promo
Ne budi kondom navuci mu ga
Korišćenjem kondoma, savetovanjem i testiranjem umanjićeš mogućnost dobijanja HIV-a i drugih seksualno prenosivih infekcija i osećaćeš se sigurno Jedinica za sprovodjenje HIV projekta finansiranog sredstvima Globalnog fonda protiv side, tuberkuloze i malarije, tokom septembra pokrenula je kampanju usmerenu na jedan od najznačajnijih problema populacije muškaraca koji imaju seksualne odnosi sa muškarcima (MSM populacija) – rašrenu pojavu nezaštićenog seksualnog odnosa i nedovoljnu praksu savetovanja i testiranja na HIV. Istraživanje koje je obavio Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, pokazuje da kondom sa stalnim seksualnim partnerom koristi 32% ispitanika u Beogradu, 42,1% u Novom Sadu i 80,9% u Kragujevcu, dok sa povremenim seksualnim partnerom kondom koristi 60,4% ispitanika u Beogradu, 72% u Novom Sadu i 79,2% u Kragujevcu. Iz tih razloga pokrenuta je, medijski „zatvorena“, javno zdravstvena kampanja usmerena isključivo ka MSM populaciji. Kampanja je imala za cilj širenje svesti o riziku od dobijanja HIV infekcije među pripadnicima MSM populacije i, u skladu s tim, da ukaže na sledeće:
Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, za period od januara do novembra 2013. godine registrovano je novodijagnostikovanih 109 osoba inficiranih HIV-om u Srbiji od čega su 10 puta više činili muškarci (99 muškaraca u odnosu na 10 žena), a 77% (ili 84 osobe) su kao rizik prijavile nezaštićen seksualni odnos. Od ukupnog broja novoregistovanih osoba inficiranih HIV-om u posmatranom periodu 69 muškaraca je kao rizik navelo nezaštićeni seksualni odnos sa drugim muškarcima.
- Redovnim testiranjem izbeći ćeš neizvesnost i mogućnost da druge nesvesno dovedeš u rizik - Kondom je jedino sigurno sredstvo koje pomaže u prevenciji inficiranja HIV-om i drugim seksualno prenosivim infekcijama - Korišćenjem kondoma držaćeš pod kontrolom svoje ali i tuđe zdravlje - Poverljivim savetovanjem imaćeš više znanja o tome kako da zaštitiš svoje zdravlje i zdravlje svog partnera - Razgovorom na savetovanju steći ćeš osećaj sigurnosti i samopouzdanja Kampanja je imala inovativan pristup u podizanju svesti populacije, pa su glavni „frontovi“ kampanje bili on line savetovanje na popularnim gej sajtovima – Gay Romeo, Gay Serbia i Europe Free Chat, informativni internet portal www.navucimuga.rs i “Navuci mu ga” žurke u klubu Play u Novom Sadu i klubu Pleasure u Beogradu. Obe žurke upotpunili su terenski radnici na programima prevencije HIV infekcije u MSM populaciji u ulozi „Kondom policije“, kao i fenomenalni go-go igrači. Pred toga, prisutni na žurci u klubu Pleasure imali su priliku da obave besplatano i anonimno savetovanje i testiranje na HIV u mobilnoj jedinici za testiranje koja je bila postavljena ispred ulaza u klub. Takođe, na žurkama su se delili brojini korisni pokloni – od kutijica sa kondomima, lifleta sa informacijama o upotrebi kondoma i llifleta sa informacijama o HIV-u, do velikih kutija sa kondomima koji su gostima stajali pri ruci. www.optimist.rs
Iz različitih istraživanja Rezultati istraživanja u Srbiji pokazuju da su u MSM populaciji prisutne mnogobrojne zablude, ali i predrasude, vezane za (ne)rizično ponašanje. Tako se, na primer, odluka o korišćenju kondoma sa neregularnim parterom (onim sa kojim nisu u emotivnoj vezi) zasniva na osnovu opšteg utiska o partneru i glasinama koje ga prate. Oralni seksualni odnos se uglavnom ne doživljava kao rizičan. Kao osobe niskog rizika doživljavaju se partneri koji se duže poznaju, kao i oni partneri koji se percipiraju kao nedovoljno iskusni, dok osobe za koje se preko „tračeva“ zaključuje da su sklone promiskuitetu se smatraju visoko rizičnim. U „naletu strasti“ slučajni izostanak kondoma se često zanemaruje i stupa se u nezaštićen seksualni odnos. Takođe, konzumiranje alkohola i/ili tzv. party droga vrlo često dovode do nepromišljenih odluka i stupanja u nezaštićene seksualne odnose. Pored informacija o samom projektu, na sajtu www.navucimuga.rs zainteresovani mogu videti i atmosferu pred oba događaja i naći linkove organizacija koje su podržale ovaj projekat. I za kraj, ne zaboravite – Ne budite kondom, navucite mu ga!
Vodič kroz gej Srbiju
sadržaj
Osnivač i izdavač:
Prajd 2014.
Gej lezbejski info centar
Pendreci, poljupci i sunčani dan.................................................
Glavni i odgovorni urednik:
Prajd 2010. VS Prajd 2014.
Predrag M. Azdejković
Koliko smo napredovali?................................................................
Grafička produkcija:
Tako je govorio
Rabbit and Rabbit design
Dragan Šormaz..................................................................................
Urednik Urbanlook.info:
“Huligani sa biblijama”
Srđan Šveljo
Jedan sasvim običan američki Prajd.........................................
Urednik Lifestyle:
Sveštenici tuže državu zbog prava gejeva
Mladen Antonijević Priljeva
Saradnici: Tamara Skrozza, Boban Jevtić, Nemanja Marinović, Marijan K, Zoran Janković, M. Aranđelović, Nikola Milić, Petar Petrović, Lazara Marinković
Web: www.optimist.rs
E-mail: optimistmagazin@gmail.com
Štampa: Newpress
Kako crkve u SAD tretiraju LGBT osobe....................................
Marijela Kastro Zaštitno lice LGBT Kube..................................................................
Kristina Kovač Agresija je najstrašnija stvar na svetu.......................................
John Waters Pedeset godina karijere..................................................................
Homoseksualna deca Ako gledaš National Geographic postaćeš panda..............
Modiranje www.UrbanLook.info......................................................................
Inspektor Yoda Zgužvani Magazin možete čitati i na:
Krenimo od onoga što je dobro..................................................
Cockfight Osveta se najbolje servira kad se objavi javno......................
Strejt muškarci Neprijatelji ili nedosanjani san?..................................................
Podrška:
Bianca del Rio Iskreno o serijalu RuPaul’s Drag Race........................................
Xavier Dolan Tom na farmi.......................................................................................
Magazin prihvata nadležnost:
Viktor Viktorija Prijatno veče ispunjeno smehom i muzikom........................
Transparent Sloboda je (buržujski) konstrukt, ali ipak................................. CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
Defiance Svako sa svakim bez obzira na solarno poreklo....................
305
Crno više nije u modi
OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011)- . - [S. l.] : Regionalni info centar, 2011- (Smederevo : Newpress). - 21 cm
ili Orange is the new black............................................................
Dvomesečno. - Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217-6756 = Optimist COBISS.SR-ID 186184972
Planingtorock Muzika koja može da promeni sve(s)t......................................
08 12 14 16 18 20 24 26 30 32 38 40 42 44 46 50 52 54 56 58
Komentare, predloge, vaše tekstove i ideje možete slati na našu e-mail adresu: optimistmagazin@gmail.com
prajd 2014.
PENDRECI, P
Piše: Tamara Skrozza
P
rođe, eto, i to. Jednog nedeljnog popodneva nekoliko hiljada ljudi prošetalo je od Vlade Srbije do republičkog parlamenta, noseći zastave duginih boja, transparente, ljubeći se, a da pritom niko od njih nije fizički stradao. Tužna je i pretužna činjenica da živimo na mestu na kojem se ovakva stvar smatra vrhunskim dostignućem, ali tako je, kako je posle višednevne strepnje, čitava država konačno je odahnula što je ta famozna šetnja održana bez masakra i demoliranja centra Beograda Sve u svemu, tog 28. septembra 2014. prvi put je ostvaren dugo sanjani san organizatora i održan je prvi Prajd koji se smatra uspešnim. Imajući u vidu sva dosadašnja iskustva, to zaista raduje. S druge strane, međutim, i ovaj je put bilo previše "detalja" koji nas podsećaju na kakvom mestu zapravo živimo i koliko je dugačak put odavde do normalnog života. ŽRTVE Tokom dana u kojem je održan Prajd bilo je nekoliko desetina lakše povređenih ljudi - uglavnom huligana, a ukupno šesnaestoro njih je privedeno i kažnjeno novčanim kaznama do 25 hiljada dinara. Bilo je više incidenata, uglavnom pre šetnje i tokom večeri: od napada na zgradu B92, do ubacivanja upaljenih navijačkih baklji u autobus gradskog prevoza. Prava je sreća što ovaj put nijedan učesnik šetnje nije povređen, a prava pobeda to što su svi redom odbili da ih policija odveze s mesta događaja: za razliku od prethodnih godina, ljudi su jednostavno odšetali ili se sami odvezli svojim kućama. No, zahvaljujući jednoj od žrtava tog dana, sve ovo - baš kao i sam Prajd, kako se sada čini - palo je u senku i jednostavno zaboravljeno. Prebijanje premijerovog brata u okolini Slavije privuklo je silnu pažnju javnosti, izazvalo bezbroj analiza i komentara, dovelo do otpuštanja silnih policajaca i na dnevni red stavilo čak i priču o sukobu dve struje unutar policije. Usput su do u detalj izučavani filmovi snimljeni na licu mesta, powww.optimist.rs
stavljana najrazličitija pitanja (od onog o razlozima zbog kojih premijerov brat šeta sa obezbeđenjem, do onog potpuno bizarnog o pravoj adresi na kojoj žive njihovi roditelji), a premijer i brat su se u nekoliko navrata obraćali javnosti više nego poetičnim esejima. Pred tim igrokazom, u drugi su plan pale teme koje su mogle da budu otvorene, a tiču se života i svakodnevice osoba LGBT orijentacije; ljudska prava jednog čoveka - pokazalo se - mnogo su značajnija i imaju veću specifičnu težinu od ljudskih prava hiljada drugih. VIP SEKTOR Prvi put se na Prajdu pojavio gradonačelnik Beograda, što je verovatno i prvi potez Siniše Malog zbog kojeg bi bivši gradonačelnik Dragan Đilas mogao da se postidi. Za razliku od svog naslednika, koji je s osmehom prošetao gradom, Đilas se kasno setio da bi takvom jednom šetnjom mogao prilično da profitira. Osim te VIP pojave,
OLJUPCI I SUNČANI DAN sve ostale bile su u granicama očekivanog. Što se ostalih šetača tiče, i ovaj put je utisak da je bilo mnogo više onih koji su tu došli radi podrške, a ne borbe za sopstvena ljudska prava: u prevodu, na svakog gej učesnika, dolazilo je bar desetak onih koji to nisu. Društvene mreže su tokom okupljanja "podivljale" od selfija snimljenih na Prajdu, a prisustvo na licu mesta postalo je neka vrsta statusnog simbola među NGO aktivistima, (netabloidnim) novinarima i političarima na silaznoj putanji karijere. Nije ovde, naravno, reč o bilo kakvoj diskriminaciji. Prajd je svuda na svetu otvoren za sve i svakoga, ali i tu se opet postavlja pitanje o pravim efektima Prajda. Ako je ideja da strejt ljudi šetaju i time podrže LGBT osobe, onda ni Prajd ne bi trebalo da bude problem. Verovatno se čak ni Dveri ne bi previše bunile zbog toga. To, međutim, nije ono zbog čega bi Prajd trebalo da se održava.
DRŽAVA Iako tako ne izgleda na prvi pogled, poseban razlog za zabrinutost predstavlja ponašanje državnih institucija, odnosno njihovih predstavnika. Na prvi pogled, dakle, sve izgleda sjajno: za razliku od prethodnih godina, policija je valjano obavila svoj posao i na sigurnoj udaljenosti držala one koje je trebalo razdvojiti. Ipak, onome ko je tog dana pao s Marsa direktno u Beograd, činilo bi se da je zadatak oružanih snaga da brane grad od NATO pešadije ili - u najmanju ruku - od bar nekoliko hiljada specijalaca neke moćne vojne sile. Nezahvalno je s pozicije totalnog laika komentarisati brojnost i opremljenost "branitelja", ali čini se da ih je zaista bilo previše i da je Beograd pre ličio na grad pod okupacijom, nego na grad kojim bi trebalo da prošeta grupa veselih ljudi. Ako su oni koji upravljaju državom imali samo nameru da zaštite svoje građane, to je OK. S druge strane, utisak je da nikom tu zaista nije bilo do zaštite, već do slike koju će proizvesti: pred Briselom ("Evo, učinili smo sve što je do nas"), pred onima koji šetaju ("Štitimo vas, zar ne?"), ali i pred velikim delom glasačkog tela koje je protiv svega što ima veze s LGBT problematikom ("Koštaju nas ti pederi, ali moramo"). Kako bilo, čini se da je takva strategija bila prilično uspešna, s bilo koje strane da je posmatramo. Pre održavanja Prajda, premijer je izgovorio nešto što takođe može različito da se tumači. "Rekao sam da neću ići na Paradu ponosa i to je moje pravo, ali njima niko ne brani da ostvaruju svoje. U Srbiji mora da se poštuje ustav i to je moja obaveza, kao premijera, da učinim sve da se ustavni poredak poštuje", rekao je on ističući još da nije zainteresovan "za sadržaj parade", da "im niko ne smeta da je održe" i da "ovde imamo važnija posla". Formalno pravno, premijer nije izgovorio ništa zabrinjavajuće. Ipak, činjenica da se učesnicima uporno obraća kao "njima" (tamo nekima, koji nisu kao "mi"), da govori o "sadržaju parade" (a ne o ljudskim pravima, na primer) i da se praktično pravda što će da zaštiti ljude, opominju možda još i više nego Palmina otvorena homofobija ili ona slavna Đilasova teza o četiri zida. Izborom reči, načinom na koji je govorio, pa i tom nesretnom tezom o važnijim poslovima (u Srbiji uvek ima nekih istorijski važnih poslova zbog kojih na kraju svi stradamo), on je Vodič kroz gej Srbiju
prajd 2014. zapravo pokazao da nije nimalo tolerantniji i na ljudska prava nimalo osetljiviji nego njegovi prethodnici. Ovaj utisak potvrdio je i posle Prajda, kada je rekao kako razume policajce koji su pretukli njegovog brata i "njihovu nervozu, jer su radili nešto što ni sami ne podržavaju". Komentar je suvišan. A izjava opasna. HULIGANI Specifičnost ovogodišnjeg Prajda svakako je i to što je na ulicama bilo znatno manje huligana nego ranije. Oni koji su se pojavili, bili su ili sami ili u manjim grupama, što je znatno benignije nego ranije viđene varijante sa vrlo glasnim i vrlo agresivnim zbijenim hordama. Prava je sreća što je to bilo tako, ali je i pitanje zašto je sada bilo tako, a ranije ne. Ako je država (čitaj: policija) mogla da ih spreči, zašto to nije činila ranije? Ako je mogla da ih spreči, da li to znači da sutra opet može da ih okupi i pošalje da kidišu ili napadaju na nepodobne? I, konačno, ako je država mogla da ih spreči, a do sada nije, kakav je zapravo odnos između huliganskih grupa i države? To su pitanja na koja 28. septembra i u danima koji su sledili nije bilo. Neće ih zasigurno biti ni do iduće slične prilike. Jer, nekome očigledno odgovara da "lovi u mutnom" i da one koji mogu i žele da biju i razbijaju, drži pod svojom kontrolom i pokreće i zaustavlja po svojoj volji i u skladu sa svojim interesima.
www.optimist.rs
POPOVI Predstavnici Srpske pravoslavne crkve vremenom su postali sastavni deo priprema za Prajd. Bez njihovih izjava i saopštenja, danas bi zapravo bilo teško zamisliti bilo kakvu LGBT manifestaciju. Ni ovaj put nisu izneverili. U svojoj pisanoj izjavi, patrijarh Irinej pitao je organizatore i učesnike da li se zaštita njihovih prava sme i može ostvarivati "ponižavanjem i gaženjem moralnih osećanja ogromne većine čovečanstva", a zatim pokazao zavidan stepen znanja o ljudskom rodu: "Ako je gej seksualno opredeljenje opravdano i treba ga propagirati, na osnovu čega to isto ne važi i za pedofiliju, masovno raširenoj u zapadnom svetu, incest... Po čemu je njihovo pravo manje pravo od takozvanog prava vaše seksualne (dez)orjentisanosti". Da ne navodimo dalje, sve su to već viđeni biseri čovekoljublja, moralne čistote i bezgrešnosti, po čemu je SPC - inače organizacija koja je blagosiljala one koji su išli da ubijaju civile druge vere i nacije, koja je venčavala i krštavala poznate ratne zločince i kriminalce, koja je zaštitila pedofile i lopove u sopstvenim redovima - već odranije poznata. No, valjda i sami umorni od svojih večno istih teza, ovaj put nastupili su i s novitetima - pokazujući tako da im mašte i kreativnosti zaista ne manjka. "Imate pravo da paradirate, ali samo o svom trošku i trošku svojih nalogodavaca, ma kako se oni zvali, kako za paradu, tako i za obez-
beđenje, no ne o trošku Srbije", poručuje patrijarh, pitajući se još da li zbog "suštinski apsurdnog paradiranja" država treba da u trenutnoj nemaštini troši milione za obezbeđenje "šačice sugrađana" i njihovih gostiju. Opet, dakle, izostaje pogled u ogledalo: organizacija koja ne plaća poreze državi, a čiji predstavnici žive u luksuzu o "narodnom trošku" i uredno masno naplaćuju svoje usluge od sirotinje raje, brinu se o ceni Prajda. Imajući u vidu odakle dolazi, ova poruka je smešna. S druge strane, međutim, ona je namenjena onima koji već odavno ne reaguju na kvazi moralistička i kvazi hrišćanska spočitavanja koja dolaze iz SPC. U zemlji u kojoj većina ljudi živi bedno, upiranje prstom u nekoga ko "mnogo košta" verovatno je delotvornije od do sada preovlađujućih teza. A to su, popovi, eto shvatili. POLJUBAC Jedan od ključnih fenomena ovogodišnje parade bio je i poljubac. Pre svega, uspehom zaista može da se smatra to što su se neki istopolni učesnici parade javno ljubili - prethodnih godina to je bila nemoguća misija, zato što su uglavnom morali da beže i da brane sopstveni život. Dodatni uspeh predstavlja i činjenica da su mediji koji su izveštavali s Prajda fotografije tih poljubaca i objavili: na taj način, vaskoliko građanstvo moglo je konačno da se obavesti kako se zbog gej poljupca neće srušiti nebo i
neće dojezditi četiri jačaha apokalipse. Jedan od poljubaca, međutim, zgodno se nadovezao na popovske i druge teze o ceni Prajda. Informer je, sasvim u svom stilu, na naslovnoj strani objavio fotografiju dvojice muškaraca koji se ljube uz poruku: "Ovaj poljubac koštao nas milion evra". Isti list se, baš kao i patrijarh Irinej, nije zapitao koliko nas koštaju raznorazne budalaštine koje plaćamo na dnevnom nivou - šoferi, avioni, kamioni, večere, zakuske i obezbeđenja. No, to je već neka sasvim druga priča. Ono što je ovde posebno zanimljivo jeste fotografija koja je privukla najveću pažnju, a na kojoj se ljube dve devojke. Mediji su brže bolje krenuli u potragu za jednom od njih, pitajući čitaoce znaju li je i objašnjavajući da je reč o "najlepšoj devojci na Paradi". Komentari na ovu vest zaslužuju da se jednog dana nađu u antologiji bisera zbog kojih ponekad vredi živeti u Srbiji. Bilo je tu svega: od rasprava o tome da li je jedna od dve devojke uopšte devojka ("ruke k'o fudbaler, a sisa nigde"), preko načelnih rasprava o lezbejskoj ljubavi, do čitavih malih ratova oko toga da li je ona zaista bila najlepša ("kod mene na fakultetu ima dvadeset lepših"). Šampionski komentar ipak pripada muškarcu koji je - nekoliko dana posle Prajda - imao vrlo specifičnu situaciju: "Danas sam video dve lezbejke kako se ljube i mislim da sam imao blagu erekciju. Jel' to znači da gajim simpatije prema lezbejkama?". Vodič kroz gej Srbiju
prajd 2014.
Prajd 2010. VS pr
Piše: Predrag Azdejković
U
nedelju 28. septembra 2014. godine održana je Parada ponosa. Mnogi su ispred Parade ponosa sebi dali za pravo da umetnu "prva uspešna", "istorijska" i da je nazovu "velikom pobedom". Možda me pamćenje ne služi baš najbolje, ali i Paradu ponosa koja je održana 10. oktobra 2010. godine su takođe nazivali "prvom uspešnom", "istorijskom" i "velikom pobedom". Siguran sam da će i Paradu ponosa koja bude održana bez nekoliko hiljada pripadnika oružanih snaga nazivati isto, ali dok se to ne desi mogli da uporedimo Prajd 2010. i Prajd 2014. kako bismo utvrdili koliko smo napredovali na tom putu. Sastavni deo Prajda je Nedelja ponosa koja se organizuje svake godine od 2010, te ću 2014. uporediti sa 2013. godinom, jer za razliku o šetnje ona nije zabranjivana. Nedelju ponosa čine kulturno-umetnički programi, razgovori sa zajednicom i muzički program. Ovogodišnju Nedelju ponosa otvorio je peti Queer salon u čiji umetnički queer domet neću zalaziti, ali je zabrinjavajuće da mnogi umetnici koji su izlagali nisu bili spremni da informaciju o tome podele sa svojim FB prijateljima. Tradicionalni razgovori sa zajednicom na koje se tradicionalno ne pojavljuje mnogo ljudi prošli su naravno neprimetno, što je delimično odgovornost same LGBT zajednice, ali i organizatora koji su birali teme i koji nemaju legitimitet u zajednici koju žele da okupe. Nemanje tog legitimiteta se ogleda u tome da su organizatori odustali od ideje da veče pre Parade ponosa (subota) obiđu gej klubove i pozovu ljude na Prajd, zbog straha od reakcija LGBT populacije. Na prošlogodišnjoj Nedelji ponosa najveći hit su bili Army of Lovers koji su napunili Mixer House sa preko hiljadu ljudi, što je i bilo za očekivati. Ove godine nastupala je Fifi na čiji nastup se pojavilo nekoliko desetina ljudi, što je uredno dokumentovano i fotografije, hvale radi objavljene na zvaničnoj FB stranici ParaDA. Fifi nije zvezda www.optimist.rs
kao što su Army of Lovers, te se možda zbog toga organizatori nisu posebno ni potrudili da promovišu ovaj događaj. Napravljen je FB event za nastup na koji je ukupno pozvano (invajtovano) 297 osoba! Takođe interesantno za ovaj nastup jeste i vest da je Nataša Bekvalac "ispalila gejeve", jer je već imala isplaniran put u to vreme i da bi rado pevala na Nedelji ponosa. Podsećanja radi, Parada ponosa i Nedelja ponosa su bili planirani za maj mesec, ali su zbog poplava pomereni. Mnogi bi pomislili da je u maju postojao već definisan program koji je samo prebačen za septembar, ali nam vest sa Natašom Bekvalac pokazuje da to i nije slučaj, jer je za nastup najverovatnije pitana nekoliko dana pre istog. Nakon Fifi muziku je puštala Vanja Bursać koja takođe nije bila spremna da o tome obavesti svoje FB prijatelje, iako to uvek čini. Možda vama to nije ništa čudno ni sumnjivo, ali je meni pokazatelj da ljudi prave otklon od Nedelje ponosa, zbog negativne percepcije iste. Ovogodišnja Nedelja ponosa u poređenju sa prošlogodišnjom je veliki korak unazad, pre svega u kreativnosti kada je program u pitanju, lošoj promociji događaja, što se na kraju ogledalo i u slaboj posećenosti. Ali hajde da pređemo na glavnu stvar, šetnju koja je održana posle tri zabrane. Za razliku od 2010. godine ove nije bilo razbijanja grada, niti organizovanih huliganskih napada, niti su mediji huškali na nasilje (čast izuzecima) već su huligane nazivali kriminalcima (kao što treba), niti su učesnici nakon šetnje razvoženi maricama po gradu. Moram priznati da je ovogodišnja šetnja bila veselija i šarenija, na šta je uticala i činjenica da se oko Parade ponosa ne odvija mali rat, ali je porazan broj učesnika u šetnji. Mnogi će reći da su organizatori mogli da iskoriste bes i frustracije zbog trogodišnje zabrane Parade ponosa i da motivišu ljude da u većem broju dođu na šetnju,
rajd 2014. koliko smo napredovali? ali oni nisu bili sposobni za to, već se sav bes svalio na same organizatore. Nezainteresovanost LGBT populacije za Paradu ponosa se ogleda i u broju LGBT osoba na samoj šetnji, kojih je bilo sramotno malo u odnosu na sve ostale koji su došli da podrže borbu za prava LGBT osoba. Nezainteresovanost za ovaj događaj se ogleda i u tome da se za Paradu ponosa prijavilo 18 volontera, podatak koji je javno objavljen takođe hvale radi, što je nekoliko puta manje nego 2010. godine. Sećam se da je najveća kritika Parade ponosa 2010. bila da je bila državna. To su kao papagaji ponavljali i današnji organizatori i organizatori neuspešne parade iz 2009. godine. Ako je neki Prajd bio državni to je ovaj iz 2014. godine, jer se kao jedini veliki pobednik izdvojila država koja je poslala poruku Evropskoj uniji, ali svojim građanima gde leži najveća moć. Organizatori već duže vreme imaju submisivni odnos prema državi i od njih se ne može čuti nijedna kritika prema njoj. Organizatori se ponašaju kao žena nasilnika koja mu prati narav i čini sve kako ga ne bi iznervirala i kako je on ne bi opet tukao, odnosno opet joj zabranio šetnju. To je bilo očigledno na Zajedničkoj sednici Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i Odbora za evropske integracije, nekoliko dana pre same šetnje, na kojoj su bili prisutni LGBT aktivisti. Ponašanje pojedinih LGBT aktivista na toj sednici je u najmanju ruku bilo sramotno, jer ni u jednom trenutku nisu odustali od tog
submisivnog i umiljatog odnosa prema državi, niti im je palo na pamet da upute kritiku državnim organima, da ukažu na loš položaj LGBT populacije u Srbiji, već je to morala da učini poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Još skandaloznije je bilo što aktivistkinja Labrisa koja lobira za Zakon o istopolnom registrovanom partnerstvu nije našla za shodno da se javi i kaže koju reč o tom zakonu, od kog je izgleda odavno digla ruke, ili što se aktivisti Gaytena koji lobiraju za Zakon o rodnom identitetu nisu ni pojavili, ali je to već neka druga priča. Nakon što je ne tako impozantan broj ljudi prošetao od vlade do skupštine, što je u metrima skoro isto kao i 2010. godine, okupljenima se obratilo osam ambasadora, kao da je u pitanju zasedanje Ujedinjenih nacija, te nekoliko aktivista i na kraju Boban Stojanović koji je zaboravio na političke zahteve Parade ponosa, te ih niko nije ni spomenuo. Zli jezici bi rekli da su se govornici popeli na gajbu piva i s nje govorili, što i nije daleko od istine ako uzmemo u obzir da smo 2010. godine imali impozantnu binu u parku Manjež ukrašenu balonima. Ove godine zajedno sa učesnicima Parade ponosa prošetao se i gradonačelnik Beograda Siniša Mali, što je veliki napredak u odnosu na 2010. godinu kada je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas bio jedan od najglasnijih protiv parade. Istini za volju, 2010. predsednik Boris Tadić je primio delegaciju LGBT aktivista. Ali, uprkos političkoj podršci LDP-a, pomeranju Glavnog odbora DS i pozivanje članova stranke da idu na paradu, javne podrške nezavisnih tela i pojedinih ministara, broj učesnika parade se nije povećao u odnosu na 2010. godinu. Neki čak kažu da je broj bio manji. Ako od ukupnog broja učesnika oduzmemo policiju u civilu koja je bila među šetačima, novinare i fotoreportere (379 kako je objavljeno), političare i diplomate koje dolaze po službenoj dužnosti, goste iz inostranstva, ostaje nam broj koji je jadan i koji treba da nas zabrine, jer šta ćemo kada svi oni posle nekoliko repriza ne budu više imali službenu dužnost da paradiraju?! Ko će da motiviše i ohrabri one za koje je ovaj događaj organizovan da izađu na ulicu? Današnji organizatori za to nisu sposobni jer su kompromitovani. Jedino rešenje vidim u novim ljudima koji će uspeti da okupe LGBT zajednicu i motiviše je na sledeći korak. Vodič kroz gej Srbiju
tako je govorio
Dragan š
Ko upoređuje pedofiliju sa pravima lgbt
J
a sam Dragan Šormaz, narodni poslanik, oženjen, otac dvoje dece, sin Luka, ćerka Anđelija, kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. I za početak hoću da kažem da smatram da je onaj ko kaže ili ko upoređuje u Srbiji incest ili pedofiliju sa pravima LGBT zajednice ili onim što čini LGBT zajednica, ili neznalica ili zlonameran. Podmeću se neka krivična dela onima koji žive u LGBT zajednici, koji čine LGBT zajednicu, nešto što nema veze sa onim što su oni, šta oni u stvari čine, predstavljaju i za šta se ovde neki predstavnici civilnog sektora bore. Mi imamo ovde, kako je neko rekao, veliki broj slučajeva nasilja u porodici, a u mom gradu Smederevu samo u poslednjih godinu dana imamo dva slučaja hapšenja pedofila. I onaj ko kaže da nam sve to dolazi sa Zapada i da je sve to nešto što je zapadna bolest takođe nije dobar, ne želi dobro svojoj državi Srbiji i svom narodu i ne govori nešto što je istina. I meni je više dosta toga da slušamo kako sve nešto zlo i loše dolazi sa Zapada, a kako nam sve nešto dobro dolazi sa Istoka. Srbija je savremena država koja želi da bude deo Evropske unije i dužna je da uradi sve što je potrebno da tako žiwww.optimist.rs
vimo, da omogućimo našem narodu da živi u tako jednoj normalnoj situaciji. I ja mislim da mi moramo apsolutno ovde kao Narodna skupština da podržimo sve što radi LGBT zajednica, tj. civilni sektor i njihove organizacije za popravljanje položaja LGBT zajednice u Srbiji, a koja nije u dobrom položaju, koja nije u onom položaju u kojem bi trebalo da se nalazi i kako joj pripada. Ja smatram da je svaki onaj koji rešenje različitosti vidi u nasilju u stvari bolestan - onaj koji nekoga smatra različitim i drugačijim od sebe i to rešava nasiljem je ustvari bolestan, a ne onaj ko je različit. To je isto nešto što moramo mi kao Narodna skupština u narednom periodu da radimo, da utičemo, da menjamo, ne samo kroz zakone, nego i u javnosti kada radimo i govorimo o svemu tome. Jednostavno, sve te horde koje se kao organizuju, spremaju, bez javne podrške nekoga, bez toga da se na to obraća pažnja u javnosti će nestati. Apsolutno će nestati. Mi moramo da podržimo ono što je ispravno i ono što će nas činiti savremenim društvom, jednim delom savremenog društva i civilizacije koju imamo širom sveta, a ne samo u Evropskoj
šormaz zajednice je zlonameran
uniji. Ja sam ovim poslom narodnog poslanika kojim se bavim evo već 15 godina imao tu privilegiju, da kažem, sreću i čast da sretnem mnoge ljude širom sveta i Evrope, mnoge poslanike, ministre, gradonačelnike koji su pripadnici LGBT zajednice u tim svojim državama. Srbija će biti normalna država tek kada neki gej krene u kampanju, recimo, za gradonačelnika, otvoreno, ne krijući da je to i pobedi na izborima zato što je sposoban da neki posao radi i zato što je najbolji kvalitet, a ne da se gleda različitost njegova u odnosu na, ne znam, većinu... Ja želim da Srbija bude dosadna država kao što je Danska, da toliko bude dosadna država, ali da građani Srbije u toj takvoj državi žive i imaju standarde kakve imaju i Danci. To je cilj i zbog toga se bavim politikom i imate podršku evo mene kao narodnog poslanika i videćete i u javnosti i svugde da će tako uvek biti. Zahvaljujem. DRAGAN ŠORMAZ narodni poslanik, 23.09.2014. u Narodnoj skupštini na zajedničkoj sednici Odbora za ljudska prava i ravnopravnost polova i Odbora za evropske integracije.
Poruka crkve ne može biti drugačija. Ono što možda nije do sada kazano - parade takve vrste, dublje gledano i posmatrano, su parade smrti. Iza toga se skriva upravo samoubilački poriv. Kako se pojavljuje i u vremenu u kojem se pojavljuje, parada ima i nečega još složenijeg. Načinom na koji se nastupa, skriva se žeđ za vlašću, za vladanjem. Ona nosi u sebi, iako se to na prvi pogled ne vidi, nasilje. Kao recimo, kakve su bile vojne parade u vrijeme komunizma. AMFILOHIJE RADOVIĆ
Imate pravo da paradirate, ali samo o svom trošku i trošku svojih nalogodavaca, ma kako se oni zvali, kako za paradu, tako i za obezbeđenje, no ne o trošku Srbije - bombardovane, razorene, moralno i ekonomski osakaćene, osiromašene, poplavljene, na stub srama prikovane. Ovih dana se ponovo nasilno nameće besprizorna gej parada Beogradu i Srbiji. Organizatori ovakvog paradiranja i njihovi mentori iz Evrope ne žele da izvuku pouku iz onoga što su prouzrokovale prethodne parade. Ako je gej seksualno opredeljenje opravdano i treba ga propagirati, na osnovu čega to isto ne važi i za pedofiliju, masovno raširenoj u zapadnom svetu, incest... Po čemu je njihovo pravo manje pravo od takozvanog prava vaše seksualne (dez)orjentisanosti. PATRIJARH IRINEJ
Završila se Parada ponosa, a da nijedno staklo u Beogradu nije polomljeno", rekao je premijer. Zahvalnost dugujemo i većinskom delu Srbije, koji su pokazali odgovornost, koji su se uglavnom sklonili sa ulica Beograda, i nisu hteli da učestvuju ni u jednom incidentu. Mi nismo ovo uradili zbog EU, već zbog Ustava, zakona i poštovanja prava svih, naš posao je da zakone i Ustav sprovodimo, ma koliko ne bilo lako i to dolazilo u koliziju sa našim uverenjima. ALEKSANDAR VUČIĆ
Vodič kroz gej Srbiju
reportaža
Piše: Petar Petrović
S
“Huligani” sa B
Ekipa Optimista na jednom sasvim ob
asvim običan 13. septembarski dan u Spartanburgu, gradiću u Južnoj Karolini, jednoj od najkonzervativnijih saveznih država SAD... Sparina uz ogromnu vlažnost vazduha, Sunce koje na momente preti da vas spoji sa Tvorcem, i - Parada ponosa. Naša ekipa bila je deo grupe koja je u organizaciji programa “Otvoreni svet” Američkog saveta i Ambasade SAD u Beogradu posetila ovaj deo SAD, u kojem LGBT prava još nisu na nivou ostatka te zemlje, ali su kudikamo veća od onih u Srbiji. Južna Karolina deo je takozvanog “biblijskoj pojasa”, koji čine države američkog juga, poznate po snažnom uticaju crkve. Reklo bi se, savršen scenario za “Prajd na srpski način”. Ali... Naša ekipa stigla je na lokaciju sa koje je krenula šetnja pola sata pre početka hepeninga. Prva stvar koja je bola oči bilo je gotovo neprimetno prisustvo policije. Na licu mesta moglo se primetiti jedva dvoje uniformisanih čuvara reda i mira, te nekoliko patrolnih vozila, radi regulisanja saobraćaja. Atmosfera opuštena i vesela, ljudi nasmejani i rasterećeni. Ništa nije slutilo na potencijalne incidente. Na raskrsnici, tek nekoliko metara od učesnika Prajda, stajala je jedna od nekoliko manjih grupica vernika sa transparentima na kojima su bile poruke LGBT osobama, s pozivima da se “prizovu pameti i vrate na pravu stranu”. www.optimist.rs
Dijagonalno od njih stajao je policajac u civilu. Prišli smo mu da se raspitamo šta očekuje od ovog događaja. - Ma, ovo nam je miran dan na poslu... Neće biti nikakvih problema - sa osmehom od uveta do uveta konstatovao je policajac. - Koliko vaših kolega obezbeđuje ovaj događaj? - Šest. - Šta “šest”? - Pa, šest... Zašto? U tom trenutku policajac je prekinuo razgovor i izvinio nam se. - Imamo potencijalni incident - rekao je zabrinuto i pokazao na suprotni kraj raskrsnice, gde je grupa verskih fanatika mlatarala transparentima i biblijama i pozivala LGBT osobe da se vrate veri i heteroseksualnosti. Jedan od učesnika Prajda im je odgovarao sa “bla-bla-bla”, i to je bilo to. - Kakav incident - morali smo da upitamo policajca. - Pa, oni preko puta... Što dobacuju jedni drugima... - To je vama incident?! - Pa, potencijalni... Objasnili smo policajcu šta mi u Srbiji podrazumevamo pod incidentima na Paradi ponosa. - U Beogradu je Prajd 2010. obezbeđivalo oko 6000 policajaca... - Šta “6000”? - pogledao nas je zbunjeno.
Biblijama
bičnom američkom Prajdu
- Pa, 6000 policajaca, što običnih, što specijalnih policijskih snaga - objasnili smo i, “kao Švaba trala-la”, izdeklamovali koliko je bilo uhapšenih i povređenih, te na šta je ličila srpska prestonica nakon Prajda. Policajac u civilu je ostao bez teksta. Oko podneva je počela šetnja. Na čelu je bilo patrolno vozilo policije, koje je zatvaralo obližnje ulice da šetači mirno prođu. A u povorci, među oko 1000 ljudi, bilo je i kompletnih porodica, sa sve bebama u kolicima, staraca koji su došli da daju podršku svojim unucima i unukama, ratnih vojnih veterana koji smatraju da pare od njihovih poreza moraju da idu i LGBT osobama, penzionisanih profesora i drugih strejtera. Nakon što je završena šetnja jedan od šestorice uniformisanih policajaca zamolio je šetače da uđu u park, u kojem je nastavljen program. Na povelikom prostoru nalazili su se štandovi LGBT i drugih organizacija koje se bave ljudskim i manjinskim pravima, kao i velika bina, na kojoj je održan muzički deo programa, koji je počeo tako što je lokalni gej hor prvo otpevao himnu SAD (naravno, svi u parku su stajali mirno), a potom čuveni hit Sindi Loper “True colors”. U međuvremenu su se grupice vernika koje su “protestovale” protiv Parade ponosa razišle. A u pitanju je, ponovićemo, jedna od najkonzervativnijih država u SAD. Njihov maksimum protesta bili su transparenti „Grešnici, gorećete u
paklu!“, „Gejevski ponos je razlog zbog kojeg je Sodoma spržena“, „Ja nisam homofobičan, ja sam teofobičan!”, „Muškarac s muškarcem, žena sa ženom su grozota!“, “Bože oprosti Americi” i njima slični, uz citate iz Svete knjige koji “potvrđuju” da su u pravu, odnosno da LGBT osobe prave grešku zbog koje im sleduje večno krčkanje u loncima devetog kruga pakla. I sve je proteklo bez incidenata, što po američki, što po srpskim standardima. Bilo kakvih. Znaju šta bi im se desilo da su pokušali da naprave bilo kakav problem, ili ne daj bože napadnu učesnike Prajda ili policiju, u uređenom društvu u kojem se zakoni poštuju i sprovode. Vodič kroz gej Srbiju
religija
Sveštenici tuž
Piše: Petar Petrović
Z
zbog prava gejeva: kako crkve u
amislite situaciju: crkva kojoj pripadate želi da vam omogući da se venčate s osobom istog pola, ali zakon tu mogućnost ne dozvoljava. Vaša crkva zato presavije tabak, angažuje advokata i - tuži državu Ustavnom sudu! A pride vas vaša sveštenica i venča, rizikujući da zbog toga bude uhapšena i poslata u zatvor! Da, ovo je moguće... Doduše ne u zemlji Srbiji, već u SAD. I to u jednoj od njihovih najkonzervativnijih saveznih država, Južnoj Karolini. Odnos crkve prema pravima LGBT osoba u SAD kudikamo je drugačiji nego u Srbiji, baš kao i odnos vernika prema ovoj instituciji. Ukoliko ste, primera radi, hrišćanin i imate potrebu da odlazite u crkvu, a ona vas na bilo koji način kinji ili nipodaštava zato što ste gej, sve što treba da uradite jeste da - promenite crkvu. Iako ova opcija iz naše perspektive deluje kao naučna fantastika, svetogrđe ili nešto tome slično, takva praksa u SAD je sasvim normalna. Čak toliko da su mnoge crkve počele ne samo da otwww.optimist.rs
voreno prihvataju LGBT osobe, već i da se bore za njihova prava. I to žestoko. Jedan od najboljih primera je Ujedinjena Hristova crkva Svetog saveza, sa svojih oko milion sledbenika, a na čijem čelu u Šarlotu je sveštenica Nensi Alison (61). Među njenom pastvom nalaze se i LGBT ljudi, kojima ona pridaje ogromnu pažnju i pomaže im kako god može. Pa i preko toga. A Šarlot se, po uticaju crkve, ne razlije mnogo od Srbije. Osim po “detaljčiću” da propagira drugačije vrednosti... - Istopolni brakovi u Južnoj Karolini još nisu dozvoljeni. Moja crkva u ovom gradu trenutno ima oko 300 članova, od čega jednu trećinu čine LGBT osobe. S obzirom na to da neke druge crkve prave probleme tim ljudima, kao na primer Rimokatolička, oni zbog toga prestaju da odlaze na službe i vremenom počnu da prelaze kod nas - objašnjava Alisonova odnos crkava u njenom kraju prema LGBT osobama i dodaje da u bibliji postoje razne interpretacije mnogih
že državu SAD tretiraju LGBT osobe
stvari, poput prostitucije koja je u Starom zavetu u redu, a u Novom nije. Kako kaže, iako zakon u Južnoj Karolini ne dozvoljava istopolne brakove, ona venčava ljude i rizikuje da zbog toga ode na robiju. - Brak mora da bude omogućen svim ljudima. Zakon nalaže da se nakon sklapanja crkvenog braka u roku od deset dana ode u opštinu i verifikuje taj dokument. Pošto to ovde nije moguće, ja mogu da budem uhapšena jer kršim zakon i izdajem dokument za nešto što nije dozvoljeno. Ali, do sada niko nije uhapšen, iako ta mogućnost i rizik postoje – kaže naša sagovornica i dodaje da bi u slučaju osude imala kriminalni dosije, isti poput ubica, silovatelja, dilera droge... Pošto zakon ne dozvoljava sklapanje istopolnih brakova, Alisonova je sa lokalnom LGBT grupom presavila tabak i tužila državu Ustavnom sudu. Tužbu zastupa advokat Džejkob Sasmen. Lik kao iz TV serija – na prvi pogled fin i umiljat, a pojeo
bi vas na sudu. Sa širokim osmehom objasnio je zašto su podneli tužbu i čemu se nadaju. - U SAD svaka od 50 saveznih država ima svoj Ustav, ali je federalni iznad svih. Južna Karolina ima zakon po kojem je brak “zajednica muškarca i žene”i to niko nije dovodio u pitanje, ali su u SAD pre tri godine počele prve rasprave. Prvo u Masačusetsu, Njujorku Kaliforniji, pa dalje... Tužbu smo podneli na osnovu Prvog amandmana Ustava SAD, koji garantuje ljudska prava, ali i Četrnaestog, koji štiti jednakost. Do sada je 19 saveznih država legalizovalo istopolne brakove, a još mnogo njih je na sudu, pa očekujemo da na federalnom nivou svi ti zahtevi budu tretirani kao jedan jedinstven, pošto su isti ili veoma slični, te da do juna naredne godine dobijemo odluku koja će ići u našu korist - rekao je Sasmen, a na naše pitanje postoji li, kao u Srbiji, mogućnost ignorisanja ili prolongiranja odluke najvišeg državnog tela, bio je zbunjen. - Ne razumem... Kada Federalni sud donese odluku, sud Južne Karoline mora odmah da je prihvati. Nema šanse da to izbegne ili izvrši bilo kakvu opstrukciju. Ako se nekome ne sviđa da venčava istopolne parove, jedino mu preostaje da da otkaz i pronađe drugi posao. A ne verujem da ima takvih - rekao je on. Među onima koji su godinama čekali da se venčaju sa osobom istog pola nalazi se i Ketlin Smit (61), pripadnica crkve na čijem čelu je Nensi Alison. Smitova je godinama želela da se uda za svoju dugogodišnju partnerku, ali joj zakon to ne dozvoljava. Ipak, Alisonova joj je obećala da će to učiniti, pa maka zaglavila u zatvoru! - Sa Lisom sam zajedno već 13 godina i strašno želimo da se venčamo. U sudu nam nisu dali dozvolu, pa smo se zato pridružile ovoj tužbi. Osećamo se kao građani drugog reda. Možemo da plaćamo porez, ali nemamo pravo na brak – objasnila nam je Smitova. Ova crkva, naravno, nije jedina koja ima odličnu komunikaciju sa LGBT osobama. Prezbiterijanska, štaviše, ima i PFLAG grupu za podršku roditeljima čija deca su LGBT, a koji to teško prihvataju. Prisustvovali smo jednom njihovom sastanku, koji je takođe vodila sveštenica – situacija dvostruko nezamisliva u Srbiji. Na čelu te crkve u Tiga Keju nalazi se Prečasna Džoan Sizu. Ona je oformila grupu za podršku koja se redovno sastaje i razgovara o svojim Vodič kroz gej Srbiju
religija iskustvima po ovim pitanjima. Naravno, najteže je kako prihvatiti da je vaše dete gej. - Svi mi imamo neke snove za svoju decu. Jedan od tih snova je i da nam podare unuke. Ali, kada vam dete saopšti da je gej, onda morate da se suočite sa realnošću. Jedan od problema s kojim morate da se suočite jeste da tu ne postoji vaša krivica. Drugi je da to nije bolest, niti stvar izbora, već da se ljudi takvi rađaju. Treći problem je to što, najverovatnije, nećete imati unučad objašnjava ona, a kao jedan od najboljih primera koliko je grupa uspešna, jeste žena čiji sin je gej. - Pre pet godina sam saznala da mi je sin gej, i to tako što ga je njegova tadašnja devojka zatekla u krevetu s drugim muškarcem i to mi javila. On je, inače, divan i vredan momak. Ali, bilo mi je teško... Tada sam saznala za ovu grupu i odlučila sam da joj se pridružim. Ovde pričamo o potrebama naše dece i kako da im pomognemo u svakom pogledu. Moj san sada jeste da moj sin pronađe partnera s kojim će biti sre-
aktivizam
Marijela k
Piše: Marijan K.
K
ao i svako drugo patrijarhalno društvo u svetu, kubansko društvo je homofobično. Tokom 1960-ih i 70-ih, ovo se izražavalo kroz političku odluku kojom su diskriminisani homoseksualci, posebno muškarci. To je bio opšti kriterijum koji je dolazio ne samo iz sfere religije već i iz same nauke. Psihijatri su klasifikovali homoseksualnost kao mentalni poremećaj. Postojali su čak i terapeuti koji su trebali da promene homoseksualce u heteroseksualce. Kubanski političari, pedagozi i lekari postupali su u skladu sa naučnim shvatanjima tog vreme. Аli homoseksualci postoje svuda, bilo javno deklarisani ili ne. Homoseksualnost je realnost i na Kubi, kao bilo gde u svetu, ona se mora uzeti u obzir, a ne gurati pod tepih. www.optimist.rs
Poslednjih decenija, kubansko društvo učinilo je jasne korake ka većoj toleranciji i otvorenosti prema LGBT populaciji. Te promene u svom začetku su se odrazile na transparentan način posebno u filmu i književnosti. Godine 1993. film „Jagode i čokolada“ je u prvi plan izneo debatu o netoleranciji i homofobiji u kubanskom društvu. Najveći doprinos u promenama prema LGBT populaciji u poslednjih dve decenije daje Marijela Kastro, ćerka aktuelnog predsednika Kube, Raula Kastra i njegove sada već pokojne žene Vilme Espin. Njena majka, na koju fizički, ali i po svojoj buntovničkoj naravi posebno podseća, bila je prva žena na Kubi koja je dobila diplomu hemijskog inženjera i koja je otišla na post-
ćan do kraja života - rekla nam je ta gospođa, a na njenu priču nadovezala se druga. - Prvo sam bila poražena. Osećala sam se loše kada mi je sin rekao da je gej. Razmišljala sam gde sam pogrešila, plašila se zbog silnih problema koje će on imati u životu... Ipak, vremenom sam to prihvatila i sada sam u grupi ne zato što meni treba pomoć, već da pomognem drugima koji misle da imaju problem. A nemaju ga - rekla je ona. Sličan način razmišljanja ima i gospodin čiji je sin gej i koji je zbog toga otišao iz Teksasa. Njegov sin danas živi srećno u Njujorku. - Mnogi ne znaju da zbog problema s kojima se suočavaju među LGBT osobama ima mnogo narkomana. Više nego među strejt. Ja sam zbog sina prešao u ovu crkvu, pošto u prethodnoj nisam mogao da dobijem podršku i pomoć. Moja ljubav prema sinu nikada nije došla u pitanje i srećan sam što sam sa ljudima poput ovih rekao je on. Što se ostalih crkava, koje su otvorene prema
LGBT osobama tiče, situacija je slična ili ista kao u ovde pomenutim. Tek, LGBT osobe u SAD sve su vidljivije među pastvom, a čak ima i onih koje su daleko dogurale. Jedna od njih je Kendis Čjuel-Hodž, sveštenica Južnjačke baptističke crkve koja je pride i - lezbijka! Iako je neke kolege ne prihvataju baš najbolje zbog toga što je žena, em lezbijka, ona sa osmehom na licu ide kroz život. - Ne mogu mi ništa! Moja vera u boga i ljude razlikuje se po tome što ja prihvatam sve, bez obzira na seksualnu orijentaciju - rekla nam je ona i počela da nas zapitkuje o odnosu srpske crkve prema LGBT osobama. Kada smo joj objasnili kako bi izgledao susret nje i kolege iz SPC, kao i kakva bi najverovatnije bila reakcija kada bi mu rekla da je lezbijka, pukla je od smeha. Ali, baš zato njene službe u crkvi imaju veliku posećenost. A među vernicima je i veliki broj LGBT osoba, koje su u ovoj sveštenici i njenom odnosu prema ljudima našli utehu i spas. Za razliku od nekih drugih...
kastro Zaštitno lice LGBT kube diplomske studije na Institutu za tehnologiju na Kembrudžu. Tokom 50-ih godina prošlog veka priključila se naoružanoj borbi protiv desničarskog diktatora Fulgensia Batiste da bi posle pobede Fidela Kastra bila jedna od ključnih političkih figura, posebno u borbi za prava žena, ali i žena koja je među prvima podržavala borbu za prava LGBT populacije. U slobodoumnoj Marijeli buntovničkog duha mnogi vide budućnost kubanskog socijalizma. Kažu da zemlji donosi dah mladalačke strasti i nadu za promene. Iako poznata kao strasna zagovornica tolerantnog društva koje se protivi svim vidovima dogme, Kastrova tvrdi da će socijalizam nadživeti njenog oca. Smatra da je otvoreni dijalog o ekonomskim problemima Vodič kroz gej Srbiju
aktivizam
Kube jedan od ključnih instrumenata za razvoj zemlje. Prema njenom mišljenju, potrebno je naći razumevanja, osluškivati kritiku naroda i ne zatvarati vrata pred iskustvima kubanskih građana. Kada je reč o njenim stavovima, priča se da ima velikog uticaja na svog oca Raula. Jednom prilikom je i sama rekla da njen otac poštuje njene slobodoumne ideje, ali da smatra da je potrebno da bude dobar strateg da bi ih i ostvarila. Marijela Kastro rođena je u Havani 27. jula 1962. godine. Ona je diplomirani psiholog, pedagog i magistar seksualnosti. Ne čelu je Kubanskog nacionalnog centra za seksualno obrazovanje (Centro Nacional de Educación Sexual - CENESEX ) koji organizuje radionice, javne kampanje i druge akcije posvećene toleranciji prema LGBT populaciji, te toleranciji prema njima. Istovremeno je predsednica Kubanskog društva za interdisciplinarne studije o seksologiji, izvršna članica Svetskog udruženja za seksualno zdravlje i urednica časopisa “Seksologija i društvo” (Sexologia y Sociedad). Autor je 13 naučnih radova i 9 knjiga, od kojih su neki doživeli izdanja na području bivše SFRJ. Kao šef Nacionalnog centra za seksualno obrazovanje Marijela Kastro pokrenula je obrazovne strategije fokusirane na masovne medije kako bi se pažnja kubanskog društva okrenula i na različitost seksualnosti unutar njega. Jedno od svakako bitnih tema koje je pokrenula bilo je pitanje istopolnih brakova. Ona, kako sama kaže veruje da, u društvima poput kubanskog, istopolni brakovi su sasvim mogući i pored činjenice da je „u istoriji zemalja koji su pokušali da stvore socijalizam postojale duboke seksualne predrasude. Аli u kubanskom socijalizmu
www.optimist.rs
sigurno će biti moguće napraviti fundamentalne promene u životima muškaraca i žena shodno njihovoj seksualnoj orijentaciji i drugim elementima njihove seksualnosti koji nisi uzeti u razmatranje kod drugih socijalističkih država do danas. Naravno, postoji veoma jak uticaj religije koja je dominantna u našoj kulturi, ali to neće biti prepreka za puno garantovanje ljudskih prava koje mora da garantuje socijalizam“. Pitanje istopolnih brakova nije prvi put bilo stavljeno pred kubansko društvo i kubanski politički establišment. Krajem 70-ih godina prošlog veka Kuba je pokrenula Nacionalni program seksualnog vaspitanja, upravo na predlog Vilme Espin i Federacije žena Kube. Istovremeno na razmatranje pred javnost bio je stavljen predlog novog ustava Kube. Vilma Espin insistirala je, uprkos jakom otporu koji je postojao u javnosti i političkom vrhu, da se u ustav kategorija braka ozvaniči kao zajednica dva lica, nezavisno od njihovog pola. Rad Kubanskog nacionalnog centra za seksualno obrazovanje i pored otpora koji su pojavljivali uspeo je da omogući da Ministarstvo zdravstva Kube garantuje posebnu zdravstvenu pažnju prema transseksualnim osobama shodno njihovim potrebama koje uključuju i besplatnu promenu pola. Ove operacije su prvi put izvedena 1988. godine, ali su prekinute zbog nerazumevanja društva i ekonomskim problema nastalih 90-tih godina prošlog veka. „Mi tražimo promene u porodici koje uključuju pravo gej ljudi da legalizuju svoje brakove. Mi takođe radimo na promeni zakona o identitetu koji će olakšati transseksualnim osobama da promene svoj pol u ličnim dokumenatima, bez obzira na operaciju promene pola. Jer nisu svi
od njih automatski kvalifikovani za operaciju pola, ali ipak društvo treba da im to prizna u skladu sa njihovim rodnim identitetom, a ne biološkim polom“ - izjavila je govoreći o problemima transrodnih osoba na Kubi. Njena zalaganja rešavanju ovog složenog problema dovela su do mnogih krupnih promena kada je u pitanju odnos prema transrodnim osobama. Primera radi, Adela Hernandez rođena kao Jose Agustin Hernandez, žrtva decenijske diskriminacije i torture, izabrana je za poslanika na izborima za lokalnu skupštinu Caibariena, čime je ušla u istoriju ove karipske zemlje kao prvi transseksualni poslanik. Adela Hernandez rođena je u malom mestu u centralnoj kubanskoj provinciji Villa Clara. Ona je posle izbora izjavila da će se boriti za punu ravnopravnost homoseksualaca na ostrvu, posebno transseksualnih osoba, dodajući da sebe„od detinjstva doživljavala kao ženu zbog čega je naišla ne samo na osudu okoline već i porodice. Ipak, vremena na Kubi su se promenila, seksualna orijentacija ne određuje da li ste revolucionar ili ne, bitno je kako se osećate iznutra. Boriću se za zajednicu“. Naravno, nije oduvek bilo tako. Na Kubi je postojalo sistematska diskriminacija i proganjanje LGBT populacije, posebno muškaraca. Sada već bivši predsednik Kube Fidel Kastro javno je rekao da su postojali momenti „velike nepravde“ protiv gej populacije, dodajući, „Ako je neko odgovoran, to sam ja“ iako „nisam imao lične predrasude o gej muškarcima i lezbejkama. To je bila stvar kulture, kao sto se desilo sa ženama. Revolucija to nije nikada propagirala, sasvim suprotno od toga; morali smo naporno da radimo da se oslobodimo rasnih predrasuda. U
vezi žena, bilo je jakih predrasuda, podjednako snažnih kao i u slučaju homoseksualaca. Nemam nameru da sada tražim izgovore, jer preuzimam svoj deo odgovornosti. Ja sam zaista imao neke druge ideje vezane za to pitanje. Imao sam neka svoja mišljenja, i bio sam prilično protivan bilo kojoj vrsti zlostavljanja i diskriminaciji, jer bilo je mnogo predrasuda u tom društvu. Čitave porodice su patile zbog toga“. Od 1983. godine sa pojavom AIDS-a na Kubi počinje projektovanje državne politike za prevenciju i lečenje HIV/АIDS-a. Svaki pacijent zaražen virusom imao je i ima i danas svu medicinsku pomoć o trošku države. Iako su lekovi vrlo skupi, kao i prevencija, to su osnovni da se izbegne širenje epidemije. Iako je Kuba održava najniži nivo infekcije u regionu i svetu, stopa obolelih stalno raste, tako da je i dalje potrebna mnogo efikasna prevencija i lečenje. Kuba kondome donira i distribuira besplatno kao deo aktivnosti obrazovnog centra širom zemlje. Zahvaljujući ovom efikasnom radu HIV infekcije se retko javlja kod adolescenata. Na Kubi trenutno postoji politika tolerancije i otvaranja prema različitostima, ali ne treba zaboraviti činjenicu da su na Kubi i dalje prisutni snažni ostaci mačizma koji pružaju žilavi otpor prema novom kursu koji Kuba zauzima prema LGBT populaciji. Marijela Kastro ipak veruje da će se kubansko društvo odlučno suprotstaviti predrasudama i diskriminatorskom ponašanju koji počivaju na boji kože, polu, religijskim uverenjima, seksualnoj orijentaciji i teritorijalnom poreklu čime će se poboljšati i odnos prema LGBT populaciji i omogućiti njihov normalan život.
Vodič kroz gej Srbiju
intervju
Kristina
Razgovarao: Predrag Azdejković
K
ristina Kovač je bila jedna od retkih javnih ličnosti koja je ove godine podržala Paradu ponosa i pozvala druge javne ličnosti da učine isto. Kristina se u žižu javnosti vratila emisijom X faktor, ali i svađom sa sestrom Aleksandrom. S njom smo razgovarali o gej paradi, muzici, privatnosti i šta je čini srećnom. Jedna si od retkih javnih ličnosti koja je podržala Paradu ponosa i pozvala javne ličnosti da putem društvenih mreža propagiraju toleranciju. Naljutila te je njihova tišina? Jeste. Ljuti me i uvek će me ljutiti iz razloga što su svugde u svetu umetnici većinom ljudi koji šire i propagiraju toleranciju, mir i ljubav, samo kod nas svi ćute i mere da li će izgubiti manje ili više publike ako kažu šta misle. Meni je to degutantno, jer ne možeš voleti nečiji rad, nečije pesme, nečiju emociju ako ne znaš ko je ta osoba. Mi za više od pola ljudi sa domaće "estrade" nemamo pojma ko su, jer se ne otkrivaju, ne otkrivaju svoja mišljenja, stavove, razmišljanja. Inače, imala sam prilike da sa jednom od estradnih ličnosti pričam o Prajdu, i žena, čiji je najbliži saradnik vrlo očigledno gej, mi je ispričala onu standardnu priču, koja upravo sama i dokazuje diskriminaciju, o tome da ona nema ništa protiv ali da "oni to rade u svoja četiri zida, neću da mi sinovi to gledaju". Pre svega sam bila zapanjena licemerjem, jer da nekome najbliži saradnik pa i prijatelj bude gej, i još par bliskih ljudi sa strane, a da ta osoba ima takav stav, to je neshvatljivo. Moj stav je da svaki dobar roditelj za 3 minuta to može da objasni svom detetu, i da će dete razumeti to na zdrav način. Homoseksualnost nije zarazna, nije to društveni pokret i trend, to je nešto što nije stvar izbora, već je, kao i sve seksualno, na primalnom nivou, a NIKOGA NE UGROŽAVA. Ovo kažem zato što je dušebrižnici često porede sa pedofilijom i zoofilijom, što je neizmerno glupo. Kako objašnjavaš da javne ličnosti u Srbiji www.optimist.rs
Agresija je najs retko kad koriste svoj status za promovisanje određenih društvenih vrednosti i pozitivnih promena, osim kada je u pitanju promovisanje neke političke partije? Time što im je novac najbitniji. To je užasan strah od gubitka pozicije i publike, i govori mnogo o njima. Najsrećnija sam na svetu što bih radije gladovala nego bila u tom mentalnom toru. To samo pokazuje ko je sve kod nas počeo da se bavi npr. muzikom, i sa kakvim razlozima. Gej populacija je često na meti kritike, između ostalog i zbog toga što đuska uz turbo folk hitove Cece, Jece i ostale dece... Da li ti deliš ljude na one koji slušaju "normalnu" i "nenormalnu" muziku? Da li o muzičkim ukusima treba raspravljati? Haha, moji stavovi o tome su naširoko poznati. Ja se i dalje naježim kada ispred mene na pešačkom prođu kola se nekim mladim unutra, ono sve moderno, ludilo, hipsteraj, a iz njih trešti neki teški narodnjak. Meni je TO protivprirodno, a ne biti GEJ. To je generacijska stvar - tu muziku od omladine po gradovima nije slušao niko kad je moja generacija stasavala, a naročito ne da se time hvali iz fensi automobila. Narodna muzika bila je za starije ljude, penzose, dok su mladi slušali pop i rok, kao ostatak sveta. Ljude delim na dobre i loše, ali svakako je i muzički ukus jedan od kriterijuma po kojima o ljudima formiram mišljenje. Nije sve za svakoga. Posle ove vremenske distance koji su tvoji utisci kad je u pitanju X faktor i sva dešavanja nakon njega? Jednom će verovatno isplivati sve što se dešavalo iza kulisa u produkciji tog šoua kod nas. Tu ima materijala za memoare, i jedno je od stresnijih iskustava koje sam doživela. Sam šou je predivna stvar, i trebalo bi da bude veliko zadovoljstvo učestvovati u njemu, što sam sigurna da i jeste, kada su producenti na mestu. Tu mislim isključivo na produkcijsku kuću koja je šou realizovala, ne na tv Pink. Nažalost, mislim da je
a kovač
strašnija stvar na svetu svima jasno da to nije bio slučaj kod nas, i da se stvar raspadala po šavovima. Mislim da je nama iz žirija, kao i kandidatima, to najteže palo, jer smo mi svoja imena i svoj profesionalni ugled stavili u službu tog šoua, a ljudi koji su vukli konce nisu radili stvari onako kako treba i kako je standard. Svakako, gomila ljudi i kreativaca koja je taj šou gradila je razlog što smo uopšte uspeli da napravimo stvar da bude iole gledljiva. Jako sam tužna što je zbog loše produkcije, baš ovaj, svetski gledan šou, imao tako loš rezultat na kraju. Čula sam da licenca odlazi u druge ruke, što uliva nadu da će stvar da se popravi. Po mišljenju mnogih naših čitalaca X faktor je obeležilo skandalozno ponašanje Željka Joksimovića nakon prvog nastupa Fifi. Da li bi Fifi imala veće šanse za uspeh da je naše društvo tolerantnije? Ja nisam rodila Željka, te za njegove stavove ne mogu da odgovaram. Fifi je jedna divna osoba, kog god pola na kraju izabrala da bude, i to je samo dokaz da ljudi koji sude po drugim kriterijumima uglavnom pogreše. Željko bi to i znao, da je odvojio vreme da se sa Fifi bolje upozna. Sa druge strane, mislim da je urađena dobra stvar na promociji tolerancije, i da je Fifi u emisiji uspela da stigne dokle je, po mom mišljenju kao njene mentorke, najdalje mogla (na osnovu rada, talenta, posvećenosti i profesionalnosti). S druge strane mnogi mediji smatraju da su sukobi između tebe i Željka Joksimovića obeležili takmičenje i ukrali show. Koliko je sve to bilo naporno za tebe? Slažem se, mislim da bi, bez činjenice da se Željko i ja oko većine stvari nismo slagali, publika dobila prilično dosadan šou. Ali isto tako, bitno je da ljudi shvate da ništa od toga nije bilo namešteno - desilo se spontano i prirodno, meni je već na audicijama išlo na nerve insistiranje na Vodič kroz gej Srbiju
intervju srpskom jeziku, jer je kandidatima rečeno da spreme šta žele. I tako je sve krenulo. Mi se ne slažemo po većini važnih životnih pitanja, i to je ono što je izbijalo u prvi plan u našoj komunikaciji. Takođe je bilo jako važno da se međusobno poštujemo u tom profesionalnom smislu, inače do sukoba ne bi ni dolazilo. A suštinski, jedina stvar koja mi je padala teško su bili tabloidi i spletke, nisam dozvoljavala da mi iko stavlja reči u usta. Iako grupe K2 odavno nema, ti i Aleksandra činite sestrinski paket, te javnost često zanima da li ima rivalstva, da li ste u svađi… Neću upasti u taj kliše, te me više zanima kako se boriš sa potrebom medija i javnosti da zna stvari iz tvog privatnog i intimnog života? Pa, to je jednostavno,. Ja sam osoba koja, kad nešto konkretno ne radi, npr. album, X faktor, neki nov projekat, nestane iz medija. Ne idem na evente i žurke, ne odazivam se pozivima za intervjue, ne pravim skandale. Samim tim, lako je to kontrolisati. Što se tiče društvenih mreža, ono što želim da zadržim za sebe i prijatelje, to ide na privatni profil, na javni idu sve stvari kojima želim da izvršim neku formu uticaja na dru-
intervju
J
ohn Waters nije mogao ni da zamisli da bi nekome palo na pamet da uradi retrospektivnu izložbu njegovih radova, a još manje da to uradi ugledno njujorško Filmsko društvo Linkoln centra. Johna Watersa je lako potceniti. On se, zajedno sa svojom trupom Dreamlanders iza koje se kriju ljudi koji su spremni da zaborave na svoje dostojanstvo ako je u pitanju neka bolesna perverzija, kao režiser i scenarista uvukao u njujoršku alternativnu scenu sa svim svojim prljavštinama u glavi. U Watersovom umu komedija je bezgrawww.optimist.rs
John W nična. Od svojih kraćih debitantskih ostvarenja sve do prvog pravog filma "Modno Trasho" Waters obožаvа dekаdenciju. Loše je dobro, ružno je lepo, bolesno je smešno. Nije dopustio dа mu tаmo neke konvencije dаnаšnjice i većinа određuje štа je umetnost. Poslušаo je Ničeа i sаm odredio ono što je prihvаtljivo i ono što čini umetnost. Čаk tvrdi dа su prvi filmovi delimično finаnsirаni krаđom po prodаvnicаmа. Da li bi trebalo da se smejemo sceni u kojoj lezbijska rvačica pokazuje svoj ogroman penis, rezultat brzopotezne promene pola, ili kada se dvoje ju-
štvo. U principu, mediji znaju sa čime mogu da računaju a sa čime ne, što se mene tiče. Gejeve i lezbejke širom sveta uhvatila je bračna groznica i svi bi da se venčavaju. Da li kao osoba koja je prošla kroz bračne vode, imaš neki savet, poruku? Dobro birajte. I trudite se da to radite u tridesetim, ne u dvadesetim. Gej parada je opet u centru pažnje i to je pitanje koje ponajviše polarizuje ljude u Srbiji i izaziva žustre rasprave. Kako reaguješ na homofobične komentare ljudi u tvojoj bližoj okolini? U mojoj bližoj okolini nema takvih komentara, jer se ne družim sa homofobičnim ljudima. Ono gde reagujem jako, jako burno, su društvene mreže. Provedem neko vreme prepirući se sa agresivcima i primitivcima, i bude mi odmah jasno da nisu dovoljno inteligentni da bi čovek mogao išta da im dokaže, ali to i dalje pokušavam, jer neću da se povlačim pred glupošću, dovoljno su to pristojni ljudi radili u poslednjih 20 godina u Srbiji. Moj stav je da svako kome smeta da ova grupacija jednom godišnje prošeta Beogradom ima neki problem sa sobom. Koji i kakav, pitanje je.
Kod muškaraca to često bude latentni homoseksualizam prikriven mačo ponašanjem, kod žena da nisu dovoljno lepe, pa se ljute što im gejevi kradu ono malo muškaraca što im ostaje... Ja sam pacifista, i smatram da je agresija najstrašnija stvar na svetu. Čuvena teza da su krivi gejevi što su izašli na ulicu, a ne divljaci što su razbili i zapalili pola Beograda i pretukli mirne ljude je katastrofalna i skandalozna. Dokle god država bude posustajala pred divljaštvom, ovde će da vlada bezakonje. Zbog toga sam naročito ljuta na Demokrate, što su ustuknuli i dozvolili vladavinu Obraza, 1389, i sličnih "porodičnih" organizacija. Baš bih volela da čujem na koji način to oni štite porodicu nasilnim teranjem nekoga da ne bude gej? Kako to funkcioniše? Zabraniš pederluk, i odjednom su svim gejevima privlačne žene! Baš intelektualna teorija! Životom u Srbiji osuđeni smo da previše pričamo o nasilju, ekonomskoj krizi, siromaštvu… a pošto ovaj magazin nosi naziv "Optimist" red je da tako i završimo ovaj intervju. Šta tebe čini iskreno srećnom? Moj čovek i moje dete, da budemo zdravi, i čine me srećnom snovi koje sanjam čak i kad je sve oko nas strašno, a u poslednje vreme jeste.
Waters pedeset godina karijere naka filma “trpaju” iznad kokoške koja želi da pobegne? Danas je John Waters postao brend. On nastupa, piše knjige, vodi tv emisiju i oblikuje mejnstim scenu tako da ona može da svari sve ono što on servira još od sedamdesetih godina. Nije režirao još od 2004. godine, ali to je još uvek onaj čovek koji je progurao Divine u jedan od najpoznatiji mejnstrim film 1988. godine - "Hairspray". Njegov humor se ušunjao u Holivud preko ostvarenja poput "Serial Mom", "Pecker" i "Cecil B. DeMented". Vodič kroz gej Srbiju
intervju Da li ste završili sa režiranjem? Da li su filmovi i dalje bliski i dragi Vašoj duši? Waters: Da, ali ja samo želim da ispričam priče. Nakon mog poslednjeg filma nisam mogao da nađem sredstva za snimanje narednog. Klima u filmskoj industriji se promenila. Oni žele da napravim film bez para. Moja poslednja knjiga se nalazila na listi bestselera tako da sam tu prošao mnogo bolje. Ali napraviću još neki film. Do sada sam snimio šesnaest filmova, nije da nisam pričao priče kroz taj medij. Ja idem tamo gde ljudi žele da im ja pričam priče. Nastupam u pozorištu, pišem knjige, izlažem fotografije – ja sam čovek sa nekoliko karijera. Moj raspored je pun naredne dve godine. Još uvek imam sastanke u vezi sa dogovorom oko snimanja filma "Fruitcake" koji je parodija na dečje božićne filmove, ali videćemo. Ne znam da li će taj film da bude snimljen, ali i ako ne bude, ja imam još toliko mnogo projekata. Izvukli se Edith Massey sa njenog regularnog posla da bi je ubacili u projekte poput "Pink Flamingos", "Female Trouble" i "Desperate Living"? Waters: Ona bi ponekad u sred snimanja izgovorila glasno radnju koju je trebalo da odigra i koja je u scenariju bila napisana u zagradi. Edith je bila naturščik. Ona je volela da bude u filmu. Volela je pažnju i uzbuđenje. Ali je mrzela da pamti tekst. Imala je problema s tim. Ona je ipak bila deo našeg ansambla. Možete da je vidite u filmu "Pink Flamingos" kako sedi u svojoj ogradici, nju i njene grudi. Izluđivala je ostale glumce kada je grešila sa svojim tekstom. Ipak, Edith je imala nastup i ličnost koju normalne holivudske glumice nikada ne bi mogle da odigraju. Bila je stvarna. Ona je i pored svega u stvarnosti bila slatka ženica koja radi svoj mali posao. Volela je svoju ulogu u filmu "Desperate Living" jer je dobila kostim kraljice. Nije bila gola. "Pink Flamingos" je bio ozbiljan produkcijski korak napred u odnosu na Vaša ranija ostvarenja. Kako ste uspeli da nađete finansije za film? Waters: Pare za taj film mi je pozajmio moj otac. Vratio sam mu svaki dolar zajedno sa kamatom. On nikada nije odgledao taj film. Bio je užasnut njim. Ali to je bila ljubav. On je znao koliko sam opsednut filmom i bio je iznenađen kada sam
www.optimist.rs
mu vratio novac. Moji roditelji su finansirali sve moje filmove na početku. Ja sam im vraćao novac, a onda ponovo pozajmljivao da bih snimio naredni. Za "Pink Flamingos" su mi rekli da im ne vraćam novac već da ga odmah uložim u naredni film. "Ne moraš da ideš na koledž, ali nemoj od nas da tražiš još novca", rekli su mi. Da li je bilo teže da radite filmove kada ste započeli saradnju sa filmskim studijima koji nisu bili Vaš otac? Waters: Dobio sam novac za "Desperate Living" i delimično za "Polyester", ali to je bilo dok sam radio za New Line Cinema, dakle ipak još uvek nije bio pravi Holivud. Podržavali su me tokom tog perioda. Za njih sam uradio "Hairspray", "Pecker", i "A Dirty Shame". Bob Shaye iz ove kuće mi je bio najveća podrška u holivudskom sistemu. Jedini put kada je za mene bilo lako da nešto uradim bilo je posle filma "Hairspray". Kada sam nakon toga predložio projekat "CryBaby" svi su želeli da to uradim. Tada mi je dosta pomogao moj prijatelj, autor filma "Revenge Of The Nerds", Jeff Buhai koji mi je pokazao kako bih trebalo da uradim stvar. Moji agenti su tada
bili advokatski tim. Svaki studio je želeo da to uradimo. Bio sam uzbuđen. Sećam se kada smo za "Hairspray" imali prikolice na snimanju. Sada, za "Cry-Baby" smo imali kranove i velike reflektore. Bio sam zapanjen. "Polyester", "Hairspray" i "Cry-Baby" su Vas udaljili od avangarde. Da li je to bio Vaš izbor ili su Vas naterali? Waters: Nikada nisam pisao "Hairspray" sa idejom da to bude komercijalni hit. Slučajno sam se bavio temom tinejdžerskog plesnog takmičenja u Baltimoru. Ta tema nije užasavala ljude, ali sam bio iznenađen kada je prošla. Kada sam snimao "Cry-Baby" to je bio mjuzikl o pedesetim godinama, tako da sam odmah znao da to nije film za ponoćne projekcije. Nije ni trebalo da bude. Budžet je bio oko jedanaest miliona dolara. Ja sam realista. Znam da što više novca ljudi daju oni će imati više smernica. Ako želiš da radiš film bez smernica radi ga bez para. Ali ja sam ga uradio i krenuo napred sa njim. Hteo sam da dosegnem što više ljudi sa njim. U filmu "Cry-Baby" devojka plače i pije sopstvene suze. Teško da je to izdaja principa. Često u šali kažem da želim da izdam sebe, ali da niko ne želi da me zakupi. Mnogi smatraju da je "Serial Mom" Vaš najčudniji film. On je imao konvencionalnu glazuru, ali je sadržina bila sadistička. Waters: Mislim da je to moj najbolji film. Možda. Ne zbog glumačkih zvezda koji se pojavljuju u njemu već zato što sam za njega imao dovoljno novca i znanja o tome kako se prave filmovi. Nema Divine u ovom filmu. Možda je moj najbolji film u kome se ona pojavljuje "Female Trouble" zato što je to jedni film koji sam napisao za nekoga ko je tako ekspresivan. Ima li momenata u vašim filmovima gde rečenice u vašem scenariju prevazilaze prvobitne namere? Waters: Postoji rečenica u filmu "Female Trouble" koja je toliko bizarna da me ljudi često zapitkuju za nju. To funkcioniše. "Ne bih sisala tvoj jadni kurac čak ni da se gušim, a da se kiseonik nalazi u tvojim mudima!" Neki od dijaloga, način na koji su izgovoreni, odglumljeni - postigli su tačno ono što mi je i bila namera. Ja ne sedim i ne gledam moje filmove, ali mi ih ljudi često citiraju.
Vodič kroz gej Srbiju
socijalizacija
homoseksual
Piše: Nemanja Marinović
O
vogodišnja Parada ponosa, osim konačno uspešno održanom šetnjom, skrenula je pažnju javnosti i promotivnim spotom u kome se, između ostalog, pojavljuju i dve majke sa decom predškolskog uzrasta. Slično kao prošle godine, kada je održana izložba “Naše kvir detinjstvo” u organizaciji OGHOBG, prašina se podigla oko “homoseksualne propagande”. Po ko zna koji put, na temelju plitkih socijalizacijskih objašnjenja, imamo pokušaj negacije (homo)seksualnosti dece. Ta socijalizacijska objašnjenja uglavnom se vode logikom “šta gledaš – takav ćeš i biti” (što dalje implicira da ćeš ako gledaš National Geographic zasigurno postati panda, (kao što neko reče u jednom sjajnom tvitu) i imaju političke implikacije na polju glorifikacije besmislenih zakona kao što je recimo (ne)čuveni Putinov zakon. U slučaju prošlogodišnje izložbe, glasnogovornik ove teme bio je funkcioner DSS Nebojša Bakarec, koji je u prepiskama, otvorenim pismima i odgovorima na otvorena pisma između ostalog tvrdio da je stav da deca mogu biti gej “opasan”, da se sprovodi “agresivna gej propaganda” i da “decu ne treba stavljati u bilo kakav seksualni kontekst jer to predstavlja prvi korak ka krivičnom delu pedofilije”, uz povike da treba zaštititi tradicionalnu porodicu što za cilj svakako ima stvaranje antagonizma homoseksualnost porodica. To je uostalom i dverjansko (jedino?) polje delovanja. Drugi cilj ovakvih, naizgled bezazlenih konstrukcija, je da se pojmovi homoseksualnost i pedofilija stalno pojavljuju zajedno, kako bi došlo do normalizacije stava da jedno s drugim ide “u paketu”. Prvo na nivou diskursa, a kasnije i u društvenoj svesti jer diskurs konstruiše stvarnost. Ovo je uostalom i polje delovanja crkvenih zvaničnika. Paradoks. Ove godine, međutim, glasnogovornik je jedan psiholog, Žarko Trebješanin, poznat po ranijim izjavama o tome kako “gejevi mašu crvenom maramom” iako “nisu diskriminisani u ovom druwww.optimist.rs
ako gledaš National Ge štvu”. Iz biografije ovog psihologa, na prvu loptu, možemo zaključiti da je upoznat sa delom Sigmunda Frojda (čak je napisao i knjigu o njemu), kao i Kinzija ili nekih istraživača poput recimo Mastersa… Za njega dečija seksualnost ne bi trebalo da bude tabu tema, pa se pretpostavljam ne bi ni usudio na nepromišljene izjave poput Bakareca. Zato je u svojoj milion puta medijski prenetoj izjavi iskusno izbegao da o ovome govori. Trebješanin drži liniju da je pojavljivanje dece u spotu “neumesno”, ali argumentaciju ne zasniva na psihologiji, već sopstvenom tumačenju Konvencije o pravima deteta po kojoj deca ne bi smela da se pojavljuju u spotovima koji imaju političku konotaciju, kao i iznetoj mogućnosti da kada porastu
lna deca
ographic postaćeš panda ta deca možda neće biti ponosna što su bila deo svega toga. I ma koliko uvaženi psiholog isticao da poštuje manjine, ovde isplivava duboko ukorenjena homofobija suptilno provučena kroz pretpostavku da je podržavanje LGBT populacije nešto čega se treba stideti. U problematiku toga šta se sve može smatrati “političkom konotacijom”, na ovom mestu neću ulaziti. Takođe, ne bih ulazio ni u problematiku objašnjavanja dečije potencijalne (homo)seksualnosti jer, iako podosta o tome znam, ne mislim da sam dovoljno kompetentan da o tome govorim. Posebno sa stanovišta biologije i genetike. Ono što se svakako mora podvući, to je da ovo polje nije dovoljno istraženo i nema neoborivih dokaza da homoseksualnost uslovljava biologija, genetika, psihologija ili kultura. Mnoga pitanja nemaju odgovore – kako je “gej gen” opstao, ako evolucija favorizuje heteroseksalno ponašanje zbog reprodukcije kako je homoseksualnost opstala do sada? Šta je njena funkcija u tom slučaju? Ako će gej brakovi socijalizovati gej decu, zašto onda strejt brakovi nisu socijalizovali isključivo strejt decu? Ako nema dokaza da se deca rađaju kao gej orijentisana, koji su dokazi da se rađaju kao strejt orijentisana? Ako postaješ “ono što gledaš”, kako su se onda gej deca socijalizovala gledajući iste Diznijeve crtaće kao strejt deca, uprkos tome što su izrazito homofobični i što ne samo da prikazuju samo jedan poželjan oblik seksualnosti, već prikazuju samo jedan poželjan oblik muškosti, ženskosti,
telesne lepote… Ko je tu decu naučio da budu gej? Ako “heteroseksualna propaganda”, uprkos apsolutnoj dominaciji na svim strukturalnim nivoima, ne uspeva – zašto se plašimo da bi “homoseksualna propaganda” uspela? Na kraju krajeva, kao što je lepo primetila psihološkinja Liza Dajmond – “Ako je biti strejt tako prirodna stvar, zašto zahteva toliki nadzor?” Na sve ovo se u suštini ne želim osvrtati iz jednog jedinog razloga – I don’t care! Ne zanima me zašto je neko gej, kao što me ne zanima ni zašto je neko levoruk, ili neko ima plave oči. Razlog je prost - ovakve rasprave, ma kako bile vođene, u osnovi su heteronormativne i tretiraju homoseksualnost kao devijaciju kojoj se mora pronaći “uzrok”, što dalje implicira da se potencijalno može i “lečiti”, ako se otkrije šta je uzrokuje. Heteroseksualnost, nasuprot tome, ostaje utemeljena kao “normalna” kategorija na osnovu koje se pozicioniraju svi ostali “devijantni” oblici. Povucimo ovde paralelu sa levorukim ljudima. Uzroci levorukosti su manje-više objašnjeni, ali nauka ne pokušava da pronađe lek, levorukost je normalizovana. Levoruki jesu bili anatemisani kao nevešti, jesu bili diskriminisani u prošlosti i primoravani da pišu desnom rukom, ali nikad nisu bili suočeni sa sistemskim uništavanjem, progonima ili kažnjavani smrću. Njihova normalizacija je prošla glatko. Da li možemo da preuzmemo taj rizik i kod neheteroseksualnih ljudi i da li je društvo spremno da preuzme odgovornost da, ukoliko se “uzrok” pronađe, neće biti represivnih i nasilnih mera “lečenja”? Ukoliko i ne dođe do tog “crnog scenarija”, nego otkriće uzroka dovede do normalizacije homoseksualnosti, da li će to dovesti i do ravnopravnosti? Levoruki ljudi su još uvek “egzotični” većinskoj populaciji i još uvek se na njih pokazuje prstom “jao vidi, pa on je levoruk!”, iako svakako ne sa antipatijama. To je benigno u odnosu na to da se levoruki svakodnevno suočavaju sa sistemskim ograničenjima, kao što je recimo otežano ili onemogućeno rukovanje pojedinim aparatima ili mašinama koje su konstruisane za desnoruke. Šta nam onda garantuje da će neko otkriće revolucionarno poboljšati položaj homoseksualaca? Što se mene tiče, dovoljno je jedno – some people are gay, some people are str8 GET OVER IT. Vodič kroz gej Srbiju
modiranje
Prsluk Savršen komad za prelazno doba godine, ali i za one poput potpisnika ovih redova koji ne vole teške i ogromne zimske stvari već naginju slojevitom odevanju. Prsluk kao savršen izbor za sezonu , za svaku kombinaciju pa čak i onu vrlo poslovnu i elegantnu bez obzira što ga negde vidimo kao sportski komad garderobe. Brendovi na koje nalećete u našoj zemlji imaju odličnu ponudu vrlo sličnih pa i skoro identičnih prsluka koji bi vam mogli obeležiti ovu jesenju sezonu!
www.optimist.rs
urbanlook.info uređuje: srđan šveljo
Tvid blejzer Više od veka tvid je materijal kojem se samo prepustite i uživate u sebi kao da ste pravi engleski lord ili princ. Kvalitetan, klasičan, elegantan, muževan, sportski... blejzer od tvida je komad kojim će svaki vaš outfit dobiti na ozbiljnosti i na sigurnoj izvornoj muževnosti. Savršen uz džins, i uz skinny pantalone zemljanih i ciglastih tonova.
Zelena Svaka sezona dobije svoju boju i ona je nekako obeleži. Bez obzira što se to nekako vrti u krug mi se odmah latimo iste boje i svi smo joj odani i posvećeni... makar dok traje sezona. Zelena dugo nije bila u opticaju, sve njene nijanse, ali najviše one maslinaste i tamne. Zelena kao jedan deo na vama, kao modni detalj ili kompletan outfit. Iskoristite neki od zelenih komada kojeg ste se odavno dorekli. Vreme je da ga opet vratite u život.
XXL sportske torbe Velike, sportske pomalo luksuzne, a opet univerzalne muške torbe apsolutni su trend, ali i potreba. Jednostavnih boja i bez preteranih infantilnih dezena, torbe ovih oblika poslužiće savršeno za vikend putovanje, kraći odmor, odlazak u teretanu, ali i za neki malo ozbiljniji šoping. Vodič kroz gej Srbiju
modiranje
Aesop Marrakech Intense
Bvlgari Man In Black
Calvin Klein Euphoria Gold
Ferrari Vetiver Essence
Bleu De Chanel
Aramis Adventurer
Guerlain L'Homme Ideal
Joop! Homme Extreme
Ombre Indigo By The Olfactive Studio
Top 10 novih parfema Floris Jermyn Street
www.optimist.rs
Iz godine u godinu pojavljuju se neki novi mirisi kojima osvajamo ili nas osvoje. Velike modne kuće, brendovi, dizajneri postali su upečatljivi i prepoznatljivi i po svojim mirisnim notama, a ne samo po garderobi koju dizajniraju. I ova sezona ima neke svoje novitete i među njima favorite. S obzirom na dobru opremljenost domaćih parfimerija potražite neki od sledećih TOP 10 novih mirisa i krenite u ono pravo muško osvajanje!
KICK Jedan od najpoznatijih gay porno glumaca Francois Sagat ima i svoju kolekciju veša, čarapa i garderobe. Poslednju kampanju koja žari i pali na internetu uradio je sjajan dvojac Exterface Studio, a među ovim zgodnim modelima je i naš Bluegray.
Jennifer Hudson - JHUD Ovim albumom samo je još jednom pokazala koliko je dobra i koliko je zasluženo na samom vrhu od kada se pojavila na muzičkoj sceni. Album prepun savršenih disko i rnb uticaja prijaće svakome ko je muzički evoluirao. Uticaji Michael Jacksona, Grace Jones, ali i Whitney provejavaju kroz album i ova jesen bi bila zaista melanholična bez ovakvog izdanja.
MADE IN SERBIA George Styler je još jednom pokazao koliko je jedinstven, originalan, i koliko više nije samo naš, već njegovu modu voli i želi ceo svet. Na poslednjoj Nedelji mode u Londonu još jednom je zablistao sa svojom novom kolekcijom i ono što ga sigurno vodi dalje jesu novi uspesi, nove zvezde i neke nove inspiracije pretočene u kolekcije kojima ćemo se diviti u budućnosti.
FRIZ ŠIZ Jesen se pomalo osvrće na proleće i leto, ali pomalo zadire i u neka stara vremena, ono što je sigurno jeste da ovaj trend može biti aktuelan i duže od jedne sezone i samo je stvar vašeg izbora i igre tj. ophođenja prema kosi/frizuri. Prednost današnjeg načina šišanja, ali i samog trenda je baš u tim varijacijama na temu. Vodič kroz gej Srbiju
rubrika METODOLOGIJA: Kada govorimo o proizvodima za negu lica i tela koristio sam sledeće kategorije selekcije: Ambalaža – proizvodi koji sadrže supstance koje imaju efekat na poboljšanje kvaliteta kože moraju biti upakovane u ambalaži koja ne propušta svetlost i koja minimalizuje prisustvo vazduha. UV faktor – glavni uzročnik prevremenog starenja kože su oštećenja koja nastaju usled izlaganja suncu. Svaki proizvod za dnevnu negu mora da sadrži UV filtere i to ne manje of 30 SPF. Aktivne supstance – aktivne supstance možemo podeliti u četiri kategorije: jedinjenja svojstvena koži, antioksidansi, ćeliski komunikatori, umirujuća jedinjenja. U idealnim okolnostima posmatrali bi i koncetracije aktivnih jedinjenja ali ove informacije nisu uvek lako dostupne. Samo proizvodi koji zadovoljavaju sve kategorije mogu biti ocenjeni kao izvrsni.
Oceni ugostiteljskog objekta treba pristupiti sa nekoliko strana: Pitanje kvaliteta hrane se delimično svodi na individualni ukus, ali hrana mora biti sveža i pripremljena od kvalitetnih namernica te da u smislu termičke obrade i slaganja osnovnih ukusa odgovara opšte prihvaćenim standardima a ponuda mora ogovarati ceni. Usluga često igra jednaku ulogu kao i kvalitet hrane i pića. Konobar mora da ima blagonaklon, prijatan i pozitivan odnos te je dobro da izlazi u susret zahtevima potrošača. Mora biti informisan u svakom trenutku o sastavu jela i pića pa i metodu pripreme. Enterijer je kriterijum sa kojim se dosta može kockati, ali pored toga da li je objekat lep ili nije važniju ulogu igraju tehnički detalji, na primer da li ima pristup osobama sa invaliditetom, da li je toalet jasno obeležen, pitanje ventilacije, kao i širenja mirisa iz kuhinje. UREĐUJE: MLADEN ANTONIJEVIĆ PRILJEVA
Vichy liftactiv CXP bio-lifting daily care anti-wrinkle and firming
V
ichy predstavlja jedan od omiljenih kozmetičkih brendova u Srba... šta više, kada laik želi da demonstrira kako koristi dobru negu on, neverovatno često, navodi neku od Vichy krema. Ova izjava je potom praćena pozitivnom emotivnom reakcijom kao i kvalifikacijama o izuzetnom kvalitetu kreme ali, interesantno, trenutno ne koristi proizvod u pitanju. Na pitanje zašto, ako je već tako superiornog kvaliteta, obično dobijem odgovor kako je suvise skupa. Ovo je legitimna zamerka i duboko realna odluka, ali budimo iskreni da ukoliko iko od nas nabasa na kremu ili proizvod koji u merljivom obliku transfomiše našu kožu, uradićemo dosta toga kako bi uštedeli novac za proizvod koji nam sustinski pomaže. Inače ova privremena oduševljenost Vichy proizvodima proizlazi iz odlične vidljivosti brenda, koji se, bukvalno, nalazi u svakoj apoteci kao i drugih marketinških strategija lukavo upakovanih u naučno-dermatološki kontekst sa
www.optimist.rs
kojim ovaj, još jedan u nizu od Lorealovih brendova nema apsolutno nikakve veze. Vichy je inače postao i sinonim za neslanu šalu kada govorimo o famoznim istraživanjima o efikasnosti proizvoda rađenih na 30 žena u trajanju od 4 nedelje. Da ne bude zabune, ovaj brend poseduje nekolicinu proizvoda koji su dobri za hidrataciju, ali u odnosu na naš metodološki okvir, spadaju u nama potpuno nezanimljive proizvode. Takođe strašno nas „intrigira“ njihova opsednutost termalnom vodom za koju se smatra da umiruje, jača odbrambeni mehanizam kože i pomaže u borbi protiv slobodnih radikala usled prisustva minerala i soli u tragovima. Da budemo jasni, nema dovoljno upečatljivih dokaza koji podržavaju ove tvrdnje pa se postavlja pitanje zašto Vichy u svom marketingu stavlja konstantan akcenat na svoju termalnu vodu. Takođe ako je termalna voda zaista toliko dobra zašto se ne nalazi u nizu drugih brendova koji su u istom vlasništvu. U svakom slučaju, za vas smo izabrali jedan proizvod koji možemo okarakterisati kako dobar. U pitanju je Liftactiv CXP bio-lifting daily care anti-wrinkle and firming. Ovaj proizvod predstavlja dobar izbor za hidra-
taciju normalne i suve kože sa adekvatnom UV zaštitom u odnosu na navedeni filter od 20SPF mada mi preporučujemo faktore od 30... ali pored hidratacije ovaj proizvod nema šanse da vam ispegla bore ili značajnije zategne kožu.
Proizvod poseduje vitamin C i peptide i to u diskutabilnim dozama za efektivnost, a da ne govorimo da ova jedinjenja iako mogu da stimulišu zdravu proizvodnju kolagena teško da mogu da vam ispeglaju bore.
Restoran lovac Alekse Nenadovića 19, Beograd - www.restoranlovac.rs
R
estoran "Lovac", koji sebe voli da kvalifikuje kao kafanu, doista važi za jedno od najinteresantnijih mesta u gradu kada govorimo o nacionalnoj ili bolje reći nacionalno-modernoj kuhinji. Kako i što sam naziv otkriva restoran je dizajniran u smeru loše imitacije lovačkog doma, ali moram priznati da ima čar restorana iz doba komunizma kada sam bio dete gde je uvek u prvi plan dolazila hrana i usluga, a manje se brinulo o enterijeru koji je krečio. Konobari su brzi, hitri, znaju svoj posao, ali su ponekad i malo napeti, često usled konstantne gužve. No, dosta više u pomoćnim sistemima, pređimo na ono zbog čega smo tu, a to je hrana. Na prvi pogled meni izgleda potpuno orjentisan ka nacionalnoj kuhinji, ali kako prolazimo kroz njega vidimo da se ustvari radi zaista o široj, pa samim tim i nesvakidašnjoj ponudi nacionalnih jela i to izvan standardnog repertoara ćevapi, karađorđeva, bečka, punjene paprike... Topla predjela imaju par vrlo zanimljivih momenata kao sto su šljive u slanini, zulijen tj. zapečene pečurke sa lukom u pavlaci i parmezanu, izvrsna
stvar kako za predjelo tako i glavno jelo uz neki tanjir sa povrćem i naravno tu je goveđi jezik sotiran u sosu od rena. Što se tiče jela sa roštilja, skora sva su vrlo dobra gde bi izdvojio Lovac ćevape, ćevap smesa sa mešavinom začina rolovana u slanini i leskovački uštipak uzdignut sa kajmakom i pečenom paprikom što ovom tradicionalnom jelu sa roštilja daje zanimljivo notu ali i kalorijsku snagu. Tu su i specijaliteti od divljači koji postaju potpuna retkost te koje morate da probate makar zarad kulinarskog patriotizma. Dolazimo do dezerta gde bi izdvojio i toplo preporučio Titovu krempitu sa Bleda koja je zaista lagana, kremaste teksture i izuzetan izbor za one koji vole „bele“ kolače, pored krempite obavezno probajte palačinke u šatou i tortu Reforma. Sve u svemu ovo je poprilično dobro mesto u kome je velika većina stvari sa menija zaista dobro spremljena. Restoran odgovara svim prilikama, privatnim ili poslovnim ali ako želite nešto za težu romantiku možda ipak imajte ne umu neko drugo mesto. Vodič kroz gej Srbiju
art
By: Nique chat
www.optimist.rs
Inspektor Yoda kreni
a Zgužvani
www.facebook.com/inspektoryoda
mo od onoga što je dobro
Vodič kroz gej Srbiju
cockfight
Osveta se n
Piše: Petao20cm
S
edim (ležim, naravno) i mislim da l' da pišem o Prajdu!? Realno koga više briga od strejt i gej srbskog roda i poroda za taj Prajd. Mislim se nešto, nama pederima nije stalo, realno nije naš, nije ni aktivistički, pa što bi onda trošili vreme o tome kada možemo o kurvama i kafanama. Kada smo kod kafana... Palo mi je na pamet i da pišem o nekom mučenom tekstu objavljenom u "24 sata" o gej klabingu u Beogradu, gde su se nalupetali kako je u gej klubovima (možete misliti, koriste množinu), atmosfera do jaja zato što nema pozera, gledača i blejača. Stani, polako, bez predrasuda... Mislim da je ovde problem u kulturnim razlikama, jer ove pozere-gledače-blejače mi objedinjeno zovemo kurcolovcima, pa možda zato autor teksta misli da nema blejanja u gej klubu! Budimo realni, svi znamo da kada se malo primiri podijum, a ti pogledaš okolo, kad ono bokte ko na sahrani, sumorne i seksualno nezadovoljene face te vrebaju iz mračnih ćoškova Plezira, pa ne znaš da li si u čistilištu ili u gradu. No, ni oni nisu preterano zanimljivi van momenta kada ih skineš, zgrabiš za kajlu i na uvce im otpevaš, "na kraj sela žuta kuća, ti, ti, ti, ta, ta, ta". Htedoh takođe da pišem o tome koliko smo jadni kod zaljubljivanja, jer živimo u geto zemlji pa imamo ograničene mogućnosti da nađemo partnera, te kada nam naleti neko ko iole podseća na ono šta želimo, mi odlepimo k'o ćurke. Tako i ja u zadnjih par meseci po gradu stalno srećem bivšeg dečka sa kojim sam se onomad smuvao usled gore navedenih nesrećnih okolnosti. Poludeo skroz, peva mi neke pesme, zavrće majicu da pokaže valjda nove trbušnjake, pokazuje prstom, znači kao ona najgora splavaruša! Živ me blam pojede... no nebitno i o tome. Desilo se nešto prošlog meseca što može fenomenološki da se smatra emancipatorskim skowww.optimist.rs
se
najbolje
rvira kad se objavi javno
kom za pedere. Naime, neki tamo dečko je varao svog tadašnjeg dečka sa dečkovim najboljim drugom (sva prava zadržavam za TV novelu jer se ovakve stvari ne smišljaju već se dešavaju)! Ovog prevarenog i obeščašćenog momka ponese bes, te ga nije mrzelo da po kraju, koji je igrom slučaja moj komšiluk, na posterima kućne radinosti prenese ovu priču i to sa sve slikom optuženog sada već okrivljenog prevaranta. Takođe, obeščašćeni momak je napravio i profil na Gay Romeu gde još detaljnije, jer ima čovek više prostora, opiše stanje stvari. Naravno, reakcije očekivane! Prevarant kaže da ga boli kurac. Ormaruše staju na stranu prevaranta, jer jebeš ti tu moral i ta sranja kada će sada ljudi da znaju da je čovek peder. Dok tetke, tradicionalno slomljenih srca u više navrata, staju na stranu obeščašćenog momka i vode osvetnički rat u njegovo ime preko socijalnih mreža. E sada, šta je ovde zanimljivo!? Pa zanimljivo je to što se osveta među pederima prenela u javni prostor. Naslušali smo se svi dosta priča o pretnjama, prevarama i osvetama, ali su svi ovi postupci najčešće ostajali u lčetiti zida i među par ljudi. Do skora niko nije mogao da zamisli da će tamo neka obeščašćena tetka toliko da ispizdi, da će po uzoru na srbske ucveljene domaćice koje uhvate svog muža u prevari, to i da objavi komšiluku. Vidite, ta obeščašćena tetka iako verovatno u stanju teškog emocionalnog distresa, je ipak uspela da kaže „jebaću ti ja sada sve po spisku“, te pobedi pregršt strahova koji nas konstantno sprečavaju da živimo slobodnije i iznese svoj prljav veš na čaršiju, gde mu je i mesto. Ovo su obrasci ponašanja koji smo mogli često da vidimo među strejterima, ali skoro nikada međ gejevima... Čini se da pederska emotivna drama postaje mejnstrim, a onda je samo pitanje vremena kada će i naša prava postati svakodnevnost. Stoga pozivam sve obeščašćene tetke Srbije na ustanak, jer je moguće da će ovaj metod emancipacije možda i uroditi plodom kako svi ovi drugi kulturniji načini nisu. I jedan savet svim emotivno ucveljenim pederima... Ko kurcem dečka traži sa drugog će ga skidati! Prijatan dan.
Vodič kroz gej Srbiju
kolumna
Strejt mu
Piše: Nikola Milić
G
ej muškarci provode mnogo vremena sa svojim strejt prijateljicama. Jedno vreme je za heteroseksualnu većinu, posebno njen ženski deo, druženje sa gej muškarcima postalo svojevrsni sertifikat o normalnosti, progresivnom pogledu na svet, liberalnosti. Samim tim, a bilo je i očekivano, krenulo se u široku zloupotrebu te odurne fraze - „Družim se sa gej ljudima, ali...“ Homofobija se naširoko pokrivala činjenicom, neretko i izmišljenom, da je neko nekada popio kafu sa homoseksualcem ili lezbijkom. Ženska drugovanja sa gejevima na ovim prostorima pogurale su i američke serije, od "Vil i Grejs" i "Seks i grad" pa nadalje, te je posedovanje prijatelja ove seksualne orijentacije izjednačeno sa kićenjem najpopularnijim aksesoarom. Priroda je i ovom slučaju najveći deo posla uradila sama. Homoseksualci se bolje, brže i lakše razumeju sa ženama budući da su im sličniji i onda kada nisu. U prisustvu strejt muškaraca nelagodnost je najčešće neizbežna, makar pri prvom kontaktu. I bez obzira na to da li jedan o drugom znaju i taj deo istine. Čini mi se da je to stalno ponavljanje nelagode koju homoseksualno orijentisani muškarac prvi put oseti pred ocem, bratom i školskim drugom. Utemeljena je isključivo na spoznanju različitosti, a razvija se ili nestaje pod uticajem društvenih okolnosti. Gotovo sam siguran da bi u slučaju nepostojanja celog tog konstrukta o nastranosti, neprijatnost prilikom spoznanja seksualne različitosti bila trenutna i prolazna kao u slučaju svih drugih različitosti. Recimo, rasne, verske, etničke. Ta distanca kod civilizovanog dela čovečanstva traje sekund, a kod istinskih kosmopolita, dakle onih koji ne oskudevaju ni u znanju ni u iskustvu, može biti sasvim ogoljena. Naučeni da su izdajnici muškosti, otpadnici u
www.optimist.rs
neprija
uškarac
atelj ili nedosanjani san? punom smislu reči, gej muškarci se ispred svojih strejt parnjaka osećaju kao na električnoj stolici pre svega u izrazito homofobičnim sredinama gde se neguju najpogrešniji stereotipi o seksualnosti. Tada, bez preterivanja, taj odnos može ličiti na odnos neprijatelja. Leptirići u stomaku su nešto drugo. I podjednako kruže u svim uslovima. I tamo gde se različitosti prihvataju bez izuzetka i tamo gde se zbog njih gubi glava. Protiv prirode se ne može. Zbog toga se ova vrsta privlačnosti ne da objasniti samo sindromom zabranjenog voća. Najčešći gej san, onaj vlažni, jeste o san o idealnoj, iskonskoj muškosti. O animalnoj muževnosti i sirovosti do bola. Nije li to ono o čemu mašta i najveći broj žena? I za većinu, nažalost, ostaje nedosanjan. Upravo tu leži razlog zbog čega na sajtovima za upoznavanje neretko kao ekstra kvalitet ističe - „straight look“. U grubljem prevodu – „ne fem“ što mnogi ističu kao jedan od najvažnijih zahteva da bi do kontakta uopšte došlo. Onaj gej ili feminini deo „šljaka“ i kada je prekriven kilogramima perfektne mišićne mase, a otkriće istog obično vodi ka razočarenju. Opsesija bildovanjem, u čemu su gej muškarci odavno prevazišli strejtaše, može biti sagledana i kao posledica večitog sna o muškosti koja se, najtradicionalnije, prevodi kao snaga, moć i sirovost. Suprotnosti se privlače preko užarene i opasne dijagonale. Drugarica gej momka koji guta pogledom znojavog, razgolićenog molera zaposlenog oko fasade preko puta neće imati problem da ga razume. I ona bi verovatno želela da ga pozove na predah. Na sreću, strejt muškarci čak i u društvu poput ovog, sve češće dozvoljavaju sebi da se opuste i probaju nedozvoljeno. Na radost gejeva koji znaju da su te jabuke najslađe.
Vodič kroz gej Srbiju
intervju
Bianca
iskreno o ser
N
iko nije očekivao da će kraljica uvreda Bianca Del Rio zagrejati naša srca u šestoj sezoni RuPaul’s Drag Race. Ali onda je osvojila krunu i proglašena je za pobednicu Drag race takmičenja. Razgovarali smo s njom o teškoćama snimanja rijaliti serijala, o Drag Race-u u Britaniji, njenom filmu… U pripremi je britanska verzija Drag race serijala. Kako će to po tvom mišljenju funkcionisati? Očigledno je da su ljudi koji su producenti emisije pametni i znaju šta funkcioniše, ali mislim da je bilo potrebno nekoliko godina u Americi da se pronađe ravnoteža. RuPaul je u jednom trenutku rekao da su započeli sa idejom sa određenim zadacima i izazovima i shvatili šta funkcioniše, tako da, kada sam ja došla, mislila sam da je veoma dobro rukovođena i podmazana mašina. Mislim da će serijal u Velikoj Britaniji biti sasvim uspešan, da vidimo drag na takvom nivou bi bilo fenomenalno, i postoji mnogo talentovanih ljudi u različitim državama koji ne mogu učestvovati u serijalu u Americi. Kako si se odlučila da se prijaviš za serijal? Interesantno je da sam pomislila "ovo nije za mene" kad sam prvi put pogledala šou. Nisam znala da li bi im se dopao moj stil koji je više komičan, jer nisam videla nikoga kao što sam ja. Pričala sam sa Ru u emisiji i pitala me je: "Zašto sada?", rekla sam joj da ne znam! Htela sam da pokušam, a ona me je pitala: "Zašto ti je toliko trebalo?". Odgovorila sam joj da nisam videla nikog kao što sam ja u serijalu, a ona dodala: "Zato što nisi došla na audiciju!". Otvorili su emisiju za sve tipove i sve vrste drag kraljica i ove sezone bilo nas je pet preko 35 godina, tako da proširuju svoje horizonte i mislim da je zbog toga šou bio bolji. Definitivno postoji više raznovrsnosti.
www.optimist.rs
Kakvi su tvoji utisci kada je u pitanju RuPaul's Drag Race? Prolaziš kroz puno uspona i padova. Odabrana si, onda imaš nekoliko dana da se spakuješ, onda putuješ, onda si stigla tamo, onda se vratiš kući, onda ne smeš da pričaš o tome, onda najave, onda si uzbuđena dok se prikazuje, onda si još više uzbuđena i onda te svi napadaju, što je užasno! Definitivno je to jedna luda vožnja. Ali na kraju, i u retrospektivi, zato što je prošlo skoro godinu dana u procesu, ili već više od godinu dana, je to što dobiješ tu fenomenalnu priliku da budeš ono što jesi, iako imaš periku i šminku. Zbog mojih izbora u životu imala sam dobre i loše poslove, i ovo mi je otvorilo vrata na toliko načina i zato mislim da je vrhunac bilo učestvovanje. Definitivno je doprelo do mene i testiralo me je kao osobu što nisam očekivala sa 38 godina. Definitivno mi je pomoglo na dosta načina. Promenilo mi je život na način koji ne mogu da objasni, prosto je neverovatno, znam da je to uobičajen odgovor ali to je istina. To ne možete videti dok niste osetili i dok niste u tome onda je to prelepo mesto. Prijateljica sam sa Courtney Act, Darienne Lake i Adore Delano, i pričali smo o tome. To je kao biti u sredini dijamanta, imaš predivnu šansu i sve je bilo prilično magično. Momenat u kome si zablistala je bila stendup komedija. Kako si se osećala tokom te nedelje? To je bilo predivno iskustvo i bila sam zabrinuta povodom toga zato što mi je Ru rekao: "Ljudi očekuju da budeš zabavna!" Ja nisam pisac, bolje se snalazim u situaciji i to je bio šou koji je predstavio smešnu situaciju i onda dodati jednu stvar koja će sve dekoncentrisati - publiku punu starih ljudi. Srećom, videla sam šta su ostale devojke radile i imala sam stvari koje sam isplanirala i napisala. Odmah
del rio
rijalu RuPaul’s Drag Race sam znala da ne mogu da ih iskoristim. Umesto toga, uradila sam ono što bih uradila u klubu, bila smešna i obratila im se kako znam i umem. Bio je momenat kada sam morala da verujem svojim instiktima i da dam sve od sebe jer je to sve što sam mogla da uradim. Bilo je veoma zabavno raditi to, ali takođe je bilo kao da sam plesačica i očekuje me igrački izazov i to može biti veoma zastrašujuće, jer ne znaš šta tačno traže od tebe. Ono što je meni smešno u baru, možda nije smešno njima na tv-u. Ako ne rizikuješ, onda to nikome nije smešno. Hajde malo da pričamo o tvom filmu koji si najavila? Uragan Bianca je film mog dragog prijatelja Matta Kuglemana. Zajedno radimo na njemu i pokrenuli smo kampanju prikupljanja novca. Inicijalno smo skupili 35 hiljada dolara i onda sam otišla da snimam Drag Race gde nisam mogla da govorim o filmu. Svi su mislili da sam uzela novac i otišla na ludo putovanje da trošim novac na muške kurve. Ali sada kada je Drag Race završen mogu da se posvetim filmu i započeli smo novu kampanju prikupljanja novca za film. Mnogi ljudi ne znaju da je u mnogim saveznim državama još uvek legalno da dobijete otkaz ako ste gej i film je baziran na priči nastavnika koji je dobio otkaz jer je gej. Kako bi se osvetio on se vraća u taj mali grad kao nastavnica Bianca del Rio. Priča je luda i zabavna. U pitanju je komedija i nadamo se da će biti gotova do kraja sledećeg leta. Da li si potrošila nagradu od $100.000? Dobila sam novac, ali ništa ludo nisam uradila. Moj raspored je bio toliko zauzet da nisam imala vremena da ga potrošim. Strarija sam, tako da mi je cilj da kupim stan. To je bio cilj ovog mog putovanja, imala sam mogućnost da putujem i da vidim svet, što je bilo fenomenalno ali veoma sam zauzeta tako da nisam bila neozbiljna. Jednostavno nisam imala vremena da ga potrošim, što je dobro! Vodič kroz gej Srbiju
film
Piše: Zoran Janković
U
z srpski bioskopski repertoar sveden na, nazovimo to tako, krajnje nužnosti svaka filmska prigodica ume da ogreje srce napaćenih filmofila kinofilne sorte. Tako nas je nedavno u okviru putujuće regionalne revije Filmomania obradovao noviji i premijerni (a sada već pretposlednji) film neumorno - nezaustavljivog Xaviera Dolana. Dolan je, srećom, i ovog puta ostao svoj na svome, te je i ovim ostvarenjem nastavio misiju filmskog preispitivanja finesa i opsesivnih motiva pojma kvira. To, naravno, teško da ikoga može da iznenadi, ne samo imajući u vidu Dolanovu javnu personu i istupe u javnosti, već ponajpre njegov minuli rediteljski rad. Počev od ostvarenja "Ubio sam svoju majku", možda i najznačajnijeg debitantskog rediteljskog rada u domenu festivalski orijentisanog arthouse filma viših dometa i krupnijih ambicija u poslednjih desetak godina, Dolan uspeva da kvir motive i teme zaodene u zbilja prestižno i jasno i snažno artikulisano filmsko ruho prvog reda. Ova priča posve srećnog toka počela je, dakle, sa filmom naslovljenim "Ubio sam svoju majku" (2009). U njemu, uz naknadno priznanje da je reč o filmu poluautobiogrfske osnove, tada tek dvadesetogodišnji Dolan ubedljivo problematizuje i oslikava buran odnos majke i sina, sklonog svakakvim neumerenostima, neopreznostima i eksperimentima. Ponajpre je festivalska publika u ovom delu prepoznala upečatljiv portfolio rad mladog autora čija docnija dela vredi ispratiti sa dužnom pažnjom. Na svu sreću, Dolan je i tada pokazivao vanserijsku predanost i preduzimljivost, pa je ubrzo pred festivalske znalce i šire gledateljstvo stigao njegov novi rediteljski podvig – vidno razmahanija i usložnjenija drama o odrastanju u senci svega i svačega, nazvana "Izmišljene ljubavi" (u nefrankofonom delu planete išao je pod engleskim prepevom naslova – Heartbeats). U ovom filmu Dolan je na krajnje efektan način sjedinio i dalje postojanu tradiciju kvebečkog arthouse filma s kraja prethodnog i www.optimist.rs
Xavier
i Tom na farmi: Svoj na sv početka novog veka, te stileme mumblecore filmova iz južnog susedstva i ključne odrednice vizuelno umivenijih filmova indie provinijencije. Uz, naravno, podosta kvir podmotiva i „ukrasa“. Dve godine kasnije Xavier Dolan predočio je svoj do ovog trenutka najambiciozniji i implikacijama i filmskim referencama najbogatiji rediteljski rad – odličnu dramu krize i razvoja (novog, kvir) identita Laurence Anyways (U svakom slučaju, Lorens). Izvanrednu pomoć Dolan je imao u očito veoma nadahnutom i (sa puno povoda) samouverenom Melvilom Poupaudom, francuskim srcelomcem koji je ovde očito pronašao zlatnu žilu na putu i ka proširenju svog glumačkog polja borbe. U svakom slučaju, Lorens je i na drugo, treće... gledanje odličan i zadivljujće zauman film u kom osnovna potka priče (o dugom putu koji mladi profesor pređe ka pronalaženju svoje istinske biti u novom rodnom identitetu) nosi i niz intrigantnih implikacija, a Dolan je i pri tom upadljivo zahtevnijem polju pokazao izuzetan rediteljski dar, a i osećaj za meru i sposobnost da u razmahanoj priči načini razliku između onoga suštinski relevantnog i onoga usputnog. Prethodna godina donela nam je i narečenog "Toma na farmi", u kom Dolan (u vidno svedenijem maniru) ujedinjuje motive i teme iz svojih prethodnih rediteljskih dela. Naime, ova priča o putovanju mladog urednika u izdavačkoj kući na selo, na pomen svom preminulom partneru brzo se izrodi u skladan spoj već viđenih odred-
r dolan
vome... i naravno, podvig! nica iz gorepomenutih Dolanovih rediteljskih radova. Kako bolom sluđeni Tom ubrzo sazna da majka njegovog pokojnog dragog ni ne zna o sklonostima svoga sina, a psihotični brat nastoji da zaštiti neukaljanu uspomenu na brata o koga se očigledno debelo ogrešio, Tom na farmi može da se posmatra kao mešavina opaženog u sva tri prethodna filma; tu je motiv majčinstva koje nije baš najlakše moguće breme, tu je motiv sagrešenja i suštinske nemogućnosti iskupljenja u željenoj meru, a tu je i pitanja LGBT identiteta koji, gle čuda, bode oči i pobuđuje i na kontemplaciju i na nasilje i nerazum. Ipak, stilski, izražajno i narativno sveden, "Tom na farmi" je prvenstveno silovita i omamljujuće sugestivna drama o težini ćutanja koja prati mnoge lične rodne i druge evolucije i lomove. Dolan već ima novi film (u pitanju je ostvarenje Mommy, već prikazan u Kanu, a kojim Dolan nanovo varira varljivi pojam majčinstva u neuslovima), na koji ćemo, sva je prilika, morati da pričekamo neku novu, manju ili veću filmsku feštu. One nam ionako dođu kao štake za probijanje kroz vlastitim potrebama i žudnjama za onim valjanijim što savremeni film na planetarnom nivou ima da ponudi. Ali, što da se lažemo, hvalimo svaki put možemo i osetimo pobedu, na ovako sjajne darove poput svih pomenutih Dolanovih ostvarenja, zbilja vredi pričekati se. Možda je tako slađe, a i smislenije. Najposle, istinski dar je na prvom mestu i uvek DAR.
Vodič kroz gej Srbiju
film
Slobodna zona čitaocima optimista preporučuje: film pleme
F
ilm Pleme, Miroslava Slabošpitskog biće prikazan na desetom jubilarnom filmskom festivalu Slobodna zona , koji će se ove godine održati od 7 - 12. novembra, u tri grada (Beograd, Niš i Novi Sad), u osam bioskopskih sala (Sava centar, Dom omladine Beograda, Kulturni centar Beograda, Kinoteka, Muzej Savremene umetnosti Vojvodine, Arena Cineplex, Niški Kulturni centar, Vilin grad) u kojima će emitovati preko 27 filmova, tokom šest dana filmskog programa. Miroslav Slabošpitski apsolvira svoje dugogodišnje proučavanje osoba sa oštećenim sluhom koje je počeo 2010. filmom ,,Gluvoća" (Glukhota). Deluje vrlo smelo praviti film bez dijaloga, mada reditelj se pokazuje sasvim dorastao. Film nas uvodi u svet marginalizovanih gluvonemih adolescenata koji život provode u internatu prilagođenom njihovim potrebama. Internat odaje utisak doma za nezbrinutu decu , ili neke kazneno-popravne ustanove post-socijalisticke provinijencije. U ovom sumornom ambijentu glavni junak, neimneovani mladić, biva uvučen u kriminalnu organizaciju koja povezuje upravu škole i njene štićenike, svedočeći i učestvujući u beskrupuloznoj prostituciji i sitnim pljačkama koje svojom brutalnošću nadilaze primere maloletnicke delikvencije. ,,Pleme" je nezvanični naziv ove organizacije i očigledna aluzija na primitivnu i jasnu hijerarhiju kojom je ustrojena. Razvoj dramaturgije nas vodi kroz nevidljivu anarhiju koja tinja ispod površinskog sloja društva. Deca su zapostavljena, otpisana i škartirana i kao takva očigledno neprilagođena bez obzira na svoj fizički hendikep. Postoji nesto iskreno veličanstveno u posmatranju komunikacije bez reči koja se sprovodi sa istim žarom kao i vatreni razgovor u dijaloškoj formi. Semantika koja nas kao gledaoce drži uslovljenim da pomno pratimo neverbalnu komunikaciju slojevito poduprtu svim elementima mizanscena funkcioniše začuđujuće uspešno, s obzirom na trajanje filma koje prebacuje dva sata. Naturalistički stil sa eksplicitnim scenama nasilja i seksa je pravilno kontekstualizovan i ispunjava funkciju, flertujući www.optimist.rs
sa šokantnošću, u stilu pokojnog Alekseja Balabanova. Kadrovi su dugi i hipnotišući, često u klizećem pokretu koji se tempom i ritmom uklapa u svet lišen zvuka. Kada povremeno čujemo aktere kako ispuštaju neartikulisane prigušene krike usled užitka ili bola, scena značajno dobija na intenzitetu i ovo je jedan od onih trenutaka koji zaista svedoče o rediteljskom umeću držanja pažnje. Film je višestruko nagrađen na ovogodišnjem festivalu u Kanu, kao i drugim velikim festivalima poput Lokarna u Italiji i Karlovih Vari u Českoj republici.
VodiÄ? kroz gej Srbiju
pozorište
Viktor Vik
Piše: Boban Jevtić
P
ostoji neraskidiva veza između onoga što obično nazivamo "Brodvejskim mjuziklom" i LGBT zajednice. Ta veza je toliko jaka i tokom istorije ovog specifičnog žanra postala toliko očigledna da se već koristi kao opšte mesto ili podrazumevajuća odrednica za definisinje gej karaktera u sitkomovima i sapunicama. Brodvej je, jasno, baš kao i teatar uopšte na neki način bio "slobodna zona", okruženje gde su LGBT umetnici mogli gotovo slobodno da izraze svoju različitost, ekstravaganciju ili jednostavno ljubav prema štrasu i šljokicama. Postojao je nekakav prećutni dogovor između publike i izvođača umetnika - kreatora najslavnijih brodvejskih mjuzikala koji je čak i u najkonzervativnijim vremenima davao Brodveju slobodu da tretira svoju LGBT "decu" sa nežnošću i što je još važnije –poštovanjem. Lista LGBT umetnika koji su ostavili neizbrisiv trag u razvoju ovog žanra nepregledna je i neprestano se upotpunjuje i može se porediti samo sa još jednom zajednicom i njenim uticajem na mjuzikl – Jevrejima. I dok su sve do sedamdesetih godina prošlog veka LGBT teme u mjuziklima bile više manje skrivene ili iskazane kroz metafore i simbole, od početka te decenije Brodvej "izlazi iz ormara" i u nekoliko kultnih mjuzikla iz tog perioda (npr. "Kabare", "Chorus Line") imamo likove koji su otvoreno gej, da bi u osamdesetim već imali mjuzikle gde je to i centralna tema ("Kavez za ludake", "Poljubac žene pauka"). Danas se pak čini da su na Brodveju i zastupljene samo dve teme, Dizni i LGBT zajednica ("Kinky boots", "The Book of Mormons", "The Normal Heart" itd). Mjuzikl "Viktor, Viktorija" ima gotovo tipičnu genezu kako se pravi brodvejski hit u proteklih dve decenije. Naime, od devedesetih je krenuo trend postavljanja brodvejskih verzija kultnih (ili pak opskurnih) filmova na muzičke scene. Tako smo dobili čitavu seriju Diznijevih crtaća u scenskim varjantama ( "Mala sirena", "Aladin", "Pokahontas", "Kralj lavova"…) ali i bizarne adaptacije www.optimist.rs
prijatno Veče ispu filmskih klasika kao što su "Roki", "Mostovi okruga Medison", "Prisila kraljica pustinje", "Žene na ivici nervnog sloma", pa čak i "Spajdermen". "Viktor, Viktorija" je najpre bio film, ali ne onaj koga svi znamo, već nemačka komedija iz tridesetih godina "Victor und Victoria" gde je čitav kvir podtekst bio zabašuren igrom travestije
ktorija
unjeno smehom i muzikom (kao što znamo iz nekog razloga publika u svim periodima od kad postoji zabava nalazi da je muškarac u haljini neodoljivo smešan). Genijalni Blejk Edvards je uzeo tek glavnu premisu (žena koja se pretvara da je muškarac koji se pretvara da je žena), od čega je napravio urnebesnu, stilizovanu i duboko tačnu analizu žensko – muških odnosa. Edvards je dakle napravio tu ingenioznu intervenciju da u filmu gde vrvi od LGBT likova centralno pitanje u stvari bude kako je moguć iskren i ravnopravan odnos muškarca i žene u vremenu kada su se rodne uloge nepovratno izmenile. Dodajte uz to i fenomenalan muzički score Henri Mancinija, Džuli Endrjus, luksuznu produkciju i slepstik komediju i dobili ste jednu od najboljih komedija svih vremena. Predstava koju smo imali prilike da vidimo u Pozorištu na Terazijama je mjuzikl koji je imao solidan brodvejski život, naslovnu ulogu je ponovo igrala Džuli Endrjus (alternacija je bila Lajza Mineli) a kritičari su uglavnom zamerali da songovi Frenka Vajdhorna nisu na visini onih iz filma legendarnog Henri Mancinija (koji nije bio živ u vreme nastanka mjuzikla). Tekst je gotovo do najsitnijih detalja transponovan iz scenarija, skraćenja su učinjena samo tamo gde je zbog različitosti medija to bilo neophodno. Ipak, u predstavi je zapravo blago pomereno težište na LGBT teme i jasno je da ako poruke ima ona je u domenu zahteva za tolerancijom i razumevanjem različitosti. Predstava je režirana sigurnom rukom Mihajla Vukobratovića, gde se jedina zamerka može uputiti na nekonsekventno vremensko pomeranje radnje. Mina Lazarević je našla ulogu po svojoj meri, Aleksandar Srećković je odličan u scenama čiste, slepstik komike, ali je zapravo Jelena Jovičić u ulozi Norme Kasidi na neki način "ukrala" šou i verovatno će se sama predstava po toj ulozi najviše pamtiti. U svakom slučaju, bili gej ili ne, ova predstava garantuje jedno prijatno veče ispunjeno smehom i muzikom. Vodič kroz gej Srbiju
serija
Piše: Zoran Janković
T
eško da će biti i prilike i prostora i stvarnog pokrića da se na stranicama vašeg ljubljenog Optimista prozbori koja više o nadolazećoj, a korenitoj revoluciji koju sa sobom donosi ulazak Amazona na polje televizijske produkcije (dosta nalik potresima izazvanim prodorom sve razmahanijeg Netflixa u poslednjih par leta Gospodnjih). Ali ne mari, jer, što da se lažemo, slabo ko od nas je pretplatnik Amazona i elitnije ustrojenih belosvetskih emitera i svoje potrebe za "serijačenjem" zadovoljavamo na drugim izvorima i uz pomoć drugih "kanala". Stoga, hajde da se usredsredimo na ono najpotentnije i najneodoljivije što nam je sada i serijskom programu usmereni Amazon doneo u poslednjih par meseci. U tom smislu, kada spojimo tri pojma – predmet interesovanja našeg Optimista, Amazonovu zahuktalu kuhinju serijskog programa i tim putem pridošle novitete, stižemo do istinskog dragulja. U pitanju je majstorija od TV serije "Transparent", čijih je deset epizoda prve sezone Amazon nedavno predočio svojim abonentima i nama, na džabaluk navučenim satelitima. Mimo te prateće faktografije i pojašnjavanja okolnosti produkcije i plasmana, "Transparent" je, što je daleko važnije, novo čedo kreatorke Jill Soloway, koja nas je podosta zadužila svojim prethodnim TV radom "United States of Tara". I ovoga puta g-đa Soloway u fokus stavlja motiv atipično-tipične američke porodice; dok su ukućani morali da se (kako znaju i umeju) nose sa Tarinim poremećajem podvojene (tačnije, višestruke) ličnosti, troje postarije dece oca i glave porodice (u izvrsnom tumačenju uvek maestralnog Jeffreyja Tambora) moraće da se uhvate u koštac sa nenadanom potrebom oca da ostatak života, to čuveno i mitsko treće doba provede kao ŽENA. Istina, izmenjene su i ekonomske okolnosti – ovoga puta priča, dodatno ojačana motivom čitavog dijapazona kvir podvrsta i mikrotipova, je smeštena među ekonomski vidno relaksiranu klasu, koja, nasuprot lumpenproleterijatu u večiwww.optimist.rs
Transp
Sloboda je (buržuj
parent
jski) konstrukt, ali ipak...
tom klinču preživljavanju, ima mogućnost da se i na onu poslovičnu treću decimalu bavi finesama rodnih promena i iznenada na površinu izbilih poriva. Mimo toga, Jill Soloway i ovoga puta uz lako uočljivi slobodniji ton zadržava dobar ukus i suptilan i istinski viralan humor, koji, pak, udruženi čine da ova priča, i mimo tog blagog, a evidentnog humorističnog pristupa, funkcioniše i kao ozbiljna i otvoreno polemična drama o serioznim pitanjima roda i individualnih sloboda u kontekstu nezaobilaznih i/ili (samo)nametnutih ograničenja koja prizoran (malo)građanski život nužno nosi sa sobom. "Transparent" (naziv počiva na duhovitoj igri rečima, jer drugi deo krije dosta sličnu reč 'parent', a roditeljstvo je ovde jedan od najvažnijih bočnih motiva) pokazuje svu složenost porodične situacije i pratećih društvenih uslovljavanja, usled kojih i oni u načelu liberalni svako malo moraju da vagaju, preispituju i samima sebi i drugima dokazuju vlastitu slobodoumnost. To je moguće jer su kreatori ove odlične porodične serije o mnogo toga zanimljivog postavili čvrstu osnovu koja prilično snage crpe iz baštine skorijeg američkog indie filma i nasleđa književnosti tzv. histeričnog realizma, zasnovanog dobrim delom upravo na polaznom motivu prizornih, a suštinski disfunkcionalnih porodica. Tako će u "Transparent" otac možda i najvažniju bitku svog života morati da bije možda i uprkos upitnoj podršci svojih nezalečivom narcizmu i suštinskoj nezainteresovanosti za druge istrajno posvećenih vrlih potomaka. Deset epizoda je ponuđeno tek, možda je to i premali uzorak za krupne i bezrezervne reči pohvale (a imajući i vidu krupne oscilacije i blago urušavanje prethodne serije iste autorke), ali već sada se barem može izreći jasan i glasan sud, lišen i bledih naznaka relativizacija i uvek zgodnih ograda, da je ovde reč o iznimno važnom "televizijskom" delu, čiji autori mudro koriste i prednosti ove novine u produkciji i plasmanu serijskog programa i nepresušno motivsko-leksičku živopisnost domena kvira. A sve to u krajnje pitkom i efektnom izdanju, uz naglasak (negde iz dubine kadra) da se sloboda iznova i iznova mora osvajati, sve i da se svi na planeti živeći saglasimo da je sloboda danas (a i već podugo) najvarljiviji od svih konstrukata sa kojima moramo da živimo. Vodič kroz gej Srbiju
serija
Piše: M. Aranđelović
S
eriju "Defiance" su ljubitelji naučne fantastike očekivali sa zebnjom. Sa jedne strane iza serije je stajao legendarni Rockne S. O'Bannon, tvorac sada već kultne serije "Farscape" koja je sa svoje četiri sezone postala jedan od najboljih SF serijala ikada. Iako su mejnstrim mediji zamerali autoru i produkciji to što umesto kompjuterskih tehnologija za kreiranje vanzemaljaca koriste lutke (iza kojih je stajala firma Džima Hensona, tvorca Mapeta) upravo je to što je ovaj serijal učinilo različitom od drugih. Zahvaljujući ovom lutkarskom pristupu, sjajnoj scenografiji i odličnoj priči O'Bannonon je krivac za jednu od kultnih serija ovog žanra. Posle ovoga on je želeo da ponovi uspeh, ali su usledili bledi "The Triangle" i rimejk serije "V". Onda je O'Bannon počeo da radi na seriji "Defiance". Sa druge strane iza ove serije stajao je SyFy Channel, televizijska kuća koja je nekada bila poznata po vrhunskim serijama, a sada je poznatija po tome što razočarava fanove gde god stigne. Poslednji veliki gaf je bilo otkazivanje odlične "StarGate Universe" nakon samo dve sezone uprkos odličnim kritikama i prihvatanju od strane gledalaca. Treća strana u kreiranju ove serije bila je Trion Worlds koja se bavi proizvodnjom video-igara. Logično je bilo da ova serija dobije i igru koja bi se bazirala na njoj, međutim u ovom slučaju kreatori su želeli da urade nešto drugo. Ideja je da se serija i igra budu isprepletani, događaji u seriji će se reflektovati na igru i obrnuto. Posle završene dve sezone možemo da kažemo da je serija mnogo bolja od igre koja je, posle pet godina razvijanja, doživela komercijalni debakl dok je, sa druge strane, SyFy najavio treću sezonu serije za 2015. godinu. Radnja serije se dešava u bliskoj budućnosti. Zajednica različitih vanzemaljskih rasa poznatijih pod kolektivnim imenom Votanci biva primorana da napusti svoj solarni sistem sunčeve kolizije. Kada su Votanci napustili njihov sunčev www.optimist.rs
De
Svako sa svakim bez ob sistem pre pet hiljada godina nije bilo znakova razvijene tehnologije na Zemlji i zato su se oni zaputili ka njoj. Međutim, kada su 2013. godine njihovi svemirski brodovi došli u orbitu oko Zemlje situacija je bila drugačija. Ograničenom broju Votanaca je bilo dopušteno da se nasele u četiri kolonije na planeti, a ostali su ostali u orbiti u hipersnu dugom deset godina dok se diplomatski pregovori ne okončaju. Posle deset godina pregovora zemaljski fundamentalisti ubijaju votanskog ambasadora što izaziva sedmogodišnji rat između Zemljana i Votanaca. Sukob prekida incident u kome svemirski brodovi iz orbite padnu na planetu i oslobode tehnologiju za teraformiranje. Ovo izaziva brojne promene u biosferi i geologiji planete i primorava dve rase da prekinu sukob i da se udruže da bi preživeli. Elektromagnetna distorzija je onemogućila dugačke letove i komunikaciju na daljinu tako da su formirane relativno izolovane zajednice poput onih u 19. veku. Glavni junak serije je avanturista i ratni veteran Joshua Nolan (Grant Bowler) koji sa svojom usvojenom ćerkom Irisom (Stephanie Leonidas) dolazi u gradić Defiance (ex Sent Luis) gde silom (ne)prilika postaje šerif kako bi zaštitio grad od
efiance
bzira na solarno poreklo sporadičnih borbi izmeću ljudi i vanzemaljaca, pljačkaških bandi i velikih zavera i misterija koje ugrožavaju stanovnike. U suštini je svojevrstan „kauboj“ sa svim njihovim elementima – pravičan, mada cinični, šerif, lokalni mafijaš koji želi da zagospodari gradom, salun-bordel i njegova Madam, rudari u potrazi za zlatnim žilama, Indijanci (mada se ovaj put zovu Iratijanci), gradonačelnica koja mora da sačuva grad od spoljnih (i podzemnih) neprijatelja... Interesantan je pristup u kome su vanzemaljske rase izabrane da „ožive“ neke naše predrasude prema etničkim ili verskim grupama. Tako su, na primer, Kastithanci aristokratska rasa (što metaforički simboliše i njihova albino koža), koja živi u kastinskom patrijarhalnom sistemu zasnovanom na njihovoj svetoj knjizi, Iratijanci su plemenski narod sličan američkim Indijancima, Inodogenezi su rasa genijalnih bića koji su postigli mnogo toga u nauci zahvaljujući totalnom odsustvu bilo kakve etike, morala ili obzira, Senšoti su, manje-više ogromne gorile koje rade kao... hm ... gorile lokalnih moćnika i bogataša, Liberati su mali narod, čije je lice prekriveno maljama tako da se ne razlikuju ženski i muški pri-
merci, uglavnom su sluge ostalim rasama.... Primorani na zajednički suživot u malim komunama između svih rasa dolazi do međusobnog preplitanja u svim oblastima života. Iako se po pravilu venčavaju i razmnožavaju u okviru svoga plemena izuzeci postoje, naročito kada je u pitanju seks. Seks je u ovoj seriji ona tačka gde sve granice nestaju. Jednostavno svako može sa svakim, bez obzira na solarno poreklo. U takvom okruženju, u kome se ne vidi prisustvo tradicionalnih verskih zajednica na zemlji, sasvim je logično da postoje (ne)ljudi koji upražnjavaju istopolne seksualne odnose. I zašto to kriti? Nismo na Enterprajzu, zaboga. Ovo je ipak 21. vek. Počelo je stidljivo kada je na scenu stupio Brajan Kini... Zapravo u seriji se u epizodnoj ulozi pojavljuje i Gale Harold koji je tumačio ulogu seksualne gej mašine u seriji "Queer As Folk". Dakle počelo je stidljivo kada je u prvoj sezoni Kastithanka Stahma Tarr zavela vlasnicu bordela. Iz epizode u epizodu nalazile su se one u krevetima bordela i razmenjivale nežnosti i telesne tečnosti. Takođe se na marginama razgovora spominje i veza između još jednog Kastithanca Skevura i biomana Ulyssesa. Tim LGBT elementima je završena prva sezona. Druga sezona je negde na polovini prosto eksplodirala. U jednoj epizodi sam se gotovo zapitao da li je iko ovde više strejt. Prvo sponzoruša Deidre Lamb iliti Treasure Doll zavodi Christie Tarr da bi unela razdor između nje i njenog supruga Alaka Tarra. Alakov otac Datak Tarr u sred bordela u usta ljubi iratijanskog eskorta i odlazi sa njim u sado-mazo sobu za uživanje (gde, istina, nemaju seks već organizuju zaveru). Indogenezijanku Doc Yewll muči duh prošlosti koji se javlja kao njena devojke koja izvršila samoubistvo zbog njihove prekinute ljubavi. Saznajemo da je i aktuelni gradonačelnik Defianca, zbog trauma iz mladosti kada je bio žrtva grupnog silovanja, homoseksualac. Ova epizoda se završava u trans-klubu gde su gosti ljudi koji vole da se maskiraju i oblače kao vanzemaljci. Epizodu zatvara pesma jednog izrazito feminiziranog trans-muškarca koji neodoljivo podseća na Liberačija. Videćemo kakva nam LGBT iznenađenja pripremaju autori ove serije u trećoj sezoni narednog leta. Vodič kroz gej Srbiju
književnost
Crno više nij
ili
Piše: M. Aranđelović
N
a početku beše Netflix. Netflix je kompanija koja pruža usluge strimovanja multimedijalnog sadržaja preko interneta. Prostije rečeno preko njihovog sajta ljudi mogu da gledaju filmove i serije. Ono što je doživelo pravo bum ove kompanije jeste proizvodnja sopstvenog sadržaja. Serije koje je Netflix producirao su nominovane i osvojile su brojne nagrade, a njihove serije su sve kvalitetnije i sve gledanije. Jedna od tih serija je „Orange Is The New Black“. Ova serija prati avanture devojke zlatne kose iz srednje klase Pajper Čepman u zatvoru. Zbog ove serije smo i čuli za Lavern Koks ili Samiru Vajli, a mogli smo ponovo da se družimo sa Kejt Mulgrou iz "Zvezdanih staza" ili sa Laurom Prepon iz "Veselih sedamdesetih". Međutim malo nas je, dok smo „u cugu“ gledali svih trinaest epizoda prve sezone znalo da je ova serija zasnovna na knjizi koja je, opet, bazirana na istinitom događaju. "Crno više nije u modi" (Orange Is the New Black: My Year in a Women's Prison) su memoarski zapisi Pajper Kerman koja je zbog toga što je u mladosti bila umešana u posao oko prenošenja droge preko granice i pranja novca bila osuđena da provede godinu dana u ženskom zatvoru. Pajper Kerman se u mladosti zabavljala sa Norom čija je sestra bila u vezi sa nigerijskim kontroverznim biznismenom. Tako je Pajper uvučena u kriminalne radnje. Mnogo godina kasnije, kada je već promenila svoj stil života, uozbiljila se, našla finog dečka na njena vrata su zakucali policijski agenti i obavestili je da je njena prošlost došla po nju. Osuđena je na petnaest meseci zatvora i godinama je čekala da je konačno upute na izdržavanje kazne. To se i dogodilo kada je već imala trideset i četiri godine, deset godina posle krivičnog dela i šest godina nakon presude. O svom iskustvu u zatvoru je napisala knjigu po kojoj je Netflix snimio popularnu seriju. Po pravilu su knjige po kojima se kasnije sniwww.optimist.rs
maju filmovi i serije mnogo bolje od adaptacija. "Crno više nije u modi" je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Serija je bolja. Ili da budem precizniji, knjiga je drugačija od serije. I to ne zbog toga što se knjiga razlikuje od serije. Izmene i odudaranja su stvarno minorna i uglavnom se tiču njenog vanzatvorskog života. Njen verenik Lari je u knjizi upozna kao lezbijku, a tek kasnije oni svoje prijateljstvo pretvaraju u romantičnu vezu. Takođe u knjizi njen verenik je radilica, nije lenčuga bez posla kao u seriji, u knjizi je uz nju od početka do kraja robije, dok je u seriji zabija nož u leđa tako što je ostavi, jer upadne u vezu sa njenom najboljom prijateljicom. Pajper Kerman piše jednostavnim i nekomplikovanim stilom što celu knjigu čini lakom za čitanje, ali nikako glupom i jednostavnom. Kerman posmatra i analizira žene sa kojima se susreće, opisuje događaje i anegdote koje joj se deša-
je u modi
i Orange is the new black
Piper Kerman vaju, nabraja probleme sa kojima se sve zatvorenice suočavaju. Međutim ovo ipak nije delo o izmišljenim događajima već o stvarima koje su se stvarno dogodile. Zato autorka nije imala mogućnosti da se mnogo „razmaše“ sa pričom kao što su kreatori serije mogli da urade. Oko nekog događaja koji je Pajper spomenula samo uzgred oni su uspeli da naprave celokupnu priču razvučenu na nekoliko epizoda. Dalje, Pajper ostaje Pajper, ona piše u prvom licu, sa svim subjektivnim pogledima i svetonazorima koje ima. Ma koliko imala želju da bude objektivna kada opisuje zatvorenice ona je ipak mala, plava, privilegovana devojka iz više srednje klase što sa sobom nosi pun kofer unapred zacrtanih moralnih i etičkih kodova kroz koju prizmu ona i posmatra svoje drugarice iz zatvora. I sama Pajper je privilegovana. Počevši od suđenja, što i ona i njen advokat priznaju, na kome je
dobila mnogo manju kaznu nego neke njene cimerke iz zatvora samo zato što je lepa, mršava, plavokosa, i ima lepo poslovno odelo, preko zatvorskog osoblja i zatvorenica koje joj pomažu na svakom koraku i izlaze joj u susret svesne i same da je ona drugačija od njih, pa sve do izlaska iz zatvora gde je čeka ozbiljan posao, nešto što ostale zatvorenice ne mogu ni da sanjaju.
Piper Chapman Tako, na primer, jedan od većih robijaških problema Pajper Kerman jeste nepodnošljiva tišina u teretani i tokom trčanja jer na početku ne može da kupi radio i slušalice. Kasnije je ovaj problem rešila tako da je mogla da trči uz muziku. Koliko je to samo drugačije od Pajper Čepman iz serije koja je nekoliko puta završila u samici, jednom čak jer je spašavajući svoj život gotovo na smrt pretukla drugu zatvorenicu. Sve ovo knjigu ne čini lošijom od serije. Knjiga je dobra samo ona nije serija. Knjiga na drugačiji i autentičniji način opisuje događaje iz prve ruke dok je serija plod fikcije autora. Oni koji vole ovu seriju bi trebalo da pročitaju i knjigu jer će od nje dobiti sasvim drugačiji pogled na ono što je viđeno u seriji i nikako deža vi. Knjiga "Crno više nije u modi" bi mogla da bude odličan uvod i poziv na gledanje serije uz kokice. A kokice su uvek u modi! Vodič kroz gej Srbiju
muzika
Planingt
Piše: Lazara Marinković
M
nogi današnji muzički kritičari, ali i laici, složiće se da je, još od pank ere retko koja popularna muzika sa Zapada imala toliki socio-politički naboj i težinu kao album "All Love’s Legal" britanske muzičarke koja se nalazi iza misterioznog pseudonima PLANNINGTOROCK. Zašto je baš ovaj album tako snažan? Pored samog naziva koji kaže da je "sva ljubav legalna", njegov društveno-politički domet postaje očigledan već nakon prvih 20 sekundi intro pesme gde PLANNINGTOROCK želi dobrodošlicu nežnom mantrom: "Fall in love with whomever you want to". Ali pre nego što se bacimo na uzbudljivu priču o moći muzike da promeni sve(s)t, da se podsetimo ko je uopšte PLANNINGTOROCK (u daljem tekstu P2R). Iza ovog alijasa (a često i maske i kostima na živim nastupima), stoji Jam Rostron pevačica, producentkinja i multimedijalna umetnica koja od 2002. živi u Berlinu, a na elektronskoj muzičkoj sceni aktivna je od 2004. godine. Fun fact: rođena je kao Janine, ali je tokom 2012. i pravno promenila ime u Jam, kako bi bilo rodno neutralno, tačnije "bez roda". Nakon nekoliko singlova, P2R potpisuje ugovor sa etiketom elektropop sastava Chicks On Speed i 2006. izdaje prvi studijski album "Have It All". Ako bi se dalje igrali muzičkih asocijacija, povezaćemo njeno ime, ali i prepoznatljivi muzički senzibilitet sa čuvenim švedskim cutting-edge duom The Knife (najširoj publici poznat po fenomenalnom spotu i zavodljivom singlu "Pass This On", kao i remek-delima od albuma "Silent Shout" i "Shaking The Habitual"). Osim studijske saradnje i nekoliko The Knife remiksa, P2R je sa njima i drugim umetnicima tokom 2010. radila na pisanju vrlo uspešne elektronske opere "Tomorrow, In a Year" za dansku plesnu trupu. Zanimljivo je da je iste godine radila i sa fenomenalnim, neki bi rekli kontraverznim kanadskim rediteljem Bruce LaBruceom, kao kompozitor i dizajnerka zvuka za njegov film "The Strange Case of Theda Lange" (poslednji film
www.optimist.rs
muzika koja ovog genijalnog reditelja, "Gerontophilia", publika u Srbiji gledaće premijerno na Merlinka festivalu u decembru). Kvalitet muzike P2R privukao je i legendarnog James Murphyja iz američkog dens-pank sastava LCD Soundsystem koji je pozvao da nastupa na njihovoj turneji, a zatim je potpisao za svoju etiketu DFA Records gde je 2011. izdala i drugi album "W". Ovo izdanje je donekle pripremilo teren za album "All Love’s Legal", kroz vrlo specifično, prepoznatljivo i nadasve hrabro poigravanje sa reprezentacijom roda u muzici, pre svega zbog upotrebe distroziranog i nisko pičovanog vokala koji, tako deformisan u grotesknu parodiju muškosti, neuhvatljivo plovi između stereotipnih odrednica "muškog" ili "ženskog" glasa i praktično onemogućava da ga strpamo bilo u jedan ili drugi kalup rodne binarnosti. Treba izdvojiti pesmu "The Breaks" kao centralno, atmosferično delo albuma, ali i gender-bending pesmu punu emotivnog naboja "I Am Your Man", kao i pomalo napetu disko traku "Living it out". Međutim, sama gender-bending ili bilo koja politička tematika dolazi do izražaja tek u nekoliko pesama, a poruke koje se kriju ispod slojeva intenzivnih ritmova, zvuka violončela i specifičnih boja sintova - vrlo su kriptične. Čak je i sam naziv albuma imao nameru da se igra sa rodom - "W" (woman) kada se čita naopako je "M" (man). "All Love’s Legal" je treći album P2R, objavljen 2014. godine za njenu nezavisnu etiketu Human Level. Za razliku od prethodnih, ovo izdanje je praktično nemoguće posmatrati u čisto muzičkom kontekstu. Počev od njegovog naziva, preko istoimene pesme pa do ostalih traka "Let’s Talk About Gender Baby", "Misogyny Drop Dead", "Public Love", "Beyond Binary Binds" ili "Patriarchy Over & Out" - zaista je nemoguće slušati ih bez osvrta na trenutnu situaciju današnjih rodnih i politika seksualnosti širom sveta. U trenutku kada se svetski mediji fokusiraju na regresivne i brutalne anti-gej politike koje se
Photo: PLANNINGTOROCK press
torock
a može da promeni sve(s)T praktikuju u Rusiji ili Ugandi, ili kada se Srbija bori sa odbranom osnovnih ljudskih prava i lošim položajem LGBT i kvir osoba, P2R svojim poslednjim albumom prenosi pomenute bitke na novi front - svetsku muzičku i klupsku scenu. Na vrlo vešt i subverzivan način ona suočava slušaoce sa pitanjem javnog izražavanja (istopolne) ljubavi u pesmi "Public Love", ponavljajući te dve reči između repetativnih bitova ovog sjajnog densflor bisera. Slično je i sa drugim pesmama. "Let’s Talk About Gender Baby" je moćna disko traka sa zaraznom melodijom (i reminescencijom na revolucionarnu himnu devedesetih "Let’s Talk About Sex") čije reči ne možete da prestanete da pevate u sebi. Ona navodi na promišljanje o seksualnim slobodama, rodnoj ravnopravnosti i drugim pitanjima koja su danas u žiži javnosti, dok su istovremeno u muzičkoj industriji objektivizacija žena i seksizam izraženiji no ikad. "Human Drama", još jedna idealna pesma za ples u klubu, vrlo eksplicitno se bavi pitanjem seksualnosti, ljubavi i roda i to na elegantno jednostavan i direktan način. Uz melodije i bitove naštelovane po pulsu vesele, živahne i upečatljive dance muzike, ona peva o ljudskoj drami i kaže da je seksualnost fluidna, živa, pokretna ljubav koja definiše samu sebe, lično je političko, a rod je "samo laž". P2R je glas koji je LGBT i kvir osobama danas neophodan na putu do jednakosti, ali i prihvatanja samih sebe. Ovo je muzika koja oduševljava, osnažuje, insistira na raznovrsnosti i bogatstvu ljudskih identiteta, poziva na toleranciju i slobodu, prihvata razlike i najvažnije - u isto vreme neodoljivo i iskreno tera na ples. Jedinstvena prilika da se čuje i doživi njena moć uživo je praktično iza ćoška - PLANNINGTOROCK nastupa 14. novembra u Zagrebu u okviru 8. festivala Vox Feminae. P2R slušajte i na Youtube i Soundcloud i ne zaboravite: osim što u njoj uživamo na bezbroj načina, muzika je naš najmagičniji jezik koji zaista ima moć da promeni nečiji pogled na svet.
Vodič kroz gej Srbiju
zdravlje
zdravlje u br
PišU: dr Olga Hadžić i dr Goran Popović
B
ROJ cipela, kućni broj telefona najbolje prijate- propisane donje vrednosti za obim struka, ni za ljice... Ove brojeve znate napamet. Ali, neke bro- žene, ni za muškarce. Vrednost obima struka je jeve je mnogo važnije da znate kako biste optimalna ukoliko je u skladu sa zdravim vredočuvali svoje zdravlje. nostima BMI i pratećim zdravim stilovima života. INDEKS TELESNE MASE (Body mass index - BMI), Za KRVNI PRITISAK idealna vrednost je 120/75 čija je idelna vrednostod 18,5 do 24,9. Vrednost mm Hg. Krvni pritisak je, u stvari, pritisak kojim indeksa telesne mase (ITM ili BMI) je medicinski srce pumpa krv u naše krvne sudove. Takozvani pokazatelj uhranjenosti. ITM daje podatak koja "gornji pritisak" (sistolni) je vrednost pritiska u telesna masa (TM) se može smatrati zdravom za trenutku kada zgrčeni srčani mišić ispumpa krv telesnu visinu (TV). Izračunava se po formuli u krvne žile, a takozvani "donji pritisak" (dijaITM=TM (kg)/TV²(m). Za izračunavanje ITM mo- stolni) je pritisak u žilama kad je srčani mišić žete koristiti i kalkulatore na različitim veb saj- opušten između dva otkucaja srca.Vrednosti krtovima u koje upišete vnog pritiska preko 140/90 podatke o telesnoj masi i mmHg se smatraju poviševisini, a dobijete izračunatu nim i rizične su za srčani i vrednost indeksa telesne Telesna visina: 1,6 m moždani udar kao i oboljemase.Ukoliko je ITM veći od Telesna masa: 60 kg nje bubrega.Da biste odr25 kg/m² raste rizik od hro- ITM (BMI): 23,4 kg/m² žali krvni pritisak u ničnih bolesti, kao što su Obim struka: 70 cm normalnim vrednostima bolesti kardiovaskularnog Ukupni holesterol: 5,5 mmol/l održavajte zdravu telesnu sistema, dijabetes tipa 2 i Krvni pritisak: 117/60 mm Hg masu, vežbajte, smanjite maligne bolesti. Ukoliko je Puls (broj otkucaja srca u minuti): 66 upotrebu alkoholnih pića, ITM previše nizak, to može Serumsko gvožđe: 14 nmol/l odustanite od pušenja i izazvati hormonske pore- U ovom primeru svi parametri zdravlja smanjite količinu soli u ismećaje, prekid menstrual- su u granicama normalnih vrednosti, hrani.Vrednost krvnog prinog ciklusa i ovulacije i osim holesterola. tiska ispod 90/60 se smatra osteoporozu. Sve vrednosti Savet: promena načina ishrane (izbe- sniženom. Nizak krvni pritiBMI ispod 18,5 kg/m² se gavanje proizvoda od belog brašna, sak može da bude uzrok vrsmatraju niskim i zdrav- slatkiša, alkohola i masne hrane sa toglavice i nesvestice. istovremenim povećanim učešćem NIVO HOLESTEROLA U KRVI stveno rizičnim. Idealna vrednost OBIMA voća, povrća i ribe u ishrani) i stila ži- je, takođe, značajan za čoSTRUKA je: manje od 80 vota (povećanje fizičke aktivnosti) vekovo zdravlje, pa je centimetara (za žene) i kako bi se vrednosti serumskih ma- dobro znati idealne vredmanje od 90 centimetara snoća vratile u normalne okvire i time nosti, kojima valja težiti: (za muškarce).Kad je obim sprečili poremećaji zdravlja. ukupni holesterol od 3,4 do struka veći od 80 centime5,2 mmol/l, HDL> 1 mmol/l, tara (za muškarce, veći od 90 centimetara) rizi- LDL<3,4 mmol/l. Postoje tri vrste serumskog hočno je za hronične bolesti, slično kao kod lesterola, čiji nivoi su važni za dobro zdravlje: visokog indeksa telesne mase.Dakle, ukoliko ukupni holesterol, HDL (takozvani "dobar holeobim struka premašuje 88 centimetara (a, za sterol) i LDL (poznat i kao "loš holesterol"). Optimuškarce sto centimetara) rizik od hroničnih malne vrednosti se održavaju pravilnom bolesti dramatično raste. Istovremeno, nema ishranom i zdravim stilovima života.Vrednosti
POD MIKROSKOPOM
www.optimist.rs
rojkama recept za dugovečnost holesterola preko 5,2 mmol/l se smatraju povišenim i nose rizik od srčanih i kardiovaskularnih bolesti.Da biste sprečili da vrednosti holesterola u krvi pređu kritičnu granicu isključite iz ishrane namirnice, koje sadrže zasićene i trans masti i svedite na najmanju meru upotrebu slatkiša i "grickalica" u ishrani. Neka istraživanja ukazuju da nizak nivo serumskog holesterola (ispod 3 mmol/l) može loše da utiče na funkciju mozga. Idealna vrednost OTKUCAJA SRCA ili pulsa je od 60 do 80 otkucaja u minuti. Broj otkucaja srca u minuti je, između ostalog, i pokazatelj nivoa vaše kondicije. Što je telo u boljoj kondiciji, ritam rada srca je sporiji. Za poboljšanje srčanog ritma i opšteg nivoa kondicije preporučuje se skup vežbi, poznat kao kardiotrening.Ukoliko broj otkucaja srca premašuje 80 otkucaja u minuti, verovatno ste u veoma lošoj kondiciji, a sto i više otkucaja u minuti zahteva hitnu posetu lekaru.Ako je broj srčanih otkucaja manji od 40 u minutu obavezno zakažite pregled kod kar-
diologa. Usporen puls ne mora da obavezno znači bolest srca. Dobro utrenirani sportisti, a posebno maratonci, u miru mogu imati puls i oko 36/min., što je posledica odlične utreniranosti i omogućava im postizanje vrhunskih rezultata NIVO GVOŽĐA U KRVI je još jedan od pokazatelja zdravlja, a idealna vrednost bi bila od 6,6 do 26 nmol/l. Gvožđe je mineral, koji je od neprocenjivog značaja za život, jer učestvuje u prenosu kiseonika do svih tkiva i organa.Nivo serumskog gvožđa preko 30 nmol/l doprinosi taloženju ovog minerala u jetri i drugim organima što može prouzrokovati njihova ozbiljna oštećenja.Nivo serumskog gvožđa ispod 6 nmol/l uzrok je malokrvnosti, problema sa disanjem i ubrzanog srčanog rada. Žene su u većem riziku od gubitka gvožđa, naročito u periodu menstrualnog krvarenja. Adekvatan unos ovog važnog minerala ishranom podrazumeva da makar dva ili tri puta nedeljno jedete meso. Ako ne jedete meso, jer ste vegeterijanac ili vegan, potražite od doktora savet kako da nadoknadite unos gvožđa korišćenjem drugih namirnica, koje ga sadrže u dovoljnoj količini. Dom zdravlja Dr Ristić, članica MEDIGROUP Narodnih heroja 38 i Visoka 16 Beograd Call Centar 011 2693 287 www.dr-ristic.com
Vodič kroz gej Srbiju