Optimist 026 (oktobar 2015.)

Sadržaj 06....................................................Dve decenije Labrisa: Ponos i pesnice 10........................................................................................Gej izbeglica u Beogradu 12............................................Parada ponosa: Izbor za miss Skandala

Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011.

Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Urednik Lifestyle: Mladen Antonijević Priljeva Urednik UrbanLook: Srđan Šveljo Foto sa naslovne: Universal Music Saradnici: Tamara Skrozza, Nemanja Marinović, Zoran Janković, M. Aranđelović, Milica S, Jelena Ajdarević, Asja Lazarević, Ana Jakšić Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/gejoptimist Štampa: Newpress Magazin možete čitati i na:

Podrška:

14.....................Žena koja se usudila da kaže “Smrt kapitalizmu” 18................................Smrt kapitalizmu ili pokretu za emancipaciju 19............................................................Smrt kapitalizmu: Žena u crvenom 22................................................................................................Izgubjeni (gej) dečaci 24............................................................U poseti beogradu: Peter tatchell

26............................................................Šta se zaista desilo u Stonewallu 29................................Reditelj filma “Stonewall”: Roland Emmerich 32..................................................................................Modiranje: Urbanlook.info 36..........................................................................................Umetnost: Nikola Đukić 40.................Bez ljubavi prema sebi ne može se voleti niko drugi 42.......................................Lifestyle: Mezoterapija, Natura Siberica 44............................................................................................................Slobodna zona 46.......Bez modrica nema ozbiljne umetnosti: Stevan Filipović

Magazin prihvata nadležnost:

CIP ‐ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. ‐ God. 1, br. 1 (jun 2011)‐ . ‐ [S. l.] : Regionalni info centar, 2011‐ (Smederevo : Newpress). ‐ 21 cm Dvomesečno. ‐ Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217‐6756 = Optimist COBISS.SR‐ID 186184972

50..........................................Lazar u filmu “Pored mene”: Slaven DOšlo 52..............................................DC Comics VS Marvel: Strip homofobija 54............................................................Književnost: Evo ti sunce na dlanu 56.............................................Dostupan u više boja i ukusa: luke Black 58..............................................Beogradski festival igre: Complexions 60..............................................................................................................Hipertenzija 62..............................................................................................................LGBT Twitter

D

OPTIMIST SKrozza na Skroz

ogađa se često da nas život - hteli mi to ili ne - podseti gde smo i dokle smo zapravo stigli.

Samo sedam dana nakon Parade, koja je prošla u slavlju i veselju, uz začuđujuće malu količinu javno iskazane netolerancije, usred Beograda odigrao se napad kao prepisan s početka LGBT pokreta u Srbiji - napad ne iz prikrajka, s maskama na licu, već javno, da svi vide, reklo bi se "bez blama". Dragoslava Barzut i grupa njenih drugarica prebijene su na javnom mestu, u holivudskom stilu: osim povika "lezbijke, lezbijke!", kao da je u pitanju osmo čudo sveta, dosad neviđeno, napadači su iskazali takav stepen agresivnosti, da je konobarica bila prinuđena da devojke zaključa u toaletu do dolaska policije, kako bi im spasila život.

Da ironija bude još veća, sve to događa se u godini kada Labris obeležava dvadesetu godišnjicu postojanja. Nije, naravno, ovaj napad pokazatelj neuspeha Labrisa na polju borbe za lezbejska ljudska prava, ali je u svakom slučaju paradigma ne samo za položaj LGBT osoba u Srbiji, već i za sve ono što se događa u gej aktivizmu - ugodno ušuškanom u organizacije raznoraznih hepeninga, a opet nekako distanciranom od svojih "krajnjih korisnika" i njihovih vrlo konkretnih problema "na terenu".

Taj događaj takođe je podsetnik da je put do ostvarenja konačnih ciljeva još jako dug i da nismo ni blizu kraja.

6

www.optimist.rs

BEZ LAŽNE SKROMNOSTI Labris je zvanično počeo s radom 1995, između ostalog s telefonskom linijom za podršku ženama koje su se osećale izgubljeno u svom identitetu, ženama koje su trpele nasilje i uopšte ženama koje u to doba (doba pre interneta i društvenih mreža) nisu imale kome da se okrenu. Osim toga, bilo je tu tokom godina mnoštvo projekata i aktivnosti zahvaljujući kojima je ova organizacija - kako navodi dr Zorica Mršević, jedna od pionirki gej pokreta kod nas postala "mesto okupljanja lezbejske zajednice, ali i stalno mesto njene nade i ponosa".

Pomaka je bilo i u pravcu izgradnje društva u kojem se poštuju ljudska manjinska prava. Iako se iz današnje pozicije, a posebno u kontekstu gorepomenutog događaja, čini da većih pomaka zapravo nema, činjenica da se na formalnom planu mnogo učinilo.

"Tu Labris ima opravdanih razloga da ne bude skroman, jer je osim rada sa zajednicom, ogromnu energiju uložio u izmenu zakonske regulative i podzakonskih akata usklađujući ga sa evropskim standardima. Aktivistkinje Labrisa su bile uključene u izradu svih značajnijih nacionalnih strateških dokumenata, počev od strategije smanjenja nasilja nad ženama, strategije prevencije i zaštite od diskriminacije, preko strategije za poboljšanje položaja žena u Srbiji, kao i strategije za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva. Zajedno s drugim članicama koalicije, intenzivno se lobiralo na usvajanju zakona o zabrani diskriminacije, dok se danas radi na otvaranju diskusije o zakonskom rešenju koje će regulisati zajednicu života istopolno orijentisanih parova", kaže za "Optimist" Jovanka Todorović, projektna menadžerka Labrisa.

"Osim ovih zagovaračkih aktivnosti, na inicijativu Labrisa Srpsko lekarsko društvo je 2008. homoseksualnost skinulo sa liste bolesti i time uskladio spisak sa Svetskom zdravstvenom organizacijom. U oblasti zdravstva Labris ima još jedan značajan uspeh. Naime, 2006. godine, na inicijativu Labrisa, izmenjen je diskriminatorni upitnik za dobrovoljne davaoce krvi. Jedno od važnih dostignuća Labrisa jeste i organizovanje Parade ponosa, najpre 2001, a zatim i 2009. godine, i sa tim u vezi pokretanje jednog drugačijeg diskursa i takve inicijative za koju će se kasnije ispostaviti da je uzela najveći deo medijskog prostora i izazvala ubedljivo najveće interesovanje javnosti.

Izuzetno veliki broj ljudi priključio se kampanji "Stop diskriminaciji u udžbenicima", koju smo pokrenule nakon urađene detaljne analize 26 srednjoškolskih udžbenika, i tu možemo da budemo zadovoljne efektom koje je ovaj knjiški primer zagovaranja iznedrio. Potpuno zadovoljne ćemo biti tek kada se odštampaju udžbenici bez diskriminatornog sadržaja na koji smo ukazale".

Ističući da je dosta uspeha postignuto i na polju edukacije, Jovanka Todorović napominje da Labris više od deset godina organizuje redovne treninge sa zaposlenima u zdravstvenim centrima, policiji i medijima. Po njenim rečima, u postupanju policije se nakon treninga zapaža vidan napredak, sve je više prijava nasilja, kao i informacija o profesionalnom ponašanju policije u slučaju napada. Što se medija tiče, potpisnica ovih redova svedokinja je iz prve ruke svega što se uradilo. Iako na prvi pogled (kao i u drugim oblastima, uostalom), izgleda da nije mnogo toga učinjeno, trebalo bi se prisetiti medija od pre petnaestak godina. Primera radi, u to doba termin LGBT bio je potpuno nepoznat i neprihvatljiv novinarima i novinarkama, a silni su se kilometri prelazili i silni sati trošili na objašnjavanje zašto to "tako mora" i zašto je to ispravno i jedino moguće. Čast svim ostalim organizacijama, ali Labris je u tom smislu bio prva, a dugo je ostao i jedina organizacija koja se uopšte ozbiljnije bavila medijima.

RUPE NA PUTU Kada su u pitanju ciljevi koji nisu ostvareni, spisak nije toliko dugačak, ali su stavke na njemu izuzetno značajne, skoro pa presudne za život LGBT osoba u Srbiji. Između ostalog, tu je usvajanje zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, koji podrazumeva ne samo uključivanje očiglednih saveznika, već i rad na razbijanju predrasuda koje su po tom pitanju itekako prisutne kako u medijima, tako i među "običnim svetom".

Beograd, 1998.

Dve decenije Labrisa

Ponos i pesnice piše: Tamara SkrOzza

Upravo zbog toga, posao neće biti završen onog dana kada istopolne zajednice budu zakonski regulisane, već tek onda kada ljudi u takvim zajednicama budu mogli normalno da žive u svom okruženju. Napad na Dragoslavu Barzut, Predraga Azdejkovića i na niz drugih, javnosti nepoznatih gejeva, lezbejki i trans osoba, pokazuje da će upravo taj normalan život biti i najveći izazov. Ne samo za Labris, naravno.

U razgovoru za "Optimist", dr Zorica Mršević napominje da je pokret za lezbejska prava danas koncentrisan uglavnom u Beogradu i da bi to trebalo da se promeni: "Lezbejki ima i van Beograda, kao i onih koji bi da podrže Vodič kroz gej Srbiju

7

>>

OPTIMIST SKrozza na Skroz

Sastanak u Labrisu 2002. godine

lezbejska prava. Takve grupe su potrebne i u manjim sredinama. Nije naravno na Labrisu da organizaciono premrežava celu zemlju malim labrisima, ali ipak, možda se nije uspelo u tome da se bude pravi uzor i inspiracija vanbeogradskih inicijativa sličnog tipa. Mada se na tome, znam, dosta radilo, ima više pojedinki širom Srbije, ali eto ne i organizacija".

Probleme u ostvarivanju ovih ciljeva prave okolnosti u kojima Labris radi, ali - čini se - pomalo i "unutrašnji faktor". Stavljajući predrasude na prvo mesto prepreka, Jovanka Todorović ističe da je osim predrasuda jako važna i izuzetno loša ekonomska situacija "koja dovodi do toga da se ljudi fokusiraju samo na svoje probleme, koji su egzistencijalni, te na ljudska prava gledaju kao na nešto 'ekskluzivno'". Takođe, ona napominje i da bi "diskurs naših kolega aktivista trebalo da bude odgovorniji ukoliko smo na istom zadatku".

S druge strane, dr Mršević ističe i diskontinuitet unutar same organizacije. "Par godina radi jedna grupa, vodi Labris, udari svoj pečat, usmeri organizaciju u nekim pravcima u skladu sa svojim vizijama, podigne Labris na neki novi nivo, ali onda one odu, a novodošavše kao počinju neki svoj Labris od početka. To je možda ipak neka opšta boljka nevladinog sektora, ali uočavam je i kod Labrisa, i kod same sebe: jureći za svakodnevnim obavezama nemam nikakve veze sa Labrisom po par go-

8

www.optimist.rs

dina, pa kada ponovo dođem, otkrijem gomilu novih lica, oduševim se njihovom kreativnošću, energijom. Kada posle nove pauze ponovo dođem, onih više nema, ni jedne, a neke nove iznova otkrivaju dileme i opasnosti lezbejskog aktivizma, ličnog autovanja, pisanja i realizacije projekata, grupnu dinamiku". Štagod da su problemi i kakva god iskušenja tek očekivala Labris, nekoliko je stvari sasvim izvesno.

S jedne strane, urađeno je mnogo na formalno-pravnom polju, što je olakšalo život svim onim lezbejkama i uopšte LGBT osobama koje su svojevoljno ili sticajem okolnosti "ušle u sistem", bile prinuđene da traže pomoć ili - eto poželele da prošetaju Beogradom pod zastavom duginih boja.

Urađeno je mnogo i na afirmaciji samog Labrisa, koji je verovatno u široj javnost najpoznatija LGBT organizacija, iako nema "prepoznatljivo lice" - što je možda rezultat "diskontinuiteta" o kojem govori dr Mršević.

S druge strane, jedva su vidljivi pomaci u kontekstu javnog mnjenja: ispostavilo se, recimo, da je autovanje Marije Šerifović ili popularnost Elen Dedženeris na neki način zasenilo sve ono čime se Labris bavi. Sudbina je nevladinog sektora da u ovom ili onom trenutku ostaje u senci popularne kulture, i to zapravo i nije tako strašno, ali sve lezbejke ipak nisu ni Marija, ni Elen: one žive s daleko manje novca i podrške, s

daleko više problema i prepreka koje moraju da pređu, a vrlo često i bez ikakve volje da stanu pod zastavu Labrisa ili bilo koje druge LGBT organizacije. Šta ćemo sa njima? I kako se njima uopšte može pomoći u još uvek prilično zatucanoj Srbiji, u stalnoj ekonomskoj i političkoj krizi, koja doprinosi nasilju i predrasudama?

(PRAVI) POČECI Iako je 2015. zaista formalna dvadesetogodišnjica postojanja Labrisa, dr Zorica Mršević napominje da pravi "rođendan" ipak nije 1995. Ona za "Optimist" podseća na početke pokreta i put koji je Labris prošao pre nego što je formalno "rođen": "Na pitanje o datumima najbolje je odgovoriti kroz pitanje/paralelu - kada je nama rođendan? Onda kada smo došli na svet, odnosno kada nas je rodila majka, ili onda kada smo upisani u matičnu knjigu rođenih?

Labris je organizacija koja je nastala izdvajanjem ženske grupe iz Arkadije, kao prvobitne zajedničke organizacije žena i muškaraca za LGBT prava, koja je počela sa radom krajem osamdesetih godina. Početkom devedesetih, bila sam svedokinja sve većih razlika između muških članova Arkadije i žena koje su došle iz feminističkog pokreta, po sve većem broju pitanja - od dnevnih prioriteta, do pogleda na nacionalizam, pacifizam, ratna zbivanja, raspad Jugoslavije. Sve češće su '92, '93 ili '94. godine, sastanci petkom uveče, iako još uvek otvoreni i za muškare, bili samo ženski susreti sa aktivnostima radioničkog tipa, preuzetog iz feminističkog pokreta.

Razdvajanje je bilo sve neminovnije, ali se to svakako nije desilo preko noći, niti u jednom određenom momentu. Na tome se radilo u periodu dugom par godina, uz mnogo dilema, nedoumica, različitih pogleda. U tom periodu, diskutovali smo razna organizaciona pitanja, između ostalih i naziv te planirane, buduće, samo ženske organizacije, i među predlozima postojalo je i ime Labris. Moram da priznam da sam se tada zalagala za pogrešnu opciju, koja na sreću nije prihvaćena, a to je da nam ostane ime Arkadija. Smatrala sam da mi ne idemo nikuda, da nastavljamo sa onim što smo radile u kontinuitetu bez prekida, da osta-

Na ta i na silna druga pitanja koja se tiču praktičnog LGBT života, moraće što pre, što jedinstvenije i što konkretnije da odgovaraju kako labrisice, tako i sve njihove kolege aktivisti.

Da ne bismo i neku sledeću prigodnu godišnjicu dočekali uz pesničenja u kafani i tenkove na ulicama.

Zorica Mršević

jemo kao jezgro nove organizacije sa svim iskustvima i postignućima Arkadije, a oni koji idu, treba i da smišljaju novo ime ako hoće.

Ipak, 1995. godine, jedna grupa žena je prelomila i odlučila se za jednu od predlaganih opcija tj. da se ta već uveliko postojeća organizacija nazove Labris, a nešto kasnije uspela je i registracija Labrisa kao nevladine organizacije. Labris je dakle nastajao kroz razvitak lezbejskog aktivizma, formirao se postepeno, profilisao ideološki i programski početkom devedesetih. Zbog toga je najtačnije da se ove 2015. proslavlja 25-ogodišnjica lezbejskog aktivizma. A radi kompromisa sa onima koje misle da je lezbejski aktivizam nastao pre 20 godina tj. baš onda kada su one došle, predlažem da proslavljamo „20 plus“ godina lezbejskog aktivizma, da ne oduzimamo same sebi 5 godina, jer je to naše vreme dragocenog iskustva, koje povrh toga i nije samo naše da bismo ga se olako i bezrazložno odrekle".

Vodič kroz gej Srbiju

9

B OPTIMIST Društvo

eograd, na Grindru još jedna privatna poruka, poput mnogih drugih. Lica nema, izvajano telo, izgleda super. Ljubazan i direktan. I naravno hajde da se upoznamo. Stiže ubrzo.

Stvarno izgleda super. Iz nekog mediteranskog predela je...

A onda izleće istina. On je iz Iraka, prošao je Grčku , posetio nekoliko usputnih ostrva, ne može da me ugosti jer sa nekoliko prijatelja deli sobicu. Putuje i ovde je na samo nekoliko dana.

Gde dalje, nejasno je…

Odjednom u mojoj hotelskoj sobi imam glavni naslov za sve evropske dnevne novine. On je izbeglica koji beži od rata u Iraku. Putovao je brodom, preko Grčke je prešao i evo ga baš ovde u Beogradu gde se ulogovao preko svoje pretplatne kartice, na internet, i našao je Grindr. Ti naslovi iz novina su nešto što priču o izbeglicama od nas drži podaleko, ti imigranti, te izbeglice, ti beskućnici, te grupacije, ti paraziti.

Svi ti ˝oni˝ a koji su daleko sada su kroz njega tu i sada.

Moj gost započinje da priča. To čini polako i njegov engleski je spor, nesiguran, ali jasan. On je gej, očima se smeje, ali je sam. On zna ljude sa kojima putuje ali ih ne poznaje. On je samo deo te grupacije sa kojom zajedno putuje i ništa više. U sobi je sa puno drugih muškaraca, uglavnom mladih koji putuju dalje poput njega. Ali ta soba nije hostel i oni na smenu spavaju u krevetima. Ovo je veoma čista, sirova, nimalo prijatna strana biti izbeglica, bez posla, bez države, imigrant koji traži posao, neko mesto da

10

www.optimist.rs

naziva domom a gde bi mogao da započne novi život. Želim da mu postavim još toliko pitanja iako to izgleda kao napad na njegovu privatnost i guranje nosa u njegov život, ali on priča i sam. Ostavio je Irak, nije želeo da ode, ali njegovih roditelja više nema i on nema zašto da ostane . Rođak mu je pomogao da se ukrca na brod od Turske ka Grčkoj i da odatle dođe ovde.

On nema destinaciju, to je samo neka sledeća država. On ne zna gde dalje niti kada – on čeka, nije ni sam siguran na šta, ali to je sigurno ili da mu neko da prevoz do negde kolima, ili da nađe mesta u autobusu, vozu… To sigurno neće biti avionsko mesto. U suprotnom on će ostati zaglavljen, negde, bez države, i jedva živeći iz dana u dan. Jedan osmeh, zagrljaj i on odlazi.

Posledice ratova su prošli kroz moju sobu. Ostao sam u sobi tužan. A moj irački prijatelj? Da li će doći do sledeće zemlje i onda do sledeće zemlje? Da li će naći posao, stvoriti novi život i postati osoba koju zaslužuje da bude? Ne znam!

Nekoliko puta sam bio da posetim izbeglice u Beogradu. Svaki put sam imao drugačiji doživljaj i sve to osećao na drugačiji način.

Ono što sam video iznenadilo me je. Ono što sam video me je informisalo još više. Ono što ovde pišem bazirano je na mojim sopstvenim viđenjima, kontaktu sa tim ljudima, i mojim razgovorima sa njima.

Srbija je napravila mesta mnogim izbeglicama. Sve u svemu to je poplava ljudi.

Mnogi od njih stvarno beže od rata i konflikta i sreo sam mnoge Sirijce, Egipćane, Eritrejce, Iračane, Avganistance. Ali ovo je dijaspora Bliskog Istoka koja traži bolji život, slobodan od tiranije, napada, straha, opresije. Svi pitaju odakle toliko

mladih ljudi. I to su sve mladi ljudi u rasponu od 13 do 35 godina rekao bih. Saznao sam da je novac da pobegnu iz tih ratnih područja sakupljan od strane njihovih porodica i da su bili prisiljeni da pobegnu jer su oni viđeni kao najbolja šansa da nađu posao i zarađuju da sebi sagrade dom. Oni su pre svega oni koji treba da povuku svoje porodice sa sobom i da nađu dom za žene i decu koji će ih potom pratiti. Neki od njih su već sve izgubili i sami su na svetu. Neki od njih pak imaju porodice raštrkane širom sveta. Neki postavljaju pitanje zašto oni ne ostaju u svojim zemljama da se bore? Istina je da su ih njihove familije preklinjale da odu iz svojih država i da nađu negde neko mesto u svetu gde će im biti dozvoljeno da budu ono što jesu. Šatori su omogućeni od strane stanovnika Srbije i vojske Srbije. Šator se deli sa saputnicima i najmanje je četvoro na jedan šator. Ljudi su nagurani u male prostore. NVO i ljudi gledaju da sakupe hranu za izbeglice, tu je uvek zdravstveni tim i ambulantna kola da pruže pomoć i provere zdravstveno stanje izbeglica. Voda na fontani teče i tu su postavljeni prenosivi toaleti. Ovi ljudi nisu bačeni negde na periferije grada već se nalaze upravo tu u samom centru, odmah pored autobuske i železničke stanice. Ali je stanje depresivno jer ništa nije čisto kao što može da bude, ali ja se nisam osećao uplašenim dok sam hodao kroz gužvu ljudi i pričao sa njima. Ono što je problematično je to koliko ovi mladi ljudi ne vide pravac. Nervozni su, ne pričaju slobodno, njihov osećaj poverenja u druge je razbijen. Svi su tu zajedno samo zato što su prisiljeni da budu zajedno u ovom pokušaju bekstva od zla.

Ne bih imao hrabrosti da se otisnem na put na koji su oni pošli osim ukoliko bih bio prisiljen strahom i to ogromnim strahom ili pak ogromnom potrebom. Ne želim nikome da živi onako kako oni žive. Oni ne znaju i nisu sigurni gde idu, niti znaju šta ih čeka u životu i mnogi već gube nadu, čak više ni ne haju, iskreno govoreći. No, ono što je pozitivno u svemu tome je to što je srpska vlada koja nije poznata po osećaju razumevanja za druge, ispala jako fer i odlično kontrolisala ovu situaciju pružajući pomoć za sve ove ljude.

Pitam se da li bi ostali ljudi na zapadu učinili ono što je srpska vlada učinila, jer znam kako bismo mi u Velikoj Britaniji računali odmah troškove kupovine šatora, postavljanja toaleta, zdravstvenu podršku i kako bi se svi žalili na stanje u kampovima umesto da razumemo potrebe tih ljudi, tih izbeglica, traume kroz koje prolaze i problem da vide budućnost koju bi trebalo da imaju.

Balkanske zemlje nemaju ni malo dobar ekonomski status, pronalaženje posla u tim zemljama nije lako i dok Srbija zna da nije još u Evropskoj uniji, to je ambicija mnogih ljudi ovde.

www.gaystarnews.com

Gej izbeglica u Beogradu piše: Ed Fordham Da li su oni izbeglice ili imigranti?

Pitam se koga je pa briga za to pored svih problema na tom Bliskom Istoku i u Africi sa kojima se ti ljudi susreću. I za sve one koji kažu da su oni trebali da ostanu u svojim zemljama da se bore, kažem da krenu sa mnom da vide stanje tamo i da krenu sa mnom da upoznaju te izbeglice.

Dosta toga sam video posmatrajući ovih nekoliko dana i toliko puta sam se isplakao da mi je suviše da verujem u gluposti koje tabloidne novine pišu o ovim ljudima. Ako vam se samo žali na talase izbeglica i na to što znači za vas, pokušajte da razumete njihovu priču. I pitajte se da li biste vi svog sina pustili da prolazi kroz ove muke kako bi našao bolju budućnost za vašu familiju i vašu budućnost!

Autor je aktivista Liberalnih demokrata u Velikoj Britaniji i LGBT aktivista

Vodič kroz gej Srbiju

11

B OPTIMIST Cockfight

raćo i sestre pederi, kao i ostali, desio nam se još jedan Prajd. Bilo je prelepo videti sve vas iz Niša, Majdanpeka, Kragujevca, Leskovca, Novog Sada, Subotice, Raške, Kosovske Mitrovice, Vardara i Triglava kako ste se okupili u našoj prestonici na vodi da proslavite ovaj najveći praznik u nas pedera. Sjaj vaših radosnih lica i razmahanih rukica nisu uspeli da pomrače ni bataljoni specijalaca, a zvuci Madone su nadjačali zvuke helikoptera i oklopnih vozila. Kulturna i druga dostignuća koja su predstavljena tokom Prajda, učinila su da javnost Srbije zanemi od siline doprinosa koje mi pederi dajemo našem društvu. Ali ništa nije bilo ni za prineti kao reke vas koji su u šarenilu ispunile centralne ulice našeg glavnog grada. Vas čak deset hiljada je pokazalo našim sugrađanima da nismo sline, već ljudi od krvi i mesa, hrabri i spremni da gradimo ovo društvo zajedno i ravnopravnom. Suza-suzu-stiže.

Mada lično moram priznati da mi je omiljeni događaj tokom Nedelje ponosa bio izbor za Miss skandala. Verujem da su svi pederi upoznati sa ovim događajem usled nezapamćene posete Nedelji ponosa, ali za vas troje-četvoro (znamo vam i imena) koji niste bili, dozvolite da vas uputim, te da vam prenesem utiske.

Naime, svake godine Prajd organizuje izbor za Miss skandal kao andergraund alternativu patrijarhalnim modelima, gde sintetički i namerno prouzrokuje par sranja i neprijatnih situacija kako bi se ušuškani pederi Srbije, kojima teče med i mleko iz dupeta, zapitali ko koga ovde jebe, te na taj način preispitali fašističko-patrijarhalne obrasce koje su porobili naše društvo i jedina su prepreka Prajdu da se vine u nebesa.

Prvi od ovih simulacija skandala bio je logo Parade ili Parade ponosa ili Parade ponosa Beograd ili Belgrejd Prajda ili kako god. U pitanju je ovogodišnje vizuelno rešenje koje na sebi kao centralnu temu koristi takoz-

12

www.optimist.rs

vani Đilasov most ispod koga piše Beograd Prajd i to barbika fontom. Ovo je zaista brilijantno i nadasve subverzivno rešenje, kao nekakva čast našem čuvenom i velikom gradonačelniku Đilasu. Za one koji su zaboravili, izgradnju Đilasovog mosta je pratila proporcionalno jednaka kontroverza koja sada prati Beograd na vodi. Prisetimo se, ugovor o izgradnji mosta nije bio dostupan, pa je ocenjen kao štetan, pa je bilo problema sa zemljištem, urbanizmom, planom regulacije i naravno cenom mosta koja je po mišljenju mnogih višestruko veća nego što to realno treba da bude, a to je sve urađeno od kredita koji danas otplaćujemo mi građani i to za most koji se jedva koristi. Takođe, baš ovaj most je zaštitno lice mandata našeg prethodnog gradonačelnika poznatog po svojim homofobičnim izjavama a koga su naši dragi aktivisti za ljudska prava nazvali Đitler, kao kovanicu od Đilas-Hitler. Ali građanska Srbija je velika pa ume da prašta. #kućaljubavi Inače, ove godine nije bilo jedno, već dva idejna rešenja! Drugo idejno rešenje na sebi oslikava čuvenu pesnicu kao simbol pokreta Otpor, samo nadograđenu duginim bojama. #wtf!? Inače ovo je u potpunosti u duhu našeg civilnog društva koje se tripuje da je opozicija, ali nikad neće prerasti u opoziciono politički pokret. #hrabrost #odgovornost Druga simulacija se desila tokom prvog dana tj. otvaranja Nedelje ponosa kada je ni manje ni više nego porno glumac otvorio Prajd. Prajd je želeo da na ovaj način razbije sve seksualne stereotipe koje naše društvo ima prema LGBT ljudima. Jer kako bolje razbiti seksualne stereotipe neko uzeti oličenje negativnih seksualnih stereotipa da ti otvori Nedelju ponosa. #nobelovkomitet

Treća simulacija skandala se ogleda u moći LGBT zajednici tako što će naša nepopupromo spotu za Paradu ponosa. Gde se neke larnost postati samo pepeo nošen na vetromedve ribe, valjda lezbejke, gledaju polu uplašeno, tini Biljčetove nepopularnosti. #NASA Potom je Prajd vrlo lukavo simulirao polu napaljeno i po malo psihotično kao i neka dva tipe, valjda gejevi, pa onda kao svi stoje za- skandal koje uperen protiv trans osobe kada je jedno i gledaju te ozbiljno u crno belom for- izjavio da problemi trans osoba nisu isti kao i matu, bez teksta i sa nekom armagedon LGB osoba tako da je normalno što se ovi izdvamuzičkom pozadinom. Prajd je ovde znao da će jaju. LGBT zajednica to može priuštiti posto samo oni vredni i izbrani moći da razumeju ovaj imamo podršku armije od 10 hiljada gejeva i lezkoncept jer parada je skup manjine, a ne bre bejki koji su tog dana izašli na ulice. #sparta #JK Poslednji u nizu simuliranih skandala proste većine, dok će umetnički proizvod koji kipće iz ovog spota ošamutiti protivnike Prajda u cilju opštenarodne zabave i renomiranog izbora za Miss skandala odigrao se tokom same kao nekakav bojni otrov. #oskar2016 Činjenicu šetnje kada su poda su u toku Nedejedini paraderi dolje ponosa prikazibacivali nekolicini vani piratski filmovi učesnika koji su se Parada ponosa 2015. bez prava na prikaogrnuli gej zastazivanje ne bih spovom sa Davidominjao jer svako od vom zvezdom, te nas ima barem osetili antisemiti100GB piratskih filzam na svojoj koži mova i serija na u toj „tolerantnoj“ kompu, te ne bih da gomili. Prajd je morališem. #torznao da ako zadorent bije podršku Kurte Moja omii Murte, a ne LGBT piše: Petao20cm ljena simulacija građana da će tako skandala je kada su potpuno zavodeza kumu Parade poniti Prajd efemernosa izabrali ni nim sporečkanjem manje ni više nego osobu koja uživa veću nepo- malih grupa te će biti lakše da se održati ovaj pularnosti od Prajda, Amerike i Demokratske skup. #pojasgaze Tokom govora u okviru Prajd šetnje, stranke zajedno, a to je naša čuvena, nagrađivana spisateljica, aktivistkinja, opozicionarka, jedna od govornica je uzviknula „Smrt kapitalprofesorka i naravno LGBT ikona Biljana Bilja izmu“, a tada su prisutni libertarijanci počeli da Biljče Srbljanović. Prajd je znao da će uzimanjem padaju u nesvest kao zrele kruške. Potom su izjedna od najnepopularnijih ličnosti iz Srbije po- dali saopštenje kako se kunu da neće više učestvovati na Prajdu te da su smrtno uvređeni napadom na njihovu religiju. #donaldtramp Sve čestitke Prajdu koji je još jednom dokazao da je neverovatno talentovan u organizaciji slavlja, vašara i drugih zabavnih formata holivudskog kvaliteta. #trademark Svoje glasove za Miss skandala možete slati na sekretarijat@parada.rs #izbornakomisija

Izbor za Miss skandala

Vodič kroz gej Srbiju

13

N OPTIMIST Intervju

akon prošlogodišnje Parade ponosa svi su govorili o prebijanju gospodina brata od strane žandarmerije, a nakon ovogodišnje svi pričaju o govoru na Terazijama u okviru kog se čulo „Smrt kapitalizmu“.

Mnogi su se pitali ko je ona i kako se usuđuje, te smo imali želju da vas upoznamo sa tom hrabrom ženom i aktivistkinjom.

Koliko dugo si aktivistkinja Žena u crnom i šta nam možeš reći o svom aktivizmu?

Aktivistkinja ŽuC-a sam od 1999. godine kada je stvaranje Mreže Žena u crnom Srbije ušlo u drugu godinu širenja. Miloševićeva era je bila razbila društvene i javne prostore, medijske komunikacije, što je otežavalo formiranje opozicije, odnosno, njenu masovnost, a isto tako, to je otežavalo i razvoj civilnog društva. Svih tih prethodnih godina, informacije o Ženama u crnom, o radu feministkinja (koje su bile koncentrisane u Beogradu), dobijala sam od drugarice Ljubinke Ivezić Trše, moje sugrađanke, i predratne feministkinje koja se silom prilika vratila u Vrbas, gde sam i ja živela. Njoj je informacije slala Lepa Mlađenović, i tako sam, u periodu 1993 – 1999. godina, zahvaljujući Lepi i Trši, feminističkoj solidarnosti Beograđanki sa nama zarobljenim po periferijama, bila upoznata sa pokretom. Inače, drugaricu Lepu, kojoj toliko dugujem, lično sam upoznala tek 2001. godine.

O mom aktivizmu mogu reći da je on, na jedan način, puka inercija.

Odrasla sam, vaspitavana i obrazovana do kraja srednje škole unutar SFRJ. Dakle, marksizam je bio obavezan predmet kroz četiri godine srednjeg obrazovanja, roditelji su mi bili marksisti, pretkinje i preci učesnici NOB-a, aktivisti i aktivistkinje ilegalne Komunističke partije Jugosla-

14

www.optimist.rs

vije u Kraljevini. Tako, može se reći da sam bila indoktrinirana sa svih strana, ali ni danas ne vidim mogućnost drugačijeg mišljenja i delovanja. Marksistička teorija se upravo (i) po tome razlikuje od drugih izama – ona traži angažovanost. Misao koja razume uzorke nepravde (a ne samo da konstatuje postojanje nepravde), nužno povlači za sobom aktivizam, ukidanje uzroka nepravde.

Zašto je imidž Žena u crnom u javnosti tako loš? Žene u crnom imaju “loš imidž” jer izlazimo iz nacionalnog konsenzusa podsećajući da je država Srbija izrasla na zločinu, i da zapravo ne postoji način da nacionalna država nastane bez zločina, kao i da je pojam (etničkog) naroda takođe samo maska iza koje se krije zločinački poduhvat klase na vlasti. Time se narušavamo idiličnu sliku svih nacionalista o narodu - žrtvi, da li onih koji su smešteno na krajnjoj desnici, do onih koji su smešteni na centru.

Istovremeno, levica nam zamera da smo previše “liberalne”, i ja verujem da ljudi mogu da steknu takav utisak, ukoliko znaju o nama samo iz medija. Međutim, mislim da politički rad zahteva prilično pipavosti ako želite da stvarate pokret, a ne uski krug ljudi posvećenika koji se međusobno tapšu po ramenima, što je česta praksa. I da se razumemo, niko nije izuzet iz tog opisa, pa ni ja, ni moje drugarice i drugovi. Ipak mislim da su upravo Žene u crnom najviše uspele da urade na širenju pokreta, zahvaljujući baš Staši Zajović koja, kada se pokrene pitanje “... sa kim mi to sve sarađujemo, i da li nam to baš treba...”, uvek odgovara sa: “ Zar ti sumnjaš u svoja uverenja? Da li su ona toliko labava da ih neko može očas

Govor na Terazijama

posla izmeniti?” gubljenje za kapitalizam. Dakle, neće moći. Ali To je uvek lekovit odgovor, uostalom, Lenjin je se gej osobe mogu uklopiti u porno industriju, kao preporuku aktivistima i aktivistkinjama kako na primer. Isto tako, zakonski okviri koji u posleda se bore protiv crkve naveo da koriste Pola dnjoj deceniji legalizuju gej odnose, zapravo su Holbaha i njegovo “Razgolićeno hrišćanstvo”. posledica prepoznavanja gej osoba kao potroHolbah nije bio marksista. Stvarnost je složenija šača, a ne kao ljudi. od teorije.

Elem, jako je lako, iz ove nelagode, stvarati neZašto Žene u crnom podržavaju Paradu prijatelje od gej osoba, i verovatno će ta borba ponosa i LGBT pokret? trajati najduže, jer je i ta opresija najdublja.

Kapitalizam je zaoštrio klasne odnose do krajTvoj govor na Paradi ponosa izazvao je njih granica, a onda mu je bilo potrebno razbinegodovanje pojedinih ambasadora i lijanje klase koju eksploatiše. Tome služe (i) berala u publici. Kako ti tumačiš da je politike identiteta – ideologizacija polova, seRoza Luksemburg toliko skandalozna ksualnosti, rase, vere... šta god vam padne na 2015. godine? pamet, da se podeli, zaključa u fioke primerene Prvo moram da se izvinim svima što sam, greknjigovodstvenom umu kapitalizma i da nad škom, verovatno usled treme, na skupu rekla “ nama tako lakše upravlja, i smanji mogućnost Roza Luksmeburg” a istina je da su to delovi govora Klare Cetkin jedinstvenog otiz 1932. godine, pora i borbe. Kako pred Rajhstagom. smo mi politička orNadala sam se da ganizacija oslonjena Ko je žena koja se usudila da kaže niko neće primetiti i izrasla na idejama “Smrt kapitalizmu” na Paradi ponosa?! grešku. Drugarica levice, solidarnost Marijana Stojčić sa svim grupama me je tešila rečima koje je stvorio sam da je to zbog toga kapitalizam kao obšto nam je “Roza jekt eksploatacije, bliža”, no kako bilo, mržnje, razdora, za još jednom upunas je izuzetno Razgovarao: Predrag Azdejković ćujem izvinjenje. važna. Patrijarhalna Komunizam je bio matrica, koju kapita“bauk nad Evrolizam koristi kada je u krizi (a stalno je u krizi, ruku na srce) se obru- pom” i u XIX veku, i u XX veku, i danas je. Komušava na žene i gej osobe, onda kada izgubi nizam, sve dok postoji kapitalizam, biće spoljne neprijatelje (druge narode, nacije, druge “skandalozan” za kapitaliste i one koji im služe, vere, mada naravno, ne zauvek, uvek ih i vraća). a to je ta čuvena parazitska srednja klasa koja se A pritisak na ove “unutrašnje neprijatelje” je uvek danas, u Srbiji (a i šire), stvara iz redova državne teži, intenzivniji, i sofisticiraniji jer patrijarhalna uprave, javnih preduzeća i raznih menadžera u matrica, u obrušavanju i na žene i na gej osobe, tužnim ostacima privrede. Međutim, ja se operiše sa seksualnošću, tom najdubljom nela- iskreno nadam da vrlo brzo, komunizam neće godom svakog čoveka. Ta nelagoda je pratila biti samo “skandalozan” i da neće proizvoditi celu ljudsku istoriju, a sa kapitalizmom seksual- samo “iju, iju...ccc! Sram vas bilo!” reakciju, već nost postaje prokažena jer ne donosi profit; i šta da će (opet) postati smrtno ozbiljna pretnja sada ljudi imaju da uživaju u seksu, a nikog ovom nepravednom poretku koji proizvodi nema da premeri i naplati to uživanje?! To je samo patnju za sedam milijardi ljudi. užas za kapitalizam. Pri tom, hetero par je ok, jer Da li je „Smrt kapitalizmu“ slično „Smrt fašipak proizvodi buduću radnu snagu, ali mora izmu“? nekako da plati uživanje u seksu – i tako imamo To je isto. Podsetiću da je upravo III Internaciomonstruozno veliku (u smislu prihoda) porno in- nala, 1923. godine, a kroz referat Klare Cetkin, dustriju, supstitut za seks. Sa druge strane, gej objasnila vezu fašizma sa krupnim kapitalom. par ništa ne proizvodi, čak ni decu... užasno dan- Sve građanske partije, organizacije su ćutale,

Marija Perković

Vodič kroz gej Srbiju

15

>>

OPTIMIST Intervju dok nacistička Nemačka nije pregazila celu Evropu. Građanska misao je fašizam i nacizam promišljala tek nakon njihovog sloma, tek nakon otkrića užasnih zločina koje je fašizam organizovao i sproveo. Građanski pisci, filozofi, organizacije se šlepaju na antifašizamu, i jeste činjenica da bez širokog otpora, Drugi svetski rat bi možda imao drugačiji ishod. Međutim, fašizam je moguć samo u kapitalizmu, i nije nikakva njegova devijacija, istorijsko iskakanje. Fašizam je logična konsekvenca kapitalizma, njegovo pravo lice, lice bez maske, njegov zgrušan oblik, takoreći. Čovek je ništa, profit je sve.

Da li se situacija u Srbiji kad su u pitanju ljudska prava poboljšava?

Postoji veliki problem u promišljanju ljudskih prava. Ona se uglavnom, i u Srbiji i u svetu, svode na politička prava i građanska prava, dakle, onaj set prava koji se tiče srednje klase, pre svega. Pominjanje bazičnih prava (ekonomskih, pre svega) ne ulazi u taj svet, jer uostalom, sa time se i napušta udobnost građanskog aktivizma, i prelazi se na klasnu borbu.

Dakle, u situaciji kada ljudi ne mogu da ostvare pravo na rad, pravo na obrazovanje, pravo da dobiju platu od koje mogu da žive, pravo na lečenje, i u situaciju kada se ta prava sve više urušavaju usled mera štednje, zar se zaista može govoriti o poboljšanju bilo kakvih ljudskih prava? Recimo da noćas bude donet zakon o istopolnim brakovima, kako ću ga ja sutra uživati sa svojom partnerkom kada nemamo para da platimo taksu kod matičara?

Kapitalizam nas tako zamajava donošenjem zakona koja uređuju neka prava, a oduzima nam pravo na život. Dakle, ja mogu da imam politička prava, čak i da vičem “smrt kapitalizmu” nasred Terazija u Beogradu. Država se neće mnogo potresti oko toga. Međutim, kada sam sa drugaricama i drugovima, pokušala da zaštitim bivše radnice i radnike odavno nepostojećeg preduzeća “Ratko Mitrović” na Novom Beogradu, tačnije, njihovo pravo da ostanu u barakama na zemljištu koje je, vrag će znati kako, neki tajkun dobio u vlasništvo, država me je uhapsila. Dirnuli smo u svetinju kapitalizma – privatno vlasništvo.

Dakle, sloboda govora je zagarantovana, pravo na okupljanje, pravo na proteste... ili su bar prilično zagarantovana. Kapitalizam samo političku emancipaciju vidi kao emancipaciju. Ljudsku emancipaciju, koja nadi-

16

www.optimist.rs

lazi političko društvo (buržoasko društvo) naravno, nikada neće, niti može ukalkulisati, jer bi morao da se odrekne svojih ekonomskih temelja. Žene u crnom ne odustaju od svog aktivizma već godinama. Odakle energija?

Aktivizam Žena u crnom je zasnovan na razumevanju, znanju, iz kojih je izrasla politička angažovanost. Kada vas ne vode samo emocije, već jasno prepoznavanje uzroka i posledica, onda ni “energija” ne može da nestane... Ono što znaš, znaš, i samo produbljuješ znanje, a to znanje te obavezuje na angažman.

Da li se Ženama u crnom priključuju mladi ljudi i koliko mladi mogu da razumeju ratove devedesetih i nacionalizam, naročito oni koji tada nisu ni bili rođeni?

U jednom trenutku, tačnije u nekoliko godina, u ŽuC-u je bilo mnogo mladih osoba. To je period od pada Miloševića pa do 2007, 2008. godine.

Međutim, teška ekonomska situacija mislim da je kumovala osipanju... praznog stomaka, i u situaciji sve intenzivnije eksploatacije, teško je naći vreme za aktivizam. Ipak, ista ta situacija je pokrenula organizovanje mladih u druge, radikalnije grupe, što je jako dobro, jer ŽuC, iako oslonjene na levičarske ideje, svakako nije radikalna levica. Ovo govorim o situaciji u Beogradu.

Istovremeno, Mreža Žena u crnom Srbije ima, po Srbiji, daleko više mladih osoba, pre svega mladih žena koje su aktivne.

Imam utisak da postoji nerazumevanje, ili odsustvo zanimanja za pitanje nacionalizma i ratova devedesetih. Ipak, mi ostajemo pri stavovima da je problem nacionalizma živ sve dok postoji buržoaska država, jer upravo nacija nju i legitimiše.

I da to pitanje neće moći biti skinuto sa dnevnog reda. Isto tako, pitanje rata, ili u širem smislu, pitanje militarizma, neće moći biti skinuto sa dnevnog reda, jer je militarizam ključan za opstanak kapitalističkog načina proizvodnje.

Da li smo propustili šansu za suočavanje s prošlošću i pomirenje, ili smo problem gurnuli pod tepih?

Nacionalne države ne mogu ni imati šansu za suočavanje sa prošlošću i pomirenje, to se protivi njihovom postojanju, ideologiji na kojoj počivaju. U tom smislu, ovakva država Srbija, nije ni imala šansu, niti je želela šansu, a shodno tome – nije je ni propustila. Mi smo, Žene u crnom, gurale prst u oko državi, kako bi rekla

Marija Perković (Medija centar)

Staša Zajović, “naš zadatak je da državu stalno uznemiravamo”, svesne da nacionalna država ne može drugačije, ali ni mi ne možemo drugačije.

Istovremeno, za nas je bilo daleko važnije da se bavimo društvom, a ne državom... da tamo gde su pokidani odnosi poverenja, da ih iznova gradimo, da gradimo drugačiju zajednicu od one koje elite žele. Zato smo stalno bile aktivne na terenu, u celoj regiji, u celoj bivšoj SFRJ, učeći od žena i muškaraca, povezujući Majke Srebrenice sa majkama iz Vukovara i majkama iz Srbije čiji su sinovi nasilno mobilisani, ili ubijeni dok su služili vojni rok u “mirnodopskom periodu” nakon rušenja Miloševića. Učile od žena sa Kosova, od žena u Tetovu koje su svedočile onaj kratki rat u Makedoniji za koji se odgovorni prave da nije postojao.

I sve ove godine, razvrgavajući mit o ratovima devedesetih, zajedno sa svim tim ženama, obelodanjivale pravu prirodu rata – pljačka društvene imovine, rušenje socijalističke države, uništenje radničke klase, osiromašenje stanovništva. Uz ogromne žrtve rata, uz nebrojene ratne zločine.

Koliko vidite poveznicu između nacionalizma i homofobije?

To su sve varijacije na temu “kako razbiti mogućnost stvaranja jedinstvenog fronta prezrenih na svetu”. Elem, kao i kada sam ranije govorila kako kapitalizam koristi patrijarhalnu matricu, a pa-

trijarhalna matrica operiše sa seksualnošću, ta ista, patrijarhalna matrica je ukalkulisana i u nacionalizam, koji je još jedan mehanizam kapitalizma. Ukalkulisana je i u militarizam. Svi ti izmi su akademski termini, nužni da se detaljno analizira stvarnost (a nekad su tek posledica kapitalističke podele rada u akademskom svetu, pa umesto dubokog uvida, prave dodatnu zbrku), a u stvarnosti su isprepletani fenomeni, koji nas grupno, i frontalno zasipaju. Da parafraziram druga Zeku – kada me na protestu fizički napadne desničar, zaista mi je u tom trenutku nebitno da li je on nacista ili fašista, da li je ispravnije da mu se obratim sa “fašosidni elementu” umesto direktno sa “fašisto”, jer neki tvrde da je to ispravnije, da li je seksista, ili je “samo” homofob.

On je sve to, bez sumnje.

Bolnije je pitanje prisutnost homofobije među drugaricama i drugovima. Tu naravno, niko neće javno izneti takav stav, on će se prepoznati u, tako da kažem, lakom sklanjanju od tog pitanja, menjanu teme, ili zauzetošću kada se zahteva konkretan solidarni čin. To govori koliko je homofobija duboko utkana u naša bića, koliko je nužno osloboditi ljudsku seksualnost ispod naslaga patrijarhalnih normi i građanskog licemerja. Koliko je revolucija nužna da bi Čovek, onaj “kako to gordo zvuči” kako je napisao Maksim Gorki, mogao konačno da stupi na scenu.

Valjda je Maksim Gorki?!

Vodič kroz gej Srbiju

17

N OPTIMIST Mišljenja

a ovogodišnjoj Paradi Ovo sam već javno rekla obraćajući se ponosa mnogima je direktno organizatorima jer je neophodno da se najveći utisak ostavio ograde od ovakvih izjava i izvine što su dopustili centralni govor na da se pod njihovom kontrolom šalju takve pokom je pored citiranja ruke. Ne verujem da je Parada ponosa događaj militantne levičarke, na kom je poželjno slati bilo kakve poruke mržKlare Cetkin, poru- nje, a ponajmanje one koje se ne tiču rodno-sečena i "smrt kapital- ksualnog aspekta ugrožene manjine. izmu". Jedino što je Parada ponosa je za najširu javnost tog dana umrlo jeste ceo LGBTTIQ pokret i kada oni nešto kažu to se podrška brojnih uče- pripisuje većini, hteli ne hteli. Iz tog razloga misnika. slim da nije dopustivo propagiranje partikularBilo je teško progutati priču o zvanič- nih interesa i ličnih ideologija kada govore u ime noj neutralnosti organizacije i ideološkom plu- većine koju predstavljaju. ralizmu članova OO Parade ponosa, čak i pre Kako kaže profesorka sociologije, nekih godinu dana kada sam moderirajući tri- Nada Sekulić: “Kontrola javnog prostora je jedan binu "Ideologija LGBT pokreta u Srbiji" pitala Bo- od najvažnijih mehanizama uspostavljanja vlabana Stojanović koju ideologiju zastupa sti. Protesni marš sufražetkinja tokom Blatnjanjegova organizacija. Sada gutanje ne dolazi u vog marša sastojao se u ženskom osvajanju obzir. javnih mesta i ulica Londona rezervisanih za muVeliki je problem nedvosmisleno po- škarce. Uspostavljanje kontrole nad društvenim državanje nasilnog (ili bilo koje verzije) socijal- prostorom vrši funkciju redistribucije, proširenja izma od strane organizacije Parada ponosa. ili održanja moći u društvu. Od makro-socijalOvde ne postoji potreba za ulaženje u raspravu nog do mikro-socijalnog nivoa vezanog za najo tome da li su u pravu levičari, liberali ili neki intimnije privatno okruženje, organizacija treći. Prosto je loš potez koristiti bilo kakav socijalnog prostora reflektuje i istovremeno isključujući diskurs kada težiš da predstavljaš in- uspostavlja odnose moći u društvu, kako na terese celokupne zajednice ljudi. Upravo je prak- simboličnom nivou, tako i kroz posebne protikovanje isključujućih diskursa OO Parade storne režime koji privileguju ili povlašćuju ljude ponosa dovelo do organizovanja kontraprotesta na osnovu rase, klase, roda i kulturnih ili nekih transseksualnih i transrodnih osoba, a zahvalju- drugih svojstava.” jući ovom govoru i izostanku izvinjenja uspeli su Dakle, funkcija parade je prilično da uvrede i izgube podršku još jedne grupe jasna. Međutim, kako me drugovi levičari ne bi ljudi. shvatili pogrešno moram da naglasim da svi Ja mogu samouvereno tvrditi da je levo orijentisani članovi LGBTTIQ populacije bilo koji liberal dobio mikrofon na paradi ne imaju puno pravo da nose i mašu svojim ideobiste čuli: “Smrt socijalizmu!” (a nije teško iz loškim obeležjima na paradi. Treba da slavimo mora empirije izabrati društveno-istorijski kontekst za opravdanje takve poruke na gej paradi). Poenta parade je osvajanje javnog prostora marginalizoSmrt kapitalizmu ili ujedinjenom pokretu vane društvene grupe koja iako heterogena ima konkretne zajedničke interese. Za sve ostalo postoje blogovi, tribine, debate... Da stvar bude gora, na otvoreno negodovanje velikog dela publike, članice Žena u crnom su im poručile da: “Ne treba da postoje”. piše: Ana JakŠić Stvarno mora biti jezivo kad odeš na gej paradu i osetiš se marginalizovano i isključeno.

za emancipaciju

18

www.optimist.rs

mogućnost da se ljudi različitih svetonazora ujedinjuju u borbi za ukidanje institucionalizovane diskriminacije i nasilja nad seksualnim i rodnim manjinama. Naravno da ne treba da budu nevidljivi. Ono što je izazvalo negativne reakcije jeste korišćenje pozicije moći OO Parade ponosa da šalju ideološke poruke koje ne deli cela zajednica u ime cele zajednice. Jednostavno, priče o idealnom državnom i ekonomskom uređenju nemaju šta da traže na Prajd stejdžu.

Trenutno najveći problem u ovoj situaciji jeste krajnje bezobrazan stav koji OO Parade ponosa zauzima, a to je ignorisanje kritike.

Nažalost, ne mogu reći da sam zbog toga izne-

nađena, pošto nije prvi, drugi, šesti put da praktikuju ovu strategiju. Već dugo je očigledan kontinuitet opadanja legitimiteta Organizacionog odbora Parade ponosa, zato ne treba u narednim godinama da nas začudi i opadanje podrške paradi. Ne treba da čudi kada svake godine bude sve više frakcija koje umesto da se zajedno bore za jednakost kritikuju jedni druge i LGBTTIQ zajednicu u javnosti predstavljaju kao nekoherentnu masu ideološkog sektašenja bez konkretnih ciljeva. Kako ne bih završila na krajnje pesimističnoj noti, izraziću nadu da će se organizatori parade uozbiljiti i korigovati način na koji su se do sada suočavali sa kritikama.

septembru se održala je još jedna Parada ponosa. Međutim, ovog puta akcenat nije bio na tome šta se dešavalo sa druge strane policijskih kordona koji su nas okruživali, već na nemirima u okviru samog Prajda.

U septembru svake godine imamo tu nesreću da prisustvujemo ili učestvujemo u raspravama sa homofobičnim ljudima koji se bune protiv održavanja parade, ali ovogodišnja parada nije izazvala toliko diskusija o tome treba li ona uopšte da postoji, već kakva treba da bude. Na Prajdu, finansiranom od strane zapadnih zemalja i održanom uz pomoć državnog represivnog aparata – policije, jednom broju učesnika i učesnica zasmetao je govor aktivistkinje Žena u crnom.

Kamion koji je predvodio povorku zastao je na Terazijama, ne bi li Marija Perković održala govor posvećen antifašizmu. Sve je počelo očekivano i, moram priznati, jako dosadno i arhaično, ljudi su tapšali na neka opšta mesta o kojima je pričala, ali onda je samom negativnom reakcijom koju je izazvao, njen govor (dodatno) dobio na vrednosti. Marija je pomenula kapitalizam u negativnom kontekstu, odredivši ga kao jedan od uzroka homofobije. Iz povorke su se odjednom začuli povici negodovanja zbog

izgovorenih reči, najčešće “ua”. To kao da je dodatno motivisalo oduševljene levičare i levičarke da tapšu i glasno uzvikuju “ua liberali”. Ljudi koje inače zajedno viđamo na nekim žurkama ili diskusijama su se sad međusobno svađali, vikali jedni drugima u lice, kolutali očima ili tapšali, otvoreno time prikazujući kog su ideološkog opredeljenja. Jasno je da je Prajd oduvek bio poprište ideoloških borbi, međutim ovaj put ta borba se dogodila iznutra.

Nakon što se Prajd završio, društvene mreže su bile pune statusa koji su odobravali ili negodovali zbog govora koji je na Terazijama treštao kroz zvučnike. Ljudi su se žalili kako je jedan, po njihovom mišljenju, ideološki neutralan događaj ukaljan Marijinim rečima protiv kapitalizma. Organizatori i organizatorke su pozivani na odgovornost, osuđivano je nametanje mišljenja od strane predstavnice Žena u crnom i levičarsko “preuzimanje” Prajda, koji navodno treba da bude za sve nas, kakva god naša ideološka uverenja bila.

U

Smrt kapitalizmu ili

Žena u crvenom piše: Asja Lazarević >> Vodič kroz gej Srbiju

19

OPTIMIST Mišljenja

Možemo reći da postoje dve grupe ljudi koji su se bunili protiv gorepomenutog govora. Jednoj grupi pripadaju oni koji gaje iluziju da je Parada ponosa ideološki neutralan događaj, ove godine preuzet od strane levičara i levičarki koji su time narušili njenu neutralnost i širinu. Prajd na koji dolaze domaći zvaničnici i zvaničnice kako bi ih, isto prisutni, strani zvaničnici i zvaničnice potapšali po ramenu i pohvalili njihovu toleranciju, dok ih sve zajedno sa šakom LGBTIQ ljudi čuvaju velike policijske snage - ne samo da nije neutralan događaj, već je izrazito liberalski. Nakon Prajda, ti isti zvaničnici i zvaničnice otići će na kafu, odlučiti o veličini novih rezova u budžetu i o sektoru čiji će radnici i radnice osetiti mere štednje, dok ćemo mi otići kući zadovoljni što smo prisustvovali jednom neutralnom događaju, a potom možda dobiti poziv šefa ili šefice koji će reći da smo otpušteni.

Neki iz ove grupe će dobaciti komentare (na tragu onih genijalnih argumenata kako neko ne može ujedno da nosi najki patike i da bude levičar ili levičarka) da je licemerno pljuvati kapitalizam na događaju finansiranom od strane država sa najrazvijenijim kapitalizmom, valjda ne shvatajući da iako se možda može zamisliti život van sistema (npr. Tarzan), naše borbe protiv ili za sistem moraju se dešavati unutar njega samog da bi imale efekta. Jedno od negodovanja koje se čulo je bilo i “Ovo je Prajd!”, u smislu – “smaračice, prekini da pričaš o antifašizmu i antikapitalizmu, pričaj o gejevima”. Potpuno očekivana intervencija jednog, verovatno politički neosvešćenog dela povorke, koji ne prepoznaje vezu između različitih vidova opresije koje mi svi

20

www.optimist.rs

trpimo ili ne trpimo.

Drugu grupu čine liberali i liberalke koji i te kako shvataju da ovaj događaj nije neutralan, i koji su nakon prve naznake politike koja im ne odgovara poručili da više neće prisustvovati Paradi. Ono što je ovde iznenađujuće, a možda i ne, koliko su njihovi postupci zapravo neliberalni. Jedan, po svim osnovama liberalski, događaj na kome Biljana Srbljanović počinje svoj govor sa “građani i građanke”, mogao je da postane još liberalniji govorom protiv kapitalizma. Umesto da prepoznaju šansu da se pokažu kao tolerantni i liberalni pojedinci kojima ne smeta sloboda govora i jedna, pre svega, ponuda nečeg drugačijeg (valjda su u ovom momentu zaboravili koliko je konkurencija vredna za tržište), oni su brže bolje poručili da ih više nećemo sretati na Prajdu. Ne samo da su propustili šansu da sam govor protiv kapitalizma utvrdi taj isti kapitalizam i liberalizam, liberali i liberalke su najavom da neće doći sledeće godine, bez borbe prepustili paradu nama koji želimo da je menjamo iz korena, a koji ćemo biti tamo i sledeće, i svake naredne godine ne bismo li to postigli.

Onima, koji očito ne poznaju istoriju LGBTIQ pokreta, koji su najavili svoj nedolazak i koje obliva nezadovoljstvo zbog iluzije da su levičari i levičarke “preoteli” Prajd, može se samo poručiti da ćemo zapravo pokušati to da uradimo i da vratimo Prajd u onaj okvir u kom mu cilj nije borba za već privilegovane, već adresiranje problema svih potlačenih – a za to vreme, liberali i liberalke neka budu samo dovoljno daleko.

I

OPTIMIST Osmatračnica

Iz nekog možda i ne čudnog razloga gej osobe imaju neverovatnu potrebu da reprodukuju konzervativne matrice. Pri tom ne mislim isključivo na težnju za sklapanjem braka, usvajanjem dece i zarobljavanja u monogamni heteronormativ (ko voli nek izvoli), već i mnoge druge stvari izvan striktno gej konteksta, a koje se sa njim prepliću.

Na primer, sindrom Petra Pana. Čim muškarac (u ovom slučaju gej muškarac, ali ne i ekskluzivno) dođe u određene godine, uglavnom 25+, polako mu se nameće kompletna promena životnog stila, normativ da se „uozbilji“, da je prošlo vreme ludih žurki i seks dejtova i da treba da pruži primer mladim naraštajima. Zapravo, nameće se koncept starenja sličan konceptu koji se nameće heteroseksualnim muškarcima, u suprotnom se etiketira sindromom Petra Pana. Ovaj višestruko problematično definisan sindrom koji je 1983. godine odredio Dan Kiley (a koji prati „Vendi dilema“ koja se bavi ženama koje su u vezi sa izgubljenim dečacima) nikada nije prepoznat od strane SZO kao psihološki poremećaj, ali bez obzira na to postao je plodan koncept za eksploatisanje u svim mogućim i nemogućim kontekstima.

Osnovno značenje je: sindrom koji opisuje muškarce koji su detinjasti u vezama, nesposobni da se nose sa odgovornošću i u stalnoj potrazi za zadovoljstvima. Neki spoj Petra Pana i Dorijana Greja, otprilike.

U ovom određenju i čitavom definisanju sindroma ima plodnih mesta, međutim ono što je najviše zaživelo je upravo ono najproblematičnije – „muškarci koji žele da ostanu dečaci, umesto da postanu očevi“ kao osnov za etiketiranje ovim sindromom. Na taj način se diskredituju svi muškarci kojima veza nije prioritet, a reprodukuje heteronormativna patrijarhalna matrica po kojoj svim muškarcima vrhunski ideal mora biti očinstvo i porodica. Ovo se naravno objašnjava time da su ovi muškarci kao dečaci i mladi momci bili prezaštićeni u porodici porekla, da su „edipovci“ (ah, naravno, opet Frojd) zavisni od majke i u potrazi za ženom koja ima „Vendi dilemu“, tj. koja će se odnositi prema

njima kao majka jer im je neophodno da postoji neko ko će se nositi sa stvarnošću umesto njih.

U gej kontekstu, ovaj koncept se najčešće povezuje sa odraslim muškarcima koji se u četrdesetim godinama osećaju kao tinejdžeri, pokušavaju da izgledaju što mlađe, posećuju gej žurke, privode mlađe muškarce i nemaju težnju za uspostavljanjem trajnih veza. Uz klasično objašnjenje, ovde se dodaje i kontekstualno – to je posledica toga što su strukturalno onemogućeni da da sklope brak i formiraju porodicu, pa im je takvo ponašanje beg od realnosti.

Problem koji vidim ovde je isti kao i u hetero slučaju – održavanje dominacije matrice po kojoj se sklapanje porodice smatra vrhun-

Između petra pana i Dorijana Greja

izgubljeni (gej) dečaci

22

www.optimist.rs

piše: Nemanja Marinović

skim idealom. Gej veze, za koje se smatralo da po definiciji ruše heteronormativ, sada se ispostavlja da ga jačaju i učvršćuju moralnu dominaciju koncepta monogamije u odnosu na druge oblike seksualnih i emotivnih praksi. To je neodvojivo od diskursa starenja o kojima sam pisao u nekom od prethodnih brojeva.

Lin Sandberg govori o diskursu o uspešnom starenju i diskursu o starenju kao nazadovanju i smatra da oni u svojoj osnovi reprodukuju heteronormativnu matricu jer pretpostavljaju da se samo monogamni seksualni odnos starijih osoba smatra zdravim, te je u tom slučaju koitus i izraženi libido izraz blagostanja, dok se u slučaju promiskuiteta i čestog menjanja partnera/ki smatra nepoželjnim. Ovde se radi o apsolutno istoj stvari. Poželjno starenje, ili u ovom slučaju „odrastanje“ i „stupanje u zrelu

fazu“ gej muškarca povezuje se nužno za očinskim težnjama i životnim stilom „u skladu sa godinama“. Zrelost se meri sposobnošću (mada bi ispravnije bilo reći – željom i spremnošću) da se bude u monogamnoj vezi, u suprotnom se smatra da je „emocionalna zrelost ostala na nivou adolescenta“. Apsolutno se negira i najmanja mogućnost da neko jednostavno ne želi da bude u monogamnoj vezi, da neko može da bude savršeno sposoban da stupa u različite vidove emotivnih veza sa različitim osobama i da te veze budu jake kao i klasična monogamna veza.

Poliamornost se u potpunosti negira i kao koncept i kao mogućnost. Takođe, smatra se da je nužna promena životnog stila koja podrazumeva da onog momenta kada napuniš 25, 30 ili 35 godina preko noći moraš da promeniš svoje želje i interesovanja, da „prerasteš“ provode i zameniš ih izletima u prirodi, slušanje Madonne i disco muzike laganom klasikom, umesto u kafane odlaziš u restorane i svaku društvenu interakciju produbiš dubokoumnim političkim razgovorima. Zapravo, očekuje se da postaneš ukalupljen, a ne ozbiljan, jer osoba može biti sasvim ozbiljna i stabilna i da sluša Madonnu i vikendom izlazi u Pleasure. Može biti vrhunski uspešan u svom poslu, pouzdan saradnik i kolega, a da se nikada ne oženi i svako veče kreše drugog tipa ili ženu. I da bude savršeno srećan. Ne frustriran jer nije našao „srodnu dušu“, niti neispunjen jer se nije „ostvario na najvažnijem planu“, već zadovoljan i srećan. Status veze i bračni status nisu merilo ničega, a uspešnost u održavanju monogamne veze još manje.

Vreme je da se okanemo reprodukcije prevaziđenih koncepata koji su odavno napušteni i obesmišljeni, a onda kao takvi dozvoljeni nama da ih preuzmemo i da ih rehabilitujemo.

Vreme je da prestanemo da dajemo veštačko disanje heteronormativu koji se, bez obzira na sve, lagano urušava. I na kraju krajeva, da uradimo ono što toliko apelujemo na druge da učine kad smo mi u pitanju – živimo i pustimo druge da žive. I to kaže neko ko je u višegodišnjoj funkcionalnoj monogamnoj vezi i ne smatra da je zbog toga vredniji, zreliji i „zdraviji“ od nekog Izgubljenog dečaka koji će večeras u H&M majici da razvali podijum. A da, ali koji sluša One direction. Sigurno to ima nekakve veze.

Vodič kroz gej Srbiju

23

G OPTIMIST Intervju

Gost ovogodišnje Parade ponosa bio je Peter Tatchell, legenda LGBTI aktivizma u Britaniji.

Nažalost, informacija o njegovom gostovanju i tribini na kojoj je govorio u Domu omladine Beograda nije izašla van Prajd krugova, nijedan medij nije izvestio o tome, te smo želeli da ispravimo tu nepravdu i porazgovaramo s njim.

Bili ste gost na ovogodišnjoj Paradi ponosa u Beogradu. Kakve su vam impresije?

Jako poštujem ljude koji se bore za prava LGBTI zajednice u Srbiji. Oni rade pod drugačijim okolnostima nego aktivisti i LGBTI organizacije u Zapadnoj Evropi, uz mnogo manju političku i podršku javnosti. Bilo je skoro nerealno biti deo ovogodišnje Parade ponosa u Beogradu, dok su okolne ulice bile zatvorene od strane 5000 policajaca u „robokap“ opremi. Nama se to nikad nije dešavalo na Paradama ponosa u Londonu.

Kada ste i kako započeli organizaciju OutRage! i praksu javnog autovanja gej osoba iz političkog i javnog života koje pokazuju homofobiju u javnosti?

OutRage! je formiran 1990. godine od strane nas tridesetoro. Policijsko nasilje nad LGBTI populacijom nas je na to nateralo, kao i nasilje drugih koje policija nije ni htela da istražuje. OutRage! je radikalni i direktan LGBTI pokret. Jedna od naših akcija bila je da autujemo ili da zapretimo autovanjem LGBTI osoba iz javnog života, koje su još uvek u ˝ormarima˝ a zloupotrebljavaju svoje položaje da govore ili glasaju protiv LGBTI jednakosti . Ono na šta smo ciljali bili su njihovo licemerje i homofobija, ne njihova homoseksualnost. Autovanje je kao akcija upalilo. Mnogi od njih su prestali da podržavaju diskriminaciju LGBTI zajednice.

Da li ste tako sebi stvorili veliki broj neprijatelja?

Obeležavali su me kao „gej fašistu“ i „homoseksualca teroristu“. Dobijao sam pretnje smrću i poruke ispunjene mržnjom. Ali nikada se nisam pokajao zbog onoga što radim. Autovanje je bio

24

www.optimist.rs

queer način samoodbrane. Da sam ja Srbin autovao bih sve homofobične političare i sveštena lica. Kada napadaju LGBTI populaciju ti dvolični licemeri zaslužuju da budu autovani i ogoljeni.

LGBTI organizacije u Srbiji se često svađaju i razmimoilaze. Možete li mi reći kakva je situacija u Britaniji?

Na žalost svuda je isto, i kod nas i bilo gde drugde. Različite organizacije imaju različite agende i metode. Zarad dobrobiti same LGBTI zajednice treba se ujediniti i raditi na zajedničkim ciljevima i pored različitosti koje posedujemo. Različiti pristupi ostvarivanju zajedničkih ciljeva samo mogu da nas osnaže.

Da li ste ikad bili kritikovani zbog metoda kojima se služite i ako jeste kako se nosite s tim? Često sam kritikovan, nekad na fer, a nekad na sasvim nefer način. Čujem konstruktivne kritike i prihvatam ih i koristim ih da popravim način svog rada. Nakon 48 godina aktivizma učim i dalje.

Mnoge zapadne LGBTI organizacije su započele projekte u Istočnoj Evropi, Rusiji, Africi i Aziji. Neki njihove postupke karakterišu kao ljudskopravaški neokolonijalizam. Kakav je Vaš pogled na to?

Sloboda u queer pogledu je univerzalna i globalna aspiracija što se ljudskih prava tiče. Ali se ne slažem s tim da zapadnjački LGBTI pokreti diktiraju i vode šou. Njihova uloga treba da bude ograničena na podršku lokalnim LGBTI grupama. Svaka LGBTI organizacija treba da evoluira na lokalnom nivou i da pronađe načine i metode koji u obzir uzimaju lokalnu istoriju i kulturu. Što se LGBTI aktivizma tiče ne postoji nikakvo pravilo da svi treba da rade na jednak način.

Vi ste aktivista za LGBTI prava već skoro pola veka. Šta smatrate svojim najvećim uspehom?

To što sam 1998. godine uspeo da razotkrijem nacističkog doktora Carla Værneta koji je eksperimentisao na gej osobama u koncentracionim logorima, kao i one koji su mu pomogli da posle 1945. pobegne od ruke pravde.

Takođe u uspehe svrstavam i kampanju početkom 1990-ih godina protiv nasilja policije nad LGBTI osobama. Policija je odbila da prestane sa svojim homofobičnim postupcima i nisu hteli da pregovaraju. Tada je OutRage! započeo veoma

U poseti Beogradu

nja, treba da bude izložen kritici i preispitivanju, posebno ako se zloupotrebljava u svrhe ugrožavanja ljudskih prava. Svaka sloboda izražavanja podrazumeva pravo na kritikovanje drugih veroispovesti. Nije nemuslimanski kritikovati neke aspekte islama. Ja branim muslimane, ali svakako kritikujem ekstremizam. Često se kaže da je Britanija jedna od najboljih zemalja za LGBTI populaciju. Da li je to istina?

Nismo savršeni, ali smo ostvarili veliki napredak. Do 1999. Britanija je imala ogroman broj zakona protiv LGBTI zajednice, neki od tih zakona bili su stari vekovima. Danas pak imamo jednu od najnaprednijih i najboljih zakonodavstava. Čak se i stav javnosti promenio i dve trećine ljudi javno pruža podršku LGBTI osobama. Dok trećina i dalje veruje da je biti gej uglavnom nemoralno i nenormalno. I dalje je trećina ljudi iz LGBTI populacije žrtva zločina iz mržnje, a polovina LGBTI omladine je maltretirana u školi. Tako da još uvek ima puno da se radi.

Vaša poruka LGBT populaciji Srbije?

Ne prihvatajte svet takav kakav je! Sanjajte o tome kakav bi svet mogao da bude i onda dajte sve od sebe da ga učinite bas takvim!

Za više informacija: www.PeterTatchellFoundation.org

Peter Tatchell Razgovarao: Predrag Azdejković aktivnu kampanju autovanja na visokom nivou.

Napadali smo policijske stanice, prekidali smo policijske konferencije za štampu i razotkrivali smo „lepe policijske“ skrivene agente koji su hvatali gej osobe u zamku i navodili ih da čine kriminalne radnje, a onda bi ih hapsili. Kroz tri meseca policija nas je preklinjala da započnemo pregovore. Kroz godinu dana usaglasili su se sa većinom zahteva koje smo imali i s tim da razviju ne-homofobičnu praksu. Kroz tri godine broj gej i biseksualnih osoba koji su bili osuđeni zbog seksualnog čina na koji su sami pristali, se smanjila za dve trećine. Preko hiljadu muškaraca smo spasili od hapšenja i kriminalnih optužbi. Šta je ono što Vas je najviše razočaralo?

Nemogućnost da se uhapse i kazneno gone mnogi tirani i kriminalci: Robert Mugabe, Henri Kisindžer, Mahmud Ahmadinedžad, Vladimir Putin, Bendžamin Netanjahu i Džordž Buš.

Islamske zemlje kažnjavaju pa čak i ubijaju gej osobe, dok se to često uzima kao opravdanje za islamofobiju. Vaš stav?

LGBTI populacija i muslimani su prošli kroz iste probleme diskriminacije, osuđivanja, napada iz mržnje. Svi zajedno se trebamo boriti protiv opresije prema svima drugima uključujući i muslimane. Bitno je graditi veze sa liberalnim muslimanima, dok se istovremeno boriti protiv homofobije i radikalnog islamizma. Pogrešno je generalizovati sve muslimane. Nisu svi muslimani homofobi. Ima onih koji su netrpeljivi a ima i liberala. Lično sarađujem sa muslimanima koji nisu homofobični. Oni podržavaju i jednakost za žene i za LGBTI populaciju i za ljude druge veroispovesti.

Gde je granica iznad koje kritikovanje islama prelazi u islamofobiju?

Islam, kao i svaka druga religija i sistem mišlje-

Vodič kroz gej Srbiju

25

J

OPTIMIST Istorija

ednom davno bili smo izbrisani iz istorije. Sada mi stvaramo istoriju. Uvek kada se pojavi holivudski film koji obrađuje gej tematiku on najčešće zadobije medijsku pažnju iz pogrešnih razloga. U Americi, zemlji u kojoj je započelo oslobađanje gej zajednice, aktivisti ne gledaju blagonaklono na to kako se LGBT zajednica prikazuje na velikom platnu. U osamdesetim godinama organizovani su ulični protesti zato što je film Cruising implicirao kako svi homoseksualci vole sadomazohizam. Na holivudski prvi veliki film o HIV-u Philadelphia bacano je drvlje i kamenje zato što se strejt glumci koji su igrali uloge gej ljubavnika (Antonio Banderas i Tom Henks) u filmu nisu ni jednom poljubili. Sada organizacije pozivaju na bojkot filma Stonewall zato što u glavnim ulogama ne prikazuje istorijske ličnosti koje su navodno imale učešća u ovom događaju. Negodovanje postoji uprkos tome što film prikazuje izmišljenu priču inspirisanu stvarnim događajem.

Varnica koja je zapalila celu ovu diskusiju bio je trejler filma koji je objavljen početkom avgusta. Dan nakon što se trejler pojavio jedan sajt je objavio kako „LGBT zajednica nije zadovoljna novim belačkim filmom o Stonewallu“.

Autorka teksta zaključuje kako trejler sugeriše da je prvu kamenicu te letnje noći 1969. godine bacio „mladi, plavi, beli muškarac (njegovu ulogu tumači mladi britanski glumac Džeremi Irvin). U tekstu se dalje navodi kako je „većinsko mišljenje“ da su pobunu započele transrodne obojene žene i buč lezbijka. Ubrzo nakon objavljivanja članka pojavile su se dve peticije koje su pozivale na bojkot filma kada se bude pojavio u bioskopima. Jedna od ove dve peticije je imala više od 25 000 potpisnika. Trejler je na YouTubeu imao više od 1 500 komentara od kojih je tipičan izgledao ovako: „Ovo je sranje. Kako bi bilo da se fokusirate na prave istorijske ličnosti, a ne na nekakvu čisto belu igračkicu koju ste napravili?“ Roland Emerih, deklarisani gej režiser ovog filma odgovorio je nezadovoljnim aktivistma: „Kada ovaj film, u čiji nastanak sam uložio svu svoju ljubav, konačno dođe u bioskope publika će moći da vidi veliko poštovanje prema stvarnim aktivistima koji su bili tamo, uključujući Maršu P.

26

www.optimist.rs

Džonson, Reja Kastra, Silviju Riveru i ostale hrabre ljude koji su inicirali pokret za građanska prava koji i danas traje. Mi smo svi isti u borbi za prihvatanje.“ Ulje na vatru je dolio pisac Lari Kramer, koji je imao jednu od vodećih aktivističkih uloga u borbi protiv HIV epidemije tokom osamdesetih godina, kada je podržao Emeriha. „Ne slušajte ludake“, napisao je Kramer. „Iz nekog razloga postoji grupa 'aktivista' koji insistiraju na održavanju slike o sopstvenoj važnosti koju su imali tokom pobune. Na žalost, čini se da niko nije ostao u životu ko bi mogao da kaže 'nije se sve baš tako desilo'.“ Kramer je, svakako, u pravu kada je u pitanju jedna stvar. Mi zapravo veoma malo znamo o jednom od najznačajnijih događaja iz gej istorije. Neosporno je kako je policija tog 27. juna 1969. godine upala u njujorški gej bar koji se zove Stonewall Inn. Kada su neki uzvratili udarac usledilo je šest noći uličnih nemira.

Manje od mesec dana kasnije, 31. jula, trideset i sedam žena i muškaraca osnovalo je Gay Liberation Front. Njihov radikalni manifest, koji je zagovarao jednaka prava za gejeve i lezbijke, proširio se kao šumski požar. Do kraja te iste godine širom Amerike niklo je niz podružnica ove organizacije. Bez sumnje je da građanska prava u kojima LGBT Amerikanci danas uživaju vode direktno poreklo iz Stonewallske pobune. Ali zašto je policija izvršila raciju? Ko je te prve noći bio tamo? Ko je kome šta uradio? Mišljenja se razlikuju. „Kao i kod mnogih drugih simboličnih događaja“, kaže istoričar Džesi Montegudo, „Istina o Stonewallu leži sakrivena između mitova i legendi.“ Nikada nećemo saznati šta se zapravo desilo u Njujorku te letnje noći 1969. godine zato što novine ceo događaj nisu smatrale vredne većeg pomena. Ovo ne iznenađuje jer se zapravo nije radilo o nečemu važnom. Racije u kafićima i klubovima su se događale svakodnevno. Bilo je to i doba brojnih nemira od kojih su neki bili daleko veći od gužvice oko Stonewalla.

Ne samo da nije bilo televizije koja bi pokrila događaj već je jedva bilo nekog fotografa. Britanski mediji, na primer, su o ovoj pobuni pisali tek deset godina nakon što se dogodila. Tada je gej pokret već uveliko započeo, ali obični gej ljudi i dalje nisu ništa znali o Stonewallskoj pobuni.

Ovo ne znači da bi trebalo potceniti

ovu pobunu. Ona je značajna kao deo gej na- policijske stanice. Don Til tvrdi kako nije bilo sleđa i tekovina onoga kako mi vidimo sebe. šanse da policajci ne znaju sve o poslovnoj poNije važno u koliko gej klubova je policija upa- litici tog bara. On smatra da je pravi razlog za radala i koliko se LGBT ljudi bunilo protiv nasilja ciju bila „zakletva“ novog šefa policijske stanice koje su trpeli od strane heteroseksualaca pre kako će proterati pedere iz tog dela grada.

Stonewalla. Pobuna Druga teorija tiče kod Stonewalla je se tadašnjeg grazapočela dugačak donačelnika Njuproces promene jorka Džona svesti američke jaLindseja. Fotograf i vnosti u pogledu tadašnji redovni gej prava. Deceniposetilac Stonejama posle toga, walla, Li Blek Čajlmožda se desilo a ders kaže kako je možda i ne, scena u gradonačelnik kojoj drag kraljica Džon Lindsej u ispred Stonewalla očima javnosti bio udara policajca svosmatran za osobu jom torbicom (ili ga koja je tolerantna gađa pudrijerom) prema homosesimbolizuje momeksualcima. Priblinat kada je odnos žavali su se novi Šta se zaista desilo u snaga u društvu izbori, a on je počeo da se menja. želeo da bude poTo je gej varijanta novo izabran. Zato scene kada se Emili je morao da poDejvison baca pod kaže da i nije tako konja kralja Džordža gej-frendli kako bi ili kada Roza Parks zadobio poverenje piše: David McGillivray odbije da sedne na i glasove konzerzadnje sedište autovativnijih glasača. busa. „Upadali su u sve Nove teorije o tome zašto se zapravo klubove i kockarnice, zatvarali su ih na nekoliko desila Stonewallska pobuna i dalje izlaze na večeri ili sati, a posle ih ponovo otvarali“, kaže svetlo dana. Tako je, na primer, 2004. godine po- Čajlders. „Nije to bilo ništa važno. Samo se desilo licajac Frenk Toskano izašao sa tvrdnjom kako da je Stonewall bila kost koja im se zaglavila u on zna pravu istinu. Ispostavilo se da je zapravo grlu.“ imao filmski scenario koji je želeo nekome da Jedan od mogućih scenarija jeste onaj proda. Činjenice o Stonewallu? Odlučite sami. kako je policija te večeri oslobodila sve goste Premda se ovaj događaj desio ljudima koji ga se klube bez optužbe, osim grupe drag kraljica, i dalje sećaju mi o njemu raspravljamo kao o an- koje mnogi komentatori danas opisuju kao trantičkoj istoriji. srodne obojene žene (Šta god da su bile u to Klub Stonewall Inn su držali mafijaši. vreme je bilo zakonom zabranjeno da se u jaTako je to bilo u vreme kada je homoseksual- vnosti nosi odeća suprotnog pola). One su već nost bila ilegalna. Zvaničan razlog za raciju bio bile umorne od stalnih hapšenja. U danima koji je taj što je postojala sumnja da se u klubu pro- su prethodili ovoj večeri policija je vršila racije u daje alkohol bez dozvole. U knjizi The Gay Mili- mnogim drugim gej klubovima. Kada je marica tants autor Don Til iznosi drugačije gledište. On došla da pokupi ove ljude u ženskoj odeći gosmatra kako razlog racije nije bila prodaja alko- mila gej dečaka se okupila da gleda. Drag krahola bez dozvole. Stonewall Inn je već tri godine ljice su te momke počele da guraju ka radio samo nekoliko blokova dalje od lokalne policajcima koji su se povukli u klub i pozvali po-

Stonewallu

Vodič kroz gej Srbiju

27

>>

OPTIMIST Istorija jačanje. Kada je pojačanje došlo oni su rasterali okupljenu masu.

Prvi novinski izveštaj koji se pojavio samo sat nakon celog događaja govorio je kako je policijska racija izazvala pobunu u kraju. Članak je opisivao kako je „stotine prisutnih ljudi vikalo 'Gay power'. Dan kasnije je o ovom događaju izvestio i New York Times koji je tvrdio da je u neredima koji su trajali 45 minuta učestvovalo četiri stotine ljudi (kasnije procene su iznosile brojku od dve hiljade ljudi).

Sunday News je pisao da „kada su policajci počeli da izlaze iz kluba gomila je počela da na njih baca stvari. Prvo su koristili novčiće.

Onda su projektili postali mnogo teži – kaldrma i iščupani parking satovi. Jedna grupa je pokušala da prevrne policijski kombi. Prozori su polupani.“ Dok se priča o ovome širila gradom organizovano je novo okupljanje ispred Stonewalla. Demonstracije su bile predvođene gej navijačicama koje su pevale „Mi smo Stonewall devojčice, imamo kosu na loknice, nemamo gaćice, vidite nam stidne dlačice!“ Kada su okupljeni ljudi pokušali da se prošetaju Christopher Streetom u tome ih je sprečio kordon specijalnog odreda policije. U ponedeljak su novine izveštavale kako su demonstracije prekinute oko četiri sata ujutru i kako je bilo uhapšenih ljudi.

Demonstracije su se nastavile sve do četvrtka.

Navodno je to poslednje protestno okupljanje bilo izazvano homofobičnom naslovnom stranicom novina Village Voice. Prvi nacionalni magazin koji je pisao o ovom događaju bio je The Advocate. U svom septembarskom broju ovaj časopis je objavio tekst sa naslovom „Prva gej pobuna“. Pomalo čudan naslov za magazin koji je dve godine ranije ponikao iz pobune koja je započela u jednom gej klubu u Los Anđelesu.

Nedelju dana kasnije Sunday News ponovo piše o ovim događajima. Sada, međutim, protestu posvećuje unutrašnje stranice. „Bez upozorenja 'Queen Power' je eksplodirala u svom besu gej atomske bombe“, pisalo je u tekstu. „Kraljice, princeze i dvorske dame počele su da bacaju sve što su mogle da dohvate svojim nalakiranim noktima. Šnale, pudrijere, viklere, karmine i sve što fatalne žene koriste kao projektile poletelo je ka policajcima. Ljupki ljiljani iz doline postale su biljke mesožderke iz džungle.“ Redakcija novina je dala na značaju drag kraljicama i tran-

28

www.optimist.rs

srodnim osobama u Stonewallskoj pobuni iako u pomalo homofobičnom tonu.

U Velikoj Britaniji Gay Liberation Front imao je svoj inicijalni sastanak već u oktobru 1970. godine. Osim veoma uskog kruga koliko je gej ljudi iz Londona u to doba znalo za Stonewall? Prvo spominjanje Stonewalla sačuvano je u jednom broju magazina Time Out iz 1979. godine. Autor tog članka kaže kako i dalje imamo samo maglovita saznanja šta se zaista desilo u Stonewallu te noći. U komentarima na trejler filma Stonewall niko se ne osvrće na raniji film istog naziva iz 1995. godine. Kao i Emerihov film i u ovom slučaju je u pitanju fikcija (bazirana na romanu) bez ikakvog osvrtanja na obojene trans žene i gotovo ni spomena o lezbijkama. Uprkos tome ovaj film je dobio ovacije na premijeri i nastavlja da prikuplja dobre ocene na IMDB-u. Pokušao sam da pitam Rikija Blera scenaristu ovog filma koliko je istraživao junake koji se pojavljuju u filmu, ali je on ljubazno odbio bilo kakav intervju u slučaju da naš razgovor skrene na temu o Emerihovom filmu. „Ne želim da zauzme kritički stav prema umetničkom ostvarenju sa čijim sadržajem nisam upoznat“, napisao mi je u odgovoru. „Voleo bih da film bude veliki hit i da razbije barijere koje zaustavljaju naše pojavljivanje u mejnstrim medijima.“ Veoma se malo govori i o dokumentarnom filmu Stonewall Uprising iz 2010. godine koji je baziran na istoimenoj knjizi Dejvida Kartera.

Mislim kako bi trebalo da poslušamo savet Rikija Blera i da ne otpisujemo film koji još uvek nismo pogledali. Niko ne zna ko je bacio prvu ciglu. Možda je to bila obojena transrodna žena. Možda je to bio mladi, plavi, beli muškarac. Trebalo bi da gajimo nadu kako će film Rolanda Emeriha slaviti naš trijumf nad predrasudama i ugnjetavanjem i da će celokupni spektar LGBT ljudi koji su učestvovali u pobuni biti prikazan u filmu. To je ono što je važno.

Epilog: Film Stonewall doživeo je pravi fijasko tokom prvog vikenda prikazivanja u Americi. Zaradio je ukupno 112 414 dolara u 127 bioskopa u kojima je bio prikazan.

K OPTIMIST Intervju

valitet nedelje u životu Rolanda Emmericha je u obrnutoj srazmeri sa vremenom koje je proveo guglajući svoj novi film ˝Stonewall˝, koji nije ni najmanje lepo primljen od strane kritičara. Film je dobio epitet ˝ozbiljno neshvaćen˝ i ˝krajnje uvredljiv˝, a najviše tvrdnji idu u prilog tome da je film ´prekrečio´ pravu istoriju Stonewallske pobune iz 1969. koja je bila začetak borbe za prava LGBT zajednice. Okosnica filma vrti se oko mladića Dannyja, koga u filmu igra Jeremy Irvine, koji beži od kuće zbog svojih homofobičnih roditelja i kako bi se upisao na koledž. U Njujorku ga grupa uličara uzima pod svoju zaštitu, dok pokušavaju da se sakriju od neistomišljenika, policajaca, kao i korumpiranog menadžera gej kluba. Tokom razvoja priče on nalazi sebi i momka koga u filmu igra Jonathan Rhys Meyers i druži se sa stanovnicima Greenwich Villagea koji su fluidni po pitanju svog iskazivanja rodnog identiteta, a koji pokušavaju da pobegnu od svojih užasnih života kod kuće. Sve ovo u centar priče postavlja ovo mlado, belo, parče mesa čiji rod odgovara

njegovom polu, dok tu ima još nekoliko žena, čitaj nedovoljno, nekolicina ˝obojenih˝ i transrodnih aktivista u stilu Marshe P. Johnson za koju se i kaže da je prva bacila kamen razbivši prozor ˝Stonewalla˝ tako započinjući protest i pobunu. Novinar Matthew Jacobs iz Huffington Posta porazgovarao je sa rediteljem Rolandom Emmerichom.

Film ste snimili u Montrealu. Zašto ne u Njujorku?

Isprva smo hteli film da snimimo u Njujorku, jer smo želeli da autentičnost dešavanja prenesemo na platno. Čak smo hteli i da snimamo ispred ˝Stonewall˝ bara, što se pokazalo prete-

Reditelj filma “Stonewall”

Roland Emmerich Matthew Jacobs

škim jer dobiti dozvolu za tako nešto u Njujorku je previše komplikovano zbog saobraćaja. Još to mesto nije mesto koje je bilo 1969. Bilo je jasno da ćemo morati da preduzmemo neku drugu vrstu akcije. Pokušali smo u Njujorku da nađemo ulice koje naliče onima koje nama trebaju, ali ni to nismo bili u mogućnosti da uradimo. A onda mi je najednom pala na pamet ideja i to se desilo jer sam već odavno naviknut da se snalazim na ovaj način… Naime, upitao sam se zašto da ne sagradimo set i sagradimo njegovu unutrašnjost. Mogli bismo da ga osvetlimo onako kako mi želimo i kako nam je potrebno, i uz ono što danas možeš da uradiš sa digitalnom kamerom jeste da možeš da radiš i na ekspoziciji snimka, a što je bolje u smislu štednje za niskobudžetne filmove, jer nam onda neće trebati previše svetlosti. A već sam u Montrealu snimio dva filma do sad tako da sam znao i koji će objekat biti perfektan za snimanje ovog filma. Takođe sam se setio par ulica u Montrealu koje imaju makadam i koje će izgledati baš kao Njujork iz 60-ih.

Vodič kroz gej Srbiju

29

>>

OPTIMIST Intervju

S obzirom da ste već snimali visokobudžetne filmove u studiju, da li vam je takvo okruženje bilo prijatnije za rad?

Ne bih to nazvao prijatnijim... Sve donete odluke su rešenja. Imate probleme, a onda pokušate da za iste nađete rešenja. Dobra stvar je što je mesto gde smo snimali pružalo upravo sigurno mesto za statiste, glumce i članove filmske trupe. To je bio njihov ugao. Sve se odvijalo unutra i s obzirom na to imali smo stepen opuštenosti. S obzirom da smo tu kreirali naš balon van realnosti, svi smo se osećali kao porodica. Atmosfera među svima nama bila je prijateljska i u jednom momentu odlučio sam da koristim samo gej statiste. Pokušao sam da to bude izmešana grupa ili da koristim više strejt ljudi ali naprosto nije išlo. I to se osetilo.

Znači sa snimanjem se započelo pa ste tek tada odlučili da unajmite samo gej statiste.

Da, i nakon dan ili dva sam rekao da će to biti naše pravilo rada. To je bilo na samom početku, kao u klubu, želeo sam da imamo samo gej ljude, jer se upravo oni ponašaju tako drugačije – to se prosto oseća.

30

www.optimist.rs

Kako ste uspeli u tome ,jer sigurno niste objavili oglas u kome ste tražili gej ljude za statiste?

Naravno da ne. To smo odradili na pažljiv način.

Jer sigurno ne možeš da pitaš nekoga: ˝Hej jesi li ti gej?˝ Ono što radite jeste da idete na gej mesta i tražite ljude tamo. Grupa koja je tražila statiste je svako veče odlazila u klubove i tražila ljude tamo, specifične ljude koji su imali frizure iz doba koje je nama trebalo da oživimo, i takav izgled. Dobro, pravili smo perike i koristili ih, ali nadasve su ljudi morali da izgledaju određeno i da imaju određenu frizuru.

Da li je za vas ˝Stonewall˝ bio mnogo manji pritisak što se rada tiče, nego film „2012“ ili neki drugi visokobudžetni film?

Ne baš, ali je bio sigurno mnogo zabavniji. Proces snimanja je sličan – imaš glumce i kameru i one zadužene za zvuk, svetlo. I kada snimam svoje filmove uvek mi je lakše kad taj dan vidim da je na repertoaru za rad samo snimanje dijaloga. Tada sam super srećan. Sve uvek ima određeni redosled odigravanja i kod snimanja ovog filma taj raspored je bio žestok. Snimali smo 42 dana , upola manje od onog što obično utrošim na snimanje filma, a scenario je bio izuzetno dugačak. Ali ipak je bilo zabavno i ono što mi se svidelo jeste kako smo se zbližili svi kao porodica a to je ono što ja u svom radu volim. Kada bi došao vikend ja bih onda organizovao večere i svi bi bili pozvani.

Rekli ste mi da nijedan studio nije želeo da finansira film ˝Stonewall˝. Kako se onda došlo do materijalnih sredstava?

Pravljenje budžeta za ovaj film izgleda kao sigurna pobeda za razliku od filmova koji zahtevaju stomilionske budžete.

Da, u pravu ste da je lakše doći do novca za ovakav film jer je manja suma, ali interesantno je da je za ovaj film to bilo super teško. Morao sam da uložim svoj novac, da molim prijatelje da ulože novac i da unapred prodam neka mesta nekim ljudima, ali se sve na kraju uklopilo i isplatilo.

Kako komentarišete izjavu Larryja Kramera koji vam poručuje da ne slušate kritičare jer su ludaci?

Pre svega ja tog čoveka poštujem. Mislim da je jedna od najboljih pozorišnih drama njegovo ˝Normalno srce˝, a onda je pretvoreno i u film od strane HBO. Bio sam srećan kad sam čuo da

neko kaže ˝Ljudi, šta je ovo ovde?˝ A na drugu stranu simpatišem jako sa transrodnim crnkinjama, jer njima je najteže. I zato mislim da je ovo njihova godina. Tako je bilo sa lezbejkama kada se Ellen javno autovala. Zato je sad vreme transrodnih žena i posebno transrodnih crnkinja, a mi ovde vidimo belog momka koji baca ciglu. ˝Ali kako niko ni ne zna uistinu ko je prvi tu ciglu bacio interpretacija je potpuno otvorena˝, kažem kao odgovor na taj napad. I zato mi se sa mog umetničkog stanovišta i činilo najbolje da to bude Danny.

Da ste ovaj film snimili pre tri godine da li bi reakcija na njega bila drugačija?

Trans pitanje je tačka razdora što se tiče gej prava zadnjih 12 godina, a danas ljudi čak neće ni da kažu: ˝Hej, makar postoji nešto što prikazuje LGBT populaciju na velikom ekranu.˝ Upravo tako. A meni je sve to jako interesantno, jer je transrodni pokret trenutno iznesen na leđima Caitlyn Jenner. Ona je belkinja i bogata je.

Daleko je od devojke koja je crnkinja i koja može da bude i siromašna. Takođe, mi je jasno koliko je to teško i za belu ženu jer sam dobar prijatelj sa Candis Cayne i tokom svih ovih godina naslušao sam se svakakvih horor priča. Ali isto tako kažem idite u gej centre i vidite kako je gej beskućnicima i kako je njihov život težak. To je ono što po meni otvara oči! Kada sam odlazio u LGBT centar u Los Anđelesu, oni su mi pričali: ˝Ovo je program za beskućnike kojima pomažemo. I ono što prvo treba da znate jeste da je preko 40 posto beskućnika iz LGBT populacije. I kada sam

se začudio na tu informaciju, oni su nastavili da mi pričaju kako upravo ti ljudi prvo prodaju svoje telo, pa uzmu drogu, a potom bivaju i opljačkani. I to sve u prvoj nedelji po odlasku iz dotadašnjeg doma. A onda ti kažeš nešto u fazonu ˝Moj bože…˝ Jer ti imaš zaštićen i sigurna život . Da, mi već imamo gej brakove. Ali šta sa ovom decom koja nemaju dom? Kao društvo, prvo o njima treba da brinemo! Ali onda ti od direktora jednog studija čuješ :˝Mi sve to razumemo, ali je nama potreban neko ko može da postane super zvezda i da učini da film dobije Oskara i još koje druge nagrade.“ Pored svega toga vi izgledate i dalje konzistentni u borbi sa kontroverzama u svetu filma. Da li ste mišljenja da je sve to samo igra u ovom poslu?

Ovim se bavim jako dugo i razumem ljudsku kritiku, i razumem da kad praviš filmove uvek imaš nekoga ko će te kritikovati i nekoga ko će pak voleti ono što radiš. Zato uvek prvo film testiram sa publikom. I to sam uradio i sa ovim filmom.

Nisam to morao da uradim, ali sam uradio. I na taj način sam naučio o onome što radim, o tome šta neko voli i ko će prigrliti film. Čak sam naučio da je film podjednako prihvaćen od strane gej i strejt osoba, a to je ono što se ne dešava često sa ovakvom vrstom filmova. A to je nešto o čemu ja brinem. U takvim momentima se osećaš jako ranjivo i jako nervozno, a kada se sve završi i ti shvatiš da imaš film koji svi vole, onda kad te neko kritikuje, nije te briga jer je to jedna osoba, a ne mišljenje većine.

Vodič kroz gej Srbiju

31

OPTIMIST Modiranje Belgrade Fashion Week

Urbanlook.info uređuje: Srđan Šveljo

Cipele Ove jeseni, cipele koje su duboke i imaju pomalo elegantan retro izgled apsolutni su trend i uklo‐ piće se uz svaki muški klasičan sportski pa i onaj vrlo elegantan autfit. Čak i one koje podsećaju na legendarne martinke našle su svoje mesto u ovo‐ jesenjim trendovima. S obzirom da nemamo neki veliki izbor boja, onda neka to budu one dobro znane kao što su crna, braon a možda i teget!

Nakit Koliko je leto obilovalo narukvi‐ cama, perlicama i šarenim đinđu‐ vama toliko je jesen umerenija i smirenija. Jedna do dve naru‐ kvice, metal, crni nakit i bićete dovoljno okićeni i moderni!

32

www.optimist.rs

Rukavice Modni detalj koji s vremena na vreme i zaboravimo, a savršen je da pruži dozu ozbiljnosti i neke uvrnutosti vašem stilu. Kožne, štri‐ kane, šarene, jednobojne... ruka‐ vice su tu ne da samo ugreju već i da vas učine momkom od mode!

Šešir Najlepši ukras za mušku glavu već vekovima je baš... šešir. I ne čude sve varijacije na izgled, dezen, boju, ali i uvek prisutnu klasičnu verziju ovog modnog detalja. Veliki, mali, šareni… šeširi će uvek biti dobar izbor kako uz jaknu, mantil tako i uz džins, ali i elegantan kaput i neku kožnu jaknu!

Torbe Za jesen, torbe su XXL i pod‐ sećaju na retro sportske iz davnih osamdesetih godina.

Ovakve vikend torbe dobre su i za svakodnevni odlazak na trening, posao ali i za vi‐ kend bekstvo u neku evrop‐ sku metropolu!

Mantil Legendarni trench/mantil svake jeseni ima svoje mesto u modi. Pomalo redizaj‐ niran, a opet ni malo odstupio od klasič‐ nog modela mantil u bež, sivoj, crnoj ili bordo boji odlično će pratiti vaš stil, ali i jesenje vreme. Mantil možete pronaći u svim brendiranim prodavnicama, ali ve‐ rujte najbolji komadi vas čekaju u nekom lokalnom second hand shopu!

Vodič kroz gej Srbiju

33

OPTIMIST mODIRANJE

George Styler

Ivana Pilja

Vlada Savić

Budislava Keković

Ana Ljubinković

Srpska moda u Londonu Tokom London Fashion Weeka u okviru programa Fashion Scout, 22. 9. 2015. održan je Belgrade Fashion Week Showcase! Zvanično prva revija Belgrade Fashion Weeka u Londonu prikazala je radove pet dizajnera koje je interna‐ cionalni žiri izabrao nakon konkursne revije kao najbolje predstavnike doma‐ ćeg modnog dizajna. Ana Ljubinković, Budislava Keković, Ivana Pilja, George Styler i Vlada Savić ispunili su najvažniji cilj ovog projekta i na pravi način pred‐ stavili kreativnost i potencijal srpskog modnog dizajna.

34

www.optimist.rs

Lutka za naslovnu stranu Vlada Vuksanović predstavnik je modernog i avangard‐ nog muškarca u prvoj kampanji italijanskog brenda An‐ tony Morato, snimljenoj u Srbiji. Kroz urbane priče Beograda jedan od najbrže rastućih italijanskih modnih brendova za muškarce donosi priču o slobodi i kreativ‐ nosti pojedinca; priču o samosvesnom muškarcu koji pri‐ daje pažnju individualnom stilu odevanja.

Muzička preporuka Jedan od najočekivanijih albuma u 2015. je "CARACAL" sa potpisom fenomenalnog dua Disclosure. I ne čudi to‐ lika popularnost i želja mnogih velikih imena da sarađuju s njima. I ovim albumom su potvrdili da za njih muzičke granice ne postoje i da su trenutno jedno od najvećih imena kako pop tako i elektronske muzike. Na novom al‐ bumu vokali su Lorde, Sam Smith, The Weeknd, Kwabs.

Verujem da će vam ovaj album ulepšati svaki jesenji i zimski dan u 2015!

Vodič kroz gej Srbiju

35

OPTIMIST Umetnost

Nikola Đukić Fascinacija telom, ekspresijom, unutrašnjim bićem, emocijom - uzvišenom banalnošću. Lepota ophrvana morbidnošću. Sarkazam. Religija.

Duhovnost iskazana blasfemijom. Prenaglašena seksualnost, egzibicionizam. Sex kao polno obeležje, oružje, uperen prst ili pak šamar. Stimulativna dekadencija istančanog ukusa: portreti skrivenih emocija sa glazurom kiča, upakovanih u svetlucavi celofan, predstavljeni kroz bajkovite karaktere kao odraz trenutnog stanja unutrašnjeg bića, uzimajući drugi identitet - pritom skrivajući sopstveni. Filosofija. Igra arhetipima, simbioza – skrivena simbolika. Proseravanje.

36

www.optimist.rs

VodiÄ? kroz gej Srbiju

37

OPTIMIST Umetnost

38

www.optimist.rs

VodiÄ? kroz gej Srbiju

39

P OPTIMIST Intervju

o zanimanju diplomirani filolog svetske književnosti i već jako, jako, jako dugo radi u medijima. Radio je kao urednik u BG vodiču za kulturu – Grad, Men’s healthu, Kući stil, portalima Nadlanu.com i Wannabestars.rs, na RTV Košava, ART kanalu i 3K, objavljivao za mnoge nedeljnike i mesečnike. Milan Nikolić je nekadašnji saradnik Optimist magazina, a danas glavni i odgovorni urednik Esquire magazina.

Iskoristio sam priliku da ga pitam kako je biti na toj poziciji i uređivati srpsko izdanje svetski poznatog magazina za muškarce.

Poznati američki pisci pisali su za Esquire.

Kakva je situacija sa srpskim piscima?

Koje bi srpske pisce voleo da vidiš kao saradnike magazina?

Da, prvi broj američkog Esquire-a izašao je pre 82 godine. Tadašnji urednik je privukao advertajzere činjenicom da je Ernest Hemingvej pristao da bude kolumnista novog magazina. Da li bi takav podatak bio podjednako atraktivan danas? Bojim se da ne. U interesovanjima svet Srpski muškarci su retko kad na nasloje očigledno ozbiljno nazadovao. Svejedno, vnici srpskog izdanja. Da li u Srbiji voleo bih da u srpskom Esquire-u kao autore manjka dobrih frajera koji zaslužuju naugostim Basaru, Vladimira Arsenijevića, Biljanu slovnicu?

Srbljanović. Do sada su gotovo svi relevantni na Kad bi samo frajerizam bio uslov lakše bi se "doovoj sceni dali intervjue za srpski Esquire. bijala" naslovnica. Ili samo izgled. Ne, bitna je Da li magazin koji se obraća modernom "težina" ličnosti - karijera, lična postignuća, stil, američkom muškarcu može na isti način trenutna aktuelnost. da se obraća i modernom srpskom muPo čemu se Esquire razlikuje od drugih škarcu? Da li postoji razlika između amemuških magazina na našem tržištu? ričkog i srpskog muškarca?

Postoji svakako. Izvorno, Esquire se obraća muškarcu starijem od 35 godina.

Mi smo ga u Srbiji podmladili s obzirom na to da su mladi radoznaliji, možda više Bez ljubavi prema sebi ne može se voleti niko drugi vezani za modne i digitalne trendove ali ni klasični, edukovani muškarci u zrelim godinama, koji u svakom aspektu života drže do sebe, nisu zapostavljeni.

Da li se Esquire obraća i gej muškarcima?

Razgovarao: Predrag Azdejković Naravno. Seksualnost ne igra presudnu ulogu u ljubavi prema filmu, muzici, modi, fenomenima svakodnevice, šoubizu.

Milan Nikolić

40

www.optimist.rs

Zar ih ima još? Veoma je važno znati da je to prvi muški magazin na svetu koji izlazi u 27 zemalja od Amerike do Japana. Čak je i Playboy nastao iz Esquire-a kada je Hju Hefner odlučio da se sa ostatkom ekipe ne seli u Njujork već da ostane u Čikagu. Po širini i opsegu tema Esquire je jedinstven globalno i na srpskom tržištu. Žene sa dubokim dekoletom i u mini suknji se smatra seksualno poželjnom. Šta muškarci čine da bi bili seksualno poželjni?

Naporno treniraju. Pažljivo biraju garderobu.

Tragaju za svojim stilom. Neguju lice i telo. Uče se moći, afrodizijaku nad afrodizijacima.

Strah od starenja. Koliko je taj strah prisutan kod modernog muškarca?

Veoma. Postao je univerzalan. Opsesiju večnim životom zamenila je opsesija večnom mladošću.

Starost je grubo i primitivno diskvalifikovana.

Da li je voleti sebe uvek narcizam?

Bez zdrave doze ljubavi prema sebi ne može se voleti niko drugi. Zaljubljenost u sebe je problem jer zaljubljenost je stanje a ne stvarna emocija. Voleti sebe znači poznavati sebe, poštovati, slediti sopstvene želje. Tu mišljenje dru-

gih nema nikakvu ulogu. Narcisoidna ličnost se dezintegriše bez odobravanja okoline.

Koliko je teško biti urednik srpskog izdanja magazina Esquire?

Izazovi su uvek prisutni jer imate ulogu edukatora. A znamo kakvi su muškarci na Balkanu.

Teško se prihvataju promene, inovacije. Esquire ne prihvata stajanje u mestu.

Kada uđemo u radnju sa garderobom primetimo da je ženski deo 2 do 3 puta veći od muškog. Da li su muškarci nepravedno zapostavljeni?

To više nije tako. Izborili smo se da imamo svoj sprat. Raduje me što svakog meseca u Beogradu nađem više stvari nego što mogu da kupim. Ne bi valjalo da je obrnuto. Šta možemo očekivati o Esquire-a u narednom periodu?

Još vise internacionalnih saradnji. Posle Šona O’Praja, Roberta Bolea, Čarlija Siema i 18 planetarnih top modela snimanih u Milanu početkom jeseni, uskoro ekskluzivno za Srbiju najveća imena mode, šoubiza i umetnosti.

Vodič kroz gej Srbiju

41

OPTIMIST Lifestyle

D

ragi čitaoci, imamo veliko zadovoljstvo da vam predstavimo novi serijal u okviru lifestyle rubrike koji će biti posvećen oceni kvaliteta, bezbednosti i efikasnosti kozmetičkih i dermatoloških procedura i zahvata za negu lica i tela.

Ovde, između ostalog, mislimo na filere, ultrazvučnu terapiju, radio talase, lasere, mezo niti, plazmaforezu i pregršt drugih zahvata koji su postali izuzetno popularni i naveliko dostupni. Pre nego što počnemo sa analizom izabrane procedure želimo da vas upoznamo sa opštim pravilima. Naime skoro svih zahvati mogu biti sprovođeni samo nad zdravim osobama bez ozbiljnijih promena na koži stoga se obavezno upoznajte sa ograničenjima procedure u ovom smislu i obavezno se konsultujte sa lekarom ukoliko je vaše zdravstveno stanje izmenjeno. Procedure može da izvodi samo stručno medicinsko lice, a u zavisnosti od procedure to podrazumeva medicinsku sestru, fizijatra ili doktora medicine.

U ovom broju analiziraćemo jedan od najrasprostranjenijih zahvata, a u pitanju je mezo terapija. Mezo terapija podrazumeva unošenje „mezo koktela“ injekcijama u dublje slojeve koze ili potkožnog tkiva i može se podeliti na mezo terapiju tela, lica i skalpa ili u odnosu na ciljeve na smanjenje masnog tkiva, zatezanja i podmlađivanje kože ili u borbi protiv opadanja kose. Sami mezo kokteli sastavljeni su od različitih lekova, homeopatskih jedinjenja, vitamina, minerala i biljnih ekstrakata i trenutno postoji pregršt farmaceutskih kuća koje proizvode svoje koktele koji se potom injekcijama ubrizgavaju u

42

www.optimist.rs

Analiza

Mezoterapija Uređuje: Mladen Antonijević Priljeva

kožu i potkožno masno tkivo. Problem kod evaluacije ovog zahvata leži u nepostojanju bilo kakve standardizacije mezo koktela. Ne samo što svaki proizvođač ima sopstvene koktele nego često i sami medicinski radnice prave koktele kombinacijom jedinjena. Takođe, vrlo je interesantno da pored globalne rasprostranjenosti ovog zahvata nema konzistentnog stava naučne zajednice o efikasnosti gde skoro svi relevantni tekstovi govore o potrebi za ozbiljnijim studijama kako bi se zaista potvrdila efikasnost jedinjenja i samim ti uveo neki oblik standardizacije, te garantovala određena efikasnost pacijentima. Ovo nije ništa novo jer se susrećemo sa nizom zahvata i proizvoda čija efikasnost nije dokazana ili bar ne u merljivom obliku. Sam metod primene koktela nameće zabrinutost, naime kada se tretiraju masne naslage količina uboda iglom varira od 50 do 150 uboda po tretmanu i to po regiji što je evidentno preveliko opterećenje za kožu.

Kod mezo terapije lica u cilju podmlađivanja i „zatezanja“ se ubrizgavaju najrazličitija jedinjenja od koji neka jesu efikasna i generalno bezbedna, a dok za druge postoje zabrinutosti.

Takođe iako se mnoga od jedinjenja primenjuju u kozmetici ili uzimaju oralno u vidu kapsula postavlja se pitanja kako onda deluju kada se u velikim koncentracijama deponuju u kozi, kao i to koliko traju bilo koji efekti serije tretmana pošto se jedinjenja metabolišu!? Čini se da ova procedura otvara više pitanja nego što daje odgovora te da merljiva efikasnost ostaje nepoznata. Što se tiče tretiranja potkožnog masnog tkiva mezo koktelima možemo zaključiti da postoje indicije o njegovoj efikasnosti, ali želimo da napomenemo da se ovaj zahvat uvek kombinuje sa dijetom i preporučuje vežbanje.

Ovo za sada važi za jedinjenje phosphatidylcholine često u kombinaciji sa deoxy-cholate, dok

intensive two phase lifting & Rejuvenating face bio complex

Natura Siberica U ovom broju želimo da vam predstavimo novi brend na našem tržištu po imenu NATURA SIBERICA koji nam dolazi iz Rusije. Pre svega brend je plasiran kao organski, tačnije biljna jedinjenja koja se koriste u formulaciji proizvoda su isključivo organskog porekla. Ovde želimo da napomenemo da sa stanovišta aktivnih jedinjenja iz biljaka nema razlike u tome da li je biljka uzgajana organski ili ne, jer je koncetracija aktivnih jedinjenja skoro pa identična, dok je pitanje organskog uzgoja još manje važno kod takozvanih izolata, kada se iz određene biljke procesom tehnološke prerade izoluje samo jedno jedinjenje. Ono što je posebno interesantno kod ovog brenda jesu karakteristična biljna jedinjenja koja su svojstvena ruskom području, a koja nismo uspeli da sretnemo ranije što takođe predstavlja i svojevrsan izazov u analizi jer nema toliko dostupnih studija o funkciji ovih biljaka u nezi kože. Nama je momentalno zapalo za oko dvofazni tretman za zatezanje i podmlađivanja. Tret-

za druga jedinjenja nismo uspeli da nađemo informacije. Takođe lično smo se susretali sa licima koja jesu imala zavidne rezultate, ali u kombinaciji sa pozitivnim izmenama stila života, što je naravno apsolutno subjektivan zaključak koji ne govori o opštoj efikasnosti. Cene ovih zahvata se kreću od 50 pa do par stotina evra po tretmanu, a za telo se preporučuje osam u jednom ciklusu. Ako uzmemo u obzir da nema garancije te da će vas jedan ciklus koštati oko 400 evra i to po regiji, naš vam je savet da angažujete trenera, nutricionistu, te oplemenite ishranu i odlučite se za neke druge procedure koje imaju merljivu efikasnost. Imaćete zavide, trajnije i održivije rezultate i manje će vas koštati.

man se sastoji iz dva proizvoda (Faza 1 i 2) različitog sastava koji se neposredno pre nanošenja na lice mešaju i tako pomešani nanose direktno na kožu u trajanju od 14 dana. Faza 1 je karakterisana nekolicinom zaista interesantnih biljaka koje ranije nismo sretali u proizvodima za negu kože lica, a bogatih fosfolipidima i lipozomima.

Sibirski Zen Sen podržava mikrocirkulaciju i ima sposobnost ćelijske komunikacije dok neke ograničene studije navode da podržava zarastanje rana. Faza 1 takođe sadrži i određen broj biljnih ulja koja imaju višestruku primenu od vlaženja, preko regeneracije te kontrole upalnih procesa. Faza dva, između ostalog sadrži i dva tipa molekula hijaluronske kiseline, velike i male viskoznosti kao i Pentavitin ugljeni hidrat sličan onom koji se već nalazi u koži te koji ima sposobnost hidratacije do 72 časa ako je u koncetraciji od 1%.

Ako uzmemo u obzir raznolikost sastava ovog tretmana kao i nova biljna jedinjenja koja koristi moramo priznati da smo prijatno iznenađeni te ćemo dodeliti visoko pozitivnu ocenu ovom proizvodu. Za svaki slučaj želimo da napomene da proizvod koristi biljna jedinjenja od kojih su neka nama nepoznata tako da svetujemo opreznost osobama sa osetljivom kožom.

Vodič kroz gej Srbiju

43

U OPTIMIST Film

godini koja se pokazala veoma bitnom za prava LGBT zajednice, u zemlji i u svetu, filmski festival Slobodna Zona predstavlja dokumentarni film mlade australijske autorke Maje Njuel, Gayby Baby, koji obrađuje temu odgoja dece u istopolnim brakovima.

I ove godine festival će se održati od 5. do 10. novembra u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, a publika će, kao i obično, biti u prilici da vidi najznačajnija ostvarenja svetske kinematografije na polju društveno angažovanog igranog i dokumentarnog filma. Gayby Baby je izuzetno hrabar porodični film sa jasnom porukom – najbolji uslov za zdravo odrastanje deteta čine dva posvećena roditelja, bez obzira na njihov pol i seksualnu orijentaciju.

Film prati četiri istopolne bračne zajednice i stavlja fokus na decu u delikatnom periodu odrastanja i suočavanja sa svetom koji ih a priori etiketira kao čudne i drugačije. Na zanimljiv i duhovit način, film preispituje pojam ,,normalne“ porodice predstavljene u kontekstu dominante heteroseksualne većine i ističe ljubav kao vrednost koja ne zna za granice koje nam nameće pol.

Uranjamo u svet harizmatičnih likova, tj. dvanaestogodišnjaka koji su, kako rediteljka naglašava, u graničnom periodu odrastanja, između nevinosti detinjstva i formiranja kompleksnih mišljenja i stavova o svetu koji ih okružuje.

Gas istražuje svoju muževnost na pragu puberteta zahtevajući od majki da ga odvedu na rvački meč, dok se Eboni priprema za audiciju za školsku predstavu kako bi barem na kratko napustla sidnejsku školu u kojoj se oseća diskriminisano. Grejem je ćutljiv u školi i ima problema sa savladavanjem slova, dok nerado odaje informacije o svojoj specifičnoj porodici koju čine dva oca. Mladi Met preispituje svoju veru u Boga, nakon saznanja da njegova vera ne odobrava vezu koju njegova majka ima sa svojom partnerkom.

Pitanje istopolnih brakova je veoma aktuelno na globalnom nivou i u tom kontekstu ovaj film služi kao nenametljiv i suptilan osvrt na bračne zajednice koje se pored uobičajenih porodičnih briga suočavaju sa osudom društva

44

www.optimist.rs

u kom se nalaze. Svojim ,,muva na zidu“ pristupom rediteljka Maja Njuel ističe nijanse koje inače nisu prisutne u klasičnim filmskim predstavljanjima porodice kao osnovne jedinice tradicionalnog društva. Ona sama je odrasla sa dve majke i smatra neophodnim da pruži podršku deci koja odrastaju u ovakvim uslovima kroz film sa kojim bi mogli da se identifikuju i ohrabre u svom stupanju u svet odraslih.

Film održava toplu atmosferu koja objedinjuje roditeljsku ljubav, borbu za prava seksualnih manjina i teškoće odrastanja ispričanih iz ugla dece kroz probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju počevši od odnosa sa roditeljima do uklapanja u zajednicu i prihvatanja sopstvene ličnosti.

Jedanaesti filmski festival Slobodna Zona biće otvoren u četvrtak 5. novembra 2015. godine u 20 sati u beogradskom Sava Centru. Festival će otvoriti dokumentarni film EJMI Asifa Kapadije. Karte za film moći će da se kupe počev od 5. oktobra na biletarnicama Sava Centra i Eventima. Cena karte biće 500 dinara. www.freezonebelgrade.org

P OPTIMIST Film

Pored mene, novi film Stevana Filipovića, autora hitova Šejtanov ratnik i Šišanje, nakon nekoliko regionalnih nagrada i niza pohvala stigao je i na redovan bioskopski repertoar.

Sada će se videti da li je filmofilska (i ina) Srbija i dalje kadra za poželjno, zdravu i sočnu polemiku. Najmanje u jednom svom segmentu Pored mene, ta svojevrsna parafraza znamenitog Breakfast Cluba Johna Hughesa, daje dovoljno povoda za to. Dosta više i o tome i još svačemu nečemu u razgovoru koji sledi. Šta ti, kao ključni autor, vidiš kao samu suštinu Pored mene sada kad je film stigao i pred bioskopsku publiku?

Potraga za identitetom ispod svih tih zastava što kaže Rundek, ispod stereotipa i etiketa iza kojih se krijemo, maski koje navlačimo svaki dan, online i offline. Potraga za nekakvim autentičnim kontaktom sa drugima, shvatanje da smo ok i bez tih maski, da ćemo preživeti (ovo je već Gloria Gaynor teritorija). Naravno, više bih voleo da svako za sebe otkrije suštinu, nego da ja ovako spelujem. Pored mene je u tom smislu dosta otvoren film, nismo hteli ništa da namećemo, takav je i kraj.

S tim u vezi, da li si doznao nešto novo, da li si spoznao neki skriveni aspekt svog filma nakon komunikacije sa, nazovimo je tako, civilnom publikom?

Moram priznati da sam dosta naučio, ponajviše da bi sva predubeđenja o tome kako će publika da reaguje trebalo ostaviti pred vratima bioskopa.

U Pored mene sve pršti od identitetske nelagode, kako se došlo do tog motiva i kako se on primio u tkivo priče koju si ovde želeo da ispričaš?

Kud ćeš veći razlog od toga što su glavni junaci gimnazijalci? Nije teško samo se setiti sopstvenih srednjoškolskih dana, i neviđenih nesigurnosti i trauma vezanih za identitet (u svakom smislu) kroz koje je većina prolazila. Zajeban period. Većinu obeleži za ceo život. Svaki od likova u filmu doživi neku vrstu otvaranja u kontaktu sa ljudima kojima do tad maltene nisu znali ni ime, i koje nikad ne bi upoznali da se nije desilo

46

www.optimist.rs

to što se desilo. Međutim, plot device zaključavanja i oduzimanja mobilnih i neta je samo katalizator za to otvaranje, za taj (startrekovski rečeno) prvi kontakt, koji je glavna tema filma.

Samom snimanju prethodile su radioničarske pripreme sa glumcima; pojasni nam onda i predstavi taj deo stvaranja Pored mene?

Počelo je tako što sam skicirao likove posmatrajući svoje studente na Akademiji umetnosti, a onda smo pričali o njihovim iskustvima u gimnaziji. Kad bi morali da se svedu na jedan highschool stereotip, šta bi bili? Od toga sam dalje razvio scenario, a kad je u projekat ušla Minja Bogavac, nastavili smo da radimo i razgovaramo sa njima, i u tom smislu su zaista učestvovali kao koautori, dosta su doprineli razvoju biografija likova koje tumače. Na radionicama nismo samo pričali o scenama, već o seriji problema i tema kojima se bavimo u filmu. Na kraju smo ih zatvorili sedam dana u Vojvođanski omladinski centar, bez mobilnih, kao u filmu. To je bilo finale priprema, pred snimanje. Šta si saznao o generaciji o kojoj ovde pripovedaš nakon tih radioničarskih sesija?

Shvatio sam koliko generalizujemo, i koliko ih u

tim generalizacijama potcenjujemo. Jesu fucked up beyond measure, ali mnogi nikad nisu ni dobili šansu pre nego što im je nalepljena ta etiketa. A i nisu baš svi isti. Biće im baš zajebano da se izbore za svoje mesto pod suncem. A ni nama neće biti lako sa njima.

Već smo pomenuli identitetsku teskobu kao važnu odliku tog nezgodnog uzrasta, te kako se došlo do queer odeljka priče, da li se taj krak u startu nametnuo kao neizbežan?

Mislim da je gej priča bila na neki način kičma filma, tačka fokusa za sve ostale dramaturške linije, i mislim da to odlično preslikava poziciju koju taj problem ima u srpskom društvu danas.

Meni je svakako postala najzanimljivija, posebno nakon što je nekoliko mladih glumaca odbilo da igra te uloge. U traženju odgovora zašto smo nekako i oblikovali ceo film. Po meni je odnos prema LGBT populaciji par excellence političko pitanje, i to političko pitanje koje čini mi se najbolje oslikava sve linije razdvajanja društva u kome živimo. Tim aspektom smo se i bavili, počevši od nasilja, analize toga koje ideologije i kojim mehanizmima kreiraju nasilnike, i kako se dolazi do toga da nasilje bude društveno prihvatljivo. U pitanju je izuzetno kompleksna slika, koja ima direktne veze sa načinom na koji nacionalistička ideologija (i praksa) tretira drugog i drugačijeg, posebno kad joj ponestane spoljnih neprijatelja. Ekstremnu verziju te matrice vidimo u Putinovoj Rusiji. Izuzetno nam je bila važna i perspektiva žrtve.

Meni lično najubedljivije su delovale scene tog tihog a burnog queer okršaja likova koje tumače Nikola Glišić i Slaven Došlo, kako je tekao rad na pripremi i kako je teklo snimanje te (za naše uslove ipak atipične) scene i čitavog tog segmenta filma?

Zanimljivo je da bi Pored mene sasvim sigurno ostala samo studentska vežba da nije bilo tog odbijanja da se prihvate uloge Strahinje i Lazara.

Razgovori sa potencijalnim novim kandidatima su bili neverovatni. “Neću da igram pedera”. “Ne igraš pedera, igraš ljudsko biće koje je između ostalog i gej. Da li bi igrao ubicu?” “Da. Ali ne i geja.” I tako dalje. Nije bilo teško shvatiti zašto je

važno da ta priča bude ispričana, videti zašto ljudi tako razmišljaju. Na radionici smo čitali prave ispovesti gej klinaca iz inostranstva, ali i odavde, sa foruma. Glumci su ih čitali u prvom licu, a onda bismo razgovarali o tome, šta oni misle, kako se ti ljudi osećaju. Mnogima je proces pomogao da razumeju drugu perspektivu, jer koren nerazumevanja najčešće leži u tome da ljudi nemaju ni jednog gej prijatelja, i zaista ne znaju kako sve to izgleda i kroz šta su ljudi prinuđeni da prolaze. Na kraju smo našli čini mi se najbolje moguće glumce za uloge.

Da li je i koliko bilo nelagode tokom snimanja scene tuširanja i onog što sledi?

Hahaha, pa mislim da je na radionici bilo teže nego na snimanju. Tokom proba smo radili celu scenu bez poljupca, ali su srećom i sami glumci

Bez modrica nema ozbiljne umetnosti

Stevan Filipović Razgovarao: Zoran Janković

ubrzo uvideli koliko je to besmisleno, i da se pravi tabu od nečega što je zapravo na svaki način lakše odigrati od dijaloškog segmenta koji sledi posle. Onda su samo prelomili da to urade, pa šta bude. Poljubili se, niko nije poginuo, niti je postao gej, i od tad nam je svima bilo daleko lakše. Doduše, i na pravom snimanju je bilo zajebano, pošto je bilo baš baš hladno (snimano u decembru na Partizanovom stadionu), pa je to dodatno otežalo celu stvar, a i Slaven je dobio bar nekoliko pravih udaraca od Nikole. Ali, dobro, bez modrica nema ozbiljne umetnosti.

Lik koji tumači Slaven Došlo nesvakidašnji je primer gej populacije – prpošan, borben, u dobroj meri i agresivan...

Kojim putem se stiglo baš do tog profila?

Lazar ceo život beži od stereotipa, zapravo odbija da igra nametnutu ulogu žrtve. Gej ili ne, Lazar je momak iz Zemuna, i rastao je u prilično Vodič kroz gej Srbiju

47

>>

OPTIMIST Film

surovim uslovima. Nakon nasilnog autovanja i prebijanja, svako dalje sakrivanje i foliranje mu je postalo besmisleno, i zapravo je tek posle spoznaje da nema više šta da izgubi počeo da prihvata sebe. U tom smislu je, iako sam to ne shvata, neka vrsta heroja u ovoj i ovakvoj Srbiji, zaista retka zverka. Međutim, u procesu je i sam prihvatio te siledžijske obrasce ponašanja, postao nasilan, i to mi je bilo jako zanimljivo tokom rada na liku. U par scena zaista pređe crtu, posebno u odnosu na Matiju, koji je s jedne strane simbol homofobnih ideologa po srednjim školama, ali sa druge strane takođe neki sjebani, nesigurni i izgubljeni klinac.

Kakve su bile reakcije već pominjane publike iz redova takozvanih civila na baš tu scenu i baš taj krak priče?

Potpuno je poražavajuće bilo kad smo shvatili da je scena poljupca u Pored mene zapravo prva scena gej poljupca u istoriji balkanskog mainstream filma, ako ne računamo žanr komedije (Anđeo i Đavo u Anđelima 2). Ali nije reč samo o poljupcu. Ovo je svakako prvi film gde gej likovi imaju nedvosmisleno glavne uloge, i plat-

48

www.optimist.rs

formu da ispričaju svoju priču, bez umekšavanja ili dodvoravanja publici. U tom smislu, znajući stepen homofobije među ljudima, posebno klincima (nedavno je rađeno istraživanje), zaista nismo znali šta da očekujemo. Međutim, kad je baš ta scena dobila ovacije pred punom Arenom u Puli (gde smo i dobili Zlatnu Arenu za najbolji film u međunarodnoj selekciji), a kasnije i u Sava Centru, shvatili smo da smo dotakli nešto zaista autentično. Mislim da su ljudi odlično odreagovali na ljudsku komponentu priče, i da gej likove nisu doživeli kao funkciju, već kao ljudska bića.

Reakcija na Strahinju i Lazara je možda najveća satisfakcija za sav uloženi trud na ovom filmu iz tog aktivističkog, ali i ljudskog ugla. Stotine devojčica koje vrište od sreće kad vide Slavena ili Nikolu na projekcijama u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, roditelji sa klincima koji se oduševljavaju filmom, statusi na društvenim mrežama, komentari koje smo čuli od gledalaca su zaista moćno svedočenje o putu koji je puno ljudi na Balkanu prešlo u poslednjih nekoliko godina kad je reč o prihvatanju queer osoba. Posle jedne od projekcija Lazaru je prišao jedan dečko i rekao “izvini, i ja sam peder, je l mogu da se slikam sa tobom”. To bi u Beogradu 2010. posle premijere Šišanja i onog strašnog nasilja na paradi zaista zvučalo kao naučna fantastika.

Jedno neizostavno pitanje – šta je u ovom trenutku okosnica queer pitanja i queer problematike u Srbiji?

Mislim da smo odgovore na to pitanje pokrili u filmu. S jedne strane, važno je konstantno raditi na informisanju i edukaciji društva, jer većina mrzi različitost po defaultu, ali ta mržnja često nije duboko ukorenjena, i u velikoj meri počiva na strahu i neznanju. Mnogi ljudi su posle dve održane parade shvatili da nije bio kraj sveta, i jednostavno rešili - live and let live, što je sasvim dovoljno za početak, i pokazuje zašto je taj Prajd bio važan. S druge strane, važno je kako se sami predstavnici LGBT zajednice postave. Nema tu puno razlike u odnosu na ostale političke probleme. Niko se neće pojaviti sa strane i doneti magično rešenje. Koliko bude aktivizma i rada, takvi će biti i rezultati. A mislim da je najvažniji aktivizam onaj na ličnom nivou – ako ste queer, recite to porodici, prijateljima, velika je šansa da vas neće odbaciti i da ćete im na ličnom primeru pokazati šta sve to zapravo znači.

Krajem godine bićeš i član žirija festivala Merlinka – koliko pratiš queer cinema i šta ti je u tom odeljku tzv. filmske industrije u filmskom smislu najzanimljivije i najpotentnije?

Radujem se tome, posebno posle takvih slavnih prethodnika kao što je Želimir Žilnik. Što se tiče queer kinematografije, nije teško videti u kojoj meri ona sad doživljava ozbiljan uspon i prodor u mainstream, što će naravno drastično uticati na kvalitet samih filmova, verovatno i u pozitivnom i negativnom smislu. Naravno, kad kažem filmovi, ja tu podrazumevam i serije, nije neka tajna da su poslednje decenije postale daleko provokativnije i zanimljivije od svega što se može pogledati po festivalima i bioskopima. A ako pričamo o novijom produkciji, jako mi se dopao Soderberghov Behind the Candelabra, sjajno balansiranje između zajebancije i ozbiljno potresne priče. Hoću da napravim takav film o Kačavendi. Dopada mi se za sad i queer ugao u Sense 8 brata i sestre Wachowski, kao i sjajni Transparent.

Koji su, po tvom mišljenju, stvarni dometi i Merlinke i gej kutka u tvom filmu na senzibilizaciju barem onog bučnijeg i manje tolerantnog dela ne-LGBT većine prema problemima i pravima LGBT populacije ovde?

Mislim da je svaki aktivizam važan, posebno ako je alternativa sedenje kod kuće i kenjanje kako je sve sranje. Međutim, što se dometa tiče, verujem da je ipak prodor u mainstream ključ za komunikaciju sa većim grupama neistomišljenika, da se aktivizam ne bi pretvorio u preaching to the converted. U tom smislu sam izuzetno zadovoljan onim što smo samo do sad postigli ovim filmom. Neki rezultati se vide već sad, a neki će nadam se biti vidljivi tek vremenom. Zamisli nekog uplašenog i nesigurnog gej klinca u unutrašnjosti koji gleda Lazara kao role model na velikom platnu, zamisli šta to njemu može da znači. Što reče jedan poznanik, u koliko smo samo filmova gledali Morgana Freemana kao predsednika Amerike, dok ljudi nisu ukapirali da je OK glasati za Obamu.

Vodič kroz gej Srbiju

49

OPTIMIST Film Da li ćeš se iznenaditi ako te ništa ne budem pitao o gej aspektima tvoje uloge u filmu „Pored mene“?

Hoću s obzirom da znam za koji časopis dajem intervju i s obzirom da je to uobičajeno pitanje od kojeg se pravi fama.

Da li ćeš se iznenaditi ako te ništa ne budem pitao ni o seks scenama i golotinji u filmu „Panama“?

Iznenađen sam iako se osećam na neki način pozvano da govorim o tome iako je pitanje koncipirano obrnuto.

Da li te smaraju takva pitanja i što se novinari zanimaju baš za te aspekte?

Mislim da nam je svima jasno šta doprinosi dobrom tiražu novina - eksploatacija tema koje su u društvu okarakterisane kao kontraverzne. U suštini nemam problem da odgovaram na takva pitanja zato što u njima ne pronalazim ništa osim stvari koje nam se svakodnevno dešavaju ili kojima smo svakodnevno okruženi. To je jednostavno život. Ali da, umetnost je mnogo više od golih scena ili mistifikacije seksualnosti i zbog toga zna biti zamorno odgovarati na uvek ista, populistička pitanja.

Da li si se unapred spremio za tu pažnju medija ili su te iznenadili?

Ja i dalje nisam svestan toga iako su se sada stvari poprilično zakuvale. Pomalo sam iznenađen i pokušavam da se prilagodim novonastalim okolnostima. Stvari koje su mi se desile su divne, ali u isto vreme zahtevaju puno zalaganja i brzih odgovora, što zna biti zbunjujuće. Najtačnije bi bilo reći da sam zahvalan iako pomalo zatečen.

Kad smo već kod te famozne scene iz filma „Pored mene“, da li te iznenadio aplauz publike na premijeri?

Da, nisam verovao da će to biti tako dobro primljeno sve dok se nije desilo. Shvatio sam da potcenjujemo ljude i mislim da čak i oni koji su se smejali ili negodovali u sebi imaju makar trunku razumevanja za različitost i izopštavanje koje su sigurno i sami osetili. Mislim da su ove druge reakcije manifestacija straha od mogućnosti da ne potvrde svoj identitet kroz pripadanje grupi putem forsiranja opštih stavova društva, a smatram da je čovek puno više od toga.

Lazar u filmu “Pored mene”

Slaven Došlo

50

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković

Prvi film, pa Kan. Specijalna Sterijina nagrada. Odlične kritike za film „Pored mene“. Veliki uspeh odmah na počeku karijere, što podiže očekivanja publike.

Kako to utiče na tebe?

Mislim da ništa nije bolje ili gore već da samo može da bude zanimljivo na drugačiji način i time pokušavam da smanjim pritisak odgovornosti prema onome što je već učinjeno. Nadam se da ću imati prilike da se bavim drugačijim stvarima i da će to doneti određeni kvalitet koji će i publika da prepozna. Čak i da omanem u tome mislim da je to dobro iskustvo. Iako, moram da priznam, ponekad me hvata panika.

Srpski film je dugo bio u krizi, neki kažu da je i dalje. Kako ti vidiš srpski film danas i sve te mlade reditelje, glumce, scenariste…

Mislim da se borimo protiv činjenice da je uglavnom puka zabava ekonomski isplativa. Slažem se sa izjavom Stevana Filipovića da je „umetnost svedena na bizarni hobi“ u kojem entuzijazam i dobre ideje često nailaze na apsolutnu tišinu i nezainteresovanost okoline zato što nisu u svrsi dnevnopolitičkih manipulacija. Ta tišina je mnoge, tokom godina, navela da odustanu od želje da nešto kažu i zato nam se ponekad čini da kultura ne postoji. Ali dobra stvar je što izgleda da ta duga akumulirana tišina sada proizvodi vrisak novih mladih autora koji su spremni da svojim zalaganjem ukažu na to da su itekako prisutni.

Koliko razred iz filma liči, na primer tvoj razred iz srednje škole?

Mi smo film i pravili tako da bude što realniji prikaz današnjih srednjih škola. Moj razred je bio vrlo sličan, osim što nismo toliko bili opterećeni

Foto: Nebojša Miščević

društvenim mrežama i nismo bili u prilici da ostanemo zaključani u školi. Hm, to bi bilo zanimljivo.

Da li su nam mobilni telefoni zaista pamet popili?

Koliko ja vidim jesu ali kao i u svemu ostalom mislim da je to stvar vaše kontrole i umerenosti.

Uleteli smo u tu digitalnu eru i sada se snalazimo usput, otud ta zbrka sa internetom.

Oba filma, „Pored mene“ i „Panama“ na svoj način obrađuju probleme mladih ljudi u Srbiji. Kako ti vidiš položaj mladih u Srbiji danas?

Mislim da su mladi, a tu valjda i ja spadam, zbunjeni. Nije im jasno da li treba da budu kao svoji roditelji, baba i deda, Novak Đoković ili Seka.

Koji god put da izaberu ništa nije sigurno i onda se često dešava da se ne upute nigde nego idu linijom manjeg otpora okrivljujući druge za nepostojanje sopstvenih odluka. Taj mehanizam potpuno razumem i pokušavam da mu se oduprem.

U Holivudu je odavno pravilo da glumci moraju biti lepi i zgodni, a taj trend počinje da bude aktuelan i u Srbiji. Koliko ti vodiš računa o svom izgledu, dijeti, vežbanju?

Filmska mašinerija je zaista postala zahtevna što se toga tiče, a sa druge strane smatram da je briga o izgledu deo odgovornosti prema sebi.

Uf, ja stvarno pokušavam da se pozabavim time ali često odustajem ili nisam dosledan odluci

koju sam doneo. To je jedna od stvari koje bih voleo da promenim u narednom periodu.

Kako si se spremao za ulogu u filmu „Pored mene“? Da li si imao neki uzor, model po kome si bazirao Lazara?

Imali smo ozbiljne pripreme za film uključujući radionice u koordinaciji sa Centrom E8 na kojima smo, između ostalog, čitali ispovesti ljudi koji su se našli u sličnoj situaciji kao Lazar. To mi je mnogo pomoglo. Naša ideja je bila da to nikako ne sme da bude neki stereotipni prikaz, već konkretna osoba i nadam se da smo u tome uspeli. Pored toga, počeo sam pomalo i da treniram s obzirom da je Lazar sportista. Šta možemo da očekujemo od tebe u narednom periodu? Koje su tvoje ambicije?

Gde vidiš sebe, Holivud, više u filmu, više u pozorištu?

Trenutno radim u Pozorištu Mladih u Novom Sadu i tu spremamo novu predstavu. Takođe, možete me videti i u Pozorištu na Terazijama i Bitefu. Očekujem premijeru filma „Panama“, Pavla Vučkovića zakazanu za 21. oktobar kao i premijeru filma „Vlažnost“, Nikole Ljuce koja će najverovatnije biti početkom sledeće godine. U međuvremenu se radujem snimanju kratkog filma „Flafi“, Milice Filipovski sa sjajnom Tamarom Krcunović i Milošem Samolovim. Posle ćemo videti šta će da se desi. Što se tiče pozorišta i filma, mislim da su oba podjednako zanimljiva ako radiš na nečemu što te zaista interesuje.

Vodič kroz gej Srbiju

51

I

OPTIMIST Strip

storija homofobije DC Comicsa neraskidivo je povezana sa istorijom homofobije, i cenzure generalno, u američkom stripu. Psihijatar Fredric Wertham je u svojoj knjizi „Seduction of the Innocent“, Batmana i Robina prikazao kao najočiglednije primere lošeg uticaja stripova na decu, jer su „Batmanove priče psihološki homoseksualne“. Kao neku vrstu odbrane od optužbi da stripovi promovišu nasilje, kriminal i seks među decom, američko udruženje stripskih izdavača je formiralo Comics Code Authority. Ovo telo je izdavalo šifre kojima su označavali koji stripovi ispunjavaju određene etičke standarde. Oni nisu imali nikakav uticaj na izdavače, ali prodavnice nisu smele da prodaju stripove koji na sebi nisu imali njihovu oznaku što je otvorilo prostor za autocenzuru. Homoseksualni sadržaji nisu bili eksplicitno zabranjeni za prikazivanje, ali je bilo zabranjeno prikazivati „seksualne abnormalnosti“ i „perverzije“, a priče sa romantičnim odnosima su morale da budu interpretirane tako da naglašavaju vrednost doma i svetost braka. Od tog trenutka, pa sve do 1989. godine kada su ove odredbe izbačene, počelo je doba cenzure i homofobije u američkom stripu.

DC Comics odmah uvodi Batwoman koja je trebalo da bude predmet Batmanovog romantičnog interesovanja. U čuvenoj kemp seriji Batman iz 1966. godine batler Alfred je izbačen, a Bruce Wayne i Dick Grayson žive sa tetkom sve u nameri da situacija deluje manje gej. U stripovima Bruce Wayne postaje zavodnik i u svakoj epizodi ga prikazuju kako se šeta sa drugom devojkom. DC Comics je 2000. godine Christopheru Yorku odbila da ustupi panele iz nekih epizoda stripa o Batmanu, kojima je hteo da kao primerima ilustruje svoju studiju “All in the Family: Homophobia and Batman Comics in the 1950s”. Isto tako su, 2005. godine, pretili tužbom Marku Chamberlainu, koji je izložio svoje akvarele koji Batmana i Robina prikazuju u eksplicitno gej pozama. J.H. Williams i W. Haden Blackman su posle nekoliko godina rada na stripu Batwoman odlučili da napuste DC Comics, jer su im urednici zabranili da prikažu lezbijsko venčanje u svom stripu. Ovo je bio samo

vrhunac pritisaka koje su trpeli tokom svog rada kada su im skretali pažnju da malo „smanje doživljaj“ kada je u pitanju lezbo tematika. Ovaj strip je nedavno i prestao da izlazi. I Gail Simone, scenaristkinja stripa Batgirl, je imala problema sa urednicima zbog trans lika Alysia Yeoh. Sugerisali su joj da je izbaci, nakon čega je ona i napustila rad na ovom stripu. Novi scenaristi stripa Batgirl su zbog jedne epizode optuženi za transfobiju i transmizoginiju tako da su bili prinuđeni da se javno izvine zbog nekih tabli stripa. DC je prestao da objavljuje i stripove Voodoo i Constantine čiji su glavni junaci bili biseksualni. DC se našao na udaru gej aktivista kada je kao scenaristu stripa Superman angažovao Orsona Scotta Carda čije su homofobične izjave kojima se protivi istopolnim brakovima veoma bliske vokabularu pokojnih funkcionera blagopočivšeg Trećeg Rajha.

DC comics VS Marvel

Strip homofobija

52

www.optimist.rs

piše: M. Aranđelović

Za razliku od DC Comicsa koji je trošio dosta energije da bi dokazao kako su Batman i Robin strejt, Marvel je sa stripom o mutantima X-Man, koji je bio shvaćen kao parabola za gej pokret, od početka delovao kao gej frendli. Iako je Stan Lee uvek tvrdio da su mutanti zapravo alegorija za Jevreje i njihovo stradanje koje je tih godina još uvek bilo sveže u sećanju ljudi, zapravo je svaka manjinska grupa koja se po nečemu razlikuje i koja zbog toga trpi progon većine mogla da se poistoveti sa junacima ovog stripa. Marvel je prvi koji je prikazao gej venčanje kada se Northstar venčao sa svojim dugogodišnjim partnerom Kyleom. Na naslovnici jednog Spidermana prikazan je gej par kako se ljubi kod fontane gde je snimana poslednja scena gej serije Angels in America. Njihov serijal namenjen mlađoj publici Young Avengers u kome su među glavnim junacima par gej tinejdžera u vezi Wiccan i Hulkling je bio veoma značajan. Ovaj strip je dobio i nagradu GLAAD. Nedavno se i Iceman jedan od poznatijih junaka X-Mana autovao. Ovo su samo neki primeri u kojima Marvel neguje različitosti.

Manje je poznato da je krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih, dok je uticaj homofobične cenzure slabio i dok su se po stripovima sve češće pojavljivali gej likovi ili makar aluzije na homoseksualnost junaka, u Marvelu vladala zvanična politika "No Gays in the Marvel Universe" koju je propagirao urednik Jim Shooter. DC je u to isto vreme tokom osamdesetih prikazivao lezbijku Maggie Sawyer, biseks Johna Constantinea, Wonder Woman je upoznala gej druga svog brata, Grant Morrison je smislio hermafrodita Rebisa koji se u jednoj epizodi upoznaje sa transseksualkom Coagulom, gej Extranoa koji umire od HIV-a...

Dok je DC tokom devedesetih dobijao GLAAD nagrade za stripove The Flash, Green Lantern i The Authority u Marvelovim stripovima se dešava pravi genocid nad homoseksualcima gde u samo deset meseci 2006. godine veliki broj njih biva ubijeno, prebijano, mučeno ili su im jednostavno promenili seksualnu orijentaciju i pretvorili ih u heteroseksualce. Stripovima u kojima su homoseksualni likovi nekako preživeli Marvel stavlja oznaku Adults Only da bi udovoljio protestima konzervativaca.

Kao što je DC menjao svoju seriju Batman da bi junaci izgledali više strejt tako je i

Marvel prilagođavao svoju seriju Hulk. Zbog toga u seriji Bruce Benner menja ime u Stive jer Bruce zvučai „previše stereotipno gej“. Wikileaks je pustio u javnost hakovane mejlove kompanije Sony u kojima se kaže kako Marvelov Spiderman u filmu uvek mora da bude beo i strejt.

DC su u prošlosti optuživali da na stripovima rade samo beli, strejt muškarci. Zato su nedavno izdavači Dan Didio i Jim Lee svoj tim osvežili velikim brojem talentovanih žena, afro, hispano i arabo Amerikanaca, kao i LGBT osoba. „To je najšarenija grupa scenarista, crtača, priča, likova i pristupa priči nego ikada ranije u istoriji naše izdavačke kuće“, rekao je Jim Lee napominjući da oko 40% sadašnjeg tima čine ovi novi talenti. Njegova želja je da DC Comics u svetu stripa postane lider po zastupljenosti LGBT likova.

Američki mejnstrim strip je oduvek bio odraz stvarnosti i vremena u kome je nastajao. Izdavači i urednici su jedino mogli da, na manje ili više perfidan način, usmeravaju rad svojih autora u određenom smeru. To što su i Marvel i DC uspeli da prežive sve ove godine je dokaz da su oni podjednako uspešno odgovarali zahtevima vremena u kojima su poslovali. A vremena su nekada bila bolja, nekada gora po LGBT zajednicu.

Vodič kroz gej Srbiju

53

A OPTIMIST Književnost

ko ćemo iskreno, počesto biva teško da se u inače obilnoj ponudi knjiških noviteta iznađe barem jedan naslov sa dovoljno queer motiva koji je neosporno vredan pomena i pažnje budućih ili barem potencijalnih čitalaca. Nekada se mora i u lov na treću decimalu, a sve to kako bi se, nazovimo to tako, ispoštovala forma i stvorio privid nekakvih pomaka i na planu književnosti sa značajnim LGBT sadržajem. Obično jeste tako, ali, evo, ovog puta imamo izuzetak – u naše knjižare negde u isto vreme stigla su dva iznimno uspela i zanimljiva romana koji odgovaraju gorepomenutom profilu. Pohvale mogu da krenu...

Nakon Crne sveske ovo Srce na dlanu drugi je prevod na srpski jezik za jednog od svakako najprominentnijih i najcenjenijih kvebečkih i kanadskih prozaista Mišela Tramblea. Srce na dlanu (prevela Olja Petronić, objavio Karpos) po puno osnova i danas (bezmalo pune tri decenije nakon prvog mu izdanja) smatra se jednim od krunskih queer romana iz domena umetničke proze.

Za razliku od većeg dela književnog mu opusa, Tramble se u Srcu na dlanu ne bavi nostalgičarskim osvrtima na vlastito detinjstvo i ranu mladost, već svoju očitu fascinaciju tim formativnim procesima i formativnim događajima u životu ovog puta pomera ka priči o jednoj posve neuobičajenoj gej romansi u Kvebeku sad već poodavnih dana. Srce na dlanu tako je ljubavno-kontemplativni roman ispričan uglavnom u dva glasa a osnova je strasna, turbulentna i iskreno proživljena ljubav između profesora na pragu zrelih godina i mlađeg glumca koji svojih barem pet minuta slave čeka na mestu trgovca. Slučajni susret i kratki flert u gej klubu nenadano se izrodio u nešto upadljivo dugovečnije i dalekosežnije, a stvari se dodatno zakomplikuju kada na scenu stupi i maleni sin mlađe polovine pomenutog dvojca.

Trambleovo pripovedačko iskustvo, baš kao i njegov, kanda, urođeni a dugim nizom godina i uspešnih pokušaja brušeni pripovedački instinkt evidentan je gotovo na svakoj stranici ovog vrsnog romana. Tramble tako brižljivo postavlja i pažljivo grana narativnu osnovu ovog svog romana, umešno i u pravom trenutku u priču uvodi nove likove, pokazuje zavidan osećaj za ritmičko nijansiranje priče, odlično se snalazi i na polju karakterizacije, a primetan je i njegov prefinjeni osećaj i za detalj i za uvek dobrodošlu a ovde i krajnje promišljenu samoironiju, baš kao i nepatvorena briga za junake ove priče i moguće implikacije na nivou značenja, iščitavanja i poruka ovog dela kada ono dospe pred (poželjno verzirane i dobronamerne) čitaoce, kao ipak daleko najmerodavnije za pro-

Mišel Tramble i Džendi Nelson

Evo ti Sunce na dlanu

54

www.optimist.rs

piše: Zoran Janković

cenu svakog literarnog pokušaja. Premda je Kvebek daleko, a mi trenutno krckamo već drugu deceniju novog nam milenijuma puno je u ovom Trambeovom delu razloga za prepoznavanje obrazaca i tegoba po pitanju života sa queer identitetom; obratimo pažnju na ovih nekoliko redova preuzetih negde iz sredine Srca na dlanu: „Jedna od mojih velikih frustracija kada sam zaljubljen je uvek bila to što ne mogu slobodno da šetam držeći svog trenutnog dečka za ruku ili oko vrata, a da ne izgledam kao da izazivam sve na svetu. Radio sam to dok sam bio mlađi i odmah bismo postali meta, crne ovce ili smešni egzibicionisti koji čine sve da bi bili primećeni i u koje treba upirati prstom.“

Kako smo valjda svi davnih dana shvatili, lepota je (između ostalog i) u različitosti, otud u istom ovom tekstu i komplimenti za prilično drugačiji roman koji, pak, takođe u velikoj meri baštini queer motive i iskrenu zabrinutost autora (zapravo, autorke) za dobrobit gej populacije i individualne slobode svakojakih izbora na širem planu. Daću ti sunce (prevela Jasmina Marković Karović, objavila kuća Urban Reads) formalno pripada narastajućem korpusu savremene young adult proze (dakle, proze prvenstveno namenjene nešto starijim omladincima), ali po svojim krajnjim dometima lako prevazilazi taj početni okvir. Daću ti sunce, tek drugi roman u literarnom opsu Džendi Nelson, za temelj ima priču o nekoliko burnih godina u odrastanju nekada nerazdvojnih blizanaca a sada u neku ruku i stranaca na tragu i otvorenijeg nepoverenja i neprijateljstva. Nelsonova na prvom mestu osvaja lakoćom pripovedanja, i ta lakoća, kao očita posledica predanosti popularnoj kulturi kao značajnom uporišnom stubu ovog njenog dela, savršeno je saobrazna doživljaju sveta ciljanih joj čitalaca i junaka ovog romana. Autorka tako relaksirano uspeva da dočara zasebne glasove dvoje ključnih junaka ove povesti, baš kao što joj u potpunosti polazi za rukom da na literarno učinkovit način odrazi tinejdžerski svetonazor sa svim mogućim krajnostima na kojima on ponajčešće i počiva. Daću ti sunce tako je, između ostalog, i rečit i slikovit prikaz sveta u kome je sve pitanja života ili smrti, instant-tuge i potištenosti ili neobuzdanih ushićenja, a sve to unutar priče čiji junaci već na osnovu životnih okolnosti imaju podosta povoda za

opravdanu (auto)dramu.

U jednom trenutku blizanci će proći kroz istovremene drastične transformacije, okretna i poletna Džud postaće vidno nesnađena i melanholična tinejdžerka koja će morati, mimo početnih opiranja, da pronađe svoje mesto u svetu prvih koraka na polju likovnih umetnosti, dok će Noe, prepadnut spoznajom o vlastitoj homoseksualnosti, pohitati put poricanja tog i snažnog dokazivanja potpuno oprečnog identiteta. A sve to u najvarljivijim godinama opšte nelagode, kada su greške i neizbežne i poželjne. Na planu queer elementa u ovom svom romanu, Nelsonova pokazuje lako primetno umeće na dva, čini se, jednako važna polja – autorka uspeva da elegantno inkorporira i taj (queer) aspekt priče u širu narativnu sliku, u isti mah izbegavajući brojne zamke moguće dobronamerne ali i gotovo neizbežno pogubne aktivističke didaktičnosti ogoljenijeg tipa. Daću ti sunce, ako po strani ostavimo izvesne nepotrebne elipse i tu i tamo vidljive viškove koji su mogli biti štrihovani bez pogubnog uticaja na priču i na krajnji utisak koji ovo delo kao celina ostavlja, gotovo pa odličan je roman za mlade i svakako predstavlja vrh u okviru svog ipak heterogenog (para)žanra. I, što je daleko važnije, Daću ti sunce lako može biti i važna i efektna stanica mlađih naraštaja ka nešto zahtevnijim književnim poduhvatima kakav je, recimo, na prethodnoj stranici nahvaljeni roman prekaljenog Mišela Tramblea.

Pred nama su dva meseca do narednog Optimista, eto sasvim dovoljno vremena da se ova dva zbilja dobra romana i respekta važna izdavačka podviga pročitaju, a zašto da ne, i daruju okolo.

Zauvar je.

Vodič kroz gej Srbiju

55

L OPTIMIST Muzika

uka Ivanović, poznatiji kao Luke Black je prvi solo izvođač iz Srbije sa ekskluzivnim ugovorom sa Universal Music Group. Publika ima prilike da uživa u njegovim singlovima D-Generation i Holding on to Love. Rođen je 1992. godine u Čačku i muzikom se bavi već skoro deset godina. Snimio je šest albuma koje su imali prilike da čuju samo njegovi najbliži prijatelji. Nije mogao da se zaustavi, morao je da stvara i da radi na svom muzičkom talentu.

Kako je došlo do saradnje sa Universal Music?

Do saradnje je došlo tako što sam prvo radio i razvijao se kao muzičar godinama u nazad i tražio neki svoj identitet i mesto u muzici, i kada sam se pronašao krenuo sam da radim na tome da neko moju muziku čuje. Prvo sam kontaktirao neke izdavačke kuće koje nisu htele da rade sa mnom jer sam pevao isključivo na engleskom, a onda sam imao sreće da upoznam ljude iz benda Zemlja Gruva koji su mi pomogli da stanem na muzičke noge i uobličim profesionalno ono na čemu sam radio. Spletom okolnosti su se predstavnici Universal Musica bili na Gruvlend festivalu koji je napravljen od strane Zemlje

56

www.optimist.rs

Gruva i tu sam izvodio neke svoje pesme. Mislim da su tad znali da će do saradnje doći ali je puno vremena prošlo dok se to nije desilo.

Kako sagledavaš muzičku scenu u Srbiji?

Mislim da muzička scena u Srbiji oslikava kulturno stanje na ovim prostorima, odnosno kako vaspitamo kulturu takva nam je i muzika. Generalno gledano, divim se ljudima koji hrabro, i to moram reći hrabro, rade ono što im je najprirodnije, a da to nije narodna muzika (kad kažem narodna muzika mislim na ovaj aktuelni turbo-folk). Narodna muzika je okej, i treba da postoji, ali ne privlači me jer je mi deluje kao opcija D u celoj muzičkoj priči, posmatram je samo kao način da se dođe do novca, a to mi onda nije muzika nego bankomat. Nadam se da će se ljudi malo otvoriti i ka nekim drugim stvarima i da će svi muzički žanrovi moći da postoje i imaju šansu u isto vreme.

Gej populacija je često na meti kritike da ima loš muzički ukus. Da li je to tako i kako ga popraviti?

Ne znam da li je to tako ili nije, mislim da to nema veze sa gej populacijom, ili ja nisam sreo nikoga ko ima loš muzički ukus? Ne treba popravljati ničiji ukus, samo osvestiti o drugim stvarima, jer je glupo biti u nekom balonu.

Da li možemo da očekujemo da Luke Black peva na Paradi ponosa ili nekom gej dešavanju? Što da ne, bina je bina, ukoliko je bina napravljena zbog promovisanja nasilja ili stavova koji nisu meni bliski onda tu sigurno neću nastupati.

Najbolja stvar na svetu je nastupati pred pozitivnom energijom i to je najbitnije. Trenutno sam fasciniran festivalima pa me to najviše privlači i imam nekoliko festivala u planu gde će verovatno izmešu ostalog biti i gej publike.

Mnoge estradne zvezde pričaju o karijeri u inostranstvu. Da li je Luke Black postao srpski brend za izvoz?

Haha, možda. Ja sam kao Plazma, samo što se ja neću pokvariti ako stojim na svetlom mestu, ali ću definitivno biti dostupan u više boja i ukusa.

Kako reaguješ kada neko kritikuje tvoj rad?

Kritike najviše utiču na moj rad i napredak tako da su uvek dobrodošle, ali naravno od ljudi čije mišljenje cenim, odnosno od ljudi koji su postigli slično kao ja ili jednostavno imaju mnogo dobar i razvijen sluh i ljubav prema muzici. Ostatak negativne kritike za mene ne postoji, odno-

sno nisam imao priliku da vidim. Nisam neki fan hejta radi hejta, i tačno znam da ga prepoznam, jer sam i ja bio u tom mindsetu. Pozitivne kritike me uvek podsete da to što radim vredi.

Koje su tvoje muzičke ambicije?

Voleo bih da imam priliku da komuniciram za većim brojem ljudi i da zajedno delimo energiju koju nosi moja muzika. Prvenstveno bih želeo da mogu da imam priliku da ulažem što više u muziku i da konstantno napredujem i pravim što bolji zvuk i što kompleksnije nastupe. Takođe bih voleo da sarađujem sa raznim umetnicima bilo da je to muzika ili film, ili možda fotografija.

Upravo sam izdao Thorns EP koji je dostupan fizički i digitalno širom sveta, a sada polako idem ka albumu, to je kratkoročna ambicija.

Koji su tvoji muzički uzori? Zašto?

Trudim se da stalno pomenem različite ljude pa ću sada reći Eartha Kitt, ali ne zbog muzike nego zbog njenih intervjua koji su veoma inspirativni i trenutno sam fasciniran time. Više volim biografije muzičara nego njihovu muziku, jer tako proučavam kako su došli do toga gde su tada. A što se tiče zvuka, inspiriše me prepletanje tehnologije i umetnosti.

Da li si ikada bio diskriminisan jer nisi rođen u Beogradu?

Dešavalo se da neko kroz priču provuče da ja nešto možda ne razumem jer nisam iz Beograda, ali je meni to potpuno nebitno jer ja uopšte nisam sa ove planete.

Koje emocije pokreću tvoju umetnost?

Ekstremna tuga ili ekstremna sreća. To mi dozvoljava da pravim tužne pesme uz koje može da se skače i izbaci sav bes koji osećamo. Na primer, pesma Gypsy sa mog EP-a je napravljena kako bih mogao da se smirim, a zapravo je najagresivnija od svih. Dosta su mi bitne crne i bele ‘boje’ u životu, i ono što me buni je to što moram konstantno da ih balansiram da ne bih potpuno poludeo.

Da li će Luke Black propevati na srpskom?

Nama to nije bitno, ali se Željko Joksimović buni.

Haha, neće, pokušao je, ali neuspešno. Jednostavno nije talentovan za to i izvinjava se Željku Joksimoviću. Prosto je, postoji veliki broj ljudi koji pevaju na srpskom, ne moram i ja. Ne radim

Dostupan u više boja i ukusa

Luke Black Razgovarao: Predrag Azdejković

to namerno, tako se desilo, nisam mogao da biram.

Mnogima je učestvovanje na Evroviziji simbol uspeha. Šta bi za tebe bio vrhunac uspeha?

Kada sam bio mali imao sam Madison Square Garden poster iznad kreveta, čisto da ne zaboravim šta želim da radim. Za mene je san da mogu da putujem i upoznajem razne ljude koji vole moju muziku i da zajedno pričamo o tome i o umetnosti. Bio bih veoma srećan da nastupam na Video Music Awards, mada ne znam koliko je to moguće, ali verujem da jeste.

Vodič kroz gej Srbiju

57

N OPTIMIST Umetnost

aslov “Savršena tela čine savršene stvari“ u Njujork Tajmsu, koji se vezuje za njujoršku trupu Complexions je verovatno i najbolje definiše.

Snažni, visoki i mahom crni igrači, donose neponovljivu energiju i oluju tehničkih bravura na 13.

Beogradski festival igre i na scenu Pozorišta na Terazijama. Trupa koja postoji skoro tri decenije i oduševljava publiku najvećih pozorišta u svetu, po prvi put nastupa u našem regionu sa programom koji obećava fantastičnu zabavu. Koreografe i direktore ove trupe, Dvajta Rodena i Dezmonda Ričardsona najšira javnost poznaje zah29. mart 2016. Pozorište na Terazijama valjujući brojnim američkim filmovima, kao partnere Dijane Višnjeve, ali i kao umetnike koji su kreirali za Prinsa, Lenija Kravica ili Patrika Svejzija.

Nemerljiva zahvalnost za umetničku i estetsku draž multikulturalnog odnosa, kakav predstavlja Beogradski festival igre kamen temeljac jedinstveno inventivnog pristupa trupe Complexions današnjoj igri, sigurno pripada umetničkim direktorima, Dezmondu Ričardsonu i Dvajtu Ro- do rada za Džofri balet, njih dvojica su svesno denu. Osnovana od strane ova dva bivša igrača dopuštali da sloboda transformacije njihovog Elvina Ejlija, 1994. godine, kompanija donosi ne- umetničkog izraza plovi slobodno, isključujući verovatnu mešavinu metoda, stilova i kultura, sva ograničenja, do samog ljudskog tela. Zajekoje su kreirale novu i uzbudljivu viziju ljudskog dno su svoju trupu pretvorili u pravu instituciju pokreta tokom proteklih godina. Najvažnija ino- koja je otelotvorenje istorijskog trenutka, hram vacija koju je trupa unela na svetsku scenu, od- u kome svi strastveni zaljubljenici u igru mogu nosi se na sagledavanje igre kao umetnosti koja istovremeno slaviti prošlost i graditi budućnost.

DVAJT RODEN ruši granice, a ne postavlja ih. Bez obzira da li je Dvajt Roden (osnivač, umetnički diograničavajuća tradicija pozivala na jedinstven stil, period, mesto i vreme, Complexions je krei- rektor, stalni koreograf trupe Complexions) je rao jednu otvorenu, stalno progresivnu formu ostvario zapaženu i bogatu karijeru, i zavredeo igre koja predstavlja pokret našeg sveta, i uklju- priznanje od strane Njujork Tajmsa koji ga načuje sve njegove sastavne kulture u jednu nera- ziva „jednim od najplodnijih koreografa danaskidivu celinu. Neponovljive igračke karijere šnjice“. Rođen je u Dejtonu, Roden je počeo da Rodena i Ričardsona, omogućile su im da rede- igra kada mu je bilo 17 godina, a svoje profesiofinišu igru, na način kojim su i sami hodali na nalne angažmane je ostvario u Savremenoj plesceni, ne osećajući se udobno na jednom mestu, snoj kompaniji Dejtona, trupi Ballet Jazz u umetnosti koja je zarobljena u crnu kutiju. Su- Montreal, a zatim i kao prvak kompanije Elvina protno od toga, od saradnje sa Cirque de Soleil Ejlija u Njujorku. Nastupao je u brojnim televi-

Complexions

58

www.optimist.rs

zijskim spektaklima, dokumentarnim i komercijalnim programima širom Amerike, Kanade i Evrope, i bio predstavljen kao izvođač u mnogim specijalnim emisijama u okviru PBS “Sjajne predstave”. Od 1994. godine, njegove koreografije su postale okosnica razvoja repertoara trupe Complexions. Često je nagrađivan za svoj bogati opus, vizionarski stil i senzibilitet koji pomera granice. Potpisao je više od 80 naslova za Complexions, ali i za druge kompanije među kojima su Kompanija Elvina Ejlija, Balet Arizone, Aspen Santa Fe balet, Plesni teatar Harlema, Savremena plesne kompanija Dejtona, Džofri balet, Majami balet, Njujork Siti balet, Plesni teatar Severne Karoline, Balet Pensilvanije, Philadanco, Plesni teatar Mineapolisa, Balet Sakramento, Balet Okland, Baletski teatar Picburga, Vašington balet... Poznat kao „koreograf igrača“, Roden je sarađivao, podučavao i kreirao za najrazličitije umetnike, ujedajući svet baleta i savremene igre. Režirao je i koreografisao za televiziju, film, teatar i živa izvođenja poput šou programa „So You Think You Can Dance”, “Tribute to Style”, ali i za kompaniju Cirque du Soleil. Sarađivao je i sa svetskim zvezdama, poput Prinsa, Lenija Kravica, Keli Klarkson i Patrika Svejzija. Roden je stalni koreograf Plesnog teatra Severne Karoline, a često i gost predavač na univerzitetima širom Amerike, uključujući i Univerzitet Njujorka, Džulijard i Univerzitet Misisipija. Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada i priznanja.

DEZMOND RIČARDSON Predstavljen od strane Njujork Tajmsa kao „jedan od najboljih igrača svog vremena“, Dezmond Ričardson (osnivač, umetnički direktor, gostujući koreograf trupe Complexions) je višestruko talentovan umetnik, koji se podjednako usavršio u klasičnom, modernom i savremenom žanru umetničke igre. Nagrađivan za svoju snažnu interpretaciju i jedinstven izvođački kvalitet, Ričardson je kao igrač bio svojevrsni zaštitni znak trupe Complexions, označavajući duže od decenije samu esenciju njenog stila. Igrajući glavnu ulogu na premijeri baleta „Otelo“ kompanije

American Ballet Theatre, Njujork Tajms ga je opisao kao “jednog od najveličanstvenijih igrača koji je ikada kročio na scenu Metropoliten Opere.” Godine 1998, Ričardson se pridružio originalnoj postavci brodvejske verzije mjuzikla “Fosijev svet”, u ulozi koja će mu doneti nominaciju za nagradu Toni. Radeći za televiziju, film i video produkciju u Americi i svetu, nastupao je sa zvezdama poput Majkla Džeksona, Prinsa, Arete Frenklin i Madone. Svoj pevački debi na velikom ekranu, imao je u filmu Čarlsa Rendolfa Rajta “Preaching to the Choir” iz 2005. godine. Pojavljuje se i u filmu Patrika Svejzija i Lise Naimi “Poslednja igra”, kao i u filmu “Čikago” koji je dobio nekoliko Oskara. Takođe je imao ulogu u filmu Džulije Tejmor “Preko svemira”, ali i glavnu ulogu u njenoj predstavi “Grendel”, koja se izvodila u Operi Los Anđelesa i Njujork Stejt teatru. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja i nagrada. Nedavno je, uz Dvajta Rodena bio partner Dijane Višnjeve u predstavi “Lepota u pokretu” u Njujork Siti centru, kao i na drugim scenama u SAD i Rusiji. Na poziv predsednika SAD, nastupio je na 60. predsedničkoj konferenciji u Izraelu. Igrao je i u hit programu Fox televizije “So You Think You Can Dance”.

Vodič kroz gej Srbiju

59

V OPTIMIST Zdravlje

isok krvni pritisak najznačajniji je faktor rizika za niz k a rdio -vaskularnih oboljenja i stanja koja mogu imati smrtni ishod. Visok krvni pritisak, pojedinačno gledano, najznačajniji je faktor rizika za nastanak kardio-vaskularnih oboljenja, i to pre svega srčanog udara (infarkta miokarda), srčane slabosti, iznenadne srčane smrti i šloga (moždanog udara). Povišenje gornjeg krvnog pritiska za svakih 20 mmHg udvostručuje šanse za nastanak ovih neželjenih stanja i bolesti, zbog čega je od presudnog značaja rano prepoznavanje znakova arterijske hipertenzije i adekvatno lečenje. ŠTA JE HIPERTENZIJA? Arterijska hipertenzija, od koje pati svaki četvrti stanovnik naše planete, predstavlja trajno povišenje krvnog pritiska definisano vrednostima iznad 140/90 mmHg. Na osnovu uzroka nastanka deli se u dve velike grupe: Esencijalna (hipertenzija nepoznatog uzroka koja se dijagnostikuje u 95% svih slučajeva trajno povišenog krvnog pritiska) češće se javlja u porodicama gde već postoji hipertenzija, zatim kod osoba koje unose više kuhinjske soli u organizam, gojaznih i fizičkih neaktivnih ljudi, pušača, bolesnika izloženih hroničnom stresu.

Sekundarnu hipertenziju, kod koje je uzrok poznat (oboljenja bubrega, nadbubrega, štitaste žlezde, hipofize, upotreba tableta za kontracepciju).Esencijalna arterijska hipertenzija najčešće zahteva stalnu primenu lekova i redovne lekarske kontrole, dok se sekundarna leči eliminisanjem uzroka.

PREPOZNAJTE NEPRIJATELJA Simptomi arterijske hipertenzije mogu biti glavobolja, zujanje u ušima (tinitus), vrtoglavica, mučnina, osećaj težine u grudima, kratak dah, brzo zamaranje, slabija tolerancija napora i smetnje vida. Međutim, ne bi trebalo zaboraviti da bolest često nema nikakvih simptoma, te je zbog toga i zovu ”tihi ubica”. Ponekad nastaje hipertenzivna kriza – nagli skok krvnog pritiska praćen jakom glavoboljom, povraća-

60

www.optimist.rs

njem i prolaznim neurološkim deficitima. To je hitno stanje i zahteva brzu reakciju kako bi se krvni pritisak snizio te sprečile posledice koje mogu biti fatalne.

OTKRITI PROBLEM NA VREME Dijagnoza se postavlja na osnovu merenja krvnog pritiska, kao i pomoću 24h holtera, kojim se može dokazati ili isključiti hipertenzija ”belog mantila”, stanja kada se povišeni krvni pritisak javlja isključivo u lekarskoj ordinaciji.

Holterom se može proceniti i uspešnost regulisanja krvnog pritiska nakon primene terapije.

Opšta bolnica ”Medigroup”, u okviru Centra za hipertenziju, pruža sveobuhvatno sagledavanje hipertenzije. Osnovna ideja je da se kroz multidisciplinarni pristup pacijentu na jednom mestu i u jednom danu postavi dijagnoza arterijske hipertenzije, utvrdi njen uzrok, ozbiljnost stanja i eventualno oštećenja srca, krvnih sudova, bu-

vnih metoda mogu videti krvni sudovi, kao i posledice uticaja hipertenzije na njih. Na kraju, po pristizanju laboratorijskih nalaza i završetku drugih specijalističkih pregleda, pacijent dolazi ponovo kod kardiologa, koji postavlja konačnu dijagnozu. Ukoliko je potrebno, može se uraditi i dopunska dijagnostika, kao što su test fizičkog opterećenja, ultrazvučni pregled krvnih sudova glave i vrata, ruku i nogu, kao i pregled skenerom ili magnetnom rezonancom određenih delova tela i organa. Na taj način, pored postavljanja dijagnoze arterijske hipertenzije, definiše se uzrok, kao i posledice njenog dejstva na takozvane ciljne organe. Tom prilikom pacijentu se daje preporuka za primenu lekova.

LEČENJE I PREVENCIJA POVIŠENOG KRVNOG PRITISKA Danas nam na raspolaganju stoje moćni lekovi za lečenje povišenog krvnog pritiska. Ali pre primene medikamenata trebalo bi pokušati krvni pritisak regulisati promenom načina života. Ukoliko ove mere ne urode plodom, pribegava se upotrebi medikamenata – primenom jednog leka ili kombinacijom dvaju. Ako ovakva terapija ne reguliše krvni pritisak, koristi se više lekova. Prevencija povišenog krvnog pritiska od izuzetnog je značaja. Pre svega, potrebno je ograničiti konzumiranje soli na pet do šest grama dnevno, kao i alkohola, izbegavati duvanski dim i pušenje, redovno upražnjavati fizičku aktivnost (više od pola sata dnevno pet do sedam dana u nedelji), smanjiti stres, regulisati brega i očiju, nakon šećernu bolest. čega se bolesniku Preporučuje se što odmah preporuveći unos povrća, čuju određeni voća i namirnica s Simptomi skriveni, posledice katastrofalne režim života i adeniskim sadržajem kvatna medikamasti, smanjenje mentozna terapija. telesne težine i Nakon kardioloodržavanje optiškog pregleda pomalne kilaže. Pritrebno je uraditi mer gotovo Piše: dr Goran Rađen EKG, ultrazvuk srca, idealnog jelovnika integralne laborajeste mediteranska torijske analize s ishrana. Dosledno posebnim naglasprovođenje preskom na kardio-vaskularne faktore rizika. Potom ventivnih mera sprečiće nastanak arterijske hisledi ultrazvučni pregled trbuha, te pregled en- pertenzije i njenih posledica. dokrinologa i nefrologa. Takođe, neophodno je MEDIGROUP obaviti kontrolu očnog dna, jer je to jedino Call centar: 011 40 40 100 mesto u organizmu gde se pomoću neinvaziwww.medigroup.rs

Hipertenzija

Vodič kroz gej Srbiju

61