Optimist magazin 53-54 (jun 2020) by Optimist Magazin

Izdvajamo Hiv i dostojanstvo: Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011. Glavni i odgovorni urednik: Predrag Azdejković Saradnici: Nemanja Marinović, Zoran Janković, Milan Aranđelović, Milica Simonovska, Igor Maksimović, Milan Živanović, Ivana Nikolić, Bogdan Petrović, Aleksandar Savić, Bratislav Prokić, Marko Milanović, Tijana Bajić, Marko Radojičić, Jovana Ivetić Fotografija sa naslovne strane: Aleksandar Crnogorac Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress

U životu i smrti

12 Terapija konverzija

Podrška:

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011) . [S. l.] : Regionalni info centar, 2011 (Smederevo : Newpress). 21 cm Dvomesečno. Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 22176756 = Optimist COBISS.SRID 186184972

Evrovizija 28

Stiv en Fraj 44

LGBT i crtaći

U OPTIMIST Intervju

jedanaestoj epizodi serije „Južni vetar“ desila se kratka ali efektna scena koja izazvala lavinu. U njoj Stupar, korumpirani policajac koga igra Miloš Timotijević, sa flašom vina u ruci ulazi u stan gde ga čeka jedan mladić. Na rečenicu: „Mislio sam da ćeš da ispališ“, Timotijević odgovara: „Tebe? Nikad!“ i prilazi mu da ga poljubi. Par ostaje u zagrljaju. U izjavi za dnevni list Danas Timotijević je izjavio: „Sve je počelo nekoliko dana pre zvaničnog emitovanja nove epizode. Piratski snimak se pojavio na internetu 23. marta. Od tada je počeo taj linč. Već skoro sedam dana dobijam preteće poruke, pune uvreda… U početku su to bili klinci, ali poslednjih nekoliko dana više nije tako.“ Desio se skandal koji se desio, da li si se iznenadio? Nisam se iznenadio. Ranije su se kod nas dešavali skandali zbog mnogo manjih stvari. Više sam se iznenadio godištem populacijom koja je to pisala! Pretežno su to bili klinci od osam, devet godina pa naviše. Tebi ovo nije bila prva gej uloga, da li si i ranije primao pretnje? Bilo je politički motivisanih pretnji jer sam radio Anđelinin film „U zemlji krvi i meda“, predstavu „Zoran Đinđić“ sa Oliverom Frljićem, ali homofobične pretnje nikada nisam imao! Imao si gej uloge u filmovima Nikole Ljuce „Narednik“ i „Početak leta“, panseksualnu ulogu u predstavi „Režim ljubavi“ Bojana Đorđeva i sada u seriji „Južni vetar“. Da li se plašiš typecastinga, gde reditelji biraju tebe za takve uloge jer znaju da neće biti problema? Ne plašim se, jer znam da sam za „Režim ljubavi“ bio prva opcija Bojanu Đorđevu i on mi je kada me je zvao da radimo tu predstavu rekao, ti možeš to i ne znam ko drugi to može. To imponuje na nekom nivou. Pre toga sam sarađivao sa Nikolom Ljucom u ta dva njegova kratka filma. Nemam problem, jer poznajem sebe i znam da nisam tipski glumac. Ima li Ljucinog filma u kome ti nisi?

. Umetnik je sam po sebi avangarda

Miloš Timotijević

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković Foto: Aleksandar Crnogorac

Ima. Četvrtak, njegov diplomski ﬁlm. I to mu pamtiš? Ne pamtim. To je prosto tako. Ja to razumem jer nije bilo uloge za mene u tom ﬁlmu i ja to poštujem. Zvao me je da mi kaže da nema uloge za mene i isto poštujem. Česta je praksa da reditelji sarađuju sa istim glumcem. Tim Barton i Džoni Dep… De Niro kod Skorsezea. To je normalna stvar. Isto kao što svetski poznati gitaristi imaju pedeset gitara, ali imaju svoju omiljenu koju na koncertu

obavezno uzmu jednom ili dva put da odsviraju nešto. Ljuca i ja funkcionišemo već na nekom meta nivou, tako da je to potpuno logično. To je logično za sve sfere života. Poznajem čoveka i lakše mi je da radim s njim. Apsolutno. Mi se prepoznajemo na pogled. Ono šta i kako treba. To su već indikacije koje je drugim ljudima mogu biti sumanute, dok je meni sve jasno šta je hteo da mi kaže. Kako ti vidiš trenutnu situaciju u srpskom filmu i kulturi uopšte? Što se kulture u Srbiji tiče, nikada se nisam zabrinuo za nosioce kulture, više brinem za institucije kulture. Prosto mi nemamo zakon o kulturi koji je prilagođen ovom vremenu i to je ključni problem. Kad je kinematografija u pitanju imam problem pre svega sa ljudima koji dobijaju pare da snimaju filmove a ničim nisu dokazali da treba da dobiju pare. Ljudi koji dobijaju nagrade ne dobijaju pare za svoje buduće projekte. Ovde važi pravilo da je lako dobiti pare za debitantski film, ali je teško da dobiješ pare za drugi film. Tu su negde problemi, jer u Srbiji ništa ne znači što si pokupio četiri nagrade na Festu 2016. godine. Nećeš dobiti podršku ako razmišljaš drugačije i svet vidiš drugačijim očima u odnosu na one koji donose odluke. Takođe imamo autocenzuru i cenzuru u institucijama kulture. Misliš na film Vlažnost koji je dobio četiri nagrade na Festu 2016. godine. Svetsku premijeru je imao na Berlinalu, nacionalnu na Festu… pa onda bioskop i na kraju televizija. Ključna stvar se desila kada se prikazao na televiziji. Tu prvi put vidiš kako ti film neko seče reklamama, shvataš da taj film više nije tvoj, već je postao neko opšte dobro i to je uzbudljivo na tom nivou. Sada, poslednji put kada je bila repriza tokom karantina, ja sam bio oduševljen količinom komentara ljudi koji ga ranije nisu pogledali i vidim da postoji jedna ozbiljna publika u Srbiji, koja voli film koji nije na prvu loptu, koji te tera malo na razmišljanje, koji je uzbudljiv na neki drugi način. Ako se ne varam to je tvoja glavna uloga u igranom filmu… Da li je malo kasno došla?

>> Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

Da se Nikola Ljuca rodio ranije, ona bi možda došla i ranije. Reditelji kod nas retko kad dobijaju priliku da snimaju, a kada dobiju priliku da snimaju ili oni ili producenti idu linijom manjeg otpora i ne idu na kvalitet već biraju ljude koji su već igrali slične uloge. Tako i mene sada zovu za uloge koje sam već negde odigrao, a ja se trudim da takve uloge izbegavam. A što se tiče da li je kasno, ja bih rekao da je došlo tačno na vreme. Kada pogledam ﬁlmove koji su se snimali u ovih 25 godina koliko se bavim ovim poslom, ne vidim da je trebalo da dobijem neku glavnu ulogu u nekom ranijem ﬁlmu. Koliko je tebi bila ta tranzicija od dramskih ka akcionim ulogama kao što je u seriji „Južni vetar“? Nije to ništa teže. To je samo žanrovsko odredište i stvar obrazovanja, zanata i deo je našeg posla. Nebitno da li igraš akciju, horor, komediju. Lepo je i ja bih voleo da ima više žanrova trenutno kod nas koji se rade. Mislim da je ova zemlja užasno pogodna za horore, a njih nema. Ako voliš svoj posao ništa nije teško. Ali je fizički drugačije? Fizički apsolutno. Nije isto da ceo dan sediš na setu

www.optimist.rs

za kancelarijskim stolom ili nosiš pištolj za pasom. To oružje koje nosiš te određuje i daje ti neku novu energiju, koja meni nije ni malo prijatna. Da li je moguće danas biti uspešan glumac a ne ići u teretanu, nemati trbušnjake, ne biti nabildovan? Pa, moguće je. Ali negde počinje da bude standard! Ne može više da budeš Taško Načić. Pazi. Veliki je problem što smo danas otišli u drugu krajnost. Sada svi glumci idu u teretanu. Pričam o nekom svetskom nivou. I kada ti treba neko ko je popunjeniji, onda mora na brzinu da se goji za tu ulogu. Naravno da treba zbog sebe, svog zdravlja i kondicije da se baviš sportom, ali to ne znači da svi moramo da imamo trbušnjake. Analiirao sam kako su žene nekada prikazivane u jugoslovenskom filmu i nije moglo da prođe a da im reditelj ne prikaže grudi, iako je nebitno za radnju. Danas imamo obrnuto da ne može da prođe a da glumac ne pokaže svoje trbušnjake? Desio se obrt. Nažalost. Ja bih više voleo da se taj obrt desio jer se naše društvo promenilo. Međutim ne, to je više pitanje mode i trenda. Da su se ženska i muška seksualnost izjednačile to bi bilo OK, ali mislim da nije. Ne znam. Ne misliš da su to rezultati Me too pokreta u Holivudu, gde žensko telo ne sme više da se eksploatiše kao seksualni objekat, ali je OK da se eksploatiše muško? Vidim često u nekim emisijama da je u redu da žene komentarišu mušku zadnjicu, trbušnjake i sve ostalo, ali ako muškarac to radi onda je to veliki zločin. Mislim da treba da nađemo balans između te dve stvari. Ni ovo nije dobro, ali razumem da su žene trpele to hiljadu godina i da je u redu da se ispucaju neko vreme pa da dođemo do jednakosti, ako je to iako moguće. Ja bih to voleo. Kada si se pripremao za svoje gej uloge, da li si gledao neki gej film? Prvo se referišem na reditelja kada radim bilo to pozorište ili ﬁlm. Recimo za „Režim ljubavi“ smo gledali „Shortbus“. Meni je to jedan od genijalnijih ﬁlmova koje sam u životu pogledao. Skoro sam gledao seriju „How to get away with murder“ koja je isprepletana što hetero što gej odnosima. Nemam nikakav problem sa takvim sadržajem. Ljubav je ljubav.

Skoro je izašla kritika Netflixa da ima previše LGBT likova, ali polako kreće da i u domaćim filmovima i serijama ima sve više LGBT likova. Kreće. S obzirom da mi živimo u duboko konzervativnom društvu, vidim da nekim to smeta i da upravo zato treba da se, hajde da to tako kažem populariše. Ljudi jednostavno treba da prihvate da to nije ništa strano, ni čudno, da je to deo društva u kome živimo i da su pripadnici LGBT populacije naši sugrađani, da smo svi negde jednaki i da moramo da vodimo računa jedni o drugima, da svako ima pravo na svoju slobodu i svoj život. Samim tim, kao što je serija „Vil i Grejs“ pažljivo popularisala gej populaciju, tako i mi moramo da radimo godinama kako bi došli do nekog civilizacijskog nivoa, jer ovaj grad i ova zemlja prosto vape za nekim liberalnijim pogledom na svet. Misliš da pop kultura ima tu moć da utiče na ljude? Apsolutno. Ako ništa drugo subliminalni uticaj. Evo vidimo šta se desilo sa „Južnim vetrom“ i tim gej poljupcem. To se otvorilo kao tema, pa vidimo ko je sve za, a ko protiv. Da li treba još više da se radi na tome, a moj primer je pokazao da treba i to decenijama i to ozbiljno. Da li te je iznenadila solidarnost ekipe serije koja je stala u tvoju odbranu? Ne vidim zašto bi me iznenadila. Ako neko ima progresivno razmišljanje onda bi to trebalo da budu umetnici. Uvek sam se negde plašio umetnika koji su konzervativni. To me je uvek čudilo. Kako je moguće da se baviš umetnošću a da si patrijarhalan i konzervativan. Umetnik je sam po sebi avangarda. To mora da bude standard, moraš da tražiš nov način, nov pristup i zato mi nikada nije bilo jasno kako se ti ljudi nalaze u ovom poslu. Moj motiv kao umetnika je da na taj način menjam svet na bolje, naravno. Kako ti komentarišeš stav reditelja Stevana Filipovića koji je napisao: "Čekaj, praviš 'Južni vetar', reklamu za škaljarski klan za IDJ klince, gde je glavni glumac homofob, nacionalista i Vučićeva/Putinova pudla, a onda se čudiš što ti isti klinci hejtuju gejeve i što ne mogu da razlikuju dramsku seriju od rijalitija, pa nemojmo se zajebavati, kolege"? Apsolutno poštujem njegov stav, jer mislim da u demokratskom društvu upravo to znači da svako ima pravo na svoj stav. Možda imam pro-

blem sa načinom na koji je on to izgovorio, ali šta je rekao nemam nikakav problem jer svaki ima pravo na svoje mišljenje. S druge strane, da se sretnemo, rekao bih mu da nije u pravu, jer ako idemo tom linijom, onda možemo da kažem da je „Kum“ promafijaški film i veličanje kriminala. Sve je u očima gledalaca i treba da se bavimo edukacijom gledalaca, a ne da napadamo jedni druge. Šta možemo da očekujemo od tebe u budućem periodu? Covid je sve pauzirao… Pauzirao je sve i malo nam je dao da odemo u introspekciju i da se malo dozovemo pameti, ali ne vidim da smo uspeli u tome jer vidim da je sve krenulo još žešće i luđe, ceo svet ne samo kod nas. Što se mene tiče, trudiću se da idem ovim putem, da se razvijam, da uloge koje dobijam i na kojima radim budu najbolje moguće i davaću sve od sebe da uloge koje radim znače nešto. Kada je reč o predstavi „Režim ljubavi“ ona je konstantno rasprodata i ima po nekoliko igranja mesečno. Kako to objašnjavaš? Pod jedan, tu se desio famozni tekst Tanje Šljivar koji na jedan specifičan način posmatra celu tu Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju tematiku od celibata do poliamorije, raznih režima ljubavi i sve to kroz komediju. To je ono što najviše privlači ljude toj temi, jer da smo je igrali ozbiljno mislim da ne bi imali više od 15-20 ljudi po igranju. Ovom narodu sve što prikažeš kroz komediju mnogo lakše pali i treba ljudi da razmisle da će mnogo lakše neke teme nametnuti kroz komediju. Ljudi su opterećeni svakodnevnim životom i nedaćama i onda će lakše progutati komediju. Pod dva, Bojan Đorđev koji je jedan vrsni reditelj koji se po prvi put uhvatio u koštac sa komedijom. S te strane mi je bilo jako uzbudljivo jer sam s njim sarađivao i ranije. Kao i cela ekipa predstave koja funkcioniše kao neka mala porodica. To je jedna zanimljiva predstava i jedna zanimljiva tema koja se ne bavi samo režimima ljubavi već i međuljudskih odnosima. Ono što mi je interesantno kod gej momenata u seriji „Južni vetar“, jeste da ste se usudili da čačkate mačo kulturu. Nije bio slučaj u seriji modni dizajner pa je gej, što bi svi progutali, već je u pitanju mačo krimi milje i tu gejeva ne može da bude, te je i zato reakcija bila tako drastična. To je prosto neznanje. Da su ljudi pažljivije gledali film koji je prethodio seriji, shvatili bi da tu postoje znaci ko je bio Stupar, lik koji igram, a da taj poljubac koji eksplicitno pokazuje da je on gej nije bio nikakvo iznenađenje. Ljudi su izgleda zaboravili da gledaju između redova i žele da im se sve izgovori i pokaže. Možda je ljudima bilo iznenađenje što je jedan tako ozbiljan, korumpiran, inspektor, moćan lik gej što samo pokazuje neznanje ljudi o svetu oko njih. Da li misliš da je posle ovog gej poljupca probijen led i da će naredni put sve biti u redu? Neće. Svakako nije probijen led, jer se gej poljubac ranije desio i u seriji „Vratiće se rode“, a prvi gej poljubac se desio još davne 1911. godine u filmu „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ Ilije Stanojevića Čiče. To je naš prvi film i hajde da se ne zanosimo da ako to ne prikazujemo da se to ne dešava. Dešava se i to treba prihvatiti tako kako jeste, ne ugrožavati i to je to! U seriji „Tajkun“ postoje lezbejske scene i to ljudima ne smeta, jer postoje dupli standardi. Ovo je patrijarhalno društvo i treba takve scene da budu učestalije kako bi se situacija smirila. Uvek će biti homofobičnih ljudi, tako je i u liberalnim zemljama, ali da ne bude ovako masovno.

www.optimist.rs

P OPTIMIST Region

oslednjih dana, nedelja i meseci, svet se našao u vrtlogu straha, (ne)proverenih informacija i (često) suspendovanih osnovnih ljudskih i građanskih prava, što je posledica pandemije – i epidemije – korona virusa, koji se krajem prošle godine pojavio u Kini. Nekako pred sam početak tog vrtloga i pojave prvih slučajeva zaraze u Hrvatskoj i Poljskoj, odjeknule su dve vesti: da je u dalmatinskom gradiću Imotskom spaljena lutka istopolnog para sa detetom, i da je oko 100 opština u Poljskoj (što je čak 1/3 ove zemlje) proglašeno „LGBT-free“ zonom. Oba slučaja zgranula su organizacije koje se bave ljudskim pravima, NVO sektor, pojedine – dodala bih normalne – građane, pa navodno i vlasti. Ostaje, naravno, pitanje da li su vlasti ,,oštro osuđivale“ samo deklarativno, što moraju i zato što su (barem) na papiru, nosioci vrednosti demokratije, tolerancije i poštovanja različitosti, ili zato što duboko veruju da su neki Hrvati i neki Poljaci zakoračili – ili nastavljaju da koračaju – terenom opasnim po slobodu svih nas. Jer, niko nije slobodan dok svi nismo slobodni, zar ne? Elem, da ukratko objasnimo šta se desilo na teritoriji ove, otprilike, 101 evropske opštine. Osvanula je nedelja, 23. dan u martu, a stanovnici malenog Imotskog u Dalmaciji, koji broji tek oko deset hiljada ljudi, izašli su maskirani na još jedan tradicionalni festival. Dalmatinci vole festivale, pa se tako na festivalima, ili karnevalima, kako ih zovu, širom Dalmacije svake godine spaljuje ﬁgura onoga ko je stanovnicima posebno zasmetao, ko ih je naljutio ili uznemirio. Ovoga puta, bila je to ﬁgura istopolnog para sa detetom. Biće da ih je uznemirila presuda Ustavnog suda s kraja januara, koja obavezuje sudove i sve relevantne državne institucije da omoguće jednake šanse svima koji žele da uđu u postupak usvajanja dece – uključujući i istopone parove. Ovu presudu su pozdravile organizacije koje se bave ljudskim pravima, LGBT+ zajednica, ali su oštre kritike došle iz konzervativnih krugova širom Hrvatske.

Prilikom spaljivanja ,,sporne“ ﬁgure, koja je ovim „dobrim, normalnim“ ljudima, braniocima „pravih porodičnih“ vrednosti, nanela izrazitu duševnu bol, bila su prisutna i njihova deca. Neke od fotograﬁja pokazuju oduševljenje te iste dece. Ali deca nisu kriva, jer deca ne znaju, deca uče po uzoru, pa ako se „normalni heteroseksualni“ tata i „normalna heteroseksualna“ mama smeju i odobravaju, i oni će to isto činiti, zar ne. Šta znaju deca šta je fašizam. Šta znaju deca koliko mržnja ubija, stigmatizuje, boli, smeta, diskriminiše. Deca fašista postaju fašisti, a spaljivanje imotskog imaginarnog istopolnog para sa detetom je idealan put ka ostvarivanju te ideje. Kada je „Slobodna Dalmacija“ upitala organizatore karnevala zašto su odabrali ovu lutku, jedan od njih je rekao: ,,Mi ostajemo konzervativni i držimo se tradicije. Daj dete majci, tako se kaže. Mi mislimo da je to pravilno.“ U danima nakon sramnog spaljivanja lutke, hrvatski predsednik, ministri, LGBT+ zajednica i zaštitnik građana izdali su saopštenja oštro osu-

Imotski i Poljska

protiv LGBT prava

www.optimist.rs

Piše: Ivana Nikolić

đujući ovaj čin mržnje. Poenta bi bila ne toliko i ne samo u osuđivanju, već i u tome da ih naučimo, da probamo da im objasnimo, da ih zamolimo da razmisle. Zar ne? Kad netolerancija postane zvanična Takođe krajem februara, sličnu anti-LGBT+ retoriku ponovo su deklamovali „normalni“ Poljaci, pa su tako lokalne vlasti u gotovo 100 opština usvojili rezolucije ,,protiv LGBT+ propagande“ ili ,,za porodicu.“ Tako su stvorile izrazito neprijateljsko okruženje za svakoga ko nije heteroseksualan ili ko nije posvećen tzv. ,,prirodnoj porodici“, tvr-

dile su tada organizacije koje promovišu ljudska prava. Mapa ,,Atlas of Hate” koju su napravili aktivisti, pokazuje da je područje veće od teritorije Mađarske postalo tzv. ,,LGBT-free“ zona, i to u srcu Centralne Evrope. Naravno, mnoge lokalne i međunarodne organizacije, uključujući i Evropski parlament, oštro su osudile rezolucije, nazivajući ih diskriminatornima prema pripadnicima LGBT+ populacije. Važno je, ponovo, da smo oštro osudili. Ponovo ćemo, kada zatreba, oštro – ako ne i najoštrije – da osudimo! Inače, opštine širom Poljske počele su sa usvajanjima ovih neobavezujućih rezolucija početkom 2019. godine, što koincidira sa retorikom vladajuće stranke Pravo i pravda o tome da je LGBT+ ideologija strani uvoz koji preti poljskoj naciji i njenim vekovnim hrišćanskim vrednostima. Zvanični podaci pokazuju da je velika većina lokalnih odbornika koja podržava ove rezolucije upravo iz redova vladajuće stranke, a da su za njima lokalni političari koji ne pripadaju nijednoj stranci. U poslednje dve godine, konzervativni lokalni političari su takođe tražili zabranu parada ponosa širom Poljske, tvrdeći da one predstavljaju opasnost po javnu bezbednost. Iako lokalni su-

dovi uglavnom ne dopuštaju zabrane održavanja, parade ponosa širom Poljske i dalje su pod budnim okom – i rukom – desničara. Iskoristite izolaciju Da se vratimo sada na epidemiju korona virusa. Ima onih koji imaju vremena na pretek, pa bi bilo dobro da ga pravilno utroše. Recimo, mogli bi da razmisle o tome da su pripadnici LGBT+ populacije u vanrednom stanju previše često. Ima onih koji ne mogu negde da odu jer strahuju za svoj život. Ovi „normalni“ bi sada voleli da ruku pod ruku prošetaju sa svojom drugom polovinom, a ne mogu. Tako se, ponovo previše često, oseća i deo našeg društva koji, eto, ima drugačije seksualne preferencije. Da li zato treba da ih mrzimo? Da li zato treba da učimo našu decu da ih mrze? Da li zato treba u amanet našoj deci da ostavimo paljenje istopolnih lutki sa detetom i proglašavanje ,,LGBT-free“ zona? Možda da, umesto trovanja sopstvenih „normalnih“ glava prosto nađete nekog ili nešto što volite i ostavite druge ljude da rade isto? A vi drugi, prestanite da oštro, najoštrije osuđujete. Uradite nešto konkretno. Vodič kroz gej Srbiju

O OPTIMIST Aktivizam

d vremena kada sam počeo da se bavim aktivizmom 2007. godine do danas, mnogo toga se promenilo. U Srbiji su stari lekovi zamenjeni savremenom terapijom koja ima manje neželjenih dejstava i lakše podnosi. Umesto papirnih recepata koji su propisivani iz meseca u mesec, imamo elektronski recept kojim se lekovi propisuju na više meseci i koji štiti privatnost pacijenata sa HIV-om. PrEP je takođe zvanično postao dostupan i zakonski regulisan, iako još uvek nije na listi lekova koje pokriva Fond za zdravstvo osiguranje. Napokon, došli smo i do početka rekonstukcije Infektivne klinike u Beogradu, gde se leči najveći broj pacijenata sa HIV-om u Srbiji. Svaki put kada pomenem neke od ovih promena, sa zadovoljstvom se setim doprinosa koji smo dali. Naš aktivizam je u nekim trenucima bio ključan, ne samo zalaganje moje organizacije, već ukupno. Ponekad smo ulazili u konﬂikte, jer smo pozivali na odgovornost, “boli oči”, insistirali na stvarima koje se moraju promeniti. Nažalost, neretko se kod nas kritika shvata lično, dok sa druge strane često nema dovoljno znanja ni volje da se stvari promene i sistem bolje uredi. Politikom nezameranja, došli smo do toga da godinama i decenijama stvari ostaju nerešene. Jedan od takvih bajatih problema je način na koji se sahranjuju osobe koje su preminule od HIV-a i drugih zaraznih bolesti. O ovoj temi smo puno govorili medijima, ali želim da nešto više ovom prilikom kažemo i za Optimist, budući da je HIV gorući problem gej zajednice a još uvek nedovoljno vidljiv. Udruženju “Potent” se pre par meseci obratila osoba zbog problema sa sahranom njenog, nedavno preminulog oca, koga smo redovno posećivali tokom boravka u bolnici. Naime, iz pogrebnog preduzeća koje je porodica preminulog angažovala, stigla je informacija da oni ne mogu da obuku pokojnika u kapeli jer je bio HIV pozitivan, već da će biti sahranjen u istoj vreći u

kojoj je dopremljen iz bolnice. To je porodici, kao i nama, zvučalo da se radi o pogrebniku koji ne zna šta je HIV i da je ovo neki slučaj diskriminacije. Međutim, to nije bio izolovan slučaj. Brzo smo došli do saznanja da praksa sahranjivanja u crnim vrećama u Srbiji postoji decenijama, iako mi o njoj ništa nismo znali. Kontaktirali smo ljude iz Instituta za javno zdravlje Srbije, Zavoda za javno zdravlje Beograd, Studentske poliklinike. Ni oni nisu znali da se na taj način postupa sa preminulima od zaraznih bolesti. Ispostavilo se da su tome znali samo zaposleni na Infektivnim klinikama i porodice preminulih, iako o tome nisu javno govorili. Valjda niko nije verovao da tu praksu mogu promeniti… Pokušavajući da pronađem koji to zakonski akt reguliše ovu oblast, došao sam do “Pravilnika o uslovima i načinu postupanja sa posmrtnim ostacima umrlog lica” iz 2016. godine. Dakle, ne tako davno je donesen ovaj Pravilnik koji upućuje da se pripreme posmrtnih ostataka za čin sahrane ne vrši kod osoba koje su preminule od zaraznih bolesti. Njihova tela bi trebalo da se

HIV i dostojanstvo

u životu i smrti

www.optimist.rs

Piše: Bratislav Prokić

stave u crnu vreću koja se ne otvara, već se smešta u metalni sanduk, a potom u drveni. U Pravilniku nema razlike između kuge, kolere, bolničkih infekcija, ili HIV-a i hepatitisa. Propisano je i to da su pogrebnici dužni da u postupanju sa svim posmrtnim ostacima nose punu zaštitnu opremu: zaštitno odelo, maska za lice, rukavice… Ipak, pored takve zaštite, pravilnik nalaže da se ne vrše pripreme posmrtnih ostataka onih koji imaju HIV (šišanje, sečenje noktiju, oblačenje…). Postavlja se pitanje, šta se dešava kada osoba koja ima neku zaraznu bolest i ne

zna za nju, pogine u saobraćajnoj nesreći. U stvari, vrlo je očigledna besmisao ovog Pravilnika da o tome ne treba puno raspravljati. Stvar je elementarne logike. Ako lekari mogu da operišu pacijenta sa HIV-om koristeći standardne mere zaštite, onda taj isti princip treba da važi i za pogrebnike. Šta više, nijedan slučaj prenosa HIV-a sa beživotnog tela na pogrebnika nije zabeležen u svetu. Nakon suočavanja aktivista Potenta koje žive sa HIV-om, sa saznanjem o ovakvom načinu postupanja prema umrlima sa HIV-om, bilo je puno emocija, a neki nisu mogli da mirno spavaju noćima. Svi smo bili besni i povređeni što se tako nečovečno postupa sa ljudima koji su i tokom života vrlo diskriminisani u svim oblastima života. Kontaktirali smo neke članove rodbine naših korisnika, koji su potvrdili da su i sami prošli isto poniženje kada su bili odbijeni da svoje preminule obuku u odela koja su pripremili za taj čin. Poneseni emocijama i odlučni da se borimo, sastavili smo inicijativu o promeni ovog Pravilnika, imajući kao uzor neke primere dobre prakse u svetu. Suština našeg dopisa upućenom Ministarstvu zdravlja bila je da se deﬁniše kod kojih zaraznih bolesti je neophodna primena posebnih mere opreza. Kod nas se koristi termin “zarazne bolesti” (communicable diseases), za sve bolesti koje su prenosive (transmitted). Reč “zarazno” (contagious) već izaziva strah prema HIV-u i generiše strah prema osobama koje žive sa HIV-om. Ali, to je za sada rečnik koji se upotrebljava u medicini. Ne treba zaboraviti da lečenje HIV infekcije dovodi do nemerljivog broja virusnih čestica u krvi kada je osoba neinfektivna. Da parafraziram dr Danijelu Marić iz Novog Sada: Danas je lečena HIV infekcija jedna nezarazna hronična infekcija.

U borbi za promenu ovog Pravilnika i ove prakse, iskoristili smo medijsku pažnju kako bi široj javnosti poslali neke važne poruke. Kritikovani smo da “širimo paniku” od onih koji ništa nisu uradili godinama, a donosioci odluka su govorili da je bilo dovoljno samo da pošaljemo dopis. Možda je moglo i tako, odnosno, možda je neko drugi do sada to mogao da uradi, ali nije. Mi smo dan nakon što smo uputili dopis Ministarstvu poslali i saopštenje medijima i urodilo je plodom. Neke stručne komisije su dale svoja pozitivna mišljenja o Inicijativi za promenu Pravilnika i uskoro će doći ﬁnalni potez ministra zdravlja. Na nama je da ispratimo ceo proces i pozdravimo promene koje očekujemo. Nakon toga sledi borba da se promeni praksa kod pogrebnika i da se i njima ukaže na važnost nediskriminatornog postupanja i poštovanja dostojanstva osoba koje su umrle od ove polno prenosive infekcije. Ovo je sve jako važno, jer utiče na kvalitet života osoba koje žive sa HIV-om, na motivisanost da se leče, pa samim tim i na javno zdravlje. Naš zadatak je da uklonimo sve prepreke za neometano lečenje osoba koje žive sa HIV-om. Da više nema te vrste straha od diskriminacije kada osoba treba da se testira i otkrije svoj HIV status, kada odlazi lekaru ili stomatologu po medicinsku pomoć. Treba stvoriti uslove za ravnopravno postupanje prema osobama koje žive sa HIV-om i da na kraju, da svi mi tako i postupamo. Posebno je važno da diskriminacija ne postoji u gej zajednici: u klubovima, saunama, na grinderu… Ne treba zaboraviti da gotovo svaki deseti gej muškarac u Srbiji ima HIV. To ne sme da bude razlog za podele, već za zajedničko delovanje. Autor je aktivista Nacionalnog centra za seksualno i reproduktivno zdravlje - Potent Vodič kroz gej Srbiju

A OPTIMIST Doroteo

ko ste gej, živite u Srbiji Međutim, iz prepiski koje su vidljive, može se zai koristite tviter, onda si- ključiti da su tim osobama muškarci kojima se u gurno znate za profile tolikoj meri bave uglavnom nedostižni, te ostaju @MadeInSerbia, @Sr- na nivou njihove fantazije za čije su im održavapskiPenisi @Srpski- nje neophodne nove fotografije i klipovi ili skrinMomci @SrpskeKurčine šotovi tinder i grinder prepiski koje su vodili sa @MomcisaInsta i slično, njima. Maštu, logično, dodatno raspiruju verbaljer su za njih čuli i oni nim opisivanjem toga šta bi sa ovim muškarkoji nisu gej, ali vole da cima radili. Kada bi mogli. guraju nos u tuđe Realno gledano, već sama potreba da po (muške) gaće. Ako ih ne svaku cenu vidimo kolika je i kakva kita nekom znate, na prvu vam mogu delovati kao nešto za- drugom muškarcu ukazuje na izvesne patologije bavno, samo bezobrazno ili prosto, a zapravo je u glavama onih koji takav materijal plasiraju mnogo manje bezazleno. putem tvitera, a to je tek početak. Ozbiljnija diZa totalno neupućene, radi se o korisnicima jagnoza se demonstrira kroz načine na koje oni tvitera koji skriveni iza profila sa ovim i sličnim, dolaze do ovih fotografija. Na gej dejting aplikamanje ili više inventivnim, pseudonimima ogo- cijama ovi ljudi su poznati kao hoteri tj. oni koji ljavaju lokalno popularne muškarce svih seksual- su na njima samo da bi došli do golih fotografija nih opredeljenja, uz to i autujući one za koje drugih korisnika, te se u tu svrhu koriste lažima i „znaju“ da su homoseksualci. Osobe koje otva- raznim oblicima manipulacija i prevara. Za strejt raju ove naloge su i same gej, ali svoj identitet, muškarce, ili one koji se u javnosti predstavljaju logično, ne otkrivaju. Na meti su im muškarci koji kao strejt, neophodne su druge aplikacije, ali i putem instagrama, fejsbuka, grindera, tindera ili preuzimanje ženske uloge iza čega opet stoji lokalnih medija raspiruju njihovu maštu. Pri- upotreba patoloških laži kako bi se postigao krajmarni cilj je objava fotografija kite i zadnjice ovih nji cilj tj. da targetirani muškarac toj „ženskoj“ muškaraca, a pristup tabloidan. Sam fenomen bi osobi sa kojom verovatno očekuje seks pošalje se mogao posmatrati kao voajerizam ili fetiši- svoje „nudes“. Zanimljivo je da neki od muškazam, dakle gotovo bezazlen, da se u okviru njega raca koji stoje iza ovih profila imaju prijateljice ne demonstriraju brojne patologije. koje umesto njih nabavljaju date fotografije, jer Muškarci koje ove osobe ganjaju putem se na taj način i same zabavljaju. Do fotki se, nadruštvenih mreža i dejting aplikacija, nisu samo ravno, dolazi i putem instagrama, jer ih mnogi predmet njihove muškarci naivno požude, već nerešalju i putem tamotko postaju i žrtve šnje DM opcije ili u Nasilno svojih „fanova“ koji okviru „close ih objavom njihove friends“ grupa. Ljudi intime dovode u su danas generalno nezgodne situacije. otvoreniji u „online“ Dovode, naravno, i komunikaciji i sa sebe pošto su im mnogo manje obamnoge žrtve koje zrivosti šalju su ovim putem „raz„nudes“, što osobe gaćili“, kao odgovor koje stoje iza ovih na njihovo internet profila svesrdno kopiše: Bogdan Petrović nasilje zapretili fiziriste. Ima, ako je večkim. Ili tužbama. rovati onome što Tviter posle tamopišu u okviru svojih šnje prijave često briše ove naloge, ali ih oni koji postova, i muškaraca koji im sami šalju svoje fostoje iza njih iznova otvaraju, dok ih pratioci lako tografije kako bi se „ispromovisali“, dok glume pronalaze, jer su u dosluhu. Međusobno razme- kako su šokirani takvom objavom. Dogovoreni njuju fotografije, a ukoliko je moguće i iskustva. paparaco lov, fazon.

Autovanje na tviteru

www.optimist.rs

Ono što najbolje demonstrira da u pozadini ovog fenomena leže patološki oblici ponašanja i brojne frustracije, jeste ono što ove osobe navode kao razloge ili opravdanja za to što rade, podjednako koliko i njihovi komentari uz ili na same postove. Logično je da u startu odbacujemo fetišizam i masturbaciju kao osnovne porive za javnim objavama tuđih golih fotograﬁja dobijenih u privatnim prepiskama, jer bi takvi nagoni bili zadovoljeni samim dobijanjem tog materijala, bez potrebe za daljom javnom eksploatacijom. Iako su razlozi mimo ovog individualno različiti, psihoterapijsko iskustvo sa ovakvim i sličnim fenomenima u njima uočava brojne destruktivne oblike ponašanja kao što su želja da se ismeje ili omalovaži drugi, težnja da se neko drugi javno diskredituje, osvetoljubivost, pakost, tračarenje... Iako uglavnom „balave“ na muškarce čije fotograﬁje objavljuju, čitajući između redova ono što pišu u okviru ovih objava često ćete uočiti jedan vid gneva čiji povod zahteva detaljniju analizu, ali na osnovu nekih sličnih fenomena bismo mogli zaključiti da je on posledica ljubomore, zavisti ili neprihvatanja činjenice da je određenu osobu odbio muškarac koga želi da diskredituje ili joj je u svakom smislu nedostižan. Većina psihologa koje sam konsultovao u vezi sa ovim i sličnim fenomenima, veruje da je ovo poslednje najčešći uzrok, jer iza svega sličnog na društvenim mre-

žama najčešće stoje ljudi koji su asocijalni u realnom životu, pa onda pokušavaju u virtuelnom svetu da se približe drugima, ali to uglavnom rade na pogrešan način. Mnogi zapravo uopšte nisu zlonamerni, već jednostavno nesvesni da to što rade nije sasvim ispravno. Na koncu, verovatno najvažnije pitanje u vezi sa ovim glasi: Ko su ljudi koji stoje iza tih tviter proﬁla? Istražujući ovaj fenomen prethodna dva meseca, od trenutka kada mi je predložen kao tema za novu kolumnu, shvatio sam da je nešto predanijim istraživanjem, korišćenjem sličnih metoda koje ove osobe koriste kako bi došle do materijala za objavu, moguće lako otkriti njihov identitet, imenom i prezimenom. To dokle sam ja uspeo da zagrebem tokom ovog dvomesečnog istraživanja mi je potvrdilo da su prethodno pomenute teorije psihologa sasvim ispravne, ali i to da ovde vlada sličan princip kao i u tabloidima u kojima kada pročitate informacije o nekoj javnoj ličnosti do kojih se došlo preko „izvora bliskih njoj“, vi znate da je najčešće u pitanju frizer, stilista ili šminker. U vezi sa ovim možda nije najvažnije, ali je svakako veoma bitno da shvatite kako bilo da istražujete bilo da ste lično radoznali, skriveni iza lažnog proﬁla u tom svetu uz sasvim malo sklonosti ka manipulaciji možete puno toga da saznate. Zato sa druge strane, pazite gde šta pričate. I pokazujete. Vodič kroz gej Srbiju

N OPTIMIST Catfish

e kaže se uzalud da zaljubljeni gube glavu, pa dok je u srednjem veku zbog zabranjenog partnera mogla doslovce da sleti sa ramena, u moderno doba se u glavnom radi o gubitku moći zdravog rasuđivanja. Internet era je u tu jednačinu unela i mogućnost sakrivanja identiteta, a posebno na dejting aplikacijama za gej muškarce, u okviru kojih se bez te glave ostaje zbog „diskrecije“, drugim rečima autohomofobije. Još jedna posledica delovanja internet Amora je i takozvani „catfish“ – lažni ili prisvojeni online identitet koji se koristi kako bi se inicirao neki odnos koji je u svojoj osnovi romantičan ili seksualan, ali zapravo samo virtuelan. Još jedna definicija ovog termina došla je sa dokumentarnim filmom „Catfish“, a ponudio ju je partner glavne junakinje i prevarantkinje Angele Pierce. Njegovo objašnjenje poteklo je iz ribolovačke priče – slučaja koji opisuje trgovce ribom koji su morske somove (da, catfish je som) prilikom isporuke pakovali zajedno sa bakalarima, koji su im grickali repove i terali ih da tokom transporta budu aktivni, zahvaljujući čemu su ostajali vitalni, a meso svežije. Kada se pojavio u januaru 2010. godine na Sundance festivalu, film „Catfish“ je izazivao veliko interesovanje, ali je mali broj gledalaca nakon završene projekcije mogao da objasni o čemu se tu zapravo radi. Izgledao je kao dokumentarni film, sa mladim njujorškim fotografom Yanivom "Nevom" Schulmanom u centru, koji započinje online prijateljstvo sa talentovanom osmogodišnjakinjom i njenom starijom sestrom. Film od naivnog brzo skreće u nešto mračnije vode, a zaplet je toliko bizaran da je malo ko mogao da poveruje da se snimljeni materijal zaista dogodio. Kreatori filma su kasnije demantovali da je u pitanju prevara, što na kraju nije ni bilo važno, budući da je neverovatan sled događaja učino da publika brzo zaboravi na to da bi dokumentarni film trebalo da se bavi stvarnim događa-

jima. Muke počinju kada starija sestra male slikarke – Megan – krene u nešto ozbiljniju komunikaciju sa autorom filma, koji se u nekom trenutku u nju i zaljubi. Da bi se do kraja razumelo šta je „Catfish“ (film ne som), neophodno je da se dokumentarac pogleda, ali je sigurno da je pre deset godina popularisao termin koji, evo, živi i dan danas. Vinovnik poslednje catfish afere Joey Gugliemelli, poznat kao jedna od drag kraljica rijaliti programa Ru Paul’s Drag race - Sherry Pie. Zvezda, ali svakako padalica, Sherry je nakon uspešnog početka 12. sezone osvanula u medijima kao prevarant. Bilo je potrebno da se emituju samo dve epizode, pa da se medijima jave prevareni muškarci, njih petorica. Drag kraljicu u usponu su optužili da ih je koristeći lažni identitet prevarila, a sve je počelo kao razgovor za posao, te zahtev da se pošalju fotografije i video snimci. Nikakvih problema ne bi bilo da se radilo o običnim fotografijama i videima sa putovanja, ali su u pitanju bili sadržaji drugačije prirode. Radi se o tome da se Sherry Pie prevarenim muškarcima, svojim kolegama sa fakulteta, predstavljala kao osoba zadužena za audicije, te im mejlom tražila materijale kojima je trebalo da

Lažno predstavljanje na internetu

Slučaj Sherry Pie

www.optimist.rs

Piše: Milan Živanović

dokažu da su baš oni stvorenu za ponuđenu ulogu. Uloga je bila izmišljena, ali lascivna, pa su takvi bili i zahtevi, te se od jednog glumca tražilo i da masturbira pred kamerama. Slučaj je došao do javnosti kada je Ben Shimkus, glumac i žrtva pomenute prevare, na svom Facebook proﬁlu postavio status u kojem je objasnio da se Gugliemelli, to jest Sherry Pie, lažno predstavljao kao žena zaposlena u ﬁlm-

skoj kući Playwrights Horizons, te koristio ime Allison Mossie. Catfish majstor je svojim žrtvama preporučivao svoj alter ego kao poslovnu vezu, te ih motivisao da izmišljenoj službenici šalju snimke, a kako bi dobili ulogu u nepostojećoj pozorišnoj predstavi. Komad nije bio šekspirovski, već „slatka“ priča o muškarcu na steroidima, pod naslovom „Bulk“. Shimkus nije jedini koji je bio „kao stvoren“ za ovaj komad, pa su se nakon njegove objave javile i druge žrtve, koje su opisale slične situacije sa Allison Mossie. Sherry Pie je nakon toga brzo diskvalifikovana iz Ru Paul’s Drag Race takmičenja, nakon čega je ponudila i izvinjenje, doduše slabo. Sigurno je da bi i ova catfish saga ostala sakrivena od očiju javnosti da Sherry Pie nije postala poznata, što znači da žrtve anonimnih prevaranata i dalje ostaju prepuštene na milost i nemilost svojim catfish mučiteljima. Mlađe generacije su, ili se bar tako čini, nešto otpornije na ovaj fenomen, budući da vreme provedeno u online komunikaciji čini da se prepoznaju šabloni, i da se kradljivci identiteta brzo ostave po strani. To ne znači da takvih slučajeva nema, a posebno su na ovakve mamce osetljive osobe koje su usamljene i izolovane. Ljudska priroda se prilično promenila proteklih decenija, a sa njom i potraga za partnerom. Iako je novo poznanstvo udaljeno samo jedan profil, ispostavlja se da se iza nekih online identiteta kriju oni kojima su ljubav i laž sino-

nimi. Eksperti kažu da su u pitanju uglavnom usamljene osobe koje sreću traže u lažnim predstavama, ali da mogu da budu i pravi kriminalci – pa žrtve ponekad ostaju i bez novca. Među razlozima za catﬁshing se odavno našlo i istraživanje seksualnosti i rodnih identiteta, pa legenda kaže da je na balkanskim prostorima upravo zbog toga nastalo ono dobro poznato „gej stop.“ U sredini koja je neprijateljski nastrojena prema gej muškarcima našli su se oni koji su, da bi došli do muškaraca, kreirali lažne identitete. Sve je valjda počelo u onim programima koji su puštali ljubavne zovove usamljenih gledalaca, a u formi SMS poruka. Uz muzičku pratnju nastajale su mnoge priče, među njima i one u kojima je jedan od sagovornika bio prevarant. Komunikacija bi potrajala neko vreme, i valjda donela trenutnu satisfakciju, ali bi se brzo prekidala, najčešće iz straha da se bude otkriveno. I dok potraga za načinom da se ublaži osećaj usamljenosti može donekle da se razume, a posebno kada su u pitanju oni kojima je zabranjeno da ispoljavaju svoje prave identitete, ozbiljne catﬁsh prevare stvaraju posledice koje se iz online sveta prenose i u analogni. Vojske prinčeva iz Nigerije, ljubavnika iz Rusije, zainteresovanih ili uplašenih, onih sa tuđom glavom, onih bez glave, lažnih poslovnih saradnika, te onih koji su za kratko vreme spremni da ginu za online ljubav, vrebaju i danas – tu su, samo na klik od nas. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

rajem maja u inbox nam je Koliko se situacija u Novom Sadu promestiglo obaveštenje od Filipa nila za te četiri godine? Kocevskog, koordinatora pro- Članstvo u Lokalnoj mreži za prevenciju diskrigrama javnog zagovaranja u minacije i podršku LGBT osobama Grada Novog Grupi IZAĐI da se nakon četiri Sada je doprinelo u načinu funkcionisanja javgodine uspešnog i ispunje- nog i civilnog (LGBT+) sektora. Bez Lokalne nog rada njegov angažman mreže i podrške Grada i Policijske uprave, bilo bi završava. To je bio povod da nezamislivo teže organizovati Prvi Novosadski popričamo sa dragim nam Fi- prajd. Kroz Panonsku platformu za ljudska lipom i da sa našim čitaocima prava, koju smo osnovali 2016, uspeli smo da se podeli svoje impresije o teme koje su važne za LGBT+ zajednicu nađu u javnom prostoru svake godine u okviru Festivala LGBT+ aktivizmu u Novom Sadu i Srbiji. Kako bi opisao svoje iskustvo u aktivizmu? ljudskih prava. Uz podršku OPENS2019 smo otZa ove 4 godine u LGBT+ aktivizmu sam bio u vorili Društveni centar u aprilu 2018. koji je omoprilici da radim sa izuzetnim ljudima, koji su ve- gućio velikom broju mladih LGBT+ osoba, liki deo svog života posvetili poboljšanju polo- njihovim prijateljima i porodici, da borave u sižaja u kojem mi, kao LGBT+ osobe živimo. gurnom prostoru, bez diskriminacije i nasilja, da Aktivizam mi je doneo oslobađanje od stega učestvuju i kreiraju aktivnosti, da dobiju podrkoje sam osećao, učešće na prajdovima u Srbiji, šku za izazove sa kojima se suočavaju i da krenu regionu i Evropi, sastanke sa predstavnicima lo- putem aktivizma. Otvorili smo psihološko savekalne, republičke i vlasti Evropske unije, ali pre tovalište za LGBT+ osobe u kojem trenutno vosvega mogućnost da doprinesem poboljšanju lontira 11 psihologa. I naravno, održali smo prvu kvaliteta života mladih LGBT+ osoba u Novom Novosadsku nedelju ponosa i prvi Novosadski Sadu i Srbiji. Veoma sam ponosan na otvaranje prajd. Dobili smo podršku od ljudi iz civilnog i Društvenog centra za mlade LGBTI* osobe u javnog sektora, od naših prijatelja i roditelja, i Novom Sadu, prvog sigurnog prostora sa redo- smatram da se i ovaj grad polako menja. Šta te je navelo da napustiš aktivizam? vnim aktivnostima u Srbiji. Naravno, kao šlag na tortu je bilo održavanje prve Novosadske nede- Biti aktivista nije posao, već strast i nešto što je lje ponosa i prvog Novosadskog prajda u maju sastavni deo jedne osobe – ili jesi ili nisi. To nije 2019. godine i 17. maj 2019. predstavlja simbo- nešto što tek tako može da se isključi, pa ne bih ličnu krunu mog rada u IZAĐI. Ono što je za rekao da sam napustio aktivizam. Najveći razlog mene lično bilo svakako najvažnije, jeste neizmerna podrška mojih roditelja, brata i partnera za posao kojim se bavim. Iako su se nekada plašili za moju sigurnost, uvek su bili moja podrška i Vreme je za slogu i saradnju među LGBT+ aktivistima zbog toga ću im zauvek biti zahvalan. Koje su najvažnije pouke? Šta si naučio za te četiri godine? Naučio sam mnogo o problemima sa kojima se susreću LGBT+ osobe u Srbiji i regionu i koliko je potrebno pružiti podršku Razgovarao: Predrag Azdejković ili pomoć. Naučio sam da je moguće promeniti trenutno stanje, pa makar za milimetar, i da to predstavlja svojevrsnu pobedu. Naučio sam da čvrsto stojim iza svojih stavova i stavova organizacije koju predstavljam, a sve zarad dobrobiti zajednice sa napuštanja organizacije je svakako, aktivistikojom radimo. Video sam koliko upornost može čkom svetu veoma poznat, „burn out“ koji u da dovede do promene i shvatio koliko požrtvo- meni tinja poslednjih nekoliko godina. Kao jevanih ljudi ima u Srbiji i regionu. dina organizacija u Novom Sadu koja isključivo

Filip Kocevski

www.optimist.rs

radi sa LGBT+ zajednicom, postoji veliki teret da se svi aspekti očuvanja ljudskih prava zadovolje, te je nekada bilo veoma izazovno u isto vreme raditi direktno sa zajednicom, sa partnerima, javnim institucijama, zagovarati za promene lokalnih i nacionalnih politika i zakona, održavati kontakt sa medijima i donatorima, doprinositi poboljšanju kvaliteta života svih, i organizovati dva velika događaja u godini. Sve to je dovelo do prezasićenja i jednostavno nije bilo moguće ništa promeniti. Kako će Grupa IZAĐI bez tebe? Zbog pozicije sam bio najvidljiviji član IZAĐI, ali smatram da je IZAĐI mnogo više od jedne osobe.

Tamo su ljudi koji neumorno rade sa našom zajednicom, koji nisu odustali od održavanja aktivnosti uprkos koroni i koji su nastavili da pružaju psihološku podršku onima kojima je ona bila najpotrebnija. Smatram da IZAĐI ima izuzetan tim ljudi koji voli organizaciju i posao kojim se bave, vole da pomažu i da znaju da podrže. Verujem da će se nastaviti svoj rad kao i do sada. Šta možeš da poručiš svojih kolegama LGBTI aktivistima? Većina nas, nažalost, sebe ne stavlja ni blizu prvog mesta po važnosti i to je nešto što odvaja aktivizam od ostalih. Smatram da je nekada bolje uraditi manje ali kvalitetnije, nego pokušati da promenite sve i u tome ne uspeti. To ne znači da mi, kao aktivisti i aktivistkinje ne znamo da radimo svoj posao, već da imamo prevelike ambicije, a da nismo dovoljno svesni države, sistema i društva u kojem živimo. LGBT+ aktivistima/kinjama bih poručio da je vreme da se slože i da pokušaju da uspostave saradnju koja će svima pružiti sliku jedinstva i sloge, a zajednici pružiti neophodnu podršku. Kuda te put dalje vodi? Odoh u biznis sektor, na mesto Projektnog menadžera. Posao koji je u mnogome drugačiji od posla u civilnom sektoru, ali posao koji će mi omogućiti da se razvijam na profesionalnom planu i budem u situaciji da se posvetim aktivizmu u svoje slobodno vreme, volonterski, iskonski. Tebi u CV piše da si radio u LGBT+ organizaciji. Koliko je to prednost/mana za pronalaženje novog posla? Firma u kojoj radim ima veoma jasan stav protiv diskriminacije po bilo kom osnovu, te sam imao sreće. Nažalost, znam da je ovo prava retkost u Srbiji i da mnoge osobe imaju problema sa pronalaskom posla samo zbog toga što su deo/ili se pretpostavlja da jesu deo LGBT+ zajednice. Sa druge strane, rad u LGBT+ organizaciji donosi iskustva na mnogim poljima, saradnju sa različitim sektorima i uključenost u različite delove društva, te to predstavlja izuzetnu vrednost za određene poslove na našem tržištu. Voleo bih da za nekoliko godina vidim mlade LGBT+ osobe koje svoj identitet ponosno nose na svom radnom mestu, da su prihvaćene i bezbedne, da su sigurne u sebe i imaju ljude u kolektivima koje ih podržavaju i vole zbog toga ko su i kakve su. Nadam se da neću dugo čekati. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Istorija Kad bi se, dakle, moglo udesiti da se država ili vojska sastavi samo od ljubavnika i ljubimaca, onda ne bi niko bolje boravio u svojoj državi nego ovi koji bi se uzdržavali od svih sramota i nadmetali se jedni s drugima za svaku lepotu; i boreći se jedni do drugih, takvi ljudi, pa da ih se i samo malen broj, pobedili bi, tako reći, ceo svet. Jer, čovek koji ljubi zacelo bi teže podneo da ga vidi njegov ljubimac kako je ili pobegao iz borbenog položaja ili odbacio oružje, nego da ga u tome vide svi ostali; i voleo bi mesto toga i više puta poginuti; a tek ostaviti svoj ljubimca ili mu ne pomoći kada je u opasnosti – niko nije takva strašivica da ga ne bi sam Erot oduševio za junaštvo, tako da bude jednak sa onim koji je najbolji junak po prirodi. Platon, Gozba

a li je tebanski vojskovođa Gorgida, imao na umu ove Platonove reči, kako tvrdi antički pisac Plutarh, kada je 378. godine p.n.e. formirao Svetu četu, nikada nećemo moći pouzdano da znamo. No, istorijska je činjenica da je u tom trenutku, a da toga, verovatno, nije bio ni svestan, formirao nepobedivu vojnu formaciju, koja će 40 godina ulivati strah svim neprijateljima Tebe i obezbediti joj hegemoniju u grčkom svetu. Teba je bila grčki grad-država u oblasti Beotija, na južnom delu grčkog kopna. Nalazila se na udaru dve najmoćnije grčke države (Atine i Sparte), što će uticati da se u Persijskim ratovima (499-449. godine p.n.e.) svrsta na stranu Persijanaca. Svoj uspon ostvaruje nakon Peloponeskog rata (431-404. godine p.n.e.), u kojem su se sukobile države svrstane u dva tabora – Delski (predvođen Atinom) i Peloponeski (predvođen Spartom). U tom ratu kao pobednik izlazi Sparta, na čijoj strani je bila i Teba, ostvarujući premoć među grčkim polisima. Teba će se ubrzo pokajati za podršku Spartancima. To je značilo da će uskoro doći do novog rata, jer su svi bili nezadovoljni ovim usponom Sparte, a Teba postaje središte otpora. Najpre je 379. godine p.n.e. u Tebi zbačena oligarhija koja je bila privržena Sparti, čime je otpočeo ustanak i uspostavljen demokratski poredak. Oslobođena je tvrđava Kadmei, koju su Spartanci okupirali nekoliko godina ranije, a u međuvremenu je i Atina stala na stranu Tebe.

www.optimist.rs

Tebanci su znali za tzv. spartansko vaspitanje, koje su dobro proučili. Naime, spartanski vojnik je od rane mladosti odrastao i učio u isključivo muškom društvu, što je stvaralo posebnu vezu između članova jedinice. Zajednički se hranio sa njima, vežbao, takmičio se u nadmetanju, a u ratovima zajednički nastupao sa njima. Zato se Sparta smatrala nepobedivom silom na kopnu. Gorgida nije gubio vreme, jer je znao da ustanak neminovno vodi ratu sa Spartom. Lično je odabrao 300 najboljih vojnika (150 parova) na osnovu njihove ﬁzičke spremnosti i ratnog iskustva, bez obzira na njihov socijalni položaj. Svaki par odgovarao je grčkom modelu homoseksualnog odnosa između starijeg aktivnog muškarca „ljubavnika“ (Erates) i mlađeg pasivnog „ljubimca“ (Eromenos). Najverovatnije je da je svaki ljubavnik sam birao svog ljubimca, nakon čega su odlazili u svetilište Jolaja (Herkulovog nećaka i ljubavnika), da bi razmenili „svete zavete“, što

Tebanska sveta četa

Nepobedivi Gej ratnici Piše: Igor Maksimović je davalo sakralni karakter kako određenom paru, tako i čitavoj četi. Ovim su stupali u svojevrstan brak. No, razlika u godinama nije bila ve-

lika, ako se zna da su mladići mogli tek sa 20 ili 21 godinom da postanu punopravni članovi vojske, a da su sa 30 već postajali veterani. Inače, Beotija je bila poznata po podsticanju tradicije ljubavnika koji su živeli zajedno kao venčani parovi. Kao što će zabeležiti Plutarh: „Tebanski zakonodavci omogućili su im da omekšaju, dok su bili mladi, svoju prirodnu žestinu... I dali veliko ohrabrenje za ovakve odnose, kako bi ublažili manire i karaktere mladosti.“ Četa je bila smeštena u tvrđavi Kadmei i bila je izdržavana o javnom trošku. Njeni članovi su sticali trening u rvanju i plesu (verovalo se da će im doprineti dodatnim veštinama na bojnom polju), ali i jahanju. Zapovedništvo nad četom povereno je Pelopidi, koji je četu obučio da nastupa u bitkama kao jedinstvena udarna jedinica, čija uloga je bila da nanese neprijatelju najteže gubitke, eliminišući mu najbolje vojnike i lidere. Pre toga, Sveta četa je bila razbacana duž čitave prve linije fronta i imala je zadatak da svojom hrabrošću nadahnjuje ostale formacije. Svoje prvo veliko ratno iskustvo Sveta četa je stekla u bici kod Tegire. Nakon ustanka u Tebi,

Spartanci su uspeli da, kao odmazdu, okupiraju pojedine gradove u Beotiji, uključujući i Orhomen. Spartanski garnizon je 375. godine p.n.e. napustio Orhomen krenuvši u dalja osvajanja. Pelopida je to video kao dobru priliku da oslobodi grad i krenuo je u pohod zajedno sa Svetom četom. Međutim, kada je bio nadomak Orhomena, odlučio je da odustane, jer se ispostavilo da u Orhomen stiže spartansko pojačanje, ali je bilo kasno i morao se upustiti u bitku nadomak Tegire. Svega tri stotine Tebanaca, sa još nešto malo konjice, suprotstavilo se i do nogu potuklo1000-1800 Spartanaca. Pelopida je Tebance postavio u zbijenu formaciju, koja je brzo probila spartanski centar i uspela da eliminiše spartanskog zapovednika, što je nagnalo Spartance da se daju u panični beg. Iako je značaj ove pobede u vojničkom smislu bio mali, on je moralno uticao na obe strane: na Tebance podižući im samopouzdanje, a na Spartance demorališuće, jer se prvi put u istoriji dogodilo da izgube bitku od daleko slabijeg protivnika. No, do odlučujuće bitke, kojom će se konačno skršiti spartanska moć i čime će ona postati drugorazredna država u Grčkoj, doći će četiri godine kasnije, kod Leuktre. Predvođena Epaminondom, tebanska vojska, brojčano slabija, ali u čijim redovima se nalazila Sveta četa, nanela je Spartancima takav poraz od kojeg se više nikada nisu oporavili. Znajući da je slabiji, Epaminonda je „prekršio“ sva do tada pravila ratovanja. Nasuprot spartanskom desnom krilu na kojem su se nalazili najbolji ratnici, što je bila tradicija u grčkom svetu, dok su se na levom nalazile slabije jedinice, Epaminonda je uradio suprotno. On je na svoje levo krilo postavio Pelopidinu Svetu

>> Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Istorija

četu, svesno žrtvujući svoj centar i desno krilo. Pritom, obrazovao je falangu dubine 50 redova, umesto uobičajenih 8-12. Ključne borbe, koje su odlučile bitku, odigrale su se na spartanskom desnom krilu, gde je Sveta četa u potpunosti razbila spartansku elitnu vojsku uspevši da ubije spartanskog kralja Kleombrota. Ovom pobedom Teba je postala novi grčki hegemon. Međutim, tebanska slava počinje da bledi već ubrzo, nakon bitaka kod Kinoskefale, 364. godine p.n.e. (u kojoj je poginio Pelopida) i Mantineje, 362. godine p.n.e. (u kojoj je poginuo Epaminonda). Ironično, Tebanci su pobedili u obe ove bitke, ali su izgubili svoje najsposobnije i najveštije ljude. Za to vreme, na severu, počinje uspon makedonske države. Sveta četa je ipak uživala u svojoj slavi sve do kobne 338. godine p.n.e. kada je došlo do bitke kod Heroneje, u kojoj su sa jedne strane učestvovale združene snage Tebe i Atine, a sa druge makedonska vojska predvođena kraljem Filipom II i njegovim sinom Aleksandrom (kasnije poznatim kao Aleksandar Veliki). Makedonci su u potpunosti porazili Tebu i Atinu, a jedini koji su odbili predaju i borili se do kraja, bili su pripadnici Svete čete. Plutarh beleži da je Filip II obilazeći bojište nakon bitke, videvši mrtva tela ljubavnika kako leže jedan preko dru-

www.optimist.rs

gog, uplakan izjavio: „Neka budu istrebljeni koji misle da su ovi učinili ili osećali nešto sramno.“ Iako je tvrdio da je svih 150 parova izginulo, iskopavanja koja su vršena početkom 19. veka, otkrila je 254 skeleta poređana u sedam redova. U čast ljubavnim parovima ratnika, Filip II je podigao monumentalni spomenik Svetoj četi, u vidu lava, zadivljen njihovom hrabrošću, ispod koga se nalazi zajednička grobnica čuvenih gej ratnika. Priča o Svetoj četi nas uči da je homoseksualnost u antičko doba bila stvar ljudske prirode i ljudskosti uopšte. Sve do pojave monoteističkih religija, homoseksualnost je uživala pravo građanstva i tretirala se kao sasvim normalan oblik prirodnosti i ljudske seksualnosti. Istorija Svete čete pokazuje da je homoseksualnost daleko više od puke seksualne požude. Sveta četa je pokazala da je homoseksualnost i hrabrost, požrtvovanje, solidarnost, briga, lepota, vaspitanje, obrazovanje... Kako nas uči Plutarh: „Članovi plemena ne osećaju veliku brigu za svoje ljude u vremenu opasnosti, ali grupa koja je ujedinjena ljubavnim vezama je zaista neraskidiva i nesalomiva, jer se ljubavnici i voljeni stide da budu osramoćeni u prisustvu jedno drugog i svaki se zauzima u trenutku opasnosti da se zaštiti drugoga.“

U OPTIMIST Kolumna

prkos tome što se medijski stvara slika kako LGBT populacija osvaja sve više javnog prostora i kako postoje uticajni svetski gej lobiji koji utiču na društvene tokove, realna slika položaja LGBT ljudi širom sveta je i dalje poražavajuća i sumorna. O tome svedoči i praksa tzv. terapije konverzije, koja nas upozorava da borba za ljudska prava i slobode ni iz daleka nije gotova i da progresivni svet čeka još mnogo posla na tom polju. Terapija konverzije je pseudonaučna praksa promene seksualne orijentacije pojedinca iz homoseksualne ili biseksualne u heteroseksualnu. Tehnike koje se koriste su: lobotomija, hemijska kastracija sa hormonskim tretmanom, averzivna terapija, upotreba elektroškova na genitalijama, psihoanaliza, sprečavanje masturbacije, spiritualna podrška, molitve... Terapija konverzije u SAD se trenutno zakonski primenjuje nad maloletnicima u 30 saveznih država. Prema dostupnim podacima (UCLA Williams Institute), preko 700 hiljada odraslih LGBT Amerikanaca (18-59) je bilo podvrgnuto terapiji konverzije, uključujući 350 hiljada koji su bili podvrgnuti u adolescentskoj dobi. Oko 20 hiljada LGBT mladih (13-17) će proći kroz terapiju konverzije u državama koje dozvoljavaju takvu praksu, dok će 6 hiljada njih doživeti isti tretman uprkos tome što žive u državama koje je zabranjuju. Što je najporaznije, primiće je od licenciranih medicinskih i psihijatrijskih stručnjaka, pre nego što napune 18 godina. Terapija konverzije je veoma opasna praksa i u mnogim slučajevima fatalna. Američko udruženje psihologa u svojim izveštajima pominje: bespomoćnost, beznadežnost, depresiju, osećaj krivice, suicidalne misli, socijalno odbacivanje, samookrivljavanje, stres, osećaj besa i izdaje, seksualnu i emotivnu disfunkcionalnost, osećaj dehumanizacije... The Trevor Project, organizacija koja se bavi prevencijom samoubistava, iznela je podatak da je 42% LGBT adolescenata pokušalo samoubistvo

nakon primene terapije, u 2018. godini. Procenat je daleko veći (57%) kod transseksualnih osoba. Terapija konverzije se bazira na pretpostavkama da je homoseksualnost mentalni poremećaj i da se može i mora lečiti. Terapiju zagovaraju desničarske organizacije i fundamentalističke hrišćanske grupe, koje se protive tzv. homoseksualnom načinu života, koristeći religijske argumente u korist primene terapije. Procenjuje se da će 57 hiljada LGBT mladih (13-17) širom SAD primiti terapiju konverzije od strane pomenutih grupa (UCLA Williams Institute). National Association for Research and Therapy of Homosexuality je vodeća organizacija u SAD koja zagovara primenu terapije. MAP (Movement Advancement Project) saopštava da 47% američke LGBT populacije živi u državama koje zabranjuju terapiju konverzije, 3% živi u Severnoj Karolini koja delimično zabranjuje terapiju, dok 50% živi u državama koje dozvoljavaju praksu konverzije. Uprkos saopštenjima američkih psihijatrijskih organizacija da takva terapija ne može doneti željene rezultate, te da je ne samo nepotrebno, već i opasno primenjivati je, većina dece je prijavljena u grupe konverzije od strane svojih roditelja. Odrasli, koji dolaze „svojom voljom“, to čine zbog pritiska sredine u kojoj žive. Podaci Family Acceptance Project govore da 48% mladih LGBT Amerikanaca je prijavilo da su roditelji pokušali da promene njihovu seksualnu

Zlostavljanje iza zavese

Terapija Konverzije Piše: Igor Maksimović orijentaciju, dok je 63% izjavilo da su pored roditelja to pokušali i terapeuti i verski lideri. Deca se u tom slučaju stavljaju u izolaciju od Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Kolumna

porodice i prijatelja, često u kampovima ili sličnim objektima, gde su izložena osećajima srama i stida, u kojima ih ubeđuju da je njihova seksualna orijentacija grešna i neprirodna. Terapeuti konverzije upotrebljavaju emocijalne traume i ﬁzičko zlostavljanje kako bi njihove žrtve povezale te stvari sa svojim seksualnim identitetom. Prijavljeni su i slučajevi egzorcizma, seksualnog nasilja i ﬁzičkog zlostavljanja. Ovo su neka od svedočenja LGBT osoba koja su prošla kroz proces primene terapije konverzije: PITER KRUZ Odgajan je u konzervativnoj porodici u južnoj Kaliforniji. Njegova majka je bila članica katoličke organizacije Opus Dei. Imao je veoma blizak odnos sa njom kroz dobrotvorni rad u crkvi. Međutim, kada joj je u srednjoj školi obelodanio da je gej, bio je primoran da prođe kroz terapiju konverzije. Plašio se da će ubrzo ono što ih je spajalo, postati tačka razdvajanja, te se poverio svešteniku, jer je ceo život slušao kako je homoseksualnost poremećaj i greh. Sveštenik je obavestio njegovu majku o razgovoru, koja je sve vreme plakala okrivljujući sebe što nije uspela da odgaji „normalno“ dete. - Mi te svi volimo. Nije da mrzimo homoseksualce, već osuđujemo čin – izjavio je sveštenik, što je Kruz protumačio kao izraz podrške. Imajući osećaj krivice i želeći da uteši svoju

www.optimist.rs

majku, pristao je da ide na terapiju kod Džozefa Nikolosija, jednog od osnivača terapije. Nikolosi ga je ubedio da mu nedostaje tzv. očinska ﬁgura u životu, jer je previše bio vezan za majku čije feminizirane manire je počeo da poprima, te mu je savetovao da što više vremena provodi sa ocem. Kruz je poslušao savet, ali na nagovor majke nije obelodanio ocu svoju orijentaciju. Kako Nikolosijev savet nije davao rezultate, on je postajao sve agresivniji, govoreći Kruzu da se ne trudi dovoljno, zapretivši mu da će ukoliko nastavi sa takvim životnim stilom dobiti AIDS i umreti. Njihov odnos je počinjao da bude sve napetiji. Nikolosi je kao sledeći korak predložio hipnozu, što je bio prelomni momenat čak i za Kruzovu majku, koja je otkazala dalje sesije. Kruz svedoči da je bio traumatizovan celim iskustvom i pod velikom depresijom i da je u jednom trenutku pokušao da sebi oduzme život. Kaže da se upuštao u veoma rizične seksualne odnose kao način da izađe iz stresne situacije u kojoj se našao. Srećom, njegovi roditelji su vremenom prihvatili njegovu seksualnu orijentaciju. DŽERARD KONLI Konlijevo iskustvo terapije konverzije pretočeno je na ﬁlmsko platno u režiji Džoela Edgertona (Boy Erased). Odgajan je u baptističkoj porodici u kojoj je otac bio pastor lokalne crkve.

Kada su roditelji otkrili Konlijevu seksualnu orijentaciju, prijavili su ga na program terapije konverzije u Tenesiju (Misisipi). Čelnici programa su ubeđivali polaznike da je njihova homoseksualnost posledica lošeg roditeljstva, te su ih primoravali da sastavljaju spisak „moralnog inventara“, strogo im zabranjujući da u spoljnjem svetu govore o detaljima terapije. Oni koji su smatrani za „teže slučajeve“, bili su zatvarani u obližnji kamp na neodređeno vreme, sve dok terapija ne bi počela da daje rezultate. U filmu je prikazan slučaj dečaka koji nije uspeo da ispuni dati zadatak, te je bio izložen javnom fizičkom zlostavljanju, kako terapeuta, tako i sopstvene porodice, na improvizovanoj ceremoniji sahrane, na kojoj su ga tukli Biblijama. Kasnije će Konli saznati da je dečak izvršio samoubistvo dok je još boravio na programu. Konli je okončao svoju terapiju nakon incidenta sa vođom programa koji ga je primoravao da verbalizuje mržnju prema ocu, koju on nije osećao. Uspeo da povrati oduzeti mu mobilni telefon i pozove svoju majku, koja je stigla na vreme i uspela da ga izvuče. Svedočio je da je razmišljao o pokušaju samoubistva. Majka je nakon toga počela da oseća veliku krivicu zbog svog postupka i promenila je svoj odnos prema Džerardu, koji se preselio u Njujork i počeo da piše o surovim praksama terapije, obelodanjujući javnosti strahote koje doživljavaju LGBT mladi u SAD. Što je najironičnije, Džon Smid, vođa programa terapije konverzije „Love In Action“ u Tenesiju, izašao je u javnost sa tvrdnjom da je i dalje homoseksualac i da nije video nijednog polaznika programa da se preobratio iz homoseksualne u heteroseksualnu orijentaciju, uputivši izvinjenje za sve što je učinio LGBT mladićima i devojkama. AMANDA LOUKS Amanda je odrasla u porodici koja se borila sa finansijskim problemima i lokalna crkva joj je bila „druga porodica“, koja joj se činila kao sigurno i slobodno mesto da se drži sa svojim vršnjacima. Sa 17 godina priznala je pastoru da je privlače devojke, na šta joj je odgovorio da je to pogrešno, ali da će joj pomoći i da će proći zajedno kroz ceo proces. Smestio ju je u vršnjačku crkvenu grupu koja je pomagala članovima da postanu bolji hrišćani, a gde se Amanda prvi put upoznala sa programom terapije konverzije.

Pastor joj je pomagao da dobije punu stipendiju na Centralnom hrišćanskom koledžu u Moberliju (Misuri). Tokom prve dve godine koledža, Amanda je uspevala da sakrije svoju seksualnu orijentaciju od drugih, ali je nedeljno imala terapiju konverzije sa svojim hrišćanskim savetnikom. Međutim, „poklekla“ je pred svoju završnu godinu i poljubila je devojku kojoj je ponudila prenoćište u svojoj sobi u kampusu. Osetila je krivicu zbog toga i priznala je dekanu šta se desilo. Skinuli su je sa svih liderskih pozicija u kampusu i smesta je uključili u „program feminizacije“ sa jednom mlađom i jednom starijom ženskom osobom. Starija ženska osoba je podučavala Amandu kako da bude submisivna i postane „prava žena“. - Sva je sreća da smo te skinuli sa liderskih pozicija, kako bi bila privlačnija muškarcima – rečeno joj je na terapiji. Mlađa ženska osoba je bila zadužena da promeni Amandin ﬁzički izgled, birajući joj adekvatnu žensku garderobu i šminku. Amanda je dobila poremećaj u ishrani, jer je živela pod konstantnim stresom i pretnjom isključenja sa koledža. Tokom boravka u misiji u Australiji, nakon diplomiranja, neko iz grupe je prijavio Amandu i ona je bila vraćena u SAD. Požalila se prijateljici da želi počiniti samoubistvo, ali ju je prijateljica ubedila da pređe kod nje u Mičigen, gde postoje verske grupe koje se blagonaklono odnose prema LGBT ljudima. Danas je Amanda aktivista koji se bori za totalno ukidanje terapije konverzije u okviru programa „Born Perfect“. *** U svetu, zemlje koje su zabranile terapiju konverzije zasnovane na seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu su: Argentina, Urugvaj, Brazil, Ekvador, Nemačka, Malta, Fidži, Samoa, Tajvan, Viktorija (Australija), Manitoba i Ontario (Kanada). Zemlja koja je de facto ukinula terapiju konverzije je Švajcarska. Zemlje u kojima je predloženo ukidanje terapije konverzije ili su predlozi zakona na čekanju su: Meksiko, Francuska, Velika Britanija, Irska, Austrija, Norveška, Holandija, Novi Zeland, Zapadna Australija (Australija), ostatak Kanade. Kina je jedina zemlja koja zabranjuje ili odobrava terapiju konverzije u zavisnosti od slučaja. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Aktivizam

vake godine 246 miliona mlaRezultati istraživanja ukazuju da je više od dih se suočava sa nekom for- polovine (58%) LGBT+ srednjoškolaca tokom žimom nasilja u školi. Nasilje vota doživelo nasilje. Najčešće je zastupljeno koje je motivisano stvarnom psihičko nasilje (50%), zatim ﬁzičko (8%) i znaili pretpostavljenom seksual- čajno manje seksualno (3%). U poslednjih gonom orijentacijom, rodnim dinu dana nasilje je doživelo 39% identitetom/ekspresijom ili srednjoškolaca. Nasilje nad LGBT+ mladima se u polnim karakteristikama ima dve trećine slučajeva ponavlja češće ili ređe. osnovu u kulturnim normama i očekivanjima koje Mene i moje drugare koji smo svi LGBT je par se odnose na pol i rodne momaka dobacivali „pederi“, a mojoj drugarici uloge, kao i strahu, odnosno nelagodnosti koja je trans su jednom pretili i nožem. Čuo prema onima koji se ne uklapaju u tradiciona- sam ih i kako govore da sve LGBT treba ubiti. lne rodne norme i uloge. Ono što karakteriše ovu vrstu nasilja je da je samo nasilje usmereno Škola je mesto gde se najčešće dešava nasina identitet osobe, te je kao takvo mehanizam lje, pa je u školi, na putu do škole ili u blizini škole opresije i ima posebno negativan uticaj na nasilje doživelo 41% učenika. Nasilje putem inosobu ka kojoj je usmereno. terneta doživelo je 24% srednjoškolaca, a 10% bilo je izloženo nasilju u kući zbog seksualnog Mene lično fizički niko nije zlostavljao ali sam ili rodnog identiteta. Nešto manje od trećine prisustvovala svakodnevnom psihičkom, učenike trpi nasilje koje se može okarakterisati fizičkom i ponekad seksualnom nasilju u školi. kao buling (31%) – siledžijstvo koje je učestalo Smatram da naše društvo nije svesno koliki je i kome ne mogu da se odupru. to problem, koliko utiče na decu i ostavlja Ukoliko se posmatra samo nasilje u školi, posledice. Pogotovo osećaj manje vrednosti najrasprostranjeniji oblici nasilja su nazivanje koji je na svakom koraku kao i osećaj da jedini pogrdnim imenima i širenje glasina, a zatim način da živiš bez ikakvog nasilja je da kriješ verbalne pretnje i odbacivanje iz društvenih ono što si. Jednostavno si spreman na sve grupa. Petina učenika koja trpi nasilje, sa ovim samo da sačuvaš svoju tajnu čak i da se oblicima nasilja suočava se svakodnevno. Napridružiš neistomišljenicima iako je to vrlo silje se u školi najčešće dešava u samim učiobolno. nicama, hodniku i u dvorištu. Iako su nasilnici najčešće drugi učenici, Kako bi se stekao uvid u rasprostranjenost i čak 71% LGBT+ učenika je čulo nastavnike da karakteristike nasilja nad LGBT+ mladima, Cen- negativno govore o LGBT+ osobama, dok je tar za istraživanje i razvoj društva IDEAS i Regionalni info centar, sproveli su istraživanje Nisam mogao ići normalno do kupatila u školi kad je bio odmor jer bi me dečaci većinom isti, među srednjoškolcima. Podaci su prikupljeni tokom maja i juna počeli udarati najjače što mogu, u svlačionici 2020. godine putem društvenih mreža, na koja je bila puna nekih oštrih ivica su me nabijali uzorku od 400 LGBT+ osoba srednjoškolskog tamo, imao sam i modrice i sve i svašta po telu. uzrasta, od kojih je 35% muškog, 58% ženskog pola, dok je 7% obeležilo drugi. Svi uzrasti 15% LGBT+ učenika izjavilo da je videlo da su od 15 do 19 godina su bili podjednako zastu- nastavnici javno omalovažavali učenike zbog svoje seksualne orijentacije i rodnog identiUglavnom su išli za mnom i vređali me, spreteta. Nasilje je školi ili roditeljima prijavilo tek mali sačekuše, pričali da sam ružna zato što 26% učenika, pri čemu polovina njih ne bi sam bi i da me niko neće, da se ubijem. opet prijavila nasilja jer ih škola nije zaštitila. pljeni. Čak 46% ispitanika i ispitanica izjasnilo se Da bi izbegli nasilje, petina učenika nije učestvokao biseksualno, 27% kao gej, 17% kao lezbejka, valo na ekskurzijama, proslavama i drugim dedok je 5% obeležilo da je trans, a 13% je navelo šavanjima, dok više od polovine LGBT+ učenika drugo. ne učestvuje zbog toga u diskusijama na času.

www.optimist.rs

Iz ovih razloga učenici imaju nisko poverenje u školu, te čak njih 53% smatra da škole to-

osoblju i na Ministarstvu je da odluči da li će ih ojačati i upotrebiti. Kako bi se to postiglo, potrebno je što pre sprovesti edukacije podizanja Pa kao rekli toj drugoj osobi da to ne radi više svesti o ravnopravnosti LGBT+ učenika i i kao ako se ponovi biće izbačen iz škole! strogo sankcionisati sve slučajeve podsticaPonovilo se još 100 puta ali ništa, ni ukor nije nja, tolerisanja i samog nasilja od strane nadobio. stavnika. Isto tako, potrebno je osigurati efektivnu primenu zakonodavnog okvira koji lerišu nasilje i diskriminaciju prema LGBT+ reguliše prepoznavanje i postupanje u slučajeučenicima, dok 32% smatra da se ova nedoIzbačen je iz škole, i nije mogao da se upiše u pustiva ponašanja delimično tolerišu. Ipak, istraživanje pokazuje da škole imaju ni jednu drugu resurse da odgovore na nasilje prema LGBT+ učenicima na šta ukazuje podatak da bi više od vima diskriminacije i nasilja i uspostaviti eﬁkapolovine učenika sne i efektivne moglo da se obrati mehanizme zaštite nekom od nastavod nasilja i diskrimiRezultati istraživanja među srednjoškolcima nog osoblja ukoliko nacije. Na Ministarbi imao probleme u stvu je velika školi ili kod kuće, a odgovornost i zakoji su u vezi sa njidatak resornog mihovom seksualnom nistarstva i orijentacijom i rodobrazovnih institunim identitetom. cija da prepoznaju Rezultati istražipotencijal nastavvanja ukazuju da je nog kadra i podrže potrebno da Mininjihov rad, kao i da starstvo prosvete, više napora ulože Piše: Marko Milanović nauke i tehnoloda svo osoblje raškog razvoja preduzume i prihvata razzme hitne mere ličitosti, te da svoj kako bi sprečilo nasilje nad LGBT+ učenicima. deci omoguće da se školuju u bezbednom i toObrazovni sistem ima za to resurse u nastavnom lerantnom okruženju.

Nasilje nad LGBT+ mladima

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Osmatračnica

t is official – gej olimpijada je ove godine je situacija i mogla da se preokrene i osigura nam otkazana! Prvi put u istoriji najvećeg mu- makar plasman u finale. zičkog takmičenja na svetu, usled pandeOno što zasigurno ne bi moglo da se nadomije korona virusa u Evropi, Evrovizije mesti online Evrovizijom jesu svi skandali koje nema. Umesto toga, u danima polufinala smo tako željno očekivali, nastupi koji provocizvanični YouTube kanal emituje „Eurovi- raju, zemlje koje histerišu zbog LGBT zastava, sion Song Celebration 2020”, a umesto fi- politička prepucavanja i ostale krupne i sitne pinala je specijalna emisija netakmičarskog kanterije koje volimo jednako kao i samu mukaraktera “Eurovision: Europe Shine a ziku. No, ne lezi vraže, čak i otkazana Evrovizija Light”. Da li je moglo drugačije? Moglo je. drma evropske društvene vrednosti. Evrovizija se mogla održati bez publike, Na devetom mestu na kladionicama nalazio svaka zemlja je mogla da emituju svoj nastup iz se Azerbejdžan i njihova predstavnica Efendi sa nacionalnog studija putem satelita kao što je to pesmom “Kleopatra”, koja glasi: “Kleopatra je bila nuđeno Rusiji 2017. kada njihova predstavnica kraljica, baš kao ja… gej, ili strejt ili nešto iznije mogla da uđe u Ukrajinu zbog kršenja za- među”. O samoj pesmi Efendi kaže: “U pitanju je kona ove zemlje. Emisija koja je svakako na pro- pesma o slobodi, slavljenju svih kultura i segramu mogla je biti takmičarskog karaktera, ksualnosti i pesma koja inspiriše ljude da budu glasanje se moglo organizovati i Evrovizija 2020. ono što jesu i budu ponosni na sebe, kao što je je mogla da ima pobednika. Međutim, tu zala- to bila Kleopatra”. S obzirom na sve uloženo u zimo u domen finansija. Iako će svakako neko biti pesmu i spot, kao i na personaliti izvođačice, oštećen time što neće moći da pobedi ove go- čvrsto verujem da bi i scenski nastup bio na vidine, još više će biti oštećeni organizatori i Holan- sini zadatka, a uz poruku koju pesma nosi i sa dija kao zemlja domaćin koji su uložili novac koji kojom bi se publika identifikovala nema sumnje se ne može vratiti ukoliko šou ne bude veliki do- da bi se učvrstila na listi favorita, ako ne i pobegađaj. Holandija bi izgubila mogućnost da se tak- dila. Svakako ova pesma ostaje upamćena kao mičenje održi u najviše LGBT pesma njihovoj zemlji, iako ove godine, nakon su sve manje-više što Lisa Vasilieva pripremili za to. nije uspela da poNovac uvek igra glabedi na Norveškom pPavi gej skandale i kad se ne održava vnu ulogu. Sa druge nacionalnom izstrane, scenski naboru sa pesmom “I stup je ključan za am gay”. dobar plasman, No, idemo na tako da bi mnoge realne kontroverze. zemlje učesnice bile Ove godine glavni Piše: Nemanja Marinović oštećene time što akteri priče o Evrone mogu da naviziji i gej pravima stupe uživo uz sve su Mađarska i, kao i scenske mogućnosvake godine, krasti koje šou nudi. Otljica skandala majka kazivanje deluje kao najpoštenija odluka, iako su Rusija. Naime, Mađarska je odustala od učešća se time još jednom ugasile nade Bugarskoj kao ove godine iz nejasnih razloga. Kako prenosi prvom favoritu da bude domaćin, ali i Litvaniji Gardijan, mađarski portal Index.hu objavio je inkoja je prvi put u životu bila među favoritima, tik formaciju iz neimenovanog izvora da je pravi iza Bugarske. Ako se pitate za Srbiju, mi smo bili razlog povlačenja Mađarske to što je takmičenje negde na sredini tabele, sa šansom od 1% da po- “previše gej” za krajnje desničarski orijentisanu bedimo, tako da nismo ni imali čemu previše da vladu ove zemlje i urednike medija. Ovo je prvi se nadamo. Mada, istini za volju, uz dobar scenski slučaj potencijalnog bojkotovanja takmičenja iz nastup (koji nikad nismo imali) i prepoznatljivost ovog razloga, iako je bilo zvaničnika u nekim Sanje Vučić kao povratnice u takmičenje, možda zemljama, poput Rusije, koji su pozivali na to,

Evrovizija

www.optimist.rs

posebno u godini Končite Vurst. Tekst Gardijana to argumentuje društvenom situacijom u Mađarskoj, sve prisutnijom homofobičnom retorikom, kao i “family first” politikom premijera Orbana koja ima za cilj pomoć tradicionalnoj porodici i povećanju nataliteta. U prilog tome navodi se i to da MTVA, mađarski javni servis, nikada nije dao objašnjenje odluke o povlačenju. Ove navode Orbanov portparol Zoltán Kovács označio je na Tviteru kao lažnu vest, dok je MTVA u odgovoru Gardijanu navela da će umesto učešća oni podržati “vredna dela koja su proizveli direktno talenti mađarske pop muzike”. Emiter je zadržao dosadašnji nacionalni festival “The song”, samo što će nagrada umesto odlaska na Evroviziju biti učešće na raznim nacionalnim događajima i festivalima. MTVA nikad nije odgovorila na pitanje o razlozima ove odluke, ali teorija nije nemoguća uzimajući u obzir to da se u parlamentu ove zemlje pozivalo na bojkot Coca-Cola kampanje koja je uključivala gej par, a da je govornik parlamenta László Kövér uporedio zagovornike gej braka i usvajanja dece sa pedofilima. TV komentator i urednik jednog prorežimskog magazina András Bencsik pozdravio je odluku o povlačenju govoreći o Evroviziji kao o “homoseksualnoj floti” i navodeći da bi odustajanje “doprinelo mentalnom zdravlju nacije”. Evrovizija, jelte, “razara ukus naroda vrištanjima transvestita i bradatih žena”. Da ništa ne bi prošlo bez Rusije pobrinuli su

se njihovi predstavnici Little Big. U pitanju je poppank bend, sa kempi disko pesmom koja, kako prenosi Pinknews, izražava solidarnost sa trans zajednicom dok istovremeno troluje čečenskog lidera Ramzana Kadirova. Kolorit spota njihove pesme “Uno” asocira na boje trans zastave, dok se istovremeno u pozadini nalazi igrač koji satirično predstavlja Kadirova, dok karikira razne plesne pokrete, uključujući i “death drop”. Nemojte da vam bude čudno da Rusija nastupi sa pesmom solidarnosti, dok istovremeno krše sva prava LGBT+ zajednice i donose zakon protiv “homoseksualne propagande maloletnicima”, niti da vam to bude čudno čak ni kada se setite da su umalo otkazali emitovanje takmičenja zbog Končite. Rusija svake godine pokušava nastupima da “opere svoju biograﬁju”, tako da im gotovo svaka pesma, paradoksalno, govori o miru i toleranciji, a neretko koriste estetiku koja referiše na gej zajednicu. Sve je to vrlo proračunato. Setimo se i da su nakon najstrašnijih govora mržnje prema Končiti u Austriju poslali Polinu Gagarinu koja je u spotu promovisala porodične vrednosti, a u Ukrajinu su pokušali da pošalju Juliju Samojlovu za koju su znali da ima zabranu ulaska u ovu zemlju zato što je pevala bez dozvole na Krimu, što je deﬁnisano u ukrajinskom zakonu. Obe su pokušali da predstave kao žrtve, Polinu zato što je i pored apela Končite Vurst koja je vodila program toliko izviždana u Austriji od strane publike da su u prenosu gasili mikrofone koji pokrivaju salu, a Juliju pokuVodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST In Memoriam

šavajući da zabranu ulaska u Ukrajinu prikažu kao diskriminaciju osoba sa invaliditetom (izvođačica ima spinalnu mišićnu atroﬁju i u kolicima je). Postoje navodi da su nešto slično pokušali i ove godine. Dok spot treba da se predstavi kao podrška LGBT zajednici, članovi grupe su, piše Pinknews, zapravo izrazito homofobični. Na internetu se pojavio snimak sa Prajda u Belgiji 2017. godine u kome članovi benda Pruskin i Ilisov koriste pogrdne reči za gej osobe, a potom negoduju zašto ne postoji strejt Prajd i pričaju kako im je neprijatno kad ih prepoznaju na ovakvim mestima. Čelnici su naveli da organizatori belgijskog Prajda nisu pozvali bend na događaj, međutim, kontroverza se ne završava ovde. Klip se pojavio na kanalu litvanskog blogera, te sad komentatori tvrde da je u pitanju ironija i humor koji se ne može razumeti kad se prevede na engleski, te da “rusofobična Litvanija igra prljavo”. Član gradskog veća Vilnusa Tomas Raskevičius u izjavi za Pinknews rekao je da su veoma tužni da vide da ruski predstavnici ne dele ideje tolerancije i prihvatanja. “S obzirom na užasan položaj LGBT prava u Rusiji želimo da budemo sigurni da ljudi znaju koje ideje Little Big pokušava da proda Evropi”, naveo je on. Da li je Litvanija zaista pokušala da diskredituje ruske predstavnike kao jedne od glavnih favorita za pobedu (Rusija je prema kladionicama bila na petom, Litvanija na drugom mestu) ili je Rusija pokušala da homofobične predstavnike upakuje u oblandu tolerancije – s obzirom na otkazivanje takmičenja verovatno nećemo saznati. Ono što svakako ostaje, bez obzira na vrednosti koje dele članovi benda, jeste činjenica da je pokušaj da Rusija na Evroviziji zagovara gej prava, dok im je na vlasti Putin, u najmanju ruku cinična.

www.optimist.rs

ad jednom sretnete osobu koja na pitanje “Šta si želeo da budeš kad porasteš” odgovori odmah i bez predomišljanja “Želeo sam da budem izdavač” – tog trenutka bude vam potpuno jasno da pred vama stoji neko ko se ne uklapa u okvire savremenog sveta, da je to neki borac protiv svega ustaljenog i običnog, protiv takozvanog modernog sveta. Njegova izdavačka kuća koju je 13. avgusta 2003. godine, za svoj 28. rođendan, zvala se “Ukronija” ili kako je on to voleo da kaže: vreme koje ne postoji u realnosti, ne-vreme. Njegova misija bila je da svima onima koji su se osećali kao stranci u ovom svetu približi elitne zaboravljene pisce i mislioce Evrope i sveta, od Šilera preko Dantea, Malapartea, Julijusa Evole, Genona i Sedžvika do danas živih i aktuelnih srpskih pisaca. Tradiciju je smatrao učiteljicom života i jedinim oružjem u pobuni protiv modernog sveta, new age ﬁlosoﬁje, globalizacije i nadirućeg primitivizma i idiotizma oličenom u današnjoj pseudoeliti koju čine političari, sportisti, polusvet estrade i fenseri. S druge strane, smatrao je i da pojava vulgarne desnice koju čini gomila navijača i lažna politička desnica, svojim primitivizmom i ksenofobijom nanosi veliku štetu i srpstvu i Evropi. Dve glavne edicije ili biblioteke na kojima je najviše radio bile su “Vrhovi” i “Deca Noći”. “Vrhovi” su predstavljali tradiciju, odnosno pisce i stvaraoce koji na život gledaju, uslovno rečeno, s desna, ili bolje rečeno - sa visine. U toj ediciji su objavljeni sledeći naslovi: „Razmišljanja o vrhovima“ i „Zajahati Tigra“ (Julijus Evola), „Monarhija“ (Dante Aligijeri), „Zveri, ljudi i bogovi“ (Ferdinand Osendovski), „Protiv modernog sveta“ (Mark Sedžvik), „Komunizam i nacizam“ (Alan de Benoa), „Vatra i Krv“ (Ernst Jinger), „Podanici“ (Masimo Fini), kao i jedno od najznačajnijih dela ikad napisanih na temu monarhizma – „Monarhija“ (Lav Tihomirov). Biblioteka “Deca Noći” nazvana je po istoimenoj pesmi Dimitrija Sergejeviča Mereškovskog, osnivača ruskog simbolizma. Pesma je u vreme kada je napisana smatrana manifestom dekadencije. Edicija je zamišljena tako da je čine

knjige čiji sadržaj ili život autora provocira moral malograđana, buržuja, pseudo-intelektualaca i bezumnika svih boja. Ova biblioteka imala je za cilj da uspostavi jednu novu estetiku i da Srbima približi dekadenciju i dendizam. Dekadencija nije biti narkoman ili ići na BITEF, već je to duhovni umor i zgađenost nad zvaničnom nomenklaturom, kulturom, politikom. „Dekadent je usamljen čovek, zgađen nad sadašnjicom.“ (D.S. Mereškovski) U ovoj ediciji objavljeni su sledeći naslovi: „Dendizam i dekadencija“ (Barde D’Orviji), „Koža“ (Kurcio Malaparte), „Nasuprot“ (Žoris Karl Uismans), „Bilitisine pesme“ (Pjer Luis), „Đovanijeva soba“ (Džejms Boldvin), „Zločin lorda Artura Sevila“ (Oskar Vajld), „Čovek koji se smeje“ (Viktor Igo), „Povratak u Brajtshed“ (Ivlin Vo), „Poslednji testament Oskara Vajlda“ (Piter Akrojd), „Arijel ili Šelijev život“ (Andre Moroa). Srđan Furtula je kao ličnost u određenom smislu savršeno predstavljao ovu poslednju ediciju - on je i sam bio "dete noći", dekadent i poslednji beogradski dendi. Prostor u kome je živeo bio je ukroničan sam po sebi, ispunjen predmetima koje je pronalazio na aukcijama antikviteta i mnogobrojnim putovanjima po Evropi i Hercegovini i neretko ste tamo mogli da osetite neku dendijevsko-oskarvajldovsku atmosferu koja je činila da se osećate kao da ste

odjednom postali lik iz romana "Dorijan Grej", a pred vama se nalazi čuveni Lord Henri koji vam pripoveda o srpstvu, pravoslavnim bogotražiteljima i besmislu modernog sveta dok sedi za svojim antiknim pisaćim stolom u bidermajer stilu.

Dete noći

Srđan Furtula Piše: Tijana Bajić

Evidentno je Srđan Furtula, kao jedna genijalna i jedinstvena ličnost, ostavio neizbrisiv trag u još uvek postojećim, ali minijaturnim krugovima prave beogradske i srpske elite koja će nastaviti svoju borbu bez najhrabrijeg saborca koji je svojim radom i svojom pojavom unosio svetlost nade u mračnu epohu savremene propasti srpske tradicije i srpske kulture. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Umetnost

Koliko je naša tradicija otvorena za kvir pitanja i mogu li se ova dva pojma koja naizgled pripadaju različitim svetovima, uspešno spojiti? U svojoj novoj seriji slika Nikola Dimitrović istražuje moguću viziju tradicije u u kojoj su kvir motivi predstavljeni kao potpuno prirodni i nemalo nesvakidašnji, nastojeći time stvori svet u kojem tradicija ne bi uzrokovala osećaj nepripadanja ili krivice onima koji se ne uklapaju u normu. Postavljanjem nosilaca drugačijih seksualnih identiteta u pastoralni prostor livada i pašnjaka sa starih goblena, Dimitrović vizuelnim sredstvima prikazuje slobodu koju je moguće osvojiti i utopiju do koje je moguće doći.

www.optimist.rs

Nikola Dimitrović, rođen u Beogradu 1990. završio je Beogradsku politehniku stekavši zvanje graﬁčkog dizajnera, a potom i Fakultet likovnih umetnosti kao master slikar u klasi profesorke Vesne Knežević. U prethodnih 15 godina je sa svojim radovima učestvovao na preko 30 kolektivnih, a imao je i 3 samostalne izložbi. Njegov rad je publikovan u nekoliko domaćih i stranih umetničkih kataloga i magazina. Za svoju speciﬁčnost smatra da njegov rad nije sam po sebi stilski prepoznatljiv, kao da u njemu istovremeno obitava nekoliko različitih umetnika sa različitim energijama i izražajnim senzibilitetima.

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Umetnost

www.optimist.rs

Nikola DimitroviÄ&#x2021; Instagram: @_dimitrovic VodiÄ? kroz gej Srbiju

U OPTIMIST Intervju

više navrata su nam se osoba, na osnovu ovakvih uverenja o ljudskoj javljale LGBT+ osobe seksualnosti, iracionalna i fobična a da posledice koje traže psihotera- te iracionalnosti i fobičnosti trpe LGBT osobe peute koji su senzibili- prema kojim se isključivanje usmerava. Jednosani za rad sa LGBTI stavno rečeno, ukoliko vas se neko iracionalno osobama, jer su imali ne- plaši (fobija) zato što ste drugačiji a taj neko priprijatna iskustva. To je pada većini koja ima moć, onda će taj strah biti bio povod da popričamo konvertovan u agresiju koja dalje može voditi u sa Bojanom Tepavčevi- konkretnu akciju. LGBT osobe osećaju realističan ćem, psihoterapeutom strah za sopstveno biće ukoliko su okruženi hoCTA, članom strukovnog mofobičnim osobama. Da li je taj uticaj uvek negativan? Može li odbora Srpske asocijacije za transakcionu anabiti i osnažujući? lizu koji ima veliko iskustvo u radu sa LGBT+ osoGeneralno je uticaj homofobije negativan s obbama. Koliko homofobija okoline utiče na psihi- zirom na to da se radi o jednoj vrsti socijalne fočko zdravlje LGBT osoba? bije koja za rezultat ima direktno isključivanje i U suštini to je individualna stvar i često zavisi od neadekvatno (netačno) vrednovanje seksualnih sklopa ličnosti i načina na koji je osoba naučila manjina. Posledice takvih isključivanja u instituda se „snalazi“ sa etiketama, pretnjama, poniža- cionalnom, socijalnom ili porodičnom kontekstu vanjem, odbacivanjem... Dakle, psihološki re- teško mogu biti pozitivne ako ste a priori isključeno, zavisi od strukture same ličnosti i ega. Od čeni zbog nečega što je vaša ljudska datost. Uslonačina na koji je ličnost naučila da se brani iznu- vno rečeno, može biti osnažujući za one tra a i spolja. Ako bismo govorili generalno, od- strukture ličnosti koje su po prirodi svojih psihogovor bi bio: verovatno veoma mnogo. S loških odbrana buntovne ili borbene pa homoobzirom na to da je homofobija nedvosmisleno fobičan kontekst mogu doživeti kao izazov koji vidljiva i označiva u socijalnom kontekstu kao zatim prevazilaze sopstvenim unutrašnjim snamehanizam isključivanja seksualno drugačijih gama. Svakako, za takvo nešto je potrebno imati (od većine), možemo pretpostaviti da ona direk- uverenje da je pokazivanje straha slabost a takvo tno utiče i na razvoj ličnosti i ega. Samim tim ho- uverenje je zapravo psihološka neistina. Uticaj mofobija direktno utiče na psihičko zdravlje homofobije može biti osnažujući za LGBT osobe LGBT osoba tako što reﬂektuje stav koji ne tole- na način na koji uticaj logora može biti osnažuriše pomenutu seksualnu razliku. Heteroseksualnost je kulturno normirana i vrednosno poželjna većinska seksualnost koja određuje skup negativnih uverenja o različitim seksualnostima. U Ishod psihoterapije zavisi od empatije psihoterapeuta tom smislu, predrasude o LGBT osobama kao “nastranim”, “bolesnim” i “opasnim” po društvo su veoma prisutne. Kao produkt ovakvih uverenja dešavaju se različiti oblici stigme, diskriminacije i nasilja nad LGBT osobama. Sam izraz Razgovarao: Predrag Azdejković homofobija sadrži u sebi grčki koren phóbos, fobija čime se inače u psihopatologiji nazivaju trajna stanja straha koja su najčešće preterana i/ili neopravdana i vezuju se za speciﬁčna očekivanja u vezi sa nekim objektom ili situacijom. Homofo- jući za logoraše koji žele da prežive. Dakle, u bična osoba ima očekivanja da svi ljudi budu nekom bazičnom nagonu za preživljavanjem heteroseksualni zato što je većina heterose- može podstaći izdržljivost i borbenost kod odreksualna. Paradoksalno je to da je homofobična đenih tipova ličnosti, nikako kod svih.

Bojan Tepavčević

www.optimist.rs

Kako prevazići bes i frustracije življenja kao LGBT osoba u Srbiji? Relaciono! Šta to znači? Mi ljudi smo po prirodi relaciona bića i suštinski ne možemo jedni bez drugih. Potreba za povezanošću i vezom sa drugim ljudskim bićem je osnovna ljudska psihološka potreba. Primarni uzroci ljudske patologije nastaju kao posledica neuspostavljanja bliskog odnosa. Samim tim, od naših odnosa zavisi i naše opšte zadovoljstvo, zdravlje i unutrašnji mir. Američki psihoterapeut Ričard Erskin je sa kolegama izdvojio osam bazičnih zdravih i prirodnih relacionih potreba. Ovih osam potreba su: sigurnost, vrednovanje, prihvatanje, uzajamnost, samodefinisanost, širenje uticaja, navođenje drugog da inicira i izražavanje ljubavi. Generalno rečeno, a u odnosu na relacione potrebe, možemo očekivati da u kontekstu homofobičnog okruženja ove prirodne potrebe kod LGBT osobe često ne mogu ili teško mogu biti zadovoljene u socijalnom kontekstu. Homofobičan društveni kontekst nije ni siguran, ni vrednujući ni prihvatajući ni afirmativan prema LGBT osobama. Dakle, jednostavno rečeno, proverite da li ste lično okruženi ljudima sa kojima imate bliske odnose u kojima su navedene potrebe ispunjene. Bivanje u zdravim odnosima u kojima se navedene relacione potrebe kontinuirano zadovoljavaju dovodi do boljeg psihološkog funkcionisanja čak i u homofobičnoj društvenoj sredini. Kako najbolje zaštiti sebe od negativnih uticaja spolja? Za takvo nešto je potrebno imati dobar kontakt sa sobom iznutra. Za dobar kontakt sa sobom je potreban i dobar kontakt sa drugima. To je osnova psihološkog balansa. I tu ponovo dolazimo do problema kada govorimo o homofobiji i LGBT osobama. Postavlja se pitanje kako postići dobar kontakt sa sobom iznutra ukoliko vas okruženje spolja ne prihvata? Kako biti odbačen i negativno vrednovan a osećati se OK? Proveriti da li u relaciji sa sobom ispunjavate osam relacionih potreba koje smo prethodno naveli. Važno je i sa samim sobom osećati sigurnost, vrednovanje, prihvatanje, samodefinisanost, ljubav i ostale potrebe. Informisati se, posetiti psihoterapeuta, razgovarati sa ljudima koji su bezbedni, itd. Ne zaboravimo ipak da su ti „negativni uticaju spolja“, ukoliko smo slobodni da sami biramo lične odnose, zaista spolja (u društvu) a da su naši lični odnosi više unutra (u

Foto: Aleksandar Crnogorac našem svakodnevnom životu) i da njihova unutrašnja snaga može biti dovoljno jaka da postane otporna na netačan i negativan uticaj spolja. Iz tvog iskustva, s kojim se problemima najviše suočavaju LGBT osobe u Srbiji? Problemi sa kojima se LGBT osobe susreću i koji se tretiraju kroz psihoterapijski tretman u najvećem broju slučajeva posledica su stigme, diskriminacije i pretrpljenog nasilja usled neprihvatanja drugačijeg seksualnog identiteta od heteroseksualnog. Ovi poremećaji u psihosocijalnom funkcionisanju odražavaju na važne aspekte individualnog funkcionisanja LGBT osoba. Počev od međuljudskih odnosa u privatnoj sferi, preko problema na poslu i u porodici pa sve do otežanog integrisanja u širu društvenu zajednicu. Ovo kasnije ima značajne negativne posledice na ličnu sferu koje se ispoljava u otežanom funkcionisanju u okviru emotivnih odnosa koje LGBT osobe zasnivaju. Problemi su najčešće izraženi kroz anksioznost, depresiju, nisko samopoštovanje, panične napade, suicidalne misli... Vodič kroz gej Srbiju

A OPTIMIST Intervju

Koliko je važno da psihoterapeut bude senzibilan kada je u pitanju LGBT populacija i kako ga naći? Ishod psihoterapije, između ostalog, zavisi i od podešenosti, uključenosti i empatije samog psihoterapeuta kome su ova tri elementa osnovni alat za rad. Podešenost i uključenost daju jednu psihološku osetljivost da se prepozna specifičnost nečijeg problema a empatija nam pomaže da iskustveno razumemo šta neko doživljava i preživljava. Ukoliko psihoterapeut nije u stanju, zbog sopstvenih nerešenih procesa, da se adekvatno uključi, podesi i empatiše sa klijentovim životnim iskustvom onda taj psihoterapeut verovatno neće pomoći tom klijentu. Dakle, od presudne je važnosti ako govorimo o osetljivosti na LGBT problematiku da psihoterapeut bude svestan, edukovan i otvoren da razume klijentov životni kontekst. Homofobija je prisutna i u institucijama društva, u obrazovnom sistemu kao i u profesionalnim krugovima. Postoje moje kolege koje izbegavaju da rade sa LGBT osobama pod različitim izgovorima koji u svojoj osnovi verovatno kriju potisnutu homofobiju. Takođe, postoje nažalost i kolege koje su otvoreno homofobične i koje otvoreno patologizuju manjinske seksualnosti. Ljudska seksualnost je inače osetljiva tema u psihoterapiji i kada govorimo o heteroseksualnim klijentima, samim tim je senzibilnost za razumevanje drugačijih seksualnosti još specifičnija. Kako pronaći adekvatnog (senzibilnog) psihoterapeuta ukoliko ste LGBT osoba? Raspitajte se u vašim ličnim krugovima, proverite na internetu, uvek pitajte za kvalifikacije psihoterapeuta, škole koje je završio, sertifikate koje ima. Ukoliko odete kod psihoterapeuta i osetite neprijatnost u reakciji na vašu seksualnost, ignorisanje vaše seksualnosti ili bilo šta što emocionalno učini da se ne osetite sigurnim – vreme je da promenite psihoterapeuta. Postoji mnogo mojih kolega i koleginica koji imaju odlične profesionalne treninge, međunarodne sertifikate i veliko iskustvo u radu i sa LGBT osobama. Na kraju, ako odete kod nekog psihoterapeuta a da ne znate unapred da li je senzibilan na LGBT tematiku, slobodno ga na početku tretmana pitajte za njegov profesionalni i lični stav o manjinskim seksualnostima. To će vam biti dovoljno da emotivno procenite da li ste na pravom mestu.

www.optimist.rs

leksandar Crnogorac je fotograf koji je odgovoran za projekat Trans Balkan, izložbu koja je prvi put prikazana u Beogradu početkom 2019. godine i prikazuje trans osobe sa Balkana i njihove sudbine. Kako je vreme prolazilo projektu se priključivalo sve više i više trans osoba i nakon više od godinu dana od „premijere“ razgovaramo sa autorom. Kako si došao na ideju da uradiš Trans Balkan izložbu? Ideja stvaranja projekta Trans Balkan je u stvari bio proces. Prvu trans osobu u Srbiji sam upoznao 2010. godine, to je bila Likana. Par godina nakon toga sarađivao sam sa tada vrlo vrlo mladom Sonjom Sajzor na stvaranju Queeria kalendara 2012. godine, a par godina kasnije, kada je priča Helene Vuković dospela na naslovne stranice u Srbiji, i kada sam je i sam upoznao shvatio sam da želim dublje da se posvetim dokumentovanju priča trans ljudi. Inicijalno projekat je pokrivao samo zemlje ex-YU, ali brzo nakon prve izložbe u Beogradu u februaru 2019. godine, odlučio sam da proširim projekat kako bi pokrivao sve zemlje Balkana, od Slovenija do Turske. Tako da je razvitak samog projekta vrlo slojevit, baš kao i sam početak. Koliko si trans osoba fotografisao do sada i kako si dolazio do njih? Izložba koja je obišla region tokom 2019. godine sadržala je 34 portreta i to su sve osobe iz regiona bivše Jugoslavije sa kojima sam sarađivao u prvoj fazi projekta. U međuvremenu, fotograﬁsao sam još oko 70 osoba iz šireg regiona Balkana, i te slike još uvek nisu izlagane jer je moj konačni cilj objavljivanje monograﬁje projekta Trans Balkan koji će upravo sadržati sve osobe koje sam imao priliku da upoznam i sa kojima sam sarađivao protekle dve godine. Do ljudi sam uglavnom dolazio putem društvenih mreža. Naravno, što sam više poznanstava sklapao i sa ljudima iz same zajednice, i to mi je olakšavalo da doprem do novih osoba kojima bih ponudio saradnju. Obraćao sam se za pomoć i lokalnim i regionalnim LGBT organizacijama, kao i široj NVO zajednici koja se bavi pitanjima poput ljudskih i manjinskih prava. Ono sto je za

mene bio vrlo dirljiv trenutak je upravo kada su sami ljudi počeli da mene kontaktiraju sa željom da i oni učestvuju i budu deo ovog projekta, to sam i tada i sada shvatio kao veliki iskaz poštovanja, i na tome sam im beskrajno zahvalan. Ceo proces stvaranja jednog ovakvog projekta jeste ponekada bio naporan upravo zato sto je veliki poduhvat za samoinicijativan projekat. Bilo je tu puno rada mimo samog slikanja, puno organizacije, logistike, pridobijanja poverenja ljudi koje sam kontaktirao putem društvenih mreža,

Trans Balkan

Aleksandar Crnogorac Razgovarao: Predrag Azdejković pogotovo na samom početku. Takođe naravno ﬁnansijski aspekat projekta je bio težak, ali to je nažalost realna slika freelance dokumentarnog fotografa. Sam rad po sebi i pogotovo interakcije sa mnoštvo ljudi koje sam imao priliku da

upoznam mi nikada nije bio težak, naprotiv! Do kojih si zaključaka došao dok si radio na Trans Balkanu? Što se tiče same trans zajednice i njenog položaja, generalni zaključak mi je da je vidljivost od ključe važnosti, iako je realno to samo prvi korak u mnogo dužoj i složenijoj borbi. Takođe, shvatio sam da je široka javnost mnogo otvorenija da upozna nešto novo kroz umetnost, i da je to dosta eﬁkasan put informisanja ljudi kada su u pitanju neka i dalje još uvek nedovoljno shvaćene teme. Koji će biti nastavak izložbe, šta dalje planiraš? Nakon deset izložbi u regionu i šire tokom 2019, 2020. je dosta obećavala dok nas korona nije sve zaustavila! Nažalost, neka gostovanja poput izložbe u Rijeci u sklopu projekta Evropske prestonice kulture, kao i na prvom Balkanskom EU prajdu u Solunu su propala. Sve je i dalje dosta neizvesno, projekat je takođe bio pozvan u Bukurešt u septembru, kao i Dablin u julu, ali i to je sve sada pod velikim znakom pitanja. Moj glavni cilj vezan za projekta Trans Balkan je objavljivanje knjige , monograﬁje projekta, tako da nameravam da u tome istrajem jer duboko verujem u važnost ovog projekta. Smatram da jedna ovakva knjiga ima veliku težinu pogotovo zato što je dokumentarne prirode i samim tim i realna slika. Vodič kroz gej Srbiju

U OPTIMIST Pozorište

proteklih par meseci pozorišna scena Beograda i Srbije bogatija je za tri produkcije kada su u pitanju tekstovi LGBT tematike. Svakako najradikalnija među njima jeste postavka predstave FINE MRTVE D(J)EVOJKE u Beogradskom dramskom pozorištu, prema tekstu po mnogima najznačajnijeg hrvatskog savremenog dramskog pisca Mata Matišića o ljubavi dve studentkinje; zatim po mnogima najbolja beogradska predstava iz aktuelne sezone SUMRAK BOGOVA, takođe postavljena u Beogradskom dramskom pozorištu po tekstu (opet hrvatskog) pisca Ivora Martinića i pozorišna predstava LEPA BRENA PRODŽEKT u Bitef teatru po tekstu šest savremenih pisaca mlađe generacije iz ex-YU regiona. Sve tri predstave provlače jako važne LGBT segmente, bar kada je odrastanje mladih ljudi u pitanju. U tom smislu, iako jedna od slabijih pozorišnih sezona kod nas, donosi nam jednu od najslobodnijih i najznačajnijih kada su u pitanju istopolni odnosi. „FINE MRTVE D(J)EVOJKE nastale su kao diplomska predstava, prema tekstu jednog od najprovokativnijih hrvatskih savremenih autora

www.optimist.rs

Mate Matišića, koji uz puno crnog humora secira našu posleratnu stvarnost. To je priča o lezbejskom paru, koje se doseljavaju u novi komšiluk, ni ne sluteći da su komšije redom veliki vernici koji ubijaju, siluju i abortiraju, lažne patriote, brižljivi roditelji koji uspehom smatraju nesamostalnu i frustriranu decu, kao i oni retki ‘dobri’ koji uvek ćute… Postoji jedan društveni paradoks koji je po meni duboko pogrešan i nastran i o kojem sam hteo napraviti predstavu – činjenici da je društveno prihvatljivije mrziti bilo koga, nego voleti“. Tako je mladi reditelj Patrik Lazić (dobitnik nagrade Dr Hugo Klajn za najboljeg studenta režije u generaciji na FDU) najavio svoju predstavu. I zaista zasluženo, a opet primer retkog repertoarskog iskoraka, da jedan tako mlad reditelj (1995. godište) dobije tolike pohvalne za svoju drugu repertoarsku predstavu (prva je ŽIVOTINJSKA FARMA, Gradsko pozorište Čačak). Iako se ovaj tekst prvi put pojavio 2002. godine u zapaženom i kontraverznom ﬁlmu, zatim i pozorišno adaptiran u zagrebačkom pozorištu Gavela, 2012. godine, tekst je i danas više nego aktuelan i savremen. U pitanju je oštra kritika društva, jer glavna kontroverza nije lezbejska ljubav koja je središtu radnje, već su zapravo stanari zgrade u koju se devojke doseljavaju na početku drame. Komšije su hrišćani koji imaju

dvostruke aršine – oni ubijaju, siluju, abortiraju, i okružujući središnji deo, gde se radnja dešava; lažu, varaju; to su loši roditelji, pohotni svešte- povremeno su nemi posmatrači, a povremeno nici i oni retki „dobri“ koji uvek ćute i svi oni oponašaju zvuke aktera ili dobacuju komentare. ostali koji ne prestaju da govore i delaju. U ovom Scenski je to efektno i ne odvlači pažnju gledatekstu, kao i u svojim drugim, pisac objedinjuje laca; naprotiv time upotpunjuje postojeću razačudnim spojem emotivno, dirljivo, društveno- dnju. Publika i glumci postaju prisniji, a kritičko i crno humorno. Koliko je afirmisan u Hr- dešavanja na sceni izraženija, čime je odabir vatskoj (podjednako prihvaćen i od strane male scene pozorišta u potpunosti opravdan. publike i kritike), toliko je ova postavka komada Iva i Marija su zaljubljene, pokušavaju da vode jedna od prvih susreta i afirmacije u Srbiji (je- normalne živote, iznajmljuju stan, ali radoznale dino postavljeno delo – predstava „Ničiji sin“ iz- komšije se polako mešaju u njihove živote. vedeno je pre godinu dana takođe u Scene između njih su prisne i otvorene, ali ne i Beogradskom dramvulgarne i komskom pozorištu). promitujuće. I raRediteljski konnije smo imali Odrastanje mladih LGBT kao pozorišna tema cept predstave je prilike da gledamo jasan: svedena scepredstave sa ovom nografija i sva pažtematikom, poput nja usmerena ka MOJA TI (Atelje sjajnom glumačkom 212) i NARODNA ansamblu (Jadranka DRAMA (Narodno Selec, Milan Zarić, pozorište Beograd Ivan Tomić, Ivan i pozorište Bora Zarić, Daniel Sič, VlaStanković iz Vradan Milić, Slađana nja) obe po tekstu Piše: Marko Radojičić Vlajović, Zoran ĐorOlge Dimitrijević, đević, Teodor Vinčić). ali ovo je prva koja Ističu se tri glumice intimnije i slobodIva Ilinčić (Iva) i Ivana Nikolić (Marija), kao glavne nije prikazuje njihov odnos. U tom smislu ova akterke i Paulina Manov, kao komšinica Lidija. predstava je veliki iskorak repertoarske politike Svi glumci su sve vreme na sceni, posmatrajući jednog pozorišta u Srbiji.

Repertoarski iskorak

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Pozorište

SUMRAK BOGOVA je jedna od najuspelijih pozorišnih produkcija ove sezone kod nas, prema mišljenju i kritike i publike, a to je potvrdilo i učešće na mnogobrojnim festivalima. Jedan od najvoljenijih reditelja kod nas, Jagoš Marković (ako bismo posmatrali gledanost predstava) postavio je na scenu ovaj komad koji je napisao Ivor Martinić rađen po motivima čuvenog ﬁlma Lukina Viskontija o usponu i propasti jedne bogate porodice industrijalaca. „Nacizam u Nemačkoj postepeno cveta, stara aristokratija bespovratno propada, a vodeća mesta u državi, polako ali sigurno, preuzima Hitlerova Nacional-socijalistička partija. Od momenta kada je izgorela zgrada Reichstaga pa sve do ozloglašene noći dugih noževa, komad prati raslojavanja i sukobe unutar nacističkog društva, ali pre svega kroz sliku moralne erozije jedne elitne porodice i njihovog ponašanju u novim istorijskim okolnostima. Reč je o komadu koji osim kritike beskrupoloznih pojedinaca, analizira i društvo koje olako, pre svega nečinjenjem, kapitulira pred totalitarnom vizijom sveta.“ U ovoj izuzetno rediteljski i vizuelno stilizovanoj predstavi briljira veliki glumački ansambl (Milan Lane Gutović, Branka Šelić, Vladan Milić, Pavle Pekić, Jovo Maksić, Milan Čučilović, Milica Zarić i Vanja Nenadić), gde je posebno zapažena uloga mlade Isidore Simijonović. Ona igra ulogu Marina, mladića homoseksualnih sklonosti i glumački je ponudila sjajnu transformaciju jednog zlostavljanog, pogubljenog i

www.optimist.rs

uplašenog geja. On je intiman prema svojoj majci i bratu; kompromituje se izlascima po (gej) klubovima. Istorijski gledano, znamo kako je prošla i osuđena LGBT populacija u Hitlerovoj Nemačkoj; Martin daje jednu novu sliku, da se novcem i kapitalom može sve pridobiti, pa i sačuvati život u takvim okolnostima. Skrivan i razotkrivan, a potom i ucenjivan i manipulisan, uspeo je da preživi, žrtvujući svoju porodicu i na kraju se privoli vladajućoj partiji. Jedan zastrašujući prikaz kako se jedan sistem i društvo menjaju preko noći, a samo najposlušniji opstaju, nažalost. Višeslojna predstava koja nas podseća i opominje. A skoro pa ﬁlmska režija, gde se kompletna radnja dešava za ogromnim stolom, u izuzetno stilizovanim kostimima Bojane Nikitović, stvara nesvakidašnju atmosferu. LEPA BRENA PRODŽEKT, rađena u (ko)produkciji Bitef teatra sa Fluing Ginger i Schlachthaus teatarom iz Berna je jedno od najzanimljivijih pozorišnih čitanja ove sezone. Koncept i režiju predstave potpisuje tandem Vladimir Aleksić i Olga Dimitrijević, po originalnom tekstu šest regionalno zapaženih pisaca mlađe generacije: Olge Dimitrijević, Vedrane Klepice, Slobodana Obradovića, Maje Pelević i Tanje Šljivar (u dramaturgiji Dimitrija Kokanova). „Lepa Brena je najveća zvezda Jugoslavije, simbol njenog šoubiznisa i prosperiteta. Njena karijera koja je počela u turbulentnim osamdesetim godinama, kao da prati sve socijalističke i postsocijalističke kulturne, političke i

ekonomske transformacije koje su se desile sa Jugoslavijom, uključujući i raspad zemlje i njenu stidljivu reinvenciju u kulturnom prostoru. U ﬁguru Lepe Brene upisane su teme šou biznisa, odnosno tržišno-kapitalističkog funkcionisanja u socijalističkoj ekonomiji osamdesetih; potom rata, tranzicije na kapitalizam i gomilanje bogatstva, i na koncu nostalgije za starom zemljom. Istovremeno, ﬁgura Brene neminovno spaja društveno-politički kontekst sa našim ličnim istorijama, afektima, i življenim iskustvom. Lepa Brena je dakle za nas, ali verujemo i za mnoge druge - simbol; i stare zemlje, i našeg odrastanja, i otkrivanja seksualnosti.“ Sama predstava podrazumeva istraživanje različitih izvođačkih praksi, od strane autorskog tima i pet izvođača na sceni. Reč je dakle o pet verzija istog lika Brene (graditeljstva - Jovana Gavrilović; biznismenka Jasna Đuričić; pesme - Jelena Ilić; Jugoslovenka - Tamara Krcunović i seksualnosti - Ivan Marković) koje kroz monologe govore o ključnim momentima njenog razvoja, ali i čitavog sistema u poslednjih četrdesetak godina. Nisu sve priče i interpretacije podjednako uspele. Glumački, najveći dramski doprinos u predstavi dala je maestralna Jasna Đuričić. Njena Brena je naj-

kompletnije izgrađen lik, sa puno emotivnog naboja i odlično glumački interpretirano. Snažno, na momente duhovito, u isto vreme jako iskreno. U potpunosti joj verujemo da je ona zaista Brena, pošto sa publikom deli jako emotivne detalje iz njenog života. Sa druge strane upečatljiva izvedba Ivana Markovića donosi mladalačku energiju na scenu, jednu iskrenu životnu priču odrastanja, otkrivanja seksualnosti i koliki je zapravo Brena imala uticaj na kreiranje LGBT populacije osamdesetih godina prošlog veka na našim prostorima. Sa pravom se može reći da je bila preteča svih današnjih, popularno nazvanih inﬂuenserima i gay ikonama, a da možda ni sama nije bila svesna toga. Ivanov lik Brenona je jedna uspela ﬁzička transformacija koju publika jako pozitivno prihvata. Jedna mlada osoba, u vreme kada je televizija bila najuticajniji medij, svoj uzor je našao u Breni i nije bio jedini. Jako duhovita i odgovorna uloga, koja je tako sigurno odigrana. I možda upravo zahvaljujući svima njima, predstava je jugonostalgična, iako smo dosta toga već znali, vraća emociju na jedno, sada gledano, vreme kada smo bili zadovoljniji. Vodič kroz gej Srbiju

O OPTIMIST Intervju

tkako je Vilijam Godvin ubedio Čarlsa Lema da prepriča „Odiseju“ za mlađe čitaoce u knjizi „Odisejeve avanture“ iz 1808. godine svaka generacija dobijala je svoju verziju grčkih mitova. Tako je i britanski glumac, pisac i prezenter Stiven Fraj odlučio da nas, 2017. godine, obraduje sa svojom varijantom u knjizi „Grčki mitovi“. Kod nas je ovu knjigu, u prevodu Branislave Erak, nedavno objavila izdavačka kuća „Studio Leo“ koja je „odgovorna“ i za srpske prevode romana Stivena Fraja. „Da biste čitali ovu knjigu, ne morate ništa da znate – ona počinje sa praznim univerzumom“, kaže u uvodu autor knjige. I, zaista, Fraj započinje haosom i pričom o nastanku svega, da bi knjigu završio pričom o kralju Midi. On gaji tolike simpatije prema grčkim bogovima da želi da svoja znanja podeli i sa drugim ljudima. Još jedan od razloga zbog kojih Fraj ovo radi jeste i njegova osetljivost na savremeni odnos mitova prema gej bogovima i herojima kao i prema transrodnom Hermaforditu. „Grčki mitovi“ započinju na početku, ali se ne završavaju na kraju. Naime, autor u ovoj knjizi nije obuhvatio heroje kao što su Edip, Persej, Tezej, Jason i Herakle jer bi u tom slučaju knjiga bila preteška za držanje. Ipak, sve te priče Fraj je obradio u knjizi „Heroji“. Ova knjiga, još uvek, nije prevedena na srpski jezik, ali se nadamo da će domaći izdavač objaviti i prevod ove knjige. Na samom početku knjige se nalazi porodično stablo bogova kao i mapa drevne Grčke (ili je, preciznije reći, sveta grčkih mitova) tako da sa lakoćom možemo da pratimo ko je kome (ili sam sebi) otac, majka, brat, rod, vera ili nevera i gde se dešavaju priče. Takođe su zabavni i duhoviti dijalozi koje bogovi i heroji vode i koji su prilagođeni savremenom jeziku i senzibilitetu, a koje je Fraj majstorski integrisao u svoje priče. „Nema apsolutno ničeg akademskog ili intelektualnog u vezi sa grčkom mitologijom; ona je zarazna, zabavna, pristupačna i zapanjujuće čovečna“, kaže Fraj u uvodu. Zanimljivo je da su ove dve knjige o grčkim

www.optimist.rs

mitovima i herojima uticale na to da Stiven Fraj, 2018. godine, krene na pozorišnu turneju nakon gotovo četrdeset godina pauze. Pre toga je poslednji put uživo nastupao zajedno sa Hjuem Lorijem (poznatim i kao doktor Haus). Ovaj put su u pitanju tri odvojena nastupa objedinjena pod naslovom „Mitovi: Trilogija“. Jedan nastup se zove „Mitovi: Bogovi“, drugi „Mitovi: Heroji“, a treći je „Mitovi: Ljudi“. Jasno je o čemu u njima Fraj priča. Zato što je pisana jednostavnim i lako razumljivim jezikom, sa osavremenjenim i prilagođenim dijalozima, uz sve mape i porodična stabla posle čitanja ove knjige više niko neće imati opravdanja za nepoznavanje grčke mitologije.

Kako biste sebe opisali našim čitaocima? ling iskoristila za svoje romane: dečak koji odraJa sam sklop različitih stvari, nikada ne znam šta sta u naizgled normalnoj porodici, ali je u stvari da odgovorim kada me ljudi pitaju čime se poseban-izabran. Sećam se da je u toj priči pobavim. Najveći deo svog vremena provodim pi- stojalo nešto veoma posebno, na isti način se šući, ali to nije nešto što osobu može staviti u mlađe generacije pronalaze u Hariju Poteru, dežižu javnosti. Tokom 60ih i 70ih postojala je čaku koji postaje nešto izvanredno. Od takvih divna fraza „TV lice“. Danas je taj izraz potpuno priča postaješ zavistan, prvi put kada ih probaš zastareo ali se meni jako dopada. želiš još više. Kada ste se prvi put upoznali sa Grčkom Što se tiče pisanja knjige „Grčki mitovi“, mitologijom? kako ste se odlučili odakle da počnete i Pokušavam da se setim kada sam prvi put čuo šta da uključite u priču? Što se pričanja tih neki mit… Mislim priča tiče, ono što da mi ih je mama čini grčku mitolopričala dok je pokugiju tako jedinstvešavala da me Grčki Mitovi nom je to što ima uspava. Kada sam vremensku liniju, imao sedam godina ima početak. Heotišao sam u intersiod, jedan od najnat, u to vreme je to istaknutijih grčkih bila veoma česta pesnika tog vrepojava. Profesor lamena posle Hotinskog jezika nam Piše: Milan Aranđelović mera, napisao je je na poslednjem Intervju: the london magazine veliki broj knjiga i času polugodišta napisao pesmu čitao mitove ume„Teogonija“ o rođesto da po ko zna nju bogova. Odlukoji put obnavljamo konjugacije. Sećam se da sam bio odu- čio sam da počnem odatle. Odatle su proistekle ševljen tim pričama. Jako mi se dopao mit o sve različite elementarne božanske stvari kao Tezeju. Podseća na prototip lika koji je J.K. Row- svetlost i dan - isto kao u „Knjizi Postanja“. U sva-

Stiven Fraj

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

kom ponovnom pričanju sve je postajalo složenije. Taj proces me podseća na igricu 80ih godina pod nazivom „Pong“. Bez boje, dubine i složenosti, imala je samo elementarne principe. Već sledeće generacije došla je na red igrica Atari - interesantnija od prethodne. Kada stignete do Zevsa i njegove porodice, dospeli ste do 3D rezolucije i svih dvosmislenosti i osobina koje očekujemo od kvalitetne literature i mitološke strukture. U ovoj knjizi sam govorio o prvoj i drugoj generaciji titana, zatim o bogovima i onda o stvaranju ljudi i Prometeja, velikog heroja ove knjige i predvodnika ljudske vrste. Da li smatrate da je grčka mitologija još uvek relevantna u kulturi 21. veka? Ono što me je iznenadilo je način na koji Grci imaju sposobnost da deﬁnišu, izvuku suštinu i predstave veoma duboke karakteristike čovečanstva. Zbog toga su ti mitovi danas relevantni kao nikada pre. Mnogi smatraju da su mitovi nejasni i da se mogu tumačiti na dosta načina, naprotiv, veoma su jasni. Daću vam jedan primer. Kasnih osamdesetih godina od svih osoba koje sam poznavao jedini sam ja imao email adresu. Nije postojao internet niti internet pretraživač. Polako je to počelo da se razvija i ja sam rekao mojim prijateljima: „Sve ovo je kao Pandorina kutija, nadarena žena koju su nam poslali bogovi. Internet će srušiti barijere. Razrešiće rivalstva, neprijateljstva i svađe. Nateraće nas da volimo i razumemo jedni druge.“ Ali nadarena i

www.optimist.rs

svemoguća Pandora ima kutiju. Kada su se društvene mreže pojavile još uvek sam bio optimističan. Ali nekako se ta kutija otvorila i iz nje su iskočile užasne stvari - nasilnici, lopovi i zločinci. Sve te grozne stvari srušile su utopijski san da internet spaja ljude i pretvorili ga u horor i patnju-isto kao Pandorina kutija. Ipak, ja biram da se fokusiram na budućnost. Mora da ste odsečeni od sveta ako ne znate da nas čeka tehnološki cunami. Robotika, veštačka inteligencija, genetika itd. Sve to dolazi zajedno sa nečim što se zove Murov zakon, koji kaže da se od 60ih godina snaga računara udvostručuje na otprilike 18 meseci. Po prvi put u istoriji, od Darvina, očigledno je da nas bog nije stvorio, već jedna neverovatna magična stvar - prirodna selekcija i evolucija. U ovo sam siguran - do kraja 21. veka mi ćemo biti pametna bića koja su inteligentno dizajnirana. U budućnosti ćemo kreirati pametna bića isto kao što je Prometej stvorio nas. U mitu, Prometej stvara ljudsku vrstu i ta kreacija mu se jako dopada. Zevs odlučuje da će ta vrsta srećno živeti ali nikada neće imati vatru. On smatra da vatra razdvaja ljude od životinja, čuva ih od predatora, daje im mogućnost da transformišu materijale, prave oruđe i spremaju hranu. Još nešto je bilo povezano sa vatrom, a to je iskra samosvesti koja više nego vatra odvaja ljude od životinja. Zevs nije želeo da je imamo zato što nam onda bogovi ne bi bili potrebni.

Recimo da će za jedno sto godina postojati roboti koje su napravili ljudi i društvo će morati da donese neke odluke. Da li ćemo, kao Prometej, voleti ta bića i dati im prava i nezavisnost? Ili ćemo im, kao Zevs, to uskratiti jer ih se plašimo? Već danas postoje ljudi koji rade na pravnim okvirima koji će izjednačiti prava robota i ljudi. Ne treba da nas čudi da ovi mitovi, stari više hiljada godina, mogu biti od velikog značaja za tumačenje problema koji čekaju ljudsku vrstu u narednih sto godina. Da li mislite da ovi mitovi mogu probuditi osećaj pripadnosti u ljudima koji ih danas čitaju? S obzirom da je „lažna vest“ proglašena za reč godine, da li nam značaj ovih mitova može biti koristan za uspostavljanje granice između stvarnosti i izmišljenog? Mislim da je veoma interesantno čitati mitovi i razmišljati o tome gde se u njima nalazi istina. Živimo u vremenu gde smo opsednuti zidom koji razdvaja istinu od fantazije, laži i fikcije. Nama je veoma bitno da postoji nešto što je činjenica. Interesantna stvar o mitovima je da se nalaze u odvojenom prostoru koji ne pripada ni stvarnosti niti fikciji, ali obiluje istinama. Puni su istina ali ne predstavljaju istinite događaje. Ako pišete biografiju, pričate o činjenicama, hronološkim istinama. Ako želite da dođete do suštine nečega, lakše je da napišete roman jer onda možete da izrazite svoje emocije. Mistični prostor je mesto gde možete govoriti o istinama o ljudskom iskustvu. Šta mislite o ekspanziji grčke mitologije, i o modernim adaptacijama kao što su „Percy Jackson“ i „God of War“ u kojima se pojavljuju novi mistični likovi? Smatram da je mistični svet dovoljno snažan da može da se podvrgne broju obrada. U doba renesanse, Grčki mitovi su naprasno postali tema umetnosti, poezije i pozorišta. Pojavile su se razne verzije mitova koje su poprimile karakte-

ristike tadašnjeg verovanja. To možemo videti sa ekranizacijom Herkulesa, i ﬁlmom „Troja“. Mislim da je to divno. Ako neko želi da u mitovima koristi moderan jezik gde se likovi obraćaju jedni drugima sa „brate“ to je potpuno u redu. Osim ako pišete jezikom starih Grka uvek ćete biti drugačiji od originalnih mitova, uvek će ih trenutna generacija interpretirati na svoj način. Mislim da u tome leži lepota ovih priča. Kada uporedite pisanje fikcije sa pisanjem mitova, da li ste osećali dodatni pritisak? Gledao sam na to stavljajući sebe na mesto muzičara poput David Bowiea ili Elton Johna. Kada bih ispričao priče koje su ljudima već poznate, bili bi oduševljeni. Kada odete na koncert volite da čujete novu pesmu, ali ono što stvarno želite da čujete je neki stari hit. Isti je slučaj sa pričom o Arahni ili Narcisu. Mitovi možda pričaju priču o svetlosti i ličnosti ali su takođe živi. Nadam se da će ih ljudi pročitati sa tim u vidu i da ih neće opterećivati misao da se mitovi izučavaju samo u školi. Da li imate omiljenog boga ili boginju? Rekao bih da je Hermes moj omiljeni bog, zato što mogu sa njim da se poistovetim. On voli da se šali, da pripoveda i da pomera granice. On takođe ima smisao za humor i njegovo detinjstvo je bilo divno. Sa druge strane, Atina bi bila moja omiljena boginja. Obožavao sam je kada sam bio dečak, kada god bi se pojavila ispred Ahila sa tim sivim očima punim mudrosti i snage. Još jedan bog koji mi je interesantan je Apolon. On je zlatan, sportista i prestavlja harmoniju u muzici. Hermes je u stvari taj koji je otkrio muziku u dao je Apolonu. Apolon je ponekad znao da bude okrutan. Da se razumemo, oni svi vole da budu okrutni, morate imati na umu da nijedan bog nije savršen i mudar. Zbog toga i volim grčke bogove, slični su nama. Oni predstavljaju skupinu kompleksnih likova. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Književnost

eleo sam da tekst o Stivenu Fraju započnem spiskom mesta gde se sve drogirao (a spisak je poduži i uključuje i Bakingemsku palatu, zamak Vindzor i Gornji i Donji dom parlamenta), ali sam odustao od te ideje jer, ako već želim da tekst započnem dugačkim spiskom, onda mogu da iskoristim i listu svega onoga što je ovaj slavni Britanac radio i čime se bavio u životu. Fraj je bio glumac, scenarista, pisac, dramaturg, novinar, pesnik, komičar, televizijski voditelj, promoter ateizma, reditelj, predsednik fudbalskog kluba Norič Siti, lažov, bipolarni depresivac, narkoman, lopov, robijaš da bi ga, na koncu, sunarodnici proglasili za nacionalno blago. Tokom svoje bogate karijere pokušao je i da apstinira od seksa, ali i da izvrši samoubistvo. Kasnije je na osnovu ove epizode iz svog života snimio dokumentarnu seriju „Stiven Fraj: Skriveni život manijakalnog depresivca“ za koju je dobio nagradu Emi. Stariji ljudi u Srbiji su ga upoznali pre svega u seriji „Crna Guja“ gde je najviše ostao upamćen po ulozi generala Melčeta u četvrtoj sezoni ove serije, a (naj) mlađa publika je mogla da ga vidi u seriji „Seksualno obrazovanje“. Između ove dve vremenske krajnosti Stiven Fraj je tumačio uloge u ﬁlmovima kao što su „Hobit“, „Riba zvana Vanda“, „V kao Vendeta“, „Šerlok Holms: Igra senki“, „Vajld“… Njegovoj karijeri (i globalnoj slavi) doprinelo je i prijateljstvo i saradnja sa Hjuem Lorijem koji je širokom narodnim masama poznati i kao doktor Haus iz istoimene televizijske serije. Nakon zlatnih godina koje je proveo nesrećan, zatim izlaska iz pakla droge, depresije, pokušaja suicida i raka prostate Stiven Fraj je svoju sreću našao u braku sa komičarem Eliotom Spenserom. Frajovi prijatelji kažu da ga je upravo Spenser izvukao iz kandži depresije i da mu je konačno vratio osmeh na lice. O svom životu Stiven Fraj je napisao, ne jednu, već čak tri autobiografske knjige „Moab is my Washpot“, „The Fry Chronicles“ i „More Fool Me“. U početnoj knjizi Fraj opisuje prvih dvadeset godina svog života. Od najranijih dana i sećanja na svog brata, roditelje, sestru i kuću u kojoj je živeo, preko pripremnih škola i internata u ko-

www.optimist.rs

jima je proveo veći deo mladosti, sve do „konačnog pada“. Bilo je to „doba prvih“… prvih laži, prvih ljubavi, prvih ljubavnih iskustava, prve ljubavne patnje, prvog izbacivanja iz škole, prvog pokušaja samoubistva, prvog bekstva od kuće, prvih krađa, prvog hapšenja, prvog pritvora, prvog suđenja i prve presude. Ovo je takođe knjiga u kojoj su opisani i prvi glumački koraci na daskama koje život znače. U ovoj duhovito i šarmantno napisanoj knjizi saznaćemo kako je Stiven Fraj iskrivio svoj nosa i zašto ga nikada nije ispravio, šta misli o batinama kao pomoćnom nastavnom sredstvu, o grehu, krivici, putenosti, homoseksualnosti, hedonizmu… Knjiga započinje gotovo bajkovito. Kao i na početku prve knjige o Hariju Poteru i u ovde zatičemo dečaka na železničkoj stanici za internat, putovanje vozom prilikom koga upoznaje svog novog školskog druga, a knjiga se završavao kao tragedija o jednom mladiću koji je izbačen iz škole i koji je nakon pokušaja samoubistva i niza krađa završio u zatvoru. Mnogi događaji opisani u ovoj knjizi iskorišćeni su u romanu „Lažov“. U ovoj knjizi zanimljiv je i sam naslov. U reiz-

danju, koje je autor ovih redova čitao, Stiven tio da može i da glumi sebe je, opet, video u „ozFraj u uvodniku piše da ga je, nakon objavljiva- biljnim“ ulogama i Šekspirovim dramama, a ne nja knjige, najviše ljudi zapitkivalo o značenju kao komičara. naslova. U pitanju je deo citata iz Pslama 60. Knjiga započinje pričom o zavisnošću od šeNaime, starozavetni Jevreji su dosta pazili na ćera i cigareta da bi se završila sa zavisnošću od svoju čistoću, dok su, istovremeno, nosili san- kokaina. dale i živeli u pustinjskom pesku koji im je redoI tu dolazimo do trećeg, i najkritikovanijeg, vno prljao stopala. Zbog čistoće tokom pranja dela autobiografije „More Fool Me“ iz 2014. goprljave noge nisu stavljali direktno u lavor sa či- dine. Početna trećina knjige započinje prepričastom vodom nego su noge polivali sa vodom vanjem događaja opisanih u prve dve knjige, a dok su ih držali iznad lavora (washpot). Dakle poslednja trećina su, zapravo, Frajevi dnevnički ovde ovaj termin znači nešto prljavo i odvratno. zapisi vođeni tokom rada na romana „Nilski konj“. Moab je bila država koja je ulazila u sukob sa IzU preostaloj trećini ovog dela autobiografije raelcima oko kontrole nad Palestinom i koju je, Faj (uglavnom) govori o zavisnosti od kokaina, na koncu, porazio kralj David. Pričalo se da su u kao i o radu na serijama, filmovima, scenarijima ovom kraljevstvu ljudi koristili male lavore za u periodu od 1986. do 1993. godine. A tu je i ispiranje nogu, što je izazvalo božiji prezir, i da anegdota o poseti princa Čarlsa i lejdi Di domu je zbog toga valjalo porodice Fraj. Ovoj pokoriti ovo kraljevknjizi nedostaje stvo. ono što su prve dve Stiven Fraj - autobiografije Poenta je da imale – emocije i Fraj svoje rane gourednika. dine smatra štrokaOno što se izvim, a ovu knjigu među redova ove smatra nekom vrknjige neprekidno stom pročišćenja. provlači jeste, očita, Objašnjenje i počinjenica da je Stiruka je malo nateven Fraj razmaženo gnuta, ali, hej, to je i privilegovano dete Stiven Fraj. Uzmi ili iz britanske srednje Piše: Milan Aranđelović ostavi. klase kome su sva „The Fry Chrovrata uvek bila otnicles“, napisana tri vorena i čije su gregodine kasnije, nastavlja tačno tamo gde se prvi ške i životni padovi tako lako i diskretno gurani deo autobiografije završio i prikazuje narednih pod tepih i zaboravljani. Toga je svestan i sam sedam godina u životu slavnog Britanca. U ovoj Fraj koji na više mesta u knjigama otvoreno prizknjizi Fraj piše o odlasku na koleǆ, da ne ka- naje da je sve to tačno, podsećajući čitaoce da žemo Kembridž, gde se pridružuje glumačkoj čak i on, kao takav, ima pravo da bude uzbuđen, trupi, upoznaje i počinje da sarađuje sa Emom uplašen, nesiguran, nesrećan… Kao i obično poTompson, Hjuem Lorijem, Rouanom Etkinso- novo je u pravu. Stiven Fraj je jedna od nekoliko osoba nom... Ovo je, takođe, knjiga „privih“. U njoj su opisani prvi pozorišni nastupi, prvi napisani ske- (ostale su Džon Kliz, Teri Pračet, Nil Gejmen i Stiv čevi, prve produkcije, prve reklame, prve serije, Martin) zbog kojih sam otvorio nalog na Tviteru filmovi, prvi mekintoš, prvi komšija Daglas jer sam pročitao članak u kome se kaže da je ova, tada nova, društvena mreža mesto na kome Adams... U ovoj knjizi uranjamo u svet engleskih ko- možemo pročitati duhovite i inteligentne opamičara osamdesetih godina minulog veka. ske i stavove nabrojanih ljudi. Ovo dosta govori Knjiga prikazuje kako su iza kulisa izgledali glu- o današnjem uticaju koje ovo razmaženo derište mački počeci slavnih komičara i glumaca. Fraj ima na obične ljude. I dobro je što je to tako. Jer otkriva da sebe nije video kao glumca, već kao je to Stiven Fraj. Osoba u koju možemo imati poprofesora na nekom univerzitetu. Kada je shva- verenja i koja je uvek na našoj strani.

Ispovesti razmaženog derišta

Vodič kroz gej Srbiju

N OPTIMIST Intervju

astavljamo našu seriju intervjua sa dreg kraljicama iz Srbije i regiona. Razgovarali smo sa dreg kraljicom iz Severne Makedonije o njenim pogledima na dreg, LGBTQ+ zajednicu i pogledima na svet… Predstavljamo vam dreg đavolka Tōkyō de Ville. Ko je Tōkyō de Ville? Moj dreg je politički naklonjen, svojim nastupom izražavam revolt kao rezultat ugnjetavanja LGBTQ+ zajednice. Kad izvodim burlesku, mnogi vide kao zavodljiv i erotski čin, dok ja to doživljavam kao čin liberalizacije ženskog ideala i roda kao socijalnog konstrukta. Čak i u dregu likog broja ljudi koji ne mogu da koriste svoj glas se izražavam u muškim rodom kako bih stvorio da bi izrazili bunt, izabrao sam da ja budem glas još veću zbrku u publici koja vidi iluziju žene za te ljude, izabrao sam promenu. Dreg kao umetnička forma, samo po sebi je pokoja govori u muškom rodu. Ja sam inspirisan starim holivudskim glamurom litička, jer se izvođači ne plaše da govore svoje i političkim pogledima 1950-ih. U to vreme žene mišljenje o problemima koji se javljaju u društvu su bile uglavnom domaćice i bile su tlačene da ili u samoj LGBTQ+ zajednici. Dreg izvođači su slušaju svoje muževe. Zauzeo sam te poglede i avangarda LGBTQ+ pokreta, koji koriste svoja pretvorio ih u predstavu i predstavio lepotu i tela i um kako bi izrazili sebe i koristeći svoj glas gracioznost ženskog tela. Iako mi nije cilj da po- da naprave promene na bolje. Dreg je politički, stignem žensku iluziju, moj cilj je da izgledam jer dreg je slep kad je reč o rodu ili polu, a većina kao elegantan lik iz crtanog ﬁlma, nevin a opet ljudi nije navikla da viđa takva ljudska bića, ako su zaista ljudska bića. seksualan. S druge strane, u zajednici ima puno ljudi koji Šta je tebe dreg? Za mene lično, dreg je terapija. Omogućuje mi ne razumeju ili ne vole dreg. U redu je da ti se da živim stvarnost posmatranu iz perspektive ne svidi, ali bar to treba razumeti i ceniti. Postoji puno neznanja u lika koji sam lično LGBTQ+ zajednici stvorio. Dreg za širom sveta, ljudi mene je oslobađavide izvođače kao nje govora. Sve što transrodne ili krosdruštvu ne mothe sparkling Devil dresere, ali nakon žemo izgovoriti, ovoga sledi pitanje, pruža nam mogućšta su onda ljudi nost unutrašnjeg izkoji se rode, na priražavanja. Odabrao mer, kao žene, a još sam dreg kao takav uvek se bave dremedij, jer je Razgovarao: Aleksandar Savić gom i oblače kao LGBTQ+ zajednica žene? Dreg izvođači još uvek potisnuta, su potrebni da a dreg performeri obrazuju i istrebe su oni koje savijaju neznanje u ljudima. rod, savijaju pol, savijaju životni moral. Dreg je više od perike i Dreg uči da je kvir zajednica više od homoerolepog lica ili bolesnog kostima. Dreg je glas to- tike ili bilo kog drugog oblika seksualnog isku-

Tōkyō de Ville

www.optimist.rs

stva. Nije sve u seksualnom odnosu. Kako je biti dreg kraljica u Severnoj Makedoniji? Biti dreg kraljica u Makedoniji je blagoslov zato što su dreg performeri u prvim redova revolucije i kvir kulture. Bez razlike na to što ljudi gledaju na dreg kao prokletstvo, moj cilj je da ljudima budem iskra koja stvara vatru i ohrabruje. Da li gledaš RuPaul's Drag Race i kako misliš da je ta platforma uticala na dreg? RuPaul's Drag Race je platforma koja je pomogla mnogim dreg kraljicama da dostignu slavu van klupske scene, takođe je doprinela da kvir ljudi budu ono što stvarno jesu. Kao kontrast na ovo, dreg je postao mejnstrim u pop kulturi. Nekad je performans bio najbitniji, a danas glavni cilj je izgled kraljica. Drag Race je uticao da mnoge kraljice dovedu u pitanje da li su dovoljno lepe... Dreg je krenuo u pravcu gde su ljudi više privučeni vizuelnom privlačnošću, a ne performansom i izražavanju emocija. U redu je brinuti o svom izgledu, ali lepo našminkano lice je samo veština koju svako može da stekne vežbanjem, ali ne može svako da uhvati trenutak na pozornici. Čak i u Drag Raceu smo videli kraljice koje izgledaju predivno, ali nedostaje im performans. Ne samo Drag Race, već i društveni mediji utiču na ovu situaciju u kojoj bi ljudi imali svoje lepo lice, bacili na sebe periku i slikali se. Trenutno živimo u vremenima u kojima svi „rade dreg“, a termini poput „transvestit“ smatraju se uvredljivim, zato što je dreg postao trend. Ko su ti omijene dreg kraljice? David Hoyle, moja najveća inspiracija za dreg, on o sebi kaže da nije dreg kraljica nego performativni umetnik. Koje su ti pesme omiljene za lipsync? Volim da izvodim pesme Lane Del Rei jer imaju vintage dušu. Takođe volim da gledam preko horizonta i pronađem novu muziku koja je više alternativna, ali se ipak oslanja na moju nežnu prirodu. Koga bi imitirala u Snatch Gameu? U Snatch Gameu najbolje bih odigrao Ymu Sumac, Joan Crawford ili Bettie Page. Šta od tebe možemo očekivati u bliskoj budućnosti? Trenutno razvijam koncept za političko revolucionarnu predstavu u saradnji sa Aleksandra Najdovska, koja će režirati šou. Vodič kroz gej Srbiju

N OPTIMIST Film

imalo iznenađujuće, i ovogodišnje izdanje FEST-a ponovo je potvrdilo dobro znanu činjenicu – dobrano se nastavlja sve temeljniji prodor queer tema, junaka, motiva i značenjskih implikacija i u gornji dom savremenog arthaus filma, dom viđen za autorski, budžetski/produkciono ambicioznija ostvarenja. To je, naravno, i posve prirodan habitat za taj soj priča i filmova, jer sloboda je najopipljivija sa lagodnijih društvenih i drugih pozicija. A upravo je to evidentno u dva najzapaženija filma queer provenijencije koje smo imali da pogledamo krajem zime za nama, u sklopu od nekih programskih celina FEST-a. U tom smislu i po toj osnovi gledano kao najbolji, najkvalitetniji, najzaokruženiji i najartikulisaniji pokazao se film koji je na kraju i odneo ovdašnju nagradu za najbolje ostvarenje queer profila u ponudi FEST-a 2020; reč je o francuskom filmu (preciznije, reč je o koprodukciji Francuske, Luksemburga i Belgije) „Deux / Njih likova u priči, kao i razložnim i preglednim pridve“. Za one kojima je ovaj naslov potpuna ne- povedanjem, te polaganjem pune vere u moć i poznanica, da ukratko pojasnimo da je tu reč o sugestivnost ne samo polazne, ciljano pojednopovesti o dugovečnoj tajnoj ljubavi i romansi stavljene premise, nego i očekivanih izvanreddve prve komšinice i (za radoznale oči drugih) nih glumačkih kreacija, ponajpre Barbare samo bliske prijateljice koja nailazi na silna isku- Zukove i Marten Ševalije u dve najznačajnije šenja kada nakon moždanog udara jedne od uloge. Iako, kao što je njih one budu spreveć navedeno, načeni da održavaju turalistički ustrojen, blizak i neposredan ovaj film donosi zakontakt, a to se mašnu i zavidnu ispreči i njihovim Kritike filmova Deux i Port Autority količinu iskrene i zahuktalim ali kripkrajnje efektne liričtičnim planovima nosti i poetičnosti, da prodaju stanove kojima je osnažena i iz Pariza odsele u i oneobičena priča Rim. U pitanju je o jednoj istinskoj naturalistički povezanosti, neprostavljena i ispripoPiše: Zoran Janković laznoj odanosti i vedana priča u potvrđenoj bliskokojoj dosta toga sti, a koje će, mimo brzo postaje krii uprkos činjenici da stalno jasno – a do su akterke starije toga se došlo zahvaljujući ekonomičnim i diskretnim uvođenjem, dame, skućene i snađene penzionerke, naleteti profilisanjem i dodatnim nijansiranjem udarnih na zid neodobravanja. U tom smislu, osim tog

Queer Fest 2020.

www.optimist.rs

prvobitnog i najlakše uočljivijeg sloja priče fokusiranog na lezbijsku ljubav kroz godine i godine i nevolje i nevolje, film „Njih dve“ nastoji i da preispita suštinske i stvarne granice slobode, u postavci stvari kada se ne može žmuriti pred brojnim zamkama koje nam spremno postavljaju i društvena uslovljavanja, i lična duboka i nerazrešena nezadovoljstva, i svetonazorska ograničenja, pred kojima u trenu ume da poklekne i proklamovana sloboda za sve i uvek, te jednakost i jednake šanse ko god da je u pitanju, pa sve i kad se to zbiva u naoko sređenijim i naprednijim, te svakako liberalnijim društvima, poput, recimo, upravo francuskog. Film „Deux / Njih dve“ snažno poentira na svakom od pomenutih planova, a reditelj i scenarista Filipo Menegeti ovde pokazuje da je prilično verziran i kada je u pitanju stvaranje svesno tiše i svedenije ovovremenske varijacije na staroholivudsku melodramu kakvu pamtimo, između ostalog, i iz filmova maestra Daglasa Sirka, kod nas najprepoznatljivijeg po neprevaziđenoj „Imitaciji života“. Ako se saglasimo da „Njih dve“ odiše tom klasicističkom lepotom i odmerenošću, te elegancijom u autorskom rukopisu, što je možda u dobroj meri i očekivano kada je reč o ostvarenju tog produkcionog gabarita i profila, s druge strane, američki film „Port Authority“, dugometražni igrani prvenac scenaristkinje i rediteljke Danijel Lesovic, ni jednog trenutka ni ne pokušava da prikrije da svoje prevashodno i ključno stilsko izvorište iznalazi u baštini recentnijih američkih indie filmova na temu drugosti i burnih prevrtanja kada, posve nenadano, drugost nahrupi u živote i sudbine koje tog i takvog koncepta (možda i konstrukta?) nisu ni bili svesni. „Port Authority“, premijerno prikazan u prestižnog i zvaničnom programu Kanskog filmskog festivala, programskoj celini naslovljenoj Izvestan pogled, priču o zarobljenosti queer identiteta u neretko rigidne postavke društva postavljenog u skladu sa posve drugačijim i oprečnim preferencama i potrebama dopunjuje značajnijim osvrtom i na sveprisutan problem beskućništva, te društvene i ekonomske marginalizacije i samim tim i goleme ranjivosti LGBTQ populacije, ovde oličenih u priči o mladom, borbenom i sve očajnijem beskućniku koji se zaljubljuje u trans-ženu, nesvestan njenog polaznog identiteta i iskušenja kroz koje ona

prolazi gotovo svakodnevnom. Autorka insistira na naglašeno realističkom pristupu, to je evidentno u svim iole važnijim aspektima (postavci naracije, glume, rediteljskim zahvatima, scenografskim i kostimografskim rešenjima...), što je, naravno, sasvim u redu, ali problem nastaje kada postane očigledno da ovaj solidan mladi film ipak ne uspeva da se iskobelja sa tačke na kojoj zastaju svi tipski i uobičajeni filmovi te fele. To je, između ostalog, očito u silnom broju stilema i opštih mesta ka kojima autori Port Authority-ja, čini se, dobrovoljno hrle, te na koncu ovo biva samo korektan i zanimljiv film krajnje ograničenog roka trajanja, koji će, sva je prilika, biti dovoljno uverljiva preporuka da se autorki pruži nova šansa za novi film, ali iza koga će ostati ponajpre utisak da ovaj film nosi i preporučuju prevashodno iskrenost u pristupu, te vrlo dobre i osobene uloge koje su tu ostvarili Fin Vajthed i MekKol Lombardi. Što, naravno, ukupno uzev, nije (pre)malo, ali je, pak, lako i dokazati da samo iz SAD sličnih filmova približno sličnijih kvalitativnih dometa redovno u ponudi ima ama baš godine. Vodič kroz gej Srbiju

N OPTIMIST Film

eka nam živi eklektika, pa makar se to odnosilo i samo na zabat queer filmova. Neka cveta onih poslovičnih hiljadu (poželjno raznorodnih) cvetova, jer sva je prilika da će među njima da zablista i nešto istinski izvanredno i samim tim prekopotrebno. Do tog trenutka (do tih trenutaka) sreće i ushićenja možemo da pratimo aktuelnu ponudu, koju i ovog puta, srećom, određuje i narečena eklektika. Svakako najprivlačniji naslov u ovoj trojci o čijim dometa će na ovih par stranica novog Optimista biti reči je film „Lazy Susan“. A koji, ako ćemo potpuno pošteno, ni ne potpada pod stilsko-tematsku odrednicu queer cinema, ali, uprkos tome, zaobilaznim putanjama, na kraju iznalazi svoje sigurno mesto uprvo u tom okviru. Kako? Jednostavno – na konto toga što Šon Hajs (naravno, najpoznatiji kao nepogrešivo ikonični Džek Mekfarland iz dugovečnog i voljenog sitkoma „Vil i Grejs“), ujedno i jedan od scenarista, u ovom simpatičnom ali ipak, svekupno gledano i odmeravano, konfekcijskom izdanku indie/nezavisne struje savremenog američkog filma glumi lik žene. I to kakve – ne preterano privlačne, šarmantne i zavodljive žene, nego zgubidanke i zabušantkinje u zrelim godinama (40+), površne, sitničave, naravno, lenje, potpuno zarobljene u vlastitu muku i nesnađenost, te i ne preterano zainteresovanu za svet koji je okružuje, a ni za najbliže kojima upravo takvo stanje stvari iz dana u dana dodatno troši i tanji trpilo prema Suzen. Gle čuda, sve upravo pomenuto i nanizano čini ovaj lik vrednim i dovoljno zanimljivim središtem ove rutinski postavljene i skrojene priče, te ne čudi što je upravo Suzen u tumačenju Šona Hejsa, noseći stub čitave povesti bez previše nepoznatih. Unutar svog domena, unutar melanholičnih i upadljivo satiričnih dramedija (spoj drame i komedije) iz tog soja američkih indie ostvarenja, „Lazy Susan“ je ostvarenje neprikrivene sredine pute – gotovo sve funkcioniše u sklopu očekivanog, zicer-sigurnog i višestruko oprobanog.

www.optimist.rs

Ovaj film, kada se razgrne ta sveukupna upotrebljivost i nesporan šarm, zapravo ima samo jedan adut sa tačka gledište publike – i to je upravo Šon Hejs, koji je, na žalost, i ovom kreacijom pokazao da je glumac (premda nesumnjivo odličan u „Vil i Grejs“) neporecivo skučenog raspona, te i u „Lazy Susan“ dobijamo Džeka u (uslovno rečeno) dregu, a preko proseka ovaj film ne uspevaju da izdignu ni ostali glumci u sasvim korektnim izvođenjima (a tu su: Margo Martindejl, Alison Dženi, Džim Reš, Metju Broderik, Keri Ejzli, koja je, uz Hejsa, takođe jedna od scenaristkinja „Lazy Susan“...). „Almost Love“, prvi celovečernji igrani film mahom glumca Majka Dojla, stiže iz sličnih produkcijskih i stilskih okvira, a i dometi su mu manje-više slični. U pitanju je višekraka drama o grupi prijatelja i njihovim posrtanjima, nesigurnostima i preispitivanjima na emotivnom planu, s tim, da se središnji i većinski deo priče tiče turbulentne faze u kojoj su nakon pet godina monogamne i posvećene veze zapali glavni dvojac - slikar koji slika u ime velike i priznate umetnice i sve probitačniji modni influenser. Razlozi nezadovoljstva i teskobe su raznorodni: ekonomska nejednakost, bagaže prethodnih veza, zamor materijala, klice nepoverenja u istinski srećan ishod, izazovi monogamije kao takve... Ovaj deo čini istovremeno i najzdraviji i najzanimljiviji deo filma (dobrim delom zahvaljujući i zreloj glumi Skota Evansa, naravno, mlađi brat znatno uspešnijeg i traženijeg Krisa Evansa), i prava je šteta što je scenarista-reditelj odlučio da film „obogati“, a zapravo optereti podzapletima koji se tiču njihovih prijatelja, manje ili više jednako opsednutih sopstvenim neravninama i nelagodama na polju emocija i emotivnog aspekta života. Istina, lako se nazire razlog za taj zahvat, jer lako se može ispostaviti da je dugometražni okvir naprosto iziskivao taj vid očito iznuđene dopune. Očigledan je napor da film kao celina time dobijem na širini i sveobuhvatnosti poente (upadljivo lake) o silnoj usamljenosti u eri sveopšte dostupnosti i pametnih telefona, ali nevolja biva što ti drugi delovi priče (a u njima u epizodnim rolama zatičemo i Patrišu Klartkson, Kejt Volš...) gotovo svi okončavaju na nivou dosetke, što odudara

od osnovnog tona i krunske dramske i dramaturške postavke te glavne priče o Adamu i Marklinu na samo par koraka od razlaza. A i ciljanu varijaciju na „Love Actually“ nikako nije lako napraviti.

Trojni prikaz

nice LGBTQ zajednice u Sjedinjenim Američkim Državama, a tiče se pandemije ovisnosti o metamfetaminu i srodnim sintetičkim drogama koje su pustile zlokobno, duboko i pogubno korenje u svakodnevnom bitisanju brojnih slojeva narečene zajednice. „Crystal City“ je reportažni dokumentarac ispovednog tipa, efektno montiran i sklopljen, koji kreće od takođe lake poente, ali uspeva da izbegne sve zamke otvorene didaktičnosti, kao što uspeva i da iskoristi prednost ﬁlmskog jezika i tako nadahnute i živopisne sagovornike-učesnike sa ciljem da u širem smislu problematizuje pomenutu pošast. Gledanje ostavlja utisak jeze, a ni jednog trenutka, što je izrazito važno kada se u žiži (kritičarskoj i/ili gledalačkoj) nađe dokumentarno ostvarenje, autorima se ne mogu spočitati neiskrene senzacionalističke namere, kao što im se ne može osporiti ni evidentno intelektualno poštenje i sposobnost da izabranu temu predoče i obrade što je obuhvatnije moguće u samo 89 minuta trajanja, a sa takvim izobiljem podtema, sporednih a takođe intrigantnih motiva i mogućih rukavaca koje ova tema sa sobom neizostavno nosi.

Lazy Susan, Almost Love & Crystal CIty Piše: Zoran Janković

Za kraj, evo i kraćeg osvrta na vrlo dobar dugometražni dokumentarac „Crystal City“ koji problematizuje krupan društveni problem koji, pak, već samo po sebi, prevazilazi osnovne gra-

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Televizija

a ovaj broj, naravno, puki slučaj je upravo hteo, imamo zadovoljstvo da vam skrenemo pažnju na dve odlične nove serije – jednu dokumentarnu i jednu igranu, u kojima je queer aspektu dat zamašan prostor. I gde, u oba slučaja, baš ta dimenzija čini prirodan i integralan deo šire slike, odnosno, gde ona predstavlja suštinsku potrebu, a ne tek politički korektan ukras, kako to često ume da biva u raznorodnim filmskim ili televizijskim delima u ovih poslednjih nekoliko godina kobne vladavine Woke kulture. Počinjemo od možda i najkrupnije i u medijima najprisutnije televizijske senzacije od početka 2020. godine – Netfliksove dokumentarne serije nazvane „Tiger King“ (zapravo, pun naslov glasi „Tiger King – Murder, Mayhem and Madness“), koja kroz sedam epizoda u približnom trajanju od po 45 minuta prati priču o surovom takmičarskom svetu vlasnika američkih privatnih ZOO vrtova usredsređenih na velike, egzotične mačke i bliskim mu niskim strastima i pobudama. Ono što se zatiče u ovoj vrhunskoj seriji je gotovo pa nepojmljivo – naoko, rutinsko dokumentarističko praćenje tragova trgovine mladuncima velikih egzotičnih mačaka na tlu Sjedinjenih Američkih Država autore je dovelo do isprva šarene, bizarne i živopisne priče o međusobno zakrvljenim krupnijim igračima u tom domenu, da bi se onda ispostavilo da ta priča krije a i u bliskoj budućnosti donosi mnogo više, dakle, upravo ono apostrofirano u gorepomenu-

www.optimist.rs

tom podnaslovu – ubistvo, potpunu pometnju i ludilo. U oblandi pitkog, domaćinski budžetiranog i montažno i dramaturški razbokorenog, modernog televizijskog rada ova vrsna dokumentarna serija već tokom prve epizode silovito poentira na temu one stalne i, naravno, zdravorazumske fascinacije tamošnjih kreativaca i/ili pripovedača (u raznim poljima umetnosti i pratećim medijima) – a to je ono što i dalje krajnje slikovito odražava ona moćna sintagma od samo tri reči – „the American experience“. Što će reći, prikaz iskustva života u Americi u određenom trenutku i izabranoj eri, sa sasvim prikladnim fokusom na isključivo ono što iskustvo života u SAD čini tako speciﬁčnim i vrednim praćenja, antropološkog, sociološkog ili „samo“ umetničkog istraživanje i brze potonje obrade; tu mustru prate i autori serije „Tiger King“, a brzo postaje jasno da su, krećući se tom oprobanom ali i izrazito skliskom i zahtevnom putanjom, oni stigli i do tačke univerzalnosti, što ovu seriju čini ne samo pojmljivom, nego i privlačnom u svetskim okvirima. Univerzalnost je ovde postignuta veoma jednostavno – fokusom na ono što konzument lako može da prepozna i oseti i u misaonoj i u emotivnoj ravni svog gledalačkog iskustva – na neprolaznoj snazi slabosti u ljudskom biću, toj lavini koja svako malo nanovo pokazuje svoju golemu i, reklo bi se, neuništivu rušilačku energiju. „Tiger King“ u tom smislu nudi još jedan uvid (i to u prilično osobenim, pa i jedinstvenim okolnostima) u taj kovitlac ljudskih nedostatnosti – sujete, sebičluka, osvetoljubivosti, pohlepe, puke mržnje, osionosti, ljubomore, poriva za nadgornjavanjem bez pre-

stanka, slepe srdžbe.., a sve to u, na prvih par pogleda, živopisnoj, poletnoj i tek samo apsurdnoj priči o Džou Egzotiku, vlasniku jednog takvog ZOO „vrta“, koji kreće u boj protiv svoje najveće neprijateljice, borkinje za prava ugroženih životinja, kojoj se, pritom, ima dosta toga spočitati i koja je i sama vlasnica zastrašujuće bizarne biograﬁje. Uz sve to, a to je ono na šta je obično naglasak u Optimistu, Džo Igzotik je (u sred ruralnije i siromašnije zabiti Oklahome) autovani gej i poligamista u zrelim godinama, u trenutku kada kreće ta priča oženjen za dva znatno mlađa i u ekonomskom smislu bespomoćnija muškarca. Upravo pomenuto je tek deo tog izrazito usložnjenog identiteta Egzotika (pritom i logorejika, ekscentrika, prilično beskrupuloznog preduzetnika, pevača, TV voditelja, brzopoteznog kandidata za guvernera...) i pravo je čudo kako je taj deo njegovom života, reklo bi se, u širem smislu prihvaćeno kao puka biografska stavka. A istinsko je čudo kako su autori (na čelu sa rediteljima Erikom Gudom i Revekom Čajlkin), i taj prilično upadljiv aspekt priče uspeli da, bez imalo kriptičnosti, ublažavanja, relativizovanja, upregnu u svrhu dodatnog bogatstva ove vibrantne koja ionako kipti od intrigantnih osobenosti i inteligentnih implikacija. A na drugom tasu imamo još jednu izvrsnu i zrelo koncipirano i u delo sprovedenu britansku dramediju čiji autori nimalo ne beži od speciﬁčnosti savremenog života; ostrvski Kanal 4 (C4) u po-

Tiger King & Feel Good

predistorijom zavisničkog i opsesivno-kompulsivnog ponašanja. Premda pruža obilje povoda za smeh (poput scene seksa uz ispomoć u vidu oponašanja glasa Suzen Serondon), „Feel Good“ na ograničenom prostoru, sa epizoda kraćim od pola sata, a bez ijednog jedinog traga nadobudne didaktičnosti, problematizuje i par ozbiljnih društvenih fenomena i svežijih fenomena na planetarnom nivou. Ta dva kraka skladno se sjedinjuju već tokom prve polovine prve epizode, a na tački njihovog spoja iznikla je topla, duhovita, zaumna i emotivna priča o podosta toga zanimljivog – i za priču i za kasniju analizu. Naravno, treba istaći i neizbežan pop-kulturni štih (uvek prisutan u recentnijim britanskih serijama ovog i sličnih tipova), te vrhunsku glumu iskusne Šarlot Riči (znane iz serija „Fresh Meat“, „Siblings“, „Call the Midwife“…) i mlade Mej Martin u očigledno autoﬁkcijskoj roli.„Feel Good“ može da bude intrigantan i po još dve osnove – po tome što se „u dubini pripovednog kadra“ bavi i lezbijkama kao čestim delovima stand-up scene, kao i po tome što u ulozi kanadske mame sa Skajpa možemo da gledamo uvek dobrodošlu Lizu Kudrou. I, naravno, kao i prethodnih puta, Kanal 4 je ovaj svoj novi rad i proizvod upregnuo u širu aktivističku priču i kampanju, čime nas podseća i na tu mogućnost i taj potencijal televizije danas.

Nove Queer serije Piše: Zoran Janković

nudi od pre nekoliko sedmica ima i seriju „Feel Good“ na dominantu temu lezbijske romanse. Akterke su isprepadana, mlađa strejt učiteljica i autovana lezbijka, uz to, i Kanađanka i stand-up komičarka na radu u Velikoj Britaniji, sa bogatom

Vodič kroz gej Srbiju

P OPTIMIST Film

oslednjih godina, kratkometražni filmovi se bave društvenim temama koje su do sada izbegavane. Autovanje i suočavanje sa šovinizmom su jedne od njih. Zašto je ovo važno, možda važnije i od igranih filmova i knjiga? Disney produkcija je poznata po patrijarhatu i heteronormativnoj logici. Međutim, bilo je slučaja kada su Disney producenti pokušavali da izađu iz tog okvira. Pre četiri godine, u dugometražnom animiranom filmu, „Finding Dory“, pojavljuje se lezbejski par sa svojim usvojenim sinom. Ovo ostvarenje se zbog toga našlo na udaru kritike širom sveta, a prvenstveno ultrakatoličkih lobista. Drugi slučaj je pratio popularni dugometražni crtani film „Frozen“. Za drugi deo ove animacije, producent je planirao lezbejsku ljubavnu priču za svoju junakinju Elsu. HazteOír.org je tada sproveo kampanju protiv ,,Disneyevih gejeva i lezbejki" i sprečili su to. Šta bi se dogodilo da je Elsa lezbejka? Postavili smo to pitanje našim sagovornicima. ,,Kada bi deca imala prilike da vide reprezentaciju i heteroseksualaca i homoseksualaca na TV-

www.optimist.rs

u, ni jedno ni drugo im ne bi bilo čudno ili strano. Sami sebe bi preispitivali koja je njihova orijentacija i ne bi imali probleme sa celim tim procesom samootkrića, nevericom i odbijanjem, koji često vodi u depresiju. Homofobi govore kako bi to zbunilo decu i navelo ih da misle da su ono što nisu, ali to je besmisleno. Ja sam oduvek gledao heteroseksualce i uživo i na TV-u i nisam postao strejt!” rekao je Marko Dobrosavljević, autovan gej koji se iz Srbije preselio u Italiju. On je dodao i da je reprezentacija važna. ,,Da smo u detinjstvu imali prilike da vidimo gej likove u crtanim filmovima, bilo bi nam neizmerno lakše, i onima iz zajednice pre mene, i meni, i onima koji kroz autovanje tek trebaju da prođu. Sa druge strane, čitavo društvo bi se promenilo. Kada bi heteroseksualci još kao deca gledali svoje omiljene junake kao gejeve, teže bi odrasli u homofobičare. Ne bi im to bilo nešto nenormalno.“ Sa druge strane, Ana Damjanović se ne slaže u potpunosti sa njim. Ova majka dvoje dece je heteroseksualne orijentacije, ali je njena sestra lezbejka. ,,Razumem potrebu da se u u dečije filmove ubace LGBT+ likovi, jer kako će drugačije sutradan deca gledati normalno na to? Ipak, mislim da bi im se u našoj sredini to teško objasnilo dok su još mali. Na primer, nisam sigurna kako bih to objasnila mojoj četvorogodišnjoj kći. Moj osmogodišnji sin je već dovoljno veliki da mogu da mu objasnim. Nemam ništa protiv toga, šta više poželjno je, ali smatram da je to tema za malo veću decu.” Interesantno je da upravo „Frozen II“ drži rekord kao crtani film koji je najviše zaradio u čitavoj istoriji, odnosno imao je najveću gledanost. Pomisao da bi devojčice širom sveta videle svoje omiljene junakinje, Elsu i Anu, jednu u homoseksualnoj, a drugu u heteroseksualnoj ljubavi, navodi na pomisao da bi taj pojam bio izjednačen za njih. To bi bio ogroman korak i čini se da je šteta što nije realizovano. Ipak, ne treba zaboraviti da bi se brojka gledanosti u tom slučaju drastično smanjila. Ženski lik iz animacije „Onward“, govori da ima devojku i ta rečenica je dovoljan razlog da se ovo ostvarenje cenzuriše u Rusiji, gde je gotovo 60.000 ljudi pozvalo na bojkot zbog ,,LGBT+ propagande". Pitanje je u koliko zemalja bi „Frozen II“ bio cenzurisan? Pixar, kao deo produkcije Disney, uradio je

dva animirana ostvarenja, međutim kratkome- pljiv i iskren način, kao u ovoj Disneyevoj fikciji. tražna. „Purl“, animacija od pre dve godine, goI „Purl“ i „Out“ su brilijantno odrađeni. Provori o mladiću koji se zapošljava u firmi u kojoj blem je što se radi o kratkometražnim animacivlada šovinizam. Oseća se izostavljenim iz kolek- jama, ne dugometražnim, te su mnogo manje tiva, pa pokušava da se uklopi, glumeći osobu gledane. Ni jedno od naših sagovornika, ni Marko koja zapravo nije. Falsifikuje svoju vlastitu pri- ni Ana, nisu čuli za njih. Kratkometražni crtani filrodu u potrazi za prihvatanjem od strane svog movi predstavljaju, definitivno, korak napred, ali okruženja. Iako Purl nije gej, ovaj model pona- taj korak je i dalje mali i nigde nas nije doveo. Sišanja je vrlo čest kod neautovanih pripadnika tuacija se mora menjati, ali nije dovoljno za repreLGBT+ zajednice, zentaciju u te je zato ovo filmovima za tineostvarenje bitno. jdžere i odrasle. Kako Osim toga, bitna je bi se čitava zajednica Šta bi donelo reprezentovanje LGBT+ zajednice u promenila, potrebno i poruka koju nosi, animiranim filmovima jer malo po malo, je da se krene od najPurl shvata da nije mlađih, jer na kraju on taj koji je prokrajeva, budućnost blem, već društvo, pripada njima, a ne takvo kakvo je. nama. Kada bi neki O vogodišnja LGBT+ lik postojao u animacija „Out“, otisvakom crtaću, stvoPiše: Jovana Ivetić šla je korak dalje i rilo bi se društvo u po prvi put u istoriji, kojem ne bi bilo ima gej protogoni,,teško objasniti stu. Govori o mlamaloj deci”. diću koji se suočava sa poteškoćama nakon što Empatija bi onemogućila buduće sukobe i u saopštava roditeljima da je gay. Ova tema, odno- nama samima, ali i sa drugim ljudima. Složićemo sno strah od odbacivanja od strane porodice zbog se da je nedostatak komunikacije i ,,nevidljivost” homoseksualnosti, retko je obrađena na tako opi- najveći problem.

LGBT i Crtaći

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Zajednica

Ime: Filip Vulović Godine: 22 Zanimanje: Student, aktivista

www.optimist.rs

Kada si prvi put znao da si... Mogu reći da nikada nisam imao onaj trenutak kada odjednom skontaš da ti se zapravo sviđaju muškarci. Kod mene je to nekako važilo od malena – rano sam znao ko sam i šta sam čak i pored pritisaka i društvenih normi kojima sam učen od ranog detinjstva. S druge strane, autohomofobija je bila itekako prisutna, tako da, bez obzira na to što sam bio svestan sebe, potiskivao sam to i vodio neki ’strejt’ način života veoma dugo. Tvoj izlazak iz ormana... Prvi put sam se u četvrtoj srednje autovao jednoj carici koja mi je predavala srpski i to u pismenom zadatku. Dobio sam četvorku, ali mi je napisala preslatku poruku na kraju sastava. Koji savet bi dao mlađem sebi...

Deﬁnitivno manje cimanja oko toga šta će neko drugi da kaže. Na kraju ćeš sebe zateći glumeći hypeman-a na kamionu na Prajdu uz ’Born this way’ i skontaćeš kako je sav strah do tad bio potpuno uzaludan. Naj gej stvar koju si ikada uradio... Pojavio se na strejt žurki sa pola lica i vrata pokrivenim gliterom i umalo popio batine. Tvoj prvi gej kafić/klub... WB žurka u Mikseru, 2016. godine. Sećam se da sam se tresao od sreće, a kad smo ušli pokazao sam drugarima prstom na dvojicu muškaraca koji se ljube jer je to bio prvi put da vidim taj prizor uživo. Tvoj prvi poljubac... Sa devojkom, osnovna škola, na fotama tokom kojih smo vežbali da se ljubimo, a i ja sam tada mislio da mi se ona sviđa pa je

bilo i uzbudljivije :) a sa momkom, u četvrtoj srednje, u ulazu u neku zgradu u kojem sam često klošario sa društvom. Bilo je zanimljivo, klinački i nevino. Nevinost izgubio... Sa istim momkom, nekoliko meseci kasnije. Neobično iskustvo, u najmanju ruku. Šta za tebe danas znači biti gej... Znači da si od malena učen kako da se boriš i izboriš, makar i u najtežim trenucima.

Tvoj naj gej muzički album bio bi... Definitivno ARTPOP od Lejdi Gage. Album koji su gejevi doslovno spasli propasti, jer je, kada je izašao, bio previše ispred svog vremena, te je dočekan na nož od strane kritičara i šire javnosti. Donji veš koji ti donosi sreću... Nije mi nikad padalo na pamet da donji veš može da mi donese sreću, ali – bilo koje uske bokserice su defektivno must have. Najviše se ložiš na... Timothée Chalamet, prosto je lutkica. Gej film koji morate pogledati... Nedavno sam na Netflix-u odgledao francuski film ’Jonas’ (na engleskom su ga nazvali ’I am Jonas’). Težak, romantičan, poučan i neobično koncipiran film. U nedelju popodne naći ćemo te gde...

Kod kuće, u teretani ili na bajsu na keju – nedelja popodne mi je uvek rezervisana za self-care time. Tvoj stav o ljubavi i braku... Na tom polju sam poprilično konzervativan (za neke i dosadan). Iako nemam ništa protiv poliamorije i poligamije, lično preferiram zatvorene veze – u jednoj sam već devet meseci i mislim da ne bih mogao drugačije. S obzirom da verujem u ljubav, verujem i u brak – smatram ga zakonskim i društvenim ozvaničenjem ljubavi dveju osoba i isto tako sam i dalje u neverici da živimo u 2020. godini, a da u Srbiji LGBT osobe još uvek ne mogu da uživaju to pravo.

TV serija koja je promenila tvoj gej svet... Modern family – ne samo meni već, bar mislim, i mojoj porodici. Potpuno je humanizovala istopolni par i njihovu ćerku kao porodicu poput bilo koje druge, a tu vrstu porodice približila je i nama kroz vrhunski humor i ’relatable’ životne situacije. Omiljena knjiga... Call me by your name. Mislim da je veoma važno što je jedna

takva knjiga dospela u mejnstrim literaturu današnjice. Tvoj gej heroj je... Storme DeLarverie, Miss Major i Marsha P Johnson – tri heroine bez kojih LGBT svet deﬁnitivno ne bi bio isti.

Grindr ili GayRomeo... Nisam ih koristio ne pamtim, ali sam deﬁnitivno team Grindr – još jedan plus im je uklanjanje ’ethnicity’ ﬁltera nakon nedavnih događaja u SAD. Omiljena društvena mreža... Instagram – bukvalno je kao loša droga sa koje je nemoguće skinuti se.

Omiljena gej ikona… Koliko god neslaganja sa njom imao u raznim sferama, ipak, Jelena Kalreuša je za LGBT zajednicu u Srbiji, samim tim i za mene, uradila toliko toga pre nego što su neki smeli da zucnu o tome, ne bi li sačuvali svoje karijere. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST LGBT twitter

www.optimist.rs

VodiÄ? kroz gej Srbiju