepša akcija Egalovaca bila je kada su 28. maja mališane iz poplavljenih područja odveli u Zoološki vrt.

“Queeria” je takođe imala ljude na terenu, a Boban Stojanović je dao i lični prilog, pošto je novac od akcijaške prodaje svoje knjige “Kao da je sve u redu” namenio najugroženijima.

Asocijacija DUGA, odnosno članovi upravnog odbora, volonteri i korisnici njihovih usluga, bili su angažovani u pomaganju sugrađanima na celoj teritoriji delovanja te organizacije. Uz pomoć dugogodišnjih saradnika pribavili su hranu, vodu, sredstva za ličnu higijenu ili za čišćenje zajedničkih prostorija. Pomogli su im prijatelji iz TRAG fondacije, ali i Krizni stab građanskih inicijativa.

Pomoć su prikupljali i DUGI donirali i Teniski savez Srbije, Kulturni centar REX, Fond B92, udruženja “Roditelj” i "Beohospis”. Ambasada Kraljevine Holandije je DUGI donirala pet agregata za struju, koji su raspoređeni u krizna područja.

- Pošto smo pomoć dostavljali direktno porodicama ili centrima za evakuaciju, kao lju-

HUMANIZAM I RENESANSA

SKOG LGBT AKTIVIZMA dima bilo nam je izuzetno drago da je svako uzimao samo ono što mu je potrebno i upućivali su nas dalje govoreći: “Njima je sigurno to potrebnije”. Kao aktivisti, bili smo dirnuti njihovom pažnjom za druge. Bilo je i mnogo emotivnih trenutaka, suza i zagrljaja ljudi kojima smo dostavili pomoć. To je za tim Asocijacije DUGA bilo izuzetno teško i stresno. Sećam se bake sa malim detetom u okolini Krupnja, ostali su bez ičega, beznađe u njenim očima i vidna briga za egzistenicju unuka koji nema majku i čiji je otac nepokretan... To nas i dalje prati - rekao je za “Optimist” Aleksandar Prica, predsednik Asocijacije DUGA. Udruženje “Siguran puls mladih” (SPY) je odmah po proglašenju vanredne situacije uputilo paket humanitarne pomoći ugroženima u poplavama. Paket je distribuiran prihvatnom centru koji je tada formiran u opštini Novi Beograd, a uručen je kroz akciju koju je inicirala GSA. Paket u vrednosti od 18.000 dinara sastojao se od osnovnih higijenskih sredstava (sapuni, šamponi, toalet papir...) i osnovnih životnih namirnica (konzervirana hrana). Osim toga, aktivisti SPY-a su volontirali u prihvatnom centru u “Kombank areni”, primali su garderobu, vršili njenu preraspodelu i pakovanje za prihvatni centar koji je kasnije oformljen u “Areni”. Takođe, obišli su punkt za spašene pse iz poplava u Mislođinu i pružili logističku podršku udruženjima koja se bave zaštitom životinja tako što su odvozili napuštene pse na privremeni smeštaj kod porodica koje su se prihvatile da ih prime. Na društvenim mrežama su aktivno pozivali saradnike, prijatelje i ostale građane da se uključe u akcije podrške stanovništvu ugroženom od poplava.

Ništa manje vredne nisu bile ni aktivistkinje “Labrisa”, koje su učestvovale u aktivnostima koje su za cilj imale prevenciju i ublažavanje posledica poplava. Labrisice su prikupljale i donirale hranu, odeću i sanitarna sredstva, ali i hranu za životinje. Prikupljena pomoć je nošena u “Mikser”, “Rex” i Opštinu Vračar. Takođe su učestvovale i u slaganju džakova sa peskom u Sremskoj Mitrovici i punjenju džakova u Novom Sadu.

I organizacija LGBT Novi Sad je uzela aktivno učešće u poplavama, a pored terenskog rada i apela za pomoć najugroženijima, njihov predsednik Darko Mišić je lično učestvovao u odbrani Sremske Mitrovice. Njihova aktivistkinja Isidora Karišik je, s druge strane, bila sa svojom devojkom u Slavoniji, u Hrvatskoj, gde su poplave takođe napravile opšti haos.

I to je tek deo onoga što su domaće LGBT organizacije uradile tokom nedavnih poplava... Ali, to je samo vrh ledenog brega njihovih humanitarnih aktivnosti, koje se ne tiču samo LGBT populacije.

17 _____

Naime, možda nije svima poznato da se ime GSA nalazi na autobusu koji prevozi pokretni mamograf... Ova organizacija je 2007. u beogradskom klubu “Apartman” organizovala humanitarnu žurku za prikupljanje sredstava za kupovinu prvog pokretnog digitalnog mamografa u Srbiji i na taj način se priključila akciji Fonda B92.

- Takođe, GSA je u dva navrata samostalno i u saradnji sa drugim nevladinim organizacijama i beogradskim ugostiteljima putem humanitarnih žurki prikupljala novac za Svratište za decu ulice, kao i još neke manje humanitarne akcije za pomoć ugroženim grupama stanovništva – rekao je za “Optimist” Lazar Pavlović, predsednik GSA. Da je pomoć sastavni deo aktivizma pokazao je i “Egal”, koji je takođe pomagao svima.

- Sam naziv “Egal” objašnjava da smo svi jednaki i isti, mi mislimo da je integrisanje u

OPTIMIST društvo jedini i pravi put, a to podrazumeva da ako se bavimo aktivizmom onda ono ne može da bude samo za LGBT zajednicu, nego za svakog pojedinca, pojedinku, svaku zajednicu koja se borbi za svoja prava - na život, ljubav, obrazovanje, rad... “Egal” se i ranije organizovao i pravio dobrotvorne žurke i za zajednicu gluvih, kao i za podršku trans osobama. Sakupljali smo novac za odlazak Gordane Mitrović u Berlin, kada je njen film ušao u izbor za nagradu. Organizovali smo i prodajnu izložbu za samohrane majke, koja je bila dosta posećena, volontirali smo prošle godine za zajednicu gluvih na turniru u malom fudbalu.

“Egal” ima dugu istoriju takvih akcija – kaže Vesna Zorić, predsednica “Egala”.

A da LGBT aktivizam ne podrazumeva samo pomaganje LGBT osobama, pokazala je i “Queeria”, koja je 2008. poklonila ček na 100.000 dinara „Svratištu" za decu i mlade koji žive i rade na ulici. Novac je prikupljen prodajom unikatnih torbi na kojima su se nalazile reprodukcije radova Alise Matović, Aleksandra Maćaševa, Biljane Cincarević, Biljane Rakočević i Jelene Jelače.

18 _____

- Deca sa ulice su izuzetno osetljiva grupa i prema njima postoji veoma velika netrpeljivost. Akcija je pored umetnika i aktivista “Queeria centra" realizovana i uz podršku „Helsinškog odbora za ljudska prava". Takođe je i “Prajd” nekoliko puta učestvovao u humanitarnim akcijama - prikupili smo sredstva za akciju B92 “Bitka za bebe”, a tokom ove godine priključili smo se brojnim akcijama – kaže Boban Stojanović.

Društvenu odgovornost je više puta pokazala i Asocijacija DUGA, čija su inače prioritetna ciljna grupa LGBT osobe i njihove porodice.

- Uvek smo se trudili da budemo od koristi zajednici i to pre svega onima koji su najviše ugroženi. Asocijacija DUGA je sarađivala sa svojim dugogodišnjim partnerima, pre svega Centrima

www.optimist.rs za socijalni rad, zdravstvenim institucijama i kancelarijama Crvenog krsta, sa puno razumevanja i odličnom koordinacijom.

Građani su nam bili izuzetno zahvalni i nekoliko njih je reklo kako tek sada shvataju “veliki značaj civilnog društva” - objašnjavaAleksandar Prica.

Naravno, takvo rezonovanje imaju i u SPY-u, gde su tokom 2010. godine sproveli humanitarnu akciju sakupljanja novca za osobe koje žive sa HIV-om na VI odeljenju Infektivne klinike u Beogradu. Tada je na gej žurkama povodom 1. decembra sakupljeno 10.000 dinara za pomoć Infektivnoj klinici. Pomoć je predata u vidu higijenskog paketa.

“Labris” je takođe organizovao humanitarne događaje, kao što je bio Benefit party u kafe-klubu “Montaža” za prikupljanje sredstava za Aleksa (zajedno sa članovima trans grupe), pod nazivom "Svi za Aleksa", a taj novac je u celosti bio namenjen Aleksu kao pomoć za osnovnu operaciju promene pola. Labrisice su takođe 2012. organizovale i Benefit party pod nazivom "Solidarno", za sportsku grupu “FemSlam”, a cilj je bio prikupljanje sredstava za učestvovanje 13 devojaka na “EuroGames” u Budimpešti, u disciplinama košarke, badmintona, stonog tenisa i atletike. I ove godine je za te devojke organizvan Benefit party za sportsku grupu FemSlam pod nazivom "Keep Calm and Support", radi prikupljanja sredstava za rad sportske grupe.

I članovi Društva LGBT Novi Sad više puta su pokazali svoju humanost, ne samo prema LGBT populaciji. Tako su nedavno uručili pomoć korisnicima usluga Prihvatilišta pri Gerontološkom centru Novi Sad, kojima su odneli garderobu, i to dva puna kombija, a pomagali su i društvu za zaštitu životinja u Somboru. Aktivisti ovog društva su takođe u sklopu kampanje „Mi smo društvo“ održali akciju čišćenja obale Dunava, tokom koje su im se pridruživali i građani.

I sve ovo je samo vrh ledenog brega. Nabrojati sve humanitarne aktivnosti domaćih LGBT aktivista zahtevalo bi mnogo više prostora. A to, samo po sebi, pokazuje da društveni aktivizam ne poznaje granice, kao i da Srbija treba da bude ponosna na svoju LGBT populaciju, a ne da joj uskraćuje prava i marginalizuje je. Jer, oni su dokazali da su njeni građani vredni punog poštovanja.

PIŠE: PETAR PETROVIĆ

INTERVJU

U Belom hotelu s Bojanom -Dorđevim Đorđev je mag svog vremena, nostalgični šarmer, kavaljer svetskog glasa. Pojavio se odeven u nonšalantnoj crno- beloj kombinaciji, nasmejan, sa raskošnim buketom najmirisnijeg prolećnog cveća. Dubokim naklonom je izrazio poštovanje spram moje malenkosti, ljupko me poljubio u ruku i elegantno spustio svoju zadnjicu u fotelju od pruća. Povetarac se nemirno poigravao sa njegovom prosedastom kosom dok smo naručivali posluženje od konobara…

Markiza (pompezno): Dobar dan, Bojane! Drago mi je da se konačno srećemo, i to na obali ovog prekrasnog jezera u Belom hotelu. Kako se osećate ovih dana, žudite li za nečim?

Bojan (pomalo stidljivo): Ovih dana jedino za čim žudim je vreme; sve ostale svoje žudnje sam uspeo da zadovoljim, ne znam, da li je to dobro ili loše kad se kaže, zato što su žudnje veliki pokretači, ali trenutno jedino žudim za vremenom.

Markiza: Dakle, tvoj protok žudnje je vreme. To je zbilja prekrasno. No, prešla bih na jednu daleko važniju temu u vezi sa ovim razgovorom. Priznaću vam jednu stvar. Često sebe počastim nekom dobrom predstavom, pobornica sam događanja uživo, ali posebno me atmosfera teatra podstakne na maštarije i ludosti. Kakav je Vaš odnos prema teatru?

Bojan (zamišljeno): Teatar je moje radno mesto; ja imam odnos love&hate sa teatrom, naravno, love uvek pobedi na kraju. U nekom trenutku sam shvatio, valjda, kad sam bio mali da je teatar nešto čime želim da se bavim, da je teatar taj kontejner koji može da sadrži sve moje umetničke ambicije te pokušavam da vidim čime ću da ga

punim i kako ću da ga praznim.

Markiza: Čula sam da ste veliki pornofil, pa bih rekla da svu svoju strast transponujete na Vaš lični teatar.

Bojan (smeh): Ja u teatru krećem od nečega što me interesuje u tom trenutku, može biti i lično, od nečega o čemu želim da učim, pa tako i od pornografije. Čini mi se da ona nema samo mesto u zamračenoj sobi, u listanju časopisa, gledanju u ekran, nego treba proveriti kako ta pornografija funkcioniše kada se na trenutak izvede iz domena ličnog, intimnog i privatnog. Zapravo, mene je u tu celu priču uvukla rediteljka Ana Miljanić 2005. godine kada sam bio njen saradnik na jednoj divnoj predstava koja se zvala upravo Pornografija 1, 2 … 4, i koja se baš bavila pornografskim diskursom - od teoretskih tekstova koji su bili vezani za seksualnost i pornografiju, pa do transponovanja pornografskih videa na scenu, te praćenja pisanja o seksualnosti koje potiče iz pera ne literarnih ili teorijskih, već stručnjaka iz života. Mislim, pre svega, na jedan deo predstave u kojem su korišćene ispovesti čuvene Merlinke, pesme iz zbirke poezije Mleko i pivo Nele Šukare violinistkinje

19 _____

20 _____

OPTIMIST beogradske opera i striptizete, i Staklenac Uroša Filipovića, prvi roman na ovim prostorima koji se bavi cruisingom. Prema tome, ljubav i interesovanje prema pornografiji u teatru je kod mene probudila Ana, i posle sam ja nastavio na svoj način…

Markiza: Usudiću se da kažem da i Vaša saradnja sa prezgodnim mladim hrvatskim glumcem (Stipe Kostanić) ima tu čar pornografskog u sebi!

Bojan: Jeste, svakako. U pitanju je bio jedan ozbiljan zadatak gde smo obrađivali pornografski tekst Psi francuskog pisca Ervea Gibera, napisanog 1982. godine, koji je skandalizovao sve ljude koji su okruživali pisca uključujući Patrisa Šeroa, Mišela Fukoa i Margarit Diras (svi su prezirali taj tekst).

Markiza (za sebe): Ne iznenađuje me to uopšte!

Margarit je svejedno bila užasno vulgarna, nadobudna i nikada nije znala da se našminka.

Bojan (srčući svoj konjak): Tekst Psi predstavlja jedno kripto ljubavno pismo upravo Mišelu Fukou, i na nekih tridesetak strana temeljno istražuje pitanje žudnje, seksualnosti i sado-mazo odnosa. Obojica jako volimo Gibera, a Stipe je uspeo da preko njegovog prevodioca dođe do tog rukopisa pogodnog za scenu i pozvao me je da radimo zajedno. Bio je to veliki izazov – kako inscenirati pornografiju i izvesti je u teatru kao poeziju?

Meni je u toj predstavi uzbudljivo da posmatram kako se lica publike transformišu u prvih pet minuta: od šoka do uživanja, te kako se do kraja predstave prepuste toj vožnji kroz pornografski rollercoaster.

Markiza (nameštajući svoj šal od muslina): I tu već dolazimo do ekstenzije pornografije otelovljene u tvojoj novoj predstavi, ako bismo to uopšte mogli da nazovemo predstavom, Protok žudnje.

Bojan: To je samo početak predstave. Ovaj projekat je direktno inspirisan radom sa Anom Miljanić, na Pornografiji 1, 2 …4 koja je definitivno bila jako značajna za mene, a mislim i za Beograd te 2005. U Protoku žudnje proučavam odnos između žudnje i gradskog pejzaža, baš inspirisan momentima cruisinga i hustlinga. U pitanju je moja kolekcija monologa iz književnosti koji se na direktan način bave tom temom. Za sad sam uradio prva tri monologa u Beogradu, ove godine planiram da to radim u Zagrebu, da pridružim neke nove tekstove. Korišćeni su fragmenti Ervea Gibera iz njegovog dnevnika, Gorana Ferčeca

www.optimist.rs

Cruising/Kruženje i Aleksandra Bendera Text with Changing Parts u kom glavnu ulogu ima Markiza koja stiže u “grad B” i peca taksiste.

Markiza (iznenađeno): Oh, da, ja jesam često u gradu B, ali imam vozača! Ako je pisao o meni, silno je pogrešio.

Psi - Stipe Kostanić Bojan (smeh, pa nastavlja): Predstava je zamišljena kao šetnja kroz grad tokom koje se, u stvari, taj glas žudnje nalazi u slušalicama i kao fiksirani performer vodi publiku kroz gradski pejzaž. Dakle, glas obezbeđuje neku vrstu titla, zvučne sinhronizacije za ready made teatar koji se već dešava na ulicama i na tim posebnim mestima žudnje.

U ovom slučaju to su bili taksi, zatim park na Ušću, kao legendarno mesto za cruising tj. pecanje, i tramvaj.

Markiza: Ali ono što je posebno zanimljivo u tom projektu, složićemo se, jeste to da sama publika postaje akter!

INTERVJU

Bojan: Publika je tu prepuštena samoj sebi - onoliko koliko želi da se ubaci u taj film predstave, toliko će im predstava biti zanimljivija. Da, to je nešto što me je zanimalo kao reditelja: da u predstavi obezbedim 50% a da sve ostalo ostane na gledaocu koji postaje koautor.

Markiza (mrtva ozbiljna): Tom aktivnom ili pasivnom gledaocu?

Bojan (smeh): …da, ili aktivnom ili pasivnom! Međutim, mislim da ta podela između aktivnosti i pasivnosti uopšte ne treba da se uzme tako zdravo za gotovo. Pobornik sam one Ransijerove teze da i u pasivnosti u teatru ima jako puno aktivnog učešća.

Markiza: Evidentno je da Vas transformacije vrlo privlače!

Stoga mi recite, molim Vas, da li i Vi, poput mene, volite da se kostimirate?

Bojan: Jako volim da se kostimiram, ali moji kostimi su vrlo diskretni i nevidljivi (smeh). Uvek

nosim ovaj kostim, i postoji čak striktan kod po kojem se oblačim, ali čini mi se da to možda (ponavljam) nije toliko vidljivo (smeh)!

Markiza (nameštajući muštiklu): Da ne zvuči kao otrcana fraza iz nekog talk showa, recite nam u par rečenica na čemu sada radite?

Bojan: Radim na nastavku Protoka žudnje, koji doživljavam kao neku svoju kolekciju koju ću produžavati i raditi dosta dugo.

Markiza: Dakle, to je projekat u konstantnom nastajanu? Samim tim što se on transponuje na javni prostor, čini mi se da je on u konstantnom nastajanju odnosno da on iznova nastaje sa svakim od recipijenata koji učestvuju u njemu? (sebi u bradu) Kako sam ovo krasno sročila!

Bojan (fokusirano): Da, i sa svakim gradom u kojem se organizuje; svaki grad ima neki svoj protok žudnje.

Markiza (dopunjava Bojana): …Ima neki svoj perverzni moment!

Bojan: Radim na tome, ali radim i na jednom projektu koji se bavi partizanskom poezijom odnosno poezijom koja je nastala neposredno pred i tokom Drugog svetskog rata. Dakle, poezija kao legitimno sredstvo borbe uz oružanu borbu. Poezija, umetnost, koja nije ni propaganda i autonomije umetnosti na način građanskog društva, gde je umetnost “lepi predmet želje”. U toj predstavi opet sarađujem sa Stipom Kostanićem.

Markiza (zaneseno): Fascinantan primerak mediteranske lepote!

Bojan (ozbiljno): Zatim, radim na još jednom kolektivnom projektu koji se zove Poligon i koji pokušava da napravi jednu interaktivnu koreografiju, ali i na jednom projektu koji bi trebao da se dogodi u Amsterdamu u oktobru.

Markiza: I najzad, za kraj ovog flambojantnog intervjua, recite mi kako posmatrate monarhističku arhitekturu, da li vas impresionira? Da li su za pozorišta izgrađena u tom stilu dovoljno kvir za Vas? Bojan: Šta bi to bila monarhistička arhitektura?

Markiza: Zaboga, pa imperijalna arhitektura!

Bojan: Bio sam u Rigi u januaru mesecu, i u pitanju je jako zanimljiv grad. Prestonica Letonije u kojoj se sukobljavaju dve imperijalne arhitekture – pruska/ nemačka i ruska. To je stvarno čudo jedno kako to izgleda! Priznaću, meni se takva arhitektura sviđa kao ruševina, uz puno patine, daleko više preferiram modernu arhitekturu.

RAZGOVARALA: MARKIZA DE SADA

21 _____

22 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

PFLAG: Roditelji, porodic

S

redinom aprila ove godine beogradski tabloidi preneli su izjave folk pevača Ace Lukasa, koji je između ostalog otkrio čega se najviše boji kada je reč o odrastanju njegove dece. Kako kaže, on samo želi da budu srećni, čime god da odluče da se bave, a on kao otac ima strahove kada je reč o njihovoj budućnosti: „Znate svi vi šta je najgore. To da ne budu homoseksualci“.

Internet komentatori, interesantno, većinski su se složili da je čudno da pored mogućnosti da deca budu narkomani, ubice, lopovi, Lukas bira da kao najgoru mogućnost istakne homoseksualnost i delimično ulaze u odbranu homoseksualnosti kao nečega što se ne može birati.

Bez obzira koliko svi ti komentari na prvi pogled izgledaju afirmativno, oni indirektno karakterišu homoseksualnost kao hendikep deteta, kao nešto nepoželjno, ali je stavljaju na nižu poziciju nego što zauzimaju narkomani, ubice, lopovi, naglašavajući da će „svoje dete voleti bez obzira na sve“.

Lukasova izjava jeste diskriminatorna i homofobična, komentari politički nekorektni, ali oni odlično pokazuju našu realnost i percepciju homoseksualnosti, naročito iz ugla roditelja i budućih roditelja.

Imali smo prilike da čitamo u medijima o primerima da su roditelji ubijali svoju gej decu ili decu za koju su pomislili da će možda biti gej, o slučajevima da svoju LGBT decu izbacuju iz kuće ili, ako ne žive pod zajedničkim krovom da prekidaju odnose s njima. Naravno, postoje i oni roditelji koji su odmah ili vremenom prihvatili svoju LGBT decu, ali ostaje pitanje da li im je drago zbog toga? Odgovor na to pitanje ne želimo da čujemo, jer znamo da nam se ne bi dopao, jer duboko u sebi znamo da nas roditelji gledaju kao „robu s greškom“ i da bi, kad bi to moglo, najradije promenili našu seksualnost u heteroseksualnu. Zašto je to uopšte tako?

Izjavu roditelja da ne žele da im deca budu homoseksualci možemo da okarakterišemo kao homofobičnu, ali kada skinemo naše politički korektne naočare, ta izjava je duboko ljudska i možemo da je sagledamo iz dva ugla.

AKTIVIZAM

ca i prijatelji LGBT osoba Prvi, roditelji imaju potrebu da se po- ne dozvoljava da budu ravnopravni kao svi drugi. nose svojim detetom i da ga kao svoj „proizvod“ Dok se to ne promeni proćiće jako puno vrereklamiraju komšiluku, prijateljima, rođacima kao mena, a LGBT osobe su osuđene da žive kao granajbolji, najlepši, najpametniji… i onda se ispo- đani drugog reda, dok njihovi roditelji posmatraju stavi da ima grešku, da je „peder“, „lezbača“, patnju svoje dece. Da promene seksualnost svoje „trandža“, „ženski petko“, „muškarača“, „boles- dece ne mogu, za promenu u srpskom društvu nik“, „nastrana“, „da se hefta u bulju“, „žutaru“, treba puno vremena, pa šta onda ostaje kao op„obleće po javnim klozetima“ „oblači suknje i cija? šminka“… OpštedruU martu 1973. goštvena homofobija i PFLAG grupu čine roditelji, porodice i prijatelji dine u Njujorku osnotransfobija ne dozvo- lezbejki i gejeva, posvećeni unapređenju polo- vana je grupa PFLAG ljava roditeljima da se žaja i društvenog prihvatanja LGBT osoba.

Roditelji, porodica i priosećaju ponosno na Okupljanje PFLAG grupe ima za cilj pružanje po- jatelji gejeva i lezbejki svoju LGBT decu, već ih drške LGBT osobama kako bi se osnažile za za- koja je vremenom potera da ih se stide i da laganje za svoja prava, kreiranje obrazovanih i stala najveća grupa u osećaju krivicu, što na edukativnih praksi kako bi se formirao pozitiv- Americi koja nudi sigukraju dovodi do besa, niji stav javnosti prema LGBT osobama, kao i za- ran prostor za međusofrustracije, čak i mržnje stupanje koje podrazumeva pokretanje bnu podršku prema svom detetu. političkog dijaloga sa nosiocima vlasti i saradni- roditeljima, braći, sePotrebno je jako puno čkim organizacijama civilnog društva u Srbiji o strama, rođacima i pritruda i energije da rodi- seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu, a sa jateljima LGBT osoba da telji prihvate svoje LGBT ciljem unapređenja položaja LGBT osoba. se međusobno osnadete i da se osećaju po- Više informacija: www.pflagsrbija.org.rs žuju, jer su i oni indireknosno, da mogu da tno na udaru stanu u njegovu zaštitu i budu na njegovoj strani. homofobije i transfobije, ali i da pronalaze načine U tom procesu su usamljeni i od našeg društva kako da podrže svoje LGBT osobe. Ove godine neće dobiti nikakvu pomoć ni podršku. osnovana je PFLAG grupa u Srbiji sa istim ciljem.

Drugi, roditelji vole svoju decu i žele im LGBT osobe u Srbiji su često posmatrane kao sve najbolje i puno sreće u životu (makar tako usamljene jedinke, „tikve bez korena“, koje netreba da bude). Kada je u pitanju LGBT dete koje maju porodicu ili nemaju podršku svoje porodice. živi u Srbiji znamo da će ono biti suočeno sa na- PFLAG će pokazati da to nije tako i da homofobija siljem, diskriminacijom, vređanjem, omalovaža- i transfobija ne bole samo LGBT osobe već i njivanje, životom u strahu, odbacivanjem, da neće hove majke, očeve, braću, sestre, prijatelje… da imati bračna i porodična prava kao svi ostali gra- to nije napad samo na usamljenu jedinku, već na đani i da neće imati dece ako se odluči da bude u čitavu njihovu porodicu. Iako tek u svom nastajaistopolnoj zajednici. Koji roditelj želi takav život nju, PFLAG grupa u Srbiji će vremenom pre svega za svoje dete? Nijedan, i zato ne treba da iznena- doprineti uspostavljanju boljih odnosa između đuje da roditelji ne žele da im deca budu homo- LGBT osoba i njihovih roditelja i rođaka, osnažiseksualci, jer biti LGBT osoba u Srbiji i dalje vati i pomagati roditeljima u procesu prihvatanja podrazumeva život sa puno maltretiranja, dok to svoje LGBT dece, kreiranju šireg fronta osoba nije slučaj u mnogim državama sveta gde LGBT kojih se direktno ili indirektno tiču LGBT prava i osobe mogu da zasnuju svoje porodice, imaju time uticati na smanjenje homofobije i transfodecu i žive slobodno i bez straha. LGBT osobe u bije u društvu i na bržu promenu u Srbiji kada su Srbiji ne mogu da ispune svoj maksimalni poten- LGBT prava u pitanju.

PIŠE: PREDRAG AZDEJKOVIĆ cijal, jer ih društvo hendikepira, jer im zakonski

23 _____

24 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Šta sve nije u redu sa sr

Č

esto se međ pederima povede žustra rasprava o tome ko „sve“ predstavlja LGBT zajednicu u javnosti. U ovim najčešće prizemnim i laičkim, ali opet demokratskim raspravama formira se vrlo interesantan narativ koji često podseća na one stavove koji iznose predstavnici organa vlasti pa čak i homofobi; naravno u znatno blažem i često elokventnijem obliku. U pitanje se dovodi legitimitet aktivista (koje njima dao pravo da govore u moji ime), znanja koja poseduje (ovaj nema pojma šta priča), veštine koje poseduje kada komunicira sa javnošću/PR i naravni dovode se u pitanje lične, fizičke karakteristike (stepen maskuliniteta odnosno „feniniziranosti“, telesne građe, strukture lica i pitanje opšte konvencionalne privlačnosti). Na prvi pogled ova pitanja deluju legitimno pa bi valjalo na njih odgovoriti i onda videti kakvog to predstavnika želi gej zajednica.

Pitanje legitimiteta je ozbiljna zamka koje je konstruisana od strane državnih predstavnika, ozbiljnih laika u okviru međunarodne zajednice i aktivista koji žele da se obračunaju sa svojim kolegama. Naime, institucije civilnog društva ili ti nevladine organizacije nisu političke partije te je pitanje legitimiteta znatno suženo pa i nepostojeće, oba mišljenja se mogu teorijski dobro obrazložiti. Nema zakonskog okvira koji definiše proces izgradnje legitimiteta LGBT organizacija tj. predstavnika kao što je to sa političkim strankama ili nacionalnim manjinama kroz proces izbora članova Saveta nacionalnih manjina. Aktivizam ili ti zastupanje ličnih i/ili opštih interesa predstavlja jedan od osnovnih instituta ljudskih prava i demokratije gde svako samostalno ili preko izabranog predstavnika ima pravo (moralno i obavezu) da učestvuje u javnim poslovima i procesima od važnosti za njegov život. To formalno pravno tj. u praksi znači da svako od nas može formalnim ili neformalnim putem da zastupa bilo koju ideju ili interes, sve dok je u skladu sa ustavom i zakonima naše ispošćene države. To onda opet znači da svako ko ima drugačiju ideju ili misli da može bolje zastupati interese zajednice ima

apsolutno sva jednaka prava kao i oprobani LGBT aktivisti. Mada bi to onda značilo da mora da se zasuču rukavi te da se zapne, a realno to našem narodu nikada nije išlo od ruke bar kada su u pitanju opšti interesi i javno dobro. Takođe, malo je nezamislivo raditi aktivistički posao a da nisi autovan ili kada da si u vezi sa osobom ženskog pola, a gej si. Kada govorimo o veštinama u komunikaciji sa javnošću, aktivisti zaista imaju ozbiljan problem, njihove rečenice su često stručne i nezarumljive, jer za razumevanje zahtevaju određen stepen poznavanja ljudskih prava i problematike sa kojom se suočavaju LGBT osobe, često se bezrazložno brane i upadaju u ozbiljne zamke

COCKFIGHT

rpskim gej aktivistima!? oponenata, takođe mnogi od njih su potekli iz antiratnog pokreta pa sa sobom vuku i teret te borbe. Sa druge starne postavite sebi pitanje, da li su aktivisti u pitanju ikada zastupali ideje koje su suprotne civilizacijskim dostignućima ili ideje koje nisu bile u interesu ne samo LGBT zajednice nego i svih građana. Takvi dokazi ne postoje pa možemo iz toga zaključiti da nisu. Sa druge strane retko koja gej osoba koju sam susreo ima bilo koja relevantna znanja o položaju svoje zajednice, pravima i potrebama te se uvek govori opštim mestima koja se mogu pripisati bilo kojoj drugoj manjini.

Kritika ličnih svojstava aktivista je uvek prekretnica u ovakvim raspravama jer ogoljava istinu i suštinu koja se nalazi iza uljudne i korektne kritike LGBT aktivista. Naime, kada govorimo o fizičkoj pojavi aktivista komentari su sledeći: Vidi ga na šta liči; kao neka žena je; koliko je ružan; hoće li izaći neko bar malo pristojan da ti nije gadno da ga gledaš; posle će svi da misle da smo svi ovakvi, kako moj ćale ili brat da razumeju ovo...

Ovakvi komentari, koji su preovlađujući, u civilizovanom društvu ne bi bili uzimani u obzir jer demonstriraju šovinizam, isključivanje, mizoginiju i netrpeljivost prema različitostima ali pošto mi nismo u civilizovanom društvu onda ćemo da se ćeramo. Postoje i dva istraživanja koja će, nadam se, uskoro biti objavljena, a iz koji se može zaključiti da LGBT zajednica ustvari želi istog onog lidera koji želi i većinski deo opšte populacije a sa kojim se, ironično sprda. Lidera koji je atipod civilizovanoj i modernoj gej osobi.

Taj famozni lider pre svega mora da bude „pravo muško“, čvrste ruke, on demonstrira superiornost u svim aspektima, on je Apolon, jebač koji vikendom vozi traktor i ubija životinje iz sporta, ali takođe može da se upristoji i upakuje u neko fino odelo. Šta on misli, priča i radi je irelevantno. On je fetiš, patologizovan ideal, konstruk, proizvod primordijalnih delova našeg mozga. U prosečno posmatrano on je prosečan srpski muškarac kod koga nema ništa interesantno osim eventualno njegove fetišističke uloge.

On je, u odnosu na željene karakteristike, seks simbol a ne lider!

Stoga sva kritika upućena ka aktivistima je sustinski primitivna i degradirajuća te sama sebe diskvalifikuje. Kritika LGBT aktivista je u suštini homofobija, jer težište kritike stavlja na lična svojstva, akcentirajući nekomformitete aktivista za heteronormativnim obrascima ponašanja. Da naši aktivisti izgledaju više u skladu sa željenim stereotipom, duboko verujem da bi im malo šta bilo uzimano za zlo.

PIŠE: PETAO20CM

25 _____

26 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Evrovizija na rascepu i D

a Evrovizija odavno više nije samo festival lakih nota i revija kič scenografije i kostimografije nedvosmisleno pokazuje ovogodišnji show u Kopenhagenu.

Fascinantna pobeda Končite Vurst, drag kraljice iz Austrije, najjasnije pokazuje da je Evrovizija postala poligon za artikulaciju političkih ideja, društveni aktivizam ali i međunarodne ideološke sukobe. Za samo tri minuta "Rise like a phoenix" je podelila Evropu na istočni i zapadni blok i oživela osećaj hladnog rata od pre nekoliko decenija. Bar kada je spoljni privid u pitanju.

Unutrašnji presek stanja je mnogo drugačiji, Končita je i na zapadu imala veliki broj protivnika, a prva "Anti-Wurst" peticija nije pokrenuta u Rusiji, već upravo u njenoj rodnoj Austriji.

Iako svakako nije prvi otvoreno-LGBT identitet na Evroviziji (pamtimo nezaboravnu Danu International), efekat koji je Končita proizvela do sada nije zapamćen. Njen, kako je okarakterisan u svetskim medijima, "the most genderqueer yet" nastup prkosi svim polnim i rodnim identitetima kombinujući estetsku dimenziju dugih ženstvenih haljina i svečane toalete sa muževnim pokretima, prekim pogledom i jakom crnom bradom. Za razliku od mnogih nastupa pre nje koji su koketirali sa kvir i dragqueen momentima, ovaj nastup nema ničeg komediografskog, niti "cirkuskog" kako je to okarakterisao u svojoj problematičnoj izjavi reporeter RTS-a. Njen nastup je potpuno ozbiljan

i sveden, a ona jedna od retkih izvođača koja je tokom cele pesme sama na sceni. To je čini jedinstvenim spojem nespojivog. Njeno odbijanje da se povinuje normama pokazuje replika na opasku predstavnika iz konkurentske Jermenije koji se kasnije i izvinio za "šalu" da je Končitin "životni stil neprirodan i da se treba odlučiti da li je muško ili žensko" (ovo je ujedno i dominantan stav većine komentatora na društvenim mrežama, čak i onih pro-LGBT kojima smeta odbijanje da se povinuje heteronormativnoj matrici). Končita na to odgovara "Ja ne želim da budem žena. Ja sam kraljica na poslu, a kod kuće samo lenjivi dečak". Takođe, svaki stih pesme "Rise like a phoenix" posvećen je njenom društvenom angažmanu. U refrenu, ona jasno objavljuje svoj manifest: "Umesto osvete tražim odmazdu, upozoren si, jednom kad se transformišem, kad se preporodim, ti znaš da ću se uzdići kao feniks". Da ovo nije slučajnost potvrđuje i njena izjava nakon pobede: "Mi smo jedinstveni i nezaustavljivi" ("MI" označava jasnu identifikaciju sa LGBT pokretom), a kasnije u jednom od intervjua potvrđuje da je to bilo upućeno Vladimiru Putinu i političarima u svetu koji se protive LGBT pravima. Njena poruka stigla je kome je upućena. Još za vreme Evrovizije političari širom sveta Končitu stavljaju u kontekst političke, ideološke i kulturološke borbe. Ruski zamenik premijera Dmitri Rogozin govori da ona "pokazuje pobornicima evropskih integracija

KOLUMNA

između istoka i zapada

njihovu evropsku sudbinu – bradatu devojku", a ultradesničar Vladimir Žirinovski njenu pojavu smatra "krajem Evrope" dodajući uz to fašističku opasku da su "Sovjeti koji su pre 50 godina okupirali Austriju pogrešili što su je oslobodili. Trebalo je da ostanu". Sa druge strane nalazimo ništa manje problematičnu objavu Spikeda da su "zapadnoamerički komentatori i političari usvojili Končitu kao simbol svega što Zapadnu Evropu čini superiornijom u odnosu na Istočnu".

Diskurs sa elementima nacističke ideje "superiornosti" ne jenjava na obe strane. Spiked je svakako u svojoj interpretaciji prenaglasio izjave zapadnoevropskih političara, mada je istina da većina nalikuje obraćanju austrijskog predsednika Hajnsa Fišera: "Ovo nije samo pobeda Austrije, već iznad svega pobeda različitosti i tolerancije". Končita Vurst tako postaje simbol procepa između istoka i zapada, moralnog posrnuća i tolerancije različitih identiteta, represije i slobode, autoritarnosti i demokratije (sve ove pojmove, svakako, treba uzeti sa rezervom i uglavnom su produkti loše retorike).

Ipak, društveni aktivizam Evrovizije ne završava se ovde. Iako u senci Končite Vurst, još dve zapažene pesme dokazuju da evrovizijska scena može biti polje društvenih borbi. Grupa Pollapönk iz Poljske nastupila je sa protestnom pesmom koja targetira diskriminaciju i maltretiranje. Grupa koju između ostalih čine i dva vaspitača, a koja snima pesme za decu, u pesmi

"Bez predrasuda" govori o diskriminaciji na osnovu izgleda, visine i fizičkih karakteristika, poentirajući rečima "Možda mucam kad govorim, ali ne moraš me zvati nakazom. To nije trigonometrija, iznutra svi smo isti".

Drugi zapaženi nastup izveo je András Kállay-Saunders iz Mađarske koji u pesmi "Trčanje" problematizuje nasilje nad decom. Pesma koja govori o devojčici koja trpi nasilje od strane svog oca od koga pokušava da pobegne, završila je na petom mestu u finalu, iako se zbog težine teme sumnjalo u njen zapaženiji uspeh. Andras je pre takmičenja rekao "Ne moraju sve pesme da govore o ljubavi. Moja pesma možda ne govori o nekoj najprijatnijoj temi, ali moramo se suočiti sa istinom. To se svakodnevno dešava svuda u svetu".

Končita, Polaponk i Andras svakako nisu ni prvi ni poslednji primeri društveno angažovanog popa na Evroviziji, ali su svakako među najsvetlijima. Pozornica "najveće evropske gej manifestacije" ove godine je jasnije nego ikad potvrdilo svoju veliku moć i potencijal da bude poligon društvenih i ideoloških borbi u koje su se uključili i vodeći svetski zvaničnici. Ovi ljudi su svoja tri minuta dobro iskoristili, a kakvi će efekti biti i koja će se pitanja još otvoriti teško je pretpostaviti.

PIŠE: NEMANJA MARINOVIĆ

27 _____

28 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

29 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

UrbanLook.info Uređuje: Srđan Šveljo

Crvena u svim nijansama dominira ovog leta. Od losos, koralne, svetle, bordo pa do svih pink boja. Budite crveni i to je već dovoljno HOT za leto pred nama!

32 _____

d e R

33 _____

t o H

34 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Četvrti po redu BAFE (Belgrade Alternative Fashion Event) još jedna je pokazatelj koliko je kreativnosti u regionu i koliko je moda inspirativna mladima. Većina njih ovde tek počinje i prvi put predstavlja svoje kolekcije i samim tim svaka podrška im je važna. Ovo su kolekcije koje na malo drugačiji način pristupaju modi, van trenda su, vrlo avangardne. Moda je uvek tu da nas predstavi na najbolji način, a BAFE dizajneri su tu da oplemene izraz i predstave one koji su malo drugačiji, van standarda i van modnih pravila!

photo: Monika Pavlović

IVAN MAN za jesen: Jedan od onih koji na savršeno skladan način vodi kroz mušku modu bez osvrta na diktate i trend... pravi način za ostati svoj i u samom vrhu. Svojom poslednjom kolekcijom Ivan Mandžukić je to još jednom potvrdio i zadao domaći kako dizajnerima tako i ljubiteljima mode, a to je komad garderobe koji večno traje i uvek je trend. www.ivanman.de

photo: Goran Matijasec

photo: Milan Stojanović Aleksandar Topić je spremio preko 200 novih leptir mašni bez kojih se više ne može zamisliti niti odlazak na kafu niti odlazak na party. Leptir mašni je mnogo oko nas ali samo ove su Crazy&Hot!

Fun Fun majice koje osim na FB page-u možete pronaći i u Supermarketu imaju spreman neobičan i kolažiran lookbook sa svim modelima majica, ali i svim ikonama iz neke nove Fun Fun priče. Posetite stranicu i birajte model koji može stići i na vašu adresu!

35 _____

Coded Edge je modni brend iz Zagreba iza kojeg stoji Silvio Ivkić i fotograf potpisnik ovih fotografija Jure Perišić. Editorijalom BLACK SPRING predstavljaju svoje komade kao univerzalne, unisex i vanvremenske... bez podele na mušku i žensku, kao modu budućnosti!

On je uvek tu među nama svih ovih decenija koliko traje njegova muzika i mit o njemu. Najnoviji album "Xscape" je skup svih onih pesama koje nije objavio, kojima nije bio u potpunosti zadovoljan i koje su čekale možda baš ovaj trenutak. Prepun emocija, disko ritmova upakovanih u najnoviju produkciju ovaj album je sigurno najbolji izbor za leto i za kolekciju!

OPTIMIST

www.optimist.rs

38 _____

Jelena JelaÄ?a

UMETNOST

J

elena Jelača je rođena, živi i slika u Beogradu. Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu upisuje 1993.

Diplomira 1998. godine u klasi profesora Radomira Reljića. Iste godine upisuje postdiplomske studije iz oblasti proširenih medija pod mentorstvom profesora Dragana Jovanovića. Magistrira 2000. godine, a iste godine postaje član ULUS-a.

Na kolektivnim izložbama učestvuje od 1994. Jelena voli da slika svoje prijatelje, Meksiko, džez muzičare, sebe, svoje doživljaje, egzotične gradove, obale i terase, clubbing, postapokaliptično floralne vizije osvežavajućih koktela… oslikava ramove za ogledala, vaja, a za sobom ima i kratkometražni animirani film „U Ogledalu”.

Dnevnik kretanja nastaje od 2003. godine i predstavlja hroniku tog perioda, subjektivan doživljaj ključnih trenutaka. To su kadrovi iz života umetnice i njenih prijatelja prenetih akrilom i uljem na platno. Perspektiva na slikama sugeriše otvaranje prostora i intime ka posmatraču, čineći istovremeno dokument ali i ličnu ispovest. Iako zabavljeni svojim aktivnostima i nesvesni da postaju deo slike, akteri kao da poziraju u zaustavljenom trenutku.

“Gender Stidies” su radovi koji predstavljaju intuitvino viđenje ljudi iz autorkine bliže i šire okoline, njihove intimne portrete.

Oni do pojasa verno i realistično oslikavaju portretisane. Ispod pojasa likovi su obnaženi, uglavnom zamenjenog pola, izloženi pogledu i individualnom sudu posmatrača. www.jelenajelaca.com

39 _____

40 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

UMETNOST

41 _____

42 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Koliko košta ge V

ećina gejeva koju možeš da sretneš po njujorškim diskotekama izgleda besprekorno, bar kad je o telu i odeći reč. Sve pare koje zarade spucavaju u garderobu, obuću, fitness i beauty centre. Ta njihova nepodnošljiva arogancija utemeljena je upravo na tome. I u činjenici da žive odnosno spavaju u nekoj buvari na Menhetnu. Da, baš tako. U buvari. Njih deset iznajmi dvosoban stan i bukvalno draperijama izdele sobu da bi svaki imao komad prostora da smesti dušek. Jer, sve gubi smisao ako se ne probude baš tu. U srcu prestonice sveta – prepričavao mi je prijatelj svoja saznanja nakon višemesečnog istraživanja Hell's Kitchena i drugih njujorških gej zona.

U Beogradu su stvari jednostavnije.

Ko se dočepao Balkanske ulice može da spava bilo gde, glavni deo posla je završen. Nedostatak komfora ili komada iz aktuelne a ne prošlogodišnje kolekcije iole priznatog brenda, nabrekli i osunčani bisepsi još uvek mogu da nadomeste bez mnogo pogađanja. Meso je i dalje najskuplje i najtraženije, lepota, posebno ona vanserijska i, svakako, mladost i dalje su u igri, dok lifestyle dolazi posle. Način života ili preciznije, njegov kvalitet, razmatraju se tek kada slučajni susret preti da preraste u nešto ozbiljnije. Tako je uvek i bilo. Uostalom, finansijsku procenu partnera su izmislili strejt ljudi. Oni neprestano mozgaju o budućnosti a uvaljivanje sopstvenog dupeta u što bolje uslove jednom davno su mudro nazvali ljubavlju. Retko racionalna tradicija koja dolazi iz tog dosadnog sveta.

Opšte raslojavanje društva se sasvim jasno reflektuje i među gej ljudima. Pare su u džepovima estrade i ambicioznih političkih aktivista, tek s vremena na vreme ukaže se neko čeljade koje je do pristojnog života doguralo regularnom putanjom škola-fakultet-posao uz minimalno učešće srećnih okolnosti. I verovatno

mnogo meditacije. U prevodu, većina gejeva jedva spaja kraj s krajem, a što više nema to se više predstavlja da ima. Hvala Bogu pa postoje društvene mreže koje su dušu dale za ovu vrstu falsifikata i življenja virtuelnog koncepta skrojenog po meri Pinka, Kardashiansa, Seks i grada...

Za iznajmljenu memljivu garsonjeru se uvek može reći da je za seks pozajmljena od druga, perje može da se završi na kompenzaciju ili isto tako pozajmi, dovitljivost je u osnovi svakog dobrog trika. Problem je samo ako neozbiljno zamiriše na ozbiljno jer za premijeru se uvek nekako skrpi. Reprize su nevolja. Za jedan bal svako može da zablista. Ljubav uvek donosi probleme. Šta sve čini pristojan lifestyle po meri beogradskog pedera priključenog na sve globalne i lokalne trendove? Najviše ide na telo i njegovu ambalažu, potom na provod jer je smisao svakog pakovanja da se što bolje prikaže, a kako je zadovoljena sujeta duhovna hrana broj jedan, duša ne košta ništa jer su njeni "troškovi" uračunati u prethodnim stavkama. Najgrublje postavljeno bermudski trougao čine butik, teretana i krevet. Mnoge žrtve su odavno progutane, srećnici se još uvek drže na površini.

Mesečna članarina u teretani, dodaci ishrani čija cena varira od toga da li je cilj telo vreteno ili leva strana brega, razne vode i rehidratatori, pristojna oprema i 3G ako klub nema WiFi – to je već između 10 i 20 hiljada dinara mesečno. Najgore prolaze oni koji su napaljeni na izgled izbacivača iz diskoteke u Sutomoru jer to podrazumeva i što kvalitetniju hranu. Dobra sisa mnogo košta osim ukoliko genetika nije bila više nego darežljiva. Mobilne komunikacije su upletene u ovu priču jer bez dobrog selfija sa terena kao da se na ovom vrućem mestu nije ni postojalo a foto uradak garantuje mnogo lajkova i masnih poruka u inboksu. Drugar ili sa-

KOLUMNA

ej život u Srbiji? patnik na spravi do uvek može da odglumi trenera personalca jer to je tek posh, a ukoliko je teretana totalni ćumez, što će retko koji gej dozvoliti sebi, tuš kabina je najbolji ambijent za poziranje. Komentar tipa "A sad na relaks masažu" prolazi glat ako je selfi dovoljno upečatljiv.

Dakle, pametno odabrati paket kod operatera jer to može da završi dobar deo posla.

Garderoba je veoma važna ako ne i najvažnija stavka. Nekim čudom, u ovoj sredini je konačno zavladala gadljivost na fejk, čak i onaj "skuplji", i, štaviše, sve se lakše detektuje tako da dobra stara Zara, NewYorker i Bershka mogu, uz malo ukusa, da reše problem. Najgore je biti kokoška okićena paunovim perjem tako da, u ovom slučaju, od presudne važnosti je prepoznati svoje mesto. Iliti kupovnu moć. Rasprodaje su nekoliko puta godišnje pa se po modelu vrednog cvrčka vrlo pametno može isplanirati naredni period kao i prvi deo sledeće sezone. Uz malo truda iskopaju se tu i neki na duže staze primenjivi komadi što samo znači da je kupoholičarska veština zanat zlata vredan.

Gladovanje takođe poželjno jer ubija dve muve jednim udarcem. Redovnim odvajanjem od usta neće biti problema sa slim fit modelima a i izvesno je da se bar jednom u tri meseca sebi može priuštiti neki komad koji se neće deformisati posle trećeg tumbanja po veš mašini.

Na red dolazi famozna gajba i mlađi su tu u priličnoj prednosti. Od njih se i ne očekuje da je imaju. Gejevi koji su prevalili tridesetpetu, posebno ukoliko se razmeću životom na visokoj nozi, uticajem na društvenim mrežama i selfijima sa pevaljkama koje vole da navrate u "Pleasure" kako bi se bar na par sati osećale kao dive, moraju da povedu računa o kvadraturi. U

suprotnom, sve pada u vodu jer u predrkanom džaku drema mačak beskućnik, zakupac garsonjere na Miljakovcu ili nekom od čačača naselja.

Uspeh je afrodizijak i ko god igra na kartu "a gde ste sad vi" ozbiljno rizikuje ako se folira.

Biti gej u Srbiji može da košta glave.

Inače nije skupo. Samo je prilično frustrirajuće.

Biti gej u Beogradu nije tako loše i zna da bude vrlo uzbudljivo. Za anonimnu snošku dovoljni su besplatni darovi prirode. To si što si i raspolažeš onim čime raspolažeš. Biti gej u trendu i orbiti je papreno. Za ovdašnje standarde, naravno. Tu može da pomogne samo karijera tipičnog tatinog sina ili tajno znanje drugarice sponzoruše koja je rešila sve probleme u životu.

PIŠE: NIKOLA MILIĆ

43 _____

44 _____

OPTIMIST METODOLOGIJA: Kada govorimo o proizvodima za negu lica i tela koristio sam sledeće kategorije selekcije: Ambalaža – proizvodi koji sadrže supstance koje imaju efekat na poboljšanje kvaliteta kože moraju biti upakovane u ambalaži koja ne propušta svetlost i koja minimalizuje prisustvo vazduha.

UV faktor – glavni uzročnik prevremenog starenja kože su oštećenja koja nastaju usled izlaganja suncu. Svaki proizvod za dnevnu negu mora da sadrži UV filtere i to ne manje of 30 SPF. Aktivne supstance – aktivne supstance možemo podeliti u četiri kategorije: jedinjenja svojstvena koži, antioksidansi, ćeliski komunikatori, umirujuća jedinjenja. U idealnim okolnostima posmatrali bi i koncetracije aktivnih jedinjenja ali ove informacije nisu uvek lako dostupne. Samo proizvodi koji zadovoljavaju sve kategorije mogu biti ocenjeni kao izvrsni.

www.optimist.rs Oceni ugostiteljskog objekta treba pristupiti sa nekoliko strana: Pitanje kvaliteta hrane se delimično svodi na individualni ukus, ali hrana mora biti sveža i pripremljena od kvalitetnih namernica te da u smislu termičke obrade i slaganja osnovnih ukusa odgovara opšte prihvaćenim standardima a ponuda mora ogovarati ceni.

Usluga često igra jednaku ulogu kao i kvalitet hrane i pića. Konobar mora da ima blagonaklon, prijatan i pozitivan odnos te je dobro da izlazi u susret zahtevima potrošača. Mora biti informisan u svakom trenutku o sastavu jela i pića pa i metodu pripreme. Enterijer je kriterijum sa kojim se dosta može kockati, ali pored toga da li je objekat lep ili nije važniju ulogu igraju tehnički detalji, na primer da li ima pristup osobama sa invaliditetom, da li je toalet jasno obeležen, pitanje ventilacije, kao i širenja mirisa iz kuhinje.

UREĐUJE: MLADEN ANTONIJEVIĆ PRILJEVA

U ovom izdanju ocenićemo RoC – Retinol Correxion Deep Wrinkle Daily Moustirizer

K

ao i u prethodnim analizama proizvoda istakli smo važnost potrebe sagledavanja filozofije brenda, ali i vlasničke strukture koje može da nam pomogne u utvrđivanju potencijalnog odnosa prema nama, potrošačima. Naime RoC ima izuzetno jake marketinške tvrdnje, da su izuzetno efikasni, da su njihovi proizvodi dobro testirani te da je u testiranju potvrđena efikasnost, da održavaju obećanja koja se, pretpostavljamo, odnose na statističke podatke o efikasnosti koje često navode uz svoje proizvode te da ćete izgledati mlađe. Sve ove već viđenje tvrdnje nemaju mnogo smisla, ako je izložimo proveri na nivou aktivnih jedinjena. Ni jedna od tvrdnji koju RoC iznosi nije moguća van onoga što možemo očekivati od efikasnosti i dometa kozmetičkog proizvoda. Uopšteno posmatrano formulacije većine proizvoda su užasno dosadne ili jednolične te ozbiljno možemo posumnjati u efikasnost. RoC se vrti oko nekoliko aktivnih jedinjenja koja, čini se, stavlja u prvi plan. Retinol – izgleda da je jedan od ključnih sastojaka ali su često koncetracije ovog jedinjenja toliko male da ne mogu izazvati željeni efekat. DMAE – jeste noviji sastojak koji

ima neke vrlo interesantne studije, ali samo uz dobro sinergijsko dejstvo u efikasnoj hemijskoj strukturi proizvoda.

Ovo jedinjenje malo može uraditi samo, a zasigurno nije čarobno. Soja - i njeni derivati zauzimaju visoko mesto u RoC proizvodima i ako imaju antioksidativno i protivupalno dejstvo, soja zasigurno ne spada u izuzetna jedinjenja u borbi protiv prevremenog starenja kože, pritom se soja u RoC proizvodima nalazi i malim količinama. Sve u svemu RoC nije za one koje žele ozbiljne proizvode i imaju visoke standarde u svojoj nezi. Ipak RoC je sve popularniji kod nas tako da smo vam za ovo izdanje izabrali kremu koja je koliko toliko solidna.

RoC – Retinol Correxion Deep Wrinkle Daily Moustirizer sadrži kvalitetnu UV zaštitu, a po koncepciji je retinolski proizvod i ima solidne količine ovog jedinjenja, tako da može u ovom smislu biti efektivno. PH vrednost proizvoda je preko 4,5 što znači da prisutna glikolna kiselina ne može da deluje kao hemijski piling. Ambalaža je adekvatna tako da održava retinol stabilnim i ima solidnu koncentraciju antioksidansa i ćelijskih komunikatora zbog čega ovaj proizvod ocenjujem kako solidan.

LIFESTYLE Ovaj put ću oceniti ugostiteljski objekat Kalenić koji se nalazi u Mileševskoj 2 u Beogradu

Tipična kafana u koju dolaze svi

45 _____

K

alenić kafana je drago i poznato vračarsko mesto u koje dolaze svi, mladi, stari, porodice, hipsteri... Ponekad kada pogledate baštu kafane pomislite da je Srbija vrlo tolerantno i šaroliko mesto.

Ova kafana kao i svaka druga kafana ima vrlo rustičan enterijer od starog braon drveta sa belim stolnjacima i klasično kafanskim izlizanim priborom i jednostavnim tanjirima. Ovo mesto je zadimljeno, uvek se oseća na kuvanje i pije se prosečan alkohol, ali zaista odlikuje velikim stepenom opuštenosti koji je redak za restorane.

Meni je klasičan, nacionalni gde se može naći sve od kuvanih jela, nacionalnih specijaliteta do roštilja. Hrana je generalno dobra, kuvana još bolja ali kafana ima neke promašaje kao što su pohovane paprike ili trenutak kada ne možete da dobijete ništa pohovano jer nisu stigla jaja! Inače

kafana se nalazi preko puta Kalenić pijace pa problematika sa jajima ostaje misterija. Servis je solidan mada može da se desi da ćete malo pričekati za račun. Cene su pristupačne, uključujući i alkoholna pića. Kalenić kuva domaću kafu, što postaje raritet u Beogradu uz koju savršeno idu tufahije sa šlagom, ostatak slatkog menija je, hajde da kažemo, korektan. Takođe kafana je zadržala institut babasere tako da ćete vršenje nužde platiti 10 dinara.

Ovo nije preterano uredno ili otmeno mesto, ali jeste opušteno te ako posle napornog poslovnog dana hoćete negde da sednete i opustite sa razdrljanom košuljom, a da vas ne išibaju po novčaniku, onda je Kalenić pravo mesto za vas.

Mada imajte na umu da Kalenić ima neke stvari sa menija koje su neopravdano skupe pa njih namerno izbegavajte.

46 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Robert De Niro: Ja i moj gej tata

M

nogi od nas misle da znaju Roberta De Nira. Mi ga znamo kao Travisa Bicklea ili Vita Corleonea ili kao nekog drugog gangstera i lošeg momka. Njegov talenat da iskombinuje korumpiranu vrlinu sa dubokom tugom i pameću uz dodatak opasnog senzibiliteta ga je učinio herojem čvrste spoljašnjosti. Očigledno je to razlog što je šokantno videti ga kako se trese i jeca dok priča o svom preminulom ocu koji otvoreno živeo kao pripadnik gej populacije.

Prošlo je više od dvadeset godina kako je Robert De Niro Senior umro od raka, ali je sećanje na njega još sveže u njegovom sinu koji je sačuvao dom svog oca i njegov studio u SoHou u Njujorku. Prostor koji je i danas ispunjen knjigama, četkama i stotinama platna koja još uvek nisu završena izgleda kao da je tata samo na tren izašao po kafu i vratiće se da završi još jedno delo mrtve prirode pre večere. Apartman ostaje tihi podsetnik na umetnika kojeg je samo nekolicina poznavala dok su ostali za njegova dela mislili da ih je odradio Matisse ili neki drugi francuski slikar.

Kako De Niro kaže: To je bio jedini način da očuvam njegovo biće i postojanje živim. On je za mene bio veliki umetnik.

Sedamdesetogodišnji glumac je odlu-

čio da otkrije javnosti ovo utočište kao i svoju sopstvenu borbu sa sećanjem na svog oca u novom dokumentarcu koji je premijerno pikazn na HBO 9. juna. U dokumentarcu koji se zove "U sećanje na umetnika: Robert De Niro Senior"glumac plače dok čita delove očevog dnevnika. On deli najintimnije priče očevog jada vezanog za njegovu homoseksualnost kao i umetničku karijeru u stagnaciju.

U vreme kada je De Niro Junior doživljavao uspeh u vrhu Holivuda, napravio je još jedan očajnički potez da pomogne svom ocu koji je živeo u Parizu kao umetnik na ivici. Jasno je da je De Niru teško i da žali što nije učinio više da pomogne ocu pre nego što je umro i film dobija prekretnicu ka dirljivoj priči o sinu koji pokušava da vaskrsne zaostavštinu svog oca pre nego što postane prekasno. Ono što je takođe pruženo na uvid je i redak upliv u privatan život samog glumca koji provodi dan u očevom studiju. De Niro je otkrio svoju nežnu i ranjivu stranu dok je objašnjavao zašto se nada da će delo njegovog oca živeti.

Kada ste počeli da čitate dnevnike vašeg oca?

Nisam stigao još da ih sve pročitam, tek sam započeo proces. Pročitao sam samo one koji su iskorišćeni za film ali nisam još prošao kroz sav

INTERVJU materijal. Polako ću i to uraditi.

Jedna od stvari iz filma koja je mene dotakla jeste da ste dobili ime po svom ocu. Kako se vi osećate i povodom toga što nosite njegovo ime, a i što ste postali popularniji od onoga čije ime nosite?

(De Niro počinje da plače, skida naočare i pravi pauzu kako bi se smirio.)

Postajem emotivan. Ne znam zašto.

Kada ste bili mlađi čini se da je bilo problema da se povežete sa ocem?

Nismo bili tip oca i sina koji će zajedno igrati bejzbol. Ali smo bili povezani. Nisam provodio mnogo vremena sa njim jer su se on i majka rastali, razveli. Ali kao što sam i rekao u dokumentarcu, na neki način sam brinuo o njemu.

Na šta mislite kada to kažete?

Pogledam svoju decu. Pokušavam da komuniciram sa njima ali je teško. I šalim se sa njima na taj račun. Oni imaju svoje problem kao i svi tinejdžeri. Dajem im prostora ali kada dođe vreme da čvrsto nastupim u vezi nečega onda to i odradim.

Ali iako odsutan moj otac nije bio loš otac. On je samo na neki način bio odsutan. Bio je pun ljubavi prema meni i obožavao me je. Kao i ja svoju decu.

Mislim da su ljudi znatiželjni jer na neki način vi ste taj koji autuje svog oca. Jeste da on nije krio ko je bio ali to nije ni informacija koja je baš bila javno svima dostupna.

Osetio sam da moram to da uradim i da je to moja obaveza. Da napravim dokumentarac o njemu. To sam uvek planirao da uradim i nikako da odradim. Onda mi je moja partnerka iz Tribece, Jane Rosenthal prišla i rekla: "Vreme je da započnemo to". I nije ni bilo planirano da se premijerno pusti na HBO. To je bilo prosto nešto što sam ja želeo da uradim.

Imam rane snimke jednog momka koji je 70-ih godina pratio rad mog oca i započeli smo time.

Kupio sam tu arhivu od njega i dao je Thelmi Schoonmaker, koja je montažerka Skorsezeovih

filmova. Pitao sam je može li ga iskoristiti i umesto da ga pusti da se raspadne ona je od njega napravila celinu. A onda smo započeli snimanje dokumentarca koristeći delove koji će imati smisla. Isprva je moja ideja da to uradim samo za svoju decu kako bi upoznala mog oca, pa šta god ispalo od toga. A ideja o HBO mi je pala na pamet jer sam siguran da su oni ti koji mogu da budu objektivni u vezi nekih stvari. I onda sam rekao: "Hajde da vidimo šta će ispasti od toga".

Postoji li među radovima vašeg oca slika koja je vama omiljena?

U stvari ima ih dosta. "Venecija po noći" je kod mene kući. Volim i one rađene na Locanda Verde lokaciji i one su na drugom spratu. Postoji puno njih rađene u crno-belom kontrastu i one su fascinantne. Imaju neku viziju jasnoće u sebi. I volim njihovu delikatnost i rafiniranost. Sjajne su. Šta je za vas značilo da odrastate uz dva roditelja umetnika? Počeli ste sa glumom i sve te kreativne staze su sigurno bile i neka vrsta odbacivanja, način na koji ste nailazili na "Ne"?

Kada sam bio mlad nisam se plašio toga što će mi neko reći "Ne". Kažem svojoj deci, kažem svima: "Ako ne započneš, nećeš znati". Nikada se nisam podavao odbacivanju.

Neke stvari se postave protiv tebe. Ti negde započinješ i to što se dešava je deo uzbuđenja, takođe.

Ako smem da se osvrnem na neke stvari o kojima ste čitali u dokumentarcu – vaš otac je o tome biti umetnik govorio kao o nečemu žalosnom, i mislio je isto i kada je govorio o homoseksualnosti. Da li mislite da je on bio u konfliktu sa strastima u svom životu?

Mislite na njegovu homoseksualnost? Da, sasvim moguće s obzirom na vreme u kome je živeo i s obzirom da je došao iz malog grada. Ja doduše svega toga nisam bio dovoljno svestan. I voleo bih da je on o svemu tome pričao više. Na žalost moja majka takođe o svemu tome nije htela da govori, a ti kad si dete i u nekim godinama, ni za

47 _____

48 _____

OPTIMIST šta nisi zainteresovan. Što se moje dece tiče voleo bih da shvate da u životu moraš da uradiš neke stvari baš sada umesto sutra, jer to sutra može biti i dvadeset godina od danas, a tada bude prekasno. Čini se da pokušavate da spasite zaostavštinu svog oca i da učinite da njegovo ime nadživi vaše?

Nikad se ne zna. Sasvim moguće je da njegova umetnost može da nadživi moje filmove. Iako je sve to digitalno, uvek će biti ovde. Prava umetnost treba da živi večno!

Neki od vaših kolega vršnjaka poput Al Paćina su igrali u filmovima sa queer tematikom. Pitam se s toga da li je možda seksualna orijentacija vašeg oca uticala na odabir vaših uloga? Da li su postojali projekti koje niste želeli zbog svog oca da radite?

Ne, tako nešto se nije desilo. Postojale su prosto stvari koje sam želeo ili nisam želeo da radim. A u Alovo ime ne mogu da govorim. On je u njima glumio jer je mislio da je to u to vreme bila dobra uloga. To se meni nije desilo.

Ali uzrok nije bio što si ti izbegavao određene uloge?

Ne, te uloge nikad nisu ni bile ponuđene meni.

Da mi ih je dobar producent ponudio sigurno bih razmislio da prihvatim.

U filmu nam otkrivate da se vaš otac uvek osećao superiornim. To je deo ega koji je potreban kreativnoj osobi kako bi opstala u umetničkom svetu. Mislite li da se malo tog ega otrljalo i o vas?

www.optimist.rs Jeste na neki način. Ali ja volim da budem okružen ljudima. Dok je on provodio vreme samotnjački, okružen svojim delima ili modelima. Ali to je bio njegov život. Sećam se da je govorio: "Ono što ljudi vole u umetnosti jeste sam njihov ukus. I to je validno baš kao i sve drugo". A u drugu ruku je bio osoba veoma visokih standard. Kada bi se pojavio neki drugi umetnik – bitan u to vreme bio je Warhol – po standardima mog oca, on prosto Worholova dela nije razumeo. I to je sasvim drugačija stvar. Postoje ljudi koji pojma o umetnosti nemaju, ali kupuju dela koja će dobiti na vrednosti poput dijamanta. Oni ne znaju šta jeste kvalitetna umetnost, ne prepoznaju je i nije ih briga.

Pošto delite njegovu umetnost sa nama na ovakav način, da li želite da javnosti pokažete i sadržaj njegovih dnevnika?

Nisam siguran. Pročitaću ih sve i porazgovaraću sa ljudima da čujem njihovo mišljenje jer nemam problema sa tim. I to je deo njegove zaostavštine - onoga što je bio i osećao.

Iako ste rekli da je ta informacija već javna, bilo je ipak hrabro i na ovaj način je izneti u javnost.

Da li je bilo nekoga ko vam je rekao da to ne činite?

Ne, nikoga. Ja mislim da je krajnje vreme da se to uradi. Dosta sam stvarno razmišljao o tome naravno, ali kad nešto radiš, uradi ga do kraja. To je suština – istina! Tome su ljudi privučeni. Ovo je trebalo da uradim pre deset godina ali mi je drago što sam se sada odlučio na to.

Intervju objavljen u gej magazinu OUT

INTERVJU

Laverne Cox o politici, sreći i zašto genitalije nisu sudbina Na naslovnici magazina "Time" našla se i pomalo neobična ikona: Laverne Cox. Nju su u rodnom mestu vršnjaci tukli i maltretirali zbog izražene feminiziranosti, a deklarisala se kao transdžender tek kada je otišla da živi u Njujorku i počela da se bavi glumom. Sada, kao jedna od zvezda serije "The Orange Is the New Black", koristeći se svojom popularnošću kao sredstvom za borbu za jednaka prava ona je postala svojevrsni istaknuti borac trans pokreta. Širom Amerike drži govore pod nazivom "Zar ja nisam žena?". Kada ona to kaže to i nije pitanje.

Sa kim si živela tokom odrastanja?

Sa bratom blizancem i majkom. Samo nas troje.

Oca nisam nikada upoznala. On se nikada nije oženio mojom majkom, nikada nije bio deo mog života. Samo mama, brat i ja.

Kakva si bila tokom detinjstva?

Bila sam veoma kreativna. Počela sam da plešem dosta rano. Volela sam da plešem. Preklinjala sam majku da me upiše na časove plesa i, konačno, u trećem razredu ona je to i učinila. Stepovanje i ples, nikako balet... Moja mama je smatrala da je balet previše gej. Kada smo već kod toga, bila sam dosta feminizirana tako da su me maltretirali, uglavnom maltretirali. Bila sam vunderkind, volela sam da učim. Zbog toga su mi se rugali u školi. Davali su mi svakakva imena i bila sam predmet ismevanja.

Da li postoji neki posebni slučaj maltretiranja koje je ostalo u tvom sećanju?

Postoji jedan slučaj u mlađim razredima srednje škole kada sam izašla iz autobusa i kada me je jurila grupa mladića, što je, znate, bilo prilično uobičajeno. Nisu mogli da me zlostavljaju u autobusu jer bi ih vozač sprečio u tome. Ali kada samo izašli iz autobusa oni su pokušali da me tuku. Odmah sam počela da bežim. Tada sam, bukvalnu, trčala trku života. Međutim njih četvorica ili petorica su me stigli. Oni su bili u školskom orkestru. Oborili su me na zemlju i udarali sa palicama za doboš. Jedan roditelj je to video i pozvao je direktora škole, direktor je pozvao moju majku, tako da je i ona saznala za sve to.

U suprotnom joj ne bi rekla?

Ne. Moja majka je vikala na mene, prvo jer joj

nisam rekla za to, a drugo jer nisam pokušala da se branim od nasilnika. Nikada nisam želela da uzvratim udarac. Bila sam preplašena. Sećam se da sam ja bila okrivljena jer me je grupa dece napala.

49 _____

50 _____

OPTIMIST Da li postoji trenutak u životu za koji možeš da kažeš da si prvi put pomislila da si možda transdžender?

Ispričaću vam priču iz trećeg razreda. Moj tadašnji učitelj je pozvao moju majku i rekao joj je da ću da završim u Nju Orleansu noseći žensku garderobu. Sve do tog trenutka ja sam mislila da sam devojčica i da nema razlike između dečaka i devojčica. U mojoj mašti sam mislila da ću, kada uđem u pubertet, početi da se pretvaram u devojčicu.

Kako je počelo da se menja tvoje mišljenje nakon tog trenutka u trećem razredu?

Odlasci kod psihijatra i strah od boga bili su zamenjeni završetkom u Nju Orleansu i nošenjem ženske odeće, to je bio ponižavajući trenutak za mene. Ja sam stavljena u istu ravan sa nekim degenericima, sa neuspehom u životu. Moja majka je bila učiteljica. Ona je mog brata i mene zadojila idejom da budemo uspešni, ostvareni ljudi. Biti trans, ili nositi suknje nisam povezivala sa idejom uspeha u životu, ili da je postati žena uspeh u životu. Tako da je to nešto što je počelo da me vuče ka dnu. Želela sam da budem poznata, da nastupam. Te stvari sam stvarno, stvarno želela više od svega ostalog.

Druga priča koju spominješ jeste ona o tvojoj baki, koja te posmatra sa neba i osuđuje te. Šta se desilo u tom trenutku?

Bila sam u šestom razredu i „drmao“ me je pubertet. Tada su me dečaci baš dosta privlačili. A u crkvi sam naučila da je to greh. Zamišljala sam da moja baka gleda na mene i tačno zna o čemu razmišljam jer je ona u raju. Mislila sam da sam je razočarala i taj osećaj me je razdirao. Zato sam otišla do školske ordinacije i iz ormarića uzela bočicu sa pilulama. Progutala sam sve pilule i legla u krevet. Zaspala sam nadajući se da se neću probuditi. Međutim, probudila sam se sa bolovima u stomaku. Ne sećam se kakve su to pilule bile. U svakom slučaju, mislila sam da će da me ubiju, ali nisu.

Da li si pričala sa nekim te noći?

Jok! Bila sam veoma izolovana osoba. Nisam bila ni sa kim toliko bliska da bih pričala o tome. Sa bratom sam bila dosta povezana, ali on je tada imao nekih svojih problema. Nisam imala prave prijatelje sve do srednje škole. Moja majka nije bila sposobna da uspostavi potpuni emotivni kontakt sa nama. Mislim da je bila pod stresom jer je morala sasvim sama da odgaja dvoje dece.

www.optimist.rs Mnoga sećanja na moju majku iz tih dana mi kažu da je bila pod stalnim pritiskom pokušavajući da nađe načina da stavi hranu na sto i da napuni naše ormane garderobom. Ono što me je tada spasavalo bila je moja mašta, kao i to što sam bila dobar učenik i volela sam da nastupam. Mašta koja mi je pomagala u kreativnom radu održavala me je u životu, a tako je i danas.

Kako su se stvari menjale kada si odrastala?

U srednjoj školi sam polako počinjala da nalazim neke kompromise u vezi sa shvatanjem roda.

Prihvatila sam sebe kao androginu osobu. Bila sam stvarno uplašena i mnoge stvari sam negirala. Samo sam želela da sve učinim ponosnim i srećnim, kao i da nađem mesto za sebe u ovom svetu. Smešno je da androginost ne čini da stvari postanu nimalo bolje, sa stanovišta percepcije ili prihvatanja drugih ljudi. To je bio deo mog putovanja do mesta na kome sam sada.

Da li misliš da je život trans dece u srednjoj školi danas drugačiji?

Postoji mogućnost povezivanja preko interneta koju ja nisam imala. Možete da uspostavite komunikaciju sa ljudima poput vas koji su na drugom kraju zemlje. Toga nije bilo kada sam ja bila klinka. Mislim da postoji više medijske prezentacije onoga za šta bi mlade trans osobe mogle da kažu 'to sam ja' u nekom pozitivnom smislu. Smatram da postoji dosta stvari koje čine da se čovek oseća manje usamljen i koje daju stav, otprilike, 'okej, ovo sam ja i ovo je ono kroz šta prolazim' umesto onoga 'šta koji moj nije u redu samnom?' sa čime sam ja odrastala.

Zašto misliš da to ljude čini da se osećaju nelagodno? Živimo u svetu neizvesnosti, tako da ljudi žele da sa sigurnošću znaju šta je muškarac, a šta je žena, znam ja to. Ljudi ne žele da kritički posmatraju svet oko sebe. Bilo šta čega se plašim, ili što mi predstavlja pretnju jeste zbog toga što ono budi nesigurnost u meni. Mislim da smo svi mi nesigurni kada je u pitanju naš rodni identitet.

Ljudi misle 'Okej, evo je jedna trans osoba pored mene, a šta sam onda ja?'.

INTERVJU Mi samo želimo da budemo ušuškani u sistem verovanja koji nam daje osećaj da smo sigurni i čvrsti, zato što smo mi kultura koja je netolerantna prema slabostima, kako je to rekla Brene Braun (američka intelektualka, profesorka, predavač, koja se bavi temama sramote, ranjivosti, hrabrosti i bezvrednosti). Kada smo u poziciji da preispitujemo osnovnu ideju da muškarac ima penis, a žena vaginu, onda tu ima dosta prostora za iskazivanje sopstvenih slabosti.

Da li bi sada mogla da kažeš za sebe da si srećna osoba?

Apsolutno. Sreća je zaista čudna. Imam dosta posla i živim svoj san. Osećam se kao ja, osećam se koherentno, kao da je osoba koja sam unutar sebe ista osoba koju ljudi vide spolja, a to je umirujuće. Ali nije kao 'Ooooo! Ja sam sada žena, život je fantastičan'. Ima tu teškoća. Još uvek moram dosta da se borim. Ja sam srećna jer sam ono što jesam i više ne mogu da zamislim život u kome ja još uvek poričem ili lažem pretvarajući se da sam dečko. To mi je bezvezno. Iz ovog ugla to mi deluje ludo...Lepo je to što sam već prošla kroz tranziciju.

Gde je Amerika kada je u pitanju prihvatanje trans osoba?

Mi smo sada u situaciji gde sve više trans osoba želi da istupi i da kaže 'Ovo je ono što sam ja'. I sve više trans osoba želi da ispriča svoje priče.

Mnoge od nas žive javnim životom i sledimo svoje snove pred očima javnosti tako da ljudi mogu da kažu kako znaju nekoga ko je trans. Kada ljudi imaju neku otelotvorenje neke referentne tačke to demistifikuje različitosti. Mediji su veliki deo svega toga, kao i internet, mesto gde može da se čuje naš glas jače nego ikada pre. U mogućnosti smo da pišemo naše priče kao i da odgovaramo medijima... Mi smo povod. I mi postavljamo pravac u drugom smeru.

Jedan primer postavljanja drugačijeg pravca jeste i kada si u jednom ranijem intervjuu rekla kako fokusiranje na genitalije dezorijentiše.

To je izgledao kao trenutak kada se stvari stvarno menjaju. Osećala sam se jako

dobro i sećam se šta sam mislila. Kao i mnogi ljudi koji su odrastali ped televizorom ja nikada nisam čula da neko stvarno priča o visokoj stopi ubistava trans populacije, zatim o nesrazmernoj diskriminaciji kao i o nekome poput Islane Netles koja je izgubila svoj samo zašto što je išla ulicom kao trandža. I da za promenu pričaju i o nečemu drugom osim o tranziciji i operaciji. Niko se nije usudio da na televiziji ode dalje od toga u priči. Ali u našoj zajednici mi smo pričali o ovome i to nas je godinama frustriralo.

Koji je tvoj odgovor ljudima koji se bore protiv „trans frendli“ zakona i uredbi?

To me užasava. Ima tu dosta straha koji ih tera na to. Pokušala sam da gledam stvari iz njihovog ugla. On smatraju kako postoje ti ljudi koji su nešto dobili sa rođenjem, a sada žele da se infiltriraju u određen prostor i, u osnovi, naše devojke neće da budu sigurne. Ova stvar stigmatizuje trans identitet. Ti protivnici ne razumeju stvarno ko smo mi zapravo. Kada se bore protiv tih zakona oni ne shvataju ko su trans osobe. Nekada smo mi samo žrtveno jagnje da bi neke druge stvari prošle. Neki matorci jednostavno ne shvataju. Oni moraju da nas prihvate kao ljudska bića. Neki će zauvek da budu protiv nas.

Ali ja verujem u humanost ljudi i njihov kapacitet za ljubavlju i za promenom. Bože pomozi mi za to.

Tokom jednog tvog govora u San Francisku jedna žena je na binu dovele Soleil šestogodišnju trans osobu koja te je pitala šta da radi kada ga maltretiraju u školi. To je bio veoma emotivno naelektrisan trenutak. Kako je to izgledalo na bini?

Duboko me je dirnulo. Ono što je bilo emotivno za mene je to što je Soleil imala samo šest godina.

Zaboravila sam koliko je to malo imati šest godina. Soleil je beba, a rekli su mu da ne može da bude ono što jeste. Razmišljala sam o tome kako je bilo kada sam ja imala toliko godina i kako su oblikovali moj rodni identitet, kako je to bilo bolno za mene i kako me je teralo da se osećam da nisam u pravu, da je ono što osećam u svojoj srži, da svaki instikt koji imam koji mi govori šta ja jesam, da je pogrešno. Gledajući Soleil mislila sam koliko je malo i nevino imati šest godina. I kako mi moramo da zaštitimo to dete. Moramo da zaštitimo svu decu od ovoga i da im omogućimo da budu ono što jesu.

Intervju je objavljen u junskom broju američkog magazina TIME.

51 _____

52 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Yves Saint Laure I

ne toliko verzirani poznavaoci prilika na bioskopskim blagajnama (onog dela planete gde zarada nije sanak pusti nego mogućnost) saglasiće se da pojava dva ili više filmova na srodnu temu retko kada donosi primetan mrs bilo kom od učesnika u toj trci. Međutim, kako je među čitaocima Optimista neznatno malo holivudskih i drugih belosvetskih filmskih mogula, u redovima koji slede, a tiču se dva friška biografska filma o liku delu, životu i ostalom Yves Saint Laurenta, biće priče isključivo o dometima i kvalitetima pomenuta dva filma, bez zalaženja u mutne vode predviđanja koji će to od ova dva filma u finansijskom smislu iz ovog „klinča“ izaći kao (nekakav) pobednik.

Prvi je (na samom početku tekuće godine) pred publiku stigao Yves Saint Laurent, koji u rediteljskom smislu potpisuje glumac i reditelj Jalil Lespert, do sada verovatno najprepoznatljiviji nam iz izvrsnog filma Laurenta Canteta Ressources humaines (1999). Lespert lagano prevodi svoju rediteljsku karijeru u sve ozbiljnije vode, te Yves Saint Laurent predstavlja napredak u odnosu na njegove dve prethodne dugometražne režije.

I upravo je ambicioznost u pristupu možda i ključni kvalitet ovog blago faličnog, ali ipak zadovoljavajućeg biografskog filma. Nije reč samo o produkcionoj ambicioznosti, nego i o scenarističko-dramaturškoj odvažnosti da se uglavnom dobro poznata priča (dakako, koliko to uzusi repertoarskog filma, a YSL je skrojen baš po meri bioskopske distribucije) to uopšte dopuštaju. U opštem smislu teško da se išta krupno da zameriti ovom artikulisanom i pažljivo sklopljenom pokušaju filmske biografije slavnog kreatora i ikonične pojave, koja je priču o precenjenim krpama prevela na nivo istinske umetnosti i prefinjene estetike. Film je razmahan, ali prijatnog trajanja (oko 110 minuta sve skupa), pokriva sve važne tačke i zaokrete iz Laurentovog života, autori zaziru od senzacionalističkih poteza, pokazujući neskriveno poštovanje prema ključnom liku, gluma, a pose-

bno gluma udarnog dvojca (i na najavnoj i na odjavnoj špici naglašeno je da su Pierre Niney i Guillaume Gallienne članovi vazda prestižne kuće La Comedie Francaise), tu je i izvanredna, a mlada Charlotte Le Bon u ulozi fatalne Victoire Doutreleau, film na vizuelnom planu dođe kao melem za oči, a zahvaljujući zadužbini (i očitoj brižnoj pripremi) ekranom paradiraju prvobitne/nulte Laurentove kreacije, a i izbor prateće muzike je mudar...

Scenaristi se vidno trude da Laurenta prikažu u što više detalja, te pred nama promiče slavni kreator u fazama nesigurnosti, očaja, manične depresije, srljanja u autodestrukciju, ushićenosti, preispitivanja, zamora... Takođe, i pitanje Laurentovog queer identiteta prikazano je prilično odrešito i bez vidnijih spekulacija, a sa druge strane uz dosta takta i u vidnom saglasju sa opštim tonom filma i ritmom priče. Nevolja, a to je, kanda, i krunski nedostatak ovog inače posve korektnog ostvarenja, je što vodeći autorski tim sa Jalilom Leespertom ne uspeva da napravi upadljiviju i učinkovitiju vezu između delova priče koji se tiču njegovih grandioznih uspeha na svetskoj modnoj sceni (i to tokom čak nekoliko decenija, a svi znamo koliko je moda lako i brzo kvarljiva roba) i dimenzije filma koji se tiču njegovih duševnih posrtanja i suštinskog nesnalaženja sa vlastitom seksualnom

FILM

ent u dve verzije orijentacijom. To je donekle i uzrok mlakog prijema francuske i frankofone filmske kritike, kao i krajnjeg utiska koji sugeriše da je ovde reč o dobrom filmu, koji uprkos brojnim plusevima, ipak zastaje na koti lige konvencionalnih biografskih filmova, gde ta konvencionalnost u pristupu stupa u nekada tihi, a nekada baš rogobatni (što ovde ipak nije slučaj!) nesklad sa nekonvencionalnošću „junaka“ čije, najčešće, turbulentne živote nastoje da predoče. Za kraj priče o prvom od dva ovogodišnja YSL filma, a za ljubitelje trivije podatak da Karla Lagerfelda glumi Nikolai Kinski, sin, gle čuda, Klausa Kinskog, dosad najpoznatiji kao jedino od dece Kinskog koje je pohodilo očevu sahranu.

Na drugom tasu ove fiktivne vage je ostvarenje Laurent iza kojeg, pak, stoje francuski scenaristički superstar Thomas Bidegain (značajan po filmovima poput Audiardovih ostvarenja Proroka i Rđe i kosti) i reditelj Bertrand Bonello. U filmografiji narečenog Bonella zatičemo prilično radikalne arthouse radove kao što su Tiresia, The Pornographer i (kod nas u par festivalskih navrata prikazani) L'Apollonide (Souvenirs de la maison close)/ House of Tolerance, te u ključu ovih fakata treba smestiti i očekivanja od Laurentove biografije u viđenju pomenutog kreativnog dvojca.

Kako je ovaj Laurent zasad prikazan samo na nedavno okončanom filmskom festivalu u Kanu, zasad se možemo osloniti jedino na dojave srećnika koji su ga tamo pogledali. Tako ugledni Variety u svom prikazu ističe da je Laurent „prelepo, zavodljivo budalasto podsećanje na kreativni poriv velikog autora“, skrećući pažnju i na „baroknu ornamentaciju“ i „ispremetanu hronologiju događanja“. Sa druge strane, The Hollywood Reporter ovaj film označava kao „narativno difuzan“, izričući kritiku na račun scenarija „bez fokusa“, a u tamošnjem prikazu je istaknuto i to da ovaj film „retko uspeva da uđe u glavu autodestruktivnog genija“. Osim toga potencira se i suštinska razlika između narativa ova dva filma – Bonello u svom Laurentu preskače detinjstvo i vreme koje je ovaj proveo u šegrtluku kod velikog Diora. Njegov film, pak, odlikuje i ambicioznija glumačka podela – tu su Gaspard Ulliel, Jérémie Renier, Louis Garrel, Léa Seydoux (sad već dobra nam poznanica iz Nemoguće misije 4, Plavo je najtoplija boja, najnovije Lepotice i zveri)...

Imajući u vidu Bonellov „minuli rad“, njegov dosadašnji rediteljski opus, sa dosta pouzdanosti se može očekivati i znatno radikalniji autorski izraz u svim aspektima filma, uključujući i prikaz Laurentovih seksualnih preferenci i ostaloga u vezi sa tim. U krajnjem slučaj, dovoljno jasan signal je i kratka pojava Helmuta Bergera, vodeće Viscontijeve muze, „u koži“ ostarelog Laurenta. A možda bi se ključna razlika između ova dva filma dala nazreti u rečitom pojašnjenju iz pera filmskog kritičara Variety-ja koji je poentirao ukazavši da u slučaju Yves Saint Laurenta pričamo o ekvivalentu pret-a-porter mode, dok je u Bonnelom Laurentu reč o haute couture pandanu istog.

Pametnome dosta! A svi znamo i tu ćemo se, kanda, lako saglasiti da su nam oba pristupa uvek dobrodošla. U paru, ruku pod ruku, ali i obaška.

PIŠE: ZORAN JANKOVIĆ

53 _____

54 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Faking it: Gde ljuba N

egde pri sredini prve rolne zbilja simpatičnog i efektnog filma Kickin' It Old Skool (2007) lik koji tumači Jamie Kennedy se posle dvadeset godina budi iz kome i jedan od prvih užasavajućih zaključaka koje uspeva da artikuliše je da na MTV više ne puštaju muziku. Mi, u međuvremenu budni, smo se na to poodavno navikli, a i sam MTV je pronašao zgodne štake u vidu VH1 i sličnih derivata.

Ako nema muzike, nečega tamo mora biti. Najnoviji pokušaj MTV radionice na planu igranog programa je serija Faking it koja se ponajpre obraća LGBT i teen populaciji, a, po svoj prilici, najpoželjnija ciljna publika joj je zapravo srećan spoj dve pomenute (ne nužno suprostavljeno-udaljene) društvene grupacije.

Faking it je sročen u formi dinamičnog i brzopoteznog sitkoma, a kreće od doskočice po kojoj u jednoj od uprizorenih srednjih škola u Ostinu (u Teksasu) otpadnici zauzimaju mesto udarne klase, dok su strejteri raznolikih kovova zapravo alternativa. Nažalost, Faking it (barem na uzorku od šest do sada prikazanih epizoda, a najavljeno je osam za prvu sezonu) vrlo brzo uludo potroši ovu domišljatost, te ostatak zapleta prođe u više-manje posve očekivanim i u dobroj meri izraubovanim prikazima događanja iz života američke novomilenijumske mladeži.

Ipak ono što Faking it preporučuje pozornosti Optimista predstavlja i suštinsku osnovu ovog televizijskog rada. Naime, dve glavne junakinje, Amy i Karma, očajne zbog svoje običnosti i praktične nevidljivosti na društvenom radaru svog vršnjačkog okruženja, sklope pakt i kreću da se predstavljaju kao par lezbijki. Plan se pokazuje kao uspešan, ali ubrzo stižu i prepreke jer u Amy narasta sumnja da je ona zapravo i stvarno lezbijka, pri tom sve snažnije zaljubljena u Karmu, prijateljicu od najranijih im dana, dok Karma konačno privlači pažnju udarnog srcelomca. Dakako, Faking it je ponajpre fantazija namenjena tinejdžerskom staležu,

SERIJE

av nije skrivanje? a uz to je skrojena po meri MTV, te ne treba očekivati iole odvažnije i radikalnije zahvate, bilo da je reč o sadržaju ili izrazu. Sve je uprizoreno, provokativno do pretpostavljene granice srednjeg ukusa, garnirano sa podosta muzike i zavodljivom ikonografijom, te Faking it, uprkos možda i smelijim naumima svojih kreatorki, ipak stupa i istrajno napreduje upravo sredinom puta.

Srećom, reč jer o šarmantnom i pitkom televizijskom sadržaju, koji ume da na dovoljno učestale mahove bude i duhovit, te se, uz sve ograde i relativizacije, da svrstati u logičan izbor iz aktuelne TV ponude.

Za queer entuzijaste dovoljno je tu mamaca – tu su pošalice na račun usložnjenosti queer identiteta u sluđenom nam danas, tu su prizori gay clubova, seriju prati duh opšte prihvaćenosti i nesumnjivog liberalizma prema ovim pitanjima, a tu je i lik Shanea, jezičavog, odrešitog, duhovitog, iritatnog sveznajućeg savetodavca... i, naravno, geja. Ovaj lik, dakako, parafrazu Kurta iz Glee, tumači Michael J. Willett, koga neki možda pamte po sličnoj a upečatljivoj ulozi nesrećnog Lionela iz dvadesetak epizoda serije United States of Tara. Što se ostatka glumačkog ansambla tiče, reč je o vršiocima glumačkih radova, koji su sa puno povoda tu gde jesu, barem na ovoj tački svojih karijera. A glumice, zapravo i stoje iza ovog projekta – seriju su osmislile i pišu je Dana Goodman i Julia Lea Wolov, vrle epizodistkinje iz jata i filmova u produkciji Adama Sandlera. Stoga ne čudi što tu i tamo ovom serijom, prvenstveno na nivou dijaloga, provejavaju nagoveštaji drčnijeg i eksplicitnijeg humora i zajedljivih pop-kulturnih referenci, naravno, u potpunom skladu sa pojmom provokativnosti u doživljaju MTV. Uz sve ograde, uz nizanje sitnih upozorenja, u krajnjem zbiru ipak se dolazi do jasnog zaključka da je Faking it, možda ponajpre zahvaljujući nonšalanciji kao krovnom okviru i konceptu, simpatično TV delce kome vredi dati šansu i za koje vredi odvojiti ponešto gledalačkog i inog slobodnog vremena, a koje će, kanda, u nekoj budućoj LGBT istoriji televizijskog programa predstavljati sitnu, ali dovoljno zametljivu fusnotu.

PIŠE: ZORAN JANKOVIĆ

55 _____

56 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Pet Shop Boys 10. ju S

lučajni susret između Nila Tenanta i Krisa Loua 1981. godine doveo je do stvaranja britanske elektro pop muzičke grupe Pet Shop Boys. Njih dvojica su se upoznali u prodavnici elektronske opreme i posle kraćeg razgovora shvatili da dele isti muzički ukus. Ubrzo su počeli da rade na svojim prvim pesmama, prvo u Nilovom stanu, a zatim u jednom malom studiju.

Sa Tenantovim izraženim britanskim vokalom i Louvim veštim pop kompozicijama baziranim na sintisajzerima, stvorili su partnerstvo koje je izrodilo veoma značajno delo u zapadnoj pop kulturi osamdesetih i devedesetih godina.

Pet Shop Boys su veoma dobar primer i rezultat raznoraznih eksperimenata koji se pojavio u pokretu „novog talasa“ sa početka 80-ih. Osim toga, dva njihova albuma, „Disco“ iz 1986. i „Disko 2“ iz 1994. godine odaje poštu veoma značajnom muzičkom žanru za gej istoriju i klupsku kulturu. Čitav njihov opus se može posmatrati i kao stilizovana lična reakcija na događaje koji su prožimali britansku gej zajednicu u poslednje dve dekade prošlog veka.

Njihove pesme su se bavile kako ljubavnim temama, tako i ozbiljnijim društvenim temama poput pandemije virusa HIV-a ili ozloglašenoj Uredbi 28 kojom je britanska vlada zabranjivala promociju homoseksualnosti.

Prvi album koji su izdali „Please“ obilovao je čežnjivim melodijama, ljubavnim temama i opisima neuzvraćenih želja i sve je to bilo upakovano u mešavinu ironije i kempa na način koji je jako blizak LGBT osobama. Singl „It's a Sin“ bavio se reakcijom na želju Katoličke crkve da reguliše i obuzda seksualne želje koje ljudi imaju. Tanantova pesma je donekle autobiografska i bavi se njegovim školovanjem u katoličkoj školi.

Pesme „Dreaming of the Queen“ i „Go West“se bave tugom zbog gubitka koji je prouzrokovan sidom.

Sa porastom popularnosti MTV-a jedan od značajnih kulturnih fenomena tog doba postaju i muzički spotovi. Pet Shop Boys 1988. snimaju veoma homoerotski spot za pesmu „Domino Dancing“.

Tenant i Lou su često sarađivali sa gej ljudima

MUZIKA

ula na EXIT festivalu iz sveta umetnosti, kao i sa gej i biseks ikonama. Radili su sa filmadžijom Derekom Džarmanom, fotografom Brusom Veberom, glumcem Ijanom Mekelenom.... Bavili su se i temom transrodnosti kada su sa Bojom Džordžom producirali obradu balade „The Crying Game“ za istoimeni film iz 1992. godine. Radili su i sa Dejvidom Bouvijem, Lizom Mineli, Eltonom Džonom, Madonom, Rikijem Martinom, Džoržom Majklom i Lejdi Gagom.

Nedavno su objavili novu dens pesmu koja je zasnovana na govoru koji se tiče gej prava, a koji je izdeklamovao Panti Bliss, irski "drag queen" koji je postao viralan na servisu YouTube. Bliss je jedan od vodećih aktivista za LGBT prava koji se bori protiv homofobnih predrasuda u irskom društvu.

U Srbiji Pet Shop Boys su poslednji put svirali na Exitu 2006. kada su priredili jedan od najboljih koncerata na festivalu te godine pevajući za više od 30 hiljada ljudi.

Njihov ponovni nastup u Srbiji rezervisan je za 10. jul na otvaranju Exita. Ovo veče na festivalu biće posvećeno Nikoli Tesli, na dan 158. godišnjice od njegovog rođenja, a Nil Tenant i Kris Lou nastupiće sa multimedijalnim performansom “Electric”, što je i ime njihovog najnovijeg albuma. „Pet Shop Boys“ su sličan nastup imali na zatvaranju Olimpijade u Londonu koji je potpisala upravo Es Devlin, višetruko nagrađivana kostimografkinja koja radi sa Kanje Vestom, Ledi Gagom, Šakirom, Majli Sajrus… Renomirani britanski časopisi “Telegraf” i “Gardijan” ocenili su novi album i nastup legendarnog sastava sa maksimalnih pet zvezdica, navodeći da je u pitanju “pozorišni pop nove generacije” i da su Pet Shop Boys opet istupili korak napred, hrabro dajući svojim retro sintisajzerima ruho novog, digitalnog doba.

Inače, Nil Tenant je, posle negiranja tokom osamdesetih, u intervjuu za časopis "Attitude" otkrio da je homoseksualac. Tom prilikom je rekao: "Mogao bih da potrošim nekoliko stranica na diskusiju o gej kulturi, ali u korist argumenata mi smo dosta doprineli. Najjednostavniji razlog je taj da sam pisao pesme sa te tačke gledišta. Ono što želim reći je to da sam gej, i da sam pisao pesme sa te tačke gledišta. Dakle, mislim, ja sam kompletno iskren sa vama, ali je to stanje stvari." Kris Lou je, za sada, na stanovištu da postoji samo seksualnost bez potrebe za etiketiranjem.

M.A.

57 _____

58 _____

OPTIMIST

www.optimist.rs

Nora Verde: Do isteka zaliha

N

edavno je izašao roman hrvatske autorke, odnosno, autorice, Nore Verde „Do isteka zaliha“. Pod ovim pseudonimom krije se novinarka Antonela Marušić. Svojim prvim proznim delom „Posudi mi smajli“ koji je bio posvećen generaciji X, lebijskom identitetu i egzistenciji Nora Verde uspela je da privuče šarenu publiku različitih seksualnih preferenci. Objavljivanje ovog romana bilo je praćeno i kontroverzom vezanom za autorku koja je, osim što je roman objavila pod pseudonimom, na HTVu gostovala skrivenog lica i izmenjenog glasa. Ovo je izazvalo negativne reakcije LGBT aktivista i zajednice. Čak je i sama autorka rekla da je posle prvog gledanja ovog svog nastupa osećala mučninu i nelagodu.

Korišćenje pseudonima, i skriveni nastup na televiziji, objasnila je dvojakim razlogom. Prvo, želela je da poštedi svoju majku tuge, ako bi ona poistovetila život svoje ćerke sa životom protagonistkinje romana.

Nije želela da njena majka pomisli da i ona, poput junakinje knjige, vodi autodestruktivan život ispunjen drogama. Drugi razlog upotrebe pseudonima jeste želja i potreba da se napravi distanca između spisateljice Nore Verde i novinarke Antonele Martušić. Dakle, nije reč o njenom bezglavom begu od lezbijskog identiteta i spisateljice, već potreba distanciranja pisca i novinara jer između Nore i Antonele ne postoji znak jednakosti. Ako je Fernando Pešoa mogao da stvara pod, najmanje, tri heteronima koji su bili više od pukih pseudonima, jer je izumeo posebne identitete za svakog od njih i održavao je dobro potkrepljenu iluziju da oni pišu potpuno nezavisno od svog tvorca, zašto ne bi to isto mogla da uradi Antonela Martušić?

Pseudonim je odabrala kombinujući ime

devojčice sa kojom se družila u detinjstvu diveći se njenoj drskosti, ali i Ibsenovoj, prkosnoj, Nori iz „Lutkine kuće“, a Verde (zeleno) je njena omiljena boja. Tako je, na kraju, nastala Nora (inadžija i drska) Verde (vitalnošću opsednuta) „Spasao me je inat, luđački inat prema cijelom svijetu, koji mi se smijao. Imaš frajera?

Nemaš?! Bez muške ruke, svašta!“ Roman „Do isteka zaliha“ od početka do kraja govori o kraju veze između novinarke Nore i DIF-ofke Lune. Interesantno je da roman ne obuhvata celu priču –upoznavanje, flertovanje, veza, ljubav i raskid za kraj već je pripovedačica i protagonistkinja kroz nepotpunu retrospektivu dala na uvid ono što je prethodilo, preskačući one sretne i lepe trenutke veze. Ovo je u velikoj meri u suprotnosti sa tonom kojim je roman ispripovedan koji je, uprkos ozbiljnoj i tužnoj temi, duhovit. Dijalozi su fantastični, lokalni sleng u dijalozima, duhovite opaske i epizodni likovi poput Spržene doprinose opuštenoj atmosferi romana, to je u očitoj nesrazmeri sa ozbiljnim delovima i temama kojima se knjiga bavi. „...zavučem se pod deku i kemijam: precrtavam razloge „za“ i „protiv“. Zatvorenih očiju, ispod kapaka, na crvenim žilicama iscrtanom platnu povlačim pluseve i minuseve...“ Roman je pisan samo iz jedne perspektive, sveznajućeg pripovedača Nore, tako da nismo bili u mogućnosti da čujemo i drugu stranu, Lunina razmišljanja i osećanja. Čak i sama Nora ne ide u dubinu svoje duše, nego nam samo površno nagoveštava o postojanju ponora u njoj. Autorka ne želi da od ove priče napravi još jednu tužnu LGBT priču o dve lezbe na varvarskom Balkanu, već želi da ispriča univerzalnu priču o raskidu kada „Na kraju je sve igra i gledanje preko

KNJIŽEVNOST obarača.“ Nora i uspeva u ovome jer Antonela Marušić u jednom intervjuu kaže da je dobijala povratne informacije od strejt ljudi koji su joj govorili da je ono što je opisivala u romanu upravo ono što se dešavalo i njima u njihovim hetero vezama. Na žalost, zbog ovog postupka „ispovesti“ junakinje često zvuče kao dnevnici Keri Bredšo. Nora zna da su odnosi u LGBT zajednici i vezama daleko složeniji od strejt odnosa, međutim ona ih u romanu prikazuje uprošćeno i svedeno na univerzalnu suštinu.

Primer može da bude i jedna stvar koje je jako zanimljiva, a to je porodično nasilje u istopolnoj vezi. O ovome se uglavnom ćuti, a tema stvarno obećava. Međutim Nora tu samo „zagrebe“ i ostavi modrice da same prođu. Šta bi bilo kada bi autorka o ovoj temi prišla stvarno promišljeno i duboko?

Međutim, autorka je odlučila da izbegne svaku dubinu koja bi na LGBT odnose mogla da baci senku. Čemu, pored toliko homofobije i diskriminacije koja je rasprostranjena širom Balkana još da mangupi iz naših redova ruše i onako

krhki identitet zajednice? Možda zbog toga jer se problemi ne rešavaju ćutanjem? „Ne liječi vrijeme rane, samo mi uspješno zamećemo tragove i kupujemo svako malo novi, sve veći tepih za pokrit govna koja su se tu nakupila.“ Ovaj roman, u svojoj pozadini ima slike lokalne, zagrebačke, gej zajednice u ovom vremenu, oslikava muziku koju slušaju, mesta na koja izlaze, stavove koje imaju. U knjizi je prikazano i društvo na kraju tranzicionog puta, sa obe noge u savremenom kapitalističkom društvu sa sve lažnim pobunama i licemernim, nobles, zgražavanjem nad zlim čika Dolarom. „Do isteka zaliha“ je dobra, zabavna i pomalo tužna gej/lezbo knjiga koja će da prija svakome ko voli da čita o ovome. Od ovog romana ne možete da očekujete duboke i teške misli, emocionalnu i ideološku slagalicu koja oslikava sve probleme LGBT zajednice i njenih pojedinačnih članova, ali je odlična za lenjo letnje poslepodne, uz kokice i hladnu koka-kolu.

PIŠE: M. ARANĐELOVIĆ

Aleksandar Lambros za početnike

I

zdavačka kuća “Nova Poetika” objavila je knjigu „Bog se nikada ne smeje: zapisi o ateističkom autovanju“ autora Aleksandra Lambrosa. Samo ako ste poslednju deceniju proveli izolovani na samodovoljnom poljoprivrednom gazdinstvu gajeći organsku šargarepu i niste imali pristup internetu možete sebi da priuštite tu nesrećnu okolnost da nikada niste čuli da Aleksandra Lambrosa. On je čovek koji je u svojim blogovima uspešno uzburkavao žabokečinu bare u kojoj živimo. Kada se neko u zemlji gde se prema popisima stanovništa 102% građana izjašnjava kao vernici usudi da kaže i napiše da bog ne postoji to je pre svega hrabro, hrabro do ludosti. Upravo je to radio Aleksandar Lambros. U Srbiji koja se nalazi u tranziciji iz 21. u 19. vek, kada nije popularno da se ne bude vernik, on je odlučio da bude svojevrsni „propovednik“ ateizma.

Moram da priznam da sam srećan zbog ovih okolnosti jer je Aleksandar Lambros baš onakav glasnogovornik kojeg bi ja voleo da imam. Inteligentan je, obrazovan, ima duha, pismen je, poseduje britak um, bez dlake je na jeziku, spreman da javno kaže kako je car go, nebo plavo, a bog ne postoji. I što je možda najvažnije on je uporan.

Ne dozvoljava sebi da bude umoran. Kada su neki fundamentalisti pokušali da pre koncerta izvrše atentat na Boba Marlija, on je, iako ranjen ipak insistirao da održi svirku. Kada su ga pitali zašto ne uzme mali odmor za oporavak, on je odgovorio da nema prava na to, jer ona „druga strana“ oni koji su pucali u njega nemaju slobodan dan, oni svaki dan mrze. Tako je delao i Aleksandar Lambros. U zemlji gde vernici ne mrze samo o većim praznicima, ni on nije mogao da priušti sebi da bude ateista „samo na Božić i Uskrs, ostalim danima je sve jedno“, kako je to duhovito primetio doktor Haus.

Knjiga „Bog se nikada ne smeje“ je esencija ateističkog, bogoneugodnog, blogovanja Aleksandra Lambrosa. Ova knjiga je odličan uvod u ateizam. Autor je sažeo sve svoje ideje koje je godinama iznosio, izneo zaključke svojih sociološkoateističkih eksperimenata koje je sprovodio „in vivo“ na društvenim mrežama tokom svih ovih godina. Kako ljudi reaguju na njegove nastupe, šta mu pišu, kakva je komunikacija između svetova vernika i ateista. Aleksandar Lambros nam kroz svoja lična iskustva odrastanja i sazrevanja objašnjava i kako je on postao ateista.

Uz svoje lične stavove, on nam u ovoj

59 _____

60 _____

OPTIMIST knjizi sažima sve što smo na srpskom jeziku mogli da pročitamo od globalnih gurua ateizma Ričarda Dokinsa i Kristofera Hičinsa. I sve to prelomljeno kroz lokalnu prizmu srpske pravoslavljednevice.

Zato je ova knjiga odličan uvod u ateizam za početnika. Čita se brzo i, ako imaš otvoren um, vari se lako.

Ono što „škripi“ kod ove knjige je njena neoriginalnost. Lične stavove i gledišta samog autora saznavali smo kroz njegove blogove, tako da je ovo u knjizi već pročitano. Lambros se često poziva na Dokinsa i Hičensa, dva popularna autora u Srbiji. Problem je upravo to. Lambros nam prepričava tekstove ova dva autora koja su objavljena na sajtu Peščanika. On se ograničava na ta dva autora i taj jedan sajt (i na knjigu „Zablude o bogu“). Čak i u citatima o ateizmu poznatih ljudi autor se ograničava na opšte poznate citate, na primer, Marka Tvena koji u vidu natpisa na fotografijama kruže internetom. Autor ne koristi genijalne citate, na primer, Emila Siorana koji su nepoznati široj javnosti (makar u Srbiji), jer ne kruže „mrežom“, niti koristi ideje i stavove Ludviga Fojerbaha koji je daleko zreliji i ozbiljniji mislilac od popularnog Dokinsa. Kada sam ja čitao knjigu „Zabluda o bogu“, doživeo sam je kao „ateizam za Amerikance“, lako svarljiv, već sažvakan, ništa komplikovano... Postoje brojni filozofi i sociolozi koji mnogo ozbiljnije prilaze temi ateizma i vere, ali Aleksandar Lambros je Dokinsa stavio na pedijastal. Na nekim mestima autor čak prepričava cele Hičensove pasuse objavljene na „Peščaniku“ bez ikakvog navođenja izvora.

Naslov knjige nije mnogo originalan. „Bog se nikad ne smeje“ neodoljivo asocira na „Bog koji mrzi“ autorke Vafe Sultan.

Naravno, Lambros ne bi bio Lambros kada ne bi otišao u ekstremnu islamofobiju. Očigledno je da kada kritikuje boga zato što ne postoji Lambros misli na judeohrišćanskog boga, ali kada god govori o sakaćenju genitalija dečaka i devojčica on ne propušta da ih stavi u kontekst islama, dok o

www.optimist.rs rabinima nema ni reči. Interesantno je da je jedini Hičensov tekst sa „Peščanika“ koji je Lambros prećutao onaj o tome kako je neki rabin u Njujorku „pobio“ bebe koju je obrezivao jer je imao herpes.

U nekim delovima knjige Lambros klizi u cionizam, poput onoga kada, u samo nekoliko pasusa, od „anti-izraelske propagande zapadnih medija“ u fusnotici dolazi do „antisemitizma“ u Evropi u tekstu.

E, sada ,kakve veze ima sekularna država Izrael sa semitskim religijama, Lambros će ga znati.

Ma koliko razložan i ubedljiv bio kada piše o problemu islama, očigledno je da autor u to unosi mnogo više energije i strasti nego u ostala poglavlja. Dok sam čitao o tome nisam mogao da se otmem utisku da sve ovo liči na Dva Minuta Mržnje iz knjige „1984“ Džordža Orvela. U jednom trenutku autor citira i, ne po dobru poznatog, Srđana Trifkovića.

Svakako hrabro je i pozitivno u autorovom „ateističkom autovanju“ njegovo pisanje o LGBT problematici. Aleksandar Lambros nikada ne zaboravlja da spomene da je u fundamentalističkim društvima LGBT populacija ugrožena, nekada i više od ateista i žena. Čak i naglašava probleme sa kojima se homoseksualci suočavaju, probleme koje imaju u isključivim verskim državama. Odnos organizovanih religija i organizovanih vernika prema LGBT populaciji je nešto što autor nikada ne propušta da naglasi.

Na početku knjige autor se autuje i kao ateista, ali i kao homoseksualac i ovo svakako utiče na njegovo dalje pisanje. Uvek dovodi svoju seksualnost u kontekst religije.

Mislim da je velika šteta što je Aleksandar Lambros, kao istoričar umetnosti, propustio da više piše o odnosu religije i umetnosti. Svakako je veoma „potkovan“ u toj oblasti i mislim da bi mogao da napiše sasvim originalne stvari o ovoj temi. Znajući njegov spisateljski talenat i mogućnosti žao mi je što je propustio da o tome malo više piše. Eto, možda, ideje za njegovu narednu knjigu.

PIŠE: M. ARANĐELOVIĆ

ZDRAVLJE

Sunčanje i(li) zdravlje

S

unce je prijatelj zdravlja, ali, istovremeno, preterano izlaganje sunčevim zracima pokreće niz ozbiljnih zdravstvenih problema. Blagodeti sunca za svakog pojedinca i čitav svet su vrlo velike. Istovremeno, štetni efekti sunca po čoveka su brojni, a mogu biti čak i fatalni. Kako iskoristiti sunce, a ne naškoditi sebi? Kako naći pravu meru? Ovo su dileme i pitanja, koja muče svakog od nas, kao i stručnjake i lekare, naročito u letnjem periodu.

Sunčeva svetlost omogućava pravilan rast i razvoj čitavog organizma, pomažući kompletan efekat D vitamina i formiranje koštanog sistema, utičući na razvoj i funkcionisanje centralnog nervnog sistema, delujući blagotvorno u nekim stanjima narušenog psihofizičkog zdravlja.

Hiljadama godina, čovek, svesno i nesvesno, razvija različite obrasce adaptacije i odbrane od štetnih uticaja sunčevog zračenja, ne bi li uzeo samo ono najbolje, a zaštitio se od mogućih posledica. Na tom putu se susreće sa modom, moćnim diktatorom, kome podleže ili se svojim znanjem odupire.

A, znamo da sunce (utičući na imuni sistem), smanjuje otpornost kože i čitavog organizma, nekada čak delujući kao pokretač čitavog lanca imunološki uslovljenih oboljenja, kao što su sistemske bolesti veziva, neke infektivne bolesti, vitiligo… Takođe, sunce može dovesti do pojave raka kože i najmalignijeg od njih - melanoma,

dovodeći do promena u mladežu, ali i na mestima na kojima mladeža nema. Utičući na sve strukture kože, a na vezivno tkivo najviše, pomaže ubrzanom starenju kože, koja postaje tanka, suva, naborana, smanjene elastičnosti, uz pojavu braonkastih flekica.

Znamo i da nanete na kožu i osunčane, neke hemikalije dovode do pojave flekavosti, alergijskih ili zapaljenskih promena, kako na mestu aplikacije tako i udaljenim, pa čak i od sunca zaštićenim segmentima kože. Takav je slučaj sa nekim kozmetičkim preparatima, parfemima, biljnim sokovima, lekovima... Ima lekova i drugih hemikalija, koji uneti u organizam povećavaju osetljivost kože prema suncu (što je i istaknuto u uputstvu za primenu takvog leka), pa je negativan efekat sunca u tim situacijama posebno izražen. Intenzivno izlaganje suncu može dovesti do opekotina kože, dakle do crvenila i pojave mehurova sa ljuštenjem i perutanjem.

Da li smo svi jednako osetljivi na sunčevo zračenje? Naravno NE. Svako od nas ima svoje specifično, lično zaštitno vreme izraženo u minutima, za koje koža bez zaštite može biti izložena suncu pre nego što pocrveni. Dužina tog vremena zavisi od fototipa kože: Tip jedan simbolizuje bela koža sa pegama, riđa ili plava kosa, plave oči. Uvek pocrveni i nikada ne pocrni, lako izgori pri sunčanju, jer je lično zaštitno vreme tri do 10 minuta.

61 _____

62 _____

OPTIMIST Tip dva karakteriše svetla koža, plava kosa, svetle oči, uvek pocrveni, minimalno pocrni, lako izgori, lično zaštitno vreme je 10 do 20 minuta. Tip tri je svetla koža, kestenjasta kosa i oči, ponekad pocrveni, lako pocrni, retko izgori, a lično zaštitno vreme 20 do 30 minuta. Već tamna koža (tip četiri) - tamne oči i kosa, ne crveni, lako pocrni, retko izgori, a lično zaštitno vreme je 40 minuta. Tip pet je tamno braonkasta koža, tamnih očiju i kose (azijski tip) i izuzetno retko izgori, uvek pocrni, tkz. foto-nesenzitivna koža. I, tip šest crna koža, crne oči i kosa (afrički tip), nikada ne izgori, to je foto-nesenzitivna koža. Zaključak je, dakle, neko se mora čuvati više, neko manje, ali to u određenoj meri moramo svi činiti.

Zato je neophodno znati: izbegavajte intenzivno i direktno izlaganje suncu, naročito u period od 11 do 17 časova. Koristite hlad, ali ne zaboravite da je u hladovini zaštita, ipak minimalna. Budite oprezni pri boravku na pesku ili pored vode, jer se zbog reflektovanja sunčevih zraka UV radijacija povećava, samim tim i rizik od opekotina. Stručnjaci ne savetuju sunčanje dece u prvim mesecima života. Koža deteta se mora intenzivnije štititi, jer su prirodni mehanizmi zaštite manje razvijeni.

Odeća od svetlih, gusto tkanih materijala obezbeđuje dobru zaštitu. Kačketima, kapama, šeširima, čuva se poglavina (naročito ukoliko kosa nedostaje) - lice i uši. Neophodan su deo odeće osobama, koje više vremena provode napolju (radnici na otvorenom, sportisti...). Ne treba zaboraviti naočare sa UV filtrom.

Antisolarni preparati, vodootporne kreme i losioni, nanose se 30 minuta pre izlaganja suncu i taj postupak se ponavlja na svaka dva sata, pri čemu ne treba zaboraviti da se moraju štiti i usne, dlanovi, tabani, podbradak, glava na segmentima bez kose, predeo genitalija kod dece. Nanošenje se mora ponavljati češće ukoliko je znojenje izraženo, ako se kupate ili je vreme vetrovito. Zaštita, koju pružaju antisolarni preparati je naznačena na ambalaži oznakom SPF i brojem, koji bi morao biti veći od 20 za odrasle i 30 za decu, a osobe izrazite fotosenzitivnosti bi trebale da koriste one sa oznakom SPF 50+, pri čemu su najbolji preparati koji imaju kako UVB tako i UVA filter. Zaštita ovim preparatima je adekvatna samo ako su naneti u dovoljnoj količini, a to znači dva miligrama na kvadratni centimetar kože ili šest kafenih kašičica na telo

www.optimist.rs prosečne odrasle osobe. Mogu se koristiti ispod šminke.

Preparatima za samopotamnjivanje kože na siguran način, ponavljanim nanošenjem, možete obezbediti željeno toniranje kože. Ali, ne treba zaboraviti: oni ne štite kožu od štetnog dejstva UV zraka i ne mogu se koristiti kao “priprema” za sunčanje.

Ne koristite solarijum. Kratkotrajna ili dugotrajna izlaganja kože UV zracima se tokom života samo zbrajaju i nikada ne potiru, samim tim i svi neželjeni efekti tog zračenja: od prevremenog starenja kože i imunološkog kolapsa do oštećenja oka i tumora kože. A, preplanulost kože koju dobijate u solarijumu ne predstavlja zaštitu od štetnog dejstva UV radijacije (tek kao antisolarni krem sa SPF 2 ili 3) te se solarijum ne sme koristiti kao “priprema kože za sunčanje”.

Ukoliko primetite novonastalu promenu na koži, crvenilo, mehuriće i plikove, crne, svetle i tamno braon, ali i crvene flekice, polja kože koja su u potpunosti izgubila boju, a naročito promene na mladežima (postaju veći i/ili deblji, nepravilnog oblika i nejasne ivice, menjaju boju, krvare...), odmah se obratite dermatologu.

Postepenim izlaganjem suncu koža može dobiti pigment, koji će predstavljati određenu zaštitu, ali ne preterujte u estetskim zahtevima. Mehanizmi zaštite tela od UV zračenja su mnogobrojni, a odluka o njihovoj upotrebi je isključivo na Vama. Budite odgovorni prema sebi da bi Vam sunce bilo prijatelj. dr Nina Avakumović,spec. dermatologije Dom zdravlja Dr Ristić,članica MEDIGROUP Narodnih heroja 38,Novi Beograd Visoka 16, Banovo brdo Call Centar 011 2693 287 www.dr-ristic.com

ISTRAŽIVANJE

LGBT osobe najčešće diskriminisane prilikom zapošljavanja

I

straživanje koje su tokom aprila 2014. sproveli udruženje Parada ponosa Beograd, Nacionalni demokratski institut i Ipsos stratedžik marketing pokazalo je da je više od polovine (52%) anketiranih LGBT građana bilo izloženo diskriminaciji po osnovu svoje seksualne orijentacije. Podaci govore da praktično ne postoji oblast života u kojoj diskriminacija nad pripadnicima LGBT zajednice nije prisutna.

Kao oblast u kojoj su doživeli diskriminaciju LGBT građani najčešće navode rad i odnose

na radu - zapošljavanje (28%) i mogućnost da napreduju u struci (9%) - ali i situacije u kojima su od policije tražili zaštitu (14%), kao i sisteme socijalne zaštite, obrazovanja, zdravstva i pravosuđa, vojsku, političko delovanje i javno informisanje.

Pripadnici LGBT zajednice slažu se u oceni da su predrasude koje o njima postoje u javnosti osnovni uzrok problema kao i da je veća vidljivost put ka razbijanju predrasuda i uklanjanju diskriminacije.