Optimist #034

K

OPTIMIST Skrozza na skroz

Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011.

Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Urednik UrbanLook: Srđan Šveljo Saradnici: Tamara Skrozza, Nemanja Marinović, Zoran Janković, Milan Aranđelović, Bogdan Petrović, Petar Paunović, Marko Radojičić, Milica Simonovska, Aleksandar Stričević, Dušan Pupaque Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress Podrška:

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Република Србија ВЛАДА Канцеларија за људска и мањинска права

Izdanje Optimist magazina podržava Kancelarija za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije u okviru projekta "Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu" koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Norveške.

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP ‐ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. ‐ God. 1, br. 1 (jun 2011)‐ . ‐ [S. l.] : Regionalni info cen‐ tar, 2011‐ (Smederevo : Newpress). ‐ 21 cm Dvomesečno. ‐ Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217‐6756 = Optimist COBISS.SR‐ID 186184972

4

www.optimist.rs

ada je "Kurir" 29. novembra na naslovnoj strani najavio tekst "Monstruozno: Saznajte kako je gej banda silovala sina srpskog političara", bilo je jasno da se u kršenju profesionalnih standarda otišlo korak dalje nego inače. Iako se Kodeks novinara svakodnevno krši kada je u pitanju diskriminacija LGBT osoba, ovaj put prekršeno je bar šest tačaka tog dokumenta.

No, nepunih mesec dana kasnije, "Kurir" je preduzeo jedan neobičan i hvale vredan korak: vrlo se korektno izvinio za počinjenu grešku. Iako izvinjenje ne menja činjenicu da su prvobitnim tekstom povređena elementarna ljudska prava više ljudi, ono ipak pokazuje da je kakav-takav dijalog na javnoj sceni ipak moguć, kao i da je neophodno redovno, agilno i bez izuzetka reagovati na ono što nas povređuje, što povređuje ljude koje volimo i što direktno utiče na stav javnog mnjenja o nekoj pojavi, na diskriminaciju i na stereotipe.

AUTUJ ME NA TRAFICI Tekst o navodnoj "gej bandi" koja je navodno silovala nečijeg sina glatko bi mogao da uđe u antologiju beščašća sprske štampe. Pre svega, tu su objavljena puna imena i prezimena, kao i godišta četvorice mladića koji su osumnjičeni za krivično delo "dilovanja" droge i, samim tim, uživaju pravo na pretpostavku nevinosti oni, naime, ne bi smeli da budu identifikovani na bilo koji način, a kamoli naznačeni punim imenom i prezimenom. Osim toga, njima se ovde na dušu stavlja krivica za koju nisu čak ni osumnjičeni - navodno silovanje, naime, još nije ni predmet istrage.

Nije mali broj slučajeva u kojima istraga pokaže da su prvobitno osumnjičeni, kasnije oslobođeni svake sumnje. Ali, šta ćemo s njima i njihovim pravima, ako su mediji prethodno objavili da su oni osumnjičeni? Kako će oni jednog dana - svom poslodavcu, prijateljima ili potencijalnim partnerima - objasniti da nemaju veze s nečijim ubistvom, silovanjem ili pljačkom, posebno u internet eri, kada imena, prezimena i medijski članci godinama ostaju dostupni? U prevodu: jedan novinarski iskorak iz profesionalnih standarda i etičkih normi, uništio je ili bar poremetio nečiji život.

Činjenica da su ovi momci označeni Jedan od problema ovde predstavlja kao gejevi mnogostruko je problematična. Pre i činjenica što se "Kurir" pozvao na neimenovane iznad svega, prekršeno je njihovo pravo na pri- sagovornike - navodno "svedoke" i "sagovornike vatnost.

Postoji iz istrage" koji su namogućnost da nisu vodno ispričali da gejevi, pa se ovasu momci silovanog Izvinjenje Kurira kav članak može mladića najpre smatrati grubim omamili drogom atakom na intimu, GHB, a da je tek neistinom koja "kada je došao svemože da utiče na sti i shvatio šta mu njihove dalje odse dogodilo, počeo nose s okolinom. S njegov pakao". Nedruge strane, ukoimenovani izvor liko jesu gej - greh dalje navodi kako "Kurira" još je veći. su "hakovali sve njeMožda se nisu augove profile na drupiše: Tamara Skrozza tovali, možda ne štvenim mrežama žele da se autuju? I za upoznavanje", šta ćemo sad? Da kako su "nastavili da idu okolo i rodbini objašnjavaju pravila medijske mu prete na sve načine da ih ne bi prijavio", "ali etike, ili da na brzinu obavljaju "razgovore" s ne- je tinejdžer sve priznao ocu, koji je potom inciposrednim okruženjem? dent prijavio policiji".

Gej banda i strejt mediji

Vodič kroz gej Srbiju

5

>>

OPTIMIST Skrozza na Skroz

Ovakvim izveštavanjem, prekršena su dve tačke Kodeksa novinara Srbije koje se tiču istinitosti izveštavanja - jedna koja novinare obavezuje da prave razliku između nagađanja, pretpostavki i činjenica i druga, koja ih upozorava da ne iznose neosnovane optužbe o osobama o kojima izveštavaju. Ukoliko je informacija od izuzetnog javnog značaja, medijima je naravno dopušteno da se oslanjaju na neimenovane sagovornike - ali, to pre svega podrazumeva poverenje čitalaca u medij o kojem je reč i zaista izuzetno važnu temu, koja se tiče čitave nacije ili države. Ova informacija to svakako nije, baš kao što ni srpski mediji - đuture gledano - sasvim sigurno ne zaslužuju slepo poverenje čitalaca. Neimenovani izvori najčešće su izmišljeni, konstruisani i nepouzdani, a njihovo pominjanje uglavnom služi da bi se maskirale čiste laži.

NA GEJEVSKI NAČIN Konačno, ono što je već na prvu loptu "bode oči" jeste označavanje grupe mladića kao "gej bande". Čak i ukoliko su svi ono zaista gej muškarci, čak i ukoliko čine bandu (a to ne znamo), označiti ih kao "gej bandu" predstavlja kršenje i Kodeksa novinara, i zakona kojima se

6

www.optimist.rs

zabranjuje diskriminacija. Pre svega, nigde i nikada se za neku "običnu" bandu ne govori kako je reč o "heteroseksualnoj bandi": to je naprosto nonsens, jer seksualna orijentacija bilo kakvog (navodnog) pripadnika bilo kakve (navodne) bande nije ni od kakvog značaja za ono čime se bande bave.

Naravno, neki bi mogli da pomisle kako je seksualna orijentacija zaista nevažna kada je reč o dilovanju droge, ali nikako nebitna kada je reč o silovanju mladog muškarca - tu je, reklo bi se, seksualna orijentacija važna. Međutim, kako god na prvi pogled izgledalo, nije tako.

Silovanje itekako mogu da izvrše i heteroseksualni muškarci nad heteroseksualnim muškarcima, pa čak i žene nad muškarcima: silovanje, naime, nužno ne podrazumeva penetraciju polnim organom, pa čak ni seksualno uzbuđenje.

Osim toga, i ovde je važno da se naglasi kako ni kada se izveštava o "običnom" silovanju - ono koje izvrši heteroseksualni muškarac nad ženom - mediji nikada ne navode kako je osumnjičena osoba strejt, ili heteroseksualna.

Bilo kakvo naglašavanje stoga predstavlja čistu diskriminaciju.

Sve u svemu, samo ovim tekstom, prekršeno je pravo na pretpostavku nevinosti, pravo na privatnost, obaveza novinara da razlikuju nagađanja od činjenica, obaveza da bez dokaza nikoga ne optužuju, a prekršeni su i novinarski standardi kojima se zabranjuje diskriminacija. Kao da ni sve to nije bilo dovoljno, u spornom tekstu navedeno je još i da je jedan od osumnjičenih "član LDP"!? Kao da je to užasno važno za prirodu krivičnog dela, ili kao da pripadnici drugih političkih grupacija ne siluju, ne kradu, ne lažu i ne ubijaju. ŽALBA I ODGOVOR Zahvaljujući svemu ovome, gorepotpisana se kao članica Komisije za žalbe Saveta za štampu žalila tom telu na tekst u "Kuriru". Članovi i članice Komisije na to odnedavno imaju pravo, baš kao što pravo žalbe na slične sadržaje imaju i LGBT organizacije ili pripadnici LGBT grupa koji se osećaju lično pogođenim zbog objavljenih tekstova.

Uobičajena procedura u tim slučajevima podrazumeva da se žalba prosledi listu na koji se odnosi, da ovaj potom odgovori na žalbu i da se sve to na kraju nađe pred Komisijom koja o tome raspravlja i odlučuje da li je prekršen Kodeks novinara.

Ponekad, žalbe se reše tzv. medijacijom, odnosno dogovorom između redakcije i onog ko se žalio - što obično znači da redakcija objavi izvinjenje. Tu je, međutim, potreban poseban oprez. Ako neki medij u izvinjenju zbog homofobnog i diskriminatornog sadržaja istakne da se "izvinjava svima koji su se osetili pogođenim" ili "izvinjava ako je svojim izveštavanjem povredio nečija osećanja", odnosno frazom u kojoj se ne prihvata odgovornost zbog počinjenog - to je, u kontekstu novinarskih standarda i medijske etike, potpuno neprihvatljivo.

Jer, nije stvar u tome da li se neko osetio povređenim, pogođenim ili uvređenim. Stvar je u tome što je medij prešao granice dopuštenog i što mora da se izvini zbog svoje greške, a ne zbog toga što je to možda nekoga povredilo.

Uostalom, nedopustiv je i taj snishodljivi ton jer, ako kažem da se izvinjavam "ako" sam nekog povredila, ja zapravo ne mislim da sam pogrešila i da je taj neko imao "materijala" da bude povređen, već da je njegova povređenost samo rezultat njegovih ličnih slabosti, osećanja, percepcija.

Ukoliko se neko žali na diskriminatorne sadržaje,

jako je važno da - u slučaju dogovora s redakcijama - ne dopusti neadekvatne odgovore i izvinjenja samo radi "mira u kući". Neadekvatno izvinjenje takođe može da bude diskriminatorno.

"Kurir" je objavio adekvatno izvinjenje: "Redakcija ’Kurira’ izvinjava se što je u tekstu ’Gej banda silovala sina srpskog političara’, objavljenim 29. novembra 2016. navedena seksualna orijentacija osoba osumnjičenih za krivično delo, jer je to suprotno odredbama Kodeksa novinara Srbije.

Nije nam bila namera da time diskriminišemo pripadnike LGBT populacije, niti da kršimo pravo na privatnost osoba o kojima smo izveštavali, što Kodeks zabranjuje. Insistiramo da nadležni organi, u skladu sa zakonom, istraže sve okolnosti i postupak u vezi sa krivičnim delom za koje se sumnjiče navedene osobe dovedu do kraja".

Mogli bismo, naravno, i ovom i ovakvom izvinjenju da nađemo mane, ali ono - što je u ovom slučaju najvažnije - ne podrazumeva dodatnu diskriminaciju, ne upire prstom u one koji su se "možda" osetili povređenim ili prozvanim i priznaje kršenje odredbi Kodeksa novinara Srbije.

Konačno, zašto je sve ovo važno?

Važno je pre svega zbog toga što na način izveštavanja medija o LGBT ljudima može i mora da utiče svako od nas, ne samo urednici i novinari.

Nema nikakve vajde od kukanja na medije koji su ovakvi ili onakvi, tim pre što postoje mehanizmi putem kojih se situacija može popraviti: u našem slučaju, to su REM (kao regulatorno, državno telo nadležno za elektronske medije) i Savet za štampu (kao samoregulatorno - od države nezavisno telo nadležno za štampane i onlajn medije). REM već neko vreme prate ozbiljne afere, ali svakako je neophodno da im se žalimo ukoliko imamo primedbi na izveštavanje radija ili televizije - čak i ukoliko se na žalbu "zaboravi", bitno je da ona postoji "u papirima". Savet za štampu odlučuje o ovakvim žalbama, a njegove se odluke sve više i pažljivije slušaju.

Kako god da okrenemo, bilo kakva žalba bilo kakvom telu pametnija je i konstruktivnija od pukog kukanja i zapomaganja nad onim što kupujemo na trafikama, gledamo na televiziji ili čitamo u onlajn izdanjima.

Vodič kroz gej Srbiju

7

D OPTIMIST Politika

a se ministarka Ana Brnabić nije nalazila u skupštinskoj sali prilikom obraćanja šefa poslaničke grupe SNS Aleksandra Martinovića, niko ne bi ni primetio da je diskriminišući LGBT osobe, Martinović prekršio Ustav i narušio dostojanstvo parlamenta.

Stranka jeste promenjena, ali je retorika Aleksandra Martinovića ostala ista. Pripadnike LGBT zajednice vređao je tokom boravka u Srpskoj radikalnoj stranci, a to je nastavio i u SNS. On je čitajući delove udžbenika za seksualno obrazovanje, koje je primenjivano u pilot projektu u nekoliko vojvođanskih škola, želeo da diskredituje poslanicu Mariniku Tepić, koja je radeći pri Pokrajinskom sekreterijatu za sport i omladinu promovisala taj udžbenik. Ciljano je birao delove u kojima se na vrlo stručan način objašnjava da je ok biti gej. Verovatno je mislio kako je to skaradna ideja i da deca mogu da slučaju samo bajke o heteroseksualnim odnosima. Njegovo izlaganje je prekinula predsednica Skupštine Maja Gojković, a potom šapnula: „Ne mogu, Ana (Brnabić) je tu“.

Međutim, iako najpoznatiji to nije najdiskriminatorniji govor ovog poslanika. Tokom jula 2016. godine je više pominjao LGBT zajednicu takođe u cilju diskreditacije poslanika. U maju 2015, je izgovorio kako deo građana treba da se stidi svoje seksualne orijentacije.

“Znam da pripadnici tzv. LGBT populacije imaju pravo da javno ispoljavaju svoju seksualnu orijentaciju, ali dozvolite da ja kao građanin imam pravo da kažem da mi to nije dolično ponašanje. Na kraju krajeva, na Pravnom fakultetu sam naučio jednu latinsku sentencu koja kaže – Ono što ne zabranjuje zakon, zabranjuje stid”, izgovorio je Martinović, ali tada nije bilo Ane Brnabić u sali, pa ga predsedavajući Igor Bečić nije prekinuo.

Izvolio je tada izjaviti i kako nije u duhu našeg naroda da ispoljava bilo kakvu seksualnost. Verovatno Martinović nikada nije bio u svadbarskoj koloni koja trubi i pokazuje celom svetu da se neko dvoje heteroseksualnih mladih voli. Moguće je i da nije čuo za kolektivno venčanje.

Kada se prelista broj rasprava, u poslednje četiri godine, u kojima se govorio o LGBT populaciji na diskriminatorni način Martinović prednjači. Čak ni poslanici “Dveri”, koji imaju jasan stav po tom pitanju, u Skupštini nisu imali tako diskriminatoran nastup. Zbog svega, Martinovićev ispad uopšte nije iznenadio Borisa Milićevića, visokog funkcionera Socijalističke partije Srbije i LGBT aktivistu. On se fokusirao na to kako će ministarka Ana Brnabić reagovati na celu situaciju.

- Time što nije odmah reagovala na Martinovićevo izlaganje izbegla je da uleti u bespotrebnu političku debatu, gde neki kao brane LGBT zajednicu, a neki je kao napadaju. Takođe, ona nije reagovala na ličnom, već na principijelnom nivou, čime se retko koji političar u Srbiji može pohvaliti. Na ovaj način ona je sprečila da se čitava LGBT zajednica uvuče u politički mulj i pokazala veliku odgovornost prema njoj – smatra Milićević.

“Ne mogu, Ana je tu!”

A Šta kada nije?!

8

www.optimist.rs

piše: Petar Paunović

Da podsetimo, Brnabić je Martinovićevo izlaganje ocenila kao nedopustivo, jer se njima krše Ustavom zagarantovana prava.

“Dug put smo prešli da bi se ovo društvo izgradilo kao solidarno, inkluzivno i da bi u Srbiji bilo mesta za sve, da bismo danas dozvolili da se ovakve reči olako upotrebljavaju. Na početku 21. veka, kada je ljudsko društvo napravilo kvantni skok u tehnološkom smislu, mi se vra-

ćamo na stvari koje bi odavno trebalo da su iza svih nas. To ne prihvatam i sa tim se duboko ne slažem”, navela je Brnabić.

Kada smo razgovarali s predstavnicima „Otvorenog parlamenta“, koji prate rad Narodne skupštine, rekli su nam da ne mogu lako da se sete tačnih navoda u kojima se LGBT populacija diskriminiše. Pregledom stenograma s skupštinskih plenuma, koji se nalaze na njihovom portalu, uočava se da poslanici zaista retko govore o LGBT zajednici, ali je porazna činjenica da se prilikom debate ona uglavnom koristi u negativnom kontekstu. Nije ni potrebno govoriti da se u tim raspravama uglavnom nalazi Dragan Marković Palma, koji je i tokom rasprave o imenovanju Ane Brnabić više puta ponovio kako on „to“ ne podržava, ali da će s ministarkom razgovarati o poslu, a ne o seksu, jer valjda o tome priča s ostalim ministrima. Međutim, neki se nisu uzdržavali ni od toga da u skupštini kažu „peder“, pritom ne mislimo na konstrukciju „Vučiću pederu“, koja je takođe sporna. „Koliko sam uspela da razumem premijera, mi Ustav poštujemo delimično. Sloboda kretanja obezbeđena je u Srbiji pederima, ali ne i našim sunarodnicima u našoj južnoj pokrajini, koliko sam uspela da shvatim“, izjavila je 2011. godine poslanica Nove Srbije Aleksandra Janković, koja je pritom i psiholog.

Tadašnja predsednica Slavica Đukić Dejanović je bez ikakvog komentara nastavila dalji radi parlamenta. Ista poslanica je tokom istog zasedanja izgovorila:

“Da li vam je više stalo do belosvetskih pedera, Bože oprosti, jer to je prava reč? Da li ste možda mogli da razmislite da napravite tu “pedersku paradu” u Prištini sa Tačijem na čelu?”

U istoj raspravi je i poslanik SRS Dušan Marić više puta govorio na isti način, a jedini koji se uključio u raspravu i stao u zaštitu LGBT zajednice bio je predsednik Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović. Međutim, takve reakcije Milićević ocenjuje kao licemerne.

- Voleo bih da oni koji su bili navodni branioci LGBT zajednice u toj situaciji imaju u svojim redovima visoke funkcionere iz LGBT zajednice koji ne kriju svoju seksualnost. To je jedini način političke inkluzije LGBT zajednice – smatra Milićević.

Ono što je zapravo najveći problem jeste to što nijedan ovakav govor nije kažnjen, a za njega ima osnova i u Poslovniku, ali i u Ustavu, ali od ovog drugog poslanike štiti imunitet. Koliko ih nije briga za zakone, govori i Martinovićevo izlaganje iz maja 2015. godine u kome je „objašnjavao“ kao gej parada nije u skladu s moralom srpskog naroda. „Vi sad možete doneti 1.000 zakona, ali činjenica je da najveći deo građana Srbije, evo izvršite sada anketu, takav vid javnih manifestacija ne podržava. To što vi silom zakona nešto pokušavate da nametnete, u zakonu može da piše i poštujem to što piše, ali šta vredi kada građani to ne podržavaju“, rekao Martinović, ali očigledno ima problem da se drži zakona.

Da bi došlo do bilo kakve promene, Milićević smatra da je neophodno da se LGBT osobe mnogo više politički angažuju i da javno reaguju sa svojih pozicija na takvu retoriku.

Sve dok bude nas nekoliko dežurnih krivaca koji izlazimo u javnost biće nam ovako.

Kada bi dovoljno LGBT osoba, koji su članovi stranaka čiji su funkcioneri iznosili homofobične stavove, a ja mogu da navedem takav primer za svaku, javno progovorili protiv takve retorike, vrlo brzo bi svim političarima postalo jasno da su LGBT osobe glasači i aktivni učesnici političkog života. Nećemo daleko dogurati sve dok smo ovako skriveni – kaže Milićević.

Zato svaki put budite dovoljno glasni i kažite da ne podržavate takvu retoriku. Možda političarima nije stalo do LGBT zajednice, ali mora da im bude jasno da time gube najmanje 10 odsto glasova.

Vodič kroz gej Srbiju

9

B OPTIMIST Intervju

oban Stojanović i Adam Puškar, dve vodeće figure beogradske Parade ponosa i LGBT aktivisti, bili su primorani da se presele u Kanadu zbog straha za svoj život i bezbednost, posle godina borbe sa govorom mržnje i borbe za prava LGBT zajednice u Srbiji i šire. Zakon koji je donet da bi ih zaštitio je po njihovom mišljenju doživeo neuspeh. U martu 2009. godine izglasan je Zakon o zabrani diskriminacije, sa ciljem predstavi sistemski zakon kao bazu sastavne i opšte anti-diskriminacione zaštite u svim poljima.

U okviru ovog univerzalnog zakona obezbeđeni su poboljšani mehanizmi za „zaštitu od bilo kakve diskriminacije (uključujući, bez ograničenja, po rasi, polu, seksualnom opredeljenju, religiji, kulturi, invaliditetu, starosti, članstvu u političkoj ili bilo kakvoj drugoj organizaciji…)“ Međutim, mnoge marginalizovane zajednice u Srbiji, kao što je LGBT zajednica, tvrde da je ovaj propis samo mrtvo slovo na papiru i da je realnost dosta drugačija.

Dimna zavesa ili realnost

Iz Kanade nastavljaju svoju borbu za ravnopravnost. Imali smo priliku da popričamo sa Bobanom i Adamom i da ustanovimo kakva je svakodnevica LGBT ljudi u Srbiji i kroz šta su sve on i njegov partner prošli.

Da li ukratko možete da mi objasnite šta vas je nateralo da napustite Srbiju i preselite se u Kanadu?

Nesigurnost. Ali pored toga i nedostatak obzira za naše živote, živote LGBT zajednice i nedostatak poštovanja našeg posvećenog rada i pokušaja da ljudska prava u Srbiji podignemo na viši nivo. Takođe, veliki uticaj na naš odlazak su imali razni nerešeni slučajevi govora mržnje i napada na nas koje smo prijavili, i naišli na arogantan stav nadležnih. Na primer, napad na naš stan 2013. godine je još uvek pod istragom dok dva počinioca, koja su identifikovana u avgustu 2016, slobodno šetaju gradom.

Morali ste da napustite svoju zemlju zbog opasnosti samo zato što ste aktivisti?

To je bila veoma teška odluka za nas. Ne zato što smo sebe hteli da predstavimo kao žrtve, ali za nas kao zastupnike ljudskih prava koji čvrsto veruju u promene i prihvataju da su sva ova negativna iskustva cena slobode. Došli smo do odluke posle dosta razgovora i preispitivanja kako bismo ostali jaki i preživeli ugrožavanje ljudskih prava koje vlada u Srbiji.

Iako se i u liberalnijim državama od Srbije aktivisti za ljudska prava suočavaju sa rizikom, u našoj zemlji problem predstavlja potpuna nezainteresovanost institucija da odbrane ljudska prava. Morali smo da se preselimo da bismo preživeli.

Koliko u Srbiji preovladala govor mržnje i napad na LGBT zajednicu? Da li možete da mi date konkretan primer?

Nešto što ste ili lično doživeli ili videli?

Svaki put kada objavim priču o tome kako mi je neko pretio na Facebook-u, moj inbox biva preplavljen sličnim iskustvima drugih LGBT ljudi. Ali, mnogi od nas su još uvek primorani da žive u strahu od isključenja iz društva, i u većini slučajeva su izloženi nasilju i diskriminaciji. Ti incidenti se mahom ne prijavljuju. Mi smo nevidljivi u srpskom društvu.

Boban Stojanović Izvor: Civil RightS Defenders

„Biti gej aktivista u Srbiji znači biti izložen različitim oblicima govora mržnje i nasilja.

Tokom godina, nažalost, naučio sam da je jedan od najbitnijih ciljeva ljudi koji gaje mržnju prema nama, da šire strah i da pokušaju da nas načine slabim,“ kaže Stojanović

10

www.optimist.rs

Kakvu budućnost po tvom mišljenju mogu da oćekuju LGBT ljudi u Srbiji? Da li postoji nada?

Kako vreme bude prolazilo, možda će se neke stvari promeniti. Onog trenutka kada taj problem postane otvoren onda će na neki način postati nezaustavljiv. Iako se ne plašim formata ove promene, ono što me plaši jeste posvećenost zakonodavaca i vlasti i pre svega, njena održivost. Trivijalizacija društva ima odraz na LGBT pokret i zajednicu, tako da ne mogu da prepoznam bilo kakvu osnovu za promovisanje LGBT prava u Srbiji bar u narednih deset godina.

Da li imate nešto da poručite tim pojedincima ili grupama ljudi koje su vas doveli u ovu situaciju?

Kao aktivista, smatram da je naša dužnost da govorimo o homofobičnom nasilju sa kojim smo se susretali. Ali, posle svakog napada mene proglase lažovom: moja priča je bila javna, ali pred srpskim pravosuđem nije bilo počinilaca napada. Moji strahovi su bili potpuno nepriznati i trivijalizovani. Svaki slučaj je prošao bez odgovora i bez sankcija za napadače, što ruši pojam sigurnosti i pravde. Kada čitam komentare na internetu ili slušam šta ljudi oko mene pričaju, uvek postoji doza optužbe. Od toga da se ovim

poslom bavim zato što mi je potreban novac ili da se njime bavim zato što mi je potrebna medijska pažnja. Umesto da stvore jaku vezu između ljudi koji se bore za ljudska prava i državnih institucija, srpska vlast je odlučila da ostane neutralna i da dozvoli homofobičnim huliganima da postanu jači od zakona.

Srbija je kandidat za članstvo u EU, a ipak LGBT ljudi žive u strahu. Šta po vašem mišljenju vlada treba da uradi kako bi LGBT ljudi imali normalan život u Srbji?

Više od dve decenije srpsko društvo živi u laži.

Ovo rasulo koje vlada u našem društvu vodi do bede koju možemo videti danas u Srbiji. Ljudska prava su ideja, a kao i svakoj ideji, ljudi joj moraju dati značenje. Ako bacimo pogled na sadašnje događaje u Srbiji, ako analiziramo ponašanje našeg premijera i ostalih vodećih figura; ono što se izdvaja jeste visok nivo arogancije i nizak nivo saosećanja i niska zainteresovanost za bilo kakvu promenu u ovoj uništenoj državi. Prvi korak jeste da se stvori okruženje u kojem se ljudsko dostojanstvo može poboljšati. Da bi se to postiglo, prvo se mora promeniti mentalitet.

Intervju preuzet sa sajta Civil Rights Defenders Vodič kroz gej Srbiju

11

P

OPTIMIST Doroteo

itanje iz naslova teksta jedno stulatu suprotno pomenutom „ženskom prinje od najčešće postavljanih cipu“. Diskrecija sada ne samo da je među gejemeđu gejevima, danas po- vima retkost već se ona često i kritikuje, pa se djednako kao i nekad, samo postavlja pitanje zašto je tako s obzirom na to se odgovor na njega u pot- da se sigurno nećemo složiti sa pomenutim punosti izmenio. Ako se osvr- zlobnicima kako je to posledica ženskog „mindnemo na godine u kojima su seta“ koga je među gejevima bilo i ranije pa nije gejevi diskreciju negovali bio prepreka poštovanju pravila privatnosti pozbog sebe samih jer sop- gotovu na polju seksa koji sam po sebi predstavstvene gej sklonosti nije bilo lja čin ljudske intime te ako je razgovor o njemu moguće javno iskazati, što i sveden na svoju najbanalniju varijantu u vidu nije bilo tako davno, shvatićemo da oni po istom samo i isključivo informacije o tome ko je koga principu u javnost nisu iznosili ni informacije o jebao onda on ne bi ni trebalo da nam bude istim sklonostima drugih pripadnika njihove tema; ako se o seksu priča samo kako bi se tramanjinske grupe. I ne samo to, svesrdno su osu- čarilo onda je o njemu bolje ni ne govoriti uopđivali one koji su to na bilo koji način radili. Dis- šte. krecija je dakle bila nešto što se među gejevima No, vratimo se na gejeve i njihov noveoma cenilo i poštovalo. Štaviše, pravilo diskre- vonastali odnos sa diskrecijom. Iako će vas vecije je možda jedina stvar zbog koje je ova ma- ćina njih, posebno ukoliko ih upoznajete online njinska grupa nailazila na poštovanje čak i onih pitati da li ste diskretni, neretko i sami obećavakojima njihov način života nije ni malo blizak, a jući njeno poštovanje, retko ko će diskreciju zaipre svega njihova seksualna orijentacija. Para- sta i ispoštovati. Stručnjaci za savremene doksalno ili ne, na ovom principu međusobnog međuljudske odnose ističu dva uzroka takvog poštovanja privatnosti, gejevima su posebno za- ponašanja. Jedan nije usko vezan za gej popuvidele žene. Psiholozi to objašnjavaju činjeni- laciju i odnosi se na to da je diskrecija u svetlu com da se one uglavnom žale kako u okviru savremene potrebe za ogoljavanjem potpuno svoje zajednice najteže uspostavljaju princip devalvirana. U prevodu, ljudi danas gotovo da uzajamnog poverenja i diskrecije ili najprostije uopšte ni ne znaju šta ona kao moralna kategorečeno: princip čuvanja tajne bilo koje vrste, što rija predstavlja. Ovo posebno pije vodu ukoliko je nesporno nešto živite u Srbiji i na šta se i one koristite najposame međusobno pularniji internet najviše žale, teško pretraživač te u Diskrecija (ni)je zagarantovana ga uspostavljajući njega ukucate čak i onda kada se reč diskrecija. Ne zajednički bore za samo da vam on svoja prava. Tračaneće na prvu izrenje i podmetabaciti bilo šta što nje noge u smislu će vam objasniti piše: Bogdan petrović otkrivanja upravo šta ona u okviru onih tajni koje bi međuljudskih neka od njih najodnosa znači više želela da saveć će vam umekrije postalo je nešto što se, pežorativno ili ne, u sto toga pred oči iskočiti najpopularniji i najpresvakodnevnoj komunikaciji neretko definiše kao gledaniji postovi a svi oni su vezi sa izvesnom „ženski princip“ u međuljudskim odnosima. pojavom poznatom kao Maca Diskrecija, koja je Zlobnici bi sada rekli kako je on poslednjih go- pak oličenje svega što je upravo suprotno disdina zahvatio i gej zajednicu, pa je diskrecija po- kreciji i pravilima kućnog odgoja i lepog ponastala klimava kategorija i u njihovom timu u šanja. Ako pokušate pretraživaču da pojasnite kome je nekada većina odnosa, kao što je na po- šta vas konkretno zanima te uz reč diskrecija stačetku naglašeno, funkcionisala upravo po po- vite reči odnosi, seks i slično, onda vam osim

Da li si diskretan?

12

www.optimist.rs

Mace ništa drugo neće ni biti ponuđeno. Čak i ako uz nju kucate prefiks „gay“, opet ste osuđeni na Macu ili eventualno neki gay forum na kome se neki ljudi bave ovom temom, otkrivajući nam ono što stručnjaci navode kao drugi potencijalni uzrok devalvacije diskrecije među gejevima a to je da oni usled sve veće potrebe da se autuju i da se što više njihovih istomišljenika autuje na diskreciju gledaju kao na autohomofobiju, kukavičluk i „ormarisanje“ kao direktan antipod autovanju, sa čim ona gotovo da uopšte ne mora biti u vezi. To nam onda pokazuje da gejevi, iako po difoltu liberalni i tolerantni (ili se to barem od njih zbog duge istorijske marginalizovanosti očekuje) o poštovanju bilo čijeg prava na privatnost znaju taman koliko i ovde (pre)više puta pomenuta Maca. Istraživanje pokazuje kako većina njih, nebitno da li su sami autovani ili laju sakriveni iza nekog pseudonima ili lažnog imena i prezimena (ali u svojim komentarima uredno diskredituju nekog drugog po punom imenu i prezimenu), na diskreciju gleda kao na konzervatizam, pa čak i patologiju. U prevodu, ako ne želite okolo da idete i pričate koga ste sve jebali, ili još bolje ko sve je vas jebao, a najbolje koga su jebali vaši poznanici, vi ste paranoični i dalje živite u ormanu sopstvenog ili društvenog konzervatizma. Tako diskrecija postaje mana i prebacuje se čak i onima koji su autovani, možda čak i promiskuitetni, ali ipak diskretni jer

ne osećaju potrebu da o tome pričaju na sva zvona ne zato što imaju problem da bilo kome otkriju svoje homoseksualne sklonosti već zato što smatraju da o seksu na najbanalniji način, koji smo već definisali, ne bi trebalo razgovarati.

Oni su po definiciji onih autovanih i šatro liberalnih, konzervativni čak i ako o svojim seksualnim podvizima ćute samo zato što su možda vaspitani da o tome ne pričaju na sav glas ili su, najkraće rečeno, džentlmeni u onom tradicionalnom doživljaju te reči. Tako sada ne samo da ispada kako ne možete istovremeno biti i gej i džentlmen, već ukoliko ste ovo drugo onda ste maltene izvrgnuti podsmehu jer, „ne idete u korak sa vremenom“ pošto se u eri sveopšteg nemorala, ogoljavanja do nivoa primitivne banalnosti i nepoštovanja i sopstvene, a kamoli tuđe intime, „podrazumeva“ da treba da ogolite sve. U eri u kojoj drugi misle da znaju sve o vama samo zato što vas prate na društvenim mrežama, gde ljudi sebi daju za pravo da komentarišu apsolutno svaki vaš postupak, pljujući vas čak i ukoliko vas uopšte ne poznaju, obraćajući vam se već u prvoj poruci kao da ste zajedno na nekoj poljani krave ganjali sa slobodom da vas komentarišu kao da znaju sve o vama, ruši se i tvrđava zvana diskrecija. S obzirom na to da je sve odjednom postalo javno, ispada da takvo mora biti i ono što nekome kažete u poverenju, čak i ako se tiče vaše intime i usko je vezano za vaše seksualne sklonosti kakve god one bile i upravo na toj prepreci gejevi sve više padaju, ali ne samo oni. Izbeći malograđanski pristup ako nekome pričate o svojim seksualnim iskustvima postalo je gotovo nemoguće „in general“, jer danas je takvo vreme da o vama mora apsolutno sve da se zna. Čak i ako sa nekim imate seks i zamolite ga da to ostane među vama, tj. zamolite ga da bude diskretan, srećnik ste ako dotični to i ispoštuje, a ako mu u poverenju kažete i sa kim ste još imali seks, vi ste u najmanju ruku ludi jer svaki drugi gej će danas, tako pokazuju istraživanja, makar negde i makar nekome ispričati nešto što je od vas čuo u poverenju.

Na koncu, istražujući ovu temu kao i onu koja vas očekuje u sledećem broju, upoznao sam jednog beogradskog gej eskorta koji mi je uz kafu koja je ukazivala na to da se posle nje više nikada nećemo videti, najotvorenije moguće pokazao većinu likova sa kojima je imao seks i otkrio pregršt najintimnijih detalja Vodič kroz gej Srbiju

13

>>

P

OPTIMIST Aktivizam

vezanih za njihovu pojavnost. Mene je, međutim, u celoj toj priči zanimalo samo jedno: da li su neki od njih tražili od njega da bude diskretan i da ne priča okolo kako je sa njima imao seks. Odgovor da velika većina jeste ipak nije frapantan, frapantnije je to što im je on obećao da će tako zaista i biti, a onda mi potvrdio kako ja nisam jedini kome je ove detalje otkrio. Najfrapantnije je ipak njegovo opravdanje takvog nepoštovanja privatnosti iskazano rečenicom: „Neka se ne jebu okolo, ako ne žele da se to sazna“ i dopunjeno konstatacijom „Uostalom, danas više niko nije diskretan“.

Mogao sam, naravno, da ga demantujem pogotovu u vezi sa ovim drugim navodeći mu, kao što bih mogao i vama ovde milion drugačijih primera i razloga zašto nije u pravu, ali mi je bilo jasno da nijedan od njih ne bi dopr’o do njega i da bi na svaki uz osmeh odgovarao u stilu prethodne „svi bi rekli“ – argumentacije, kao što ne bih dopr’o ni do vas ukoliko razmišljate isto kao on. Ipak, kao ilustraciju da postoje ljudi koji razmišljaju dijametralno drugačije navodim jedan drugi primer sa kojim sam se susreo istražujući jednu drugu temu par meseci ranije. Tada sam upoznao mladića približno istih godina kao prethodno pomenuti eskort, a koga je jedan, štaviše poznati beogradski gej glasnogovornik svesno i namerno zarazio HIV virusom, nakon čega su mu mnogi prijatelji i poznanici savetovali da otkrije identitet zlotvora čak ni ne da bi mu se osvetio već da bi druge upozorio, što on ipak nije uradio. Na moje pitanje zašto odgovorio mi je doslovce: „Meni moje vaspitanje i moral, koliko god povređen u ovom trenutku bio i koliko god ispravnim smatrao to što ću druge upozoriti na njega, ne dozvoljavaju da diskreditujem bilo koga i autujem ga u njegovo ime, pa čak ni pomenutog monstruma.“ Ako isključimo potrebu da bilo koji od ova dva postupka osuđujemo i ako im pristupimo krajnje neutralno, verujem da ćemo se složiti da ova dva primera ilustruju dve krajnosti prava na diskreciju u gej odnosima, ali i u odnosima koji uključuju seks, „in general“. Kojoj ćemo se mi sami, nebitno da li smo ili nismo gej, prikloniti isključivo je i samo naša odluka, a njena posledica je isključivo i samo onaj osećaj koji imamo kada ostanemo potpuno „nasamo“ sa njom...

U sopstvenoj diskreciji.

14

www.optimist.rs

re otprilike dve godine na srpskoj društvenoj i političkoj sceni pojavljuje se major Helena. Tada aktivno vojno lice koje biva prevremeno penzionisano zbog svog rodnog identiteta koji šteti ugledu vojske Republike Srbije, kako to stoji u tekstu odluke o penzionisanju. Helena tada izlazi u javnost i počinje da traži pravdu pred zakonom. Ovaj slučaj postaje nacionalna tema tek pošto ga preuzima Newsweek, inače Kurirova publikacija, sam Kurir i ostala žuta štampa. Čaršija je već tada počela da iznosi svoju sumnjičavost pre svega jer je Helena bila apsolutno nepoznata, bez aktivističkog iskustva a već postaje prepoznatljivo lice LGBT zajednice. Sa druge strane, apsolutno svaki poslodavac zna bar jednu stvar, a to je kako da da otkaz bez posledice po njega a to svakako još bolje zna država. Objašnjenje koje je pruženo za tadašnju nevericu po pitanju razloga za penzionisanja jeste o nekakvom pripravnik koji je nevešto sastavio rešenje a da ministar nije znao šta potpisuje. Ovo je, naravno, nerealno i neutemeljeno u adminstrativnoj praksi bilo kod ministarstva, a kamoli vojske jer jedno rešenje vidi bar troje ljudi, a posebno se pazi da baš ministar ne potpisuje nešto što može da ga stavi u nepovoljan položaj. Jednako interesantno jeste izveštavanje medija kao što su to Kurur ili Infomer, koji inače lansiraju Helenu u javni prostor i to izveštavajući profesionalno i umereno što je potpuno suprotno njihovoj ustaljenoj praksi vređanja dostojanstva LGBT građana, te se sa razlogom postavilo pitanje zašto se o Heleni piše pozitivno.

Zastupanje interesa majora Helene preuzima organizacija Egal koja nema javno dostupno i dokumentovano ili pak prepoznatljivog iskustvu u zastupanju ovakvih slučajeva. Privredna delatnost udruženja je „odmarališta i slični objekti za kraći boravak“, dok je jedan od osnivača u istom i organizator Egal seks žurki što je bio još jedan faktor koje je doprineo stvaranju opšte klime neverice u slučaj Helene i dotične organizacije. Paralelno sa pozicioniranjem Helene u javnom prostoru, organizacija Egal čiji je Helena sada koordinator za rad sa zajednicom organizuje paralelan prajd pod nazivom Ponos Srbije i ulazi u otvorenu konfrontaciju sa svim LGBT organizaci-

jama. U prepirkama koje su se vodile na socijalnim mrežama u narednim meseci nisu otkrivali šta zaista novo ili alternativno nudi ova organizacija gde je njihovo delovanje uglavnom bilo usmereno na osujećivanje napora i aktivnosti drugih organizacija i aktera, tačnije ostaje potpuno nepoznato šta Egal zaista radi pored nekolicine kulturnih dešavanja pošto nema kancelarije. Organizatori Prajda izlaze sa intervjuima u kojima zapažaju kako se u LGBT sektoru budi nacionalizam i kako je sve više kontrole države gde indirektno ovu kontrolu vezuje za Helenu i njene veze za vojskom. Interesantno je da predstavnik organizacije Egal ne krije bliskost sa državnom bezbednošću, policijom i trenutnom vlašcu u prilog ovome takođe govori činjenica da je organizacija dobila prostor za drop in centar bez javnog konkursa.

Egal je takođe jako teško razdvojiti od Borisa Milićevića, bivšeg aktiviste i sadašnjeg funkcioner stranke Slobodana Miloševića, što se takođe ne krije. Pošto je stigla vest da su organizator Prajda dobili azil u Kanadi, Boris Milicević ponovo pokreće blog na kome sada vrlo često objavljuje tekstove LGBT tematike verovatno u želji da zauzme upražnjeno mesto. Kako Egal tako i organizacija Borisa Milićevića koja sada sprovodi kapanju „Biće bolje“ dobijaju novac od države i to skoro isključivo od Kancelarije za ljudska i manjinska prava, a nisu uspeli da dobije sredstva od drugih izvora.

Trenutna kampanja „Biće bolje“ koja za cilj ima da prezentuje javnosti živote LGBT pojedinca koji su uspeli da prevaziđu različite probleme vezane za svoju seksualno orjentaciju

drugim nije priznao da je gej. Momak na snimku ni u jednom trenutku ne pokazuje ni trunku kajanje za svoje postupke, šta više tako jeziva prošlost pojedinca je predstavljanje vrlo poletno čime se relativizuju ovakvi postupci i huligan se oslobađa odgovornosti samo jer je gej. Ovakav postupanje je u skladu za Egalovim relativizacijom napada na hipoteza o LGBT nacionalizmu i preuzimanju pokreta aktiviste, ismejavanje izbegličkog statusa organizatora Prajda i selektivno reagovanje.

Takođe, topolo preporučujemo čitaocima da razgovaraju sa bivšim štićenicama Egala koji imaju neverovatne priče piše: Štićenica da ispričaju. Ova hipoteza o manjku nezavisnosti organizacija je više puta pokrenuta u javnosti, gde se lica u pitanju nikada nisu zaista ogradila, gde nama među prvim pričama predstavlja momak koji je ne ostaje ništa drugo nego da teoretišemo, jer nekada bio huligan i tukao gejeve dok sebi i ovi novi izgledaju dosta slično kao oni stari.

Novi isti kao stari

Vodič kroz gej Srbiju

15

N OPTIMIST Intervju

a svečanoj ceremoniji U intervjuu za "Politiku" rekli ste da razuodržanoj u Ambasadi mete svoje napadače. A da li im opraRepublike Francuske štate? u Srbiji, Aja Jung odli- Svakako. Da nije njih bilo, ne bih mnogo toga kovana je krajem ok- uradila. Inat je gorivo. Nakon 14 godina ozbiljnih tobra Ordenom rezultata, publike koja se broji u hiljadama, i umetnosti i knjiže- preko 300 važnih koreografskih radova koje smo vnosti u rangu viteza. prikazali u Beogradu, ja zaista nemam problem Direktorku Beograd- sa par napadača. Beogradski festival igre je naskog festivala igre pravio ozbiljne rezultate. Shodno mentalitetu, odlikovala je ambasa- uvek će biti onih što ostavljaju anonimne kodorka Francuske, Kri- mentare ili kroje teorije o tamnim i stranim sistin Moro, koja je podsetila na važnije etape u lama, kako bi lakše svarili svoje nezadovoljstvo.

Možemo da kažemo da zahvaljujući Beokarijeri Aje Jung, od baletske škole u Beogradu gradskom festivalu igre i Aji Jung, Baripreko usavršavanja u Americi i samostalne igrašnjikov dolazi u Beograd. Koliko je teško čke karijere u Evropi, i napomenula njena imemotivisati velike igračke zvezde da dođu novanja za ambasadora igre pri Uneskovom u jednu malu Srbiju?

Međunarodnom savetu za igru i potpredsednicu evropskog odseka Svetske plesne alijanse. Nije, ako imate dobre kontakte i ako ste veliki No, glavni povod za ovo odlikovanje jeste Beo- profesionalac. Beogradski festival igre danas gradski festival igre koji je Aja Jung osnovala uživa prestižno mesto među svojom svetskom 2003. godine, a koji će biti održan od 24. marta sabraćom, tako da je primamljiva adresa za do 11. aprila pod sloganom "Velika igra" i ugo- predstavljanje novih koreografskih ostvarenja.

Na početku sam bila zaista sama, ali je danas stiće 14 baletskih trupa iz 11 zemalja.

Kako se Aja Jung oseća kao vitez umetno- mnogo lakše jer je festival međunarodni brend. sti i književnosti, ili možda kao viteškinja?

Jako dobro! Izuzetna je čast kada priznanje dolazi iz jedne velike i u istorijskom smislu nesagledivo boU Svetu se sve promenilo, ali mi nismo svet gate kulturne sredine, u našu malu zemlju na Balkanu. Ovaj orden je jednako važan za celokupni esnaf i profesiju, baš kao i za budućnost umetničke igre u Srbiji.

Postoji jedan divan izraz koji Razgovarao: Predrag Azdejković koriste današnji mladi, "ko ti drma kavez" i rekao bih da Aja Jung mnogima drma kavez. Ima li nekog da vas nije napadao u poslednjih nekoKoliko je uopšte teško organizovati Beoliko godina?

Zanimljiv je to izraz. Uvek je više onih koji gradski festival igre uzimajući u obzir i iskreno navijaju za Beogradski festival igre, i raekonomsku krizu, a i čitavu logistiku duju se svakoj novoj produkciji i naslovu sa svetkoju taj festival prati? Koliko uopšte ljudi ske scene, od onih koji se bore protiv Aje Jung. učestvuje u organizaciji festivala?

Radi se o maloj, ali besposlenoj grupi ljudi iz Ima nas svega 3 do 4 žene preko godine, i par sveta igre i teatra, uglavnom ne baš srećnih oko volontera koji se uključe neposredno pred mapostavke svojih životnih kockica... E pošto oni nifestaciju. Naravno da nije lako dovesti preko imaju vremena, ja se radujem da ga bezuslovno 500 ljudi u Beograd, obezbediti avio karte, smeštaj, prevoz dekora, dnevnice, honorare… Sa troše na mene i moj rad.

Aja Jung

16

www.optimist.rs

druge strane, treba pronaći dobre partnere koji postaju deo realizacije događaja, napraviti dobru kampanju… Ogromna energija, mnogo vremena i gotovo nepostojanje nekog drugog, osim festivalskog života…

BFI dodeljuje nagradu koja nosi ime Jovana Ćirilova, što je dočekano negativno od strane naše kulturne palanke, pa se postavlja pitanje ko ima copyright na Ćirilova? Da li je naš, vaš ili njihov?

Oni koji su se protivili toj nagradi, zakasnili su kao i obično. To je neki čudan narod. Jovan je, kao i svaki veliki čovek iz ove nesrećne sredine, često bio gurkan i omalovažavan, da bi nakon smrti bio svačiji, i da bi se svi setili nagrada i povelja… E, pa ja sam bila brža, odnosno prva. Ponosna sam na godine našeg prijateljstva, kao i na sve ono što je Jovan učinio za Beogradski festival igre. A učinio je mnogo toga.

Kako vi vidite srpsku kulturnu scenu danas, naročito balet?

Kada dođu inostrani igrači u Srbiju, obično pitaju da li mi imamo balet… Šta nam ovogodišnji BFI donosi osim Barišnjikova?

Ogromno interesovanje vlada za “Betroffenheit„ trupe Kidd Pivot iz Vankuvera, koje se upravo našlo na prvom mestu top liste londonskog Gardijana, kao „neverovatan koreografski podvig, filmske atraktivnosti“. Predstava Akrama Kana je namenjena celoj porodici, dok ekstravagantni Škotski plesni teatar donosi novi komad mladog umetnika Damijena Žalea, koji je nedavno postavljao „Bolero“ za Balet pariske Opere zajedno sa Marinom Abramović... Triptih čuvene holandske trupe Introdans biće prilika da vidimo radove Maura Bigoncetija, Dimitrisa Papajoanua i Sidija Larbija Šerkaujia... Helena Valdman priprema politički angažovan komad, čija je međunarodna premijera u Beogradu! Njujorški Balet Hispaniko nudi fantastično putovanje u noćne klubove Havane 50-ih godina prošlog veka, dok će francuska Kompanija Kafig doneti delo Murada Merzukija koje koristi neverovatne mogućnosti 3D scenografije... U Beograd stiže i Tero Sarinen, velika zvezda finske plesne scene sa komadom posebne energije, kreiranom isključivo za muške igrače, a u predstavi Joanisa Mandafunisa, nastupiće srpski glumac Pavle Pekić...

Koje su želje i ambicije Aje Jung za budućnost kad je profesionalno u pitanju? Privatno? Želela bih da vidim Beogradski festival igre kao stabilnu manifestaciju, sa unapred definisanim budžeVodič kroz gej Srbiju

17

OPTIMIST Intervju tom od strane lokalnih institucija. To podrazumeva stvaranje nekih uslova u kojima festival može da funkcioniše i bez mog danonoćnog rada i prisustva. Volela bih da postoji pravilno sagledavanje i vrednovanje njegovog programa i rezultata, kao i kontinuitet podrške državnih i gradskih institucija, da se smanji rizik, jer je ponekad zaista neizdrživ. Nedopustivo je da festival izdvoji i do pet puta više sredstava za rentiranje gradskih teatara, od iznosa koji Grad opredeli za njegovo održavanje. To ne postoji nigde u svetu. Uspeh je kada hrabro i prkosno hodate po žici, ali sve može biti i mnogo normalnije i jednostavnije. Ovde se ipak radi o uspehu i aplauzu koji je odavno zaslužio udobnije staze! Privatno, uh… duga je ta lista želja…

Na BFI smo imali često prilike da gledamo queer koreografije i to potpuno subverzivno u Pozorištu na Terazijama. Koliko je queer izraz sastavni deo savremene igre?

Iskreno, nije… Ali ste u pravu da ima neverovatnih predstava tzv. fizičkog teatra. Danas je igra vrlo bogata jer osim baletske estetike, imate bezbroj različitih savremenih koreografskih rukopisa, ali i autore koji su potekli iz dramskog teatra, ili iz hip hopa, ulične igre, latino plesova…

Baletski igrači ne mogu da pobegnu od gej etikete. Da li se tu nešto promenilo ili smo još uvek žrtve stereotipa?

U svetu se sve promenilo, ali mi nismo svet. U Italiji, na tri devojčice koje se upišu u baletsku školu, imate 2 dečaka. Kod nas je taj odnos 50 na prema 1… Upravo se radi o nedostatku informacija, tradicije, opšte kulture… Bavljenje baletom za dečake ne znači da su oni deo gej populacije, kao što ne mora da znači da među fudbalerima nema prelepih gej mladića! Imate i potpuno suprotnih primera, kada muškarci uđu u svet igre zbog lepih žena…

Može neka besplatna karta za BFI na lepe oči?

Znate da kod mene nema besplatnih karata. Ali za Vas lično – potrudiću se da dobite najbolje mesto za čudesnu predstavu izraelske trupe L-EV, i to 11 aprila u JDP! U pitanju je neponovljivo pozorišno iskustvo, nastalo u sinergiji jedne igračice i super modela Šaron Ejal i njenog životnog saputnika Gaja Behara, poznatog di-džeja… Šaron je inače laureatkinja druge po redu Nagrade Jovan Ćirilov – za korak dalje.

18

www.optimist.rs

I

OPTIMIST Osmatračnica

ovako godine, kao i svake prethodne, kampovao sam u Domu omladine na Merlinka festivalu. To je toliko postalo tradicionalno, da je Azdejković pored sponzora počeo da pozdravlja i kampere. Ipak smo mi konstantniji od njih. Kampovanje nije slučajna stvar. Četiri su objektivna kriterijuma koja ovaj festival svrstavaju u najznačajnije filmske festivale u regionu i zbog čega ću uvek, koliko god mogu, ispratiti svake godine: - festival emituje filmove koji su bili uspešni na međunarodnim filmskim festivalima, ali ne mejnstrim filmove koji su lako dostupni na svakom torentu, već upravo naslove koje teško da bismo imali prilike da pogledamo u Srbiji; - na festivalu su maltene savršeno proporcionalno zastupljeni filmovi gej, lezbejske i trans tematike; - među selektovanim filmovima su uglavnom u jednakoj meri zastupljeni filmovi režisera i režiserki; - festival omogućava mladim i neafirmisanim domaćim režiserima da prezentuju svoja ostvarenja.

O filmovima nešto kasnije. Ono što karakteriše svake godine Merlinku je i kemp prateći program na otvaranju, zatvaranju i između, koji ni ovaj put nije izostao. Međutim, za razliku od prošle, sad mi je bio nezanimljiv. Uz dužno poštovanje drag sceni, ali zaista ne znam da li će

Ispovest jednog kampera

dobiješ priliku osmisli malo taj nastup, ispoštuj festival i ispoštuj publiku. Veliko 0. Osim Dekadence, ona vrh peva. Tijana Dapčević koja peva na plejbek, hm. Peđa i pesma o Bobanu – apsolutni highlight.

No, da se sad okrenemo filmovima.

Kao po običaju, nisam zadovoljan odlukom žirija. Ko prati svake godine već može da uhvati sistem kakav tip filmova i koja tematika uglavnom odnese pobedu. Ove godine su se potrudili da dugim izlaganjem opravdaju odluku. Što se mene tiče, nije im prošlo, te neću ni trošiti reči na to previše. Evo liste po tri filma iz svake kategorije koji zavređuju pažnju.

DOKUMENTARNI FILMOVI: Waiting for B. – površno gledano, film spada u kategoriju „treshy filmića“ koji prati grupu brazilskih (mahom gej) fanova pop dive Beyonce koji kampuju dva meseca ispred stadiona da bi prvi ušli na koncert. Međutim, u pozadini svega film s jedne strane jasno prikazuje realnost brazilskog društva, dok sa druge strane lične priče kampera ilustruju veliki pozitivni uticaj koji pop kultura i pop zvezde mogu imati na ličnom planu za same fanove, građenje njihovog identiteta, samopouzdanja i kapaciteta da izađu na kraj sa na prvom mestu homofobijom, ali i drugim životnim izazovima.

Merlinka 2016. piše: Nemanja Marinović

se konačno pojaviti neko ko ima neki talenat osim presvlačenja. Loš kabare, loše pevanje, loše “vogovanje”, loše igranje. Predosadno, isprazno, nezanimljivo, neosmišljeno. Cenim to što “Merlinka” daje prostor neafirmisanima, što ispoljava razne identitete, sve je to cool, ali daj bre ako bar

Vodič kroz gej Srbiju

19

OPTIMIST Osmatračnica

Brothers of the night – film prikazuje životne priče grupe mladih bugarskih strejt Roma koji u potrazi za boljim životom odlaze u Austriju gde im jedini izbor ostaje da se bave gej prostitucijom. Izuzetno egzotična tema filma možda je bila i ključni razlog ne tako srećne realizacije. Izborom da film bude docu-fiction i meša elemente realnih i očigledno izmišljenih događaja i dijaloga koji vređaju inteligenciju umanjuje se ozbiljnost društvenih okolnosti u kojima se ti momci nalaze, a koje se prikazuju prilično jednodimenzionalno i površno, što ostavlja mnogo prostora stereotipizacijama. Ipak, film je dinamičan i akteri vrlo simpatični tako da, što bi žiri rekao, „biramo da im verujemo čak i kada je jasno da nas masno lažu“. Život pod maskom – dokumentarni film domaćeg autora Aleksandra Principa portretiše pet LGBT osoba koje dolaze u Beograd iz manjih sredina, boreći se da prihvate svoje identitete i žive u skladu sa njima. Jasno je uočljivo da je režiser

20

www.optimist.rs

osoba koja je i istraživač sa dobrim poznavanjem kvir teorije i rodnih teorija. Priče su kompleksne i otvaraju mnoge teme o kojima se nerado govori, kao što je npr. korektivno silovanje i psihičke posledice koje ono nosi.

DUGOMETRAŽNI FILMOVI: Theo and Hugo – film govori o dvojici momaka koji se sreću u seks klubu u Parizu, Hugo je inficiran HIV-om, a Teo je tamo prvi put. Radnja je pomalo science fiction – nakon što je saznao da Teo nije koristio kondom Hugo histeriše, poziva SOS liniju, vodi Tea na kliniku gde ih izuzetno senzibilisano osoblje prima preko reda, dobija odmah terapiju… čitav sistem izgleda kao mala francuska utopija. Ono što je ipak najveća vrednost filma jeste izvanredna gluma, kao i hemija između glumaca, koji su uverljivi čak i u krajnje nerealnim situacijama.

Where are you going, Habibi? – kada gej Turčin upozna strejt nemačkog kečera, jasno je da će radnja biti na granici komedije i drame. Iz-

među njih se stvara latentna homoerotska veza koja se u jednoj situacionoj okolnosti konkretizuje, a otvoreni kraj sugeriše da će se možda na kraju i razviti u nešto više. U pozadini glavne priče prikazane su i drugi važni sociološki fenomeni – diskriminacija Turaka u Nemačkoj, konzervativizam tradicionalne turske porodice i život na margini društva i na drugoj strani zakona, uz potenciranje krupnih koraka koje je Nemačka napravila u pogledu položaja LGBT osoba i prikaza nemačkog društva kao prilično liberalnog i otvorenog u ovom pogledu.

Viva – verovatno i najbolji film na festivalu, iako se žiri nije u potpunosti sa tim složio. Na Kubi mladi gej muškarac počinje da nastupa kao drag kraljica kako bi preživeo, a u međuvremenu se pojavljuje i njegov homofobični otac, bivši bokser, kojeg nikada nije upoznao. Na mnogo nivoa ovaj film je relevantan i odličan – verno prikazuje ekstremno siromaštvo na Kubi u kojoj je prostitucija često jedini izlaz, homofo-

biju i zatvorenost kubanskog društva, nejednakosti, ali možda najvažnije od svega – koliko je lako izgubiti društveni status i koliko je psihički teško nositi se sa tom situacijom. Jedina zamerka je predvidljivost, već negde na polovini filma bilo je očekivano da će se film završiti smrću oca nakon čega Viva izvodi svoj najbolji i najemotivniji nastup ikada. Ipak, od ovakvog filma se i ne očekuje neki plot twist, tako da je predvidljivost očekivana i sasvim opravdana.

KRATKI FILMOVI su zaštitni znak festivala i njegova najveća vrednost. Ipak, ovogodišnji izbor je, čini se, bio malo slabiji nego ranijih godina. Tri koja su ostavila utisak: The owls – grčki film o gej tinejdžeru koji postaje seks radnik da bi prehranio porodicu koja ga na kraju odbacuje. Nezainteresovana majka i otac alkoholičar nemaju problem s tim što njihov sin radi, sve dokle god to nije pod njihovim krovom. Priča o cinizmu.

True colors – povučeni tinejdžer izmišlja jezik znakova i o svojim osećanjima komunicira putem kartica sa bojom. To dopire do popularnog klinca u školi, sportiste i tu nastaje borba između dva maskuliniteta – njega koji koristi svoj maskulinitet da zaštiti fizički slabije (i prihvata osećanja koje razvija prema povučenom drugu) i klasičnog školskog siledžije kojeg treba postaviti na svoje mesto.

Ariel – film koji počinje naracijom koja govori o tome kako se „svi nalazimo na nekom nivou društvene stratifikacije, zadovoljni što nam nije još gore jer uvek ima nekog ispod nas, ali šta onda kad smo mi ti koji smo na samom dnu lestvice?“ jednostavno mora biti najbolji film na festivalu, iako se ni sa ovim žiri nije složio. Izuzetno kompleksan film o trans crnkinji beskućnici koja upoznaje drugog beskućnika i pušta ga u svoj mikrosvet zatvoren za svakoga i zbog toga zažali – kada on biva ubijen jer ju je odbranio od napada huligana ona krivi sebe jer se „usudila da pomisli da i ona ima pravo da bude srećna“. Film koji jasno govori o tome kako društvo upisuje mentalne kodove kojima nas ubeđuje da smo sami krivi za to što smo tu gde smo, da ništa drugo ne zaslužujemo i tera nas da verujemo da je problem u nama, a ne u sistemu.

I na kraju van svake konkurencije – AbFab! Jer su apsolutno fantastične!

Vodič kroz gej Srbiju

21

N OPTIMIST Aktivizam

akon mog višegodišnjeg dršku toj aktivnosti. U roku od dve nedelje sva angažmana na aktivisti- oprema je bila na broju što je označilo i početak čkoj sceni, na radost rada našeg medija. Sve troškove održavanja mnogih kolega, na šok opreme, linkova, strimova i registracija sam snočlanova i prijatelja, odlu- sio lično ja, pored mog tehničkog, logističkog i čio sam da se povučem. uređivačkog angažmana.

Sama reč povlačenje je Pored samog radija, „LGBT Srbija“ je možda i nezahvalna jer imala i svoje tribine, učešće u projektima drugih nisam zapravo bežao ni organizacija, pružili smo pravnu, moralnu i mateod čega osim što sam se rijalnu pomoć u okviru naših mogućnosti svatrudio da sačuvam svoju kome ko nam se obratio uključujući i ljude koji su savest i integritet. Sma- otvoreno rekli da nisu deo LGBT zajednice. Jako tram da sam nakon nekoliko meseci spreman da sam ponosan na svaki rezultat organizacije koju malo i pojasnim svoje odluke, iako nije prvi put sam stvorio sa ljubavlju i ne žalim što smo većinu da se neko povuče, neophodno je ostaviti znanje tog tereta nosili i preživljavali moj partner i ja ali i upozorenje dolazećima. time žrtvujući naše zajedničko vreme, našu finaPre više od godinu dana rodila se ideja nsijsku stabilnost a i našu bezbednost. Od osniosnivanja organizacije koja bi se bavila zastupa- vanja LGBT Srbija bili smo izloženi konstantnim njem ljudskih prava potpuno drugačijim pristu- pretnjama i nekolicini napada i pokušaja napada, pom u odnosu na do tada postojeće i zajedno sa pa čak i pokušaju organizovanja linča i proterivapartnerom sam krenuo da gradim „LGBT Srbija“. nja iz mesta u kom živimo. U tom periodu podrNa žalost, u startu ška kolega postajala sam znao da takav je sve više deklarapristup može samo tivna, prvi napad razljutiti mnoge popropraćen masoZbogom aktivistička sceno jedince koji ipak žive vnim saopštenjima, na drugačijem pridrugi napad gotovo stupu predstavljanja neopažen i na kraju upravo te zemlje u bez i jedne podrške. drugačijem svetlu, Na sudu samo morao niti realnom niti da se branim, jer sam ulepšanom već mačoveku koji je znao piše: Aleksandar Stričević ksimalno dramatizigde živim, a policija ranom.

Nastanak mu dala i moju novu ovakve ideje bio je adresu, koji je slao veliki alarm za ljude koji su na aktivizam gledali pretnje koje su bile jako ozbiljne, rekao da je džukao na posao a ne kao na poziv svih nas koji ra- kela. U toj odbrani sam ostao sam bez ikakve podimo na istim ciljevima i koji se borimo za nešto, drške, bez jednog poziva da li sam ok i da li mi a ne protiv nečega. Pored više poziva i volje, di- bilo šta treba, pa makar i šolja razgovora. rektnu saradnju smo ostvarili sa jako malo njih, Istovremeno, u pozadini svega toga, jer u NGO svetu postoji jako malo ljudi koji su dešavale su se još gore stvari, sa jedne strane smo spremni da urade nešto zaista aktivistički, bez imali ljude koji su pored postojanja naše organiskrivenih namera i bez debelih honorara. zacije ignorisali i postojanje našeg medija pa je Na sam pomen osnivanja i našeg me- to počelo da liči na jednostrani medij koji poziva dija, često sam dobijao pitanja „A ko će to da samo jednu stranu. Svaki trud da se programska plati“ ili konstatacije „Ti si lud, to neće moći bez šema proširi i da se ponudi raznovrsniji sadržaj se novca“ i zamislite iznenađenja, rodio se medij bez završavao na rečima i obećanjima ili na pitanjima budžetiranog projekta! Tajna radija „LGBT Srbija“ „A koliko se to plaća“ ili „Šta imam konkretno od nije bila u tome što se pojavio neko i naredio da toga“. Pozivi za učestvovanje u našem programu se stvori takav medij niti da se ugasi, stvoren je su upućivani gotovo svima. Nešto manje od treisključivo dobrom voljom i prepoznavanjem ćine pozvanih se rado odazvalo i odazivalo dok samih učesnika i ljudi koji su bezuslovno dali po- smo u ostalim slučajevima, u najmanju ruku, bili

Oproštajno pismo

22

www.optimist.rs

ignorisani. Samim time, mogućnosti za objektivnost i raznovrsnost su bile sve manje što zbog što zbog odziva što zbog manjka bilo kakve volje ljudi da u nečemu učestvuju volonterski i od srca.

Nakon više neuspelih pokušaja uspostavljanja kakve takve stabilnije šeme, nismo imali izbora nego da radio stavimo na led.

Niti u jednom radnom okruženju se nisam susretao sa pojavama sa kojima sam se susreo u aktivizmu. Nisam verovao da je moguće da će neko ko sa tobom pije kafu i umiljava se kad se vidi biti spreman da isplete čitavu mrežu laži, podmetanja i zamki kako bi ti bukvalno uskratio večeru u ambasadi ili honorar od 20.000 dinara ili pak samo za novu recenziju u svojoj biografiji nerada. Nije mi smetalo da slušam od strane ogromne većine aktivista kako se oni bave aktivizmom, kako se ubijaju od posla i kako je to posao. Rad je kada nešto zaradim i jako sam ponosan što sam i u tom vrtlogu uspevao da zarađujem privatno svojim znanjem i svojim radom a ne angažmanom u samom aktivizmu. Niti sam želeo niti želim honorare niti ikakve zasluge za sve to jer sam to uvek smatrao pozivom, samo ostaje jako veliko razočarenje jer sam ipak dopustio nekim ljudima da se približe koliko nisu zaslužili da bi kasnije pljunuli na sve to svojim postupcima.

Kod mnogih „kolega“ aktivista sam primetio nešto što su mislili da ne vidim a to je visina, osećaj kada te neko posmatra kao balavog klinca koji nema pojma gde je, šta radi i zašto radi, pa me tako potapšu po ramenu i cmoknu u obraz da bi posle toga širili čitav spektar laži i olajavanja misleći da nemam pojma o tome. Desi se i taj trenutak kada se jednostavno izgubi želudac za takve stvari. Prestao sam da budem deo te scene kada sam shvatio da mi ne smeta ta scena zbog toga što jeste nego zbog toga što se ne mogu osećati delom tog zla ništa manjeg od onog protiv koga se barem deklarativno bore.

Posao nikako ne može biti rad na tome da nekome bude bolje, bio to pojedinac ili čitava grupa ljudi jer to bi došlo isto kao da čekate donatora da vam plati da pomognete starijoj komšinici da prenese kese iz prodavnice. Upravo zbog toga aktivistički brod Srbije tone kao i zbog prisutnosti ljudi čija su srca koja su okovana stravičnom hladnoćom i čija hladnoća rađa prezir prema svima nama koji nismo deo toga. Nisam prestao da budem aktivista, samo sam prestao da budem deo te aktivističke scene i odbijam da u tome učestvujem jer ja svoje principe ne prodajem za tanjir američke ili britanske čorbe. Nije mi potrebna organizacija da budem aktivista i da pomognem sebi i drugima, nije mi potreban budžet da se zauzmem za sebe svog dečka i naše prijatelje pa i nepoznate ljude kojima je pomoć potrebna a to sam dokazao i više puta van aktivističke scene.

Srećan sam što opet imam svoj život, više vremena za svog partnera i meni drage ljude i što i dalje mogu da pomognem onome kome je pomoć potrebna. Svakako da i u moru tog mulja laži i igrica postoje ljudi koji su vredni lepih sećanja i koje ću uvek podržati u svemu što rade a oni i sami znaju ko su, te ih neću pominjati ovde jer ne ide da ih mešam sa spomenutom družinom.

Zajednici zaista želim istrajnost i više volje za aganžmanom, ne u samoj aktivističkoj sceni već zauzimanjem za sebe i sebi drage osobe. Aktivizam je kada sve dobro što uradiš za sebe i druge uradiš od srca i bez loših namera. Aktivizam nisu budžetirani projekti niti interesi piramida organizacija, aktivizam je u svakome od vas, samo je na vama koliko ćete pružiti prvenstveno vama i vašoj budućnosti. Vaša budućnost i vaša sloboda moraju biti isključivo u vašim rukama, s toga, ne odustajte od vas i borite se svakodnevno za vašu slobodu i vašu sreću.

Vodič kroz gej Srbiju

23

P OPTIMIST Intervju

rojekat „Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu“ je finansiran iz sredstava Bilateralnog programa, zaključenog novembra 2013. godine potpisivanjem Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Norveške. Projektne aktivnosti su formulisane u skladu sa prioritetima i merama sadržanim u Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije i pratećem Akcionom planu, a u pogledu ojačavanja napora usmerenih ka obezbeđivanju LGBT zajednici uživanja osnovnih prava na slobodu izražavanja, udruživanja i mirnog okupljanja. Projekatne aktivnosti traju 24 meseca i biće završene u martu ove godine.

Tim povodom razgovarali smo sa menadžerom projekta Srđom Vučo.

Koliko su ostvareni ciljevi projekta "Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu"?

Imajući u vidu da je ovo prvi LGBT projekat na nacionalnom nivou koji sprovodi Vlada Republike Srbije, imamo razloga da budemo zadovoljni postignutim rezultatima. Nakon 11 kampanja koje su u okviru projekta uspešno sprovele organizacije civilnog društva, 17 kampanja koje su u završnoj fazi realizacije kao i sa preko 350 zaposlenih u sistemu socijalne zaštite koji su prošli napredni program obuka za rad sa pripadnicima LGBT populacije, možemo da kažemo da je pružen značajan doprinos i napredak u ostvarivanju osnovnog cilja, a to je povećana tolerancija i razumevanje prema LGBT populaciji u srpskom društvu. Projekat je imao za cilj podizanje svesti u opšte javnosti o problemu diskriminacije LGBT osoba kao i razvijanje odgovarajućeg sistema podrške i pomoći žrtvama da bi se identifikovale institucionalne prakse koje dovode do kršenja osnovnih prava i sloboda LGBT osoba, i da bi se podigao nivo znanja i kapaciteta državnih službenika u oblastima od vitalnog značaja za pružanje neposredne pomoći žrtvama nasilja, u javnom i privatnom životu. Jedan od specifičnih ciljeva projekta bio je da se unapredi kvalitet medijskog izveštavanja o LGBT pitanjima. Sprovedene

24

www.optimist.rs

kampanje bile su usmerene na opštu populaciju i na mlade i promovisale su toleranciju i međusobno razumevanje bez obzira na seksualnu orijentaciju i rodni identitet. Polazna osnova u sprovođenju projekta je da zakoni u Srbiji predviđaju da je seksualna orijentacija privatna stvar i da niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji kao i da svako ima pravo da se izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji, a diskriminatorsko postupanje zbog takvog izjašnjavanja je zabranjeno.

Sa kojim problemima ste se suočavali tokom rada na projektu?

Rigidne pravne procedure i kompleksnost Zakona o javnim nabavkama, je bio jedan od najvećih izazova sa kojim se susreo projektni tim.

Imajući u vidu da je postupak javne nabavke za nacionalnu medijsku kampanju trajao dugo, znatno je skraćen rok za sprovođenje aktivnosti predviđenih konkursnom dokumentacijom. S tim u vezi je zajednički stav donatora i Kancelarije za ljudska i manjinska prava bio da se izmeni projektna aktivnost u korist manjih kampanja na lokalnom i nacionalnom nivou, sa akcentom na medijske aktivnosti, a koje bi sprovodile organizacije civilnog društva.

Koliko je manjih projekata organizacija civilnog društva podržano kroz ovaj projekat i koji su rezultati?

Podržano je ukupno 28 projekata (11 je u potpunosti realizovano, a 17 projekata je u fazi realizacije i biće finalizovani do kraja februara).

Organizacije civilnog društva pokazale su efikasan i profesionalan pristup projektima, tako da smo sada, sumirajući rezultate, zadovoljni ne samo efektima sprovedenih aktivnosti, već i uticajem civilnog sektora u Srbiji. Ilustracije radi, realizovani ili u fazi realizacije su 4 dokumentarna filma, 22 video spota i video klipa, 17 emisija, organizovanje tribina, konferencija, desetine performansa, radionica i obuka su u realizovane ili u fazi realizacije. Aktivnosti podrazumevaju i kreiranje kratkih informativnih filmova, fotografija, održavanje forum teatar performansa, diskusija, stručnih i medijskih konferencija, likovnih kolonija i uličnih akcija, ali i stalnu komunikaciju na društvenim mrežama kao i sa lokalnim i nacionalnim medijima. Teme koje su birane kao ključne bile su različite, od naglašavanja posebne osetljivosti mladih LGBTI osoba, preko stavljanja u prvi plan pitanje zdrav-

lja, naročito mentalnog i pristupa uslugama zdravstvene i socijalne zaštite, do fokusiranja na trans* teme, što je doprinelo adekvatnom predstavljanju kompleksnog pitanja različite seksualne orijentacije i rodnog identiteta i otvaranju širokog polja za diskusiju. Zajednički ciljevi svih projekata OCD, podrazumevaju povećanje nivoa informisanosti o temama i izazovima koji su značajni za LGBTI populaciju u Srbiji, otklanjanje postojećih predrasuda i stereotipa, kao i smanjenje stigme i diskriminacije prema pripadnicima LGBTI populacije i promociju osnovnih i drugih ljudskih prava zagarantovanih Ustavnom Republike Srbije, bez obzira na lična svojstva, uključujući i seksualnu orijentaciju i rodni identiStvaranje tolerancije i razumevanja prema tet.

Koliko je ovaj projekat dopriLGBT populaciji u srpskom društvu neo vidljivosti LGBT zajednice u medijima i u javnosti?

Istraživanja i analize o diskriminaciji i različitosti u Srbiji pokazuje da mediji igraju važnu ulogu u promovisanju socijalnih vrednosti. Sa druge Razgovarao: Predrag Azdejković strane, određeni broj medija i novinari poseduju malo ili imalo znanja o diskriminaciji LGBT osoba. Iz tog razloga oni nisu upoznati sa brojnim Nakon završetka ovog projekta koji su i kompleksnim pitanjima u vezi sa diskriminacidalji koraci Kancelarije za ljudska i majom, i ne poseduju dovoljan nivo znanja o njihonjinska prava kada je LGBT populacija u vim ulogama i obavezama ili o etičkom i pitanju? profesionalnom kodeksu ponašanja koji zahteva Kancelarija za ljudska i manjinska prava će naneutralno izveštavanje bez predrasuda. Postoje brojni primeri izveštavanja u okviru koga je staviti sa praćenjem i izveštavanjem o sprovoodređen broj LGBT osoba predstavljen sa pred- đenju mera i aktivnosti iz Akcionog plana, s rasudama i stereotipima, što svakako ne dopri- ciljem unapređenja položaja LGBT osoba. Savet nosi otklanjanju postojećih stereotipa i za praćenje realizacije Akcionog plana za pripredrasuda prema LGBT osobama. Kampanje u menu Strategije prevencije i zaštite od diskrimiokviru Projekta na lokalnom i nacionalnom nacije za period od 2014. do 2018. godine, nivou promovišu toleranciju i poštovanje bez nastaviće sa radom i u novom sazivu. Takođe, obzira na seksualnu orjentaciju i rodni identitet, Kancelarija će pratiti primenu preporuka mehau cilju borbe protiv predrasuda o seksualnoj ori- nizama Ujedinjenih nacija za ljudska prava, od jentaciji i podizanju svesti javnosti sprovedene kojih se niz preporuka odnosi na ostvarivanje su s akcentom na medijske aktivnosti, pa mo- prava LGBT osoba.

SrđA VUčo

žemo da kažemo da je Projekat značajno doprineo vidljivosti LGBT zajednice kako u medijima tako i u opštoj javnosti.

Više informacija o projektu možete naći na: www.ljudskaprava.gov.rs Vodič kroz gej Srbiju

25

P OPTIMIST Trans

re dvadeset godina, nije bio Dr Marci Bowers, ginekolog iz Kalifornesvakidašnji prizor da no- nije, koja je i sama trans osoba, izvršila je 1100 vine u Beogradu objave da je operacija promene pola u prethodnih deset gotransseksualnost delo protiv dina. Kaže da u Americi, koja je globalni centar boga. Danas, ljudi iz celog promene pola, samo pet hirurga redovno vrši sveta dolaze u Srbiju radi operacije. Ona kaže da su konzervativno druoperacije promene pola, čiji štvo, manjak hirurških veština, zajedno sa strasu troškovi za Srbe delom hom hirurga od potencijalnih komplikacija, pokriveni zdravstvenim osi- prouzrokovali porast trans turizma. guranjem.

Strani pacijenti kažu da ih Srbija priv„Iznenađujuće je da jedna lači zbog cene operacije od oko 10.000 dolara konzervativna, patrijarhalna država sada postaje poređeno sa 50.000 dolara, a čak i više, u klinicentar operacije promene pola. Ali i stav društva kama u Americi. se polako menja“, kaže Kristijan, trans-aktivista Chaz Bono, trans sin pevačice Cher, je iz Beograda koji nije želeo da nam otkrije svoje u razgovoru sa radio voditeljem Howard Sterprezime. nom izjavio da je hteo da obavi ovu operaciju Približno hiljadu stranaca i Srba se u upravo u Beogradu. prošloj godini podvrglo operaciji promene pola.

Sociolozi kažu da samim tim što ljudi Prema istraživanjima Beogradskog centra za re- u Srbiji počinju da prihvataju transrodne osobe konstrukciju polnih organa, ti brojevi rastu. Kan- je signal promene u zemlji u kojoj je konzervadidati za operaciju dolaze iz Francuske, Rusije, tivna struja dominantna.

Irana, kao i iz daleke Amerike, Južne Afrike, Sin„Mi smo deca pravoslavne crkve i kogapura i Australije. munizma“, rekao je dr Dušan Stanojević, koji je Kako eksperti tvrde, Srbija postaje sre- među prvima počeo da vrši operacije promene dište transrodne hirurgije. Jednim delom zato pola u Srbiji. što je, kako navodi dr Miroslav Đorđević, profeRekao je da je transseksualnost tabu sor urologije, glavni u Beogradskom centru, tema u bivšoj Jugoslaviji i da se čak i ne pominje takva vrsta operacije skupa, kontroverzna i kom- u medicinskim udžbenicima. plikovana; takođe se odbacuje u mnogim zemHirurg, dr Sava Perović je počeo da vrši ljama, uključujući Austriju, Mađarsku, Rumuniju, operacije 1989. godine kada mu se obratio Bugarsku i Grčku, čovek koji je patio kao i države bivše od poremećaja rodJugoslavije. nog identiteta. Čak i u Reč se brzo prošiSrbija- centar operacija promene pola medicinski napredrila i dr Perović, koji nim zemljama Zapaviše nije među židne Evrope kao što vima, je privukao je Francuska, hirurzi dosta pacijenata, tvrde da ne može da kao i dosta hirurga im se pruži odgovakojima se dopao izapiše: DAN BILEFSKY - NY Times rajuća obuka i da im zov neverovatno čak kolege prete jer komplikovane opeizvode operacije racije. promene pola. To Više od 20 godina podstiče trans osobe da odu u Belgiju radi leče- kasnije, operacija promene pola je postala nja. veoma rasprostranjena u Srbiji, sa čak četiri meU Britaniji, troškovi ove procedure iz- dicinska centra specijalizovana za ovakvu vrstu nose oko 15.000 funti i pokriveni su od strane operacije. U Srbiji, operacija se vrši jednom hiNacionalne službe za zdravstvenu zaštitu. Kako rurškom procedurom koja traje šest sati, kako prenose britanski novinski izveštaji, 2009. go- bi pacijent izbegao fizičku traumu koju nanosi dine je odrađeno 143 takve operacije. nekoliko operacija.

Trans Srbija

26

www.optimist.rs

U komplikacije se uključuju infekcije, problemi sa funkcijom polnih organa, kao i kajanje posle izvršene operacije.

Da bi se kvalifikovao za operaciju, pacijentu su potrebna dva pisma preporuke od psihijatra specijaliste, u kojima se tvrdi da pacijent pati od poremećaja rodnog identiteta, što znači da se čovek ili žena identifikuje kao osoba suprotnog pola. Pre operacije je potrebno godinu dana primati hormonsku terapiju i ići na savetovanje.

Daniel, 25-ogodišnji advokat iz Rusije, je došao u maju u Beograd da se podvrgne operaciji za koju je rekao da u svojoj zemlji nije našao odgovarajućeg hirurga koji će je izvršiti.

Operacija i lečenje su bili toliko uspešni, da se na Danielu ne vide nikakvi znaci koji bi vas naveli da pomislite da je on nekada imao žensko telo.

Zamolio nas je da ne pominjemo njegovo prezime jer se plaši da će ga neko u Rusiji napasti. Daniel tvrdi da je od svoje desete godine znao da je muškarac zarobljen u ženskom telu.

Kada je imao osamnaest godina, rekao je svojim roditeljima da je lezbejka, iako je znao da je njegov krajnji cilj da postane muško. Njegovi baba i deda, oboje lekari, su odbili da tu činjenicu prihvate i rekli da je njegovo stanje poremećaj mozga. „Deklarisao sam se dva puta. Jednom kao lezbejka, a drugi put kao transseksualac, što je tu činjenicu olakšalo“, rekao je dan posle operacije.

„Rusija je veoma homofobična i za mene je bilo lakše doći u Srbiju.“ Srbija, koja je postala članica za ulazak u Evropsku Uniju, je domaćin Parade ponosa poslednje tri godine. To je veoma značajno jer su parade 2011, 2012. i 2013. otkazane od strane vlade. A 2010. godine je narušena nasilnim sukobima. Demonstranti su gađali policiju dimnim bombama dok su skandirali: „Smrt pederima!“ Aktivisti kažu da su odlučili da pokažu da država prevazilazi pređašnje predrasude, skoro 16 godina otkako je Slobodan Milošević svrgnut s vlasti.

Godine 2011. izašla je crna komedija „Parada“ u kojoj gej aktivista i njegov homofobični drug, bivši član paravojnih formacija, putuju bivšom Jugoslavijom u roze automobilu kako bi regrutovali vojne veterane koji bi ih zaštitili tokom gej parade u Beogradu. Film se vešto igra sa stereotipima, samo kako bi ih probio skrivenom porukom o toleranciji. „Parada“ je bio jedan od filmova sa najvećom zaradom u istoriji države.

Kristijan, trans aktivista, kaže da se on i njegova žena retko susreću sa diskriminacijom, iako je u prošlosti dobijao pretnje smrću zato što je drugačiji.

Kristijan kaže da mu je odrastanje u Srbiji tokom 90-ih pomoglo da stvori neku vrstu otpora i da se bori sa svim izazovima sa kojima se susreće kao trans osoba. „Kada bombe padaju sa neba i ljudi se bore u ratu, polni identitet ti ne predstavlja glavni problem.“ Vodič kroz gej Srbiju

27

P OPTIMIST muzika

očetkom ovog novog mileni- kanda, nije bilo usiljeno činjeno, svakako malo juma pevačica Sarah Nixey u u zasenak bacao svog saborca, na samom počesamom uvodu izvanredne tku prvog pasusa ovog oproštajnog teksta ponumere „Andrew Ridgey“ menutog Andrewa Ridgleyja. Prvi album doneo svog tadašnjeg benda, (nikad je i prve hitove („Young Guns“, „Club Tropicana“...) prežaljenog trojca) „Black Box i jasnu mustru koju će Michael (po rođenju i ciRecoreder“, odšaputala je vilno, zapravo, Georgios Kyriacos Panayiotou) i nešto što je mnogima zazvu- Andrew Ridgley pratiti u tih nekoliko godina začalo kao jeres: „I never liked jedničke karijere. Reč je bilo o zaraznom i skočGeorge Michael much alt- nom, izrazito melodičnom i prijemljivom hough they say he was the ta- pop-zvuku na izrazito hedonističke teme, kao jalented one, Andrew Ridgley drew the map that snom kontrapunktu prestižnijim i hvaljenijim rescued me, took me to paradise...“ Malo je onih novotalasnim i punk zvucima iz suparničkih takoji bi se prepoznali u ovoj, doduše, iskrenoj i za bora. Tome treba dodati i krajnje ispoliranu hianalizu krajnje zanimljivijoj tvrdnji, tim pre što permaskulinizaciju, taj šminkerski mačizam, u je i tada George Michael bio prepoznavan kao čijoj zamci i pod čijim balastom je Michael bitisuvo zlato i neosporni pripadnik pop-muzičke sao dobar četvrt veka (brze ilustracije radi, poaristokratije od osamdesetih godina prošlog gledati spot za, recimo, „Club Tropicana“). To veka pa naovamo. jeste bio odraz doba i zahteva tržišta ali je poseZa one nešto mlađe, prosto faktograf- bice Michael tom pristupu davao sugestivno izsko podsećanje – priča o Georgu Michaelu, vođenje, te je već tada, doduše, u pola glasa i možda oku najugodnijem pop-pevaču u za taj znatno ređe, njegov mačizam stavljan pod znak soj nesumnjivo podatnih i berićetnih osamde- pitanja i iščitavan kao dokaz zapravo pripadnosetih, počinje prvih godina te prevratničke de- sti onoj drugoj, recimo, optimističnoj strani (čicenije i u okviru priče o dvojcu/grupi „Wham!“. tava ta era u smislu složenosti pozicije gej Ovde nužno moramo da zastanemo i pojasnimo identiteta da se sažeti u onoj i dalje efektnoj, kri– tadašnji bendovi često stilizovani i plasirani po tičnoj sintagmi „he/she plays for my team... if meri postera, naslovnica i pretpostavljenih you know what I mean!“). estetskih preferenci tinejdžerki, kao vatrenijeg i I drugi album je iznedrio dovoljno odanijeg dela pop-kulturne publike i armije, či- značajnih i opipljivih hitova (poskočicu „Wake nili su na prvom Me Up Before You mestu verzirani i Go-Go“); sa sve onim muzikalni, pa i forikoničnim snežno malno muzički pibelim šorčevima i George Michael (1963 – 2016) smeni ljubitelji i majicama sa krupposvećenici muzike. nim a jednostavnim A što se uostalom napisom Choose bezbroj puta od Life!, te „Careless tada do nas pokaWhisper“, kao jednu zalo kao tačno, na od najrabljenih piše: Zoran Janković primeru konkretnih himni za peting tih i karijera i životopisa svih kasnijih decezvezda te burne i šanija). Za „Wham!“ je, rene ere, iz koje bameđutim, tada već štinimo sijaset ozbiljnih pop-radova i priča o bilo prekasno – Andrew Ridgley se otisnuo put serioznim muzičkim biografijama poput one očito tako dragog i potrebnog mu samoizgona, koja se tiče nedavno upokojenog Georgea Mic- a George Michael je nastavio istim putem, uz haela. vidno ambiciozniji pristup muzici koju je izvoDakle, povest o muzičkom usponu dio, u isti mah ostajući unutar polaznog žanra.

Georgea Michaela koincidira sa njegovim biv- Prethodnicu pravom solo proboju predstavljala stvovanjem u dvojcu „Wham!“, u kom je, a da to, je duetska pesma, takođe veliki hit, „I Knew You

In memoriam

28

www.optimist.rs

Were Waiting for me“, u kom je udružio svoje nikada osporavane vokalne mogućnosti sa velikom Arethom Franklin. Album „Faith“, u startu i zadugo još visokokalibarski bestseler, predočio je publici starog a novog Georgea Michaela. U pitanju je ponovo bio visokooktanski i krajnje ambiciozno shvaćeni mejnstrim zvuk jasne popprovinijencije, ovog puta sa lako uočljivim naglaskom na samoj muzičkoj izradi, i taj tlocrt će Michael imati kao orijentir sve do svojih poznijih

radova. Narečena hipermaskulinizovana pojava, ponovo na samoj granici sa stilemama tipično homoerotskog vizuelnog izraza, zadržana je i dignuta na kvadrat, o čemu su posvedočili spotovi za „I Want Your Sex“, „Faith“ i posebno „Father Figure“.

I album „Listen Without Prejudice vol.

1“ istrajao je na toj brižno i promišljenoj putanji znalački koncipiranog i u delo sprovedenog popa višeg profila, ali same devedesete, mimo grandioznih uspeha, donele su i prve glasnije medijske kontroverze po pitanju Michaelovih seksualnih preferenci (poput one o prirode odnosa sa preminulim mu prijateljem, Anselmom Feleppom), ali i sve drastičniji izmenjeni muzički i diskografski kontekst, usled čega se stekao utisak da je koncem veka za nama Michael krenuo da lagano zaokružuje taj, najprominentniji i najunosniji mu deo muzičke karijere. To je pratio i postojani niz sitnijih konfrontacija sa zakonom, što je kulminiralo 2006. i hapšenjem zbog seksa u javnosti (u javnom toaletu), čime je napokon stavljena tačka na godine tog Michaelovog života u snažnijoj ili nešto slabijoj senci obližnjeg nameštaja. Sam Michael u nepobitno zrelijim godinama po prvi put je pokazao zavidnu dozu samoironije, referišući na indiskrecije tog tipa u sjajnom spotu za hit „Outside“.

U diskografskom smislu Michael se po poslednji put oglasio dugosvirajućim izdanjem daleke 2004. albumom „Patience“, i nakon toga je muzičku karijeru nastavio povremenim i sve ređim novim pesmama, ali i silinom živih nastupa, od čega dobar deo otpada na nastupe u humanitarne i filantropske svrhe. Baš kao je i otpočeo muzičku karijeru prateći tada jasno zacrtanu stazu za glavni tok i one koji bi da se istaknu u njemu, Michael je dostojanstveno ali i nepredvidljivo privodio svoju karijeru poput mnogobrojnih pop-velikaša svoje i obližnjih epoha. Naravno, taj lagani i postojani sumrak nikako ne umanjuje njegove nemale zasluge za artikulaciju zdravog pop-zvuka, koji neizostavno čini kičmu svake muzičke ere, niti za sasvim zdravorazumski sentiment LGBT populacije kada je ovaj njihov pali i mnogozaslužni i mnogonamučeni anđeo u pitanju. Michael je opcrtao krug barem povremeno uzbudljivog i ispunjenog života, ostavivši za sobom značajnu baštinu, što sve čini povod za iskrene reče zahvalnosti i po koju suzu tu i tamo.

Vodič kroz gej Srbiju

29

P OPTIMIST Muzika

ored harizmatičnog i raskošno talentovanog autora jedne od najprepoznatljivijih pop melodija, solo saksofona kojim počinje „Careless Whisper“, Andrew Ridgeley nije ni mogao biti mnogo vise do „onaj drugi iz Wham-a“. Georgios Kyriacos Panayiotou aka George Michael, sin vlasnika restorana, poreklom sa Kipra, koji se preselio u Englesku tokom 1950-ih, dar za pesmu iskazao je još u ranoj mladosti, kada je dobio tri gramofonske ploče od 45 obrtaja koje su rasplamsale njegovu ljubav prema muzici. Jedna ploča je bila „Delilah“ Toma Jonesa, a druge dve su bili singlovi The Supremesa. Ove umetnike George kasnije navodi kao značajne za njegov muzički razvoj.

U početku mnogo vise muzičar nego pop zvezda, George je bio dosta stidljiv, nesiguran i introvertan, ali upoznavši Ridgeleya u srednjoj školi, ovaj ga uči kako da se oblači, sređuje frizuru, te bude harizmatičan performer. Na tome smo mu zahvalni. George Michael je imao svega devetnaest godina kada ga je zadesila slava i ogroman uspeh benda Wham. Taj period svog života opisuje kao jako težak, pun borbe sa slavom i traganja za sopstvenim identitetom. „Nisam znao ko želim da budem u to vreme. Postao sam ta bezopasna, ženstvena figura koju bi sve male devojčice rado povele kući sa sobom, bez straha da ću im zavući ruku pod suknju. To su bile čudne situacije za mene, jer do tada nisam bio neko ko bi redovno odvajao cice, a u devetnaestoj sve su mogle biti moje“ - kaže George 1988. za Q magazin.

Izbegavao je da govori o svojoj seksualnosti, što je dovodilo do raznih spekulacija da je gej i nije se autovao sve do 1998. kada je uhapšen zbog nedoličnog ponašanja u javnom toaletu. O tome govori u pesmi „Outside“. Kasnije bi često naglašavao kako, iako je bio neiskren u vezi sa svojom seksualnošću, njegove pesme su potpuno iskrene. One koje su pevale o ženama su bile iz ličnih iskustava, kao i one kasnije koje, sasvim očigledno, pevaju o muškarcima.

Nakon neslućene popularnosti singlova „Wake Me Up Before You Go Go“, „Careless Whisper“ i „Last Christmass“ i velike svetske tur-

30

www.optimist.rs

neje benda Wham, Georgea čeka još i veća slava sa izlaskom njegovom prvog solo albuma pod nazivom „Faith“ koji je prodat u rekordnih 25 miliona primeraka koje su premašili jedino Michael Jackson sa albumom „Thriller“, te Madonna sa albumom „True Blue“. Iako je odrastao slusajući Joy Division, oduvek je, kako kaže, znao da to nije ono čime bi on trebalo da se bavi, već da je to pop muzika inspirisana vrlo komercijalnim i profesionalno produciranim albumima poput „Dare“ The Human Leaguea. Da je to dobar predosećaj nije bilo sumnje kada 1988. godine album „Faith“ dobija i Grammy nagradu za album godine. U to vreme, kaže, biva na ivici nervnog sloma, noseći se sa gigantskim komercijalnim uspehom. Već tada najveća pop zvezda, George dobija želju da ga shvate kao ozbiljnog muzičara, a ne samo kao pop senzaciju, pa 1990. snima od svog prvenca po tonu dosta ozbiljniji album „Listen Without Prejudice, Vol. 1“, koji i pored najvećeg hita te godine „Freedom '90.“, nije doživeo komercijalni uspeh svog prethodnika. Tome doprinosi i Georgeova odluka da se povuče, ne eksponira se mnogo u medijima, te album promoviše dosta skromnije nego prvi. Ne zeleći da snimi novi „Faith“ i nastavi da se prikazuje kao pop zvezda naglašenog eroticizma, što je bilo izraženo na prvom albumu, George tokom devedesetih ulazi i u konflikt sa Sonyjem čiji ljudi nisu delili njegovu umetničku viziju.

Treći album „Older“ izdat 1996. posvećuje svom ljubavniku Anselmu koji je umro 1993. usled komplikacija izazvanih HIV-om. Inspirisan jazzom i soulom, ovo bi bio i njegov naj-

zreliji i najintimniji album. Kako sam priznaje, pi- pesmu prikazuje Georgea u crtanoj verziji pored sanje tekstova za „Older“ mu je teško padalo, i nuklearne rakete na Bliskom istoku, te Tonija bio je pod velikim stresom, te postaje i kompul- Blera u krevetu sa Džordžom Bušom. zivni konzument marihuane za vreme njegovog U narednim godinama živi povučenisnimanja. Pored smrti Anselma koji je, kako jim životom, suzdržava se od pojavljivanja u meGeorge kaže, „prva osoba koju je zaista iskreno dijima, da bi 2011. novine preplavila vest o voleo“, devedesete su obeležene i još jednom njegovom životu koji je u opasnosti zbog upale tragedijom kada pluća koja izaziva 1997. od raka umire tronedeljnu komu. i njegova majka. U Kada je otpušten iz narednim godinama bolnice daje jednu, Priča o Georgeu Michaelu obeleženim dubosuzama obojenu, izkom depresijom, javu za medije George izdaje svoju ispred svoje kuće u kompilaciju najvećih Londonu u kojoj se hitova „Ladies & zahvaljuje svojim faGentlemen: The Best novima na podršci piše: Dušan Pupaque of George Michael“ koju su mu dali u koju posvećuje svoborbi sa bolešću. joj majci. Album „PaGeorge Michael je tience“ snima 2004. umro na Božić 25. za koji navodi da će biti njegov poslednji studij- decembra 2016. od srčanog udara, kada ga u ski album. U duhu vremena, album je obojen krevetu pronalazi njegov partner, australijski stidens numerama i sentimentalnim baladama, te list i frizer, Fadi Fawaz. Nakon ovog događaja je vidno umetnički slabiji od prethodnih izdanja, isplivavaju brojna svedočanstva o njegovoj fia i dosta komercijalno neuspešniji. Ipak, prodaje lantropiji i mnoge humanitarne organizacije gose u 4 miliona primeraka na svetskom nivou. vore o njegovim donacijama koje, po Album sadrži i anti-ratnu pesmu „Shoot the Georgeovoj želji, nisu bile obeležene medijskom Dog“ koja se zbog svoje tematike pokazala kon- pompom. Tako sa samo četiri studijska albuma troverznom, jer George u njoj zauzima visoko originalnog materijala, George Michael ostaje kritički stav o Džordžu Bušu i Toniju Bleru povo- jedna od najvećih, komercijalno najuspešnijih, dom invazije na Irak 2003. godine. Video za te najharizmatičnijih zvezda popularne muzike.

Kauboji i Anđeli

Vodič kroz gej Srbiju

31

OPTIMIST Modiranje

Urbanlook.info uređuje: Srđan Šveljo

Viv

Versace

J. W.Anderson

Na nedavno završenim nedeljama mode predstavljene su kolekcije za sledeću zimu. Vrlo kreativno, inspirativno, drugačije. Elegantno i klasično sa elementima avangardnog i futurističkog. Moda kao jedinstven oblik slobode gde na najbolji način možete iskazati sebe. Inspirišite se, igrajte se i oslobodite se!

Balenciaga

32

www.optimist.rs

Dsquared2

Fendi

ien Westwood Marni

Philip Plein Moncler

Prada Etro

VodiÄ? kroz gej Srbiju

33

OPTIMIST Modiranje

Moschino

McQueen

34

www.optimist.rs

Ermanno Scervino

Foto: Nevena Kragić

Foto: Branislava Živić

NK BY NEVENA KRAGIĆ S vremena na vreme niška dizajnerka uradi mini mušku kolekciju i samo nas iznova obraduje svojim talentom i vizijom mode kakvu ona vidi na muškarcima. Savremeni muškarac XXI veka je onaj koji ne može a da ne bude dotaknut njenom modom!

FUN FUN prsluci su vintage komadi sa buvljaka i iz second handa, datiraju iz nekih prošlih vremena, uglavnom su brendirani, svaki je unikatan i jedinstven. Ručno su dorađeni sa mnoštvom detalja koji ih čine kako savremenim i modernim tako i vrlo urbanim i alternativnim.

Oni su unisex i podjednako lepo deluju kako uz ženski tako i uz muški outfit. Prsluci su u prodaji u LAGAMI shopu u Uzun Mirkovoj 7 u Beogradu!

IVAN MAN Nežno, nostalgično, svedeno, klasično je opis kolekcije za proleće/leto našeg dizajnera Ivana Mandžukića koji živi i radi u Berlinu. Već dugi niz godina njegova muška moda postala je sinonim za kvalitet i ono što moda treba da nosi u sebi, a to je vanvremenski duh koji nije vezan za trendove i nametnute uticaje modne industrije!

Foto: Mina Delić

STEVAN BOŽANOVIĆ Romantika i poigravanje emocijom kroz boje i krojeve nešto su što definiše modu mladog Stevana Božanovića. Njegove boje i dizajn su pravi put ka svemu onome što mlad muškarac treba da predstavlja i nosi na sebi kroz današnje vrlo uniformisano modno vreme.

Foto: KOWA-Berlin Vodič kroz gej Srbiju

35

OPTIMIST Umetnost

Nina Đurđević - 17:15 Trans populacija u ovom našem vremenu na ovim našim prostorima često je marginalizovana i neprihvaćena. Zapravo neobična je popu-

lacija u percepciji, ljudima nepoznata čime se izaziva netolerancija i strah. Nije ona jedina takva populacija, zapravo svako iskakanje iz opšte društvenog normativnog sistema, počesto zbog neznanja te pogrešnih uverenja, izaziva strah i nelagodu.

Ideja projekta, zapravo fotografske izložbe koja je bila predstavljena tokom Pride Weeka 2016. u Zagrebu, jeste prikazati trans osobe na ravnopravan, klasičan, dokumentaran način u svakodnevnim aktivnostima svojstvene svim ljudima bez isticanja razlika (koje zapravo ne postoje)

kako bi se podsetilo na univerzalnost svih ljudskih bića. Reč je o portretima nekolicine trans osoba 'uhvaćenih' u određenom delu dana, u 17:15, u obavljanju bilo kojih aktivnosti – na radnom mestu, na piću, u šetnji gradom...

N OPTIMIST Književnost

edavno je izdavačka kuća „Kreativni centar“ objavila knjigu malog formata „Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE“. Knjiga je plod kreativne saradnje dve švedske autorke Kristine Henkel, koja radi kao konsultant za rodnu ravnopravnost u vrtićima i školama i rukovodilac je organizacije koja se bavi unapređenjem obrazovanja, i Mari Tomčić koja se bavi istraživačkim radom i drži predavanja iz menadžmenta i kreativnosti. Obe su roditelji dvoje dece.

zamka može se učiniti neproblematičnom, ali sve one zajedno ukazuju na strukturu u našem društvu koja devojčicama i dečacima ne pruža podjednake mogućnosti. Knjiga takođe nudi i rešenja, ali i ohrabruje roditelje i vaspitače, da sami nađu načina da prevaziđu rodne zamke na koje svakodnevno nailaze.

- Za sve je mnogo jednostavnije ukoliko lutke stoje odvojeno od Spajdermena i figurica iz Ratova zvezda. Kupci onda ne moraju da traže po radnji.

- Ali zar ne bi figurice Betmena i one iz Ratova zvezda mogle da stoje sa ostalim figuricama iz prodavnice?

- Kako to misliš? Da Betmen stoji sa Barbikom?!

- Da, to sam mislila.

- Ha – ha! Ne, pa to ne može. Betmen nije lutka.

Ovom knjigom autorke su želele da pokažu kako jednostavnim sredstvima deci pružiti više mogućnosti – tako što ćemo se prema njima ophoditi kao prema individuama umesto kao prema dečacima i devojčicama. „Zamislite da Marko i Filip mogu da se zagrle, a da ih niko ne zadirkuje. Zamislite da Filip može da plače na isti način kao Adrijana.

Zamislite da Adrijana može da se igra sa Elom iako nema šnalice sa šljokicama. Zamislite da Ela ne mora da posprema kada Luka sve razbaca.

Zamislite da Luka može da se igra lutkama. Zamislite da sva deca mogu da budu onakva kakva žele da budu. Zamislite da mi odrasli prestanemo da ograničavamo svoju decu.“

Knjiga predstavlja priručnik namenjen roditeljima, vaspitačima i drugim odraslima koji su u kontaktu s decom, a zasniva se na iskustvima iz svakodnevnog života. U knjizi se nalaze opisi mnogih, nama gotovo neprimetnih, svakodnevnih situacija u kojima se stvara atmosfera neravnopravnosti koja od dece „prave“ dečake i devojčice. Knjiga pruža savete kako da se prema deci odnosimo ravnopravno i da im na taj način, umesto pružanja izbora da budu dečaci ili devojčice pružamo obilje, na stotine i stotine mogućnosti šta bi sve mogli postati kada odrastu.

- Kada moj sin od rodbine dobije klasične figurice čudovišta, nazivam ih čudovištkinjama.

Fatima, roditelj trogodišnjeg deteta U knjizi se na primerima rasvetljavaju različiti slučajevi neravnopravnosti. Svaka rodna

38

www.optimist.rs

– Dođi, tata, igramo se hotela. Ti si gost, a ja čistim. Filip može da bude direktor.

– Ali zar nećeš ti da budeš direktor? Filip ima samo dve godine.

– Ne, to ne može.

– Zašto ti ne možeš da budeš direktor?

– Ali tata, ja sam devojčica. Devojčice ne mogu da budu direktori.

-Juče je bilo tako slatko kada se Teo igrao sa Lisen. Pribio ju je uza zid i pokušao je da je poljubi.

-Susan, roditelj jednogodišnjeg deteta Zamislite da knjiga koja započinje ovim pasusom i rečenicama u kojima se apeluje na odrasle da ne ograničavaju svoju decu nema oštre reakcije zabrinute srpske javnosti i roditelja. Uspeli ste da zamislite? Teško je i gotovo nemoguće da poverovati da zabrinuta javnost neće reagovati na mogućnosti da i jedna generacija srpske dece bude odgajana kao slobodne individue kako bi postali srećni odrasli pojedinci.

Naravno da zabrinuti roditelji, stručna i laička javnost neće dopustiti ovakav javašluk.

Zato će prvo reagovati uvek hipijevski „Informer“. List koji svakodnevno na samim naslovnim

stranama seje mržnju, netoleranciju, najgore psovke, vulgarne fotografije sada se našao na braniku srpske dece. „Informer“ tvrdi kako knjiga „otvoreno savetuje roditelje da treba da uče svoju decu da postanu gejevi“. U skladu sa idejom istraživačkog novinarstva „Informer“ nas obaveštava šta o tome misli stručna javnost.

Ovo je veoma interesantno jer se vidi kakvi su ljudi koji su obučeni da profesionalno rade sa decom i ljudima na rešavanju psiholoških problema i nedoumica. Tako se, na primer, dečji psiholog Branka Tišma oštro protivi ovoj knjizi i smatra da je „nametanje homoseksualizma deci bolesno“.

-Ne znam šta da radim. Ivar se ne angažuje na časovima tenisa i uglavnom izgleda kao da želi da stoji pored terena. Isto je i sa fudbalom.

Klas, roditelj petogodišnjeg deteta

deci ne kupuju Politikin Zabavnik. Zoran Milivojević je čovek čiji sve veći stomak pokazuje da „U potpunosti sam protiv te knjige i on ne može da obuzdava ni sopstveni apetit, ali svega što ona savetuje roditeljima. Razumem da zato savetuje druge kako da obuzdavaju svoju postoje i neki ljudi koji su drugačiji, ali ne mo- decu. On u svojoj već tradicionalnoj zameni teza žemo zbog toga svoj deci nametati da budu ho- kaže da ova knjiga stvara konfuziju kod roditelja moseksualci i učiti ih kako je to nešto i dece stvarajući čitavu jednu generaciju transfenomenalno. Po meni su svi ti saveti bolesni i seksualaca. Našem tolerantnom psihoterapeutu smatram da ta ne smetaju transseknjiga treba da skualci kao takvi već naiđe na osudu jaga brine to što su Pružite detetu sto mogućnosti umesto dve vnosti“, smatra ova oni „najnesrećnije psihološkinja koja osobe, koje u svakodnevno radi ogromnom prosa decom. centu na kraju izvrše Zamislite dečaka samoubistvo“. Ni jedkoji ne voli da se sa nog trenutka se nije ostalim dečacima iz zapitao da li su komšiluka igra rata transsseksualci najizmeđu četnika i nesrećniji upravo NATO pakta već želi zbog nerazumevada sa devojčicama nja sveta u kome piše: Milan Aranđelović dizajnira garderobu žive i, navodno, za njihove lutke Stastručnih ljudi koji bi nije i Soraje i zbog trebalo da im pomotoga ga ostali dečaci maltretiraju, a roditelji gnu da postanu srećni transseskualci. odvedu kod dečje psihološkinje Branke Tišme.

Završnu reč u „Informeru“ imao je psiNa reči Branke Tišme nadovezuje se, hoterapeut Marko Braković iz savetovališta "Ensada već tradicionalni, psihoterapeut Zoran Mi- tera" koji, naizgled pomirljivo, skreće pažnju na livojević. Sećate ga se? To je onaj stručnjak koji to da deci ne treba prerano nametati neka praje žestoki zagovornik batinanja deca kao vaspi- vila, već je najpogodnije sačekati da oni sami pitne metode i koji je roditeljima savetovao da taju ono što ih interesuje.

Velika frka oko male knjige

Vodič kroz gej Srbiju

39

OPTIMIST Književnost Ljiljana Marinković, direktorka "Kreativnog centra" kaže kako „…ova knjiga se protivi vaspitanju koje devojčice zatrpava pričama o šopingu, šminkanju i domaćinstvu, a dečacima nudi nauku, sport i pustolovinu. Svi naši zakoni promovišu rodnu ravnopravnost, a stručnjaci vrlo pažljivo prate da li se rodna ravnopravnost u knjigama za decu poštuje. Ovo je priručnik za one roditelje koji žele da u vaspitanju dece obrate posebnu pažnju na rodnu ravnopravnost, kao što i piše na koricama. U knjizi se ne govori o homoseksualnosti i nema nikakvog savetovanja na tu temu. Svako ko pažljivo čita, a ne površno i zlonamerno, razumeće o kakvim se porukama radi.“ Najdalje je u svojim konzervativnim, - Pa, imamo problema sa vašom ćerkom.

- Aha… - Ona je tako uporna.

- Aha! Dobro…

- Valjda znate kako to ide sa tvrdoglavim devojčicama kada porastu. Bude im teško u životu… Moramo nešto da uradimo u vezi sa tim. mada pre bi se moglo reći bizarnim, reakcijama na ovu knjigu otišao Miša Đurković naučni savetnik u Institutu za evropske studije u svom autorskom tekstu pod naslovom „Nema više muško i žensko“ koji je sadržajem primereniji uglednim listovima poput „Trećeg oka“ ili „Zone sumraka“ nego „Politici“. U tekstu koji je objavljen iznosi se niz neistina i poluistina u kojima se čak i tvrdi da će knjiga „Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE“ dovesti do priznanja prava zoofilima. Ima izgleda nešto što sve te konzervativne homofobe tera da zamišljaju seks sa životinjama. Čuvajte se, jer su oni među nama. Deluju sasvim normalno, bave se psihoterapijom, dečijom psihologijom, savetovanjem, evropskim studijama… A razmišljaju samo o kozama i ovcama.

Znate već o čemu homofobi brigu vode, hoće li se skoro doseliti i rode!

- Jednog hladnog dana moja ćerka se potpuno slomila kada smo joj rekla da ne može da obuče haljinu. Dok su joj krupne suze klizile niz obraze, viknula je „Hoću haljinu jer će mi vaspitačica onda reći da sam lepa!“ Emilija, roditelj trogodišnjeg deteta

40

www.optimist.rs

N

akon bestselera „Grabljivica“ koji je prodat u 210.000 primeraka i „Ljubav u doba kokaina“ Simonida Milojković je na koncu prethodne godine objavila roman „Žena“.

Roman govori o jednoj sasvim običnoj devojci Goci koja je imala tu nesreću da bude rođena u telu pogrešnog pola. Da nesreća ne ide sama dokazuje i junakinja romana koja je voljom Mojre, boginje sudbine, rođena u malom mestu i to još i u Srbiji. Kao i svi veliki duhovi rođeni u malim sredinama tako se i Goca veoma rano suočava sa nerazumevanjem, ali i vršnjačkim i porodičnim nasiljem. Jedina osoba koja je razume jeste njen deda, koji je kao pripadnik italijanskih okupacionih trupa tokom rata došao u Jugoslaviju, da bi u njoj pronašao ljubav zbog koje je bilo vredelo ostati zauvek. Kao fašista koji je živeo u zemlji čiji temelji počivaju na antifašističkoj borbi Gocin deda zna šta znači represija prema pojedincima. Sa druge strane, njegov sin, a Gocin otac je takođe bio omalovažavan i maltretiran zbog svog oca. Njega je uloga žrtve naučila ulozi mučitelja koju je često igrao pred svojim sinom koji je, vidi belaja, voleo sve što vole devojčice.

Ono što Goci daje snage da preživi svakodnevno i konstantno iživljavanje i teror jeste nada u tranziciju. Goca ima jedna veliki san. Ona sanja o odlasku u veliki grad gde će konačno moći da ostvari dva cilja – usklađivanje pola i pronalaženje muškarca svog života.

Ispostaviće se da je ovaj drugi cilj daleko teže ostvariti jer su muškarci… hm… muškarci.

Znate i sami kako to ide.

Lik Goce je baziran na istinitoj osobi koja, kako autorka romana kaže, „ nije želela da se eksponira“, a kao stručni konsultanti su bili angažovani transrodna osoba Gordana Mitrović i psihijatar dr Ljubinko Kaluđerović. Ovo celoj priči daje na autentičnosti, naročito ako uzmemo u obzir da u romanu „gostuju“ i dve autentične heroine iz Gavrila Principa – Merlinka i Likana.

Roman „Žena“ pisan je bez predrasuda i predubeđenja i sa lakoćom budi empa-

tiju kod čitalaca. Pitki stil kojim je roman pisan, emocionalna iskrenost i, gotovo dečija, naivnost koju na trenutke ispoljava junakinja romana omogućavaju da se sa lakoćom zaroni u roman i Gocina osećanja. Zahvaljujući autorkinom neposrednom i direktnom stilu pisanja či-

Simonida Milojković

Žena piše: Milan Aranđelović

taoci shvataju da Goca nije „samo neka tamo trandža“ već živa osoba koja je tu negde među nama i koja, nesrećna i veoma povređena, traži razumevanje, podršku ili, makar, uzdržavanje od daljeg povređivanja. Knjigu „Žena“ izdala je „Laguna“, štampana je u 20.000 primeraka i prodaje se na gotovo svim trafikama naše zemlje pono-

sne. Autorka je na majstorski i znalački način napisala roman sa namerom da bude dopadljiv ciljnoj grupi kojoj je namenjen, dakle onima koji knjige obično pazare na trafikama. Sa druge strane autorka ne poseže za homofobijom ili transfobijom niti koketira sa predrasudama kako bi svoju knjigu učinila privlačnijom najširoj publici. Naprotiv. Ona hrabro, bez laži i prevare, ali sa velikom dozom empatije i razumevanja prikazuje probleme sa kojima se jedna (ne) obična osoba suočava u jednom konzervativnom društvu.

Ova karta empatije na koju igra Simonida Milojković jeste možda dobitna kombinacija u rušenju predrasuda i izgradnji mostova razumevanja između, naizgled, nepremostivih razlika među ljudima. Trebalo bi uzeti u obzir da je na poslednoj manifestaciji „Noć knjige“ održanoj svega dve nedelje nakon izlaska roman „Žena“ bio među pet najprodavanijih romana, rame uz rame sa Paulom Koeljom i Žozeom Saramagom. Veoma posećene promocije ove knjige se redovno pretvore u diskusije o problemima koje već dugo vremena razaraju naše društvo, a to su vršnjačko nasilje i nasilje nad ženama.

Vodič kroz gej Srbiju

41

N OPTIMIST Intervju

ajveći uspeh Maje Bekčić-Petrović, autorke Helenine biografije, je što nam u potpunosti približava Helenin lik i njen životni okršaj sa samom sobom. Knjiga je prepuna divnih scena, i veselih i tužnih, koje udahnjuju život ne samo glavnom liku, već čitavoj jednoj zajednici. Nekoliko scena (poseta Helene majci u staračkom domu, smrt njenog oca, autovanje i razvod sa ženom) kod mnogih će izazvati knedle u grlu, a ako ste emotivnije dušice slobodno pripremite i maramice, napisao je Boris Milićević u predgovoru za knjigu „Major i Helena“ Maje Bekčić-Petrović. Povodom izlaska knjige „Major i Helena“ koja se nalazi u prodaji na kioscima širom Srbije od početka ove godine, razgovarali smo sa autorkom.

Knjiga „Major i Helena“ je ugledala svetlost dana. Koji su prvi utisci nakon promocije u Beogradu?

Promocija je bila sasvim (ne)obična žurka na kojoj su se jednako dobro proveli i „strejtaši“ i „gejevi“ i VIP gosti, zato što su svi bili i lepi i lepo raspoloženi i baš niko nije mario za nekakve izmišljene podele između naših svetova. Neki su počeli da čitaju moju priču o Heleni još na žurci, a baš svi koji su je pročitali, kažu da su je „progutali“ u jednom dahu. I baš svi su plakali posle priče o Heleninoj majci – naravno, moji „mačo“ drugari to su opisali kao „stala im knedla u grlu“, a kad ti dečak to kaže, znači da je plakao. Raduje me to što svi kažu i da su se mnogo smejali… A poklon-primerci knjige su na promociji bukvalno razgrabljeni, poslednjih pet dobili su policajci koji su obezbeđivali party: uredno su čekali u redu da dobiju potpisane primerke.

Kako je uopšte došlo do realizacije knjige? Čitala sam prvi Helenin intervju, kad je sve obelodanila, i ta priča bila mi je skroz zanimljiva – imala sam milion pitanja i nedoumica vezanih za njen slučaj. Pa sam pozvala mog dugogodišnjeg prijatelja, gej aktivistu, da ispitam šta on o tome zna. Znaš kako je kod nas novinara: nije važno da znaš, važno je da znaš ko zna. Već dva dana kasnije, išla sam da upoznam Helenu, koja je sa Vesnom Zorić smislila da podeli svoju živo-

42

www.optimist.rs

tnu priču u knjizi. Helena je insistirala da piše neko ko će se držati dokumentarne priče, a ja sam insistirala da je prvo upoznam – da lično proverim je li ona neki folirant ili je stvarno transica, a i da vidim kako nam ide međusobna komunikacija… odmah smo se skapirale i nikad nisam imala dilemu u kojem rodu da joj se obraćam.

Koliko je bilo teško pisati Heleninu životnu priču?

Ja zapravo nikad nisam upoznala Majora. Jednom mi je „iskočio“ na listi ljudi koje možda poznajem na Fejsu i bilo mi je pomalo krivo što ga nikad neću upoznati. Bila sam ubeđena da se on tu negde krije u Heleni i isprva me nerviralo što nikako ne uspevam da ga „izvučem“ iz nje. To je bio najteži deo za mene – dok nisam shvatila da je Major zapravo izmišljeni lik, koji je postojao da bi ispunio neke društvene norme. I dok nisam shvatila da tu stvar nikad neću u potpunosti shvatiti, jer to može samo onaj ko je kroz to prošao.

Koliko ste vremena provodili sa Helenom?

Dane, i nedelje, i mesece… Rekla sam joj na početku da mora da razgovara sa mnom kao s najboljom drugaricom i da mi govori baš sve, uključujući i ono što eventualno ne želi da ispriča javno. Nemam pojma koliko smo vremena provele zajedno, nismo sve uvek snimale, ali samo kad je reč o snimljenim razgovorima, reč je o više od 40 sati!

Da li postoji nešto o Heleni što niste želeli da nam kažete u knjizi?

Da… Namerno sam izbegla detaljnu priču o

deci, u dogovoru koji su spremni sa Helenom. Nisam da otvoreno goMajor i Helena uskratila čitaoce za vore o probleosnovne stvari vemima koje su zane za njihove imali – da bi poreakcije i odnos sa mogli onima koocem, ali svako jima se čini da upuštanje u tu su njihovi proanalizu moglo bi blemi nepremoda ih povredi… stivi. Moja PR Helenin srednji sin, firma radi video jedini od dece s za kampanju, a i kojim sam otvoja nastupam u Razgovarao: Predrag Azdejković reno pričala i koga grupi „strejt sasam citirala u knjizi, veznika“, zato čitao je tekst još dok je bio u radnoj verziji i što iskreno verujem da je prvi korak da rešimo rekao mi: „Oduševio bih se… da nije reč o problem – da o tome govorimo. I zato što sam nama.“ nepopravljiv optimist(a) i ne prihvatam druge Koliko će oni koji ne vole da čitaju morati opcije, samo #bićebolje. da čekaju da vide filmsku verziju knjige?

Kakvi su vaši utisci o LGBT sceni u Srbiji i Već su se javljali zainteresovani za ekranizaciju položaju LGBT populacije?

– još i pre nego što je knjiga objavljena… ne Pre desetak godina, dešavalo se da šetam sa znam, valjda kad se usaglasimo ko bi mogao da mojim gej drugom i da neko s prozora viče i glumi mene. psuje „pedera“, preti da će ga prebiti. Danas, taj Knjiga je štampana u tiražu od 20 hiljada „peder“ je prvi otvoreno gej političar u Srbiji, a primeraka i prodaje se na trafikama Srbija prva zemlja u regionu koja ima otvoreno širom Srbije. Koliki je njen aktivistički ka- gej ministarku. Prozivke i napadi su, u odnosu pacitet da menja stav društva prema na stanje pre desetak godina, danas sve izolotrans osobama? vaniji incidenti. Evo, imamo i LGBT magazin u Ja sam odlučila da pišem ovu priču pošto je kojem možemo da naglabamo o svim tim teispunjavala moja dva novinarska zahteva – mama. Kad gledaš stvari iz minuta u minut, čini važna je i zanimljiva. Nadam se da će je ljudi či- ti se da se ne menjaju, ali kad napraviš presek od tati jer je zanimljiva, pa onda shvatiti i koliko je godinu, dve, deset – shvatiš koliko je društvo navažna. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, predovalo. I tada sigurno znaš: biće još bolje. jedna od VIP gošći na promociji, rekla je tad da misli da će knjiga učiniti za LGBT zajednicu više nego stotine pritužbi. Nadam se da će tako i biti.

U isto vreme se pojavila i knjiga „Žena“ Simonide Milojković koja takođe obrađuje trans temu.

Simonida je moja draga prijateljica sa fakulteta i uvek se bavi zanimljivim temama, pa nije čudo što je za svoju treću knjigu izabrala trans-priču.

Milo mi je što smo se baš nas dve bavile ovom temom, svaka na svoj način. Čule smo se, naravno, u međuvremenu, i poželele uspeh jedna drugoj.

Učestvujete i u kampanji #bićebolje. Šta nam o tome možete reći?

Ponosna sam što učestvujem u toj kampanji i Photo: Merlot Levert što i tako mogu da podržim hrabre mlade ljude

Maja BekčićPetrović

Vodič kroz gej Srbiju

43

P

OPTIMIST Književnost

oodavno je već u umetnosti i ski vojnik i saradnik, a istovremeno živeći pod popularnoj kulturi prisutna jarmom tako krupnog balasta i uslovljenosti kao potraga za univerzalnim, a što je, nazovimo je tako, atipični rodni identitet opet specifičnim i dovoljno i njemu bliska seksualnost. Priča Helene Vuković osobenim, katkad dođe i do pokazuje kako se i unutar surovog i strogo kosrećnih ishoda, te i mi, ovde, diranog društvenog ali i intimnog/porodičnog onda dobijemo priliku da okvira jedan takav teret može nositi dostojanvam skrenemo pažnju na stveno, ne gubeći nijednog trenutka iz vida bladela koja potpadaju pod godeti skore slobode koja proizilazi tek iz odrednicu queer književno- konačnog spoja sa istinom i iskrenošću. U tom sti, a koja onda po svojim smislu, autorka ove knjige čini ono najmudrije a sveobuhvatnim kvalitetima i iz njih izniklim zna- po knjigu i najdelotvornije, premda delom, u čajem prevazilaze te ipak krute okvire. Zadovolj- dubini pripovednog kadra uzima učešća u skostvo je u ovoj prigodi tim veće što ovog puta rijim događajima i epizodama iz života Helene imamo da vam preporučimo dva valjana štiva iz Vuković, ona se sklanja u stranu i fokus u potpudva tek naoko oprečna polja – dokumentarne nosti predaje svojoj nesvakidašnjoj i nesvakidaproze i tzv. lepe književnosti. šnje izuzetnoj i zanimljivoj junakinji. To je i jedini „Major i Helena“ Maje Bekčić-Petrović ispravan i konsekventan pristup u ovakvom slu(objavila kuća APM Print) svoj život otpočela je čaju – lik i sudbina Helene Vuković i u narativu ponudi kioska, što nom i u značejskom jeste zgodna okolsmislu prave su dranost u pogledu dogocenosti, te bi svaki stupnosti i iole intruzivan pri“Major i Helena” & “Moja ti” distribucije, ali i pripovedački iskorak kladna i potentna autora ugrozio intriokolnost imajući u gantnost i silinu znavidu širi društveni čenja koje životna značaj ove vrsne dopriča Helene Vukokumentarističko vić samo po sebi biografske proze i nosi i daruje, i aupiše: Zoran Janković pitanja kojima se torki i čitateljstvu. bavi i koja pobuMaja Bekčić Petrođuje. „Major i Hević, osim toga, uspelena“, naravno, donosi životnu priču Helene šno punktira nužne društvene koordinate u Vuković, sada značajne i preduzetne trans akti- okviru kojih je „poručnik-panker“ Vuković evovistkinje, a nekada poviše rangiranog pripad- luirao u ono što je oduvek trebalo da bude, i, sa nika Vojske Srbije. Srećom po priču i srećom po te strane gledano, „Major i Helena“ ima biti pohčitaoce, taj polazni rodni i polni dualitet glavne valjena i kao konsekventan dokument o jednoj junakinje ove priče nije i jedini odraz suštinske zemlji, njenoj novijoj istoriji i vreme koje nije naidentitetske usložnjenosti Helene Vuković, i klonjeno drugačijima i odrešitijima ali koje ih upravo iz tih obilja aspekata njene osebujne lič- dodatno čini upravo takvima. Specifičnost priče nosti autorka ove knjige, ponajpre novinarka Helene Vuković krije se jednim svojim manjim Maja Bekčić-Petrović, crpi polazište ove nadasve ali zbilja značajnim delom u njenoj suštinskoj uzbudljive i polivalentne životne priče, čiji tok ukorenjenosti u ovo tle, ovu zemlju u sa njom dobrim svojim delom koincidira sa malo je reći umreženi kontekst, što priču čini dodatno zaburnim društvenim previranjima na ovim pro- nimljivom, živopisnom, osobenom i relevantstorima i koja nudi izobilje zanimljivih kosina u nom, a što je u najvećoj meri bio uzrok napada odnosu na očekivano i sa njima povezanih mo- na Helenu Vuković i od strane predstavnika i čigućnosti iščitavanja dubljih značenja ovog štiva. nilaca dela ovdašnje LGBT aktivističke scene, koji Helena Vuković bila je u neku ruku su tom prilikom pokazali i svoje ružno i suštinski skrajnuti sin, brižan i odan suprug i otac, vrhun- netolerantno lice, kao i blatantno i zbunjujuće

E Helena, moja ti

44

www.optimist.rs

nerazumevanje složenosti pitanja kojima se navodno srčano i iskreno bave.

Na kraju istaknimo, uz ogradu da je u četvrtom poglavlju došlo do narušavanja srećom tek delimičnog i privremenog gubitka fokusa, da je ovde reč o krajnje uspelom i istinski značajnom delu dokumentaristički shvaćene i postavljene proze, a da ono ponuđeno između korica ove knjige prestavlja dostojanstven i dostatan literarni ekvivalent najvažnijem iz životne priče i borbe Helene Vuković, sada ikonične pojave osvajanja nužnih i sveobuhvatnije shvaćenih ličnih i društvenih sloboda, te s tim u skladu stoji i nada da će u nekom narednom izdanju ova knjiga zavredeti i ambicioznije i komfornije i vizuelno izdašnije grafičko i štamparsko i izdavačko pakovanje.

Na drugoj strani, zbirka umreženih kratkih priča a možda i roman labavije strukture, „Moja ti“, autorke Jasne Jasne Žmak (u izdanju zagrebačkog Profila) pruža priliku da se uživa u pitkoj a sadržajnoj, diskretnoj a rečitoj, krajnje sugestivnoj i neupitno uverljivoj intimističkoj prozi. Jasna Jasna Žmak u „Moja ti“ nastoji i uspeva da čisto formalnim književnim sredstvima i svojim očiglednim pripovedačkim i šire shvaćenim literarnim darom prikaže dobar deo one obično teže uhvatljive punoće i dinamike intenzivnih ljubavnih bliskosti i veza, satkanih od istinske posvećenosti ali i neumitnog sudara sa realnošću, kao i sitničavostima i ostalim manjkavostima ljudske prirode, koje katkad i u neporecivoj sreći vide znamenje skorih potresa i nesreća, a u evidentnoj bliskosti, u kojoj nedvojbeno uživaju, naziru potencijalne opasnosti po vlastito ’ja’. Tu negde, sa te tačke kreće da se razotkriva značenje te svakodnevne i intimističke sintagme iz na-

slova iz ove uspele proze, odnosno, upravo tu na toj koti i treba tražiti polaznu osnovu sa koje Jasna Jasna Žmak, hrvatska dramaturškinja, scenaristkinja i spisateljica, kreće u preispitivanja mogućnosti odricanja od, kako reče onaj čuveni teolog i teozof, ropstva vlastitoga sopstva i predavanjima očiglednim blagodetima bitisanja u množini, kada ona kao takva zbilja ima i daje smisao i predstavlja ishod nimalo slučajnog sudbinskog susreta i spoja dve tako srodne i komplementarne duše.

Queer dimenzija, mada data suptilno, jasno i nedvosmisleno ali bez potrebe za prenaglašavanjem identiteta na tom polju, predstavlja važan aspekt ove knjige i autorkinih namera. Premda mahom u formi ispovedne, detaljistički koncipirane proze ona donosi crtice iz suživota i ljubavi lezbijskog para, „Moja ti“, zahvaljujući autorkinom pripovedačkom nervu i instinktu za diskretno a učinkovito nijansiranje priče na polju značenja i potonjih implikacija, dostiže tu snevanu vrednost univerzalnosti. Fragmenti ovog ljubavnog govora, da se tako izrazimo, svojstveni su i queer srodnim dušama, ali nadgornjavanja i ljubavne tlapnje i zaveti koje Jasna Jasna Žmak ovde opisuje i predočava ne samo u asocijativnoj ravni možemo zamisliti i u heterooblandi. Taj podvig, uz pop-kulturnu pitkost (obratite pažnju na segmente o čitanju u krevetu i ćirilici, recimo), da ne smetnemo s uma i tu važnu odliku ove proze, izdvaja ovu knjigu iz konkretne ponude queer književnosti i na ovim i na širim prostorima, te Jasni Jasni Žmak povrh svega moramo čestitati i na eleganciji koju je pokazala dok se kretala ka toj snevanoj koti u kojoj se sjedinjuju narečene više vrednosti – univerzalnost i specifičnost/osobenost.

Vodič kroz gej Srbiju

45

K OPTIMIST Intervju

ažu da se Dragan Jovićević osam godina, sa namerom da ga pretočimo u kulturom bavi već skoro dugi. Film je bio dosta komplikovan za jednu dvadeset godina u šta je no-budžet produkciju. Snimanje je dugo trajalo, teško poverovati, jer je Dra- imali smo na desetine kostima, CGI efekte, scene gan jedan mladolik, gre- borbi... sve u svemu, u 11 minuta filma, čak škom bi se reklo tinejdžer, devet je ispunjeno vizuelnim efektima i tako je koji je novinar, urednik, film izašao nakon tri godine od završetka snimafilmski kritičar, scenarista i nja! Prikazan je na festivalima u Evropi i Americi, književnik. Šira javnost ga međutim svima je bilo jasno da dugog filma poznaje kao urednika ru- neće biti, jer ne postoji interesovanje za tu vrstu brike kulture u NIN-u, orga- filma kod nas. Ideja za roman je zapravo nastala nizatora Festivala srpskog kao slagalica svih priča, koje smo hteli da ukljufilma fantastike, koautora knjige „Izgubljeni sve- čimo u dugometražni film. Između ostalog, ako tovi srpskog filma fantastike“ i autora knjige „Po- ništa drugo, napisati roman je znatno lakše slednja kap“… Za njega bi se reklo da je dobra nego snimiti film! Ili to barem tako izgleda... Ja prilika. Na nedavno završenom Merlinka festi- sam prvu ruku romana napisao još početkom valu u Beogradu gospodin Jovićević bio je i član 2012. a eto, tek je sredinom prošle godine ugležirija koji je dodelio godišnje nagrada za najbolji dala svetlost dana! Ali sam proces stvaranja, bilo queer igrani i dokumentarni film, te smo iskori- da je snimanje filma ili pisanje knjige je neprostili priliku da porazgovaramo s njim. cenjiv!

Tvoja knjiga „Poslednja kap“ ušla je samo Kako je publika prihvatila tvoje vampire? u širi izbor za 63. NIN-ovu nagradu? Da li Da li možemo očekivati nastavak „Poslesi zadovoljan plasmanom? dnje kapi“ ili nam spremaš nešto sasvim novo?

I jesam i nisam. S jedne strane izuzetno sam počastvovan što je jedan kompetentan žiri prepoz- Publika je iščitala vampire upravo onako kako nao kvalitet jednog žanrovskog romana, koji su sam i očekivao. Vampir je jedno interesantno kao po difoltu uvek prvi odstranjeni za velike na- biće! Koliko god da se filmova snimi ili knjiga nagrade. S druge strane, sasvim sam siguran da to što sam deo NIN-ove redakcije je itekako uticalo da se knjiga zaustavi na širem izboru, iako Uvek na strani manjine su procene bile da je zaslužila barem još jedan krug. No, s obzirom na to da je u pitanju prvi roman, pa još i tako neobičan kako po strukturi tako i po formi, ne mogu a da ne budem zadovoljan prijemom kod kritike, a još draže mi je, da prizRazgovarali: milan Aranđelović i Predrag Azdejković nam, to što je stalno dobijam komentare čitalaca, mahom neznanih, koji su u romanu iščitali sasvim tačno sav podtekst, koji sam u tu piše, on uvek intrigira. Roman je upravo zasnopriču utkao.

Roman „Poslednja kap“se bazira na istoi- van na tim intrigama i postavlja pitanje – zbog menom kratkom filmu? Kakav je bio festi- čega je vampir toliko usađen u čovečjoj podsvevalski život filma i zašto si odlučio da sti? Upravo iz tog razloga nisam ni hteo u romanu da izmišljam „toplu vodu“. Tu su svi napišeš knjigu po njemu?

Roman je proistekao sasvim slučajno. Miroslav arhetipski prizori vampira – od demonolikog Lakobrija naš majstor za specijalne efekte, bića do mislenog ljubavnika... Vampir je i politiDušan Bulić moj kolega pisac i ja, sa sjajnom eki- čko uprizorenje. Oni uvek vladaju nad nama... pom entuzijasta, snimili smo kratki film još pre Uvek je tu neko ko vam sisa krv. Naravno, savr-

Dragan Jovičević

46

www.optimist.rs

Foto: Ištvan Cekus

šeno je bilo igrati se sa svim tim referencama, dok sam stvarao roman. Što se budućnosti tiče, trenutno sam završio nekoliko kratkih priča i novela, pripremam objavljivanje nove filmske knjige za ovu godinu, a sledeći roman će biti nešto sasvim drugačije – jedna topla ljubavna priča. Naravno, ne mislite valjda da će ljubavna priča u mom interpretaciji biti i nežna?

Da li su vampiri postali besmrtni zahvaljujući pop-kulturi ili postoji nešto iskonsko što ih održava u životu?

Pop-kultura je napravila haos od jednog mitološkog bića kao što je vampir! Recimo, u nekim serijama poput „Vampirskih dnevnika“ ili filmskim poput „Sumraka“, vampiri potpuno gube svoj demonoliki oblik. Oni su najobičniji klinci koji, eto, imaju neke moći... Međutim, ono što uvek ostaje i što je meni naročito zanimljivo kad su ma kakve interpretacije vampira u pitanju, jeste da su oni uvek manjina! A ja sam uvek na strani manjina i kako onda da ne volim vampire!

Iznenadilo me je kad je dobitnica ovogodišnje NIN-ove nagrade izjavila kako je ne interesuju manjine u književnosti! I, da stvar bude luđa, to su svi mediji preneli, neki čak stavili i u naslove!

Kod mene je suprotno! Mene upravo interesuju manjine! Bilo da su seksualne, verske, nacionalne... Mi zavisimo od manjina i one od nas! To je

neraskidivi deo sveta i moji vampiri u „Poslednjoj kapi“ su upravo to. S jedne strane tu je potpuno neprilagođen par ljubavnika koji kao takvi smetaju okolini u kojoj žive i prema kojima je većina netrpeljiva, a s druge strane tu je čopor od 11 vampira, koji su svako od njih, manjina za sebe! Roman počinje njihovom likvidacijom, jer je svet prema manjinama surov... Nisam se libio da se svakom karakteru s pažnjom posvetim. Da proniknem u to zbog čega su kao manjine nepoželjni. Sada često čujem pitanja čitalaca da li će možda biti zasebni romani o jurodivom svešteniku Ilarionu ili nežnom homoseksulanom vampiru Viktoru...

Zajedno sa Jovanom Ristićem izdao si knjigu „Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike“. Odakle ideja za ovu knjigu?

Ima li, osim „Leptirice“ i „TT Sindroma“, fantastike u srpskom filmu?

To je upravo pitanje zbog kojeg smo i pisali knjigu! Mi smo godinama radili Festival srpskog filma fantastike, koji je nakon 10 izdanja stekao brojne fanove. Ljudi su počeli da snimaju filmove samo da bi ih prikazali na našem festivalu i mi smo shvatili da je vreme da sva ostvarenja koja u sebi sadrže fantastiku dobiju jedno kvalitetno izdanje. Na početku tog istraživanja, nismo ni slutili dokle ćemo stići! Uspeli smo da Vodič kroz gej Srbiju

47

OPTIMIST Intervju Foto: Ištvan Cekus

pronađemo čak 250 naslova, što dugometražnih što kratkometražnih, u kome je fantastika, bilo da je epska, horor ili naučna, našla svoje „utočište“. Neverovatni su primeri, od filmske bajke kao što je „Čarobni mač“, preko komedija tipa „Bokseri idu u raj“, do drama poput „Kičme“, kinematografija je sasvim neočekivano dobila jedan novi idiom – srpski film fantastike! Sasvim smo sigurni da ne postoji nešto slično u ostalim evropskim kinematografijama. Što znači da je naše nasleđe izuzetno bogato, pogotovo usmena književnost, brojnim fantastičnim pričama i pripovestima. Zato smo kao začetnika uzeli nemi film „Faun“ iz 1924. godine. Priča o fantastičnom biću dobila je još tada svoje filmsko izdanje. Neverovatno, zar ne... Fantastika je deo i naše svakodnevice. Mi živimo fantastiku i u realnom životu. Pa zašto onda ne promovisati srpsku fantastiku i šire! Srećom, Filmski centar Srbije je prepoznao potencijal našeg rukopisa, te je knjiga odmah i prevedena na engleski i imala izuzetnu recepciju na sajmovima knjiga u Zagrebu i Frankfurtu.

48

www.optimist.rs

Da li će Srbija ikada dobiti neku svoju verziju „Gospodara prstenova“ sa slovenskim mitovima i bogovima?

Bilo je više pokušaja, međutim to bi podrazumevalo i ogromne finansije koje su pre svega prepreka. Ja sam uvek mislio da je naše nasleđe u tim neverovatnim fantastičnim pričama toliko bogato, da bi u Holivudu bilo neiscrpan izvor.

Holivud se verovatno ne bi toliko oslanjao na Marvel, da ima naše folklorno nasleđe. Evo, primera radi – vratimo se na sekund vampirima! To je izvorno srpska reč i nastala je tokom prve austrijske komisije koja je još pre koliko vekova boravila u Srbiji, gde je istraživala prvo zvanično povampirenje na svetu! Tako su nastale priče o prvim vampirima, kao što su bili Sava Savanović, Petar Blagojević, Ruža Vlajna ili, najinteresantniji, Arnaut Pavle! Kad bi Holivud čuo te priče, svako od njih bi imao na stotine verzija filmova i serija dosad! Nešto poput Vampirskih hronika ili Drakule! Evo recimo Arnaut Pavle! Kao visoki oficir u kraljevskoj vojsci, odlazi u Grčku gde ga tamošnji vampir Grk sa kojim ostvaruje i emotivni odnos, pretvara u vampira. Da bi mu se osvetio, juri ga do Kosova, gde svog ljubavnika ubija, a onda se vraća u svoje selo i kreće neverovatna priča o njegovoj daljoj transformaciji! Zar nije već to film?

Koliko su prisutni queer momenti u srpskoj fantastici?

Više nego prisutni! Zapravo, queer i fantastika su nekako nerazdvojivi. Tu ne mislim samo na neke čudesne momente u komercijalnim filmovima – poput dugog poljupca Anđela i Đavola u „Mi nismo anđeli 2“ – niti na otvorenu queer tematiku u egzistencijalnim dramama – poput serije queer likova u „Životu i smrti porno bande“. Ja tu pre svega mislim na tu slobodu koju sobom nose i queer i fantastika. I jedni i drugi su izopšteni iz tog glavnotokovskog sistema. Prinuđeni su sami na sebe i kada kreiraju svetove onako kako njima to odgovara, apsolutno ne postoje granice! I to je ono što ih čini beskrajno zanimljivim. Meni pogotovo! Sećam se, kada sam počeo da radim u NIN-u, godinu dana nakon toga na jednom forumu povela se diskusija kako je jedan tradicionalni nedeljnik postao glavno glasilo za fantastiku i LGBT populaciju!

Tek sam iz tog duhovitog komentara shvatio koliko sam zapravo preneo svoja interesovanja u sopstveni rad.

Ove godine bio si član žirija Merlinka festivala koji je dodelio godišnju nagradu za najbolje queer filmove. Kakvi su tvoji utisci o filmskoj queer ponudi u Srbiji?

S obzirom na činjenicu da je FEST prikazao više od 10 dugometražnih naslova sa LGBT tematikom, moram da priznam da je ponuda više nego zadovoljavajuća! Meni je na žanrovskom planu bilo najinteresantnije posmatrati te filmove. Od komercijalnog filma iz epohe poput „Kerol“ do malog nezavisnog horora iz Azije poput „Tužni čas“, opseg gde queer pronalazi način da se izrazi je fascinantan. To je ta sloboda o kojoj govorim. Kad se osvoji, beskrajna je... Ipak, čini mi se da Merlinka ostaje glavna baza, što je i logično jer je festival upravo tematski namenjen queer tematici. Ti kratkometražni filmovi su apsolutni biseri, kako i na koji način ljudi progovaraju o nekim stvarima, bilo da su bolne za njih ili izuzetno zabavne! U tom smislu, ne mogu a da budem nezadovoljan ponudom queer filmova u jednom homofobnom društvu u kome živimo.

Kako uopšte definisati šta je queer film?

To je već pitanje za elaborat. Ili možda doktorat!

Queer traži svoju definiciju odavno. Postojali su brojni pokreti koji su davali određenja queer filma. Najlakše bi bilo reći da je queer film nešto što zadovoljava najšire potrebe LGBT zajednice.

Kažem, to bi bilo najlakše, ali nije tako... Queer je mnogo širi pojam, koji zahteva žanr za sebe.

Queer je pitanje oslobođenosti duha, odbacivanja stega. Čak mi se čini da bi moji omiljeni queer filmovi bili oni koji nemaju uopšte gej tematiku kao centralnu u priči, poput filmova „Otkačene lujke“ ili „Adore“, od pre nekoliko godina.

Kao što je srpski film fantastike zahtevao svoju zasebnu oblast pa i idiom, čini mi se da je slično i sa queer filmom.

I za kraj jedno političko pitanje – kako upokojiti vampira?

Ja sam inače sklon stilizacijama, pa bih vas zamolio da ovo što ću reći ne doživite kao nasilje ili linč. Ali u mom romanu Poslednja kap ja upravo govorim o tome da, šta god izmišljali, vampir se upokojava vrlo jednostavno. Pa ću vam ovom prilikom to slikovito i opisati. Dakle, vampira treba prvo politi svetom vodicom kako bi se smirio. Onda probiti srce glogovim kolcem i odseći glavu. Onda telo treba zapaliti a glavu sahraniti. Ništa lakše! Ja bih samo na to dodao – treba sahraniti daleko, daleko odavde.

Foto: Ištvan Cekus

Vodič kroz gej Srbiju

49

P OPTIMIST Film

oviše puta već, uključujući i pokleknuti pod tako neodmerenim i ipak donefilmske stranice baš ovog kle nezasluženim hajpom koji ga prati više od magazina, bilo je reči o nuž- pola godina unazad najmanje. Da ponovimo, nosti što skorijeg i što sveo- kako zabune ne bi bilo, reč je očito o filmu više buhvatnijeg preusmeravanja klase i dovoljno zanimljivom i efektnom ostvaodeljka zvanog queer ci- renju, koje, stoga, kao takvo zavređuje i gledanema ka zamašnijim, zahte- lačko vreme i pažnju filmofila, i to onih kojih vnijim, ambicioznijim, ponajpre ljube queer film ali i onih koji u gledakvalitativnim i čisto esnafski lačkom smislu ne idu u pravcu isključivo tih i tashvaćenim filmskim sferama. kvih preferenci. Sve to stoji, ali stoji i da Aktuelna ponuda po tom pi- „Moonlight“, kada se sva ta magma bezrezertanju daje povoda za razumnu nadu – zimski vnih pohvala raziđe, ne nudi dovoljno razloga za dani doneli su nam dva ozbiljna i dovoljno zrela tako neumerenu i nesputanu ushićenost nad ostvarenja na tom tragu, u pitanju su oskarovski onim što ovaj film konkretno nudi. favorit „Moonlight“ i takođe indie profilisan i naU pitanju je film u kome je na idejnom strojen uradak, „About Ray“. Uz par ograda, na- planu sve na svome mestu, a to prati i korektna ravno. i dovoljno nadahnuta egzekucija u svim važnim Kada je o „Moonlightu“ reč, značajne aspektima filmskog pripovedanja i filmskog jebitke već su izvojevane, nakon gomile hvalo- zika, ali istovremeno „Moonlight“ je, a da se stiče speva i festivalskih utisak da to ipak nije trijumfa i nominamorao da bude neizcija, ovaj film je nebežan krajnji ishod, davno ovenčan i film čiji su se autori “Moonlight” & “About Ray” Zlatni globusom za zaustavili na mapiranajbolji film u podonju i upotrebi/aprodeljku drama. Nema prijaciji svih iole spora da je reč o arvažnijih tropa na kotikulisanom i pažnje jima počiva i koje vrednom filmskom već godinama unaradu, ali postoji zad sputavaju nezapiše: Zoran Janković sumnja da je dobar visni/indie američki deo tog pređenog film da krene put pobedničkog puta odvažnijeg i osvežeprevaljen lagodnije i brže nego što se dalo oče- nijeg filmskog izraza. Tako „Moonlight“ polazi od kivati zahvaljujući političkom korektnošću obo- intrigantne ali ipak ne i revolucionarne ili prejenim i ponukanim oprezom, izazvanim dobrim vratničke subverzije – autori su ovde sjedinili taj delom i prošlogodišnjom #oscarsowhite medij- dobro znan folklor života ekonomski obespravskom kampanjom. Pojednostavljenije rečeno i ljenih i ciljano sputavanih žitelja afroameričkih predočeno, „Mooonlight“ je svakako film koji geta sa naznakama queer identiteta; u tom smivredi pogledati bez obzira na taj važan i brzo i slu, setimo se daleko efektnijeg luka priče znalako primetan queer cinema štih i ukras, ali u isti menite i antologijske serije „Wire“ u čijem je mah reč je o filmu koji je značajan deo pozorno- središtu bio surovi i neuhvatljivi Omar. „Moonsti dobio gotovo na tanjiru, što je posledica vi- light“ u tom smislu uverljivo održava ravnotežu šedecenijske bele supremacije, nazovimo je između ta dva pola priče, reditelj Barry Jenkins ekonomisanja prostorom radi tako, u ameri- tu pokazuje i meru i takt, i film upravo najbolji čkom filmu i toj holivudskoj, proizvodnoj i mo- biva kada su njegovi ključni autori usredsređeni ralno-estetskoj hijerarhiji. na taj motiv opsežno usložnjenog identiteta.

Dakle, problem nije toliko u samoj Problem je što se oseća silno upinjanje reditelja „Mesečini“, koliko u snažnom utisku da će to da to predoči kao nešto suštinski novo i veroostvarenje, uz sve svoje neosporne i evidentne lomno, premda je vrlih i uspelijih primera tog kvalitetete, već pri prvim testovima vremena tipa, kao što smo videli, bivalo i ranije, pa i odlič-

Mesečine zrak

50

www.optimist.rs

nom filmu „Lek za melanholiju“ (Medicine for Melancholy) koji je uradio upravo Barry Jenkins, reditelj „Mesečine“, pre nekih desetak godina.

To jeste jedna od retkih ali zbilja krupnih manjkavosti ovog filma, koji sveukupno odskače od proseka na oba sa njim povezana tematsko-motivsko-žanrovska polja – na polju gangsterskog filma afroameričke provijencije i na planu queer filmova identitetskog tipa i ozbiljnijeg tona i viših umetničkih ambicija. Ipak, kako je reč o problemu koji stoji tik uz kičmu i srž ovog ostvarenja, pitanja je koliko će suštinski dobrog narečeni hajp i ova oskarovska pomama doneti „Mesečini“ na neke iole duže staze. Jer radi se o ipak tipskom indie ostvarenju izvedenom po mnogo puta viđenoj i rabljenoj mustri, iz koga će u nekih, recimo, desetak godina, sva je prilika, u nekom, naravno, apstraktnom kolektivnom filmskom pamćenju ostati tek par oku ugodnih i znalački oneobičenih prizora, odlična uloga Mahershale Alija, koji je, uostalom, jedan od pet mogućih osvajača Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu, i... pominjani nerezonski i ipak kontraporoduktivni hajp.

Sličnu muku muči i film „About Ray“ Gaby Dellal; ova priča o majci koja pokušava da pronađe bivšeg muža kako bi od njega dobila zakonski i zvanični pristanak da njihova maloletna kćerka krene u proces tranzicije ka promeni pola zastaje i pravi naklon svim mogućim sti-

lema polemičkog indie filma koji su u središte svojih priča izabrali da stave pitanje rodnih identiteta. Rediteljka ovog ostvarenja pokazuje znatno manje suptilnosti i domišljatosti od reditelja gorepominjane „Mesečine“, te njen film na koncu biva tek solidan i upotrebljiv film na i dalje zanimljivu temu, dok se kao dominanti utisci o njegovom sveukupnom kvalitetu nužno sudaraju sa posve opravdanim ocenama o rutinerskom pristupu i krajnjem ishodu. Čak ni izvesne dramaturške začkoljice i dodaci (poput lika bake, lezbijke, kojoj nije jasno zašto unuka naprosto ne bi bila lezbijka) nisu dovoljno i umešnije razrađene i inkorporirane u priču i za njenu dobrobit, te „About Ray“ biva film sredine puta čija udarna autorka pritom nastupa sa pozicije nekog ko stvara film zavidnog polemičkog potencijala i sinematičke vrednosti. „About Ray“, pak, ima dovoljno aduta na svojoj strani – preglednu i pitku priču, neupitne produkcione vrednosti i dobru glumačku saigru zaista krupnih glumačkih imena i voljenih lica sa velikih i malih ekrana (Naomi Watts, Elle Fanning, Susan Sarandon, Tate Donovan). S druge strane, međutim, slabo čega konsekventnog i osobenog ovaj nudi onima koji u filmovima, iz tamo nekih svojih čudnih pobuda, pa i čistih hirova, traže nešto više od u načelu zanimljivih i tzv. toplih ljudskih priča.

Vodič kroz gej Srbiju

51

V

OPTIMIST In Memoriam

eoma rano sam počeo da kopao skupocene slike „Posrnula Madona sa veležem prilično kasno i likim dudama“. Istovremeno Rene mora da se sve to „zahvaljujući“ bri- pazi da ga njegova verna supruga, madam Edit, tanskoj seriji „Alo, ’alo!“. ne uhvati na delu dok se ljubaviše sa… pa goKao klinac sam voleo da tovo svim ženskim osobama u gradiću kao i da uveče legnem u krevet i izbegava da ga poručnik Gruber ne provoza u dugo vremena pre nego svom tenkiću. što zaspim gledam ono Ako ne računamo prilično „klozetirašto je u to neprosvećeno nog“ Šerloka Holmsa (u tumačenju nenadmadoba pre dolaska kablov- šnog Benedikta Kamberbača… šalim se, u ske televizije bilo u tele- pitanju je ipak Džeremi Bret) lik poručnika Hjuvizijskoj ponudi. Sasvim slučajno sam na, tada berta Grubera je zasigurno prvi autovani gej veoma popularnom, a sada zaboravljenom NS junak koga sam ikada video na malim ekranima.

Plusu „zakačio“ kraj neke serije. Završna scena u Bio sam veoma razočaran Gruberovom pojavom kojoj krevet sa starijim (bračnim?) parom zaka- jer je on tako odvratno mator, proćelav, ružan i čen za balon odleće u nepoznatom pravcu ne- nasrtljiv, a ne mlad, lep, dugokos, odmeren sraodoljivo me je asocirala na nešto što sam viđao mežljiv kako sam tada zamišljao homoseksualce samo u dogodovštinama glasovite grupe TNT iz (reč koju sam tek kasnije naučio). italijanskog stripa „Alan Ford“ na koji sam tada Ironično je da je Grubera tumačio Gaj (a i sada) „otkidao“.

Siner u privatnom životu poznat kao veliki zaUpravo zbog ove sličnosti kao i moje vodnik žena, dok je Gorden Kej koji je tokom večite ljubavi prema burlesknom i grotesknom svih 85 epizoda serije u kojoj je tumačio Rene jednostavno sam morao da se sledeće večeri Artoa pokušavao da pobegne od Gruberovog „nacrtam“ ispred televizora i vidim o čemu se tu otvorenog udvaranja u privatnom životu bio zapravo radi i šta se desilo se letećim bračnim upravo gej. krevetom. Bila je to ljubav do poslednje epizode.

“Mali, debeli, gej mladić iz radničke Serija „Alo, ’alo!“ je britanska komedija porodice”, kako o sebi ovaj britanski glumac situacije koja je prikazivana na kanalu BBC 1 od kaže u svojoj autobiografiji “Rene i ja: Nešto kao 1982. do 1992. godine. Čedo je kreativne sara- autobiografija” iz 1989. godine. dnje Dejvida Krofta, koji je odgovoran i za muGorden Kej je u mladosti igrao ragbi, zičku numeru iz špice, i čuvenog Džeremija a radio je i u fabrici tekstila i traktora. Studirao je Lojda poznatog po na Univerzitetu King radu na mnogim Džejms u rodnom drugim britanskim Hadersvildu. Tokom serijama. Serija nije studija radio je kao Otišao je naš Rene imala cilj da ismeva radio voditelj i najantifašističku borbu čuveniji intervju koji u Drugom svetskom je uradio jeste onaj ratu već ratne filiz 1965. godine sa move i televizijske članovima Bitlsa. drame. Naročito je Nakon završetka piše: Milan Aranđelović na meti „udara“ bila studija počinje da se serija „Tajna vojska“ bavi glumom. iz sedamdesetih goUglavnom je tumadina koja je pratila čio epizodne uloge Pokret otpora koji se nalazio u jednom brisel- u televizijskim serijama sve dok nije dobio priskom kafeu. liku da zaigra čuvenog Renea Artoa u seriji „Alo, Radnja serije „Alo, ’alo!“ smeštena je u gradić Nu- ’alo!“. Ova serija ga je proslavila i u celoj Evropi vion u Normandiji. Glavni junak je Rene Artoa, gde je zajedno sa većim delom glumačke trupe lokalni kafedžija, koji dok šuruje sa Nemcima sa- igrao pozorišne predstave inspirisane serijom. rađuje i sa Pokretom otpora samo da bi se do- Tokom zvanično najveće oluje koja je 1990. go-

Gorden Kej

52

www.optimist.rs

dine pogodila Evropu i Britaniju, Gorden Kej je doživeo užasnu povredu kada se deo drvene reklame otkinuo, probio vetrobran njegovog automobila i zabio mu se u čelo. Nakon operacije je bio u veoma lošem stanju. Ovu situaciju je iskoristio jedan novinar da uđe u njegovu bolesničku sobu, fotografiše ga i postavi mu nekoliko pitanja. Kej nije bio u stanju da mu kaže da napusti sobu. Kasnije je Gorden Kej tužio list za koji je radio ovaj novinar, ali je sud utvrdio da njegova privatnost nije bila narušena. Mnogi smatraju da je ova presuda prljava mrlja britanskog pravosuđa.

Tokom oporavaka Kej je patio od amnezije zbog čega je razmišljao i da napusti rad na seriji. Srećom to se nije desilo, pa se Rene, sa vidljivim ožiljkom na licu, vratio da dočeka iskrcavanje Saveznika.

Njegova poslednja televizijska uloga bio je upravo jednokratan povratak u seriju „Alo, ’alo!“ 2007. godine, u epizodu koja je okupila nekoliko glumaca iz originalne postave.

U svojoj autobiografiji piše kako mu je najteži trenutak u životu bio kada su tabloidi otkrili da je gej. Međutim stekao je poštovanje javnosti kada je i sam priznao da je to istina.

Legendarni glumac se tokom poslednje godine borio s demencijom, a poslednje dane života proveo je u domu za stare. Utvrđeno je da je preminuo usled otkazivanja bubrega.

Zbog demencije Kej više nikoga nije mogao da prepozna.

“Pričao je besmislice. Nije mogao da prepozna sam sebe. Ali osoblje koje je pazilo na njega je davalo sve od sebe da mu olakša muke”, rekao je njegov rođak Rejmond Šatlvort.

Gorden nije imao ni braću ni sestre, samo nekoliko rođaka.

“To nije bio život, to je bilo preživljavanje. Bio je vrlo usamljen. To je vrlo tužno”, rekao je rođak slavnog komičara. “Oduvek je cenio svoje obožavaoce. Nikad nije odbio davanje autograma ili razgovor s njima. Ali u poslednjih nekoliko godina retko ko ga je posećivao.

Kao da su svi zaboravili na njega.“ Gorden Kej nikada nije uspeo da skine kecelju koju je nosio njegov alter-ego Rene. Ali nije ga bilo briga. „Iskreno, nema junaka kojeg bih radije igrao“, rekao je godinama nakon što je snimanje serije okončano.

U jednoj ujdurmi serije „Alo, ’alo!“ Rene mora da iscenira svoju smrt da bi se nakon toga vratio kao svoj brat blizanac. Iskreno verujem da je njegova smrt u domu za stare ovog 23. januara još jedna Reneova prevara sa ciljem da pobegne Gestapou i raznim her Flikovima koji i danas ćopaju Evropom i da će se njegov „brat blizanac“ jednog dana ponovo pojaviti među nama da nas nasmeje i stegne svojim čvrstim snažnim rukama!

Vodič kroz gej Srbiju

53

OPTIMIST Fest 24.2.-5.3.2017.

MESEČINA - MOONLIGHT Trajanje: 111’ Režija: Barry Jenkins Uloge: Mareshala Ali, Shariff Earp, Duan Sanderson, Alex R. Hibbert, Janelle Monáe, Naomie Harris Vanvremenska priča o otkrivanju sebe i vezama među ljudima, Mesečina prati životni put tamnoputog mladića, od detinjstva do zrelosti, i njegovu borbu da pronađe svoje mesto u svetu, odrastajući u opasnom delu Majamija.

Projekcije: 26. februar 22:00 SAVA CENTAR 27. februar 13:30 SAVA CENTAR

TO JE SAMO KRAJ SVETA  JUSTE LE FIN DU MONDE Trajanje: 97’ Režija: Xavier Dolan Uloge: Gaspard Ulliel, Nathalie Baye, Vincent Cassel, Marion Cotillard, Léa Seydoux Nakon 12 godina odsustva, Luj se vraća u svoj rodni grad, planirajući da kaže porodici da je neizlečivo bolestan. Kako netrpeljivost raste tokom popodneva, razbuktavaju se prepirke i svađe, podstaknute usamljenošću i sumnjom, dok sve pokušaje saosećanja guši ljudska nesposobnost da slušaju i vole.

Projekcije: 2. mart 22:00 SAVA CENTAR 3. mart 13:30 SAVA CENTAR 4. mart 19:00 FONTANA NE IGRAJ SE SA ĐAVOLOM Trajanje: 89’ Režija: Maria Govan Uloge: Petrice Jones, Gareth Jenkins, Penelope Spencer Smešten u vreme mističnog Karnevala koji se održava svake godine u Trinidadu i Tobagu, film priča priču o nadarenom mladiću suočenom sa teškoćama koji postaje predmet interesovanja starijeg, dobronamernog biznismena. Njihovi svetovi se, međutim, sudaraju.

Projekcije: 26. februar 17:30 DOM OMLADINE 3. mart 17:00 DVORANA KULTURNOG CENTRA

54

www.optimist.rs

(M)UČENIK - THE STUDENT Trajanje: 108’ Režija: Kirill Serebrennikov Uloge: Petr Skvortsov, Victoria Isakova, Aleksandr Gorchilin, Julia AUG, Alexandra Revenko, Anton Vasiliev Venjamin, srednjoškolac koji je zapao u duhovnu krizu, uznermirio je svojim pitanjima majku, školske drugove i čitavu školu. Mogu li devojke da idu na časove plivanja u bikiniju? Da li u školi ima mesta za seksualno obrazovanje? Da li teoriju evolucije treba izučavati kao deo prirodnih nauka?

Projekcije: 1. mart 19:30 DVORANA KULTURNOG CENTRA 2. mart 16.30 CINEPLEXX UŠĆE SALA 1 4. mart 21:00 Muzej jugoslovenske kinoteke GORAN Trajanje: 90’ Režija: Nevio Marasović Uloge: Franjo Dijak, Nataša Janjić Goran samo želi da vozi svoj taksi i pazi na svoju slepu suprugu Linu. Međutim, ljudi koji su mu bliski imaju sopstvene planove i snove koji prete da ugroze njegov opušteni način života. U idiličnoj inscenaciji snežnog Gorskog Kotara, ispoljiće se i ukrstiti vatrene naravi lokalaca.

Projekcije: 2. mart 22:00 DVORANA KULTURNOG CENTRA 3. mart 17:00 MUZEJ JUGOSLOVENSKE KINOTEKE 4. mart 20.30 DOM OMLADINE

HARTSTON - HJARTASTEINN Trajanje: 129’ Režija: Gudmundur Arnar Gudmundsson Uloge: Mareshala Ali, Shariff Earp, Duan Sanderson, Alex R. Hibbert, Janelle Monáe, Naomie Harris Zabačeno ribarsko selo na Islandu. Tinejdžeri, Tor i Kristijan, proživljavaju turbulentno leto dok jedan pokušava da osvoji srce devojčice, a drugi otkriva da gaji nova osećanja prema najboljem drugu.

Projekcije: 2. mart 19:30 DVORANA KULTURNOG CENTRA 3. mart 16.30 CINEPLEXX UŠĆE SALA 1 4. mart 17.30 DOM OMLADINE

Vodič kroz gej Srbiju

55

OPTIMIST sERIJE

N

avikli smo već na američki običaj po kome je lakše snimiti rimejk stranog filma ili televizijske serije nego sinhronizovati ili titlovati originalna ostvarenja. Tako je, na osnovu norveške serije Øyevitne (Svedoci), snimljen njen američki brat blizanac Eyewit-

ness (Svedoci).

Radnja ove kriminalističke drame smeštena je u mali grad Tivoli koji se nalazi u pastoralnim predelima nedaleko od Njujorka. Glavni junaci su Lukas i Filip, dva tinejdžera koji pohađaju lokalnu srednju školu. Lukas je mršav, lep, plav i glavni frajer u školi. Sin je lokalnog budžovana, samohranog oca koji se trudi da svog sina vaspita tako da postane „pravo muško“, a ne neka tamo seka-persa. Vodi ga u lov, tera ga da ubija životinje, podstiče ga da se bavi sportovima… Lukas se svim silama trudi da zadovolji prohteve svog oca. Zabavlja se sa najlepšom cicom u školi, visi sa najpopularnijom ekipom i kao dužnost vidi obavezu da maltretira one koji su nepopularni. Tu na scenu stupa Filip. Filip je tih i povučen dečak koji je opčinjen fotografijom i filmom. Njegova izolovanost je dodatno pojačana jer je u školu „Crvena udica“ dospeo kroz sistem hraniteljskih porodica. Filipa su odvojili

56

www.optimist.rs

od njegove brižne majke posvećene teškim drogama i navučene na večite pokušaje rehabilitacije i udomili ga kod Gejba i Helen. Helen je lokalni šerif koja je, bežeći od mračne prošlosti, potražila spas u dosadnom gradu i ljubavi prema Gejbu i Filipu.

Ono što niko ne zna jeste da su Lukas i Filip nabolji prijatelji koji se druže posle škole.

Lukas želi da postane zvezda u izvođenju akrobacija na motoru. Filip snima njegove skokove i kači ih na internet. Naravno, oni ovo prijateljstvo ograničavaju na pašnjake i livade u okolini Tivolija dok su u školi prinuđeni da izigravaju svoje uloge nasilnika i žrtve.

Ono što, takođe, niko ne zna jeste vrsta osećanja koja Filip gaji prema Lukasu. U večeri kada započinje radnja priče njih dvojica odlaze u napuštenu brvnaru u okolini gradića u gde Filip otkriva svoju seksualnost i prirodu privlačnosti koju oseća prema Lukasu. Isprva zbunjen ovim otkrićem Lukas ubrzo i sam shvata da su ova osećanja obostrana. Međutim, kada je njima dvojici bilo najslađe pojavljuje se grupa kriminalaca koji su planirali da u napuštenoj brvnari ubiju svoju žrtvu.

Filip i Lukas se, na brzinu, sakriju. Filip ispod kreveta, a Lukas, simbolično, u orman.

Tako sakriveni oni, pre nego što ih ubica otkrije, svedoče trostrukom ubistvu. Uspevaju da pobegnu ubici, ali ovaj ne odustaje od potrage za nezgodnim svedocima.

Ubrzo započinje trka sa vremenom. Pi- iz perspektive dvojice tinejdžera koji se bore sa tanje je da li će Lukas i Filip smoći snage da ot- prihvatanjem samih sebe i njihovom borbom sa kriju drugima da su u zanosu strasti bili svedoci predrasudama koje postoje u lokalnoj zajednici. ubistva ili će ih zločinac, pre toga, pronaći i likvi- Oni osećaju strah, negiranje, napade panike, dirati. Ubrzo će se naći u središtu istrage FBI-a o znojenje kao i suicidne misli koje, obično, dolaze narko bandama, sukobu dve grupe kriminalaca u paketu. Osećaju bes kao i nesigurnost koje ih za tržište narkotika, kao i u ličnim dramama po- dovode do toga da prave velike greške. Mnogi licajaca, kriminalaca, tajnih agenata, pa čak i jed- ljudi se mogu pronaći u njihovom ponašanju. nog pedofila.

Eyewitness je priča o dva zaljubljena momka Ubica im je sve bliži, ali Lukas je sve- ispričana na najrealističniji mogući način. Filistan one druge opasnosti koja mu se nadvila pova sigurnost u sopstvenu seksualnost zasnonad glavom kada vana na životu u kaže „Ne želim da Njujorku i njegovo budem taj momak, strpljenje, podrška i moj ćale ne želi da razumevanje prema Autovanje pod stvarno lošim okolnostima budem taj momak, Lukasovim strahoja ne želim da vima dečaka iz budem taj momak“. malog mesta sa koIzgleda da samo Filip jima se ovaj suočava želi da Lukas bude jesu nešto što će ono što jeste i da to gledaoce naterati da piše: Milan Aranđelović odluči pre nego što se zaljube u ova dva ih ubica pronađe. U momka i celu priču. jednom trenutku, Još uvek nije izvekada Lukasova „desno da li će biti vojka“ i otac naslute da je on gej, Filip mu kaže druge sezone ove serije, ali producenti kažu „Nju nije briga, ni njega nije briga šta ti jesi. Iz- kako postoji ideja da svaka sezona, ako je bude, gleda da je samo tebe briga.“ priča neku drugu priču. Ovo znači da je priča o Serija Eyewitness na odličan način pri- Lukasu i Filipu završena. Ako želite da znate kazuje homofobiju u malim sredinama i strah kako pogledajte ovu seriju. koji oni izaziva. Uspeva da prikaže dirljivu priču

Eyewitness

Vodič kroz gej Srbiju

57

D OPTIMIST Pozorište

ramski tekst „Narodna drame želi da prikaže svu težinu položaja žena, drama“ Olge Dimitrije- koliko su one zapravo bile stub porodice i koliko vić jedan od je od naj- su se žrtvovale u takvom jednom sistemu. Meznačajnijih društveno đutim pobeći nije lako, preveliki su lanci koji ih angažovanih, napisanih vraćaju unazad, sukob sa roditeljima, razne neposlednje decenije kod sigurnosti, moguća bruka, moralne dileme, nas. U pitanju je njen če- strah i uticaj sredine doprineće da se taj odnos tvrti tekst koji je doživeo dodatno iskomplikuje. Obe rediteljke su to scensko izvođenje i veoma slikovito dočarale. Ono što obe predpoput prethodnih („In- stave jako povezuje i daje svojevrsni pečat, ternat“, „Radnici umiru pored teksta jeste muzika. Donekle i prirodno pevajući“ i „Kako je dobro videti te opet“) govori pošto je i autorka drame učestvovala aktivno na o sudbini pojedinca, kao posledice izrazitog pa- stvaranju obe predstave, a i sama magistrirala trijarhata i njegovim patnjama, ljubavi i borbi za na temu estrade u Srbiji (Telo narodne prevačice socijalnu, polnu i seksualnu ravnopravnost. Ob- na srpskoj estradi: konstrukcije nacionalnih javljena je 2008. godine, a praizvedbu je imala identiteta posle 2000. godine). Iako drama nosi u Vranju 2012. godine u režiji Snežane Trišić. Naj- kafanske (folk i estradne) i ruralne elemente, koji novija postavka, u režiji Bojane Lazić, bila je pro- su prožeti u obe predstave, suštinski se postavke šle godine, premijero u Narodnom pozorištu u poprilično razlikuju. Ono što je zajedničko za Beogradu. Time je ovo jedan od retkih savreme- obe su narativni delovi gde glavne glumice obnih dramskih tekstova koji je imao dve postavke. jašnjavaju i opisuju pojedine delove, scene i raTo je posebno važno da bi se postigao neopho- dnju predstave, ali i slabo oslikani muški likovi, dan društveni efekat da se kroz kulturu prenese prikazani kao daleko slabiji pol. poruka (LGBT populacije) i da se publika eduPraizvedba teksta je daleko smelija, kuje. Oba scenska čitanja teksta (oba kao drame snažnija i upečatljivija, kao jedna od prvih koja sa pevanjem) su važna na svoj način i ovom na otvoren način govori o toj temi, sa ozbiljnijim uporednom analizom sam se potrudio da izvu- umetničkim pristupom, a postavljena je baš u čem najvažnije aspekte obe predstave.

Vranju. Rediteljka Snežana Trišić se u toj predRadnja Narodne drame oslikava stavi odlučila za muzičke adaptacije poznatih borbu za individualnošču, prati dve glavne ju- pop i narodnih pesama u koje je unela biografnakinje, njihovu ljubav koja se rađa i razvija iz- ske detalje akterki (Zdravko Čolić, Ceca Ražnjameđu njih u ruralnom okruženju u bliskoj tović, Dragana Mirković, Zorica Brunclik…). One prošlosti. Branka je kafanska pevačica koja do- kroz pesmu izražavaju svoje emocije i svoja psilazi da peva na svadbu Anke i Milana, tu se hička stanja. Dodatno doprinosi uživo izvođenje stvara ljubav koja ramuzike (sintisajzer i skida sve veze sa harmonika) koja u o uslovljenoj slobodi i zabranjenoj ljubavi tom učmalom sredipotpunosti oživljava nom i konzervativkafansku atmosferu i nim razmišljanjem i uspešno doprinosi otvara put ka njihogradnji radnje i emvoj slobodi, ali i Anpatiji likova u predkinom odnosu sa stavi. Scenografija je roditeljima, Jelicom i jednostavna i efekDraganom. Nije slutna - dominira veliki čajno što radnja drveni sto sa kludrame počinje i zapama sa obe strane piše: Marko Radojičić vršava se u kafani, oko koga se dešakao mestu gde se vaju svi segmenti tradicionalno okupljalo mahom muško društvo, predstave: u kafani, kući, na svadbi. To predstavi i koje je kroz pesmu i alkohol demonstrira moć daje emotivniji, ličniji i potresniji momenat, bez patrijarhalnog društva. Simbolično, autorka pretencioznosti i veštačkih pridodavanja nepo-

Dve Narodne drame

58

www.optimist.rs

Narodna drama, Narodno pozorište - Beograd trebnih scenskih rešenja. Dijalozi i naracija su istaknuti, prožeti potresnom i primerenom glumom, gde su odnosi aktera sjajno istaknuti. Zanimljivo je scensko rešenje hora – Ankinih bubica u vidu (sex) lutaka na naduvavanje čije glasove karikiraju glumci iz predstave. Kostimi su prikladni vremenu i radnji predstave i oslikavaju likove i društvo. Potresno, emotivno i veoma efektno. Svakako jedan od najboljih društveno angažovanih projekata poslednjih godina i jedna od najboljih režija Snežane Trišić.

Predstava je jedno od poslednjih igranja imala prošle godine u Beogradu i više nije na stalnom repertoaru, ali se snimak može pogledati na sajtu youtube.

Rediteljka beogradske predstave, Bojana Lazić se opredelila za malo drugačiji pristup. U predstavi muzički, na snimljenoj matrici dominiraju originalne verzije starijih kafanskih pesama (Šemse Suljaković, Mire Kosovke, Gordane Stojićević, Ane Bekute…). Iako su vokalne mogućnosti Sene Đorović, neosporne, sama muzika nema očekivani efekat. Preterano potenciranje na takvoj muzici, ne gradi radnju predstave i likova, a i ne priliči jednoj ustanovi kulture u kojoj se izvodi. (Prisetimo se samo nepotrebno burnih reakcija pojedinaca povodom koncerta Marije Šerifović na velikoj sceni iste ustanove, a koji je zapravo bio reprezentativan pop koncert). Scenografija je zanimljiva, ali ne upotpunjuje sve vreme radnju. U prvoj polovini predstave dominiraju stabljike kukuruza, kroz koje glumci ulaze i izlaze sa scene i čiji efekat kulminira kada ih Ankina majka Jelica saseče.

Kafanski sto su zamenile jeftine stolice u kojima glumci simuliraju sedenje za stolom. U drugoj polovini predstave dominira kockasti boks sa balonima koji u jednom trenutku puca i ispunjavajući čitavu scenu (ostaje u sećanju neprijatno naprasno pucanje balona do kraja predstave).

To nosi određenu simboliku, prikaz emotivnog stanja junakinja. Ankine bubice su ovaj put prikazane kao nemi hor mladih glumica, koje statirajući na sceni dočaravaju Ankino fizičko i psihičko stanje, efekat je dodatno upotpunjen kostimom, pošto u par scena imaju istu odeću kao i Anka. Predstava unosi podeljena osećanja, s jedne strane vizuelnu šarolikost i zabavu, a sa druge stranu patnju, koja je možda najefektnije prikazana kroz patnju roditelja (posebno majke) za svojom ćerkom. Režijski predstava ima zanimljivih rešenja od koje je najupečatljivija scena rastanka Branke i Anke, gde Branka odlazi sa scene, kroz kulise i bukvalno izlazi na ulicu iza pozorišta. Čitanje se završava misterioznim prisvajanjem figure jedne svinje, koja sve vreme statira na sceni od strane letećeg tanjira, pa je na gledaocima je da razaznaju poentu. Predstava nedovoljno oslikava ruralne elemente, da bi oživela to vreme. Postavljanje ove predstave na beogradskoj sceni je veoma važno, pre svega tematski, ali mislim da scenski nije opravdala zadatak koju je postavila praizvedba. Predstava je izazvala velike polemike, pogledate je i samo date svoj sud. Jedna predstava ne može da promeni svest ljudi, ali može da doprinese da imamo više empatije prema onima koji su različiti u svakom pogledu.

Vodič kroz gej Srbiju

59

OPTIMIST Zajednica Kada si prvi put znao da si...

Onda kad se u meni probudila želja za avanturom.

Tvoj izlazak iz ormana...

Pre nešto manje od dve godine.

Koji savet bi dao mlađem sebi...

Da brže pravim greške, jer na njima se uči. Meni je trebalo i trebaće još dosta.

Ime: Filip Roksandić Godine: To je ipak samo broj. Ali neka bude 24 (volim taj broj) Zanimanje: Sanitarno-ekološki inženjer

60

www.optimist.rs

Naj gej stvar koju si ikada uradio...

Mislim da tek treba da je uradim (recimo, prosidba kod Jovanče).

Tvoj prvi gej kafić/klub...

Mixer House WB (osećao sam se kao plankton u okeanu punom kitova).

nisam izgubio, baš kao i nadu. Gubiš je, ali je opet tu.

Tvoj prvi poljubac...

Sa pet godina u obdaništu, a prvi gej poljubac pre nešto više od tri godine.

Nevinost izgubio...

U neku ruku nikad je

Šta za tebe danas znači biti gej...

Korak napred.

Donji veš koji ti donosi sreću...

Ne verujem u to. Bokserice su mi zakon.

Tvoj naj gej muzički album bio bi...

The Weeknd - Starboy

U nedelju popodne naći ćemo te gde...

To se nikad ne zna, ali oni koji imaju moj mobilni mogu da pokušaju da mi se pridruže.

Tvoj stav o ljubavi i braku...

Ljubavi na svetu je malo, svaku obostranu ljubav podržavam i

navijam za nju. Brak je za mene samo papir, ništa više od toga.

Gej film koji morate pogledati...

Mapplethorpe - Look At The Pictures TV serija koja je promenila tvoj gej svet...

Priznajem da serije ne menjaju

moj pogled na gej svet u bilo kom smislu, iako dosta njih pratim.

Najviše se ložiš na...

Predraga Azdejkovića

Tvoj gej heroj je...

Boris Milićević Vodič kroz gej Srbiju

61

62

www.optimist.rs

VodiÄ? kroz gej Srbiju

63