Optimist magazin #057 (decembar 2020) by Optimist Magazin

Izdvajamo Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011. Glavni i odgovorni urednik: Predrag Azdejković Saradnici: Nemanja Marinović, Zoran Janković, Milan Aranđelović, Igor Maksimović, Milan Živanović, Ivana Nikolić, Bogdan Petrović, Jovana Ivetić, Bratislav Prokić, Dragan Jovićević Fotografija sa naslovne strane: Marko Vulević Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress

LGBT+ 12 u reklamama

Ellen Degeneres

Podrška:

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Градсна управа за културу Града Новог Сада

Stefan Subotić 26 Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011) . [S. l.] : Regionalni info centar, 2011 (Smederevo : Newpress). 21 cm Dvomesečno. Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 22176756 = Optimist COBISS.SRID 186184972

Mi- 46 lan Jelić

Sunstone

OPTIMIST Intervju

www.optimist.rs

ta čini jednu gej ikonu? Nekada je bilo dovoljno da se ta (ženska) osoba lepo oblači, ima smisla za modu i da je gejevi obožavaju. Danas to više nije dovoljno, već je potrebna konstantan i kvalitetan odnos sa LGBT populaciju i podrška u borbi za LGBT ravnopravnost. A čime je sve Nataša Bekvalac zaslužila tu titulu? Ona je 2016. godine nastupila na Paradi ponosa i kako su organizatori rekli, nije tražila honorar. Prošle godine je u gej klubu Musk Machine proglašena za gej ikonu godine i tom prilikom je rekla: „Poruka je ono što ja živim! Ljubav i sloboda! To je ono što uvek podržavam i za šta se borim“. Na koncertu u Areni početkom ove godine deo nastupa je bio posvećen LGBT populaciji. Pre nekoliko meseci podržala je inicijativu o donošenju Zakona o istopolnim zajednicama i učestvovala u kampanji „Šta nas žulja?“. I više nego dovoljno. Pre ove godine nezvanično, a od ove godine i zvanično krunisana gej ikona. Kako ti je na gej ikonostasu? Zar sam krunisana? (smeh) Nisam osoba koja mamo više vremena, da će nam proći život ako uživa u pohvalama, tako da mi je pomalo nepri- budemo čekali da svi budemo jednaki i da se za jatno da pričam da sam na nekom ikonostasu, to moramo boriti i potpuno se slažem sa njom. ali naravno da mi prija što me gej populacija Ako moj glas nešto promeni, smatraću to svojim voli. Osećam se izuzetno privilegovano i drago velikim životnim uspehom. mi je da LGBT ljudi prepoznaju i osećaju da sam Podržala si kampanju za istopolna partuz njih. nerstva. Koja je bila tvoja motivacija za Koja su zaduženja i obaveze jedne gej tu podršku? ikone? Tokom celog žiRadim uvek onako vota okružena sam kako osećam. Imam gej momcima. Slumnogo prijatelja u šala sam teške Osećam se privilegovano da LGBT ljudi gej svetu, pa sam priče o njihovom osećaju da sam uz njih tako bila svedok odrastanju, o ponisvakodnevnih briga, žavanjima koja su tuga, njihove borbe. preživljavali, nasiI da o njima javno lju, odbacivanju govore. Gledala sam porodice. Izuzetno nedavno intervju sam emotivna Mirjane Karanović osoba i sve to mi Razgovarao: Predrag Azdejković koji je dala onih goteško pada. ShvaFoto: Marko Vulević dina kada su Parade tila sam da moram ponosa zabranjinešto da učinim. vane i otkazivane u Potpuno je neverokom je rekla da nevatno da još uvek

Nataša Bekvalac

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

nemamo zakon o istopolnim partnerstvima, smatram da je krajnje vreme da do toga dođe i da LGBT ljudi imaju osnovno pravo da sklope zajednicu pred zakonom sa onima koje vole. Imam prijatelje koji su u dugim vezama, a pred zakonom su potpuno nevidljivi. Želim da naša generacija bude poslednja koja živi u svetu u kom svi nisu isti. Zbog toga si se našla na udaru homofoba. Da li si se pripremila za negativne reakcije i kako se nosiš s njima? Pre 10 godina bih se verovatno potresla. Ali, verujte mi, toliko toga sam prošla i u poslu i u životu da bi ružna reč i uvreda na Instagramu mogla da me povredi. Svesna sam da na svetu ima loših ljudi koji žele zlo drugima i naučila sam da se nosim sa tim. Uostalom, šta mi mogu osim da mi napišu ružan komentar koji ću odmah obrisati? Javne ličnosti se generalno suočavaju sa mržnjom, u narodu poznatijem kao hejt. Da li te to pogađa? Odavno ne. Pokušavam da pronađem razlog nečijeg takvog ponašanja. Shvatam da to dolazi iz neke lične muke, borbe i nezadovoljstva i znam da oprostim.

www.optimist.rs

Bilo je lepo videti dugine boje na tvom koncertu u Areni. Kako je došlo do toga i kako je publika reagovala? Spontano. Rekla sam saradnicima da želim da posvetim deo koncerta mojim fanovima koji su LGBT i brzo smo smislili kako to da izgleda. Publika je bila u transu i to je jedan od najupečatljivijih momenata koncerta. Bila je to noć prepuna ljubavi. Iskreno, sve bih opet ponovo. Eminina i tvoja pesma „Muško više ne mogu“ proglašena je za nezvaničnu lezbejsku himnu. Kako je uopšte nastala ta pesma? Srela sam se sa Eminom na jednom nastupu gde smo zajedno izvele nasu pesmu Gospodine, na sceni se desila energija na koju nijedna od nas dve a ni publika nije ostala imuna i odlučile smo da snimimo novu duetsku pesmu. Pričale smo i o privatnim stvarima, obe smo doživele velike brodolome na emotivnom planu otprilike u isto vreme. Posle dva dana mi je poslala pesmu i rekla mi da nas vidi u njoj. Složila sam se istog trenutka jer je pesma drugačija i jako emotivna. Glorija Stajnem je izjavila „Žena bez muškarca je kao riba bez bicikla“. Nešto mi se čini da se ti s tim slažeš?

Haha i te kako! Ne znam kako je do toga došlo, ali već gotovo tri godine sam potpuno sama i ne osećam prazninu. Sigurna sam da će naići neko, da će me neko zaintrigirati, ali trenutno ne emitujem tu energiju. Zaista me ne zanimaju muškarci. Da li je do velikih razočarenja, da li je do toga što sam samohrana majka dvoje dece pa nemam ni vremena o njima da mislim, da li nema kvalitetnih muškaraca, ne znam... Korona je ostavila veliki trag na ovo društvo, te i na estradu. Kako je uticala na tebe, tvoj život i rad? Tužna sam što je epidemija došla baš nakon mog beogradskog koncerta kada smo se spremali da sa ‘S.O.S. za ljubav’ šouom krenemo na turneju i predstavimo ga publici u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori... Osim toga, nemam pravo da se žalim, mislim da sam izuzetno privilegovana jer sam u prethodnim godinama zaradila dovoljno da moja deca i ja imamo sve što nam treba i da ima ljudi koji su u mnogo većim problemima nego mi pevači.

Ali da mi nedostaju nastupi, i te kako mi nedostaju. Nije fraza, zaista je jako teško kada ne radite ono što volite. Zamislite da vas neko skloni sa vašeg posla devet meseci. Primećujem da su se mnogo posebno zaradovali što je estrada na udaru korone i suočava se sa finansijskim poteškoćama! Kako ti vidiš to nemanja razumevanja i empatije za estradne umetnike? Postoje ljudi koji uživaju u tome da vide da nekome loše ide. Ne znam šta je to u ljudima, to je pitanje za psihijatre. Da ikad osetim sreću ako vidim da se neko muči, ozbiljno bih se zapitala šta sa mnom nije u redu. Koji su tvoji planovi kada prođe korona i život se vrati u normalu? Spremila sam novi album, skupila sam pesme za koje sam sigurna da će ih moja publika obožavati. Čim sve ovo prođe, snimiću nove spotove i izbaciti album, a ako u međuvremenu opljačkam neku banku spremiću još bolji koncert od onog u Areni ove godine. (Smeh) Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Pregled godine

o malo čemu će proteklih 12 meseci biti upamćeno, ako se izuzme pandemija korona virusa. Kada je o reč o LGBT+ pravima, i sa koronom i bez nje države u regionu - ali i šire - nisu se mnogo proslavile. Bilo je dovoljno loše i bez Covida-19, a pojedine male pobede ostale su u zapećku većih problema: tradicionalno deklarativnog poštovanja prava LGBT+ osoba, tradicionalnog cinizma nekih predsednika i bivših i aktuelnih premijerki, odlaganja parada ponosa, nepoštovanja propisanog, kao i skandaloznog pretvaranja najmanje 101 evropske opštine u tzv. LGBT free zone itd. Što se onog jednog pozitivnog koraka iz naslova tiče, tron kao i u većini velikih stvari u ovoj godini - pripada maloj velikoj Crnoj Gori koja je legalizovala istopolna partnerstva. Kada ovim pobrojanim problemima dodamo i nevolje koje je donela ili na površinu ponovo iznela korona, slika postaje mutnija. Dobrodošli u pregled 2020 godine. Počnimo od naših EU suseda, jer, to je sve sam civilizovan svet. Oh wait... Opštine i gej udomitelji Nekako u isto vreme kada je korona počela da se širi Evropom, u pohod je krenula vrsta ljudske gluposti koju je autorka ovog teksta slikovito i bezazleno nazvala 101 evropska opština. Naime, reč je o jednoj hrvatskoj i oko 100 poljskih koje su u poslednjih godinu dana eksplicitno stavile do znanja svojim sugrađanima iz redova LGBT+ populacije da, jednostavno, nisu dobrodošli. Krajem februara, lokalne vlasti u oko 100 opština u Poljskoj, što je inače trećina zemlje, usvojili su rezolucije ,,protiv LGBT+ propagande” ili ,,za porodicu.” Tako su stvorile izrazito neprijateljsko okruženje za svakoga ko nije heteroseksualan ili ko nije posvećen tzv. ,,prirodnoj porodici,“ tvrdile su tada organizacije koje promovišu ljudska prava. Mapa ,,Atlas of Hate” koju su potom napravili aktivisti, pokazuje da je područje veće od teritorije Mađarske postalo tzv. ,,LGBT-free“ zona, i to u srcu Centralne Evrope.

www.optimist.rs

Ni neki delovi Hrvatske nisu daleko, ni fizički ni ideološki. Krajem marta, stanovnici malenog Imotskog u Dalmaciji, koji broji tek oko 10 hiljada ljudi, izašli su maskirani na još jedan tradicionalni festival. Dalmatinci vole festivale, pa se tako na festivalima, ili karnevalima, kako ih zovu, širom Dalmacije svake godine spaljuje figura onoga ko je stanovnicima posebno zasmetao, ko ih je naljutio ili uznemirio. Ovoga puta, bila je to figura istopolnog para sa detetom. Biće da ih je uznemirila presuda Ustavnog suda s kraja januara, koja obavezuje sudove i sve relevantne državne institucije da omoguće jednake šanse svima koji žele da uđu u postupak udomljavanja dece – uključujući i istopolne parove. Ovu presudu su pozdravile organizacije koje se bave ljudskim pravima, LGBT+ zajednica, ali su oštre kritike došle iz konzervativnih krugova širom Hrvatske. To nije jedina ružna stvar koja je zadesila LGBT+ zajednicu u ovom delu EU. Sredinom juna, ministar zdravstva Vili Beroš izjavio je da bi ,,djeci bilo bolje u domu, ako je ondje okruženje zdravo, nego kod istospolnih parova". Ta izjava je izazvala burne reakcije, a svoje mišljenje dao je i premijer Andrej Plenković, koji je objasnio da Beroš to ,,nije najspretnije rekao".

Jedan korak napred, dva nazad

LGBT+ u doba korone Piše: Ivana Nikolić

Sva sreća pa mi u Srbiji imamo premijerku koja je svesna problema sa kojima se suočava domaća LGBT+ zajednica! Ona čini sve da joj pomogne, i za razliku od Vilija Beroša, ne misli da

deci nije mesto u istopolnim zajednicama. Stoga se gospođa premijerka svim silama trudi da i oni unutar srpske LGBT+ zajednice, koji to žele, mogu legalnim putem ostvariti potomstvo, baš kao što ga i ona ima. Mogao bi Beroš malo više da se ugleda na Brnabić. Prethodni paragraf je potpuno netačan, ali zvuči toliko lepo da sam morala da ga ostavim. Sada malo zvanične istine. Bivša Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković, izjavila je povodom Međunarodnog dana borbe protiv transfobije i homofobije 17. maja, da su diskriminacija na radnom mestu, omalovažavajući odnos u javnosti, govor mržnje i fizički napadi za neke LGBT osobe u Srbiji i dalje svakodnevnica.Prema pisanju medija, više od 6500 ljudi je potpisalo peticiju za usvajanje zakona o istopolnim partnerstvima. Opet prema pisanju medija, naš predsednik se obavezao da će se založiti za dekriminalizaciju homoseksualnosti u zemljama poput Sudana, što je naišlo na osudu pojedinih organizacija koje se bave ljudskim pravima, i koje veruju da bi Vučić najpre morao da se po-

zabavi svojim dvorištem. I dok pripadnici srpske LGBT+ zajednice trenutno mogu samo da sanjaju legalizaciju istopolnih partnerstava, Crnogorci su svoj san dosanjali. Prvog jula Skupština CG izglasala je Zakon o životnom partnerstvu lica istog pola, a počeće da se primenjuje godinu dana od datuma usvajanja, dakle oko 1. jula 2021. Šta ovaj Zakon zapravo znači u praksi? Znači da će pripadnici LGBT+ populacije moći da ostvaruju prava iz zdravstvene i socijalne zaštite, ali je, nažalost, postavljena i crvena linija – u njemu se ne pominje mogućnost da istopolni parovi budu roditelji, da postanu staratelji dece, kao i da usvoje decu. Šta o ovom važnom koraku napred kažu neki od pripadnika LGBT+ zajednice u Crnoj Gori? Govoreći za BBC na srpskom, Kristina Ćetković, autorka prvog lezbejskog romana u Crnoj Gori, rekla je da se nada „da se neće ostati samo na ovom formalnom prihvatanju i prepoznavanju partnerstava, nego da ćemo u narednom periodu doći i do suštinskih primena, pre svega u mentalitetu i toleranciji prema različitostima.“ Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Pregled godine „Sve dok ne budem mogla kao i oni da se ostvarim u roditeljskoj ulozi – smatraću da sam u Crnoj gori diskriminisana zbog svoje seksualne orijentacije.“ U senci korona virusa Ove godine sve je ostalo u senci korona virusa, pa, nažalost i ljudska prava. Moglo bi se reći da su svi značajniji pomaci napravljeni u LGBT+ zajednicama vraćeni na fabrička podešavanja, ako uzmemo u obzir sledeće činjenice: otkazivanje ili pomeranje parada ponosa, zatvaranje u četiri zida, verbalno i fizičko nasilje od strane porodica sa kojima su mnogi bili prinuđeni da žive usled lošeg ekonomskog stanja, gubitak posla, odlaganje operacija promene pola itd. Sažetak istraživanja udruženja Loud & Queer i Egal, ,,COVID-19 i LGBTI zajednica u Srbiji,” objavljenog u maju, jeste sledeći: ,,LGBTI zajednicu muči hronična nezaposlenost, veliki broj njih je dobilo otkaz, završili su na neplaćenim odsustvima ili im je smanjen prihod, vlasnici i preduzetnici su morali da zatvore svoje biznise ili redukuju poslovanje, LGBTI osobe obolele od hroničnih oboljenja su imale probleme u lečenju, veliki broj njih je izbačen iz prostora u kojima su do tada živeli, a mnoge osnovne potrebe im nisu zadovoljene.” Ovo naravno nije slučaj samo u Srbiji. Mnogi aktivisti sa kojima je Optimist razgovarao tokom

www.optimist.rs

ove godine ističu da je pandemija posebno jako pogodila LGBT+ zajednice. Lejla Huremović, članica Organizacionog odbora Bh. povorke ponosa objasnila je da su posledice života u pandemiji veoma velike, a bavljenje aktivizmom otežano: ,,Kada govorimo o aktivizmu on je sa pandemijom jako usporen i ograničen, pa aktivisti/kinje moraju da pronalaze različite kreativne načine djelovanja. Ali je važno naglasiti da aktivizam ne smije stati, jer je pandemija dodatno pogoršala status života LGBTIQ osoba u BiH. Pandemija ni u kom slučaju ne smije postati izgovor za institucije da se ne bave pravima LGBTIQ osoba. Pandemija je pokazala građanima/kama kako je živjeti u četri zida, te da niko ne može dugoročno živjeti tako”. Zbog situacije sa korona virusom, prajdovi u regionu su ili bili otkazani i prebačeni na digitalnu platformu, kao što je bilo u Srbiji, ili održani uz jake epidemiološke mere, što je slučaj sa Zagrebom, čiji je prajd prošao pod sloganom ,,Sloboda unutar i izvan četiri zida.” Bosna je objedinila srpski i hrvatski pristup: bila je održana onlajn, ali su aktivisti u automobilima pod pratnjom policije prošli ulicama grada mašući zastavama. Nakon svega rečenog, ostaje nam da se, kao i uvek, nadamo da sledeća godina nosi bolje i lepše...

OPTIMIST Osmatračnica

vedoci smo trenda koji polako zahvata naše prostore, a koji se odnosi na prisutnost LGBT likova u reklamama velikih kompanija i brendova. Tako imamo Coca-Colu koja podržava Skoplje Prajd, reklamnu kampanju Kokte kod nas, ili u Hrvatskoj Erste Banku i čuvenu „Boli me Pipi“ kampanju koja je vratila u prvi plan potpuno zaboravljeni proizvod, sok „Pipi“. U svetu je to već sveopšti trend još od kad je među prvima, 1994. godine, istopolni par imala IKEA, a u jednoj od njihovih reklama bila su dva muškarca koja se drže za ruke uz natpis „Otvoreni smo ka svim porodicama“. Nakon toga, LGBT osobe u reklamama prikazali su i Kolgejt, Starbaks, Kodak, Dizel, Coca Cola i drugi. Kao i kod nas, reklame su nailazile na različite reakcije u različitim zemljama, IKEA reklamu Italijani početkom devedesetih nisu najbolje primili, a zbog bilborda „Bez šećera, bez predrasuda“ na kojima su prikazani istopolni parovi, pristalice Viktora Orbana su prošle godine u Mađarskoj pozivale na bojkot Coca-Cola proizvoda.

je da u obzir uzmemo najbitniji od svih faktora – novac. Kada ovaj faktor uđe u igru, tada postaje jasno da li su određene kompanije progresivne i rade na stvaranju pozitivnih društvenih promena, ili reaktivne i samo reaguju na izmenjene tržišne uslove. Da li je devedesetih godina prikaz istopolnih porodica bio progresivan i hrabar, a da li je uraditi to isto danas, u zemlji poput HrOdbijam da aplaudiram multinacionalnim kompanijama vatske koja ima legalizovane istopolne brakove, zaista velika hrabrost (i pored za mrvu medijskog prostora određenog stepena homofobije koji još uvek postoji u društvu)? Ili je možda zalaganje za rodnu ravnopravnost i LGBT prava deo brendiranja i kreiranja imidža kompanije kao inkluzivne i progresivne? Šta kompanijama drugo ostaje, skandal sa kojim se suočio Waikiki? Razumevanje ovog fenomena neodvojivo je od razumevanja funkcionisanja advertajzinga, pre svega kada su Piše: Nemanja Marinović u pitanju ciljne grupe. Teorija o „masovnim medijima“ i „masovnoj publici“ odavno je napuštena i postali smo svi svesni toga da ništa nije „masovno“ i ništa ne konzumiraju svi, pa čak ni vePre nego što krenemo da aplaudiramo veli- ćina ljudi. Sve se svodi na jasne, dobro definikim multinacionalnim kompanijama za ustu- sane ciljne grupe i „gađanje“ pravih korisnika u pljeno parče prostora na medijskom nebu, bitno pravo vreme. LGBT populacija nije malobrojna,

LGBT+ u reklamama

www.optimist.rs

odavno više nije ni nevidljiva i sakrivena i više je nego jasno da je postala definisana ciljna grupa velikih brendova. Kompanije će iskoristiti to što je društvena situacija za LGBT populaciju u mnogim delovima sveta nepovoljna kako bi se profilisale kao „pokretači društvenih promena“, na isti način na koji to recimo pokušava da učini kompanija Dizni koja se bukvalno postavlja na pijadestal progresa samim tim što se spekuliše o LGBT liku u crtanom filmu. Istini za volju, to je proces koji je još ranije krenuo sa feminizmom i promovisanjem rodne ravnopravnosti, nastavlja se LGBT pitanjem, a nakon što to više ne bude trend doći će nešto treće na red – proces koji nije proaktivno delovanje, već pažljivo izmerena reakcija na društvena zbivanja. Niko od njih ne pokreće društvene promene, oni na njih reaguju. Nisu oni stvorili prostor za diskusiju na temu rodne ravnopravnosti, niti je Coca-Cola otvorila pitanje nejednakih plata žena i muškaraca kampanjom sa 16% praznijom flašicom, već su feministkinje to pitanje dugom i mukotrpnom borbom uspele da profilišu kao važno društveno pitanje. Identična situacija je i sa LGBT pravima, za koja se ne bori Kokta, već su neki aktivisti ginuli na ulici da bi njihova prava postala društveno pitanje. Kada je sve postalo deo mejnstrima, kada postoje zakoni koji sprečavaju diskriminaciju (uključujući i zakone koje štite

LGBT radnike u tim istim kompanijama), kada se usvajaju zakoni o istopolnim partnerstvima i kada su LGBT likovi deo mejnstrim filmova i serija, ukratko - kada se društvo koliko-toliko adaptiralo na tu temu i otvorio diskurs o položaju manjinskih grupa, a društvena klima počela da se menja ka sve većem prihvatanju različitosti – tada su u priču ušle i kompanije. Iz vrlo jednostavnog razloga – LGBT osobe su postale ciljna grupa. Uvođenjem LGBT likova u svoje kampanje, kompanije se prvo brendiraju kao društveno relevantne i inkluzivne (što je važno za globalni imidž kompanija kojima su sedišta uglavnom u razvijenim zemljama), ove kampanje su još uvek šokantne i garantuju veliku vidljivost proizvodu (kao što rekoh, Pipi se bukvalno digao iz zaborava u kome je ležao decenijama), a na kraju i privlače LGBT osobe kao targetiranu grupu. Trostruki dobitak. Da, naravno da će izgubiti deo kupaca time i naravno da će pristalice desničarskih partija pozivati na bojkot, ali na kraju dana će i oni najhomofobičniji navijači gledati utakmicu uz pivo i Coca-Colu. Istina je da kampanja velike kompanije ima veću dostupnost udarnim terminima na TV stanicama jer ima enormne svote novca koje ulaže u reklamiranje, te samim tim dolazi do većeg broja ljudi nego bilo koja aktivistička kampanja, ali ne smemo izgubiti iz vida da je primarni cilj Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Osmatračnica te reklame promovisanje proizvoda, a ne ljudskih prava. Ljudska prava su tu sredstvo. Sredstvo koje prodaje (proizvod), sredstvo kojim se kupuje (konzument). To jasno pokazuje selektivnost tih kampanja. U nekim zemljama su ih radili mnogo ranije, u nekim rade sad, u nekim još uvek nisu i neće u skorije vreme. Zato što im neće doneti dovoljan benefit i zato što neće da narušavaju svoju poziciju u društvima gde to još uvek nije u dovoljnoj meri prihvaćeno. Kada bude, uradiće to bez problema i nazvati sebe „pionirima“. Mnogo važnije pitanje od toga ko je kakvu kampanju pokrenuo jeste – da li se te kompanije uključuju na drugi način u pitanja od društvenog značaja, na način koji im ne donosi direktan benefit? Da li podržavaju projekte, doniraju organizacije, fondacije? Da li su dali nekoj organizaciji novac za kampanju podizanja svesti koja ne zahteva da njihov logo vrišti sa svakog bilborda? Još važnije pitanje – kako se osećaju radnici u tim kompanijama? LGBT pitanje, kao i feministička pitanja, neodvojivo je od pitanja radničkih prava. Ne zanima nas flašica Coca Cole, hoćemo da znamo kako se osećaju na poslu i koliko su plaćeni oni koji tu flašicu proizvode, kakva je profesionalna klima, da li su žene zaista plaćene jednako kao muškarci na istoj po-

www.optimist.rs

ziciji, kakva je struktura moći i koliko ima žena na rukovodećim pozicijama, kako se osećaju na poslu LGBT osobe i da li trpe diskriminaciju, da li „+1“ na koktelima može da im bude partner/ka istog pola ili su za sve kolege oni „samci i samice“ te uvek rade za praznike kako bi njihove strejt kolege i koleginice iste mogli da provedu sa porodicom ili „drugom polovinom“. Što povlači najvažnije pitanje – koliko u tim progresivnim kompanijama ima autovanih LGBT osoba i na kojim pozicijama? Ova pitanja novinar treba da postavi „brend menadžerima“ tih kompanija a ne ono čuveno - „Kako ste se odlučili da uključite istopolni par u svoju reklamu i smatrate li taj potez hrabrim?“. Potpuno je nevažno da li će kompanije u delić svog debelo plaćenog medijskog prostora uključiti LGBT osobe, već da li posluju u skladu sa vrednostima na osnovu kojih se promovišu. Ukoliko im se u vrhu piramide nalaze isključivo beli cis heteroseksualni muškarci, ukoliko se inkluzivnost ne ogleda i u strukturi njihovih zaposlenih, te ukoliko medijski prostor plaćaju novcem zarađenim na osnovu eksploatacije rada nedovoljno plaćenih radnika – neka hvala, takva podrška i takav „progres“ koji donose nikome nije potreban.

lumac Džoni Dep zamoljen da se povuče sa filma „Fantastične zveri“. Filma po priči koju je napisala J.K. Rowling koja je na meti napada zbog transfobije. Sherry Pie izbačena iz finala poslednje sezone RuPaul’s Drag Race. Jadranki Barjaktarović otkazani nastupi u Srbiji. Dua Lipa, Baka Prase, Kevin Spejsi, Džejms Čarls... lista je duga, a svakim danom i sve duža. Lista kulture otkazivanja, koja poslednjih par godina dominira svetskom scenom, a polako dolazi i u Srbiju. Šta je kultura otkazivanja? Ukratko, u pitanju je moderni ostracizam. Na isti način na koji je u na vagi koji će doneti balans u veliku disproporciju vreme Atenske demokratije neki uvaženi građa- moći. Bez društvenih mreža i medija Marija Lukić nin mogao biti proteran iz ovog grada-države verovatno ne bi postigla ono što je postigla. Međuna deset godina, tako se u moderno vreme uti- tim, argument koji stoji iza toga je to da sudstvo cajni ljudi mogu proterati iz javnog života na nije slobodno i da moćni ljudi vrše pritisak na institucije. Što je često duži ili kraći period, tačno. Ali, kao odgozbog nečega što su vor tome, dešava se izjavili, napisali ili drugi paradoks – uradili. Kultura otzašto je opasno kada društvene mreže sada javnost vrši prikazivanja povezuje uzmu pravdu u svoje ruke tisak na institucije. U se sa #metoo pomnogo slučajeva, to kretom, koji je na je imalo pozitivan Tviteru pokrenuo epilog, ali mora se lavinu ispovesti žrrazmisliti i o tome da tava seksualnog javnost nema dozlostavljanja, te voljno informacija, doveo do toga da piše: Nemanja Marinović da ih dobija iz ograneki moćni ljudi, ničenog broja izvora poput Harvija Vajni da često može da stina, konačno čuje samo jednu snose posledice za svoje postupke. Mnogi od njih su, zbog moći stranu. Uvek će se naglasiti reč „navodna žrtva“ ili koju imaju u odnosu na svoje žrtve, bili nedodir- „navodno uznemiravanje“ i „navodno ovo ili ono“, ljivi godinama. Ovo je svakako pozitivan aspekt ali bez obzira na tu reč„navodno“ osoba koja je etikulture otkazivanja, kao i društvenih mreža, me- ketirana kao neko ko je napravio neki prestup tog trenutka gubi svaku priliku da se brani, niti joj se veđutim, ima svoju drugu stranu. Kada imate institucije koje ne rade svoj posao, ruje, čak i kad zaista nije kriva, zato što je na„poziciji korupciju, loše sudstvo i opštu nemogućnost da se moći“. Bez ikakvih dokaza i informacija, na osnovu pravda dostigne tamo gde to treba da se dešava – svega nekoliko tvitova ili heštegova, masa ljudi na populus postaje sudija. I to je upravo ono što je društvenim mrežama može doneti presudu. To se doneo #metoo pokret, kao i kultura otkazivanja. dogodilo jutjuberu Džejmsu Čarlsu, koji je bio etiPotrebno je da društvene mreže i mediji stanu iza ketiran kao seksualni predator prošle godine. nekoga, te mu budu zaštita u borbi, neki vid tasa Nakon nekoliko meseci utvrdilo se da nije kriv, te

Cancel kultura

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Osmatračnica da su najverovatnije optužbe pokrenute od strane njegovih konkurenata na Jutjubu, ali u međuvremenu je optuženi izgubio mnogo pratilaca, sponzora i novca, a govorio je i o mentalnim problemima sa kojima se borio usled tog skandala. Ovo je samo jedan primer koji pokazuje da, ma šta mislili o nekome i njegovom radu ili stavovima – opasno je kada masa preuzme u svoje ruke donošenje odluka, bez dovoljno informacija. Kultura otkazivanja neće napraviti društvenu promenu i to je najveći problem. Institucije neće raditi bolje. Žrtve neće dobiti pravdu ili odštetu ili će se to desiti u malom broju slučajeva gde žrtva ipak ima neki pristup medijima. Nećemo stvoriti društvo u kome se to neće ponoviti nekom drugom, što treba da nam bude cilj. Uzmimo kao primer, recimo, Sherry Pie. Ona je diskvalifikovana iz finala serijala, optužbe su bile istinite, čim se i sama izvinila zbog toga javno. Ona nije nastupila u finalu, ali se nikakva promena nije desila. Stvar se mora rešavati negde drugde, institucije moraju da rade. I epilog svakog tog tvita koji se pojavi, svake ispovesti, treba biti na sudu. Kultura otkazivanja negativno utiče na kulturu i umetnost. „Kenselovanje“ Sherry Pie je u velikoj meri snizilo kvalitet poslednje sezone, kao što je odlazak Kevina Spejsija upropastio jednu od najboljih serija u istoriji. I to je velika šteta i gubitak za umetnost. Odluka je donesena na internetu, za mnoge slučajeve nikad nećemo saznati šta je istina, a velike karijere i veliki talenti mogu biti bespovratno izgubljeni. Ukoliko je Kevin Spejsi kriv, treba da odgovara na sudu, dobije prikladnu kaznu, odsluži je i nakon nje se vrati ili ne vrati glumi. Ne da bude osuđen unapred, da se jedna velika karijera ugasi, a nakon toga svi nastavljamo po starom do nekih novih aktera i suštinski i sistemski se ništa krucijalno nije promenilo. Kultura otkazivanja negativno utiče na slobodu govora. Potrebno je i neophodno javno reagovati na neprikladne izjave ili ponašanje u javnosti, posebno od ljudi koji imaju medijsku moć. Ali, kultura otkazivanja može dovesti do toga da se ugasi kultura dijaloga i da se na osnovu neke izjave, koja može biti i loše sročena ili protumačena, ili izgovorena u prošlosti nepromišljeno te onaj ko je izgovorio više ne stoji iza nje – nečije mišljenje ili stav automatski diskredituje. Kritičari kulture otkazivanja navode da ona dovodi do izvesnog konformiranja stavu ja-

www.optimist.rs

vnosti ili stavu većine. To ima pozitivne aspekte, kada se kenseluje nečiji govor mržnje, ali uvek može imati i drugu stranu, te dovesti do napada na određene ljude samo zato što iznose stavove sa kojima se većina ne slaže. Biljana Srbljanović je čest slučaj, kao i svi „soroševci“ u globalu. „Kenseluju“ se, ipak, oni koji imaju manje moći. Ponovo primer Sherry Pie. Nju je „kenselovao“ RuPaul, osoba koja je godinama na meti kritika na društvenim mrežama zbog transfobije, između ostalog, jer je mnogo tu još skandala i lošeg tretmana učesnica rijalitija. RuPaula, kao dominantnu kulturu dreg umetnosti, koji drži monopol na dreg u mejnstrimu – niko ne kenseluje. Džoni Dep je izgubio ulogu, tj. „zamoljen je da se povuče“ iz franšize koju piše žena koja je „kenselovana“ na internetu, ali ipak na nju to nije uticalo previše. Jer, milioni su u pitanju, a autorska prava njena. Iako svi ovi ljudi, ukoliko su optužbe tačne, imaju više moći nego njihove žrtve, opet to nisu ljudi na najvišim pozicijama moći. Oni su još uvek nedodirljivi. I vrlo često ne samo nedodirljivi, već postaju neki vid moralnog arbitra. A moralni arbitri su opasni, bez obzira da li je to pojedinac, ili čitava javnost koja odlučuje da li je nešto dobro ili loše, moralno ili nemoralno, pristojno ili nepristojno. Kultura otkazivanja je u mnogim slučajevima zaštitila žene žrtve nasilja, to je njeno nesumnjivo najveće dostignuće, ali nemojmo zaboraviti da su isto tako žene bile česte žrtve neke vrste kulture otkazivanja, kada su gubile uloge ili ugovore jer su se ponašale slobodnije nego što javnost smatra da treba, zato što su im izašle u javnost privatne fotografije, ili su prosto imale više partnera nego što javnost smatra da treba da imaju. Kultura otkazivanja i društvene mreže utiču na sudske procese. Ovo moram podvući još jednom. Ne sme se vršiti pritisak na sudstvo, nikakvim vezama ili rodbinskim, partijskim ili bilo kojim drugim odnosima, ali ni protestima gde se zahteva „pravda“ ili „prava kazna“ za neko delo, o kome zapravo ne znamo ništa. Prvo, detalji sudskog procesa ne smeju biti u javnosti dok se ne utvrde činjenice. Sudska odluka mora biti objektivna i na osnovu zakona, a ne na osnovu toga što masa ispred smatra da neki zločin zaslužuje 15, 30 ili 40 godina. Narod ne može da zna sve činjenice, niti je stručan da donese odluku o adekvatnoj kazni za određeno delo. U suprotnom, nismo daleko od spaljivanja veštica ili kamenovanja ili vešanja na ulici.

Kultura otkazivanja krši prezumpciju nevinosti. Umesto „nevin dok se ne dokaže suprotno“, sada je „kriv dok se ne dokaže da nije“. Nekad je nečija „krivica“ vrlo jasna, jednostavno postoji tvit, dokaz da je neko nešto napisao ili izgovorio. Ali često to nije, već se osuda donosi jer je neko napisao da mu je neko rekao da se nešto desilo. U Srbiji je bio slučaj kada se pojavio poziv na bojkot određenog kafića u kome se, navodno, sipala droga u piće, zbog čega je jedna osoba završila u Hitnoj pomoći, iako ni Hitna pomoć ni policija nisu imali informaciju da se taj slučaj dogodio. Ovo je vrlo problematično jer polazi od pretpostavke da je „žrtva uvek u pravu“, što naravno treba da bude početno polazište institucija, međutim kada se eksploatiše u neke druge ciljeve (kao što je na primer na internetu lični obračun sa nekim kako bi mu se urušio ugled, ili zbog konkurencije) svaki slučaj koji se pokaže kao lažan dovodi do toga da se nekoj drugoj žrtvi, sutra ili prekosutra, manje veruje. Sa ovim se često suočavaju žene koje dobijaju komentare kako „opet traže neke pare“ ili „izmišljaju skandale zarad popularnosti“. Takođe, kada se o nečemu o čemu nema dovoljno informacija izveštava koristi se termin „navodno“, koji sa sobom vuče konotaciju da je neprovereno i nešto čemu se ne može verovati, čak i kad je autentičan iskaz žrtve u pitanju. Gubi se pravo na grešku, ispravku i izvinjenje. Vrlo često se napadi i „kenselovanje“ nastav-

ljaju čak i kada se osoba pokaje zbog nečega što je izgovorila, ili objasni da je u pitanju izjava od ranije iza koje više ne stoji. Stvara se jedna toksična sredina u kome se samo čekaju tuđe greške, bez stvarne želje da se drugo stanovište sasluša, razume, shvati, bez dijaloga i prostora da se nešto modifikuje ili da se na nečije stanovište utiče. Tu se neće stvoriti promena ili stvarni uticaj na promenu društvenih stavova, već postaje zakon glasnijeg. Postoji opasnost od stvaranja internet gerile. Nije se retko dešavalo da neko ko napiše na internetu nešto što se nekome ne dopadne bude žrtva bulinga i nasilja, kako digitalnog, tako i fizičkog. To je nešto što se često dešava novinarima, i nije u pravom smislu „kultura otkazivanja“, ali jeste s tim povezano i jeste posledica stvaranja gore pomenute atmosfere. Ono što treba biti zaključak ovih silnih redova, barem iz mog ugla, jeste da kultura otkazivanja predstavlja pokret koji u svojoj srži treba da bude pozitivan i donese pozitivnu društvenu promenu, da pruži glas nevidljivima i ograniči moć „velikih“. Upravo zato je ne treba eksploatisati, već zaštititi i paziti da se ne izvitoperi u nešto što ima potencijal da učini suprotno – ugasi pluralitet mišljenja, slobodu govora, te stvori moderni Salem. Kako je u pitanju relativno nov fenomen koji se brzo širi, važno je da se o njemu razgovara jer sve veća popularnost tog fenomena stvara i sve širi prostor za njegovu eksploataciju u negativne svrhe. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Religija

ri glavne funkcije religije u društvu su: održavanje socijalne solidarnosti kroz zajedničke rituale i verovanja, socijalna kontrola radi sprovođenja morala zasnovanog na religiji, i nuđenje odgovora na egzistencijalna pitanja. Povezano sa tim, uočava se vršenje indoktrinacije od strane verskih lidera usmerene ka masama ljudi. Poznato je da, većinom, indoktrinirana osoba ne dovodi u pitanje i kritički ne ispituje doktrinu koju je naučila, odnosno usađene ideje i stavove. Ovaj obrazac religijske indoktrinacije je uočljiv u svakom društvu i u svakom istorijskom periodu. Ideja koju religija ima jeste da se Bog (ili vrhovno božanstvo) brine za svakog od nas, te da je izvor ličnog ljudskog uspeha i podrške. U praksi, ona je često uzrok društvenih sukoba, što se često pokazalo i u borbi za jednakost od strane LGBT+ zajednice. Na ovogodišnjem Rimskom filmskom festivalu, premijerno je prikazan film „Francesco“ o liku i delu sadašnjeg pape. Autor ovog ostvarenja, Jevgenij Afinevski, izjavio je kako je želeo da stvori nešto što će podizati duh ljudima u svetu gde je previše negativnosti i katastrofa.

www.optimist.rs

Između ostalog, u filmu je prikazan papin intervju, u kom pruža podršku LGBT+ zajednici: „Homoseksualci imaju pravo da budu u porodici. Oni su Božja deca. Ne možeš izbaciti nekog iz porodice, niti učiniti njihov život mizernim zbog ovoga. Ono što moramo imati je zakon o civilnoj uniji. Na taj način bi oni bili legalno obezbeđeni.“ Odmah nakon prikazivanja filma, usledio je i demant Vatikana, u kojem se tvrdi da su papine reči izvučene iz konteksta, ali i da ih papa nije izgovorio Afinevskom, već u intervjuu koji je dao za meksičku televiziju Televisa, u maju 2019. godine, te da je taj deo izgubljen u montaži i nije prikazan na TV-u. Navodno, papa nije pozvao na to da se legalizuju istopolni brakovi, već je tvrdio kako porodice (roditelji, braća i sestre) ne bi trebali odbacivati osobe homoseksualne orijentacije. Televisa je potvrdila da je sporni intervju dat njihovoj voditeljki, s tim što su izneli i to da nisu oni montirali i izbacili taj deo iz programa, već sam Vatikan. Postavlja se pitanje da li je papa zaista želeo da pruži podršku LGBT+ zajednici, ali je veće Vatikana nastojalo da to spreči? Prema katoličkoj doktrini, gej veze se smatraju „devijantnim ponašanjem“. To je potvrđeno i 2003. godine, kada je vatikansko telo saopštilo da „poštovanje prema homoseksualcima ne može da vodi odo-

bravanju takvog jiti zakon o civilnoj ponašanja ili zakonuniji, može se tuskom priznanju mačiti na dva naVerski lideri o LGBT+ populaciji istopolnog partnečina: iskorak ka rstva“. priznavanju osnoBitno je prisetiti vnih ljudskih prava se i papinih izjava iz LGBT+ zajednice, ali 2013. godine, kada sa druge strane i je rekao da bi zanastavak uskraćivakonsko priznavanje nja tih prava, jer istopolnih zajedistopolni parovi, nica u obliku braka dakle, nemaju predstavljalo „anpravo na brak kao Piše: Jovana Ivetić tropološku regreheteroseksualni pasiju“. Bio je protiv rovi, već samo na toga da se dozvoli građansko partneistopolnim parovima da usvajaju decu, jer je, rstvo. kako je naveo, svakom čoveku potreban otac Među onima koji su pozdravili papine muškarac i majka žena kako bi mu pomogli da sporne reče iz dokumentarca, nalazi se jezuitski stvori sopstveni identitet. Iste godine, papa je sveštenik, velečasni James Martin. James je pozpak rekao da je homoseksualni odnos greh, ali nat po pokušajima izgradnje mostova između da LGBT+ populacija sama po sebi nije grešna: homoseksualaca i crkve, te je pohvalio papine „Ako je neko gej, traži Boga i njegovu dobru komentare kao veliki napredak u podršci LGBT+ volju, ko sam ja da mu sudim?“ zajednice: Ove izjave idu u prilog tome da je papa Fran„Papino pozitivno izjašnjenje o civilnim unicesco zaista mislio da homoseksualci ne treba jama takođe šalje snažnu poruku mestima gde da budu odbačeni od strane svojih roditelja, se crkva protivila takvim zakonima.“ braća i sestara, ali da nemaju pravo da osnuju Jezuitski sveštenik se nalazi u manjini među vlastitu porodicu. Sam deo izjave da treba usvo- verskim liderima sa takvim stavom. I Jevreji i

Kako je papa “podržao” lgbt+

>> Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Religija

Hrišćani, kao i Muslimani, tumače da u Bibliji i Kuranu jasno stoji da je homoseksualnost greh. Jevrejski verski lideri Nathaniel Helfgot, Aryeh Klapper i Yitzchak Blau su napisali „Izjavu o principima o mestu Jevreja homoseksualne orijentacije u našoj zajednici“, a potpisali su je preko sto rabina. Tu stoji da su homoseksualne aktivnosti zabranjene, da se istopolni brakovi ne treba podržati, ali da porodica ne treba odbaciti svoje homoseksualne srodnike, već da ih treba tretirati sa saosećajnosti i poštovanjem. Pozitivni deo jeste taj što su stali protiv kontroverzne terapije „za lečenje homoseksualnosti“ smatrajući je beskorisnom i opasnom. Sličnog stava je bio i rabin Daniel Landes, koji je u svojim obraćanjima narodu govorio da je Biblija protiv homoseksualaca, ali da to ne znači da vernici treba da ignoriši i zlostavljaju članove LGBT+ zajednice. S druge strane, postoje i oni poput rabina Shloma Amara, koji je otvoreno napadao homoseksualce, nazivajući ih pripadnicima kulta. Nedavno preminuli patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Irinej, protivnik je Parade ponosa jer je to po njemu bilo vređanje morala apsolutne većine i sloboda koja vodi u anarhiju:

www.optimist.rs

„Ja te ljude ne osuđujem nego ih duboko sažaljevam. Verovatno je to nešto što je jače od njih. To je devijacija ljudske prirode kakvu ne vidimo nigde u prirodi. Veliko je pitanje, da li se s tom anomalijom čovek rađa, ili, zavisno od uslova života, to postaje porok. Crkva ne osuđuje grešnika, nego greh.“ Neophodno je demantovati Irineja jer se homoseksualnost javlja kod čak 1.500 životinjskih vrsta. Oko 10% domaćih ovnova odbija da se pari sa ovcama, ali se zato uparuje sa drugim ovnovima. Jedna trećina albatrosa koja se upari za zajednički život čine dve ženke. Ostale životinje koje se mogu navesti kao primeri su flamingosi, pingvini, žirafe, leptiri, koale, delfini... U drugoj izjavi, Irinej je otišao dalje: „Ako je gej seksualno opredeljenje opravdano i treba ga propagirati, na osnovu čega to isto ne važi za pedofiliju, za incest, za skotološtvo i druge načine zadovoljenja izvitoperenog seksualnog nagona? Po čemu je njihovo pravo manje pravo od takozvanog prava vaše seksualne (dez)orijentisanosti?“ Homoseksualna veza je veza između dve osobe na osnovu njihovih obostranih emocija. Pedofilija je seksualna nastranost i mentalni poremećaj koji se ogleda u seksualnoj privlačnosti prema deci istog, suprotnog, ili oba pola. Dakle, dok se može javiti i u LGBT+ populaciji, nikako nije njen sastavni deo, šta više, statistički se češće javlja među heteroseksualcima. Navešćemo jedno od mnogobrojnih istraživanja na tu temu: Dečija klinika, Denver, objavila je da je tokom 1991. i 1992. godine samo 1% seksualnih prestupnika nad decom, bio homoseksualne orijentacije, odnosno 2 od 269 slučaja. Iako poneki crkveni poglavar pozdravi liberalne vrednosti, kada treba da se promeni doktrina, on se stiša, jer suštinska promena znači i širu raspravu unutar crkve, a čini se da ni jedan sveštenik do sada nije bio kadar tome. Svaka izjava, bila ona ekstremno protivljenje usmereno ka LGBT+ zajednici ili pozivanje da se istopolni brakovi ne podrže, svesno je izazivanje konfuzije u društvu i podsticanje diskriminacije LGBT+ populacije. Šta bi doneo drugačiji stav verskih lidera? Homofobija ne bi nestala, ali bi se smanjila. Svest bi se izmenila i vrlo verovatno bi došlo do legalizacije prava LGBT+ ljudi, u kojima heteroseksualci uživaju, poput prava na porodicu.

oveku je, moguće i životinji, potrebno da ga neko razume i voli, da ga strpljivo sluša i rešava mu probleme – detinja potreba za sigurnošću, koja dolazi od drugih i onda kada bi trebalo da se traži u sebi, glavna je prepreka ka odraslom dobu. U slučaju da tog razumevanja manjka u okruženju, željno ljudsko biće je traži dalje, neretko od ličnosti sa TV ekrana. Jedna od takvih je i Ellen DeGeneres, koja je pre skoro dve decenije postala simbol za ljubaznost, ali i hrabrost, nakon što se u martu 1997. godine javno autovala. Danas to nije bogzna šta, ali je u to vreme takav čin značio spremnost da se rizikuje sve. Reči „Da, ja sam gej“ izgovorila je pred kamerama, u seriji „Ellen“ (1994 – 1998), a prevalila ih je preko usana sada već kultne junakinje Ellen Morgan. Epizoda pod naslovom „The Puppy Episode“ snimana je u tajnosti, pa je naziv bio takozvana „crvena haringa“ – pogrešan trag koji je radoznale trebalo da spreči da za namere kreatora serije saznaju pre nego što se epizoda emituje. Uprkos rate“, a „zabrinuti građani“ zasuli su je pretnjama tome što je scenario dobro čuvan, publika je na smrću. Uprkos tome “The Puppy Episode” je dodan snimanja znala da će svedočiti istorijskom bila Emy, što nije bilo dovoljno da se sačuva sedogađaju, koji je pretvoren u spektakl, budući rija, koja je otkazana godinu dana kasnije. The Ellen DeGeneda su se u epizodi res Show se pojavio pojavili i slavni 2003, a već se tada glumci i glumice, na temeljilo na tome prvom mestu Laura što je voditeljka ljuDern – koja je odiLjubazni su pali na teme bazna, toliko da grala devojku u njena toplina greje koju je Ellen zaljubohlađene gledalaljena, Billy Bob čke duše. Skoro dve Thorton i Demi decenije od prvog Moore, te Oprah emitovanja ta slika koja se pojavila u je u opasnosti, a ulozi terapeutkinje. piše: Milan Živanović priča o ovom šouu Nakon što je epitrenutno je najdrazoda emitovana, matičnija stvar koja DeGeneres je prise odvija iza TV kumila brojne pretnje, lisa. Radi se o tome a u studio su stizala pisma ljutitih gledalaca, koji su seriju nazivali da je nekolicina onih koji su proteklih godina ra„besramnim promovisanjem homoseksualno- dili na ovoj emisiji izašla sa svedočenjima o dissti“. Glavna glumica postala je „Ellen Degene- kriminaciji, seksualnom nasilju, rasizmu i

Ellen DeGeneres

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Kolumna

ponašanju koje bi moglo da do kraja uništi reputaciju popularne emisije. U proteklih sedamnaest godina povremeno su mogle da se čuju glasine da DeGeneres u stvarnom životu nije ljubazna kao na televiziji. Budući da poznate ličnosti obično nisu obavezane ugovorima da budu ljubazne, priče su ostajale na tračevima. Šaputalo se godinama, ali je 2020, pored pandemije, donela i nove detalje o emisiji i onome što se dešavalo kada se kamere isključe. Pukotine su postale veće, a zaposleni sve glasniji, pa je istupalo više onih koji su potvrdili da je rad na The Ellen DeGeneres Show „prava noćna mora“. Mala grudva se vremenom pretvorila u lavinu, a u razgovor su se uključile i mnoge poznate ličnosti – deo njih je voditeljku branio, a deo se je stao na stranu zaposlenih. Sredinom leta 2020. pojavila su se čak dva novinska članka sa novim dokazima – BuzzFeed je 16. jula objavio tekst pod naslovom „Former Employees Say Ellen’s ’Be Kind’ Talk Show Mantra Masks A Toxic Work Culture“, a 31. jula članak „Dozens Of Former Ellen Show Employees Say Executive Producers Engaged In Rampant Se-

www.optimist.rs

xual Misconduct And Harassment“. Javna slika popularne voditeljke zadobila je snažan udarac, a situaciju je pokušala da ublaži pismom u kojem se izvinila zaposlenima, te izrazila žaljenje što njen šou nije „srećno mesto“ kao što je želela i verovala. Nakon tog pisma objavljeno je još tekstova u kojima su izvršni producenti emisije optuženi za neprikladno ponašanje na radnom mestu. Optužbe se ne odnose direktno na DeGeneres, ali je to, izgleda ne čuva, budući da se od nje očekuje da štiti brend koji nosi njeno ime, te zaposlene koji pod tim kišobranom rade. Kako nije učinila ništa da spreči zlostavljanje, mnogi pretpostavljaju da je bila upoznata sa toksičnom atmosferom i da je zlostavljačima gledala kroz prste. Da DeGeneres nije svaku emisiju, koju samo u Sjedinjenim Američkim Državama prati petnaest miliona duša, završavala rečenicom „Budite ljubazni jedni prema drugima“ stvari bi sigurno bile drugačije. Proglašena je „kraljicom TV programa“ zbog prijatnog ponašanja i intervjua koji su kod prosečnih gledalaca budili veru u bolji život. Nakon skoro godinu dana optužbi voditeljka je 18. sezonu, koja je počela u septembru, otvorila sedmominutnim monologom u kojem nije pokušala da porekne tvrdnje zaposlenih, već da se izvini i još jednom naglasi koliko joj je žao zbog lošeg postupanja koje su pojedini trpeli godinama. Izvinjenje je prvo emitovano na YouTube platformi, a u trenutku pisanja teksta pogledalo ga je skoro 2,5 miliona ljudi. Ako je verovati modernim merilima monolog nije zagrejao srca gledalaca, budući da ima oko 38 hiljada lajkova i čak 90 hiljada dislajkova. Voditeljka je u uvodu rekla da joj je jasno da sa privilegijama i moći dolazi i odgovornost, te dodala da preuzima krivicu za ono što se događalo nakon snimanja emisija. Obećala je da su učinjene promene koje bi trebalo da utiču na to da toksičnog ponašanja više ne bude i time otvorila novo poglavlje. Posebno se osvrnula na one novinske naslove koji tvrde da u privatnom životu nije „ljubazna teta“ i virtuelnoj publici ispričala zašto je prvi put izgovorila rečenicu „Budite ljubazni (ili možda pažljivi) jedni prema drugima“. Te reči je, kako je objasnila, prvi put rekla nakon što je mladić Tyler Clementi oduzeo sebi život jer više nije mogao da trpi zlostavljanje zbog

toga što je gej. Dodala je da u svetu uvek manjka ljubaznosti i da nam je danas potrebna više nego ikada, ali to izgleda nije bilo dovoljno za veći broj lajkova. Kritike nove sezone nisu pozitivne – „Ellen DeGeneres Returns, Delivers An Insincere Apology, And Life Moves On“ piše Forbes, čime se pridružuje publici koja je DeGeneres već obeležila kao „neiskrenu“, a monolog kao „pokušaj izbegavanja odgovornosti za ono što se dešavalo iza scene“. Istina je da slava zaslepljuje i da sa njom dolazi osećaj nadmoći koji u svetu šou-biznisa često proždire „obične radnike“. Svako ko je bar jednom pretrpeo nasilje na radnom mestu sigurno neće ostati ravnodušan, a posebno kada je u pitanju voditeljka koja je imidž izgradila na lepom ophođenju prema drugima. Na toj ljubaznosti nije gradila samo karijeru, već i bogatstvo, pa je Forbes 2019. godine objavio da slavna voditeljka vredi čak 330 miliona dolara. To znači da će, iako ostane bez posla, i sledećih 300 života proživeti u izobilju, ali će ta raskoš, kako tvrde pojedini, morati da se nastavi bez The Ellen DeGeneres šoua. Kontroverzni naslovi nisu privukli novu publiku, a broj gledalaca je u novoj sezoni opao za 29%. Drugi, pak, tvrde

da ovo nije kraj, najpre zbog toga što je DeGeneres već potpisala ugovor za nekoliko sledećih sezona – mnogo je onih koji na ovoj emisiji dobro zarađuju, a to je ono što je u Holivudu na kraju jedino važno. Ellen DeGeneres nije jedina koja se 2020. godine našla u nepovoljnom položaju. Društvo joj prave i JK Rowling koja je na listu dospela zbog transfobičnih stavova, Jodie Comer zbog ljubavne veze sa Jamesom Burkeom koji je otvoreno podržavao bivšeg američkog predsednika Trumpa, David Starkey zbog rasističkih komentara, pa čak i Adele koja je na svom Instagram profilu objavila fotografiju na kojoj nosi bikini sa zastavom Jamajke. Iako psi možda laju dok karavani prolaze, krajnje je vreme da se povede računa o najslabijim putnicima u toj povorci, koji prepušteni na milost i nemilost moćnima trpe sve do tačke pucanja. Ljubaznost nije obavezna, ali i kada smo neljubazni ne smemo da zaboravimo da je preko puta nas drugo živo biće koje oseća sve posledice zlostavljanja, ponižavanja i trauma koje ostaju posle mračnih kancelarija u kojima se predlažu neprikladne radnje. Vodič kroz gej Srbiju

V OPTIMIST Doroteo

est da američka Uprava za ograničenja se odnose na vremenski period koji hranu i lekove (FDA) u je prošao od poslednjeg seksualnog odnosa (u aprilu ove godine, u tre- pojedinim zemljama je u pravilniku precizirano nutku kada je epidemija da se radi samo o analnom ili oralnom seksu). Covid-19 bila na vrhuncu, Taj period varira od tri meseca, koliko je ograniodlučuje da ublaži rigoro- čenje primera radi u Australiji, do godine dana znu uredbu po kojoj gej u Austriji, ali najčešće je u pitanju period od šest muškarci faktički ne meseci. Tako je do aprila i nove pomenute mogu da budu donatori uredbe bilo u Sjedinjenim Američkim Držakrvi, prošla je poprilično vama, a tako je i u Srbiji. Pritom, ukoliko u danezapaženo, s obzirom na ljem razgovoru sa lekarom, koji sledi nakon nivo licemerja prisutan u njoj. FDA je odluku da popunjavanja ovog upitnika, navedete da sesnizi kriterijume donela na prečac i bez javne ra- ksualno opštite sa osobom istog pola, automatsprave, ne zato što je naprasno odlučila da bude ski bivate odbijeni kao potencijalni davalac krvi, manje diskriminatorna, već zato što je očekivala pošto vas to po automatizmu svrstava u rizičnu da će se zbog nadolazeće pandemije smanjiti grupu. broj dobrovoljnih davalaca krvi. Drugim rečima, Najvažnije pitanje vezano za ovo ograničekada se smanji broj jedinica krvi u zalihama, nje, in general, je: Da li se ovde radi o diskrimidobra je i krv onih za koje je do tada smatrano naciji gej osoba ili ne? suprotno. Ta dilema, koja je vrlo brzo prerasla u raNo, vratimo se na početak tj. na pitanje ot- spravu, bila je čini se najaktuelnija 2015. nakon kuda uopšte tako skandalozna i diskriminatorna što je Evropski sud u Strazburu presudio da zemuredba koja postoji u skoro svim zemljama lje članice EU mogu slobodno da zabrane hosveta, pa i kod nas, a moseksualcima o kojoj se očigledno doniranje krvi u ne priča onoliko kosvrhu prevencije šiliko bi bilo ekvivarenja HIV-a. Na jedlentno njenoj noj strani su bili oni Diskriminacija “Gej” krvi skandaloznosti? koji na ovo ograniOgraničenje dačenje gledaju kao vanja krvi za homona obazrivost proiseksualce i steklu iz toga da je biseksualne mukod transfuzije najškarce stupilo je na važnije da se uzme piše: Bogdan Petrović snagu 80-ih godina maksimalno siprošlog veka sa gurna, zdrava i bezekspanzijom HIV vibedna krv i potom rusa kada su ove kaprosledi onome tegorije žigosane kome je neophokao najrizičnije. I mada se statistika od tada zna- dna. Takvi, međutim, previđaju činjenicu da se tno promenila, uredba o zabrani i dalje postoji pomenuta obazrivost, u onim zemljama u kosamo je ponegde malo ublažena. Trenutno je jima se davanje krvi ograničava na nekoliko meLGBT+ osobama, prevashodno muškarcima, seci od seksualnog odnosa, oslanja na trajno ili na određeno vreme zabranjeno da najobičniji upitnik koji popunjava davalac krvi. budu davaoci krvi u Hrvatskoj, Sloveniji, Ukrajini, On u tom popunjavanju može biti neiskren, sa Maleziji, Singapuru, Trinidadu i Tobagu, na Ko- čim u vezi postaje potpuno nebitna njegova sesovu i Islandu. Nikakva ograničenja u vezi sa ksualna orijentacija koja se apostrofira kao priovim nema tek sedamnaest država u svetu, marna. među kojima su Crna Gora, Španija, Italija, MaTeorija o obazrivosti posebno pada u vodu đarska, Rusija, Južnoafrička Republika... U najve- pred činjenicom da i heteroseksualci ulaze u rićem broju zemalja, među koje spada i Srbija, zične seksualne odnose i mogu biti nosioci HIV

Davanje krvi

www.optimist.rs

virusa u istoj meri kao i homoseksualci. Sa druge strane, ovim restrikcijama koje se odnose na homoseksualne osobe odbijaju se i potpuno zdravi gej muškarci koje živi nepromiskuitetno i u dugim su, monogamnim, vezama. Zbog pomenute uredbe takvi ljudi nisu u mogućnosti da budu donatori krvi u hitnim situacijama kada je njihovim rođacima i drugim bliskim osobama neophodna krv, a teško je pronaći drugog, heteroseksualnog, donatora. Sa tim u vezi, generalna zabrana davanja krvi za homoseksualce se ni na koji način ne može opravdati i potpuno je diskriminatorna, neovisno o tome da li je ona sa potpunim ograničenjem, kao što je slučaj primer u Hrvatskoj ili podrazumeva da niste imali seks šest meseci, kao što je slučaj u Srbiji, što je maltene isto jer je teško pronaći takvu gej osobu bilo gde u svetu. Ono što je najskandaloznije kod ove uredbe jeste to što ona nije zasnovana na egzaktnim dokazima već na statistici, koja je uvek diskutabilna kategorija. Drugim rečima, krv homoseksualaca i biseksualaca nije zbog bioloških

razloga opasna, već se zbog statističkih podataka veruje kako postoji veći rizik da su gej muškarci zaraženi HIV-om, a takva generalizacija je i pogrešna i diskriminišuća, jer nisu svi takvi muškarci promiskuitetni niti demonstriraju seksualno rizično ponašanje. Ovakav odnos prema gej muškarcima bi imao smisla samo kada bi ostale grupacije ljudi bile stoprocentno sigurni davaoci krvi, a vrlo dobro znamo da nisu. Pred zakonom svi moraju biti jednaki i ni jedan pojedinac ne sme biti uskraćen za bilo šta zbog svog pola ili seksualne orijentacije, kao ni vere. Zato je ovakva uredba, koja se ne temelji na razumljivom i racionalnom objašnjenju prema povelji o osnovnim ljudskim pravima, direktna diskriminacija na osnovu seksualnog opredeljenja. Jasno je da je kod transfuzije krvi prioritet efikasna zaštita ljudi koji dobijaju krv, ali to nije opravdanje da homoseksualci preventivno i generalno budu isključeni kao davaoci samo zbog toga što imaju seks sa drugim muškarcima i ni zbog čega drugog. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

ogledajte tamo na InstaKojih je više, onih koji podržavaju ili onih gramu. Da li je to Lepa koji hejtuju? Brena? Mona Liza? Ili možda Na sreću, dobro uvek mora da prevagne nad Severina? Ne, to je Stefan Su- lošim i zlim, pa tako su i dobri i plemeniti ljudi botić. Šminker, umetnik i ča- uvek za nekoliko koraka ispred ovih suprotnih, robnjak kada je bar u mom slučaju. Hvala Bogu. Globalno - ohratransformacija u pitanju. Uz brujuće. Ima nade! Koja je tvoja omiljena društvena mreža i pomoć šminke svoje lice je zašto? transformisao u mnoge poznate ličnosti, od Vučića, Sta- Omiljena društvena mreža mi je Instagram. Pre lonea, do Ane Nikolić i svega zato sto ga zaista dugo koristim, što u Anastasije Ražnatović. Domaći i svetski mediji svrhe zanimacije i kreativnosti, isto tako u masu primetili njegov rad, što je bio povod da po- terijalne svrhe jer Instagram predstavlja 60% mog posla. TikTok je zanimljiva društvena razgovaramo s njim. Da li je za tebe šminkanje forma umetno- mreža, koju sam u izolaciji, za vreme prvog tasti i zašto? lasa pandemije kreirao i odlučio da se pozabaLica žena koje šminkam su zapravo jedno platno vim time. Elem, Instagram i TikTok su usko na kojem se poigravam sa četkicama i bojama. povezani, osim što se može uočiti razlika između Šminkom oživljavam svoje davno potisnute lju- publike na TikToku (koja je znatno mlađa) nego bavi koje sam na slikarskom platnu živeo četki- publika na Instagramu. Da li nekada nastupaš uživo kao dreg cama i temperama, a danas, posle 12 godina kraljica? Kako je uopšte šetati ulicama u profesionalnog rada to činim šminkom na licima dregu? predivnih dama. Da li su hejteri i hejt komentari neizosta- Moj dreg lajfstajl u Srbiji je nažalost nemoguć, vni sadržaj svakoga ko ima profil na dru- osim u neretkim situacijama privatnih zatvorenih štvenim mrežama? Šta njima uopšte žurki i manifestacija. Dreg platforma u Srbiji je smeta? jako siromašna i tanka, te smatram da, uzimajući Kada kažemo hejteri uvek pomislim - nesretni u obzir balkanski mentalitet i primitivizam kojim ljudi željni pažnje u nedostatku ljubavi koju na smo kao nacija nadojeni, nikada neće biti nekog vreme nisu dobili, najpre od roditelja. Da, to je pomaka, nažalost. U poređenju sa visoko razviveliki problem dajenim kulturno otnašnjice, posebno vorenim zemljama kad uzmemo u gde je dreg kultura obzir mlađe narazaista živa i gde Dobro uvek prevagne nad zlom štaje. U stanju su, umetnici mogu bez zarad zrna pažnje, problema da iskazu da napišu, najčešće svoju umetnost u nesvesno, najprljatom pravcu, ali i da vije stvari i reči koje zarade novac od nose veliku težinu. iste. Dreg je jako Nadojenost mrždobro plaćen u inoRazgovarao: Predrag Azdejković njom u deci je kristranstvu, s obzirom Foto: stefansubotic_makeup vica roditelja koji su da širom SAD, Špaim pružili sve matenije, Britanije imam rijalno, zbog čeka dosta prijatelja i mukotrpno rade i poznanika koji su u teže egzistencijaldreg svetu. Nadam nim i materijalnim dobrima, izuzimajući iz vida se, po završetku situacije sa koronom, da ću ljubav, pažnju i toplu reč koju deca odrastajući - opravdati i ja negde na tim svetskim scenamaitekako propuštaju i gube. Nesvesno, otud sav balkansku drag kraljicu, koja rame uz rame može taj hejt stav i bes. Tužno, zar ne?! da stoji sa velikim svetskim dreg imenima.

Stefan SUbotić

www.optimist.rs

Koji su bili tvoji uzori kada je u pitanju dreg i šminkanje? Omiljene dreg kraljice zauvek su Raven i sam RuPaul poznat kao mama Ru, jer je zaista mama drag queen umetnosti. Srpska gej zajednica je mahom opčinjena muževnošću i frazom „pravo muško“. Koliko predrasuda i kojih prema dreg kraljicama dolazi od gej muškaraca? Šta je pravo muško? Po nekom je ta fraza zasnovana na „savršenosti“ fizičkog izgleda, dakle prelepim negovanim licima, nabildovanim telima, skupim komadima garderobe... i sve što ne spada u te društveno nametnute norme i principe „muškosti“, ne predstavlja pravog muškarca!? Tako razmišljaju mnogi. Only muscles, no average! Tugo moja. Pravi muškarac je muškarac koji ume da bude šarmantan, zanimljiv, koji poštuje, voli, ceni, ko je lojalan, kulturan, hrabar i veran, muškarac koji radi na sebi. Postavlja se pitanje ima li takvih? Ako ima, takvi poštuju druge, unutar svoje zajednice, bili queer, gej ili bearded muscular. Fizički izgled, kratko i jasno, ne sme da bude odraz pravog muškarca. Primarno su to, gore navedene karakteristike. Pre nekoliko godina organizatori gej parade u Glazgovu su želeli da zabrane dreg kraljice jer smatraju da dreg kraljice ismejavaju transrodne osobe i omalovažavaju žene, dok s druge strane pojedini smatraju da su dreg kraljice prst u oko većini isto kao i gej parada. Kako ti to vidiš? Dreg kraljice su samo umetnici, koji, pre svega imaju previše ukusa, stila, moći i snage za samo jedan (muški) pol, te je potrebno, zarad balansa, da u preuveličanim ženskim (drag kostimima, šminkom i naglašenim atributima) prevazilaze granice šarma, seksepila, moći, egzibicinizma i svega ostalog što imaju samo kao muškarci. Zato je potrebno izraziti se na svim poljima i potpisujem da to nije nikakvo ruganje trans ženama i ženama, to je glupost. Na Instagramu imaš više od 100 hiljada pratilaca a na TikToku više od 70. Da li razmišljaš da svoje društvene mreže ponekad koristiš za društveno angažovane stvari i važne društvene probleme, naročito LGBT zajednice? S obzirom da sam jako uticajan, trudim se da uspostavim balans između svojih pratilaca, kad je seksualna podela istih u pitanju. Smatram da

pravično i sa velikim ljudskim načelima, serviram priču o prihvatanju sebe, drugih, o ljubavi prema sebi, prema različitostima, o ljubavi čoveka prema Bogu, te ljubavi Boga ka svima nama šta god bili, gej ili strejt. Stvarati dobro, misliti dobro, širiti i biti ljubav i imati granice u svemu. Postoje mnoge stvari između kojih nastaje trenje, a to su ekstravagantnosti i preterani egzibicionizmi kojim gej ljudi često streme, naročito na gej paradama. To treba da bude predstavljanje nas u najljepšem svetlu, uz širenje svesti o postojanju gej ljudi, gej prava, i svega propratnog, a ne ekstremizma i fanatizma kada je u pitanju skidanje na ulicama, javne orgije, skrnavljenje svetinja, ikona i svega što se takođe na gej paradama može videti. Granica, balans i rad na prihvatanju sebe. Toliko.

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

anifestacija "Muzeji za dužnost svakog muzeja je pristupačnost, inerak10" ove godine održava cija sa društvom, i komunikacija o problemima se i u Galeriji Matice sr- i pitanjima kojа se tiču vremena u kojem živimo. pske, a posetioce oče- Možda zvuči paradoksalno jer se muzeji uglavkuju dešavanja i nom bave prošlošću, ali tu leži ključna stvar – programi posvećeni in- tražiti u prošlosti odgovore na univerzalna pitakluziji i ravnopravnosti. nja, a ne zarobljavati se u njoj. Često čujemo kritike „vama je sve kvir“. Među tim dešavanjima je Šta bi to bilo kvir u slikarstvu, a da nije kustosko vođenje kroz ovo kritičko „sve“? stalnu postavku "Kvir u muzeju, kustosa Nikole To pitanje sa ovim problemskim “sve” moglo bi Ivanovića. Priča o kviru u muzeju ima za cilj da biti postavljeno (i postavlja se) i unutar same ukaže na (ne)vidljivost rodnih i seksualnih iden- nauke i kvir teorije. Sa razlogom ili ne, činjenica titeta koji izmiču heteronotmativu, kako u umet- je da kvir pretenduje da, kao krovni pojam, ničkim tokovima 20. veka, tako i u muzeološkoj obuhvati sve one pojave i identitete koji su van, ne samo heteronormativa, nego normativa napraksi. Kako je uopšte došlo do programa „Kvir čelno. Kada je reč o dosadašnjim interpretaciu muzeju“? jama kvira u umetnosti vidljive su te raznolike Kao i prethodnih šest godina i ovaj put smo rado pozicije sa kojih se tumači pojam kvira u vizuelučestvovali u manifestaciji „Muzeji za 10“ koji or- noj kulturi. Da bismo razumeli šta je to kvir u ganizuju muzeji širom Srbije. Ovogodišnja tema umetnosti, moramo odabrati poziciju sa koje bila je „Muzeji za jednakost: raznolikost i inklu- gledamo. Da li to znači da je kvir prisutan u svakom zija“ koja je imala za cilj da podstakne jačanje muzeju i da ga samo treba pronaći i raznolikosti i inkluzije u ustanovama kulture. osvestiti? Među programima koje smo organizovali tih sedam dana, koja su se ticala pitanja rodne ra- Sve što je (bilo) prisutno u društvu, prisutno je vnopravnosti, nacionalne raznolikosti i inkluzije i u muzeju na ovaj ili onaj način. U procesima u muzeju, našao se i kvir kao nešto o čemu do institucionalizacije određenih društvenih posada nismo razgovarali. U februaru ove godine java, a upravo unutar takvih procesa je nastao u muzeju Tate u Londonu održana je velika de- muzej, ne možete da izbegnete politizaciju, odnosno diskurse o bata „What does a normativu ili naqueer museum metnutim hegelook like?“. Bio je to monim modelima. vrlo inspirativan Samim tim, ne morazgovor koji je traKvir u muzeju žete da izbegnete jao tri sata. Smatrali ni ono sa druge smo da je tema strane tog normaovogodišnje manitiva. Jedno ide uz festacije idealna drugo – „normalno“ prilika da i mi posa sobom nosi i stavimo ovo pitanje Razgovarao: Predrag Azdejković „drugačije“ kao i otvorimo novo posvest i kategoriju. glavlje i novu temu Da, kvir postoji u za muzeje u Srbiji. svakom muzeju – Programe Galerije to je neko od puMatice srpske kreira tim Odeljenja za programe i prezentaciju zaje- blike, neko od zaposlenih, neko od umetnika dno sa upravnicom dr Tijanom Palkovljević Bu- čija su dela izložena ili tema nekog umetničkog garski i sve što izlazi kao naš produkt oslikava i dela. Ne moramo nužno uvek da ga vidimo, dopolitiku naše ustanove. Mi kao muzej moramo voljno je za početak da osvestimo činjenicu da biti otvoreni za dijalog na sve vrste tema, jer ono postoji.

Nikola Ivanović

www.optimist.rs

Koliko je javna stigma i kažnjavanje istopolnih odnosa u prošlosti uticalo na skrivenost kvir elemenata u umetnosti i kako ih danas pronalazimo? Svakako da je uticalo. To nije slučaj samo sa kvirom u umetnosti, već i brojnim drugim stvarima i idejama koje su išle protiv vodećih matrica poput socijalno ili politički angažovane umetnosti koja jasno kritikuje vladajuće strukture, rasno i klasno Drugo je takođe često izopštena pojava, vidljivost i prihvaćenost umetnica u stvaralačkom svetu – sve su to pojave kojih je bilo manje, koje su zabranjivane ili podvrgavane cenzuri ili prosto nisu mogle biti vidljive zbog prirode društvenih uređenja i pozicija moći. Kvir u tom smislu svakako jeste specifičan jer nije samo dogmatsko-politički neprihvatljiv, nego i društveno neprihvatljiva pojava. Ove konstatacije zvuče vrlo evropocentrički i to je možda još jedna od mana kada se govori o kviru, odnosno to su te pozicije posmatranja o kojima sam govorio. Važno je da razumemo da ono što danas podrazumevamo pod pojmom kvir u različitim epohama i različitim kulturama ima potpuno drugačiju vizuru – nisu uvek i svuda postojale zabrane. S obzirom da je tema našeg razgovora, a i predavanja koje je bilo održano u Galeriji Matice srpske, balkanski, odnosno širi evropski pro-

stor i najpre umetnost nastala u periodu 19. i prve polovine 20. veka, onda možemo na ovaj način da „ograničimo“ stvari. Gde možemo pronaći kvir elemente? - Najpre u supkulturi jer je unutar nje kvir bio vidljiviji, kao i u onim delima koja prikazuju scene iz prostora supkulturnog života – tu se nalazi ono što je „skriveno“, što je „u tajnosti“. Homosocijalni prostori, odnosno prostori muško-muške i žensko-ženske socijabilnosti vrlo često umeju biti homoerotski obojeni, ali ovde je problem znatno složeniji da bismo ga jasno mogli odrediti kao kvir. Takođe, možemo primetiti da su kvir teme vidljivije u onim „manje važnim tehnikama“ kao što su crteži iz skicenblokova ili na nekim manjim slikarskim formatima. U svakom slučaju u onim radovima koji nisu pretendovali da budu javno izlagani. Kada je u pitanju kvir, da li je svakodnevica pratila umetnost ili umetnost svakodnevicu? Ako se vodimo teorijom da je umetnost refleksija društvene stvarnosti u kojoj nastaje, onda bismo zaključili da je umetnost pratila svakodnevicu. Izvesna interakcija između umetnosti i svakodnevice svakako postoji. Ne možemo poreći činjenicu da vizuelna kultura ne utiče na nas, na formiranje određenih ideja i stavova. Isto tako, ne možemo poreći moć umetnosti ili Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

makar njenu težnju da promeni stvarnost u kojoj nastaje – time bismo joj osporili jednu od osnovnih funkcija. Pa ipak, kada je reč o gore pomenutom istorijskom okviru, čini mi se da je umetnost mnogo više pratila svakodnevicu, a svakodnevica društvene norme. Kako razgraničiti kvir, androgenost i žensku emancipaciju u umetnosti? Mislim da ih je teško razgraničiti, naročito u kulturno-istorijskim kontekstima u kojima se prepliću. Feministička i kvir kritika i teorija se veoma često udružuju. Postoje situacije u kojima je nemoguće sagledati određeni fenomen bez oba pristupa. Androgenost iz 20-ih godina prošlog veka, koliko god pretendovala da postane trend, što zapravo i jeste bila, koji će stvoriti novi tip lepote bez stereotipa, suprotstavljala se heteronormativnu i prema njemu se odnosila subverzivno i kritički. Ona je nastojala da premosti distinkciju među hegemonim rodnim modelima i stereotipima, što svakako jeste deo kvir koncepata i strategija. Koja dela domaćih umetnika možemo navesti kao primere „kvir umetnosti“ i zašto?

www.optimist.rs

Teško je i veoma nezahvalno govoriti o kvir umetnosti pre nastanka definicije kvira i samosvesne kvir umetnosti. Između te dve kategorije postoji više nego jasna razlika i tako se prema njima moramo ophoditi. S obzirom da je problematizovanje kvira u okvirima umetničkih praksi u Srbiji do Drugog svetskog rata još uvek slabo istražen fenomen, ne možemo sasvim jasno govoriti o nekim preciznim okvirima i definicijama kvir umetnosti. Pitanje je da li je to uopšte neophodno definisati na taj način i da li je moguće. Ono o čemu možemo da govorimo to je postojanje određenih kvir koncepata, kao i o načinima na koje ih možemo prepoznati i razumeti u okvirima epohe. Svako drugo insistiranje na savremenoj interpretaciji kvira nemoguće je zbog prirode društvenih odnosa, umetničkih interesovanja srpskih slikara, ali i kulturno-istorijskog konteksta. Kvir postoji, možemo ga uočiti među radovima svih onih zvučnih imena srpske umetnosti, ali to u velikom broju slučajeva nije isti onaj kvir koji prepoznajemo u interpretacijama umetnosti zapadno-evropskih ili američkih teoretičara i teoretičarki. Malo je drugačiji. Kvir izgleda postaje množina.

OPTIMIST HIV prevencija

vake godine Nacionalni centar za seksualno i reproduktivno zdravlje Potent pokreće kampanju za Svetski dan protiv side i pronalazi nove načine da prenese stare, ali uvek aktuelne poruke o prevenciji, testiranju i nediskriminaciji osoba sa HIV-om. Ove godine aktivista Potenta, Nemanja Vojnović, poznatiji kao „Sky“ fotograf iz Beograda, ovogodišnji dobitnik nagrade BFW instashot konkursa Beogradske nedelje mode izrazio je želju da jedan deo ovogodišnje kampanje budu i fotografije uticajnih ljudi, influensera i aktivista, koji nose poruke solidarnosti i pozivaju na odgovorno ponašanje. Osobama sa HIV-om u Srbiji je dostupna savremena antiretrovirusna terapija, koja se jednostavno uzima i lako podnosi. Uglavnom se radi o jednoj ili dve tablete koje se piju jednom ili dva puta dnevno. Da bi zaustavili HIV epidemiju, nije dosta samo da osobe sa HIV-om piju antiretrovirusnu terapiju, već da je koriste i osobe koje ne koriste kondom. PrEP ili preekspoziciona profilksa je potpuno promenila epidemiju u nekim regionima kao što je London, gde je za samo nekoliko godina broj novoinficiranih pao za preko 80%. PrEP je odličan alat za prevenciju HIV-a, ali i drugih PPI, iako direktno štiti samo od HIV infekcije. Osobe koje koriste PrEP vakcinišu se na hepatitis B, a na svaka tri meseca obavljaju skrining na polno prenosive infekcije. Kada već govorimo o PrEP-u ne treba za Svetski dan borbe protiv side da zaboravimo da pomenemo i PEP, odnosno postekpozicionu profilaksu. To je terapija sa kojom se može otpočeti maksimalno 72 sata od nezaštićenog seksualnog odnosa kako bi se sprečila HIV infekcija. Potent pored besplatnog testiranja na HIV, sifilis I hepatis C, vrši savetovanje i upućivanje na PrEP i PEP. Za više informacija možete se javiti na 063557890 Osnovna poruka ovogodišnje kampanje je da budemo odgovorni kako bi zaustavili HIV infekciju i bili solidarni sa ljudima koje žive sa HIV-om, jer se to može desiti svakom od nas.

Daniela Boračeva

>> Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST HIV prevencija

Tašana Korać

Jovan Ilić

Marija Ratković

Predrag Azdejković

Andrija Klarić

www.optimist.rs

Foto: Nemanja Vojnović

Zoran Ćumura

Potent tim

Marko Mihailović

Petar Paunović

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

ilica Crkvenjakov je dizajŽivimo u 21. veku, ali je i dalje pitanje da nerka igara i spisateljica iz li su proverene informacije dostupne Novog Sada, ali je mnogi mladim devojkama kada je u pitanju njiprepoznaju po njenom hovo telo. Kako ti to vidiš? YouTube i TikTok kanalu Žensko telo je stigmatizirano oduvek. Sramota je „Draga devojčice“. Na nje- videti, sramota pričati o tome, a ne daj bože biti nom kanalu devojčice ponosan na svoje telo. I onda imamo sve od toga mogu da dobiju odgo- da generacijama majke prenose ćerkama da ne vore na pitanja da li spa- smeju da se tuširaju kada imaju menstruaciju do vati sa tamponom, sve što toga da devojke treba da peru vulvu izbeljivačem treba da znati o grudima i da bi bila svetlija. I pošto je roditelje sramota da brusevima, pubertetu, menstruaciji, feminizmu, i sa svojom decom pričaju o tome (da, roditelje je sramota, ne decu) – deca nemaju gde da provere drugim pitanjima koje muče devojčice. Koliko se TikTok razlikuje od drugih dru- te informacije. Internet je sjajno mesto, ali je jako štvenih mreža? bitno da se proveri svaka informacija koju nađeš, Glavna razlika je u algoritmu. Na TikToku svako pogotovo kada je u pitanju telo i zdravlje. Ja ima šanse da „uspe“ pošto će TikTok automatski možda neću nikada nikoga naučiti, ali se nadam da plasira tvoj video na „For You“ stranicu i sva- da ću bar nekome skinuti taj veo srama i oslobokako će ga videti broj ljudi koji te ne prati. I ako diti ih da se raspitaju i pričaju o svom telu. Kako se boriš sa hejterima na društvenim je video dobar i ima interakcija, onda će ga videti mrežama? još više ljudi i tako u krug. Tako sam i ja uspela da se probijem, mnogo je lakše nego na YouTubeu, Kako kad. Oni koji komentarišu nešto meni direktno su mi uglavnom zabavni. Zanimljivo mi je što Instagramu ili bilo kojoj drugoj mreži. Da li si ti TikTok, Instagram ili YouTube neko ima toliko energije i vremena da sedi i piše mi kako sam ružna – kao da to i na koji način određuje zvezda? Ne mislim da sam igde zvezda, brojevi koje ja vrednost onoga što govorim. Ali na hejt koji se deimam se još uvek smatraju prilično mikro. Ali ako šava kada pravim LGBT+ sadržaj, na to reagujem bih mogla da biram jednu mrežu gde bih volela drugačije. Rastuži me, uplaši, što živimo u svetu gde da me svi prate, to je YouTube. Prosto najviše vre- tako otvoreno i bez posledica mogu da se bacaju mena posvećujem tim videima, kvalitetniji su mržnja i pretnje. Nekad probam da edukujem, nego bilo šta na nekad da ignorišem, drugim platforali kada postane premama i mislim da se više nekad moram Moderna Draga Saveta tu najbolje prenosi da dam devojci da moja poruka. moderira, prosto ne Koja je bila mogu da podnesem. tvoja motivaČesto odgovaraš cija za otvaravideo postovima na hejt komennje profila na društvenim tare? Zašto ne ignorisanje? mrežama? Počelo je sa YouMožda izgleda kao Tube-om, pošto da je često, ali sraRazgovarao: Predrag Azdejković sam htela da ostazmerno količini konem u kontaktu sa mentara koje devojčicama sa kodobijam to je kap u jima sam radila radionice na te teme pre nego kofi. Odgovorim ako želim da skrenem pažnju što sam se odselila. Onda su počeli i drugi da na to. Može biti da želim da javno isprozivam gledaju i raslo je odatle. A TikTok sam instalirala osobu koja je ostavila komentar, u nadi da će se pošto mi je bilo dosadno u karantinu i tu je onda uplašiti da opet to rade nekome. Može biti da je krenulo da sve raste. samo smešno, nekada su stvarno toliko glupi

Milica Crkvenjakov

www.optimist.rs

komentari da je prosto grehota ne podeliti. A može biti i da je momenat gde se može nešto naučiti. Često me devojčice pitaju kako da odgovaraju na komentare koje čuju (npr. „dobar ključ svaku bravu otvara...“) i onda mogu da vide šta bi mogao biti argumentovani odgovor. Gej i strejt TikTok. Koja je razlika? Česta je zabluda da postoje samo ta dva, zapravo su to samo dva od mnogih podela. Mislim da ta podela postoji svuda u životu – za strejt par na ulici ne kažemo „vidi strejt par“, nego samo „vidi par“, dok će gej parovi uvek biti gej parovi. Ovde smo samo nazvali imenom i jedno i drugo i proglasili da je gej TikTok više kul. Reprezentacija je važna i videti gej parove koji samo žive svoje srećne živote je moćno za LGBT+ omladinu koja odrasta u homofobičnoj sredini. Primećujem da je srpski gej TikTok jako slobodan i vidljiv u odnosu na druge društvene mreže. Kako se tebi to čini? Sve je do algoritma. Kao što rekoh, na TikToku sve ima podjednaku šansu da se vidi. I neko ko vidi gej TikTok i lajkuje, ne mora ni da zaprati, algoritam će mu pokazivati još toga. Na instagramu ako hoćeš gej sadržaj, moraš da pratiš gej profile, a nemaju svi taj luksuz. Na TikToku je nekako sve normalizovano i otvoreno, tamo su mladi ljudi koji podržavaju i ta podrška onda govori algoritmu da plasira te videe dalje. Tvoji video klipovi veoma znače mladim devojkama i LGBT zajednici… Šta su tvoji sledeći koraci?

Hvala, nadam se da znače, trudim se da pravim ono što bi značilo meni da vidim kad sam bila mlađa. Nemam neke preambiciozne planove. Volim ovo da radim i ne planiram da stanem, ali takođe imam karijeru koja nema veze sa ovim. Pišem knjigu, volela bih kada bi to uspela da izguram. Koji je tvoj savet kada su u pitanju hejteri i zli ljudi na društvenim mrežama? Tvoj online prostor je tvoja kuća. Na javnim forumima, na ulici, ljudi mogu da govore šta god hoće, ali tvoja kuća je nešto što ti kontrolišeš i ti imaš svo pravo da moderiraš svoju kuću kako tebi odgovara. Nisi „slaba“ ili „se plašiš“ ako blokiraš ljude koji idu na svaki tvoj post i vređaju te, ili ti prete. Ti praviš sebi prostor u kom uživaš. Da li si ti moderna Draga Saveta? Ponekad. Uglavnom uvek polazim od toga šta je meni trebalo da čujem kada sam bila mlađa, ali na svako malo otvorim vrata za sva pitanja i muke mojih devojčica i dajem savete. Mada se uglavnom svodi na isto: Budi empatična, stavi svoje potrebe kao prioritet i radi ono što tebe čini srećnom. Da li si ti skoro dobila neki dobar savet? Da se ne osećam krivom za to što sam sebi izgradila život koji imam. Često se osećam kao da moram da drugima pomažem na moj uštrb pošto sam u boljoj situaciji i osećam krivicu zbog toga što je meni bolje, ali ja sam vredno radila da sve ovo postignem i ne treba da se osećam krivom i pravdam zbog toga. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Film

alo je reći da je Milan Jelić bio je prvi gej lik čije je ponašanje prihvatano jedna renesansna ličnost. kao normalno, zbog čega je ovo ostvarenje osoNekadašnji „hitmejker“, bena prekretnica kada je reč o reprezentaciji koji je do početka deve- LGBT osoba u kinematografiji ovdašnjeg prodesetih svojim filmovima stora. Ali i pre tih antologijskih scena, Jelić je bio ostvarivao rekordne gle- deo filma „Tople godine“ Dragoslava Lazića u danosti u bioskopima – kome je pojam kvira tumačen daleko liberalnije što je tih godinama to no u godinama koje su dolazile, a odigrao je i bilo jedno od merila kva- čuvenu scenu plesa u filmu „Kad budem mrtav i liteta domaćeg filma – beo“ sa Ljubom Moljcem, u kojoj njih dvojica na autor velike posvećenosti očigled zbunjenosti Džimija Barke i navodnog ali i filmske pismenosti, „Almodovar pre Almodo- nedostatka devojaka, plešu valcer na radničkoj vara“, u mnogočemu je doprineo kreiranju ukusa igranki, pred čitavim tadašnjim komitetom i filmske publike nekadašnje Jugoslavije ali i rodo- naočigled svih, dajući takvom prizoru na nornačelništvu „kvir estetike“ još u vremenu crnota- malnosti, da bi potom obojica postali Džimijevi lasovskog filma. Svojim specifičnim izgledom i cimeri, usled nedostatka mesta za spavanje... autentičnom pojavom kojom i danas pleni, kariNo tek kao reditelj, Jelić ostvaruje impozanjeru započinje kao – glumac, kod Aleksandra Saše tnu filmografiju. Nakon nekoliko studentskih Petrovića u filmu „Tri“, davne 1965. godine, tada kratkometražnih ostvarenja tokom šezdesetih, još kao student književnosti. Kako je i sam svoje- te brojnih uloga, današnji status „Almodovara vremeno izjavio, sasvim logičan sled tih godina pre Almodovara“ Jelić stiče svojim prvim filbio je da nakon tih studija upiše i dramaturgiju, mom, dirljivom crno-belom pričom o jednom što je vrlo brzo i učinio, te su njegova pojavljiva- nesnađenom mladiću naslovljenom „Bubašinnja na filmu postajala učestalija, a zatim su došli ter“, snimljenom tada za svega 34 miliona starih na red i filmovi koje je sam stvarao. dinara. Koliko se ta svota ne može prevesti i poKako je i sam bio posvećeni filmofil još kao rediti sa današnjim budžetima, toliko činjenica student, tako i ne čudi da se kao epizodista da je film bio izuzetno gledan i da su ga i publika oprobao kod reditelja najviših rangova poput i kritika izuzetno prihvatili govori da je Jelić goSaše Petrovića a zatim i kod Žike Pavlovića, Ma- tovo preko noći postao priznati filmmejker. Ali kavejeva, Bauera, gledano i danas, Fadila Hadžića, Joža „Bubašinter“ je Pogačnika, kao i jedan izvanredno kod stranaca poput moderan film, supOlivera Parkera, u tilan u priči i decenAlmodovar pre Almodovara čijem je filmu „Zatan u režiji. Kvir tamnjenje“ delio kontekst je iznesen scenu sa Denijem diskretno, gotovo Hjustonom, unustilom pripovedakom Džona Hjunja francuskog stona. Ali ono po novog talasa. Sam Piše: Dragan Jovićević čemu će ostati upiJelić priznaje da su san u istoriji jugoupravo filmovi tog slovenskog i talasa, kao i italijansrpskog filma, jeste ski i češki filmovi tih činjenica da je godina uticali na upravo on bio prvi glumac koji se pojavio na ve- njegov umetnički izraz, što se videlo odmah, već likom platnu u liku homoseksualca i to 1969. go- u prvom ostvarenju. dine u filmu „Vrane“ Ljubiše Kozomare i Gordana Punih sedam godina tokom kojih je istrajno Mihića. Lik feminiziranog baletana bio je prvi ve- radio na televiziji, Milan Jelić je čekao drugu liki gej lik, gotovo romaneskno napisan što nije šansu, koja mu se otvorila scenarijem Gordana bilo čudno za tadašnje filmove crnog talasa, i Mihića za film „Tigar“, u kome Ljubiša Samardžić

Milan Jelić

www.optimist.rs

Dorđe Galić, Milan Jelić, Đorđe Mišina na snimanju dokumentarca Topli film

sjajno tumači lik boksera čiji jednostavni život dobija novi smisao kada upozna mladog lopova, kojeg je jednako sjajno igrao Slavko Štimac, čime Jelić koristi tada popularnu takozvanu „dubl“ ili „buddy body“ formulu filma, u kojoj zaplet nastaje iz neočekivanog muškog prijateljstva... A onda dolazi i do velikog komercijalnog preokreta u karijeri Milana Jelića. Sledeći film, kojeg srećom nije dugo čekao, „Rad na određeno vreme“ iz 1980. godine ostvaruje senzacionalni uspeh na bioskopskim blagajnama i postaje jedan od „sleeper“ hitova (ostvarenja na koja se ne tipuje da će zaraditi mnogo novca na bioskopskim blagajnama), kojeg je samo u Beogradu za manje od deset dana videlo više od 100.000 gledalaca, da bi paralelno sa tim punio i sale širom tada prostrane zemlje. U njemu Milan Jelić se znalački i beskompromisno poigrao sa žanrom socijalne dramedije, ostajući dosledan svom suptilnom pripovedanju i dramaturgiji koja je odudarala od standardne beogradske škole filmskog pripovedanja. Tim filmom, Milan Jelić je otkrio i dečaka Nikolu Koju, koji je upravo tu ostvario svoju prvu pojavu na velikom platnu, odakle će ispisati put jedne od najvećih glumačkih karijera kod nas. Priča o voljama i nevoljama jedne sasvim prosečne beogradske porodice za Milana Jelića nije se završavala na jednom filmu, te joj se vraćao još dva puta i njihovu trilogiju zaokružio naslovima „Moj tata na određeno vreme“ (1982) i „Razvod na određeno vreme“ (1986), koje je publika volela nešto manjim intenzitetima, no i dalje im se rado vraćala. Ali pre toga, Jelić realizuje jedan od najavangardnijih filmova snimljenih početkom osamdesetih kod nas – „Nedeljni ručak“ (1982), priču o čudnom ljubavnom trou-

glu između hirurga, njegove žene i ljubavnice, koji pokušava da kroz ličnu dramu prebrodi krizu srednjih godina, ispričana gotovo manirom filmova Fransoa Trifoa. I dan danas, to je jedan od voljenih i uvek rado gledanijih filmova u Hrvatskoj. No današnji status „Almodovara pre Almodovara“ potvrđuje još jednim filmom, naizgled jednostavnom komedijom „Špijun na štiklama“, jednom od onih transvestiranih etida koje su tih godina bile filmski hitovi apriori. Ali Jelić je svom „Špijunu na štiklama“ dao višeznačnost, odudarajući od jeftinoće slepstik komedije. Danas, „Špijun na štiklama“ je u ravni filma „Neki to vole vruće“ – film sa jasnom namerom da zabavi i da zamisli. Početak devedesetih i sve nedaće koje s tim godinama dolaze, Jelić obeležava filmom „Čudna noć“, kojeg naslov u mnogočemu definiše, a zatim i svojim poslednjim velikim filmom „Velika frka“ iz 1992. godine, kojim pokušava da još malo zasmeje publiku, u godinama koje su postajale sve manje i manje smešne. Njegovu filmografiju, zasad, zatvara video film „Gnjurac“ iz 1993. nakon čega Milan Jelić nastavlja sa sve ređim pojavljivanjima u odabranim filmovima i ponekom adaptacijom svojim pozorišnih komada, iz sijaseta napisanih. Danas živi skromno, gotovo nikad ne daje intervjue, iako se često viđa tamo gde su još uvek dobri filmovi i važni kulturni događaji. Njegova karijera kao da je ostala zaokružena u vremenima kada su se budžeti određivali filmskim znalcima a ne na nameštenim konkursima. Ipak, izostavljanjem jedne tako renesansne pojave, više gubi srpski film, no što bi dobio sam Milan Jelić, nakon tako upečatljive i jedinstvene filmografije. Vodič kroz gej Srbiju

L OPTIMIST Film

GBT karakteri na filmu stari su koliko i sam film. Međutim, oni su prikazivani u skladu sa dominantnim predstavama o homoseksualnosti u društvu. Možemo reći da je istorija filma dosledno pratila društvene promene prema LGBT populaciji. Prvi film koji prikazuje homoseksualni odnos nastao je 1895. godine, u studiju Tomasa Edisona. Film Vilijama Kenedija Diksona „Dikson eksperimentalni zvučni film“, prikazao je ples dva muškarca, dok treći svira violinu. U nemim filmovima, kao što je Čarli Čaplinova „Maskarada“, bilo je prilično popularno da se muškarci oblače u žensku garderobu, zbog komičnog efekta. Ipak, homoseksualni likovi su prikazivani u preovlađujućim stereotipima – feminizirani muškarci i muškobanjaste žene. Tada se javlja termin „sissy“, koji označava osobu muškog pola koja ima manirizam i pojavu žene. S druge strane, lezbejki likovi nisu zadobili određeni termin, ali su povezivani sa muškom odećom, dubokim glasom, muškim poslovima... Prvi erotski poljubac pripadnika istog pola na filmu, zabeležen je u filmu „Ubistvo“ (1922), reditelja Sesila de Mila, kao i u filmu„Krila“ (1927). Marlen Ditrih je prva žena koja je poljubila drugu na filmskom platnu („Maroko“, 1930). Usledio je period Velike ekonomske krize (1929-1933), koji je doneo veliki pad gledanosti filmova, te su tvorci filmova morali pribegavati šokantnim sadržajima (prostitucija, nasilje, homoseksualnost...), kako bi privukli publiku. To je dovelo da pod jakim uticajem konzervativnih i religijskih grupa, u Holivudu 1930. godine, bude uveden tzv. Hejsov kodeks, svojevrsni oblik cenzure, koji je sprečavao filmske producente i režisere da prave filmove koji prikazuju LGBT likove u pozitivnom svetlu. Ako se neki LGBT karakter i mogao ili morao pojaviti, onda bi to bilo dozvoljeno samo u kontekstu smeha, žaljenja ili straha. Kako bi film dobio odobrenje vlasti za prikazivanje, homoseksualci su, uglavnom, prikazivani kao sadisti i psihopate ili su scenariji morali biti prepravljani, kako bi se izbrisao svaki trag homoseksualnosti. Naime, Vrhovni sud SAD je presudio da filmovi nisu zaštićeni Prvim amandmanom. Film je tretiran kao biz-

nis, a ne umetnost, te je, prema tumačenju suda, mogao da potpadne pod cenzuru države ako bi vređao „javni moral“. Tako je drama Lilijan Helman „Dečji sat“, koja govori o ljubavnoj aferi dve lezbejske učiteljice, adaptirana u film „Ovo troje“ (1936), ali pomena o lezbejkama nije bilo ni u tragovima. Umesto toga, prikazan je„ljubavni trougao“ dve žene i muškarca. Kao primer takvog postupanja jeste i film„Malteški soko“ (1941), gde je seksualnost Džoela Kajroa, iako je u romanu čisto homoseksualna, prikazana vrlo nejasno i maglovito. U Hičkokovom „Konopcu“ (1948), negativci su dva homoseksualca ubice, koji senzualno razgovaraju o lepotama davljenja žrtava. I kao i svi negativci, homoseksualci umiru do kraja filma. U „Buntovniku bez razloga“ (1955) gej muškarac je odbačen od strane prijatelja zbog svoje seksualnosti i ubijen. U „Iznenada, prošlog leta“ (1959), rulja ubija gej muškarca. Od 1950. do 1956. Džeri Luis pojavio se u nekoliko filmskih prerada u ulogama prvobitno napisanim za žene. Pojavljivao se u filmovima „U ratu sa vojskom“ (1950), „Uplašeni ukočeni“ (1953) i„Novac od kuće“ (1953) i rutinski prikazivao ženske manire sa svojim partnerom Dinom Martinom. Štampa ga je kritikovala zbog poturanja homoseksualnih referenci. Vrhovni sud SAD je 1953. godine, preinačio svoju presudu, dajući pravo filmadžijama da mogu slobodno da se izražavaju. Međutim, ovo ipak nije značilo bolji tretman LGBT osoba na filmu. Tako se homoseksualci prikazuju kao osobe koje mrze sebe

Kratka Istorija

LGBT Kinematografije

www.optimist.rs

Piše: Igor Maksimović

zbog svoje seksualnosti ili imaju suicidalne misli. U filmu „Savet i pristanak“ (1962), gej muškarac prereže sebi grlo, dok u filmu „Vodnik“ (1968), gej muškarac poljubi drugog i izvrši samoubistvo. Ono što

je bilo primetno, jeste da su u svim filmovima u kojima su se pojavljivali gej likovi, njima govoreno da su grešni i prljavi, te je tako Holivud i te kako doprineo opštoj homofobiji. Zbog te okolnosti, do 1960. godine, LGBT tematikom su se bavili evropski režiseri, mada su i njihovi filmovi dolazili pod udar cenzure. Filmovi koji su pokrenuli tematiku homoseksualnosti u Evropi, bili su francuski„Pesma o ljubavi“ (1950) i nemački„Različit od tebe i mene“ (1957). Prvi film koji prikazuje gej karakter koji nema problem sa svojom homoseksualnošću jeste„Unutar Dejsi Klover“ (1965). Prvi filmmejkeri koji su pokušali da ekranizuju gej veze bili su Endi Vorhol i Kenet Anger u SAD i Pjer Paolo Pazolini u Evropi (Italija). Nakon Stounvolske pobune 1969. godine, koja se smatra prekretnicom u borbi za gej prava i građansku ravnopravnost, filmska industrija počinje da gleda LGBT populaciju kao legitimnu potrošačku ciljnu grupu. Opet, nemoguće je bilo više sakriti vidljivost LGBT zajednice koja se borila protiv diskriminacije i za seksualno oslobođenje. Tako već 1970. godine, nastaju prvi filmovi koji su dati iz perspektive samih LGBT ljudi: „Nije homoseksualac perverzan već društvo u kom živi“, Rose fon Praunhajm i„Dečaci iz benda“, Vilijama Fridkina. Dalji proboj LGBT tematike u mejnstrim kinematografiju, ostvaren je filmovima „Nedelja, krvava nedelja“ (1971), „Pasje popodne“ (1975), „Roki horor šou“ (1975), „Kavez za ludake“ (1978)... Period 80-tih i početak 90-tih godina XX veka, obeležila je pojava AIDS-a, što je uticalo na stvaranje filmova koji su prikazivali život LGBT ljudi tokom ove strašne epidemije. U nezavisnoj produkciji, 1986. godine, nastaje film„Oproštajni pogledi“, koji

upravo opisuje AIDS krizu. Na istom tonu nastaju i filmovi „Dugogodišnji prijatelj“ (1989) i „Filadelfija“ (1993). Ipak, taj period, pred kraj „Hladnog rata“ označio je kratkotrajan povratak na stare staze homofobije. Kao ilustraciju toga, navodi se da je film „Smrtonosna zamka“ (1982), izgubio 10 miliona Krila (1927) dolara, kada je procurela scena Alfreda Penivorta (Majkl Kejn) i Supermena (Kristofer Riv) kako dele poljubac na ekranu. Devedesete godine XX veka obeležila je pojava tzv. Nove kvir kinematografije, koja je nastala u nezavisnoj produkciji od strane LGBT ljudi koji nisu krili svoju seksualnost. U tom periodu, sve više glumaca iz holivudske prve postave počinje da glumi gej likove. Tih godina niz filmova počinje da prikazuje seksualnost kao fluidnu:„Moj privatni Ajdaho“ (1991), „Orlando“ (1992), „Nebeska stvorenja“ (1994), „Noći bugija“ (1997)... Transrodni likovi i njihova borba pojavljuju se u filmovima „Transamerika“ (2005) i „Život u ružičastom“ (2007). Prelomni trenutak se desio 2005. godine, kada je film„Planina Broukbek“, Anga Lija, postao najnagrađeniji film te godine, osvojivši i tri Oskara: za najbolje adaptirani scenario, najbolju muziku i najboljeg režisera. To je, ujedno, i prvi film posle 83 godine, na kome se mogao videti gej poljubac. Filmovi poput„Milk“ (2008),„Samac“ (2009),„Klinci su u redu“ (2010),„Vikend“ (2011)...utabali su put LGBT mejnstrim filmovima. Liberalizacija je donela na filmsko platno i duge scene seksa LGBT protagonista:„Plava je najtoplija boja“ (2013),„Stranac kraj jezera“ (2013). Film „Mesečina“, koji se bavi odrastanjem gej Afroamerikanca u doba najjače izraženog konzervativizma u SAD, pod Ronaldom Reganom, dobio je Oskara za najbolji film, 2017. godine. LGBT film je prošao mnogo za 100 godina do danas. Iako je načinjen ogroman progres, zajednica i dalje kritikuje mnoge filmove zbog pogrešnog predstavljanja gej i trans osoba ili prikazivanja u lošem svetlu. Još uvek su ostali određeni stereotipi u prikazivanju LGBT likova, koji treba da se okončaju u ime borbe za ravnopravnost. Vodič kroz gej Srbiju

A OPTIMIST Intervju

ustrijski film „Crno belo šareno“ je priča o odrastanju mlade devojke Matilde, koji plašljivo i zbunjeno istražuje svoju ličnost. U potrazi za velikim životnim pitanjima i odgovorima, Matilda se tokom jednog vikenda susreće sa porodicom, prijateljima i strancima, ne bi li pronašla izlaz iz mladalačke konfuzije. Kroz ovaj kratak sinopsis naziremo popularnu coming-of-age stilsku orijentaciju, kao specifičan podžanr drame sa mladim ljudima u glavnim rolama. Reditelj ovog ostvarenja David Moser is Austrije, kome je „Crno belo šareno“ debitantski dugometražni film. No ovaj filmski stvaralac nije nimalo neiskusan – još 2009. je počeo da se bavi produkcijom, a 2014. je osnovao i svoju kompaniju, pritom paralelno radeći kao direktor fotografije, autor kratkih filmova, ali i na projektima za komercijalne klijente. Moser za Optimist govori o svojim autorskim svetonazorima i filmu koji će biti prikazan na Merlinka Festivalu, koji je ove godine na repertoaru od 3. do 6. decembra u Domu omladine Beograda. Bavili ste se različitim video formatima pre prvog dugometražnog filma – od rada sa komercijalnim klijentima do kratkih filmova. Koliko su sva ova iskustva formirala vaše umetničke poglede? Mislim da mi komercijalni rad nije previše oblikovao umetničku viziju. To je drugačije polje. Ali kada se radi o različitim kratkim filmovima, oni su mi dali dobru ideju u kom smeru bih mogao da krenem. Moj najveći korak je bio rad na kratkom filmu u Buenos Ajresu. U stranoj zemlji je lako osetiti se slobodno i isprobati nove stvari. Tamo smo zapravo radili istom metodom kao sada, na filmu „Crno belo šareno“. Improvizacija na setu i rad sa amaterskim glumcima su bili veoma zabavni. Takođe, vremenske prilike koje smo mogli da iskoristimo za snimanje bez veštačkog osvetljenja su od velike koristi za niskobudžetne produkcije. Dosta sam naučio i iz intervjua i podkasta velikih imena filma – Ter-

www.optimist.rs

rence Malick, Richard Linklater, Derek Cianfrance, Wong Kar Wai, Christopher Doyle, i Emanuel Lubezki su prva imena koja mi padaju na pamet. Kako ste došli na ideju za priču na kojoj ste zasnovali film? Ideja je rođena toliko davno, da na ovo pitanje ne mogu da odgovorim baš precizno. Ali mislim da se film zapravo uopšte nije izrodio iz neke jasne prvobitne ideje. On je nastajao s vremenom. Mnogi ljudi su radili na njemu i doprineli mu. Iskustva iz svakodnevnog života, neočekivani događaji na lokacijama, glumci i procesi u montaži filma, sve to zajedno je oblikovalo priču u njen konačni oblik. Najvažnije je bilo da budemo otvoreni za spontanost. Mislim da mi je

film može da menja živote

David Moser Merlinka festival

najvažniji cilj da se sve više i više oslanjam na sopstvenu intuiciju. Najveći broj odluka je zasnovan na tome. Šta vam je bilo najvažnije prilikom pisanja Matildinog lika? Njen lik je proizvod divne saradnje sa glavnom glumicom Clarom Diemling. Dugo smo prijatelji i naši razgovori su mi mnogo toga otkrili u vezi sa Matildinim likom. Nadalje je mnogo toga zavisilo od trenutka u kome smo snimali. Clara je u glumu utkala i svoja trenutna osećanja. Najvažnije je bilo da stvorimo opipljiv, i pre svega autentičan glavni lik. Filmovi sa lošom glumom mogu da budu pravo mučenje, a ja nisam mazohista. Iskrenost i autentičnost su u mom glavnom fokusu. Kada govorimo o filmovima o odrastanju, da li ste imali neki poseban uticaj ili uzor? Svakako da postoje neki filmovi ovog žanra koji

Foto: Dominic Kummer su uticali na mene. Prvi koji mi padaju na pamet su „U divljini“, „Plavo je najtoplija boja“, „Odrastanje“. Tu je i moj novi favorit „Zovi me svojim imenom“. „Izgubljeni u prevodu“ je za mene takođe neka vrsta filma o odrastanju, i vidim brojne paralele sa filmom „Crno belo šareno“. To je, doduše, možda preambiciozno poređenje. Ali zaista, mislim da su svi ovi filmovi pomalo uticali na moj život. Zbog toga duboko verujem u značaj filma – može da menja živote. Mladi ljudi su u tom pogledu senzitivniji. Kada stvarate film, razmišljate li o poruci koju želite da prenesete ili ga radije ostavljate otvorenim za interpretacije? Odgovor je – i jedno i drugo. Manje mi je bilo važno da ispričam jasno strukturiranu priču sa lako prepoznatljivom porukom. Više me je zanimalo da stvorim scene na setu koje bi bile jedinstvene. Publika je dobrodošla da doživi te scene kako god želi. Nadam se da će ljudi uživati u senzitivnom iskustvu. Njihova interpretacija može da se prilično razlikuje od moje. Vi ste i reditelj i scenarista. Koliko vam je važno da imate punu kontrolu nad filmom?

Budući da je ovo moj debitantski film, mogu da govorim samo o ovom iskustvu, gde sam radio sa malim timom i bez sponzora. Naravno, kao autor i reditelj vi ste u središtu projekta. Ali u procesu produkcije pokušavam da se prepustim. Na kraju, mislim da je važno da većinu odluka donese reditelj. Moram da budem zadovoljan filmom u finalnoj fazi. Dosta ideja i promena je došlo od montažerke Anne Kirst. Mislim da mi je ona pomogla da donesem neke ispravne i važne odluke. Kako ste prošli sa distribucijom i projekcijama filma tokom ove neobične godine? Da li se imali priliku da se susretnete i razgovarate sa publikom? Ovo je teška godina za festivale i bioskope, i nadam se da će se filmska industrija oporaviti. Nažalost, imali smo samo jedno zakazano festivalsko gostovanje tokom marta, ali i ono je otkazano. Tako da smo samo jednom bili na projekciji sa publikom. Pošto mi nedostaju Q&A sesije počeo sam da pravim njuzletere. Ljudi takođe mogu slobodno da mi šalju pitanja preko mog sajta www.schwarz-weiss-bunt.com. Vodič kroz gej Srbiju

O OPTIMIST Film

va, čini se, nikad san autovanog i prihvaćenog geja, potpuno duža godina se ne- predanog tihom i što spokojnijem porodičnom kako dovukla do životu, kakav, očito, nije iskusio u detinjstvu, žisvog kalendarskog veći pokraj tog svog surovog, nasilnog i isključikraja, a decembar je, vog oca teške ruke i ne baš zgodnog između ostalog, temperamenta. osvedočeno najLikovi su očekivano dobro postavljeni i ukozgodniji trenutak i za renjeni u onome što bi se moglo posmatrati kao svođenje filmskih ra- ugodno ušuškana opšta mesta sa kojima glečuna, odnosno, za daoci lako mogu da komuniciraju, da ih pojme, vaganje šansi koje što onda otvara dovoljno širok prostor za grapojedinačna ostvarenja tog ambicioznijeg i vi- njanje priče, odnosno , osnaživanje i razbokorađenijeg tipa imaju u trci za i dalje prestižne no- vanje tog osnovnog zapleta, kao i za uvek minacije za Oskara. A Oskar, da podsetimo i to, dobrodošla dodatna i šira značenja i priče i ceu prvom narednom izdanju ima biti žrtva najno- line, a do čega je Mortensenu na čelu te ekipe vijeg udara sve nesuvislije Woke kulture i biro- kreativaca nedvosmisleno jako stalo. I, zaista, kratskog formalizma. Unutar koga, ono što se po premda na nivou priče i zapleta „Falling“ ne doviše ili manje osnova ima označiti ionako preši- nosi ama baš ništa sveže ili inovativno, polazna roko postavljenom sintagmom queer cinema postavka se u tom filmu brzo pokazuje kao doima posebno mesto – naravno, u propisanim voljno i jaka i plodna osnova za put ka srećnom procentima i razmerama. Tek pred šire gleda- ishodu – sveukupno gledano, dobrom i vešto teljstvo treba da stignu filmovi „Happiest Sea- ukrojenom ostvarenju na neprolazno podatne, son“ (inače, uglavnom glumice) Klije Dival, zanimljive i značajne teme, i to mimo onih po„Supernova“ (sa Stenlijem Tučijem i Kolinom Fir- slovično uskih okvira narečenog zabata zvanog tom u ključnim ulogama) i „Uncle Frank“ scena- queer cinema. riste i reditelja Alena Bola, te se u ovom trenutku Tome treba dodati izvrsnu glumu, ponajpre, (na anglosaksonskom utorku odmeravano) na Lensa Henriksena koji se već decenijama stratom polju kao najubedljiviji favorit nameće dalnički iscrpljuje u mahom sirotinjskim produkostvarenje „Falling“ u režiji dobro znanog holi- cijama i brzopoteznim usko žanrovski vudskog glumca Viga Mortensena. postavljenim ostvarenjima koji definitivno nisu Da na samom početku bude jasno i glasno ni približna mera, ali pohvale zaslužuje i ostatak izrečeno – „Falling“ je upotrebljiv i, ukupno uzev, glumačkog ansambla – sam Vigo Mortensen u znalački skockan i ulozi začudno strfino upakovan film, pljivog sina, te Teri te je, kao takav, u Čen u roli njegovog velikoj meri delo dobrohotnog partvredno pažnje i na nera, Lora Lini, te Padajmo, mi padu ionako skloni svom mestu. Priča malena Gebi Vejls. je posve jednostaNa drugoj strani, vna, ostareli i sve zrele role su ostvari nemoćniji, ali i Sverir Gudnarson i dalje svojeglavi i Hana Gros u delu prgavi otac, uz to i priče koji se tiče propoganog jezika, šlosti i mladosti roPiše: Zoran Janković dolazi u donekle izditelja glavnog nuđenu posetu junaka, ali uz popriotuđenom sinu, lično omeđen prosada već u zrelim stor, budući da te godinama, koji u scene, od kojih je izvelikom gradu, zajedno sa svojim suprugom i vestan broj mogao i da ne uđe u završni oblik malodobnom ćerkom, živi svoj homo-promo ovog filma, mahom ilustruju nešto posve jasno

Falling

www.optimist.rs

i lako pojmljivo, te ti flešbekovi, mimo očekivano znalačke rekonstrukcije ere i te atmosfere vazda zavodljive Amerikane, ubrzo postaju same sebi svrha, nepotrebno dužeći film i problematizujući okvirni ritam suštinskog dela priče filma. Ipak, da je taj deo bio štrihovan, ostali bismo uskraćeni za širi i duži uvid u vrlo sdobar i nadahnuti snimateljski rad Marcela Ciskinda. Međutim, upravo možda kod te naoko benigne faktografske crtice o minutaži filma možemo da skrenemo put iznošenja udarne zamerke kada je o ovom Mortensenovom rediteljskom celovečernjem prvencu reč; naime, ta bezmalo dva sata, kanda, su bili nužna žrtva na putu ka tim očigledno ciljanim oskarovskim visovima. Ovde onda možemo da proširimo vizir i da ustvrdimo da bi ključna falinka bila njegova diskretna, ali ipak i lako uočljiva kalkulantska priroda. Čini se da Mortensen, osokoljen (doduše) nezasluženim uspehom „Zelene beležnice“ (Green Book) ovde naprosto pokriva i štiklira sve

što je potrebno da jedan raskošnije produciran nezavisni film manje ili više zauzdanih ili, pak, istaknutih arthaus stremljenja ispuni i odradi na put u ka tim snevanim nominacijama i, zašto da ne, i pobedi na kraju tog dugog i vazda nezgodnog puta. I ta kalkulantska usredsređenost ovog filma iz domena programera je sasvim legitiman izbor i pravac kretanja, najposle, i u tim svojim nezavisnijim zabatima tamošnji film je i dalje prvenstveno proizvod i moguća roba, pa sve i kad je krajnji cilj na prvom mestu prestiž i sa njim uvezani kulturni kapital. I kad je tako, to se da iztolerisati i oprostiti, posebno ako autor na cilj stignu sa funkcionalnim i dovoljno dostojanstvenim krajnjim radom, što ovaj Mortensenov „Falling“ svakako jeste. O etičnosti takvih poteza u domenu manje ili više umetničkog stvaralaštva, kao i krajnjem roku trajanja onoga sa čime ovaj film pred nas stiže možda nekom drugom prilikom. I nekim drugim povodom. Vodič kroz gej Srbiju

P OPTIMIST Film

omnije praćenje repertoara, festivalskih programa, kao i šire shvaćene filmske ponude katkad strpljive i predane entuzijaste daruje i sitnim i bočnim darovima, na primer, uvidom u stanje stvari na tački susreta, kao na i koti razgraničenja ne nužno i ne baš uvek srodnih i bliskih zabata kinematografije. Jer, u hipervesternizovanim i globalizovanim prikazivačko-distributivnim okolnostima ne sreću se svaki dan ostvarenja koja u isti mah, a sa podosta prava pripadaju strujama okvirno označenim kao queer cinema, odnosno, world cinema. U to ime, evo osvrta na tri filma koji su istovremeno čeda obe te struje, i, što je još zanimljivije, reč je o filmovima koji, mimo pojedinačnih kvalitativ- terećene i određene LGBTQ zajednice, pa sve to nih dostignuća, ne zloupotrebljavaju bazičnu uz podosta dobrog provoda na polju vogue takprivlačnost polazne egzotičnosti, već je očigle- mičenja u stilu (doduše, bledog i nedovoljno osodno da njihovi autori iskreno nastoje da dobace benog i ubedljivog eha) onoga viđenog i što bliže onoj značenjskoj ravni koja sa sobom prikazanom u klasiku„Paris is Burning“. U celini odnosi jasan beleg univerzalnosti koja onda ra- meravano, reč je o solidnom i korektnom dokuzumno lako premošćuje geografske, državne, pa mentarnom radu savremenog, pa još i nešto i kulturološke međe što razdvajaju potencijalne diskretnijeg aktivističkog kova, koji, pak, očitava i gledaoce u raznim delovima planete danas. podosta jalove rutiniranosti, i u pristupu i u izradi. Neka se prvi na radaru nađe jednosatni finski Kelet jeste dovoljno zanimljiv lik, za pohvalu je što dokumentarac naslovljen kratko „Kelet“, po imenu se u neku ruku i delimično film bavi i narečenim svoje glavne junapredrasudama vekinje, somalijske ćine unutar manjine trans-žene nasta(većeg dela queer zanjene u Finskoj koja jednice prema transpokušava da U slavu univerzalne boli, a ne pero-lake egzotičnosti ženama vidno ostvari svoj san i tamnije puti), ali, na postane poznata drugoj strani, film ni manekenka i lice sa ne zagrebe (a puno je naslovnice Voga, a tu i prilika i povoda za da, pritom mora da to) tu nepremostivu se izbori sa dugo mimetičku, pa samim odlaganim susretim i submisivnu, tom sa porodicom, dakle, ne u potpunood koje se otuđila, sti emancipatorsku koja ju svojevreprirodu poklonički Piše: Zoran Janković meno odbacila i bespogovorno ustrokoja joj ipak silno jene vogue scene i u nedostaje, kao i sa dalekoj i svakako egpredrasudama u zotičnoj Finskoj. Za finskom društvu, pohvalu je prijatno kao i netolerancijom koja kipti unutar tamošnje trajanje od oko šezdesetak minuta, ali Kelet auodveć heterogene i bigotizmom ipak snažno op- torke Susani Mahadure ipak ostavlja prvenstveni

Kelet, Suk Suk i Monsoon

www.optimist.rs

utisak isečka iz života jedne napaćene a ipak tiho borbene duše nego što se o njemu zaista da razmišljati kao o potpuno zaokruženoj celini osobenijeg autorskog izraza. Srećom, tu je i neosporni trijumf - kineski hongkoški celovečernji igrani film „Suk Suk“ (Twilght Kiss), već silno nagrađivan i gotovo unisono hvaljen, a prikazan i na ovogodišnjem Berlinskom filmskom festivalu, gde je, naravno bio nominovan za u tom domenu prestižnu nagradu Tedi. Film prati jednostavnu priču o iznenadnoj i tajnoj romansi dvojice zrelih muškaraca (u penzionerskim godinama), koji su dobar deo života proveli kao uzorni stubovi svojih porodica, kao voljeni očevi, ali i, nazovimo to tako – ciljano arhaično, bračni drugovi. Film je pravo malo čudo jednostavnosti kao mudrog i dobrano promišljenog višeg koncepta, osnaženog vrhunskom glumom dvojice glavnih aktera, ali i sveopštom diskretnošću, zahvaljujući kojoj pojedine scene (a posebno scene njihove bliskosti i međusobne nežnosti) ostavljaju snažnu impresiju nepatvorene likovnosti, kakve smo nekada sretali, recimo, u filmovima Anga Lija iz faze mu delanja u postojbini. Iako bi se Ang Li iz narečene mu epohe nametao kao prirodan ekvivalent i poredbeni faktor, čini se da su filmu „Suk Suk“ zapravo najbliži saborci ponajbolji filmovi Etoma Egojana iz ranijeg dela mu opusa. „Suk Suk“ krajnje sugestivno i ubedljivo podseća na vitalnu i viralnu moć onoga što je samo znalački postavljeno i natuknuto, a što dovoljno strpljivog i dobronamernog gledaoca brzo prene iz pasivizirane pozicije, nagoneći ga da

barem u asocijativnoj ravni potraži što prikladniju emocionalnu reakciju na ono što mu ovaj izvrsni mali čitavim svojim tokom film nudi. Na žalost, u geografsko-kulturološki komšijskom filmu „Monsun“ (Monsoon), formalno gledano, britanskom ostvarenju snimljenom u Vijetnamu, reditelj Hong Hau utroši oko sat i po skupog filmskog vremena ne bi li ispovrnuo tek tipski arthaus film sporovoznog ritma na već temeljno iscrpljene teme težine balasta usložnjenih identiteta. Mladi gej se u ovom filmu iz Britanije vraća u rodni Vijetnam ne bi li posvršavao obaveze oko nasledstva, ali i pronašao zagubljeni a očito prekopotrebni delić istinskog sebe, da bi tamo ponovo naišao na čari i ispraznost ishitrenih odnosa i aplikacijskog seksa. Monsun, u svom krajnjem obliku, a imajući na umu prilično mršave mu kvalitativne domete, opterećen očekivanjima usled zvanične podrške Britanskog filmskog instituta, BBC-ija i Sandens instituta, ipak ne uspeva da izroni iz gliba polazne i suštinski nepremostive bezidejnosti, te gledaocima tu preostaje samo dosada, kao očito ključna boljka koja mori glavnog junaka, a koji u njoj prepoznaju snažnu melanholiju i identitetsku kontemplativnost, čemu nimalo ne pomaže ni još jedna bleda i krajnje neubedljiva glumačka kreacija Henrija Goldinga, nedavno viđenog u zapaženim bioskopskim filmovima „Crazy Rich Asians“, „Last Christmas“ i „The Gentlemen“. A reditelj Hong Hao, da stvar bude gora, je pre samo nekoliko godina pokazao da je kadar za znatno bolje – u slučaju filma „Lilting“. Vodič kroz gej Srbiju

Č OPTIMIST Strip

ini se da kreativnost i mašta uvek daju najbolje od sebe kada su slobodni. U svetu u kome su umetnici, naročito strip autori, pritisnuti uslovima i potrebama tržišta, rokovima, zahtevima urednika i izdavača malo je prilike da daju sve od sebe, sve ono što bi mogli da svet umetnosti nije, mahom, korporacijski. Sa druge strane, uvek kada strip autori dobiju slobodu da urade ono što zaista žele, bez ikakvih pritisaka, zahteva i tenzija, tada nastanu njihova najbolja i najzanimljivija dela. Tako je bilo i u slučaju američkog strip scenariste Brajana K. Vona izuzetno popularnog i kreativnog stvaraoca koji potpisuje radove kao što su „Y poslednji čovek“, „Eks mašina“, „Ponos Bagdada“ ili „Begunci“. Iako su ovi stripovi bili veoma komercijalno uspešni tek je rad na tri sezone serije „Izgubljeni“ („Lost“) Vonu dao dovoljno finansijskog prostora da, napravi izlet van sveta korporativnog stripa. Ovo znači veću kreativnu slobodu kao i manju vezanost za sadržaje i teme koje su najisplativije. Rezultat svega je epska spejs opera „Saga“. Strip koji je pravljen namerno tako da ne može da bude adaptiran u neki drugi medij poput serije ili filma. Strip je odmah stekao ogromnu popularnost, izlazi već osam godina, prostire se na hiljadu strana (a ako nas autor obaveštava u pitanju je tek polovina priče), a serijal je dobitnik osam Ajznerovih nagrada (tri uzastopne za najbolji strip-serijal), sedamnaest Harvijevih nagrada (četiri uzastopne za najbolji strip-serijal), kao i Hjuga za najbolju grafičku priču. Ovaj strip je jedan od primera koji pokazuju da su umetnici najbolji onda kada su nesputani u svom stvaranju. Slična sloboda i vatromet kreativnosti kriju se i iza strpa „Sunstone“, koju je u prevodu Marije Pavićević objavila Čarobna knjiga, hrvatskog strip scenariste i crtača Stjepana Šejića. On je oduvek želeo da crta stripove. Budući da je imao tu nesreću da bude rođen u Vinkovcima na Balkanu šanse za tako nešto su bile prilično male, ali Šejić je dao sve od sebe i nekako je krenulo. Isprva je radio kao kolorista za naslovnice koje je

www.optimist.rs

crtao Tajler Kirkham. Godine 2007. dobija priliku da radi na „Witchblade“, jednom od stripova koje je voleo. Na tom naslovu je radio od 116. do 150. epizode što je najduži kontinuirani rad jednog autora na ovom serijalu. Ilustrovao je i mini-serijale „First Born“ i „Broken Trinity“, kao i naslovnice za serijal „Darkness“.Osim svog rada za Marvel i DC (Betmen, Mladi titani, Zeleni Strelac, Akvamen, Žena-Hulk, X-Meni…) Šejić je sarađivao i s manjim izdavačima. „Sunstone“ je njegov prvi potpuno samostalni projekat koji će, poput Vonovog stripa „Saga“, postati prelomna tačka u karijeri ovog autora. Sve je počelo sa umetničkom blokadom. Dešavalo se i ranije, ali ovo je bila najveća blokada sa kojom se Šejić u tom trenutku našao. Upravo je bio završio rad na stripu „Witchblade“ i to je bilo to. Zid. Prepreka koju nije bilo moguće ni zaobići, ni preskočiti. U svojim očima Šejić više nije bio stvaralac već mašina koja izvodi mehaničke pokrete. Danima je sedeo ispred monitora svog računara i buljio u jednu tačku. Frustrirajuća situacija za jednog umetnika. Znao je da je neophodno da nešto promeni kako bi ponovo našao

Sigurna reč:

Sunstone Piše: Milan Aranđelović

onu iskru koju je, negde na putu, očito izgubio. Da bi ponovo oživeo svoju kreativnost počeo je da se priseća događaja iz prošlosti u kojima je doživljavao enormne nalete energije i inspiracije. Setio se da mu je najuzbudljiviji trenutak u karijeri bio kada je dobio priliku da uradi… fetišistički erotski strip. Pomalo čudno, ali i okolnosti su bile takve. Imao je tek dvadeset i neku godinu i od karijere je imao samo snove o tome da želi da postane strip crtač. Da stvar bude gora, živeo je u Hrvatskoj, te su šanse bile još manje. Zato je

ponuda o crtanju erotskog stripa došla kao poručena. Konačno je mogao da zaradi od onoga što voli da radi i da radi ono što voli. Crtao je kao lud. Nacrtao je više od trideset probnih strana kada je stigla ponuda od američkog izdavača stripa „Top Cow“. Morao je da donese odluku zbog koje se nikada nije pokajao. Odustao je od stripa na kome je tada radio i počeo da radi za američkog izdavača. U tim, davno napuštenim, probnim erotskim crtežima i dalje je ostala ona energija, izražajnost… sve ono što je Šejić, oponašajući radove drugih ljudi i povinujući se potrebama tržišta, negde izgubio. Morao je ponovo da oživi taj plam, da na tragu tih radova pronađe onu kreativnost i snagu koja se još uvek nalazi u njemu. Ideju koja mu je pala na pamet, uz jedno olakšavajuće „jebi ga“ saopštio je svojoj supruzi Lindi (koja je takođe strip autorka). Ideja je bila sasvim jednostavna. Trebalo je samo otvoriti drugi nalog na sajtu „Deviantart“ gde će kačiti crteže pin-ap devojaka u fetiš fazonu. Možda i neke šaljive scene. Ništa posebno. Tek da na taj način pokuša da pokrene zgrušanu stvaralačku krv. Nije nameravao da preko svog prvog naloga promoviše ovaj drugi. Četiri sata je sa suprugom pokušavao da smisli naziv naloga. Sve ideje koje su im pale na pamet su već

bile iskorišćene. Budući da je cilj naloga bilo crtanje fetišističke erotike, a u tome ima baš dosta lateksa išli su logikom da ako je lateks sjajan, onda i nalog mora da bude Šajniz (u engleskom slengu shiniez znači sjajni, sijati). Tako je počelo. Polako je nastajao niz šaljivih ilustracija o jednoj domino dami i njene dve potčinjene. Prvobitna svrha crteža je bila da oživi stvaralački žar. Postalo je malo ozbiljnije tek kada je uradio serijal slika i stripova posvećenih Božiću. Potpuno van konteksta nacrtao je nekoliko povezanih sličica u kojoj pijana Ali izjavljuje ljubav Lizi dok sede na kauču. Onda se zapitao kako su se njih dve upoznale. Pokušavajući da, i sam, dođe do ovog odgovora Šejić je počeo da pravi niz nepovezanih kaiševa stripa sa neodređenim vremenskim odrednicama. Čitaoci su zbog toga ludeli. Nikako nisu mogli da provale kojim redosledom teče priča. Tek kada je uvideo šta bi sve ovo moglo da postane Šejić je počeo da objavljuje priče po određenom redosledu. Tada je priča o stripu „Sunstone“ zapravo i započela. Radeći na ovom stripu Šejić je u sebi ponovo otkrio sijaset priča koje može da ispriča. Ovaj strip ga je promenio, motivišući ga ponovo pronađe svoju ljubav prema devetoj umetnosti, ljubav prema pisanju, prema građenu priče i likove. Sve to se odrazilo na njegove ostale radove. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Strip Priča prati dve mlade osobe koje su pronašle sebe, ali nikako nisu mogle da pronađu nekoga, nekoga kome bi mogli da se prepuste i ostvare svoje najluđe želje. Liza je devojka koja radi kao konobarica i sanja o tome da postane književnica. Takođe sanja i o tome da bude vezana, da bude potčinjena. Našla je načina da spoji ove dve strasti, te svoje skrivene seksualne želje „doživljava“ kroz erotske priče koje piše i objavljuje na internetu. Njene priče će privući pažnju izvesne mlade i uspešne programerke Ali. Ali želi nekoga da veže. Ona je rođena domina. Međutim, kao i Liza, i Ali ne može da nađe pravu osobu. Jer u BDSM-u je sve pitanje poverenje. Poverenja u osobu koja te vezuje i poverenja u osobu koja vezuje. U pitanju je fetiš u kome se valja prepustiti partneru ili partnerki. Ali i Liza žele da budu vezane i da vezuju, ali ne i da se vežu. Veza, ljubav… ma, ne! Nije to za njih. Liza i Ali, povezane pričama na internetu, počinju da razmenjuju poruke i, posle nekoliko meseci, odlučuju i da se uživo upoznaju. Bila je to ljubav na prvi pogled. Svima će to biti jasno osim njima. Savršeno se slažu i, ne samo u svetu BDSM-a i fetiša, perfektno funkcionišu i kao par. Jedna duša, a dva tela. U pitanju su dve štreberke koje vole iste stvari i jedna drugu. Jedino one ne žele sebi da priznaju da se vole. Iz ovoga proizilazi niz nesporazuma, problema, sukoba u kojima ne trpe samo njihova ljubav i životi već i svi ljudi oko njih. U fetišu koji se zasniva na moći, na igrama uloga domine i podređene, saopštavanje istine, ma koliko ona lepa bila, može biti opasno (često i koliko čuvati tajnu). Sa druge strane, svi ovi nesporazumi im pomažu da otkriju i same sebe, svoje strahove, želje, žudnje i snove. Zajedno sa njihovim međusobnim odnosom, sazrevaju i one. „Sunstone“ je neverovatno duhovita, zabavna, romantična i odlično nacrtana priča koja pleni svojim šarmom. U pitanju je strip koji vas, zahvaljujući svojom pričom, crtežom i junacima, kupi na prvu loptu i u koji se, mogu slobodno reći, zaljubite. U pitanju je strip o gikovima za gikove. „Takvi su ljubitelji BDSMa… kada sve maske padnu“, kaže u jednom trenutku Liza. „Štreberi sa jakim seksualnim nagonom. Gomila ljudi opsednutih seksom, igrama i seksi kostimima…“ Fetišističke igre junaka prikazane su tek u nagoveštajima, dovoljno da zagolicaju maštu či-

www.optimist.rs

talaca i nagoveste o čemu se tu zapravo radi, ali crteži nikada ne odlaze u domen pornografije već ostaju u granicama erotike. Naravno, strip je prepun golotinje koje svakog heteroseksualnog muškarca (čak i gej muškarca sa dovoljno mašte ili određene želje) i lezbijku mogu da dovedu do ludila… u pozitivnom smislu. Ne smemo smetnuti sa uma da ovo nije strip o seksu. Seks jeste važan deo cele priče, ali ne i… hm… dominantan. Ipak je u pitanju romantična komedija. Priča se ne bavi pitanjem kako su Liza i Ali postale to što jesu, ljubiteljke dominacije i potčinjavanja, jer to zapravo nije ni bitno. Bitno je to što jesu sada i gde su spremne da idu dalje. Otkrivajući sebe one čitaocima otkrivaju intimni svet BDSM-a. I sam autor je, kako sam otkriva u pogovoru ovog stripa, ljubitelj fetiša koji istražuje zajedno sa svojom suprugom i prijateljima. Tako da ovo nije priča napaljenog momka, već ostvarenog i ispunjenog čoveka koji tačno za o čemu piše i šta crta. Odnosi Lize i Ali, kao i njihovih prijatelja, prikazani su veoma neposredno, surovo intimno, često i preko granica koje i u našim životima prelazimo. Jer, ako što smo čitajući strip otkrili, u BDSM-u je sve pitanje poverenja. A sunstone je sigurna reč.

OPTIMIST Književnost

anda je nekako možda i neophodno da se svako malo podsetimo koliko zapravo okvir queer-a može, a i treba da bude širok i već negde u samom svom zametku i, označimo to tako, u suštini svoje biti raznorodan. Zgodan i sasvim razuman povod (izgovor, ako ćemo pošteno) za to mogla bi da bude nedavno i kod nas gotovo pa odlična zbirka priča „Sladostrašće“ iz pera Asje Bakić, i u svetskim okvirima sve zapaženije književnice sa zagrebačkom adresom. I baš tako – Asja Bakić u gotovo pa svakoj od priča u narečenoj zbirci daje osnova da ono što ona tako znalački i nadahnuto stvara i iznosi pred ambicioznije i usredsređenije čitaoce podvedemo i pod već pominjani kišobran književnosti sa dovoljnim udelom/prisustvom queer elemenata i značenja, ponajpre onih implicitnih i postavljenih na idejnoj i ideološkoj ravni. Naravno, ako se saglasimo da se pod taj neki varljivi metaforični queer štambilj na polju lepe književnosti može smestiti sve ono što u prvi plan ističe drugost, raznorodnost, kao i što podseća na duboko usađeni nam poriv za borbom za samosvojnošću, raznolikošću, osobenošću, a, naravno, i na anti-establišment sentimente kao prirodan odraz zazora od uvreženog, okoštalog, srednjački uprizorenog, anemičnog, neutralnog i nepopravljivo bezličnog. A dosta toga upravo navedenog lako je detektovati na stranicama knjige „Sladostrašće“ (u našoj knjižarskog ponudi prisutne u izdanju beogradskog Štrika); na uzorku tih nešto malo manje od dve stotine stranica teksta sagledavano, Asja Bakić uspeva mnogo toga značajnog i po samu njenu prozu dalekosežno plodotvornog. Kao prvo, ona uspeva da u okviru ciljano svedenog stilskog izraza iznađe dovoljno autentičan pripovedački glas i izraz, a, što je možda još važnije, polazi joj za rukom i da, krećući se možda na samoj razmeđi nepobitno stvarnosnog i onostranog, stvori upadljivo i ubedljivo osobene svetove u kombinacijama i varijacijama kakve se zbilja retko sreću barem ako kontekst svesno suzimo na ovdašnji/regio-

nalni literarni zabran. Uz to, unutar tih zaista atipičnih svetova i mikro-mikro, individualističkih univerzuma, iz priče u priče, obitavaju i kreću se junaci i junakinje neosporne upečatljivosti, čije damare lako pojmiti, čija lutanja je tako lako i nadahnjujuće prepoznati kao krajnje vešto izatkan odraz onoga što nas na planu ideja, emocija, te onog neizbežnog duha vremena okružuje, pa katkad i nagoni na kakvo-takvo delanje i pokušaj promene makar ličnih paradigmi i fatumskih okova za koju jotu samo. Osim toga, na uzorku ovih jedanaest pripovedaka manje-više jednakih dužina autorka prilično lako premošćava ne tako lako prozne i bezazlene granice žanrova i mikro-žanrova, naoko ostajući verna svom istančanom i već sada temeljno artikulisanom pripovedačkom glasu i iznimno specifičnom pogledu na svet/svetove ili ono što ti diskutabilni koncepti i dalje možda označavaju. Primenimo li onaj dobronamerni nauk koji nam ukazuje da je najmudrije i najcelishodnije o zbirkama priča suditi po najboljim i najuspelijim im segmentima i delovima, „Sladostrašće“ predstavlja pun pogodak i štivo koje se može preporučiti bez iole zamašnijih i smislenijih relativizacija; u misteriji nazvanoj „Muški jarak“, ona umešno varira mit o Persefoni, bogatiji za glas neusiljenog crnog humora. U priči „Gretel“,

Ponovo radi ukus nestašnih

Sladostrašće Asje Bakić

www.optimist.rs

Piše: Zoran Janković

pak, zatičemo zauzdanu ali ipak strastveno razmahanu potrebu za dekonstrukcijom i mačističkih postavki sveta i brzopoteznih i lako kvarljivih kvazifeminističkih reakcija na njega. Sočna melodrama, a sa primesama šeretske

sprdnje, jedan je od potpornih stubova „Dorice Kastra“, gde je jed usmeren ka opšte prihvaćenim poimanjima bračnog i emotivnog spokoja po meri šire sredine i katkad posve jalovih kontrapunktova mu, koji, pak, namerno žmure na neprolazno-nepremostivu slabost kao konstantu tog nekog mitskog opšteg ljudskog karaktera, eksera u sanduku mnogih nam snova, pokušaja, misija, zanosa... „Otmica“, na drugoj strani, donosi neodoljivo drzak osvrt na stanje stvari na ovdašnjim i možda i panevropskim ili planetarno shvaćenim „književnim scenama“, dok vrhunac čitavog izdanja predstavlja priča naslovljena „1998“, u kojoj se vrtoglavo puno toga intrigantnog zbiva, a sve nošeno nastojanjem Asje Bakić da pronikne u koren očigledne nesnađenosti koja na površinu evidentnije isplivava u nežnim godinama rane mladosti, da bi kasnija postala graničnik/remetilački faktor/pogonsko gorivo... koje vodi put onoga što zatičemo i u već pominjanim segmentima „Muški jarak“, „Gretel“... u „1998“ nailazimo na istinske bisere naglašeno ekonomičnog predočavanja koordinatnog sistema unutar koga treba tražiti smernice za dešifrovanje onoga što nam tu Asja Bakić kriptično a zaumno želi da kaže; tako re-

cimo, tu će vas sačekati briljantna crtica koja glasi „Znala je odmah da će tamo provesti najviše vremena jer je uvijek tražila izolirane vidikovce s kojih je mogla nesmetano proučavati tuđe odrastanje kako bi zaboravila na vlastito.“, a pre čega je istaknuto i ovo: „Na ljetovanje je ponijela dvodijelni badić, tinejdžerski angst i roman Maryse Conde ’Ja Tituba, crna vještica iz Salema’. Očekivala je savršeno ljeto.“ Čitalac ubrzo postaje svestan da i nije preterano važno da li Asja Bakić tu tka iluziju utopije ili zavodljiv mrak bliske, pa čak možda i neizbežne nam distopije, da li je veristički prosede tu zapravo tek smokvin list i sredstvo odvraćanja od autorkine želje da na stranice vlastite knjige udomi što fantazmagoričnije viđenje sveta danas ili neposredne budućnosti... Ono što je važno je da je ovo izrazito zabavna proza, koja iz reda u red, iz pasusa u pasus, odiše onim što svakako ima smisla nazvati ukusom nestašnih, a upravo to je nešto čega se na planu savremene umetnosti i popularne kulture queer zbunjujuće lako i dragovoljno odriče, sva je prilikama u potrazi za što bržim i dostupnijim lenjivim komoditetom. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Književnost

Malo je primera dobre domaće autobiografske, ispovedne, proze. Razlog ovome bi, pre svega, valjalo tražiti u tome što je autorima veoma teško da naprave emotivnu distancu u odnosu na tekst. Zato veoma lako upadaju u zamku patetike. Autori ispovesti kao da žele da odmah izbace sve iz sebe i onda zatrpavaju čitaoce neselektovanim sadržajima, često bez nekog reda i konca. Pristupaju pisanju knjige kao nekoj vrsti vođenja dnevnika. Drugi razlog je što ovakav vid proze pišu, mahom, oni koji i nisu pisci, oni koji nemaju iskustva u pisanju jer im ciljevi nisu u domenu književnosti, već u ispovedanju zarad ispovedanja (ili, ako su u pitanju ljudi iz sveta zabave i šou-biznisa, lake dodatne zarade na konto svoje popularnosti i prepoznatljivosti). Zato bi trebalo paziti kada biramo ovu vrstu literature. Kada je u pitanju „Soba“ Marka Srejića (izdanje Bloger fest) čini se da su izbegnute sve zamke o kojima smo govorili. Srejić je, pre nego što je prionuo na pisanje svoje ispovesti, sačekao da prođe sasvim dovoljno vremena da se „prašina slegne“, da emocije sazre, da dođu na svoje mesto i da se na život pogleda nekim drugim očima. Trideset godina je Srejić držao svoju priču u sebi. Bilo je potrebno ne samo da odluči da piše, već i da sve o čemu piše ostavi daleko iza sebe. I to ne samo u vremenskom i psihološkom, već i u fizičkom smislu. On nam, iz današnje pozicije uspešnog, srećnog i ostvarenog čoveka sa karijerom u Beogradu, pripoveda priču o dečaku iz malog mesta u unutrašnjosti. Uplašenom, malom, na hiljade načina povređenom i usamljenom detetu prepuštenom na milost i nemilost srpske provincije i bezosećajnosti prostog puka. Ako ne možete zamisliti kako je to biti gej dečak u Lozoviku (kraj Velike Plane kraj Smedereva kraj Beograda) onda ćete mnogo toga saznati iz Srejićeve knjige. „Vrlo dobro znam šta je problem sa ovakvima kao što sam ja – strah! Ogromna količina straha. Divim se ljudima koji bez straha od prvog

www.optimist.rs

trenutka koračaju pravo, bez osvrtanja, bez saplitanja o kamenje na putu, bez prezanja od onoga što je iza ugla.“ Osim vremenske, emotivne i prostorne distance autor takođe ne upada ni u zamku brzopletog nabacivanja emocija i potresnih događaja. Roman „Soba“ je nastajao u periodu od dve godine, polako, bez neke velike potrebe da bude završen u nekom određenom roku. Srejićeva ideja je bila da napiše to što ima, ma koliko to pisanje trajalo. Bez žurbe, jurnjave i potrebe da se sve „ispljune“ sada i odmah. Očito je da ova knjiga ima jasno zacrtan plan i šemu na osnovu koje autor pažljivo plete svoju pripovest. Otkrivajući nam postepeno svoju istoriju, poput istraživača koji na raspolaganju ima samo baklju, autor nas vodi kroz tunele svoga najranijeg života. Kroz pripovest o detinjstvu, priča sazreva uporedo sa samim junakom, tako da tu nema nikakvih disonantnih tonova. Kao i u svakom životu, te i u ovakvom kakav je bio Srejićev, priča ide svojim prirodnim tokom, bez spojlera i otkrivanja događaja pre nego što su se oni zaista i dogodili. Tu su teg blagi nagoveštaji, čisto da nas zadrže prikovanim za knjigu. „Soba“, takođe, nije delo nekoga ko ne zna da piše i ko se oslanja samo na talenat. Ne. Marko Srejić je novinar sa iskustvom koji je godinama pekao zanat i koji zna kako se piše. Novinarstvo ga je naučilo kako da napiše jasan, lako razumljiv i čitljiv tekst, a da ne upadne u

Čega se najviše plašiš?

Soba Piše: Milan Aranđelović

zamku skribomanije i preteranog komplikovanja načina na koji se piše. Jasno je i da Srejić nije, pre svega napisao, ali i objavio ovu knjigu sa isključivim komercijalnim ciljem.

Iz svega iznetog možemo zaključiti da je Srejić bio prava osoba za pisanje ovakve knjige. Dovoljno ličan da nas emotivno pogodi (i razbije), a, opet, neophodno distanciran i profesionalan, da bi nam priredio lepo napisano i lako čitljivo delo. „Česta osvrtanja pomogla su mi da naučim šta ne treba ponoviti, a saplitanja su mi dala još bolju poziciju da se podignem sa zemlje i uhvatim zalet.“ Posebnost ove knjige nije samo u ispovesti o odrastanju jednog gej dečaka u maloj i zatucanoj sredini kakve smo već dosta puta čuli. „Soba“ je sve samo nije obična i uobičajena priča. Tako da u njoj, osim standardnih i očekivanih stvari kakve su homofobija male sredine, vršnjačko nasilje, nerazumevanje najbližih i strah (ali i velika želja) od uspostavljanjem emotivnih veza, u ovoj priči otkrivamo i njene osobenosti koje je čine, gotovo, unikatnom. U knjizi „Soba“ Marko Srejić po prvi put u životu iznosi neke događaje iz svog života o kojima ni njegovi bliski prijatelji nisu imali pojma. Po prvi put svi, ali baš svi, Srejiću znani i neznani mogu otkriti neke najintimnije detalje iz njegovog života. Uzdržaću se od upotrebe fraze „šokantni“ jer navode misli ka, emocija lišenim, vodama estrade, ali ću morati da kažem da su iznete činjenice potresne i uznemirujuće. Hrabrost ove pripovesti

nije u autovanju seksualnosti, već u autovanju jednog bolnog i mučnog života. „Najteži posao nije bilo napisati knjigu“, rekao je Srejić za IDJTV tokom promocije svoje knjige. „Najteže je bilo kada sam iščitavao sve i proživljavao ono o čemu pišem“. Srećom po autora, taj deo života je ostao zauvek iza njega, a „Soba“ je upravo jedan od načina na koji je želeo da stavi konačnu tačku na njega. Neke rane će ostati zauvek, ali kako već kažu „ožiljci su tetovaže samo sa boljom pričom“. „Želim da počupam ovaj korov, da ga odstranim iz korena. Neće ići to tako lako, znam. Moj strah i ja prijatelji smo već godinama, a prijatelje ne možeš tek tako da otpišeš.“ Ako vam se, tokom čitanja knjige, bude učinilo da Srejić čita vaše misli i piše o vašem životu to je samo zato što je LGBTQ+ zajednica konačno našla pravog glasnogovornika. Našla je portparola koji je uspeo da krene tragom Ničeovog samoprevazilaženja ka putu ka natčoveku (možda će čitanje ove knjige i drugima ukazati na jedan od mogućih staza ka tome). Pronašla je čoveka koji je dovoljno odmakao u tome da zna kako da na pravi način prenese svoje emocije i poruku na način dovoljno jasan, nedvosmislen i razumljiv svima koji su dovoljno hrabri da se, zajedno sa Markom, zatvore u njegovu sobu kako bi se najzad otvorili. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Književnost

nogo toga je trebalo da se dogodi kako bi Oušn Vuong došao na svet. Kada kažemo mnogo toga ne mislimo na priče o rodama, pčelama, bebama u kupusu (mada postoji tu jedno polje pirinča) i tatama i mamama koji se vole. Ne. Ovo je malo komplikovanija priča. Oušnov deda je bio američki vojnik stacioniran u Vijetnamu. Tamo se zaljubio u „nepismenu devojku sa pirinčanih polja“. Ubrzo su se venčali i dobili troje dece. Dok je njegov deda bio na odsustvu u Americi dogodio se pad (ili oslobođenje) Sajgona i on više nije mogao da se vrati svojoj supruzi i deci. Bojeći se da bi njene ćerke mogle biti usvojene u Americi, Vuongova baka ih je dala u tri različita sirotišta tako da su se one ponovo našle zajedno tek kao odrasle žene. Vuongova majka je radila u salonu lepote kada ga je, sa osamnaest godina, donela na svet na farmi pirinča. Nazvala ga je Oušn (Okean) zato što je u razgovoru sa mušterijom u salonu lepote reč „beach“ (plaža), kako je želela da nazove sina, izgovorila kao "bitch" (kučka). Mušterija je predložila da reč plaža zameni rečju okean. Nakon što je dobila objašnjenje kako je okean najveća definisana vodena masa na zemlji koja povezuje Vijetnam i SAD Vuongova majka je pristala da sina nazove baš tako. Zbog toga što je bila mešane rase, po novom zakonu njen status je postao ilegalan, te je dobila otkaz. Ubrzo se porodica našla u izbegličkom kampu na Filipinima, gde je provela godinu dana, da bi, zahvaljujući američkoj humanitarnoj organizaciji, na kraju došli do Amerike i Hartforda u Konektikatu. U svojoj debitantskoj zbirci pesama „Night Sky with Exit Wounds“, koju je objavio 2017. godine, Voung sve ovo opisuje u nekoliko stihova: „Američki vojnik je pojebao vijetnamsku seljanku. Tako moja majka postoji. Tako ja postojim. Dakle, nema bombi=nema porodice=nema mena. Joj!“ Poput debitantske zbirke pesama i njegov prvi roman „Na zemlji smo nakratko predivni“, koji je u srpskom prevodu Nikole Matića objavila izdavačka kuća Kontrast izdavaštvo, sadrži dosta autobiografskih elemenata. U pitanju je priča o

www.optimist.rs

sazrevanju Malog Psa, koji je kao dete izbeglica iz Vijetnama, odrastao u Hartfordu. Roman je napisan u epistolarnoj formi niza pisama koje Mali Pas upućuje svojoj nepismenoj majci. Inače, Voung veruje da je disleksija u njegovoj porodici nasledna, kao i da je on prvi član porodice koji je, u jedanaestoj godini, naučio da čita. U pismima otkrivamo priču Malog Psa, saznajemo kako je to bilo postojati kao mali, gej, Azijat, sa šizofrenom bakom i nasilnom majkom koja pati od poststresnog sindroma u malom mestu Srednjeg zapada. Osim toga, kroz fragmente priča, pred nama se otvara i priča o njegovoj majci Hong (Ruža) i baki Lan (Ljiljan). Lan je jedne noći, samo u spavaćici, pobegla iz ugovorenog braka. Kako je roditelji nisu primili nazad ona je snalazila kako je znala i umela – prostituisala se sa američkim vojnicima. Iz jednog takvog poslovnog odnosa rođena je Ruža. Ruža je još u Vijetnamu upoznala Amerikanca od koga je dobila mnogo batina i jedno dete. Batine su se nastavili i u Americi sve dok policija nije uhapsila nasilnika. To je bio početak jednog novog života za Lan, Ružu i Malog Psa. Sada je pred Malim Psom otkrivanje samog sebe i zlog sveta. U školi ga maltretiraju zato što

je sitne građe, Azijat i nežan. Ipak, Mali Pas je sle- gove bake i majke koje su, upravo suprotno od dio tipičnu američku izlaznu putanju od siroma- njega, u detinjstvu i mladosti, doživljavale sve šnog autsajdera iz radničkog miljea, preko užase života, da bi tek dosta kasnije, u nekim obrazovnog sistema sa svojim afirmativnim i zrelim i poznim godinama, uspeli da dosegnu transformišućim dejstvom, do ulaska u privile- stabilnost, sigurnost i trenutke radosti i sreće. govane književne krugove sa, i dalje jakom, Kroz priču o Trevorovoj bolesti zavisnosti, sumnjom samog pripovedača-junaka da su te sa osvrtom na slične sudbine njegovih prijateprivilegije zaslužene. lja, pripovedač iznosi i oštru društvenu kritiku Osim osetljivog odnosa sa majkom koja je farmaceutske industrije koja je godinama istovremeno i nasilna i brižna i bakom koja je na zloupotrebljavala svoju moć kako bi zarađivala trenutke luda, a ponekad veoma mudra u samoj na Oksikontinu, leku na bazi opijata koji izasrži knjige nalazi se tinejdžerska ljubav Malog ziva zavisnost. Psa i Trevora. U pitanju je unuk vlasnika polja duVuong piše jednostavnim jezikom, pitkim vana na kojima je Mali Pas radio tokom leta. Na stilom, a opet uspeva da stvori upečatljive slike površini izgleda da je Trevor oličenje one bele i pobudi snažne emocije. Veoma slikoviti prikazi testosteronske Amerike koja maltretira Malog njegovog odnosa sa Trevorom ili sahrana bake Psa. Živi u kući na točkovima, hrani se brzom Lan su primeri kako autor svojim slikama uspeva hranom i Sprajtom, voli američki fudbal, a ćale da, kroz opisane trenutke, stvori iluziju života. mu je pijanac, koji se igra sa oružjem, sluša ameIzgleda da su u Oušnu Vuongu milenijalci rički rep i gaji divljenje prema svom bratu koji je dobili svog glasnogovornika i književnu zvezdu u Vijetnamu ubijao domoroce. Naravno da želi koju, čiste savesti, mogu da čitaju. Gej, izbeglica, da i njegov sin bude pravo muško, a ne neka Azijat, iz radničkog miljea, koji sa jedne strane tamo seka-persa. Trevor se, makar u ovom po- kritikuje gramzivost establišmenta, ali ne dira slednjem, slaže sa svojim starim. Zna da, kada one koji taj sistem održavaju u životu, pesnik poraste, ne želi da bude peder. Nije on to. Ipak, koji piše romane, dovoljno poetičan da ga citiveza između njega i ramo, a, istovreMalog Psa je fizički meno, dovoljno strasna, a psihički razumljiv da ga Oušn Vuong duboka i emotivna. shvatimo. Koliko je Na nekom podsveVuong bio potresnom nivou on ban književnoj dobro zna da ne sceni pokazuje i može istovremeno primer da je, posle da zadovolji zahteve svega dve objavsveta iz koga potiče i ljene knjige, posvojih potreba i čežstao sedmi autor nji. Zato sve više koji je pozvan da tone u autodestrukse priključi proPiše: Milan Aranđelović tivno ponašanje jektu Biblioteka zloupotrebljavajući budućnosti. U piopijate. tanju je projekat Upravo tu negde, u njihovim odnosima, na- veka koji će trajati od 2014. do 2114. godine. lazi se i poruka celog romana koja je data i u na- Tokom jednog veka, svake godine će po jedan slovu. U tom nekom kratkom trenutku mladosti, pisac ostavljati neko svoje originalno delo i tako kada nam je dopušteno da na neko vreme bu- sve do kraja projekta kada će svih sto dela po demo na margini društva, nalazi se autentična prvi put biti objavljena. Vuong se našao među životna radost življenja i sreće koje se ne mogu imenima kao što su Margaret Atvud, Dejvid preneti u kasnije postojanje u odraslom, dosad- Mičel, Elif Šafak i Karl Uve Knausgor. Jasno je da nom i konvencionalnom dobu sa svim njihovim 21. vek pripada Vuongu. Pročitajte „Na Zemlji zahtevima i prohtevima. Kao svojevrsna suprot- smo nakratko predivni“ i otkrijte zašto. nost ovim stavovima Malog Psa stoje i životi nje-

Na Zemlji smo nakratko predivni

Vodič kroz gej Srbiju

P OPTIMIST Moda

o ugledu na najveće svetske muzeje, Muzej savremene umetnosti Beograd ugostiće jedno od najpoznatijih imena svetske dizajn scene – Žan Pol Gotjea, čija će izložba Ljubav je ljubav: radost venčanja za sve biti otvorena 28. novembra. Izložba Žan Pol Gotjea „Ljubav je ljubav: radost venčanja za sve“, sa ukupno 38 venčanica visoke mode kreiranih u periodu od 1990. do 2020. godine, nastaje kao finale izložbe „Modni svet Žan Pol Gotjea: od trotoara do modne piste“ koja je u 12 gradova sveta privukla više od dva miliona posetilaca, obarajući rekorde posete modnih izložbi. Kustos Tijeri – Maksim Lorio, prošlogodišnji dobitnik Vanguard nagrade za doprinos u umetnosti i kulturi, izložbu „Modni svet Žan Pol Gotjea“ otvorio je 2011. godine u Muzeju lepih umetnosti u Montrealu, a potom je izlagana u Muzeju umetnosti Dalas, Muzeju likovne umetnosti San Franciska, u Fondaciji MAPFRE u Madridu, u Kunsthale u Roterdam, u Švedskom centru za arhitekturu i dizajn u Stokholmu, u Bruklinskom muzeju, u Barbikan Centru u Londonu, u Nacionalnoj galeriji Viktorije u Melburnu, u Grand Palais-u u Parizu, u Kunsthaleu u Minhenu i u Seulu u Dongdaemun Dizajn Plazi.

Žan Pol Gotje

mode u tom Muzeju. Sada više nego ikad smatram da je ova izložba važna za snažnu socijalnu poruku slobode i tolerancije koju donosi. Ova premijera takođe označava kraj njegove karijere u svetu visoke mode i slavi način na koji je tokom pedeset godina pokazivao humor kroz svoj kreativni i provokativni rad, koji je otkrio humanističku viziju društva prigrlivši sve kulture i podkulture bez ikakvih tabua i osuđivanja da bi nas prikazao onakvim kakvi jesmo mimo mode”- kaže kustos Tijeri -Maksim Lorio. Poseban ekskluzivitet beogradske postavke izložbe je svetska premijera čak osam Gotjeovih venčanica koje ranije nisu bile deo postavke. Dizajner je s neobuzdanom maštom pružio novi izgled klasičnoj beloj haljini, surovo preispitujući polne, etničke i verske konvencije. Ova izložba odražava Gotjeovu posvećenost borbi za ljudska prava i promoviše kulturnu raznolikost. Montrealski muzej lepe umetnosti je osmislio izložbu u saradnji sa studijom Makkinik& Bay. Lutke je obezbedio JoliCoeur International, a za njihovu animaciju zaslužni su Denis Marlo i Stefani Jasmin iz montrealske avangardne pozorišne kompanije UBU. “Izuzetno mi je drago da jedan deo ovog umetničkog savremenog sveta, koji široj domaćoj javnosti nije dostupan, dolazi u Srbiju. Pono-

Ljubav je ljubav Muzej Savremene umetnosti

“Oduševljen sam što ćemo sarađivati sa Muzejem savremene umetnosti Beograd na ovom projektu koji ne samo što će biti prva izložba Žan Pol Gotjea u Srbiji, već i prva izložba visoke

www.optimist.rs

san sam na tim MSUB koji je čak i u ovoj krizi i komplikovanim uslovima, a kada nam je umetnost najviše potrebna, omogućio da predstavimo delo ovog umetnika Srbiji. Jasno je da je Gotje više od savremenog svetski poznatog modnog dizajnera - on je umetnik. Gotje nije brend, nego ideja jednakosti, ideja podrške, ideja raznolikosti i tolerancije, a ako iko treba da promoviše toleranciju u društvu to su umetnici. Umetnost je sveobuhvatna, slobodna, dozvoljava emocije, lično izražavanje, provokaciju i kritičko mišljenje”, ističe Viktor Kiš v.d. direktora MSUB. Organizovanjem izložbe koja visoku modu prikazuje kao vrhunsku savremenu umetnost beogradski Muzej savremene umetnosti našao se u društvu svetskih muzeja, poput njujorškog Metropoliten muzeja umetnosti, pariskog Luvra, Muzej savremene umetnosti MoMa i Muzeja Viktorija i Albert. Vodič kroz gej Srbiju

N OPTIMIST Intervju

a redakcijski email stigla je poruka od Filipa Stojiljkovića koji nas obaveštava da peva u solo queercore projektu nazvanog The Harness iz Beograda i da je nedavno izdao split izdanje sa hrvatskim Avergazaom. Preslušao sam pesme i primetio veliku količinu besa, što i jeste pank! Pank nije nešto što se vezuje za LGBT populaciju, nemamo dovoljno informacija ni znanja o queercore-u, te je to bio povod za ovaj razgovara. Da se bolje upoznamo sa queer pankom!Šta je The Harness i kako je nastao? The Harness je jedan od mojih solo projekata koji je nastao 2018. godine, kad sam snimio svoju prvu pesmu „Leave me alone“. Moj prvi demo EP je bio objavljen u početku leta 2020, a kasnije u jesenu je objavljen split album sa zagrebačkim „Abergaza“. The Harness je u prevodu zaprega koja se koristi za mnoge stvari, npr. zaprega za padobran itd. U ovom kontekstu pričamo o BDSM priboru koji (gej/bi/strejt) muškarci nose kako bi povećavali erotsku ili sado-mazo atmosferu. Šta je queercore? Queercore je pank potkultura u kojoj je fokus na LGBT temama i koja je nastala sredinom 1980-ih.

The Harness

nati bendovi tog žanra su Limp Wrist, Los Crudos, Bikini Kill, Pansy Division, Black Fag, G.L.O.S.S, La Tigre, Sister George, God is my copilot... „Ne dugujemo vam ništa, kvir narod će rasti. Nećemo trpeti vaša sranja, dosta nam je svega, heteronazi odlazi!“ Koliko besa ima u tvojim pesmama? Ima dosta besa. Toliko besa da si na kraju iscrpljen od tih ljudi koji pokušavaju da kontrolišu tvoj život. Ne, ne možeš izbrisati moj identitet. Ne možeš mi reći s kim se treba tucati. Ne možeš mi reći šta je dobro za sve nas i da potceniš moju individualnu želju i šta želim da budem. Ljudi poput mene će uvek postajati, uvek će biti tu. Ne možeš nas izbrisati. „Boli me kurac s kim se tucaš, ali treba to uraditi u četiri zida“. Stvarno te boli kurac za nas? Onda nam se skloni sa jebenog puta. Nemoj da nas više maltretiraš i da onda postavljaš tu licemernu rečenicu. “Nema nam spasa – naoružajte se”? Što se tiče Srbije i cele Istočne Evrope, sve je beznadežno! Većina tih bigota nas nadjačaju i uvek će nas neko isprskati pepper sprejom u oči kako bi nas lakše prebili do nesvesti. Teraju nas da se pasivno oslanjamo na državu koju by the way boli kurčina za nas. Tako da, ako imaš sebi oružje i ova šupčina ti kaže da ga spustiš: NE SLUSAJ GA. Samoodbrana je neophodna. Boli te kurac što ćeš morati da platiš kaznu, braniš se kako bi pokazao/la da imaš sopstveno pravo da se braniš kao manjina grupa koja zaslužuje ista ljudska prava kao svi ostali. “Bolje reci istinu, jer živeti u laži mnogo boli”? Kako da ne? Zamislite da ste na mestu nekog ko još nije izašao iz ormana jer je svestan da ga ljudi u njegovoj sredini neće prihvatiti i rado bi hteli da se venča za osobu suprotnog pola. Ili vas primoravaju u rodno binarni sistem, žensko/muško i zovu vas starim imenom i pogrešnom rodnom zamenicom i teraju vas u bolnicu kako bi vas izlečili. Ili da ste lezbejka koja mora svakodnevno da trpi kretene od muškaraca koji je maltretiraju i prete da će je „prevaspitati“. Radije biste ostali u ormaru? Pa, ako to uradite, onda će sve biti tišina i ništa se neće promeniti. Tako da, da! Život u laži mnogo boli.

Filip Stojiljković Razgovarao: Predrag Azdejković

Queer teorija i ideologija koja je nastala od pank fanzinova, raznih medija, filmova i muzike. Što se muzika tiče, sastoji se od hxc panka, no wave, experimentalnog, post-punka, industriala... Poz-

www.optimist.rs

Kako ti vidiš muzički ukus srpske LGBT populacije i gde u tome vidiš queercore? Smatram da se većina ljudi već navikla da sluša turbo folk i pop. Retkost je naći LGBT osobu koja se bavi metalom ili pankom. Zaista je teško naći LGBT osobu koja se ne konformiše mejnstrim stereotipnom imidžu LGBT družine. Zato queercore služi kao alternativa samoproklamovanoj getoizaciji gejeva i lezbejki, kao diverzitet seksualnosti i roda protiv segregacije koju praktikuje mejnstrim gej družina. Kako ja to vidim, LGBT družina je dosta zatvorena, arogantna i jednostrana. Ne vide dobar razlog da prihvate individualnost drugih ljudi, nego pritiskaju ljude da se ponašaju isto, izgledaju isto (što ne smršaš, što ne vežbaš malo), šta da misle, šta da govore… Upoređujući sa queercore scenoma na zapadu, kod nas još uvek ne postoji, ali naša scena ima dosta vremena da se razvija. Da li se iko još u Srbiji ili regionu bavi queercore muzikom? Za sada imamo samo The Harness iz Beograda i Abergaz iz Zagreba. Nisam siguran da li ima u drugim zemljama regiona, mada se nadam da će jednog dana biti. Ranije sam u jednom mom live-stream pretpostavio da su Replicunts još jedan queercore bend iz Beograda, mada nisam

bio siguran u to. Posle istraživanja po intervjuima, one kažu da su jednostavno pank bend, ali su pro-LGBT. Da li sarađujete? Naravno. Sarađujem sa raznim ljudima od 2013. godine. Preko raznih projekata, kolaboracija, split albuma i zajedničkih snimaka. Bilo je super i rado bih tako nastavio. Sa The Harnessom sam tek izdao split album sa Abergazom i voleo bih da sarađujem sa drugim kvir bendovima iz inostranstva. Kako heavy metal i pank scena kod nas i u regionu gleda na queercore? Što se tiče ex-Yu prostora, neki smatraju da je to provokacija i privlačenje pažnje. Naravno, imaš i neke „tru pankere“ koji se žale što „pederski levičare“ ruše „njihov“ pank, a oni u međuvremenu slušaju krindži treš poput Mortal Kombata ili gomilu desničarskih blek metalaca koji popizde što mi rušimo metal, a oni sa druge strane apologiraju religioznu homofobiju. Koji su tvoji budući planovi? Sa The Harnessom mi je cilj da izdam što više izdanja, da počnem sa turnejom čim ova pandemija prođe i budem aktivniji na pank sceni. Takođe, cilj mi je da činim nešto kako bi se pank scena u regionu razvijala. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Zajednica

Ime, prezime: Filip Obradović Godine: 28 Zanimanje: Freelancer

www.optimist.rs

Kada si prvi put znao da si... Mislim da je to nešto što počinješ da shvataš od ranog detinjstva, samo ne razumeš baš najbolje. Mislim da sam definitivno znao kada sam shvatio da sam u svog najboljeg druga iz srednje škole zapravo zaljubljen Tvoj izlazak iz ormana... Tekao je postepeno. Najpre je znalo samo par drugarica iz srednje, potom mama i sestra, a kada sam došao u Novi Sad na fakultet, tu je nekako svima već bilo jasno, pa na dalje nisam ni morao da se autujem ljudima, jer je to bilo nešto što je očigledno. Koji savet bi dao mlađem sebi... Da ne bude toliko iskompleksiran i da se ne plaši da bude to što jeste Naj gej stvar koju si ikada uradio... Ljubio se s lezbejkom u klubu, mrtav pijan naravno. Tvoj prvi gej kafić/klub... Yellow, na Petrovaradinskoj tvrđavi. Mislim da tu rupu od kluba svi koji su jednom izašli tamo nikada neće prežaliti. Tvoj prvi poljubac... Prvi pravi poljubac se desio upravo u tom klubu.

Nevinost izgubio... Par nedelja nakon tog prvog poljupca. Šta za tebe danas znači biti gej... Biti dovoljno hrabar i smeo da živiš svoj život onako kako želiš, bez obzira na sve predrasude i osude koje to nosi sa sobom. Tvoj naj gej muzički album bio bi... Album Maje Berović iz 2012. godine. Iako nema veze sa gej tematikom, te godine sam počeo da izlazim po gej klubovima, a taj album je bio hit te godine, pa sam u svakom izlasku čekao da čujem neku od tih pesama.

Donji veš koji ti donosi sreću... Ne smatram da mi donji veš donosi sreću, muškarce privlači moj izgled, energija i ličnost, a ne ono što nosim ispod garderobe. Najviše se ložiš na… Trenutno ne postoji niko na koga se ložim, možda mi se, kad sam bio mlađi, sviđao Boško Jakovljević Gej film koji morate pogledati... Prayers for Bobby i Paris Is Burning, dva

živim tako slobodno i neopterećeno.

odlična filma posle kojih ostane knedla u grlu. U nedelju popodne naći ćemo te gde... Najverovatnije kod kuće, ili u šetnji do grada. Često se desi da mi je nedelja radni dan, kao i svaki drugi. Ranije, dok sam redovno izlazio, to je bio dan za mamuranje, a sad je već prilika da se uradi nešto smisleno i korisno. Tvoj stav o ljubavi i braku... Ljubav je jedno lepo i divno osećanje koje životu može dati neki novi smisao. Kad je brak u pitanju, meni lično je to samo papir, ali razumem ljude kojima je brak važan, što zbog samog osećaja u odnosu, što zbog pravnih stvari koje se u partnerskom odnosu onda drugačije regulišu, i kao takav definitivno smatram da bi trebalo da bude dozvoljen svima, jer je to nešto što nikoga ne ugrožava, a mnogim ljudima može da znači. TV serija koja je promenila tvoj gej svet... Definitivno Vil i Grejs. To je na neki način u mojim tinejdžerskim danima bio prozor u svet i ta serija mi je budila nadu da ću i ja jednog dana moći da

Omiljena knjiga… Slika Dorijana Greja. Čitao sam je davno i sećam se tog osećaja zbunjenosti kada sam je prvi put čitao, kao i potpuno drugačijeg doživljaja kada sam je ponovo pročitao par godina kasnije, kada su se mnoge moje percepcije u međuvremenu promenile.

Omiljena gej ikona… Sem Smit, zbog značaja koji njegova muzika i sve što radi ima za kvir zajednicu, a počet-

kom ove godine sam otkrio Pabla Vitara, dreg kraljicu iz Brazila, čija je muzika veoma interesantna i drago mi je što pokazuje ljudima da je moguće uspeti i kada si drugačiji.

Grindr ili GayRomeo… Do pre par meseci ne bih mogao da dam odgovor na ovo pitanje, jer nikada nisam imao profile ni na jednoj od aplikacija, a sada, nakon relativno kratkog perioda provedenog na obe, mogu da kažem – nijedna! Omiljena društvena mreža… Instagram, ne zbog sadržaja koji se tamo plasira, već zbog poslovnog potencijala koji ima, jer je meni većina ljudi kojima držim časove došla upravo zahvaljujući Instagramu.

Tvoj gej heroj je... Svako ko se usudi da izađe na ulicu i izgleda i ponaša se onako kako se oseća. Možda zvuči banalno, ali to nije nimalo jednostavno, jer to nosi sa sobom brojne poglede, komentare, dobacivanja i pretnje, pa je za mene heroj svako koga to ne sprečava da živi svoj život onako kako želi. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST LGBT twitter

www.optimist.rs

VodiÄ? kroz gej Srbiju