Optimist #031 by Optimist Magazin

Reč Urednika

Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011. Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Urednik Lifestyle: Mladen Antonijević Priljeva Urednik UrbanLook: Srđan Šveljo Saradnici: Tamara Skrozza, Nemanja Marinović, Zoran Janković, M. Aranđelović, Mladen Antonijević Priljeva, Bogdan Petrović, Marko Radojičić, Boris Milićević, Helena Vuković, Milica S, Lana Čubrić Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/gejoptimist Štampa: Newpress Magazin možete čitati i na:

Podrška:

Република Србија ВЛАДА КАНЦЕЛАРИЈА ЗА ЉУДСКА И МАЊИНСКА ПРАВА

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Magazin prihvata nadležnost:

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011)- . - [S. l.] : Regionalni info centar, 2011- (Smederevo : Newpress). - 21 cm Dvomesečno. - Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217-6756 = Optimist COBISS.SR-ID 186184972

Град Ниш УПРАВА ЗА КУЛТУРУ

ožemo reći da je iza nas jedno burno LGBT leto. Američku, ali i LGBT zajednicu širom sveta pogodio je masakr u Orlandu, najvećem zločinu nad LGBT osobama od Holokausta do danas. LGBT aktivisti širom sveta organizovali su akcije solidarnosti sa Orlandom i Beograd nije bio izuzetak. Pojedini LGBT aktivisti su se okupili ispred Američke ambasade na Dedinju, ostavili cveće i poruke „We are Orlando“. Tužno je da se aktivisti za ljudska prava nisu odazvali pozivu, niti na bilo koji način solidarisali sa LGBT zajednicom. Krajem juna organizovana je alternativna parada „Ponos Srbije“ na kojoj se okupilo oko 150 ljudi, koji su uz minimalno obezbeđenje prošetali centrom Beograda, od Pionirskog parka do Trga Republike. Događaj je prošao bez ikakvih problema. Roditelji sa decom su stojali sa strane i mahali učesnicima parade, neki su se priključili i prošetali zajedno, što možete videti i na slikama koje vam Optimist donosi. Posebno interesantno je da se u isto vreme dok se na Trgu Republike završava „Ponos Srbije“ ispred nekadašnjeg „Ruskog cara“ održavala predstava za decu. I ovaj događaj je ignorisan od strane aktivista za ljudska prava. Početkom avgusta dobili smo prvu „gej ministarku“ Anu Brnabić, koja će biti na čelu Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. Interesantno je da su najveći napad na nju izveli aktivisti za ljudska prava i pojedini LGBT aktivisti. To je bilo toliko čudno, da se i nedeljnik „Pečat“ koji redovno napada LGBT populaciju začudio i stao u odbranu nove ministarke. Moramo staviti prst na čelo i zapitati se, a za koga vi braćo i sestre aktivisti radite? Da li će se to ispostaviti da su nam najveći neprijatelji izgleda u aktivističkim redovima?! Ali hajde da završimo s lepim vestima. Optimist magazin je dobio podršku Ministarstva kulture i informisanja i Grada Niša, što nam produžava izlaženje za narednih godinu dana. Za posle, videćemo. Predrag Azdejković

OPTIMIST Skrozza na skroz

Muškarac heteroseksualne orijentacije ubio sina i još 12 komšija, pa pucao u sebe i suprugu! Žena heteroseksualka ugušila bebu kesom za đubre i bacila je na terasu! Heteroseksualac ubio komšiju, pa pokušao da ga zapali!

vuči besmisleno, zar ne? A reč je o naslovima koji su se u domaćoj štampi zaista pojavili, samo što im je ovde dodata i odrednica o seksualnoj orijentaciji osumnjičenih. Onog dana kada budemo videli ovakve naslove i ne primetimo ništa neobično u njima, neće biti nikakav problem ni naslov “Orlando: sve više svedočenja da je ubica bio homoseksualac” ili “Krvnik iz Nice bio u vezi s dedom”. No, pošto se to sigurno nikada neće desiti, red je da kažemo kako su naslovi koji se tiču Orlanda i Nice apsolutno nedopustivi, i kako je reč o jednoj od najperfidnijih formi stigmatizacije homoseksualaca - i to na globalnom nivou, pošto su ti izveštaji preneti iz svetskih medija. LEČENI, NEZALEČENI, DRUGAČIJI Iako se profesionalni etički standardi donekle razlikuju od države do države, opšte je pravilo da se u medijskim prilozima o tragedijama, zločinima ili terorističkim napadima ne objavljuje ništa što nije u javnom interesu. Konkretno, nacionalna pripadnost ili versko opredeljenje osumnjičene osobe pominju se samo ukoliko je to u neposrednoj vezi s počinjenim delom: osoba koja je opljačkala nečiju kuću u tom kontekstu ostaje zaštićena (jer kuće pljačkaju pripadnici svih nacionalnosti i veroispovesti), dok će u slučaju terorističkih napada u Parizu, recimo, takva informacija svakako biti objavljena (jer ima direktne veze s onim što se dogodilo). Ovo pravilo, baš kao i druga koja se nalaze u Kodeksu novinara Srbije (ali i u kodeksima novinara u drugim zemljama), postoje pre svega da bi se izbegli stereotipi: npr. oni po kojima su Romi prljavi, siromašni i kradu. Navođenje nacionalne ili verske pripadnosti, smatra se, utiče takođe i na nacionalnu i versku netrpeljivost, a nema veze s javnim interesom i pravom ljudi da budu informisani.

Pošten i pristojan novinarsko-urednički svet ne bi smeo da objavljuje ni podatke koji spadaju u domen privatnosti osumnjičenog, a predstavljaju spekulacije o uzrocima tragedije i (ponovo) diskriminaciju određenih grupa. To je, u prevodu, ono kad čujemo kako je osumnjičeni „psihički bolesnik“, „nije uzimao terapiju“, „lečeni alkoholičar“, „narkoman“, itd. Nečiji zdravstveni ili zavisnički status možda jeste od interesa za istragu, ali svakako nije u javnom interesu i ne bi trebalo da zanima bilo koga osim istražnih i kasnije sudskih organa.

Mediji i seksualna orijentacija ubica

Ubice iz “naših redova” piše: Tamara Skrozza

Jer, šta ćemo ako se utvrdi da osumnjičeni zapravo nije kriv - a mediji po pravilu otkrivaju i njegov identitet, iako im je to najstrože zabranjeno zbog zaštite prava na pretpostavku nevinosti? Šta će taj nesretni čovek kad je vaskolika javnost i uvek zabrinuti komšiluk iz novina obavešten od čega se ovaj lečio i šta su mu poroci? Takođe, kakvu sliku to šalje o ljudima s psihičkim problemima, narkomanima ili alkoholičarima? Njihovo stanje svakako nije ništa „za poželeti“, ali ni u kom slučaju nije nešto što je obavezno povezano s krivičnim delima: niti je svaki narkoman kriminalac i ubica, niti su oni koji su protivnici korišćenja droga obavezno i moralni čistunci koji nikakvo krivično delo u životu nisu počinili. >> Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Skrozza na skroz Posledice takvog izveštavanja imali smo prilike i nedavno da vidimo. Nakon što je u okolini Zaječara silovana i masakrirana devojčica, a u Žitištu pobijeno nekoliko ljudi, ministar zdravlja apelovao je na građane i građanke da vode računa o tome da njihovi bližnji redovno uzimaju svoje lekove. Time se zapravo htelo reći da postoji opasnost od onih koji preskaču gutanje pilulica. Dok su - jel’te - oni kojima pilulice još nisu prepisane, savršeno pouzdani. Realan život izgleda sasvim drugačije, praksa pokazuje kako najveću opasnost predstavljaju baš oni koji kod lekara nisu ni bili, ali će reči nadležnog ministra svakako naći plodno tle u onima koji u svakom iole „drugačijem“ vide latentnu pretnju po mir, sigurnost i život kao takav. IZVEŠTAJI S „TAMNE STRANE“ U tom kontekstu, apostrofiranje nečije seksualne orijentacije posebno je zlokobno. Teoretisanje o tome da li je ubica iz Orlanda bio neautovani gej, a vozač kamiona iz Nice u vezi sa starijim muškarcem, nije ništa drugo do - diskriminacija LGBT osoba. Dok u slučajevima kada se pominje nečija nacionalnost ili zdravstveni status još i možemo naći nekakvo racionalno objašnjenje (želju novinara da istražuju i doprinose istrazi - mada im to nije posao i najstrože im je zabranjeno), naglabanje o seksualnoj orijentaciji ne može se objasniti argumentima koji bi imali ikakve, čak i najposrednije moguće veze s novinarstvom i izveštavanjem.

telegraf.rs

www.optimist.rs

Narodne novine Iako je redak, naslov „Srbin obio trafiku“ ipak se može sresti pored sličnog – „Hrvat/Albanac/Rom opljačkao prodavnicu“. Dešava se, dakle, da se kao osumnjičeni označi i jedan od „naših“ - naravno, u određenim okolnostima, tj. uglavnom u slučaju da je krivično delo počinio negde u inostranstvu. S druge strane, već pomenuti naslovi o heteroseksualnom ubici ili strejt čedomorki potpuno su nezamislivi i nikad viđeni. A ako se strejt, „normalna“ ili „većinska“ seksualna orijentacija ne pominje, zašto bi se pominjala homoseksualna, „bolesna“ ili kako je već raznorazni nazivaju? Odgovor je jednostavan: samo i isključivo da bi se targetirala jedna i inače targetirana grupacija i još jednom „potvrdilo“ da je homoseksualnost usko povezana s „tamnom stranom“ i različitim formama užasa. Posebno je indikativno apostrofiranje seksualne orijentacije u slučaju pokolja u gej klubu u Orlandu. Ta je vest, naime, od priče o najvećem zločinu iz mržnje kako je prvobitno označena, vrlo brzo postala priča o frustraciji jednog geja i njegovoj nameri da se na neki način osveti „svojima“. Što će reći - bez obzira na broj žrtava, sve je to samo jedna interna gej zađevica s tragičnim posledicama. Direktna posledica takve zamene teza bila je i brzi zaborav onoga što se u Orlandu dogodilo: za razliku od Pariza, Brisela i Nice, o kojima se danima raspravljalo i s čijim su se žrtvama solidarisali milioni, ovaj je slučaj vrlo brzo zaboravljen.

Pritom, priča o homoseksualnosti odlično se nadovezala na inače vrlo raširenu teoriju da su najagresivniji homofobi upravo - homoseksualci. Čak i pre nego što je objavljeno kako je ubica navodno homoseksualac, na jednom od domaćih portala pojavio se komentar koji sublimira tu stranu priče: „Upravo je objavljeno da je zlostavljao suprugu koju je doveo iz Avganistana. Njegovi roditelji su morali da intervenišu i odvedu je iz njegovog stana svojoj kući. Onaj ko zlostavlja ženu je najverovatnije impotentan ili latentni homoseksualac. Ovo drugo bi objasnilo zašto je odabrao gej klub. Jadnik je pokušavao da razreši unutrašnji sukob sa samim sobom nastao zbog negacije seksualnog identiteta“. I u slučaju Orlanda, i u slučaju Nice, naročito je zanimljivo da bi priča o homoseksualnosti vrlo lako mogla da bude čista konstrukcija. U slučaju Orlanda, glavni dokazi su iskazi neimenovanih izvora i zlostavljane žene, dok je kamiondžija iz Nice označen kao „nasilni biseksualni sadista“ zbog navodno kompromitujućih snimaka pronađenih u njegovom telefonu. Sve to nikako ne može da se smatra iole sigurnim dokazom za bilo šta - izvori obično slede sopstvene interese i iznose tvrdnje koje im idu u korist ili objašnjavaju situaciju u kojoj su se našli, dok fotografije ne znače bukvalno ništa (mogu da budu foto montaže, rezultat različitih okolnosti, glumljene scene itd.) telegraph.co.uk

OD „TOPLOG BRATA“ DO „MONSTRUMA“ Crna hronika u domaćim medijima - za divno čudo - do sada nije obilovala homofobnim i diskriminatornim ispadima. Ipak, slučaj Antala Skendžića koji je 2007. ubio svoju majku bio je više nego ilustrativan. Mladić koji je kasnije i osuđen za to delo, bio je učesnik „Velikog brata“ i tu je saopštio da je biseksualac, pa su mediji imali daleko lakši posao nego u slučaju Orlanda i Nice: nisu, naime, morali da pretpostavljaju kakva mu je seksualna orijentacija. Prva vest, objavljena 5. novembra 2007. objavljena je pod naslovom „Topli brat ubio majku“. Već sutradan, letvica netolerancije i targetiranja je podignuta, pa je bilo neophodno da se to najavi naslovom „Ispovest gej ubice“. Konačno, stvar je zapečaćena tvrdnjom da je osumnjičeni Skendžić ni manje ni više nego – „Gej monstrum“. S druge strane, postavlja se i pitanje kako utvrditi nečiju seksualnu orijentaciju, ukoliko tu osobu uopšte ne poznajemo? Šta bi bio medijski dokaz za tvrdnju o nečijoj homoseksualnosti? Odgovora na to pitanje nema, jer je i samo pitanje budalasto: pre svega zbog toga što nije posao medija da pokazuju, dokazuju i ukazuju na bilo čiju orijentaciju - bio taj neko pevač, sportista ili masovni ubica. To, žargonski rečeno, naprosto „nije tema“. Konačno, čak i da jeste tema, čak i da ova dvojica masovnih ubica jesu homoseksualci, šta se postiglo i šta je cilj objavljivanjem tog podatka? U svetu u kojem svakog dana eksplodira neki avion, aerodrom, bolnica ili bogomolja može li se svaki od tih zločina „objasniti“ pričom o tome šta koji ubica radi u svom krevetu? Hoćemo li svaku novu tragediju objašnjavati nečijom homoseksualnošću? Jer, ako se tako nastavi, ispašće na kraju da su gejevi bar delimično krivi za Siriju, izbeglice i globalni haos koji je u toku. Ispašće, a donekle već i jeste, da je seksualna frustracija neautovanih homoseksualaca direktno povezana s gaženjem ili streljanjem ljudi i da opasnost preti od svakog ko se još uvek „traži“. A korak od takvog zaključka do nekih modernih konc-logora, uopšte nije tako velik kako izgleda na prvi pogled. Uz pomoć medija kao glavnih kreatora javnog mnjenja - svakako je kraći. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Osmatračnica

ovečanstvo je 12. juna S obzirom da je često teško kontroli2016. godine doživelo sati komentare na društvenim mrežama, posenajkrvaviji dan u moder- bno na jako posećenim stranicama, na to se noj svetskoj istoriji, bar neću posebno osvrnuti, a verujem da nikoga od kada je LGBT populacija u nas preterano i ne iznenađuje sve to što je mopitanju. Tog dana je nao- guće pročitati. Međutim, na komentare na porružani napadač, identiﬁ- talima se moramo osvrnuti jer osim što govore kovan kao Omar Mateen, o javnom mnjenju, govore i o svesti medija da u u gej klubu Pulse u Or- istoj meri u kojoj imaju odgovornost za sadržaj landu ubio 49, a ranio 53 posta, imaju i odgovornost za sadržaj komenlica, što je najmasovnije tara ispod njih. Svi komentari pre objavljivanja ubistvo pripadnika LGBT moraju biti odobreni od strane moderatora, populacije još od holo- tako da se svaki stav iznet u njima može smatrati kausta, ujedno i najsmrtonosniji akt nasilja nad stavom koji je prihvatljiv uredništvu. Prema neLGBT populacijom u američkoj istoriji, najsmrto- davno objavljenim podacima agencije za online nosnije masovno ubistvo od strane jednog lica marketing Brisbane Digital, najčitaniji online lii najsmrtonosniji teroristički napad u Americi još stovi u Srbiji su: Blic, Kurir, B92, Telegraf, Novosti od 11. septembra 2011. godine. Događaj je po- i Alo, tako da sam se komentarima na ovim porkrenuo lavinu komentara i reakcija širom sveta, talima najviše i bavio. Kada su u pitanju B92 i uglavnom je u pitanju izražavanje tuge i solidar- Blic, moderacija je uradila svoj posao – govora nosti sa porodicama žrtava. mržnje prema LGBT populaciji nema, kao i koMeđutim, kako to obično biva, ovakva mentara koji podržavaju zločin. Međutim, na dešavanja probude i ono najbolje, ali i ono naj- sajtu Blica odnos pluseva i minuseva priča svoju gore u ljudima, te su vrlo podobna za sociološko priču – iako su prihvaćeni samo komentari koji ispitivanje javnog mnjenja na određene teme. su OK, na njima su ostali čitaoci ostavljali i do Ono što je rezultat nestudiozne opservacije i 40% minuseva, što je još jedan podatak koji poanalize na uzorku koji svakako nije reprezenta- tvrđuje priču o javnom mnjenju. Najveći broj kotivan, kada su internet komentari u Srbiji u pita- mentara na portalu Blica zapravo se bavi nju je poražavajuće. Oni međutim pokazuju dve neprihvatljivim brojem minuseva na pozitivnim značajne stvari: komentarima, a primetno je da se svaka prilika - Javno mnjenje u Srbiji je izuzetno za- koristi i za izražavanje homofobije, kao u kotrovano mržnjom i u zabrinjavajuće velikom mentarima ispod posta gde je osoba navela da procentu spremno da podrži ubijanje drugih i su osobe koje podržavaju nasilje „latentni hodrugačijih, što se ogleda u internet komenta- moseksualci“ što je poslužilo za izražavanje horima koji su se pojavljivali ispod teksta, a koje mofobičnih stavova, ali pažljivo kako ne bi kršili moderatori nisu mogli dovoljno brzo da cenzu- pravila portala i bili objavljeni. Takođe, iako rišu. Među njima je bilo dosta komentara koji nema govora mržnje prema LGBT populaciji, pripodržavaju ubicu, čestitaju mu i nazivaju ga he- sutna je ksenofobija i islamofobija, u komentarojem, a ukoliko razlog za to nije ciljna grupa koju je targetirao, onda je slavlje uzrokovano čiMasakr u Orlandu i javno mnjenje njenicom da su žrtve Amerikanci. - Portali dnevnih listova, pored svih mogućnosti cenzurisanja komentara koji podrpiše: Nemanja Marinović žavaju nasilje ili propagiraju mržnju, pali su zadatak.

Svaka čast majstore

www.optimist.rs

rima poput „Pod hitno napraviti registar svih sumnjivih muslimana, nema tu nikakve rasprave o ljudskim pravima. Dobri ljudi ginu dok se kukavičke ubice kriju iza demokratije.“ i „terorizam ima veru, to je islam! Osvestimo se.“. Uprkos tome, ova dva portala su pozitivni primeri. Slična situacija je i sa Novostima, kod kojih nema komentara koji direktno podržavaju nasilje, ali ima ksenofobije, kao i homofobičnih komentara koji izjednačavaju homoseksualnost i pedoﬁliju.

HIV-om, sledeći komentar je potpuno prihvatljiv moderatorima:

Ni otvorena podrška teroristi nije izostala:

Sa druge strane, Telegrafu je očigledno potpuno prihvatljivo ubijati homoseksualce iz „moralnih“ razloga:

Kao i terorizam generalno, ukoliko je „gde treba“:

Kurir takođe ima nekoliko neprihvatljivih komentara, ali su taj odnos ostali komentatori „izjednačili“ plusevima i minusevima. Međutim, ALO je pao najdublje. Na članku koji govori o navodnoj homoseksualnoj vezi napadača i osobe koja živi sa

Ovo su samo neki primeri. Ima toga još. Posle svega iznesenog, zaključak nije potreban. Više je nego jasno u kakvom smo stanju i kao društvo, a posebno u kakvom su nam stanju mediji. Rekao bih poražavajuće, ali me nažalost ni malo nije iznenadilo. Čudio bih se da je ispalo drugačije. Vodič kroz gej Srbiju

B OPTIMIST Intervju

Brian Silva je izvršni direktor organizacije Marriage Equality USA i jedan od osnivača inicijative We Are Orlando, osnovane nakon masakra u gej klubu u tom američkom gradu. On je prošle godine posetio i Beograd i s njim smo razgovarali o uticaju koji je masakr u Orlandu imao na LGBTQ zajednicu u Americi. Masakr je zauvek promenio LGBTQ zajednicu. Zbližili smo se i uvideli koliko smo svi mi povezani. Ostavio je veliku prazninu u mnogim životima. Pokazao je i da je problem oružja nešto protiv čega bi naše društvo moralo da se bori, ističe Brian. Mnogi smatraju kako masakr u Orlandu nije samo napad na američku, već da je u pitanju napad na globalnu LGBT zajednicu? Da. Svaki napad utiče na društvo u celini i zato moramo da budemo solidarni jedni sa drugima. Ne smemo zaboraviti ni napade na imigrante ili latino zajednicu. Klub „Pulse“ je bio mesto na koje su ljudi dolazili da u sigurnosti budu ono što jesu. U celom svetu postoje takva mesta, a ovim napadom ta bezbednost je ugrožena. Neki tabloidi pišu kako je napadač iz Orlanda bio gej. Koji je Vaš komentar? Mislim da je dokazano da je ta tvrdnja netačna. Da li je napad u Orlandu bio znak za buđenje onih koji smatraju da je borba za LGBT prava završena? Nadam se da su ljudi i pre napada u Orlandu bili svesni kako borba za ravnopravnost nije gotova. Napad nam je pokazao i da je pitanje oružja takođe i pitanje LGBT prava. Ne smemo da ostanemo po strani u toj borbi. Bili ste aktivan učesnik u borbi za bračnu jednakost. Šta sada kada je ova jednakost uspostavljena? Mnogo toga još mora da se uradi. Trebalo bi da se izborimo da antidiskriminacioni zakoni budu usvojeni u svih pedeset država kao i na federalnom nivou. Moramo da poboljšamo prihvatanje i sigurnost naše

www.optimist.rs

trans zajednice. Moramo da se bavimo pitanjima koja na podjednak način utiču i na strejt i na gej građane kao što je pitanje imigranata, reforma krivičnog prava, prava žena i pravo na abortus, pitanje rasizma. Prošle godine ste posetili Srbiju. Koji su Vaši utisci o pitanju LGBT tematike? Bilo je ohrabrujuće videti šta je sve urađeno kao i hrabrost svih onih koji se bore za prava i prihvatanje LGBT zajednice u Srbiji. Još uvek imamo dosta toga da uradimo zajedno.

#Weareorlando

Brian SIlva Razgovarao: Predrag Azdejković

Učestvovali ste na Trans prajdu i na gej paradi. Koji su Vaši utisci? Oba događaja su bili divni. Čast mi je bila što sam pozvan kao govornik. Zahvalan sam što su se oba događaja odigrala na miran način. Nadam se kako će u budućnosti bezbednost biti na višem nivou kako bi na događajima bio prisutan veći broj ljudi iz javnog života kao i lidera svih političkih partija.

Koji je Vaš savet LGBT zajednici u Srbiji? Nije važno samo da utičemo na promenu zakona, već i na promene u dušama i umovima. Želimo da izgradimo Srbiju koja neće poštovati i slaviti LGBT zajednicu samo u zakonima već i u kulturi i u međusobnim odnosima.

Photo: Tanjug

Akcija solidarnosti “We Are Orlando” u Beogradu

redstavnici LGBT populacije su 14. juna ispred američke ambasade u Beogradu položili cveće i zapalili sveće za žrtve terorističkog napada u Orlandu. Gej aktivista Boris Milićević kazao je novinarima da su došli da izraze saučešće porodicama žrtava i uopšte narodu Amerike, kao i da iskažu odlučnost u podršci. On je ocenio da to nije bio napad samo na LGBT zajednicu u Americi, već za čitav LGBT pokret koji se već godinama bori za jednakost i ravnopravnost svih ljudi na planeti. "Mi smo sigurni da će naša ideja slobode, jednakosti i ravnopravnosti svih ljudi pobediti i da ne postoji nikakva teroristička grupa i nasilnici koji mogu tu ideju da pobede", kazao je Milićević.

Rekao je i da u Srbiji nije primećena dovoljna jasna osuda događaja u Orlandu. "Mnogo jače su osude bile u drugim državama i mnogo više javnih ličnosti i političara je to osudilo, a naša javnost je bila suviše tiha u tome", dodao je Milićević. Predstavnica ambasade SAD Šeri Deniels izrazila je zahvalnost zbog solidarnosti ljudi iz Srbije i Beograda i istakla da je neophodno da svi zajedno osude stravične dogadjaje koji ne bi smeli više nikada nigde da se ponove. Ispred ambasade okupilo se nekoliko desetina mahom aktivista i aktivistkinja LGBT organizacija, dok su organizacije za ljudska prava izostale. Premijer Vučić poslao je telegram saučešća predsedniku SAD, Baraku Obami. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Orlando

www.optimist.rs

re 43 godine podmetnut je požar u gej baru „Up Stairs Lounge“ u Nju Orleansu u kome su poginule 32 osobe. Do Orlanda to je bio najmasovniji zločin nad LGBT osobama posle Drugog svetskog rata. Tri žrtve nikada nisu identiﬁkovane, a nekoliko tela nikada nije preuzeto od strane porodice jer ih je bilo sramota. Priča o požaru u gej baru te 1973. godine nije dobila pažnju niti empatiju. Nisu organizovani masovni protesti ni sećanja na žrtve širom sveta. Niko nije pravio banere sa natpisima solidarnost sa Nju Orleansom. Političari su ostali nemi i niko nije osudio napad, čak ni lokalni političari, gradonačelnik, guverner… iako su dva puta iste godine proglasili dan žalosti zbog požara u kojima je bilo manje žrtava. Između Stonewallske pobune 1969. godine i ubistva Harveya Milka 1978, ovaj tragični deo američke LGBT istorije ostao ignorisan i nenapisan, sve do prošle godine kada je režiser Robert Camina snimio dokumentarac „Upstairs Inferno“. Bar „Up Stairs Lounge“ bio je mesto okupljanja, mesto gde su se članovi LGBT zajednice osećali sigurno, kao kod svoje kuće i mogli su da budu ono što jesu. Gosti su slušali muziku koju je svirao Piano Dave dok bi u krugu stojali oko njega i pevali. Dejv je poginuo te večeri u požaru.

U vreme napada prva hrišćanska crkva koja je prihvatala LGBT osobe, Metropolitan Community Church organizovala je večeru na

orlando pre orlanda

Požar u gej klubu Piše: Predrag Azdejković

drugom spratu bara, kada je barmen Luther Boggs otkrio podmetnut požar na ulazu. Telo sveštenika Williama Larsona pronađeno je kako pokušava da se provuče kroz prozorske šipke. Većina tela žrtava pronađeno je na gomili blizu tog zida pokušavajući da izađu kroz prozor. Duan Mitchell je uspeo da pobegne kroz zadnji izlaz, ali se vratio da spasi svog dečka. Njihova tela pronađena su u zagrljaju, spaljena na podu. Duan Mitchell je imao sinove i prošlo je nedelju dana dok su im rekli da im je otac poginuo i niko im nije izjavio saučešće. Preživeli su bili suočeni sa nervnim slomovima, noćnim morama i nalaženjem utehe u alkoholu. Počinilac ovog zločina nije nikad pronađen. Vodič kroz gej Srbiju

P OPTIMIST Intervju

Parada ponosa zakazana je za nedelju 18. septembar i planirana je šetnja od Slavije do Trga Republike. Biće to do sada najduža parada u Beogradu. Nedelja ponosa počinje 13. septembra, čiji je vrhunac sama šetnja. Više o programu naći ćete na sajtu www.parada.rs. Razgovarali smo sa Goranom Miletićem, članom Organizacionog odbora Parade ponosa. Šta možemo ove godine da očekujemo kada je u pitanju Nedelja ponosa i Parada ponosa? Koncept Nedelje Ponosa je prilično razvijen tokom proteklih godina i postoje delovi programa za koje postoji veliko interesovanje. Ove godine će svakako biti više događaja nego prošle godine, a program će biti raznovrsniji i realizovan na velikom broju mesta u gradu. Što se tiče Prajda, nova trasa je osnovna promena. Naime, ove godine krećemo sa Slavije i šetamo do Trga Republike. Idemo i korak dalje što se tiče same šetnje. Da li će nas i dalje obezbeđivati hiljade policajaca? Da li smatraš da je došlo vreme da se broj policajaca koji obezbeđuju Paradu ponosa drastično smanji? Teško je reći koliko će nas policajaca obezbeđivati ove godine, ali pretpostavljam da će se taj broj ponovo meriti u hiljadama. Međutim, odluka o broju policajaca na ulicama nema nikakve veze sa Beograd Prajdom, našim željama niti je moguće da zahtevamo nešto u vezi toga. Odluka leži na policiji i njihovim bezbednosnim procenama, koje se mogu promeniti i u poslednjem trenutku. Ono što je sigurno je da će se prisustvo policije postepeno smanjivati svake godine. Šta Parada ponosa radi na povećanju broja LGBT učesnika iz Srbije? Postoji mnogo toga što Parada ponosa radi tokom godine na povećanju broja učesnika iz Srbije. „Razgovori sa zajednicom“ se održavaju svakog meseca i na njima postoji dosta tema čiji je cilj da osnaži zajednicu i da poveća broj učesnika. Međutim, kada smo razgovarali sa kolegama iz drugih Prajdova u svetu, rekli su nam da je ovo fenomen koji je postojao i kod njih na po-

www.optimist.rs

četku. Naime, zajednica nikada ne izlazi u ogromnom broju u prvih nekoliko godina, a kasnije taj broj raste. Mislim da Srbija ima i dodatnu poteškoću, budući da smo imali četiri zabrane, jedan nasilan Prajd i medije koji su sve ubeđivali da će „krv liti ulicama“. Posle svega toga, još teže je motivisati ljude da izađu u velikom broju. Međutim, možemo biti veoma zadovoljni brojem učesnika u protekle dve godine, naročito ako imamo u vidu veoma mnogo opstrukcija sa kojima se Prajd suočava. Prošle godine na Paradu ponosa su se naljutili liberali i najavili da više neće dolaziti na Paradu ponosa, zbog parole „Smrt kapitalizmu“. Pre toga na Paradu ponosa bili su ljuti levičari… Čini mi se da je Parada ponosa jedan od retkih događaja koji biva ucenjivan sa raznih strana, kao nekad na igralištu, ako mi ne daš igračku neću više da se igram s tobom? Beograd Prajd (kao i svi Prajdovi u svetu) je veoma inkluzivan i uvek ćete na takvom skupu naći grupe koje se nikako ne slažu međusobno ili kojima se ne sviđa neka parola. Koncept Prajda je uvek povezan sa slobodom, a to znači da je teško da se svakome sve svidi. Ne mislim da je Prajd ucenjivan, već da svako iznosi svoje mišljenje, što je dobro i legitimno. U redu je da se nekom nešto ne svidi, a naš posao kao organizatora je da ne bude poruka i govora mržnje. Kako vi vidite politički razvoj Parade ponosa u narednom periodu, naročito kada su u pitanju politički diskursi levica-desnica, kapitalizam-socijalizam, anti-vladini protesti? Prajd je inkluzivan i naša osnovna poruka je da za svakog mora da bude mesta u Srbiji. Principi Prajda kao što su nediskriminacija, participativnost i inkluzivnost su svima dobro poznati, a između dva Prajda uvek postoji dovoljno prostora i modela za promišljanje razvoja Prajda u narednom periodu. Toga je bilo i tokom ove godine i zahvalni smo svima koji su sa različitih pozicija ovome doprineli. Čuju se priče da će se inicijativa „Ne davimo Beograd“ pridružiti Paradi ponosa? Da li će to biti kidnapovanje fokusa sa problema LGBT zajednice? Svaki pokret i grupa koji smatraju da LGBT zajednica treba da bude ravnopravna i da njeni pripadnici i pripadnice ne treba da budu žrtve

nasilja i diskriminacije su i više nego dobrodošli. Štaviše, Beograd Prajd kao principijelni borac za slobodu okupljanja, ljudska prava i vladavinu prava podržava svaku grupu građana Srbije koji ima iste ciljeve. Političke partije takođe dolaze na Prajd i podržavaju ga u manjem ili većem obimu, bez obzira da li se nama neka od tih partija sviđa ili ne. Mesta ima za sve, ali je svakom ko dolazi jasno da je fokus Prajda unapređenje ljudskih prava LGBT zajednice. Zahvalni smo za svaku podršku i solidarnost koja je do sada iskazana. Da li Parada ponosa u Beogradu teži da liči Paradi ponosa u Berlinu ili nekim drugim evropskim gradovima, gde je to velika gej žurka na ulicama? Koji Prajd je uzor beogradskom? Beograd Prajd će uvek biti Beograd Prajd, kao što nijedan Prajd u svetu ne liči na neki drugi. Uvek postoji mnogo razlika i mi smo u kontaktu sa mnogo Prajdova u svetu, ali nigde se sve nije desilo preko noći. Gotovo svaki Prajd u razvijenim zemljama je sada komercijalni događaj gde se ostvaruje proﬁt, što je daleko od onoga što je Beograd Prajd. Ako poredimo Prajd 2014. i Prajd 2015, videćemo da je prošle godine napravljeno jasan iskorak prema tome da ceo događaj bude relaksiraniji, sa muzikom i da počne da liči na

Veliki Prajd

već sad moguće i Beograd Prajd je svaki godine sve bolji. Ako uporedimo 2001. godinu i 2015. razlika je ogromna. Koji od političkih zahteva Parade ponosa je do sada ispunjen? Dosta političkih zahteva je u jednom delu ispunjen. Ako pogledamo listu zahteva iz 2014. godine, gotovo svaki zahtev je u nekom delu ispunjen. U nekim gradovima sada imamo oﬁcire za vezu koji mnogo bolje rade, saradnja sa vlastima je bolja, a postoje nagoveštaji da bi neki od zakona na kojima se insistira uskoro mogli da se nađu pred vladom. Čak ni razgovor o Zakonu o istopolnim partnerstvima više nije tabu, a saradnja sa Parlamentom je mnogo bolja. Prajd jeste doprineo u velikoj meri svim ovim rezultatima jer je septembar deﬁnitivno mesec kada su predstavnici vlasti mnogo otvoreniji za razgovore o unapređivanju ljudskih prava LGBT zajednice. U domenu ljudskih prava, Prajd je već drugu godinu jedini napredak koji Srbija ima, što dovoljno govori o okruženju. Ove godine imali smo i Ponos Srbije koji je održan sa minimalnim policijskim obezbeđenjem, solidnom posećenošću i velikom medijskom pažnjom. Kakav odnos Parada ponosa ima prema konkurenciji? >>

Goran Miletić Razgovarao: Predrag Azdejković

žurku. Međutim, tempo i način promena zavisi od mnogo faktora. Lepo je reći da bi želeli da budemo kao npr. Stockholm Prajd (grad Stockholm je po veličini uporediv sa Beogradom), gde učestvuje oko 600.000 ljudi (učesnika i građana koji posmatraju) i na kojima 200 grupa (većina sa kamionima i vozilima) maršira nekoliko sati. Nažalost, ne vidim da je to moguće u Beogradu u bliskoj budućnosti, ali je mnogo toga

Vodič kroz gej Srbiju

P OPTIMIST Stav

Mislim da je priča o “neslozi LGBT zajednice” postala pomalo dosadna i ne vidim da je bilo koja druga inicijativa koja ima za cilj podizanje vidljivosti LGBT zajednice neka konkurencija Prajdu. Svako ko za cilj ima unapređenje ljudskih prava i ne promoviše mržnju ili nasilje treba da bude u mogućnosti da se okupi bez obzira na broj učesnika, motive i metode. Što se tiče policijskog obezbeđenja, to nema veze sa organizatorom bilo kog skupa, već sa procenom policije koja u obzir uzima mnogo elemenata. Beograd Prajd je članica Evropske Asocijacije Organizatora Prajda i Međunarodne asocijacije organizatora Prajda (“InterPride”) čije članice su jedine prepoznate kao one koje organizuju velike godišnje događaje koji su unapred najavljeni (Beograd Prajd 2016. je prijavljen i najavljen u septembru 2015.). Pored toga u svim zemljama postoji veliki broj manjih inicijativa i uglavnom je svima njima prostor otvorio upravo veliki Prajd. Nije nikakav tabu reći da u nekim zemljama postoje okupljanja LGBT zajednice kojima je jedini cilj da kritikuju veliki Prajd. Sve je to normalno i deo je procesa koji se odvijaju u zajednici u nekoj zemlji. Što se tiče Srbije, prošle godine smo imali nekoliko drugih javnih skupova LGBT zajednice i to je odlično. Zašto je važno da LGBT osobe dođu na ovogodišnju Paradu ponosa? Kako će im taj dolazak poboljšati život? Građani Srbije moraju videti da smo tu, da postojimo, da smo pored njih i da smo sugrađani koji imaju iste probleme kao oni. Pored toga, imamo jedan dodatni identitet zbog koga imamo mnogo većih problema nego oni koji ne pripadaju LGBT zajednici. Dolaskom na Prajd činimo taj prvi korak u pravcu uživanja svih prava koje su garantovana svakom ko živi u Srbiji. Iako je nekima nejasna veza između slobode okupljanja i promene u životu treba biti realan i priznati ogromne promene koje su se desile u poslednjih 25 godina. Do 1994. je homoseksualnost bila krivično delo, do 2001. nismo imali nijedan zakon koji pominje seksualnu orijentaciju, a do pre par godina nismo mogli da izađemo na ulice bez napada huligana. Dolaskom na Prajd činite mnogo za sebe i LGBT zajednicu. To je malo koraka za vas, ali velika promena za budućnost i veoma netolerantno društvo u kome živimo.

www.optimist.rs

arada ponosa je verovatno jedan od najomraženijih događaja u Srbiji i to ne samo među onima koji mrze LGBT populaciju. Na nos nam je svima izašla i dobijali smo ozbiljne migrene u poslednjih petnaest godina, svi mi u zajednici koji smatramo da javnim istupanjem se stvari menjaju na bolje i da će doći dan kada biti LGBT u Srbiji neće biti jedna od većih životnih nesreća koje mogu da vas zadese! No, ovogodišnja parada „Ponos Srbije“ koja je održana 25. juna u Beogradu, mi daje nadu da nam predstoji svetla budućnost puna duga i razdraganih jednoroga. Prvi put imali smo potpuno mirnu, a opet veselu manifestaciju koja nije kreirala konﬂikt niti između većine i LGBT zajednice, niti u samoj zajednici. I to je jedan od razloga zašto sam ponosan gej Srbin. Mnogi su nam zamerili što nas nije bilo više u medijima pre samog Prajda, kako bismo ga ispromovisali. Namerno je odlučeno da se događaj promoviše samo u prijateljskim medijima u nekom kraćem periodu, pošto nismo hteli da otvorimo prostor za sve one koji šire govor mržnje prema LGBT zajednici. Naši glavni ciljevi su bili da skup organizuje zajednica za zajednicu i da se pokaže da je moguće organizovati Prajd bez 116 hiljada policajaca grada Čikaga, borbenih oklopnih vozila, suzavaca, meseci pretnji i uterivanja straha u kosti svakog ko iole liči na lezbejku, geja, biseksualnu ili trans* osobu, bilo govorom mržnje u medijima, bilo prebijanjem LGBT osoba. Na prvom sastanku sa policijom rekli smo im da smo svi potpuno svesni da oni mogu da stave pod kontrolu sve huligane, nacoše, ekstremne desničare koji bi eventualno planirali nasilje na Prajdu i da ako policija kaže da ne može da garantuje bezbednost kao na svakom drugom skupu (a to znači pre svega u svojoj prisutnosti i pripremama pre njegovog održavanja) da mi nećemo da se uopšte igramo sa njima. Eto im onih profesionalnih prajdizana pa nek se s njima igraju glupih

Photo: Merlot Levert

igrica. S tim što tu policija ispada najgluplja, odmah uz celu srpsku LGBT zajednicu, jer profesionalni prajdizani se keširaju na celoj priči. I oba cilja smo ostvarili. Okupilo se nas 150 kojima je to životno bitno. Celu šetnju je obezbeđivalo nekoliko stotina policajaca, što je minorno u odnosu na pet-šest hiljada koji su to radili prethodnih godina. Koliko je to važno pokazalo se na samim prilazima Pionirskom parku gde smo se okupili. Skupu je mogao da priđe ko

Mali, ali tehničar Prajd

Ponos Srbije Piše: Boris Milićević

hoće, bez straha, za razliku od prethodnih godina kada smo morali da se probijamo kroz policijske obruče. Tokom šetnje nismo prolazili kroz „grad duhova“, već su pored nas stajali ljudi na trotoarima i mahali nam, tapšali, slikali nas. Možda je desetak posmatrača uzviknulo nešto ružno, a bila je subota i velika gužva. Primetili smo i gomilu LGBT osoba koje znamo iz grada i koje nisu ove godine smele da nam se pridruže,

ali očekujemo da to urade sledećih godina. Neki su nas pitali zašto u masi nije bilo političara, diplomata, novinara, NVO radnika... Odgovor je jednostavan – ovo nije bio prajd za njih. Ovo smo mi gejevi, lezbejke, biseksualne i trans* osobe pravili za sebe. Tog dana smo bili vrlo vidljivi, možda najvidljiviji, u srpskim medijima, poslali smo jasne poruke koje nisu bile ometane porukama mržnje ni sa jedne strane – od „Smrt pederima!“, preko „Smrt državi!“ do „Smrt kapitalizmu/komunizmu“. Jednostavno, tog dana smo postigli cilj da LGBT zajednica bude bitna, da njeni zahtevi budu bitni, da naša egzistencija u Srbiji bude bitna. I to je jedini LGBT pokret koji ima smisla – pokret sa stavom, sa snagom, koji demonstrira moć koja će vremenom rasti. Ovo je dobar početak, ali sada je odgovornost na svima, a pre svega na organizatorima da ne bude skoro kraja. Parada „Ponos Srbije“ će rasti ako, za razliku od profesionalnih prajdizana, bude još inkluzivnija. Već sledeće godine u organizacioni odbor treba uključiti više LGBT organizacija, vlasnike LGBT biznisa, neformalne LGBT i queer grupe. Ima nas koliko hoćeš i to je naša snaga. A vremenom će se sve više i više priključivati svi oni koji trenutno ne vide Prajd kao pravi metod borbe ili se plaše da se priključe. Ljudski je i plašiti se. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Aktivizam

www.optimist.rs

Photo: Merlot Levert

VodiÄ? kroz gej Srbiju

P OPTIMIST Kolumna

Prošle nedelje Srbije je dobila prvu autovanu osobu na čelu Ministarstva za javnu upravu i lokalnu samoupravu, sada već poznatu kao gej ministarku Anu Brnabić. Događaj je, očekivano, otvorio različite polemike, ali ono što nije bilo očekivano jesu reakcije civilnog društva, kako takozvano ljudskopravaško tako i onog koje je, teoretski, najpozvanije da o ovom događaju komentariše, a to je LGBT. Različiti lideri civilnog društva su skoro pa zauzeli jednoglasan stav u vezi imenovanja nove ministarke, koji, što možemo zaključiti sa velikim stepenom verovatnoće, za prosečnog građanina kao i LGBT građanina izgleda izuzetno konfuzno. Naime, čestitke osim Gej strejt alijanse su prosto izostale, o angažovanju kapaciteta civilnog društva u podršci ministarki nije bilo ni reč, a „debata“ je ubrzo dobila tabloidi karakter gde su se pokretale teorije kapitalističkih zavere, a često se završavalo na nekakvom kriminalnom udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je sastavni deo ministarka. Tačnije, civilno društvo otelotvoreno u poznatim i nepoznatim aktivistima, ubrzo je uspelo da formira isti onaj tabloidni narativ koga se i samo toliko gnuša. Važno je napomenuti da ovo nije fenomen niti nekakav izuzetak.

prvog i jedinog (autovanog) gej političara. Reakcija civilnog društva je bila podosta slična ako ne i oštrija, a opravdanje se našlo u odabiru političke opcije za koju su mnogi smatrali da je oličenje svega protiv čega se civilno društvo bori i to, iracionalno, posle istorijskog pomirenja SPS Civilno društvo udruženo protiv ane Brnabić i Demokratske stranke. Boris Milićević je suštinski bio ekskomuniciran iz civilnog društva i nije mogao da računa na bilo kakvu sadržajniju podršku. Posle Milićevića dolazi major Helena, trans žena, lezbejka, Piše: Mladen Antonijević Priljeva koja je prevremeno penzionisana, jer narušava ugled Vojske Srbije zbog svog rodnog identiteta i seksualne orijentacije. Helena je svoj Prisetimo se tadašnjeg aktiviste Gej slučaj iznela u javnost u cilju zaštite svojih prava, strejt alijanse, Borisa Milićevića koji se učlanio u kada se detaljno upoznajemo sa njenom pričom Socijalističku partiju Srbije i postao član Glavnog i tako postaje prva autovana transseksualna odbora stranke čime je, pravično, stekao zvanje osoba. Helena je pokupila naklonost javnosti,

Bez LGBT podrške

www.optimist.rs

uspela je da se otrgne relativizaciji i politizaciji problema sa kojim se suočava i demonstrirala je dostojanstvo i razumevanje za neistomišljenike, što je rezultiralo stabilizacijom javnog narativa gde su skoro u potpunosti izostali degradiraju članci, debate i opaske. Helena je kao ličnost uspela da uradi ono što civilno društvo nije moglo od svog osnivanja, a to je da pridobije apsolutni minimum naklonosti javnosti. Helena i dalje ostaje pozitivno prepoznata LGBT osoba, ali često trpi brutalne napade od strane LGBT aktivista koji je, bez imalo srama, povezuju sa ratnim zločinima tokom devedesetih godina samo zato jer je bila pripadnica Vojske Srbije. Helena danas ne može da računa na podršku civilnog društva. Kao poslednji primer imamo Anu Brnabić, koja je isto kao Milicević i Helena ostala bez podrške od onih čija je profesionalna, ako već nije moralna, obaveza da pruže adekvatnu podršku. Metodologija naučnog istraživanja kaže da ukoliko tri testa proizvedu iste rezultate da je to dovoljna za inicijalno potvrđivanje pravila. Ovakvi postupci su svakako prerasli u pravilo, još češće se dešavaju na manje poznatim primerima i po ko zna koji put demonstriraju beskrupuloznu političku borbu oko ﬁktivne političke moći koju civilno društvo opravdava svojim uverenjem da je trenutno jedina politička opozicija u Srbiji koja nikako da skupi hrabrosti pa zaista izraste u opoziciju. Ovo u praksi znači da ukoliko LGBT organizacije zaista nisu političke organizacije onda bi podrška LGBT građanima morala da bude automatska (naravno osim u okolnostima kada pojedinac zagovara ideje koje su suprotne civilizacijskim normama) bez obzira na to da li je pojedinac član ove ili one vlade, političke partije, liberalan ili konzervativan. Svako drugo postupanje prosto nije kompatibilno sa idejom ljudskih prava, oslobođenjem LGBT građana i svrhom postojanja LGBT organizacija. Na kraju, ovaj skandal, ima reperkusije isključivo po LGBT organizacije koje trenutno nemaju nikakvu moć, a pogotovo u poređenju sa uticajem koji poseduju različite LGBT osobe u našem društvu, od kojih je jedna i Ana Brnabić, koje su se van kruga koje su LGBT organizacije međusobno okupljale, organizovale i podržavale, a tako će i dalje biti. Pa vi zaključite ko je na gubitku i kome izostaje podrška.

KO JE ANA BRNABIĆ?

Rođena je 1975. godine u Beogradu. Završila je Petu beogradsku gimnaziju 1994. godine. Na univerzitetu Northwood u Mičigenu završila je studije poslovne administracije 1998. godine, nakon čega je stekla MBA diplomu iz marketinga sa Hull univerziteta u Engleskoj, navodi se u zvaničnoj biografiji. Krajem 2001. vraća se u Srbiju, gde je radila za različite američke konsultantske firme na projektima razvoja lokalne samouprave, a koje je finansirao USAID. Od 2002. do 2011. radi u USAID-u, a kao najznačajniju inicijativu u tom periodu, u zvaničnoj biografiji navodi osnivanje Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) 2006. godine. Od 2011. radi u američkoj kompaniji za razvoj vetroparkova Continental Wind Serbia, a od 2013. je i njena direktorka. U isto vreme potpredsednica je Upravnog odbora NALED-a od 2013, a od aprila 2016. godine je i predsednica UO ove poznate javno-privatne alijanse koja okuplja lokalne samouprave, privatna preduzeća i nevladine organizacije. Članica je Upravnog odbora Peksim fondacije koja obezbeđuje stipendije za magistarske studije na Univerzitetu Kembridž studentima iz Srbije i Makedonije. Predsednica je savetodavnog odbora Etno mreže, udruženja proizvođača rukotvorina. U avgustu 2016. izabrana je za ministarku državne uprave i lokalne samouprave. Vodič kroz gej Srbiju

K OPTIMIST Kolumna

oliko god želeli da ostanete imuni na dnevnopolitičke teme, u Srbiji je to toliko teško izvodljivo da se može porediti sa nerealnim. Ako je pak u pitanju jedna potpuno drugačija vest, ni ne trudite se, ona će vas napasti sa svih strana. Činjenica da je ženska osoba homoseksualne orijentacije dobila ministarsko mesto u aktuelnoj srpskoj vladi jedna je od takvih. Ovom vešću koja, posebno kada je reč o pitanjima vezanim za LGBT zajednicu, preti da postane vest godine, bavili su se mnogi, da ne kažemo svi. Logično, najglasniji su bili oni koji su na toj vesti mogli na ovaj ili onaj način da profitiraju. Oni su bili toliko glasni da je verovatno i novoimenovana ministarka državne uprave i lokalne samouprave, zažalila što je ikada obelodanila istinu o svojoj seksualnoj orijentaciji. Najtiši su, logično, bili oni koji su vest o postavljanju nove ministarke na ne baš popularnoj poziciji, primili najnormalnije onako kako bi to želela jedna LGBT osoba koja otvoreno živi svoj život ne krijući svoju seksualnu orijentaciju, ali ni ne osećajući potrebu ni da u nju umotava svoje druge osobine i postupke, a posebno ne poslovne poduhvate i koja se za uspeh na bilo kom polju bori svojim radom, onima koji se na tom polju podrazumeva. Njeno seksualno opredeljenje svakako nije nebitan faktor u njenoj egzistenciji, in general, pa ni u njenom obavljanju poslovnih zadataka, ali sigurno nije ni nešto što bi trebalo apostrofirati toliko da se na kraju svede do nivoa banalnosti. Štampa se u Srbiji ovom temom bavila na toliko banalan način, koji je više od žutog. Razvoj događaja ide u tom pravcu da će imenovana ministarka sada verovatno konstantno biti pod lupom najbanalnijih pogleda od toga kako se oblači u skupštini, da li hoda i sedi kao drugi poslanici i, neizbežno, ko je druga žena koja je ministarki zabavnija od suprotnog pola. Paradoksalno je, međutim, što

www.optimist.rs

će tu lupu u većini situacija držati oni koji bi po logici mnogih stvari trebalo novoimenovanu ministarku da podrže, a ne da joj primitivnim komentarima i još primitivnijim podvirivanjem pod suknju, postavljaju nove prepreke kao da ih nema previše i samom činjenicom da je ušla u srpsku vladu 2016. godine. Lično sam zagovornik teorije da je ministarkino seksualno opredeljenje potpuno nebitno za funkciju koju obavlja, ali je svakako važna vest. Ne samo zato što su se njome bavili svi svetski mediji ili zato što je Srbija makar ovim poduhvatom pokazala da je naprednija od mnogih drugih zemalja koje na papiru slove za vrlo liberalnije od nje, već prevashodno zato što je ova informacija po ko zna koji put pokazala da ukoliko se osoba na pravi način autuje ona biva prihvaćena od strane i najvećih protivnika onoga što se autuje. Činjenica je, naime, da je nova ministarka na svojoj poziciji od strane svoje okoline prihvaćena bez ikakve pompe, prevashodno iz jednog razloga – zato što ona

Ministarka drugačije orijentacije

Ana Brnabić Piše: Bogdan Petrović

sama nije svojom seksualnom orijentacijom upirala u oči svojih protivnika, niti ju je na bilo koji način gurala u prvi plan. Okruženje ju je, može biti, lako prihvatilo i zbog toga koliko ona vredi u oblasti koja joj je poverena, jer je uspešna, obrazovana, iskusna ili šta već, ali je tome nesporno doprinelo i to što je u pitanju osoba homoseksualnog opredeljenja koja ga ne krije, ali ni ne eksponirala. S tim u vezi najzanimljivije je to što je ministarka dobila šansu da pokaže svoju političku sposobnost i da je kao takva potpuno prihvaćena čak i od strane onih koji su tek do nedavno govorili kako osoba takve seksualne orijentacije nikada neće ući u srpsku vladu. Jasno je da su izgovarajući nešto

takvo i sami bili svesni da lažu, delimično zato što su dovoljno politički osvešćeni da znaju kako je bilo samo pitanje trenutka kada će se neko takav (ko ne krije svoju opredeljenje) pojaviti, ali mnogo više znajući da onih sa takvim opredeljenjem u skupštini već ima, samo što su skriveni iza lažnih brakova ili bilo kakve druge maske, nesporno lažne. Od prve ministarke LGBT opredeljenja u vladi Republike Srbije sada se mnogo očekuje jer je drugačija, pri čemu će ona kao takva dalji uspeh postići samo ako pokaže kako zapravo nije. Ako nastavi da ne potencira svoju seksualnu orijentaciju kao nešto što je odvaja od drugih i ne krene za masom LGBT aktivista koji upravo na taj način greše (pa su se verovatno iz tog razloga isti ti aktivisti najviše i potrudili minulih dana da smanje važnost njenog izbora na datu funkciju), Ana Brnabić je na odličnom putu da za LGBT zajednicu na ovim prostorima uradi više nego bilo koja druga gay osoba, autovana ili neautovana, pre nje. Paradoksalno je samo to što je na tom putu neće omesti persone od kojih se to po

difoltu očekuje - ni Palma, ni Dačić, ni Vučić niti bilo ko njima sličan, već upravo oni koji bi trebalo, ili barem egzistiraju zahvaljujući tome što se bore za istu stvar za koju se gospođica Brnabić izborila. Nazivajući je gay ministarkom i apostrofirajući to kao njenu najvažniju osobinu od koje polaze sve ostale, a pritom banalizujući isto to svojim komentarima i postupcima, napraviće novih par koraka nazad koje uvek i naprave nakon duplo manje onih koji ih odvedu napred. Realno, ako želimo da ministarka o kojoj se poslednjih nedelja najviše priča postigne bilo kakav uspeh bilo samo kao ministarka bilo kao osoba koja sedi na toj poziciji a ujedno privatno zastupa i prava jedne manjine, najbolje će biti da se ne bavimo činjenicom u čiji zagrljaj ona odlazi posle napornog radnog dana u svom kabinetu u koji je i došla, nadamo se, ne zato što je kod kuće u postelji čeka osoba istog pola, već zato što dobro poznaje resor koji joj je dodeljen na upravu. Ona sama bi zbog toga verovatno bila veoma zahvalna, a LGBT osobe koje idu njenom putanjom ili kojima ona otvara nove staze, sigurno. Vodič kroz gej Srbiju

N OPTIMIST Intervju

e znam ni sam koliko dugo smo Jelena Maćić i ja prijatelji na Fejsu, ali pamtim kada smo se uživo upoznali. Pozvao sam je da sarađujemo na predstavi „Merlinkina ispovest“, monodrami koja prati život Vjerana Miladinovića Merlinke, čiji sam bio producent. Jelenu šira javnost pre svega prepoznaje o oštrom jeziku bez dlaka i po tome da „laje“ po Fejsu, pa joj ponekad zakucaju neke čike na vrata da je pitaju za zdravlje. Još odavno planiram da uradim intervju s njom, jer je više puta sarađivala sa LGBT organizacijama, slikala se za pokojni Queeria kalendar, šminkala dreg kraljice za otvaranje Merlinka festivala i često daje podršku LGBT populaciju putem statusa na Fejsu. Mislim da je to sve dovoljno da je uvrstimo među gej ikone. Jelena smatra da je biti gej ikona veliki kompliment, koji ne asocira na seksualnu orijentaciju, već zapravo znači biti ikona slobode. „Gej ikona je slobodan čovek, čovek bez inhibicija, čovek koji nema nikakvih problema sam sa sobom. Ne postoji veći kompliment od toga,“ kaže Jelena dok sedimo u kafani „Stara Hercegovina“ i čekamo ćevape s kajmakom. Na direktno pitanje da li je ona gej ikonom, odlučno je rekla: „Jesam“. Ja sam se s tim složio i počeo da tražim frajere koje mi je Jelena obećala da stalno sede u „Staroj Hercegovini“. Frajera nije bilo, ali mi je ona objasnila da ih sigurno ima vikendom, nakon malog fudbala, kad svi grupno svrate u kafanu. Njena uveravanja o muškom mešanom mesu vrhunskog kvaliteta za vikend u „Staroj Hercegovini“ nisam proveravao. Verujem joj na reč.

www.optimist.rs

Razočaran odsustvom tih frajera, vratio sam se temi zbog koje smo se i okupili u malo broju tog vrelog letnjeg popodneva. „Svako ima pravo da bude to što jeste, sve dok ne ubija, krade i ne zlostavlja decu i životinje. Što se mene tiče, sve je dozvoljeno. Može da vas bude dvadeset ako je dobrovoljno, da visite sa plafona, to me uopšte ne interesuje. Podržavam gej organizacije i zaista ne mogu da shvatim da seksualna orijentacija može na bilo koji način da utiče na nečiju karijeru i posao. To je meni nedopustivo, to je isto što i rasizam. Sarađivaću uvek. Mislim da se mnoge stvari rade jako pogrešno i uvek kažem da je nešto pogrešno. Naravno da nikada niko nije poslušao, ali su uvek koristili moju dobru volju.“ Jelena nije skrivala svoje oduševljenje majorom Helenom i idejom o Ponosu Srbije. „Helena je u sistemu i ona je izgurala jednu neverovatnu stvar. To je jedna priča za ﬁlm. To je nešto što treba da ti bude reper. To je isto kada gledaš dokumentarac o majoru Heleni i isto ti je kada gledaš Usaina Bolta kako obara svetski rekord. To je inspirativna stvar, moć odluke jednog bića da krene protiv celog sistema, da krene suštinski, protiv sebe same, protiv sebe samog, nazovimo to kako god hoćemo. Da krene protiv porodice, protiv prijatelja. To je podvig vredan zlata u bilo kom rekordu. Problem je što naši ljudi toga nisu svesni. Biće svesni jednog dana, ali nažalosti mi uvek budemo svesni prekasno. Parada, kako god da se zove, iza koje stoji Helena, ja ću to podržati.“ A kad smo već spomenuli junsku paradu, ne možeš da propustiš priliku i da pitaš o onoj, što bi rekao Goran Miletić „pravoj paradi“. Jelena svakako nije oduševljena i kaže da ima veliki otpor, jer „ne možeš biti profesionalni peder, jako mi žao što sam ovo izgovorila, ali ja to tako doživljavam. Ne možeš biti profesionalni peder. Ja nemam nijednog gej prijatelja koji podržava Paradu ponosa. Iz prostog razloga

što mi, bili strejt ili ne, ne možemo da podnesemo da neko pravi nekakvu egzibiciju, nebitno da li mi to podržavamo ili ne, to naš grad košta milione i mi to plaćamo, zarad čega? Ništa se ne dešava takvim putem, ne možete jednog prosečnog Srbina tako učiniti manjim homofobom, ništa od toga. Znači, ta parada je uzaludna i mislim da je to zapravo samo pravdanje za pare koje se uzimaju i niko ne može da me ubedi da to nije tako. I da, plus politički jeftini poeni, svako ko je u manjku sa glasovima, pojaviće se tamo ne bi li sebi obezbedio glasove gej populacije. Gej populacija za početak nije hendikepirana, tek retardi nisu, i da se ne lažemo to su uglavnom pametni i obrazovani ljudi. Ne možeš ti sa njima da se kembaš na taj način. Prosto je uvredljivo i za gej populaciju, uvredljivo je i za običan narod i nepotrebno je jer se ništa ne rešava. Mislim da gej populacija mora da učestvuje aktivno, mora biti u svakoj stranci, mora biti u javnom životu, oni moraju delovati kroz takve stvari, menjajmo zakone. Šta narod zna o nekim zakonima, ne znamo baš ništa, nas to ne interesuje. Izađe tamo u nekom Službenom glasniku, to je to. Ako ste dobili pare, dobijajte za takve stvari, da svaki gej ostvari svoja prava.“ „Za gej populaciju može da se bori i neko ko nije gej, ali je dovoljno uticajan i svestran“, smatra Jelena i dodaje: Charlize Theron je rekla da se neće udati dok se ne legalizuju gej brakovi. Ljudi moraju biti solidarni i svesni da ako je danas gej, sutra će biti nešto drugo. Mislim da je gej populacija goruće pitanje u Srbiji iz prostog razloga što imamo zabrinjavajući procenat Srba koji su potencijalni, latentni homoseksualci, koji ne mogu da se izbore sami sa sobom. Ja ne mogu da razumem agresiju prema gej osobi. Tu rečenicu kada kažu: „Ali on se ljubi sa muškarcem!“. Čekaj prijatelju. Šta sa tobom nije u redu ako ti zamišljaš tako nešto. Meni to nikada ne pada na pamet. Ma ne zanima me. Mislim da je mnogo veći procenat latentnih i prikrivenih gejeva. Naročito onih koji su već u brakovima i koji imaju decu. To je ta frustracija koja će nas ubiti, koje ljudi svesni nisu. I moramo ovo društvo, ovaj sistem, dovesti na nivo da svako bez problema može da bude to

što jeste. Posle toga ćemo već da pričamo. Zapravo, posle toga nećemo razmišljati o pravima bilo koga. Je l tako?“ „Tako je“, zamišljao sam da urlaju gosti u kafani, dok slušaju Jelenin snažni govor o gej pravima, ali pored podrške, ona ima i reči kritike: „Ima nešto što je nama usađeno u gene a to je da za sve svoje patnje i probleme krivimo druge i u ovom slučaju možemo sebe da pravdamo time ’Da, da to se dešava zato što sam gej’. Ja bih molila gej zajednicu da prestane sa takvim stvarima zato što to apsolutno nije slučaj, jer je i nama strejt ljudima dojadilo da nas osuđuju što smo šikanirali nekog zato što je loš čovek, a on se vadi da je ’to zato što sam gej’. Znači ovo nije zato što sam kreten nego zato što sam gej. To su stvari kojima mora da se stane na

“Luda šminkerka”

Jelena Maćić Razgovarao: Predrag Azdejković

put i moraju da se seku u korenu. Ako smo mi u većini primitivni, da komšiji crkne krava, i svi su krivi samo mi nismo, ne može ni gej zajednica da bude bolja, ni na koji način. Koliko među nama ima zanimljivih ljudi, ima i među njima, ti procenti su jedan na jedan, isto je to.“ Naravno, pored ovih ozbiljnih tema pričali smo i o tome kakve frajere volimo i došli smo do formule savršenog muškarca: „Pod brojem jedan, to ne treba nužno da bude inteligentno, tu se traži jedan prosek. To treba da može da potegne, da može jednom rukom da me podigne, da može da nacepa drva. Takve stvari, to ja očekujem od muškarca. I ključna stvar, da ne pruža otpor.“ Mi smo još dugo ostali u kaﬁni, pričali, Jelena je čak uspela i da napiše kolumnu za „Kurir“ i bilo je uživanje s njom dočekati sumrak, jer je jedna svestrana, talentovana i hrabra „luda šminkerka“, što bi rekli novinari bliski vlasti. Vodič kroz gej Srbiju

K OPTIMIST Ispovest

onačno sam prošla kroz cilj u ovom maratonu od tranzicije. Sam proces počeo je odlaskom kod psihijatra na Odeljenje za transrodna stanja Kliničkog centra Srbije, tačnije formalni deo. Neformalni deo - uzimanje hormona na svoju ruku mesec dana ranije. Imala sam već dovoljno godina i htela sam nekako da ubrzam proces. Odlaskom u penziju počela sam da živim u rodu kako sam se osećala - kao žena. Moja situacija prolaska kroz tranziciju je bila malo speciﬁčna. Neki ustaljeni put je odlazak kod psihologa i psihijatra nekih godinu do dve, ako se steknu uslovi dobija se pismo preporuke za prelazak na hormonski tretman još godinu dana. Paralelno sa njim ide i real life test gde osoba živi non stop u rodu kako se oseća i na kraju, kad je endokrinolog ispitivanjima proverio da je telo spremno za hiruršku intervenciju pristupa se samoj intervenciji. Pre toga psihijatar vodič i još jedan nezavisni psihijatar daju pismo preporuke za operaciju. Moj kompletan postupak trajao je ukupno oko 16-17 meseci zaključno sa operacijom. Hirururški deo je bio 23. maja ove godine. U operacionu salu sam ušetala kao na plažu, jer sam bila čvrsto rešena da pređem i taj zadnji stepenik i budem kompletna žena. Neka doza treme je postojala jer uvek postoji rizik, ali uverena u stručnost našeg tima na čelu sa prof. Đorđević Miroslavom prepustila sam se i nisam razmišljala o nekim negativnim posledicama. Veoma je bitno kada se psihički pripremite na taj ﬁzički bol nakon operacije, pa vam on na kraju bude i normalan i veoma lako podnošljiv, praktično neosetan. Tome je doprinela i nega medicinskog osoblja u UDK „Tiršova“ za koje imam samo

reci hvale. Meni je ova operacija značila mnogo! Prvenstveno jer taj glavni atribut koji vas u ﬁzičkom smislu čini ženom je sad tu i ono što je najbitnije naglasiti funkcionalan je. Drugo, a ne manje bitno je to da završetkom hirurškog dela stičete „zakonsko“ pravo da promenite sva dokumenta i da se konačno i formalno pravno priznate kao žena. Osećaj sreće je neizmeran. Pri izlasku iz bolnice i napuštanju bolničkog kompleksa prvo što sam uradila, prekrstila sam se i počela da plačem od sreće da me nisu mogli zaustaviti. Samo ona osoba koja je kroz sve to prošla može to da shvati! Konačno sebe mogu shvatiti kao kompletnu. Jeste jedan identitet pravno ugašen, ali to sam opet nekako ja, samo kompletnija i srećnija! Prva pomisao nakon buđenja bila je da li je sve u redu i da li je operacija uspela. Puna radoznalosti, a još ošamućena od anestezije otkrila sam prekrivač da vidim šta se dešava ispod i kada sam videla zavoje, kateter, osetila sam spokoj i čekala nekog od doktora da uđe u sobu da ih radoznalo ispitam.

Kompletna žena

Kraj tranzicije

www.optimist.rs

Piše: Helena Vuković

Osećaj ne mogu rečima opisati. U tim uslovima kada ste prikovani za krevet, priključeni na infuziju praktično nepokretni, bol je totalno sekundarna stvar. Osećaj sreće koji vas obuzima nadjačava sve drugo. Nakon operacije mnogo ljudi mi je slalo, a i danas šalju poruke podrške i želje za brz oporavak. Godi ta pažnja. Neki se godi-

nama nisu javljali, ali sada kada su čuli obradovali su se i respektuju hrabrost. Ja samo mogu da kažem da, ako bih ponovo morala sve ovo da prođem, ponovo bih isto uradila, jer ovaj osećaj usaglašenosti u svom telu nema cenu. Nakon izlaska iz bolnice veoma je bitno da prvih mesec dana imate nekoga uz sebe 24 sata, jer imate kateter u sebi, slabašni ste i ne baš mnogo pokretni. Ja sam imala sreću da moja zajednica - trans zajednica bude uz mene sve vreme. Moje cure iz Egala su bile uz mene non-stop kao i trans osobe iz same zajednice. Izdvojila bih trans momke Marka i Aleksandra sa njihovim devojkama Aleksandrom i Sonjom. Tu je na prvom mestu Vesna Zorić koja je bila konstantno uz mene. Nevena, Maja Bekčić-Petrović, Mačkica, Bibi. Srednji sin je bio tu uz mene i noću i danju i naravno moja Merlot. Pred samu operaciju Egal je organizovao beneﬁt party kako bi se prikupio novac za operaciju i postoperativni oporavak, jer moja mala penzija ne bi mogla da pokrije te troškove. Zanimljivo je reći da sem Labrisa ni jedna NVO nije uzela učešća u tome, ali se zato pojavio veliki broj ljudi od kojih neke nisam ni poznavala, a neke površno, koji su donirali sredstva koja su bila potrebna. To nam govori da to što radimo radimo ispravno, jer je prepoznato od ljudi koji nisu deo LGBT zajednice, ali veruju u našu iskrenost u nastojanju da pomognemo poboljšanju položaja kako trans* tako i LGB osoba u Srbiji. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Aktivizam

eograd će u oktobru biti vreme da se u javnosti ozbiljno govori o istopoldomaćin studentima, pred- nim brakovima i istopolnom roditeljstvu, koje je stavnicima nevladinog sek- naša realnost, a ne fiktivni fenomen. Važno je da tora i institucija i istaknutim javnost shvati da se ne radi o „izmišljanju novih pojedincima iz celog sveta oblika porodice“, već zakonskom prepoznavanju na međunarodnoj konfe- već postojećih. Onih koje svakog dana vidimo, renciji o ljudskim pravima a biramo da ne vidimo. pod nazivom „The Global U poslednjoj kampanji pitanje bračne Human Rights Forums“. Se- jednakosti je podržano od znatno većeg broja riju konferencija pod ovim političkih aktera nego ikada pre. U političke raznazivom organizuje udru- loge neću ulaziti, ali je činjenično stanje da je veženje građana „Centar za liki broj predstavnika kandidovanih partija (uz marginu“ u cilju podizanja svesti o gorućim pi- izuzetak krajnje desnice, naravno) afirmativno tanjima iz domena ljudskih prava, otvaranja di- govorio o bračnoj jednakosti, pa čak i oni koji su jaloga i pronalaženja rešenja za ključne izazove. se ranijih godina protivili, a jedna partija od parNeke od tema o kojima će se razgovarati su: bra- tija je nedvosmisleno podržala i pravo istopolčna jednakost, prisilne migracije prouzrokovane nih roditelja na usvajanje dece. U medijima, klimatskim promenama; važnost ranog uključi- uglavnom onim senzacionalistički nastrojeni, vanja romske dece u obrazovni sistem; ekonom- pojavili su se naslovi o legalizaciji istopolnih brasko osnaživanje žena; ksenofobija kova (uz naznake „šokantno“ i „dokle bre više?“) prouzrokovana migrantskom krizom i strahom u kojima se pominje i radna grupa za izradu zaod terorizma, a svi učesnici koji prođu selekciju kona i podvlači kako je to protivustavno i uslov imaće mogućnost da prijave svoje autorske ra- EU, međutim konkretnih informacija o radnoj dove iz domena ljudskih prava koje će prezen- grupi i njenom radu nema, što su uglavnom natovati na Panelu učesnika. Takođe, konferenciju će pratiti i Živa biblioteka, tako da će učesnici imati priliku da upoznaju predstavnike Konferencija o ljudskim pravima u Beogradu marginalizovanih društvenih grupa, postavljaju i odgovaraju na pitanja i putem međusobnog dijaloga uče jedni o drugima. Kao jedna od osoba koja učestvuje u organizaciji događaja i Piše: Nemanja Marinović osmišljavanju tema i panela, preneću čitaocima „Optimista“ šta je naša motivacija kada je u pitanju tema koja se tiče LGBT populacije. Jedan od opštih ciljeva pokretanja konferencije glasili svi sagovornici pojedinih ozbiljnijih listova jeste da se određene teme postave u žižu inte- koji su takođe pisali na ovu temu. Smatramo da resovanja i da se pokrene ozbiljan dijalog o sa konstituisanjem nove vlade mora insistirati njima. Smatramo da je Srbija spremna da o isto- na donošenju zakonskog okvira za legalizaciju polnim brakovima ozbiljno razgovara, izvan po- istopolnih zajednica. Iako je tačno da je naziv pulizma, političkih kampanja i „važnih datuma“, „brak“ neustavan jer Ustav Republike Srbije brak a posebno izvan senzacionalističkih medijskih definiše kao zajednicu muškarca i žene, ne podiskursa. O bračnoj jednakosti se govorilo u toku stoji nikakva prepreka da se istopolne zajednice poslednje predizborne kampanje, ali se zadržalo registruju kao vanbračne zajednice ili partnena iznošenju privatnih stavova političara. Sma- rstva koje bi, kao i sve ostale vanbračne zajedtramo da je pitanje političke podrške LGBT za- nice, bile potpuno pravno izjednačene sa jednici sistemsko pitanje koje je odavno bračnom zajednicom. Potrebna je samo politipreraslo puko održavanje Prajda i da je krajnje čka volja.

Istopolni brak

www.optimist.rs

Mi se, naravno, zalažemo za legalizaciju istopolnih zajednica, kao i da se istopolnim parovima omogući usvajanje dece. Ne vidimo nijedan jedini validan argument protiv toga, dok su argumenti koji idu u prilog ovom stavu višestruki i utemeljeni u društvenoj nauci i svetskim istraživanjima. O istopolnom braku generalno vlada nekoliko mitova u široj javnosti. To su mitovi o tome da je jedini prihvatljiv dom za dete onaj u kome su otac i majka u braku, mit da su majka i otac neophodni u porodici kao odgovarajući muški i ženski modeli, da homoseksualne osobe nemaju stabilne veze i ne mogu da budu dobri roditelji, da će deca koju odgajaju homoseksualne osobe postati homoseksualci, da će deca koju odgajaju homoseksualne osobe biti predmet maltretiranja i odbacivanja, da će homoseksualne osobe češće maltretirati decu i da će deca koju odgajaju homoseksualne osobe odrastati u nemoralnom okruženju. Grupa autora iz Američke unije za civilne slobode u tekstu „Gej roditeljstvo ne dovodi decu u rizik“ dekonstruiše ove mitove navodeći da samo postojanje jednoroditeljskih porodica i dece bez roditeljskog staranja pobija prva dva mita, dok za ostale mitove ne postoji argumentacija u istraživanjima. Autori se pozivaju na nalaze Američke asocijacije psihologa koja navodi da ne postoji nijedno istraživanje koje potvrđuje da su deca iz homoseksualnih porodica na bilo koji način u nepovoljnijem položaju od dece iz heteroseksualnih porodica. Američko društvo psihologa izdalo je saopštenje u kome se izričito navodi da je okruženje koje pružaju gej i lezbejske porodice identično kao i ono koje pružaju heteroseksualne porodice kada je u pogledu razvoja, prilagođenosti i blagostanja. Ovaj tekst posebno podvlači nepostojanje veze između homoseksualnog opredeljenja i pedoﬁlije, u cilju dekonstrukcije mita o tome da su deca odgajana u homoseksualnim porodicama u većem riziku od maltretiranja. Kao argument ovoj tezi autori navode podatak da su u 90% slučaja zlostavljanje dece počinioci heteroseksualni muškarci. Studija koja je obuhvatila 269 slučaja seksualnog zlostavljanja dece, navode autori, pronašla je da su u samo dva slučajeva zlostavljači bili homoseksualnog opredeljenja. U 74% slučajeva zlostavljana dečaka od strane muškaraca zlostavljači su bili u heteroseksualnoj vezi sa dečakovom majkom ili drugom bližom srod-

nicom. Ova studija zaključuje da je rizik da dete bude zlostavljano od strane heteroseksualnog partnera svog srodnika ili srodnice sto puta veći nego rizik da zlostavljač bude neko ko se identiﬁkuje kao gej, lezbejka ili biseksualna osoba. U domaćoj literaturi, prirodno, ovakvih istraživanja gotovo i da nema jer istopolne porodice nisu priznate, ali štivo koje mogu da preporučim je knjiga Zorice Mršević na ovu temu, koja pruža prikaz stranih istraživanja i nalaza do kojih se došlo, a štivo koje svakako ne bih preporučio je knjiga Slobodana Antonića, koja osim davno napuštenih mitova i ničim utemeljenih apokaliptičnih predviđanja nema puno toga da pruži. Novija istraživanja Univerziteta u Melburnu pokazuju da deca koju odgajaju gej roditelji imaju znatno bolje opšte zdravlje i povezanost u porodici. Ova deca, pokazalo je istraživanje, srećnija su od vršnjaka odgajanih u heteroseksualnim porodicama, a autori smatraju da je razlog tome bolja komunikacija između roditelja istog pola i razgovor o problemima sa kojima se deca susreću u školi. Ovo su teme o kojima se mora pokrenuti dijalog koji će uključiti osim nevladinog sektora i stručnu zajednicu, političke strukture i kreatore zakona i vladinih politika. Konferencija se i organizuje u tom cilju i o tome ćemo sa akterima iz celog sveta razgovarati 20-22. oktobra u Beogradu i to su stavovi koje će učesnicima pokušati da približe i naši govornici, kao i Žive knjige iz LGBT zajednice koje će deliti svoja iskustva. Pozivam vas da se pridružite i zajedno sa nama otvorite istorijski važna pitanja. Za više informacija posetite www.humanrightsforums.com. Vodič kroz gej Srbiju

K OPTIMIST Istorija

ada se Fridrih Barbarosa u 12. veku vratio iz Krstaških ratova svom vojskovođi Otu Vitelsbahu je, kao nagradu za odanost i hrabrost, dao oblast kojom će njegovi potomci vladati narednih osam stotina godina. Ovo je priča o poslednjem od njih, o Ludvigu II Bavarskom, „ludom kralju“, ljubitelju opere, pozorišta, arhitekture i muškaraca. Priča o putovanju „Romantičnom rutom“ kojom, u godini u kojoj se obeležava 130 godina od smrti „ludog kralja“, obilazimo dvorce najjužnije nemačke pokrajine Bavarske neraskidivo je povezana sa pričom o Ludvigu II Bavarskom. Priča, kao i naše turističko putovanje, započinje u dvorcu Nimfenburgu, Dvorcu Nimﬁ, u kome je 1845. godine rođen Ludvig II. Dvorac je podignut u šumi i bio je zamišljen kao letnjikovac, a danas je deo Minhena. U njemu je živeo deda junaka naše priče Ludvig I, poznat kao veliki ženskaroš, koji je čak i jednu odaju dvorca, Odaju lepotica, posvetio portretima svojih metresa. Iako je bio ljubitelj žena koji je i abdicirao zbog jedne suknje njegova ekscentričnost neodoljivo je privlačila malog Ludviga. Sa dedom je izgradio mnogo bolji emotivni odnos nego sa ocem Maksimilijanom. Ludviga su roditelji podvrgavali strogom režimu učenja i vežbi pripremajući ga za tron. Ovaj stres je u velikoj meri uticao na kasnije Ludvigovo ponašanje. Otac je retko pričao sa sinom, a sin je majku nazivao „supruga mog prethodnika“. Uprkos hladnim i emotivno nezainteresovanim roditeljima Ludvigovo detinjstvo je ipak imalo lepe momente. I zato naše putovanje nastavljamo ka dvorcu Hoenšvangau koji je Maksimilijan izgradio na temeljima starog zamka. U njemu je njegov sin proveo najlepše trenutke svoje mladosti. Mladi Ludvig je mnogo vremena provodio na jezeru Štambek gde se zbližava sa svojim ađutantom, mladim princom Polom fon Turnom. Njih dvojica postaju nerazdvojni. Zaje-

dno jašu konje, čitaju poeziju, izvode scene iz romantičnih opera Riharda Vagnera. Ludvig je teško podnosio priče o Polovim vezama sa dvorskim damama, a nakon prinčeve veridbe prekidaju svaki kontakt. Razočaran i tužan, Ludvig se ponovo povlači u sebe, u svet bajki, mitova i legendi. Iz tog sanjarenja budi ga prerana smrt njegovog oca. Ludvig je imao samo osamnaest godina kada je bio proglašen za kralja Bavarske. Javnost je mladog kralja prvi put videla na Maksimilijanovoj sahrani. Svi su bili očarani kraljevom mladošću i lepotom. Ludvig je bio visok čak 198 cm što je i za ono doba bilo neuobičajeno mnogo. Čim je došao na vlast Ludvig II počinje da se zalaže za unapređenje kulture. Jedan od prvih kraljevskih akata bio je da dovede Riharda Vagnera na dvor. Vagnerove opere dopadale su se kraljevoj mašti ispunjenoj fantazijom i emocionalnom prazninom. Nakon susreta sa kraljem Vagner je napisao „Avaj, on je tako zgodan i mudar, duševan i ljubak, da se plašim da će se njegov život otopiti u ovom vulgarnom svetu kao kratak san bogova."

Naš dragi “ludi” kralj

Kralj Ludvig II

www.optimist.rs

Piše: M. Aranđelović

Pod pritiskom Dvora mladi kralj mora da otkaže gostoprimstvo problematičnom Vagneru, ali on i dalje nastavlja da pomaže buntovnog kompozitora. Tokom prvih godina vladavine mladi kralj se suočavao sa dve najveće pretnje – brakom i Pruskom. Sledeći pravila dvorske etikecije Ludvig II se verio svojom rođakom vojvotkinjom Soﬁjom. Nakon što je tri puta odlagao venčanje kralj je na koncu okončao agoniju tako što je raskinuo veridbu. Posle kraha veridbe počinju priče o kraljevoj homoseksualnosti. Tokom svoje

vladavine Ludvig II je imao niz bliskih odnosa sa muškarcima među kojima su bili čuvar kraljevih konja Ričard Hornig, mađarski pozorišni glumac Jozef Kainz, dvorjanin Alfons Veber. U dnevničkim zapisima koje je vodio u to doba opisuje pokušaje da obuzda svoju seksualnu želju i ostane veran katoličkoj veri. Originalni dnevnici su nestali tokom Drugog svetskog rata, a danas su sačuvani samo prepisi. Ti prepisi, kao i privatna pisma i drugi sačuvani privatni dokumenti otkrivaju nam istinu o Ludvigovoj homoseksualnoj prirodi i njegovoj stalnoj borbi protiv nje. Nakon stvaranje velike Nemačke Ludvig II se povlači iz aktivnog bavljenja politikom i posvećuje se svojoj staroj ljubavi – izgradnji zamkova. Ovo nas vodi do sledećeg dvorca na našem putovanju, a to je čuveni Nojšvanštajn (Novi Labudov dvorac ili Novi labud na steni). Napravljen je na temeljima starog Labudovog dvorca. Tokom odrastanja u Hoenšvangau budući kralj je, slušajući mitove i legende, posmatrao ruševine i maštao da podigne lepši i romantičniji dvorac. Nacrte za ovaj dvorac delimično je uradio sam Ludvig, a delimično i pozorišni dekorater. Nije ni čudo što je ovaj dvorac bio inspiracija za Diznijeve animatore koji su njime bili inspirisani dok su crtali dvorac Uspavane lepotice. Iako nije završen on izaziva divljenje kod posetilaca koji ga nazivaju Diznijevim dvorcem. Nakon što je posetio Versaj Ludvig II je odlučio da u rokoko stilu preuredi stari dvorac njegovog oca Linderhof i da od njega napravi mali Versaj. Ovo je jedini dvorac koji je Ludvig II završio, a na nas je ostavio najbolji utisak. A onda je Ludvig II odlučio da napravi i veliki Versaj. Na Muškom ostrvu usred jezera započeo je gradnju Gospodskog dvorca Herenkinzea u kome je boravio svega devet dana. Iako ovaj dvorac nikada nije završen interesantno je i da turisti iz Francuske ovde dolaze kako bi videli repliku Ambasadorskog stepeništa, pošto je

francuski original uništen 1752. Običan narod u Bavarskoj veoma je poštovao i cenio Ludviga II. Kralj je voleo da putuje kroz zemlju i razgovara sa zemljoradnicima i radnicima. Ljude koji bi ga ugostili bogato je nagrađivao. Takođe, tokom izgradnje svojih dvoraca upošljavao je veliki broj lokalnog stanovništva, plaćao im nadnice i time poboljšavao kvalitet lokalnog života. Među narodom je i danas poznat kao „naš dragi kralj“. Sa druge strane ministri i plemstvo želelo je da ga istorija zapamti pod nadimkom „Ludi Kralj“. Tražeći ustavne razloge da zbace Ludviga ministri su odlučili da ga proglase ludim i nesposobnim za vladavinu. Četiri psihijatra, koja nikada nisu ni videla, ni ispitivala kralja potpisali su izveštaj u kojem ga proglašavaju bolesno paranoičnim i trajno nesposobnim za vladavinu. Svoju „dijagnozu“ potkrepili su tračevima koje je prikupio jedan od kraljevih protivnika. Među „bizarnim“ ponašanjem navedena je kraljeva složena (i skupa) mašta, stidljivost, šetnje po mesečini prilikom koje su se šetači skidali goli i igrali, kraljevi razgovori sa izmišljenim osobama, nepristojno i nezrelo ponašanje za stolom… Posle niza peripetija kralj je uhapšen u dvorcu Nojšvanštajn i stavljen u kućni pritvor u dvorac Berg. Dan kasnije Ludvig II je krenuo u šetnju sa svojim lekarom Berhardom fon Gudenom duž obale jezera Strinberg. Iz te šetnje ni jedan od njih se nije vratio živ. Zvanična verzija kaže kako se kralj, iako odličan plivač, udavio u vodi do kolena. Zvanična autopsija nije pokazala sadržaj vode u njegovim plućima. Svega nekoliko dana posle „samoubistva“ „Ludog Kralja“ pojavili su se prvi ljudi voljni da plate kako bi obišli neke od njegovih dvoraca. Dvorovi koji su ﬁnansijski uništili kralja danas Bavarskoj i Nemačkoj donose ogroman proﬁt jer ih poseti nekoliko miliona turista godišnje. Samo „Diznijev dvorac“ poseti šest hiljada turista dnevno. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST

modiranje

Urbanlook.info uređuje: Srđan Šveljo

8 CUFF

FASHIONCLASH Jedan od najuzbudljivijih modnih doga đaja dešava se svakog leta u Maastrichtu, Holandija. FAS HIONCLASH festival br.8 koji organizuje Branko Popović sa sjajnim timom i ovaj put je predstavio mnoštvo mladih kreativnih i pre svega avangardnih dizajnera. Ovaj prestižni modni festival će u novembru imati svog predstavnika na Serbia Fashion weeku u Novom Sadu. To je Alessandro Trincone iz Italije! Ovo je mnogo više od trenda ovo je mnogo više od mode ovo je umetnost!

Alessandro Trincone

David Catalan

Roman Castiluk

Bluedenimes Minou Lejeune

Emilie Thirion

Tania Nicole

www.optimist.rs

LAU by Laura Verdonk

Jivika Biervliet

Joelle Boers & Chris Van Den Elzen

Ieva Mezule

Hermione Flynn

Sofya Samareva

KLU

Roman Ermakov

8 CUFF

LAT

VodiÄ? kroz gej Srbiju

OPTIMIST

mODIRANJE

Ebby Port

Linda Friesen

Ivana Misic

Emma Hasselblad

Noora Pajari

WUETHRICHFUERST

Julia Aumann

www.optimist.rs

Told You So

KENZO: Svi s nestrpljenjem očekuju jesen i novu Kenzo kolekciju za H&M. Da li će svojim animal printom i neverovatnim dezenima ovaj savršeni Japanac pobediti Versace, Balmain... ostaje da vidimo vrlo brzo.

ZEMLJA GRUVA Prava poslastica za 2016. je novi album "Šta stvarno želiš" Zemlje Gruva. Ovo malo remek delo je savršen spoj muzičkih pravaca, savršenih ličnih tekstova, otpevan o odsviran vrhunski kako to samo umeju Zoe i Konstrakta sa ekipom. Ovaj album je nekako lična priča svih nas i govori o našim danima i zabeležen je kao trenutak koji živimo baš sada a opet trajaće večno! "Django" odabran kao prvi singl i fenomenalan video, moderna u dance ritmu "Ljubav i more" šlagerska "Vucibatina" i već poznata "Sudopera" . Deset pesama će život učiniti mnogo lepšim!

BITEF 50: U godini velikog jubileja Bitef prevazilazi evropski okvir koji je dominirao na festivalu poslednjih godina i vraća se svom izvornom međunarodnom karakteru. U septembru mesecu zahvaljujući Bitefu, brojnim predstavama iz celog sveta, kao i učesnicima pratećeg programa, Beograd će biti prestonica svetskog pozorišta. “Problemsko tematska linija 50. Bitefa tematizovaće katastrofu izbeglica, zatvaranje granica, podizanje zidova, evropski izolacionizam, vrstu postkolonijalnog odnosa koji imamo prema vanevropskim kulturama”.

Karl Edwin Guerre, Nick Wooster, Justin O'Shea

IKONE: Njih trojica su Street Style ikone. Hrabri, svoji, drugačiji modno otresiti i slobodni pre svega! Njihove street style fotograﬁje donele su im ozbiljan publicitet ali i angažovanja u modnom biznisu. Ne zaboravite svaki dan da ste slobodni da izgledate baš onako kako ste zamislili i kako vam srce želi! Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Lifestyle

erovatno ste po različitim magazinima zapazili navode o takozvanoj korejskoj kozmetici koja poprima sve veće interesovanje korisnika zapadnog sveta, a ukoliko niste ne brinite jer talas ovih proizvode je u punom jeku gde je samo pitanje vreme kada će potkačiti i Srbiju. Razlozi za sve veću popularnost su višestrani, naime vodeće kozmetičke kuće već neko vreme svu svoju proizvodnju obavljaju u azijskim zemljama koje su poznate po svojoj visoko razvijenoj hemijskoj industriji i naravno jeftinim cenama proizvodnje. Takođe, prosečna Koreanka koristi čak 12 kozmetičkih proizvoda za negu lica, ne računajući šminku, tako da postoji ozbiljna potrebe za ubrzanim razvojem u ovoj oblasti. Cene ovih proizvoda su u odnosu na zapadne, a identičnog hemijskog sastava, višestruko manje i često veće zapremine. Na kraju, kozmetička industrija uvek traga za novim jedinjenjima koje može da mistiﬁkuje i o koje se potrošači još uvek nisu opekli. Stoga ima li razloga za radovanje?

www.optimist.rs

Korejska

kozmetika Uređuje: Mladen Antonijević Priljeva Kao i svaka kozmetička industrija i azijska ima svoje odlične i katastrofalne proizvode, ali važnost se ogleda u dostupnosti jedinjenja koja su bila svojstvena samo za luksuzne brendove kao što je to famozna Pjetra u SK-II proizvodima a u pitanju je izolat fermentata pirinčanog vina koji zaista pozitivno utiče na kožu. Razlika u cenama je dramatična dok SK-II košta oko 300 evra, korejski proizvod sa istom koncentracijom jedinjenja košta oko 30 evra. Na drugom mestu po popularnosti je ﬁltrat puževe sluzi koji se prečesto sretao u luksuznim proizvodima, a sada doživljava reinkarnaciju, ali se u

azijskim proizvodima nalazi u koncetraciji od čak 80% što nismo sretali nigde druge. Filtrat puževe sluzi pomaže procese zarastanja rana tako da može da ima indirektno delovanja na borbu protiv prevremenih znakova staranje, ali drugi dokazi o njegovom delovanju prosto ne postoje. Na kraju tu su različiti peptidi koji se ponovo nalaze u izuzetnim kontrakcijama i interesantnim kombinacijama koje ponovo retko srećemo u kontinentalnim proizvodima. Ono što zaista jeste speciﬁčno kod korejske kozmetike jeste raznolikost i količina različitih jedinjenja koje dobijete u jednom proizvodu kao i inovativne formulacije što objašnjava intereso-

ozmetički saloni po Srbiji masovno uvode takozvane dermatološke rolere i olovke za oblikovanje tela i lica koji funkcionišu tako što izazivaju stotine malih uboda po koži pacijenta od strane izuzetno tankih igala koje se nalaze na roleru ili vrhu olovke. Princip se ogleda u izazivanju kontrolisanih trauma malog intenziteta koje korisnik jedva da oseća i kao kod svake povrede aktiviraju se regenerativni mehanizma od kojih je jedan i proizvodnja kolagena. Na prvi pogled ovaj tretman može da ima smisla, ali postoji nekoliko zabrinutosti. Naime kada se povredimo ili posečemo tačno je da se aktivira pojačana proizvodnja kolagena kao sastavni deo proizvodnje novog tkiva, ali malo ko će vam reći da postoje tri vrste kolagena, tip I, II i III od kojih je III ozbiljni razlog zašto nam ožiljci izgledaju onako kako izgledaju. Kada govorimo o stimulaciji kolagena u cilju pospešivanja tonusa kože mislimo isključivo na kolagen I i II koji našoj koži daju baš ona svojstva koja želimo da očuvamo, tako da

vanje kompanija kao što su Estee Lauder i Lancome. Za vas smo kao i uvek izabrali nekoliko interesantnih opcija, ove proizvode ne možete naći u slobodnoj prodaju, ali ih lako možete naručiti putem e-baya: BENTON Esence sa 80% ﬁltrata puževe sluzi – 24 dolara MISSHA Time Revolution - The First Treatment Essence sa 80% fermentata pirinčanog vina – 21 dolar MIZONE PEPTIDE 500 sadrži 45% mešavine različitih peptida

Derma roler i

Derma pen ukoliko izazivamo ﬁzičke povrede na koži aktiviraćemo proizvodnju ozbiljnog kolagena koji je krut, pigmentacijski znatno svetliji i manje elastičan, tačnije sve ono što želimo da izbegnemo. S druge strane velika količina uboda bez obzira na veličinu igle nikako ne može biti dobra po strukturu kože i znatno povećava mogućnost infekcija bez obzir na sanitarne uslove u kojima se obalja. Na kraju ova metoda se u svetu kombinuje sa faktorima rasta i drugim jedinjenjima koja se na ovaj način unose u kožu, pa čak i kao takva nije preporučljiva, a njena merljiva eﬁkasnost izostaje. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

a ovogodišnjoj Nedelji ponosa imaćete prilike da uživate u maestralnim i provokativnim fotograﬁjama Nikola Đukića, umetnika iz Novog Sada. To je bio povod da porazgovaramo sa ovim umetnikom, čije radove smo objavljivali u ranijim brojevima „Optimist“ magazina. Često se govori kako je Novi Sad tolerantan grad. Da li je to istina? Od nedavno se za Novi Sad govori da je grad tolerancije i ljubavi... Verujem da to zaista i jeste tako. Nikada mi se nije desilo da doživim neku neprijatnu situaciju. Mada čuo sam za neke slučajeve, ali to nisu bili meni bliski ljudi pa nemam osećaj ugroženosti. Ono što me više brine je neka vrsta autonetolerancije koju gejevi često ispoljavaju jedni ka drugima ili čak sebi. Mislim da je to veći problem ali da se o njemu ne govori toliko, jer dokle god neko ne prihvati sebe ne može da očekuje ni od drugih ljudi da bude prihvaćen. Kako se gejevi u Novom Sadu upoznaju i druže? Putem aplikacija za upoznavanje. To je najlakši način jer smo svi umreženi i svi smo postali androidi i svi

www.optimist.rs

gledamo u telefone i očekujemo neke poruke i pozive. Naravno, postoje i staromodni načini upoznavanja u gay friendly kafeima. Šta želiš da nam poručiš svojim fotograﬁjama? Kao neko ko se bavi stvaralaštvom, pre svega istražujem samog sebe i svojim radovima dajem smisao svom postojanju i prenosim svoja saznanja putem različitih medija (fotograﬁja, crtež, muzika, video). Zavisno od koncepta, svaki rad ima drugačiju poruku. Ono sto me najviše inspiriše i što bi u globalu moglo da se stavi u jedan celokupni koncept je lepota različitosti i nesavršenstva. Koliko je teško naći modele? Ranijih godina je bilo teže naći modele, jer su se ljudi pomalo plašili mojih ideja. Zbog toga sam počeo da eksperimentišem sa sobom kao modelom. Kasnije su se takvi eksperimenti svideli nekim ljudima pa su počeli da se javljaju. Obzi-

Ne podilazim sudu javnog mnjenja

Nikola Đukić Razgovarao: Predrag Azdejković

rom da se ne bavim modnom fotograﬁjom, trudim se da prikazujem tela koja nisu savršena i ne uklapaju se u opšteprihvaćene esteske kodekse. Tako da danas nije teško naći modele. Šta nam možeš reći o izložbi koju pripremaš za Nedelju ponosa? Izložba nosi naziv “ANTIQUUS – Priče o bogovima i herojima”. Tema izložbe se bazira na ideji da lepota ne predstavlja isto što i savršenstvo, kao i na činjenici da je zbog estetskih normi koje nameću društveno prihvatljive predrasude o polnosti i muškosti, nesavršeno telo okarakterisano kao ne-lepo, nekulturno, umanjeni su mu značaj i snaga. Radovima koje predstavljam na izložbi želim da iznesem svoj stav o svetu koji me okružuje, dakle, svetu punom predrasuda, a isto tako i da problematizujem uobičajene reprezentacije i čitanja nagog muškog tela u savremenom društvenom, političkom i estetskom smislu. Antički bogovi i heroji nose likove običnih ljudi, pa samim tim na mojim radovima je sam čovek predstavljen kao bog ili heroj. Gde pronalaziš inspiraciju? Inspiraciju najčešće pronalazim u običnim i jednostavnim stvarima. Ponekad u pričama ili u muzici. U ljudima koji me okružuju ili koje upoznam.

Kako se pored fotograﬁje bavim i stvaranjem muzike, dešava se da me neki zvuk inspiriše na nešto, pa se iz muzike koju sam napravio razvije slika koja prati tu muziku. Kao neko ko ima konstantnu potrebu za stvaranjem, koja se odvija na dnevnom nivou, inspiracija se nalazi u svemu. U jednom pozivu za modele, napisao si da izgled tela nije bitan, čak je poželjno da ne bude nabildovano. Ovo za gej svet opterećen izgledom i mišićima zvuči veoma čudno? Verujem da je tako, upravo zbog predrasuda o kojima sam ranije govorio. Nekako sam stekao utisak da ako si gay automatski bi trebalo da si redovan u teretani, da se razumeš u modu, da slušaš određenu vrstu muzike, da voliš životinje ili se boriš za mir u svetu. Naučen sam da je svako od nas individua, pa shodno tome, ne volim da podilazim sudu javnog mnjenja. U čemu leži muška lepota? Muška lepota leži u intelektu i duhovnosti. Za mene su te dve stvari uvek išle nekoliko koraka ispred svega ostalog. Koje su tvoje ambicije kada je fotograﬁja u pitanju? Pomeranje granica u čačkanju tabu tema i istraživanje samog sebe. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Priča sa Naslovne strane Joanna Lumley, poznatija kao Patsy i Jennifer Saunders poznatija kao Edina, upoznale su se 1991. godine na audiciji za seriju Absolutely Fabulous. Joanna se priseća da je Jennifer bila uzdržana kada su se prvi put upoznale: „Ona je veoma stidljiva osoba, mislila sam da joj se nisam dopala. Te večeri sam pozvala svog agenta i rekla da mislim da ovo baš i nije tako

dobra ideja.“ Vreme je pokazalo da nije bila u pravu i sada 25 godina kasnije imamo priliku da uživamo u njihovom ponovnom sjedinjenju, Patsy i Edina ponovo jašu u „Absolutely Fabulous: The Movie“. „Film počinje tako što Edina saznaje da nema više novca“, kaže producent Jon Plowman za Gay Times. „Ona živi u luksuznoj kući, ali da li to može da priušti?“. Kuća je prelepa. Teško je poverovati da je to stvarno nečiji dom – na primer, kuhinja ima ogroman bazen. „Međutim, kuća je morala biti malo osiromašena da bi se poklopila sa Edininim ukusom. Teško je uključiti sve komponente od ranije, i Jennifer je bila veoma speciﬁčna“, objašnjava scenograf Harry Banks. „Htela je stepe-

www.optimist.rs

nište, ogroman frižider i puno šampanjca.“ Kuhinja je ogromna. U njoj je specijalno naručen 3D portret Alexandra McQueena, srebrno kučence i stolovi puni razbacanih kopija Tatlera, Voguea i Vanity Faira. Svuda su otvorene flaše šampanjca. Takođe, u kuhinji se mogu naći dve cigle, povezane kanapom sa porukom koja glasi: „S ljubavlju, Stella McCartney“. Čemu služe saznali smo u trejleru za ovaj film. Novinar Gay Timesa Darren Scott sreo se sa Jennifer i Joannom dok je film bio u montaži. „Bilo je kao da sve iznova pišem, zato što postoji toliko stvari“, kaže Jennifer koja je pisala scenario za seriju i film, i dodaje da je teže pisati za filmsku verziju. „Teže mi pada zato što sam navikla da pišem za televiziju. Sigurna sam da ljudi koji redovno pišu za film misle: 'Kako možeš da uklopiš sve te stvari u pola sata?' „Dobili smo ideju da pišemo o tome gde su one sada! Edina je u ranim šezdesetim, dok Patsy verovatno još uvek ima 39, zato hajde da pričamo o tome gde bi one bile u stvarnom svetu i kakvi bi njihovi životi bili.“ Šta je sa Joannom, da li je ona donela moderne pop reference za Patsy? „Ne, apsolutno ne, ja ništa ne znam o tome“, odgovara ona dok se Jennifer kikoće. „Ja još uvek slušam radio. Jennifer je ta koja prati trendove.“ „Da, ali sve manje i manje znam i to razlog što Edina zna sve manje i manje. Mislim da ne možeš da ispratiš sve, previše je. Ne znam kako ljudi mogu da se nose s tim.“ Joanna se ubacuje: „Ne mogu sve to da pratim. Ne mogu da pratim kako se informacije dobijaju i šire. Previše sam umorna da bih se brinula o tome.“ Život je previše kratak. Ali ubrzo nas je ispravila. „Ne, život je raznovrstan. Život je dug i pun je raznih situacija“ Jennifer je prekida: „Ali takođe govorimo o toj nemogućnosti da sve ide normalnim tokom.“ Zašto ne odustanu i počnu da rade nešto drugo? „Edina to ne može, zato što je deo njene ličnosti da je stalno u potrazi za novim stvarima. Ona je radoznala, zna i poseduje nove stvari. Ako ne možeš da ideš u korak sa svetom mode onda nemaš nikakvu ulogu.“ „Patsy ne radi ništa, samo se drži uz

Edina i Patsy na velikom ekranu

AbFab film Piše: Darren Scott

Edinu i pije. Ona nema nikakvu svrhu u životu. Prema tome, kada stvari krenu po zlu njen instinkt je da potraži Eddy.“ „One su navikle, gde god da uđu, da ih čeka čaša šampanjca na poslužavniku, i tako su one prolazile kroz život. A ako slučajno ponestaje šampanjca je trenutak kada te život pogodi. One otvaraju frižider, ali šampanjca nema, i samo pomisliš: „O ne, šta će sada da rade?“ Da li film privlači gej publiku? „Ja se nadam da udovoljavamo gej publici, ali film nije napravljen samo za njih, jer mislim da film treba da se svidi svima - čak i ljudima koji nisu bili fanovi serije. Moramo da privučemo što veću publiku i da nam daju novac. Iskreno se nadam da će im se film svideti.“ Da li ovaj duo i dalje zapažaju naklonost od strane muškaraca drugačijih preferenci posle 24 godine? „Definitivno i to me čini srećnom“, Jennifer se smeška. „Ja to obožavam. Mislim da je divno što oni jednostavno kapiraju seriju i likove,“ kaže Joanna. „Da, to je istina“, slaže se Jennifer. „Oni shvataju taj glamur i neverovatan humor koji ide uz to“, Joanna nastavlja: „Postoji nešto veoma kemp kada je u pitanju gej zajednica, to jednostavno shvatiš. Ne moramo da objašnjavamo... To su stvari kao preterivanje što se oblačenja tiče, ekstremno i besmisleno ponašanje.“ Jennifer razmišlja: „Postoje trenuci kada mislim: 'Znam kome će ovo biti smešno'. Mnogi to neće shvatiti ali će biti dosta gej muškaraca kojima će se to svideti. Mislim da oni vole neobične stvari, što je i moj lični izbor.

Nadam se da će shvatiti to što smo namerno uradili za njih.“ Joanna uzbuđeno počinje da priča kako je 60 dreg kraljica snimalo scenu za ﬁlm. „Bilo je fenomenalno. Nije trebalo da dođem tog dana na snimanje, ali sam se ipak pojavila.“ „Upoznala sam dreg kralja“, Jennifer priča sa uzbuđenjem „nisam ni znala šta sve tu postoji! Došla je u kiltu i imala je bradu i rekla je 'Ja sam glavni dreg kralj u Glazgovu'. Izgledala je fenomenalno, veoma mi se dopalo.“ Ispričajte nam o glavnim gej momentima u seriji. „Svidelo mi se kad smo imale promenu pola i kada smo bile vodnik Peppers. Ali to i nije bilo baš gej, zar ne? Kada je Patsy postala muškarac u Maroku, to nije bilo gej - bilo je transrodno. Kada smo se venčale u Njujorku“. „Da, venčale smo se u Njujorku! Eto, to je verovatno to. Whoopi Goldberg nas je venčala u Njujorku.“ Joanna se slaže: „To je verovatno bio najveći gej momenat u seriji.“ A najsmešniji trenutak? Onda bismo ostali ovde ceo dan.

Vodič kroz gej Srbiju

P OPTIMIST Intervju

očetkom jula na trećem izdanju Bašta Festa, festivalu kratkog igranog filma u Bajinoj Bašti, prikazan je i film Šake, autorke Jasne Nanut (iz Hrvatske). Regionalni queer film u njenim Šakama napokon je dobio optimum optimuma i snevani cilj – konsekventan, zanatski kompetentan, emotivan i zaokružen film na prepoznatljive trope iz queer (i ne samo quuer) života. Otud i ovaj razgovor sa Janom Nanut, koscenaristkinjom i rediteljkom tih i takvih Šaka. Kako ste došli baš do ove priče i te teme za Šake? U to vrijeme bila sam pod dojmom francuskog filma Neznanac na jezeru Alaina Guiraudiea, koji me idejno i koncepcijski oborio s nogu šabrolovskom atmosferom i bizarnim setingom nudističke gej plaže. Plus, Dado (glavni glumac i scenarista) i ja smo u to vrijeme bili nakačeni na HBO-ovu seriju Looking, koja se događa u gej miljeu u San Francisku. Shvatili smo da kod nas nitko još nije napravio ozbiljan film u kojem su svi likovi gej, a da nisu karikirani, feminizirani ili stereotipni, da nemaju podignut mali prst i ne nose roze, da se ni po čemu osobitom ne razlikuju od heteroseksualnih likova. Spomenuti film i serija ne bave se problematikom gej, lezbijske ili transseksualne populacije već njihovim lajfstajlom. To nas je privuklo, htjeli smo napraviti tako nešto. Sjeli smo i krenuli od sebe, pretresali smo vlastita iskustva iz ljubavnog života. Onda smo došli do zajedničke teme, a to je da je većina nas u jednom trenutku bila ostavljena bez objašnjenja. I taj osjećaj kad te netko odbaci, a da ti nije rekao zašto, je grozan. Danas za to postoji i termin, ‘ghosting’, kad ti se partner pretvori u duha, prestane se javljati. I tako smo odlučili napraviti priču o frajeru koji se pokušava oporaviti od takvog, neočekivanog prekida. Da li je pisanju scenarija prethodilo istraživanje prilka u gej životima mlađih muškaraca u Hrvatskoj i na ovim prostorima? I Dado i ja imamo puno gej prijatelja pa smo već bili dobro upućeni u njihov lajfstajl. Postavljali

www.optimist.rs

smo nekima od njih dodatna pitanja, posebice u vezi korištenja Grindra, za koji sam znala jedino iz Lookinga. Iznenadilo me koliko je popularan i kod nas. U principu nisam ljubiteljica takvog upoznavanja jer sam romantičarka u duši, a Grindr se podosta svodi na ‘mesnicu’. Ali, razumijem da se čovjek ponekad nađe u situaciji da mu baš to treba – površan odnos, da bi isprao gorak okus prethodne veze, resetirao se, ili bar na kratko zaboravio na usamljenost. I uvijek, naravno, postoji ta nada da će ta neopterećenost možda dovesti do dublje, kvalitetnije, konkretne veze, ili neće. Ako neće, nema veze, ideš dalje. Budući da je glavni glumac, Dado Ćosić, naveden je i kao autor priče ovog filma, kako je tekla saradnja sa njim na oba plana – scenarističkom i glumačkom? U scenarističkom smislu, našli bismo se i uspoređivali međusobna ljubavna iskustva, ali ona loša, razočaravajuća. Onda bih ja sjela i preobličila to u scene. Pa bih mu to poslala, pa bismo komentirali, nadograđivali. I tako malo po malo. Mislim da smo na kraju snimali po 21. verziji scenarija. Novi draftovi rađali su se do zadnjeg trena. U glumačkom smislu, proces je bio uobičajen. Isprobavanje u svim smjerovima dok ne ubodemo onaj pravi. Osjetljive scene,

seks i ljubljenje, to smo čuvali za sam set. To mi je bilo najteže. Hiperventilirala sam dok smo to snimali jer sam se poistovjetila s glumcima i znala sam da im nije lako. Seks je najteža ljudska radnja za izrežirati, a vjerujem i odglumiti jer je naprosto jako intiman i teško ga je napraviti uvjerljivim. Na kakve su reakcije Šake nailazile, i kod LGBT i kod strejt publike, u Hrvatskoj i drugde? Prva scena u filmu snimljena je na način da izgleda kako ljubav vode muškarac i žena. Kad se konačno razdvoje, otkrije se da su to zapravo dva muškarca. To smo tako napravili namjerno, da pokažemo da je gej i strejt seks u osnovi isti – ljubavni čin između dvoje ljudi, neovisno o

zasad. Prekrasan mi je i Blue Is the Warmest Colour, obožavam i Happy Together Wong Karwaija. A i Fassbinderovi Querelle i Petra von Kant... Koliko se uklapaju Šake u domenu svjeskog filma? Prilično, čini mi se, jer se ne bave problematikom homoseksualnosti u društvu koja je već odavno pasé već ljubavlju, žudnjom, slomljenim srcem, intimnim odnosima među ljudima koji bi isto tako mogli biti i strejt. Šake su u osnovi ljubavna drama, film o strahu od emocionalnog vezivanja. Kako ste došli do tog pipavog spoja seksualne vitalnosti i relaksiranosti i melanholije pri kreiranju glavnog lika? I Dado i ja smo to prošli, nažalost. Tko nije? Znali smo o čemu pričamo i što želimo prikazati. Glavni lik shvaća da je bio slijep od ljubavi, da nema objektivnu procjenu stanja u ljubavnim odnosima i razvija strah od “Šake” - film o strahu od emocionalnog vezivanja vezivanja. I on tada počinje srljati. Traži ljubav, ali na krivim mjestima, da bi mu se u jednom trenutku ponudila savršena romansa kada susretne osobu koju glumi Goran Bogdan. Ta osoba je pozitivna, skromna, sramežljiva, ali emotivno Razgovarao: Zoran Janković ranjeni Dadin lik, u strahu od vezivanja, ne može realizirati tu vezu. On se mora resetirati površnim ljubavnim odnosom bez spolu. Ljudima se svidjelo to iznenađenje. Film dubljeg emotivnog značaja kako bi nakon toga je dosad svugdje bio dobro prihvaćen, jako krenuo dalje. puno ljudi nam je prišlo s komentarima da ih je Šta se u međuvremenu zbivalo sa film podsjetio na neko vlastito iskustvo, da su se filmom, gde je prikazivan, da li je bilo prepoznali. Jedino smo imali neugodaciju s nagrada i kakve su uopšte perspektive za moskovskim VGIK Student Festivalom gdje smo distribuciju kratkometražni film u ovom prvo bili selektirani, a onda cenzurirani, kad su trenutku? shvatili da film zbog tematike nije podoban. U Nakon premijere na Zagreb Film Festivalu film Rusiji imaju prilično striktne zakone protiv je prikazan u Puli, u Francuskoj na Festival javnog prikazivanja homoseksualne ljubavi. Premier Plans D’Angersu, u Rumunjskoj, na Koliko pratite queer film i da li ste Sarajevo Film Festivalu, na Bašta festu kod vas u prepoznali mesto Šaka u okviru tog Srbiji… Osvojio je nagradu za najbolju režiju u domena svetskog filma? Bugarskoj i 3. nagradu na Reviji hrvatskog filma. Ne dijelim filmove na queer i one druge, već na Dado Glišić osvojio je nagradu za najboljeg dobre i loše. A kako ima puno dobrih queer glumca, u okviru smotre F.R.K.A, godišnjoj filmova, reklo bi se da ih ipak pratim haha. Osim smotri produkciji Akademiji dramske spomenutog Stranca na jezeru, jako mi se svidio umjetnosti. A distribucija kratkog metra… to je Weekend Andrewa Haigha, ujedno autora viša matematika. Ako dođe ponuda strane art Lookinga. Gledala sam i njegov novi film 45 Years TV kuće – super, ako ne – opet dobro. Nije to koji, eto, nije queer, ali mi je najbolji film godine, komercijalna forma.

Jasna Nanut

Vodič kroz gej Srbiju

A OPTIMIST Film

ko već mogu tek tako (sva je prilika, iz čiste menadžerske obesti) da ukidaju uspešnohvaljeno-voljene serije posle samo dve razumno kratke sezone, a sve se to desilo u slučaju HBOovog bisera, serijala, Looking, može onda i prikaz da počne zaključnim sudom, zar ne? Ipak, sloboda je pravilima/kanonima i majka i dadilja. U to ime, evo već u uvodnom pasusu ovog teksta, koji će se bavi dometima prikazanog u okviru oproštajnog TV filma Looking – The Movie, zaključnog suda – Looking je ovim filmom dobio i dostojanstvenu završnicu i dovoljno celovito zaokruženje otpočetog i obrađivanog u osamnaest epizoda dve sezone istoimenog serijala, a taj je oproštaj izveden očekivano znalački i u potpunom saglasju sa tonom serije od samih joj početaka. Dakle, zaključak i uvod imamo, sada mirne duše i uz spokojniji ritam možemo da se posvetimo razradi i obrazlaganju gorepomenutih ocena. O sveukupnom značaju serije Looking, naravno, imajući u vidu i časne, zaslužne i nezaboravne preteče, poput Queer as Folk, može se nanovo izreći već dobro znano i

Pogledaj dom svoj, Patriče

najprestižnijeg proizvođača i emitera originalnog igranog sadržaja za konzumente kablovske televizije. I to nije sve – Looking je, prevashodno zahvaljujući umešnosti udarnih autora i očiglednom i čvrstom sponom sa recentnijim nasleđem američkom indie (nezavisnog) filma ne nužno LGBT provinijencije, značajno podigao i nivo kvaliteta i lestvicu očekivanja kada su u pitanju queer sadržaji koji (nam/vam) tek slede, kako na polju filma tako i na planu sve prodornije televizije, ovog ili onog kova. Na nivou zapleta, autori ovog TV filma su Looking – The Movie postavili na najzdravorazumskiju kotu od svih mogućih – radnja se, uz mali i nužni vremensko skok u neposrednu budućnost, bavi onim što je usledilo po završetku te druge i, kako se ubrzo a posve nenadano ispostavilo, poslednje sezone serije. Patrick se nakon samoizgona u Denver (dakle, blizu rodnoj grudi) vraća u taj mitski San Francisko kako bi prisustvovao Agustinovom venčanju sa

Looking the movie Piše: Zoran Janković

neosporno u par rečenica samo. Looking svakako nije prva serija koja se dominanto bavila gej životima i likovima ali jeste bila prva takva serija, izrazito visokih dometa na planu kvaliteta, u ponudi HBO-a, kao ipak i dalje

www.optimist.rs

Eddijem. Međuvreme je bilo blagonaklono prema svima – Domov restoran fino napreduje, Agustin se skrasio kraj Eddija i našao stabilno uposlenje u svetu vizuelnih umetnosti, Richie je u postojanoj vezi sa Bradyjem, a Doris ozbiljno razmišlja o trudnoći i potomstvu. Naravno, Patrick se snašao i na novoj adresi, napredovao je na poslu i gotovo u potpunosti preboleo verolomnog Kevina. To je ono što saznajemo već u prvih desetak minuta ovog (inače, 85minutnog) filma, a Patrickov povratak potom izaziva tihu ali osetnu i dalekosežno značajnu buru ponajpre u njegovom intimnom životu. Skoro venčanje i povratak na staro, pa bio on i privremen, nimalo iznenađujuće, izrodiće i sijaset pitanja koja ionako predugo čekaju zadovoljavajući, precizan i iskren odgovor – da

komponovana i raskadrirana pričaonica, satkana od zanimljivih dijaloških razmena i hrabrosti da se pod upitnik stavi i ono što instinkt govori da je najbolje sačuvati u stanju neizrečenog. Svemu pomenutom treba dodati i rediteljsko samopouzdanje, poletan glumački ansambal (svi stari znanci su nanovo na okupu), ali prvenstveno nedvosmislenu i cinizmom neuprljanu i osakaćenu emotivnost. Ovo je i dalje priča o dovoljno upečatljivim duševnim stanjima, turbulencijama i nesigurnostima ljudi koji drže do moći i značaja emocija, a pri tom se svi do poslednjeg daju podvesti pod korpus običnih i ljudi od krvi i mesa. I da naglasimo možda očigledno – i Looking – The Movie prati izvrstan izbor muzike (pomenimo samo Automatic, taj malo je reći nezaboravan klasik

li Kevin zbilja pluskvamperfekat kao takav, zašto Patrick i Dom nikada nisu bili par, šta je ostalo od nekadašnjeg zanosa životom i mogućnostima, kako sagledati i prilagoditi se neumitnim promenama i unutar vlastitog identiteta, gde je Richie u svemu tomu... Kako je već i filmoljubivim vrapcima na grani poznato, Looking (i serija i sada ovaj TV filmski konac koji delo krasi) mnogo toga duguje reditelju Andrewu Haighu i njegovom izvanrednom filmskom debiju, dragulju zvanom Weekend, prikazanom na Merlinka festivalu 2011. godine. A ta veza i to nasleđe još su očigledniji na uzorku ovog oproštajnog filma, verovatno, i na konto same minutaže i ipak striktno filmskog ustrojstva i dramaturgije završetka Looking priče. U tom smislu, Looking – The Movie je filmična, dinamična i nadahnuto

The Pointer Sisters i Hood Perfume Geinus), a Pattrick (u, gle čuda, ponovo maestralnom tumačenju Jonathana Groffa) opravdao je titulu najbolje koncipiranog, napisanog i odglumljenog gej lika u televizijskoj ponudi na uzorku, recimo, poslednjih dvadeset godina barem. Bilo je mnogo (s puno prava) uznemirenih i srditih kada je obznanjeno da Looking završava svoj premijerni TV život posle te odlične druge sezone i samo 18 epizoda, ali ipak, ako ćemo pošteno i hladne glave, i ovaj filmski završetak na kraju se pokazao kao dostojanstven, vredan i značajan dar. Da se poslužimo za kraj tom neprolaznom američkom fascinacijom – closure ostaje closure, nužan i smislen, a Looking – The Movie učinkovit closure jeste. Vodič kroz gej Srbiju

O OPTIMIST Književnost

vog meseca navršilo se 80 godina od ubistva Federika Garsije Lorke. Ubistva, ne smrti! Poznati španski pesnik i dramaturg streljan je 19. avgusta 1936. godine od strane fašističkog režima Fransiska Franka. Motivi za njegovo hapšenje i streljanje do skoro nisu bili potvrđeni. U pronađenom policijskom izveštaju iz 1965. godine navodi se da je Garsija Lorka ubijen sa još jednom osobom zbog toga što je bio „socijalista i mason kojem se pripisuju homoseksualne radnje“. Zbog njegovih stavova i prijateljstva sa Fendandom de los Riosom, čuvenim španskim socijalistom, markiran je kao protivnik režima. Međutim, posebno treba istaći da je u Španiji tridesetih homoseksualno opredeljenje bilo kažnjivo smrću. Gotovo je nemoguće zamisliti takav scenario u Španiji danas u kojoj subverzivna kultura cveta, istopolni brakovi su legalni od 2005. godine, a gej četvrt Ćueka u Madridu odzvanja od žamora ljudi koji je nikada ne ostavljaju praznu. Kulturni španski bum koji se desio nakon Frankove smrti pre svega je vezan za kidanje lanaca represije i oslobađanje ekspresije pola, roda, seksualnosti i subverzivnosti. Ovaj kulturni pokret osamdesetih i devedesetih godina u Španiji predstavlja jedan od najekstravagantnijih tog doba. Ali, ono što se često zaboravlja je da je Španija čekala gotovo 40 godina, od 1939. do Frankove smrti 1975. da bi dobila pravo na slobodu političkog, kulturnog i seksualnog izraza. Dok je ostatak sveta 1945. slavio kraj Drugog svetskog rata i novi društveni poredak koji je doneo, Španija je ostala u izolaciji i pod Fran-

www.optimist.rs

kovom vojnom diktaturom sve do 1975. Iako je godinama slabila jačina njegove vladavine i represije, činjenica da je cela Evropa žmurela na opstanak fašističkog režima i danas otvara debate. Pod ovim režimom poginuli su mnogi intelektualci, pesnici, učitelji, radnici, seljaci. Svi koji su prelivali van društvenog kalupa koji je fašizam nametao. Tako su ubijeni Migel Ernandes, Federiko Garsija Lorka, a u Francuskoj je u izbeglištvu umro Antonio Maćado. Važno je da uporedimo Španiju danas i kakvo je stanje bilo pre nešto manje od 50 godina. Zašto? Jer danas u čak 65 zemalja sveta homoseksualnost je ilegalna, a u čak deset se kažnjava smrtnom presudom (Avganistan, Iran, Nigerija, Katar, Saudijska Arabija, Somalija, Sudan, Jemen, Mauritanija i Ujedinjeni Arapski Emirati). Ako zakoračimo jedan korak dalje – koliko je zločina mržnje zbog „homoseksualnih radnji“ bilo samo u Srbiji tokom prethodnih 5 godina? Kakve su bile kazne za zločine mržnje u tim slučajevima, a koji su mehanizmi borbe protiv homofobije? Zato je važno da posebnu pažnju damo rečima Huana Luisa Treskastra, jednog od vojnika streljačkog reda: „Upravo smo ubili Federika Garsija Lorku. Ispalio sam mu dva metka u guzicu jer je peder.“ Streljanje Garsija Lorke nije bilo puki politički čin ubijanja protivnika režima i pristalice „crvenih“. To je ujedno bio i i zločin mržnje. Kako bi Lorkin duh oživeo u Beogradu, Merlinka festival u saradnji sa Društvom hispanista organizuje interaktivnu tribinu „Lorca que te quiero Lorca“ u Institutu Servantes, 20. septembra 2016. sa početkom u 19 časova. Tokom tribine podsetićemo se Lorkinih stihova i dela koja čine deo velikog kulturnog blaga ne samo Španije, već celog sveta. U fokusu će biti potraga za Lorkom kao individuom, a ne cenjenim mirnim piscem iz Andaluzije. Istražićemo njegovo intimno biće u

represivnom španskom društvu tridesetih godina. Ko je on zapravo bio? Šta ga je pokretalo? Koga je voleo? Čega se plašio? Šta mu je ledilo krv u žilama, a od čega mu je vrila? Kako bismo upoznali ovaj deo Lorke, mora se razbiti ideološka postavka genija i spoznati Lorka, krhki čovek pun nesigurnosti i trenutaka samomržnje. Mnogi se rado sećaju Lorkinih stihova ljubavi, ali na tribini ćemo predstaviti i njegove manje poz-

strasti i mržnju pokazuje koliko ih je i sam razumeo. Pisci imaju veliku moć da kroz dela daju oštru kritiku društvu i to čine jače od bilo kojeg opozicionog govora. Na tribini ćemo otkrivati skrivene kutke Lorkinog uma, pokušaćemo da osvetlimo društvenu angažovanost cele Generacije 27 iz perspektive savremenog aktivizma i predstavimo položaj pojedinca u

80 godina od ubistva

Federiko Garsija Lorka Piše: Lana Čubrić nate autohomofobne stihove i misli, kada su se javljale i kako je iz njih izbio. Setićemo se pisca koji je kao individua koja je i sama na margini najbolje pisao priče o „margini“. Govorio je da Romi predstavljaju srž njegove voljene Andaluzije, a u svojoj maestralnoj drami Kuća Bernarde Albe predstavlja mikro svet žene u španskom društvu koje je ograničava. Način na koje je predstavio žene i njihove strahove, prikrivene

društvu danas. Posetioci će imati prilike da kroz razne zanimljivosti iz života i stihove upoznaju Lorku, mladog pisca koji stvara prva velika prijateljstva sa Dalijem, Bunjuelom u čuvenom madridskom studentskom domu, mirnog genija koji je očarao Španiju, ali interno vodio borbu protiv prihvatanja svoje seksualnosti. Pridružite nam se u pohodu na otkrivanje „skrivenog„ Lorke! Vodič kroz gej Srbiju

U OPTIMIST književnost

prethodnom broju Optimista predstavili smo vam Fejdaut, savršen i krajnje konsekventan spoj queer književnosti i starostavne detektivske misterije iz pera Džozefa Hansena, a sada se ponovo vraćamo priči o književnim delima koja diskretnije i negde u dubini svog pripovednog kadra barataju queer elementima i temama. Srećom, u ovom konkretnom slučaju, u slučaju romana Sitnice koje život znače reč je i o uspelom romanu i o delu u kome narečeni motivi igraju značajnu ulogu. Pa još i u ruhu možda nekada i odocnele, ali uvek dobrodošle empatije.

„Moj sin je homoseksualac. On to zna. Ja to znam. Ipak, nikad mi to nije priznao. Ništa strašno, mnogi čekaju da im roditelji umru da bi mogli da se opuste i žive u skladu sa svojom seksualnošću. Samo što to sa mnom neće ići, ja nameravam još dugo da živim, bar još desetak godina. Dakle, ako Dante želi da se emancipuje, moraće to da uradi mimo dolepotpisanog. Ne pada mi na pamet da umrem zbog njegovih seksualnih sklonosti.“ Upravo ove rečenice je italijanski autor Lorenco Marone odabrao za sam početak svog romana Sitnice koje život znače (s italijanskog prevela Gordana Subotić, pre nekoliko sedmica objavila kuća Dereta); s tim u vezi i malo pojašnjenje na početku ovog pohvalnog prikaza – izveden u ich formi, dakle, u ispovednom tonu i u prvom licu jednine ovaj roman prati pokušaj vitalnog i osvedočenog namćora i u suštini samotnjaka da barem završni deo svog života provede u što iskrenijem odnosu prema bližnjima i usputnim mu satelitima, i taj krak priče, deo po-

www.optimist.rs

vesti koji se tiče njegovog odnosa prema gej sinu, odnosa satkanog od ćutanja i bežanja od važnih stvari i aspekata predstavlja tek deo ovog romana. Narečeni drčni penzioner Ćezare na oko 240 stranica Sitnica koje život znače pokušaće da na čistac otvorenosti i tako dugo zaobilaženih istina istera i odnose sa ostalim junacima svog skučenog mikrouniverzuma – sa otuđenom i vazda kivnom kćerkom, kao i sa vremešnom prostitutkom čije usluge povremeno traži i prema kojoj oseća sve primetniju i dublju bliskost, sa prijateljem koji se nakon porodičnih tragedija zatvorio u stan i pokidao gotove sve niti koje ga vezuju za spoljašnji svet, pa i sa mlađanom tajnovitom komšinicom koja je očigledna žrtva porodičnog nasilja, kome ne zna kako da se odupre... U tom smislu front na kome Ćezare bije bitku za nadoknadu propuštenog i promašenog sa sinom Danteom, dobrohotnim galeristom i zapravo najprijatnijim likom na stranicama ovog zanimljivog i kvalitetnog romana, tek je deo te naoko jednostavne i svakidašnje palete nevolja koje se svako malo sruče na glave većine nas, ali, to mora nedvosmisleno biti naglašeno, izrazito značajan deo, zapravo, možda i motor koji nagobi glavnog junaka ove priče na promene negde pri kraju životnog puta (Ćezare je na pragu osamdesetih), a što je, uostalom, i

naglašeno pozicioniranjem gorenavedenog pasusa baš na prvu stanicu romana. Sitnice koje život znače je opuštenim i komunikativnim tonom i humorom jasno obojeni roman o zakasnelim spoznajama, ali to u isti i povest o prokrastinaciji pomerenoj u virove trećeg doba. Ćezare će u tih par mesec, doduše, svojevoljno, morati da razmrsi nekoliko čvorova koje je nesvesno i bežeći pred neumitnim i očiglednim istinama tako istrajno zaplitao svih tih godina, i toj meri ovo biva i podsećanje da zrelost do svakoga od nas stiže vlastitim, ali i ritmom koji sami odredimo ili barem sugerišemo.

Lorenco Marone

Marone bira pripovedački glas možda ponajbliži onom koji znamo iz dela velikog Efraima Kišona, mada se može i dodati da je njegov junak, uz taj humoristički otklon i primetno relaksiraniji ton, u svojoj pritajenoj ili povremeno posve ogoljenoj mizantropiji blizak i namćorima kakvi se sreću na stranicama dela legendarnog Tomasa Benharda. Tu dolazimo i do pomena tog nenametljivog ali evidentnog šarma i dodatnog kvaliteta ovog romana, koji uspeva da na zadovoljavajući i ubedljiv način funkcioniše na nekoliko nivoa i frontova. Marone ostavlja jak utisak i na planu priče o Ćezarovom iščekivanju sinovljevog priznanja, istovremeno ostavljajući prostora i za zdravorazumsko iščuđavanje nad tim sada već duboko uvreženim običajem obelodanjivanja sklonosti kod gejeva. To biva još jedna potvrda pripovedačkog samopouzdanja i vere u i dalje pristutnu moć realističnog pripovedanja i pristupa naraciji koji je lišen postmoderne vratolomije. Što se samog tretmana queer identiteta i sa njim uvezanih pitanja tiče, Marone pruža jednostavnu ali vešto u priču ukomponovane empatije, kako prema sinovima koji nikako preko jezika da prevale očigledne istine, tako i prema roditeljima, koji, bili skloniji emotivnom doživljavanju saveta ili ne, svojoj deci ipak žele najbolje, pa stizalo se do tog snevanog cilja težim i za put nimalo prijatnim stazama. Zanimljiva je i suptilno postavljena teza koju Marone u par navrata tiho iznosi – prokazane kategorije, a stari i gejevi to jesu, umeju da smetnu s uma solidarnost koja bi trebalo da ih u svakom trenu spajaju, tim pre ako se iz vida ne izgubi sva varljivost i poroznost života i naših egzistencija na ovom svetu. Sitnice koje život znače, uprkos izvesnim manama (tu su izlišne elipse, poneki pripovedni višak, isklizavanje put prenaglašene mudrosti i oklevanje da se roman završi) jeste iznimno zanimljiva i vredna knjiga, kao i dokaz da je književni glavni tok i dalje i kadar i voljan da izrodi štiva koja jednako plene i svojom brigom za tradicionalnije shvaćeno pripovedanje i diskretnom polemičnošću, a upravo to Lorence Marone prvenstveno nudi između korica ovog svog romana.

Sitnice koje život znače Piše: Zoran Janković

Vodič kroz gej Srbiju

V OPTIMIST Istorija

ilijam Šekspir se smatra najuticajnijim i najpopularnijim piscem u istoriji. Dela su mu prevedena na gotovo sve svetske jezike, a njegovi stihovi su najcitiraniji. Međutim o njemu se i danas, u godini kada se obeležava 400 godina od smrti, zna veoma malo. Izgleda kako nije bio misterija samo za druge već i za samog sebe. U svakom od šest sačuvanih potpisa koji se smatraju autentičnim Bard se potpisao drugačije. Nikada se nije potpisao onako kako danas pišu njegovo prezime (i srpski izvori ga navode kao Vilijam, Vilijem, Viljem…). Možda zato „greška“ dizajnerske kompanije „Tee and Cake“ kada su na svojim majicama odštampali pogrešno napisano Bardovo prezime i nije bila tako velika. Na njegovom grobu nije zapisano ime već samo banalni stihovi („Po mudrosti Nestor, po genijalnosti Sokrat, po umetnosti Vergilije. Zemlja pokriva, narod plače, a Olimp ga ima.“). Brojni stručnjaci su do sada objavili više od 5.000 knjiga u kojima pokušavaju da dokažu tezu kako Šekspirova dela nije napisao Šekspir. Za tri poznata portreta niko ne može da kaže koliko su autentični. Nije sačuvano nijedno njegovo pismo, poruka ili rukopis jednog dela. Dela su mu prvi put prikupljena i objavljena sedam godina nakon smrti autora. O njemu znamo samo datum krštenja, venčanja i smrti kao i da je imao troje dece. Zato o Šekspirovoj ličnosti i životu pokušavamo da saznamo kroz njegova dela. Mada postoje stručnjaci koji osporavaju postojanje autobiografskih elemenata u Šekspirovima delima ona su nam danas jedini putokaz kroz dušu velikog pisca. Od svih dela Bura i Šekspirovi soneti su najličniji, a ovi potonji i najhomoseksualniji. Sonete, koje je Crnjanski nazvao "ljubavnim, psihološkim romanom u stihu", prvi put je objavio Tomas Torp. Nije jasno da li je u pitanju autorizovan Šekspirov rukopis ili neau-

torizovana kopija. Postoje priče po kojima Šekspir nije hteo da ovi Soneti budu objavljeni zbog homoseksualne konotacije koja bi ga dovela u nepriliku. Priča kaže i kako je Šekspir, posle objavljivanja, želeo da otkupi celokupni tiraž kako bi ga uništio. Soneti su posvećeni tajanstvenom „gospodinu V.H.“. Ko se krije iza ovih inicijala do danas je ostala misterija. Najpoznatija je teorija iz priče Oskara Vajlda „Portret gospodina V.H.“ po kojoj je V.H. mladi glumac Vili Hjuz koji je u Šekspirovim komadima tumačio ženske likove. U prvih sto dvadeset i šest soneta autor se obraća Vrlom Mladiću, a u ostalim sonetima Crnoj Dami. Tema soneta je izbor, odnosno nemogućnost izbora, između mladića i žene, tanka granica između prijateljstva i ljubavi, opčinjenost univerzalnom lepotom koju je nemoguće ograničiti na jedan pol. Kada su Šekspirovi soneti objavljeni po drugi put Vrli mladić je zamenjen Lepom devojkom. Nakon što su, posle izvesnog vremena, ponovo štampani u originalnoj formi ljudi su bili zaprepašćeni mogućnošću koje izvorna verzija

Tetka ili ne, pitanje je sad

Vilijam Šekspir

www.optimist.rs

Piše: M. Aranđelović

otvara u pogledu Šekspirove (homo)seksualnosti. Zato su davali šašava tumačenja. Tako je, prema jednoj teoriji, Vrli mladić zapravo lično Isus Hrist. Kada smo već kod Isusa i Šekspira ne zna se da li je Šekspir bio katolik ili protestant, a nedavno se pojavila spekulacija kako je bio musliman. Traganje za Šekspirovom ličnošću kroz njegova dela podseća na potragu za skrivenim porukama u Piksarovim animiranim ﬁlmovima. Može da bude, ali ne mora da znači. Ijan Mekelen, koji je veliki deo svoje glumačke karijere, proveo igrajući Šekspirove

komade kaže kako je siguran u njegovu seksualnost. „Nema sumnje da je Šekspir bio gej“, rekao je ovaj britanski glumac u jednom intervjuu. „To jasno proizilazi iz njegovih dela. Oženjen muškarac, sa troje dece, napušta svoju

suprugu da bi otišao u London. Rekao bih da bi spavao sa muškarcima. Šekspir je očigledno uživao i sa muškarcima i sa ženama.“ A ko smo mi da ne verujemo na reč čoveku koji je bio i Magneto i Gandalf i Šerlok Holms? Vodič kroz gej Srbiju

H OPTIMIST Književnost

uan Gojtisolo je rođen 1931. godine u baskijsko-katalonskoj porodici srednje klase. Majka mu je ubijena kada su frankisti bombardovali Barselonu, dok su njegovog oca, kao zakletog antikomunistu i lojalnog Franku, uhapsili republikanci. „Moja porodica je uhvaćena u unakrsnoj vatri“, govorio je kasnije o tome Gojtisolo. Imao je osam godina kada ga je seksualno zlostavljao deda po majci. Iako ga „nije silovao, već samo pipkao“, izrazito homofobični Gojtisolov otac primorao je dedu i babu da napuste njihov dom. Mali Gojtisolo, i kao žrtva, oseća sažaljenje prema dedi, a sebe doživljava kao jednog od saučesnika u njegovom progonu. Zbog svojih marksističkih stavova, agnosticizma i seksualne ambivalentnosti bio je u stalnom sukobu sa ocem i nikada mu se nije autovao. „Bio sam suprotnost svih njegovih očekivanja“, govorio je Gojtisolo. „On je bio katolik i monarhista.“ Pohađao je jezuitsku školu i zbog toga sebe smatra samoukim. Nakon završetka prava počinje da piše i objavljuje svoja prva dela. U Španiji se ne oseća slobodnim i odlazi u Pariz. Tamo je, radeći kao urednik u izdavačkoj kući, postao svojevrsni „književni kanal“ koji je povezivao Latinsku Ameriku sa Evropom. Smatra se da je u velikoj meri „odgovoran“ za upoznavanje Evrope sa latinoameričkim magičnim realizmom. Na Kubi se razočarao u komunističku revoluciju kada je video represiju prema afričkim religijama, cenzuru i progon homoseksualaca. Prekida i veze i sa španskim komunistima kada uviđa da će Frankov režim pasti ne zbog njihovih napora, već zbog stihijske modernizacije zemlje. Iako je u Parizu upoznao mnogo pisaca, od Sartra do Hemingveja, Žana Žene smatra svojim „više moralnim, nego književnim“

mentorom. Žene ga je podstakao da istražuje sopstvenu biseksualnost. Prilikom njihovog prvog susreta Žene ga je pogledao i kratko prokomentarisao „Ti si peder, zar ne?“. Gojtisolo koji je oduvek prezirao „tradicionalnu žensku pasivnost“ uranja u mračni (polu)svet barova i kafana sirotinjskog kraja Barselone u potrazi za lučkim radnicima. „Moja seksualnost nikada nije bila usmerena ka buržoaziji. Nikada me nisu privlačili vaspitani ljudi sa kravatama. U Španiji nisam pronašao onaj tip muškarca koji me je privlačio već tek u Parizu, u arapskim kafeima u kojima sam bio jedini Evropljanin.“ Otkrio je da ga privlače „grubi, suncem opekli sinovi“ islamskog pojasa od Maroka do Pakistana. Gaji simpatije prema nepismenim i manje obrazovanim ljudima. „Imam prijatelje među piscima koji su homoseksualci, ali ovde se radi o potrebi da budem sa nekim ko je sasvim drugačiji. Socijalne razlike imaju istu važnost u privlačnosti kao i polne.“ Kao Pazolini, Žene tako i Gojtisolo svoje seksualne žudnje zadovoljava u zemljama Trećeg sveta. Međutim on svoj erotski

Prognan sa svih strana

Huan Gojtisolo

www.optimist.rs

Piše: M. Aranđelović

impuls razvija i kroz politički aktivizam i inovacije u literaturi. Veruje u anarhističku moć seksualnosti da zahvaljujući svojoj žudnji za telima razbija sterilne klasne granice. Ona postaje glavna komponenta njegove etike i književnih dela. Seksualnost doživljava kao oružje u borbi protiv Španije koja ga je odbacila. U romanima uspostavlja vezu između političke i seksualne moći, heteroseksualnost poredi sa kapitalizmom i moći, a homoseksualnost sa pobunom protiv zakona. Takav je i roman „Prognan sa svih strana“ koji je sve samo nije konvencionalan.

Dece“. Svi oni, iako nominalno pripadaju različitim religijama, govore istim jezikom mržnje i netolerancije i sasvim lepo se razumeju i sarađuju. Kroz njihova međusobna dopisivanja, ali i spamove koje Monstrum dobija sa svih strana, Gojtisolo na satiričan i duhovit način kritikuje sadašnje društvo, kapitalizam i ceo vladajući sistem u kome živimo, ali i antisistem, borce protiv sistema, revolucionare, šezdesetosmaše, angažovane pop-zvezdice, golfere, kao i lepe ljude koji su nas opkolili sa svih strana medija… Prikazuje ih u svoj njihovoj nemoći i komičnoj frustraciji zbog toga. Pitanje je kako će Monstrum uz pomoć opskurnih likova i bizarnog spoja Onostranog i Ovostranog sveta uspeti da podari smisao svom (ne)postojanju, a kako ćemo to učiniti mi koji čitamo njegove dogodovštine. Prognan sa svih strana je pravo osveženje na književnoj sceni copy-paste romana, knjiga uz koju ćete uživati ili ne, ali koja vas svakako neće ostaviti ravnodušnim već će vas naterati da razmišljate. A ovo je iskustvo koje književnost 21. veka sve ređe pruža. Glavni junak romana „Prognan sa svih strana“ je Monstrum iz Santjea inače junak romana „Pejzaži nakon bitke“ iz 1982. godine. Ako niste pročitali ovu knjigu ništa ne mari. Naš Monstrum, Monstrumčić kako mu u romanu tepaju, je na samom početku romana poginuo tokom terorističkog napada kada ga je raznela bomba bombaša samoubice. Monstrum se obreo u Onostranom svetu gde pati od selektivne amnezije. Ne seća se u potpunosti svog prethodnog života koji, zapravo, i nije bitan za radnju romana. Onostrani svet u kome se obreo nije kao Raj (ili Pakao) pre Pada. To je, zapravo, jedan ogroman internet kafe sa nepreglednim nizom stolova na kojima se nalaze računari. Naš pokojni junak seda za jedan sto i postaje internaut. Preko interneta se povezuje sa radikalnim teroristima jer želi da, kada već za života nije uspeo, nakon smrti dao neki smisao svom… hm… neživotu. Cilj mu je da kao bombaš samoubica svom posthumnom životu da neki smisao. Stupa u vezu sa Alisom, misterioznom islamskom fundamentalistkinjom sklonom čestom trandžiranju, a tu su i rabin sa rasta dredovima kao i Monsinjor „koji voli Isusa Hrista preko Vodič kroz gej Srbiju

P OPTIMIST Pozorište

ozorište mora da oslobađa, oplemeni i govori o našoj sadašnjosti. Neki od upravo takvih najavljenih pozorišnih projekata za sledeću sezonu se najviše izdvajaju. Savremena čitanja klasika; velika rediteljska imena i velike (društveno angažovane) teme obećavaju dobre predstave. U susret predstojećoj pozorišnoj sezoni predstavljam najznačajnije pozorišne projekte koje će domaća publika imati prilike da uskoro pogleda. Očekuju nas, između ostalih premijere predstava reditelja Kokana Mladenovića, Jagoša Markovića, Aleksandra Popovskog, Andraša Urbana, Egona Savina, Snežane Trišić, Igora Vuka Torbice, Milana Neškovića, Nebojše Bradića, Tanje Mandić Rigonat, ali i novi dramski komadi Biljane Srbljanović, Milene Marković, Olge Dimitrijević i Maje Pelević. Pored dramskih predstava posebnu pažnju zaslužuju jedna opera i jedan mjuzikl, ali jedna glumica, koja je zahvaljujući svojoj profesionalnosti i požrtvovanosti dokazala da su umetnost i sloboda različitosti iznad svega najvažnija.

www.optimist.rs

Kuće smo porušili, barjake smo podigli i decu učili da mrze. Zemlju smo prekopali, gradove zatvorili i decu naučili da mrze. Ratove smo vodili, sinove izgubili, a baš su lepo učili da mrze… Sve što nije isto, sve što nije naše, druge vere, drugog boga, drugog pola, drugog roda… Svi pod zastave! Spremajmo kamenje! (Song iz predstave „Koštana“) Svakako najiščekivanija pozorišna premijera sezone je autorski projekat Kokana Mladenovića „Koštana“, prema predlošku Bore Stankovića. U pitanju je predstava na kojoj je reditelj radio nekoliko godina. Primarno planirano kao projekat Pozorišta na Terazijama, posle neslaganja uprave da naslovnu ulogu glumi bosanski pevač sevdalinki Božo Vrećo, podrška se našla u koprodukciji CZK Tivat, SNP-om i SKCom iz Novog Sada. Kokan je imao nameru da priču o ženi stegnutoj i zatvorenoj u okvirima vremena temelji kroz posebnu životnu priču ovog pevača, kontroverznom činjenicom da na speciﬁčan način u sebi objedinjuje i muški i ženski pol. To je izazvalo ogromnu pažnju javnosti koja je eskalirala incidentom, činjenicom da je Božo Vrećo napustio projekat samo par dana pred premijeru na festivalu Purgatorije u Tivtu. Iako je projekat bio doveden u pitanje, produkcija je u rekordnom roku sa uspehom spasila veličanstvenu Borinu priču; sjajna i darovita glumica Emina Elor, kao nova Koštana je uverljivo, upečatljivo i buntovno iznela tu ulogu. Iako je u mnogome promenjen i napušten prethodni koncept predstave, nekoliko songova i meseci prvobitnog rada, ova Koštana će svakako biti zabeležena kao jedan od boljih, smelijih društveno angažovanih projekata ove sezone. Provokativno, upečatljivo i radikalno, nešto što je neophodno savremenom srpskom pozorištu. Iza priče o napuštanju projekta Bože Veća, kriju se potencijalni zdravstveni problemi, ali se time prikriva činjenica o neprofesionalnom, nesavesnom i egocentričnom postupku pevača, čiji će se epilog naći i na sudu. Na kraju je ipak pobedio duh kolegijalnosti i požrtvovanosti celog an-

sambla. Kuriozitet Eminine uloge je da ona samo pre dve godine, takođe igrala Koštanu u autorkom projektu Andraša Urbana, Narodnog pozorišta iz Subotice. Ista uloga, takođe društveno angažovana, ali dva različita i uspela pristupa vodećih reditelja današnjice. U pitanju su uloge koje će svakako obeležiti njen profesionalni rad, ali i biti primer profesionalnosti, požrtvovanosti i ljubavi prema ovoj profesiji. Domaća publika premijeru može očekivati u oktobru u SNP-u u Novom Sadu.

Jugoslovensko dramsko pozorište je najavilo dve premijere u novoj sezoni; Šekspirov „Hamlet“ u režiji Aleksandra Popovskog, u naslovnoj ulozi sa Nebojšom Glogovcem i „Pod žrvnjem“ Dragoslava Nenadića u režiji Egona Savina, gde bi glavnu ulogu trebalo da igra Anita Mančić. Biće ovo devetnaesti Šekspir i peti Hamlet u istoriji ovog pozorišta, premijera se očekuje već u septembru. Predstavom „Pod žrvnjem“ JDP pozorište nastavlja repertoarsku liniju novog čitanja zaboravljene baštine kao što je to radilo i u prethodnim. Opera i teatar Madlenianum je najavila tri premijere u novoj sezoni. U pitanju su opera i dve drame. Rad na operi „Suton“ Stevana Hristića u režiji Nebojše Bradića, pod dirigentskom palicom Vesne Šouc, u saradnji sa Muzikološkim društvom traje već dve godine. Ovo izvođenje je od nacionalnog značaja jer se radi o jednoj od najboljih srpskih opera, jednog od najistaknutijih kompozitora u vremenu posle Mokranjca. Sem toga, to je integralno izvođenje koje sadašnje generacije nisu imale priliku da vide i čuju, pošto je ova opera u Beogradu, u Narodnom pozorištu izvedena poslednji put 1954. godine. Premijera je planirana za 22. oktobar, u okviru festivala Bemus 2016. U martu 2017. na Velikoj sceni očekuje se početak izvođenja veličanstvene melodrame „Pogled s mosta“ Artura Milera. Komad, napisan 1955. godine i govori o

Pozorište na Terazijama je za prvu polovinu sezone najavilo, možda i najspektakularniju i dugo očekivanu predstavu sezone u Beogradu, „Fantom u operi“ britanskog kompozitora Lojda Vebera u režiji Jagoša Markovića. Glavnu ulogu u ovom čuvenom i umetnički i pevački zahtevnom mjuziklu će igrati Slobodan Stefanović. Ovim projektom srpsko pozorište ponovo pomera granice umetnosti kod nas, Teatar je mnogo veći od svih nas pojedinačno pošto nije lako doći do autorskih prava za izvođenje ovog, po mnogo toga sjajnom i kompleksnom projektu. Posle velikih svetskih metropola, ovo će biti prva postavka u regionu jednog od najkompleksniPiše: Marko Radojičić jih mjuzikla, sjajnoj priči - ljubavnom trouglu između Fantoma, Kristin i Raula. Veberov mjuzikl napravljen je prema književnom predlošku Francuza Gastona Lerua svoje prvo italijanskim migrantima u Americi, pa tematika izvođenje na Brodveju imao je 26. januara 1988 koju oni nose sa sobom i u današnje vreme ima - dve godine posle debija na londonskom Vest ogromnu dozu aktuelnosti. Rediteljka predstave endu. Od tada je jedan od najuspešnijih i najdu- je Ljiljana Todorović. Na Maloj sceni, u aprilu govečnijih mjuzikla svih vremena koje će pu- 2017, u planu je prvo srpsko izvođenje teksta blika posle trideset godina od premijere imati Kerol Rokamore „Tvoja ruka u mojoj“ o ljubavi izpriliku da pogleda u Beogradu. među Čehova i glumice Olge Kniper. >>

Sezona 2016/17.

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Pozorište prema novom tekstu Milene Marković „Deca radosti“ u režiji Snežane Trišić, kao i predstava „Smešne ljubavi“ Milana Kundere.

Beogradsko dramsko pozorište je za početak svoje 70. jubilarne sezone najavilo dve premijere. Popularnu crnu komediju braće Presnjakov, „Terorizam“ režirala je Snežana Trišić. Komad na preﬁnjen crnohumorni način govori o bolesti novog doba – terorizmu – ali ne kao pošasti savremene civilizacije na globalnom nivou, već o pojavi koju svi, gotovo svakodnevno, doživljavamo od naših bližnjih. Omnibus šest zasebnih priča iz urbanog života, povezan je gotovo nevidljivom niti terorističke pretnje o potencijalnoj opasnosti od praznih kofera ostavljenih na aerodromskom terminalu. Drugi poduhvat je „Rosmersholm“ Henrika Ibzena u režiji Ane Konstantinović i Ivana Baletića. Do kraja godine izaći će i premijera „Pomorandže za zbogom“ Biljane Popović i ranije najavljena praizvedba teksta „Ključevi od lehara“ Nikolaja Koljade u režiji Nataše Radulović. Narodno pozorište u Beogradu nije zvanično najavilo premijerni repertoar za narednu sezonu, ali se svakako zna da će početkom sezone, već u oktobru biti premijera dramske predstave „Višnjik“ Čehova u režiji Tanje Mandić Rigonat, čija je premijera prvobitno bila najavljena za kraj prethodne sezone. Takođe u planu da je se u nacionalni teatar dovede i Igor Vuk Torbica koji bi naredne sezone trebalo da režira komad „Carstvo mraka“ Tolstoja, Snežana Trišić da režira „Sto godina samoće“ Markesa i Iva Milošević „Elektru“ Danila Kiša. Atelje 212 je najavio tri premijere u svojoj jubilarnoj 60. sezoni. Još jedna režija Jagoša Markovića, „Jesenja sonata“ eminentnog švedskog umetnika Ingmara Bergmana. Predstava je rađena u koprodukciji sa Budva Grad Teatrom i premijeru je imala u julu u Budvi. Posle dužeg vremena, jedna velika uloga glumice Tanje Bošković. Beogradska premijera je najavljena za 22. septembar. U najavi je i predstava

www.optimist.rs

Bitef Teatar će svoju prvu premijeru imati krajem septembra u okviru BITEF festivala. U pitanju je autorski projekat Maje Pelević i Olge Dimitrijević, „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“. U planu su i premijere predstava „Dekalog kapitala“ u režiji Dina Mustaﬁća i „Nacija“ autorski projekat Kokana Mladenovića.

Hartefact Fond je za sledeću sezonu najavio tri projekta: „Ostaci“ u režiji Andreja Nosova (premijera bila u junu na festivalu DeV9T), „Život“ Biljane Srbljanović i „Gospođa Julija“ u režiji Mirjane Karanović. Milan Nešković bi trebalo da režira „Duh koji hoda“ eminentnog makedonskog pisca Dejana Dukovskog u novom prostoru na kulturnoj mapi grada Dorćol Plac. Tekst je sa velikim uspehom postavljen u novosadskom SNP-u prošle sezone. Takođe, značajno je napomenuti neke od najavljenih premijera u Srbiji: dve predstave reditelja Andraša Urbana „Čas anatomije“ (SNP Novi Sad) i „Ruženje naroda u dva dela“ (NP Subotica), „Ljubavnice“ u režiji Anđelke Nikolić (Kostolanji Dežo Subotica), „Uvela ruža“ (Bora Stanković Vranje), „Ždrelo“ u režiji Snežane Trišić (NP Kikinda)…

D OPTIMIST Književnost

vadeset i šest godina pre nego što se javnost upoznala sa najpoznatijim vampirom na svetu grofom Drakulom u časopisu „The Dark Blue“ izlazio je serijal priča o vampirici Karmili. Karmila je prva priča o vampirima koja kao protagonistu ima ženskog vampira. Priču je napisao irski pisac Džozef Šerdan Le Fanu koji je u to doba bio jedna od najpopularnijih pisaca fantastike i horora. Njegova popularnost, kao i čitljivost, danas je prilično izbledela, ali se i dalje oseća uticaj koji je ostavio na vampirski žanr. Karmila je, poput svog parnjaka Drakule kada su vampiri u pitanju, bila uzor za sve kasnije vampirice u popularnoj kulturi. Priča počinje kada šestogodišnja Laura, koja sa samohranim ocem živi u jednom zamku okruženom austrijskim šumama, usni san o lepoj ženi koja kleči pored njenog kreveta i pije joj krv. Dvanaest godina kasnije Laurin otac zapošljava mladu devojku Karmilu koja bi trebalo da ostane uz Lauru tokom bolesti. Karmila neodoljivo podseća na devojku iz Laurinog detinjeg sna. Između njih se rađa čvrsto prijateljstvo. Čini se da samo Lauru zabrinjava Karmilino čudno ponašanje. Ona preko dana uglavnom spava, odbija da otkrije bilo kakav detalj iz svoje prošlosti i karakteriše je brzo smenjivanje ciklusa ekstremno aktivnog i pasivnog ponašanja. Laura, u isto vreme, oseća i odbojnost i privlačnost prema svojoj družbenici. Nakon što je, pod misterioznim okolnostima, ubijena devojka iz komšiluka Laura sanja kako ju je posetila čudovišna mačka koja je zabadala dve ogromne igle u njene grudi. Tražeći lek za svoju bolest Laura i njen otac čuju priču o mladoj devojci koja je umrla nakon što su u njihovu kuću primili nepoznatu devojku po imenu Milakar. Karmila je ostvarila snažan uticaj i na Stokerovog Drakulu. Le Fanuov uticaj je primetan u opisu vampirske jazbine, atmosferi i liko-

vima. Ono što je prednost kada si pisac jedne od prvih vampirskih priča jeste da možeš da kreiraš sopstvena pravila o krvopijama. Kod Le Fanua vampiri mogu da prolaze kroz zidove i da se pretvaraju u ogromne mačke. Oni i one, takođe, ne smeju da koriste svoje pravo ime već imena koja su anagrami pravih imena.

Pre Drakule bila je

Karmila Piše: M. Aranđelović

Karmila je, zajedno sa Drakulom, postala reper za sve kasnije vampire i kada su u pitanju seksualna privlačnost. Vampiri su prikazani kao veoma seksualna bića koji love osobe, uglavnom, suprotnog pola. Le Fanu ovde odstupa od ovog obrasca jer je Karmilina žeđ za kr- >> Vodič kroz gej Srbiju

P OPTIMIST Zdravlje

vlju i ljubavlju usmerena ka osobi istog pola. Le Fanu je uradio ono što su radili mnogi autori posle njega. On je Karmilinu homoseksualnost prikazao kao deo njene monstruoznosti i čudovišnosti. Sa druge strane iako Karmila jeste čudovište i ubica ona istovremeno očajnički i traži ljubav i želi da je pruži Lauri. Laura je veoma iznenađena kada Karmila prvi put pokaže znake ljubavi prema njoj. Nije znala da žena može da oseća tako nešto prema drugoj ženi. Čak pomišlja da je Karmila maskirani dečak. Međutim, ona se ubrzo prekida otpor i prepušta se Karmilinim nežnim rečima. Autor čitaocima ostavlja da odluče da li je Laurino prepuštanje ljubavi druge žene posledica vampirske hipnoze ili deo slobodne volje. Čak i nakon što sazna za Karmilin vampirizam i njenu odgovornost za smrt velikog broja ljudi Laura i dalje gaji oprečna osećanja prema njoj. U njenim sećanjima Karmila se pojavljuje čas kao razigrana, opuštena, prelepa devojka, a nekada kao prevrtljivi zlotvor. Na svega sedamdeset stranica Karmila uspeva da napakuje mnogo strave, složenog narativa i ambivalentne moralnosti. I danas je vredi pročitati kao deo zametka horor žanra, ali i kao deo književnosti koji portretiše ženske odnose koji prevazilaze granice ustaljenog patrijarhata.

www.optimist.rs

arovi svoju ljubav krunišu stvaranjem novog života, a neprikosnoveno pravo svake osobe jeste da se ostvari kao roditelj. Kod heteroseksualnih parova, ta želja se u najvećem broju slučajeva, ukoliko postoji problem sa začećem može ispuniti uz pomoć postupaka vantelesne oplodnje. Kada se o radi o gej parovima, situacija u Srbiji, je nažalost drugačija. Iako zdrave, gej majke se u Srbiji ne mogu ostvariti kao roditelji, jer još uvek ne postoji banka reproduktivnih ćelija. Zakonodavstvo u Srbiji, jeste prepoznalo potrebu za formiranjem banke semenih i jajnih ćelija, ali ne i sam program donatorstva. Naime, iako postoji u Zakonu, za sada se u realnom vremenu nije učinilo ništa u cilju formiranja ovih ustanova. Po pravilu, banke reproduktivnih ćelija i postoje sa ciljem da se osobama koje nemaju partnera omogući da postanu roditelji, ili kao ispomoć parovima kod kojih ne postoji rezerva reproduktivnih ćelija koja se može iskoristiti u postupcima vantelesne oplodnje. Kako se radi o veoma složenom sistemu, koji obuhvata ne samo prikupljanje donatorskih ćelija, skladištenje, već i sistem apliciranja parova, transfera ćelija, praćenja osoba koje su deo donatorskog programa u smislu dobijanja informacija o toku i ishodima postupaka biomedicinski potpomognutog oplođenja, kao i ispunjavanja svih zakonskih i etičkih principa koji se vezuju za ovu oblast, ne zna se kada će ovaj sistem zaživeti. Za sada se gej parovi odlučuju da svoju šansu za roditeljstvom potraže negde van Srbije, gde je program donatorstva semenih ćelija omogućen. Imajući u vidu da je u pripremi novi zakon kojim će se ovaj aspekt uskladiti sa evropskim zakonima u ovoj oblasti, možemo očekivati da će doći do pomaka i da se više šansa za roditeljstvom neće tražiti van granica Srbije. U medicinskom smislu, žene koje žele da se ostvare kao majke mogu se odlučiti na jedan od tri vidova potpomognute oplodnje: putem inseminacije sa donatorskim semenom, putem postupaka vantelesne oplodnje takođe sa donatorskim semenom, ili putem transfera

doniranih embriona. Imajući u vidu da najčešće ne postoje medicinski uzročnosti neplodnosti kod ovih žena, najjednostavniji vid je inseminacija sa doniranim semenom koja se najčešće radi uz blagu stimulaciju. Sam postupak zahteva ultrazvučno praćenje sazrevanja jajnih ćelija i rasta

moraju naoružati strpljenjem. Sa psihološke strane, jedna od dve mame, nakon ovih postupaka može osetiti manju povezanost sa detetom. U tom smislu, neke klinike u inostranstvu su omogućile da beba stvarno ima dve mame, tako što će od jedne mame uz pomoć njenih ćelija nastati beba, a druga mama će je doneti na svet. U tehničkom smislu ovaj postupak se bazira na donatorBolnica za ginekologiju sa porodilištem Jevremova stvu jajnih ćelija i semena, ali i jednoj vrsti surogat materinstva što je kombinacija u kojoj svaka od partnerki aktivno učestvuje u stvaranju novog života. One se za postupak pripremaju gotovo na istovetan način, jer jedna uzima lekove za stimulaciju jajnika, a druga najčešće uzima lekove koje se koriste da bi se sluzokoža materice što bolje pripremila za prihvatanje embriona koji Piše: Jelena Milovanović nastane u postupku vantelesne oplodnje. U nekim zemljama se otišlo i korak dalje, tako da se obe mame pripremaju čak i za dojenje, sluzokože materice, a sam čin inseminacije je tako što majka koja ne nosi bebu nadomešćuje potpuno bezbolan. Uspešnost ovih postupaka hormone koji se prirodno stvaraju u trudnoći što zavisi od većeg broja faktora, ali kao i kod svih će joj omogućiti da doji svoje dete, čak i ako ga tehnika potpomognute oplodnje pacijenti se nije rodila.

Vantelesna oplodnja

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Zajednica

Ime: Dušan Pupàque Godine: 34 Zanimanje: Umetnik

Kada si prvi put znao da si... Prve gay impulse sam osetio sa četiri godine. Nisam znao zašto, ali jako sam voleo da sedim u krilu tetkinog druga. Kasnije sam shvatio da se to zove "sviđanje". Prvi put sam zaista znao da sam gay kada sam u sedmom osnovne gledao dokumentarnu emisiju na RTS-u o homoseksualnosti uz pokretne slike nekog prezgod-

www.optimist.rs

nog baletana. Tvoj izlazak iz ormana... U 19. godini sam procenio da je trenutak da kažem svojoj porodici. Vrlo brzo ni pred kim nisam krio svoju orjentaciju. Koji savet bi dao mlađem sebi... Istina ne leži u glavama ljudi kojima težiš da se dopadneš. Naj gej stvar koju si ikada uradio... - Smišljao koreograﬁju za "Opojni su

zumbuli" Dragane Mirković i izvodio je sa komšijskom decom ispred zgrade. Bio sam mali, naravno.

Tvoj prvi gej kaﬁć/klub... Sa velikom tremom u 19. godini sam posetio kaﬁć Smiley i vrlo brzo shvatio da je ta trema suvišna. Klubove ne volim jer ne volim dens i pop. Tvoj prvi poljubac... ...davno zaboravljen. Nevinost izgubio... ...pod utiskom da je seks jedna vrlo precenjena stvar. Kasnije sam popravio taj utisak. Šta za tebe danas znači biti gej... Šansu da pokažeš da i reproduktivno "nefunkcionalni" ljudi mogu društvu da budu od koristi, recimo. Za mene lično,

biti gay znači boriti se protiv predrasuda, generalno, a i unutar same gay zajednice. Tvoj naj gej muzički album bio bi... Nemam "gay albume" jer je muzika koja bi se mogla okarakterisati kao "gay" meni oduvek bila vrlo odbojna. Možda "Like a Prayer" gramofonska ploča, ali ja taj album ne doživljavam kao gay album. Donji veš koji ti donosi sreću... Nisam sujeveran. Volim slip gaće. Najviše se ložiš na… Momke iz Radioheada. Momci su izuzetni kompozitori i muzičari. I na Toma Dejlija, engleskog skakača u vodu, recimo.

Gej ﬁlm koji morate pogledati... Prayers for Bobby, Philadelphia, American Beauty. U nedelju popodne naći ćemo te gde... Na prozoru svoje sobe dok pijem kafu i slušam neku ploču iz svoje kolekcije. Kate Bush, recimo, ili Petera Gabriela.

svadbu sa svim svojim rođacima i prijateljima i onom velikom belom tortom sa ﬁguricama dva momka u crnim odelcima koji se drže za ruke. TV serija koja je promenila tvoj gej svet... Ne gledam serije. To je predugačak format za moje strpljenje. Ne

Tvoj stav o ljubavi i braku... Voleo bih ogromnu

volim čak ni sequele ﬁlmova.

Tvoj gej heroj je... Rufus Wainwright, jer je jedan od retkih gay ljudi na muzičkoj sceni koji se ne bavi densom već baroque popom. Vodič kroz gej Srbiju