Optimist 021 (decembar 2014.)

sadržaj

Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar

Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković

Grafička produkcija:

Slučaj Gorana Jevtića Medijski hardkor seks - bez pristanka i milosti......................

Podgrevanje predrasuda Kome smeta gospodin ministarka?...........................................

Zašto neću da branim

Rabbit and Rabbit design

Gorana Jevtića i njemu slične.......................................................

Urednik Urbanlook.info:

ubi me prejaka reč

Srđan Šveljo

Mediji u konstantnoj trci za senzacijama..............................

Urednik Lifestyle:

gej muškarac je

Mladen Antonijević Priljeva

pre svega muškarac, znači svinja?..............................................

Saradnici:

Tolerancija nasilja

Tamara Skrozza, Nemanja Marinović, Marijan K, Zoran Janković, M. Aranđelović, Lazara Marinković, Asja Lazarević, Ana Jakšić, Markiza de Sada

Neizrečeni problemi Beogradskog univerziteta..................

Web:

Olga Dimitrijević

www.optimist.rs

Pucajte ovo su partizanske grudi...............................................

E-mail:

Marina Perazić

optimistmagazin@gmail.com

Ponosnija na titulu gej ikone no na titulu seks simbola....

Štampa:

Modiranje

Newpress

www.UrbanLook.info......................................................................

Da li je najkonzervativniji američki grad liberalniji od Beograda?.......................................................

lifestyle Magazin možete čitati i na:

Dr. Murad i Pire Restoran................................................................

iskoristite njihovo oružje protiv njih Švedski fotograf protiv seksizma................................................

jose Rodolfo Loaiza ontiveros Disney on crack.................................................................................

Podrška:

Orthodox Calendar Jedini pravi pravoslavni kalendar...............................................

knjigovanje O lepotama i darovima iz dubine pripovednog kadra.......

Magazin prihvata nadležnost:

TV jesenja sezona LGBT likovi u američkim serijama...............................................

Milan Rozsa Odlazak mađarskog Harvija Milka.............................................

CIP ‐ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

Jovan ćirilov Otkud znaš šta sam, kad ni ja sam ne znam...........................

305

Nikola Latković

OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. ‐ God. 1, br. 1 (jun 2011)‐ . ‐ [S. l.] : Regionalni info centar, 2011‐ (Smederevo : Newpress). ‐ 21 cm

Prestalo je da kuca jedno veliko srce.........................................

Dvomesečno. ‐ Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217‐6756 = Optimist COBISS.SR‐ID 186184972

Suzan zontag Deset godina od smrti....................................................................

06 10 12 14 16 18 20 22 26 32 36 38 40 42 44 46 52 54 56 58

Komentare, predloge, vaše tekstove i ideje možete slati na našu e-mail adresu: optimistmagazin@gmail.com

analiza

Slučaj Gorana

Piše: Tamara Skrozza

I

Medijski hardkor sek

ako je godina koja je za nama već sada zaslužila počasno mesto u istoriji srpskih medija kao godina beščašća, jada i sveopšte patologije, slučaj Gorana Jevtića ipak nas je zatekao nespremne. Koliko god da je oguglao na gadosti koje svakog dana viđa po novinama, čovek teško da može mirno da proguta ono što su poznatom glumcu u samo dva dana uradili dnevnici Blic i Informer.

VERZIJE, KOMADA DVA: Ukoliko je prepričamo "svojim rečima", čitava priča izgleda ovako: u Somboru je bio pozorišni festival; na tom festivalu, Jevtić i njegov maloletni obožavalac su se sprijateljili, pa su se i družili nekoliko dana. Posle toga, dečak se požalio ocu da je glumac s njim imao seksualni odnos u pozorišnom toaletu, pa je otac podneo privatnu krivičnu prijavu protiv Jevtića. Prijava je iz nepoznatih razloga brzo povučena, ali je novu ovaj put podnela majka. Slučaj je još u fazi istrage.

Ukoliko, pak, ne uključimo sopstveni mozak i mislimo mozgom dva gorenavedena glasila, sve je to znatno drugačije. Na festivalu u Somboru sprijateljili su se glumac i maloletnik kojem je ovaj bio idol; kao takav, pristajao je na sve što je od njega Jevtić tražio, pa su se zajedno i napijali.

U takvom stanju, Jevtić ga je silom uvukao u toalet i naterao ga na seks. Mladić se potom žalio roditeljima i oni su jedno za drugim podneli prijave protiv ovog pedofila, čoveka koji se proslavio ulogama žena, osobe kojoj ništa nije sveto i koja, kao takva, zaslužuje da na naslovnoj strani Blica bude raščerečena, verovatno i uništena u nekim segmentima svog dosadašnjeg društvenog života.

Izuzev stilskih, glavna razlika između ove dve verzije jeste u tome što se u onoj "našoj" mladić požalio roditeljima na nešto što se dogodilo, a u novinskoj je seks u toaletu bio nesumnjiva realnost. Osim te, važna je i činjenica da je u našoj verziji istraga u toku, dok su u drugoj prve žrtve odavno pale i što više nema potrebe da se kopa po mestu na kojem su zakopane. Više nema ni reči o istrazi, ni pomena o nastavku slučaja. www.optimist.rs

USTAV, ZAKON, KODEKS No, krenimo redom. Od 22. oktobra i naslovne strane Blica s optužbom odštampanom krupnim slovima: "Glumac Goran Jetvić mi obljubio sina". Ovom i ovakvom naslovnom stranom, Blic je najpre prekršio Ustav Srbije koji u članu 34 drugog dela jasno kaže da se "svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda". Kako u Ustavu, tako i na drugim mestima, ovo načelo vrlo je jednostavno i neoborivo: u ovoj ili onoj formi postoji u Krivičnom zakoniku, Zakonu o javnom informisanju, pa i u Kodeksu novinara Srbije koji bi trebalo da poštuju svi novinari i urednici, pa i oni zaposleni u Blicu.

Zaboravljajući da podnošenje privatne krivične prijave nije i dokaz činjeničnog stanja, Blic je Jevtića unapred osudio, podupirući svoju tezu navodima koji predstavljaju dodatno kršenje Kodeksa. To se pre svega odnosi na tekst u kojem neimenovani sagovornik prikazuje odnos između Jevtića i mladića, čija je bazična teza usmerena u potvrđivanje unapred presuđene krivice: Jevtić je navodno mladiću bio idol, ovaj je u "njega gledao kao u Boga", "zbog njega je upisao i jednu glumačku školu", "sve vreme festivala nije se odvajao od Jevtića" itd. Tog i takvog mladića, dakle, iskoristio je Goran Jevtić, a "čitav slučaj je dugo skrivan od javnosti jer nanosi veliku štetu pozorištu". U tom smislu, da utvrdimo: ne samo da je "silovatelj" Jevtić prisilio nekoga ne seks, nego je sve to prikriveno u pozorišno-glumačkom (podrazumeva se gej) lobiju.

a Jevtića

ks - Bez pristanka i milosti IGRARIJE Na sve to nadovezuje se i jezik. Pre i iznad svega, tu je kvalifikacija 16-godišnje osobe kao dečaka.

Iako je on maloletan i u formalno-pravnom smislu zaista dečak, čudno je da ga mediji baš tako oslovljavaju - posebno imajući u vidu da 16-godišnje osobe ženskog pola ne označavaju kao devojčice, a 16-godišnje sportiste nikako drugačije nego kao "momci" ili "mladići".

U ovom slučaju, međutim, išlo se na "tanke žice" čitalaca: drugačije je kada neko siluje mladića, a drugačije kada napastvuje dečaka. Pre svega, mladić je ipak u fizički boljoj poziciji od recimo dvogodišnjeg ili trogodišnjeg dečaka koji ne može da se brani i koji svakako ne može da bira svoje seksualne partnere ili glumačke idole. Ako je Jevtić u ovom slučaju kriv, to kako će maloletnik biti oslovljen zaista ne predstavlja suštinsku razliku, ali ni mi ovde, a ni Blic nismo u ulozi tužilaca i sudija. Kao medij, Blic je u obavezi da čitavu stvar opiše i objavi u najneutralnijem tonu, a upotreba reči "dečak" svakako ne ide u tom pravcu.

Takođe, primetno je da u člancima o ovom slučaju dominira reč "obljuba": retko se pominje silovanje, seks i sl. Na pitanje zašto, odgovor bi morali da daju ozbiljni lingvisti ili psiholozi, ali čini se da reč obljuba - iako znači isto što i silovanje - ima donekle drugačiji efekat. Silovanje podrazumeva siledžiju i žrtvu, dok je u slučaju "obljube" impresija da je delo počinila osoba još i gora od siledžije. U formalno-pravnom smislu, dakle, sve je u redu. Ali, isto kao i u slučaju "dečaka", vrlo je verovatno da su autori hteli da dobiju dodatne poene za "umetnički dojam".

Slična igrarija, odnosno manipulisanje emocijama i predrasudama čitalaca, primenjena je i dan kasnije, u nastavku priče, objavljenom pod naslovom "Jevtić se dvoumi hoće li na poligraf".

Računajući valjda da onaj ko je nevin nema razloga da ne ode na poligrafsko ispitivanje, a neVodič kroz gej Srbiju

analiza majući pritom nikakve konkretne činjenice o tome, Blic navodi kako se Jevtić, upitan da li hoće da ga ispitaju "na trenutak zamislio, a onda rekao da bi 'najverovatnije pristao' ali da prethodno mora da se konsultuje sa svojim advokatom". Teško da bi i Holivud mogao da smisli bolju scenu "priznanja" krivice.

Mnogi će posle svega reći da čitava stvar suštinski nije ni bitna, ako se utvrdi da je Jevtić nevin - pokazaće se da nikoga nije silovao i gotova stvar. Međutim, bilo kakav da je epilog istražnog i evenutalnog sudskog postupka, krivica Gorana Jevtića ostaće zabeležena dogod je sveta, biblioteka i interneta. I za sto godina, i kada svih nas više ne bude, bilo ko ko bude istraživao njegov lik i delo, naleteće na presudu koju je doneo Blic: o tome će čitati njegova deca i unuci ako ih bude imao; o tome će čitati svaki reditelj koji bude želeo da ga angažuje; svaki student koji nekada u budućnosti bude hteo da o njemu napiše seminarski rad. Nije tu bitno da li je kriv ili ne. Bitno je da je presuda postala zvanični deo njegove biografije. I to je nešto što mu nikakve odštete i nikakvi sudovi ne mogu nadoknaditi.

DEČAKOVA PRIČA Što se tiče Informera, uloga ovog lista u slučaju Jevtić naročito je zanimljiva. Za razliku od Blica, Informer nije objavio presudu, ali vrlo nedvosmisleno otkrio idenitet maloletnika čiji su rodi-

www.optimist.rs

telji podneli prijavu protiv Jevtića. U detaljnoj priči, izneli su sve izuzev njegovog imena. I u koju školu ide, i čime se bavi, i šta su mu i ko su mu roditelji, i kakva su mu interesovanja, i kakav je privatno. U gradu koji je veličine Sombora, a posebno društvene dinamike koja tamo vlada (zna to potpisnica ovih redova iz ličnog iskustva), bili bi dovoljni i samo inicijali, pa da "pukne bruka". U kontekstu otkrivanja identiteta žrtve, sve ostalo bilo je čisti višak: čaršija i sve čaršije u krugu od bar 200 kilometara vrlo su dobro znale o kome je reč.

Sad se, naravno, postavlja pitanje čiji je greh veći - da li Blica, koji je Jevtiću sudio i presudio, ili Informer, koji je pod firmom "dobrih namera" otkrio sve detalje o navodnoj žrtvi. Što se tiče Kodeksa novinara Srbije, oba lista su pogrešila, a odmeravanje krivice u suštini je potpuno nevažno. Jer, kako god okrenuli, uništena su bar dva života - onaj koji je Jevtić do sada vodio i onaj o kojem je mladi Somborac do sada maštao. Ipak, ako se malo odmaknemo od Kodeksa, pisanje ova dva lista ipak je bilo usmereno u različitim pravcima. Blic je - kao i svi ovdašnji tabloidi u mnogo prilika, želeo da doaka "siledžiji" i "pedofilu": to potvrđuju i reči jednog tabloidnog urednika koji nije hteo da bude imenovan, ali kaže da se u takvim situacijama to jednostavno mora uraditi "da se više niko ne bi dosetio da tako nešto ponovi". Ipak, ako se osvr-

nemo oko sebe, jasno je da se ova strategija žute i ostale štampe u Srbiji očigledno nije pokazala uspešnom, pošto se iz dana u dan javljaju novi slučajevi seksualnog zlostavljanja dece od 16, ali i dece s mnogo manje godina.

S druge strane, Informer je uradio ono što su do sada radili samo neki tabloidi, samo u nekim situacijama - u želji da parira Blicu, da ima "ono što niko drugi nema" otišao je korak dalje i fokusirao se na osobu o kojoj, prema Kodeksu i zakonima, nije smeo da objavi bukvalno ništa osim možda inicijala. Jer, svi novinarski standardi jasno kažu da nije zabranjeno samo navođenje imena i prezimena, već svih podataka koji direktno ili indirektno upućuju na identitet žrtve.

Iako se nigde ne navodi njegovo ime i prezime, jasno je da je njegova svakodnevica u malom gradu praktično nezamisliva, kao i da će ga ova priča pratiti dok je živ. O njoj se sigurno neće znati onoliko koliko o Jevtićevoj, ali je sasvim izvesno da će se neko, negde, nekim povodom osvrnuti i na taj "detalj". Isto je tako izvesno da će se i on sam zauvek pitati da li ga prepoznaju, da li znaju ko je on. Ukoliko se, recimo, utvrdi da su optužbe protiv Jevtića lažne i da ih je izmislio iz nekog svog razloga - tek mu tada nema spasa od palanke, čudnih pogleda, osuda i krivice. To je zapravo i razlog zbog kojeg je u Uputstva i smernice Kodeksa novinara Srbije uneta odredba koja kaže da novinari moraju imati u vidu da "obični" ljudi nisu svesni moći medija i

da neke podatke daju nesvesni mogućih posledica ne samo po ljude o kojima pričaju, već i po njih same.

I ZA KRAJ...

Protiv ovakvog medijskog izveštavanja pobunila su se dva najveća novinarska udruženja.

Pobunilo se Udruženje dramskih umetnika Srbije.

Pobunili su se advokati Gorana Jevtića.

Društvene mreže su gorele.

Posle svega nekoliko dana, zavladala je potpuna tišina. Mediji su u međuvremenu izvestili samo da je Jevtić dobio nagradu "Žanka Stokić" i nagradu na pozorišnom festivalu u Užicu za ulogu Živke u predstavi "Gospođa ministarka".

I šta ćemo sada? Da li ćemo se svi praviti kako se ništa nije dogodilo? Ili ćemo još malo galamiti, pa se opet primiriti - kao posle toliko drugih slučajeva?

Za Gorana Jevtića, za svakog građanina i građanku, za svako dete u Srbiji, bilo bi najbolje da makar ovaj slučaj isteramo do kraja - da vidimo ko je u medijima kriv, zašto je kriv i kako će tu svoju krivicu da okaje. Jer, sutra ili prekosutra, svako od nas može da osvane na naslovnoj strani bilo kojih novina u Srbiji. Zato što je zaista zgrešio, zato što neko želi da mu podmetne da je zgrešio, ili zato što se nekom uredniku prohtelo da je neko nešto zgrešio.

Razlozi su nevažni. A posledice dugoročno jezive.

Vodič kroz gej Srbiju

osvrt

podgrevanje pr

Piše: Nemanja Marinović

U

Kome sm

Srbiji, ali i u dobrom delu sveta, posebno zapadnog, slobodno novinarstvo ne postoji ili je marginalizovano i bez resursa za ozbiljniji kritički potencijal. Pod neslobodnim novinarstvom ne podrazumevam samo ono što će većini čitalaca i čitateljki prvo pasti na pamet - cenzuru medija od strane političke nomenklature, već i još opasnijeg neprijatelja slobode - diktaturu profita. Mediji, a posebno štampani mediji u izumiranju, ubačeni su u tržišnu utakmicu i neprestanu trku za profitom koja je novinarsku etiku i profesionalnost podredila senzacionalizmu. Jedino što se vrednuje su tiraži i klikovi do kojih se dolazi bez biranja sredstava, pa makar to uključivalo i sveopšti linč onih koji im se nađu na meti. Tri su goruće teme koje prodaju novine - nasilje nad ženama i lešinarenje žrtava, nacionalizam i mržnja prema drugim narodima i naravno - LGBT populacija.

Poslednjih meseci svedoci smo neverovatnog medijskog spina i kršenja svih mogućih kodeksa izveštavanja na poslednje dve teme, što je kulminiralo u slučaju "Gospodina ministarke".

GEJ PARADA - MEDIJSKI ĆORAK Septembar i oktobar su meseci kada mediji zadovoljno trljaju ruke znajući da će im gej parada doneti šokantne, senzacionalne i "krvave" naslove. To je period godine kada nije potrebno "juriti" vesti, one se serviraju na tacni, uvek je dovoljno materijala da se masama podgreje mržnja prema različitom, uvek dovoljno stereotipa koje treba probuditi i ponekad čak i previše raznoraznih kreatura koje suptilno ili direktno pozivaju na linč i prolivanje krvi. Tiraži pljušte! Ove godine krvavi pir je izostao. Iz ovog ili onog razloga, Prajd je protekao mirno, sledećeg jutra su osvanule šarene naslovnice, prilično afirmativni tekstovi i vesele fotografije. Idilu je kvario tek poneki red o nekom kontra-protestu odavno nebitnih političkih grupacija koje će svakako već sutra nestati iz javnosti bar do sledećeg Prajda.

Medijski potpuna dosada. I sveopšte nezadovoljstvo. Nezadovoljni su mediji kojima je najsenzacionalnija vest gej poljubac na gej Prajdu, nezadovoljan je i narod odavno socijalizovan tako da za nagomilano nezadovoljstvo sopstvenim životom ne targetira strukturu, već ga projektuje na žrtvenog jarca kojeg mu mediji, sistemski i dirigovano, u tom momentu guraju pod nos. Umesto polupanih glava, vesela "šetnja

www.optimist.rs

smrti", kako su je protivnici nazivali, sada je prikazana kao potpuno normalna i prirodna. Kako su mediji kod nas slika, a ne kreatori društva, narodu moraju pružiti ono što želi da vidi i čuje, a nomenklaturi skretanje pažnje sa suštinskih pitanja i prostor za populistički manevar. "Normalnost" Prajda iscenirana za zapadne supervizore sada se morala pod hitno poništiti, što je prvobitno pokušano ničim izazvanim upoređivanjem dve parade - vojne i gej, pa su tako reporteri i voditelji nacionalnih televizija sagovornicima upućivali pitanje "Koja je prava Parada ponosa", a internet portali izbacivali nebulozne online ankete iste sadržine. Potpuno manifestni cilj ovoga bilo je negiranje "ponosa" LGBT osoba i legitimacija nacionalnog ponosa putem militarističkih vrednosti. Pojavio se negde u tom periodu izvesni tekst "Pederska posla", ali čije je on frustracije trebalo da leči zaista ne razumem, pretpostavljam da to treba pitati autora i urednika lista koji ga je objavio.

Da li ove naslove treba pripisati senzacionalizmu? Potvrdan odgovor bi bio prilično pojednostavljivanje. Stvari su višestruke dodvoravanje masama, populizam, ali i dobra prilika za ispoljavanje sopstvenih uverenja koja su silom prilika potisnuta.

redrasuda

meta gospodin ministarka?

KO NE PLATI NA PARADI, PLATI NA… Senzacionalizam u ovom slučaju nije neophodan, vojna parada je senzacija sama po sebi, tome uostalom i služi. Demonstracija moći mašina za ubijanje, ili u našem slučaju kićenje davno otpalim perjem. Ipak, dovoljno za naslovnice. Ali, šta reći za slučaj Gorana Jeftića? Da li je beskrupulozno čerečenje predvođeno dnevnim listom "Blic" čist senzacionalizam, ili su neki drugi društveni procesi iza toga? Vest o navodnom "obljubljivanju maloletnika" od strane poznatog glumca pojavila se u isto vreme kada je najveći nacionalni heroj, veliki Nole, dobio sina prvenca, a u sred (ratno)huškaških tekstova protiv Albanaca koji su se ogledali u nekontrolisanom govoru mržnje u svim medijima i na svim portalima nakon utakmice sa Albanijom, a kasnije i povodom dolaska albanskog premijera u Beograd. "Šiptarska svinjarija", "Pakleni plan iz Tirane", "Albanska tajna služba organizator napada", "Edi Rama - Šiptar bez srama" i sl. samo su neki od naslova kojima smo bili bombardovani sa svih strana. I u sred tog nezapamćenog spina iskače niotkud vest o tome kako je otac maloletnika podneo krivičnu prijavu protiv jednog beogradskog glumca. Na prvi pogled, potpuno nebitna stvar. Pozorišni glumci su jako retko zanimljivi tabloidima, a podneta krivična prijava koja još nije ni proverena čak i nije vest, niti bi trebalo da bude. Osim u slučaju kada je u igri homoseksualnost! Tada i pored Noletove prinove vest dospeva na naslovnu stranu i drugu stranu dnevnog lista što upućuje na njenu izuzetnu važnost. Još od prvog naslova bilo je jasno da hajka na Gorana Jevtića nije napad na glumca, već na celokupnu LGBT populaciju.

Vodič kroz gej Srbiju

stav PEDERI KAO PEDOFILI Naslovi označeni kao "šokantno" i "skandalozno" u sebi su nosili tri ključna određenja: "maloletnik", "obljuba" i "glumac" ili neka druga reč koja je objašnjavala da je u pitanju muška osoba i homoseksualni odnos. Bez obzira sa koliko informacija iz "proverenih izvora" bili potkrepljeni tekstovi i sa koliko ponovljenih reči "navodno" se autori ograđivali od potpuno neproverenih informacija koje su iznosili, atmosfera koja se stvara nakon čitanja nosi jedinstvenu poruku: "peder silovao dečaka". Kada se sve ostalo filtrira samo to ostaje. Ove tri reči objašnjavaju šta je prava svrha medijskog spina - podgrevanje sta-

rih stereotipa o homoseksualcima kao silovateljima i pedofilima i stvaranje atmosfere linča "bolesnih" za opšte dobro. Goran Jevtić je ujedno i savršeni kandidat - glumac koji je poznat po maestralnim ulogama gej i ženskih likova, koji je poremetio čitavu Srbiju drznuvši se da se "trandžira" i glumi Gospođu ministarku i iznad svega glumac poznat po svom društvenom angažmanu i jasnim političkim stavovima koji su opozicioni vladajućem sistemu i normama i kog je čak i ”Blic”, koji je pokrenuo trenutnu hajku, nekoliko dana ranije nazvao ”čovekom koji vispreno, neretko i hrabro, sagledava realnost i to javno govori”. Goran Jevtić nije karikatura, lik iz

Zašto neću d J

Gor

Piše: Predrag Azdejković

edna srpska dramska spisateljica je pre nekoliko nedelja u emisiji "Kažiprst" na televiziji B92 izjavila, povodom hajke na Gorana Jevtića preko naslovnih strana "Blica", da se LGBT organizacije nisu oglasile. Prvo, važno je napomenuti da je dotična srpska dramska spisateljica arogantno pomislila da, ako ona nije za to čula da se nije dogodilo te nas je slagala, jer su se pojedine LGBT organizacije oglasile. Hartefakt fond je napisao protestno pismo koje su potpisale LGBT organizacije i pokrenuta je peticija koju su takođe podržale LGBT organizacije.

Drugo, postavlja se pitanje zašto se očekuje da LGBT organizacije uopšte treba da reaguju i štite Gorana Jevtića?

Povodom ovog slučaja oglasilo se Udruženje dramskih umetnika Srbije, jer je Goran Jevtić svakako i bez ikakve sumnje dramski umetnik, ali i njihov član pod brojem 1163, kako se može proveriti na sajtu ovog udruženja.

E sad, da li je dotični član neke LGBT organizacije pa da ona reaguje? Nije.

Da li je Goran Jevtić pripadnik LGBT populacije?

Ne znam, možda! Osim što ga je Blic autovao na

www.optimist.rs

naslovnoj strani nikakve podatke o tome nisam pronašao u medijima. Za sada Marija Šerifović ostaje jedina javno deklarisana LGBT osoba u Srbiji.

Da li je Goran Jevtić svojim ličnim zalaganjem zadužio LGBT organizacije? Učestvovao u nekoj kampanji za LGBT prava? Podržao Paradu ponosa? Stao u zaštitu ovog magazina kada njegovo pozorište nije želelo da ustupi pres materijal, jer im ne odgovara takva (gej) reklama? Nije!

Da li je Goran Jevtić tražio zaštitu od neke LGBT organizacije? Nije!

Ako sve ovo uzmemo u obzir, ne razumem zašto jedna srpska dramska spisateljica očekuje da LGBT organizacije treba da reaguju i brane Gorana Jevtića, kad on, po svim javnim registrima, nije član nijedne LGBT organizacije, niti pripadnik LGBT populacije?

Ali, slučaj hajke na Gorana Jevtića prevazilazi njega samog, jer je, bez obzira na njegovu seksualnu orijentaciju, u isto vreme hajka na čitavu LGBT populaciju koju su još jednom poistovetili sa silovateljima maloletnika, odnosno pedofi-

sitkoma ili loš vic iz trashy filma Srđana Dragojevića, on je relevantna društvena figura. I kao takav ima političke oponente. Kao što i pokret koji je targetiran zajedno sa njim ima svoje političke protivnike. U intervjuu pre godinu dana, Goran je rekao: "Živka je osvetoljubiva kao Vučić, prevrtljiva kao Dačić, nepatvorena kao Nikolić, u vizuelnim transformacijama kao Jorgovanka Tabaković, kao Đilas u odnosu prema umetnosti i kulturi..."

Mnogi internet komentatori smatraju da se upravo u opozicionom položaju i kritici vlasti krije ključ za razumevanje hajke na Jevtića. Paranoja?

a branim

rana Jevtića i njemu slične lima. Iz tog razloga jedino treba da se oglase LGBT organizacije i zaštite interese populacije koju zastupaju, jer to niko drugi neće učiniti. U pismu advokata Gorana Jevtića koje su poslali medijima napisali su da je nedopustivo da se na nivou spekulacija i laži, bez ikakvog dokaza, kalja ugled bilo kog čoveka i vrši medijski linč zarad senzacionalnosti i da je posebno nedopustivo i suprotno zakonu da se na taj način identifikuje i označava maloletno lice, koje će trpeti nesagledive posledice… Divni advokati su se setili čak i da u svoju zaštitu uzmu i maloletnika, ali niko se nije setio LGBT populacije. I zašto bi?!

Smatram da ni u buduće LGBT organizacije ne treba da se oglašavaju u ovakvim slučajevima, osim ako nisu udari na celu LGBT populaciju. Sve dok neko ne zatraži zaštitu ne možemo smatrati da je pripadnika naše populacije, pa šta god rekli Blic, Informer ili jedna srpska dramska spisateljice.

Za sve one koji su razočarani jer se LGBT organizacije nisu oglasile samo mogu da kažem, nismo branili Pahomija, pa ne treba ni Gorana Jevtića.

Vodič kroz gej Srbiju

konstanta

Ubi me pre

Piše: K.M.

Mediji u konstan

S

lučaj medijskog linča glumca Gorana Jevtića ponovo je pokrenuo pitanje odgovornosti medija, njihovog negativnog uticaja na formiranje javnog mnjenja, grubog narušavanja privatnosti i nezajažljive gladi za senzacijama.

Decenije iza nas pokazale su da su privatnost i mediji večiti rivali, a njihovi međusobni sukobi čini se da traju od samoga nastanka ovih drugih. Činjenica je da privatno od javnog (pre)često deli gotovo nevidljiva granica i da se upravo ta granica prečesto olako prelazi, jer je (grubo narušena) privatnost glavna hrana medija i njenih korisnika „večito gladnih“ (dez)informacija.

Pisanje domaće i regionalne štampe o LGBT populaciji ponekada zaista liči na lov na veštice, javno žigosanje i označavanje potencijalne mete za verbalni ili često i fizički obračun isfrustrirane javnosti. Setimo se famoznih spiskova pripadnika LGBT populacije is sfere javnog života koje su pojedini mediji objavljivali kao „senzacionalno“ ne vodeći ni računa o privatnosti, a još manje istini. Posebno zabrinjavaju naslovi u kojima se izvršioci pojedinih krivičnih dela označavaju kao „homoseksualci“, čak iako njihovo kazneno delo nema veze sa njihovom seksualnošću niti je ono predmet istrage. Ali, stvara se slika kako su pripadnici LGBT populacije „rak rana“ društva koju treba odstraniti, te se jasno utiče na formiranje negativnih konotacija prema LGBT populaciji.

Svojevremeno je web portal Dnevnog avaza iz Bosne i Hercegovine objavio tekst pod naslovom "Šta je otkrilo istraživanje o rizičnim grupama“ bazirajući se na istraživanjima o širenju HIV infekcije. Dnevni avaz je jedan od najuticajnijih medija u BiH i stoga objavljivanje ovakvog teksta nije ni malo bezazleno i bez posledica.

Dnevni avaz preneo je rezultate istraživanja koje se bavi licima homoseksualne orijentacije. Ne navodeći da li postoje isti statistički podaci (prvi seksualni odnos, grupni seks, bračni status,

www.optimist.rs

upoznavanje preko interneta) za heteroseksualce, odnosno ne postoji poređenje kojom bi javnost dobila jasniji i objektivniji uvid u dokaze kojim bi se potvrdio ili opovrgnuo argument da se jedna skupina na osnovu seksualne orijentacije može svrstati u red rizičnih grupa (u ovom slučaju zajedno sa prostitutkama). Tekst sam po sebi ima za cilj diskriminaciju i omalovažavanje, ali i grubo manipulisanje podacima. Ne samo da je metodologija istraživanja upitna i nedostupna, već je i njihova interpretacija na nivou "najmlađi homoseksualac stupio u seksualne odnose kada je imao 12 godina" u najmanju ruku zlonamerna. Autor teksta iznose podatke "u BiH ima od 15 000 do 150 000 homoseksualaca", što karakterizuje kao "skandalozno", a u nastavku se govori "o perverznoj generaciji". Tekst je za sobom povukao više hiljada komentara i to uglavnom negativnih u kojima je glavni motiv bio "najmlađi homoseksualac stupio u seksualne odnose kada je imao 12 godina", navodeći da pripadnici LGBT populacije „uživaju u tome da regrutuju maloletnike za svoje perver-

jaka reč

ntnoj trci za senzacijama zne nagone i da ih treba istrebiti“. Analiza pokazuje da ovakvi tekstovi, izjave, upitna istraživanja i zlonamerna izvlačenja iz konteksta pojedinih podataka, predstavljaju samo alate u stalnoj diskriminaciji LGBT populacije i njihovog javnog medijskog linča.

Pisanja medija o stvarnom ili senzacionalističkom razotkrivanju nisu ni malo naivna. Setimo se turskog glumca Burak Ozčivita poznatog po ulozi Bali bega u, kod nas veoma popularnoj seriji Sulejman Veličanstveni. On je naveo da su mu tračevi da je gej umalo upropastili karijeru.

On je dodao da glasine umalo nisu oduzele i njegovu ljubav manekenku Džejlan Čapu, budući da su vereni, a Čapina porodica je u startu osudila Buraka zbog spekulacija o njegovoj seksualnosti. Ozčivit je umalo ostao i bez velikog honorara, ali i bez mnogobrojnih obožavateljki.

Većini nas verovatno je bliže ono što se u Srbiji i regionu na medijskom nebu desilo povodom pobede Končite Vurst na ovogodišnjoj Evroviziji.

Podsećanja radi, sledili su tekstovi, ali i izjave nekih javnih ličnosti u Srbiji o brijanju brada jer to “više nije muški”, što dovoljno govori o razme-

rama homofobije i transfobije. A da ne zaboravimo ponašanje komentatora RTS-a. U Hrvatskoj su bile burne reakcije na račun HRT-a i načina na koji je voditelj prenosio finale „Evrosonga”, a onlajn izdanje „Tportal”, u tekstu „HRT-ov komentar ’Evrosonga’ bio uvredljivo loš” konstatuje da je Aco Kostandinov, doajen hrvatske evrovizijske delegacije, „površnim, iritantnim, neretko čak i homofobnim stilom prokomentarisao finale takmičenja”.

Domaći mediji posebnu pažnju i eksukluzivnost dali su izjavi mitropolita Srpske pravoslavne crkve Amfilohija Radovića koji je za poplave u Srbiji okrivio pobednicu Evrovizije, transvestita Končitu Vurst. On smatra da Bog poslao opomenu, jer je Evropa slavila pobedu Končite Vurts na tom muzičkom takmičenju. Amfilohije je za TV Nova rekao da su poplave koje su pogodile Srbiju zapravo znak da "Gospod voli baš nas" i da nas iskušava kako bismo se vratili na pravi put. "Pazite šta se događa u ovom trenutku u Evropi. Ko dobija prvenstvo? To je ta nesrećnica, taj nesrećnik, ne znam ni kako se zove, koji se afirmiše kao Isus. Time se propagira razaranje ljudske prirode, ljudskoga bića i to se postavlja na pijedestal, na uzor novim pokolenjima i generacijama", rekao je Amfilohije i kao još jedan razlog za "Božju opomenu" naveo Paradu ponosa. S druge strane, na molebanu za prestanak kiše prethodno je patrijarh Irinej kazao da neprestane padavine nisu kazna, već Božja opomena zbog gej parade.

SLUČAJ OSKARA VAJLDA U anale onih koji su preživeli medijsko razapinjanje na prvom mestu svakako je Oskar Vajld, najpoznatiji viktorijanski koji je osuđen kao homoseksualac na najtežu zatvorsku kaznu. Umro je ponižen i odbačen.

Kao mladić rekao je: "Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen." Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora uništila ga je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: "Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je - da prestanu!" Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom "Sebastijan Melmut" u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Ubrzo je umro od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, na samrti je rekao: "Jedno od nas će morati da ode!"

Vodič kroz gej Srbiju

cockfight Danas živimo u svetu u kojem su mediji postali svemoćni, u kojima je (dez)informacija postala roba, ali i oblik najdublje manipulacije ljudskom svešću u oblikovanju javnog mnjenja. Savremeni čovek značajan deo svog svakodnevnog života providi gledajući televiziju, prateći pisane i elektronske medije ili slušajući radio. Mediji danas imaju značajan, gotovo primaran uticaj na oblikovanje društvene svesti i javnog mnje-

nja i postali su deo kulture u savremenom društvu.

Mediji u Srbiji već godinama krše sve moguće smernice Kodeksa novinara Srbije, koji ostaje kao idealni model kako bi novinari i urednici trebalo da se ponašaju. Ipak, oni od slučaja do slučaja pokazuju da diktat profita gotovo da ne poznaje granice i da nema priče, utemeljene ili neutemeljene, koja nije dobra za objavljivanje

Gej mušk Piše: Petao20cm

J

edna američka glumica je pre neki dan izjavila kako je razočarana u gej zajednicu jer je po njenim recima, šovinistička. Glumica ide dalje te poziva, valjda sve gejeve sveta, na građansku odgovornost usled našeg nedovoljnog uključenja u borbu za ženska prava te nečinjenja u slučajevima od posebne važnosti za žene. Inače, kraljica, živi i radi u SAD pa je njeno nezadovoljstvo, pretpostaviću, pretežno upereno ka tamošnjoj gej zajednici. Poznavajući braću Amerikance vrlo dobro, mogu vam reći da je ovo teško sranje. Sranje jer je američka gej zajednica prvo ogromna, a onda toliko diverzifikovana da bi svaki srbijanski fetišista odlepio na ponudu „različitosti“. To u praksi znači da ima dovoljno gejeva koji ne samo što će se boriti za prava svih ugroženih grupa nego će se, mnogi od njih, isključivo boriti samo za prava žena. E sada, ovo nije prvi put da se nama prebacuje kako nismo dovoljno „solidarni“ ali iracionalno ovo se ne prebacuje, na primer, afro-američkoj zajednici ili pak jevrejskoj. Takođe, i to uvek kada je u pitanju „osnovana“ kritika LGBT zajednice, gej muškarci su iznova stratifikovani kao neko ko nosi posebno breme odgovornosti dok se biseksualci i lezbejke imunizuje. Pošto, naravno, gej muškarac je prvo muškarac (svinja jedna) pa onda sve drugo, pa samim tim imamo da mu jebemo sve po spisku, biseksualci u stvari ne powww.optimist.rs

pre sveg stoje pa šta njih da pozivamo na solidarnost, a lezbejke su žene pa kako one bokte mogu da budu šovinistkinje i nesolidarne. Za sve one koji još uvek nisu razumeli diskreciona prava marginalizovanih grupa, dozvolite da vam nacrtam drvenim bojicama kako bi jednom zaključili ovu temu.

Mi pederi, gej muskarci, smo meta od kada je sveta i veka, „jebao“ nas je, istorijski posmatrano i Kurta i Murta, svaka religija, svaka nacija i svaka kultura. Danas, veći deo zemalja sveta nas i dalje jebe... kriminalizuje naše odnose, bije, maltretira, otpušta sa posla, rekreativno, a negde nas čak zabave radi, bese i kamenuju. Ne postoji grupa koja ima duži istorijski kontinuitet stradanja i maltretiranja kao što su to gej muškarci. Tačno je da trans osobe trpe više, ako je ovo merenje uopšte primereno, ali usled manjeg broja manje smo upoznati ili se pak manje čuje. Istini za volju, istorijski gledano postojale su i postoje kulture koje trans osobe smatraju posebnim bićima i uživaju duboko poštovanje, dok to sa gej muškarcima nije slučaj.

Onog momenta kada je za svega par godina sto gej klinaca, muškaraca, oduzelo sebi život usled konstantnog maltretiranja od strane svog okruženja, mi smo sa punim pravom mogli da kažemo, čekaj, stani, koči, gde si pošla... sada ćemo da se učaurimo kao oklopni tenk i da se isklju-

ukoliko će doneti čitanost.

Dok razne haške optuženike i osuđenike dočekujemo kao nacionalne heroje dotle dopuštamo da sami budemo deo medijske manipulacije, a naša deca, komšije ili prijatelji, pripadnici LGBT populacije, žrtve medijskog i (pre)često fizičkog linča.

Bez sumnje, neophodno je stalno insistiranje na zaštitu od diskriminacije lica homoseksualne

orijentacije, a od domaćih medija tražiti odgovoran i nepristrasan pristup osjetljivim temama čije izdvajanje iz konteksta može ugroziti pojedince ili skupine. Trebamo razviti naše znanje, veštine i stajališta koja će ohrabriti rast kritičke svesti i veću stručnost među korisnicima elektronskih i štampanih medija.

karac je

ga muškarac, znači svinja? čivo bavimo sobom, jer ako niste ukapirali ubijaju nam se deca.

Takođe se čini da neki misle da su nama vrane mozak popile pa da mi nismo svesni nekih očiglednih istina. Da li zaista neko misli da nismo svesni činjenice da će nas pre prihvatiti majka nego otac, sestra nego brat, drugarica nego drug, koleginica pre kolege. Šta mislite kome smo se prvo autovali i kome smo prvi put plakali na ramenu kada nas je neko sjebao. Zbog tih žena bi bre stavili ruku u vatru, zbog tih žena većina gejeva jesu feministi bez toga da su uopšte svesni koncepta, zbog tih žena većina gejeva ne mrzi ostatak populacije, a neki tim ženama duguju i život. Tačno je da jedan pozamašan broj gej Srba emituje obrasce ponašanja za koje možemo reći da su šovinistički, ali evo vam novosti, oni su upereni prema drugim gej muškarcima, a ne prema ženama. Da, ovo jeste problem, isključivo naš problem, isto kao što žene imaju problem sa ekstremnim feministkinjama pa danas svaki put kada kažeš da si feminista moraš da ponudiš teorijsko objašnjenje jer realno, termin ima relativizovano značenje.

U Srbiji je situacija po modelu jebe lud zbunjenog, organizacije koje treba da budu spona između feminizma i LGBT zajednice su mizandrične do te mere da nikada nisu uposlile muškarca te da imaju statutarnu zabranu upo-

šljavanja muškaraca. Žene koje su osvajale slobode kroz izmene i dopune zakona bile su odbacivane kao izdajice, a njihove vrednosti ili feminizam je bio dramatično dovođen u pitanje.

Poruka mora biti jasna: Svaka vaša borba ne mora biti i naša, kao što svaka naša nije, ne treba i ne mora da bude vaša, a ipak svaka vaša, naša ili zajednička borba je u stvari univerzalna.

Gejevi jesu muškarci, osim ako se drugačije ne identifikuju, naučite da živite s tim.

Većinu muškaraca su odgajile žene.

Nisu svi muškarci svinje.

I na kraju, ironično, žene su naša najslabija tačka.

Vodič kroz gej Srbiju

akcija

Tolerancija

Piše: Ana Jakšić

Neizrečeni problemi B

S

vima je poznat događaj od pre nekoliko nedelja, kada je na Fakultet političkih nauka upala grupica neonacista i nasilno prekinula tribinu Studenata za slobodu – FPN o pobačajima prohibicije i mogućim načinima legalizacije marihuane. Iako predstavljaju manjinu u Srbiji, manjinu čija prava nisu ni na jedan način ugrožena, oni nedostatak ljudstva i razuma nadoknađuju pukom silom. Bili su glasni, agresivni i krajnje primitivni u svom nastupu, nazivajući prisutne studente narkomanima i drugim pogrdnim imenima. Situacija je brzo eskalirala kada su gađali papirima i nabijali se u lica učesnika kako bi ih zastrašili.

Ono što većini nije poznato jeste činjenica da dekan fakulteta, dr Ilija Vujačić, nije želeo da pozove policiju, računajući na to da niko drugi neće uraditi isto zbog autonomije fakulteta.

Ostao je pri svojoj odluci čak i kada me je jedan od tih huligana pljunuo u lice samo zato što sam ga fotografisala. Dekan je takođe zabranio nastavak tribine kada je policija izvela naciste po pozivu jednog od studenata. Svedoci smo fakultetske administracije koja, suočena sa ekstremistima na svom fakultetu, povija rep i maše belom zastavom.

Isti pripadnici neonacističke grupe trenutno učestvuju u blokadi Filozofskog fakulteta u Beogradu čija sam studentkinja treće godine. Na samom početku blokade radikalni komunisti izazvali su tri napada (napali su čak i fakultetsku upravu i obezbeđenje), pre nego sto su u svoje redove primili i prethodno pomenute agresivne nacionalsocijaliste. Vest o mom napadu brojne kolege u grupi Studentski pokret 2014 su sa likovanjem podržale i opravdavale. Ne samo da je Filozofski fakultet postao mesto tolerancije klerofašističke ideologije, nego studenti otvoreno podržavaju svoje nasilne saradnike u blokadi. Pojava radikalnih i militantnih grupacija nije ništa novo, ali ono što mene ostavlja po-

www.optimist.rs

puno preneraženu jeste podrška i tolerancija prema istim grupama od strane mojih kolega i same uprave. Neverovatno me je sramota što studiram fakultet koji gradi reputaciju žarišta najgoreg skupa ideologija koje su zaživele u našoj istoriji.

Gorepomenute kolege blokaderi su takođe pre mesec dana zauzele učionicu predviđenu za tribinu: “Ideologija LGBT pokreta u Srbiji” koju sam organizovala kao predsednica Studenata za slobodu na Filozofskom fakultetu. U okupiranoj učionici orio se smeh dok su u isto vreme, već poznati nacisti, po celom fakultetu bacali letke sa ispisanim rečima: “Stop promociji pederastije na fakultetima”. Da je neko sa strane posmatrao situaciju došao bi do zaključka da su sarađivali.

Uprava fakulteta, tradicionalno, nije osudila homofobične postupke ni levih, a ni desnih ekstremista.

a nasilja

Beogradskog univerziteta Uznemirujuća je činjenica da ovo nisu izolovani slučajevi gde uprave fakulteta Univerziteta u Beogradu tolerišu i zataškavaju nasilne akcije ekstremista. I tu dolazimo do pravog problema.

Imamo situaciju gde grupica nasilnika teroriše i uskraćuje slobodu govora studentima i upravu koja ne reagujući na takve incidente, ne samo da toleriše već i ohrabruje njihove akcije. Kako stvari stoje, rečenica: ”Nа krаju nećemo pаmtiti reči nаših neprijаteljа, već ćutаnje nаših prijаteljа”, jednog od najvećih boraca za ljudska prava, Martina Lutera Kinga, danas je za naš univerzitet, čini se, relevantnija nego ikada.

Podsetimo se prošlogodišnjeg skandala, kada je nekoliko radikalnih levičara fizički napalo Ratka Nikolića, jednog od vođa i osnivača Studenata za slobodu – Srbija, ispred Filozofskog fakulteta.

Jedan siledžija ga je udarao i vikao: “Pičko pe-

derska!” dok su ga ostali bodrili. Isti akteri nasilno su prekidali tribine SZS-a na Filozofskom i Pravnom fakultetu. Još se nije dogodilo da uprava ili ostali studenti nekog od ovih fakulteta javno osude akcije nasilnika, bili oni ekstremni levičari ili ekstremni desničari.

U Srbiji nažalost nije neverovatno da različite ekstremističke grupacije koje ukidaju slobodu govora, šire homofobiju i ugrožavaju bezbednost studenata Beogradskog univerziteta prolaze nekažnjeno od strane policije, ali je prosto nedopustivo da predstavnici akademskih građana padnu na najniži mogući nivo i dopuštaju da takva dela prođu bez osude. Poražavajuća je i činjenica da brojni studenti sami ignorišu ili čak podržavaju akcije ekstremista samo zato što napadaju njihove neistomišljenike.

To što podršku ne nalazimo među kolegama nikako nije obeshrabrilo ni mene, a ni moje prijatelje u SZS – Srbija. Štaviše, suočeni sa ovakvim pritiskom od strane najgorih huligana da se povučemo, uvereni smo da činimo pravu stvar. Nikada nisam sumnjala u ispravnost svojih postupaka, ali reakcije koje dobijam su pravi indikator u kojoj je meri zapravo borba za slobodu svih ugroženih manjina potrebna.

Vodič kroz gej Srbiju

poređenje

Da li je najkonze

Piše: Asja Lazarević

američki grad

S

pringfild je grad u državi Mizuri i grad u kom ću živeti do kraja ove akademske godine. Budući da dolazim iz Beograda, ideja o selidbi u grad srednje veličine na jugu Amerike nije bila preterano primamljiva. Pored toga što je znatno manji od Beograda, Springfild se nalazi u jednoj od najkonzervativnijih država u Americi. Mizuri pripada jugu, “biblijskom pojasu”, obiluje rasizmom i jedna je od najsiromašnijih i najreligioznijih država – a ove dve varijable su presudne u analizi poštovanja ljudskih prava na određenoj teritoriji. U ovom tekstu baviću se kvalitetom života LGBTQ ljudi u Springfildu i pitanjem da li je najgore od Amerike i dalje bolje od onog najboljeg što Srbija ima da ponudi.

BOG VIDI DA IMAŠ TINDER I GRINDR Na svakom koraku Springfilda se nalaze crkve.

Ogromna većina mladih ljudi na mom univerzitetu je religiozna, ali ujedno i predstavlja nove, mlađe generacije vernika čiji stavovi nisu ostali imuni na društvene promene koje su se desile širom SAD. Iako jako posvećeni odlascima u crkvu, mladi ljudi su jako tolerantni prema LGBTQ populaciji ili se barem tako ponašaju.

Mnogi od njih su možda potajno protiv npr. gej braka, ali to ne znači da se neće družiti sa vama ili vas tretirati drugačije, već će pre zauzeti hrišćanski pristup “volimo grešnike, mrzimo greh”.

Znamo da postoje religiozni gejevi i u Srbiji, ali ovde ih je znatno više. Neki LGBTQ mladi ljudi su heteronormativni i integrisani do te mere da ćete ponekad čuti kako ne žele seks pre braka, kako čekaju da nađu onog pravog pa će zasnovati porodicu. Međutim, lagala bih kada bih rekla da se to može čuti u jednakoj razmeri od strejt i neheteroseksualnih ljudi – isto kao što je veći procenat ateista u LGBTQ populaciji, tako je i više njih koji se ne vode tim patrijarhalnim i tradicionalnim obrascima koji se tiču braka i seksa.

Religija i patrijarhalnost, kojima američko društvo obiluje, imaju ogroman uticaj na regulaciju seksualne aktivnosti mladih. S druge strane, kada pogledam koliko mladih (strejt i nestrejt) www.optimist.rs

koristi “dejting” aplikacije, koliko tinejdžerki je trudno i koliko često moji internacionalni prijatelji (koji su većinom Evropljani i veoma seksualno oslobođeni) menjaju američke seksualne partnere – postavlja se pitanje da li to što Amerikanci prozivaju “kurve”, ne pričaju o seksu, a vole da pričaju o bogu i braku, ujedno i znači da se ponašaju u skladu sa tim?

I GEJEVI NOSE ČARAPE I PAPUČE Springfild je na svim listama uvek u top 15 najopasnijih gradova u Americi, najviše zbog rasprostranjenog kriminala, a bezbednost je za LGBTQ ljude jedna od najvažnijih karakteristika mesta u kome živimo. Iako sam svesna da je ovaj grad opasan i trudim se da se ne vraćam sama iz grada, s jedne strane se osećam sigurnije nego u Beogradu. Rodno izražavanje, razlog zbog kog su gej ljudi najčešće meta nasilja, ovde ne predstavlja veliki problem jer Amerikance (kojima su omiljena odevna kombinacija papuče i čarape, nebitno da li su gej ili strejt) prosto ne zanima kako se oblačite i kako izgledate.

Pošto ljudi dolaze u betmen pidžami na časove, moje rodno izražavanje nikome nije dovoljno zanimljivo da bi me gledali čudno ili naglas pričali o mom izgledu. Ima nečeg utešnog u tome da znate ako vas neko napadne ili pokrade – on bi to uradio bez diskriminacije, tj. bilo kome.

MOJA ANAKONDA NE ŽELI BRAK NI DECU Noćni izlasci ovde nisu loši, pogotovo kad uzmemo u obzir veličinu ovog grada. Poseban

ervativniji

d liberalniji od beograda?

ugođaj daju religiozni fundamentalisti koji svakog vikenda stoje u centru grada sa transparentima “Party Ends in Hell”. Springfild ima da ponudi par gej klubova, u kojima često nastupaju drag queens (koje često svrate i na moj univerzitet u okviru nekog događaja). U klubove ne mogu da ulaze ljudi mlađi od 21, ali postoje neki koji dozvoljavaju ulazak svima preko 18 godina.

Vlasnici klubova drže do zakona i stvarno proveravaju dokumenta na ulazu (jedino što možete da uradite protiv toga je da nabavite lažnu ličnu kartu). Kao i uvek, lezbejke nisu preterano privlačne (ovo je sve moje lično, površno mišljenje pa ga uzmite s zadrškom) i u proseku su gore nego u Srbiji – ali ona manjina koja spada u lepe, izgleda dosta bolje od najlepših kod nas. Za muškarce mislim da je situacija slična, mada se nisam previše udubljivala. Što se tiče muzike, jedno je sigurno – Amerikanci vole hip hop.

Teško da ćete naći klub u kome fokus nije na takvoj muzici. Iako danju glume smernost, noću možete videti sve vernike kako se, jako seksualno, pritiskaju jedni uz druge dok Niki Minaž peva (ili šta god radi) Anakondu. Nakon što nepoznata devojka pošteno istwerkuje ispred vas možda ćete dobiti poljubac, a potom ćete verovatno prisustvovati lezbejskoj drami goroj nego u Pleasureu. Posle ćete je možda odvesti kući, a sutradan će ona najverovatnije hteti da je oženite - jer su ona i njeni roditelji prihvatili to što je lezbejka, ali ne i to da ima seks pre braka. Ovo

me ne bi toliko plašilo da pre par dana gej brak nije postao legalan u Mizuriju.

FRENDLI UNIVERZITET Budući da studiram sociologiju očekivala sam izrazito liberalne profesore, i to sam i dobila. Na časovima i u literaturi se obrađuju istopolne zajednice i govori se o LGBTQ ljudima bez ikakvih negativnih komentara. Univerzitet radi na poboljšanju položaja ugroženih grupacija, postoji LGBT centar i nekoliko LGBTQ organizacija koje čine studenti i studentkinje. Na prvom času profesori i profesorke imaju obavezu da, pored uputstva za ponašanje u slučaju tornada ili pucnjave na fakultetu, pročitaju i antidiskriminacioni pravilnik. Diskusije na času nisu preterano plodne jer studenti i studentkinje ovde nisu preterano informisani i bistri, ali barem se međusobno poštuju i slušaju. Profesori i profesorke su ekstremno tolerantni pa nisu ni najmanje neprijatni kad neko izjavi notornu glupost. Takođe ih ne zanima ako vam je šorc prekratak, da li ste istetovirani ili volite da jedete suši dok slušate predavanje.

SVE JE FUL I SVE JE SUPER Sve u svemu, LGBTQ populacija živi slično kao strejt ljudi u Springfildu. Imaju mesta za izlaske, imaju crkve koje ih prihvataju, uglavnom ne putuju nigde jer nemaju para, a beli muškarci radničke ili niže srednje klase su najvidljiviji deo populacije. Od nedavno čak uživaju sva prava i beneficije koje imaju heteroseksualni parovi.

Ukoliko želite da se venčate, nekako nabavite decu, nedeljom idete na misu, posedujete par pištolja i zdušno se borite protiv abortusa i javno finansiranog zdravstvenog osiguranja – Springfild je mesto za vas. Mejnstrim LGBT pokret je sigurno ponosan na svoja dostignuća – LGBT ljudi su integrisani, “normalni” i ućutkani kao nikada pre. Ako izuzmemo priču o ekonomskim klasama (Da, većina ljudi ovde stvarno veruje u američki san!) – u Springfildu možda nije savršeno kada si peder, ali je i dalje lakše nego kada si crnac ili nedajbože ateista. Da, najkonzervativniji deo Amerike je ipak liberalniji od glavnog grada Srbije. Iako znam da uvek i svuda postoji mogućnost za nasilje, atmosfera na ulicama ovde je slobodnija i najgora stvar koju neko može da vam kaže je “Završićeš u paklu grešnice!” – a kada ne mariš za poštovanje religijskih normi to čak nije ni uvreda.

Vodič kroz gej Srbiju

intervju

Razgovarala: Markiza de Sada

Olga Dim

Pucajte,

U

poznala sam je davno, u mraku jednog noćnog kluba gde mi se predstavila kao Olga Diktator.

Nisam znala šta joj to znači, ali bejah ubeđena da je u pitanju neka kemp igrarija. Od Diktatora je postala Direktor, drugačija uloga je podrazumevala srdačnije odnose sa prijateljima i kolegama; glasine kruže da je to posledica dugogodišnje romanse sa sekretaricom flambojantnog pseudonima (Leptirica). Iako se znamo više od decenije, gotovo da nikada nismo u smiraju dana uz dugu kafu i čašicu brendija popričale o realnim stvarima – životu, politici, umetnosti. Oduvek smo se nalazile u neobičnim okolnostima zagušljivih kockarnica, preterano bučnih taverni ili, pak, dosadnih književnih večeri ili pozorišnih predstava kada bismo obe znale upasti u dremež.

Konačno, kucnuo je čas. Olga je uveliko stigla na dogovoreno mesto jedne skrovite kafanice (njen izbor), zapalila cigaretu, naručila kafu sa ratlukom i čekala me. Kako sam nespretno nameštala šešir, iglom sam sebi umalo oko izbila te sam, naravno, kasnila. Razumljivo, u agoniji sam žurila, jer Direktor ne voli da čeka, no, oprostila mi je, izljubile smo se i uskoro započele razgovor.

Markiza: Dobar dan, Olga. Kako ste mi ovih dana? Da li se osećate izolovano, ušuškano ili ste naprosto stena? Takvo je vreme, rekla bih.

Olga (oduševljeno): Hvala na pitanju, izvrsno.

Baš sam došla sa prelepog radnog zadatka, gledala sam predstave, pisala, udisala svež planinski vazduh, i uživala u luksuzu koji vam ponekad pruža simbolički kapital. Što se kaže, preporodila sam se.

Markiza (pomalo blazirano): Predivno, i sama to činim često. Posebno mi putovanja pružaju taj osećaj. Da li se Vi osećate kompletnije kada

www.optimist.rs

ste na putu? Znam da vrdate kudi kamo, posebno volite Berlin, zar ne?

Olga: Vidite, jedna od mojih osnovnih deviza u životu je da žena treba da bude srećna. Neko je jednom rekao da je za sreću potrebno dvoje, ali ja to moram odbaciti kao jedan ipak heteronormativni izraz, i malo preformulisati. Dakle, za sreću su potrebna putovanja. Kad ste pomenuli Berlin, baš se spremam da ga ponovo posetim.

Ipak je to grad u kom nalazim toliko ljubavi, pri-

mitrijević ovo su partizanske grudi

parole. (Zabrinuto) Možda ova anegdota nije primerena, i to svakako ne liči na mene, ali kada smo već kod toga, šta za vas znači revolucija?

Poznata ste po dosta čvrstim stavovima...

Olga (teatralno): Teško pitanje postavljate. Za mene intimno to znači jedan emancipatorni društveni prevrat. Eto, ovih dana stalno mislim na dve stvari, jedno je narodnooslobodilačka borba, a drugo je neki LGBT aktivizam iz prošlosti, poput Stonewalla i one grupe što se međusobno podržavala sa rudarima u štrajku za vreme Margaret Tačer. I onda tako mislim kako smo se mi em odrekli te narodnooslobilačke borbe, em nam je lgbt aktivizam sve samo ne revolucionaran. Eto, nama se desi taj dugo priželjkivani Prajd, a onda na njega dođe gradonačelnik Beograda, Siniša Mali. I lepo je to, slažu se ljudi da je gradonačelnicima mesto na Prajdu, ali kad imamo u vidu da on predstavlja upravu koja mimo svakog javnog interesa i zbog svojih marifetluka gura grozomorne projekte poput Beograda na vodi i smenjuje direktore kulturnih institucija kako joj se ćefne, zapitam se da li je svaka institucionalna podrška tog tipa dobrodošla i imamo li alternativu, imamo li uopšte mogućnost da je osmislimo. Ali šta ćete, budući da izgleda nema puno revolucionarnog potencijala oko nas, ostaje da se inspirišemo knjigama, putovanjima i istorijom...

Markiza (u zanosu): Ovo je naprosto božanstvena misao, time ste mi dala šlagvort za deo našeg razgovora koji se tiče jedne, u najmanju ruku, flambojantne publikacije na kojoj ste radila. Ona se bavi skrivenim porivima, željama i potrebama što zvuči veoma primamljivo. Molim vas, među nama, recite mi nešto više o tome?

jateljstva i odlične kulturne ponude, uprkos prodoru kapitala, džentrifikaciji i sve većim socijalnim razlikama.

Markiza (zamišljeno, skidajući rukavice): Jeste, taj grad mi je ostao u najlepšem sećanju.

Eh te silne zabave, odeća, mladići... Sećam se, bilo je kao juče, malo sam se opila u jednom baru na Alexanderplatzu i ubrzo nakon toga našla sam se gotovo potpuno naga na pragu jedne katoličke crkve uzvikujući razne političke

Olga: “Među nama – neispričane priče gej i lezbejskih života” je knjiga, da ne kažem knjižurina u najboljem smislu te reči, koju sam uredila, zajedno sa Jelisavetom Blagojević, a u produkciji Hartefakt fonda. Inicijalna ideja bila je da se napravi veliki istraživački projekat o istoriji homoseksualnosti u Srbiji, i šire, gde god je to bilo moguće uzevši u obzir ograničene resurse, Jugoslaviji. Ali naš brojni tim se nije fokusirao samo na institucionalnu istoriju, te u knjizi go-

Vodič kroz gej Srbiju

intervju vorimo i o privatnim životima, kulturi i umetnosti i istoriji i politikama aktivizma. U knjizi je preko dvadeset tekstova, sve naučni radovi, i mnogo nam je drago što je to prva knjiga te vrste na ovim prostorima, i što sad imamo nešto na osnovu čega možemo dalje da razgovaramo, istražujemo istoriju kvir prisustva na ovim prostorima, potvrđujemo, produbljujemo i opovrgavamo teze. To je, neskromno ću reći, za sve nas vrlo značajno.

Markiza (popravlja šišku, nervozno ispija gutljaj kapućina, gleda sa strane zgroženo u haljinu neke žene): Da, da, krajnje zanimljivo.

(Pomalo nezainteresovano) Poverila mi se jednom prilikom jedna velika glumica, vanredna femme fatale o tome kako je godinama održavala romansu sa jednom opaticom, i toliko ju je obožavala, gotovo fetišizirala te je nakon njene smrti poricala njihov odnos, dok je u svom vrtu gajila gomilu saksija germanijuma koje su joj podsećale na nju, i dalje mi nije jasno zašto (gaseći cigaretu). Elem, imate zaista retko prelakiranu kosu. Sigurna sam da koristite dosta spreja, da li vas to ispunjava?

Olga: Obavezno. Namestiti kosu pre izlaska iz kuće je jedan duboko performativni čin kog se ne odričem. Adekvatno nanošenje laka na kosu čini i da ružan dan problista.

Markiza (fokusirano): Oh, da! Jutarnji rituali su jako važni, jako važni! Otkriću vam jednu tajnu.

Svakog jutra kada se probudim ja prvo potopim lice u posudu prepunu kocki leda i zadržim dah na minut, dva, koliko već mogu da izdržim. Sjajan lek protiv bora, ali i protiv mamurluka. To me uvek u celosti osveži kako mogu biti svoja i fokusirana na ono što činim. Jasno je da je svakoj ženi potrebno vreme koje posveti samo sebi kako bi postigla željeni rezultat. Ja ponekad ne znam gde udaram (ironično), a vi postižete da izgledate tako naočito, ali i da toliko toga radite?

I kada smo već kod toga, koji su vaši sledeći projekti?

Olga: Pa evo, baš sam za jednog divnog momka sa kojim ste, ako se ne varam, skoro isto ovako prijatno ćaskali, Bojana Đorđeva, napisala mowww.optimist.rs

nolog za njegov projekat Protok žudnje. U njemu se radi o gospođi koja posle više od dvadeset godina ponovo dolazi u grad iz kog je otišla na početku rata u Jugoslaviji, i sada razmišlja da li da pozvoni na vrata staroj prijateljici koju nije videla od onda. Neću više da vam otkrivam.

I upravo sam završila novi komad, nostalgičnog naziva Tako je dobro videti te opet. Glavni likovi su tri starice i duh četvrte, koje se zajedno bore da povrate ono što im je nepravdom oduzeto, odnosno pravo na dostojanstven život. To je na neki način i moj omaž svim tim ženama koje su se same izborile za svoja prava, ta prava im niko nije poklonio. Ne želim da sećanje na njih umre.

Markiza: Da, sećanje je jako bitno. Ponekad je bolno i razdire me do krajnjih granica (setno).

Iako ne pričam o intimnim stvarima, kada kažete sećanje ja nekako uvek pomislim na minule ljubavi. Morile su me strašne glavobolje nakon udaljavanja od prijatelja, oduvek sam sebi go-

popularne kulture imaju u sebi, pre svega patrijarhata i česte mizoginije, ali povremeno moramo dozvoliti sebi i poneki guilty pleasure, zar ne. Ipak smo žene od krvi i mesa, a ni homoerotsku komponentu ne smemo zanemariti.

Markiza (povišenog tona i podignute obrve): Moram vam priznati, oduvek sam bila glasna. Često sam nailazila na kritiku. Pitanje o ženskoj borbi oduvek me ja zanimalo. Kako vi vidite našu stvar?

Olga (klimajući glavom): Pa znate, Markiza, da citiram vašeg starog poznanika Josipa Broza, mi uvijek moramo biti budni. Vidite i sami koliko je krvi, znoja i suza potrebno da bismo se izborili za nešto, a uvek iza ugla vreba neprijatelj u pokušaju da nam uskrati teško izvojevana prava.

Zato se feminizam treba i živeti i voleti, što toplo preporučujem svim drugaricama i drugovima.

Markiza (ozbiljno): No, moram vas pitati, iako to zvuči prozaično, ali avaj, vanredno me zanima. Kako vas inspiriše ova sezona u smislu odevanja? Da li simpatišete neku boju posebno, vuna ili kašmir, krzno ili koža?

vorila da sam hrabra tako što sam srdito nastavljala dalje kroz život. Posebno mi naviru sećanje jedne od najdivnijih osoba koje sam upoznala na Kanarskim ostrvima pre koju deceniju. Prodornim pogledom… Malo sam se zanela, čitaoci će pomisliti da učestalo govorim o sebi, da sam nekakav Narcis što svakako želimo da izbegnemo, zar ne? (pomahnitalo se smeje). Molim vas, recite mi imate li omiljeni hobi?

Olga (setno): Draga moja, imam jedan hobi koji vučem još iz detinjstva, a to je čitanje onih palp stripova koji su izlazili onomad, a vala izlaze i dan danas. Zagor, Mister No, Dilan Dog, Modesti Blejz, to su sve heroji i heroine čije avanture neprestano pratim. I tako, najviše volim da odem u prodavnicu, pa nakupujem što više mogu brojeva, pa čitam polako i sa guštom. Naravno, u njima ne uživam na isti način kao nekad, kad sam bila mlada i beslovesna. Svesna sam ja svih ideoloških problema koje ovi divni proizvodi

Olga (ponosno): Poznato je da sam ja veoma konzervativna žena, tako da se s jeseni uvek držim klasika: uvek crno i sivo, ponekad i teget, uvek prirodni materijali i ešarpa oko vrata, da se vijori na beogradskoj košavi.

Naš susret je kao i uvek bio kratak i sladak, nažalost, Olga je morala požuriti na neko žensko druženje, oduvek je bila prezauzeta. Pomalo sam ljuta na nju jer nije mogla da izdvoji više vremena za mene, razumljivo, zato što sam posebna i iziskujem pažnju. No, sigurna sam da ću je privoleti vrlo uskoro opet na neki duel, moraće da se odazove. Sklone smo mi žene nadmetanju, ali ne želimo to da priznamo izgovor nam je feminizam.

Nastavite da pratite moju kolumnu, ko zna kakvom vam iznenađenje pripremam za sledeći broj! Šaljem vam kestenove, divlji javorov sirup i prefini marcipan!

Vodič kroz gej Srbiju

intervju

Razgovarao: Predrag Azdejković

P

Marina Ponosnija na titulu gej ikone

op pevačica, gej ikona i seks simbol osamdesetih, Marina Perazuć, učestvovala je na drugoj Paradi ponosa u Podgorici koja je prošla bez ikakvih incidenata. Tokom svoje karijere podržavala je borbu za LGBT prava u bivšim republikama SFRJ, te je pevala na Paradi ponosa u Zagrebu i podržala Nedelju ponosa u Beogradu. Tim povodom razgovarali smo sa Marinom Perazić.

Kakvi su vam utisci sa Parade ponosa u Podgorici?

Konačno sam udarila pečat svoj dosadašnjoj podršci u medijima, nastupima u okviru Prajda ili po gej klubovima. Ovom šetnjom moj stav je dobio pravu težinu. Osjećala sam se zaista veličanstveno. Bila sam jako sretna i ponosna na sebe što sam imala dovoljno hrabrosti da to uradim, jer je postojao rizik da će netko iskaliti svoj bijes na meni kad se Prajd završi. Na našu veliku sreću policija je savršeno obavila svoj zadatak.

Bila su prisutna puna tri dana, 24 sata na svakom mjestu gdje sam boravila, ispred moje hotelske sobe, ispred kancelarije Queer Montenegra, ispred mjesta gdje sam navečer nastupala, čak su me po direktivi svojim kolima odveli do aerodroma. Jako sam im zahvalna što su zaštitili, kako mene, tako i ostale goste iz LGBT organizacija iz čitavog regiona. Često podržavate LGBT manifestacije, te vas pojedini nazivaju balkanskom Cindy Lauper i od strane GayEcho portala 2011. godine proglašeni ste za gej ikonu godine. Da li vam ljudi to uzimaju za zlo?

Vrlo sam ponosna na svoju titulu „gej ikone“.

Mnogo ponosnija nego što sam ikada bila na nekadašnju tilulu „sex simbola“. Način na koji mene doživljava gej populacija je mnogo prijatniji i uzvišeniji nego kako me gledaju tzv. strejteri, koji me dovode u situaciju da se često puta osjećam kao potrošni materijal. Sama riječ „ikona“ ukazuje na obožavanje. Živim u skladu sa svojim životnim principima i ne obazirem se mnogo na tuđe mišljenje. Pri tom, odavano sam raščistila sa tim da se ne mogu dopadati svima pa sam odlučila da ostanem dosljedna sebi, jer www.optimist.rs

bih u protivnom bila vrlo isfrustrirana kao svi oni koji sebe predstavljaju drugačijima nego što jesu pa moraju neprekidno glumatati jer žive u laži. To je jako naporno. Živeli ste u Njujorku. Da li ćemo mi ovde ikada dostići taj stepen slobode i tolerancije?

Moj optimizam je najčešće na zavidnom nivou pa vjerujem da će se jednog dana i ostvariti taj stepen slobode i tolerancije. Nažalost, ne tako brzo na tom nivou koji sam doživjela kada sam se doselila u NY davne 1988. godine. Otišla sam do Villagea da gledam „Love parade“ jer je to bila jedan od najveselijih noći u gradu, gdje nije bilo policije više nego što je uobičajeno na javnim skupovima, a nije se desio ni jedan incident.

Da li ste ikada bili žrtva diskriminacije i kako ste izborili s tim?

Kao tzv. javnu ličnost, užasava me i sam naziv jer se često osjećam kao javno dobro na kojem svatko može da se iživljav,a pa se ponekad osjećam ugroženom jer nemam privatnost, tj. čim izađem na ulicu, bez obzira što se ponašam i oblačim vrlo jednostavno i neupadljivo, ljudi mi se obraćaju, dobacuju mi, šapući mi iza leđa ili me podozrivo posmatraju, odmjeravaju. Treba živjeti s tim! Možda to nekom prija, ali meni nije lako podnošljivo jer nisam razmišljala o posljedicama kada sam željela snimiti svoj prvi album za koji, čak ni u svojim „najnadobudnijim“ snovima i maštarijama, nisam očekivala da će doživjeti ni približno toliko veliki uspjeh kakav se dogodio. Meni se popularnost desila, a ja na to nisam bila spremna, tako da i nije teško da se poistovjetim sa gej populacijom i diskriminacijom kroz koju prolazite jer i mene doživljavaju

a Perazić

no na titulu seks simbola drugačijom od većine. Pokušavam da ne obraćam pažnju na poglede, ali na neprimjerena dobacivanja reagiram i to oštro sasječem, naravno pristojno, štitim svoj integritet. Ne dam na sebe.

Mada, da ne griješim dušu, moram priznati da mi se češće dešava da dobijem puno pozitivne energije od običnih, jednostavnih ljudi koji me doživljavaju kao rijetko „normalnu“ osobu u odnosu na ostale koji se bave javnim poslovima.

Kako po vama izgleda savršen muškarac i da li uopšte postoji?

Maštam o nekom strancu koji ima daleko šire svetonazore od prosječnog Balkanaca. Obrazovan, duhovit, druželjubiv, vedre naravi, pažljiv i uglađenih manira, siguran u sebe, ostvaren u poslu kojim se bavi, solidno situiran, voli muziku, po mogućnosti više elektroniku od bilo koje druge vrste muzike, jer u istoj najviše uživam, voli da gleda filmove (ne sport i političke emisije!!!) i da voli i može da si priušti da povremeno otputuje na neko lijepo i opušteno mjesto i da, ono što je najvažnije, da nije gej. LOL! Mnogo više gej muškaraca ispunjavaju navedene karakteristike. Nadam se da muškarac s takvim karakteristikama postoji i da ću ga sresti! Kažu da je bitno da definišeš šta želiš, sa što više detalja, vizualiziraš te da će se i materijalizirati. Eto, „univerzum“ je primio moju poruku, sad samo mirno čekam!

Našli ste se na listi lepotica 80-ih. Gej populacija je posebno opsednuta lepotom i mladošću. Kako se boriti s vremenom i ostati u top formi?

U mojim godinama jedino što mi preostaje je ljepota koja dolazi iznutra. Moji brojni gej prijatelji prepoznaju tu vrstu ljepote pa me i dalje obožavaju, baš kako i ja njih. Naravno da vodim računa o svom izgledu, u prvom redu zbog sebe, jer volim da se osjećam prijatno u svom tijelu i da me nije sramota kad me svi odmjeravaju. Redovito treniram zumbu, jer je mi takav

Vodič kroz gej Srbiju

intervju način vježbanja najviše prija. Plešem i vježbam odjednom, zabavno je. Odličan je anti stres, a ako se potrudiš, možeš izgubiti dosta kalorija, iznojiti se i izbaciti toksine. Generalno vodim računa o prehrani, ali dopuštam sebi i da malo zgriješim, posebno kad su u pitanju kolačići!

Standardno patim od nedostatka ljubavi pa u njima nalazim instant kompenzaciju!

Učestvovali ste u nekoliko rijalitija. Koliko vam je to bilo naporno, odnosno zabavno?

Okolnosti na Farmi bile su krajne neprijatne, jedva podnošljive. Moram priznati da me uvijek iznenade pitanja koja mi postavljaju u vezi s Farmom kao da publika nije imala dovoljno uvida u to koliko je sve to strašno, od prljavštine, hladnoće, napornog rada, spavanja na neravnoj slamarici, tako da sam patila od neizdrživih bolova u kičmi, uzimala sam prvi put u životu jake lijekove, a u par navrata morala sam dobiti injekciju protiv bolova. S obzirom da sam u jednoj godini bila čak na dvije Farme i to po 11 tjedana u svakoj, dakle, ukupno 22, izuzetno sam ponosna na sebe što sam toliko dugo izdržala, a sretna sam što sam tada zaradila 30 hiljada eura koji su me

Char V

Razgovarao: Predrag Azdejković

iše ni sam ne mogu da se setim kako sam naleteo na Charlie Hides YouTube kanal. Najverovatnije sam tražio Madonine spotove, te naleteo na njegove imitacije. U svakom slučaju, jako mi je drago da me je internet naveo na njegovu stranu. Charlie Hides je Amerikanac koji živi u Londonu i proslavio se imitirajući i parodirajući Madonu, Šer, Britni Spirs, Lejdi Gagu i ostale zvezde. Pre samo nekoliko nedelja dobio je i nagradu Royal Television Society za najbolju niskobudžetnu produkciju za svoj The Charlie Hides Show koji se prikazuje na lokalnoj televiziji London Live. Tim povodom razgovarao sam sa gospodinom Hidesom. www.optimist.rs

www.you Svoj prvi video objavio si pre tri godine na YouTubeu. Kako si se odlučio na taj korak?

YouTube kanal sam pokrenuo da bih pokazao prijateljima i porodici u Americi, odakle sam inače, šta radim u Engleskoj. Već 13 godina u svojim uživo nastupima takođe koristim video klipove i YouTube je bio odličan način da ih podelim sa svetom. Oduvek sam bio zabavljač, radio sam stand-up komedije i pozorišne komade… Nastupati kao muški ili ženski lik je za mene sve jedno… to je samo pretvaranje i gluma. Zato i nastupam

izvukli iz vrlo nezavidne situacije. Dakle, kao što sam naglasila, fizički je bilo prilično neprijatno i teško izdržljivo, ali psihička napetost, je mnogo veća jer si okružen ljudima koji te konstantno podbadaju kako bi te izbacili iz te potpuno beskrupulozne igre gdje se iz tjedna u tjedan traži najslabija karika ili žrtva za odstrel.

Kako vidite današnju muzičku scenu? Šta volite da slušate?

Muzička scena u zemljama našeg regiona je uglavnom vrlo nezanimljiva. Gomila pjesama koje sliče jedna na drugu. Odustala sam da slušam domaću muziku, tu poplavu nemaštovitosti i neukusa. Ponekad odgledam poneku emisiju s tih takmičenja pa mi djeluje da ima zanatski dobrih pjevača, ali nema zanimljivih pjesama. Slušam najviše elektroniku, jer u toj muzici najviše uživam, ali slušam i popularnu USA i britansku scenu.

Koliko vas zanimaju aktuelne političke teme i da li se bavite politikom?

Joj, time se uopće ne bavim. Strašno me nervira taj osjećaj bespomoćnosti jer ne mogu ništa promijeniti, a mučno je gledati kako se oni me-

đusobno prepucavaju i obmanjuju nas lažnim obećanjima o svjetlijoj budućnosti ukoliko glasamo za njih, dok ih pri tom, isključivo zanima vlastiti interes, a ne interes naroda.

Koji su vam profesionalni planovi za naredni period? Šta možemo očekivati od Marine Perazić u 2015. godini.

Trenutno sam u fazi kada pokušavam da napravim neke promjene u svom životu. Dakle, želim da i dalje povremeno pjevam i držim satove zumbe, da mi to bude neki izvor prihoda, ali da postoji mjera jer ako pjevanje i zumbu doživljavam kao posao od kojeg zavisim, onda prestanem da uživam i ne mogu pružiti ni publici, a ni mojim polaznicama ono što se od mene očekuje. Volim promjene i nove izazove. Već dugi niz godina maštam da postanem terapeut neke alternativne tehnike iz psihologije koja vrlo efikasno pomaže ljudima da se riješe zapletenih odnosa, trauma tj. svega što ih blokira da napreduju u životu. Imam faze kada intenzivno radim na tome, pa me nešto zaustavi ili osujeti, ali ako se do kraja života ne realiziram na takav način, osjećati ću se neostvarenom.

rlie Hides tube.com/CharlieHidesTV pod svojim pravim imenom.

Koji od tvojih likova najviše oduzima vremena za pripremu?

Najviše vremena potrošim na ulazak u lik Šer, jer je šminka jako komplikovana, ali takođe jako puno vremena mi treba i za Lejdi Gagu jer često menja svoj izgled i garderobu koju nosi, a to takođe iziskuje jako puno vremena.

Da li si imao neke reakcije poznatih koje si imitirao?

Da, Šer, Kajli, Lejdi Gaga, Lana del Rej, Lajza Mineli i Kris Džener su komentarisale moje imitacije i sve su bile jako pozitivne.

Vodič kroz gej Srbiju

intervju

Šer te je nazvala najomiljenijim Šer imitatorom. Kako se osećaš povodom toga?

To je bilo nadrealno. Kada sam gledao njen intervju gde govori o meni, bio sam šokiran. Znao sam da postoje velike šanse da je videla moje video klipove, ali biti siguran da ih je videla i da su joj se svideli, kod mene su stvorile osećaj kao da se spojio moj rođendan i Božić u jedno.

Koliko vremena ti treba da snimiš jedan video, naročito kada snimaš parodiju na muzički video spot?

Snimanje parodija muzičkih video spotova traje od 30 do 40 sati. Što u video klipu ima više likova to duže traje.

Kako može da priuštiš sve te perike, haljine, šminku, plus svu mušku garderobu?

LOL. Odlično me plaćaju da uživo nastupam i nikada ništa nisam bacio od kostima. Takođe znam da šijem, tako da većinu kostima sam sebi napravim, što je mnogo jeftinije nego da ih kupujem.

Imao si turneje, nastupaš uživo, posetio si Italiju, Australiju… nastuapo na televizijama, imaš svoj TV šou. Da li si ikada sanjao toliki uspeh i toliko puno fanova?

www.optimist.rs

Svako ko se popne na scenu ispred žive publike sanja o svetskoj slavi… Ako zabavljač govori da je srećan što nije poznat i ima mali broj ljudi koji ga poštuju, taj laže. Ali priznajem da je bilo čudno kada sam dobijao prve poruke podrške iz Kine, Brazila, Etiopije… Bio sam šokiran da imam fanove i tamo.

Snimio si video sa Kajli Minog. Da li je bilo komplikovano? S kojim još zvezdama bi voleo da snimiš video?

Raditi sa Kajli je bilo tako zabavno i veoma lako, jer je razumela tačno šta želim i scene s njom sam snimio jako brzo, što nam je ostavilo dosta vremena da pijem čaj i ogovaramo. Voleo bih da se Šer pojavi u nekom mom videu… to bi bilo ostvarenje mojih snova.

Da li sebe vidiš u serijalu kao što je RuPaul's Drag Race?

Bilo bi jako zabavno učestvovati u Drag Raceu i nadam se da će me izabrati za neku od narednih sezona.

Da li vidiš neku razliku između američke i evropske drag scene?

Nažalost nisam u mogućnosti da odgovorim na to pitanje jer nisam godinama nastupao u SAD.

Mislim da je RuPaul's Drag Race podigao standarde za mnoge mlade izvođače… Oni sada mogu da vide kako izgledaju vrhunski nastupi, da budu motivisani i inspirisani da izgledaju što bolje mogu, da investiraju u kvalitetne perike, unikatne haljine…

Da li imaš svoj omiljeni video?

Veoma sam ponosan na video Long Island Medium u kome se pojavljuju Madona, Šer, Lejdi Gaga, Lajza Mineli, Džoan Rivers, Lana del Rej, Merlin Monro, Džudi Garland, Ejmi Vajnhaus i Majkl Džekson. Bilo je tako komplikovano to snimiti i bio sam veoma ponosan kad sam završio.

Takođe sam zadovoljan serijalom o Noći veštica i parodijama na film Vrisak.

Da li si imao problema sa YouTubeom kada su u pitanju autorska prava?

Ne, ja sam deo YouTube Partners programa i znam šta je dozvoljeno, a šta ne.

Da li si ikada dobio neku nepristojnu ponudu ili poruke mržnje od strane gledalaca?

Dobio sam nekoliko ponuda za brak od muškaraca i žena… nekoliko bezobraznih slika i nekoliko ludih poruka od hrišćanskih fundamentalista koji misle da sam homo satanista.

Vodič kroz gej Srbiju

www.optimist.rs

bfw dESIGN cOLLECTIVE

mILICA vUKADINOVIĆ

modiranje

urbanlook.info

B

uređuje: srđan šveljo

bata spasojević

George STYLER

YOUNG & SQUAT

elgrade Fashion Week bio je pravi pokazatelj modne scene, kako domaće tako i regionske. Ono što upada u oči jeste originalnost i nesvakidašnja modna osvećenost svih dizajnera. Kombinacija klasičnog sa urbanim, street i avangardnim sasvim je normalna kada je u pitanju nova muška moda. Budite inspirisani, i podstaknuti ovim modelima i idejama da vaš zimski i prolećni outfit budu u totalno novom i malo pomerenijem izdanju!

Vodič kroz gej Srbiju

www.optimist.rs

by Boško

Martini Vesto

modiranje

PRAY Wooden Eyewear: Za sve ljubitelje originalnog, prirodnog i modernog, odlično rešenje su Pray drvene naočare koje dolaze iz Zrenjanina. Napravljene su od najfinijeg drveta, ručni rad i jako bitno - imaju polarizovana stakla. Dobar su izbor za zimsko sunce, ali i za poklon! Posetite njihov FB page i odaberite vaš model za sezonu!

POTREBNI MODELI: Naš poznati stilista i urednik ovih šarenih fashion strana, Srđan Šveljo poziva sve zainteresovane zgodne momke, spremne za nove modne izazove i neke nove neobične stajlinge i fotografije. Javite se sa par fotografija gde vam je telo u najboljem izdanju na: urbanlookmodel@gmail.com Editorijali i fotografije se objavljuju na poznatom sajtu www.fashionablymale.net

MADE IN SERBIA: Savršena kolekcija oxford cipela na koje će siguran sam reagovati sve one devojke koje preferiraju man style kada je moda u pitanju! Ove divne cipele dizajnira Iva Ljubinković i možete ih pronaći na ABO FB stranici. One su odlična kombinacija kako za jeans tako i za neku malo klasičniju kombinaciju.

Mary J Blige je za svoj album "The London Sessions" odabrala ekipu vrsnih brit muzičara (Disclosure, Sam Smith, Emeli Sande, Naughty Boy) i pokazala da i RnB može biti u skladu sa elektronskim zvukom, i da kao velika pop i RnB zvezda diktira trend a ne prati ga. Savršen album koji će Vas i pokrenuti da đuskate, ali i ušuškati u krevet pored nekoga koga jako volite.

Vodič kroz gej Srbiju

lifestyle UREĐUJE: MLADEN ANTONIJEVIĆ PRILJEVA

I

Dr. Murad

Time release retinol concentrate i Firm and Tone Supplement

za brenda Dr. Murad, kao sto se da pretpostaviti, stoji doktor medicine Howard Murad koji je svoju slavu i ekspanziju brenda stekao kao pionir marketinške metode prodavanja kozmetičkih proizvoda putem televizijskih kanala, ali iza koga stoji medicinski radnik. Ovaj metod nam je sada svima vrlo poznat i ne uliva neko poverenje, jer doktori medicine danas prodaju sve od sredstva za pranje sudova, preko paste za zube i pelena do kozmetičkih proizvoda i parafarmaceutike. Jedno je sigurno, Dr. Murad ima visok stepen obrazovanja, naučnog rada i kliničkog iskustva te bi bilo odlično kada bi ga imali za izabranog lekara, ali hajde ipak da vidimo kako se sva ova ekspertiza prenosi na proizvode na koje je doktor stavio svoje ime?

Brend je koncipiran kao „naučno-dermatološki“ sa integrativnim pristupom koji podrazumeva adekvatan stil života, dodatke ishrani i naravno, adekvatnu negu u cilju prevencije i odlaganja znakova starenja. Ovo je apsolutno tačno, šta više, pouzdano možemo reći da ovakav sveobuhvatni pristup može odložiti staranje i za celu deceniju, ali kada dođemo do segmenta „adekvatne nege“ tu nastaje niz problema sa brendom Dr. Murad sa kojim moramo biti posebno rigorozni, jer iza njega stoji doktor te se oglašava kao medicinski zasnovan.

Naime linije proizvoda su protkane lošim formulacijama koja, na primer, sadrže lavandu, bosiljak, mentol i citrusna ulja, koje smo u prethodnim tekstovima okarakterisali kao loše pri kontinuiranoj upotrebi te nam je vrlo teško da bilo kog dermatologa koji koristi ova jedinjenja shvatimo ozbiljno. Takođe, ako je www.optimist.rs

brend već naučno zasnovan onda mora da poseduje nezavisne kontrolisane studije koje nepobitno svedoče o efikasnosti. Dr. Murad zaista poseduje studije za AHA i BHA kiseline koje jesu moćno oružje u borbi protiv znakova starenja, ali studije koje ovaj brend prezentuju nisu ni blizu impresivne kako one od Neutrogena po pitanju istih kiselina. Naš glavni prigovor ide paleti proizvoda ovog brenda za koje se tvrdi da mogu da zaustave ili čak uklone bore. Ovo je apsolutni apsurd, jer ne postoji medicinski zahvat, a kamoli jedinjenje koja mogu da za zastave nastanak bora. Kako i mnogi drugi brendovi i ovaj se poigrava sa terminom „brightening“, posvetljavanje kože i „lightening“ izbeljivanjem kože. Posvetljavanje kože je vrlo lak postupak jer je kozmetičke prirode gde uvođenjem jedinjenja, kao što je na primer micija, kožu vizuelno čini blistavijom usled refleksije svetlosti od pigmenta micije, dok je izbeljivanje kože apsolutno moguće, ali je zato znatno dermatološki tj. hemijski zahtevnije. Pored toga nailazimo na glorifikaciju vitamina C koji iako dobro jedinjene ima svoja jasna ograničenja.

Ipak ovaj brend poseduje dva proizvoda koja su vredna paznje Time Release Retinol Concentrate for deep wrinles i Firm and Tone Dietary Supplement Pack.

Time Release Retinol Concentrate je vrlo dobra hidratanta krema sa Retinolom bez parfema pogodna za sve tipove kože uključujući i osetljivu.

Retinolski kremovi obično sadrže samo jedno ili dva jedinjenja jer su, do neke mere, neosnovano imenovani kako po-

sebni ili targetirani proizvodi, dok ova Dr. Murad formulacija je dopunjena reparirajućim jedinjenima i antioksidantima koji pomažu sintezu kolagena. Napominjemo da postoje retinolski proizvodi koji su znatno jeftinija, a jednako efikasna opcija.

Firm and Tone Dietary Supplement Pack nije kozmetički ili dermatološki proizvod već spada u grupu dodataka ishrani. Naime u pitanju je komplet visoko-aktivnih i koncentrovanih jedinjena podeljena u grupe za noć i dan. Spisak vitamina, minerala, oligoelemnata, biljnih jedinjena i ekstrakcija je zaista impresivan gde se većina njih nalazi u terapeutskim dozama te možemo očekivati efikasnost. Uopšteno Dr. Murad je stavio u jedan proizvod skoro sve što može da vam

pomogne niz procesa u vašem telu, ojača imuni sistem, smanji upale i stimuliše regeneraciju.

Nismo sigurni do koje će mene ovaj dodatak ishrani uticati na čvrstinu i tonus vaše kože, pogotovo jer se uzima 60 dana gde je za ozbiljnije promene potrebno znatno više vremena, takođe efikasnost ovog proizvoda kako i svakog drugog je uslovljeno kvalitetom vašeg života. U svakog slučaju ovaj dodatak ishrani smatramo izuzetnim proizvodom koji će u određenoj meri doprineti vašem opštem stanju tela.

Usled velikih koncetracija jedinjenja i samog broja jedinjenja upozoravamo da se morate obavezno konsultovati sa vašim lekarom pre upotrebe, a pogotovo ako primate neku terapiju ili imate hronične bolesti.

Pire restoran

R

Cara Lazara 11, Beograd - www.pirerestoran.com

estoran Pire je projekat i vlasništvo naše proslavljene dizajnerke Dragane Ognjenović, zamišljen kako Slow Food koncept. Malo je restorana i to čak i među dobrima u gradu u kome se u ovolikoj meri ogleda požrtvovanost ka radu. Enterijer je, subjektivno, dizajniran tako da iako obiluje pregršt detalja ipak stavlja akcenat na trpezu tako što su svetlo i boje usklađeni oko glavne uloge, a to je obedovanje. Meni je raznolik, evropski, ali i malo fuzijski, gde se kreće od startera, supa, glavnih jela, posebnih specijaliteta, preko velikog izbora različitih pirea do dezerata.

Verovali ili ne skoro sve sa menija je u većoj ili manjoj meri dobro spremljeno i lepo prezentovano, što jeste retkost u gradu, ali naravno kao i svaki restoran i Pire ima teške promašaje, ali oni ne čine standard. Tako da što se tiče hrane, ostaje na vama da vidite šta je po vašem ukusu.

Dragan Ognjenović je samostalno dizajnirala i opremila enterijer što odlikuje posebnim stilom.

Karta pića je pozamašna gde možete naći neke vrlo kvalitetna i naravno skupa vina. Osoblje predstavlja posebno iskustvo, raspoloženo, edukovano o meniju tj. ponudi, spremno da vam izađe u susret skoro po bilo kom osnovu. Važno

je napomenuti da postoje koncept restoran Slow Food, što znači da se radi o dužem ostanku sa više obroka te su zato obroci u znatno manjim porcijama nego što bi dobili u drugim restoranima, jer se očekuje da ćete naručiti više jela tokom vašeg ostanka. Takođe to nas dovodi do cene jednog ovakvog ostanka, koja može biti vrlo velika, jer u proseku ovo jeste skuplji restoran, mada na meniju možete naći i jeftinije stvari, tako da se ovo mesto može prilagoditi vašoj platežnoj moći. Ako okasnite u restoran, oko ponoći možete da očekujete iznenađenje.

Vodič kroz gej Srbiju

intervju

Razgovarala: Lazara Marinković

protiv njih - švedski

oliko puta ste videli reklamu u kojoj muškarac u donjem vešu reklamira automobil? Ili muža kako kuva i čisti kuću dok žena gleda TV sa drugaricama? Praktično nikad. A koliko često u reklamama, časopisima, društvenim mrežama vidite ženu prikazanu kao “laku”, nemoćnu, glupu plavušu, kao objekat, ili prostu domaćicu? Bez prestanka. Medijske slike koje nas bombarduju sa svih strana utiču na formiranje identiteta i sistema vrednosti. Ta izrazita izloženost stereotipnim i seksističkim slikama naročito negativno utiče na mlade i njihov odnos prema rodu i rodnim ulogama. Insistirajući na seksističkim slikama, mediji i oglašivači ih nameću kao društveno prihvatljive ili poželjne. Nametnute rodne uloge prenose se na svakodnevni život i uzrok su diskriminacije i pritiska prema svakom odstupanju od norme, i za žene i za muškarce. Ne daj bože da muškarac lakira nokte, obavlja “ženske” poslove, čuva decu. A žena ako je lepa i zgodna ne može da očekuje da će se baš lepo provesti u poslovnom svetu jer joj je svakako mesto u kuhinji i sa decom, a ako je ružna i debela opet neće ispunjavati nametnutu idealnu sliku žene. Ovi problemi, ali i mnogi drugi sa kojima se suočavaju trans osobe ili ljudi koji se ne uklapaju u binarnu podelu muško-žensko, upali su u oko i švedskom fotografu, aktivisti, feministi i komunikologu Tomasu Gunnarssonu, poznatom i po nadimku “rodni fotograf” (gender photographer). On je uz dosta humora ali i kritike predstavio svoj rad i održao uzbudljivo predavanje “Creating Gender through the lens” u UK Parobrod u okviru 36.

Belgrade Fashion Weeka, kao i na Akademiji u Novom Sadu. U razgovoru za Optimist, Tomas otkriva koje su negativne posledice seksističkih i rodno stereotipnih slika u medijima i reklamama, ali i kako se protiv toga boriti.

Kako i zašto si postao "rodni fotograf"?

Moj rad se sastoji od analize i kritike rodno stereotipnih i seksističkih fotografija/slika u medijima i advertajzingu, od predavanja na istu temu u Švedskoj (a ponekad i Srbiji), kao i od sopstvenog fotografskog rada gde nudim druge opcije - kako slike mogu da nam prošire maštu o tome šta možemo da budemo, umesto da je ograničavaju. Oduvek me je zanimalo pitanje roda i prkošenje rodnim ulogama, ali sam nekako na početku karijere uvek završavao u vrlo šovinističkim magazinima gde dominiraju muškarci (tech, gejming časopisi…) koji uključuju žene ili samo kao rekvizite za prodaju gadžeta ili kao prsate, potlačene trofeje koje treba spasiti. Prekomerna izloženost seksizmu me je tada navela da počnem da radim u potpuno suprotnom smeru.

Kako slike u masovnim medijima jačaju tradicionalne rodne uloge i štite zastarele strukture moći?

Slike koje vidimo u medijima mogu da vrlo jednostavan, direktan način učvrste ono što u Švedskoj zovemo “rodni poredak moći”, tako što

Foto: Sofia Runarsdotter

K

Iskoristite njiho

www.optimist.rs

ovo oružje

fotograf protiv seksizma konstantno prikazuju muškarce kao moćne, a žene kao slabe i pasivne seksualne objekte, kako u simboličkom jeziku slika u reklamama, tako i u prikazivanju stvarnih ljudi. Slike nam prilično dobro govore i šta je normalno a šta nije, tako što jednostavno nikada ne pokazuju ili ne dopuštaju ljudima koji odstupaju od normi da budu prikazani u pozitivnom svetlu.

Koje su negativne posledice potenciranja stereotipnih i seksističkih slika različitih rodnih uloga i identiteta?

Ljudi bivaju dehumanizovani, ne mogu da budu potpuna ljudska bića. Naše identitete stvaramo u dijalogu sa slikama, a kada su neke ljudske karakteristike predstavljene kao “muške” i “ženske”, tada na primer postaje nemuževno i ponižavajuće za muškarca da pokaže “ženstvene” crte, što dalje vodi do devaluacije žena u društvu i negovanju mizoginije, ali i do ozbiljnog ograničavanja muškaraca.

Za razliku od Švedske, društvo u Srbiji se, pored siromaštva, korupcije, homofobije i rasizma u porastu, bori sa seksističkim i mizoginičnim tretmanom žena u medijima, kao i na svakom koraku u životu. Čini se da su novinarski etički kodeksi i zakoni beskorisni kada je u pitanju ove vrsta diskriminacije. Šta može da se uradi "mimo sistema" da bi se postigle pozitivne promene u rodnoj reprezentaciji u medijima?

Voleo bih da se vratim u Srbiju i pomognem vam da otkrijete koje alate treba koristiti protiv konkretno takvog oblika patrijarhata. Ali kada je reč o organizovanju i okupljanju ljudi u borbi protiv seksizma “izvan sistema", naravno društvene mreže su medij koji treba koristiti. Ja sam zapravo, u početku nesvesno, imitirao vrstu vizuelno-tekstualnih struktura sajtova poput BuzzFeed-a. Ali umesto nabrajanja 40 najvažnijih slika mačaka, ja pravim dostupne mesečne liste najseksističkijih reklama, kampanja, naslovnih strana časopisa, koristeći i humor i izuzetno oštre kritike. U suštini, učinio sam zabavnim ra-

zotkrivanje, ismevanje i posramljivanje zatucanih, nazadnih, seksističkih oglašivača. A možda je baš to ugao rada koji bi mogao na neki način upali u Srbiji. Svi moji trikovi mogu slobodno da se “ukradu”.

Postao si poznat kao “kontroverzni” rodni fotograf i bloger kada si nagradu “Seksista godine 2013” dodelio kompaniji American Apparel. Reci nam nešto više o tome!

U Švedskoj je u 2013. bilo dosta provokativnih seksističkih reklamnih kampanja koje su tako pokušavale da dobiju medijsku pažnju. Recimo jedan kuvar je reklamirao svoj novi restoran fotografijom anoreksične devojke koja sedi na liticama Stokholmskog arhipelaga sa jednom otkrivenom dojkom, daleko od bilo čega što ima ikakvih dodirnih tačaka sa restoranom ili hranom, uz izgovor: to je umetnost. Na mom blogu sam analizirao dosta ovakvih "umetničkih dela" i pozvao čitaoce da glasaju za "seksistu godine".

Glasalo je preko 20 hiljada ljudi, što je bio veliki uspeh za mene i antiseksizam. Pobednik je bila američka modna kuća American Apparel, zbog slika sa njihovog sajta koje reklamiraju “unisex” košulju tako što muškarci stoje uspravno, bez osmeha, potpuno odeveni, dok devojke na sebi nemaju ništa osim same košulje, hodaju kroz prazne stanove sa golim zadnjicama zamahujući polo palicama i puzeći uz kamine. Šta je sledeće? Planovi za neke nove izložbe, projekte?

Radim na dve foto izložbe, obe će se desiti u 2015. godini i obe su o trans osobama. Jedna se fokusira isključivo na ljude koji preferiraju švedsku rodno neutralnu zamenicu “hen” (“han” i “hon” = “on” i “ona”). Druga je umetnički projekat gde fotografišem trans osobe onako kako one žele da se predstave. Najzabavnije je što mnoge od njih žele da budu dregovane u rod kojem su nekada pripadali, što stvara predivan slojevit efekat “queering” roda koji smatram poprilično veličanstvenim.

Za kraj - da li umetnost može promeniti svet?

Apsolutno. Umetnost može da promeni svet puštajući nas da istražimo nove načine posmatranja sveta, ljudi oko nas ali i samih sebe.

Da li imaš nešto da dodaš ili poručiš mladim umetnicima?

Iskoristite njihovo oružje protiv njih.

Vodič kroz gej Srbiju

umetnost

josĂŠ rodolf

on

www.optimist.rs

fo loaiza

ntiveros: Disney on crack

VodiÄ? kroz gej Srbiju

umetnost

orthodox c

Jedini pra

www.optimist.rs

calendar

avi pravoslavni kalendar

VodiÄ? kroz gej Srbiju

knjigovanje

O lepotama i d

iz d

Piše: Zoran Janković

H

ajde, neka nam nadolazeći zimski dani i nedavno okončani Sajam knjiga, tokom kojeg su se barem neki opskrbili finim štivima za dane znatno svedenijih društvenih mogućnosti, posluže kao izgovor za kraći divan o knjigama na koje bi trebalo posebnu pažnju, imajući u vidu ono čime se Optimist mahom bavi. Takođe, neka krovni koncept za ovu priču bude dimenzija queer motiva pozicioniranih u drugom planu, u dubini takozvanog pripovednog kadra.

Tako nam je ova jesen donela još jedan prevod proze Lenarda Koena; red je došao na "Divne gubitnike", drugi Koenov roman iz uslovno rečeno mlađih mu dana. "Divni gubitnici" (preveo Vuk Šećerović, objavila Geopoetika) primer je zdravo postavljene i znalački artikulisane i izvedene polemičke fikcije, kojoj neposlušnost i svesno preispitivanje uvreženog i davnih dana kanonizovanog, srećom, nipošto nisu jedini i presudni kvaliteti. Iz biografije "Cohen – muzika, iskupljenje, život" Liela Liebovitza (negde u isto vreme objavila izdavačka kuća Dereta) da se doznati i da je Koen zapatio tešku frustraciju usled muka oko objavljivanja prvog mu romana ("Omiljena igra", takođe prevedenom na srpski i u izdanju iste kuće), koga on sam zapravo (usled silnih uredničkih intervencija i uslovljavanja) smatra trećim romanom, što može u neku ruku biti i pojašnjenje za silovitu neposlušnost u odnosu na književne zakonitosti koje je majstor ubrzo pokazao u slučaju tih "Divnih gubitnika".

Teško je u iole ekonomičnom maniru pojasniti o čemu je zbilja reč u "Divnim gubitnicima"; tu se prepliće podosta toga, počev od mahnitih tirada vatrenog obožavaoca beatifikovane Indijanke koja je živela i svoj svetački status zaradila pre nekoliko stotina godina, ali ono što je najvažnije za ovaj osvrt u Optimistu je da to što su "Divni guibitnici" i, između ostalog u dobroj meri i povest o ljubavnom trouglu koji čine jedna zlosrećna devojka, njen muž i njihov zajednički ljubavnik. S tim u vezi, "Divni gubitnici" (da naglasimo, napisani i prvobitni objavljen još gotovo pretpotopske 1966. godine) donose prilično radikalno slobodarski doživljaj muško-

www.optimist.rs

muške ljubavi i strasti, pa i nekoliko istinski eksplicitnih prizora, nazovimo ga tako, muželožničkog seksa.

Srećom i po odocnele čitaoce ove vrsne literarne provokacije sa punim književnijm i umetničkim pokrićem, Koen nije kalkulant lak na autocenzorskom okidaču, a ovaj krak priče nimalo ne štrči u odnosu na ostatak te silno maštovite i hrabre priče o istovremenom višku i

darovima

dubine pripovednog kadra manjku ličnih i opštih istorija na uzorku vazda skrajnutih kanadskih adresa. Srčanost i hrabrost kojom Koen ovde pristupa pripovedanju o jednoj atipičnoj, u neku ruku i dugovečnoj, a svakako dalekosežno uticajnoj gej ljubavi, slično predočenom sveopštem duhu neposlušnosti i nepristajanja, neke će sa puno povoda podsetiti na književne vragolije i do dana današnjeg zbilja neodoljive nepodopštine Pjera Luisa na planu neupitno valjane umetničke proze.

Sa druge strane, sve probitačniji i samouvereniji britanski autor kriminalističke literature, Tom Rob Smit, u slučaju svoje "Farme" pokazuje i pomalo iznenađujuću sposobnost da u primetnoj meri okrene novi list nakon tri izrazito uspešne retro-misterije o neustrašivom sovjetskom agentu Lavu Demidovu. "Farma", dakle, najnoviji književni uspeh Toma Roba Smita donosi promenu okruženja, diskretan prelaz u novi zabat u okviru istog žanra, i, uz sve to, i pomalo iznenađujuće okretanje queer motivima, ovo poslednje izniklo na, reklo bi se, posve ličnoj osnovi (Smit je privenčani i deklarisani homoseksualac).

Da pojednostavimo, "Farma" (preveo Marko Mladenović, objavila Laguna) predstavlja Smitov okušaj na planu potpuno savremene proze uz brižnu aproprijaciju stilema znanih iz tzv. zabata nordic noira. Naime, majka Toma Roba Smita je Šveđanka i taj deo svog porodičnog nasleđa Smit je iskoristio da izatka misteriju koja se većim delim zbiva u švedskim seoskim predelima. Osim toga, baš kao što je majka pripovedača u "Farmi" dugo ćutala o krupnim čvorištima i važnim nesrećama iz vlastitog detinjstva i devojaštva, njen sin u "Farmi" gotovo godinu dana kani da se autuje pred svojim voljenim roditeljima, inače punim razumevanja i za daleko drastičnije zaokrete u sinovljevom ranijem životu.

Autor tako, možda i pomalo neočekivano, postavlja i vešto gradi ravnotežu između ta dva

srodna motiva (možda i nerezonskih prećutkivanja i konspiracija, koje, kanda, (u sinovljevom slučaju) ni nisu najnužnije), a Farma tako u isti mah biva i sasvim efektna krimi-misterija dominatno nordijskog podtipa i priča o odocnelim ispadima iskrenosti. Tu se mora istaći da se Tim Rob Smit, u pređašnjim mu delima primetno sklon prilično svedenom narativu, očito podešenom scenarističkim pretenzijama, ovde vrlo dobro snašao na oba polja, te "Farma" biva ubedljiva i kada je reč o opasnosti koja je možda tek i paranoidna uobrazilja i kada se vodi reč o nelagodi izazvanoj neiskazanim priznanjima koja silno i neprolazno žuljaju i opterećuju.

Premda stižu iz donekle oprečnih sfera, domena umetničke i odeljka žanrovski jasno profilisane proze, i "Divni gubitnici" i "Farma" pun su pogodak svako na svom polju borbe, a pritom oba ova dela predstavljaju značajan doprinos queer književnosti ili književnosti koja cilja ka knjigoljubnim queerovima i onima koji se (iz ovog ili onog razloga, više ili manje, tu i tamo) tako osećaju. Ovih, zimskih ili nekih tamo budućih dana...

Vodič kroz gej Srbiju

serije

TV jesenja

Piše: M. Aranđelović

P

očela je jesenja sezona serija. Tu su neke nove sezone starih serija, ali i neke nove, koje bi LGBT publika mogla da počne da gleda. Ili, kako to kažu danas, ne bi smeli da propuste.

RED BAND SOCIETY

Na prvom mestu tu je jedna sasvim nova serija „Red Band Society“ koja, kroz naraciju Čarlija ili Koma-dečka, prati grupu tinejdžera u dečijem krilu bolnice Okean Park u Los Anđelesu. Crvena traka iz naslova serije je referenca na crvenu narukvicu koji svaki tinejdžer u bolnici dobije u slučaju da ga očekuje neka velika hirurška intervencija. Možda ne bi trebalo da bude značajno u 2014. godini, ali nekako jeste… Ova serija je odlučila da prikaže porodicu sa dve mame. Čilidersica i kučkica Kara Souders ima dve mame. Sara je njena biološka mama, a druga, Danijela, je bila Karina dadilja koja se nekako, eto zaljubila u svoju gazdaricu. I one su ostale zajedno.

GOTHAM „Gotham“ je serija koja se bavi dešavanjima u Betmenovom zavičaju decenijama pre nego što je ovaj superjunak stavio svoju masku. Glavni lik u seriji je mladi detektiv Džejms Gordon. Nisu potrebne njegove detektivske veštine da bi se već od prve epizode otkrila LGBT vidljivost i rasna raznolikost. Žene svih boja su na pozicijama moći sa obe strane zakona, a LGBT likovi su važni delovi priče od prve epizode. Sa jedne strane tu je latino-lezbijska detektivka Rene Montoja, zatim šefica policijskog odeljenja za

www.optimist.rs

LGBT lik ubistva Sara Esen, kao i Barbara biseksualna verenica Džejmsa Gordona, a sa druge strane afroamerikanka Fiš Muni šefica jednog od mafijaških klanova Gotama.

MODERN FAMILY „Modern Family“ je serija koja se prikazuje od 2009. godine i od tada je osvojila gomilu Emija.

Serija prikazuje živote glavnog junaka Džeja Pritčeta i njegove prosto-proširene porodice. U njoj su prikazani dvoje očeva i njihova ćerka Lili.

Na kraju prošle sezone prikazano je i gej venčanje koje je videlo više od deset miliona gledalaca.

HOW TO GET AWAY WITH MURDER

Viola Dejvis u seriji „How to Get Away With Murder“ tumači ulogu Analize Kiting žene jakog karaktera koja predaje pravo i koristi takmičarski duh svojih studenata da bi joj oni pomagali u rešavanju realnih sudskih predmeta. Već u pilot epizodi imamo seksi scenu između dva muškarca, a kasnije stvari postaju još vrelije. Izvršna producentkinja ove serije, Šonda Rajms je poznata po tome što u svojim serijama, poput „Grey’s Anatomy” i “Scandal” prikazuje likove koji su pripadnici manjinskih grupa. Kada su joj neki zamerili zbog gej scena u seriji „How to Get Away With Murder“ čiji je izvršni producent ona je na tviteru lakonski odgovorila „Koje gej scene?

Nema gej scena! Postoje scena sa ljudima u

a sezona

kovi u američkim serijama njima.“ Kasnije je ritvitovala nekoliko tvitova podrške od fanova i dodala: „Volim sve fanove mojih serija. Čak i one koji još treba da sazru. I zapamtite da ste u jednom trenutku i vi bili diskriminisani zbog nečega. Ne znam zašto je ovakva vrsta mržnje prisutna. #onelove Bar u Šondalendu. Uživajte u vikendu!“ I sama Analiza Kiting nije princeza zatvorena u kuli od slonovače već jak lider i borac kao i seksualno biće koje se slobodno ostvaruje uprkos nekim ustaljenim normama mediokritetskog morala.

JANE THE VIRGIN

„Jane the Virgin“ predstavlja novo čitanje biblijske priče o bezgrešnom začeću. Džejn Vilanueva je mlada, pobožna, latino devojka koja nikada u svom životu nije počinila greh, a ipak je ostala u drugom stanju zbog nesrećnog slučaja sa veštačkom oplodnjom. Tu je i njen gej prijatelj Luka sa kojim Džejn radi kod oca Rafaela (neosumnjičenog u slučaju misterioznog začeća jer je srećno oženjen) koji je i njen bivši momak. Serija odiše kempom što ne čudi jer su kao inspiracija uzete telenovele.

AMERICAN HORROR STORY Od gej para Čada i Patrika u prvoj sezoni do lezbijske novinarke Lane Vinters u drugoj „American Horror Story“ je uvek imao neke LGBT likove.

Istina u trećoj sezoni nije bilo nekih važnijih kvir likova, ali su se u njoj pojavili autovani glumac Lesli Džordan i gej ikona Stivi Nods, a priča je

imala nekoliko referenci na LGBT kulturu. Kreator serije Rajan Marfi je uvek integrisao LGBT likove u seriju. Na pitanje da li će tako biti i u četvrtoj sezoni „American Horror Story: Freak Show“ odgovor je - verovatno da. U četvrtoj sezoni pojaviće se gej glumci Nil Patrik Haris i Met Bomer i njihovi likovi će verovatno da budu gej, bi ili trans. „Nikada nisam pokušavao da ispričam strejt ili gej priču“, rekao je Rajan Marfi. „Jednostavno sam samo želeo da stvorim priču sa likovima koje smatram da su interesantni. Mislim da imam obavezu da ubacim gej, lezbo ili trans osobe u svoj rad.“ ARROW

LGBT osobe su imale relativno dosta razloga da gledaju seriju „Arrow“, adaptaciju još jednog stripskog junaka za male ekrane. Prvo bio je tu zgodnjičavi Stiven Amel koji je u svakoj epizodi radio svoje čuvene shirtless zgibove samo za ženski i gej deo publike, tu je onda, doduše kao negativac, Malkom Merlin, koga tumači gej glumac Džon Boroman i, na koncu se pojavila i biseks heroina Sara Lens a.k.a. Black Canary. Sara Lens je bila prvi biseksualni lik u DC-ijevoj televizijskoj ponudi. Sara se zabavljala istovremeno i sa Strelcem, ali i sa Nisom al Gul, ćerkicom mnogo poznatijeg Ra’s al Gula. Zato je kao hladni tuš delovala završna scena prve epizode treće sezone u kojoj Sara dobija buket strela pravo u stomak i gine. Ipak, serija je gej frendli sa posebnim geekovskim šmekom koji bi trebalo da zadrži homo publiku ispred malih ekrana.

THE WALKING DEAD Iako je strip „The Walking Dead“ imao nekoliko gej likova jedan od kreatora istoimene serije

Vodič kroz gej Srbiju

serije Skot Gimpl je potvrdio da će gej likovi pojaviti i u seriji. „Mi znamo svašta o likovima u seriji, samo ne želimo baš sve da otkrijemo“, misteriozno je bacio udicu Gimpl.

Radnja treće sezone serije je počela malo da se udaljava od radnje stripa tako da je tada propušteno da se ubace dva LGBT lika koja se pojavljuju u stripu. Serija je imala problem sa vidljivošću LGBT likova sve do sezone četiri u kojoj je uveden prvi gej lik lezbijka Tara Čambler.

Fanovi spekulišu da je Daril Dikson gej ili biseks, ali Skot Gimpl ne želi ni da potvrdi niti da negira ovo šuškanje. „Daril je lik čiji karakter će da se razvija tokom serije. Dozvolimo mu da spusti gard i pokaže nam ko je on u stvari u svakom pogledu“, rekao je Gimpl.

Daril Dikson je u četvrtoj sezoni bio dosta povučen što je i izazvalo priče o njegovoj seksualnosti. U stripu njegov lik ne postoji tako da je to i dalje misterija. Videćemo.

THE FLASH Voleli smo ga u seriji iz devedesetih, a još više ćemo ga zavoleti u novoj seriji koja je premijeru imala ovog oktobra. On je Fleš, najbrži čovek na svetu, junak DC-jevih stripova i postoji nekoliko razloga koji će da nateraju gej štrebere da prate njegove avanture i na malom ekranu. Pre svega jer naslovnu ulogu tumači Grant Gastin koji je već tumačio gej lika u seriji „Glee“. Drugo, do kraja prve sezone u seriji će biti najmanje dva

gej lika. Prvi je Frulaš (Pied Piper) jedan od prvih autovanih stripskih junaka u DC-u. Drugi je Dejvid Sing (David Singh) koji se pojavio već u prvoj epizodi. Ovo je prvi put da su gej likovi sastavni deo menjstrim superojske serije. A tu je i gej glumac Ventvort Miler kao zlikovac Kapetan Kold.

THE McCARTHYS

Scenarista i glumac Brajan Galivan je do sada bio poznat po svojoj seriji na YouTube-u „Sassy Gay Friend“ u kojoj on portretiše mudrog gej prijatelja, jelte, koji daje savete tragičnim ženskim likovima iz istorije i literature. Ove jeseni Galivan je na čelu CBS-e serije „The McCarthys“ za koju on kaže da je poluautobiografska. Glavni protagonista serije je 29-godišnji Tajler Riter koji kao gej pokušava da preživi u svojoj radničkoj porodici. Njegova majka nastoji da mu pruži svu podršku u pauzama za reklame tokom serije „The Good Wife“, a otac, košarkaški trener, angažuje svog smotanog sina kao asistenta.

N

Od Diznijevog nev

N

ick Jonas, koji ima 22 godine, je skoro objavio da je nedavno izgubio nevinost. Dugo je nosio Purity ring kao znak nevinosti i da se čuva za brak, što je postala praksa u SAD tokom 90-ih godina 20. veka.

Prsten je bačen, najverovatnije pretopljen u cock ring i od tada je mladi Nick kao pušten s lanca. Ne može čovek da ga vidi obučenog. www.optimist.rs

FAKING IT „Faking It“ je MTV serija o dve najbolje drugarice Ejmi i Karmi koje čine sve da postanu kul devojke u svojoj ultraliberalnoj srednjoj školi gde je sve što je drugačije od uobičajenog popularno. Jednog dana njih dve pozovu na žurku misleći da su one lezbijski par. One prihvataju tu maskaradu, ali ubrzo Karma privlači pažnju zgodnog frajera Liama Bukera, dok i Ejmi postaje svesna nekih neobičnih osećanja prema Karmi.

GREY’S ANATOMY Ako je neko i pomislio da je „Grey's Anatomy“ odavno završena serija grdno bi pogrešio jer ona ulazi u, evo, svoju jedanaestu sezonu. Ovaj prvi veliki hit Šonde Rajms u početku je bio striktno heteroseksualan sa svim tim doktorima i stažistima suprotnoga pola koji su se zaljubljeno gledali preko različitih ljudskih povreda. Međutim, na koncu četvrte sezone seksi ortoped Keli Tores je osetila da je privlači kardio hirurg Erika Hahn. Nakon što se Erika autovala i ostavila Keli Tores da se bori sa svojim identitetom pojavila se druga autovana lezbijka Arizona Robins. Od pete sezone kada su se zaljubile jedna u drugu Keli i Arizona su prošle kroz razne stvari u svom odnosu. Kada se Keli i sama identifikovala kao biseksualka pre nekoliko sezona ovaj par je i zvanično postao najdugovečniji istopolni par u serijama. Ako Kelina i Arizonina priča nije dovoljna za kvir gledaoce onda bi trebalo da ih zadovolje redovne pojave gej, lezbo i trans priče

pacijenata koji prođu kroz bolnicu i seriju.

BROOKLYN NINE-NINE

„Brooklyn Nine-Nine“ je urnebesna američka policijska komedija koja je ove jeseni ušla u svoju drugu sezonu. Ovu seriju vredi gledati ne samo zbog fantastično zabavnog detektiva Džejka Peralte koga tumači Endi Samberg, već i zbog njihovog novog kapetana Reja Holta čiju ulogu tumači Andre Braugher. Samberg je odličan, malo je preteran, kao lik iz crtanog filma, ali odlično paše ovakvoj seriji. Tu je i njegov antipod detektivka Santjago koju tumači Melisa Fumero. Ali pravi pokretač radnje ove serije je dolazak novog komandira Reja Holta, strogog, ali ništa manje krutog. On nasleđuje nesposobnjakovića koji je Peralti dopušta da radi šta želi.

Andre Braughter se vraća komediji i trebalo bi novu publiku da uveri da je dorastao tom izazovu. O njegovom liku znamo da je strog, autoritativan i… gej.

ick Jonas

vinašceta do seksi frajera Svlačio se za Calvin Klein kampanju, u kojoj se hvata za onu stvar, za nove filmske uloge, u seriji Kingdom koja obiluje golotinjom i vrelim seks scenama, u TV emisijama, na plažama, pre tuširanja, pre spavanja...

Nick nije sramežljiv i ima šta da pokaže. Šta Purity ring učini od čoveka!

Vodič kroz gej Srbiju

rubrika

Beogradski

Karte u prodaji

U

živajući jednu od najistaknutijih pozicija među evropskim manifestacijama umetničke igre, Beogradski festival igre, i u okviru svog dvanaestog izdanja, od 23. marta do 9. aprila, predstavlja publici najbolji izbor novih naslova sa svetske scene.

Zahvaljujući ovom festivalu, Beograd je postao važno mesto u biografiji baletskih umetnika, grad u kome se svakog aprila predstavljaju i prepliću novi i kultni plesni komadi, u koji rado dolaze velike baletske zvezde i mladi umetnici koje je svetska kritika već najavila.

Značaj manifestacije na svetskoj mapi, ogleda se u aktuelnosti programa, produkcijama koje se u istovremeno izvode u velikim svetskim metropolama, odnosno događajima koji su premijernog karaktera za širi region. Otkrivajući savremenu umetničku igru u Srbiji, i to kroz njene najatraktivnije domete, Beogradski festival igre je brzo pridobio brojnu publiku. Do sada je izvedeno blizu 200 vrhunskih postavki najvažnijih koreografa našeg vremena, dok svaku edi-

www.optimist.rs

igre: Les Ballets T ciju u proseku prati preko 18.000 gledalaca i 120 akreditovanih novinara iz zemlje i inostranstva.

Visoki standardi programa i uvodjenje nove plesne i pozorišne estetike, podjednako unapređuju očekivanja publike i izazov kreiranja sadržaja. Festival je pružio nemerljivu podršku domaćim profesionalnim igračima, pedagozima, koreografima i mladim ljudima iz svih umetničkih oblasti, koji su bili dovoljno hrabri u sagledavanju novih mogućnosti i spremni za izazove. Pokretanje lokalne plesne scene rezultiralo je osnivanjem novih kompanija, privatnih škola, studija i časopisa, angažmanom inostranih koreografa koje je festival već predstavio, ali i odlaskom domaćih igrača u svet.

Beogradski festival igre se razvijao zahvaljujući podršci Ministarstva kulture Republike Srbije, Skupštine grada Beograda, ambasada i kulturnih centara zemalja učesnica. Značajno ulaganje u afirmaciju umetničke igre i realizaciju dela programa u gradovima Vojvodine, podržavaju Pokrajinski sekretarijat za kulturu AP Vojvodine, i

festival

Trocadero de Monte Carlo gradovi Novi Sad, Vršac, Pančevo...

Gotovo na samom početku, Festival je osvojio nagradu Fonda Jelena Šantić, a UNESCO ga je proglasio vodećim plesnim projektom u regionu Jugoistočne Evrope (2006), nakon čega je usledio prijem u Svetsku plesnu alijansu. Godine

2011., festival je realizovan pod pokroviteljstvom Predsednika Republike, i dobio priznanje „Zvezda Beograda“ od strane Agencije za Evropske integracije. Nemački časopis BalletTanz, označio je 2012. godine Beogradski festival igre kao “najreprezentativniju plesnu manifestaciju starog kontinenta” i “plesnog trendsetera”. Godine 2013., predstavljena je monografija “Decadance – 10. godina Beogradskog festivala igre”, u izdanju Službenog glasnika, a deseta, jedanaesta i dvanaesta edicija festivala se održavaju pod pokroviteljstvom i u saradnji sa Delegacijom EU u Srbiji.

Po prvi put u Beogradu gledaćemo 29. marta čuvenu trupu Les Ballets Trocadero de Monte Carlo, iz Njujorka. Sa ciljem predstavljanja duhovite strane ruskog tradicionalnog baleta kroz parodiju i zamenu uloga među polovima, ova kompanija je pre tačno 40 godina počela sa nastupima u najkasnjim predstavama off Brodveja. Nakon par važnih kritika u Njujork Tajmsu, zahvaljujući spoju dobrog poznavanja repertoara, komičnih situacija na sceni, i zapanjujućom tehnikom muškaraca na vrhovima prstiju, ubrzo su postali poznati u Americi, i krenuli u osvajanje najprestižnijih svetskih scena. U izvođenju baletskih postavki, poput “Labudovog jezera” ili “Pakite”, komedija se postiže preuveličavanjem slabosti i nezgoda, kao i podvlačenjem bajkovite banalnosti ozbiljne igre. Činjenica da krupna tela delikatno balansiraju na prstima, kao labudovi, vazdušasti duhovi, vodene vile, ili romantične princeze – prikazuje fantastičan duh igre kao umetničke forme, ne rugajući se, već oduševljavajuci podjednako najiskusniju i početničku publiku.

Nakon nastupa u Beogradu, “Troksi” će igrati i u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu.

Pozorište na Terazijama, 29. mart u 20 časova parter: 2100 dinara, balkon: 1800 dinara Vodič kroz gej Srbiju

in memoriam

Piše: Kristofer Adam ilán Rózsa je rođen 1988. godine samo godinu dana pre pada Berlinskog zida. Zbog toga nije imao ličnog iskustva u borbi za prava i slobode koje su imali nešto starije generacije Mađara koje su živele pod režimom Janoša Kadara (mađarski komunistički političar, lider zemlje u periodu od 1956. do 1988. godine).

Međutim, u poslednjih nekoliko godina Milán Rózsa je postao jedan od najistaknutijih i, svakako, najglasniji levičarski aktivista. Odigrao je jednu od ključnih uloga u nedavno završenim protestima protiv uvođenja taksi na internet.

Tom prilikom je i uhapšen, ali protiv njega nije podneta nikakva prijava. Protestovao je i ispred ruske ambasade u Budimpešti protiv drakonskih zakona u toj zemlji i u znak podrške LGBT zajednici u Rusiji.

Pažnju medija je privukao i kada se popeo na balkon predsedničke palate tražeći referendum o ruskom finansiranju izgradnje nuklearnog postrojenja u Mađarskoj.

Međutim, ovog novembra je završio na naslovnim stranama novina zbog jednog tužnijeg razloga. Naime on je u svojoj dvadeset i šestoj godini života izvršio samoubistvo bacivši se ispred voza u pokretu.

Stjuard Milk, novinar koji je ranije pisao o njemu,

M

www.optimist.rs

Milá odlazak napisao je možda najlepši nekrolog na svom Fejsbuk profilu: „Milán Rózsa je heroj koga smo danas izgubili.

Veoma mi je teško da o ovome pišem. Jedna od najvećih nagrada u direktnom radu sa ljudima u borbi za ljudska prava jeste ta što postajemo bliski prijatelji sa izuzetnim ljudskim dušama koji rade neverovatan posao u teškim uslovima.

Jedna od najgorih stvari u ovome je što se dešava da te fantastične ljude i izgubimo. Svi oni koji u poslednjih nekoliko godina prate moj rad znaju da mi je Milán omogućio da svima ispričam njegovu inspirativnu priču“, napisao je Stjuard Milk, LGBT aktivista i nećak daleko poznatijeg Harvija Milka.

Stjuard je doveo u vezu i uporedio svog strica Harvija sa Milánom kada je ovaj zajedno sa drugim aktivistima posetio Vašington kako bi ispričali svoje priče o borbi koju vode u Mađarskoj.

Milán Rózsa je predvodio Paradu ponosa u Budimpešti 2011. godine i tom prilikom su ga napali mladi fašisti i neo-nacisti. „Neprijateljstvo, mržnja i nasilje prema LGBT populaciji kao i prema drugim manjinama u Mađarskoj su mnogo strašniji nego što mi, sa ove strane Atlantika, možemo i da zamislimo“, napisao je Stjuard Milk koji je tada bio u Budimpešti.

án Rózsa mađarskog harvija milka Milán Rózsa je pokazao izuzetnu hrabrost u sukobu da desničarskim aktivistima, ali njegov otac je na sve to gledao drugačije i dan nakon Parade izvršio je samoubistvo. „Milán je bio šokiran, umoran, sa modricama na telu i veoma nesrećan, ali mu je njegova hrabrost omogućavala da se suoči sa problemima“, napisao je Stjuard Milk.

Stjuard Milk je tada obećao mladom mađarskom aktivisti moralnu podršku od stane najvažnijih američkih lidera koji sa zaprepašćenjem posmatraju političke događaje koji se odvijaju širom istočne Evrope. „On je znao da ima podršku naše nacije koja, iako odvojena okeanom, shvata da mi živimo u globalnom društvu koje se sve više povezuje i da nećemo da ćutimo kada mržnja i represija pokažu svoje ružno lice. Moj stric je govorio da 'Nada nikada neće zaćutati', a Milán nas podseća na tu mantru. On nas podseća da je cena jednakosti stalna opreznost i budnost“, napisao je Stjuart Milk.

Tragična smrt Milána Rózse iskreno je potresla hiljade drugih aktivista koji su lično poznavali ovog 26-godišnjeg mladića. Neki su se čak i zapitali da li je stvarno izvršio samoubistvo. Njegovi bliski prijatelji su veoma sigurni u to da je izvršio suicid jer znaju da se on već neko vreme borio sa depresijom.

On je bio toliko odlučno posvećen borbi za jednakost i demokratska prava da čak ni njegovi najbliži saradnici nisu znali za bol kroz koji je prolazio. Ovo nas opet podseća da se ljudi (naročito muškarci) zbog društvene stigme u samoći bore sa mentalnim bolestima.

Poštovaoci su osim na društvenim mrežama zahvalnost i tugu izrazili i paljenjem sveća i ostavljanjem fotografija ispred zgrade u kojoj je Milán Rózsa živeo. Mađarska demokratska opozicija je izgubila svoj najkredibilniji, najhrabriji i najdinamičniji glas.

Vodič kroz gej Srbiju

in memoriam

Jova

Otkud znaš šta sa

J

ovan Ćirilov napustio nas je 16. novembra u osamdeset četvrtoj godini života. U svim biografijama koje su objavljivane u domaćim medijima mogli smo da pročitamo da je bio dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, osnivač i umetnički direktor festivala Bitef, dramaturg Ateljea 212, erudita, poliglota, leksikograf, hroničar društva i teatra, modernista u stalnom ratu s konvencijama, jedna od najvećih ličnosti srpske, jugoslovenske i evropske kulture.

Mogli smo i da pročitamo da je rođen 30. avgusta 1931. godine u Kikindi, da je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, da je objavio romane "Neko vreme u Salcburgu", "Majke poznatih", "Svi moji savremenici", dve zbirke poezije, nekoliko filmskih scenarija, da je preveo mnoge drame, da je dobio dve Sterijine nagrade, francuski orden Viteza umetnosti i književnosti, da je 13 godina bio u braku sa Majom Marković, svojom gimnazijskom ljubavi, ali ono što ne možemo da pročitamo jesu informacije o njegovom ljubavnom životu nakon razvoda. U pojedinim biografijama u medijima koje nisu bile striktno profesionalne, već su se bavile i privatnim životom, piše je da se družio sa Mićom Popovićem, Slobodanom Selenićem, Vokijem Kostićem, Dragoslavom Srejovićem, a nakon razvoda sa suprugom više se nije ženio, ali da je imao novih ljubavi. Mnogi će smatrati neumesnim i nekulturnim ako pitamo, a koje nove ljubavi, jer impliciramo da su u pitanju homoseksualne ljubavi. Naravno, niko ne bi smatrao neumesnim i nekulturnim ako bi implicirali heteroseksualne ljubavi.

NE ISTICATI HOMOSEKSUALNOST Jovan Ćirilov je smatrao da homoseksualnost ne treba isticati i nervirao bi se kada bi ga neko nazvao homoseksualcem: - Iznerviram se kad mi neko kaže: "Ti si homoseksualac." Odmah odgovorim: "Otkud znaš šta sam, kad ni ja sam ne znam?" Sve je to mnogo

www.optimist.rs

složenije, ta borba između animusa i anime, osećam i jedno i drugo u sebi, pa zbog toga nisam načisto. Takođe, homoseksualci ne bi smeli da preziru nešto u čemu nisu, jer da nije heteroseksualne ljubavi, ne bi bilo ni jednih ni drugih rekao je Ćirilov u intervjuu za Playboy 2004. godine, a stav "otkud znaš šta sam, kad ni ja sam ne znam" ponovio je i u emisiji "Utisak nedelje" kad ga je Jelena Karleuša nazvala homoseksualcem.

U istom intervjuu govorio je i prvim seksualnim iskustvima, ali i bračnom životu: - Seks osećam kao životnu radost još od najranijeg detinjstva. Imao sam jasnu svest o tome i mislim da ga slično doživljava svaka generacija.

Ono "nevina deca", to je apsolutna glupost. Još u detinjstvu sam bio sa muškarcem, to je klasika.

To su sva ona traženja koja imaju svi kada su još polno neizdiferencirani. Sećam se dečjih igara koje su bile seksualne, ali bez onoga što mogu da dožive zreo muškarac i žena. Nevinost sam izgubio u osamnaestoj, sa devojkom, uz jednu tarabu u Oblakovskoj ulici u Beogradu. Bilo je hladno, ali lepo i slatko.

- Naš bračni život je bio komplikovan mojim i njenim paralelnim ljubavnim životom. O tome se nije pričalo, ali se znalo. Inače, ne verujem u monogamiju, jer je ona strana ljudskoj prirodi, i partnerima sam uvek praštao erotske izlete. Da Maja nije htela razvod, ja bih i danas bio s njom, nikad je ne bih ostavio.

INTEGRACIJA U DRUŠTVO U svojim javnim nastupima često je naglašavao da je protiv getoizacije, paradiranja i javnog pokazivanja homoseksualnosti: - Ja sam lično protiv getoizacije bilo koje grupe ljudi. Mislim da ni feministkinje, ni Romi, nijedna manjina ne treba da se getoizuje, već naprotiv, da se što više integriše u zajednicu u kojoj je.

Alal vera onima koji imaju strpljenja da se bore za nekakva prava, ali ja mislim da je to pogrešan

an Ćirilov

am, kad ni ja sam ne znam? put. Treba pustiti da zakon obezbedi slobode za svakoga, ali ne shvatam zašto bi nekome smetalo što se dobacuje za nekim ko vrcka. Na kraju, zašto se ne bi dobacivalo? Shvatam da je ranije bilo problema, da niko nije hteo da zaposli takve ljude, ali takođe mislim da nema ničeg odvratnijeg od onoga što su radili katolički sveštenici u Americi. Nema ništa gore od toga kada neko koristi svoj položaj da nekoga, a posebno decu seksualno zloupotrebi. Ipak ti sveštenici nisu sankcionisani. Čak nisu ni ražalovani. To smatram ograničavanjem neophodnih sloboda, jer seks je oblast koja treba da bude odraz najveće dobrovoljnosti, a nipošto da se sprovodi prisilno. Mislim da je katolička crkva po tom pitanju previše tolerantna, rekao je za Svet 2006. godine.

IDENTIFIKACIJA KAO HOMOSEKSUALAC - U jednoj mačo civilizaciji nije se lako opredeliti kao homoseksualac – govorio je Ćirilov za magazin Story 2005. godine. - Dok sam javno pričao o homoseksualnosti, morao sam da pokažem hrabrost. Ipak, to ne sme da obeleži neku društvenu ličnost koja je, recimo, pesnik, glumac ili dobar inženjer. Jako je loše kad se neko identifikuje kao homoseksualno orijentisan samo zbog paradiranja, ne shvatajući da će tako da prekrije svoj pravi karakter koji je u suštini istaknutiji od pojma seksualnosti. Civilizacija počinje onog trenutka kad su sve elementarne stvari učovečene. Danas, kada jedemo meso, ne kidamo ga rukama i zubima kao u praistoriji. Ne stanujemo više u hladnim pećinama. Ljubav ne vodimo samo zbog reprodukcije, bez duhovne dimenzije, već zbog poezije čija ritmika i arija znače više od pukog seksualnog čina. Priroda je dovoljno lukava da je u čoveku sačuvala životinjsku potrebu za seksom, uglavnom prema drugom polu. Ali, čovek je to usavršio i oplemenio. Naročito ljubav prema istom polu, pošto je biološki necelishodna.

Vodič kroz gej Srbiju

in memoriam

Piše: Predrag Azdejković ogli bi da se družimo, pijemo neku kafu. Ne mogu da čekam do Merlinka festivala. Da vidim da li se vratio s mora, već preteruje s tim dugim letovanjem, - pomislio sam i odlučio da nešto uradim povodom toga.

Otišao sam na njegov Facebook profil da mu pošaljem poruku da se javi kad se vrati s mora, da odemo na tu kafu koju toliko dugo ugovaramo.

Kada sam otvorio profil, video sam poruku na njegovom zidu, "Počivaj u miru"... Ne znam zašto, ali prvo sam pomislio da je to neki crni humor ili neslana šala. Kako sam skrolovao niže, broj poruka slične sadržine me je razuverio da nije šala. Neverica, tuga, propuštena šansa za druženje...

Obavestio sam prijatelje koji su ga poznavali.

Nikola Latković je preminuo od srčanog udara 17. septembra u 44. godini života, kada se vraćao sa omiljene plaže Jaz. Sahranjen je 19. septembra u porodičnoj grobnici na Cetinju. Svako ko ga je poznavao pamtiće ga kao veselog čoveka, punog života i pozitivne energije, koji je voleo dobru zabavu i lude žurke. Sećam se da sam bio ljubomoran na količinu energije i volje za zabavom, iako je bio skoro deset godina stariji od mene.

Zbog podrške koju je davao Merlinka festivalu, Optimist magazinu i ponajviše kada je u pitanju aktivizam na polju prevencije HIV/AIDS odlučio sam da je potrebno da mu posvetimo prostor u ovom magazinu u znak poštovanja i večnog sećanja.

Sreo sam se u kafiću "Egal" sa njegovim dugogodišnjim partnerom i prijateljicom i proveli smo dva sata razgovarajući o Nikoli i prisećajući se važnih događaja iz njegovog života, katkad sa suzama u očima.

Nikola je rođen u Crnog Gori, a živeo je na mnogim mestima, od Beograda, Beča do Južnoafričke Republike. Nikola je bio avanturista koji je pored provoda, voleo putovanja, a jedno vreme

M

www.optimist.rs

Nikola

Prestalo je d

Latković

da kuca jedno veliko srce radio i kao turistički vodič. U Ameriku je otišao na mesec dana 2013. godine kada je učestvovao na Trans konferenciji u Filadelfiji, obišao Njujork, živeo u Bruklinu i uživao u mjuziklima na Brodveju, kao što je "Kinky Boots". Na povratku iz Amerike doneo mi je DVD filma "Sestrinstvo" Mikajla Rankovića koji smo prikazali na Merlinka festivalu te godine.

Studirao je švedski, defektologiju i engleski. Sa engleskog je preveo knjigu Alis Ekols "Ožiljci slatkog raja - Priča o Dženis Džoplin" u izdanju RedBoxa. Jedno vreme radio je u frizerskom salu gde je svojom teatralnošću zabavljao mušterije, kao i u erotik video klubu "Mikonos".

Da je HIV pozitivan saznao je 1996. godine, ali ga to nije zaustavilo da živi punim plućima i da odmah nakon tog saznanja ode u Južnoafričku Republiku, gde je živeo jedno vreme. Bio je aktivan u mnogim organizacijama koje su radile na HIV/AIDS prevenciji i podršci HIV pozitivnim osobama kao što su AS centar, Q club, Žena+, Institut Batut...

Interesantno da je bio sedam godina u "braku" sa austrijskim državljaninom Tomasom i zajedno se pojavljuju u dokumentarcu "Nägel mit Köpfen" u režiji Marka Doringera. U tom dokumentarcu Nikola komentariše kakav je seks posle sedam godina: "Nije dobro. Ne možemo reći da nas seks drži zajedno. Zato ti kažem, ljubav. Mi se volimo i seks nema nikakve veze sa ljubavlju.

Lepo se kaže za sve parove, prvo su ljubavnici, pa su prijatelji, pa postaju brat i sestra i na kraju su sestre."

Tomas i Nikola su se "razveli" 2010. godine kada je Nikola započeo vezu sa Igorom, s kojim je bio sve do svoje smrti.

Iza sebe je ostavio veliki broj prijatelja koji će ga večno pamtiti i poštovati i kucu Ejmi koja je dugo tugovala što se Nikola nikada nije vratio s letovanja.

Bila je velika čast poznavati ga. Slava mu!

Vodič kroz gej Srbiju

sećanja

Suza

merlinka festival predstavlja

I

ako je tretirala svoju seksualnu orijentaciju kao privatnu stvar, Susan Zontag je perceptivno pisala o muškim gej figurama i problemima.

Poznata književnica, vodeća intelektualka i borkinja za ljudska prava, Sontag je dugo bila preokupirana evropskom modernističkom estetikom i mišlju, koji su uticali na njeno pisanje i filmove.

Njena najpoznatija studija "Zapisi o kempu" (1964) bila je prvi detaljni prikaz raznovrsnosti gej senzibiliteta. U velikom broju drugih eseja, kao što su o Džek Smitovom filmu "Flaming Creatures", ili o ličnostima kao što su Vilijam Barouz, Pol Gudmen, Roland Barts, Robert Mejpltorp i Džordž Balančin, ona se fokusirala na gej osobe, ali nije puno pažnje davala njihovom seksualnom identitetu kao takvom.

Zontag je retko pisala na autobiografski način i tretirala je svoju seksualnu orijentaciju kao privatnu stvar, ali njen kompleksan angažman na temu muške gej kulture proseže se kroz njen rad, često se ukrštajući sa njenom brigom za književnu i umetničku avangardu 20. veka. Akademski obučena u filozofiji i komparativnoj književnosti, Zontag je započela svoju knujiževnu karijeru sa dva romana "The Benefactor" (1963) i "Death Kit" (1967). U esejima koji su objavljeni tokom 60-ih i 70-ih godina 20. veka, Zontag je anglofonim čitaocima predstavila rad ljudi kao što su: francuski dramaturg Arto Artonen, francuski filozof Rolan Bart, francuski antropolog Klod Levi-Štraus, francuski režiser Žan-Luk Godar, nemački filozof Valter Benjamin, rumunski filozof Emil Sioran...

Režirala je i napisala scenarije za tri igrana filma "Duet for Cannibals" (1969) i "Brother Carl" (1971), snimljene u Švedskoj i "Unguided Tour" (1983) snimljen u Italiji, kao i dokumentarac "Promised Lands" (1974) koji obrađuje temu posledica arapsko-izraelskog rata.

Kombinacija istorijskog konteksta i filozofske refleksije izdvaja "Zapise o kempu" kao njen naj-

www.optimist.rs

važniji rad. Njena svest o paradoksu pomogla je u davanju velike ozbiljnosti šaljivom i marginalnom diskursu kempa, što čini ovaj esej izuzetno kompleksnim.

Ono što je esej o kempu učinilo posebno važnim kada je bio objavljen sredinom 60-ih bio je kritički odnos prema gej subkulturi. "Homoseksualci su povezali svoju integraciju u društvo promovišući estetički smisao. Kemp je rastvarač moralnosti koji neutralizuje moralno ogorčenje i promoviše razigranost".

Kada se izlečila od raka dojke, Zontag je napisala "Bolest kao metafora " (1978) kao kritiku na kulturološku mitologiju koja okružuje tuberkulozu, sifilis i rak. "Nema veće kazne no bolesti dati značenje, značenje koje je nepromenljivo moralističko", napisala je ona. "Bilo koja bolest čija je uzročnost mračna i čije lečenje nije efikasno počinje da dobija na značaju". Sa "Sida i njene metafore " (1989), ona je produžila istorijsku i kulturološku analizu iz prethodne knjige, dok njena kratka priča "Kako živimo danas " (1986) opisuje uticaj vesti na jednu grupu prijatelja da je jedan od njih HIV pozitivan. Sa romanom "Vulkanski ljubavnik: Istorijska romansa " (1992) vratila je mnoga pitanja o ukusu i senzibilitetu iz "Zapisa o kempu".

n Zontag Deset godina od smrti Zontagova je bila i veliki kritičar američke spoljne politike, a bila je i jedan od glavnih učesnika prvog velikog protesta u Njujorku protiv rata u Iraku, kada se u srcu Menhetna okupilo više od 100 hiljada ljudi iz svih država SAD i burno demonstriralo protiv najave ratnog pohoda.

Ona je izazvala i kritičke reakcije na svoj račun, kada je napisala da teroristički napad 11. septembra 2001. godine u SAD nije bio kukavički atak na civilizaciju, već "akt koji je posledica specifičnih američkih akcija i saveza".

Suzan Zontag je tokom 90-ih putovala i u bivšu Jugoslaviju, pozivajući na međunarodnu akciju protiv sve jačeg rata. Posetila je 1993. godine okupirano Sarajevo.

Suzan Zontag nije bila pacifista koji se principijelno uvek zalaze protiv svakog rata, već je bila kritičar koji je zagovarao "pravo žrtava diktature na oslobođenje" i verovala u "donošenje slobode" čak i ratom, ali i u "pravo civila da ne budu bombardovani".

Tako je, povodom rata na Kosovu i bombardovanja SRJ, govorila da je trebalo intervenisati osam godina ranije, da bi se ‘zaustavio Slobodan Milošević". Ona je 1999. godine objavila knjigu "Zašto smo na Kosovu’", koja je objavljena i na srpskom jeziku.

Zontag je bila u dugoj vezi, sve do svoje smrti sa fotografkinjom Ani Libovic. Upoznale su se 1989. godine kada su već obe imale izgrađene karijere.

Svoju vezu su čuvale u privatnosti i javno o njoj nisu govorile.

Zontag je preminula 28. decembra 2004. od leukemije, bolesti od koje je patila nekoliko godina.

Vodič kroz gej Srbiju

zdravlje

Z

Želudac vari i

Piše: dr Rastko Radović a bolesti želuca odgovorni su mnogi faktori, od ishrane, alkohola, stresa, nekih lekova, ali najveću ulogu ima bakterija HELIKO PILORI. Upornim i kombinovanim lečenjem dolazi do izlečenja. Pored gastroskopije i ureza izdisajni test uspešno otkriva prisustvo bakterije.

Heliko bakter pylori je bakterija, koja naseljava cenijama, pa i ceo život, a da ne dođe do pojave sluznicu želuca, jer joj prija kisela sredina u kojoj simptoma. Češća je u slabije razvijenim zemjedino i može da opstane. Ona je oblika zapete ljama (i do 80 odsto) nego u razvijenim (20 do sa nekoliko bičeva na jednom 50 odsto). kraju što joj daje veliku pokre- HIGIJENA Ovu bakteriju, karakterističtljivost, a pripada gram nega- Tri su načina da se inficiramo nog imena, otkrili su 1982. gotivnim bacilima. Sem u ovom bakterijom. Pre svega, kad dine australijski doktori Barry želudačnoj sluznici može se iz povraćenog sadržaja zaražene Marshall i Robin Warrena. Do naći i u ranicana u usnoj du- osobe bakterije dospeju u usta tada su se za nastanak gastriplji, zubnim naslagama, plju- zdrave osobe. Bakterija se širi i tisa ili čira isključivo okrivljavački kao i stolici. Po tzv. načinom “usta na usta”. Pre- vani lekovi kao što su Brufen današnjim podacima skoro nosi se i prljavim rukama iz stolice ili Aspirin. Takođe, konzumirapolovina čovečanstva je infi- zaražene osobe u usta zdrave što nje alkoholnih pića, pušenje i cirana ovom bakterijom, ali se se najčešće dešava u lošim uslo- u današnje vreme nezaobilasimptomi bolesti ne razvijaju vima života sa lošom higijenom. zni stres su apostrofirani kao kod svih. Ovo zavisi od patofaktori rizika. Patogeneza progenosti uzročnika (bakterije u ovom slučaju) kao mena je u oštećenju zaštitne mukozne barijere i odbrambenih (imunih) svojstava zaraženog or- u želucu gde se otvara put da jaka želudačna kiganizma te može perzistirati u organizmu i de- selina (HCL) dovede do nastanka čira. Međutim,

www.optimist.rs

probleme HELIKO BAKTER PILORI posle pronalaska ove Invazivna metoda je gabakterije sve je više do- ALARM stroskopija (ciljano uzikaza da upravo ona ima Čim osetimo tup, periodičan bol u želucu, gu- manje uzorka sluznice najveću ulogu u na- bitak u telesnoj težini kao posledicu averzije želuca na bakteriju i stanku ovih bolesti že- prema hrani, nadutost stomaka, podrigiva- histo-patološki uzorak luca.

Postoje nje, mučninu i povraćanje, a u retkim sluča- putem sonde, koja se pokazatelji, koji govore jevima i krvarenje (crna stolica) vreme je da proguta). Terapija zapoda je rizik od nastanka se javimo gastroeneterologu. činje promenom načina čira čak 60 puta veći kad ishrane (jesti redovno, imate udruženo dejstvo heliko pilori infekcije i izabegavati hranu koja je ljuta ili začinjena, bolje navedenih lekova. Takođe, po najnovijim poda- je jesti malo a često). Medikamentozna terapija cima sve je veća udruženost HP infekcije i karci- se sastoji u kombinaciji najmanje tri leka od noma ili MALT limfoma želuca što daje novu, kojih su dva antibiotici (najčešće amoksicilin i mnogo ozbiljniju dimenziju ovoj bakterijskoj in- klaritromicin) i jednog leka iz grupe inhibitora fekciji. protonske pumpe (Omeprol, Controloc, Sabax, Postoje neinvazivne (daleko popularnije) i inva- Nexium), koji smanjuju kiselost želudačne srezivne metode prilikom dine te stvaraju nepodijagnoze. Jedna od ne- POSLEDNJA OPOMENA voljne uslove za razvoj invazivnih metoda je Ova bakterija može da dovede i do čira želuca bakterije. Tu se nekad i ureaza izdisajni test, koji ili dvanaestopalačnog creva. Kad se pacijent pridoda Bizmut subsalise izvodi tako što paci- žali na bol u želucu na prazan stomak, naro- cilat, koji takođe deluje jent popije jednu ta- čito noću ili par sati posle uzimanja hrane tako da ubija bakteriju, bletu u kojoj se nalazi treba posumnjati na čir ili ulkus dvanaestopa- iako nije klasični antiurea sa ugljenikom C13 lačnog creva, a kad se bol pojačava na hranu biotik. Takođe, treba na(neradioaktivni izotop možda se radi o ulkusu želuca. pomenuti da se koriste i ugljenika). Zašto? Jer lekovi iz grupe H2 antabakterija poseduje enzim ureazu, koji će meta- gonista, ali dok još nije dokazana HP infekcija bolisati ureu sa C13 i osloboditi CO2 (ugljen dio- (npr.Ranisan, Famotidin). ksid) sa C13, koji će se potom izbaciti kroz Verifikacija (potvrda) eradikacije bakterije poizdahnuti dah. Ovo je vrlo senzitivan test i svuda stiže se ako se četiri nedelje posle završetka teu svetu prihvaćen kao najbolji pokazatelj uspe- rapije uradi gastroskopija ili ureaza izdisajni test, šnosti terapije protiv HP infekcije, ali i kao prva koji treba da su negativni. metoda dijagnostikovanja. Dijagnoza se može I, na kraju, ako imate HP infekciju nemojte uspostaviti i odmah očajavati, jer kod manje od jedan posto pregledom krvi (seruma) ili pljuvačke na posto- inficiranih razvije se karcinom ili limfom želuca. janje antitela što je manje senzitivna metoda, a Zato, JEDITE ZDRAVO, ŽIVITE ZDRAVO! može dati i lažno pozitivne rezultate ako se rade Dom zdravlja Dr Ristić članica MEDIGROUP IgG antitela (više se koriste za primarnu dijagnoNarodnih heroja 38 i Visoka 16 Beograd stiku), koja dugo još opstaju u krvi i nakon izleCall Centar 011 2693 287 čenja od ove bakterije. Rezultate možemo dobiti www.dr-ristic.com i pregledom stolice na antigene bakterije (ova metoda se najmanje koristi).

Vodič kroz gej Srbiju