Optimist 025 (avgust 2015.)

Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011.

Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Urednik Lifestyle: Mladen Antonijević Priljeva Urednik UrbanLook: Srđan Šveljo Foto sa naslovne: Sever Zolak Saradnici: Tamara Skrozza, Nemanja Marinović, Zoran Janković, M. Aranđelović, Milica S, Boris Milićević, Sonja Sajzor, Markiza de Sada, Nikka Witch, Asja Lazarević, Miloš Kovačević, Dragan Jovićević, Dušan Pupaque Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/gejoptimist Štampa: Newpress

Magazin možete čitati i na:

Podrška:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP ‐ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. ‐ God. 1, br. 1 (jun 2011)‐ . ‐ [S. l.] : Regionalni info centar, 2011‐ (Smederevo : Newpress). ‐ 21 cm Dvomesečno. ‐ Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217‐6756 = Optimist COBISS.SR‐ID 186184972

OPTIMIST Otvoreno pismo

S

rpska LGBT zajednica već godinama je talac jednog udruženja građana koje voli sebe da predstavlja kao jedinog predstavnika iste te zajednice. Može se slobodno reći da udruženje "Belgrade Pride", koristeći činjenicu da mediji i šira javnost percipiraju Paradu ponosa kao jedino bitno pitanje za LGBT zajednicu, svesno onemogućava razvoj aktivizma i sve moguće kapacitete ove marginalizovane grupe.

LGBT zajednica je do ove godine strpljivo ćutala na sve bezobrazluke, političku nepismenost i monopolističko ponašanje male nelegitimne grupe okupljene u "Belgrade Pride". Čekalo se da se država konačno smisli i upodobi da omogući održavanje Parade ponosa. Umesto da shvate da su svoj vrhunac doživeli 2014. godine i da, ako žele da potraju, organizatori Parade ponosa pod hitno moraju da u srpski Prajd pokret uključe što širi krug zainteresovanih "igrača", oni su proglasili jedanaestomesečni odmor i nestali iz zajednice.

Koliko misle da su bogom dani i da bez njih ništa ne može, organizatori Parade ponosa pokazuju i bahatim i ciničnim odgovorom na inicijativu organizovanja Trans Prajda u Beogradu. Umesto da povuku ručnu i zapitaju se zašto neko pokušava da svoj problem rešava van okvira koji je mukotrpno stvaran 15 godina, organizatori Parade ponosa prvo poručuju kako su, eto, oni godinama radili na oslobađanju javnog prostora da bi i druge inicijative i zajednice mogle da dobiju šansu. Kao da im ova doza cinizma nije bila dovoljna, organizatori Parade ponosa u sledećoj reakciji kažu da su oni pozvali organizatore Trans Prajda da zajedno organizuju gej Prajd, ali da im nikad nije stigao odgovor.

Boban Stojanović i Goran Miletić odavno pokušavaju da prikažu javnosti kako sve što se dešava u vezi sa Prajdom i gej pokretom u Srbiji ima veze jedino sa njima. Navodno, ništa se ne bi dobro desilo LGBT zajednici da

nije bilo njih. Svima je jasno da oni besprizorno lažu i baš zato će svako ko se bude pojavljivao sa zdravim inicijativama da bude podržan od čitave javnosti. Jednostavno, više niko ne može da se beznadežno davi u mrtvom moru u koje se pretvorio srpski LGBT aktivizam zahvaljujući "Belgrade Pride" i njihovih par NVO satelita.

Zato će i podrška koju Trans Prajd u Beogradu bude dobijao u budućnosti biti ne samo podrška prezrenim i proganjanim trans* osobama u Srbiji već i podrška iskrenom LGBT aktivizmu u Srbiji. Zato, iako nisam trans* osoba, idem na Trans Prajd. Kad sam već primoran da biram, i pošto neću da dovodim u pitanje bilo koju inicijativu, biram bolje.

Umesto uvodne reči

LGBT zajednica kao talac Boris Milićević Vodič kroz gej Srbiju

5

P OPTIMIST Analiza

re nego što počnem da se bavim temom finansiranja LGBT organizacija u Srbiji želeo bih da objasnim kako sam došao na tu ideju.

Mnogi će pomisliti da iza moje motivacije leži malicioznost i želja da napakostim drugim LGBT organizacijama i da će ovo biti još jedna moja kritika rada srpskog LGBT sektora.

Ne, moja motivacija je bila da proverim da li je moja procena da se LGBT sektor nalazi u finansijskoj krizi tačna i da li iza podrške međunarodne zajednice stoji i finansijska pomoć ili samo lepe reči. U ovom tekstu, koliko god to želeo, neću se baviti ocenom rada LGBT organizacija, niti kvalitetom njihovih projekata. To ostavljam vama.

Sve je počelo kada je Novosadska lezbejska organizacija, koja je postojala deset godina, najavila da će prestati sa radom. Kako je izjavila Jelena Anđelovska iz NLO jedan od razloga je i ekonomski, odnosno činjenica da za deset godina nikada nisu dobile podršku od strane države. Ona je ocenila da ta podrška koja je izostala nije zapravo pitanje novca, već pitanje stava države prema LGBT organizacijama, ko je sve vreme ostao ignorantski.

Sa ignorisanjem države suočile su se i organizacije koje su radile na HIV prevenciji, a koje su se zbog povlačenja Globalnog fonda iz Srbije našle u problemu jer država nije preuzela njihovo finansiranje, tako da su se AS centar i Siguran puls mladih ostali bez prostorija i smanjili svoje aktivnosti. Sa sličnom sudbinom gubitka prostorija suočila se, kako nezvanično saznajem i Gej strejt alijansa, koja je takođe zapala u finansijske poteškoće.

Početkom ove godine Stejt department je raspisao konkurs za Srbiju za mali grant do 25 hiljada dolara koji bi kao fokus imao nove antidiskriminativne legislative, nove zakonske regulative za LGBT osobe, mehanizme za zaštitu LGBT osoba, stvaranje koalicija za podršku LGBT osobama koju bi činili zdravstveni radnici, naučnici, verski lideri i mejnstrim organizacije za ljudska prava i povećanje tolerancije i stvaranje dijaloga između potencijalnih saveznika u borbi za LGBT prava. Nakon što se konkurs završio Stejt department je odlučio da ne podrži nije-

6

www.optimist.rs

dan predlog projekta. Slično, da nijedan LGBT projekat ne bude podržan, se desilo sa još nekoliko konkursa ambasada u Beogradu, što ukazuje da postoji neki problem, ili da su projekti LGBT organizacija toliko loši ili da donatori nemaju sluha za stvarne potrebe LGBT populacije u Srbiji. Iako su mnogi razočarani u rad LGBT organizacija u Srbiji i priželjkuju njihov nestanak, to bi podrazumevalo nestanak kakvih takvih usluga koje one nude LGBT populaciji, što i ne bi bio neki veliki problem da postoje organizacije koje bi preuzele da nude te usluge i zaštitu LGBT populaciji.

Ali krenimo redom. Na sajtu Agencije za privredne registre možete videti finansijske izveštaje svih nevladinih organizacija, što doprinosi transparentnosti rada domaćih nevladinih organizacija. Podaci za 2014. godinu još uvek nisu objavljeni na sajtu APR, tako da su dostupni podaci za 2013. godinu i ranije. Po podacima koji su dostupni na sajtu Asocijacija Duga je imala poslovni prihod od 17 miliona dinara (oko 150.000€), AS centar 4,125 miliona (oko 36.000€), Centar za kvir studije 1,665 miliona (oko 15.000€), Egal 149 hiljada (oko 1300€), Gayten LGBT 4,98 miliona (oko 44.000€), Gej lezbejski info centar (koji je deo Regionalnog info centra) 3,636 miliona (oko 32.000 €), Labris 13,243 miliona (oko 116.000€), Queeria centar 2,283 miliona (oko 20.000€), Novosadska lezbejska organizacija 4,24 miliona (oko 37.000€), Parada ponosa 4,89 miliona (oko 43.000€), Siguran puls mladih 10,767 miliona (oko 94.000€), što je ukupno preko 600 hiljada evra godišnje. Što se tiče Gej strejt alijanse poslednji finansijski izveštaj koji je dostupan na sajtu APR je iz 2011. godine (?!) i ostvaren je poslovni prihod od 6,266 miliona dinara (oko 55.000€). Pošto podataka za 2014. godinu nema na sajtu APR, odlučio sam da ih zatražim od samih organizacija i saznam mišljenje LGBT organizacija povodom moje teze da postoji ekonomska kriza u LGBT sektoru i kako vide uticaj donatorskih politika na sektor.

Aleksandar Prica iz Asocijacije Duga smatra da definitivno postoji finansijska kriza u LGBT sektoru, pre svega u onom delu koji pruža direktne usluge korisnicima. „Sve manji broj donatora i sa sve manjim sumama novca finansira direktan rad sa korisnicima, što je naročito opasno sada kada je u MSM populaciji koncentrovana epidemija HIV, a posle odlaska Globalnog

fonda donatori nisu odvojili sredstva za ove na- EU fondove, imaju privilegiju da dobijaju sredmene, kao ni država Srbija. Naš budžet za 2014. stva od različitih ambasada. „Treba uzeti u obzir godinu je bio manji za 3 miliona dinara, dok će da LGBT organizacije u Srbiji deluju već 25 gobudžet za 2015. godinu po našim očekivanjima dina i da je to vreme bilo sasvim dovoljno da se biti manji za 12 miizgradi održivost liona, što će biti organizacija za njinajniži budžet koji hov rad. Jednako je ćemo imati u provažno da se rateklih osam gozume da su donadina“, smatra Prica. torske politike Mirjana zasnovane i na reBogdanović iz Gej zultatima rada strejt alijanse se samih LGBT orgaslaže da ekonomnizacija. U evaluaska kriza postoji i cijama Parade da je ona sve vidljiponosa Beograd vija: „Finansijska primetili smo da je kriza je sve veća i od 2011. godine sve se više oseća u do danas međunanevladinom sekrodna zajednica toru generalno, te odobrila znatno u tom smislu LGBT veći broj projekata Preko pola miliona evra godišnje organizacije ne LGBT organizacitreba izdvajati od jama, zatim organiostatka sektora. zacijama za ljudska Sve je manje raspoprava koja su se loživih sredstava ovom temom baod strane dosadavile indirektno, ali šnjih „tradicionaje evidentno da i piše: Predrag Azdejković lnih“ donatora kao mnoge državne inšto su pojedine stitucije sada imaju ambasade i fondaLGBT projekte na cije, ta sredstva se preusmeravaju u druge zem- svojoj agendi, što sagledavamo kao jedan od lje sa mnogo većim deficitom ljudskih prava i pozitivnih aspekata rada Parade ponosa Beodrugim problemima, NVO u Srbiji se upućuju na grad za druge LGBT organizacije i LGBT zajedEU fondove za koje pak mnoge od njih nisu nicu u Srbiji,“ kažu iz Parade ponosa. spremne u smislu kapaciteta za apliciranje. DrJelena Vasiljević iz Labrisa kaže da je žava s druge strane još uvek ne razume svoju Labrisov budžet za 2014. godinu veći od buulogu u finansiranju civilnog društva i sredstva džeta iz 2013, budžet za 2015 će biti veći u odkoja izdvaja su često minimalna. Biznis sektor, nosu na 2014, budžet za 2016. veći od 2015… i koji je u mnogim zapadnim državama najzna- smatra da interesovanje pojedinih donatora za čajniji donator civilnog sektora, u Srbiji je još LGBT teme raste i pretpostavlja da će tako biti uvek daleko od toga posebno kada su u pitanju još nekoliko godina, ali su organizacioni kapaciljudska prava“, zaključuje Bogdanović. teti LGBT organizacija nedovoljni da apsorbuju Iz Organizacionog odbora Parade po- veća sredstva. nosa su me uputili na sajt APR kad je u pitanju Milan Đurić iz Gayten LGBT kaže da je njihov budžet i da čekam objavljivanje podataka budžet za 2014. godinu veći od 2013, a budžet za 2014. godinu, a što se tiče donatorskih poli- za 2015. godinu će biti u sličnom okviru kao za tika smatraju da se uglavnom prate globalne 2014. Što se tiče donatorskih politika Đurić kaže: tendencije, ali da LGBT organizacije u Srbiji za „Mi komuniciramo sa donatorima u vezi sa forrazliku od regiona koje su usmerene jedino na mulisanjem njihovih trendova i politika, i neki

LGBT finansije

Vodič kroz gej Srbiju

7

>>

OPTIMIST Analiza su imali sluha i uvažili naše mišljenje do izvesnog stepena, neki manje, ali smatram da je važno sa njima održavati komunikaciju i informisati ih šta su potrebe koje procenjuju LGBT organizacije, i da su pored rada u sferi javnog zagovaranja i reforme institucionalnih sistema, podjednako važni i drugi oblici aktivizma.“ Što se tiče Gej lezbejskog info centra budžeti za 2014. i 2015. godinu su neznatno veći od 2013. godine, ali strahuju da će 2016. biti finansijski problematična i smatraju za skandaloznim da Parada ponosa preuzima zasluge za navodno povećanje broja odobrenih LGBT projekata od strane donatora.

Sajt APR je pokazao još jednu problematičnu činjenicu, a to je broj stalno zaposlenih u LGBT organizacijama. Najveći broj stalno zaposlenih ima Labris, šest, Siguran puls mladih pet, Queeria centar dva, Gej lezbejski info centar, Gayten LGBT, AS centar, Novosadska lezbejska organizacija po jednog zaposlenog, dok ostale organizacije nemaju nijednog. Nezvanična informacija je da je prosečna zarada u LGBT organizacijama 50 hiljada dinara, što zajedno sa informacijom da u sektoru vlada finansijska kriza, samim tim i finansijska nesigurnost može da bude razlog zašto nema novih ljudi u aktivizmu i što profesionalni nivo onih koji rade u sektoru nije baš najsjajniji.

Za potrebe ove analize kontaktirao sam i donatore LGBT organizacija koji su bazirani u Srbiji; Fondaciju za otvoreno društvo, Trag fondaciju, Civil Rights Defenders, Heinrich Boell Stiftung, Konrad Adenauer Stiftung, Nemačku organizaciju za međunarodnu saradnju GIZ, Rosa Luxemburg Stiftung, Rekonstrukcija ženski fond, ambasade Holandije, SAD, Velike Britanije, Norveške, Nemačke, Švajcarske i Evropsku delegaciju u Srbiji sa pitanjem koje LGBT projekte su finansirali i u kom iznosu.

Najveći donator i partner LGBT organizacija svakako je Holandska ambasada koja konstantno podržava njihov rad. Ambasada je 2012. godine podržala projekte Gej lezbejskog info centra, Labrisa, Gej strejt alijanse i Parade ponosa u ukupnom iznosu od 32.661€, 2013. projekte Labrisa, Gayten LGBT, Gej lezbejskog info centra, Parade ponosa u ukupnom iznosu od 97.267€, 2014. projekte Asocijacije Duga, Foruma za etničke odnose, Parade ponosa i dva projekta Labrisa u ukupnom iznosu od

8

www.optimist.rs

115.621€, dok su u 2015. godini do zaključenja ovog broja podržali samo projekat Gej lezbejskog info centra u iznosu od 25.000€, što bi ukupno iznosilo 270.549€ za period od 2012. do 2015. godine.

Evropska delegacija u Srbiji je dostavila podatke da je podržala projekat „Bezbedni i jednaki: Anti-diskriminatorni i menadžment različitosti pri zapošljavanju“ Labrisa, Gayten LGBT i slovenačke organizacije ŠKUC u iznosu od 93.070€, ali smo iz Labrisa dobili informaciju da je u pitanju konkurs Evropske komisije u Briselu.

Komisija je odobrila projekat Fonda Heartefact „Intruders“ u visini od 73.970€ koji se bavi pronalaženjem, istraživanjem i tumačenjem, arhiviranjem i konzerviranjem tragova, sećanja i istorije homoseksualnosti u Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Ovaj projekat je podržan i od strane Heinrich Boell Stiftung, Britanske ambasade i Koalicije „Korak“. Projekat „Borba protiv diskriminacije i izgradnja kulture tolerancije kroz dijalog,

reformu zakonodavstva i aktivni monitoring diskriminatornih praksi“ Centra za unapređivanje pravnih studija podržan je od strane Evropske delegacije u visini od 125.372€ u okviru kog je rađeno na zakonskim rešenjima vezanih za istopolna građanska partnerstva i zakon za transrodne i transseksualne osobe. Iz ovoga izvlačim zaključak da Evropska delegacija u Srbiji do sada nije direktno podržavala srpske LGBT organizacije, te sam želeo da proverim da li su srpske LGBT organizacije podnosile projekte i koja su njihova iskustva. Asocijacija Duga je do sada tri puta podnosila projekte koji su se uglavnom bazirali na razvoj i unapređenje usluga za LGBT osobe i njihove porodice, ali su uvek odbijeni.

Gej strejt alijansa je takođe do sada tri puta konkurisala, dok je Labris dva puta aplicirao, kao i Gej lezbejski info centar, svi bez uspeha. Parada ponosa Beograd i Gayten LGBT do sada nisu aplicirali kod Evropske komisije, a Queeria centar je odbio da odgovori na ovo, kao i sva ostala

pitanja koja su poslata LGBT organizacijama.

Slično Queeria centru ni Civil Rights Defenders nije bio spreman da odgovori na pitanja koja su poslata donatorima, pod izgovorom da, kako kaže Goran Miletić, „imaju odluku menadžmenta da se donacije ne saopštavaju budući da mogu imati bezbednosne posledice po branitelje ljudskih prava“. „To znači da smatramo da javna rasprava o tačnim iznosima može dovesti do različitih problema za aktiviste, uključujući i one koji se bave LGBT pravima“, te me je uputio da pitam same organizacije da li su dobijale donacije od njih i u kom iznosu. Ipak više informacija sam uspeo da dobijem od Švedske međunarodne razvojne agencije koja kaže da je Civil Rights Defenders u 2012. dao 29.000€, 2013. godine 51.700€, 2014. godine 47.000€, a 2015. godine 16.900€ za LGBT projekte, što je ukupno 144.600€, dok su informacije za koje projekte i organizacije odlučili da ne podele s javnošću, poštujući odluku CRD. U mom ispitivanju LGBT organizacija, Asocijacija Duga, Gej lezbejski info centar, Gej strejt alijansa, Parada ponosa i Gayten LGBT su rekle da u vremenskom periodu od 2012-2015. godine nisu dobijale donacije od CRD. Švedska međunarodna razvojna agencija je ustupila i informacije o donacijama za LGBT projekte fondacije Kvinna till kvinna koja je fokusirana na ženske organizacije. U 2012. godini dato je 45.000€, 2013. godine 50.000€ i 2014. godine 40.000€, ukupno 135.000€ za LGBT projekte.

Fondacija za otvoreno društvo je 2012. godine dala 5.000 dolara Gej lezbejskom info centru, 2013. godine ukupno 55.000 dolara Gej lezbejskom info centru, Labrisu, Gayten LGBT i za dva projekta Centra za kvir studije, 2014. godine ukupno 45.000 dolara Gej lezbejskom info centru, Gej strejt alijansi, NDI, 2015. godine ukupno 35.000 dolara Gej lezbejskom info centru, Centru za kvir studije i dva LGBT projekta ne-LGBT organizacija, što je ukupno 140.000 dolara.

Norveška ambasada je jedna od retkih koja poštuje principe finansijske transparentnosti i sve podatke koje je projekte finansirala objavljuje na sajtu ambasade. Ambasada je 2012. godine podržala Paradu ponosa sa 17.000€ i Queeria centar sa 30.000€, 2013. godine Paradu ponosa 17.000€, 2014. godine Paradu ponosa sa Vodič kroz gej Srbiju

9

>>

OPTIMIST Analiza

13.500€, Labris 18.000€ i Gej lezbejski info centar 15.000€, ukupno 110.500€ za LGBT projekte.

Trag fondacija je 2012. godine podržala Labris, Izađi Novi Sad, i dva projekta Sigurnog pulsa mladih u iznosu od 3.598.267 dinara, 2013. godine Siguran puls mladih u iznosu 918.670 dinara i 2014. godine dva projekta Asocijacije Duga i udruženja Sloboda prava u iznosu od 3.060.454 dinara, što je ukupno 7.577.391 dinar.

Heinrich Boell Stiftung je dostavio spisak organizacija koje je podržavao u periodu od 2012. do 2014. godine, ali bez pojedinačnog ili ukupnog iznosa, što za potrebe ove analize nije preterano relevantno. Švajcarska ambasada i Konrad Adenauer Stiftung u ovom vremenskom periodu nisu podržavale LGBT projekte, dok Britanska, Nemačka i Američka ambasada nisu dostavile podatke iako su iste obećale, dok od Rekonstrukcija ženskog fonda, Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ i Rosa Luxemburg Stiftung nisam dobio nikakav odgovor.

Mnoge organizacije su naglasile da država ne finansira LGBT organizacije u dovoljnom obimu, te sam od Uprave za trezor zatražio podatke koje su LGBT organizacije dobijale finansijska sredstva od države u periodu od 2012. do 2015. godine. Labris je u ovom periodu dobio skoro 800 hiljada dinara, Parada ponosa 850 hiljada dinara, Gej strejt alijansa oko 1,5 mi-

10

www.optimist.rs

liona dinara, Gej lezbejski info centar skoro 5 miliona dinara, Siguran puls mladih preko 23 miliona dinara i Asocijacija Duga preko 31 milion dinara. Što je preko pola miliona evra od države za LGBT organizacije, mahom za projekte iz oblasti zdravlja, te je zbog toga Ministarstvo zdravlja najveći donator, kao i Kancelarija za ljudska i manjinska prava i Ministarstvo kulture i informisanja. Moglo bi se reći da je Republika Srbija najveći finansijer LGBT organizacija, ako uporedimo sa gore priloženim ciframa, ali moramo imati na umu da su ta sredstva mahom stigla iz stranih izvora.

Sada je preda mnom težak zadatak, da završim ovu analizu i dam neki zaključak. Pojedine LGBT organizacije su prestale sa radom, neke će prestati u budućem periodu, neke su u finansijskoj krizi, neke tvrde da nisu, ali ono što je sigurno jeste da je pred LGBT organizacijama sve teži period, jer se donatori povlače i sve se prebacuje na EU fondove, za koje mnoge organizacije nisu spremne. Pred vama su podaci koliki su budžeti LGBT organizacija u Srbiji, koliko su koji donatori u Srbiji izdvajali za LGBT projekte, gde je podrška samo na lepim rečima, a gde konkretna, što će vam sve pomoći da sami izvučete zaključke i date odgovor na pitanje da li ono što vam nudimo i što činimo za vas zaista vredi preko 600 hiljada evra godišnje i, ako ne, šta ćete vi povodom toga da uradite?

S

OPTIMIST Skrozza na skroz

rbija je zemlja u kojoj čovek ponekad nije siguran da li je ono što vidi u medijima istina ili zezanje, realnost ili neki perverzan san. Ta pojava - odavno poznata u sferi srpske politike, društvenih problema, sporta i estrade, zahvatila je na kraju i LGBT tematiku.

U julu 2015. dogodilo se da se Dolf Pospiš javnosti poznat kao član neonacističke organizacije Nacionalni stroj, autovao kao transrodna osoba i predstavio kao Dajana. Čovek čija je biografija verovatno prebogata slučajevima konfrontacije s gej ljudima, postao je tako jedan od viđenijih i poznatijih predstavnika LGBT zajednice - što je, kako god na to gledali, prilično bizaran, skoro nadrealan zaplet.

Sticajem okolnosti, ovo je treći slučaj u vrlo kratkom vremenskom periodu koji problem transrodnih osoba postavlja u fokus i otvara brojna pitanja i nedoumice. Nakon Helene,

Dolfovi krediti

koja je elegantno i dignuta čela razbila famu o vojsci kao bastionu patrijarhalne i heteroseksualne Srbije; nakon Kejtlin Džener koja je svojim autovanjem prodrmala svetski džet set i najmoćnije svetske medije, dobili smo eto i prvi slučaj javnog preobraćenja neonaciste i njegov prelazak u krug transrodnih osoba.

HAOS U GLAVI Sve je počelo u ispovesti za televiziju N1. Odranije poznat kao kratko ošišan, zgodan muškarac oštrih crta lica, s rukom podignutom u nacisitički pozdrav, Dolf se ovde pojavio kao Dajana; našminkan i odeven u žensku garderobu. Objašnjavajući da je neonacizam deo njene prošlosti i faza u koju je bežala zbog tinejdžerske nesigurnosti i neprihvatanja sebe, Dajana je na neki način objasnila moguće uzroke besa kod velikog broja svojih nekadašnjih istomišljenika: "Ja sam izmislila sve te likove, zbog svojih nezadovoljstava, frustracija i kompleksa.

Ne postoji ni Dolf, ni Adolf, ni Rudolf. Postoji samo Dajana”.

Osim tog, veoma je značajan i deo ispovesti s kojim bi lako mogao da se poistoveti svaki tinejdžer i svaka tinejdžerka suočeni sa seksualnim i/ili identitetskim nedoumicama: “Nije lako za objasniti.

Povučeš se u sebe i mrziš to, i počne toliko da ti smeta da izgubiš sebe. Pravilo mi je haos u glavi, pogotovo u pubertetu - šta sad? Ja sam svesna i osećam se kako se osećam, a ćutim. Osećam se kao žensko, a nemam kome da kažem, pogotovo pre deset ili više godina.

Nemaš kome da kažeš, da se požališ, jer okolina je ovde ortodoksna i tek tad nisu razumeli”.

No, kao ni u slučaju drugih osoba koje su se autovale na ovaj način, Dajanina priča nije lišena borbe i problema koji su daleko od filozofskih ili psiholoških. Samo nekoliko dana nakon ispovesti za N1, u centru Novog Sada napao je krupan muškarac kojeg je znala od ranije, uz povike "Ubiću te pederčino, zaklaću te!". I pre toga je, kako kaže, bilo napada i "pesničenja".

Takođe, Dajana je beskućnica - prijatelji su je se odrekli, članovi porodice izbacivali iz stanova u kojima je živela, a posla nema pošto "zbog izgleda" niko

Dajanine rate piše: Tamara Skrozza

Vodič kroz gej Srbiju

11

>>

OPTIMIST Skrozza na skroz

neće da je zaposli. Ona zato nema novca za redovnu hormonsku terapiju, a pošto nema ni trajno prebivalište, onemogućeno joj je i da se prijavi za operaciju promene pola.

ZNAMO SE OD RANIJE Slučaj Dajane Pospiš specifičan je pre svega zbog njene biografije i "prethodnog života". Za psihologe ili teoretičare najveći izazov verovatno predstavlja Dajanina neonacističke orijentacije i razlog zbog kojeg je - koliki god da joj je bio "haos u glavi" - od svih mogućih ideologija, prihvatila baš onu koja se najradikalnije i najagresivnije protivi bilo čemu što je "drugačije" i van mejnstrima.

Ta i takva analiza svakako bi bila dragocena, ali više nema nikakav značaj za Dajaninu budućnost i funkcionisanje u drastično promenjenim okolnostima; ovde je daleko važnije na koji će način Dajanu posmatrati i eventualno prihvatiti njeni dojučerašnji saborci i prijatelji. Zahvaljujući mentalitetu i vladajućoj netoleranciji, bilo je za očekivati da će je se prijatelji odreći, ali incident u Novom Sadu (odnosno činjenica da je napao muškarac kojeg je "znala od ranije") dovodi nas pred pitanje svih pitanja, a to je da li će Dajana biti fizički i životno ugrožena od strane onih s kojima se do juče borila za zajedničku ideju.

Nešto najbliže odgovoru dao je na svom sajtu Goran Davidović, lider Nacionalnog

12

www.optimist.rs

stroja, koji je već u naslovu objasnio da je slučaj Dajana zapravo "zloupotreba duševnog bolesnika u političkoj propagandi". Davidović se, ukratko rečeno, odriče Dajane: uz navode da Dolf Pospiš "nikada nije bio član ni aktivista tzv.

Nacionalnog stroja", i da "nikada nije osuđen kao član Nacionalnog stroja", on objašnjava i da je u pitanju "dete sa ulice" i "psihički neuravnotežena ličnost" poznata po "problemima" i "sitnim kriminalnim prestupima", i sve to kao dokaz teze da je Dajana "medijska manipulacija" kojoj je cilj diskreditacija Nacionalnog stroja i ostalih "srpskih patriota".

Uz niz sličnih teza, Dimitrijević na kraju iznosi i svoj "kredo" u vezi s transrodnošću: "Takozvana "promena pola" je nešto čime se bombarduju sluđeni konzumenti medija i u Srbiji i u svetu. Ne prođe ni dan da se o tome ne piše. To je jednostavno projekat i kampanja. Neobrazovani misle da je dovoljno kastrirati muškarca, napuniti ga hormonima, staviti silikone, našminkati, obući u haljine, da se stvori žena.

Niko ne kaže da je DNK nemoguće promeniti i da promena pola zapravo ni ne postoji". Po njegovom mišljenju, u pitanju je jednostavno bolest, baš kao što je bolesno i sve što se tiče LGBT zajednice.

Nije se, naravno, od Davidovića ni moglo očekivati ništa drugo - sve su to dobro poznate teze koja on i njegovi istomišljenici već

E, GORANE, GORANE... godinama iznose. Međutim, ovde je U saopštenju koje je objavio na svom sajtu, Goran Davidović čitava priča usmerena na jednu tvrdi da "Pospiš nikada nije osuđen kao 'član Nacionalnog osobu s imenom i prezimenom, a ne stroja' i da "nikada, nigde, ni u jednoj njegovoj optužnici nije na čitavu zajednicu ili pojavu. Ako stajalo ništa što bi ga povezivalo sa Nacionalnim strojem". "bolesnim" nazovete hiljade ljudi, to Sreća da postoje medijske arhive, jer bismo u suprotnom mogli je jedna stvar; ako, pak, kao "bole- čak i da mu poverujemo na reč. U jednoj od takvih arhiva, u vesnika" označite jednu ženu koja je do stima za 17. april 2010. piše da je Pospiš osuđen na godinu dana juče bila vaš saborac i koju svi "stro- i četiri meseca zatvora "zbog izazivanja rasne, nacionalne i verjevci" vrlo dobro poznaju, to vrlo ske mržnje i netrpeljivosti, kao i nasilničkog ponašanja na skupu lako može da se protumači kao koji je organizovala antifašistička organizacija Novog Sada pod poziv na linč. Pritom, ukoliko još i nazivom "Stop fašizmu" 7. oktobra 2007". Navodi se još da je Po"objasnite" da je baš taj "bolesni" po- spiš prihvatio svoju odgovornost i priznao da je tokom skupa jedinac zloupotrebio vaša javna po- "sa ostalim pripadnicima Nacionalnog stroja" verbalno provojavljivanja i podlegao ucenama kako cirao, izazivao fizički sukob i nacistički pozdravljao, kao i da su bi vas diskreditovao - više nema ni- osim njega "optužnicom za ovo krivično delo obuhvaćeni i kakve sumnje da je za Dajanom ra- vođa Nacionalnog stroja Goran Davidović zvani Firer... i Nespisana svojevrsna poternica. deljko Pešić, dok se sedmorica optuženih terete za nasilničko NOVO DRUŠTVO ponašanje". Toliko o Davidovićevom odricanju.

Nažalost, nije to kraj moUkoliko se potpisnica ovih redova vara gućim problemima Dajane Pospiš u njenom "novom životu". Iako po prirodi stvari tolerantna, u svojoj proceni - a iskreno bi se obradovala da LGBT zajednica Dajani sigurno neće pružiti bez- je tako, slučaj Dajane Pospiš mogao bi postati rezervnu podršku, bar ne u početku i ne na jedan od onih koji "menjaju stvari". Ako bi Dajanine nove drugarice i drugari nekako prihvatili "prvu loptu".

To je bilo jasno istog trenutka kada je da je moguće da se čovek promeni; da je u žiobjavljena priča o bivšem strojevcu koji se de- votu često bolje oprostiti i zaboraviti, nego pamklarisao kao žena: iako su zvanično svi bili uz nju, titi i vraćati milo za drago, bio bi to simboličan reakcije na društvenim mrežama uglavnom su gest kojim bi čitava zajednica pokazala da je se bazirale na skepsi. U početku, najviše je bilo mnogo otvorenija i tolerantnija od svog okružekomentara o seksualnoj orijentaciji "srpskih pa- nja. Isto tako, svaki gest neprijateljstva, svaki triota" i nasilnika an general, a kasnije se ipak sukob unutar LGBT sveta u koji bi Dajana evenpostavilo pitanje da li onaj ko je nekada mlatio tualno bila uključena, biće sigurno pomno ispra"pedere" (ili ih smatrao bolesnicima) sada odjed- ćen u medijima i još pomnije označen kao živi nom može postati "jedna od nas". Odgovor je u dokaz svih decenijama gajenih i pospešivanih većini slučajeva bio negativan, što nije za čuđe- stereotipa o LGBT osobama. Kako god okrenuli, nje: prema svom nekadašnjem protivniku, koji razvoj ove priče jasno će pokazati šta je, kakva je preko noći presvukao dres i postao nešto sa- je i da li uopšte funkcioniše ono što se naziva svim drugo, skoro svako bi se postavio na iden- LGBT zajednicom, a isto tako šta je, kakav je i koliko srca ima svako od nas ponaosob. tičan način. Što se same Dajane tiče, njen prvi zaSve to naravno ne znači da LGBT zajednica neće pomoći Dajani - EGAL je već izdao datak trebalo bi da bude podizanje imuniteta na saopštenje u kojem upozorava na njen položaj, budalaštine koje će o sebi čuti ili pročitati, ali a planiraju se i razne akcije solidarnosti unutar svakako i podizanje nivoa lične bezbednosti. zajednice. S druge strane, sve to ipak znači da bi Posle fizičkog napada, otvaranja lažnog FB proDajana u privatnoj sferi mogla da naiđe na niz fila s njenim imenom, odricanja nekadašnjih saprepreka s kojima se nisu suočavale druge žene boraca i nepoverenja novog prirodnog u sličnoj poziciji - jer uprkos javnim akcijama i okruženja, jasno je da će njen put biti mnogo saopštenjima, ona će ipak dugo morati da do- teži od ljudi koji su se našli u sličnoj situaciji i da kazuje svoju "lojalnost" i da se još dugo i na raz- će je na tom putu održati samo i jedino njena sopstvena mentalna, fizička i duhovna snaga. U ličite načine "iskupljuje" zbog svoje prošlosti. koju uopšte ne sumnjamo.

Vodič kroz gej Srbiju

13

P OPTIMIST Intervju

Predsednik stranke Zeleni Srbije Ivan Karić predložio je da sloboda i pravo ugovaranja bračne zajednice bude garantovano svim punoletnim građanima – bez obzira na pol. On je na javnoj raspravi u republičkom parlamentu pred akcionim timom za promenu ustava istakao da je ovo pravo u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

Kako je došlo do tog predloga?

Ustavom Republike Srbije brak je definisan kao zajednica između muškarca i žene. Da bi se obezbedilo da sloboda i pravo ugovaranja bračne zajednice bude garantovano svim punoletnim građanima bez obzira na pol potrebno je promeniti tu odredbu u Ustavu. U toku je javna rasprava o izmeni političkog i izbornog sistema u Srbiji, a razgovara se i o promeni Ustava. Zeleni Srbije su kao parlamentarna stranka podneli svoje priloge za novi Ustav. Jedna od osnovnih vrednosti Zelenih partija širom Evrope je ravnopravnost, i za nas je uvek bio logičan predlog o ravnopravnosti bračne zajednice.

Da li smatrate za realnim da vaš predlog bude prihvaćen? Žao mi je što su samo Zeleni imali ovakav predlog. Sve stranke, bile one desničarske, partije centra ili levičarske, imaju u svom programu zalaganje za ljudska prava i slobode. Smatram da je jedino potrebna politička volja za usvajanje našeg predloga. Ideja nam je bila da započnemo dijalog u društvu. I to je prvi korak. Od vladajuće većine, koju čine populisti, zavisi da li će predlog biti usvojen.

Mnogi smatraju da se Zeleni bave samo ekologijom, te nisu razumeli ovaj predlog kao sastavni deo vašeg programa.

To je uobičajena predrasuda i nerazumevanje celovitosti zelene politike. Imamo isti problem kada pričamo o zelenoj ekonomiji. Ljudi obično smatraju da su Zeleni protiv ekonomskog razvoja. Međutim sve je povezano. Ne možemo poštovati prirodu i pravo na čist vazduh, zemlju ili vodu ako ne poštujemo svoje sugrađane, ako ne prihvatimo jedni druge kao ravnopravne u svim pravima i slobodama. Poštovanje ljudskih i manjinskih prava je i istorijska suština zelenih stra-

14

www.optimist.rs

naka i partija, jer su svi nastajali od spajanja ekoloških pokreta sa aktivistima za prava žena, LGBT prava, boraca za prava životinja, antinuklearnih grupacija i drugih “pravaških” aktivista. Danas se sve više uključuju sindikati i borci za prava radnika, jer su problemi sve sličniji, a rešenja u 21. veku mogu biti isključivo zelena i održiva.

Boris Milićević je izjavio da svaki srpski političar koji želi dug politički život ne bi trebalo to da radi, misleći na gej brakove.

Kako vi to komentarišete?

Sa Borisom Milićevićem imam dobru saradnju na nekim temama i cenim njegov rad. Smatram da je vrlo važno da se što više pripadnika LGBT zajednice uključi aktivno u politiku. To je dobar način, iako ne jedini, da se poboljša položaj LGBT zajednice.

Međutim, sa tom konkretnom izjavom se ne slažem. Ako želimo da živimo u demokratskom društvu moramo biti u stanju da razgovaramo o svim temama. Srbija sve više sazreva kao demokratsko društvo i ja imam vere u dalje promene.

Zašto bih se inače bavio politikom. Sa druge strane, Srbija nikada neće napredovati ako političari budu mislili jedino i samo o rejtingu. Nakaradni politički marketing je velikim delom krivac što ljudi više ne veruju političarima.

Milićević takođe smatra da gej brakove treba legalizovati tek kada ih većina građana Srbije bude podržavala. Kakvo je vaše mišljenje o tome da prava manjina zavise od dobre volje većine?

To je u suprotnosti sa osnovnom idejom demokratije. Demokratija nije apsolutna vladavina većine. Apsolutna vladavina većine je jedna vrsta tiranije, tiranija većine o kojoj je Tokvil pisao. U demokratskom društvu se prvenstveno poštuju ljudska prava koja su nam data rođenjem, time što smo ljudi, a ne voljom većine. O manjinskim pravima se nikada ne sme odlučivati većinski, jer da se većina pita mnoge manjine ne bi ni postojale, nažalost.

Kako je biti opozicija u Srbiji?

U Srbiji je biti pozicija oduvek veliki izazov. Sa druge strane logika bavljenja politikom je da učestvujete u vlasti kako bi ste mogli da sprovodite u delo svoj program i ideje. Za to je, naravno potrebno da zadobijete poverenje građana.

Srbija je danas zemlja izneverenih obećanja i nestabilnih političara. Građani više nemaju poverenja ni u koga i to sa razlogom. Politika je

postala ružna reč i zato je biti opozicija teško, možda teže nego ikada do sada. Moramo da pronađemo način da vratimo politici ono izvorno značenje – rad u javnom interesu.

Zeleni imaju odličnu poziciju, jer se mi nikada do sada nismo bavili politikom, imamo sveže ideje i ljude. Imamo politiku koja rešava probleme u ekonomiji i poljoprivredi, a ujedno ne zagađuje životnu sredinu.

Kako se borite sa imidžom male stranke?

Zelena politika nikada nije masovna i to je problem sa kojim se suočavaju sve zelene stranke u Evropi. Zeleni Srbije nisu mali u članstvu, ali su to ljudi koji uglavnom nikada ranije nisu bili u politici. Politička arena je još nova za nas. Imamo problema sa medijima, jer su oni navikli da prate iste političare već dvadeset godina i teško prihvataju nove. “Najmlađi” političar u Srbiji prisutan je u medijima već 18 godina. Svesni smo da za naše ideje tek dolazi vreme i zato radimo najbolje što možemo sa onim što imamo.

Da li smo iza sebe ostavili period brige da li je parada uopšte moguća?

Održavanje Parade ponosa je nažalost uvek i političko pitanje. Koristi se u dnevno političke svrhe i zato je uvek održavanje pod znakom pitanja. Napravili smo prvi korak prošle godine i ja se nadam da ćemo svake godine biti za još jedan korak bliže tome da period brige ostane iza nas. Zeleni Srbije i ja ćemo, kao i prethodnih godina, biti uz šetače na Paradi.

Kako vi vidite napredak poštovanja ljudskih prava LGBT zajednice u Srbiji i odnos ove vlade prema LGBT pravima?

Napredak je spor, jer se ne radi sistemski. Treba još dosta toga menjati u zakonima da bi se oni mogli nazvati antidiskriminatornim. Sa druge strane, kao i u drugim oblastima, najveći problem je primena postojećih zakona.

Pre par dana održan je sastanak nove Poverenice za zaštitu ravnopravnosti sa Predsednikom Vlade RS i žao mi je što LGBT prava nisu pomenuta. Dobro je što je Parada ponosa prošle godine održana, ali bih voleo da vidim odlučnije istupanje vlade, ministara i političara ka suštinskoj ravnopravnosti u

ljudskim pravima i slobodama.

Gde vi vidite najveće probleme LGBT zajednice i kako ih rešiti?

Porazna su istraživanja koja govore o tome koliko su mladi ljudi u Srbiji skloni diskriminaciji i nasilju prema osobama drugačije seksualne orijentacije. Mladi su budućnost ove zemlje i zato me zabrinjavaju takvi stavovi. Obrazovni sistem još uvek nema odgovor na problem, a meni se čini da LGBT zajednica nije dovoljno glasna kada su mladi u pitanju. Mora se kontinuirano raditi tokom cele godine. Pored toga, država ne radi ništa na sprečavanju govora mržnje u medijima.

Generalno postoji niz problema LGBT zajednice koji su povezani sa problemima drugih ugroženih grupa, a solidarnost i sa jedne i sa druge strane uglavnom izostaje. Moramo da probudimo zaboravljenu solidarnost u svima nama.

Stvari koje se danas dešavaju drugima, sutra se mogu desiti nama. Ne smemo ćutati pognute glave. Svoje probleme moramo i možemo rešiti aktivizmom i solidarnošću.

Gej brakovi u Ustavu Srbije

Ivan Karić Razgovarao: PRedrag Azdejković

Vodič kroz gej Srbiju

15

L

OPTIMIST sAjzor does matter

GBT aktivizam treba da slavi našu kulturu, podseća na našu istoriju, svedoči o nasilju koje smo preživljavali i preživljavamo, da šalje poruku osnaživanja svojoj omladini, koja nije svesna situacije - nije svesna da je problem u homofobiji, a ne u njima. Naša deca su navikla na ugnjetavanje i pretrpela su ga toliko da zaista počinju da veruju da su ona kriva za nasilje koje trpe. Naša deca se stide svog identiteta i pokušavaju da ga promene, jer misle da je pogrešan. Žive u depresiji izazvanoj represijom i nedostatkom slobode, upotpunjenom osećajem neuspeha jer nisu uspeli da promene nešto što je nepromenljivo. I što je najgore, veliki broj njih pokuša da sebi oduzme život. Zato je neophodno edukovati ih o njihovoj istoriji i učiti ih da budu ponosni i slave svoj identitet.

Parada ponosa je najpoznatiji vid slavlja LGBT identiteta koji protestuje protiv homofobije i udara kontru društvu koje uči našu omladinu da se stide i mrze sebe. Homofobični ljudi to ne shvataju i često nas umaraju idiotskim pitanjima poput, a čemu Parada ponosa, a zašto paradiramo, i zašto baš ponos? Jako je bitno da naučimo našu omladinu da odgovore na takva pitanja. Parada ponosa obeležava sećanje na Stonewallsku revoluciju koja se desila 28. juna 1969. godine. Šezdesetih godina prošlog veka, diskriminacija LGBT osoba je dostizala svoj vrhunac u SAD. Homoseksualci su gubili poslove, zabranjeno im je da služe vojsku, Američka psihijatrijska asocijacija je definisala homoseksualnost kao bolest i tretirala je lobotomijom i elektrošokovima.

Pripadnici LGBT populacije su doživljavali konstantno mučenje od strane policije.

Ukoliko bi policija naišla na trans ženu ili dreg kraljicu, skinuli bi joj odeću, naterali bi je da opere šminku u kanti prljave vode, prebili bi je i uhapsili. LGBT osobe su se okupljale na adresi Christopher Street 53 u baru Stonewall. U jedan čas i dvadeset minuta posle ponoći, 28. juna 1969. godine, policija je upala u bar, hapseći i maltretirajući trans žene i dreg kraljice. Gej muškarci koji nisu bili obučeni u žensku odeću nisu bili uhapšeni, već su bili izbačeni napolje da gle-

16

www.optimist.rs

daju hapšenje dok policija demolira unutrašnjost bara.

Nigel Finch je ekranizovao memoare Martina Dubermana u filmu „Stonewall“ 1995, u kojem momenat pobune prikazuje hapšenjem dreg kraljice koju policajac pri hapšenju vređa i naziva je pederom, zbog čega se ona opire hapšenju i udara ga pesnicom. Dok se grupa policajaca okuplja oko nje, obara je na zemlju i šutira je, masa počinje da se buni, spašava je i napada policiju gađajući ih svime što im se našlo pod rukom. Policija se povlači u Stonewall i pokušava nameštajem da blokira vrata i prozore, dok pobunjenici provaljuju u bar i preuzimaju ga. Policija se razbežala, LGBT osobe su se izborile za svoj bar i svoje pravo na javno okupljanje.

Narednih pet dana su se nastavili protesti i sukobi sa policijom u kojima su učestvovali gej muškarci obučeni u što kitnjastije kostime u znak podrške trans ženama i dreg kraljicama koje su zbog istog bile hapšene i mučene. Izabrali su da se bore iskazujući ponos i prkos društvenom konstruktu koji ih je učio, i koji i danas uči da je biti gej sramota. Zato su dreg kraljice simboli Prajda, jer daju glamur onom čega nas mizoginično, homofobično i transfobično društvo uči da se stidimo.

Svakih godinu dana, u junu mesecu, širom sveta održava se Parada ponosa u znak sećanja na ovu pobunu, koja je podstakla LGBT populaciju da se bori za osnovna ljudska prava koja su im u praksi uskraćena. Parada ponosa slavi milione pripadnika zajednice koji žive slobodno i ne kriju se, i podstiče mlade koji žive u strahu da razbiju predrasude koje im je društvo usadilo i koje ih ograničavaju da žive normalno i da se bore za svoja prava. Često nam postavljaju pitanje zašto ponos? Nas uče dok odrastamo da je naš identitet sraman i da smo mi manje vredni. Pojam suprotan od srama je ponos. Ukoliko želimo da počistimo nered koji su homofobični ljudi napravili učeći svoju decu da mrze sebe, i napravimo kontra efekat, logično je da ih učimo da budu ponosni, zar ne? Oni to nikada nećete razumeti, zato što su uvek imali na tanjiru prava koja mi nemamo.

Razbesnim se kada me pitaju zašto ne postoji strejt parada. Ja sam iz jednog jako malog grada iz unutrašnjosti Srbije. Od malena sam učena da je moj identitet sraman. Od ma-

Photo: Ivana Rajić

lena mrzim sebe. Uskraćeno mi je druženje i sloboda kretanja, zato što moja bezbednost nije zagarantovana u određenim delovima dana, na određenim mestima i među određenim ljudima.

Više puta sam iskusila fizičko nasilje, a svakodnevno doživljavam psihičko. Pre godinu dana sam se doselila u Beograd zato što mi je kretanje u mom malom gradu bio toliko ograničeno da sam mogla da provodim vreme samo u svojoj sobi tokom dana, jer tokom noći nisam bila sigurna čak ni u svojoj sobi u koju su konstantno uletale kamenice, lomeći prozore, ukoliko je svetlo slučajno upaljeno. Oni nikada neće razumeti takvo buđenje. Zato ne postoji strejt parada.

Oni nikada neće razumeti, zato što im srce nikada nije lupalo brzo, jer su primetili da ih neko prati i jer se pitaju da li će taj neko samo da ih gurka kad ih bude stigao, ili će da ih ubije od batina. Oni nikada nećete razumeti odvratan osećaj koji mi imamo kada nas presretnu na ulici ljudi kojima ništa nismo učinili da nam kažu da smo pederi i trandže. Zato ne postoji strejt parada.

Njihova logika je, pa OK, dobićeš azil u nekoj super državi i uživaćeš. Ali niko ne misli o ljudima sa kojima ja moram da se oprostim da bih otišla. Primorana sam da napustim dom, koji volim, mesto u kojem sam odrasla, koje volim, daleko od ljudi bez kojih ne mogu da zamislim svoj život, daleko od svojih prijatelja, svoje porodice, svoje majke, koju ću moći da vidim i zagrlim eventualno jednom godišnje, koja nastavlja da živi u toj kući u kojoj sam ja živela, u koju nastavljaju da uleću kamenice. ZATO SE BORIM SA PROMENU. Jer fakat neću tako da živim i neću da buduće generacije tako žive!

Zato ne postoji strejt parada, jer strejt i ne-trans ljudi ne moraju da se bore protiv svega toga, jer strejt ljudi ne doživljavaju ugnjetavanje koje mi doživljavamo. Uostalom, heteroseksualci svakodnevno ispoljavaju svoju heteroseksualnost javno, paradiraju njom: ljubljenjem, držanjem za ruke, nošenjem burme, organizovanjem svadbi i proslava rođenja dece, čime se obeležava uspešna oplodnja unutar heteroseksualne veze.

Imamo predivnu šarenu istoriju

U susret Paradi piše: Sonja Sajzor Sećam se svog detinjstva i sva zakonska prava koja su mi i dalje uskraćena i fizička ugroženost na ulici i dalje ne mogu da se porede sa tim osećajem koji sam imala kao dete, da nešto nije u redu sa mnom. Ne mogu da se porede sa odvratnim osećajem mržnje koju sam osećala prema sebi. Ne želim da generacije koje dolaze posle mene razmišljaju o svojoj sigurnosti i da im budu uskraćena osnovna ljudska prava, ali prevashodno ne želim da odrastaju mrzeći sebe. Zato se borim za promenu! Za njih.

Ja sam svašta proživela i ja sam već jaka, ali oni ne moraju to da trpe. Zbog njih parada postoji.

Oni to možda nikada neće razumeti i to je potpuno OK. Potpuno je OK ukoliko ne žele da se uključe, jer naša borba jeste krvava i retko ko će se izložiti udaru homofobije sem ukoliko baš mora. Ali ukoliko pokušaju da ospore našu borbu glupim pitanjima, jako je bitno da naučimo našu omladinu da zna da odgovori na njih i postavi homofobiju na svoje mesto. Jako je bitno da ih naučimo: ti si LGBT i to je fantastično!

Imaš predivnu šarenu istoriju i fantastičnu kulturu. Moć je u tebi. Ne zaboravi to!

Vodič kroz gej Srbiju

17

OPTIMIST Intervju Markiza (usplahireno spuštajući svilenu ešarpu): Raspamećena sam što te vidim! Baš sam sinoć sanjala krajnje čudnovat san. Neki naši prijatelji, ti i ja se nalazimo na nekom krstarenju Pacifikom.

Događa se strahovita oluja, brod udara u neku stenu i tone, i dok ja histerično sakupljam dragocenosti, jer ne mogu baš sve prepustiti zaboravu, ti se doslovno rveš sa pomahnitalon belom ajkulom, pobeđuješ je i svi ostajemo živi. Na ostrvu nema vode te smo prinuđeni da stalno pijemo šampanjac kako ne bismo dehidrirali. Glavnu zabavu nam predstavlja igranje golfa na plaži. Neke vižljaste kreštave ptice O vremenu, pamučnim poljima i po kojoj triviji koristimo kao štapove, dok su lopte bebe oposuma. Zvuči dosta realno, zar ne?

Medenica: Nimalo realno. Znaš da ne verujem u snove… Samo u one koje ostvarujem na javi. (smeh) Markiza (rezignirano cokće Razgovarala: Markiza de Sada negodujući zbog Ivanovog trezvenog odgovora, priprema muštiklu i cigaretu): Jedne tople esana noć provedena u berlinske noći imala sam čast da u jednom kanskom kazinu provod odem sa Brehtom. Sećam ga se učinila je da se kasno kao juče. Iako komičnog lika, ovaj srditi probudim. Propustila sam revolucionar i fantastičan talenat, doručak i dalje pomalo razdrmao je moje krhko biće. Isprva je mamurna, odlučila da bio beskrajno ciničan, ponekad jednom Bloody Merry bezobrazan i vrlo arogantan, ali kako ja ubijem dve muve jednim padam na bitange priznajem da me je udarcem.

Susret koji očarao do beskraja. Govorila sam mu da iščekujem već neko vreme je mizogin i šovinista, bez obzira na to što konačno je trebao da se sam znala da koristim nepotrebne i dogodi. Odenula sam nadasve netačne reči. Taj čovek je lagani svileni overal, obula sasvim nove Manolo savršeno razumeo politiku i društvo, salonke, stavila diskretnu tokicu od perja neke teatar je učinio živim. Znam da si veliki egzotične ptice i stupila na užareni pločnik na njegov fan, kako njegove reči razumeš kome me je uveliko čekao automobil. Insistirala sada? sam da se sretnemo izvan grada kako bismo Medenica: I ti si pala na njegov šarm, draga izbegli suludu festivalsku histeriju. Pogled na Markizo? Kao i mnoge druge pametne žene pre more bio je obavezan. Nakon ne toliko duge tebe. Nikad mi to nije bilo jasno – jeste bio vožnje, ugledala sam ga. Izuzetno držanje, stil genijalan tip u svakom pogledu, ali tako mondenskog šmekera i veliki osmeh dodatno neoprostivo ružan… Znaš li da ima nečega su doprinosili genijalnosti uma mog velikog tačnog u tim rečima od kojih se sada ograđuješ. prijatelja, teatrologa, Ivana Medenice.

Nije bio šovinista na rečima, ali jeste u delima…

Ivan Medenica

B 18

www.optimist.rs

Da li ti znaš koliko je žena učestvovalo u njegovom stvaralaštvu, danas bismo ih zvali ghost writers, a da se za to gotovo i ne zna?

Očito nije bio fer prema ženama… Ipak, ostaje sve ono što si rekla u vezi s njegovim radom.

Ono što najviše cenim u Brehtovom teatru jeste to što se u njemu – misli. Misli i to kritički.

Doduše, za mene je to pleonazam: kakvo je to mišljenje ako nije kritičko? Savremeni psiholozi, doduše, izdvajaju i druge vidove mišljenja, ali to meni nije nimalo blisko. U pozorišnom smislu, njegov V-efekat je revolucionarno značajan princip. Nije toliko važno šta je pod njim Breht mislio, već kako se on, na najopštijem nivou, da operacionalizovati u pozorišnoj praksi. On se može poistovetiti sa svakim rasapom, razlikom u stilovima, žanrovima, idejnim perspektivama… koje simultano egzistiraju u jednoj predstavi i koje traže, kao enigmatički zadatak, da budu dešifrovane. Jednom ću napisati studiju o tome da je Brehtov V-efekat filozofska preteča Deridinog koncepta razlike.

Markiza: Znam da puno radiš, ali i da često putuješ. Šta najviše voliš da radiš na dalekim destinacijama? Nemoj mi samo reći da i tamo ideš u pozorište! (cinično) Medenica: Neprijatno mi je da priznam, zvuči tako profano, ali tebi, Markizo, sve kad bih i hteo, ne mogu ništa da prikrijem – da, idem u pozorište. (smeh). Osim ako nije avgust: čovek mora da ima bar jedan mesec godišnje bez pozorišta, duhovne higijene radi, i za mene je to avgust. Doduše, avguste već godinama provodim u Berlinu – kada smo već kod putovanja – a u tom čarobnom gradu, mom drugom domu, čak je i pozorište u avgustu divno iskustvo. Imaju sjajan festival savremenog plesa, Tanz im August, tamo sam prošle godine gledao izuzetnu predstavu američkog koreografa Tradžala Harela. Ti bi to obožavala, Harel je plesna kraljica Harlema, miksuje postmoderni ples i “voguing”. Kao što mu i ime kaže, voguing je inspirisan kretanjem s modne piste, s oštrim, geometrijskim pokretima nalik hijeroglifima. Taj ples ima transdžender glamur, kemp auru, nastao je 60-tih godina prošlog veka u Harlemu, kao izraz kulturnih potreba, stila života i socijalnog bunta LGBT zajednice, latinoameričke i afroameričke. Najpoznatiji nam je po Madoninom spotu. Ove godine ću krajem

meseca ići da gledam predstavu Miloša Lolića rađenu po Euripidovim Bahantkinjama u pozorištu Maksim Gorki, koje su kritičari proglasili najboljim nemačkim pozorištem u sezoni, a već nekoliko godina je glavni hip u berlinskom pozorištu: tabu teme, radikalna scenska poetika, provokacija, sjajne žurke posle premijera, puno mlade i vesele publike. Kod nas je nedovoljno poznato da Lolić ima prvorazrednu karijeru na nemačkom govornom području kakvu nikad nijedan naš reditelj nije imao. Posle Maksima Gorkog radiće u jednom od vodećih, ako ne i vodećem pozorištu ovog govornog područja, ali to je već, zaista, samo za tvoje uši… Inače, kad putujem ne idem samo u pozorište. Novi grad upoznajem hodajući po njemu satima, po mogućnosti – sam. Čak mi i kamera smeta: umesto do upijam sve doživljaje, treba da razmišljam o kadriranju. Neke od mojih najlepših samotničkih šetnji po svetskim metropolama su bile u Rimu, Bombaju, Kalkuti, Čikagu, Tokiju, Geteborgu, Kopenhagenu… U Rimu sam, posle više od deset sati hodanja skoro bez i jedne pauze, doslovno raskrvario stopala: i to kad sam došao do Foruma. Krvavih stopala na rimski Forum: zvuči kao da sam ranohrišćanski mučenik za veru (smeh)… Na putovanjima obožavam hotelski doručak, nikada ga ne propuštam, pravo iz kreveta idem na doručak, tek posle se spremam. Novi grad je dobro upoznati i kroz ljubavne avanture – njih ne propuštam, kao ni hotelski doručak. Ne, o tim stvarima ne govorim za medije: sama si me proklela odredivši me kao gospodina. (smeh) Markiza: Putovanja nas svakako uvek oplemenjuju, čak i negativna iskustva mogu biti korisna. Mogu te zamisliti kao ranjenika, možda čak i kao stolpnika, vezanog i nemoćnog (razdirući Medenicu pogledom, kome je pomalo nelagodno).

Elem, skoro sam pročitala tvoj prevod U samoći pamučnih polja. Moram priznati da me je sa istim žarom dotakla ta storija, kao i onda kada mi je pred spavanje čitao jedan ljubavnik davnih dana. (uzdah) Zbog čega si baš taj rukopis odlučio da prevedeš i zbog čega je on relevantan danas? Načuh da se i predstava igrala u Beogradu?

Medenica: S ovim remek-delom, jednom od najvećih drama druge polovine XX veka, sreo Vodič kroz gej Srbiju

19

OPTIMIST Intervju sam se posredno: prvo sam video fotografiju njenog autora, Bernara Marije Koltesa u jednoj knjižari u živopisnoj pariskoj ulici Muftar. Znaš kako Koltes izgleda? Ne?! Markizo! (prekorno) Dakle – smrt u Veneciji, samo što na toj fotki nije imao 14 godina kao Tađo, nego petnaestak više, i nije plav nego zift crn. To je lepota koja nema veze sa čežnjom, apsolutno je iznad toga, doseže spiritualne visine – toliko je nepojamna.

Posle šoka lepote, došao je šok neznanja: da, Markizo, ne budi cinična, bore ti kidaju tu masku od pudera – i meni se dešava da nešto ne znam.

Markiza (prekida ga u sred rečenice, povišenim tonom): Ivane, sve dozvoljavam ali zaista nije džentlmenski sprdati se sa nečijim godinama, i sem toga ja nemam ama baš nijednu boru !

VIP status koji imam u jednoj firentinskoj klinici koja mi radi sjajne vitaminske koktele na bazi kozije sperme dokazuje sve.

Medenica: Oprosti, malo sam se zaneo (srkne gutljaj kafe i bojažljivo nastavi). Dakle, odmah sam saznao da je to, za mene tad neznano lice i ime, vodeći francuski dramatičar druge polovine

20

www.optimist.rs

XX veka i da je u trenutku kada gledam njegov portret u ulici Muftar mrtav već desetak godina.

Umro je mlad i lep, od AIDS-a. U toj istoj knjižari odmah kupujem pola njegovih drama, ostale ubrzo zatim… U samoći pamučnih polja je remek delo: poezije, muzikalnosti, egzistencijalnog očaja, sudbinske fatalnosti…

Znaš već da je u središtu komada sukob Dilera i Kupca, dva jedina lika, od kojih prvi hoće da proda robu drugom, a drugi ne želi da prizna da ima želju za tom robom. Okolnosti njihovog susreta i predmet dila ostaju do kraja nedefinisani, mada se naslućuje da je u pitanju ili telo ili droga. Insistiranje na ovim realističkim okolnostima u inscenaciji bila bi čista banalnost, jer komad doseže mnogo više, filozofske dimenzije. To je egzistencijalistička, sartrovska priča o tome da je “Pakao onaj Drugi”, da ne možemo pobeći od onog kako nas drugi vidi, da nas pogled Drugog presudno određuje, da ne postoji poravnanje i izmirenje između dva ljudska bića, da na kraju samo treba izabrati oružje za dvoboj – što je replika kojom se komad i završava: “I onda – koje oružje?”… (džentlmenski prinosi

maramicu Markizi): Obriši suzu, stoji ti lepo, ali nemoj mučiti dušu… Na kraju krajeva, možda Koltes govori gluposti: uprkos onome što tvrdi u drami, možda ljubav ipak postoji… Tebi za utehu: Koltes nije verovao u ljubav, ali jeste u prijateljstvo, bespogovorno, nesebično, do poslednjeg daha… Relevantnost ovog komada danas, o kojoj me pitaš, nije socijalna, politička, već filozofska, egzistencijalna. Glavni razlog što sam se odlučio da ga prevedem je, bez ikakve dileme, njegov jezik. Đavolski je bilo izazovno preneti na naš grub jezik tu divnu muzikalnost, te slapove Koltesove poezije. Preveo sam u životu samo jedan književni tekst, ali onaj koji je jezički nepojamno zahtevan. Tim poslom sam potpuno zadovoljio potrebu za prevođenjem s francuskog, jezika koji najviše volim. Jako mi je drago što je u srpskoj inscenaciji sačuvana ta poetičnost i melodioznost, što tekst nije skraćen.

Drago mi je i to što su se reditelj Bodroža, dramaturg Slobodan Obradović, koreograf Damir Todorović i sjajni glumci Milutin Milošević i Vlada Aleksić opredelili da ne prave neku banalnu realističku konkretizaciju priče, te sačuvali

apstrakciju koju komad ima. Koreografiji Koltesovog jezika dodali su, u potpunosti opravdano, koreografiju tela.

Markiza (razrogačenih očiju): Crni i riđi, uh! Oduvek sam bila u nedoumici, mada volim i plave, zapravo, volim sve. Zaista nisam preterano probirljiva, bitno je da muškarac bude visok, galantan, elegantan, politički osvešćen, nikako neobrazovan, svakako brižan i strahovito uredan (mada to može biti i naporno), ali i baraba.

Markiza (ozbiljno): Šta ne dopušta globalni, a šta lokalni teatar? Gde su ograničenja i je li bilo kakva uporedba smislena? Posebno imajući u vidu značaj Bitefa i svih velikih rediteljskih imena koja su se smenjivala...

Medenica: Bitef je ostavio većeg traga na naše pozorište nego što smo obično spremni da priznamo. Ćirilov je imao jednu zanimljivu formulu, po kojoj je Bitef najviše uticao na beogradsku publiku, zatim na kritiku, onda na reditelje, a najmanje na glumce. Što se tiče uticaja na publiku, to bi morali ozbiljno da

Vodič kroz gej Srbiju

21

OPTIMIST Intervju

ispitamo. Uticaj na kritiku je očigledan. Nažalost, mislim da je tačno i da je jako malo uticao na glumu, najkonzervativniji deo našeg teatra. U formuli Ćirilova nedostaju dramski pisci, s kojima je, 1990-ih godina i započela „bitefovska“ reforma domaćeg pozorišta, pre svega s delom Biljane Srbljanović, a zatim i Milene Marković, Maje Pelević… Zanimljivo je da su muški pisci u velikoj manjini. Zatim se preokret proširio i na mlađu, sada već mlađe-srednju generaciju reditelja: pored pomenutog Lolića, tu su i Ana Tomović, Anđelka Nikolić, Boris Liješević... Sad treba raditi na novoj generaciji glumaca.

Markiza: Moraš nam ovde preneti neku anegdotu o dragom Ćirilovu, koju nikome nisi ispričao. Ne mora biti ništa intimno, pa nije ovo kakav tabloidni časopis. Samo neki detalj zbog koga možeš reći da je on bio mag svog vremena.

Medenica: Nemam mnogo anegdota o Ćirilovu, pogotovu ne poznajem njegovu intimu jer se nikada nismo družili. Možda su mi najzanimljivije njegove haiku mudrosti, vrlo često autoironične. Imao je taj, u nas tako redak kvalitet – autoironiju. Posle jedne užasne premijere u Narodnom pozorištu pitao sam ga da li će se popeti na koktel, na šta je odgovorio kao iz topa – u tom slučaju morao bih da im čestitam; ja jesam licemer, ali baš toliki nisam.

Jednom mi je rekao veoma ozbiljno i tu sam

22

www.optimist.rs

mudrost usvojio – znaš, mogao sam da izdržim da živim u ovoj zemlji samo zato što nikad nisam mislio, niti me je bilo briga, da li mi prisluškuju telefon. Mislim da ga je krasilo to odbijanje da se živi po pravilima totalitarnog režima, koji podrazumeva i strah od slobodnog govora. S druge strane, bio je prilično obazriv, čak diplomata u javnoj komunikaciji.

Markiza: Čula sam da si bio na tajnoj večeri kod Boba Vilsona. Molim te, ispričaj mi sve tračeve! Bobi je opet imao neki performans, je li? Oduvek je bio attention whore, iako sam mu govorila da mora strateški da zavodi, nikada me nije slušao jer ga je više zanimala Kupidonova zadnjica.

Medenica: Večera je bila intimna, ali ne baš tajna. A i da sam ja pravio listu zvanica – pored toga što bi, naravno, i ti bila pozvana – ona bi izgledala bitno drugačije. Ovako, nije nikakvo čudo što sam imao svu Vilsonovu pažnju.

Ogovarali smo berlinski pozorišni svet. Vilson sjajno imitira Petera Štajna. Imali smo i ozbiljnu raspravu o urbanizmu Berlina. Vilson smatra da Nemci nisu iskoristili fantastičnu priliku da posle ujedinjenja naprave novi, moderni urbanistički plan Berlina. Za njega je pojam grada samo Osmanov Pariz – srušiš dekretom pola grada i onda tu izgradiš zrakaste bulevare, kružne tokove, zvezdaste skverove… Ne samo Berlin, čak ni Njujork za njega nema urbanistički plan –

samo Pariz. Moj argument da bi takav jedan megaurbanistički plan u ujedinjenom Berlinu mogao da pobudi neprijatna sećanja, recimo na Šperovu Germaniju, i da su takvi urbanistički planovi uvek ideološki, nije naišao na odjek.

Njegov modernistički duh ga je energično odbio. Da je živeo u Šperovo vreme ko zna šta bi bilo s našim Bobom (smeh)… Ali, perfektan je gospodin, nije pokazao, posle trosatnog performans-predavanja, ni znak umora.

Markiza: Koji ti je omiljeni parfem i da li uživaš u tretmanima?

Medenica: Čitaoci mogu da izvedu pogrešan zaključak, ali, ti nećeš. Egoist mi je omiljeni parfem.

Markiza: Volela sam sa tobom da se vozim gondolom. Skrivali smo se od drugih po tim venecijanskim uličicama, a ti si nosio slameni šešir i sa poteškoćom otvarao bocu proseka. Da li si i dalje takav bonvivan?

Medenica: Zbunila si se, draga Markizo. To mora da je bio neki drugi bonvivan… Znaš, gondola i Venecija, to nikad nije bio moj stil. Čudno je to s Venecijom. Kao veoma mlad, obožavao sam Manovu Smrt u Veneciji, kao i Viskontijevu ekranizaciju. Ne znam s čim sam se tu mogao identifikovati, veoma teško sa smrtonosnom čežnjom zrelosti ili čak starosti za lepotom i mladošću. Sad kada sam već duboko u srednjim godinama mislim da tu čežnju mogu da stvarno osetim, a ne samo da je umišljam kao nekad, ali me sada Smrt u Veneciji mnogo manje zanima, čak mi je i dosadna. Sam Man ima toliko boljih knjiga, Čarobni breg, pre svih. S tom sam knjigom, naprotiv, imao frapantno lično suočavanje, potpunu identifikaciju. Čarobni breg sam čitao u dvorcu iz 18. veka, Solitude-u, pored Štutgarta, koji je pretvoren u umetničku rezidenciju. Kao što mu i ime kaže, on se nalazi u potpunoj izolaciji, u šumi, kao i istoimeni sanatorijum iz Manovog Čarobnog brega.

Jedina civilizacija koja se nalazi pored mog dvorca je, verovala ili ne, upravo – sanatorijum za plućne bolesti. Kada sam još shvatio da u Solitude-u imam studio 36, a to je bio i broj sobe Manovog junaka, Hansa Kastorpa… Odmah sam išao da snimam pluća. (smeh) Markiza: Sigurna sam da si to bio ti, ali te pamćenje ne služi dobro ili je intenzitet moje projekcije toliko izražen, hm... No,

reci mi da li misliš da stalno nosimo neke maske i kako vidiš (politički) princip doslednosti? Smatraš li da je tako nešto moguće u ovom suludom svetu?

Medenica: U mom omiljenom komadu, Lorencaću Alfreda de Misea, glavni junak je pre mnogo godina stavio masku razvrata na lice kako bi se približio svom bludnom i siledžijskom rođaku Alesandru de Medičiju, vladaru Firence, otklonio sve njegove sumnje i onda sačekao pogodni trenutak, ubio tiranina i oslobodio svoju voljenu Firencu. S tom odlukom on odugovlači, jer u međuvremenu shvata da ova žrtva nema kome da se podnese, da su građani Firence ogrezli u korupciju, strah i nemoral u tolikoj meri da ih ni čin tiranoubistva ne može spasiti – nema tu čestitog čoveka koji bi mogao da prihvati i razbukta baklju slobode…

Lorencov problem nije samo to što je, živeći razvratno, uz skute Alesandrove, shvatio kakvi su ljudi, kako su ponizni pred silom, već mu je ta maska razvrata srasla uz lice: na kraju je postala njegova prava priroda. Ipak, na kraju on skupi hrabrost da strgne masku s lica, da se pokaže kao plemić koji želi spas svoje domovine i ubija Aleksandra. Kao što je i pretpostavio, ništa se ne događa, samo će on stradati. Ali, ipak, iako Firenca i Lorencov život nisu spaseni, spasena je junakova duša. Doslednost slobodarskim idealima se isplati, makar kao čin individualnog iskupljenja. Iako nam realnost ne ide na ruku, ja se ipak nadam da današnji svet nije tako truo kao Firenca Medičijevih iz 16. veka, i da časni i dosledni postupci mogu postati kantovski “moralni imperativ”, da mogu imati neki efekat i na promenu sveta. Nemoj me gledati toliko zaljubljeno, Markizo. Ipak govorim o književnosti, nisam ja u stvarnom životu baš takav vitez kakvog bi ti želela (smeh).

U sekundi je razgovor bio prekinut iznenadnom pojavom neobične osobe (čiji idnetitet mora ostati tajna). Đavo je zaista odneo šalu i ubrzo su se tri prilike, pod okriljem noći, odvezle daleko i našle u bizarnoj atmosferi privatne fetish žurke. Izlazak sunca dočekali smo na terasi obližnje vile gde nas je dočekao neobičan prizor seobe flamingosa.

Sigurna sam da ste se predali ovom nadasve inspirativnom intervju koji smo sa pripremali jakooo dugo! Do sledećeg pisanija, šaljem vam lavandine pupoljke, toskanske čipke i Bogodičine suze!

Vodič kroz gej Srbiju

23

K

OPTIMIST Aktivizam

rajem jula sam napustila beogradsko topljenje na asfaltu i napravila sam skok sa 43 u hladu na jedno sasvim drugačije topljenje na 19 stepeni: Beograd – Amsterdam.

Trans* Pride Week Amsterdam, trajao je od 25. jula do 2. avgusta i imao posebno mesto i poseban značaj u okviru manifestacije LGBT Week Amsterdam. Kada sam razgovarala sa jednim od organizatora Trans* Pride Amsterdam, on je istakao da je veoma važno da trans* osobe, kultura, umetnost, izazovi i teme koje su u vezi sa njihovim svakodnevnim životima zaslužno dobiju svoje posebno mesto kao izdvojeni deo koji upotpunjuje celinu amsterdamske Nedelje ponosa, budući da se trans* osobe susreću sa drugačijim problemima i da se način borbe za trans* prava razlikuje od borbe za LGB prava.

Prvi dan otvaranja LGBT nedelje i uoči ceremonije otvaranja Trans* Pride Weeka, drugarica i ja tumaramo Amsterdamom. Tiho i mirno, standardno popodne, osim što se ulice šarene i blistaju u bojama duge i bojama trans* zajednice: baloni, kićanke, zastave, ulice, klupe, izlozi, svuda su simboli proslave ponosa i različitosti. Primetimo u jednom trenutku momka koji je obučen kao vila, na glavi nosi zelenu periku i veselo skakuće naokolo. Pogledamo se i u isto vreme uzviknemo – Follow the green fairy!

Hvala zelenoj vili koja nas je vodila do hotela Manor gde su, u čast otvaranja, osnivač Trans* Pride Amsterdam Yvo Vas Dias, Vera Bergkmap, članica Donjeg doma Parlamenta i Alex Baker govorili o stanju trans* prava u Holandiji, transfobiji i društveno-političkom napretku koji je postignut kada su trans* osobe u pitanju. Za sjajnu atmosferu bila je zadužena brazilska samba grupa, a čitav događaj je nadgledala trans* straža, koju su činili FTM (female to men) nosioci zastava. Uz veliko oduševljenje bila je otvorena i izložba Berta Woudstroa, na kojoj smo imali mogućnost da vidimo atmosferu sa prošlogodišnjeg Trans* Pridea i družimo se sa trans* osobama, od kojih su neke već zvezde izložbe, a neke su se tek spremale da uđu u anale.

24

www.optimist.rs

Tokom devet uzbudljivih dana, neverovatni događaji su se nizali jedan za drugim. Izgledalo je kao da su čitav Amsterdam i njegovi posetioci tu upravo da pruže podršku i proslave lepotu svakoga ko je drugi i drugačiji. Tako sam slušala autorsku poeziju trans* umetnika i umetnica; čak i kod delova koji nisu bili izvođeni na engleskom uspela sam da osetim svu lepotu i sve autentične emocije kojima odiše trans* zajednica u Holandiji.

Drag Queen Olympics dočekan je sa ogromnim oduševljenjem prisutnih. Pored sjajnih nastupa Miss Donna-Ray Jones, Kitty Pourquoi, Ginger Gspot, Jake Credit, Snorella WC i Moustachella WC, kraljice su se takmičile u izazovnim disciplinama kao što su Stiletto trka – trka u štiklama vrtoglavih visina, Handbag Toss – kategorija bacanja ručnih torbica kao simbola odbrane, odbojka na pesku, Hula Hop i Twerking. Nakon olimpijade, drugarica i ja smo dozvolile da nas masa odvede do srca uličnih žurki koje su iskrsavale unaokolo kao požari – odličan ritam, široki osmesi, podrška i ljubav svuda unaokolo. Na žurkama srećemo ponekog predstavnika i poneku predstavnicu policije koji imaju roze pištaljke oko vrata, i uz osmeh nam objašnjavaju da oni predstavljaju posebne LGBT jedinice. Na njihovo insistiranje obećavamo da ćemo im se obavezno javiti ako nam neko bude pravio problem. Ne uspevam da odolim, i zasipam ih pitanjima: Da li vam se ljudi često obraćaju, i da li to znači da Vi ipak nas morate da štitite čak i u Amsterdamu? Dobijam odgovor: Da, uvek postoje pojedinci i pojedinke koji požele da naprave problem, ali zakoni su tako napisani da štite sve građane i građanke i vlada Holandije se uvek trudi da ti zakoni budu ispoštovani i sprovedeni u delo. Pokazujući na masu koja nas okružuje dodaju i da je obezbeđenje uvek neophodno kad ugostite više miliona turista.

Centralna manifestacija Trans Pridea koja je svakako zadobila najviše pažnje je sama šetnja. Trans* marš krenuo je od hotela Manor. Šestoro ljudi iz različitih zemalja imalo je čast da nosi trans* zastave. Ta čast je pripala i meni, iz Srbije, ispred UG Egal, tako da se jedna od zastava vijorila i iz mojih ruku. Predstavnici i predstavnice trans* zajednice pozdravljaju prolaznike i dele crvene, roze i bele ruže u znak zahvalnost za osmehe koji nas prate. Šetnja se

završila u bašti jednog kafića van centra grada Holandija - pre puta mi je opisuju kao gde se tradicionalno održava takozvana LGBT zemlju lala, klompi i čudaka koji su dozvolili žurka komšiluka. Pored zvaničnog rada ovaj razne grehe i tako prodali sebe i svoju istoriju, kafić odvaja prostor i promoviše socijalno pre- pa verujem da sam pripremljena na sve. Tako duzetništvo, zapošljava LGBT osobe i tokom sva- sam napravila grešku. Holandija je zemlja tradikog Prajda cionalnih i konzerpredstavlja mesto vativnih ljudi koji na koje su svi pozpoštuju vaše pravo vani da svrate, na različitost, jer to druže se, upoznaju, vaše pravo njih ne postavljaju pitanja i ugrožava. Danima sjajno se zabave, sam šetala Amsterkao što je i bio sludamom i na svačaj ove godine. kom ćošku tražila Već nadaspecijalce koji paze leko čuveni Pride na mene jer sam vicanal predstavlja đena da nosim centralno dešavatrans* zastavu, nje LGBT Amsterstalno se pitajući dam Pride weeka. kako to da zemlja u Posetioci i posetikojoj ljudi: prvo teljke se okupljaju uče da voze bicikl i već u ranim jutarda plivaju - jer tako njim satima kako bi su radili njihovi zauzeli svoje mesto preci, paze na graAmsterdam i imali što bolji pođevine i umetnička gled na karneval dela bez obzira koji brodova. Tog dana novac ponudite da svaki brodić nosi ih promenite, redoLGBT oznake i sa vno odlaze u crkvu svakog odzvanjaju ali vas ne pitaju za pesma smeh i povašu veru jer to je piše: Nikka Witch nosna proslava razvaša lična stvar, ličitosti. Uporno promovišu natalisam pokušavala da tet posebnim porepronađem namrgođeno lice, ili nekog verskog skim olakšicama, slave dan kralja i kraljice, fanatika, verovatno su se sakrili jer bi u suprot- uspevaju da sa osmehom prihvate pravo na raznom bili poneti i zaraženi atmosferom. Ulični ličitost? Na kraju sam shvatila: Pride week je doprodavci vas bombarduju proizvodima u dugi- gađaj koji proslavlja i kruniše 365 dana: borbe, nim bojama, dele se lizalice, a na štandu pored poštovanja zakona, podrške i aktivnosti koje osveženja kupujete i eko čaše kao suvenire. sprovodi LGBT zajednica. Šetam ulicama i razmišljam kako da stignem na Amsterdam – Beograd. U avion sam sve žurke, ispred mene iskače momak i sa osme- ušla sa novom nadom, novom energijom i zadohom mi predaje krunu sa duginim bojama, jer voljnim klimoglavom, potvrdom ideje koje sam njegovog poslodavac, Burger king, želi da mi već bila svesna – od pobuna u Stonewallu, pa kaže da i oni podržavaju ljubav! Nažalost, nema sve do amsterdamske i svake druge šetnje, koje tih reči koje mogu da prenesu euforiju koju sa je ujedno i sećanje na početak revolucije i borbe sobom nosi taj događaj, ali mogu da vas posa- za LGBT prava, trans* zajednica neustrašivo vetujem da već sad rezervišete svoje mesto za predvodi ideju i borbu za priznavanje, poštovasledeću godinu i da dozvolite sebi da osetite to nje i slavljenje različitosti. ludilo i budete njegov deo.

Trans* Prajd

Vodič kroz gej Srbiju

25

N OPTIMIST CockFight

ešto se novo a pozitivno da primetiti na onim „našim“ društvenim mrežama, a to su mladi gejevi uzrasta od 19 do 25 godina. Ne zato što je u pitanju piletina, sa kojom dolaze neki vrlo objektivni fizički kvaliteti, već zato što se čini da su operisani od standardne gej sjebanosti. Hajde pa počnemo od slika. Ovi klinci imaju potpuno standardne profilne slike kao da ste na njihovoj, ne-gej FB stranici. Svi imaju glavu, što je revolucija sama po sebi, bez obzira na to koliko su zgodni, a realno većina njih je užasno zgodna. Sama ova činjenica potpuno pomračuje ove obezglavljene diskretne batice čije su profilne slike po uzoru na spot nove estradne umetnice Mace, koja drlja svoju mačkicu na nekoj barci dok se u drugom kadru nabija na vodoskok fontane (ne zajebavam se). Da bi ironija bila veća, a još i prikladnija za ovu upotrebu, „numera“ se zove „Diskretno“, znači nova gej himna. Dobro, ne treba biti zao, mnogi od ovih obezglavljenih momaka se bave vrlo uglednim profesijama kao što su wellnessom (šta god to značilo) i fitnessom, pa su im porno-eskortske slike u stvari prezentacija profesionalnog uspeha. Samo ostaje nejasno kako to wellnesss/fitness gurui nose iPhone 6 i letuju u Dubaiju. Mora da je u pitanju Vučićev sveobuhvatni ekonomski oporavak usmeren baš na ove samostalne preduzetnike.

Nego da se vratim na ove nove klince.

Ako im slučajno zatražiš „opušteno-slobodnije“ fotke (da ne upotrebim međunarodno priznati

kvazi asteriks – „xxx“) oni te ili oteraju u kurac ili te pitaju koji ti je kurac. Ja u šoku jebote, ne znam kako da se ponašam, šta sad da pitam, mislim o čemu voditi razgovor ako ne o guzici i „šta te loži“. Neće valjda sada da me pita šta sam čitao, sunce ti poljubim, jer izuzev nekog fashion magazina, koji sam čitao kod frizerke u salonu, hartije video nisam osim kada brišem dupe!?

Ovakva situacija te natera da ponovo pogledaš podatke na njihovom profilu i to one ispod visine i težine. Kad ono tamo, havarija! Ne samo što postoji gramatički ispravan i čitak tekst nego se klinci ne libe da jasno kažu šta žele, a šta ne. Ali, ne po uzoru na ovu fašističkohomofobičnu raju, sa stop fem, debeli, mršavi, autovani, niski, ostatku globalne populacije i tako dalje, već jasno teže vezi i odbijaju da ti legnu u krevet baš zato jer si sirovina. Ne samo to, nego je većina njih autovana, ali ne kod svoja dva gej druga sa kojim su se karali „pa nije išlo“, nego stvarno i to svojim porodicama. Nastavi čovek tako da čita dalje kad ono starosna granica na max 30. E sada je dosta! Prkose zakonima prirode, jer zna se kakav je red još od antičke Grčke. Pa zar do juče skoro svaki klinac nije tražio 30+, dominantnog i galantnog tipa koji bi radio sa njim šta ’oće. Zar do juče svaki matori diskretni kreten nije mogao na keca da jebe i sjebe klince. Uistinu, šta ima jedan momak od 20 da traži sa nekim od 30+!? Stil života je drugačiji zasigurno, obaveze su drugačije, životna iskustva, stavovi u velikoj meri pa čak i fiziIma nade za lgbt Srbiju čke sposobnosti.

Prostora za kompatibilnost ostaje zaista malo, a onda se on jedino može ispuniti seksom i piše: Petao20cm patologijom. Naravno, sada će mnogi od vas po-

Na mladima sve(t) ostaje 26

www.optimist.rs

misliti da ima izuzetaka i da je teorijski moguće, samo što niko ne može da navede konkretne primere.

Komunikacija je posebna dimenzija... zabavna, laka, otvorena... sve je OK da se pita i nema onih momenata, lako ćemo, kasnije ćemo i zašto je to važno. E pa važno je da se zna ko si i šta si, važno da se vidi radiš li nešto u životu, važno da li znaš jaje da ispržiš, jer ako ne znaš to je onda kao da ne znaš da pišeš, jer ako ti ništa od toga nije važno onda, realno, nisi nešto upotrebljiv.

Razmena slika obično ide najnormalnije, jer momci koji nemaju žene, devojke i koji su autovani, a pritom nemaj omanji porno editorijal u kućnoj radinosti sa slikama tipa, ja go u kampersicama, ja u tangicama, ja rasčepljeni četvoronožac, ja na Mikonosu međ gomilom, realno nemaju šta da kriju. U stvari ni ovi drugi nemaju šta da kriju, ali biraju da kriju pa ćemo tako da ih i posmatramo, kao sumnjiva lica koja stalno nešto kriju.

Većina ovih klinaca studira ili je završila fakultet i skoro svi rade što je prijatno osveženje u odnosu na večite studente i one koje neće da rade dok im ne naiđe idealni posao jer su njihove intelektualne sposobnosti onozemaljske i to u zemlji gde svaka druga osoba do 30 godina starosti nema dana radnog staža.

Klinci su skromni čak i kada su vrlo uspešni, ali

ne po modelu radim na šalteru u banci, imam platu od 50 hiljadu i poslodavac mi daje 1200 dinara kredita na mobilnom pa sam uhvatio boga za đoku i prepotentan sam kao Donald Tramp, nego su stvarno i zavidno uspešni. Na kompliment kažu hvala, umesto „znam“... a ako ti pohvale kitu, pohvale i osmeh. E sada, možda sam ja nepopravljivo romantičan, ali ima li šta lepše nego ta dva komplimenta u paketu. Nema.

Kada se ugovora dejt, nema tu „kod mene ili tebe“, već hoćemo li na reku, na piće, bioskop, večeru... I ti odeš na taj dejt i istrošiš se ako treba i možda ti se baš i ne dopadne momak, ali si brate proveo pristojno veče s nekim s kim si flertovao, razgovarao i smejao se.

Pri tom te niko nije smarao sa rečenicama tipa „digao mi se brate“ i „uuuh šta mi radiš“.

Super su im sve te cool frizure, jer postoji i nešto drugo osim „kec sa strane, trojka gore“. Super im je drugačija garderoba, jer pamučne trenerke i uske majici sa printom aktiviraju migrenu. Super su im selfiji sa drugaricama i ta drugačija muzika koju slušaju...

Naravno, svako ima pravo na izbor, to je apsolutno, ali nije svaki izbor dobar. Jer neki izbori vas čine boljim i daju više od života. Stoga, ovim momcima treba skinuti kapu, jer se čini da ih njihovi izbori čine boljim, slobodnijim i srećnijim.

Vodič kroz gej Srbiju

27

U OPTIMIST Osmatračnica

decembarskom broju koji u pokušaju odbrane Gorana Jevtića, po Optimist sam se naši- mom mišljenju, idu predaleko. U prethodnom roko bavio Goranom tekstu na ovu temu i ja sam naveo da mnogi inJevtićem i medijskom ternet komentatori postavljaju pitanje da li je hajkom koju su protiv uzrok hajke na Gorana predstava “Gospođa minjega vodili listovi Blic nistarka” i Goranovi opozicioni stavovi. Ovo pii Informer. Slučaj je tanje sada se sve češće čuje, kao i teza da hajku ponovo u žiži javnosti orkestrira Vučić jer mu se Goran zamerio. Potrezbog optužnog pred- bno je bar elementarno znanje medijske pismeloga od 16. juna nosti pa da se zapitamo kako hajku sada ne vodi kojim somborsko Informer, nego Blic koji je u istom vlasništvu kao Osnovno javno tužila- i časopis u kome je Goran davao intervju koji se štvo tereti Jevtića za krivično delo obljube nad navodi kao problematičan. Da li je ta predstava nemoćnim licem za koje je zaprećena kazna od zaista toliko istorijski i politički značajna da dve do deset godina zatvora i krivično delo ne- proizvede hajku na jednog glumca iz predstave dozvoljene polne radnje za koje je predviđena orkestriranu od strane državnog vrha? Da li je novčana ili kazna do tri godine zatvora. Priča se Goran Jevtić baš toliko relevantna politička fiponavlja, Goran Jevtić se ponovo satanizuje u gura da bi državni vrh sistemski radio na njegomedijima i osuđuje pre suđenja plasiranjem se- voj diskreditaciji? Pitao sam se tad, a pitam se i lektivnih i neproverenih informacija poput te da sad – da li je to paranoja i koliko daleko može da je odbio poligraf i pokušao da se nagodi sa tuži- ide? laštvom. Sve informacije koje možemo pročitati Elem, sve to nije ni toliko značajno kou medijima izabrane su tako da nedvosmisleno liko su bitne neke druge stvari. Na primer, u jedostavljaju utisak priznanja krivice. Medijskom nom tekstu na internetu (ali i u brojim hajkom se neću ponovo baviti samo ću podvući komentarima ispod raznih postova) nalazim na jednu slučajno primećenu razliku. U decembar- jako problematičnu i zabrinjavajuću stvar – piskom Optimistu tanje “šta je zastupao sam dečak od 15 gotezu da na udaru dina radio tamo medijske hajke u 4 ujutru i to još Gospodin ministarka i nije samo lik Gopripit?” Na drurana Jevtića, već gom mestu u celokupna gej komentarima na populacija, odnekom forumu nosno da je cilj pronalazim tezu medijskog spina kako je “glumac piše: Nemanja Marinović podgrevanje feminiziran i destereotipa o gej luje nekako pamuškarcima kao sivno, možda je predatorima i izmali bio nezajednačavanje homoseksualnosti i pedofilije. sit?”. Ovo je klasično okrivljivanje žrtve koje je Sada primećujem da je Blic oprezniji i da se u apsolutno identično okrivljavanju žrtve silovačlancima provlači i to da “nedozvoljena polna ra- nja kada su žene u pitanju, a koji je tako čest u dnja” nije istopolni odnos, te da kada je u pitanju našoj kulturi. Napisati ovako nešto isto je kao kvalifikacija dela nema razlike po tome da li je napisati “što je obukla mini suknju, sama je tražrtva istog ili različitog pola. To mu dođe kao žila”. Oni koji na ovaj način “brane” Gorana Jevneki napredak u odnosu na prošli put. Ali po- tića čine isto što i gore pomenuti mediji – lako, avgust je tek, očekujem da pravi spin tek donose presudu bez suđenja. Za njih, mali laže. predstoji. Šta je sledeće? Kopanje po njegovoj prošlosti da Ono što mi poprilično bode oči ovaj bi se dokazalo da je već bio seksualno aktivan? put nisu masovni mediji, već članci ili blogovi, Nedopustivo. Taj isti dečak je sa svojom porodi-

Okrivljivanje žrtve

28

www.optimist.rs

com morao privremeno da napusti Sombor zbog otkrivanja identiteta i medijskog pritiska.

Ma kakav bio ishod ovog suđenja, dečak je sigurno nečija žrtva. Ako ne žrtva glumca, onda svakako medija i celokupnog krvoločnog društva. I njega je takođe potrebno zaštititi, a ne valjati po blatu.

Na jednom mestu takođe nalazim stav da ukoliko je do krivičnog dela došlo Goran treba da odgovara, ali PODJEDNAKO VELIKU ODGOVORNOST snose i roditelji. Dalje se to objašnjava time kako su roditelji zbog obaveza i teškog života zapustili svoju osnovnu ulogu i kako nam se devojčice ugledaju na estradu i polaze putem “kurvanja”, a dečaci na “žestoke momke”. Šta nam ova teza govori, osim prenaglašavanja uticaja medija u socijalizaciji dece i vrlo plitkog i kultur-fašističkog objašnjavanja složenih društvenih fenomena? Kaže: ako se ne okrivljava žrtva, okrivljava se neko “sa strane žrtve”. Posledično to dovodi do toga da čak i kad krivično delo postoji njegova monstruoznost se umanjuje tezom kako bi eto to moglo da se spreči da su roditelji lepo socijalizovali svoje dete. Nije žrtva ta koja je loše socijalizovana, već nasilnik!

Kako bi feministkinje rekle “Ne govorite mi šta da obučem, govorite njima da ne siluju!“. I oko ovoga nema dvojbe, žrtva NIKADA nije kriva.

Način odevanja, promili u krvi, “sumnjiva prošlost”, doba dana, lokacija na kojoj se “slučaj” odigrao ili bilo koji drugi sličan faktor nikada ne mogu biti olakšavajuća okolnost.

Kao što prošli put nisam stao na stranu Gorana Jevtića, to neću uraditi ni sada.

Ostajem pri istoj tezi – senzacionalizam prodaje tiraže, a ova priča može biti medijska bomba kada se podgreju stereotipi kritično homofobnog društva. Treba se oštro suprotstaviti medijskom spinu, ali ne da bi se branio jedan čovek, već da bi se branila čitava populacija koja se sa njim poistovećuje, a tom jednom čoveku treba osigurati svim aktima ove države predviđenu mogućnost da bude nevin dok se ne dokaže da je kriv. U tome moramo biti nepristrasni. Ali to isto znači da treba istu mogućnost dati i drugoj strani bez bilo kakvih implicitnih insinuacija. Ako će bilo ko braniti uvaženog glumca ili gej populaciju tako što će satanizovati dečaka I njegove roditelje – bolje neka samo ćuti. Biće od veće koristi.

Vodič kroz gej Srbiju

29

U OPTIMIST Utopija

ovom tekstu ćemo pokazati da politike LGBT organizacija ne odgovaraju željama zajednice koje su pre svega usmerene na povećanje ekonomskih i socijalnih prava.

Ovakve potrebe zajednice signaliziraju većinski radničku/prekarijatsku klasnu poziciju LGBT ljudi u Srbiji, te ćemo predložiti politike koje su u skladu sa njom.

Prema istraživanju Centra za kvir studije Parada Ponosa i LGBT populacija, na pitanje koji ciljevi bi LGBT organizacijama trebalo da budu najvažniji, ispitanici su kao prvi najvažniji cilj posle zaštite od nasilja, odredili borbu za socijalna i ekonomska prava i zaštitu od diskriminacije na radnom mestu (čak 65% ispitanika je ovo prepoznalo kao najvažniji cilj). Održavanje Parade ponosa je na nezavidnom sedmom mestu (samo 7% ispitanika smatra Paradu najvažnijom). Da su rezultati ovog istraživanja rezultati parlamentarnih izbora Parada ponosa bi jedva prešla cenzus, dok bi borba za socijalna i ekonomska prava imala više poslanika u parlamentu nego trenutno SNS. Uprkos takvim afinitetima zajednice, LGBT organizacije najviše svojih resursa i aktivnosti usmeravaju na ostvarenje ciljeva koje zajednica ne smatra važnim. GSA se bavi pokušajem saradnje sa državnim institucijama, koja se samo malo bolje rangira od održavanja Parade ponosa i zauzima šesto mesto po važnosti. Beograd prajd organizuje Prajd koji zajednica ne samo da smatra jednim od nebitnijih ciljeva, nego oko koga je i duboko podeljena. Paradu ponosa ne podržava 26% ispitanika, a u obliku koji ima danas je ne podržava 38% ispitanika. Dakle, 64% ispitanika se, u principu ili zbog načina održavanja protivi Paradi ponosa. Postavlja se pitanje zašto LGBT organizacije na vapaj zajednice za hlebom, antoanetovski odgovaraju da im treba dati Prajda.

Kako bismo došli do odgovora na ovo pitanje potrebno je da sagledamo u kakvoj se poziciji nalaze LGBT organizacije u Srbiji. Nije nam namera da svoju kritiku LGBT organizacija temeljimo na tome što su njihovi donatori uglavnom zapadne države, štaviše, neke od njih (GSA)

30

www.optimist.rs

se delimično finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Naša kritika se temelji na tome što su njihovi donatori države (uključujući i državu Srbiju) koje zagovaraju mere štednje i smanjivanje radničkih prava. Neoliberalna orijentacija zapadnih država se najjasnije ogleda u podršci ekonomskoj politici mera štednje trenutne vlade i podršci novom zakonu o radu. Ukoliko bi LGBT organizacije usmerile svoje projekte na borbu za socijalna i ekonomska prava, to bi ih, uprkos velikoj podršci zajednice, dovelo u sukob sa donatorima. Komentar Predraga Azdejkovića na skorašnjoj tribini održanoj u Domu omladine potvrđuje nespremnost donatora da podrže ovakve projekte, budući da njegova organizacija nije uspela da dobije finansijsku podršku za projekte čiji je cilj bio borba protiv diskriminacije LGBT osoba na radnom mestu.

Iako smatramo da je ukazivanje na otuđenost LGBT organizacija od zajednice izuzetno važno, ono je, nažalost, postalo opšte mesto. Moramo osmišljavati sveže politike koje će bar na neki način olakšati teret kapitalizma i homofobije koji LGBT osobe osećaju. Izložićemo dva predloga koji ublažavaju uticaj kapitalizma i adresiraju goruće probleme: nasilje sa kojim se LGBT osobe suočavaju i neadekvatan nivo socijalnih i ekonomskih prava.

LGBT DODATAK Primećeno je da žene, u odnosu na muškarce, imaju veće bezbednosne troškove. Da bi izbegle potencijalne neprijatnosti/napade na ulici, vraćujući se iz noćnog izlaska, žene se češće prevoze taksijem. Takva vožnja za jednu ženu ne predstavlja manifesticiju želje za komfornim i brzim dolaskom na odredište, nego zaštitu svog telesnog integriteta. Stoga, trošak za taksi uslugu često je za ženu nužnost, dok je za muškarca stvar izbora. Ova nužnost proizilazi iz toga što su žene u nesrazmerno većem broju žrtve seksualnog nasilja i uznemiravanja.

Istu logiku možemo primeniti i na LGBT ljude nasuprot heteroseksualnim i/ili netrans* ljudima. LGBT imaju veće troškove bezbednosti koji proizilaze isključivo iz homofobije građana Srbije. Neretko je vožnja taksijem za LGBT spas od najbrutalnijeg nasilja. Kao paradigmatičan primer šta jedna vožnja taksijem može da znači za jednog homoseksualca možemo uzeti primer Kventina Krispa, koji je u filmu The Naked Civil Servant pretučen od grupe homofoba zato što je taksista odbio da ga poveze kući.

Ako nemaju hleb

prilike 2% radnika moraju da čine osobe sa invaliditetom u svim institucijama/preduzećima koja imaju više od 20 radnika), potrebno je zahtevati da se poslodavci obavežu na određenu kvotu LGBT osoba koje će zapošljavati. Da li će ta kvota iznositi 2%, 5% ili 10% koliko prema našem mišljenu treba da iznosi (procenjuje se da je, bez obzira na državu, 10% njenih stanovnika LGBT) zavisi samo od snage kojom će se zagovarati ove politike.

Ono što je sigurno je da će bilo kakva kvota u zapošljavanju LGBT doprineti poboljšanju njihovog poražavajućeg socijalnog i ekonomskog položaja. Više od pola ispitanika koje je učestvovalo u istraživanju Parada ponosa i LGBT populacija ima mesečna primanja manja od 30.000 dinara, dakle daleko manja od republičke prosečne plate koja iznosi oko 44.000. Skoro četvrtina nema nikakve prihode što takođe prevazilazi stopu nezaposlenosti u opštoj populaciji. Ovakvi rezultati su posebno zabrinjavajući kada se uzme u obzir da su u istraživanju najzastupljeniji muškarci, visokoobrazovani iz Beograda. Poznato je da pripadnici ovih grupa zarađuju više u odnosu na prosek (npr. prosečna plata Beograđanina je bar za 25% veća u odnosu na republički prosek). Nasuprot popularnom mišljenju da lezbejke i gejevi žive iritantno dobro, ispostavlja se da žive iritantno loše u odnosu na opštu populaciju.

Oba predloga osnažuju proces comming outa u Srbiji. Prama pomenutom istraživanju Centra za kvir studije čak 69% LGBT ili nije uopšte ili nije u potpunosti autovano svojoj porodici. Ukoliko izuzmemo gej aktiviste, ne postoji ni jedna autovana javna ličnost u Srbiji. Ovakva situacija doprinosi marginalizaciji i nevidljivosti.

Uz postojeće LGBT politike razumljivo je zašto su LGBT slabo motivisani za comming out. Međutim, ukoliko se LGBT ponudi bezbednost i ekonomska sigurnost kroz zapošljavanje i zagarantovani LGBT dodatak, značajno će se povećati broj autovanih LGBT osoba, a tako će naša borba za ciljeve koje zajednica smatra manje važnim poput održavanja Prajda, saradnje sa institucijama ili zagovaranja gej braka, postati značajno lakša.

Neka jedu Prajd piše: Asja Lazarević, Miloš Kovačević

Mada se život gejeva u Srbiji ne razlikuje mnogo od života Kventina Krispa u Londonu pre osamdeset godina, on je bar toliko bolji što taksisti u Beogradu verovatno ne bi odbili da voze homoseksualca. Za LGBT vožnja taksijem često nije stvar izbora nego zaštita od nasilja koje proizilazi iz ekstremne homofobije i agresivnosti njihovih sunarodnika, te je država dužna da LGBT osobama nadoknadi troškove koje ne bi imale da je Srbija nehomofobična država. LGBT dodatak bi predstavljao meru kojom bi se trenutno smanjila nebezbednost LGBT na nivo nebezbednosti sa kojima se suočava prosečni heteroseksualni građanin Srbije. Ovaj dodatak bi bio privremena mera i ne bi obuhvatao samo troškove prevoza nego i sve ostale troškove za koje se utvrdi da LGBT osobe imaju zbog visokog stepena homofobije građana Srbije.

LGBT KVOTE Prateći analogiju sa uključivanjem žena i ostalih manjinskih grupa u tržište rada (ot-

Vodič kroz gej Srbiju

31

OPTIMIST Modiranje Karirana odela Savršen brit luk za svakog momka od stila.

Bez obzira na nijansu boju i priliku kari‐ rano upadljivo i što koloritnije biće trend ove jeseni i zime.

Gender Bender Ono što je nekada bilo nezamislivo sada je trend, a to su uniseks i stvari koje podjednako mogu da nose i momci i devojke. Budite maštoviti daroviti i iznad svega pažljivi.

Biti fashion i u trendu u ovom slučaju nije biti smešan ili ličiti na transvestita.

Rock 70s Glamurozni rok šik koji podseća na hipike ali one malo ušminkanije i ove sezone je apsolutni hit, mladi tanki i oni koji neguju heroin šik , ovo je pravi trend za njih.

Uzane pantalone , jeans, pliš, krzno... samo pogledajte kakav je bio Jim Morison i to je style!

32

www.optimist.rs

Detalj koji će ove se‐ zone obeležiti modu, ali i svaki kaput, jaknu. Što veće i što više da se umo‐ tate to je poenta!

Oversized šal

Belgrade Fashion Week

Urbanlook.info uređuje: Srđan Šveljo

Modni trendovi za jesen/zimu 2015. idu od klasičnog rok šika koji podseća na muzičke zvezde sedamdesetih, pa do krzna i onog što je skoro pa zamena uloga, tačnije moda koja je bespolna i tako jednaka za muškarce i žene! Ni jedan trend nije doneo neku revoluciju u modu samo neko novo osveženje, i novo viđenje već poznatih trendova iz poslednjih dekada. Maštovitost, ideje i spremnost na poigravanje modom jesu trend i uvek će biti ispred svakog namet‐ nutog trenda!

Military Omiljeni macho fashion trend. Uvek i iznova redi‐ zajniran, drugačiji a opet podjednako zanimljiv, lep i savršen za svaku kombi‐ naciju ali i svaku mušku figuru!

Jeans Uvek ono što i jeste, casual, crazy i vrlo udoban, praktičan i lak za kombinovanje sa svim bojama i dezenima. Birajte što luđi uz jednostavne neke druge komade i detalje ili obrnuto!

Večernji glamur Pliš, crno, usko, sjajno, tamno plavo, sa‐ tensko... sve u funkciji mode glamura i večernjih izlazaka.

Grafička trikotaža Sve što podseća na grafiku i tiče se tkanja, tačnije tri‐ kotaže trend je i biće za‐ nimljiv komad za jesen zimu pred nama!

Vodič kroz gej Srbiju

33

OPTIMIST Modiranje

Krzno Momci i krzno sve više su povezani i nema dizajnera koji svoju jesen zimu ne začini nekim komadom od krzna, veštačkog naravno. Budite hrabri i zavirite u or‐ mare svojih deka, baka neka bunda Vas sigurno čeka!

Vinyl

Grunge

Plastično, sjajno, baš kao i osamdesetih i ove sezone je jedan od trendova namenjen samo najhrabrijima i najmodnijima!

Nirvana, Pearl Jam, Soundgarden... samo su neka od muzičkih imena ovog pravca koja su nametnula taj apa drapa stil koji je i danas i te kako aktuelan. Malo ušminkaniji i doteraniji, ali opet prepoznatljiv po kapama i nekim oversized koma‐ dima koji se kombinuju sa ultra uskim komadima garderobe!

Boja kestena Jedna od lepših prirodnih boja ove sezone je broj 1.

Brendovi i dizajneri su je stavili u prvi plan pa zašto da je i vi ne nosite i budete top u boji kestena!

34

www.optimist.rs

photo: Mina Delić

Made in Serbia Na poslednjem BAFE eventu Ivan Stepanović je pred‐ stavio svoj brend 33 Fashion i kolekciju REVOLT. Kolek‐ cija je posvećena umetnicima, ljudima sa drugačijom percepcijom ovog sveta, koji su ujedno i elita i ponos našeg društva. Postoje oni umetnici, dizajneri koje treba podržati i kojima treba dati vetar u leđa zbog ideja, kreativnosti i svega onoga što moda treba da bude, a Ivan je jedan od njih!

Muzika Posle 30 godina od kada su nastali, jedan od najboljih dueta jugoslovenske muzičke scene Denis & Denis izdali su CD sa demo snimcima nekih objavljenih i nekih nikad neobjavljenih pesama. Ovo je potpuni užitak za ovo doba kada je muzička scena u krizi i kada sve više elektronska muzika današnjeg vremena inspiraciju nalazi baš u zvuku osamdesetih kakav su Davor Tolja i Marina Perazić radili. Ovo je vrlo in‐ timna, poučna, i iznad svega revolucionarna muzička priča ne samo onog nego i ovog doba! Nabavite i pre‐ pustite se jer još mnogo decenija ovo će biti HIT! Lutka za naslovnu stranu Francisco Lachowski je još jedan Brazilac koji dominira svetskom modnom scenom. Sa samo 24 go‐ dine uspeo je da uradi kampanje za H&M, Mavi, Loreal, Furlu i mnoge druge. Pravi primer lepote, seksepila i jednostavnosti koja vlada muškim modelingom.

Ikona stila Ne postoji rok zvezda oko koje se toliko dizala prašina i koja je toliko mamila uzdahe oba pola. Jim je bio rok ikona i modna inspiracija mno‐ gima dok je živeo, ali i posle smrti. Pomalo isposnički, a opet šik, u koži i rokerski, a opet ne odrpan već totalno glam, sa dugom kosom, ali uredno i čisto. Sve ono što je heroin šik i što je rok glam ‐ sve to je JIM MORRISON. Vodič kroz gej Srbiju

35

U OPTIMIST Umetnost

okviru Vikenda transrodne kulture koji je organizovan u UK Parobrod prikazana je izložba londonske fotografkinje Poem Bejker. Ona je napravila intimne portrete mladih osoba kod kuće koji odbacuju rodne uloge i rodni konformitet, hvatajući efemeralne i intimne momente seksualnih, kreativnih i ličnih otkrića. Nju su privukle individue koje izbegavaju konformitet u korist samoizražavanja, koji prevazilaze kulturne granice i rodne uloge kako bi otkrili

36

www.optimist.rs

nešto sirovo, originalno i hrabro. Ona je tražila različite profile osoba od umetnika do glumaca, transvestita i stripera. Njeni modeli su njeni prijatelji i kamera je samo jedan deo njihove veze, koja se pojavljuje samo kada fotografkinja primeti nešto jedinstveno i važno, inače mahom provodi vreme u razgovoru sa svojim modelima i napravi svega nekoliko fotografija.

Himne iz spavaće sobe

Poem Bejker www.poembaker.co.uk

VodiÄ? kroz gej Srbiju

37

OPTIMIST Umetnost

38

www.optimist.rs

VodiÄ? kroz gej Srbiju

39

U OPTIMIST Lifestyle

ovom broju ćemo obraditi PRO-RENOVE, novi proizvod RoC-a koji sadrži jedinjenje pod nazivom Hexinol, o kome se sada može naći pregršt tekstova, uglavnom onog namenjenog promociji samog proizvoda, koje se upoređuje sa dejstvom Retinola kao zaista izuzetnog jedinjenja u borbi protiv znakova starenja.

Kompanije verifikuje efikasnost svojih proizvoda kroz kliničke studije o efektu, što predstavlja i glavnu karakteristiku njihovog marketinga.

Uistinu sve tvrdnje, a pogotovo one koje su predstavljene procentualno imaju jasno navedene izvode istraživanja. Nažalost i to važi za proizvod koji danas obrađujemo, studije su in vitro. Ovo u praksi znači da se ćelije izoluju iz organizma (čoveka) te se u laboratorijskim uslovima „prelivaju“ željenim jedinjenjima gde se posmatra efekat na ćeliju. Dve stvari su ovde problematične, pre svega ponašanje ćelije, tj. dejstvo jedinjenja na ćeliju u laboratorijskim uslovima ne daje nikakve potvrde da će jedinjenje isto tako delovati u okviru organizma, u ovom slučaju ljudske kože. Tako da, dok in vitro testovi jesu interesantni sa stanovišta indikacije i toga da li treba preći na istraživanja u okviru ljudskog organizma, ne mogu se smatrati relevantnim testovima za potvrđivanje efikasnosti ni samog jedinjenja, a još manje proizvoda koji u sebi sadrži pregršt drugih jedinjena. Drugi problem se ogleda u tome što in vitro testovi ne govore ništa o mogućnosti jedinjenja da prodre do ćelija jer se primena radi da već „ogoljenim“ ćelijama. Interesatno je da RoC sajt za EU karateriše ovo jedinjenje kao tehnologiju pa se postavlja pitanje da li je ovo jedinjenje, bilo ono prirodno ili sintetizovano, ili je u pitanju tehnologija. Tako da nam ostaje nejasno da li su testovi rađeni na finalnom proizvodu ili na jedinjenju kao i to kako se jedinjenje ili proizvod ponaša na koži. Ovo je naravno kombinovano sa kliničkom procenom nad osobama koje su koristile proizvod gde ih je u ovom slučaju bilo 42 žene. Ova brojka je statistički zanemarljiva za bilo kakvo uspostavljanje standarda efikasnosti gde se procenjivala zaravnjenost i blistavost/prozračnost tena što nije nikakav re-

40

www.optimist.rs

RoC

Pro-renove Uređuje: Mladen Antonijević Priljeva

volucionarni uspeh jer postoji niz jedinjenja koja daju ovaj kozmetički efekat. Inače skoro svi vodeći brendovi koriste iste metodologije kod ocenjivanja učinka i efikasnosti zato obavezno obratite pažnju na sitna slova na dnu letka ili plakata i zanemarite pompezne brojke koje u suštini malo znače za vašu kožu, a mnogo za vas novčanik.

Kada govorimo o Hexinol jedinjenju navodi se da reguliše aktivnost određenog proteina (NFkB) za koji se smatra da njegova povećana aktivnost smanjuje sintezu kolagena. Za jedinjene se takođe tvrdi da reaktivira sintezu kolagena i elastina ali ostaje nepoznato u kojoj meri. Naime, pojačati sintezu kolagane nije toliko teško, na primer kvalitetna ishrana pa cak i fizička aktivnost mogu povećati sintezu kolagena i to će se

odraziti na vašoj koži te ako sinteza kolagena nije aktivnija nego usled zdravog stila života, zašto uopšte koristi ovo jedinjenje ako nismo upoznati sa njegovom snagom u ovom smislu.

Takođe drugo aktivno jedinjenje u ovom proizvodu je vitamin C i to stabilizovan sa glukozom (AA2G) koji u kontaktu sa određenim već prisutnim enzimom u koži započinje otpuštanje koji se u nepromenjenom obliku iskorišćava od stane ćelija i to u produženom trajanju. Takođe ovaj oblik vitamina C može da preživi industrijsku proizvodnju i ostane biološki raspoloživ.

Moramo priznati da je ovo vrlo interesantan i osvežavajući momenat te da su sistemi osiguravanja biološke raspoloživosti vitamina C bili pre-

težno vezani za kvalitetne dodatke ishrani. RoC nije naveo koncetraciju vitamina C u ovom proizvodu tako da se ne može garantovati da li su doze dovoljne.

Krema se nalazi u adekvatnoj ambalaži, tubi sa dozerom zapremine 40 ml. U fluidnom stanju što znači da odgovara svim kožama osim verovatno suve.

Naše mišljenje o ovom proizvodu je podeljeno jer ne možemo da formiramo stav o Hexinolu dok je vitamin C u formi koja se nalazi u ovom proizvodu zaista interesantna. Ukoliko želite da eksperimentišete, te imate 3000 dinara ovo i nije toliko loša opcija za vas. Proizvod ne sadrži UV zaštitu.

Bulevar kralja Aleksandra 122

Kafana “Orašac”

O

rašac predstavlja jednu od poslednjih autentičnih starih srpskih kafana u Bulevaru, a i u širem centru grada. Iako smeštena na prometnom Bulevaru, kafana je dobro izolovana od buke i gužve sa velikom baštom prekrivenom lipovim hladom i okruženom zelenilom. Enterijer i sama bašta podsecaju na kafanee iz detinjstva sa dva seta belih stolnjaka, tradicionalnim tanjirima i konobarima koji nose bele košulje i crne pantalone, veoma su uslužni, dostupni i dobro ogovaraju na zahteve posetilaca. Meni je opširan i tradicionalan sa toplim i hladim predjelima, kuvanim jelima, domaćim čorbama i supama

koje su izuzetne i momentalno prizivaju osećaj nedeljnog porodičnog ručka. Roštilj je dobrog kvaliteta, a prijatno iznenađenje su domaće kobasice koje proizvodi jedan od konobara. Dve stvari se posebno izdvajaju, a to su teletina ispod sača koja se raspada i lepi po nepcima i prstima te je vrlo dobro začinjena kao i svinjetina i jagnjetima sa ražnja (pečenje) koji se okreće u bašti. Imajte na umu da vikendom usled velikog prometa ovi specijaliteti brzo nestanu te bi valjalo ići ranije u toku dana. Ponuda dezerata je standardna, a mi toplo preporučujemo palačine koje su odlične, a dobre palačinke su postale prava retkost u gradu. Sve ovo je nadopunjeno zvucima tambure i melodijama starogradskih pesama. Klijentela je vrlo pristojna, a atmosfera je podjednako lepa danju i noću. www.restoranorasac.com Vodič kroz gej Srbiju

41

R OPTIMIST Intervju

ajner Verner Fasbinder, svakako je jedno od imena koje su u svetu andergraund filma ali i u svetlu gej aktivizma, ostavila najznačajniji pečat. Danas, njegovi radovi tako specifični, nastajali sa trupom istomišljenika van „svetala“ velikih studija, deluju impresivno i tek čekaju novu renesansu za nove generacije. U tom kontekstu oni su itekako interesantni današnjoj publici. Filmska teoretičarka Saša Markuš napisala je nedavno da je Fasbinder autor koji tek treba da bude otkriven i – razotkrivan. A na razotkrivanju njegovog lika i dela itekako je radio Milan Pribišić, dramaturg i profesor filma u Čikagu, u svojoj najnovijoj knjizi Sveti Fasbinder: Queer [M]učitelj i [M]učenik, koju je nedavno objavio Filmski centar Srbije. Razgovor o Fasbinderu sa gospodinom Pribišićem mogao je da traje u nedogled – fasciniran radom ovog velikom nemačkog sineaste, Pribišić govori o njemu kao da je u pitanju neki aktuelni reditelj, a ne osobenjak koji više od trideset godina nije među živima, gotovo onoliko koliko je i trajao njegov životni vek.

Kako su (i da li su) filmovi Fasbindera preživeli vreme? Koliko su ti filmovi interesantni današnjoj publici?

Fasbinderovi filmovi, neki više a neki manje, su bez sumnje preživeli vreme; oni su aktuelni i danas, kako tematski (po pitanju traženja ličnog i kulturnog/nacionalnog identiteta, odnosa prema strancima i problemima ksenofobije i rasizma, odnosu prema manjinama, suočavanju sa problematičnom prošlošću nacije, ekonomskoj eksploataciji, fenomenu terorizma, itd.) tako i po pitanju rediteljskog stila i rukopisa. U stvari, rekao bih da je gotovo neverovatno koliko je Fasbinder, dok se bavio problemima svog vremena u isto vreme bio i ispred svog vremena i koliko je on naš savremenik.

U kojoj meri su Fasbinderovi filmovi uticali na gej populaciju tog vremena i kasnije?

Fasbinder je i kao javna ličnost i kroz svoje filmove, a i kroz pozorišne komade, uvek izazivao kontroverze; njega i njegov opus su uvek pratile polemike, jedni, oni mnogobrojniji su ga napa-

42

www.optimist.rs

dali, a drugi, oni u manjini, branili su ga. Njegovi filmovi, pa čak i oni najmanje uspešni, često su pokretali dijalog i stvarali diskurs koji je bio veoma značajan u sferi kulture, a ponekad, čak, i važniji od filma u pitanju. Tokom njegovog života (umro je 1982. godine u 36. godini) gej kritičari su ga najčešće napadali jer je prikazivao gej karaktere u negativnom svetlu što se suprotstavljalo politici gej aktivista trenutka jer je njima bilo važno da umetnici stvaraju tzv. pozitivne gej karaktere, da ih slikaju u lepom svetlu, bez obzira na stvarnost. Fasbinder to nije želeo, nije bio politikant u tom smislu, a ja bih rekao da on to i nije mogao. Za njega su gej karakteri u njegovim filmovima bili kompleksni, 3-D likovi puni protivrečnosti a ne likovi s postera gej aktivista. Naročito su lezbijke bile kritične u svojim napadima na Fasbinderove filmove koji se bave odnosima među lezbejkama i lezbejskom ljubavlju, na primer Gorke suze Petre fon Kant iz 1972. Fasbinder je bio i ostao kultni reditelj među gej gledaocima a njegov uticaj se može videti kod mnogih mlađih filmskih reditelja (u Americi, na primer, Tod Hejnz je, verovatno, najočigledniji primer; u Nemačkoj ja bih pomenuo Fatiha Akina, ali i među video umetnicima na primer Ming Vong, pozorišnim rediteljima (Tomas Ostermajer, Patrik Vengenrot, piscima, slikarima... Prošlogodišnja izložba Fassbinder Jetz/Fasbinder sada, održana u Muzeju filma Nemačke u Frankfurtu a trenutno dostupna javnosti u Berlinu, jasno je i detaljno pokazala uticaj Fasbindera i njegovih filmova na nove/sadašnje generacije umetnika, gej ili ne, u Nemačkoj a i šire. Dodao bih ovde da se može reći, a to nije jedinstven slučaj sa Fasbinderom, da je on, na primer, popularniji i uticajniji u Americi, nego u svojoj domovini a naročito među gej populacijom. Zašto je to tako je fenomen vredan daljeg istraživanja.

Da li je Fasbinder danas dovoljno zastupljen u pop kulturi?

Fasbinder sigurno nije zaboravljen a njegova fondacija u Berlinu na čelu sa Julijanom Lorenc radi odličan posao oko restauracije njegovih filmova i serija i njihovoj popularizaciji i dostupnosti na tržištu, na festivalima i na televiziji, bez obzira na određene kontroverze oko insistiranja na ponešto iskrivljenoj, pročišćenoj slici o „svetom“ Fasbinderu o čemu opširnije pišem u knjizi Sveti Fasbinder. Fasbinderovi pozorišni tekstovi,

Neponovljivi Fasbinder

Milan Pribišić Razgovarao: Dragan Jovićević a još više njegovi filmski scenariji, se redovno postavljaju na pozorišne scene, kako u Evropi, tako i u Americi. Da li je to sve dovoljno da bi se reklo kako je Fasbinder veoma prisutan u današnjoj pop kulturi je nešto složenije pitanje i ja bih rekao da, verovatno, nije jer dosta mladih ljudi, pa čak i u Nemačkoj, nikada nisu videli nijedan Fasbinderov film niti predstavu rađenu po njegovom tekstu. I još za života Fasbinder, uprkos svom publicitetu, nije pripadao mejnstrimu, njegovi filmovi su bili kultni arthaus filmovi a predstave eksperimentalne i avangardne, on je bio previše kritičan i drugačiji i on, verovatno, nikada neće ni postati deo baštine pop kulture, poput recimo Endija Vorhola i to, donekle, pojašnjava njegovu posebnu, perverznu i queer poziciju u pop kulturi.

Koji su po vama najzabavniji queer momenti iz Fasbinderove filmografije?

Nisam siguran da bih queer momente opisao kao zabavne i sigurno ne kod Fasbindera. Kod

Fasbindera ima dosta kempa koji je zabavan (protivrečnosti i preterivanja, karakterizacije i emotivnost koji su „veći od života,“ na ivici histerije, izbor kostima za likove u filmovima koji su preterano teatralni, izbor muzike, operetski i melodramatični momenti, ironija, itd.). Queer momenti, s druge strane, su momenti kroz koje istina, često surova, bolna, složena i protivrečna, pokazuje svoje lice—Petra fon Kant iz Gorkih suza Petre fon Kant je serija takvih situacija i momenata, ili Elvira Vajshaupt iz 13 meseci u godini. To su momenti na ivici ponora koji hrabro gledaju istini u lice bez obzira na posledice, koje su često daleko od zabavnog.

Posebno mi je bilo interesantno vaše tumačenje kempa kao nerazdvojnog entiteta gej ikonografije… Da li je zaista nerazdvojan? Zbog čega je kemp stalno privlačan i prisutan na gej sceni?

Kemp je nerazdvojan deo gej potkulture, jedna od njegovih najpoznatijih, najvidljivijih i, verovatno, najproblematičnijih, strategija. To je jedna vrsta parodičnog humora koji je seksualna manjina prihvatila kao oružje protiv neprijatelja van svoje zajednice i unutar sebe same. Kemp podseća gej populaciju da je humor najzdraviji lek protiv nasilja, netolerancije, depresije, nepravde... Kemp je protivrečan jer se igra sa suprotnostima i ta igra, to ludačko kao njegova suština, je ono što je doprinelo da istraje kroz istoriju. Umeti smejati se dok gledate tragediji u lice je lekcija koju je kemp pružio, a i dalje pruža, gej populaciji. Kemp je u isto vreme i politička strategija i, mada je vrlo brzo postao komodifikovan od strane mejnstrima, koji je u njemu video prevashodno smeh i razonodu kao i oslanjanje na stereotipične situacije i karaktere poput feminiziranog muškarca koji se ponaša kao diva, drag šou i slično, on se takođe može koristiti i kao taktika za transgresiju i društvene promene koje nisu revolucionarne, ali su svakako pomak ka drugačijem stanju stvari i prosvećenosti o svetu u kome živimo.

>> Vodič kroz gej Srbiju

43

OPTIMIST Intervju Da li je on bio jedan od rodonačelnika gej politike identiteta i gej subkulture u oblasti filma?

Ja bih rekao da je Fasbinder nezaobilazno ime u istoriji gej potkulture i gej filma, ali da je, u isto vreme, i ime koje izlazi iz usko shvaćenih okvira formiranja identiteta jer je uvek stvarao priče sa karakterima i situacijama koje su prikazivale kompleksnost potrage za autentičnim identitetom koji se prelama kroz mnoge uloge i aspekte, kako lične tako i društvene, političke, i ekonomske prirode. Fasbinder nije prihvatao svedeni, usko shvaćeni, politikantski pristup politici identiteta za koji su se zalagali gej aktivisti tokom 70ih i 80-ih godina; njega su zanimali naši brojni identiteti i njihov dijalog i konflikti, on je video identitet kao lavirint u kome, tokom života, mi pokušavamo da pronađemo svoje jastvo, koje nam, na žalost, uvek izmiče.

Koji biste film izdvojili kao prekretnicu u karijeri a koji po značaju za gej populaciju i zbog čega?

Piljar iz 1971 godine i, dve godine kasnije, Svi drugi se zovu Ali, su filmovi koji na mnogo složeniji način nego njegovi rani filmovi spajaju strategije holivudske melodrame i kritičku analizu Fasbinderove Zapadne Nemačke tog doba približavajući ga idealu o kome je sanjao i zvao „nemački holivudski film.“ To je bio film istovremeno lep za gledanje i uživanje i film kritičan prema stvarnosti u kojoj je nastao i ti su filmovi otvorili put Fasbinderu koji uskoro postaje poznato i priznato ime na evropskoj pa i svetskoj filmskoj sceni. Njegov film 13 meseci u godini iz 1978 godine je, za mene, njegov najsnažniji gej/queer film jer spaja na jedan neprikosnoven način privatno, političko i nacionalno u svoj njihovoj kompleksnosti pokazujući da su ljudski život i um veoma složeni i lepi u svoj svojoj tragičnosti. Taj film, po meni, doseže jedan filozofski nivo razmišljanja za koji većina gledalaca ne misli da je uopšte i moguć, ili čak i potreban, kada se radi o filmu kao mediju.

Fasbinder je stvarao u uslovima koji su njemu odgovarali da bi kreirao svoje eksplicitne priče. Da li je moguće da se danas „ponovi“ slučaj Fasbinder, da nastane jedan reditelj sličnog stila pa i odjeka na kulturnoj i filmskoj sceni?

Slučaj Fasbinder je neponovljiv, kao i mnogi drugi slučajevi izuzetnih umetnika u izuzetnim

44

www.optimist.rs

momentima. Mi živimo u drugim vremenima, Nemačka je danas ujedinjena zemlja, internet i globalizacija su promenili svet i način na koji komuniciramo, stvaramo kulturne proizvode i razmenjujemo ih. Fasbinder je svoje prve filmove snimio zahvaljujući novcu koji je dobio od bivšeg ljubavnika ili od članova porodice. Bila je to prava gerilska porodična filmska manufaktura.

Današnji filmski stvaraoci u Nemačkoj, a i ne samo u njoj, će vam reći da se filmovi danas više ne mogu tako producirati i plasirati. Istina, zahvaljujući tehnologiji mladi filmski stvaraoci mogu da snime filmove na svojim mobilnim telefonima za sitne pare. Problem postaje distribucija i reklamiranje tih filmova, njihova prisutnost na festivalima, u bioskopima, na televizijskom ekranu. U tom kontekstu stvari postaju mnogo kompleksnije i mnogo skuplje.

Zbog svega ovoga rekao bih da nema „ponavljanja“ i da Fasbinder i dalje ostaje najsamosvojniji i najuticajniji nemački filmski stvaralac od svršetka Drugog svetskog rata pa sve do danas.

Kako vam se čini produkcija i kvalitet filmova sa gej tematikom danas? Filmova, pogotovo u Americi ima mnogo. Koji biste izdvojili i kog autora biste naglasili, jedno zanimljivo ime za gej zajednicu?

Slažem se da se danas veoma mnogo filmova sa LGBT temama snima u različitim zemljama, čak toliko da ih je nemoguće sve pogledati. To je, samo po sebi, veoma pozitivan trend što se vidljivosti i prisutnosti na filmskoj sceni tiče. Međutim, što se kvaliteta tiče, tu je priča nešto drugačija. Mnogo gej filmova koji se snimaju, na primer, u Americi u nezavisnoj produkciji su adaptacije priča i zapleta poznatih iz mejnstrim filmova samo sada u LGBT kontekstu i sa LGBT likovima. Mnogi od njih, takođe, koriste oprobane formule iz televizijskih serijala ili sitkoma.

To su filmovi, iako snimljeni u nezavisnim produkcijama, koji što pre žele da postanu deo mejnstrima i šou-biznisa, oni su proizvod jednog perioda tranzicije ka fazi u kojoj će se, nadajmo se, queer film ostvariti kao samosvojni filmski žanr. Retki su izuzeci u ovom, prelaznom kontekstu a jedan od njih je, za mene, već pomenuti Tod Hejnz, reditelj koji je i sam veoma inspirisan Fasbinderovim opusom, naročito u Daleko od raja (2002) koji je adaptacija Daglas Sirkovih holivudskih melodrama iz pedesetih godina 20. veka posle odgledavanja Fasbinderovih obrada Sirka. Još jedan skorašnji primer uspešnog kombinovanja znanih formula saspensa Hičkokovog tipa, hardkor gej pornogra-

fije i ozbiljne studije ljudske usamljenosti je francuski film Stranac pored jezera iz 2013. godine reditelja Alena Girodija. Veoma originalan i jedinstven u formalnom i estetskom smislu je i „home movie“ ispovest dokumentarnog tipa koji je o svom seksualnom identitetu napravio pre deset godina, 2005. Džonatan Kauet u filmu Tarnation.

Da li smatrate da su queer teme dovoljno zastupljene u mejnstrim filmovima danas?

Mislim da živimo u trenutku u kome se, naročito kada govorimo o izborenim jednakostima i pravima na brak koji je postao institucija dostupna svima, bez obzira na poln, kada su prava trans ljudi i drugih manjina u centru političkih debata, i samo postojanje queer filmova kao posebne kategorije stavlja u pitanje. Mislim da sve više idemo ka jednom hibridnom filmu u kome će gej i mejnstrim postati deo iste produkcije. Još nismo dotle stigli ali se ubrzano krećemo ka tome. Stvari su nešto drugačije kada se radi o sve obimnijoj i sve vidljivijoj pornografskoj produkciji, ali to je tema za neki drugi intervju. Za sada, mislim da su queer teme u okvirima mejnstrim produkcije i dalje retke i marginalne, ali u svakom slučaju sve vidljivije. Ako želite da se ozbiljnije bavite queer problematikom, onda još uvek pravite filmove za posebnu a ne generalnu publiku. Izuzeci poput Brokeback Mountain (2005) Anga Lija ili The Kids are All Right (2010) Lise Čodolenko su baš to, izuzeci.

Kako izgleda vaš život u Americi?

Moram reći da je moj život u Americi postao veoma američki, pod čim podrazumevam jedan život pun protivrečnosti. Za mene je Amerika satkana od niza protivrečnosti —sloboda i nesloboda, uspeha i padova, visoke humanosti i okrutne nehumanosti. Ti nemogući spojevi proizvode neverovatne kontradikcije koje su i čar i môra američkog sna. Ujedno, Amerika je i teritorijalno ogromna zemlja i pruža iluziju da ako vam nešto ne ide u jednom gradu ili jednoj državi uvek možete otići u drugi grad/državu i početi sve ispočetka. I, naravno, gde god odete naletite opet na - sebe, svoje jastvo koje je, kao što nas je i Fasbinder naučio, jedan lavirint iz koga nema (srećnog) izlaska.

Jugoslovenska Kinoteka za novembar priprema retrospektivu Fasbinderovih filmova i obeležava 70 godina od njegovog rođenja.

Vodič kroz gej Srbiju

45

P OPTIMIST Film

esnik, esejista, novinar, dramaturg i društveno-politički kritičar Pjer Paolo Pazolini je bez sumnje jedan od najznačajnijih kulturnih ličnosti koje su se pojavile u Italiji posle Drugog svetskog rata. Ali uz pomoć filma je napravio najveći uticaj.

Rođen u Bolonji 1922. godine, Pazolini je odrastao u Friuli. Iako se deklarisao kao homoseksualac, od samog početka svoje karijere (zahvaljujući gej seks skandalu koji ga je poslao iz provincijskog rodnog grada u Rim da tamo živi i radi), Pazolini se retko bavio homoseksualnošću u svojim filmovima.

Ta tema je istaknuta u filmu „Teorema“ (1968), gde Terence Stamp zavodi sina jedne porodice iz više srednje klase. Na momente u filmu „Cvet 1001 noći“ (1974) u idili između kralja i običnog čoveka koja se završava smrću; i najmračnija od svih u „Salo“ (1975), njegova zloglasna interpretacija sažetih seksualnih užasa Markiza de Sada i „120 dana Sodome“.

Nijedan od njih nije vrsta rada koja bi mu donela GLAAD nagradu (nagrada za gej vidljivost u filmu). Ali Pazolini nikada sebe nije video kao „gej umetnika“. Zapravo, on je izričito odbacivao viziju asimilovanog geja srednje klase koja je postala aktuelna neposredno pre njegove prerane smrti 1975. Njegova smrt, navodno od ruku žigola (iako su postojale tvrdnje političkog ubistva u kojem su učestvovali i drugi), zamrznula je Pazolinijev imidž u percepciji javnosti.

Na neki način, njegova smrt je bila banalizovana. Što se tiče pobožne i pravoverne javnosti, Pazolini, bogati, stariji i stoga „korumpirani“ čovek, ubijen je od strane siromašnog i stoga „nevinog“ 17-godišnjeg mladića koji je bio „zgađen“ njegovim „namerama“. Ali, kao što svaki gej muškarac zna, ovo je bilo još jedno homofobično opravdavanje zločina.

Pazolinijeva smrt (ubica ili ubice su prešli kolima preko umetnikove glave) je bilo homofobično iživljavanje i zločin, kao i smrt mnogih drugih gej muškaraca nakon toga, s tom razlikom da klima 1975. godine nije bila naklonjena jednom ubijenom gej intelektualcu,

46

www.optimist.rs

kao što je to danas kada postoje mnogi zakoni koji štite LGBT osobe. Čovek koji je osuđen za ubistvo Pazolinija porekao je ovaj zločin 2005. godine i italijanski zvaničnici su otvorili novu istragu njegovog ubistva. Pazolini je ubijen tako što je neko nekoliko puta kolima prešao preko njega, a testisi su mu bili zgnječeni metalnom šipkom, dok mu je telo bilo delimično spaljeno, kako pokazuje izveštaj autopsije. Đuzepe Pelosi koji je osuđen za ubistvo kasnije je porekao ubistvo i rekao da je priznao jer je bio ucenjivan da će mu ubiti porodicu, a da su ubistvo izvršila trojica muškaraca sa južnjačkim akcentom. Iako su se pojavili novi dokazi, sudija je odlučio da oni nisu dovoljni za nastavljanje istrage, tako da nikada nećemo saznati ko je tačno ubio Pazolinija i zašto.

Ipak, nema kulturnog konteksta, prošlog ili sadašnjeg, koji bi bio pogodan za Pazolinija, čiji režiserski komercijalni uspeh je vredan pažnje dok je sa druge strane ironičan. On nije bio konvencionalan „zabavljač“, on je prezirao buržoaske intelektualce koji su bili većina njegovih gledalaca.

Tokom 1950-ih Pazolinijevi romani rimskog siromašnog života „Raggazi di Vita“

(1955) i „Un Via Violenta“ (1959) su ga obeležili nerov Wild Palms, predstavlja sve suprotstavu glavama italijanskih režisera kao „eksperta“ ljene priče, ostavio je publiku u razmišljanju o svetove za koje su oni bili previše oprezni da tome šta avanture nemog kanibala imaju veze uđu. sa melanholijom buržoaske mladeži. Mnoga piKarijeru je započeo kao scenarista fil- tanja su pokrenuta kada je Pazolini odabrao Mamova kao što su Felinijev film „Le notti di Cabi- riju Kalas da glumi u njegovoj verziji „Medea“ ria“ (1956) i Bolonjinijev „La notte brava“ (1959). (1970), filmu u kome od legendarne dive nije Kada se probio kao scenarista i reditelj sa „Acca- traženo da otpeva nijednu notu. tone“ (1961) i „Mamma Roma“ (1962), sebe je Ali iznenada je došao red na popularoblikovao po uzoru na gospodare italijanskog nost kada je Pazolini snimio „Dekameron“ neorealizma, posebno Roberta Roselinija. Ali (1971), „Kanterberijske priče“ (1972), i „Cvet 1001 1964. našao je svoj režijski „glas“ s filmom „Je- noći“ (1974). Beskompromisni kao i ostali njevanđelje po Mateju“. Sa neprofesionalnom eki- govi filmovi, ali njihov komičan duh, česta sepom i kvazi dokumentarnim stilom snimanja, ksualni upadi, i obilje golotinje zadovoljilo je Pazolini je prepričao poznatu priču o Hristovom gledaoce kao ni jedan drugi Pazoliniev rad. I životu u stilu koji je najjednostavniji i koji najma- onda je došao posthumno objavljivanje „Sala ili nje podseća na Holivud.

120 dana Sodome“. Većina kritičara je smatrala Dok je njegov muzički izbor za film bio da je sav horor prikazan u filmu došao direktno prilično avangardan, sadržao je delove afričke iz grozničave mašte gej Italijana. Ali Pazolini je muzike, Prokofijevog „Aleksandra Nevskog“ i samo prikazao izabrane odlomke iz de Sada i pesme "Sometimes ubacio ih u posleI Feel Like a Motherdnje dane fašistiless Child," Majkla čke republike Salo, Džeksona, film je države unutar dr40 godina od ubistva bio dostupan pužave uspostavblici svih vrsta. U ljene u zalasku stvari, na neko Musolinijeve Itavreme prava na film lije. u Americi je imao Njegov vizualno hrišćanski filmski najelegantniji i piše: David Ehrenstein distributer i uspedramatično uzdršno ga je izlagao cržan rad, „Salo“ kvenim grupama. nudi de Sadovu viPitamo se da li bi ziju starih, bogatih fundamentalistička publika tako dobro prihva- i zlih organa vlasti (političari, pravnici i sveštetila film da je znala da je film snimio gej, ateisti- nici) koji iskorišćavaju gole i poslušne mladiće i čki komunista. devojke nižih slojeva. Uprkos besu nekih kritiPosle Jevanđelja usledio je „Sokolovi i čara koji su se žalili na režiserovu dekadenciju i vrapci“ (1966), komična basna o avanturama oca izopačenost, film u stvari predstavlja verziju svai sina, koje igraju velika italijanska zvezda Toto i kodnevne realnosti ljudske nehumanosti prema Ninetto Davoli, mladi bivši Pazolinijev ljubavnik drugim ljudima. koji se pojavljivao u mnogim njegovim filmoVažno je napomenuti da se Ninetto vima. Pošto se nije držao „očekivanog“, Pazolini Davoli ne pojavljuje u „Salu“. Oličenje komičnog se okrenuo Sofoklovom „Kralju Edipu“ (1967), izobilja u Pazolinijevim filmovima, za Davolija predstavljajući dramu kao basnu u divljini Se- nije bilo mesta u „Salu“, gde bi morao da glumi verne Afrike i modernog Rima. ili žrtvu ili dželata. Kako Pazolini nije mogao da Nakon toga došla je „Teorema“ (1968), vidi svog voljenog prijatelja u toj ulozi, čak i jedno od Pazolinijevih najkontroverznijih ra- kada se Davoli oženio i započeo svoju porodicu.

Jugoslovenska kinoteka za septemdova, u kome seksualni „anđeo istrebljenja“ (Terence Stamp) ima seks sa celom italijanskom bar priprema retrospektivu Pazolinijevih filporodicom. Film „Porcile“ (1969) koji kao Faulk- mova.

Pazolini

Vodič kroz gej Srbiju

47

D OPTIMIST Film

osta nalik nabavci hrane na čuvene tačkice u periodu izgradnje nakon Drugog svetskog rata, ljubitelji queer filmova u Srbiji sa ozbiljnom lupom moraju da traže drage im sadržaje po repertoaru. Što ni ne čudi, jer margina (a LGBT populacija, bilo da je reč o filmofilnima ili ne, na stalnom je raskršću marginalizacije i automarginalizacije, ali to je već neka druga priča) možda i mora da se svojski potrudi da hranu za svoje umove potraži upravo na margini, sve i kad je u pitanju nešto tako ipak suštinski profano poput bioskopskog repertoara. No, manemo li se priče o margini i njenom teretu, moramo da zastanemo i ukažemo da su se koncem proleća za nama/samim početkom leta u srpskim bioskopima pojavila dva kvalitetna i značajna ostvarenja iz domena queer cinema, dva naslova koja svakako predstavljaju i milije i zaumnije lice tog filmskog odeljka.

Već dugo preumorni i dezorijentisani Abel Ferrara tako je nakon niza upadljivih promašaja i istovremeno potpuno nepotrebnih filmova (Go Go Tales, Mary, 4:44 – Poslednji dan na Zemlji, Dobrodošli u Njujork) mnoge baš prijatno iznenadio svežinom autorskog pristupa i sveukupnim kvalitetom u neku ruku biografskog filma o velikom i do dana današnjeg relevantnom filmskom magu – Pijeru Paolu Pazoliniju. Ovo je, da to odmah pojasnimo, tek delimično biografski film, prvenstveno jer mu ciljano manjka širine zamaha (Ferrararin film zapravo prati samo poslednji dan u tragično prekinutom životu Pazolinija), a čistotu forme uobičajeno shvaćenog biopika (biografskog filma) u značajnijoj meri narušava naglašeno intimistički ton i gotovo dnevnički ustrojena struktura ovog Ferrarinog filma. Naravno, upravo izneto nikako nije zamerka na račun autora (na scenariju za film (po Ferrarinoj ideji) radio je Maurizzio Braucci, između ostalog, scenarista glasovite Gomore), niti je sve to uvod u nezado-

voljni osvrt na ovde ponuđeno; upravo, naprotiv, Ferrara u samo osamdeset i kusur minuta trajanja ovog ostvarenja pokazuje kako se u isti mah inteligentno može izaći na kraj i sa budžetskim ograničenjima i sa planinom moguće biografske građe, sa jedne strane, i suptilno a rečito zaokružiti i na filmski efektan način predočiti činjenično stanje kao nužni deo svakog biografskog filma manjeg ili većeg kalibra, ambicioznije ili svedenije koncipiranog i u delo sprovedenog.

Pazolini Abela Ferrare tako na kraju biva primer višestruko uspelog poduhvata, i ovakvim krajnjim ishodom mogu biti zadovoljni gotovo svi (naravno, ako po strani ostavimo dežurne mrgude i osvedočena zakerala) – Pazolini daje povode za pohvale i poštovateljima njegovog opusa, i onima koji, srećom, eto, i dalje prate vrdulavi tok Ferrarine filmografije, te onim prvenstveno zainteresovanima za queer elemente i motive u filmu, i ljubiteljma biografskih filmskih ostvarenja i, naravno, fanovima Willema Da-

Iznenađenje u beogradskim bioskopima

Pazolini i nova prijateljica

48

www.optimist.rs

piše: Zoran Janković

foea. Dafoe je, uz Ferraru, dabome, ovde ključna karika, jer zahvaljujući njegovoj osobenoj a odmerenoj glumi (a značajan doprinos krajnjem utisku o ovoj njegovoj glumačkoj kreaciji daje i neprolazni mu magnetizam) u ovom filmu, kako je već naglašeno, nevelike minutaže imamo priliku da vidimo Pazolinija u punoći njegove egzistencije i u svoj složenosti njegovog i rodno-polnog i šire shvaćenog i prikazanog identiteta. Ferrara i ostatak mu ekipe ovde uspevaju da izmire dosta toga važnog – vešto artikulisan ton, poštovanje, odsustvo zazora pred dokazanom veličinom, znalačko baratanje obimnom biografskom osnovom priče, ekonomičan izraz, intelektualnu dimenziju priče i filma i tog važnog aspekta Pazolinijeve javne i privatne persone... Na konto svega izrečenog, kao i onoga što će možda dodatno primetiti svi oni koji dosad nisu a u doglednoj budućnosti će filmu dati šansu – (ponajpre) Ferrari veliko i gromko hvala.

Pomalo iznenađujuće dosta takta pokazuje i ekstravagancijama i neumerenostima neretko sklon Francois Ozon u svom filmu Nova prijateljica (i ovaj film je, poput Pazolinija nakon premijere na FEST-u barem na kratko dospeo u naše bioskope zahvaljući kući Delta Video).

Nova prijeteljica (Une Nouvelle Amie), slično prethodniku – jednako odličnom Ozonovom filmu Mlada i lepa (2013), predstavlja smirenijeg i na samu naraciju i filmski jezik u čistijem shvatanju tog pojma usredsređenijeg Ozona. U tom smislu Ozon, eto, po drugi put pokazuje zadivljujuću postaktivističku zrelost i samosvest u pristupu; naime, Ozon mudro prepoznaje da zaplet već sam po sebi predstavlja dovoljnu provokaciju i odvažnost (mlađa žena u ne baš funkcionalnom braku saznaje da je sveži udovac, suprug njene prerano preminule najbolje prijateljice, odlučio da za početak u tajnosti svog doma da oduška svojim transvestitskim nagonima). Ozon, mada to možda neki od njega i nisu očekivali, od te kote kreće da izbegava najčešće milu mi doktrinu šoka, te ostatak Nove prijateljice, uprkos vrhunski elegantno izvedenoj i inkorporiranoj slobodarskoj poenti, prevodi u vode nešto atipičnije melodrame, koja ipak poštuje sve zakonitosti podžanra kome pripada i iz koga njen ključni autor kreće put preispitivanja i dalje potentnih identitetskih pitanja i finesa danas.

Da zabune ne bude, Nova prijateljica nije čedo malograđanske uškopljenosti i novonađene smernosti u skladu sa nekakvim pretpostavljenim ukusom većine posetilaca bioskopa; ni najmanje, Nova prijateljica je odraz samopouzdanja zrelog autora svesnog potencijala i priče koju je ovom prilikom izvoleo da ispriča i vlastitih mogućnosti u ovom trenutku. Stoga ni ne čudi što Nova prijateljica istovremeno biva mnogo toga donekle i međusobno oprečnog – dirljiva melodrama o prijateljstvu i nagoveštajima romanse gde joj na prvi pogled mesto ni nije, priča o sugestivnosti ali i balastu naknadnih spoznaja, poigravanje sa subžanrovskim postulatima, očekivani flert sa estetikom i suštinom kempa, dokaz Ozonove autorske sigurnosti, demonstracija silnih glumačkih mogućnosti Anaïs Demoustier i Romaina Durisa ... Svemu tome treba dodati i ocenu da je u slučaju Nove prijateljice Ozon uspeo da ostane svoj na svome (očigledno, svojevoljno) našavši se na tački ukrštanja poetika Almodovara i Xaviera Dolana. A uz to, lakoća sa kojom ovaj film uspeva da komunicira sa publikom kojoj se u biti na prvom mestu ni ne obraća (provereno na uzorku očito zalutale a na kraju vidno ushićene publike tokom kasnovečernje projekcije u najmanjoj sali beogradskog Tuckwooda) sama po sebi je kvalitet koji ovo ostvarenje izdvaja iz korpusa i queer filma i arthouse filmova evropskog soja.

Dakle, pre no što narednog puta zavapite/pre nego što narednog puta zavapimo kako u bioskopu nema ništa da se gleda, zastanite i prisetite se ovog sjajnog slučajnog dvojca, koji je možda izmakao pažnji i onih koji su na gorenavedenim zamerkama laki.

Vodič kroz gej Srbiju

49

P OPTIMIST Film

ovodom izložbe radova u londonskoj galeriji i retrospektive njegovih filmova koja će na jesen biti organizovana u ovom gradu novinar Džasper Ris je za The Spectator razgovarao sa Džonom Votersom.

Džon Voters je režiser čuvene isčašene treš komedije Pink Flamingos. To je onaj film koji je ostao upamćen po poslednjoj sceni gde gojazni transvestit Divajn (Divine) jede pseće govance. U pitanju je bilo pravo govno jer se sve dešavalo 1972. godine kada nije bilo dovoljno novca za specijalne efekte. „Zbog toga što smo sve vreme bili naduvani to nam nije delovalo tako čudno“, priseća se Džon Voters. „Iz današnje perspektive ne može da se vidi, ali u to vreme ovo je bila politička poruka. Tada je izašlo Duboko grlo (Deep Throat), pornografija je postala legalna. Šta je još preostalo? Šta nisi mogao da uradiš?“ U vreme kada su šezdesetih godina slavili heteroseksualnu revoluciju Votersovi rani radovi su odlazili nekoliko kilometara dalje otkrivajući krajnje granice onoga što može biti prikazano u filmu. Njegove zabavne komedije prikazuju debele devojke koje žele da plešu (Hairspray), ubice iz predgrađa (Serial Mom) i seksualne zavisnike (Polyester, A Dirty Shame). A ovo su samo one fine i pristojne stvari koje možete da gledate sa roditeljima nastale nakon što je Voters počeo da krstari vodama mejnstrima.

Njegov glavni filmski opus se suprotstavlja zadrtosti američkog morala, a u kulturi gde je sloboda govora nametnula nova pravila i obaveze njegovi filmovi još uvek mogu da budu aktuelni. Voters je postao slavan po svom krstaškom pohodu protiv konzervativnog morala – on je američki pionir čija je krajnja granica bila veoma Divlji zapad. Voters nije snimio novi film više od decenije što je veliki udarac za američku nezavisnu filmsku produkciju.

Urađene su dve pozorišne adaptacije njegovih filmova jedan o maloletnim delikventima Cry-Baby koji nije dobro prošao i Hairspray koji je nastavio da niže komercijalne uspehe poput filma pre njega. U međuvremenu Voters je napisao jednu šašavu knjigu o stopiranju kroz

50

www.optimist.rs

Ameriku („Morao sam malo da uplašim samoga kao što je anti-gej zakon u Rusiji. sebe“), a nastavio je i da se bavi vizuelnom Voters je bio protiv cenzure čak i pre umetnošću. nego što je znao šta je to. Kao dete on je odbio Džon Voters danas ima 69 godina što da ustane i položi katoličku zakletvu Nacionasu odlične godine za nekoga ko, poput njega, lnoj legiji za pristojnost (The National Legion of želi istovremeno i da šokira i da ostavi utisak ne- Decency) organizaciji koja se bavi pronalaževinog školarca. Uzmite za primer njegov stav o njem i borbom protiv spornih sadržaja u filmostidnim dlačicama koji je istovremeno i zdravo- vima koji su u suprotnosti sa učenjima Katoličke razumski i snobovski. „Mladi ljudi više nemaju crkve. „To me je razbesnelo. Znao sam da je stidne vaši jer nemaju stidne dlake, što ja nala- nešto pogrešno. A monahinje u Nedeljnoj školi zim kao skandalozno. Išao sam na sud da bih se su bile veoma zle i pravi fašisti.“ izborio da na filmu prikazujem međunožno žbuNaravno, duboko unutar ovog mitronje, a sada više nema ni jednog žbuna.“ polita američke devijantnosti krije se konvencioTu je i primer transrodnih osoba. Dok nalni liberal sa američke istočne obale. On nema se ceo svet trudi i lomi jezik da se ne ogreši o le- ništa posebno šokantno da kaže u vezi sa Obaksička pravila politički korektnog LGBT govora minom reformom zdravstvenog sistema, zaDžon Voters o postoperativnoj zvezdi sa naslo- konu o oružju kao i o rasizmu („Osudite ih na vnice magazina Vanity Fair govori kao o Brusu, putovanja!“). Što se tiče gej brakova, podržava a ne kao o Kejtlin. ih, samo se do sada lično nije našao u takvom „Tema Brus Džener/Kejtlin je, za mene, iskušenju. neka vrsta iznošenih cipela. Ja sam imao tran„Kada sam bio mlad postojao je bar srodnu ženu u filmu koji se zvao HunPink Flamingos. Ona gry Hole (Gladna je imala i velike rupa), a sada u Želim da se sprdam sa kejtlin džener grudi i penis jer se te tom kraju gej panedelje operisala. To rovi voze kolica za je za mene tada bilo bebe.“ radikalno. Kejtlin je Da li simpatiše republikanka, u rijaočinstvo? litiju i Kardašijan. I „Ja sam dobar zašto ne bi smo ujak – odvešću te priredio: M. Aranđelović mogli da se na abortus, izvući sprdamo na njen ili ću te iz zatvora, njegov račun?“ odvešću te na reDžon Voters priznaje kako je mnogo više zainte- habilitaciju. Ali bih bio loš otac. Previše sam resovan za nekadašnje devojke koje su sada mu- okrenut samome sebi.“ škarci.

Istovremeno Džon Voters kritikuje po„To je novo za mene. Izgledaju poput litičku korektnost kada ona pređe sve granice. muškaraca koji mene privlače pa me to još više „Znaš li da više nigde u Americi ne zbunjuje. Mnogi od njih traže da im se potpišem smeš da upotrebiš reč 'snigger'?“ (Singger znači na ožiljak od mezktomije, što ja rado i uradim.“ prikriven smeh, obično nekome iza leđa, ali Džon Voters voli i nevolje u gej zajednici. mnogi umesto ove reči sada kažu snicker jer „Volim sve te probleme u gej zajednici, ‘singger’ podseća na reč ‘nigger’, što je uvredljiv to kako se svađaju međusobno i oko svega. Mi- termin za Afroamerikance). slim da je to divan i veliki materijal za komediju.“ Nedavno je snimio video u kome deca Takođe smatra da je komedija odlično čitaju scenario filma Pink Flamingos. Zbog toga sredstvo da se kroz nju kažu važne stvari i kako je scenario morao da bude izmenjen. je „najbolja stvar koju možeš da uradiš svojim „Postao sam sopstveni cenzor. Ponovo neprijateljima da ih ismeješ“. sam napisao ceo tekst bez i jedne ružne reči u Kaže kako je „terorizam komedijom“ njemu. To je bila jedina radikalna stvar koju sam najbolji način da se uhvati u koštac sa stvarima mogao da uradim.“

Džon VOters

Vodič kroz gej Srbiju

51

N OPTIMIST Film

Nije prošlo ni nekoliko sati od objavljivanja trejlera za film „Stonewall“ Rolanda Emmericha već se pojavio poziv za njegov bojkot zbog beljenja LGBT istorije i izbacivanja trans osoba. Peticiju za bojkot potpisalo je preko 20 hiljada ljudi. Premijera filma zakazana za 25. septembar ove godine.

Radnja filma smeštena je oko 1969. godine i Stonewallske pobune, nasilnog sukoba sa policijom koja je osnažila LGBT pokret u SAD. Glavni lik je Danny Winters, mladi beli gej mladić koji iz Kanzasa beži u Njujork i put ga navodi u Stonewall Inn. Danny je baziran na istinitom liku Dannyju Garvinu, mladom gej beskućniku koji je učestvovao u Stonewallskoj pobuni.

Oni koji pozivaju na bojkot filma kažu: „Vreme je da se prepozna napor crnih i braon trans žena i drag kraljica u ovoj pobuni. Po trejleru vidimo da se to neće desiti. Većinu karaktera glume belci, muškarci igraju uloge trans žena i ljudi koji su započeli pobunu nisu ni navedeni.

Pozivamo na bojkot filma. Ne bacajte novac na kapitalističku industriju koje nije uspela da prepozna prave heroje. Ne podržavajte film koji briše našu istoriju. Ne gledajte Stonewall. Ispričajte svoju istoriju! Koristite socijalne mreže da raširite ono što znate da je istina o Stonewallu.

Snimite svoje kratke filmove, pravite video klipove, pišite, pevajte pesme. Nastavite da predajete pravu istoriju. Časovi istorije uče mlade generacije da su beli, heteroseksualni cis ljudi (ljudi koji imaju isti rodni i polni identitet, koji nisu trans) spasioci i osnivači naše zemlje.

Netačno. Učeni smo da beli ljudi cilj, cilj kome se teži. Netačno. Retko kad smo učeni LGBT istoriji, ali kad jesmo sve se vrti oko belih cis gej muškaraca. Netačno. Ovaj film nije ništa drugačiji od tih časova istorije koji nudi dezinformacije svakom potencijalnom gledaocu.

Samo iz trejlera se može videti da je glavni lik beli cis gej muškarac. Zašto?

Samo iz trejlera se može videti da nema mnogo ljudi koji nisu belci. Zašto? Da

52

www.optimist.rs

skratimo, takođe vidimo da je beli muškarac baca ciglu i započinje pobunu, stvara „front za gej oslobađanje“ i da se u njega zaljubljuje bledolika trans žena. Naravno, mi se svi zaljubljujemo u belog spasioca. Netačno.“ Onima koji pozivaju na bojkot najviše smeta što glavni likovi u filmu nisu trans osobe Marsha P Johnson, Sylvia Rivera i lezbejka Storme DeLarverie za koje se smatra da su započele Stonewallsku pobunu.

Povodom ovog bojkota oglasio se glavni glumac Jeremy Irvine koji kaže: „Pogledao sam film po prvi put prošle nedelje i uveravam vas da su predstavljene skoro sve rase i delovi društva koji su bili deo ovog veoma važnog pokreta za građanska prava. Marsha P Johnson čini veliki deo ovog filma, i iako su svedočenja iz prve ruke o tome ko je bacio prvu ciglu veoma različita , u filmu to čini izmišljeni crni trans lik kojeg glumi talentovani Vladimir Alexis. Moj lik je usvojen od strane grupe dece sa ulice. Po mom mišljenju, priču vodi lider te grupe kojeg glumi Johny Beauchamp koji glumi portorikanskog transvestita koji se bori da preživi na ulici.

Lik kojeg glumi Jonathan Rhys Meyers predstavlja grupu Mattachine Society, koji su u to vreme mahom činili belci iz srednje klase koji su se borili protiv nasilja i radikalizma. Bio sam veoma nervozan da prihvatim ovu ulogu jer sam znao koliko je važna ova tema, ali Roland Emmerich je jedan od najsenzibilisanijih i iskrenih reditelja s kojima sam radio i nadam se smo kao ansambl verno preneli ovu važnu priču i da smo napravili dobar film.“

Ko je bacio prvi kamen?

Bojkot filma Stonewall Piše: Predrag Azdejković

Oglasio se i reditelj filma Roland Emmerich koji potpisuje blokbastere kao što su Dan nezavisnosti, Godzila, Dan posle sutra, 2012, Univerzalni vojnik, Zvezdana kapija… i pripadnik je LGBT zajednice: „Kada sam prvi put čuo o Stonewallskoj pobuni kroz rad sa Gej lezbejskim centrom u Los Anđelesu bio sam iznenađen da su okolnosti koje dovode da mlade LGBT osobe postaju beskućnici iste kao pre 45 godina. Hrabri postupci svih koji su se borili protiv nepravde u 1969. godini inspirisali su me da ispričam neodoljivu, izmišljenu dramu o tim danima koja u fokusu ima mlade LGBT beskućnike, naročito mladog gej muškarca iz Kanzasa koji je izbačen iz kuće zbog svoje seksualnosti i dolazi u Njujork i združuje se sa ljudima koji su bili aktivni deo događaja koji doveli do pobune i same pobune. Razumem da je nakon objavljivanja trejlera došlo do zabrinutosti kako su predstavljeni ti likovi, ali kada ovaj film, koji je za mene produkt ljubavi, bude došao u bioskope, publika će videti da duboko poštuje aktiviste iz realnog života koji su učestvovali u pobuni, kao što su Marsha P. Johnson, Sylvia Rivera i Ray Castro i sve druge hrabre ljude koji su pokrenuli pokret za građanska prava koji i danas traje. Mi smo svi jednaki u našoj borbi za prihvatanje.“ U odbranu filma ustao je AIDS aktivista Larry Kramer (80) koji kaže: „Ne slušajte te budale. Zbog nekog razloga postoji grupa „aktivista“ koji insistiraju na održavanju njihove glavne uloge i učestvovanja tokom pobune.

Nažalost izgleda da nema nikog među živima ko bi rekao „nije se tako desilo“, ili „ko si ti ili gde si

jebote ti bio“. Pored toliko istorije ne postoji način da se „dokažu“ mnoge stvari, što dozvoljava umetnicima kao što ste vi (i ja, ako mogu da dodam) da uzmu srž i pokušaju da nađu i ispričaju značenje i istinu. Nadam se da će ovo sranje od bojkota vašeg filma prestati. Ovde nije u pitanju novi „Cruising“. Ne gledanje ovog filma će pogoditi nas same. Srećno i hvala na vašem trudu“, završio je Kramer.

Usijale su se društvene mreže, pišu se blogovi, snimaju video klipovi, svako ima mišljenje o filmu i navodnom beljenju LGBT istorije, ali ono što je svima njima zajedničko jeste da niko od njih nije gledao film, a mnogi imaju zacementirano mišljenje o istom! Problem je što su mnoga mišljenja zasnovana na urbanim legendama iza kojih ne stoje istorijske činjenice. Ne zna se ko je prvi gađao kamenom policiju, ne zna se ko je tačno bio prvi, ima više verzija, a ono što je sigurno jeste da su tih večeri bili prisutni svi delovi LGBT zajednice, bez obzira na boju kože. Čitava ova histerija je podigla pažnju kad je u pitanju problem transfobije i rasizma u samoj LGBT zajednici, ali je veliki problem što jedan mejnstrim film može da bude kolateralna šteta i što se iz čitave priče izbacuju beli gej muškarci kao da nijedan belac nije bio prisutan.

Mejnstrim gej filmova nema mnogo, dobijemo ih jednom u pet godina i kada se pojavi pokušavamo da ga uništimo pozivom na bojkot. Tako da bih se složio sa Kramerom koji kaže da će ne gledanje ovog filma pogoditi nas same. Premijera filma je zakazana za 25. septembar i nadam se da će doći i do srpskih bioskopa.

Vodič kroz gej Srbiju

53

K

OPTIMIST Televizija

o bi rekao, jer počelo je zbilja kilavo... Anglosaksonska televizijska ponuda na uzorku prve trećine godine i nije nešto obećavala kada su u pitanju LGBT teme i motivi - Grace and Frankie je kad se podvuče crta ipak bila razočaranje, možda ponajpre zbog krupnih imena u čije veštine su se gledaoci toliko uzdali (naravno, to se najpre odnosi na Jane Fondu i Lily Tomlyn).

Onda je krenulo po boljem – Vicious je protutnjao uz buku aplauza zbog briljantne i druge sezone, koja se, gle čuda, dobrim delom ticala venčanja i braka, a lezbijski aspekt vidno je naglašen u trećoj sezoni Orange is the New Black.

Ali ovaj tekst je nakon ovog uvoda zamišljen kao sigurna luka ipak za komplimente za dve sasvim nove serije – Sense8 i Empire.

Sense8, iza koje stoje sestra i brat Wachowski prirodni je produžetak prikazanog u filmu Atlas oblaka (toj odličnoj filmskoj adaptaciji izvanrednog romana nepogrešivog Davida Mitchella), te svaka priča o Sense8, kanda, i mora početi od nekakve paralele sa narečenim filmom. Wachowski u svom serijskom/televizijskom debiju donose dalju razradu fascinacija opaženih u Atlasu oblaku. Tu je krupan/krovni motiv transcendentalnosti, potreba za podrobnijim razumevanjem smisla postojanja, tu su i zahvati poput transkontinentalne umreženosti likova koji na različitim stranama sveta (u slučaju Atlasa oblaka i različitim stranama univerzuma i vremena) rešavaju misterije od kojih i bukvalno zavisi njihov opstanak, a tu je nanovo i Tom Tykwer (reditelj legendarnog Trči, Lola, trči) kao značajna ispomoć i kreativna podrška. Osim toga, Wachowski ovde (kroz dvanaest manjeviše jednočasovnih epizoda) u punoj meri koriste prednosti novog medija i kreativne slobode pa i prostora da se pomnije bave i inteligentnijim i provokativnijim sadržajima, a što im je sve omogućila saradnja sa nezaustavljivo probitačnim Netflixom, vodećim svetskim streaming servisom kada su u pitanju igrani i zabavni sadržaji.

Zaista, teško je i zamisliti Sense8 bez

kreativnog komfora koji pruža razmahani Netflix – u priču o osmoro nekim čudom povezanih osobenjaka sa raznih meridijana Wachowski su udenuli, čini se, gotovo sve što znaju, razmišljaju i osećaju na temu transcendentalnog, a sve to uz obilati garnirung grafički naglašenog nasilja i seksa. S tim u vezi, nimalo ne iznenađuje da su Wachowski (kao ključni kreatori serije) u priču i pomenutu misteriju inkorporirali i podosta upadljivih i za priču prilično relevantnih queer motiva. Naime, ako je takvo prebrojavanje uopšte i potrebno, Sense8 može da se pohvali sa jednim gej parom i jednim lezbejskim koji čini jedna transrodna žena (koju glumi transrodna glumica, što i nije preterano važno). Srećom po čitaoce Optimista i sve ostale koji iz ovih ili onih ponuda brižljivo barem mentalno knjiže svaku pojavu queer motiva u televizijskoj i serijskoj ponudi više lige, pomenute stavke u Sense8 nisu odraz nekakve falš aktivističke i liberalne egzotike, nego čine važan deo suštine priče ove serije pa i same njene posebnosti u okviru ponude. Šta više, šesta epizoda donosi i poduži i nadahnuto i vizuelno superiorno u delo sprovedeni segment transkontinentalnog i transcedental-

Televizija u carstvu čula

Sense8 i Empire

54

www.optimist.rs

Piše: Zoran Janković

nog grupnog seksa u svim rodno-polnim kombinacijama. A što je daleko važnije, pomenuta scena (koja bi negde drugde bila tek teško zamisliva ekstravaganca) ovde ni najmanje ne štrči; naprotiv, ona čini integralni deo priče o prožimanju fatumski na isti kolosek usmerenih duša. Sloboda je , to je ovde posve evidentno, u značajnoj meri osvojena tokom ove premijerne sezone, te je već sada krajnje zanimljivo čime će Wachowski i družba dopuniti i začiniti drugu sezonu, koja je koliko pre par sedmica i zvanično aminovana.

S druge strane, serija Empire (Carstvo) iz radionice Leeja Danielsa, počestog pretendenta na pobedu u kasnozimskim trkama na Oskara, gotovo u potpunosti svoje izvorište ali ishodište pronalazi u umivenoj i znalački zakamufliranoj treš-estetici. Pojednostavljeno rečeno, Empire može se ukratko pojasniti kao krajnje efektan i izrazito sočan i neodoljiv derivat onoga što nešto stariji pamte kao baštinu suparničkih serijala Dinastija i Dalas, ali sada izmeštenih u svet mogula hip-hop muzičke industrije. Sve je tu – mnogoljudna a zakrvljena porodica, stari dugovi i tajne koje naprosto moraju da isplivaju, pregršt opasnosti spolja, brzopotezna karakterizacija na loše i... lošije likove, hrpa preokreta, munjevitih i domišljatih dijaloških razmena, gostujućih veličina, šareni hiperdizajn i dovoljno odlika onog čuvenog duha vremena.

Ako po strani ipak ostavimo krunski i najuspelije postavljen lik osvetnice Cookie (u briljantnom tumačenju Taraji P. Henson), koja će, kanda, godinama još ogromnoj većini biti prva i najdraža asocijacija na viđeno i doživljeno u slučaju serije Empire, ovaj megauspešni TV rad (reč je o ubedljivo najgledanijoj novoj dramskoj seriji u SAD u minuloj TV sezoni) zasigurno će ostati upamćen i po dovoljno hrabrom uvođenju motiva homoseksualnosti u univerzum hiphopa. Verovatno su svi upoznati u kojoj meri su homoseksualnost i muško-muška ljubav tabuizirani u hip-hop svetu, te Empire, dakako, uz sva ograničenja serije koja ipak biva plasirana u udarnim termiima onoga što se u SAD naziva basic TV, zaista donosi dašak tihe ali osetne i dovoljno snažne revolucije kroz lik sina homoseksualca, pevačko-producentske zvezde u povoju, koji na sve to insistira da javno obznani svoju orijentaciju, uprkos svim mogućim negativnim pa i kobnim posledicama i po sebe i po porodicu mu, ali i imperiju naglašenu u naslovu ove serije. Naravno, u prikazu ovog kraka priče Empire ne ide se dalje od koketnih razgovora, nešto strastvenijih poljubaca i zagrljaja, ali valja pozdraviti spremnost autora da se bez uočljivijeg kalkulanstva upuste u polemiku na temu duboko uvreženog tabua.

I tako, na uzorku dva gorepomenuta, da naglasimo na bis, uspešna rada, ushićeni se mogu odvažiti i put zaključka da se televizija (u ovom ili onom svom sadašnjem obliku) u poslednjih par meseci pokazala ne samo kao uobičajeni prozor u svet nego kao prozor u bolji svet, svet po meri slobode kao ipak mere svih stvari oko nas. Što kažu u našim krajevima – keep up the good work!!!! Kad vas molimo.

Vodič kroz gej Srbiju

55

P OPTIMIST Muzika

itao sam skoro jednu grupu mladih gej ljudi da mi kažu šta za njih predstavlja muzika. Najčešći odgovor je bio da je to ono uz šta se igra.

Kao neko ko se bavi muzikom ostao sam malo začuđen odgovorom, ali nakon što sam malo razmislio shvatio sam zašto on ne bi bio nimalo sporan ni čudan mladim ljudima današnjice.

Da, uz muziku se igra, ali ona ima jednu mnogo važniju kulturološku funkciju.

One je vid umetnosti i medij kroz koji umetnik vrši ekspresiju, te komunicira sa publikom. Kao takva je, recimo, izuzetno pogodna da se kroz nju iskaže nezadovoljstvo i samo kao takva može da ima nekakvu dublju vrednost.

Istorija popularne muzike tekla je naizmeničnim smenjivanjem dvaju faza - fazom bunta i fazom muzike za igranje. Početkom 20. veka od strane urbanih Afroamerikanaca rodio se stil koji je od strane konzervativaca iz ruralnih sredina oštro kritikovan, te okarakterisan kao "đavolja muzika".

Kao takav je vrlo brzo postao sinonim za bunt protiv konzervativizma. U pitanju je džez. Ovaj stil i dan danas ima epitet stila visokog umetničkog kvaliteta, pre svega zbog improvizacijske virtuoznosti velikog broja muzičara koji su se njime bavili, te velikom veštinom istih u komponovanju i aranžiranju.

Džez fazu polako je nasledila faza svinga koji je bio oblik džez muzike koja je komponovana prevashodno za igranje, pa možemo da je nazovemo prvom dens fazom u istoriji popularne muzike. U ovoj fazi ističe se Kol Porter, kompozitor inspirisan muzičkim teatrom koji je komponovao neke od najlepših pesama ove faze. Takođe je zapamćen i kao prvi veliki gej muzičar.

Kao novi oblik muzike za igranje 50-ih godina javlja se rokenrol, ali on vrlo brzo prerasta u novu buntovničku fazu i globalni fenomen. Iako gej tematika nije prominentna u ovom stilu, kao jedna od njegovih najvećih zvezda izdiže se jedan izuzetno talentovan muzičar i šoumen homoseksualne orijentacije - Fredi Merkjuri, pevač rokenrol benda Kvin. I za života i nakon smrti (umro je od posledica HIV infekcije) biva slavljen, ali pre svega od heteroseksualaca i ljubitelja rok i hevi metal muzike. Iako izaziva određeno divljenje pripadnika gej zajednice, to je pre svega zahvaljujući stilu života i ekscentričnosti koja ga je krasila, jer sama muzika koju je stvarao, kao ni rokenrol generalno, nikada nisu bili slavljeni od strane gej populacije.

56

www.optimist.rs

Iako je rokenrol ostao vrlo popularan i tokom sedamdesetih godina, najviše u obliku progresivnog roka, uporedo sa njim veliku pažnju izaziva stil nastao iz fanka, kao novi dens stil koji je obeležio deceniju i u njoj postao apsolutno dominantan. To je disko. Obeležila ga je ljubavna tematika i tekstovi o igranju, a sa njim se prvi put javlja jednostavni, skoro primitivni, ritmički šablon koji postaje norma za svu dens muziku produciranu ikada posle njega - takozvani "four on the floor".

Kako se desio nakon Stounvolske revolucije, disko biva prvi stil koji se direktno vezuje za gej kulturu.

Ogromne kritike prema hedonističkim tendencijama diska kulminirale su u takozvanom "Disco Demolition Night" kada je 1979. na jednoj fudbalskoj utakmici u Čikagu spaljeno više hiljada disko ploča.

Među pedeset hiljada prisutnih učesnika bilo je pojedinaca koji su izražavali mržnju i homofobiju, ali glavni razlog događaja je bilo nezadovoljstvo zbog dominacije hedonističke i kič disko kulture u medijima. Posle ovog događaja disko naglo gubi na popularnosti.

Još jedan urbani stil počinje da biva zapažen negde u ovo vreme. Nastao od strance crnačke populacije iz geta Južnog Bronksa u Njujorku hip-hop osvaja svet više zbog spremnosti ljudi da uvaže umetničke tendencije crnačke populacije nego zbog muzičkog kvaliteta samog stila. Iako urban, ovaj stil je trpeo kritike zbog otvorene mizoginije i homofobije u tekstovima, te promovisanju mačističkih principa. No i pored toga gej populacija kasnije prihvata hip-hopom insirisanu pop muziku pre svega zbog etiketa modernosti i urbanosti koje je krase. Danas su Niki Minaž, Igi Azalea i Azilia Benks među omiljenim zvezdama gej omladine.

Pobuna koje je usledila krajem sedamdesetih, zamiranjem disko ere, došla je sa pankom i njime inspirisanim nju vejvom, a nastavila se i devedesetih kroz grandž i alternativni rok. Najuspešniji bend ovog perioda je bila Nirvana čiji je frontmen Kurt Kobejn često nazivan glasnogovornikom generacije. Kobejn, čije je nezadovoljstvo kulminiralo samoubistvom, bio je neko ko se vrlo često i vrlo javno zalagao za prava gej populacije, par godina pre same Madone. Ipak, gej kultura nikada nije Kurta, Nirvanu ni alternativni rok prihvatila kao deo svog identiteta, pa je i ova pobuna prošla bez interesovanja gej populacije koja je prigrlila dens zvezdu Madonu, jednu od najuspešnijih proizvoda pop kulture, za svoju ikonu.

Madonom inspirisane mlade pevačice donele su novu eksploziju muzike za igranje čiji akcenat nije bio na muzičkoj ekspresiji, ali zahvalju-

jući pornografizaciji scene koja biva interpretirana kao liberalna struja u mejnstrim muzici uzimaju primat pre svega kod mlade publike i gej populacije. Pored Kristine Agilere i Dženifer Lopez najveće iznenađenje doneo je neslućeni uspeh albuma prvenca jako mlade Amerikanke vrlo skromnih vokalnih sposobnosti - Britni Spirs. Upliv elektronske dens muzike kojoj je vrata mejnstrima otvorila Madona singlovima "Vogue" i "Deeper and Deeper" sada već biva evidentan i elektronska dens muzika vrlo brzo postaje apsolutno dominantan stil u mejnstrimu što jeste i dan danas. Zbog toga mejnstrim muzika više nego ikada biva slavljena i od gej populacije koji kao svoje zvezde vide Lejdi Gagu, Keti Peri, Bijonse, Rijanu, Dejvida Getu, Avićija... Kao i raniji muzički pravci, i elektronska dens muzika i njome obojen pop trpe velike kritike. Zamera joj se što je hedonistička, što nije potrebno naročito umeće niti veština da bi se njome bavilo, što nema nikakav sociološki ni kulturološki značaj. Te kritike izazivaju burne reakcije njenih pobornika među kojima je i gej populacija. Često čujemo i taj argument da je i džez kritikovan kao "đavolja muzika", pa i rokenrol. Ono što se pritom previđa je činjenica da su džez kritikovali mahom neuki, konzervativni ljudi iz ruralnih sredina što nije slučaj sa elektronskom dens muzikom koju uglavnom kritikuju muzičari i muzički osvešćeni ljudi koji razumeju da se muzičari sve više povlače sa scene ostavljajući prostor di džejevima koji poseduju vrlo siromašno poznavanje melodije, harmonije i metrike, što jeste jedan od razloga što velika količina muzike danas zvuči jako slično. Za dens muziku se, čak, greškom vezuje nekakva liberalnost jer je moderna i uglavnom je slušaju mladi ljudi, dok se, zapravo, radi o najkonzervativnijem muzičkom stilu u istoriji popularne muzike, jer se više nego bilo koji drugi stil pridržava ustaljenih normi kompozicije i strukture muzičkog aranžmana koji su takvi kakvi jesu još od njenog nastanka s kraja sedamdesetih godina. Osvrnuću se na jedan skoriji događaj. Farel Viliams je zbog plagiranja pesme Marvina Geja platio kaznu od sedam i po miliona dolara jer je u svojoj "Blurred Lines" koristio ritmičke motive iz pomenute, iako bismo prema kriterijumima koji su korišćeni u procesu slobodno mogli da kažemo da je svaka elektronska dens pesma ikad producirana u stvari plagijat pesme "I Feel Love" Done Samer koju je 1977. producirao Đorđo Moroder.

Gej muzički

Hedonizam Piše: Dušan Pupaque Još jedan kuriozitet je i situacija da iako danas gej umetnika u mejnstrim muzici ima više nego ikada, ekstremno mali broj njih se bavi muzikom koja nije dens i njime inspirisan pop, pa čak neznatan broj onih koji se bave drugim žanrovima uopšte i nemaju podršku gej populacije. Tako imamo višestruko nagrađivanog Rufusa Veinrajta koji čak trpi veliku kritiku od strane gej populacije zbog objektivne konstatacije da nema njihovu podršku jer gej ljudi imaju loš muzički ukus. Takođe, Antoni Hegarti, trans umetnik, pijanist i vokalni solista poznat po izuzetnoj ekspresivnosti u vokalnoj interpretaciji, dobitnih mnogih nagrada, pa i nagrade za album godine 2005. za album "I Am a Bird Now", u gej krugovima ne izaziva naročitu pažnju, te ostaje slavljen mahom od ljubitelja kvalitetne muzike. Od njega su u LGBT populaciji neuporedivo popularniji RuPaul i Adore Delano koji se bave bubblegum dance žanrom.

Iz svega ovoga stiče se utisak da iako je gej populacija u nezavidnom položaju u društvu i konstantno diskriminisana i ugnjetavana, gej kultura je uvek bila više hedonistička nego subverzivna. Barem se tako da zaključiti iz njenog odnosa prema popularnoj muzici. A da li je i zašto to tako ostavljam vama na razmišljanje.

Vodič kroz gej Srbiju

57

P

OPTIMIST Književnost

jer Lemetr je francuski pisac i scenarista rođen 1951. godine u Parizu. Godinama je predavao francusku i američku književnost, a knjige je pisao gotovo tajno. Njegov prvi roman „Brižljivo odrađen posao“ su prvobitno odbila dvadeset i dva izdavača da bi po konačnom objavljivanju u svojoj 55. godini Lemetr za njega dobio nagradu za najbolji prvi roman u Francuskoj.

Pjer Lemetr je bio poznat uglavnom ljubiteljima trilera (i srpska publika ga je prvo upoznala kao pisca nagrađivanog trilera „Aleks“) koje je pisao sve dok 2013. godine nije dobio najveću književnu nagradu u Francuskoj „Gonkur“ za svoj roman „Doviđenja, tamo gore“ kada ga je šira publika i upoznala.

Radnja romana „Doviđenja, tamo gore“ započinje sa poslednjim danima Prvog svetskog rata, tokom primirja koje će vremenom prerasti u mir. Vojnici negde na zapadnom frontu, poučeni ranijim iskustvima, prosto odbijaju da poveruju u solidnost ovog primirja bojeći se da ih optimizam, kao što je tokom četvorogodišnje epopeje već imao običaj da uradi, ne ubije. „Umreti poslednji, to je kao umreti prvi, nema ničeg glupljeg.“ Jedini koji se ne raduje miru jeste poručnik Anri Pradel, karijerista od zanata i pripadnik osiromašenog plemstva, koji još uvek nije stigao da se istakne i profitira nekim unapređenjem i odlikovanjem u Velikom ratu. Pradel svoju veliku šansu vidi u koti 113 jer smatra da bi njenim osvajanjem dobio priznanje koje zaslužuje. Zato, pucajući u leđa svojih izvidnika, iscenira nemački napad da bi mogao da organizuje kontraofanzivu. Međutim ovu podlost otkriva redov Alber Majar koji zbog toga postaje Pradelova meta zatrpan u rupi od granate tokom juriša. Majara iz zemlje spasava drugi vojnik Eduar Perikur. Na žalost „rat nije bio ništa drugo do ogromna lutrija sa pravim mecima“ i Eduar dobija metak u nogu i „šrapnel veliki kao tanjir za supu“ koji mu odnosi celu donju vilicu,

jezik i gornju usnu. „Rat je prava blagodet za trgovinu, čak i kada se završi.“ Nakon završetka rata Francuska je mesecima pokušavala da pet miliona vojnika vrati sa ratišta tako da dok su se Eduar i Alber vratili u Pariz Anri Pradel je kupovinom i prodajom vojnih zaliha već uspeo da stekne određeni kapital.

On planira da zaradi i na milion mrtvih vojnika koji su sahranjeni širom zapadnog fronta. Država je odlučila da ih premesti na vojna groblja, a taj posao je poverila pohlepnom Pradelu. On kupuje mrtvačke sanduke najlošijeg kvaliteta i, da bi profitirao, dugačke 130 cm. Leševe vojnika njegovi radnici sakate i lome da bi ih smestili u tako male sanduke, a pošto su plaćeni po komadu, oni u sanduke trpaju i zemlju ili leševe nemačkih vojnika. Leševima čak vade i zube da bi ih prodali zubnim ordinacijama. „Novine su nam obećale slavoluke, a gomilaju nas na otvorenom, da nas šibaju vetrovi.“

Doviđenja, tamo gore

Tri posleratna profitera

58

www.optimist.rs

Piše: M. Aranđelović

Sa druge strane, Eduar i Alber, bukvalno gladuju zaboravljeni od strane svih i moraju da se snalaze kako umeju. Eduar ne želi da se vrati kući, iako mu je otac jedan od najbogatijih ljudi u Francuskoj, već zahvaljujući svom prijatelju izrežira sopstvenu smrt.

Naime i pre Velikog rata Eduar i njegov otac su bili u permanentnom još Većem ratu.

Ovaj rat je bio na više frontova. Prvi front je bio između oca malograđanina, bankara, berzanskog mešetara, i sina umetnika, slikara, boni-

vana, veseljaka. Drugi front je onaj između oca i sina, krutog i konzervativnog oca i sina homoseksualca, koji vrcka kukovima, smeje se kao žena i voli da se šminka i oblači žensku odeću.

Gospodin Perikur je u jednom trenutku počinjao da prihvata sina umetnika jer je shvatio da i od slikarstva čovek može da se obogati, ali nikada nije bio spreman da prihvati sina homoseksualca.

Pjer Lemetr kaže kako je ovaj konflikt, na žalost, vanvremenski, „problem svakog vremena“. Lemetr smatra da bismo pogrešili ako bismo verovali da nas je savremena epoha zaštitila od posledica homofobije. U intervjuu za Politiku poručuje kako nas delovanje i diskurs savremene desnice svakodnevno podsećaju na ovo. „Po završetku tog rata neprijatelji su mogli da se pomire, osim što je jedan od njih bio mrtav. Čak je i mir postajao uzaludan.“ Kao osvetu svom ocu i društvu koje ih je posle rata odbacilo, Eduar je odlučio da objavi rat ratu i da to uradi u svom stilu. On zajedno sa Alberom organizuje prevaru kojom želi da ismeje i pljune na licemerni patriotizam koji ih okružuje. „Cela zemlja je bila zahvaćena komemorativnom strašću prema mrtvima, srazmerno njenoj odvratnosti prema preživelima.“ Iako je autor ovu knjigu pisao 2008. godine sa namerom da je objavi naredne, zbog greške kod izdavača svetlo dana je ugledala tek 2013. godine gotovo na stogodišnjicu izbijanja Prvog svetskog rata. Knjiga je doprinela da se Francuzi ponovo povežu sa svojom prošlošću, ali ne kroz velike bitke i datume, već kroz svu bedu koju, u životima malih ljudi, ostavlja Veliki rat. Roman „Doviđenja, tamo gore“ je priča o zemlji koja je sve svoje ljudske i privredne resurse usmerila na pobedu u ratu zbog čega je, iako pobednica, doživela privredni krah od koga se dugo vremena oporavljala.

Ova knjiga govori o ljudima koji su uz cveće ispraćani na ratište, a kada su bitke prestale niko više nije hteo da se bavi njima. Ovo je priča o lju-

dima koji su svoje traume morali da zadrže za sebe, a svoja unakažena lica i tela da zakopaju u mišijim rupama da ne bi kvarili idealizovanu sliku heroja koja je oslikavana u javnosti. Priča o ljudima čija je jedina krivica što su preživeli i sada su svojom pojavom podsećali ljude da rat nije samo slavan juriš za otadžbinu i herojska smrt, već je rat i ono kada ljudi nakon toga žive bez ruku i nogu od, nimalo slavnog, državnog socijalnog i zdravstvenog osiguranja.

Roman „Doviđenja, tamo gore“ je istovremeno i cinično mračan i, sa druge strane, razdragan. Autor je koristio svoja iskustva pisca trilera da bi, manje kroz stil, ali više kroz narativna sredstva preokrete, iskrivljene tragove, znakove, usporavanja, neizvesnost, vrhunac, iznenađenja, dijaloge, akcije… na najbolji način ispričao ovu, zapravo, savremenu priču.

Lemetr je knjigu “Doviđenja, tamo gore” adaptirao i za strip koji bi, ove jeseni, trebalo da izađe u Francuskoj.

Vodič kroz gej Srbiju

59

U OPTIMIST Zdravlje

mor, nesanica, sla- tomi ovog zdravstvenog problema. Mogu se jabost, glavobolja... viti jedan, dva ili više simptoma, kao što su: često su posledica pu- umor, opšta slabost, nesanica, glavobolja, vrtotovanja kada se za glavica, mučnina, gorušica, smanjenje apetita, kratko vreme prođe smanjenje koncentracije, mišićna slabost, loša više vremenskih zona. koordinacija pokreta... Posle nekog vremena orČasovnike uvek „na- ganizam se prilagođava na nove uslove i posteštelujte“ na aktuelno peno dolazi do balansiranja svih telesnih vreme. procesa i njihovog usaglašavanja sa novim okol„Džet leg“ (engl: nostima (faza resinhronizacije), što postepeno jet lag) je izraz koji oz- ukida simptome džet lega. Važno je prepoznati načava prolazan da se radi o prolaznim poremećajima koji ne zdravstveni poreme- zahtevaju terapiju, već samo vreme (i strpljenje), ćaj, koji se javlja kao odgovor organizma na re- koje je potrebno organizmu da ponovo uspomećenje ustaljenih fizioloških i bioloških stavi stanje ravnoteže. Smatra se da je potreban ritmova. Ispoljava se kod najvećeg broja ljudi na po jedan dan za normalizovanje ritma po svakoj putovanjima pri kojima se prolazi kroz tri ili više pređenoj vremenskoj zoni, a za putovanja, koja vremenskih zona do odredišta. Traje neko vreme uključuju prelazak više od šest vremenskih zona i nestaje bez posledica. U našem jeziku ne po- organizmu je potrebno dve nedelje da se potstoji odgovarajući izraz i pogrešno je nazivati ga puno stabilizuje i da ostvari potpunu adaptaciju „bolešću putovanja“ ili „bolešću letenja“, jer džet i, što je naročito važno za sportiste, punu formu leg nije bolest već prolazan poremećaj. i sportsku efikasnost.

Savremeni način života i poslovanja Pojava simptoma džet lega nije obakao i savremeni turizam zahtevaju i savremene vezan pratilac dugih letova. Dešava se kod najnačine putovanja. Razdaljine, koje su nekada većeg broja ljudi, koji pri putovanju avionom zahtevale višemesečne ili čak višegodišnje pohode, danas, zahvaljujući avionskom saobraćaju, prelazimo za nekoliko sati. Da li naša tela mogu tako Daleka putovanja čest uzrok prolaznih tegoba lako da prate tehnološki napredak? Da li postoje i koji su zdravstveni rizici kada u toku jednog dana pređemo nekoliko vremenskih zona?

ISTOK - ZAPAD Naša tela funkcionišu u određenim ritPiše: dr Olga Hadžić, movima kao uostalom i sve drugo u prirodi. To je naš unutrašnji, fino naštelovani sat, u odnosu na koga radi visoko organizovani mehanizam koga poznajemo kao svoje telo. „Unutrašnje vreme“ pređu više vremenskih zona, ali postoje i indivireguliše sve naše fiziološke i psihološke parame- dualne varijacije. Kod različitih ljudi je brzina pritre, kao što su npr. telesna temperatura, nivo lagođavanja različita, a kod nekih hormona u krvi, ciklus budnost - san, a svi oni su prilagođavanje prođe bez ikakvih zdravstvenih pod uticajem spoljašnjih faktora, naročito ci- neprijatnosti. klusa svetlost - tama. Kada se pri putovanju, u Iskustvo je pokazalo da se bolje podkratkom vremenskom periodu od nekoliko sati, nosi putovanje u pravcu istok - zapad, odnosno pređe više vremenskih zona, naši unutrašnji rit- lakše je prilagoditi se situaciji u kojoj se produmovi moraju da se prilagode novonastalim uslo- žava dan. Mlađe osobe se brže prilagođavaju od vima. Proces se odvija u dve faze. U prvoj fazi starijih, deca brže od odraslih. Ni struktura lično(faza desinhronizacije) javlja se niz nespecifičnih sti nije bez značaja. „Noćne ptice“ bolje podnose i različitih poremećaja, koji su i osnovni simp- putovanja na istok, dok se „dnevni tipovi“ lakše

Džet leg

60

www.optimist.rs

prilagode kad putuju na zapad. Što se pre izložimo sunčevoj svetlosti brže se uravnotežuje funkcionisanje organizma, ili drugačije rečeno, što pre uspostavimo uobičajeno ponašanje u dnevnim aktivnostima (ritam aktivnosti i odmora, ritam obroka, ritam budnosti i sna...), a u odnosu na lokalno vreme zone u koju smo sleteli, i svi naši unutrašnji ritmovi će se brže normalizovati, a neprijatnosti od džet lega smanjiti i nestati.

SVETLOST - SENKA Postoji nekoliko praktičnih uputstava putnicima kako da ubrzaju prilagođavanje svog unutrašnjeg sata i smanje ili izbegnu simptome džet lega: - Odmah po polasku na putovanje podesiti svoje ručne časovnike na aktuelno vreme vremenske zone u koju dolazite.

- Po prispeću na odredište, provesti nekoliko sati napolju, na dnevnom svetlu (naravno, ukoliko ste doputovali u toku dana, a najveći broj aviokompanija praktikuje dnevne letove), uz lagane šetnje, vežbe istezanja, plivanje i sl. Najbolje bi bilo da odmah pošto se smestite odete u jednosatnu šetnju.

- Prilagoditi odlazak na spavanje i vreme obroka ravnajući se prema novopodešenom (lokalnom) vremenu na ručnom časovniku, a u skladu sa uobičajenim navikama odlaska na spavanje i obedovanja.

- Planirajte obaveze (ako putujete poslom) za uveče, ukoliko putujete na istok, za ujutru, ukoliko putujete na zapad.

- Izbegavajte alkohol tokom leta, pogoršaće simptome džet lega kad sletite.

- Nekoliko dana pre puta pokušajte da imitirate ciklus budnost-san i ritam obedovanja u skladu sa tim kakvi će ovi ritmovi biti na odredištu.

- Nikako ne uzimajte lekove za spavanje da bi na odredištu uspostavili ritam spavanja. Ovakvi postupci samo će odložiti prilagođavanje.

- Nekoliko dana pre puta uključite u ishranu hranu bogatu triptofanom, kao što su ćuretina i mlečni proizvodi. Pomoći će da se vaš unutrašnji sat brže resinhronizuje.

U poslednjih nekoliko godina intenzivno se radi na izučavanju različitih supstanci, koje bi pomogle da se lakše podnesu ili ukinu neprijatni simptomi džet lega. Ove supstance su u medicini poznate kao hronobiotski lekovi, a trebalo bi da svojim dejstvom ubrzaju resinhronizaciju biološkog časovnika. Najpoznatiji je melatonin, čiji se efekti intenzivno proučavaju. Na zapadnom tržištu moguće je nabaviti i homeopatske preparate, koji olakšavaju neprijatne simptome, koji potiču od džet lega.

Jednog dana medicina i farmacija će naći efikasan način za prevenciju džet lega, do tada uživajte na dalekim putovanjima i ne gubite veru u sopstvena tela. Naš organizam je naoružan velikom sposobnošću prilagođavanja i jedino što mu je potrebno je malo vremena da uspostavi sopstveni ritam. Dajte mu to vreme!

MEDIGROUP Call centar: 011 40 40 100 www.medigroup.rs Vodič kroz gej Srbiju

61