Optimist #036

Sadržaj Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011.

Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Urednik UrbanLook: Srđan Šveljo Saradnici: Tamara Skrozza, Nemanja Marinović, Zoran Janković, Milan Aranđelović, Bogdan Petrović, Petar Paunović, Milica Simonovska, Mladen Antonijević Priljeva, Miloš Perišić, Marko Radojičić Fotografija sa naslovne strane: Mario Klein Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress Podrška:

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Република Србија ВЛАДА Канцеларија за људска и мањинска права

ГРАД НОВИ САД Градска управа за културу

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP ‐ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. ‐ God. 1, br. 1 (jun 2011)‐ . ‐ [S. l.] : Regionalni info cen‐ tar, 2011‐ (Smederevo : Newpress). ‐ 21 cm Dvomesečno. ‐ Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 2217‐6756 = Optimist COBISS.SR‐ID 186184972

Emanuel Makron.....................................4 sezona lova na transice.......................8 intervju: Helena Vuković....................10 Gej kruzing u Beogradu........................12 Intervju: Marko Mihailović................16 Intervju: Aleksandar Prica................24 Zašto Nemamo LGBT organizaciju......26 Džejms Boldvin......................................28 Evrovizija 2017.....................................30 UrbanLook.info.....................................32 Božo Vrećo u Kolarcu..........................36 Intervju: Božo Vrećo............................38 Moj deda je aut......................................40 Intervju: Dušan Janković....................42 Intervju: Milorad Damjanović...........43 Religiozne LGBT osobe..........................44 Anđeo za mojim stolom........................46 Prvi negativac.......................................48 I love Dick & Sense8..............................50 Intervju: Jamie Clayton.......................52 Bellevue.................................................54 Queer Beldocs.......................................56 Lifestyle.................................................58 Moj tzv. gej život...................................60 LGBT Twitter..........................................62

OPTIMIST Skrozza na skroz

4

www.optimist.rs

A

ko to odranije nije bilo jasno, izbor francuskog predsednika Emanuela Makrona pokazao je da biti gej zapravo nigde nije OK. U oskudici konkretnih stvari koje bi mu mogli spočitati, njegovi francuski oponenti, ali i svetski mediji, nisu se libili da posegnu za privatnim životom i manje ili više vešto iskonstruišu svoju stvarnost u kojoj je Makron zapravo - gej. I u kojoj je njegov seksualni status priličan problem.

Priča prebogata ilustrativnim detaljima, dobila je vremenom i svoj nastavak. Globalno, nizali su se „dokazi“ Makronove homoseksualnosti. Lokalno, na domaćem terenu, jedan (politički prilično tegoban i nepromišljen) zagrljaj opozicionih političara posprdno je označen kao „gej parada“, a oni izvrgnuti ruglu kao „pederi“.

BRIŽIT U KANDŽAMA PSIHOPATE Jedna od glavnih svetskih glavolomki u vezi s Makronom zapravo se tiče izbora osobe s kojom je stupio u brak. U pitanju je njegova bivša profesorka Brižit Tornje, koja je od njega starija 24 godine, a s kojom se upoznao i obećao da će je oženiti još kao 15-ogodišnjak. Tu jednostavnu činjenicu - da je moguće da muškarac zavoli ženu koja je dve i po decenije starija od njega - međutim, teško mogu da razumeju zatucani političari i još zatucaniji mediji.

Krajem prošle godine, kada se kampanja u Francuskoj ozbiljno zahuktala, poslanik Republikanske stranke Nikola Duik u jednom je intervjuu rekao da iza Makrona stoji gej lobi. „Makrona zovu miljenikom francuskih medija, koje drže ’svima poznati ljudi’. Osim toga, podržava ga i biznismen Pjer Berž, poslovni partner i dugogodišnji ljubavnik Iva Sen Lorana, deklarisani homoseksualac, koji se zalaže za priznanje gej brakova. To je veoma moćan gej lobi koji stoji iza Makrona“, istakao je Duik.

Istovremeno, oglasio se i osnivač „Vikiliksa“ Džulijan Asanž, tvrdnjom da ima „prljavštinu“ i „veoma zanimljive“ podatke o kandidatu za francuskog predsednika. On, međutim, nije

rekao na šta konkretno misli, već se samo pozvao na hakovane mejlove Hilari Klinton.

Medijima je sve to bilo sasvim dovoljno. Oni francuski, Makrona su momentalno doveli u vezu s radijskim voditeljem i direktorom Radio Frans Matjeom Gajeom. Oni istočnoevropski, s druge strane, potpuno su podivljali. Ruska državna agencija „Sputnjik“ objavila je tekst u kojem se navodi da je on skriveni homoseksualac „koji vodi dvostruki život uz podršku vrlo bogatog homoseksualnog lobija“.

Kada je Makron pobedio, „Komsomolska pravda“ navela je reči jednog ruskog psihijatra koji tvrdi da je Markon „psihopata koji veruje da ima višu svrhu i vrednost“ i koji „ne voli Francusku“. Osim toga, isti list objasnio je da „reč psihopata nije uvredljiva“, kao i da Francuzi zaslužuju takvog vođu. Vrhunac je ipak činjenica da je čitava priča ilustrovana fotografijom Makrona bez majice, s naslovom „Izlazak“, tj. „Autovanje“.

Iako se u tekstu nigde ne navodi da je Makron „gej psihopata“, strani mediji su - prenoseći tu priču - spojili nedokazanu homoseksualnost i isto tako nedokazanu psihopatologiju, i došli do „zaključka“ koji je njihovim čitaocima valjda prijao. Što se tiče domaće medijske scene, valjalo bi primetiti da se tabloidi Makronom nisu bavili koliko je moglo da se očekuje. Za ovaj prikaz

“Gej psihopata koji je oženio babu”

Emanuel Makron piše: Tamara Skrozza

najznačajniji je ipak tekst objavljen u „Informeru“ koji je više nego maštovito nazvan „Makron o pričama da je oženio babu, jer je gej“, a posle čega će Brižit često biti označavana upravo tako - kao „baba“.

Vodič kroz gej Srbiju

5

>>

OPTIMIST Skrozza na Skroz

NI KORAK OD SREDNJEG VEKA U svemu ovome, problematično je više stvari. Pre svega, zapanjujuća je diskriminacija žene koja je starija od svog supruga, u odnosu na verovatno milione muškaraca koji su i po nekoliko decenija stariji od svojih partnerki. Od svih ljudi, recimo, o Makronu i njegovoj supruzi izjasnio se i bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni, rekavši kako je „Makron zgodan momak sa zgodnom mamom“. Čovek koji je bio i ostao tema niza istražnih postupaka pred italijanskim sudovima i čiji je nemoral na svim životnim poljima postao već poslovičan, usudio se - dakle da priča o nečijoj razlici u godinama! Posebno ironično jeste to što je on sam u vezi sa izvesnom Frančeskom Paskale - mlađom od sebe 24 godine, tačno onoliko koliko je i Brižit starija od Makrona.

Jasno je, naravno, da ovakav brak nije uobičajena pojava. Ali, teško je razumeti žudnju ljudi da nešto što je neobično tumače ne u pozitivnom svetlu - kao primer koji Makron pruža svim

6

www.optimist.rs

potencijalno sličnim parovima, već kao psihopatologiju. Na temu dvodecenijske razlike u godinama, nacrtane su silne karikature, napisani vicevi, razvijene studije... sve samo s jednim rezultatom: dokazom da se svet, uprkos svemu, zapravo još nije pomerio iz srednjovekovnog koncepta života i seksualnosti.

Još je teže rekonstruisati misaoni proces kojim je Makronom izbor starije partnerke objašnjen njegovom homoseksualnošću. Svi ti silni teoretičari zapravo nisu pružili ni jedan „dokaz“ svoje teze, a čitavu stvar bazirali su na podršci famoznog „gej lobija“. Nisu čak postavljena ni neka jako logična pitanja.

Ako je hteo da „kamuflira“ svoju homoseksualnost, zašto Makron nije našao mlađu ženu, koja će pobuđivati manje „sumnje“?

Ako je već hteo da se skriva iza starije, zar je morao da bira baš svoju bivšu profesorku i tako dodatno komplikuje čitavu stvar?

Zašto bi uopšte morao da se kamuflira? Makron ima 39 godina i od njega se a priori ne oče-

kuje da ima već formiranu porodicu - posebno imajući u vidu da je reč o vrlo uspešnom ekonomisti, koji je lako mogao da se „sakrije“ iza činjenice da se „bavio karijerom“?

Za razliku od ovakvih teoretičara, sam Makron je, u odgovoru na njihove tvrdnje, o sebi i svojoj politici rekao više nego što bi mogao na nekom mitingu ili u političkom programu. „Da sam ja 20 godina stariji od svoje supruge, niko ne bi o tome razmišljao ni sekund.

Zato što je ona 20 godina starija od mene, mnogi ljudi kažu ’ova veza nije moguća’“, ispričao je za list „Parizjen“, ističući da su za komentare o njemu krivi mizoginija, homofobija i „tradicionalni pogledi na društvo“, a da ga za homoseksualnost optužuju „kao da je to mana ili skrivena bolest“. „Tvrdnje da vodim tajni život najviše pogađaju Brižit. Ona je sa mnom od jutra do večeri i pita se kako bih to fizički mogao da uradim“.

NOVE EPIZODE KOJE OBEĆAVAJU Manifestacije otvorene ili prikrivene homofobije nisu prestale ni kada se Makron ustoličio.

Naprotiv, sada su mediji njegovu homoseksualnost videli i tamo gde je u slučaju drugih lidera nikada videli ne bi. Nakon susreta Emanuela Makrona sa kanadskim premijerom Džastinom Tridoom, tokom skupa G17 na Siciliji, društvene mreže su gorele od komentara u kojima su ova dvojica „neobičnih“ političara emotivno povezivana - komentarisali su se njihovi pogledi tokom jedne zajedničke šetnje, njihov govor tela, izgled, a čitava stvar je okarakterisana kao „bromance“ (romansa između drugara).

Upravo je ta reč našla svoje mesto u naslovu vesti emitovane na CNN-u, dok novinarka ove kuće Tara Malholand nije izdržala da na svom profilu na društvenim mrežama ne objavi ocenu da „Makronova i Tridoova šetnja na Siciliji izgleda ludo romantično“.

Ni to joj nije bilo dovoljno, pa je objasnila: „Nađite muškarca koji u vas gleda kao što Makron i Trido gledaju jedan u drugoga (uostalom, verovatno ne biste imali ništa protiv ni muškarca koji izgleda kao jedan od njih dvojice)“.

Sve ovo možda bi se moglo protumačiti kao šaljiva interpretacija ozbiljnog političkog susreta, da nije bilo prethodnih „epizoda“ koje su nosile duboko homofobičnu i diskriminatornu poruku. Ovako, kad čoveka koji je bio prokazan kao gej, iznova opišete kao deo romantičnog

muško-muškog para, pa sve to još kroz neki kao „humor“, jasno je da stvar više nije bezazlena.

Jer, ovakvo medijsko izveštavanje, ovakvo upiranje prstom, može da predstavlja samo pretnju svakom budućem političaru koji se drzne da svoj privatni život vodi kako želi i s kim želi.

U međuvremenu, kada su se 31. maja, na mitingu povodom inauguracije Aleksandra Vučića, izgrlili i izljubili dojučerašnji ljuti protivnici - Saša Janković, Boris Tadić, Vuk Jeremić i Boško Obradović - njihovi politički oponenti nisu se setili ničega pametnijeg, izuzev da ih posprdno označe kao učesnike „gej parade“. Iako je to bila prilika za neku konstruktivniju kritiku, tezu zasnovanu na različitim političkim konsekvencama tih zagrljaja - provladini mediji, baš kao i provladini analitičari, još jednom su pokazali da nisu baš mnogo inventivni, ali i da su (ma kako se inače javno predstavljali) zapravo promoteri homofobije.

Tračak svetla u ovoj globalno-srbijanskoj paradi diskriminacije i mržnje prema svemu što je „drugačije“ i „neobično“, uneo je susret NATO lidera u Briselu. Dok su muževi razglabali važne političke teme, njihove supruge obilazile su muzeje i bile na zajedničkoj večeri, posle koje su se i fotografisale. Ništa to ne bi bilo vredno pažnje, da s damama ovaj put nije bio i Gotje Destenej, suprug premijera Luksemburga, koji je učestvovao u svim događajima, i to kako zdrav razum nalaže: lagodno, s osmehom, kao čovek koji pripada tu i nigde drugde.

Simbolična je, međutim, fotografija „prvih dama“, na kojoj se - slučajno ili ne - vidno uznemirena i besna supruga turskog predsednika našla među „prokazanim“ društvom: dok joj je iza leđa bio Destenej, levu stranu držala je Melanija Tramp (po mnogo čemu neobična), a desnu, ni manje ni više nego - Brižit Tornje, Makronova supruga.

Svet se menja, menjaju se međudržavni i međuljudski odnosi u njemu. Istovremeno, menjaju se i društvene norme, običaji, uobičajena forma i način funkcionisanja porodice.

To su sve jednostavne činjenice koje vajni teoretičari, analitičari i mediji konačno moraju da prihvate. A na koje nas - više nego pametno i šarmantno - samo podseća jedan francuski predsednik koji ima ljudsko pravo da bude gej, ali i da se venča sa svojom 24 godine starijom profesorkom.

Vodič kroz gej Srbiju

7

N OPTIMIST Politika

apadači su uzeli betonske kocke od radova u toj ulici i počeli da me gađaju njima. Tako zvuči priča jedne od tri trans* osobe koje su napadnute u prve tri nedelje maja u Beogradu. One su pokazale sve jezive strane sistema, ali i društva u kojem živimo. Šta bi trebalo da se desi da prekinete svoj obrok na pola i ustanete s namerom da prebijete neku osobu? Upravo to se dogodilo 8. maja u piceriji na Trgu republike, kad je čovek zamolio druga da mu pridrži parče pice, kako bi on napao Lelu i njene dve prijateljice. U tom trenutku niko od zaposlenih nije pomogao, ali je policija odmah reagovala.

Na mesto događaja su došli policija i Hitna pomoć. Nakon što su joj sanirane povrede, prevezena je u Policijsku stanicu Stari Grad u kojoj ju je čekao načelnik, kako bi dala izjavu. Takav tretman i reakcija policije nisu čest slučaj, a verovatno je takva reakcija usledila, nakon lošeg postupanja prema trans* žrtvi, samo nedelju dana ranije.

Tog 29. april se dogodio napad koji je mogao da bude završen i smrću, smatra Vesna Zorić, predsednica udruženja „Egal”. Tada su petorica muškaraca zlostavljali Leonu, nakon što je izašla iz jednog noćnog kluba oko pet ujutru. Sve je krenulo psovkama, verbalnim napadima i pretnjama, a onda počinje guranje i udaranje pesnicama.

Nakon što je pala na zemlju, poput čopora su počeli da je šutiraju, a onda je pokušala da izađe iz situacije, već krvava i s posekotinama. U jednom trenutku joj ispadaju torbica i telefon, a kada pokušava da ih podigne, nasilnici počinju da je gađaju betonskim kockama, koje se tu nalaze zbog radova u ulici. „NE VOZIMO TRANSVESTITE, PEDERE I KRVAVE!” Leona uspeva da se dočepa taksija, ali umesto da joj pruži pomoć, odnosno odradi svoj posao i klijenta preveze od tačke A do tačke B,

vozač dodaje gas i odlazi. Dok pokušava da uđe u drugo vozilo, taksista je gura napolje, a napadači izvlače iz auta. „Taksista na moje molbe kreće i posle 40-ak metara zaustavlja vozilo i izbacuje me u Ulici carice Milice. Nije hteo ni policiju da zove niti da me vozi uprkos svim mojim molbama“, opisala je Leona.

Pošto „junak“ ne može bez svite, odmah dolaze i njegove kolege, voljne da pokažu svoju transfobiju. Tada jedan od njih izgovara: „Ne vozimo transvestite, pedere i krvave“.

Svi znamo da je takva izjava protivna Ustavu, ali ovde postoji mnogo širi problem. Zamislite da vas neko prebije ili da slučajno posečete, a taksista umesto da vam ukaže pomoć, kaže da vas ne prima jer ste krvavi. Očigledno su nekome presvlake vrednije od života.

SRPSKA POLICIJA RASVETLJAVA UBISTVO KENEDIJA Međutim, Leonina tortura se tu ne završava.

Stiže do kuće uz pomoć osobe koja je zaustavila taksi. Nakon što se okupala i presvukla odlazi u Policijsku stanicu Stari grad. Umesto da profesionalno uzme izjavu, policajac postavlja pitanje: „Šta ti treba da se tako oblačiš?“

Tri napada za tri nedelje

Sezona lova na transice

8

www.optimist.rs

piše: Petar Paunović Nakon što je učvrstio stereotipe o svojoj profesiji i na brzinu sastavio zapisnik, on Leonu šalje u Urgentni centar. Lekar konstatuje prelom zgloba desne šake i posekotine. Kada se vratila u policiju da preda izveštaj, doživljava peto zlostavljanje, za svega nekoliko sati. „Sad su praznici, i za vreme njih nećemo raditi na prijavi. I Kenedi je ubijen pa se još ne zna ko je kriv“, izgovara dežurni policajac.

Photo: Merlot Levert Dakle, svi vi koji planirate da nekog ubijete, pokradete ili izvršite bilo koje drugo krivično delo, birajte praznike, jer policija tada ne radi. „Leonin slučaj je vrlo važan jer je ceo aparat zakazao. Od policajca koji nije dobro uzeo izjavu, tužilaštva koje nije moglo da reaguje, taksista koji neće da prevezu žrtvu i dodatne viktimizacije tokom čitavog tog procesa“, kaže Vesna Zorić.

Treći napad se desio 16. maja, kada je pevačicu Natašu Mazu na Banovom brdu napalo desetak pripitih mladića. U tom slučaju je policija odmah stigla i Maza je u tom trenutku dala izjavu i pokazala ko su napadači. Tokom uzimanja izjave mladići su i dalje dobacivali, a policija na to nije reagovala. „Napadači su uvek mladići i oni su uvek u grupama, što je strašno. Još strašnije je što se to dešava u centru grada gde se nalazi gomila stranih predstavništava i institucija. Šta onda možemo da očekujemo u nekim lokalnim sredinama“, pita Zorić. ČETVRTI SLUČAJ OSTAO U ČETIRI ZIDA Ona otkriva da se nisu desila samo ova tri slučaja u toku tri nedelje. Njima se javio i gej momak s Vračara, koji je napadnut jer su nasilnici pretpostavili da je on trans*. Taj dečko nije bio spreman da prijavi policiji slučaj, ali ga je prijavio „Egalu“ i Zorić nam pokazuje njegove fotografije kao dokaz o napadu. Međutim, on nije jedini. Za mnoge slučajeve nikada ne saznamo, jer se žrtve boje da ne izgube posao ili porodicu, ali postoje pozitivni pomaci na tom polju. „Slučaj major Helene je osnažio zajednicu i sada su prijave nasilja mnogo češće, što pokazuju i ova tri slučaja u kojima su žene otišle u po-

liciji i prijavile slučaj pod imenom i prezimenom.

One su čak spremne i da podnesu privatne tužbe, ukoliko policija i tužilaštvo ne odrade svoj posao kako treba“, kaže Zorić.

U TUŽILAŠTVU SVE STANE Čudno je što policija u okviru svoje službe ima i oficira za vezu s LGBT zajednicom, koji je dobio nagradu „Duga“. Takođe, organizacija Labris s njima sarađuje i obučava ih za rad s LGBT osobama, a izdali su i priručnik za policiju, koga očigledno „momci u plavom“ nisu pročitali. Međutim, s policijom Zorić uspeva da se izbori, ali stvari stanu čim se pređe na viši nivo i treba da dođe do presude.

Tužilaštvo je stvar kojom će se „Egal“ baviti u narednom periodu, jer čak i kad policija dobro odradi svoj posao, u tužilaštvu sve stane. Ili im slučajevi zastare ili završe kao onaj Mladena Obradovića o kome je „Optimist“ već pisao (broj 33), koji je nakon višegodišnjeg suđenja oslobođen, jer tužilaštvo nije našlo dokaze. „Jedan od retkih slučajeva koji je brzo i dobro rešen jeste onaj u kome su pretukli i opljačkali Borisa Milićevića. Verovatno je od značaja bio njegov politički i aktivistički angažman, kao i to što je javna ličnost. Nažalost, u većini slučajeva je tužilaštvo nezainteresovano i daje neku vrstu podrške nasilnicima, jer ih ne kažnjava“- zaključuje Zorić.

Zbog svih slučajeva, ali i sistema koji ne reaguje ili to radi loše i tromo, u trans* zajednici se govori da je otvorena sezona lova na transice.

Kada će ona i kako biti završena to ne znamo, jer za sada od policije imamo samo obećanje ministra policije na Tviteru, ali ako oni i urade posao, to ne znači i da će slučaj biti rešen.

Vodič kroz gej Srbiju

9

Z OPTIMIST Intervju

a 24. jun od 11 časova u Pionirskom parku u Beogradu zakazan je drugi po redu Ponos Srbije koji zajedničkim snagama organizuju udruženje građana „Egal“, Loud & Queer i Gej lezbejski info centar. Tim povodom smo razgovarali sa Helenom Vuković iz „Egala“ koja je i prošle godine bila jedna od organizatorki Ponosa Srbije i hrabro govorila na Trgu Republike.

Da li se i koliko situacija za trans* osobe u Srbiji promenila od tvog javnog autovanja do danas?

Verujem da jeste, jer trans* zajednica je postala vidljivija, kao i njeni svakodnevni egzistencijalni i sistemski problemi. Kada se neki problem prepozna, postane vidljiv, mnogo je veća šansa da se iznađe rešenje ili način da se problem reši.

Ono što je bitno je da trans* osobe znaju sada podnete krivične prijave. Napadač na Lelu još da nisu same, da postoji neko ko je prošao to što nije pronađen, ali je reakcija MUP-a bila adekvatoni prolaze i o tome javno priča, osnažuje ih i nija, što uliva nadu da se neke stvari pomeraju pomaže im da prevaziđu izazove, svakodnevne na bolje, mada se sve desilo nakon našeg mediji one na koje nailaze u specifičnim situacijama povrede prava.

Svedoci smo nasilja nad trans* osobama, šta možeš da Niko ne može imati tapiju nad prajdom nam kažeš o pojedinačnim slučajevima i koji su epilozi?

Generalno gledano, mi smo tradicionalno društvo koje se plaši svega što je drugačije, što nije ukalupljeno u tradicionalne društvene norme.

Lakše nam je da sa podsmehom koRazgovarao: Predrag Azdejković mentarišemo tuđu muku, nego da pogledamo sebe same i sobom se pozabavimo. Slučaj Leone, koja je preživela napad petorice muškaraca u centru Beograda nam je jasan pokazatelj skog pritiska. U Leoninom slučaju je poražavagde stojimo kao društvo. Od napadača kojima juća činjenica da se napad desio u smeta neko ko nije obučen po njihovom ukusu, ugostiteljskom objektu, a da niko od zaposlenih taksista čije postupke ne mogu ni da prokomen- nije stao u odbranu svoje mušterije koja je uretarišem a da se ne uzrujam, koji vrlo biraju koga dno napunila kasu navedenom objektu. Vrlo su će prevoziti i na kraju službenika policije koji do- spremni da uzmu novac od trans* osobe, ali nisu datno žrtvi sole ranu svojim bahatim i neprofe- spremni da zaštite.

What ever happend to Dijana Pospiš? sionalnim opaskama i nečinjenjem. Prema rečima MUP-a, tri napadača, od kojih su dvojica Koliko sam čula ona je na proceni kod psihijatrijmaloletnici, su pronađeni i protiv dvojice su skog tima Klinike za transrodna stanja KCS.

Helena Vuković

10

www.optimist.rs

Kako napreduje tvoja tužba protiv Vojske Srbije zbog diskriminacije?

Tužba nije bila protiv Vojske Srbije, nego protiv Bratislava Gašića koji je bio tadašnji ministar odbrane. Krivična prijava je stigla do Ustavnog suda, a po privatnoj tužbi postupak je, takođe, u toku.

Egal je podneo krivičnu prijavu protiv Miroljuba Petrovića?

O da, javnom zagovaranju nasilja nad različitostima mora se stati na put. Put koji vodi kroz institucije to je najdelotvorniji, jer ako se ne sankcioniše zagovaranje nasilja, imaćemo ga na svakom koraku. Pomenuti gospodin je svojim stavovima pridobio simpatije starijih maloletnika koji nemanju drugog načina da kanališu svoj višak energije, nego kreću u ispunjenje plana svog mesije. Nije isključena ni povezanost povećanog broja napada na LGBTI osobe i predavanja koja drži imenovani. Šta nas sve očekuje na ovogodišnjem Ponosu Srbije?

Očekuje nas mnoštvo događaja – razgovori, izložbe, filmovi, promocije, sport, zabava, žurke.

Prajd vikend će biti otvoren velikom žurkom na krovu, kada će nastupiti Gift i SevdahBaby. U subotu je šetnja, uveče đuskamo u starom dobrom Pleasureu, a u nedelju se družimo ponovo, da sumiramo utiske, razgovaramo, Ono što je

najvažnije je što su se angažovali članovi i članice zajednice i oni koji podržavaju, a koji imaju svoje male biznise, pa će da mešaju, mese, peku, seckaju, sviraju, fotkaju, svako ko šta ume i time doprinesu da ovo zaista bude Prajd za sve nas.

Goran Miletić je izjavio da u Srbiji postoji samo jedan Prajd, jer je samo jedan najavljen godinu dana unapred i koji je član InterPridea?

Prajd Ponos Srbije je uredno najavljen prošle godine. Verujem da Goran Miletić nije dobro obavešten, jer Ponos Srbije je događaj koji organizuje zajednica koja živi u Srbiji i želi da poboljša svoj status u matičnoj zemlji. Biće da Goran nema kontakt sa ovom zajednicom, ali ne znam ko će mu organizovati taj događaj kada je dosadašnji vlasnik Belgrade Pridea u azilu u Kanadi.

Koliko je važno da postoji alternativni Prajd i u čemu je razlika?

Veoma je važno, jer niko ne može imati tapiju nad prajdom. Pri tom, ne vidim potrebu da se Ponos Srbije naziva alternativnim prajdom.

Prajd je proslava svih naših različitosti i Prajd je protest, borba za jednaka prava. Prajd radi prajda je jalov posao, poruka koja se šalje mora biti jasna i treba da sledi kao kruna posvećenog rada u zajednici i sa zajednicom, a ne da bude svrha sam za sebe. Prajd koji organizujemo daleko da je jedina aktivnost koju realizujemo u okviru naših organizacija ili stvari koje lično svako od nas radi za zajednicu. Zajednica lako prepoznaje iskrene namere, a zbog zajednice i za nju i treba da delamo.

Kada možemo očekivati da će Drop In centar za trans* populaciju početi sa radom i koja će mu biti funkcija?

Drop in centar koji Egal otvara pružaće sveobuhvatnu pomoć i podršku celoj LGBTI zajednici. Zaštita od nasilja i diskriminacije, parnjačka podrška, psihološko i psiho-socijalno savetovanje su samo elementi usluga koje će biti dostupne. Drop in centar je dugoočekivani i preko potrebni, kontinuirani sistem podrške LGBTI zajednici. Pripreme su u punom jeku, a otvaranje se očekuje u narednih nekoliko meseci.

Tvoja poruka za kraj…

Budite to što jeste i ne dozvolite da vam kvare snove, jer verujte ostvaruju se! Vidimo se 24. juna u Pionirskom parku. Niko nije slobodan dok svi nismo slobodni!

Vodič kroz gej Srbiju

11

U OPTIMIST Doroteo

vremenima pre interneta i savremenih aplikacija za upoznavanje, što i nije bilo tako davno, gej osobe su imale veliki problem da lociraju svoje istomišljenike i dođu do onog jedinog što ih razlikuje od drugih ljudi, a to je seks sa osobom istog pola, prevashodno zbog činjenice da svoje sklonosti nisu smeli javno da priznaju. Snalazili su se na razne načine. Jedan od primitivnijih, ali najdelotvorniji, bilo je lociranje mesta na kojima bi se mogli sastajati, daleko od svih, samo oni, najčešće u nekim parkovima, javnim toaletima, šumama i drugim skrovitim mestima. Na taj način je najprostije rečeno nastao gej kruzing. U prevodu, šetanje po određenim gej lokacijama kako bi se lako došlo do seksa, najčešće jednokratno i sa potpunim strancem - u suprotnom je to samo autdor seks. Homoseksualci ovim vidom egzibicionisanja, koje je bilo i jedino rešenje za problem definisan na početku, nisu izmislili ništa novo. Seks kruzing su heteroseksualci u tom trenutku već apsolvirali i podigli na nivo fetiša. Baš kao što je danas slučaj i sa gejevima. U eri mobilnih aplikacija gde krstareći internetom kao nekada šumom ili parkom nalazite potpune neznance sa kojima možete imati seks, stvarni gej kruzing postaje samo fetiš i neretko turistička atrakcija za one koji prate gej travel sajtove i blogove, svakako.

Nekada je, dakle, to bio jedini način za upoznavanje. Na nekom od ovih skrovitih mesta, prvo kontakt očima, pa malo odmeravanja, oprezna priča i potom akcija. Sve je bilo oči u oči, pa su gejevi nekako odmah znali na čemu su. Kontakt je i danas ostao isti, ali je komunikacija mnogo brža, pa se odmah posle kontakta očima prelazi u akciju. Svi znaju zašto su tu i nemaju vremena za gubljenje. Stoga zagovornici ovog vida upoznavanja ili oni koji pribegavaju zadovoljavanju ovog fetiša u Beogradu kažu da je tako mnogo lakše jer tu odmah znaš sa kim imaš posla. Njih na moder-

12

www.optimist.rs

nim aplikacijama za upoznavanje putem Interneta nervira to što se pregovori za seks otegnu u nedogled. Posebno ih nerviraju „drkadžije“, stručno rečeno masturbatori a žargonski u tim krugovima: „skupljači slika“, koji se uglavnom javljaju sa lažnih profila. Zbog toga mnogi gejevi danas ponovo odlaze u gej kruzing. Uostalom, sada je i tamo ponuda raznovrsnija, a oni što se nude mnogo slobodoumniji nego nekada.

Beogradske gej kruzing lokacije se sa godinama nisu puno promenile. Štaviše, postale su deo urbane gradske kulture dok su o nekima napisane i knjige. Sećam se kako sam pre 15-ak godina prisustvujući ispitu iz Muzeologije na Filozofskom fakultetu čuo profesora koji je studentu zamerio što odgovarajući na pitanje vezano za arhitektonska rešenja i funkcionalnost beogradskih muzeja nije, govoreći o Muzeju savremene umetnosti, pomenuo kako se on nalazi u parku gde se okupljaju neki devijantni likovi.

Bilo kako bilo, tada na početku novog milenijuma park oko Ušća je i dalje bio poznata gej

Parkovi i javni klozeti naše prestonice

Gej kruzing u Beogradu piše: Bogdan petrović

kruzing teritorija. Štaviše, veoma popularna.

Mladi su tada već imali internet i upoznavali su se na sajtovima kao što je Gay-Serbia, ali su i oni podjednako kao i starija generacija voleli da ordiniraju po ovom parku Danas je, međutim, on toliko komercijalizovan i, popularno rečeno, reality-zovan da tamo možete sresti razne egzibicioniste koji upražnjavaju seks na javnom mesu, ali najmanje gejeve. I to je jedna od retkih gej kruzing tačaka u Beogradu koja je sa vremenom znatno izgubila na interesovanju. Danas tamo

Photo: Aldo Pavan

retko odlaze čak i pripadnici starije generacije.

Inače, kada je već o godinama reč za gej kruzing ne postoje limiti u tom smislu, od 7 do 77 pa i preko toga, sve je u opticaju. Meri se nešto drugo, ili ocenjuje. Prevashodno kita, njen celokupan izgled, sa akcentom na veličini. Što je ona veća to valjda slabi kriterijum za godine. Jedan od gej egzibicionista koji voli ovaj vid zabave, inače pripadnik mlađe generacije kome je seks sa starijim licima, a pogotovu mnogo starijim licima, „odvratan“ otkrio mi je kako bez obzira na to u šumi na Adi Ciganliji oralno zadovoljava „neke dede“. Ako smo shvatili šta se meri, razlog za kompromis nije teško dijagnostikovati.

Tačka za gej kruzing na Adi Ciganliji je naravno najpopularnija u letnjim danima, ali ne samo zbog lepog vremena, već i zato što tada bude dosta stranih turista kojima je Ada na gej sajtovima koji se bave ovom temom preporučena kao top lokacija za neobavezan i raznovrstan seks. Stoga se tamo dešavaju veoma zanimljiva interracial okupljanja. Jedan od tamošnjih redovnih posetilaca rekao mi je kako baš iz tog razloga najviše voli ovaj lokalitet. On

u letnjim danima svakodnevno odlazi tamo posle posla i najčešće uživa u grupnim akcijama - njegov fetiš je da oralno zadovoljava više muškaraca. Žrtve nalazi tako što šetajući šumom locira grupu od barem dva muškarca, koji najčešće u tom trenutku masturbiraju. Oni logično njegovu ponudu rado prihvate, a onda im se pridružuju i ostali koji tuda naiđu, naravno samo ukoliko on to očima ili nekim drugim neverbalnim kontaktom odobri. Zanimljivo je da svi koji pribegavaju ovoj vrsti fetiša tvrde kako se tamo određena pravila veoma poštuju, u smislu da niko nikoga neće na bilo šta naterati na silu, osim ukoliko taj metod nije prećutno dogovoren kao još jedna vrsta fetiša ili kao nadgradnja prvobitnog. Inače, i oni koji uživaju u gej kruzingu kao i psiholozi i drugi stručnjaci koji ga istražuju kažu da su za one koji to zaista vole strast i libido u tom trenutku i na tom mestu zapravo na vrhuncu. Puno je naravno i onih koji vole da dolaze na ovakva mesta samo da bi posmatrali. Voajera je, kažu, na Adi najviše. Verovatno zato što je ona najposećenija i najpopularnija in general, ali pomenuti mladić Vodič kroz gej Srbiju

13

>>

OPTIMIST Doroteo

odlazi i na druge lokalitete. Pored Ade preferira i jednu stazu u okviru Banjičke šume na kojoj je kaže podjednako zabavno jer dolazi puno uglađenih stranaca koji stalno ili povremeno obitavaju na Dedinju i Banjici - diplomate. Prisustvo politike i na ovom terenu ne bi trebalo da nas čudi, pogotovu ukoliko verujemo lokalnoj gradskoj priči po kojoj je i jedan od najuticajnijih političara trenutno, svojevremeno od strane policije uhvaćen u sličnoj gej kruzing akciji.

Staza u Banjičkoj šumi je takođe dosta eksploatisana odnosno popularisana online, pa je moje nevešto pitanje jednom od mladića koji tamo redovno ordinira, da li bi smeo da mi kaže o kojoj stazi se tačno radi s obzirom na sveto pravilo diskrecije koje se u gej kruzingu, kako mi je objasnio, veoma poštuje, pokopano rečenicom: „Ta informacija je lako dostupna na Internetu“.

Kada je reč o tim informacijama, zanimljivo je kako strani gej blogovi predstavljaju gej kruzing lokacije u Beogradu. Za razliku od ostalih evropskih prestonica gde imate gej frendli lokalitete, i poneki koji nije baš bezbedan pa se uka-

14

www.optimist.rs

zuje na moguće nasilje i predlaže velika obazrivost, kod beogradskih lokacija ovakvo upozorenje stoji gotovo kao pravilo. Ima čak i sajtova koji ukazuju na ogroman procenat homofobije i razne druge opasnosti koje često ni nemaju veze sa netrpeljivošću prema LGBT populaciji već sa nasiljem i agresijom, in general. Realnost je, međutim, malo drugačija. Možda i zato što dosta homofoba, s obzirom na to da je njihovo stanje svesti neretko samo maska za homoseksualne sklonosti, egzistira po ovim skrovitim mestima iz istog razloga iz kog i grupacija koju ne voli. Bilo kako bilo na ovim sajtovima se preporučuje mnogo lokacija po celoj Srbiji, ali prevashodno Beogradu. Ovde su pomenute samo dve najpopularnije... na otvorenom.

Kod zatvorenog prostora, dominiraju javni toaleti. Tamo je proces upoznavanja nekada tekao tako što se gejevi prvo merkaju nad pisoarom onda kad jedan krene drugi krene za njim i ako se skontaju sledi seks, ako ne vraća se na početnu poziciju i merka sledeći. To je princip koji se danas primenjuje na online aplikacijama za

upoznavanje. U toaletima je danas, mnogo življe. Toliko da oni koji bi da ove toalete koriste za njihovu primarnu namenu, tamo ni ne zalaze ili odlaze u ženski. I na zatvorenim gej kruzing lokacijama ima ljudi raznih doba, naravno i maloletnika koji to neretko rade i za novac. U toaletima na autobuskoj stanici, kod Narodnog pozorišta ili ispod Palate Albanija, akcija se bez prestanka. O tome naravno svedoče žene koje ih čiste i održavaju i oni koji tamo odlaze. Policija nema zvaničnu prijavu ni od koga, pa stoga ni ne reaguje, a i zašto bi. Ljudi se zabavljaju i uživaju. Problem imaju jedino čistačice sa uklanjanjem svega onoga što iza tih užitaka ostane, ali i uopšte da uđu u toalet. Najavljuju se motkom od metle kojom lupaju po vratima i tada se gejevi razbeže da malo odmore dok ona radi. Drugačije, kaže jedna od njih iz toaleta ispod Palate Albanija, ne može.

Za one kojima je beogradski gej kruzing takav kakav je nesimpatičan, a ipak vole da dogovaraju seks sa potpunim neznancem ili jednostavno vole savremenu tehnologiju, uvek

ostaje Grindr kao aplikacija koja je i nastala inspirisana ovim retro autdor muvanjima. Zanimljivo je, međutim, da sve više i neke druge aplikacije kojima to nije bila prvobitna namena postaju poligoni za gej kruzing. Najbolji primer za to je Instagram koji sve više preti da postane gej chat aplikacija, ne samo zbog svega što gejevi na ovoj platformi razmenjuju kao DM, već i zbog potpuno novog trenda po kome se jedan gej kada dođe na lokaciju gde bi mogao pronaći drugog geja namerno taguje na toj adresi kako bi bio primećen od strane istomišljenika, naravno uz još neki hashtag koji ukazuje na njegove seksualne sklonosti, da ne bi bilo zabune. Sa tim u vezi, ne bi trebalo da nas začudi ukoliko se uskoro na Instagramu kao definisana lokacija pojavi npr. „javni toalet, Palata Albanija“. Onda se neko na njoj taguje i čeka da neko drugi ko mu je interesantan dođe i označi se na istoj lokaciji, pa se posle toga sretnu recimo iznad pisoara... Ili na ovaj način dobri stari #kruzing u potpunosti gubi svoj smisao!?

Vodič kroz gej Srbiju

15

U OPTIMIST Intervju

prethodnom broju Optimista objavili smo foto reportažu sa protesta u Beogradu na kojima dominira poruka „Narode, pederi su sa vama“, koja je privukla veliku pažnju medija i javnosti.

U ovom broju razgovaramo sa hrabrim mladićem koji je nosio tu poruku, Markom Mihailovićem, asistentom regionalnog programa u organizaciji Civil Rights Defenders.

Kako je došlo do akcije „Narode, pederi su sa vama“?

Zvao me je drug i rekao da su on i par naših prijatelja smislili da odštampaju i ponesu te parole na velikom protestu koji se održavao 8. aprila.

Meni je to zvučalo kao odlična ideja i bio sam jako srećan da su se baš moji prijatelji setili da na ovako efektan način pokažu da smo i mi pederi (u stvari, svi LGBT+ ljudi) deo naroda.

Kakve su bile reakcije drugih demonstranata?

Kada smo se spuštali ka protestnoj grupi, odlučili smo da je najbolje da budemo što bliže nezavisnom policijskom sindikatu koji je tog dana protestovao – čisto za slučaj da se nešto desi. Međutim, čim smo podigli te parole, nervoza je nestala.

Ono što sam mogao da vidim je da je dosta ljudi gledalo, par ljudi nam je prišlo da kaže kako je to najbolja parola. Svi ljudi koji su meni prilazili su imali pozitivnu reakciju.

Da li je bilo negativnih?

Iskreno, nisam video ni jednu negativnu reakciju. Međutim, ja sam se odvojio od moje grupe čim je krenula šetnja, a prijatelji su mi rekla da su im u par navrata dobacivali i da im je neki dečko rekao da sklone parolu. Imam utisak da ljudi koji bi možda 2010. godina nasrnuli na nas – sada to ne smeju jer imaju neku zabludu da su LGBT+ ljudi posebno zaštićeni od policije, iako to nije tačno – drago mi je da bar oni imaju taj utisak, jer ih očigledno sprečava (u nekoj meri) da fizički napadaju one koje percipiraju kao LGBT+.

Kasnije smo mogli da vidimo i poljubac za Informer. Za to je trebalo hrabrosti?

Poljubac se desio sasvim spontano; na taj protest sam išao sa dečkom sa kojim sam u to vreme počeo da se viđam, kada nam je prišla devojka koja je fotkala tu akciju sa Informerom - samo smo se pogledali u oči i – poljubac se desio. Zanimljivo je da nam je mnogo ljudi pisalo i hvalilo našu hrabrost. Mislim da je to dobra indikacija u kakvom je stanju LGBT+ zajednica kada je potrebno hrabrosti poljubiti nekoga ko ti se sviđa. Ja ne osećam nikakvu sramotu ili osećaj niže vrednosti jer sam gej, i ne dozvoljavam da me pogrešne vrednosti u društvu sprečavaju da budem slobodan, a posebno da mi ulivaju strah kada treba da uradim nešto bezazleno i prirodno poput poljupca. Tako da hrabrosti nije bilo, samo jako sladak dečko pored mene... Kasnije smo celu protestnu šetnju prošetali držeći se za ruke – i opet nismo naleteli ni na kakve reakcije.

Zašto si ti učestvovao na protestima?

Jer sam osetio potrebu da pokažem nezadovoljstvo stanjem u politici i medijima, a takođe jer imam ustavom zagarantovano pravo da to uradim. Ovo bi trebalo da bude asocijacija na za-

Narode, pederi su sa vama

Marko Mihailović

16

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković

brane koje je prajd trpeo mnogo godina gde je bilo nemoguće javnim protestom pokazati da smo kao zajednica žrtve diskriminacije, nasilja i da smo nejednaki i pred zakonom i u društvu.

Koliko je važna ta LGBT vidljivost na protestima?

Osećam da je konačno došlo vreme da se razbije zabluda koji većinska populacija ima o LGBT+ ljudima, gde misle da smo mi neki „specijalni ljudi“, neko ko ne deli probleme koji muče pro-

sečnog stanovnika Srbije. Veliko poštovanje dajem ljudima koji ponosno nose duginu zastavu na mestu gde je tako veliki broj ljudi poput ne-LGBT+ protesta, vidljivost LGBT+ zajednice doprinosi senzibilizaciji društva jer im pokazuju da smo tu sa ostalim građanima, da postojimo, da delimo probleme običnog građanina, iako nas dodatno mori problem diskriminacije i incidenata zločina iz mržnje prema LGBT+.

Koliko vidiš da se LGBT populacija uopšte zanima za aktivizam i politiku?

Mislim da u društvu generalno vlada velika indiferentnost kada se radi o političkom i aktivističkom angažovanju. Iako mi je jasno da su ljudi obeshrabreni situacijom u kojoj su partokratija i korupcija apsolutno dominantni, a praktično svi mediji služe za stranačku promociju i serviranje malicioznih laži, mislim da je u ovom trenutku potrebno više glasnih i vidljivih ljudi koji se ne plaše da iznesu stav i pokažu da zdrav razum i prave vrednosti (sloboda i jednakost) valjda i dalje postoje.

Kako promeniti činjenicu da u LGBT aktivizmu ima sve manje ljudi?

Ljudi u Srbiji pokazuju veliku ravnodušnost kada se radi o odbrani sopstvenih prava. Sistem i socio-političke okolnosti u kojima živimo doveli su do toga da ljudi nemaju poverenje u to da je

moguće izdejstvovati promene. Zaboravili su da su oni ti koji imaju snagu da iniciraju i iznesu promene. Nadam se da uskoro dolazi talas nekih novih lica i ideja u LGBT+ aktivizmu. Što se tiče LGBT+ kulture - upravo sada svedočimo rađanje dreg scene u Beogradu, što me čini jako srećnim.

A šta nam rade mlađe LGBT generacije?

Deluje mi kao da su klinci koji sada počinju da izlaze mnogo više queer i skloniji da se igraju sa rodnim identitetom nego što su prethodne generacije bile. Mislim da su queer i gender nonconforming ljudi novi talas panka i pobune protiv veštački nametnutih pravila oblačenja/ponašanja koji ne služe ničemu osim gašenju individualnosti, kreativnosti i slobode.

Koji su planovi za naredne proteste?

Jako se radujem Paradi Ponosa 2017. godine koja će se održati 17. septembra i Pride nedelji koja počinje 11. Nadam se da će ove godine doći još više ljudi i da će nam se pridružiti ljudi koji su bili na protestima posle izbora i protestima koje organizuje inicijativa „Ne davimo Beograd“. Nadam se da je više ljudi razumelo da prajd pokušava da ukaže na kršenja ljudskih prava LGBT+ zajednice i da zagovara jednakost; poboljšanje položaja LGBT+ zajednice znači i veće poštovanje ljudskih prava svih građana i građanki.

Vodič kroz gej Srbiju

17

K

OPTIMIST Pustolovina

ad sam pre nekoliko godina završavao Filološki fakultet, pitao sam se šta li ću zaboga ja sad raditi, kako kol centar izbeći i kako normalno živeti.

Vraćajući se biciklom sa predavanja naletim na poznanicu s kojom sednem u park i ona mi upali svetlo na kraju mog tunela – ako završim TESOL kurs, mogu po svetu da predajem engleski! Ideja je bila sjajna, ali kad sam shvatio da se najviše isplati otići u Kinu, za razliku od, na primer Južne Amerike, pomalo nevoljno sam prihvatio da ako mora Kina, neka bude ta Kina, pih. A sada nakon godinu dana mog života ovde, toliko mi se dopada da, ako bih uopšte voleo da sam ponovo u ranim dvadesetima, bilo bi to samo da bih što pre došao u Kinu i proveo ovde nekih laganih deset godina! Kino, u mom si srcu!

LEAVE ASIANS ALONE! Na istom tom seminaru, koji smo nepotrebno papreno platili, mi polaznici tog kursa, uglavnom mladi i željni boljeg života, o Kini i Kinezima se pomalo poražavajuće tupasto pričalo naglašavajući njihove „šokantne“ navike pljuvanja po javnim mestima i specijalitetima poput majmunovog mozga, i to sve od strane devojke koja je studirala kineski i bila u Kini i od koje bih sad iz ove perspektive ličnog iskustva zaista očekivao malo velikodušniju i zanimljiviju sliku.

Naša srpska dijaspora, mahom „tičerska“ ovde, okupljena po raznim grupama na kineskoj glavnoj društvenoj mreži WeChat, takođe se deli na one koji iznose negativan narativ o Kini i one koji imaju uglavnom samo lepe reči o svom iskustvu. Naravno ti drugi se i ne čuju, osim kad se ja neispavan i neraspoložen pojavim nekad pa ispišem tiradu koja počinje sa: „Oj, Srbi!!!“.

Međutim, pritajeni rasizam prema Aziji je sveprisutna bolest „belog“ čoveka i Azijati trpe veliku nepravdu u stavu drugih rasa od bloka 70 pa do Holivuda gde je nedavno u filmskoj ekranizaciji anima crtaća „The Ghost in the Shell“ azijski lik nonšalantno zamenjen za androgenu miljenicu Tildu Svinton i nikom ništa. Hej, svete, mnogo gubiš što tako malo seksi Azijata i Kineza Holivud stavlja na bioskopska platna!

Tačka oslonca svakog rasizma prema Kinezima je, čini mi se, njihova nedavna istorija pod

18

www.optimist.rs

Maom i sve muke i siromaštvo koji su prošli na početku i tokom dvadesetog veka, iznalazeći svoje mesto u novom, modernom svetu. Jako je kontroverzna priča oko Maoa za koga se procenjuje da je odgovoran za smrt miliona Kineza od gladi zbog svoje sanjarske idealističke politike koja je malo imala veze sa realnošću (ljudi su bili primoravani da proizvode ogromne količine lošeg, neupotrebljivog čelika samo da bi se proizvela neka fascinantna količina kojom bi se Kina dokazala kao uspešna komunistička zemlja, i za to vreme su skapavali od gladi i umirali u masama). Ali, i dan danas njegov lik je na svim novčanicama, i Kinezi će reći da je bio 70 posto u pravu, a 30 posto ne. Tradicionalni konfučijanski kodeks snažan je u kineskom biću, a poštovanje starijih i autoriteta u njegovoj je srži.

Zbog te siromašne, bedne i tragične sudbine kineskog naroda, koja se danas premetnula u blistavu budućnost i najveći ekonomski rast ikada na svetu, i dalje se vuče taj „pišanje po sirotinji“ stav, koji je već uveliko zastareo. Tu je i svakako ograničeni mindset prosečnog Kineza odgajanog u državi gde se sve radi kako se kaže i slušaju autoriteti i teži se jednoumlju, pa se nama liberalnima to čini dosta primitivno te se osećamo nadmoćno intelektualno, sa ili bez pokrića. No, zato oni žive u uređenoj državi, a mi živimo… pa, mi odlazimo da živimo u njihovoj državi ili druge. U svakom slučaju, Kina sad razbija i dominira više nego Bijons, Milica Pavlović i Mimi Mercedez zajedno. Međutim, ta dominacija je tako suptilna i elegantna i ne bahata gde predsednik Xi poziva na ideju globalizacije kao pokreta gde svaka zemlja treba dobiti priliku za razvoj i sve je to deo prelepog osećaja za kolektiv i zajednicu što su sve jaki i zdravi temelji kineske etike iz davnina.

RISPEKT ZA KINEZE Ta antička Kina seže do 1500 godina pre nove ere, a uveliko se smatra da je kineska civilizacija moguće nastala čitavih 5000 godina pre nove ere. Antička Kina i njene dinastije živele su u svom svetu samodovoljni i nezavisni sve do industrijske revolucije kad je svet počeo da postaje brži i povezaniji i nije bilo moguće biti više svet za sebe, kako i sama reč za Kinu na kineskom sugeriše: Središnje carstvo, odnosno zemlja u središtu sveta. Takva Kina kao svet za sebe bila je rodno mesto prvih svetskih pronalazaka u odnosu na ostatak sveta. Kinezi su prvi izmi-

slili: porcelan, barut, kompas i svilu, ali i prvu I to su za mene Kinezi i danas, i tako ih ja štampanu knjigu 400 godina pre Gutenberga, vidim. Dobronamerni i dobroćudni ljudi kojima a spisak invencija se tu ne završava već uklju- se oči smeju, koji pevaju na ulici i plešu po trgočuje i iznalaske od vakcine za male boginje do vima. grejanja na gas. Međutim, vera u nauku i njeni Baš pre nego što ću krenuti za jug Kine, seplodovi kojom je Evropa tako fanatički opsed- deći kod frizera, pričao mi je jedan od momaka nuta još od prosvetiteljstva, nažalost, često se u salonu kako je živeo tamo, kako su super završavaju pojavama poput naoružanja za ma- narod, kul, dobronameran i druželjubiv, kako je sovno ubijanje ljudi, pohlepu i novac, mučenja na jugu vazduh čist i hrana sjajna. I zaista ko životinja u raznim testiranjima i usnama Bokija god me pita kako mi je ovde, uvek prvo odgo13. Tako da, iako su Kinezi izdominirali u nauci vorim: banja. Ljudi su nasmejani, osim što su daleko od ostatka sveta, ne bih uzimao nauku lepi. Dajem vam za pravo da mislite da Kinezu kao parametar da sudim o Kinezima i ljudima nisu lepi (ali niste u pravu i Bog će vam suditi!), uopšte. O njihovom postojanju na pozornici ali jedno ne možete poreći, a to je da su kineska sveta biram da sudim po jednoj epizodi iz 17. deca nešto najslađe na čitavom svetu od svih veka koja me je, malo je reći, oduševila. slatkih stvari koje postoje. Na prvom mestu liste Šta se desi kad kineska vojska i ekspedicija najslađih stvari bio bi možda jedino „fluffy“ dođu u Afriku? Pa, admiral Dženg Hea je u svo- Gizmo iz Gremlina, koji je, inače, pogađajte, iz joj seriji obilazaka Kine, aha! Pa onda tridesetak zemalja kineska deca na sa svojom flotom drugom mestu, a brodova dvostruko zatim sve slatke većom od one koju pande, sove i rakuni će čuvena Španska ovog sveta. Ne izraarmada imati za sto stu sva ta deca u pogodina, došao i u djednako slatke Afriku u pratnji vojodrasle, ali odrastu ske i stručnjaka za bar u odrasle koji akupunkturu, umetigraju na ulicama i nika, pesnika, intepevaju dok se šelektualaca. Poklonili taju. Ovde sam nesu domorocima koliko puta video porcelan, svilu, kukako Kinez ili Kinevali im čajeve, prireskinja šetajući se da đivali vatromete, l‘ po supermarketu podružili se, odraili po pločniku peKako je u Kini? brate, kul je u Kini dili jednu kulturnu vuši nešto prilično razmenu. Poneli sa glasno. Jednom je u sobom nazad u našoj školi čovek Kinu egzotične čekao da mu unuk biljke i životinje, nizavrši sa časom i za kakvo zlato, nikakvi to vreme drndao terobovi, i vratili se lefon i pevao nešto piše: Miloš Perišić caru da pričaju šta za svoju dušu i nisu sve videli i dožikome to nije skreveli. Vau... Šta su nulo posebno uradili Španci i Porpažnju osim meni. U tugalci u južnoj Americi sa Inkama i Majama? Srbiji bi pomislili za takvu osobu da je puštena Šta Amerikanci sa crncima? Šta Belgijanci sa dr- na vikend iz Laze Lazarević, nažalost! A ima li žavom Kongo…? LET THAT SINK IN. Tako da: du- ičeg lepšeg i normalnijeg nego da čovek sloboboki naklon za Kineze i rispekt do neba. dno peva?

Pozdrav iz kine

Vodič kroz gej Srbiju

19

>>

OPTIMIST Pustolovina

ŽIVI KAO KINEZ Na trgovima i svuda po gradu okupljaju se grupe žena predveče i igraju koreografije uz pop muziku i to je masovna pojava, a igraju i muškarci i žene valcer u parovima. Stariji su okupirali sve parkove, a mladi se povukli uglavnom po karaoke klubovima, koje zovu KTV, gde jedu voće, piju i pevaju naizmenično. Još jedan vid zabave je iznajmljivanje sobe za privatno gledanje filmova ili blejanje i igranje karata i madžonga. Svi vole da igraju karte. Što se klabinga tiče, jako je fensi i beogradska fensi mesta plaču za kineskim klabingom.

Sve pršti, imaju čitav scenski program celu noć, više dešavanja tokom noći, igračice, igrače, kostime, nastupe pevača, a i sam DJ set, konfete, light show i Kineskinje koje piju sa tobom i glume stidljivost dok te nagovaraju da naručuješ najskuplje piće. Dakle, nije samo da đuskaš i piješ, već prisustvuješ kompletnom show programu. Nažalost, sve ume da se završi često već oko dva kada još po nekoliko Kineza se na podijumu drže za ručice i mlataraju. Sreća za strance je što je česta pojava da dobijaju besplatno piće samo zato što su stranci i dižu popularnost valjda svojom pojavom i naši ljudi ovde, a i ostali stranci to obilato koriste.

Sport je na prvom mestu u Kini. U školama časovi fizičkog zauzimaju pola školskog dana. A vežba i staro i mlado. Ako se ne dignem pre šest, da odem na basket s mojim ortacima i ne pri-

20

www.optimist.rs

družim im se u toj ranojutarnjoj igri, onda bi obično sa svoje terase pušio prvu cigaretu i gledao dole ispod komšije matorane, kako izvode neki tai či ili šta li je već. Obično bar pola sata izvode neku gimnastiku sa jako čudnim pokretima, hodaju unazad, udaraju se po rukama i nogama, kao da gledam moderni ples, a ne gimnastiku. I veru se na grane. A kad odem na basket tako rano zateknem pune terene ljudi koji šetaju, trče, i staro i mlado od sabajle. Vole i da viču izjutra u prirodi jer im i to spada u neki ritual. U jednom parku u Šangaju zatekli smo i ekran koji meri koliko decibela možeš da se izvičeš pa sam vikao svom strejt drugu: „Volim te Stevo!“ KOMUNIZAM VS. KAPITALIZAM Kina danas je takoreći komunističko-kapitalistička zemlja koja je davno raskrstila sa pogubnim ideološkim komunističkim čistunstvom sanjara Maoa i ušla u igru svetskih sila i nadigrala ih u njihovoj igri. Ljudi su duboko tradicionalni i nekad do mere da je to, nama kao odavno intoksiranima zapadnim vrednostima neshvatljivo i neprihvatljivo. S druge strane, Kinezi su prigrlili kapitalizam i njegova iskušenja. Odgajani u tradiciji, a mamljeni slobodama zapada, neki Kinezi će do dvadesete godine već izgraditi porodicu, ali i naći ljubavnicu pa i nju izdržavati, često i javno. Poštovanje prema roditeljima dolazi do tih razmera da će jedan mladi, lepi i obrazovani Kinez ostaviti na kraju svoju devojku strankinju koja je dobra riba i s kojom se zabavlja već dve

godine, ne bi li ispoštovao volju roditelja i oženio tunjavu štreberku sa nagradama na takmičenjima iz hemije i spojio dve bogate porodice.

Roditeljski blagoslov je nužan, a čak i ako se ogreše o njih, sešće im na glavu čitava familija i to će pući za koju godinu.

Kapitalizam je jer ima svega da se kupi, jer se ajfon smatra sinonimom za telefon, pa će vas na aerodromu na detektoru mladić zamoliti da ostavite svoj ajfon u korpu misleći time na telefon. Supermarketi su puni svakakvih neobičnih proizvoda, od jogurta od urmi i ljutih želatinastih pločica pakovanih kao bombone preko presovane morske trave do svinjskih njuški.

Nažalost, nema sireva i svi jogurti su slatki. Cigarete imaju da se kupe za svaki budžet. Jedan brend može imati varijantu od 10 juana do 500 i više juana, ko hoće da se bahati. Osim mnogobrojnih kineskih tradicionalnih festivala i praznika od skoro se sasvim legitimno slavi i Božić, i šta god ima da se slavi od dana žena do dana majki, očeva, dece i baba.

Ali komunizam je jer država čuva njihovo, gaji svoje i zakonom je ograničila broj američkih filmova kojima se daje ulaz, jer primat mora imati kineska (ne tako sjajna) produkcija, zbog čega kineski filmofili i znalci naravno lude, ali kasa je puna. Komunizam je zato što svako može da putuje vozom i da priušti sedište, a ko hoće da udobnije putuje platiće za krevet, a ko ima da još udobnije putuje platiće za klimu i kre-

vet, no svako će stići gde je naumio. Inače, vozovi su neverovatno čisti i besprekorno održavani. Taksiji su jeftini i može se stići iz jednog u drugi dela grada po ceni vožnje od Nbg do Trga republike. Doduše, taksija ima puno, puno se koriste pa i nisu luksuz i skupi. Javni prevoz je jedan juan odnosno oko 17 din, a 2 juana zimi jer se greje i leti jer RADI klima. U suštini, pričati o Kini iz perspektive života i uređenja u Srbiji je unapred tužna priča po nas…

Fejsbuk, tviter, jutrub su zabranjeni i ni Kinezi ne znaju da mi objasne koji je zvaničan stav, ali briga ih jer imaju Wechat, Youku, Weibo i sve mnogo bolje funkcioniše u suštini. Na primer sa WeChatom možete da plaćate po restoranima i buticima i supermarketima, možete da šaljete novac jedni drugima, rezervišete bioskopske karte, naručujete hranu. A komunikacija je osmišljena u chat grupama ili jedan na jedan, i moram reći da su oba rešenja daleko smislenija i elegantnija i daju mnogo kvalitetnije iskustvo komuniciranja i druženja nego egocentrični i skoro pa solistički koncept Fejsbuka i njegovog zaludnog vašara.

LOST IN TRANSLATION APP Što se tiče odnosa prema strancima, mnogi nisu videli nikad uživo strance pa se oduševe i odmah vas zovu kući na ručak, a oni koji i jesu videli opet će vam kao treću rečenicu reći: You are so cool! Na šta ih ja obično uzmem za ruku i šapnem na uvo: „No. You are cool.“ na kineskom Vodič kroz gej Srbiju

21

>>

OPTIMIST Pustolovina

i izrecitujem manifest komunizma ili otpevam kinesku himnu. Šalu na stranu, ako im treća rečenica i nije: „You are so cool“, prva je svakako i nepobitno: „MY ENGLISH IS VERY POOR“ i stiče se utisak da oni u školama na časovima engleskog isključivo uče godinama da lepo izgovore „MY ENGLISH IS VERY POOR“. Nažalost, to će po difoltu reći čak i oni koji koriste engleski na solidnom A2 ili krnjem ali iznenađujućem B1 nivou. Zato su tu aplikacije za prevode bez kojih ne bih mogao da naručim u kantini ni karfiol koji se nalazi ispred nosa kuvarice, jer iako se reč za karfiol kaže HUA CAI, ako je ja ne izgovorim tačnim tonom (od četiri moguća) to što je njoj karfiol ispred nosa neće joj biti sugestija da tražim karfiol, jer ton koji sam ubo možda daje druge reči, možda sam joj rekao matora barabo, u krajnjem slučaju. Tonovi su najveći zez jer nije dovoljno samo da naučite reč i njene glasove već i kojim tonom da ih izgovorite te dakle i to treba upamtiti i teže je nego rod imenice u nemačkom. Ali učenje kineskog je u svakom slučaju izuzetna vežba za mozak jer je tako sveobuhvatno. Jedna stvar me od početka jako buni, a to je da kad god prodavci vide da ne znam da pričam kineski, uzmu papir pa mi kineskim znakovima napišu šta su hteli da kažu kao da ja znam već da čitam i da je to lakše nego da čujem. Uh, zapravo sad sam najzad pišući shvatio i zašto!

Verovatno to rade među sobom jer su im dijalekti toliko raznovrsni i mnogobrojni da ne mogu da se razumeju međusobno osim ako ne koriste mandarinski kineski koji je zvanični jezik i jezik medija i televizije i koji se uči u školama.

Verovatno kad napišu reč tačno znaju šta misle iako je drugačije izgovaraju. Recimo, danas je

22

www.optimist.rs

moja poznanica tražila za mene pumpu za bicikl od ujaka našeg zajedničkog druga Kineza i on je uopšte nije razumeo šta hoće pa je ona rukama imitirala pumpanje gume jer on je rodom iz drugog dela Kine. Tako da kineski uče i stranci, a i Kinezi, mandarinski kineski.

Kineska imena su maltene neizgovoriva za nas strance i obično u školama od nastavnika svako dobije neko svoje englesko ime koje koriste na časovima i u komunikaciji sa strancima.

U početku sam se zanosio kako ja mogu da izgovorim njihova imena, a konačno sam odustao od pokušavanja kad sam na basketu jednog dečka oslovio sa FENG ŠUI i video njegov preneraženi izraz lica. „Okay, I‘ll call you Frank.“ JEPE MI SE SA KINEZIMA Inače, ako želite da navatate nekog (oh kako glupa uvodna rečenica za novu temu, naravno da želite!) ne treba vam kineski, tu su aplikacije za prevod, a pre svega kineski Grindr, odnosno Blued. Blued je inače mnogo veća i jača kompanija. Osnovao ju je bivši policajac, gej i pruža između ostalog i mogućnost live broadcasta, što znači da se momci uživo uključe i onda nešto pričaju, đuskaju, ispovedaju se i flertuju sa publikom dok ih korisnici obasipaju nekim tokenima koji imaju i novčanu vrednost. Za nekog sa iskustvom Gayromea u Srbiji i opštom paranojom slanja slike, prilika da vidim prvi put live broadcast gde se gej Kinezi otvoreno prikazuju preko Blueda svojim followerima bio mi je jako uzbudljiv i osećao sam se kao da sam se našao u paralelnoj dimenziji. I tako dođosmo najzad do teme koju ste sve vreme čekali, a to je điđimiđi bliže mi priđi. Od čega điđi znači kita, a konkretno petao kao što je na engleskom cock,

tako da ako vam se na Bluedu poruka od Kineza prevede kao „Show me your chicken“ ili „How big is your chicken?“, da znate da vas ne pita da li uzgajate živinu.

Kaže se da ko dođe u Aziju, uhvati ga „yellow fever“. Doduše, znam dosta ljudi koji uporno odbijaju mogućnost Kineza kao ljubavnika bilo da su u pitanju strejt muške ili ženske osobe, no, ja sam od početka JEPE-MI-SE-SA-KINEZIMA tim! I kad sam najzad slučajno otkrio Blued aplikaciju našao sam se u čokoladnoj fabrici. Dani piljenja u slatke tvink kineske batice su bili iza mene i bilo je vreme da priđem im bliže. Otkako sam zakačio žutu groznicu meni beli frajeri više ništa ne znače. Stavite ispred mene top frajera Evropejca i OK frajera Kineza, moj izbor je definitivno Kinez! Gej Kinezi se dele na 1 i 0, i 0.5, što su ekvivalentni za pogađate: a, p, uni. Nije im strano da se odmah jave sa rečenicom Make love? A često će vas pitati „Da li si jeo?“ kad već uđete u dopisivanje jer je to inače kod Kineza kao razgovor o vremenu kod Engleza. Dok se u Srbiji napaljeno dopisivanje zarad parenja nakon razmena bazičnih a, p, visina, slika, piša, završi na pitanje prostora i tužnog odgovora: „nemam“, „nemam ni ja“ i čuvenog završenog „JEBI GA“, ovde se dopisivanje završava sa „KOJI HOTEL?“ Tako da se ovde ljudi zaista i dovate, jer hoteli su jeftini i niko ne mora da se juri po Košutnjacima, ako nema gde. Prva reakcija na to što si stranac biće pitanje da li imaš veliki pišon, pošto je u njihovoj glavi stranac sinonim za kurčinu, valjda jer su se nagledali gej pornića sa strancima i očekuju da je svaki stranac porno star i nadaju se da će da ih rasturi. Što se kineskih điđija tiče i predrasudi da im je mali, sve zavisi od osobe do osobe, kao i u svemu u životu, a vi ako ste neki gejevi vaša je pederska dužnost da volite svaki ku*ac. A pre svega, naravno, važna je duša! No, prema mojim empirijskim istraživanjima, statistička razlika u odnosu na Srbiju nije značajna. Mogao sam bez problema da se prihvatim za alatku mog bivšeg kad se sapletem da ne padnem. A budući, kome se nadam, svakodnevno me časti svojim video i foto radovima da ja na xvideos.com više nemam šta da tražim niti da vidim, i već planiram svadbu na Tajvanu... Kada nađete već nekoga na Blued i skontate se pa se i vidite, očekujte da će Kinez da skine čarape pre nego sve ostalo i uredno će ući u krevet i pokriti se jorganom, osim ako ne

naiđete na seksomana koji vas odvede na otvoren prozor terase da vas voli na rizik da vas komšije gledaju! (ne pričam ja ništa iz svog iskustva, ja se čuvam za gej brak na Tajvanu gde je legalizovan krajem maja!). U samom seksu su jako taktilni i nežni i sveobuhvatni, a bradavicu vole više nego pirinač. To je centralna erogena zona Azije. Nakon seksa im je normalno da prespavaju u krevetu sa svojim seks dejt partnerom, i mogu se i uvrediti ako im se kaže da bi bilo bolje da idu jer hoćete da ustanete rano i da se dobro naspavate. Što se tiče bezbednog seksa, ne samo da paze o kondomima, već svako zna za lubrikante i koristi ih kao neophodni paket za seks, a neki i poperse koje znaju kao Rush. Svaka gej kuća domaćinska ima lubrikant i portret Maoa! Svaka čast Kinezima! Gej Srbi moraju još da se nauče da je lubrikant integralni deo analnog seksa, a ne samo nešto što košta više od 500 dinara.

U Kini dakle sve ide glatko, i život i anal! Ukinuta je viza za Srbe pa se može ostati do trideset dana bez problema, pa iskoristite to i dođite u Kinu! Da uživate u prirodi, hrani, kulturi i Kinezima!

Vodič kroz gej Srbiju

23

A OPTIMIST Intervju

socijacija DUGA je posvećena radu sa klijentima, najviše u oblasti zdravstvene i socijalne zaštite, a od prošle godine više je počela da se bavi pitanjem bezbednosti.

Iako je sedište Asocijacije DUGA u Šapcu deluje na teritoriji cele Srbije, odnosno, odakle god korisnici iz LGBTI populacije pozovu ili njihovi roditelji. Osnivači Asocijacije DUGA dolaze iz malih mesta i osnovana je kao odgovor da se sve aktivnosti i podrška LGBTI osobama dešavaju samo u velikim gradovima. Razgovarali smo sa Aleksandrom Pricom iz Asocijacije DUGA koji se potrudio da nam predstavi aktivnosti, rezultate i buduće planove.

Koliko je teško raditi i voditi jednu LGBTI organizaciju na lokalu?

Asocijacija DUGA postoji 13 godina, iako je svima poznato gde su naše prostorije u Šapcu, nikada ni naši aktivisti, a ni klijenti, nisu imali bilo kakvih problema prilikom dolaska ili odlaska iz naših kancelarija, dropin centra ili hostela. Na fasadama naših zgrada, nikada nisu bili ispisani grafiti, polupani prozori ili se ispred desilo bilo šta, što bi nas moglo uznemiriti.

Smatram da ukoliko nađemo adekvatan pristup i otvorimo se prema većinskoj zajednici da se znatno smanjuje mogućnost da se dese incidenti. Naravno, na početku je bilo jako teško da nas lokalne institucije prihvate kao saradnike, ali danas već nije tako. Adekvatnim dobro osmišljenim strategijama, doveli smo do toga da nas recimo u Šapcu gde nam je i sedište, gledaju kao značajnog saradnika, ne samo po pitanju rada sa LGBTI zajednicom i njihovim porodicama već i mnogo šire. Asocijacija DUGA je jedino udruženje građana koje već četvrtu godinu za redom od Grada Šapca dobija finansiranje za po dva projekta godišnje. Predsednik Asocijacije DUGA je član Saveta za rodnu ravnopravnost na teritoriji Šapca i član Saveta za zdravlje na teritoriji Šapca. Naravno, trebalo nam je mnogo godina

rada da dođemo do ovoga, ali su se trud uložena energija i istrajnost na kraju isplatili. Pored grada Šapca finansiralo nas je još osam gradova u Srbiji, jedino smo prilikom poslednjih izbora imali problema u Trsteniku, gde je lokalni „političar“ iz SNS, prozivao tadašnju vladajuću koaliciju zbog finansiranja jedne LGBTI organizacije, ipak moram reći da su nas ispoštovali i do kraja finansirali projekat.

Koliko se pad godišnjeg budžeta u 2015. godini odrazio na aktivnosti organizacije?

U 2015. godini budžet Asocijacije DUGA je sa oko 150 hiljada evra, pao je na nešto više od 30 hiljada i taj pad se nije odrazio na kvalitet našeg rada, ali na broj aktivnosti jeste. Ono što smo uradili jeste da je ceo tim Asocijacije DUGA radio volonterski i da tako održimo broj pruženih usluga. Već 2016. uspeli smo da godišnji budžet podignemo na nešto više od 100 hiljada evra i tako vratimo skoro 90% naših kapaciteta, naravno i dalje uz volonterski rad. Inače, od 2014 godine, ceo tim Asocijacije DUGA volonterski pruža usluge prevencije HIV-a. I pored ovako teške finansijske situacije Asocijacija DUGA na godišnjem nivou na teritoriji Srbije savetuje i te-

Asocijacija duga

Aleksandar Prica

24

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković

stira na HIV oko 8% svih savetovanih i testiranih osoba u Srbiji. Napominjem da ovu istu uslugu pruža još 28 državnih zdravstvenih institucija koje imaju zagarantovane budžete, tako da nije samo novac u pitaju, već istrajnost i ljubav prema ovom poslu.

Imali ste ambicije da Asocijacija Duga počne sa radom i u Beogradu?

Asocijacija DUGA je 2015. godine otvorila svoje

ogranke u Nišu, Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu, na žalost moramo priznati da oni nisu u potpunosti zaživeli. Jedino je ogranak u Nišu realizovao jedan uspešan projekat, ali to je nedovoljno za stabilno funkcionisanje ogranka.

Ipak ogranci nam dosta znače, kada je potrebno što pre stići do naših klijenata i klijentkinja kada su u nekoj opasnosti, ali i za organizaciju aktivnosti na teritorijama ovih gradova. Naši aktivisti u Beogradu su recimo najviše posvećeni prevenciji HIV-a i ne interesuje ih toliko projektno delovanje, zadovoljni su time što volontiraju na ovako važnoj temi za LGBTI zajednicu.

Radili ste mnogo sa socijalnim radnicima.

Koju podršku oni pružaju LGBTI osobama i kako to praktično izgleda?

Asocijacija DUGA je od 2011. godine akreditovala dva treninga za stručne radnike sistema socijalne zaštite, na temu adekvatnog pristupa u radu sa LGBTI osobama i njihovim porodicama.

Do sada je osnovni trening prošlo 1037 osoba, a napredni 679 osoba iz 146 centara za socijalni rad i tri centra za porodični smeštaj i usvojenje.

Potpisali smo memorandume o saradnji sa 97 centara za socijalni rad i utvrdili sistem upućivanja i izveštavanja o pruženim uslugama. Praktično, u svakom gradu u Srbiji sada imamo

minimum jednog psihologa, pravnika i socijalnog radnika koji je spreman da u odsustvu diskriminacije, poverljivo, pruži adekvatnu uslugu LGBTI osobama i njihovim roditeljima. Ako neka LGBTI osoba ima potrebu za socijalom uslugom, potrebno je da se obrati Asocijaciji DUGA i mi ćemo joj preporučiti kom stručnom radniku u kom centru za socijalni rad da se obrati. U sistemu socijalne zaštite, naši korisnici mogu dobiti, psihosocijalnu podršku, pomoć da reše probleme sa porodicom u procesu coming outa, podršku u rešavanju problema sa nasiljem i diskriminacijom u porodici, školi, na poslu, fakultetu. Pomoć u smanjenju internalizovane homofobije, odnosno podršku u samoprihvatanju i savetovanje za probleme u partnerskim odnosima.

Prošle godine je saopšteno da postoji koncentrovana epidemija HIV-a među mladim gej muškarcima. Da li postoji odgovor na tu situaciju i šta se po tom pitanju radi?

Već godinama se zna da je u Srbiji koncentrovana HIV epidemija u populaciji muškaraca koji imaju seksualne odnose sa muškarcima. Negde oko 80% svih novootkrivenih slučajeva HIV infekcije je dijagnostifikovano zbog nezaštićenih Vodič kroz gej Srbiju

25

>>

Z OPTIMIST Aktivizam

analnih seksualnih odnosa između dva muškarca. Napominjem da je nezaštićeni analni seksualni odnos i do 10 puta rizičniji od nezaštićenog vaginalnog seksualnog odnosa.

Asocijacija DUGA je posle odlaska Globalnog Fonda za HIV jedina organizacija koja radi kontinuirano sa gej populacijom. Na žalost pokazalo se i sada da se organizacije vode samo novcem i kada u nekoj oblasti nema finansija, bez obzira što su godinama dobijale donacije prestaju sa radom, a naročito ih ne interesuje gej populacija. Pitamo se kakve su usluge pružali i kada su dobijali novac za prevenciju. Ali ni država ništa nije bolja, ne znam da li zbog gej populacije ili nečeg drugog, mi prosto nemamo nikakvu podršku od strane nadležnog ministarstva za rešavanje ovog problema. Odgovorno tvrdim da Srbija više nema nacionalni odgovor na HIV infekciju. Nacionalna strategija je istekla 2015. godine, Republička komisija za HIV se sastala jednom od 2013. godine, Ministarstvo zdravlja ne zanima činjenica da bi Global Fond ponovo finansirao HIV preventivne aktivnosti u Srbiji.

Prosto, gde god se obratimo, ređaju se obećanja, mada i ona sve ređe, da će se po ovom pitanju nešto učiniti. Na nama kao organizaciji je da se i dalje borimo da što više osoba iz gej populacije savetujemo i testiramo i to ćemo sigurno i raditi jer nam je stalo do zdravlja populacije, kojoj i sami pripadamo.

26

www.optimist.rs

ašto Srbija nema LGBT organizaciju? Ovo pitanje na prvi pogled deluje apsurdno, ali da li je zaista tako? Srbija svakako ima pregršt različitih organizacija kao što su to „GLIC“, „Labris“, „Gejten“, „Da se zna“, „Egal“, „Duga“ i koje se sve ne krste LGBT. Ukoliko detaljnije pogledamo programe, projekte i delovanje navedenih organizacija uviđamo da su one vrlo profilisane po pitanju kojim podgrupama, odnosno aspekata LGBT prava se zaista bave. Tako je „Labris“ lezbejska organizacija, odnosno preciznije, ženska organizacija fokusirana na LB žene. „GLIC“ se bavi isključivo LGBT kulturom i informisanjem. „Gejten“ i „Egal“ su dominanto organizacije trans osoba. „Da se zna“ je fokusirana na nasilje i sada, čini se posledice nasilja nad LGBT osobama. „Duga“ je fokusirana na HIV prevenciju i lokal. Naravno postoje i druge organizacije koje bi sada rekle kako one zastupaju interese svih grupa pod LGBT nebom, ali budimo iskreni i realni, to su pre privatne firme nego organizacije civilnog društva.

Možda bi ovde valjalo da još malo pojasnimo šta mislimo kada kažemo LGBT organizacije. Mislimo na organizacije kao sto je to Human Rights Campaign u Americi odnosno Stonewall u Velikoj Britaniji. Organizacije koje okupljaju sve LGBT članove zajednice, koje podmiruju interese u okviru LGBT podgrupa i koje su referenta tačka za različite probleme, teme i naravno zagovaranja potreba i interesa celokupne LGBT zajednice. U kontekstu Srbije koja je jako mala zemlja, te koja ima pregršt manjina koje nisu LGBT, a znatno su uticajnije, postojanje ovakve organizacije je od presudnog značaja za bilo koji značajniji pomak u razvoju prava LGBT osoba, pošto ni jedna država ili međunarodna organizacija ne može da sluša, često 20 sukobljenih stavova i zahteva.

Do skora su organizacije nekako poštovale područaja delovanja drugih organizacije i zajedno su sarađivale bar na formulaciji zahteva uperenih ka državi. Danas ni toga nema, a kvalitet proizvoda nikada nije bio gori i jedva da ga ima.

„Gej strejt alijansa“ (GSA) je u stvari pokušala da bude jedna takva organizacija, koja okuplja različite članove LGBT zajednice, proizvodi relevantan sadržaj i mogla je da okupi relevantne aktere. Ova organizacija nije preživela izazove vremena i sopstvene demone, a druge su dale sve od sebe da je sahrane duboko ispod zemlje. Čak je i „Labris“ jedno vreme pokušao nešto slično, da modernizuje svoje delovanje, ali je takav novotarski pristup sasečen u korenu i odbačen kao jeretički. Tako da smo danas suočeni sa slikom gde će Srbija možda dobiti svog prvog LGBT premijera, a sa čime LGBT organizacije nemaju apsolutno ništa, niti će imati bilo

Zašto srbija nema

zacije samo zamenite organizacije sa pokretom, liderom ili šta god vas čini srećnim, sve je isto.

Odgovor je jednostavan, svima odgovara. Državi je posebno drago da ima slabe i rasparčane organizacije, jer tako može da eskivira rešavanje problema skoro u nedogled, jer nema ko da je natera da reši problem. Drugim LGBT organizacijama je posebno drago jer nema standardizacije rada, nema zdrave konkurencije, odnosno samo-regulacije jer svi funkcionišu na sličnom nivou i svako dobija po svoj mini deo kolača.

Uticajnim pojedincima takođe odgovara da zone njihovog uticaja ostanu iste jer bolje i prćija nego ništa. Čak i delovi LGBT zajednice koji su navikli da vode takav stil života gde se ne govori i gde se ne priča o njihovom seksualnom identitetu, ne žele menjanje statusa quo. Stoga Srbija nema LGBT organizaciju jer je relevantni akteri neće.

Dok nema LGBT organizacije nema ko da pravi frku, nema odgovornosti i obaveze.

Svi su stručni, svi znaju, svi mogu.

Stoga ukoliko se tamo neki okuraže da prave novu ili transformišu postojeće organizacije odnosno pokrete evo par zaista dobronamernih saveta kako da napravite uspešnu organizaciju: * Budite zaista LGBT organizacija, a ne državni ili međunarodni projekat sa ograničenim odmetima i rokom trajanja. * Potrudite se da izveštavate grupu koju prestavljate, a ne ambasade ili državnu bezbednost. * Ukoliko se borite za ljudska prava, nemojte učestvovati, odnosno uzimati ono što je proizvod kršenja prava i zakona kao što je to prostor, projektno finansiranje ili drugo, samo jer vama odgovara. * Nemojte osnivati organizacije iz revolta prema drugim organizacijama koje su vas loše tretirale. * Nemojte osnivati organizacije koje su LGBT, ali i femističke, romske, antiratne, tranzicione jer nije u pitanju paprikaš. * Organizacija mora da zna da uradi nešto, a ne samo da postoji i da se čuje. * Nije važno koliko ste zaista u pravu ako svi misle da ste u krivu. * Ukoliko vas pljuju verovatno ste nešto zeznuli. * Članstvo, članstvo i članstvo.

LGBT organizaciju piše: Mladen Antonijević Priljeva

kakav relevantan pristup LGBT premijeru Srbije.

Apsurdno i ironično, zar ne.

Nameće se jednostavno pitanje, kome treba Srbija bez LGBT organizacije, a vama koji smatrate da ne mora sve da ide preko organi-

Vodič kroz gej Srbiju

27

I

OPTIMIST Sećanja

ako je veći deo svog života proveo van zemlje, Džejms Boldvin je zauvek ostao američki pisac. Bez obzira da li je radio u Parizu ili Istanbulu, nikada nije prestajao sa refleksijom na svoje iskustvo crnog čoveka u beloj Americi. U nebrojanim esejima, romanima, dramama i javnim govorima, elokventni Boldvin je pričao o patnji i borbi crnih Amerikanaca i spasavanju snage bratstva.

Džejms Boldvin, unuk roba, rođen je 1924. godine u Harlemu. Najstariji je od devetoro dece i rastao je u siromaštvu uz strogog i religioznog očuha s kojim je imao težak odnos. Biološko oca nikada nije upoznao Kao dete je pronašao način da pobegne od stvarnosti. Kako se seća, „Znao sam da sam crnac, naravno, ali sam takođe znao da sam pametan. Nisam znao kako ću koristiti svoju pamet, niti da li ću moći, ali je to bila jedina stvar koju sam morao da koristim.“ Do svoje četrnaeste godine Boldvin je većinu vremena provodio u biblioteci i pronašao svoju ljubav prema pisanju.

U mladosti je zbog očuha postao propovednik u Pentakostalnoj crkvi u Harlemu. Boldvin se seća tih tinejdžerskih dana: „Te tri godine za propovedaonicom, tada to nisam shvatao, me je učinilo piscem, stvarno, sav taj bol, očaj i lepota.“ s nadom da napravi distancu sa američkim druMnogi su primetili jak uticaj jezika crkve i Biblije štvom u kome je odrastao kako bi pisao o tome.

Nakon što je napisao nekoliko tekstova za na Boldvinov stil, njegov ritam i ton. Nestrpljiv da ide dalje, Boldvin je znao da ako napusti pro- nekoliko magazina, Boldvin se seli u malo selo povedaonicu mora da napusti i roditeljski dom, u Švajcarskoj da završi svoj prvi roman. „Idi i reci to na gori“ štampan te je sa osamnaest je 1953. godine i augodina počeo da tobiografski je radi na železnici u roman o odrastanju Nju Džerziju.

Trideset godina od smrti pisca u Harlemu.

Nakon kratkog Strast i dubina zadržavanja na žekojom je opisao teleznici, Boldvin se škoće Afroamerikaseli u Grinvič Vilidž naca nisu se mogle gde godinama radi naći ni u čemu što je kao pisac frilenser, do tada napisano. najčešće kao knjižepiše: Predrag Azdejković Iako nije odmah vni kritičar. Privukao prepoznat kao je pažnju poznatog takav, „Idi i reci to na pisca Ričarda Vrajta i iako Boldvin nije još završio svoj roman, on mu gori“ se već dugo smatra američkim klasikom.

U narednih deset godina, Boldvin je putoje pomogao da dobije novčanu donaciju s kojom je mogao da se izdržava kao pisac. U Pariz vao između Pariza, Njujorka i Istanbula, napisao se preselio 1948. godine kada je imao 24 godine dve knjige eseja, „Beleške domorodačkog sina“

Džejms Boldvin

28

www.optimist.rs

(1955) i „Niko ne zna moje ime“ (1961), kao i dva romana, „Đovanijeva soba“ (1956) i „Druga zemlja“ (1962). Eseju su obrađivali temu rasnih tenzija sa elokventnošću i iskrenošću bez presedana, dok su se romani bavili tabu temama kao što su homoseksualnost i međurasne veze.

Opisujući život onakvim kakvim ga je znao, Boldvin je kreirao društveno relevantnu, psihološki prodornu literaturu i čitaoci su to prihvatili, te su „Niko ne zna moje ime“ i „Druga zemlja“ postali bestseleri. Život u inostranstvu dao je Boldvinu drugačiji pogled na život koji je ostavio iza sebe i samotnu slobodu da se posveti svojoj veštini pripovedanja. „Jednom kada se nađete u drugo civilizaciji, naterani ste da preispitujete svoju“, istakao je Boldvin. U nekom smislu, njegova putovanja dovela su ga još bliže u vezu sa društvenim problemima u Americi. Ranih 1960-ih, osećajući odgovornost, vratio se u Ameriku da uzme učešća u pokretu za građanska prava. Putujući kroz Ameriku počeo je da obrađuje temu crnačkog identiteta i rasne borbe, što je izrodilo zbirku eseja „The Fire Next Time“, koja je takođe bila bestseler, te je stigao i na naslovnu stranu magazina „Time“. Za mnoge, Boldvinom poziv na ljudsku ravnopravnost u već spomenutim esejima postali su rani i važni glas pokreta za građanska prava. Iako kritikovan u to vreme zbog svog pacifističkog stava, Boldvin je ostao važna figura pokreta tokom 1960-ih.

Nakon ubistva njegovih prijatelja Medgara Eversa, Martina Lutera Kinga i Malkolma Iksa, Boldvin se vratio u Francusku gde je radio na knjizi o razočarenjima tog vremena, „Kad bi ulica Bel mogla da progovori“ (1974). Mnogi su kritikovali oštar ton romana i optuživali ga za ozlojeđenost, ali iako je Boldvin utkao bes koji je osećao u to vreme u knjigu, on je uvek ostajao konstantni zagovarač univerzalne ljubavi i bratstva. U poslednjoj godini svog života on je napisao nekoliko veoma važnih knjiga, eseja i pesama, ali se i okrenuo ka edukaciji kao novim načinom da se poveže s mladima.

Džejms Boldvin je do svoje smrti 1987. godine od stomačnog raka postao jedan od najvažnijih glasova u borbi za ravnopravnost. Od „Idi i reci to na gori“ do „Dokazi o stvarima koje ne vidimo“, on je kreirao literarnu lepotu i dubinu koja će ostati deo američkog literarnog kanona.

ĐOVANIJEVA SOBA U mladosti, Boldvin se osećao pod pritiskom što zbog činjenice da je Afroamerikanac u otvoreno rasističkoj Americi, što zbog činjenice da je homoseksualac u izrazito homofobičnoj Afroameričkoj zajednici.

Boldvin se odselio u Francusku kako bi izbegao svoju sumornu perspektivu u SAD. Tokom boravka u Francuskoj, Boldvin je postao vrsni prozaista i pesnik. Tamo je takođe upoznao 17-godišnjeg Lusijena Hapersberga, koji je postao njegov prijatelj i ljubavnik. Uz njegovu podršku, Boldvin je stvorio i objavio veliki broj dela. Lusijen se nakon tri godine njihovog poznanstva oženio, što je Boldvina ostavilo u neverici. Boldvinov roman iz 1956. godine Đovanijeva soba se upravo bavi temom rastrgnutosti muškarca u ljubavi koju gaji prema drugom muškarcu i prema ženi.

I AM NOT YOUR NEGRO Na ovogodišnjem Berlinalu prikazan je američki dokumentarac „I Am Not Your Negro“ u režiji Raoula Pecka, koji je baziran na osnovu nezavršenog rukopisa Džejmsa Boldvina „Remember This House“. Samuel L. Jackson je narator filma koji istražuje rasizam u Americi kroz Boldvinova prisećanja na vođe pokreta za građanska prava Afroamerikanaca, Medgara Eversa, Malkolma Iksa i Martina Lutera Kinga koji su svi ubijeni. Film je takođe nominovan za Oskara za najbolji dokumentarac. MegaCom Film je otkupio ovaj dokumentarac za srpsko tržište tako da će biti prikazan na nekom od domaćih festivala.

Vodič kroz gej Srbiju

29

N

OPTIMIST Osmatračnica

a samom početku teksta iskoristiću klasičnu konzervativnu retoriku – vreme je da se Evrovizija vrati svojim vrednostima. Elem, ovogodišnje takmičenje ući će u istoriju kao definitivno najdosadnije, ali i najkonzervativnije. U finale je ušlo previše balada napravljenih po klasičnoj evrovizijskoj recepturi – lagana strofa, refren, strofa, power refren i bridge u kome vokalni solista pokazuje sve moguće kapacitete svog glasa (da ne kažem: urla dok prozori ne popucaju) i efektni kraj pesme. Već viđeno. Malo je pesama koje su uspele da ove godine razbiju monotoniju, a to su pre svega Rumunija sa jodlovanjem i već poznata moldavska saksofon ekipa. Obe pesme su dobile niske ocene žirija, a plasirale se jako visoko u finalnom skoru (Rumunija sedmo mesto, Moldavija čak treće) nakon što su dodati glasovi publike. Dakle, da se mi razumemo – publika hoće treš i apsolutno je neophodno vratiti Evroviziju onome zbog čega je i gledamo.

Pobednička pesma je po svemu drugačija od svih pesama koje smo imali prilike da čujemo ove godine, ali takođe i u jednom pogledu najviše „naj“ od svih njih – najdosadnija. Kada sam je prvi put čuo, a svake godine preslušam pesme pre polufinala, jedini komentar mi je bio „nepodnošljiva agonija dosade“. Retko kad se dogodi da ne pogodim pobednika, a nikad da mi favoriti nisu plasirani u sam vrh, to se nije promenilo ni ove godine.

Izuzev Izraela za koji iz nekog razloga niko ne glasa ma šta pevali, sve pesme koje sam odredio kao najbolje bile su plasirane u top 8, ali pobednik mi je apsolutni promašaj. Nije da nisam očekivao pobedu, svako ko je pratio kla-

30

www.optimist.rs

dionice i ko prati evrovizijske trendove poslednjih godina mogao je da to pretpostavi. Balada koja pretenduje na umetnost i kvalitet i teška životna priča izvođača uvek su recepti za uspeh.

Međutim, da zaista pobedi nešto što zvuči kao Diznijev soundtrack iz sredine prošlog veka – malo je previše. U svom pobedničkom govoru izvođač je rekao nešto u fazonu da je srećan što je vratio muziku na Evroviziju i kvalitet. Njegovu pretencioznost treba spustiti na zemlju u sekundi – pobedio jesi, ali je u momentu pisanja ovog teksta ta pobeda već zaboravljena, kao i slična pretenciozna pobeda Dankinje plave krvi pre nekoliko godina. Međutim, ono što jeste tačno je da ta pobeda oslikava jedan trend, a preslušavajući pobedničke, ali i druge dobro kotirane pesme u poslednjih 15 godina on jeste uočljiv – od pobede Loreen pa na ovamo sve je više hipstera koji tripuju vrhunski kvalitet i koji pokušavaju da donesu umetnost na Evroviziju.

To je i generalni trend u svetskoj pop muzici. Sve je manje Ruslana, Kalomira, Sakisa i onih koje pamtimo kad se svi ovi hipsteri zaborave. Verovatno je zato jedina sreća bila što je Evrovizija bila u Ukrajini, pa smo makar na pauzama mogli da se podsetimo šta gledamo kada su nastupale Ruslana i Verka. Hvala im.

No, da pređemo na drugu dimenziju ovogodišnje Evrovizije, a to je nepodnošljiva konzervativnost. Slogan ovogodišnje Evrovizije bio je „Celebrate diversity“ a nigde „dajvrzitija“. Svi redom izvođači mladi, lepi, beli heteroseksualni

ljudi, a cela ta „parada“ uniformisane normalnoTa različitost je izostala i usled toga što je sti krunisana strejt prosidbom na sceni. Dosa- predstavnici Rusije koja je od detinjstva u invadno. Biću opet obrnuto-konzervativan: lidskim kolicima zabranjen ulazak u Ukrajinu, heteroseksualni brak se propagira u svim emisi- usled čega se Rusija povukla sa ovogodišnjeg jama na svim televizijama u svim zemljama, takmičenja. Da se mi razumemo, Rusija koja krši Evrovizija je uvek bila mesto slobode i takav in- 1001 ljudsko pravo dnevno, koja je usvojila cident posmatram kao akt neokonzervativnosti. zakon protiv „gej propagande“ i dekriminalizoTo svakako nije bio vala porodično nasicilj, poenta je bila lje, a koja je pritom samo u skretanju toliko cinična da pažnje, ali na Evrovisvake godine peva o Vratiti se trešu i gejevima ziji koja ove godine nekom „miru“ i „ranema nijednog aut vnopravnosti“ mi LGBT izvođača i u apsolutno ne nedokojoj jedino Crnogostaje. Cela priča oko rac malo trese rodne zabrane ove godine granice i gde je vrje, apsolutno sam piše: Nemanja Marinović hunac progresa Gruuveren, dobro osmizijka koja u spotu šljen scenario u ima pokrivenu dekome je Evrovizija vojku u trenutku iskorišćena kao polikada peva stih „ko ti je rekao da treba da se kriješ gon za rusko-ukrajinski obračun uz jasnu provoiza vela“ – jednostavno suviše bode oči. Čak ni kaciju od strane Rusije. Devojka koja je trebalo politički ove godine nema ničeg preterano rele- da nastupi će, po najavi iz Rusije, biti predstavantnog. Crnogorac do sada javnosti poznat vnica sledeće godine, a uz svu medijsku pažnju samo kao „bivši dečko Marije Šerifović“ i „onaj sa i simpatije koje je prikupila ima šanse i za poX faktora“ se ozbiljno poigrao rodnim ulogama bedu, ali je ove godine apsolutno iskorišćena u klasičnoj pop-treš pesmi koja bi u nekim rani- (svesno ili nesvesno u to ne ulazim) u političke jim okolnostima verovatno ušla u finale, što se svrhe. Apsolutno je naivno poverovati da Rusi ove godine nije desilo. Svakako je skrenuo paž- nisu znali da je njoj prema ukrajinskim zakonima nju, a komentari gledalaca su išli od „moderno, zabranjen ulaz u zemlju (po zakonu svakome ko u stilu Beyonce, baš što Evroviziji treba“ do „uža- boravi na Krimu bez dozvole Ukrajine zabranjen sno loše pevanje, ovo je ipak muzičko takmiče- je ulaz u Ukrajinu na tri godine) i namerno su nje i nije dovoljno da samo vrtiš glavom ko izabrali nju kao idealnu predstavnicu – pobraće helikopter“. Realno su u pravu i jedni i drugi. simpatije kao osoba sa invaliditetom, podićiće Pesma jeste loša, njegovo pevanje jeste loše prašinu i napraviti skandal Ukrajini što zabra(mada je ceo događaj zvučao kao da su svi izvo- njuje ulaz osobi sa invaliditetom, a pritom im je đači nastupali na užasno loš autotune), ali kao slogan „celebrate diversity“ i onda se povući kao što rekoh – celo takmičenje je bilo strašno do- žrtve diskriminacije. Savršen scenario jer drugasadno, a scena (bar deluje) nedovoljno tehnički čije nije ni moglo da se desi. Evrovizija mora da spremna i užasno neinsipirativna i na njoj se poštuje zakone zemlje domaćina, ako je neništa ne bi dogodilo da Italijan nije doveo gorilu. kome po bilo kom osnovu zabranjeno da uđe u U tim okolnostima, Evroviziji je zaista trebao zemlju – ta zabrana se ni na koji način ne može, neki Slavko. Čisto zbog nekog „dajvrzitija“. Ono niti treba, revidirati zato što neko treba da našto svakako stoji je što nije dovoljno preispitivati stupi na takmičenju. O tome su trebali da razmirodne stereotipe, kao što mnogima nije bilo do- šljaju oni koji su birali predstavnika. voljno da budu LGBT da bi pobedili. Treba ipak Na kraju, posle nedelju dana takmičenja imati dobru pesmu i dobro je doneti na sceni uz ostaje samo jedno veliko – ništa. Ništa relevanefektan nastup, kao Konchita npr. U suprotnom, tno da mu se posveti pažnja. Ništa politički znamožda čak i kad želiš da uradiš neku dobru stvar, čajno. Ništa revolucionarno, ništa progresivno. od toga ispadne samo cirkus.

Jednostavno, ništa. Više sreće sledeće godine.

Evrovizija 2017.

Vodič kroz gej Srbiju

31

urbanlook.info

Aleksandar Gavrić

Martini Vesto

SERBIA FASHION W ostavio ozbiljan trag movišući mlade, ali i v sa domaće i inostran je pravi vodič za sve o je u pitanju moda i ur

Boško Jakovljević

32

www.optimist.rs

Mladen Milivojević Baron

uređuje: Srđan šveljo Photo credits: VeleDiskont Photostop, Svetlana Braun Photography

DAIR

Tijana i Mila Popović

Erik Rosete

Vasilije Kovačev

WEEK u Novom Sadu je na modnu scenu proveć poznate dizajnere ne modne scene. Ovo ono što je trend kada rbani lifestyle!

Vodič kroz gej Srbiju

33

OPTIMIST Modiranje

FUN FUN (photo: Dimitrije Nedeljković) Unisex jeans prsluci FUN FUN nastali su kao potreba stiliste Srđana Švelje za nečim novim u stajlingu. On su podjednako namenjeni devojkama i momcima jer nose poseban pečat kojim će svaki običan stajling biti pretvoren u nešto drugačije modernije. Prsluke možete poručiti na FUN FUN FB page-u: www.tinyurl.com/funfunfashion

ANTHONY AVANGARD (Photo: Jakov Baričić) Mladi hrvatski dizajner Antun Aščić već par sezona svojim kolekcijama biva zapažen i definitivno je neko ko može da bude uzor mladim kreatorima, ali i onima koji žele da nose modernu urbanu garderobu sa potpisom.

DESMOND je njegova nova kolekcija koja osvaja svet!

34

www.optimist.rs

FASHIONCLASH (Photo: Lonneke van der Palen) Ovogodišnji Fashionclash u Mastrihtu u Holandiji deveti put će predstaviti sve ono što je modna avangarda i što svetsku modu čini umetnošću. Ta količina lepote, ideja, kreativnog naboja prikazana kroz modu jedinstvena je i dešava se samo ovde.

Da je moda i više nego umetnost Fashionclash je pravi pokazatelj!

BOJANA VUNTURIŠEVIĆ - DALJINE: Definitivno jedan od najboljih albuma ove godine „Daljine“ su 2543km daleko od Beograda, tamo negde između juga i zapada. To je najpatetičnija priča sa hepi endom, koja se mnogo lepše peva nego priča i staje u devet pesama. „Na tom putu od Beograda do Porta i nazad, u fantastičnoj i nezaboravnoj rolerkoster avanturi, pridružili su mi se moji najbliži prijatelji i saradnici Ivan Mirković Bambi i Minja Bogavac, čiji je ovo album takođe i bez kojih ova muzika ne bi bila takva kakva jeste", rekla je Bojana.

NEŽNO PASTELNO: Ovog leta pasteli su u modi. Nežne i prozračne kombinacije biće poželjne kao autfit kojim pričate svoju priču, a opet ste tu u nekom nazovimo trendu. Pastelne boje u svim nijansama i kao bilo koji komad garderobe savršeno idu uz belo i uz jeans. Budite hrabri, lepi i pastelizujte sebe ovog leta!

NEO design (Photo: Alek Živković): Nevena Ivanović je mlada domaća dizajnerka koja je ove godine osvojila sve prestižne nagrade kada je u pitanju moda. Svojom modnom pričom skrenula je pažnju na srpsku modnu scenu i zahvaljujući tome pored raznih predstavljanja širom sveta biće i učesnik FASHIONCLASH festivala!

Vodič kroz gej Srbiju

35

R OPTIMIST Muzika

oze ili plavo. To je izbor koji nam nametnu prvog dana kad se rodimo i očekuje se da taj nametnuti izbor, to breme nametnutih rodnih uloga nosimo do kraja života i budemo kažnjeni ako se usudimo da liniju između roze i plave izbrišemo ili preskočimo. Svedoci smo da se mnogi muškarci i žena ne uklapaju u binarni rodni sistem, ali i da mnogi imaju hrabrosti da te patrijarhalne norme odbace. Jedan od onih koji je imao hrabrosti da liniju između roze i plave ne samo izbriše, već i izmeša u jednu sasvim novu boju je i bosanski umetnik, interpretator i autor sevdalinki Božo Vrećo, koji je prošle nedelje održao solistički koncert u Zadužbini Ilije Kolarca u Beogradu.

Koncert je bio rasprodat nedeljama unapred, tako da sam posle jako puno vremena ponovo čuo tapkaroše koji za duplo veći iznos pokušavaju da preprodaju karte onima koji nisu na vreme uspeli da obezbede mesto u Velikoj dvorani Kolarca. Dok sam se probijao kroz masu koja se okupila ispred i u holu zgrade pokušavajući da nađem plakat kojim se najavljuje koncert, kako bih, kao što je red napravio jedan selfi, kao dokaz da sam bio na koncertu, shvatio sam da takvog plakata nema. Jedina najava koncerta bio je grupni mesečni program. Da li se to Kolarac stidi ovog koncerta, pa ga krije, ili je to propust organizatora, skroz je nebitno, jer kao što vidimo Vreći reklama ni ne treba.

Kada ceo Kolarac peva “selam alejkum”

Božo Vrećo piše: Predrag Azdejković

Imao sam privilegiju da sedim na bini i koncert pratim iz jednog sasvim drugog ugla, gde pored Vrećine izvedbe mogu da pratim i reakcije

36

www.optimist.rs

publike, što u parteru, tako i na balkonu. Posebno interesantan trenutak bio je kada je nakon nekoliko puta otpevanog arapskog pozdrava mikrofon okrenuo ka publici koja je uzvratila i na isti način nekoliko puta otpevala „selam alejkum“. Vrećo je nakon otpevane pesme Silvane Armenulić „Rane moje“ s publikom takođe podelio svoje uzbuđenje i sreću što će ove godine imati svadbu i da je izabranik njegovog srca iz Beograda, kome je to omiljena pesma koju mu često peva. Publika je uzvratila gromoglasnim aplauzom.

Smatram, a možda grešim, da živimo u islamofobičnom, homofobičnom, transfobičnom… društvu i onda imamo reakcije publike u vidu aplauza na spomen gej svadbe, još veći aplauz kada saznamo da je jedan od mladoženja iz Beograda, nasmejana lica dok Vrećo u (divnim) štiklama i do zemlje dugim crnim resama cupka na sceni i peva pesme u ženskom rodu… te se pitam šta se to dešava, da li sam ulaskom

u Veliku dvoranu Kolarca prošao kroz dimenzionalnu kapiju i nalazim se u paralelnom univerzumu gde u Srbiji caruje tolerancija i prihvatanje različitosti?! Trans aktivistkinja Helena Vuković sedela je pored mene i morao sam je pitati, šta se ovo dešava, u čemu je fazon? „To je Božo“, odgovorila mi je. Tačno tako, to je Božo.

Jednom prilikom sam ga pitao kako objašnjava da nema toliko negativnih reakcija na njegovu pojavu, kao što bi se očekivalo. Odgovorio mi je da ljudi osete njegovu emociju i iskrenost, da uživaju u njegovom glasu i da je sve drugo u odnosu na to, nebitno. U tome leži njegova snaga i to je ono kad Helena kaže, to je Božo. On se na sceni daje, veseo je i srećan kao neko dete, on je prijatelj sa svojom publikom. U nekim trenucima i više od prijatelja, gde publiku uzdiže do nivoa članova porodice, nazivajući ih sve svatovima na njegovoj svadbi. Vrećo jednostavno ima ogroman potencijal da menja svest ljudi i to odlično radi kroz umetnost.

Naravno, bilo je tu i negativnih primera, kao što su pre skoro dve godine bile, nazovimo to

kritikama što se na crvenom tepihu Sarajevo Film Festivala pojavio u haljini. Vrlo brzo je kritikama stao na put, tako što je tu haljinu nakon festivala prodao i sav novac dao u humanitarne svrhe. Tada je rekao da na ovom svetu ima više dobrih ljudi i da se uvek okreće ljudima koji ga vole. Neki od njih bili su i na njegovom koncertu u Beogradu, samo kad bi ti dobri ljudi bili malo glasniji i nadjačali one loše.

Isto bi bilo nepošteno a ne reći da bi Vrećo, uzimajući u obzir njegov glas i talenat trebalo da bude mnogo veća zvezda nego što jeste. Često kažem da je Bosna i Hercegovina pogrešila što ga nikada nije poslala na Evroviziju, iako je postojala inicijativa na društvenim mrežama i što nije postao bosanski državni projekat kao što je Končita Vurst austrijski. Da li je to zato što ga se stide, jer ne žele da ih on predstavlja, ne znam!? Ali sada, kada postoje indicije da će postati srpski zet i možda se preseli u Beograd, predlažem da sledeće godine Srbiju na Evroviziji predstavlja Božo Vrećo.

Vodič kroz gej Srbiju

37

>>

OPTIMIST Intervju

Photo: Mario Klein

38

www.optimist.rs

Izgleda da je Kolarac postao mali za tebe.

Koji su tvoji utisci kada uporediš prethodni koncert Halke i tvoj solistički u Kolarcu?

Ah, sad mogu krajnje iskreno reći da sam ponosan na svoju karijeru i sve koncerte iza mene, a razlika je velika, bio je to i tada divan koncert, al’ sada je to već čarolija, mnogo više od samog koncerta, mnogo slobodnije, sretnije, emotivnije, zaljubljenije, mnogo bolje. Ja sam uvijek samokritičan i tačno znam kada je nešto doseglo vrhunac, a moj koncert na Kolarcu u Beogradu to sigurno jeste i zahvalan sam mojoj publici i prijateljima muzičarima i samoj produkciji jer je sam koncert rasprodat pola mjeseca ranije i za karte je bio potpuni haos. Zato se i radujem novom i većem koncertu jer znam da me Beograd silno voli.

Pošto sam sedeo na bini mogao sam da po prvi put pratim reakcije publike. Tebi je tako uvek dok nastupaš. Koliko reakcije (dobre i loše) utiču na tebe tokom koncerta?

Loše reakcije na mojim koncertima ne postoje, jer na moje koncerte dolaze samo ljudi koji su zaljubljeni u moju umjetnost i biće kao takvo.

Pjevala je cijela dvorana, uz ovacije i smijeh i suze i radost uz katarzu slobode koja je smisao svega. Ljubav kao potpuna sinergija je ono što me pokreće i što dajem i uvijek se izgubi granica izmedju mene i publike. Mi smo jedno, jedno srce i jedna duša.

Koliko ti je važan kostim za nastup ili video spot?

Vrlo, jer su mahom moje kreacije i zamisli, tako da sve mora prodisati istim nadahnućem mene kao umjetnika. Inspiracija za haljinu u Beogradu na Kolarcu je izrađena sa 160 kožnih vrpci koje vise do poda i predstavlja žar pticu iz mitologije Balkana. Uvijek sve ima dublji smisao i jako me zabavlja.

Na koncertu si sa publikom podelio vest o svadbi i da je izabranik tvog srca iz Beograda. Usledio je aplauz. Srbija kao i Bosna je konzervativna sredina. Da li te iznenađuje takva pozitivna reakcija?

Ne kad sam ja u pitanju, jer živim slobodno bez da bilo što prećutkujem. Od početka sam iskren i pun ljubavi za sve moje fanove. Oni to cijene i poštuju. Ljubav svakako ne poznaje rod, kao ni sevdah, kao stanje i žanr koji pišem i ispjevavam,

Photo: Mario Klein

tako da sve što je ograničavalo sevdah u konzervativnom smislu, s' mojim dolaskom na scenu rastopilo se, jer nisam dozvolio da me polusvijet i neukost po tom pitanju zaustave na mom putu. Tako je i s ljubavi, voliću koga moje srce

Život ispunjen ljubavlju

Božo Vrećo Razgovarao: Predrag Azdejković

želi i za istog se udati. To je samo moj izbor i samo moj život, nikako pitanje društva u kome smo, a kome dakako ne pripadamo po mnogo toga.

Koliko se uopšte promenila svest ljudi i prihvatanje tebe i uopšte prihvatanje različitosti od kada si aktivan na umetničkoj sceni?

Jako puno! Tome svjedoče najbolje moji koncerti. Moj glas je prokrčio put slobode, ne moja dualnost, al’ kada su ljudi uvidjeli da sam to iskreno i svim srcem ja, prihvatili su me ma gdje da jesam i imam koncert. Uvijek su koncerti rasprodati i ljudi me vole, pišu mi, šalju darove i kupuju cvijeće. Druga kategorija, zlih, neostvarenih i ljubomornih ljudi, koje sam prozvao kamenje, je baš takva, nevažna, bez duše i kao takva za mene ni ne postoji.

Mediji se sada trude da saznaju ko je taj Beograđanin. Koliko ti je važno da neke delove tvog života sačuvaš u privatnosti?

Bitno mi je da uvijek imam konce u svojim rukama i zato ne želim ni sada, a ni kasnije previše javno o tom detaljisati, to je moj život i niko nema pravo da pretura po njemu, trudiću se da tako i ostane.

Da li možda maštaš o onim editorijalima sa venčanja poznatih ličnosti kao što izlaze po Gloriji, Storyju, Hello magazinu?

Ne, bit će intimno vjenčanje i bez medija, samo za bliske prijatelje i rodbinu. Ako i objavim par fotografija, bit će to na mom Facebook profilu i Instagramu, zbog mojih fanova i ljudi koji me podržavaju, vole i uživaju u mojoj umjetnosti i svemu što ja osjećam i jesam.

BIH ove godine nije učestvovala na Evroviziji. Da li imaš ambicija da učestvuješ na Evroviziji?

Ne, zaista ne, orjentisan sam na moje koncerte i stvaranje pjesama i novih spotova.

Koji su tvoji profesionalni planovi za naredni period?

Prekrasni festivali od kojih izdvajam onaj u Andaluziji, solistički koncert i divna suradnja sa Miroslavom Tadićem na tvrđavi sv. Mihovila u Šibeniku, koncerti po Evropi... Jako se radujem jer imam dovoljno prostora da uklopim sve kockice koje se tiču moje karijere i koncertnih aktivnosti i mog privatnog života koji je ispunjen ljubavlju.

Vodič kroz gej Srbiju

39

P

OPTIMIST Pozorište

redstava „Moj deda je aut“ po nina. Ovo je jedna takva, važna tema, koja u prvom dramskom tekstu au- predstavi otvara i postavlja pitanja, na koja tora mlađe generacije, Du- mnogi još nisu spremni da daju odgovore, šana Jankovića („Pukla bruka“ možda zato što nisu imali bližih ili daljih ličnih i „Upravnikovanje“) u režiji iskustava. Đurđe Tešić je premijerno iz„Moj deda je aut“ je do sada svakako najozvedena 28. aprila na Novoj biljniji Dušanov tekst i koji na veoma zanimljiv, sceni Beogradskog dramskog nenametljiv i duhovit način govori o gej temapozorišta. U pitanju je porodi- tici u savremenoj porodici i društvu. Ono što se čna tragikomedija koja prei- do sada, doduše najviše na filmu pokazalo kao spituje porodične odnose najprihvatljiviji način, o ovoj temi se govori kroz kroz granice isključivosti i međusobnog (ne)ra- jedan tragikomičan način. Radnja je smeštena zumevanja na temu (gej) autovanja. Ovom u okvirima porodice, koju čine otac Duško, predstavom, Beogradsko dramsko pozorište na- majka Darinka, deca - Bogdan i Jelena i deda stavlja pohvalnu tradiciju da svake sezone po- Marko. Slobodan Boda Ninković uverljivo igra stavlja ozbiljne društveno - angažovane Duška, vojnog penzionira, koji dolazi iz ruralnog tekstove. Posle predstava „Trpele“ (koja govori o kraja i koji iznenađujuće dobro podnosi pronasilju nad ženama) i „Moje dete“ (o socijalno- mene u međuljudskim odnosima. Poprilično društvenom položaju romske dece), ovom pred- flegmatskog stava je i pokušava da uravnoteži i stavom se govori o temi koja je takođe retko smiri porodične odnose i novonastalu tenziju. zastupljena, pitanje odnosa porodice prema se- Za razliku od njega, njegova supruga Darinka, ksualnim slobodama svojih članova. To je kardiohirurg, koju beskrajno komično i duhovito veoma važan pozorišni projekat ove ustanove igra Ljubinka Klarić, novosti veoma teže podčiji su raniji slični poduhvati bili prepoznati od nosi, lakše podleže malograđanskom razmistrane publike, ali i kritike. Posebno ohrabruje šljanu i na jedan histeričan način pokušava da činjenica da su sve rađene prema tekstovima reši konflikte. Kao stub porodice na njoj je težak domaćih autora, koji su ozbiljno pisali o ovim te- zadatak da održi porodicu i prihvati autovanje mama, a koje su se retko izvodile u pozorištima, člana porodice. Suzana Lukić i Milorad Damjapa njihova važnosti svakako može stati rame uz nović igraju njihovu decu. Oboje vode živote korame, sa izvođenjem nekog klasika. Sve su to jima nisu ispunjeni. Jelena je neostvarena, važne i aktuelne teme koje su sastavni deo sva- ljubavno i poslovno; Bogdan ima porodicu i kog, pa i našeg društva i koliko god bile teške i sina, sa kojim nema najsjajniji odnos. Iz ličnog bolne, one predstavnezadovoljstva rastu ljaju nešto na čemu i frustracije koje se društvo mora stalno ispoljavaju na razne da radi. U tom sminačine. Dok Suzana Beogradsko dramsko pozorište slu pozorište treba i daje svoju tipsku mora da preuzima, ulogu, večite devojpored kulturno začice, Miodrag nam bavne i edukativnu nudi jednu od svojih ulogu, da uputi i najzrelijih i najozbiljpodseti, da među nijih uloga do sada. svima nama postoje Razapet između piše: Marko Radojičić ljudi koji su različiti. uloge dobrog sina i Iako to možda nisu oca, i tradicionalnih na prvi pogled, to uverenja, do kraja će kriju iako imaju svo pravo na tu različitost, ma ostati dosledan u svojim stavovima, poput svoje koliko se neki slagali sa tim ili ne. Veoma često majke Darinke. Jelena opet, na jedan komičan i je dijalog na ovu temu nedovoljan ili se vodi na urban način prihvata te promene, čak sa velikim pogrešan način, a isto tako često u obimu koji entuzijazmom i pozitivnim stavom. Priča se, istnema dovoljno veliki odjek do krajnjeg građa- kana svakodnevnim i uobičajenim problemima

Moj deda je aut

40

www.optimist.rs

i nesuglasicama komplikuje kada to šokantno priznanje stigne od najstarijeg člana, dede Marka, koga verno igra Boris Komnenić. Posle smrti supruge sa kojom je u braku proveo gotovo čitav život, on nastoji da poslednje dane posveti dugogodišnjoj skrivenoj, ali jedinoj iskrenoj ljubavi – Danilu koga, sa jednom smirenom i donekle tužnom notom igra Srđan Dedić.

Iako možda nije dao svoju najupečatljiviju pozorišnu ulogu, mnogi gledaoci će se (pod)setiti Borisove maestralne uloge i transformacije iz filma „Sedam i po“, koja je na neki način postala jedna od njegovih kultnih. Iako se očekuje možda da je najdirljivija i najemotivniji deo u predstavi sam čin njegovog autovanja, ipak to doživljavamo tek kao postefekat u nekoj od narednih scena. Rediteljka predstave se možda zbog, prethodno svih navedenih razloga, odlučila za jednu uravnoteženu i svedenu režiju, bez previše scenskih efekata ili prevelike dinamike.

Dobra scenografija (Zorana Petrov) koja oslikava jedan porodični dom i neupadljivi (kućni) kostimi su tu, da dodatno utople i ožive jedno porodično okruženje. U toj nameri je u velikoj meri i uspela, dajući veći prostor glumcima i samoj radnji. Muzika (Vladimir Pejković) je emotivne nabolje na kraju skoro svake scene, dinamikom i nekim vedrim i bržim ritmom razdvojila osećanja i stanja likova i tako uvedi u narednu radnju.

Tako se u ovoj porodici, a koja bi mogla da se projektuje i na većinu naših porodica, svako na svoj način od ukućana proživljava ličnu dilemu, da li i na koji način prihvatiti novo saznanje. Svako

ima svoje mehanizme odbrane, razloge, sumnje i izgovore. Pokazuje se da koliko god mučili sebe odbijanjem da neke stvari prihvatimo i razumemo, još više mučimo i povređujemo drugu stranu. Mnogi ljudi žive i preživljavaju svoju različitosti i dosta često nemaju hrabrosti to da podele sa drugima, upravo iz tog stalnog straha neprihvatanja i nerazumevanja. Možda je zato autor teksta želeo da ovu temu ispriča kroz ispovest jednog dede, koji je proživeo lep život sa svojom porodicom, ali paralelno imao skrivenu i pravu ljubav. I zašto to kriti?

Univerzalne teme koje se najviše provlače su koliko smo spremni da se menjamo, da praštamo i da razumemo jedni druge. Svaka porodica ima svoje tajne i svoje tabu teme, ova otvara pitanje o kome se veoma retko govori, a to je autovanje seksualne orijentacije kod pripadnika treće generacije. Otvara pitanje koliko smo sposobni da prihvatimo različitosti i izbegnemo malograđansko razmišljanje sredine, da li smo spremni da prihvatimo ili po svaku cenu poričemo i odbacimo. U jednoj nepretencioznoj porodičnoj priči u nešto više od 75 minuta i gotovo melodramskom pristupu, gledalac će se prepustiti emocijama i razmišljanju. Koliko je teško izboriti se sa predrasudama i licemerjem i koliki je naš kapacitet za to? To je možda i ključno pitanje za (post)čitanje ove predstave, a ne neki vanserijski glumački ili umetničko scenski doživljaj predstave. Da li razumemo (drugačiju) ljubav?

Koliko smo sebični u tom (ne)razumevanju? A život je prolazan... za neke reakcije biće kasno.

Vodič kroz gej Srbiju

41

>>

OPTIMIST Intervju

Moj Deda je aut

tom da je njegova žena znala sve o njemu. Humor je za likove ove predstave odbrambeni mehanizam da se suoče sa, za neke od njih, stresnim situacijama.

Da li je bio težak put da „deda“ sa ekrana tvog kompjutera stigne do pozorišne scene?

Tekst je napisan pre nekoliko godina, ali smatram da nisam predugo čekao da počnemo sa radom. Posebno sam zahvalan Beogradskom dramskom pozorištu, rediteljki Đurđi Tešić, glumačkoj ekipi i svim autorima i saradnicima koji su učestvovali u procesu i svojim talentom doprineli da ova predstava uspešno živi.

Kako si zadovoljan pozorišnom adaptacijom tvog teksta?

U toku procesa, na tekstu su vršene intervencije, što od rediteljke, što od glumaca i saradnika na tekstu, ali to je sve deo procesa pravljenja jedne predstave. Moram da kažem da sam veoma zadovoljan saradnjom koju smo ostvarili i da je ovaj proces jedan od najlepših do sada. „Deda“ ima taj aktivistički potencijal da menja svest ljudi. „Moj deda je aut“ je ona vrsta predstave posle koje bi svako od nas trebalo da se zapita da li ima pravo da osuđuje nekog drugog zbog toga što se razlikuje i dovoljno je hrabar da voli onoga koga želi!

Sve češće nailazimo na LGBT likove i LGBT teme u pozorišnim predstavama, te je pozorište daleko progresivnije od recimo srpskog filma ili televizijske produkcije. Kako ti to vidiš?

Istina je da pozorište po ovom pitanju prednjači u odnosu na televizijsku i filmsku produkciju, ali poslednjih godina zaista ima sve više LGBT likova i tema u celokupnoj produkciji i mislim da je to veoma važno.

Koliko ima prostora za mlade pisce u srpskom pozorištu?

Pisci su kao i ostali umetnici, neodvojivi deo pozorišta. Verujem da u pozorištu uvek ima prostora za mlade talentovane ljude i njihove ideje. Šta je tvoj sledeći korak kad je pozorište u pitanju?

Nadam se još jednoj premijeri u toku ove ili sledeće godine.

Dušan Janković Razgovarao: Predrag Azdejković

Kako je došlo do teksta „Moj deda je aut“? Koja je bila tvoja motivacija?

Komad „Moj deda je aut“ prvo je trebalo da bude razvijen kao televizijski scenario, ali na kraju sam se odlučio da ipak bude pozorišni komad. Čini mi se da ovakve teme, naročito kada je u pitanju treća generacija, nisu mnogo zastupljene. Smatrao sam da je važno baviti se i pravom na sreću i različitost kod pripadnika i pripadnica trećeg doba.

Kao poseban kvalitet izdvojio bih humor koji je taktički raspoređen između pomalo depresivnih i teških delova, čak je i pomalo čudno mešati humor i smrt. Kako ti na to gledaš?

Ovo je priča jedne tipične beogradske porodice koja se našla u „nebranom grožđu“ kada posle smrti voljene bake, deda reši da prizna da je gej i da ostatak života proživi kako želi, ističući pri-

42

www.optimist.rs

Moj Deda je aut

Milorad Damjanović Razgovarao: Predrag Azdejković

Kakvi su utisci i reakcije nakon premijere „Moj deda je aut“?

Na moju veliku radost, odlični. I oni koji očekuju od pozorišta nešto sasvim drugačije, a i oni koji su obična publika, za koju i pravimo predstave u krajnjem slučaju, nepodeljenog su mišljenja.

Svako je iz te predstave izvukao i dobio ono što voli u pozorištu.

Predstava se bavi jednom, hajde da je nazovemo škakljivom temom. Koliko misliš da je ona uopšte aktuelna u Srbiji?

Tema je univerzalna. Ta priča se dešava na svim meridijanima. Što se tiče Srbije, nije ovo prva predstava koja obrađuje tu temu. I sam sam igrao u nekoliko. Jedna od uloga koju sam najviše voleo je uloga Priora u „ Anđelima u Americi“. Igrao sam homoseksualca koji umire od side. U „Romansi“ Davida Memeta sam igrao razmaženog, izdržavanog gej mladića. Ovaj komad,

pa i ova predstava su po tome jedinstveni što se radnja dešava danas u Beogradu, u jednoj tipičnoj srpskoj porodici.

Dedu je prvo trebalo da glumi Predrag Ejdus, kako su mediji najavili?

Jako sam se radovao, pošto je Predrag Ejdus moj profesor. I od diplomskog ispita se nismo sreli na sceni. Nažalost, zbog zdravstvenih problema je morao da izađe iz projekta, te je ulogu dobio Boris Komnenić, za koga je ova uloga, inače, i napisana. Nije kome je rečeno, nego kome je suđeno.

Ti glumiš unuka Bogdana, homofoba.

Rekao bih da si se snašao u ulozi homofoba?

Hvala. Ja sam mišljenja da ljudi ne mrze iz istog razloga. Svako ko je homofob ima svoj razlog zašto mrzi. Neko zato što ne zna, neko zato što se plaši, neko zbog malograđanskih uzusa koji su mu nametnuti.

Ja sam, razmišljajući o ulozi i o tome zašto unuk počinje da mrzi deku koji mu je bio podrška ceo život, samo zato što je gej, shvatio da se Bogdan oseća izdano i povređeno. Neko ko je njegov idol odjednom izlazi iz okvira koji su njegovi sistemi vrednosti, pa samim tim više ne može i ne sme biti njegov idol. To dilema ga psihički uništava i svoju frustraciju kanališe kroz mržnju pa i agresiju.

Aktivniji si u pozorištu, nego na televiziji i filmu, ako je verovati tvojoj IMDb stranici?

Dosta dugo sam bio televizijski glumac za decu.

Oprobao sam se i na filmu. Ipak, pozorište je mesto gde se osećam kao riba u vodi. Tu radim na svom glumačkom usavršavanju, i vidim napredak, što je za jednog glumca od neprocenjivog značaja. Zbog toga sam, u stvari i studirao baš glumu. Doduše, ne bi bilo loše da uleti neka serija. Pedesetak epizoda, bar. Šta možemo da očekujemo od tebe u narednom periodu?

Započeo sam rad na dve velike predstave u Beogradskom dramskom pozorištu. Jedna je „Iz života insekata“ Karola Čapeka i „Zojkin stan“ Mihaila Bulgakova. Dva jako teška i kompleksna komada i dve potpuno različite uloge. Premijere su planirane za oktobar i novembar. Takođe, spremam i jubilarni, peti festival „Dani Danila LaVodič kroz gej Srbiju

43

>>

N OPTIMIST Književnost

zovića“ u Priboju, na kome promovišemo mlade umetnike, glumce iz celog regiona i govorenje poezije, koja je odavno zaboravljena.

Malo sam čitao tvoje prethodne intervjue koji su dostupni online i u komentarima ne može da prođe bez malicioznog podsećanja da nisi iz Beograda. Koliko je uopšte prisutna ta vrsta diskriminacije?

Ne možemo se svi roditi u Beogradu. Važno je da čovek koji dođe u ovaj grad i želi da započne svoj život u njemu, poštuje njegova pravila i zakonitosti.

Da ne očekuje da će se Beograd prilagoditi njemu.

Da ga čuva i da ga voli. Ja tako.

Posao glumca se ne može razdvojiti od statusa zvezde i javne ličnosti. Kako se ti nosiš s tim da zbog tvog posla mnogi smatraju da imaju pravo da zadiru u tvoju privatnost i prelaze neke granice?

Kao i svaka stvar u životu. Neko želi, ali uzme onoliko koliko mu ti daš.

Kako uopšte reaguješ kada čuješ ili pročitaš nešto negativno o sebi? Da li ti je koža odebljala ili te to još uvek pogađa?

Kada odrastete u malom gradu, preživite vršnjačko nasilje i ostanete sa obe noge na zemlji to vas ojača. Nijedan čovek ne voli da čuje loše stvari o sebi, ali oni koji dovoljno veruju sebi ostaju verni onoj staroj: „Kroz jedno uđe, kroz drugo izađe“.

44

www.optimist.rs

iko nije mogao da pretpostavi u kom će se pravcu kretati budućnost Balkana kada su tokom osamdesetih godina prošlog veka u celoj istočnoj Evropi promene, započete padom Berlinskog zida, polako počele da se odvijaju. Svaki klinac iz Istočnog bloka mogao je samo da zavidi svojim kolegama tinejdžerima u Jugoslaviji na njihovoj bezbrižnoj sadašnjosti i optimističkim pogledom u budućnost. Ko bi od njih mogao da, i u najluđim snovima, predvidi kako će za samo dve-tri godine svaki (preživeli) klinac iz Jugoslavije biti ljubomoran na svakog klinca iz bivšeg „istočnog lagera“. A i stanje u Jugoslaviji tog doba bilo je veoma specifično. Mladi Zagrepčani su sa ljubomorom gledali ka Beogradu u kome su nastupali Oliver Mandić u haljinama ili našminkani Milan Mladenović svesni da kod njih javno koketiranje sa kvir estetikom ne bi tako lako prošlo.

Sa druge strane, zahvaljujući pre svega Ustavu SFRJ iz 1974. u Sloveniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori homoseksualnost je prestala biti krivično delo već 1977. godine (dok će Srbija na ovo čekati još više od deset godina). Za razliku od ostalih jugoslovenskih republika i pokrajna (i AP Vojvodina je, čim je bila u prilici, olabavila propise prema istopolnoj ljubavi) u Srbiji je glavni problem bila sama država veoma neprijateljski raspoložena prema svojim gađanima. Srbija je, odbijajući da poveruje u rušenje Berlinskog zida, poslednja dopustila višestranačje, kakvu-takvu slobodu medija i društvenog organizovanja.

Tada su počele i prve aktivističke delatnosti srpske LGBT zajednice. Ko bi u Srbiji te 1986. godine na nastupu Divajn u SKC-u mogao i da pretpostavi da će prva (i to krvavo neuspešna) gej parada u Beogradu biti održana tek 2001. godine, a da će se na održavanje prve uspešne parade čekati više od dve decenije.

Nije tajna da je ovde država najveći neprijatelj svojim građanima koje tretira ili kao teret ili neprijatelje (u naboljem slučaju kao

Problem identiteta religioznih LGBT osoba u Srbiji

Religiozni piše: Milan Aranđelović

podanike ili robove). Međutim, za razliku od ranih procesa demokratizacije našeg društva u kome su i nacionalističke i religiozne organizacije bile protiv te nedemokratske države jer je bila u vlasti komunista danas je u Srbiji, oslobođenoj od stega komunizma, samo društvo, zadojeno vladajućim nacionalističkim i religioznim fanatizmom (i fatalizmom), okrenuto protiv svih vidova demokratije. Ovo je fenomen koji je trenutno prisutan u gotovo svim zemljama onog Istočnog bloka sa početka priče u kojima religiozne i nacionalističke snage koje su nekada bile zamajac demokratskih promena i okretanja ka Zapadu sada predstavljaju glavnog oponenta zapadnih vrednosti.

Srbija je zemlja u kojoj postoji veoma bliska veza između religijskog i etničkog tako da se svaki pokušaj promene društva doživljava kao atak na religiju. Ova svojevrsna „narodna religija“ svoje korene ima u seoskim patrijarhalnim zajednicama opstalim tokom osmanlijske vladavine Balkanom kao i u specifičnom otporu koje je pagansko stanovništvo srednjevekovnih srpskih zemalja imalo prema novoj monoteističkoj religiji nametanoj iz Konstantinopolja.

Upravo uticajima ovakve religije na društvo i njegove promene, sa akcentom na LGBT zajednicu i posebno njene religiozne pripadnike, bavi se knjiga „Identitet, religioznost, seksualnost – Problem identiteta religioznih LGBT osoba u Srbiji“ Miloša Jovanovića. Ova knjiga je nastala na osnovu doktorske teze koju je autor uspešno odbranio na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Knjiga je podeljena u tri celine. Prvi deo se bavi pitanjem identiteta kao koncepta i njegovim sociološkim razmatranjima, drugi deo se bavi fenomenom homoseksualnosti u Srbiji

(kako kroz njenu istoriju tako i danas), dok se treći deo bavi religioznim LGBT osobama kao žrtvama dvostruke stigmatizacije kako religioznih svetonazora pravoslavne zajednice tako i same LGBT populacije koja sa strepnjom gleda na religiozne ljude kao izvor permanentne opasnosti i pretnje.

Miloš Jovanović je želeo da istraži konstrukciju identiteta verujućih neheteroseksualaca. Sa tim ciljem on je u periodu od 2005. do 2014. godine uradio seriju intervjua sa sedamnaest LGBT osoba iz Beograda, Niša, Novog Sada i Novog Pazara, kao i sa još četvoro ispitanika iz Bosne i Hercegovine. Razgovori su snimani diktafonom, a anonimnost sagovornika je bila od presudne važnosti jer je istraživač želeo da dobije duboko iskrene odgovore od pripadnika ove dvostruko diskriminisane grupe. „Svesno je učinjen napor da se obezbedi prostor u kome bi mogli da se ’čuju glasovi’ dvostruko skrajnutih, a u cilju njihovog povratka iz, katkad samonametnutog, izgnanstva, odnosno skrivenosti u senci zakulisja, iz prostora stida i tišine nazad na svetlost društvene pozornice, ka poziciji zadobijenog dostojanstva i slobode izražavanja“, kaže autor u zaključku knjige.

Iako izvorno pisana kao naučni rad ova knjiga nam kroz veoma lične i otvorene ispovesti religioznih LGBT osoba na emotivan način oslikava probleme sa kojima se suočava ova specifična grupa smeštena na liniji razgraničenja „prve“ i „druge“ Srbije. U svojoj knjizi Miloš Jovanović nam otkriva neke od načina kako se pripadnici ove neke „treće“ Srbije bore sa svojim sukobljenim duhovnim i seksualnim identitetima kao i sa svojim položajem u, inače šizofrenom i duboko podeljenom, srpskom društvu.

Vodič kroz gej Srbiju

45

S

OPTIMIST Književnost

vako malo da se čuti kako je, upkos nekotrolisanom izobilju svakakvih knjiških naslova i noviteta, kod nas zapravo primetno malo kapitalnih izdanja; može biti da je barem povremeno tako, ali, ako ćemo pošteno, ima li ovde (u značajnijem broju) tzv. kapitalnih čitalaca? E, upravo takvi imaju novi značajan izazov pred sobom – prvi srpski prevod značajnog biografskog troknjižja Dženet Frejm, zbirno naslovljenog „Anđeo za mojim stolom“.

I zaista, traže se prave junakinje i pravi junaci koji će i u stvarnosnim uslovima iz realne dimenzije života danas umeti da izađu na kraj sa bezmalo pet stotina (484, da budemo precizni) stranica zahtevnog, ozbiljnog i gusto odštampanog teksta. Ti i takvi svakako će biti nagrađeni možda i najznačajnijim ovogodišnjim prevedenim delom iz domena lepe književnosti, o čijim se darovima može razmišljati i debatovati i sedmicama, mesecima, pa i godinama po završetku čitanja. „Anđeo za mojim stolom“ (prevela Svetlana Samurović, objavila kuća Karpos) među ko- Kempion koji veli sledeće: „Verujem da je ’Anđeo ricama jedne knjige ustvari donosi troknjižje, za mojim stolom’, autobiografija u tri knjige, odnosno, tri autobiografska romana (u pitanju jedna od najlepših i najdirljivijih knjiga koje sam su celine „Prema Islandu“, „Anđeo za mojim sto- pročitala i najbolja knjiga koju je napisao neki lom“ i „Poslanik iz Grada Odraza“), koje je do Novozelanđanin.“ I mimo ove značajne filmske reference, koja ovog trenutka bilo na ovim prostorima najpozpotvrđuje i vrednost natije kao osnovno i značaj ovog dela, nadahnuće i literarni „Anđeo za mojim predložak za izvanstolom“ Dženet redan istoimeni film Dženet Frejm Frejm i na planu koji je na samom isključivo i čisto litepočetku devedeserarnih vrednosti čitih godina prošlog taocima pruža ono veka režirala Džejn zlata vredno – knjiKempion. Ovo, srževno uspelo i osopsko izdanje „Anbeno štivo koje je đela za mojim nastalo iz iskrene austolim“ i počinje torske i kreativne upravo neprikriveno pobude, kao i delo intimnim i emotivpiše: Zoran Janković koje je napisao neko nim predgovorom odlučan da piše Džejn Kempion, koja samo o onome što pojašnjava genezu poznaje, što duboko vlastite ljubavi i vezanosti za ovo remek-delo ne samo novozeland- oseća, o onome što je decenijama promišljano i ske književnosti, a naveden je i sud Džejn što i dalje boli. U tom smislu srećna okolnost je

Anđeo za mojim stolom

46

www.optimist.rs

(ponajpre za izdavača i po plasman knjige) što su autobiografski (ili barem delimično i parautobiografski) romani i kod nas veoma popularni ovih dana i godina, te će do Dženet Frejm i ovog njenog dela, može biti, doći i oni nadahnuti donekle srodnim i takođe gabaritnim delima Elene Ferante („Napuljska tetralogija“, od koje su kod nas zasad objavljena prva dva toma – „Moja genijalna prijateljica“ i „Priča o novom prezimenu“) i ciklus „Moja borba“ Karla Uvea Knausgora (u Srbiji do ovog trenutka objavljena prva tri toma).

Premda je reč o definitivno uspelim i čitalačkog vremena vrednim delima, „Anđeo za mojim stolom“ Dženet Frejm lako odnosi prevagu i pri tim komparacijama i analogijama; tu je reč o onovremenskom delu, savršenom odrazu ondašnjeg poimanja sveta i vremena, a Dženet Frejm, i mimo vidne brige za sam narativ, tu dodaje i razmahanu neprolaznu zapitanost u nužnost pitanja i verodostojnost mogućih odgovora na krajnje ličnom i duboko kontemplativnom nivou.

Dženet Frejm kroz ove tri knjige detaljistički ostrašćeno a mudro prikazuje svoje detinjstvo i mladost u siromašnoj železničarskoj porodici u novozelandskoj varošici od kraja Prvog do početka Drugog svetskog rata, da bi potom prešla na godine visokog školovanja kada će ubrzo krenuti i njeni ozbiljni problemi sa okolinom – naime, nakon pogrešno uspostavljene dijagnoze šizofrenika, Dženet Frejm je završila u paklu psihijatrijskih ustanova, gde ju je od planirane lobotomije spasila upravo vest o dobijenoj nacionalnoj nagradi za književnost. Uprkos tome, „Anđeo za mojim stolom“ nije parada gorčine, umesto toga, autorka nastoji da pronikne u stvarne razloge vlastite nesnađenosti, te neprolazne egzistencijalne teskobe i stalnog klinča sa sredinom (kako je u jednom trenutku opisala dijagnozom „ulovljenosti u zamku tuđeg mišljenja“). „Anđeo za mojim stolom“ je proslava života, zadivljujuće podrobno i uzneseno ljubavno pismo mašti koja nipošto nije datost, već dar koji dobiju i zavrede tek neki, a na ovih pet stotina stranica stalo je još mnogo toga, uključujući i mahom implicirano lezbijstvo i večito kaskanje za vlastitim odrazom u očima drugih. Ova knjiga, ako to ustreba, na emotivnom planu može poslužiti i kao podsetnik da je spas moguć, sve i da najljuće rane ipak zbilja nikad ne zaceljuju.

Dženet Frejm je, na sve to, uspela da, premda duboko ukorenjena u faktografiju, novozelandski geografski i sociološki kontekst, čitavim tokom ovog svog dela u bezbroj navrata dotakne visove očaravajuće univerzalnog i univerzalnog lepog. Otud i onaj uvodni sud o ovom prevodu kao kapitalnom izdanju, sa kojim će se u koštac, kako to i inače obično biva, i ovde i bilo gde drugo, uhvatiti tek poneki, ali koje sigurno neće zaobići poštovatelji ambiciozne, zaumne i autentične književnosti nepomućenog sjaja i najvišeg ranga.

Vodič kroz gej Srbiju

47

D OPTIMIST Književnost

ugo vremena, pre nego što sam počeo da čitam roman „Prvi negativac“ Mirande Džulaj, nisam pomislio na film koji sam nekada davno gledao u srpskom provincijskom bioskopu. Bila je to godina 1996. u kojoj smo uživali u nedavno ukinutim sankcijama u kulturi kada sam odgledao, meni tada, pomalo čudnovat film „Stidne dlačice“ (French Twist). U filmu, naizgled idilična, porodična bajka mladog bračnog para počinje da se pretvara u horor kada u njihov život uđe sredovečna hipi lezbijka sa, kako će se ispostaviti, galopirajućim materinskim instinktom.

Ako izuzmemo zbirku priča „Prvi negativac“ je prvi roman koji je indi sineastkinja i vizuelna umetnica Mirnada Džulaj objavila.

Glavna junakinja romana je pomalo sredovečna, pomalo gojazna i pomalo čudnovata Čeril Glikman koja radi u neprofitnoj organizaciji koja se bavi promocijom ženskih odbrambenih veština. Poput Čeril Glikman tako su i odbrambene veštine koje Open Palms prodaje ženama evoluirale od svoje prvobitne namene odbrane od napasnika do fitnes vežbi za celo telo. Čeril je ekscentrična žena, čije se navike graniče sa autističnošću, koja živi sama i čiji je život praćen nizom, nama naizgled bizarnih, ali njoj logičnih pravila. Pravila zove „Sistem“ i pod njim podrazumeva minimalizam u posedovanju stvari (Čeril ima stari televizor i nema kablovsku i internet) i upotreba istih stvari više puta da bi se uštedelo na vremenu i povećala efikasnost (neodoljivo asocira na Delores Herbig iz serije „Ko živ, ko mrtav”). Ona, na primer, jede iznad sudopere koristeći uvek isti pribor za jelo. Tajno je zaljubljena u, dvadeset godina starijeg kolegu iz upravnog odbora i gaji nadu da će sa njim ostvariti nešto više od obične maštarije. Njen uređeni „život“ i ceo Sistem bivaju ugroženi kada je šef i šefica zamole da u svoj stan primi njihovu dvadesetogodišnju ćerku Kli. Kli je klasična američka ćerka imućnih roditelja. Lenja je, razmažena, sebična, egoistična, gruba, nevaspitana, prelepog izgleda, uličnog stajlinga u odevanju i koja

nema apsolutno nikakav cilj u životu osim da ceo dan sedi ispred televizora, menja kanale i bulji u mobilni telefon.

Kli, poput tasmanijskog đavola iz crtanog filma o Dušku Dugoušku, upada u Čerlin život i, na pomalo bizaran i neuobičajen način, pomaže joj da se suoči sa stvarnošću, otkrije pravu sebe, svoj život i svoje emocije.

Prva polovine knjige je fantastična. Niz bizarnih i neobičnih likova koji u najboljoj tradiciji

Pedeset nijansi siva za hipstere

Prvi Negativac

48

www.optimist.rs

piše: Milan Aranđelović

američke satire oslikavaju savremeno društvo čine ovu polovinu knjige veoma zabavnom i lakom za čitanje. Prosto ne možete da presta-

nete da okrećete stranicu za stranicom žudeći za još više bizarnih likova i njihovih odnosa. Ovaj deo knjige po junacima najviše podseća na roman „Vernon Gospod Litl“ DBS Pjera ili na „Zaveru budala“ Džona Kenedija Tula, a po stilu na Daglasa Koplanda i njegove „Život posle boga“ i „Generacija X“.

A onda, negde na polovini knjige, Čerli Glikman pronalazi smisao svog života i čitanje postaje iscrpljujuće i naporno sa određenim konstantnim nivoom transfera neprijatnosti.

Problem je što autorka ne uspeva u svom pokušaju dublje psihološke analize teme kojom se bavi. Zbog prevelikog zalogaja koji autorka nije uspela da proguta radnja romana postaje neubedljiva. „Prvi negativac“ testira autorkinu sposobnost da zakorači u bizaran svet u kome se prelaze seksualne granice i otkrivaju naizgled zabranjene ljubavi kao i u svet majčinstva. Prvu polovinu testa, možemo ga nazvati feminističkim, Miranda Džulaj uspešno je položila pružajući nam uživanje u čitanju, dok je na drugom delu podbacila.

A možda bi autor ovih redova, da u sebi ima mrvu materinskog instinkta i roditeljskog iskustva, sasvim drugačije doživeo čitanje knjige „Prvi negativac“?

Vodič kroz gej Srbiju

49

T

OPTIMIST TV Serije

ako malo vremena, a tako puno izazova; naprosto, pod teretom neprekidnih lavina starih i novih, pa iz dana u dan i još novijih serijskih poslastica teško da čovek može i da pomisli da bindžuje kako već i doliči. I šta onda drugo nego ušparati na snu i društvenom životu, brižljivije birati šta gledati, nadati se predahu od svakodnevnih obaveza kad će propušteno moći biti nadoknađeno? Mi ćemo se na ovim stranicama ovog broja zaustaviti na osvrtu na dva krupna i snažna povoda za pomenuti bindžiluk – u pitanju su premijerna/prva sezona Amazonove serije „I Love Dick“ i druga sezona otkazane Netflixove „Sense8“.

Svake godine Amazon svojim pretplatnicima (a onda i ovisnicima o besplatni daunloud) predstavlja nekoliko pilota potencijalnih novih serija, od kojih će par naredne godine dobiti priliku da izrastu i u punu serijsku sezonu. „I Love Dick“ je tako predočen lane, i nedavno je stigao pred gledaoce. Mimo uvida u konkretne brojke i umove Amazonovih glavešina, „I Love Dick“ se činio kao čist zicer, što u suštini i jeste – reč je o novoj seriji Jill Soloway, autorke „Transparetnog“ („Tranparent“), u kojoj glavne uloge tumače Kathryn Hann, Griffin Dunne i Kevin Bacon, a prve najave su, slično „Transparentnom“, sugerisale ponovno motivsko poigravanje sa identitetskim i srodnim pitanjima. Doduše, kratki sinopsis je u

“I love DIck” & “Sense8”

Premijere piše: Zoran Janković

neku ruku (sva je prilika, i namerno) navodio na pogrešan trag; naime, rečenica prilično svedena a dvosmislena „bračna veza biva stavljena na

50

www.optimist.rs

probu kada se i suprug i supruga zaljube u istog profesora“ sugerisala je više queer sadržaja u toj glavnoj narativnoj ravni nego što je to zbilja slučaj. Po toj osnovi zadrti i samim tim isključive „I Love Dick“ (Dick iz naslova nije slengaško-anatomska odrednica, već ime tog fatalnog profesora) može u izvesnoj meri da razočara, ali mimo tih ličnih preferenci i gledalačkih ograničenja, ova serija svakako predstavlja jednu od pet najboljih novih dramsko-komičnih serija u dosadašnjem toku godine.

Ako su neophodne stilske reference i pojašnjenja, ovde naglašavamo da i „I Love Dick“, kao i svi prethodni radovi Jill Soloway, u potpunosti pripada i izvorište i sve ključne postavke iznalazi u recentnom indie filmskom izrazu. Naravno, pojam i dometi američkog nezavisnog filma već duži niz godina očitavaju jasne znake stagnacije, manirizma, bezidejnosti i neosporne krize, ali to se, srećom, nikako ne odnosi i na filmske i većim delom televizijske radove Jill Soloway, koja je uz debitantkinju Saru Gubbins, sročila ovu vrsnu i slasnu seriju po istoimenom romanu Chris Kraus. Da ponovimo, da zabune ne bi bilo, queer aspekata nema na relacijama unutar ta tri glavna lika (muž je profesorom Dickom tek čedno i najblaže homoerotski fasciniran, ali ponajpre u iskustvenom i intelektualnom

smislu), ali „I Love Dick“ ipak donosi jednu strastvenu lezbo-romansu donekle u dubini kadra, onu koja se ispreda između sve mlade nazoviumetnice koje nedvosmisleno inkliniraju i gravitiraju ka tom mikro-univerzumu mističnog profesora Dika i njegovo dvoje tek pridošlih obožavalaca, umetnika u samoizgonu iz Njujorka. Kako ne bismo obigravili oko suštine i onoga očiglednog, najučinkovitije bi bilo „I Love Dick“ pojasniti kao izvanrednu studiju karaktera, identitetske nesnađenosti i njom inicirane teskobe, te kao feštu duboko promišljenih i vešto primenjenih darova histeričnog realizma (kao ponajpre literarnog žanra), a uz neprikriveni i jedak podsmeh na temu intelektualističkog, krajnje jalovog narcizma i umetničarske pretencioznosti koja ruši i melje sve ono u biti zdravo i potentno pred sobom. Osim toga, „I Love Dick“ u svojih osam polusatnih epizoda, uz odlične uloge Griffina Dunna i Kevina Bacona, iznova podseća na golem glumački i komičarski dar Kathryn Hann (poznate iz siline indie filmove, kao i serija „Transparentno“ i „HAPPYish“), kao možda i najosobenije i najunikatnije komičarke svoje i obližnjih generacija.

S druge strane, druga sezona glasovite „Sense8“, sasvim očekivano, donosi prvenstveno (doduše, umešno izvariranu) razradu onoga viđenog u početnoj sezoni. U narativnom i tematskom smislu ovde nema krupnih iznenađenja

niti prevratničkih autorskih zahvata, što je, da naglasimo, mudar potez i dobra stvar. Naime, pošto se „Sense8“ već u prvoj sezoni bavio odveć apstraktnim, gotovo transcedentalnim pitanjima i dimenzijama ljudske egzistencije, a što su sestre Wachowski očito strasno zavolele radeći sa izvrsnim Davidom Mitchellom, čiji su roman „Cloud Atla“s („Atlas oblaka“) nadahnuto ekranizovale pre nekoliko filmskih leta, pitanje je da li bi serija, koja se ipak obraća što brojnijoj publici, i u novom naletu mogla da podnese breme i novih zahvata nalik onima iz prvih deset epizoda. Stoga, i ovih novih deset (mahom jednosatnih epizoda) barata sa već predočenim nam pitalicama i mozgalicama, a osam glavnih junaka (u neku ruku čulnih blizanaca) i dalje tragaju za enigmom koju je za sobom postavila Anželik, njihova (nazovimo je, naravno, uslovno, tako) majka. Tu su sada sve snažniji i potencijalno opasniji i pogubniji udari zlog profesora/doktora i njegove osvetničke klike, a pojačanje (ponajpre zapletu) seriji stiže i u vidu novih čulnih blizanaca iz nekih ranije nepominjanih „grozdova“.

Ova sezona donosi i dodatno raskošniju produkciju (premda je već prva sezona po toj osnovi snažno poentirala), a ponovo povoda za zamerke daje insistiranje Wachowskih na dužim megamontažnim sekvencama, neizostavno praćenim zavodljivom muzikom, kojima se na iznova nepotrebno potcrtava zajedništvo unutar „blizanačke“ grupe, a što ovako, po tkivo priče prilično intruzivno nametnuto, deluje kao suvišni manirizam i već potrošena stilema. Ipak, upravo pomenuto ne krnji previše sveukupni povoljan utisak o ovoj seriji u drugoj joj sezoni, tim pre što „Sense8“ i dalje ima šta da pruži i u drugim svojim dimenzijama, a na polivaletnosti i priče i krovnog idejnog plana ovde se barem ni najmanje nije štedelo. Što se queer aspekta, pak, tiče, „Sense8“ i ove godine dodatno naglašava svoj slobodarski i revolucionarni duh – tako u petoj epizodi ove druge sezone pratimo Lita u punom zamahu samooslobođenja i autoemancipacije na čelu mnogoljudnog i zaista živopisnog prajda u Sao Paolu. I u tom smislu, „Sense8“ ide već zacrtanom stazom – sloboda je nužna, ali mora se osvojiti pa i zaslužiti, a kako jedan od prizora sa uvodne špice serije tvrdi – kindness is sexy! Uprkos svemu “Sense8” je otkazan, osim ako je fanovi ne spasu!

Vodič kroz gej Srbiju

51

J

OPTIMIST Intervju

amie Clayton je jedna osmina dobro podmazane mašine. Serija Sense8, doživela je 5. maja premijeru druge sezone na Netflixu, a samo mesec dana nakon toga je otkazana. Clayton glumi Nomi Marks, trans ženu, kompjutersku genijalku, kojoj je dominantna manje legalna, hakerska strana. Ne bi trebalo da bude nikakav presedan da trans lika glumi trans glumica - ali jeste. I to je ono što Sense8 čini naprednijom od ostalih serija. Clayton je imala osećaj da je uloga Nomi prava za nju. Kako kaže u razgovoru za Refinery29, prvi put je počela da ganja ovu ulogu 2012. godine. Kada ju je dobila, serija je postala mukotrpna. Isto kao što je naporno pratiti seriju, isto tako je i njeno snimanje.

Prva sezona je snimana u devet gradova, a druga u 16. Ali za Clayton sve je to deo Sense8 mašine.

Reci nam kako si se uopšte našla u ulozi Nomi?

Otkrila sam seriju iz članka u novinama iz 2013. godine. Objavili su da je Netflix otkupio seriju od Jaya i sestara Wachowski. Poslala sam članak agentu i rekla joj da želim ulogu u toj seriji. Taj email je odštampala i okačila na zid kancelarije. Tek godinu dana posle toga producenti serije su stupili u kontakt sa mojim agentima kako bi se raspitali o mom rasporedu za narednu godinu. Kada malo bolje razmislim, taj članak je izašao 2012. Kontaktirali su me 2013. i krenuli smo sa snimanjem 2014. godine, što mi se sada čini kao da je bilo pre sto godina. Po proceduri sam morala da im pošaljem video za audiciju i otišla da se vidim sa njima nekoliko meseci kasnije. Za Nomi su radili internacionalne audicije. Lana je htela da vidi što više devojaka kako bi znala da je napravila pravi izbor - a to sam bila ja!

Koliko je vremena potrebno za snimanje serije?

Dosta. Zato se ova serija razlikuje od ostalih. Čak je jedinstvena među ostalim serijama na Netflixu. Potrebno je dosta vremena zato što snimamo u dosta različitih mesta. Prva sezona je

snimana u devet gradova a druga u 16. Mislim da je za drugu sezonu bilo potrebno deset meseci. Na putu sam bila sedam meseci bez pauze.

To je dosta naporno.

Koji ti je omiljeni deo snimanja serije?

To što imam priliku da budem deo svega toga.

Uvek sam želela da putujem, a to nikada sebi nisam mogla da priuštim. A sada, ne samo da se profesionalno bavim glumom, nego imam priliku da obiđem sva ta divna mesta. Dok putuješ, postaneš deo tuđe kulture i upoznaješ ljude.

Osećaš mirise i ukuse. To je predivno iskustvo. Žao mi je, ali moram da te pitam o onoj poznatoj sceni grupnog seksa u prvoj sezoni. Da li ste morali mnogo da vežbate kako biste to postigli?

Nije bilo probe. Bilo je potrebno dosta vremena zato što smo snimali na različitim mestima. Prvo smo snimili u San Francisku. Onda se cela produkcija preselila u Čikago. Morali smo dosta puta da snimamo tu scenu.

Sense8 mašina

Jamie Clayton

52

www.optimist.rs

Izvor: Refinery29.com

Nomi u prvoj sezoni ima scenu jurnjave na motoru. Da li je bilo teže snimiti to nego scenu seksa?

Ta scena je bila komplikovana za mene. Morala sam ponovo da naučim kako da vozim motor!

Hvala bogu na mojoj dublerki Kelly, koja je obavila većinu posla umesto mene. Ali bilo je teško, posebno scena u kojoj Nomi parkira motor na benzinskoj pumpi i prelazi u auto. Nisam mogla da ukočim i zakucala sam se u auto i povredila rame. Teško je izvoditi te akrobacije, ali uspela sam nekako. Drago mi je što ti se ta scena svidela, meni je jedna od omiljenih.

Reci mi na koji je način druga sezona drugačija od prve?

U prvoj sezoni gledalac je upoznavao likove, a i sami likovi su se upoznavali što sa svojim sposobnostima, što međusobno. U drugoj sezoni znamo ko je ko. Sada kada nam je BPO za tragom, ima dosta više akcije. Saznajemo priču o tome kako je BPO nastao, koje je meni lično bila zanimljiva kao gledateljki.

Imam osećaj da Nomi u drugoj sezoni preuzima ulogu istražitelja.

Počela je dosta da „kopa“. Upoznaje se sa profesorom, ona i Amanita dosta čitaju, posećuju profesora i dosta istražuju. Pokušavaju da sklope kockice i da pomognu ostalima da saznaju poreklo BPO-a i shvate koja je njihova uloga.

Takođe više se stavlja akcenat na Nomi i njen život. Kako ti se to čini?

To je stvarno super. Sećam se dok smo snimali prvu sezonu, i scena sa Michael Summersom.

Super je što su scenaristi napisali novu scenu kada su konfiskovali Nominu opremu, i Bug se pojavljuje i donosi novu. To je za nas bilo novo jer smo se zabavili sa Bugom i išlo je dobro uz samu priču. Obradovala sam se kada sam videla da je Michael tako veliki deo druge sezone. On je veliki deo Nomine prošlosti. Nomi počinje mnogo više da mu se poverava u drugoj sezoni.

Divno je videti sve te ljude koji su deo Nominog života i način na koji je prihvataju.

U ovoj seriji ima toliko kompleksnih scena - kao što je žurka u Amsterdamu.

Misliš na veliki povratak Riley? Da, to je bilo zabavno za sve nas, u smislu da nemamo često šansu da snimamo u velikom noćnom klubu u Amsterdamu. Ispostavilo se da je taj klub stvarno kul, ja to nisam ni znala jer smo sve vreme radili. Sećam se da je bilo zamorno. Dani na snimanju Sense8 su veoma dugi. Mahom snimanje traje 16, 17 sati. Imamo pauzu od po možda 6, 7 sati, i onda počinje sve ispočetka. Zanimljivo je to što moraju da snime sve što mi radimo iz drugačijih uglova i po nekoliko puta.

Tako da to uključuje dosta čekanja. Jeste da smo snimali u noćnom klubu, ali nije bilo baš toliko zabavno. Šta je to drugačije kod Nomi u drugoj sezoni? Želim da kažem da ima više samopouzdanja, ali onda bi neko ko ovo čita pomislio da ga pre nije imala, što uopšte nije slučaj. Biti Nomi zahteva mnogo samopouzdanja. Dobila je novo samopouzdanje u sebe, u svoju podsvest, u svoje talente. Nadam se da svi koji gledaju vide koliko je ona odana Amaniti. Nomi je veoma odana osoba koja mari za osobe oko sebe. Nije privržena samo svojoj devojci i Bug-u, već i ostalim likovima, i učiniće sve da im pomogne da pobegnu.

Da li želiš nešto da podeliš sa čitaocima u vezi sa drugom sezonom?

Samo da se pripreme jer ih čeka luda vožnja.

Ima puno akcije i sviđa mi se što će publika imati priliku da se udubi u suštinu serije i u nastanak BPO-a. Mislim da će im poreklo BPO-a biti posebno zanimljivo.

Vodič kroz gej Srbiju

53

B OPTIMIST serije

ellevue je kanadska kriminalistička serija čija je prva (i za sada jedina) sezona minule zime premijerno emitovana na CBS-u.

Radnja serije se odvija u gradiću Bellevue na severu Kanade koji, nakon zatvaranja lokalnog rudnika, polako „umire“. Beznađe u kome su se našli stanovnici ovog mesta pokušavaju da pobede na tradicionalne načine – ili gušeći tugu i nadu u alkoholnim isparenjima lokalnih bircuza ili započinjući sopstveni mali biznis u jedinoj preostaloj i ekonomski isplativoj grani privrede, a to je trgovina drogom. Mladim ljudima koji žive u gradiću takođe nije ostavljeno mnogo mogućnosti izbora u životu. Oni mogu da pomognu svojim matorcima u biznisu tako što će da postanu konzumenti ilegalnih proizvoda koji ovi prodaju ili će da pobegnu glavom bez obzira. Važno je, takođe, napomenuti kako je Bellevue zapravo pitomi gradić čiji se temelji nalaze na ramenima dobrih ljudi, na članovima zajednice kojima je stalo do dobrobiti svih stanovnika i koji neće prezati ni od najvećeg zla da bi izgurali svoju dušebrižničku agendu. Tu su nemilosrdna i konstantno napaljena gradonačelnica, lokalni strogi, ali pravedan šerif, sveštenik posebno zabrinut za malu dečicu koja mogu da skrenu na pogrešan put, frustrirani trener školskog hokejaškog tima, nezainteresovani profesori, a na marginama i vlasnica bordela kao i lokalni ludak sa vizijama užasnih zločina koji će da pogode Bellevue. Da celokupna scenografija bude potpuna u okolini se nalazi i zatvoreni indijanski rezervat.

Glavna junakinja ove naizgled tipične serije koja ne može, a da ne asocira na Twin Peaks jeste prilično netipična policijska istražiteljka Annie Ryder koju tumači Anna Paquin poznata iz serije True Blood i filmske franšize X-Men. Annie je samohrana majka desetogodišnje devojčice, sklona je alkoholu, psihotičnim ispadima, kao i bipolarnim poremećajima ponašanja koje pokušava da kanališe kroz predan rad na istragama. Kada god oseti da puca po šavovima ona spas i utehu pronalazi u zagrljaju svog bivšeg dečka Eddia Rowea (Allena

54

www.optimist.rs

Leecha iz serije Downton Abbey) ili u ispovednim seansama u kod šerifa, njenog šefa i čoveka kojeg je njen pokojni otac odgajao kao svog sina. Annie je takođe i osoba „sa prošlošću“. Njen otac je bio šerif koji se ubio jer nije uspeo (ili upravo zato što jeste) da reši ubistvo lokalne tinejdžerke. Nakon očevog samoubistva Annie je od njega počela da dobija zagonetna pisma. Sve ovo uzrokovalo je psihički slom iz koga se nikada u potpunosti nije izvukla. „Annie je gotovo sve što ne očekujete od tipične

Twin Peaks u doba tranzicije

Bellevue piše: Milan Aranđelović

ženske junakinje u popularnim filmovima ili serijama“, kaže o svojoj ulozi Anna Paquin. „Ona neprekidno čini pogrešne poteze, a to nije nešto

što televizijske junakinje čine ako ne žele da ih smatraju negativcima.“ Scenaristkinja serije Jane Maggs opisuje svoju junakinju kao „slona u staklarskoj radni sa emotivnim i toplim odnosima prema disfunkcionalnoj porodici.“ Maggs dodaje kako je umesto „tipične tv heroine“ želela da stvori „jaku i jedinstvenu junakinju, od onih koje možemo da prepoznamo u svakodnevnom životu.“ Na početku serije Annie Ryder je u novoj krizi.

Sitni slučajevi ne mogu da joj zaokupe pažnju u dovoljnoj meri da zaboravi na svoje „dnevne paranoje“, a da stvar bude gora njen bivši dečko planira da sa svojom novom devojkom napusti ljupki gradić. U ovakvoj situaciji Annie kao „kec na deset“ pada nestanak transrodnog tinejdžera Jessea Sweetlanda. Jesse je šesnaestogodišnja zvezda školskog hokejaškog tima, istovremeno on je jedini autovani gej tinejdžer u ovom pitoresknom i tradicionalnom gradiću. On polako počinje da pokazuje svoju pravu prirodu šminkajući se i oblačeći žensku garderobu. Jesse je ambivalentan oko svoje budućnosti. Istovremeno traži pomoć da se „izleči“, ali i da pobegne i ostane ono što jeste.

Poput detektivke Annie Ryder tako i Jesse nije jedan tipičan i stereotipni trans klinac. To što želi

da započne tranziciju ne znači da istovremeno ne može biti i sjajan sportista jer se te dve stvari u životu obično ne isključuju. Jedna od kreatorki serije Adrienne Mitchell kaže kako je ideja bila „da se istraži šta bi se desilo u malom gradu kada bi hokejaška zvezda bila osoba koja se bori sa svojim rodnim identitetom“. „Ovakva vrsta zapleta usmerava radnju serije u zanimljivom pravcu i bilo je zanimljivo otkrivati kako se mala sredina suočava sa različitostima“, dodala je ona.

Bellevue svakako nije Twin Peaks, ali nije ni običan gradić na severu. Događaju i u njemu imaju neobične ishode i događaju se u stilu koji ima elemente nadrealizma, natprirodnog i, na trenutke, apsurdnog.

Da li je Jesse samo još jedan tinejdžer koji uspeo da pobegne od ralja dobrih ljudi koji žele da mu pomognu da se vrati na pravi put ili je postao žrtva lokalnog dobročiniteljskog življa, da li je u pitanju nešto mnogo jednostavnije kao što su sukobi između bandi dilera drogom, lanac prostitucije, indijansko prokletstvo, hrišćanske sile prožete lokalnom paganštinom, duhovi sadašnjosti ili duhovi prošlosti…. Na sva ova pitanja gledaoci će, zajedno sa detektivkom Annie Ryder, pokušati da dođu do odgovora tokom osam epizoda ove serije.

Vodič kroz gej Srbiju

55

P OPTIMIST Film

Posve nesrećan izbor Bernara Anrija Levija za jednog od ključnih gostiju u dobroj meri je bacio u senku konkretnu filmsku ponudu ovogodišnjeg izdanja festivala Beldocs; šteta, jer se i ovoga puta imalo što-što zanimljivo i vredno videti tamo. Pa sve i da suzimo vizir samo na ona ostvarenja koja se bave i/ili u značajnijoj meri dotiču pitanja queer identiteta i queer egzistencija. To je bio uvod, te sada možemo da se podrobnije pozabavimo dometima dva filma tog soja koja su se našla u ponudi Beldocsa ovog proleća. „Kiki“, ostvarenje koje je predstavljano, a potom i percipirano kao svojevrsni nastavak nezaboravnog i (zašto to ne naglasiti odmah?) nenadmašnog dokumentarca „Paris is Burning“, koji je nedavno napunio dvadeset i pet godina, sam po sebi odličan je film uprkos lako donetoj oceni da ipak i u pojedinačnim aspektima i sveukupno gledano zaostaje za onim viđenim u tom slavnom prethodniku. Autori Kikija, rediteljka Sara Jordeno, koja je i napisala scenario, zajedno sa glasovitim, pa i ikoničnim Twiggyjem Puccijem Garconom, otklon u odnosu na očito inspirativni im „Paris is Burning“ svesno iznalaze u svojevrsnom sužavanju fokusa na toj polaznoj, tematsko-motivskoj koti; „Kiki“ se, naime, značajnijim delom bavi isključivo tim skrajnutim i sada već dobrano zaboravljenim uličnim legendama voga, te autohtone plesne ekstravagance koja je u jednom kratkom periodu dovoljno silovito prodrla i u glavni tok, ponajpre zahvaljujući Malcolmu McLarenu i Madonni, ali ipak pre svega zahvaljujući Jennie Livingston, autorki filma „Paris is Burning“. „Kiki“, premda, kako je već istaknuto, u zasenku maestralnog filma Jennie Livingston, i sa tako suženim fokusom uspeva da na filmičan i filmski uzbudljiv i nadahnjujući način kaže i pokaže dosta toga i mimo voga, kao nedvosmislene motivske kičme ovog, ponovimo, sasvim uspelog ostvarenja. Svako malo, u ispovestima učesnika „Kikija“ provejavaju upečatljivi, dirljivi i nesumnjivo iskreni osvrti na težinu života pod teretom stigme drugačijih (ili atipični-

jih) izbora i sklonosti, i to upravo predstavlja i najvažniji diskretni dar koji gledaocima pružaju autori ovim svojim delom. Ovo se odnosi i na krajnje lične potrese ali i na umešnost sa kojim scenarista i rediteljka uspevaju da suptilno ali krajnje efektno, a na ciljanom omeđenom prostoru, naglase i neprolaznu muku beskućništva i ekstremne ekonomske ranjivosti pa i socijalne ugroženosti LGBTQ populacije kako onda, tako

“Kiki” & “Helmut Berger, glumac”

Queer Beldocs

56

www.optimist.rs

piše: Zoran Janković

i sada. Na sve to, „Kiki“ je pitak, zabavan i zavodljiv film, temeljno ukorenjen u popularnu kulturu i njenu suštinsku i prekopotrebnu

komunikativnost i dostupnost, te ni ne čudi što je pobrao podosta festivalskih nagrada (recimo, u Berlinu i na Sandensu, da pomenemo tek one najprominentnije), ali i osvojio bezrezervne simpatije publike kako u svetu, tako i na samom Beldocsu ovog nam leta Gospodnjeg. „Kiki“ poseduje tu pomalo začudnu ali, čini se, organsku lahorastu notu, što se nikako ne može reći za film „Helmut Berger, glumac“ austrijskog sineaste Andreasa Horvata, u kome on beleži neveselu sadašnjicu nekada voljenog i očaravajućeg Helmuta Bergera. Za potpuniju recepciju ovog takođe izvrsnog ostvarenja ipak je neophodno kakvo-takvo predznanje, stoga i ovo hitro podsećanje – narečeni Helmut Berger sedamdesetih je manekensku karijeru zamenio glumačkom i u tom je periodu, uprkos vidno ograničenim glumačkim kapacitetima, uknjižio nekoliko zapaženih uloga u značajnim ostvarenjima i potonjim filmskim klasicima („Gruppo di famiglia in un interno“, „Ludwig“, „Il giardino dei Finzi Contini“, „The Romantic Englishwoman“, „Salon Kitty“...). Dobar deo zasluga za taj berićetni deo Bergerove glumačke karijere da se pripisati njegovoj podužoj romansi sa velikim Luchinom Viscontijem, koji je u jednom trenutku (a u nemogućstvu sklapanja istopolonog braka) čak i zvanično usvojio/posinio Helmuta Bergera. Nakon Viscontijeve smrti, negde koncem sedamdesetih godina prošlog veka kreće posrtanje njegovog ljubavnika i štićenika – Berger će se ubrzo obresti u brzopoteznim C filmčićima, u jednom trenutku će zaigrati čak i u „Velikom transportu“ Veljka Bulajića! Uslediće godine temeljne autodestrukcije, nekoliko ozbiljnih pokušaja samoubistva, bezbrojnih naleta depresija, kliničkih lečenja i tako sve do današnjeg kuluka po selebriti TV mučionicama, siromaštva i opskurnosti, a što je upravo tačka na kojoj reditelj Andreas Horvath kreće da prati ovog nepovratno posrnulog junaka.

Već tokom prve rolne trajanja ovog filma srećemo Bergera u potpunom rasulu – izobliče-

nog, na pragu osme decenije, u malenom stanu u Salcburgu, okruženog fotografijama i artefaktima iz zlatnih mu dana, u životarenju na rubu iole pristojne i prihvatljive egzistencije, u društvu domaćice koju mu povremeno šalje gradska socijalna služba, a koja mirnim i krajnje diskretnim tonom i načinom izražavanja dopunjuje sliku o jednom golemom padu i gotovo potpunom duševnom i mentalnom urušavanju na koje Andreas Horvath čitavim tokom ovog filma stavlja akcenat. Berger u psihotičkim zanosima, usredsređen na masturbaciju i kakvetakve nove prilike za parazitski način života, u multilingvalnoj pometnji trabunja na razne teme, detaljno razrađujući mnogobrojne teorije

zavere, i iz scene u scene potcrtavajući tu gorku sliku o jednoj velikoj samoći i nepremostivoj nesnađenosti. U tom smislu „Helmut Berger, glumac“ je mučan i neprijatan film za gledanje, ali, to mora biti naglašeno, neprijatan u jednakoj meri u kojoj je i umetnički uspeo i upečatljiv i prilično beskompromisan dokumentaristički prikaz posledica jednog silovitog strmoglava, kome se očito kraj ne nazire, a u čijim je posledicama gotovo nemoguće zametiti i kratkotrajne odbleske nekadašnjeg sjaja Helmuta Bergera, te zlosrećne i odbačene Viscontijeve „udovice“ , kako su već tamo sedamdesetih mnogobrojni zvali i označavali. Ovaj film pleni gorčinom, ali i odvažnošću sa kojom se obrušava na krhkost kao jednu od suštinskih odrednica svačije egzistencije, a to je okvir koji snažno nadilazi granice i queer filma i biografski ustrojenih dokumentaraca.

Vodič kroz gej Srbiju

57

L

OPTIMIST Lifestyle

PG tretmani u Srbiji postoje već više od deset godina.

Kada su prvi put stigli cena tretmana je bila oko 100 evra i to po ondašnjoj vrednosti evra sada oko 1000 dinara. U zadnjih deset godina izašlo je nekoliko verzija aparata koji u suštini nije značajno promenio princip svog delovanja.

Primarna namena mu je za redukciju pojave celulita i oblikovanje tela. Ključ razumevanja delovanja ovog aparata leži u pojmovima „redukcija pojave“, što u praksi znači da aparat utiče na vidljivost celulita, a ne nužno na njegovo uklanjanje što je inače podosta komplikovan zahvat u zavisnosti od tipa, odnosno stadijuma celulita. Neko će reći da je i to dovoljno, ali na žalost to samo znači da je struktura privremeno izmenjena, ali da se nije uticalo značajnije na problem nastanka celulita, što znači da će se isti sigurno vratiti.

LPG koji sada nazivaju i Cellu M6 (sve je to isti princip) deluje po principu mehaničke i pneumo masaže koja se ostvaruje uz pomoć dva motorizovana masažna valjka koja se okreću oko svoje ose i resorpcione sonde koja je umetnuta između njih, a koja radi po principu negativnog pritiska odnosno vakuma. Znači deo

58

www.optimist.rs

Estetska procedura

LPG tretmani Uređuje: Mladen Antonijević Priljeva

masnog tkiva je blago usisan u sondu i u njoj je masiran putem dva valjka, ovaj proces se konstanto odvija kretanjem sonde preko kože, a to dovodi do pokretanja vaskularnog, limfnog i metaboličkog lokalizovanog sistema. Možda je za čitaoce dobro da ovo posmatraju kao naprednije ručnu drenažnu masažu koja može pomoći bolje dopuštanje masnih ćelija, prokrvljenost pa samim tim i dotok kiseonika kao i efikasniju prehranu kože što može pomoći njen tonus. Stoga i preporučujemo ovaj tretman kao dopunu mršavljenju i to odlična dopuna, ali ipak savetujemo da se za celulit izabere nešto drugo.

T

okom letnjih meseci koži treba dosta vlage. Čak i masna koža može da dehidrira pod uticajem jakog sunca i vetra, ali i zbog dugotrajnog boravka u klimatizovanim prostorijama.

Zato dnevna nega lica u ovom periodu treba da bude što laganija, bez obzira na tip kože. To znači da se treba kloniti teških, konzistentnih krema na koje će koža verovatno uzvratiti neželjenim miteserima. Idealno rešenje su hidratantne kreme koje ne samo da vlaže kožu, već joj pomažu i da uskladišti „vlagu za posle”. Uz sunčanje, sastavni deo leta svakako je i kupanje. Bez obzira da li je u pitanju bazen i uticaj hlorisane vode, odnosno morska voda koja sadrži blagotvornu so, ali ako predugo ostane na koži, nagriza je i isušuje, baš kao i hlor iz bazena. Zato je najbolje da se posle izlaska iz vode odmah istuširate. Ako vam tuš nije „pri ruci”, onda se posle kupanja u moru barem dobro obrišite peškirom.

Ukoliko imate izrazito suvu kožu, dermatolozi po povratku sa plaže preporučuju tuširanje uljanim gelom. Potom na vlažnu kožu, dok su pore još proširene, nanesite preparat za negu posle sunčanja.

Naravno, ne morate kupovati preparate koji su brendirani kao oni za posle sunčanja, već slobodno možete uzeti proizvod za lice i telo koji vama odgovaraju. A od nas evo par preporuka: EUCERIN COMPLETE REPAIR 5% ili 10% urea BALEA ULTRA SENSITIVE, mleko za telo LA ROCHE POSAY LIPIKAR AP+ losion URIAGE CICA sprej protiv iritacija na koži WELEDA ulje od nevena (bez mirisa)

Nega kože

Po suncu

Vodič kroz gej Srbiju

59

OPTIMIST Zajednica Kada si prvi put znao da si... Čim sam saznao šta znači biti gej, što mu dođe neki četvrti razred osnovne (9-10 godina)

Ime: Nikola Milosavljević Godine: 25 Zanimanje: Sociolog u pokušaju

60

www.optimist.rs

Tvoj prvi gej kafić/klub...

Loud and Queer žurka u Domu omladine neke 2011.

Tvoj prvi poljubac...

Ne sećam se :/ Nevinost izgubio...

Sa 16 Šta za tebe danas znači biti gej...

Voleti osobu istog pola. Ništa više, ništa manje!

Tvoj izlazak iz ormana...

Prvo sam se autovao najboljoj drugarici, koja je odmah znala ko mi se sviđa jer, kako kaže, nisam zaklapao da pričam o njemu. Tad sam odškrinuo vrata ormana, a ubrzo zatim ih i šutnuo nogom. Imao sam 15 godina.

Koji savet bi dao mlađem sebi...

Ne drži ništa u sebi.

Tvoj naj gej muzički album bio bi...

Glee: The Music, Volume 1,2,3,4,5,6 / Scissor Sisters – Night work

Naj gej stvar koju si ikada uradio...

Pa jaoo... Hmmm...

Možda činjenica da znam celu koreografiju za Hit me baby one more time napamet?

Najviše se ložiš na...

Kad sam bio mali Chad Michael Murray, a skoro sam se zaljubio u Taron Egertona.

Mada je i Andy Garcia baš frajer.

Donji veš koji ti donosi sreću...

Bolje se provedem kad ga ne nosim.

zvati brak ili ne, mi nije toliko bitno.

Gej film koji morate pogledati...

Strejteri da pogledaju “Pride” (2014) a mi koji to nismo “Kill your darlings” (2013) U nedelju popodne naći ćemo te gde...

Verovatno kod kuće, ali možda odem da prošetam po kraju ili leti do Ade. Tvoj stav o ljubavi i braku...

Ljubav je lepa i treba je pružati.

Istopolna zajednica pravno treba da postoji, a da li će se

TV serija koja je promenila tvoj gej svet...

Queer as Folk Omiljena gej ikona…

Madonna Grindr ili Gay Romeo...

Instagram! (@mr_morgue) ahahahah Više lica, manje rimskih (bezglavih) statua.

Tvoj gej heroji su...

Alan Turing i Wachowski sisters Vodič kroz gej Srbiju

61

OPTIMIST LGBT Twitter

62

www.optimist.rs

VodiÄ? kroz gej Srbiju

63